G. I.

Gurijev

SUSRETI SA IZUZETNIM LJUDIMA

Prevela s engleskog: Duica Milojkovi

Naslov originala: G.I. Gurdjieff: MEETINGS WITH REMARKABLE MEN

Sadraj
PREDGOVOR.............................................................. 2 UVOD ........................................................................ 6 MOJ OTAC ............................................................... 37 MOJ PRVI UITELJ .................................................. 53 BOGAEVSKI ........................................................... 61 GOSPODIN X, ILI KAPETAN POGOSIJAN ................. 80 ABRAM JELOV ....................................................... 109 KNEZ JURIJ LJUBOVEDSKI .................................... 118 VITVITSKAJA....................................................... 122 SOLOVJEV ........................................................... 134 SMRT SOLOVJEVA................................................ 162 EKIM BEJ............................................................... 174 PJOTR KARPENKO ................................................. 195 PROFESOR SKRIDLOV ........................................... 219 MATERIJALNO PITANJE......................................... 240

PREDGOVOR
Harizmatina i magnetina figura, ovek koji se ubraja u nekoliko tvoraca savremenog ezoterinog preporoda na Zapadu, Georg Ivanovi Gurijev, pojavio se zapravo sa istonih rubova Evrope kao boanski dar i glasnik dalekih zvezda, delujui kao egzotino otkrovenje Evropljanima ednim vostva za osvajaki juri na unutranje neotkrivene svetove, zastrte velovima sna i patnje. Gurijev je popunio veliku prazninu u ezoterinim znanjima Zapada, razapetog izmeu obnavljanja sopstvene vievekovne okultne tradicije i okrenutosti novootkrivenim spiritualnim vrednostima Istoka. Gurijev je veinu svog ivota posvetio poduavanju sopstvenih uenika sistemu zananja, dakle direktnom usmenom prenoenju vlastitog spiritualnog sistema, kada je izvesno vreme pre svoje smrti odluio da objavi prvu od tri knjige u kojima je nameravao da objasni vlastite ideje, Belzebubove prie svome unuku. Prema njegovim sopstvenim reima, svrha Belzebubovih pria je bila "da nemilosrdno i bez ikakvih kompromisa uniti verovanja i gledita vekovima ukorenjena umu i oseanjima oveka, pobuivanjem toka nesrodnih misli u umu itaoca". U ovoj knjizi Belzebub opisuje svome.unuku Huseinu "bia sa tri mozga" oveanstvo na planet Zemlji, dok njih dvojica

putuju svemirskim brodom Karnak. Belzebub prepriava ta je video i nauio o oveanstvu za vreme est svojih poseta ovoj nesrenoj planeti, navodi svome unuku kako funkcioniu njeni stanovnici i kako bi mogli da funkcioniu, ta su kosmike snage uinile da im obezbede pomo i kako se situacija dalje pogorava, pretei da se okona u sveoptoj katastrofi. Kapitalno delo Gurijevljevog ivota, ova sarkastina vizija je jedan enciklopedijski komentar na najbitnija pitanja sa kojirna svaki pojedinac na naoj planeti mora da se suoi. Kroz ovu knjigu je Gurijev suptilnim tkanjern izloio ezoterina znanja o kosmosu, koja imaju slinosti i dodire sa nekim okultnim uenjima i pokretima XX veka, ali je on takve informacije zaodenuo u opnu prozirnu samo onima koji uspeju da prodru kroz lavirint njegovih alegorija i ironije. Povremeno je ovo obimno delo vrlo teko itati, zbog elje Gurijeva da izbegne rei koje su imale netanu konotaciju, kao i zbog svih prolih asocijacija kojima je neki pojam bremenit, ili moda zbog zahteva Gurijeva da italac uini jedan dodatni napor u rvanju sa ovim tekstom. Gurijev je, takoe, iz istih razloga odluio da uvede i novi, vlastiti renik, ukljuujui rei kao to su "Heptaparaparinok" (grubo prevedeno kao "sedmorostrukost"), "Hanbledzoin" ("supstanca koja se pojavljuje u uobiajenom prisustvu oveka nakon svih namerno uinjenih napora za opstanak") i ak "'Teskuanu" (teleskop). Ozbiljan italac ove knjige e biti znaajno potpomognut koritenjem tumaenja ovog novog i neobinog renika. Izuavaocima ovog dela e pomoi skladnije tumaenje koje su nedavno pripremile grupe uenika koje na Zapadu i dalje rade po metodama Gurijeva. Deset godina nakon smrti Gurijeva, njegovi sledbenici su odluili da obznane celokupan korpus njegovih ideja, do tada dostupnih iskljuivo njima samima. Drugi deo, koji je predstavljao ono to je Gurijev zvao drugom serijom svojih spisa, bila je prvobitno objavljena u Francuskoj 1960, dok je na engleskom jeziku ista knjiga objavljena

1963. pod naslovom Susreti sa izuzetnim ljudima. Kao to Gurijev kae, njegov zadatak u toj knjizi je bio da se snabde "materijalom neophodnim za stvaranje oseanja novog sveta" oseanje koje baca drugaije svetlo na njegov sopstveni ivot. Knjiga koju drite je bila napisana u formi autobiografije i sadri jedine dostupne informacije o njegovom ranom ivotu i izvorima njegovog znanja. Meutim, iako je pisana kao verni prikaz sopstvenog avanturistikog ivota, Gurijev je u nju uneo mnotvo alegorinih i izmiljenih pria sa ciljem da predstavi otrom oku itaoca osnove svog ezoterinog uenja. Gurijev je takoe govorio i o treoj seriji sopstvenih spisa nazvanih ivot je stvaran samo kada Jesam. Njegov cilj u toj knjizi je bio da pomogne u uzdizanju ovekove misli i oseanja u ispravnom predstavljanju stvarnog sveta, uprkos iluzornom svetu koji ovek sada opaa". Trea knjiga sadri govore i lekcije koje je Gurijev preneo svojim uenicima i opisuje posebne prakse koje razvijaju panju i svesnost sebe. U njoj on pokazuje put ka direktnom radu na sebi, uz izbegavanje usputnih zamki, i pribavlja smisao boljem razumevanju unutranjih uslova koji su neophodni za samorazvoj oveka. Kao dodatak ovim knjigama, koje je on zamislio kao mnogo opirnije serije spisa, Gurijev je napisao jo jednu malu knjigu Glasnik Nadolazeeg Dobra, u kojoj daje osnovu ideja na kojoj njegov rad poiva, opisujui "Institut za Harmonian Razvoj oveka" i najavljujui predstojea izdanja prve i druge serije. Ova knjiga je bila jedina koja je objavljena za vreme njegovog ivota. Na na jezik su prevedene knjige Uspenskog koje opirno iznose detalje uenja Gurijeva, dok e sve njegove ovde navedene knjige biti u dogledno vreme objavljene i kod nas. Bie, takoe, prevedene i neke knjige njegovih uenika koje sa razliitih uglova osvetljavaju njegovo uenje i metode rada.

Gurijev je drugi deo svog ivota proveo na Zapadu, u Evropi i Americi, gde je stotine uenika vodio ka vratnicama svesnosti unutranjeg ivota, kroz svoje neobine i svee metode, kakve zapadni svet do tada nije video. Osnovao je svoj Institut u zamku Fontenblo kraj Pariza, koji je bio centar njegovog delovanja, esto putujui sa velikim grupama uenika koje su pokazivale po svetu dostignua njegovih ezoterinih plesova i treninga. Gurijev e u svom ratu protiv sna oveanstva posebno biti upamen po radikalnosti unutranje borbe, a samim tim i kao tvorac velikog niza, naglih tehnika, "tehnika volje i predanosti", kojima se od mlake i rasplinute unutranje strukture, kakva je kod veine ljudi, moe izvajati granitna bista volje za predaju Apsolutu, ma kako to paradoksalno zvualo. Danas na Zapadu postoji mnotvo grupa koje nastavljaju da slede metode samorazvoja koje je Gurijev izneo na svetlo dana. Njegov rad je uticao na mnotvo pisaca, umetnika, pozorinih pravaca i na tokove savremene kulture, tako da moda nije daleko od istine da je taj harizmatini lik bio glasnik bogova sa dalekih zvezda koji se proetao naom zaostalom planetom, donevi nam na svom proputovanju ka dalekim maglinama svemira iskrice kosmikog znanja, i mudrosti. Moda je zapravo kroz lik Belzebuba Gurijev predstavio sebe, dok je knjiga koju upravo poinjete da itate, lana autobiografija, samo nain da se zavara trag one strane njegovog ivota i unutranjeg bia koja e nam, kao tamna strana meseca, zauvek ostati skrivena.... Vladimir Madi Beograd, mart 1994.

I UVOD
Od kako sam dovrio svoju prvu knjigu prolo je tano mesec dana vremenski period koji sam nameravao da posvetim iskljuivo odmoru sastavnih delova svoga opteg sklopa, potinjenom mom istom umu. Kao to sam u poslednjem poglavlju prve serije napisao, sebi sam dao re da tokom itavog ovog perioda neu pisati nita, ve da u samo, na polzu najzaslunijih meu ovim potinjenim delovima, paljivo i polako ispiti sve boce starog kalvadosakoje su mi se voljom sudbine nale na raspolaganju u vinskom podrumu u Prijeu (Prieure), a koje su pre vie od to godina pripremili ljudi koji su shvatali pravi smisao ivota. Danas sam odluio i sada elim uopte se ne silei, ve naprotiv sa najveim zadovoljstvom da opet prionem na svoj spisateljski posao, naravno uz pomo odgovarajuih sila, a ovog puta takoe i uz pomosaobraznih kosmikih rezultata koji mi sa svih strana pristiu od dobrih elja italaca prve knjige. Nameravam da u svakom razumljiv oblik pretoim sve to sam pripremio za drugu seriju, u nadi da bi ove ideje mogle da poslue kao pripremni graevinski materijal za uspostavljanje novoga sveta u svesti meni slinih stvorenja, sveta koji je po mom miljenju

stvaran na svim stupnjevima ljudskog miljenja umesto nestvarnih svetova koje savremeni ljudi sebi doaravaju. Istina je da um savremenog oveka, bez obzira na nivo njegove intelektualnosti, svet moe da spozna samo uz pomo informacija koje, bilo da su sluajno ili namerno pobuene, u njemu pokreu najraznovrsnije fantastine impulse. A ovi impulsi, koji neprestano utiu na tempo svih asocijacija koje kroz savremenog oveka teku, na ovaj nain postepeno ine disharmoninim itavo njegovo funkcionisanje, sa posledicama koje su tako alosne da svako, ako je samo u stanju da se bar malo izoluje od uticaja abnormalnih uslova koji su uspostavljeni u naem uobiajenom ivotu i ako je voljan da o tome ozbiljno razmisli, mora da se uplai - kao to bi se, recimo, uplaio od toga da ljudski ivot sa svakom decenijom biva sve krai. Radi "zamaha misli", odnosno kako bih uspostavio odgovarajui ritam svog i vaeg miljenja, elim pre svega da u izvessnoj meri sledim primer Velikog Belzebuba i da oponaam oblik miljenja jedne osobe koju veoma potujemo i on i ja, a moda i vi, hrabri itaoe mojih spisa, ukoliko ste se odvaili da prvu knjigu proitate do kraja. Drugim reima, elim da ve na samome poetku ovog mog pisanija pokrenem neto to bi na svima dragi mula Nasr Edin 1 nazvao suptilnim filozofskim pitanjem. A ovo hou da uinim na samome poetku, jer nameravam da i sad i u svom daljem izlaganju slobodno koristim mudrost ovog mudraca, koji je priznat gotovo svuda i kome e, kako se pria, odgovarajua osoba i zvanino dodeliti naziv Jednog i Jedinog. To suptilno filozofsko pitanje se u svesti svakoga ko je proitao makar i prve pasuse ovoga poglavlja moda ve i nagovetava, sa onom vrstom strepnje koja u njemu mora da se javi ako mnogobrojne podatke na kojima je zasnovano njegovo
Mula Nasr Edin, legendarna figura u brojnim zemljama Bliskog istoka, otelovljenje narodne mudrosti. U naim krajevima poznat kao Nasradin Hoda - prim. prev.
1

nepokolebljivo miljenje o medicinskim pitanjima sravni sa injenicom da sam ja, autor Belzebubovih pria svome unuku, nakoh nesree koja gotovo da me je kotala ivota i dok se funkcionisanje mog organizma jo uvek nije potpuno obnovilo, emu je uzrok neprestani aktivni napor da svoje misli sredim kako bi ih drugima preneo koliko god je tanije mogue, svoj odmor tokom ovog vremenskog perioda proveo mahom u konzumiranju neumerenih koliina alkohola, u vidu gorespomenutog starog kalvadosa i raznih njegovih estokih roaka. Da bi se na to suptilno filozofsko pitanje, koje je zasad tek provizorno izloeno, dao potpuno taan i iscrpan odgovor neophodno je, zapravo, da se najpre pravedno presudi o mojoj linoj krivici, koju sam na sebe navukao time to nisam uspeo da tano ispunim obavezu koju sam preuzeo, a koja se sastojala u tome da ispijem sve preostale boce starog kalvadosa. Stvar je u tome to tokom vremena namenjenog odmoru, uprkos svojoj automatskoj elji, nisam mogao da se ograniim na petnaest preostalih boca koje sam u poslednjem poglavlju prve serije spomenuo, ve sam velianstveni sadraj ovih boca morao da kombinujem sa sadrajem dve stotine drugih boca - arobnih ak i za gledanje - nita manje velianstvene tenosti po imenu stari armanjak, tako da bi ukupna koliina ovih kosmikih supstanci bila dovoljna ne samo za mene lino, ve i za itavo pleme onih koji su poslednjih godina postali moji neizbeni pomonici, prvenstveno u svetim obredima ove vrste. Pre nego to se donese presuda o mojoj krivici mora se, konano, u obzir uzeti i to da sam ve od prvog dana promenio svoj obiaj da armanjak pijem iz takozvanih likerskih aica i da sam poeo da ga pijem iz takozvanih aa za vodu. A to sam, ini mi se, zapoeo da inim instinktivno, oigledno zbog toga da bi pravda i u ovom sluaju pobedila. Ne znam kako stvar stoji sa tobom, hrabri itaoe, ali ritam mojih misli je sada uspostavljen i opet sasvim lagodno mogu da ponem da rnudrujem sve u esnaest.

U ovoj drugoj seriji nameravam da, izmeu ostalog, iznesem i razjasnim sedam izreka koje su do naih dana stigle iz vrlo drevnih vremena, preko natpisa na raznim spomenicima koje sam imao prilike da nalazim i deifrujem tokom svojih putovanja - izreka u kojima su nai daleki preci formulisali izvesne vidove objektivne istine, jasno dostupne i opaanju savremenog ljudskog uma. Stoga u poeti samo jednom od njih koja e, pored toga to slui kao dobro polazite za dalje izlaganje, biti i veza sa poslednjim poglavljem prve serije. Ova drevna izreka koju sam izabrao za poetak glasi: Ime oveka zasluuje i na ma ta od onoga to mu je odozgo namenjeno moe da rauna samo onaj ko je ve u stanju da i vuka i ovcu, poverene njegovoj brizi, sauva cele. Psihoasocijativna filoloka analiza ove izreke naih predaka koju su napravili izvesni ueni ljudi naeg doba - naravno ne od onih koji uspevaju na evropskom kontinentu - jasno pokazuje da re vuk simbolizuje celokupno elementarno i refleksno funkcionisanje ljudskog organizma, a re ovca celokupno funkcionisanje ljudskih oseanja. to se tie funkcionisanja ljudskog uma, ono je predstavljeno samim ovekom, to jest ovekom koji je tokom procesa svog odgovornog ivota, zahvaljujui svesnom radu i dobrovoljnoj patnji, u svome telesnom obliju stekao svojstva koja mu omoguavaju da uvek bude u stanju da stvori takve uslove koji e obezbediti zajedniko postojanje ova dva heterogena i meusobno neprijateljska oblika ivota. Samo na takvog oveka moe da se rauna i samo on moe biti dostojan da raspolae onim to mu je, kako i ova izreka potvruje, odozgo namenjeno i to je zapravo, uopte uzevi, predodreeno za oveka. Zanimljivo je da se primeti da meu mnogobrojnim poslovicama i pravim reenjima nezgodnih problema, kojima imaju obiaj da se slue raznorazna azijatska plemena, ima i jedno

- u kome vuk takoe igra svoju ulogu, dok ovcu zamenjuje koza koje po mom miljenju veoma dobro odgovara sutini drevne izreke koju sam naveo. Pitanje koje se u ovom problemu postavlja jeste kako da ovek koji ima vuka, kozu, a ovoga puta jo i kupus, sve to preveze sa jedne obale na drugu ako se u vidu ima, sa jedne strane, to da njegov amac moe istovremeno da primi samo njega i jedno od ova tri stvorenja, a sa druge da bez njegove direktne panje i uticaja vuk moe da pojede kozu, a koza kupus. Ispravno reenje ove popularne zagonetke jasno pokazuje da se to ne moe postii samo uz pomo bistrine kojom bi svako normalan trebalo da raspolae, ve da ovek sem toga ne sme biti ni lenj, ni tedeti svoju snagu, i da cilj moe da ostvari samo ako jo jedan, dodatni put pree reku. Ako se vratimo znaenju izreke koju sam odabrao i ako imamo na umu reenje popularne zagonetke, te ako se o tome razmisli bez svih onih predubeenja koja se uvek javljaju kao posledica dokonih misli svojstvenih savremenom oveku, nemogue je umom ne priznati i oseanjima se ne sloiti da svako ko sebe naziva ovekom ne sme nikada da bude lenj, ve da stalno pronalazei svakojake kompromise mora da se bori sa slabostima koje u sebi prepoznaje, kako bi postigao cilj kome tei: da sauva itave ove dve posebne ivotinje poverene brizi njegovog uma, a po samoj svojoj sutini suprotne jedna drugoj. Poto sam jue zavrio ovo to zovem Mudrovanjem radi zamaha misli, jutros sam sa sobom poneo rukopis koncepta koji sam napisao tokom prve dve godine svoje spisateljske aktivnosti i koji sam nameravao da iskoristim kao materijal za poetak ove druge knjige, te sam otiao u park da radim u senci istorijskog drvoreda. Nakon to sam proitao prve dve od ukupno tri strane duboko sam se zamislio, zaboravivi sve oko sebe i mozgajui kako da nastavim. Tako sam ne napisavi ni re presedeo do kasno uvee. U ove misli sam se udubio toliko

da nisam ni primetio da je moj najmlai neak, kome je jedan od zadataka bio da se u olji nikad ne ohladi arapska kafa koju obino pijem, naroito kad radim nekakav intenzivan fiziki ili umni posao, sadraj olje, kako sam kasnije saznao, promenio dvadeset i tri puta. Da biste razumeli ozbiljnost ove moje ogromne zamiljenosti i da biste sebi, makar i samo priblino, predstavili teinu moje situacije, moram vam rei da mi je, poto sam proitao ove stranice i poto sam se asocijativnirn putem prisetio celokupnog sadraja rukopisa koji sam nameravao da iskoristim kao uvod, postalo sasvim jasno da sve ovo nad ime sam, se to bi se reklo, znojio toliko besanih noi sada, nakon izmena i dopuna koje sam napravio u konanom izdanju prve serije, nee vredeti ni prebijene pare. Kada sam ovo shvatio, oko pola sata sam bio u stanju koje Nasradin Hoda definie reima do nosa se zagnjuriti u opanke. Isprva sam bio spreman da se pomirim sa sudbinom i odluio sam da celo ovo poglavlje, od poetka do kraja, ponovo napiem. Kasnije sam se, meutim, dok su mi razne reenice iz rukopisa automatski padale na um, setio da sam se izmeu ostalog, na mestu gde sam morao da objasnim zbog ega sam prema savremenoj literaturi zauzeo bespotedan kritiki stav, posluio reima jednog pametnog Persijanca koje sam uo u ranoj mladosti i koje, po mom miljenju, na najbolji mogui nain opisuju karakter savremene civilizacije. Mislim da itaoca ne mogu da liim niega to je tada reeno o tom pitanju, kao ni drugih misli koje su, da tako kaem,lukavo uklopljene u ovaj odlomak, a koje za onog ko je u stanju da ih protumai mogu predstavljati izuzetno vaan materijal za pravilno razumevanje onoga to sam u svoje dve najnovije knjige naumio da izloim u obliku dostupnom svakome ko traga za istinom. Ova razmiljanja su me prinudila da razmotrim kako bi bilo mogue da se italac svega toga ne lii i da se oblik izlaganja koji

sam prvobitno koristio prilagodi tako da odgovara obliku koji je potreban sada, nakon velikih izmena nainjenih u prvoj seriji. Ono to sam napisao tokom dve godine bavljenja ovom svojom novom profesijom - u koju sam bio prinuen da se upustim - sada vie nije odgovaralo, jer sam u vreme kad sam prvu verziju zabeleio u vidu koncepta razumljivog jedino meni samom nameravao da sav ovaj materijal razvijem u trideset est knjiga, pri emu bih svaku knjigu posvetio nekom posebnom pitanju. Tokom tree godine sam ovom konceptu zapoeo da dajem oblik izlaganja koje bi moglo biti razumljivo i drugima, to jest bar onirna koji su posebno obueni u takozvanom apstraktnom miljenju. Otada sam se, meutim, malo po malo izvetio u tome da ozbiljne misli prikrijem prikladnom, lako shvatljivom spoljnom formom, kao i u tome da one misli koje nazivam osobitim tek postepeno izvodim iz drugih, uobiajenih za veinu savremenih ljudi. Stoga sam izmenio princip koga sam se do tada drao, i umesto da cilj koji sam sebi postavio postignem kvantitetom, nastojao sam da to ostvarim samim kvalitetom. Poeo sam da od poetka pregledam sve to sam zapisao u konceptu, sa namerom da sve to sada podelim u tri serije, pri emu bi se svaka od njih u krajnjoj verziji sastojala od nekoliko knjiga. A danas sam se tako duboko zamislio moda i stoga, to mi je upravo jue na um pala stara i mudra izreka koja kae da uvek treba da je i vuk sit i sve koze na broju. Najzad, kada je vee smenila no i kad je uvena magla Fontenbloa poela da mi se uvlai kroz onove i da utie na moj misaoni proces, dok su odozgo razna draga i siuna boja stvorenja, zvana malene ptiice, sve ee izazivala oseaj sveine na mom potpuno elavom temenu, u rnojoj optoj strukturi je nastala hrabra odluka da se ne obazirem ni na koga i ni na ta, ve da naprosto u ovo poglavlje druge serije, kao ono to bi dananji profesionalni pisci nazvali digresijom, ubacim izvesne doterane

odlomke onoga rukopisa kojima sam ja lino zadovoljan, te da se kasnije, u nastavku, strogo drim principa za koji sam se odluio. To reenje e biti najbolje i za mene i za itaoca, jer u ja na taj nain biti poteen novog i dodatnog naprezanaja svog ve i tako premorenog mozga, dok e italac, naroito ako je ve proitao sve to sam prethodno napisao, zahvaljujui ovoj digresiji biti u stanju da sebi predstavi kakva se objektivno nepristrasna miljenja o rezultatima postupaka ljudi savremene civilizacije formiraju u psihi izvesnih osoba koje su igrom sluaja stekle manje-vie ispravno obrazovanje. U vreme kada sam planirao da ovaj uvod bude deo tridesete knjige, namenio sam mu naslov Zato sam postao pisac, te sam u njemu opisao utiske koji su se u meni tokorn ivota sakupili i koji predstavljaju osnovu mog ne ba laskavog miljenja o savremenoj literaturi. U tom kontekstu sam, kao to sam ve rekao, ubacio i razgovor koji sam uo davno u mladosti, kada sam prvi put bio u Persiji i kada sam se jednog dana sluajno zatekao na nekom skupu persijskih intelektualaca na kome je bilo rei o savremenoj literaturi. Meu onima koji su tog dana puno govorili bio je i pametni stari Persijanac koga sam ve spomenuo - pametan ne u evropskorn smislu rei, ve onako kako se to shvata na azijskom kontinentu, to jest ne samo u pogledu znanja, ve i u pogledu bia. Bio je veoma obrazovan, a naroito je dobro poznavao evropsku kulturu. Ovom prilikom je, izmeu ostalog, rekao: Velika je teta to sadanji kulturni period, koji mi nazivamo i koji e ljudi narednih generacija, naravno, takoe nazivati evropskom civilizacijom, u celokupnom procesu usavravanja oveanstva predstavlja jedan, da tako kaemo, prazan i neuspean period. A to je stoga to u pogledu razvoja uma, tog glavnog pokretaa samousavravanja, ljudi nae civilizacije ne mogu svojim potomcima u naslee da ostave nita vredno.

Jedno od glavnih sredstava za razvoj ovekovog uma predstavlja, recimo, literatura. Ali ta literatura savremene civilizacije moe da prui. Nita osim razvoja, da je tako nazovemo, prostitucije rei. Osnovni uzrok iskvarenosti dananje literature predstavlja, po mom miljenju, to to je celokupna panja pri pisanju postepeno, sama od sebe, prestala da se koncentrie na kvalitet misli i na tanost s kojom se ona prenosi i poela da se usredsreuje samo na tenju za spoljnim sjajem, odnosno kako se to drugaije kae, lepotom stila zahvaljujui emu je konano nastalo ono to nazivam prostitucijom rei. injenica je, takoe, da moete da provedete itav dan itajui debelu knjigu a da ne znate ta je pisac hteo da kae, i da tek kad ste ve gotovo dovrili i nakon to ste straili toliko vremena ionako nedovoljnog za ispunjavanje ivotnih obaveza - otkrijete da je itava ta galama zasnovana na nekoj siunoj, gotovo nepostojeoj ideji. Celokupna savremena literatura moe po svome sadraju da se podeli u tri kategorije: prva obuhvata ono to se naziva naunim poljem, druga se sastoji od pripovedne proze, a trea od opisa i svedoanstava. Naune knjige obino sadre zbir svakojakih starih hipoteza koje su ve svima oigledne, ali iskombinovanih na razne naine i primenjenih na razne nove predmete. U pripovednoj prozi, ili kako se to drugaije zove, romanima, kojima su takoe posveene debele knjiurine, najveim delom se, ne libei se nikakvih detalja, opisuje kako su nekakav Don Dons i neka Meri Smit ostvarili svoju ljubav, to sveto oseanje koje se u ljudima zahvaljujui njihovoj slabosti i nedostatku volje postepeno degenerisalo, da bi se sada u savremenom oveku sasvim izrodilo u porok, dok nam je Tvorac mogunost njegove prirodne manifestacije dao radi spasenja naih dua i radi uzajamne moralne podrke, neophodne za manje ili vie srean zajedniki ivot.

Trea kategorija daje opise putovanja, avantura, i biljnog i ivotinjskog sveta razliitih zemalja. Dela te vrste u principu piu ljudi koji nikada nigde nisu bili i koji zapravo nikada nita nisu videli, ljudi koji, kao to sam ve rekao, nikada nisu prekoraili sopstveni prag. Oni, uz vrlo retke izuzetke, naprosto putaju svojoj mati na volju ili prepisuju razne odlomke iz tuih knjiga, iji su autori ranije fantazirali ba kao i oni sami. Sa ovako manjkavim razumevanjem odgovornosti i znaaja literarnog rada dananji pisci, koji sve vie.tee lepoti stila, nekad izmiljaju ak i neverovatne akrobacije u stihovima kako bi dobili neto to po njihovom miljenju predstavlja lepotu sazvuja i time jo vie unitavaju ve ionako slabaan smisao svega to piu. Ma kako vam to moglo izgledati udno, smatram da su savremenoj literaturi veliki deo zla nanele gramatike, to jest gramatike jezika svih onih naroda koji uestvuju u neem to bih nazvao zajednikim nemilozvunim koncertom savremene civilizacije. Gramatike njihovih jezika su u veini sluajeva vetaki iskonstruisane, i stvarala ih je, a i danas ih menja jedna kategorija ljudi koji su u pogledu razumevanja stvarnog ivota i jezika koji se iz njega razvio radi meusobnog sporazumevanja potpuno nepismeni. Sa druge strane, gramatiku je kod svih naroda ranijih epoha, to nam drevni istorija vrlo jasno pokazuje, postepeno formirao sam ivot, u skladu sa razliitim nivoima njihovog razvoja, sa klimatskim prilikama njihovog glavnog prebivalita i glavnim nainima pribavljanja hrane. Gramatike izvesnih jezika u savremenoj civilizaciji toliko iskrivljuju znaenje svega to pisac eli da prenese da je italac, naroito ako je stranac, lien i najmanje mogunosti da shvati ak i ono nekoliko preciznih misli koje bi, da su drugaije izraene, moda jo uvek mogle da budu shvaene.

Da bih blie objasnio to to sam upravo rekao, nastavio je ovaj pametni Persijanac, kao primer u navesti dogaaj iz sopstvenog ivota. Od svih mojih roaka je, kao to vam je poznato, jo uvek u ivotu samo moj neak sa oeve strane, koji je pre nekoliko godina, poto je nasledio izvor nafte u okolini Bakua, bio prinuen da se u ovaj grad i sam preseli. Budui da je moj neak, koji je uvek veoma zauzet svojim trgovakim poslovima, retko kada u stanju da doe i da mene, svog starog ujaka, poseti ovde u naem rodnom mestu, ja povremeno odlazim u Baku. Oblast u kojoj se ovi izvori nafte nalaze danas, kao i sam grad Baku, pripada Rusiji, koja kao jedna od velikih nacija savremene civilizacije proizvodi obilje literature. Gotovo svi stanovnici grada Bakua i njegove okoline su razliitih rasa i narodnosti, koje sa Rusima nemaju nieg zajednikog, i svi oni kod svojih kua govore svojim maternjim jezicima, dok su van kue prinueni da se slue ruskim. Tokom svojih poseta ovom gradu dolazio sam u kontakt sa svakakvim ljudima, a poto sam zbog raznih linih potreba morao da razgovaram sa njima, odluio sam da i sam nauim ovaj jezik. Tokom ivota sam morao da nauim toliko jezika da mi uenje ruskog nije predstavljalo neki veliki problem. Ubrzo sam bio u sanju da ga govorim prilino teno, ali naravno, kao i drugi metani, sa naglaskom i ne ba naroito dobro. Smatram da ovde, kao neko ko je u izvesnoj meri postao ,,lingvista, treba da napomenem da na stranom jeziku nikada ne moe da se misli, ak ni kada ga znate savreno, ako istovremeno nastavite da govorite i svoj maternji jezik, ili pak neki drugi jezik na kom ste navikli da mislite. Stoga sam, poto sam poeo da govorim ruski i pri tom nastavio da razmiljam na persijskom, u ruskom jeziku sve vrerne traio rei koje bi odgovarale mojim persijskim mislima.

Tada sam postao svestan mnogih, meni isprva sasvim neobjanjivih, neadekvatnosti ovog savremenog civilizovanog jezika, zbog kojih je ponekad bilo nemogue da se tano prenesu ak i najprostiji i najobiniji izrazi naih misli. Poto sam se za ovo zainteresovao i budui da sam slobodan od svih ivotnih obaveza, poeo sam da prouavam rusku gramatiku, a zatim i gramatiku jo nekoliko savremenih jezika. Tada sam shvatio da uzrok svih neadekvatnosti koje sam zapazio lei upravo u tim njihovim vetaki ureenim gramatikama, i tom prilikom je u meni poelo da se formira vrsto uverenje koje sam upravo izneo. Gramatike jezika na kojima se pie savremena knjievnost izmislili su ljudi koji se u pogledu istinskog znanja nalaze na nivou niem od nivoa obinih, prostih ljudi. Kao konkretnu ilustraciju ovoga to sam upravo rekao istai u jednu od mnogih neadekvatnosti ruskog jezika koju sam uoio od samog poetka i koja me je upravo i navela da detaljnije prouim ovo pitanje. Prilikom jednog razgovora na ruskom, kada sam kao i obino prevodio svoje misli koje su se uobliavale na persijski nain, uinilo mi se neophodno da upotrebim jedan izraz koji mi, Persijanci, u razgovoru esto koristimo, myan-dyaram, to na francuskom znai je dis, a na engleskom I say (kaem). Ali koliko god da sam se trudio da u svom pamenju pronaem odgovarajuu re na ruskom, nisam mogao da je naem, mada sam do tada ve znao gotovo sve rei ovog jezika koje su u upotrebi, bilo u literaturi, bilo u meusobnom saobraanju ljudi svih intelektualnih nivoa. Poto za ovaj jednostavni izraz koji se kod nas tako esto koristi nisam naao odgovarajuu re, prirodno je da sam najpre zakljuio da je jo uvek ne znam i da sam poeo da je traim u svojim mnogobrojnim renicima i da se kod nekih ljudi koji se smatraju autoritetima raspitujem za ruski izraz koji bi odgovarao znaenju ovog mog persijskog pojma.

Ispostavilo se, meutim, da takva re u savremenom ruskom uopte ne postoji, ve da se umesto nje koristi druga, ja govorju, to na persijskom znai myan-sol-yaram, na francuskom je parle, a na engleskom I speak (govorim). Poto svi vi, Persijanci, kada se radi o usvajanju znaenja koje prenose rei imate iste misaone sposobnosti kao i ja, pitam vas: da li bih ja, ili ma koji drugi Persijanac, proitavi u ruskoj literaturi re ije znaenje odgovara rei soil-yaram mogao bez instinktivnog oseaja da tu neto nije u redu da prihvatim da ova re ima isto znaenje kao i re diaram? Naravno da ne: soil-yaram i diaram, odnosno gouorim i kaem, su dve sasvim razliite doivljene aktivnosti. Ovaj sasvim sitan primer karakteristian je i za hiljadu drugih neadekvatnosti, kakve se mogu nai u jezicima svih naroda koji predstavljaju takozvani cvet savremene civilizacije. A te neadekvatnosti jesu ono to savremenu litaraturu spreava da poslui kao osnovno sredstvo za razvoj umova onih naroda koji se smatraju predstavnicima ove civilizacije, kao i naroda koji su trenutno oigledno iz razloga u koje svako ko ima zdravog razuma ve sumnja - nekako lieni te sree da ih smatraju civilizovanim, te se stoga, kako istorijske injenice svedoe, obino nazivaju zaostalim. Zahvaljujui ovoj neadekvatnosti jezika koja postoji u savremenoj literaturi, razumljivo je da e svako - a naroito pripadnik neke od rasa koje ne spadaju u predstavnike savremene civilizacije - ko je obdaren manje ili vie normalnom moi rasuivanja i u stanju da reima prida njihovo pravo znaenje, kada uje ili proita ma koju re upotrebljenu u pogrenom smislu, kao u primeru koji sam upravo naveo, misao itave reenice razumeti u skladu sa ovom netano upotrebljenom rei, to e dovesti dotle da shvati neto potpuno razliito od onog to je reenica trebalo da izrazi. Mada je sposobnost da se shvati znaenje rei kod razliitih rasa razliita, svojstva koja omoguavaju da se osete ponovljene i

doivljene aktivnosti koje su ve dobro utvrene u procesu ivota naroda u svima njima, na slian nain formira sam ivot. Ve i samo odsustvo rei koja bi u savremenom ruskom jeziku tano izraavala znaenje persijske rei diaram, to sam uzeo kao primer, moe da poslui kao potvrda moje prividno neosnovane tvrdnje da su nepismeni skorojevii naeg doba, koji sebe nazivaju gramatiarima i koje, to je jo gore za to smatra i njihova okolina, ve uspeli ak i da jezik koji je razvio sam ivot transformiu u ono to Nemci nazivaju ersatz2 . Tu moram da vam kaem da sam u vreme kada sam poeo da prouavam rusku gramatiku i gramatike jo nekoliko savremenih jezika kako bih naao uzrok ve spomenutih brojnih neadekvatnosti odluio, budui da me zanima filologija uopte, da se takoe upoznam i sa istorijom porekla i razvoja ruskog jezika. Prouavanje te istorije mi je dalo dokaza da su u ovom jeziku ranije postojale tano odgovarajue rei za sve doivljene aktivnosti koje su se ustalile u ivotu naroda. I tek kada je ovaj jezik, poto je tokom stolea ve dostigao relativno visok nivo razvoja, postao predmet dokonog cepidlaenja, to jest predmet za mudrovanje raznih literarnih skorojevia, mnoge rei su iskrivljene ili su potpuno izale iz upotrebe, pre svega stoga to njihov zvuk nije odgovarao zahtevima civilizovane gramatike. Meu njima je bila i re koju sam traio, koja je tano odgovarala naem diaram, a glasila je skazivaju. Zanimljivo je da se primeti da se ta re sauvala ak i u dananje vreme, ali da je u smislu koji tano odgovara njenom znaenju koriste samo ljudi koji su, iako pripadaju ruskoj naciji, igrom sluaja ostali izolovani od savremene civilizacije, odnosno ljudi u onim delovima zemlje koji su daleko od svih kulturnih centara. Ova vetaki smiljena gramatika dananjih jezika koju je mlada generacija sada svuda prinuena da ui predstavlja, po mom
2

surogat - prim. prev

miljenju, jedan od glavnih uzroka to se meu savremenim evropskim narodima razvilo samo jedno od tri nezavisna svojstva neophodna za nastanak zdravog ljudskog uma, to jest takozvana misao, koja pokazuje tendenciju da zauzme dominantan poloaj u njihovoj individualnosti. Pri tom svako ko normalno rasuuje mora da zna da istinsko razumevanje koje je dostupno oveku ne moe nastati bez instinkta i oseanja. Ako bih rezimirao sve ovo to je reeno o literaturi naeg doba, ne mogu nai boljih rei da je opiem od izraza da ova literatura nema due. Savremena civilizacija je unitila duu literature, kao i svega drugog emu je milostivo poklonila svoju panju. Razloga da nemilosrdno kritikujem ovaj rezultat savremene civilizacije imam utoliko vie to, prema najpouzdanijim podacima koji su do nas dospeli iz drevnih vremena, raspolaemo konkretnom informacijom da je knjievnost ranijih civilizacija zaista u velikoj meri doprinela razvoju ljudskog uma, a rezultati ovog razvoja, koji su se prenosili sa generacije na generaciju, mogu se osetiti jo uvek, ak i nakon vie vekova. Mislim da sutina neke ideje drugima moe ponekad veoma dobro da se prenese pomou izvesnih anegdota i poslovica koje je stvorio sam ivot. Tako bih i ja u ovom sluaju, da bih vam pokazao razliku izmeu knjievnosti ranijih vremena i savremene knjievnosti, eleo da se posluim jednom aljivom priicom koja je kod nas u Persiji iroko poznata, a zove se Razgovor vrabaca. U njoj se kae da su jednom na zabatu visoke kue sedela dva vrapca, stari i mladi. Razgovarali su o dogaaju koji je meu vrapcima postao tema dana, a sastojao se u tome da je mulina domaica pre izvesnog vremena kroz prozor, na mesto gde se vrapci okupljaju da bi se igrali, izbacila neto to je izgledalo kao ostaci kae, ali zata se kasnije ispostavilo da je izmrvljena pluta, nekoliko mladih i jo neiskusnih vrabaca je ovo pokljucalo, i samo to se nisu raspukli.

Dok je o tome priao, stari vrabac se iznenada nakostreio, napravio bolnu grimasu i zapoeo ispod krila da trebi buve koje su ga muile, a koje se obino legu na nedovoljno uhranjenim vrapcima. Poto je uhvatio jednu, duboko je uzdahnuo i rekao: Vremena su se mnogo promenila. Nema vie pravog ivota naem rodu. U staro vreme smo imali obiaj da sedimo na krovu, ba kao i sad, mirno smo dremali, a onda bi se dole na ulici zaula buka, kloparanje i tropot, a uskoro bi se rairio i smrad na koji je sve u nama poinjalo da se veseli; oseali smo, naime, sa potpunom sigurnou da emo kada sletimo dole i kada potraimo na mestu na kome se sve to dogodilo, biti u stanju da zadovoljimo svoje osnovne potrebe. Danas, meutim, buke ima i previe, pa i tandrkanja svake vrste, a neprestano se iri i smrad, ali takav da ga je gotovo nemogue podneti. A kad ponekad, po staroj navici, sletimo dole da potraimo neto od svojih ivotnih potreptina, ne nalazimo nita sem nekoliko odvratnih kapi sagorelog mainskog ulja. Ova pria se, kao to vam je verovatno jasno, odnosi na stara kola sa konjskom zapregom i na moderne automobile; i mada ovi poslednji, kao to vrabac kae, prave vie buke, vie tandru, kloparaju i smrde, oni uprkos tome nemaju nikakav znaaj za ishranu vrabaca. A bez hrane je, kao to i sami razumete, ak i vrapcima teko da izvedu zdravo potomstvo. Ova priica mi izgleda kao idealna ilustracija za ono to sam eleo da istaknem kada je re o razlici izmeu savremene civilizacije i civilizacije ranijih epoha. U savremenoj civilizaciji, kao i u svim ranijim, literatura postoji radi opteg usavravanja oveanstva, ali i na tom planu kao i u svim drugim savremenim stvarima - nema nieg neophodnog za na sutinski cilj. Sve je samo na povrini. Sve je, kao u prii staroga vrapca, samo buka, tandrkanje i smrad. Svako ko je nepristrasan moe ovaj moj stav i konano da potvrdi, ako obrati panju na razliku u stepenu razvijenosti oseanja kod ljudi koji su roeni i itav ivot proveli na azijskom

kontinentu i onih koji su roeni i obrazovani u uslovima civilizacije u Evropi. injenica koju su mnogi primetili jeste da meu svim sadanjim stanovnicima azijskog kontinenta koji su, iz geografskih i drugih razloga, izolovani od uticaja savremene civilizacije, oseanja dostigla znatno vii nivo razvoja nego meu ma kojim od stanovnika Evrope. A poto oseanja predstavljaju osnovu zdravog razuma, ovi azijski narodi, uprkos tome to imaju manje opteg znanja, svaki objekt svoga posmatranja opaaju ispravnije od onih koji pripadaju samom jezgru savremene civilizacije. Evropljaninovo razumevanje nekog predmeta koji posmatra formira se iskljuivo pomou izvesne opte, da je tako nazovemo, matematike informisanosti o njemu, dok veina Azijaca sutinu predmeta koji posmatra shvata ponekad samo oseanjima, a ponekad ak i samim instinkom. Na ovom mestu svoje prie o savremenoj literaturi ovaj pamemi stari Persijanac je, izmeu ostalog, dotakao i jedno pitanje koje u nae vreme zanima mnoge evropske, da ih tako nazovemo', propagatore kulture. Tom prilikom je rekao: U Aziji su se ljudi neko vreme jako zanimali za evropsku literaturu; ali poto su ubrzo osetili ispraznost njenog sadraja, izgubili su interesovanje za nju, i sad se ona tamo gotovo uopte vie ne ita. U slabljenju njihovog interesovanja za evropsku literaturu glavnu ulogu je, po mom miljenju, odigrao onaj savremeni knjievni rod koji se zove roman. Ti njihovi uveni romani se, kao to sam ve rekao, sastoje mahom od dugih opisa raznih oblika toka bolesti koja je zavladala meu savremenim ljudima i koja, zahvaljujui njihovoj slabosti i nedostatku volje, traje prilino dugo. Ljudi iz Azije, koji jo uvek nisu toliko udaljeni od majke prirode, spoznaju svojom sveu da ovo psihiko stanje, koje se javlja kako u mukarcu tako i u eni, uopte nije dostojno ljudskog

bia, a da je naroito poniavajue za mukarca, i prema takvim ljudima instinktivno zauzimaju prezriv stav. Kada je re o drugim vidovima evropske literature, kao to je recimo nauna, putopisna, i drugi oblici pounog izlaganja, Azijac, budui da je u manjoj meri izgubio sposobnost da osea, to jest budui da je blii prirodi napola svesno osea i instinktivno sluti pievo potpuno nerazumevanje stvarnosti i njegov nedostatak istinskog razumevanja predmeta o kome pie. Tako su ljudi u Aziji, nakon to su najpre pokazali veliko interesovanje za evropsku literaturu, postepeno prestali da na nju obraaju panju, te je sada u potpunosti zanemaruju; u Evropi, naprotiv, police i privatnih i javnih biblioteka stenju pod teretom novih knjiga. Nema sumnje da u mnogima od vas mora da se rodi pitanje kako ovo to sam rekao moe da se pomiri sa injenicom da je u Aziji velika veina ljudi bukvalno nepismena. Na ovo u da vam odgovorim da pravi uzrok nezainteresovanosti za savremenu literaturu, uprkos tome, lei u njenim sopstvenim nedostacima. Lino sam video kako se stotine nepismenih okupljaju oko jednog pismenog oveka da bi uli itanje svetih knjiga ili pria poznatih kao Hiljadu i jedna no. Odgovoriete, naravno, da su dogaaji koji se tu opisuju, a naroito oni iz Hiljadu i jedne noi, uzeti iz njihovog sopstvenog ivota i da su im zbog toga razumljivi i interesantni. Stvar, meutim, nije u tome. Ovi tekstovi, pri tom govorim naroito o Hiljadu i jednoj noi, predstavljaju knjievna dela u pravom smislu te rei. Svako ko ovu knjigu proita ili slua osea da je sve u njoj mata, ali mata koja odgovara istini, ak i ako se radnja sastoji od epizoda koje su u obinom ljudskom ivotu potpuno neverovatne. Zanimanje itaoca, odnosno sluaoca se budi i on, opinjen autorovim finim poznavanjem psihe ljudi koji ga okruuju, radoznalo prati kako se, malo-pomalo, itava pria ispreda od ovih sitnih pria stvarnog ivota.

Tahtevi savremene civilizacije stvorili su jo jedan specijalni oblik literature; to je novinarstvo. Preko ovog oblika literature ne mogu utke da preem, budui da je on, pored toga to za razvoj ljudskog uma ne nudi ama ba nita, zbog otrovnog uticaja koji vri na njihove uzajamne odnose postao, po mom miljenju, jedno od glavnih zala u ivotu dananjih ljudi. Ovaj oblik literature se u poslednje rairio, a nepokolebljivo sam uveren da je to zato to potpunije no ma ta drugo odgovara slabostima i zahtevima koji vode sve veem nedostatku volje kod ljudi. Stoga on kod njih ubrzava atrofiju i poslednjih mogunosti da steknu on svojstva koja su im nekad jo uvek davala relativnu spoznaju sopstvene individualnosti, a koja jedina vode onome to nazivamo pamenjem sebe, tom apsolutno neophodnom faktoru u procesu linog usavravanja. Pored toga, i misaona funkcija ljudi se zahvaljujui ovoj neprincipijelnoj dnevnoj literaturi jo vie udaljila od njihove sopstvene individualnosti, te je zato savest, koja se u njima povremeno budila, sada prestala da uzima udela u njihovom razmiljanju. Stoga su lieni onih faktora koji su ljudima ranije obezbeivali podnoljiv ivot, makar samo u pogledu meusobnih odnosa. Na nesreu svih nas, ta urnalistika literarura, koja se iz godine u godinu sve vie iri, jo vie slabi ve oslabljeni ljudski um time to ga otvorenog i bez odbrane izlae svim vrstama obmane i zavaravanja i skree s puta relativno osnovanog razmiljanja, te na taj nain u ljudima umesto zdravog rasuivanja podstie razna nedostojna svojstva kao to su neverica, indignacija, strah, lani stid, licemerje, ponos itd. Da bih vam konkretno naslikao svo zlo koje ljudima nanosi ovaj novi oblik literature, ispriau vam nekoliko dogaaja koji su se odigrali zbog novina, a ija istinitost ne dolazi u sumnju, jer sam sluajno u njima i sam uestvovao.

U Teheranu sam imao jednog bliskog prijatelja, Jermenina, koji me je neto pre svoje smrti odredio za izvrioca svog testamenta. Ovaj ovek je imao sina koji ni sam vie nije bio mlad, a koji je zbog svojih poslova sa brojnom porodicom iveo u jednom velikoim evropskom gradu. Jedne tune veeri njemu i svim lanovima njegove porodice je pozlilo, i do jutra su svi ve bili mrtvi. Kao izvrilac testamenta, bio sam obavezan da odem na mesto ovog traginog dogaaja. Tako sam saznao da je otac ove nesrene porodice pre nego to se to dogodilo, u jednim od novina koje je primao, nekoliko dana zaredom itao duge lanke o nekoj kasapnici u kojoj se, kako je u ovim lancima pisalo, od sveih proizvoda i na naroit nain izrauju nekakve specijalne kobasice. Istovremeno je i u svim drugim novinama nalazio krupne reklame te nove kasapnice. Mada ni on ni njegova porodica nisu ba mnogo marili za kobasice, budui da su svi roeni i odrasli u Jermeniji, gde se kobasice uopte ne jedu, ovo ga je privuklo u toj meri da je otiao i kupio izvesnu koliinu. A nakon to je iste veeri jela ove kobasice, itava porodica se otrovala i pomrla. Poto je taj neobian sticaj okolnosti kod mene pobudio sumnju, polo mi je za rukom da neto kasnije, uz pomo jednog privatnog detektiva, doznam otprilike sledee: Izvesno veliko preduzee je od nekog izvoznog koncerna nabavilo ogromnu koliinu kobasica prvobitno namenjenih za izvoz, koje su odbijene zbog kanjenja isporuke. Da bi se cele zalihe oslobodio to je pre mogue, preduzee nije tedelo novac namenjen novinarima, kojima je poverilo ovu zlosrenu kampanju u tampi. Evo i drugog primera: Tokom jednog od svojih boravaka u Bakuu sam nekoliko dana za redom, u lokalnom listu koji moj neak prima, itao duge lanke. Ovi lanci su zauzimali polovinu itavog prostora u listu, a

autor je u njima davao izraza svom ushienju zbog uda koja izvodi nekakva glumica. O njoj je pisano toliko mnogo i tako lepo da sam se ak i ja, star ovek to bi rekli zagrejao, te sam jedno vee, odloivi sve drugo i izmenivii svoj ustaljeni veenji red, otiao da vidim ovo udo nevieno. I ta mislite da sam video? Neto to bi makar i najmanje odgovaralo onom to je o njoj pisalo u lancima kojih su bile pune novine? Ni govora. Za ivota sam video mnoge predstavnike ove umetnosti, dobre i loe, i bez ikakvog preterivanja mogu da kaem da su me neko vreme smatrali za veliki auroritet u toj oblasti. Ali ak i ako zanemarimo moje line poglede na umetnost uopte i ako govorimo samo sa uobiajenog stanovita, moram da kaem da itavog ivota nisam video nita to bi sa ovom znamenitou moglo da se meri po nedostatku talenta i odsustvu ak i najelementarnijeg znanja o principima glume. U svim njenim postupcima na sceni se zapaao tako potpun nedostatak ma kakvih kvaliteta da ja, ak ni iz ovekoljublja, ovome udu ne bih dozvolio ni da odigra ulogu sudopere u mojoj kuhinji. Kako sam kasnije uo, jedan od tipinih vlasnika rafinerije nafte u Bakuu, koji se igrom sluaja obogatio, podmitio je nekoliko novinara lepom, okruglom sumom, obeavi im duplo vie ako uspeju da slavnom uine njegovu ljubavnicu, koja je dotad bila sobarica u kui jednog ruskog ininjera i koju je on zaveo iskoristivi svoje poslovne sastanke sa ovim ininjerom. Evo i sledeeg primera: U jednom visokotiranom nemakom listu sam s vremena na vreme itao visokoparne slavopojke izvesnom slikaru, na osnovu kojih sam stvorio miljenje da taj slikar naprosto predstavlja fenomen u savremenoj umetnosti. Moj neak, koji je upravo gradio kuu u Bakuu, odluio je da ovu kuu u okviru priprema za svoje venanje veoma bogato

ukrasi. Poto je te godine dva puta neoekivano naiao na nove izvore nafte i poto je imao izgleda da povea proizvodnju, to bi mu obezbedilo prilino bogatstvo, savetovao sam mu da ne tedi, ve da pozove ovog uvenog slikara da nadgleda unutranju dekoraciju itave kue i da naslika nekoliko fresaka po zidovima. Na ovaj nain e, mislio sam, trokovi koji su ve i tako bili veliki bar koristiti i njegovom potomstvu, koje e naslediti ove freske i druge stvari raene rukom tog neuporedivog majstora. Neak je tako i uinio. ak je i lino otputovao da pozove ovog uvenog evropskog slikara. Slikar je uskoro stigao, vodei sa sobom itav niz pomonika i zanatlija, a ini mi se i svoj sopstveni harem, naravno u evropskom smislu te rei; najzad su se, bez i najmanje urbe, dali na posao. Rezultat rada ovog uvenog umetnika bilo je najpre to da je venanje moralo da se odloi, a zatim i to da je ne malo novca moralo da bude potroeno da bi se sve ponovo dovelo u prvobitno stanje, kako bi obini persijski majstori kuu mogli da oslikaju i ukrase na nain koji vie odgovara istinskoj umetnosti. U ovom sluaju novinari su - to im treba priznati - u izgradnji karijere ovog osrednjeg umetnika uestvovali gotovo sasvim nekoristoljubivo, naprosto kao drugovi i skromni pomonici. Kao poslednji primer, ispriau vam tunu priu o nesporazumu za koji je, ovoga puta, odgovorna jedna od krupnih zverki ove savremene i naroito tetne literature. Dok sam iveo u gradu Korasanu u kui zajednikih poznanika, sam jednog dana sreo mladi brani par iz Evrope, koji sam uskoro prilino upoznao. U Korasan su dolazili nekoliko puta, ali uvek samo na kratko. Ovaj moj novi poznanik je, putujui sa svojom enom, u mnogim zemljama sarkupljao najraznovrsnije podatke i vrio analize, ispitujui uticaj nikotina iz razliitih vrsta duvana na ljudsku psihu i ljudski organizam. Nakon to je u nekoliko azijskih zemalja prikupio potrebne podatke o ovom pitanju, on i njegova supruga su se vratili u

Evropu, gde je zapoeo da pie opirnu knjigu o rezultatima svog istraivanja. Ali poto je mlada supruga,oigledno zbog svoje mladosti i zbog neiskustva u pogledu potrebe da ovek, kako se kae, ostavi bele pare za crne dane, tokom tih njihovih putovanja potroila sav novac kojim su raspolagali, bila je prinuena da se zaposli kao sekretarica u jednoj velikoj novinskoj kui kako bi muu omoguili da dovri knjigu. U kancelariju u kojoj je radila esto je navraao i izvesni literarni kritiar, koji u je tu upoznao i koji je, poto se kako se to kae, zaljubio u nju, pokuao da joj se priblii, naprosto da bi zadovoljio svoju poudu. Ona, meutim, nije poputala njegovom navaljivanju, kao potena ena koja zna svoju dunost. Ali dok je kod ove verne supruge jednog Evropljanina pobedu odnela moralnost, kod onog gnusnog predstavnika, jednog savremenog ljudskog tipa je, srazmerno nezadovoljenosti njegove poude, rasla elja za osvetom, uobiajena kod takvih ljudi. Polo mu je za rukom da, posluivi se svakojakim intrigama, izdejstvuje da je bez ikakvog pravog razloga otpuste s posla. A kada je njen mu, moj mladi prijatelj, zavrio i objavio svoju knjigu, onaj je tumor naeg doba, zbog svoje sopstvene prikraenosti, u novinama za koje je pisao i u drugim listovima i asopisima poeo da objavljuje seriju lanaka punih svakakvih netanosti, koji su knjigu diskreditovali u toj meri da je postala potpun promaaj - niko se, naime, nije zainteresovao za nju i niko je nije kupovao. Tako su, zahvaljujui jednom od nesavesnih predstavnika ove besprincipijelne literature, stvari dole dotle da ovaj poteni radnik i njegova voljena ena, poto su potroili svu svoju uteevinu, nisu imali ni za hleb. Zbog toga su se dogovorili da se zajedno obese i ovu svoju odluku su i ostvarili. Ovi knjievni kritiari su, po mom miljenju, zbog uticaja i autoriteta koji kao autori imaju na itavu masu naivnih,

sugestijama podlonih ljudi, hiljadu puta opasniji od svih balavih novinaria. Lino sam poznavao muzikog kritiara koji nikada u ivotu nije ni pipnuo muziki instrument, te stoga nije imao nikakvo praktino razumevanje muzike: nije znao ak ni ta je to uopte zvuk, i u emu je razlika izmeu nota do i re. On je, meutim, zahvaljujui ustaljenim nenormalnostima savremene civilizacije, nekako doao na odgovorno mesto muzikog kritiara, i na taj nain postao autoritet za sve itaoce jednog uglednog i vrlo tiranog lista. I naravno da su na osnovu njegovih nepismenih sudova svi itaoci ovoga lista formirali nepokolebljive stavove po pitanju muzike - koja bi zapravo trebalo da predstavlja putokaz za razumevanje jednog vida istine. Javnost nikada ne zna ko je onaj ko pie; poznaje jedino same novine, koje pripadaju grupi iskusnih poslovnih ljudi. itaoci nikada ne znaju ta ta osoba koja pie za novine odista zna, ili ta se deava iza kulisa novinske redakcije, ali sve to u novinama pie uzimaju zdravo za gotovo. Uveren sam, i to uverenje je konano postalo vrsto poput stene a svako ko manje ili vie nepristrasno razmilja doi e do istog zakljuka - da e svako ko pokua da se razvije uz pomo sredstava dostupnih u savremenoj civilizaciji stei misaonu sposobnost koja najvie odgovara prvom Edisonovom pronalasku, dok e na emocionalnom planu kod sebe razviti, kako bi Nasradin Hoda rekao, kravlju suptilnost oseanja. Same voe savremene civilizacije, koje se nalarze na vrlo niskom nivou moralnog i psihikog razvoja, nesposobne su, poput dece koja se igraju vatrom, da spoznaju snagu i znaaj delovanja ovakve literature na masu. Prouavanjem stare istorije sam stekao utisak da voe ranijih civilizacija nikada ne bi dozvolile da takva nenormalnost toliko dugo potraje. Ovo moje miljenje moe da potvrdi autentina informacija koja je sauvana sve do dananjih dana, a odnosi se na ozbiljan

stav prema dnevnoj tampi koji su vladari nae zemlje imali ne tako davno, u doba kada je naa zemlja smatrana jednom od najveih, odnosno kada je veliki Vavilon pripadao nama i bio kulturni centar priznat irom sveta. Prema ovoj informaciji, dnevna tampa je postojala i tada, u obliku takozvanih tampanih papirusa, mada naravno u neuporedivo manjem obimu nego danas. Oni koji su radili na njenom izdavanju bili su, meutim, iskljuivo stariji i kvalifikovani ljudi, svima poznati po svojim ozbiljnim zaslugama i svom asnom ivotu; postojalo je ak i utvreno pravilo da se na ovaj poloaj postavljaju uz polaganje zakletve, te su zbog toga nazivani saradnicima pod zakletvom, kao to danas postoje porotnici pod zakletvom, strunjaci pod zakletvom itd. Danas, meutim, novinar moe da bude svako uobraeno nitavilo, samo ako zna lepo i, kako se to kae, knjievno da se izrazi. Psihu ovih proizvoda savremene civilizacije koji novine pune svojim mudrolijama naroito sam dobro mogao da upoznam i njihovo sam bie otprilike mogao da procenim pre tri-etiri meseca, u ve spomenutom gradu Bakuu, gde sam imao prilike da svakodnevno prisustvujem njihovim sastancima i da sa njima razmenjujem miljenja. Okolnosti su bile sledee: Ubrzo poto sam otiao u Baku, sa namerom da celu zimu provedem kod svog neaka, nekoliko mladih ljudi je dolo k njemu sa molbom da im dozvoli da njihovo Novo udruenje knjievnika i novinara svoje sastanke odrava u jednoj od velikih prostorija njegove kue, u kojoj je prvobitno nameravao da otvori restoran. Neak je odmah pristao i ovi mladi ljudi su ve od narednog dana, mahom uvee, poeli da se okupljaju na svojim, kako su ih nazvali optim sastancima i udenim debatama. Ovim sastancima su mogli da prisustvuju i ljudi sa strane, a poto sam ja uvee bio potpuno slobodan i poto su prostorije u kojima sam se smestio bile veoma blizu sobe u kojoj su se oni

okupljali, esto sam odlazio da sluam njihove diskusije. Neki od njih su ubrzo poeli sa mnom da razgovaraju, te smo tako uspostavili prijateljske odnose. Ovi Ijudi su veinom bili jo uvek sasvim mladi, slabi i nemuevni, a lica pojedinih su jasno odavala da su im roditelji morali biti alkoholiari, ili su pak zbog nedostatka volje patili od drugih stvari, odnosno da su sami vlasnici ovih lica imali razne loe navike koje su krili od drugih. Mada je Baku u poreenju sa veliinom dananjih velikih gradova samo gradi, i mada su ovi tipovi naih savremenika koji su se tu okupiIi bili veinom sitna riba, ne oklevam da svoja zapaanja uoptim na njihove kolege irom sveta. Oseam da na to imam prava jer sam kasnije, prilikom putovanja po Evropi, esto imao prilike da doem u kontakt sa ovim predstavnicima savremene literature i jer su svi oni na mene ostavili isti utisak, odnosno liili su jedni na druge kao jaje jajetu. Jedina razlika meu njima bila je ona u stepenu vanosti, koja je zavisila od novina za koje piu, to jest od ugleda i tiraa lista, odnosno asopisa u kojima su njihova mudrovanja objavljivana, ili pak od solidnosti poslovnog preduzea koje je posedovalo dotine novine i sve njih - knjievne poslenike. Mnogi od njih se, iz ovog ili onog razloga, nazivaju pesnicima. Trenutno irom Evrope svakom ko napie makar i nekakvu kratku glupost, poput: Zelene rue, purpurne mimoze, boanstvene su njene poze kao smrznute uspomene... njegova okolina dodeljuje naziv pesnika. Neki od njih taj naziv tampaju ak i na svojim posetnicama.

Meu ovim savremenim novinarima i piscima je nekako vrlo razvijen esprit de corps i oni u svim prilikama jako podravaju i neumereno veliaju jedni druge. Izgleda mi da ova crta predstavlja glavni razlog irenja njihove sfere uticaja, kao i lanog autoriteta koji uivaju u masama i nesvesnog i servilnog potovanja s kojim se gomila klanja pred ovim, mirne savesti mogu da kaem, nitavilima. Na spomenutim sastancima u Bakuu jedan od njih bi izaao za govornicu i poeo da ita neto od stihova tipa onih koje sam upravo naveo, ili pak da govori zbog ega se ministar neke zemlje na nekakvom banketu o nekom pitanju izrazio ovako, a ne onako; svoje izlaganje govornik bi u veini sluajeva zavrio najavom poput ove: Govornicu sada preputam neuporedivom videlu uenosti naeg doba, gospodinu tom-i-tom, koji se igrom sluaja izuzetno vanim poslom zadesio u naem mestu i koji je bio tako ljubazan da ne odbije poziv na na dananji sastanak. Sada emo imati ast da svojim sopstvenim uima ujemo njegov mili govor. A kada bi se ova znamenitost pojavila za govornicom, govor bi zapoela sledeim reima: Drage dame i gospodo! Moj kolega je bio tako skroman da me nazove slavnim (ovde se mora rei da nije mogao da uje ta je njegov kolega rekao, poto je doao iz druge sobe ija su vrata bila zatvorena i on ih je pri ulasku sam otvorio, a ja veoma dobro poznajem akustiku te kue i solidnost vrata) U poreenju sa njim sam, meutim, nedostojan ak i da sedim u njegovom prisustvu. Slavan nisam ja, ve on, koji je poznat ne samo irom nae prostrane Rusije, ve i u celom civilizovanom svetu. Potomstvo e njegovo ime izgovarati ustreptalog srca, i niko nee moi da zaboravi sve ono to je uinio za prosveivanje i za budue blagostanje oveanstva. To boanstvo istine se u ovom beznaajnom gradu ne nalazi sluajno, kao to nama moe izgledati, ve nesumnjivo iz vrlo vanih razloga koji su poznati jedino njemu.

Mesto mu, zapravo, i nije meu nama, ve medu drevnim bogovima Olimpa, i tako dalje, tako dalje. Tek nakon takvog uvoda bi nova slavna linost izgovorila par gluposti, kao na primer na temu Zato su Sirikitsi zaratili s Parnakalpima? Na kraju ovih uenih skupova obavezno je sluena veera, uz dve flae jeftinog vina; mnogi bi pri tom u dep sakrili neto od posluenja, recimo kobasicu i komad hleba ili suenu haringu, a ako bi ih neko sluajno video, obino bi rekli: Ovo je za mog psa. Taj se lupe ve navikao da mu neto donesem kad god se kasno vraam kui. Sutradan posle ovakvih sastanaka u lokalnoj bi tampi uvek osvanuo izvetaj, pisan neverovatno pompeznim stilom. Izlaganja su prenoena manje-vie tano, ali naravno da nije bilo ni pomena o tome kako je veera bila skromna, niti o prenemaganju sa komadom kobasice za psa. Takvi su ljudi koji u novinama piu o svakojakim istinama i naunim otkriima, a naivni italac koji ih ne vidi i koji ne poznaje njihov ivot svoje zakljuke o dogaajima i idejama izvlai iz praznih rei ovih autora, koji su ni manje ni vie nego bolesni, neiskusni i nepismeni kada je re o ljudskom ivotu. Pisci knjiga i novinskih lanaka u veini evropskih gradova su, uz vrlo male izuzetke, upravo takvi nezreli pametnjakovii, koji su to to jesu postali uglavnom zahvaljujui svom nasleu i svojim specifinim slabostima. Sa moje take gledita nema nikakve sumnje da je od svih uzroka nenormalnosti savremene civilizacije glavni i najoigledniji upravo ta urnalistika literatura, zbog demoraliueg i tetnog uticaja koji vri na Ijudsku psihu. Krajnje sam zapanjen da nijedna vlada zemalja savremene civilizacije toga nikada nije postala svesna i da nijedna od njih mada vie od polovine onoga to se naziva dravnim budetom troe na odravanje policije, zatvora, sudskih ustanova, crkava, bolnica itd. i na plaanje brojnih dravnih slubenika kao to su svetenici, lekari, agenti tajne

policije, dravni tuioci, strunjaci za propagandu, itd, to sve ima za cilj da odri moral i lojalnost njihovog graanstva, ne ulae ni pare u neki zahvat kojim bi se u korenu sasekao ovaj oigledni uzrok mnogih zloina i nesporazuma. Ovim reima je stari, pametni Persijanac zavrio svoje izlaganje. Tako, dragi moj itaoe koji si jednom nogom moda ve utonuo u one gore pomenute opanke, nakon to sam zavrio sa ovim govorom, koji sam tu ubacio jedino stoga to smatram da ideje koje su u njemu iznesene mogu da budu vrlo poune i korisne, naroito za one ljubitelje savremene civilizacije koji naivno smatraju da je ona u pogledu usavravanja ljudskog uma neizmerno via od prethodnih - sada mogu da ,,rklf uim i ceo uvod i da preem na obradu za knjigu pripremljenog materijala. Kada sam taj materijal poeo da preraujem sa namerom da mu dam to razumljiviji i svima pristupani oblik, u meni se zaela misao da bi i ovaj moj rad trebalo da se odvija u skladu sa vrlo razumnim i za ivot korisnim savetom naeg velikog Nasradin Hode, koji glasi: Uvek i u svemu nastoj da postigne ono to je istovremeno korisno za druge i prijatno za tebe samog. to se tie sprovoenja u delo prve polovine ovog veoma razumnog saveta naeg dragog uitelja nemam zato da brinem, poto e se ideje koje u ovoj seriji nameravam da iznesem za to obilato pobrinuti. Ali kada je re o onom to je prijatno za mene samog, ovo mislim da postignem tako to u pripremljeni materijal uobliiti tako da to moju egzistenciju meu ljudima sa kojima se susreem ubudue uini podnoljivijom nego to je to bio sluaj pre nego to sam postao pisac. Da biste shvatili ta pod ovom podnoljivijom egzistencijom podrazumevam, moram vam rei da sam nakon svih svojih putovanja po zemljama Azije i Afrike, koja su iz

izvesnih razloga trajala oko trideset godina, stekao reputaciju arobnjaka i strunjaka za onostrana pitanja. A shodno tome je i svako ko bi me upoznao smatrao da ima prava da me uznemirava kako bi zadovoljio svoju dokonu radoznalost u pogledu tih onostranih pitanja, odnosno da me tera da ispriam neto iz svog linog ivota, ili pak neki dogaaj sa svojih putovanja. I ma koliko umoran da sam bio, morao sam da odgovorim, jer bi se ljudi inae uvredili i osetili bi prema meni neraspoloenje, te bi svaki put kad se spomene moje ime rekli neto da nakode mojim aktivnostima i da umanje moj znaaj. Zbog toga sam, pregledajui materijal namenjen ovoj seriji, reio da ga iznesem u obliku posebnih, meusobno nezavisnih pria i da u ove prie ubacim razliite ideje koje mogu da poslue kao odgovor na sva pitanja koja su mi esto postavljali. Tako u, ako ponovo budem morao da imam posla sa tim besramnim besposliarima, naprosto moi da ih uputim na ovo ili ono poglavlje, koje e im pomoi da zadovolje svoju mehaniku radoznalost. To e mi, istovremeno, dati priliku da sa nekima od njih porazgovaram samo preko toka asocijacija, to je za njih uobiajeno, a ponekad e mi takoe obezbediti i neophodan slobodni prostor za moje aktivno razmiljanje, koje mi je nuno za svesno i savesno ispunjavanje ivotnih obaveza. Meu pitanjima koja su mi ljudi iz razliitih drutvenih slojeva i razliitih stepena obavetenosti postavljali najea su, ako me pamenje dobro slui, sledea: Koje izuzetne ljude sam upoznao? Kakva uda sam video na Istoku? Ima li ovek duu i da li je ona besmrtna? Da li je ovekova volja slobodna? ta je ivot i zbog ega postoji patnja? Da li verujem u okultne i spiritualistike nauke? ta je hipnoza, magnetizam i telepatija?

Kako sam poeo da se zanimam za ova pitanja? ta me je dovelo do mog sistema koji se prouava na institutima koji nose moje ime? Ovu knjigu u, stoga, podeliti na zasebna poglavlja, koja e zajedno posluiti kao odgovor na prvo od ovih pitanja, nainte, Koje izuzetne ljude sam upoznao? U posebnim priama o ovim susretima u, u skladu sa principima logikog sleda, izneti sve ideje i misli koje nameravam da izloim u ovoj seriji, kako bi mogle da poslue kao pripremni graevinski materijal. Istovremeno u odgovoriti i na sva druga pitanja koja mi esto postavljaju. Ove posebne prie e, tavie, biti rasporeene tako da daju i jasne obrise moje, kako se to obino naziva, autobiografije. Pre no to nastavim smatram da je neophodno da tano objasnim izraz izuzetan ovek, poto se meu savremenim ljudima i on, kao i svi izrazi koji oznaavaju odreena svojstva, uvek shvata u relativnom, to jest u isto subjektivnom smislu. Za mnoge je, na primer, izuzetan ovek onaj koji izvodi trikove, ali i njega prestaju da smatraju izuzetnim im doznaju u emu se tajna njegovih trikova sastoji. Kao definicjju ko se moe smatrati izuzetnim naprosto u, da bih skratio priu, kazati koga ovim imenom zovem ja lino. Sa moje take gledita, izuzetnim se moe nazvati onaj ko se od svoje okoline izdvaja bogatstvom svoga uma i ko zna kako da se obuzda u ispoljavanju svoje prirode, dok se istovremeno pravino i tolerantno odnosi prema tuim slabostima. Poto je prvi ovakav ovek koga sam upoznao - i iji uticaj je ostavio traga na itav moj ivot - bio moj otac, zapoeu od njega.

II MOJ OTAC
Moj otac je tokom poslednjih nekoliko decenija i na poetku ovog veka bio nairoko poznat kao aok, to jest pesnik i pripoveda pod svojim nadimkom Ada; iako nije bio profesionalni aok ve samo amater u svoje vreme je bio vrlo popularan meu stanovnicima mnogih krajeva u Zakavkazju i Maloj Aziji. Aocima su u Maloj Aziji i na Balkanu nazivali lokalne barde, koji su sastavljali, recitovali ili pevali pesme, legende, narodne pripovetke i prie svake vrste. Uprkos injenici da su ovi ljudi iz prolosti koji su se posvetili takvom zanimanju u veini sluajeva bili nepismeni, budui da u detinjstvu nisu ili ak ni u osnovnu kolu, njihovo pamenje i ivost njihovog duha su bili takvi da bi ih danas smatrali izuzetnim, pa ak i fenomenalnim. Ne samo da su napamet znali bezbroj, esto veoma dugih pria i pesama i da su umeli da po seanju otpevaju njihove melodije, ve su takoe improvizovali i na svoj sopstveni, tako rei subjektivni nain, i sa zapanjujuom brzinom su za svoje stihove nalazili odgovarajuu rimu i metar. U dananje vreme se vie nigde ne mogu nai ljudi takvih sposobnosti. ak i kada sam bio veoma mlad, govorilo se da postaju sve rei. Nekoliko ovih aoka koji su u svoje vreme smatrani uvenim video sam i lino, i njihova su mi se lica jako urezala u seanje.

Prilike da ih vidim sam imao, jer me je otac kada sam bio dete vodio na nadmetanja na kojima su se ovi usmeni pesnici i pripovedai, aoci iz raznih zemalja poput Persije, Turske, Zakavkazja, pa ak i iz delova Turkmenistana, takmiili u pevanju i improvizovanju pred mnotvom slualaca. To je obino bilo ovako: Uesnik takmienja odreen rebom poeo bi da pevajui improvizovanu melodiju postavlja svom partneru pitanja o nekom verskom ili filozofskom problemu, ili pak o znaenju i poreklu neke dobro poznate legende, tradicije ili verovanja, a ovaj bi mu odgovarao, rakode kroz pesmu i takoe pevajui po svojoj sopstvenoj, subjektivnoj, improvizovanoj melodiji; ove improvizovane melodije su, sem toga, po svom tonalitetu uvek morale da odgovaraju prethodno izvedenim akordima, kao i onome to prava nauka o muzici naziva odjekom anspalnijanskog toka. Pevalo se u stihu, uglavnom na tursko-tatarskom, prihvaenim u to vreme kao zajedniki jezik meu ljudima ovih krajeva, koji su govorili razliite dijalekte. Ova nadmetanja su trajala nedeljama, ponekad ak i mesecima, a zavravala su se dodelom nagrada i poklona - koje je obezbeivala publika i koji su se sastojali od stoke, tepiha, itd. - onim pevaima koji su se po optem miljenju najvie istakli. Ja sam prisustvovao trima takvim takmienjima, od kojih je prvo bilo u turskom gradu Vanu, drugo u gradu Karabahu u Azerbejdanu, i tree u gradiu Subatanu u Karskom regionu. Moga oca su u Aleksandropolju i Karsu, lgradovima u kojima smo iveli kada sam bio dete, esto pozivali na veernje sedeljke, kojima su mnogi koji su ga poznavali prisustvovali da bi uli njegove prie i pesme. Na ovim skupovima je recitovao neku od mnogobrojnih legendi ili pesama koje je znao, ve po izboru prisutnih, ili bi pak u pesmi izvodio dijaloge raznih linosti. Ponekad itava no ne bi bila dovoljno duga da se prije zavri, i publika bi se naredno vee ponovo okupila. Uvee uoi nedelje i praznika, kada narednog jutra nismo morali rano da ustanemo, otac je nama, deci, priao prie o velikim narodima

i udesnim ljudima iz davnina ili pak o Bogu, prirodi i neobjanjivim udima, a uvek bi zavravao po nekom priom iz Hiljadu i jedne noi, kojih je zaista znao toliko da bi hiljadu i jednu no mogao da nam pria po jednu. Meu mnogim jakim utiscima koje su oeve prie, kojima je itav moj ivot obeleen, na mene ostavile, bio je i jedan koji mi je kasnijih godina, moda najmanje pet puta, posluio kao duhovni faktor, omoguivi mi da shvatim neshvatljivo. Ovaj utisak se u meni iskristalisao jedne veeri kada je otac pevao i recitovao legendu o potopu pre potopa, nakon ega su on i jedan njegov prijatelj poveli razgovor o ovoj temi. To je bilo u vreme kada je otac sticajem ivotnih okolnosti bio prinuen da postane profesionalni stolar. Prijatelj o kome je re je esto navraao do njega u radionicu, i ponekad bi itavu no presedeli razmatrajui znaenje drevnih legendi i predanja. Taj njegov prijatelj je bio niko drugi do kanonik Bor iz vojne sabome crkve u Karsu, ovek koji je uskoro postao moj prvi uitelj, onaj koji je stvorio i utemeljio moju sadanju individualnost, i tako rei trei aspekt mog unutarnjeg boga. One veeri kada se vodio razgovor o kom je re, u radionici smo bili jo i ja i moj ujak, to vee prispeo u grad iz oblinjeg sela, gde je imao velike povrtnjake i vinograde. Ujak i ja smo utke sedeli na mekoj strugotini u uglu i sluali smo pesmu moga oca, koji je pevao legendu o vavilonskom heroju Gilgameu i objanjavao njeno znaenje. Razgovor se poveo nakon to je otac zavrio dvadeset prvo pevanje ove legende, u kome izvesni Ut-Napitim pria Gilgameu priu o poasti koju je potop predstavljao za zemlju urupak. Nakon pesme otac je napravio pauzu da bi napunio svoju lulu, te je rekao kako smatra da legenda o Gilgameu potie od Sumera, naroda starijeg nego to su Vavilonci, i da je nesumnjivo ba ta legenda predstavljala uzor za opis potopa u hebrejskoj Bibliji i posluila kao osnov hrianskog pogleda na svet; izmenjena su samo imena i pojedini detalji na izvesnim mestima.

Otac kanonik je poeo da mu protivurei, iznosei mnoge podatke koji govore suprotno, te je rasprava postala tako estoka da su zaboravili ak i da me poalju na spavanje, to su u takvim prilikama obino inili. I moj ujak i ja smo se takoe zainteresovali za razgovor, toliko da smo do zore nepomino leali na mekoj strugotini. Tada su otac i njegov prijatelj napokon okonali svoju raspravu i razili se. Ovo dvadeset prvo pevanje je te veeri ponovljeno toliko puta da mi se za itav ivot urezalo u pamenje. U njemu se kae: Ispriau ti, Gilgameu, O tunoj tajni bogova: Kako su jednom, okupivi se, Odluili da puste potop na zemlju urupak. Bistrooki Ea je, ne govorei nita svome ocu Anuu Ni gospodaru, velikom Enlilu, Niti Nemuru koji iri sreu, Pa ak ni gospodaru podzemnog sveta Enui Pozvao sebi svog sina Ubara-Tuta. Rekao mu je: lzgradi sebi brod, Uzmi sa sobom porodicu I od ivotinja i ptica koje hoe Neopoziva odluka bogova je Da se potopi zemlja urupak. Ono to se, zahvaljujui utisku koji je na mene ostavila ova diskusija o jednoj apstraktnoj temi, voena izmeu dvojice ljudi koji su itav ivot do starosti proiveli relativno normalno, u meni formiralo u detinjstvu imalo je povoljnih posledica po uobliavanje moje individualnosti. Toga sam postao svestan tek znatno kasnije, posle opteg evropskog rata,3 i od tada je ovo poelo da mi slui kao ve spomenuti oduhovljujui faktor. ok koji je pokrenuo moje misaone i

Prvi svetski rat

emocionalne asocijacije iz kojih je svest o tome proizala predstavljao je sledei dogadaj: Jednoga dana sam u nekom asopisu proitao lanak, u kom je pisalo da su meu ruevinama Vavilona pronaene izvesne ispisane tablice, za koje su naunici sigurni da nisu mlae od etiri hiljade godina. U asopisu su takoe bili odtampani i zapisi sa ovih tablica, kao i deifrovani tekst - radilo se o legendi o heroju Gilgameu. Kada sam shvatio da je to ista ona legenda koju sam u detinjstvu tako esto sluao od svog oca, a naroito kada sam proitao tekst njenog dvadeset prvog pevanja, u formi gotovo istovetnoj sa oevim pesmama i priama, doiveo sam takvo unutarnje uzbuenje da mi se ini da je itava moja budua sudbina zavisila od toga. Naroito me je prenerazila naizgled najpre potpuno neobjanjiva injenica da su aoci ovu legendu prenosili iz generacije u generaciju, hiljadama godina, a da je ipak do naih dana stigla u skoro neizmenjenom obliku. Nakon ovog dogaaja, kada mi je blagotvorni uticaj utisaka koji su se u meni zahvaljujui oevim priama formirali u detinjstvu napokon postao jasan - rezultat koji je u meni iskristalisao onaj oduhovljujui faktor koji mi je omoguio da shvatim ono to se obino smatra neshvatljivim esto sam alio to sam drevnim legendama suvie kasno poeo da pridajem onaj ogromni znaaj koji mi je sad jasno da zaista poseduju. Postoji jo jedna legenda koju sam uo od oca, a koja se takoe odnosi na potop pre potopa i koja je nakon ovoga dogaaja za mene takoe dobila sasvim poseban znaaj. U njoj se, takoe u stihu, pria o tome kako je veoma davno, sedam-deset generacija pre poslednjeg potopa, (a generacija se rauna kao stotinu godina), kada je voda bila tamo gde je danas kopno, a kopno tamo gde se danas nalazi voda, na Zemlji postojala velika civilizacija iji je centar predstavljalo nekadanje osrvo Hanin, koje je takoe bilo i centar same Zemlje. Kako sam na osnovu drugih istorijskih podataka ustanovio, ostrvo Hanin je bilo otprilike tamo gde se danas nalazi Grka.

Prethodni potop su preivela jedino neka od brae nekadanjeg Imastun4 bratstva, iji su lanovi predstavljali itavu kastu rasprostranjenu irom Zemlje, ali iji je centar bio upravo na ovom ostrvu. Ova Imastun braa su bila ueni ljudi, a prouavali su, izmeu ostalog, i astrologiju. Neto pre potopa rasuli su se po itavom svetu, da bi sa razliitih mesta posmatrali nebeske prilike. Ali koliko god da su jedni od drugih bili udaljeni, telepatski su odravali meusobnu vezu i javljali u centar sve to saznaju. Za ovo su koristili takozvane pitonice, svetenice koje su im takorei sluile kao prijemnik. One su u transu nesvesno primale i beleile sve to su lanovi Imastun bratstva sa razliitih mesta slali, i to su zapisivale, u etiri dogovorena pravca, ve prema tome iz kog pravca im je stigla informacija. Pisale su, naime, odozgo nadole ono to je dolazilo sa mesta istono od ostrva, s desna nalevo ono to je dolazilo s juga, odozdo nagore ono to je dolazilo sa zapada (iz krajeva u kojima se nalazila Atlantida, a gde je danas Amerika), a s leva nadesno vesti koje su pristizale odande gde se danas nalazi Evropa. Poto me je logini tok izlaganja u ovom poglavlju, posveenom uspomeni na moga oca, doveo dotle da spomenem i njegovog prijatelja, mog prvog uitelja, kanonika Bora, mislim da moram da opiem i jedan obiaj ustanovljen od strane ove dvojice ljudi, koji su normalno iveli do starosti i koji su na sebe preuzeli obavezu da mene, nesvesnog deaka, pripreme za odgovoran ivot, te su svojim savesnim i nepristrasnim odnosom prema meni zasluili da danas za moju sutinu predstavljaju dva aspekta mog unutarnjeg boga. Ovaj obiaj je, to mi je kasnije kad sam ga razumeo bilo oigledno, predstavljao krajnje originalno sredstvo za duhovni razvoj i za samousavravanje. Nazivali su ga kastousilija, to mi izgleda kao re izvedena iz starog asirskog, koju je otac oigledno preuzeo iz neke legende. A obiaj je bio sledei:
Re imastun u drevnom armenijskom jeziku znai mudar ovek, i to je takoe bila titula data svim izuzetnim istorijskim linostima. Na primer, ta re se jo uvek nalazi ispred imena Kralja Solomona.
4

Jedan od njih bi onom drugom neoekivano postavio pitanje koje je naizgled bilo sasvim neprimereno situaciji, a drugi bi bez urbe, mirno i ozbiljno, dao logiki prihvatljiv odgovor. Moj uitelj se, recimo, neoekivano pojavio jedno vee kada sam i ja bio u radionici, i im je uao upitao je oca: Gde se Bog sada nalazi? Otac mu je na to najozbiljnije odgovorio: Bog se nalazi u Sari Kami. Sari Kami je umska oblast na bivoj granici izmeu Rusije i Turske, u kojoj rastu neobino visoki borovi, uveni svuda u Zakavkazju Maloj Aziji. Poto je dobio ovakav odgovor, kanonik je upitao: A ta Bog tamo radi? Na to mu je moj otac odgovorio da Bog pravi dvostruke lestve na iji vrh e staviti sreu, tako da ljudi i itavi narodi mogu da se penju i sputaju. Ova pitanja i odgovori su postavljani i davani ozbiljnim i tihim glasom kao da jedan od njih dvojice pita za dananju cenu krompira, a drugi mu odgovara da su krompiri ove godine veoma slabo rodili. Tek kasnije sam shvatio kakvo bogatstvo misli se iza ovakvih pitanja i odgovora krilo. Veoma esto su u istom duhu nastavljali razgovor, tako da bi onome ko ih gleda sa strane izgledalo da pred sobom ima dva starca koja su sila s uma, i koja samo grekom nisu u ludnici. Mnogi od ovih razgovora koji su mi tada izgledali besmisleni za mene su duboko znaenje dobili kasnije, kada sam se i sam susreo sa pitanjima iste vrste, i tek tada sam shvatio kakav su ogroman znaaj ta pitanja i odgovori imali za ovu dvojicu starih ljudi. Otac je imao veoma jednostavno, jasno i odreeno miljenje o tome ta je cilj ljudskog ivota. Kada sam bio mlad puno puta sam od njega mogao uti da osnovna tenja svakog oveka treba da bude da sebi stvori unutranju slobodu u odnosu na ivot i da sebi pripremi srenu starost. Smatrao je da je neophodnost i apsolutna nunost ovoga cilja u ivotu toliko oigledna, da bi to svakome trebalo da bude jasno bez ikakvog mudrovanja. Ali ovek, kako je otac smatrao, ovaj cilj

moe da postigne jedino ako je od detinjstva do osamnaeste godine stekao svojstva za postojano ispunjavanje sledea etiri uslova: Prvo - da voli svoje roditelje. Drugo - da ostane edan. Tree - da spolja bude utiv prema svima bez razlike, bili oni bogati ili siromani, prijatelji ili neprijatelji, ljudi na vlasti ili robovi bez obzira kojoj veri pripadali, ali da u sebi ostane slobodan i nikada nekome ili neemu previe ne veruje. etvrto - da voli rad zbog samog rada, a ne zbog dobiti koju donosi. Moj otac, koji me je kao svoga prvenca naroito voleo, imao je na mene veliki uticaj. Prema njemu se nisam odnosio kao prema ocu, nego kao prema starijem bratu. Svojim stalnim razgovorima sa mnom i svojim neobinim priama potpomogao je takoe i nastanak poetskih slika i visokih ideala u meni. Otac je poticao iz grke porodice iji su preci pobegli iz Vizantije, napustivi svoju zemlju kako bi izbegli turske progone nakon osvajanja Carigrada. Najpre su se nastanili usred Turske, da bi se zatim iz izvesnih razloga, meu kojima je bila i potraga za pogodnijim klimatskim uslovima, boljom paom za stada, koja su inila deo ogromnog bogatstva mojih predaka, preselili na istone obale Crnog mora, u okolinu grada koji se sada zove Gumu Kaneh. Jo kasnije, neto pre poslednjeg velikog rusko-turskog rata, odatle su se zbog novih turskih progona preselili u Gruziju. U Gruziji se otac odvojio od svoje brae i preselio u Jermeniju, nastanivi se u Aleksandropolju, koji je dotada nosio tursko ime Gumri. Kada je porodina imovina podeljena, ocu je dopao deo koji je u to vreme smatran velikim bogatstvom, a u koji je spadalo i nekoliko stada stoke.

Godinu ili dve nakon to se preselio u Jermeniju, svo bogatstvo koje je nasledio bilo je izgubljeno, zbog nesree nezavisne od ljudske volje. To se dogodilo pod sledeim okolnostima: Kada se otac sa svojom porodicom, stadima i pastirima nastanio u Jermeniji, bio je najbogatiji vlasnik stoke u kraju. Siromanije porodice su uskoro njegovoj brizi poverile, kako je to ovde bio obiaj - svoju malobrojnu rogatu i drugu domau stoku, a zauzvrat su tokom godine od njega dobijale izvesnu koliinu butera i sira. Ali tek to se oevo stado na ovaj nain uvealo za nekoliko hiljada grla tue stoke, iz Azije je dola stona kuga koja se rairila po celom Zakavkazju. Ova poast je tada meu stokom besnela tako, da su za orprilike mesec dana sve ivotinje uginule; preiveo je samo neznatan broj, a i one su bile sama kost i koa. Poto je otac, preuzevi na sebe brigu o ovoj stoci, prihvatio i obavezu - to je tada takoe bio obiaj -da stoku osigura od svakog nesrenog sluaja, pa ak i od vujih napada koji su tada bili esti, ne samo da je izgubio gotovo svu sopstvenu stoku, ve je i skoro svu preostalu imovinu morao da proda kako bi isplatio tuu. To je za posledicu imalo da je moj otac, koji je isprva bio veoma imuan, sasvim osiromaio. U porodici nas je tada bilo samo estoro - otac, majka, baba, koja je elela da kraj ivota doeka uz svog najmlaeg sina, i troje dece brat, sestra i ja - pri emu sam ja bio najstariji. Tada sam imao oko sedam godina. Poto je izgubio svoje bogatstvo, otac je morao da zapone nekakav posao, s obzirom da je izdravanje ovakve porodice, i to porodice razmaene ivotom u izobilju, dosta kotalo. Tako je on, sakupivi ostatke svog nekad velikog i bogato voenog domainstva, otvorio pilanu i uz nju, u skladu s lokalnim obiajem, stolarsku radionicu za izradu svih vrsta predmeta od drveta. Pilana se, meutim, ve prve godine pokazala kao promaaj, budui da se otac nikada u ivotu nije bavio trgovinom i da nije imao nikakvog poslovnog iskustva. Konano je bio prinuen da je likvidira i da se ogranii na radionicu, koja se specijalizovala za izradu sitnih drvenih predmeta.

Ovaj oev drugi poslovni neuspeh dogodio se etiri godine nakon njegove prve velike nezgode. Naa porodica je sve ovo vreme ivela u Aleksandropolju, a to je istovremeno bio i period u kojem su Rusi brzo obnavljali oblinji grad - utvrenje Kars, koji su bili osvojili. Poto su se u Karsu ukazali dobri izgledi da se zaradi i poto ga je na to nagovarao moj ujak, koji je tamo takoe imao radnju, otac je svoju radionicu premestio u ovaj grad. Najpre je otiao sam, a zatim je sa sobom doveo i celu porodicu. Porodica nam se do tog vremena ve bila uveala za jo tri kosmika aparata za preradu hrane, u vidu moje tri u to vreme zaista draesne sestre. Poto samo se nastanili u Karsu, otac me je najpre upisao u grku, a zatim vrlo brzo prebacio u rusku dravnu kolu. Poto sam veoma brzo uio, na pripremanje lekcija sam troio veoma malo vremena, a svo slobodno vreme sam provodio pomaui ocu u njegovoj radionici. Ubrzo sam stekao i sopstvene muterije, najpre meu drugovima kojima sam izraivao razne stvari - pitolje, pernice i slino - dok sam se kasnije malo po malo dao i na ozbiljan posao, i radio sve vrste sitnijih popravki po kuama. Uprkos injenici da sam tada jo uvek bio dete, ovog perioda u naem porodinom ivotu se seam veoma dobro i do u najsitnije detalje. Meu ovim uspomenama se naroito istie seanje na veliku smirenost moga oca i na njegovu unutranju nepristrasnost u svim postupcima, kroz sve nedae koje su se na njega sruile. Sada sa sigurnou mogu da kaem da je uprkos nevoljama koje su po njemu pljutale kao kia, i tada kao i uvek, u svim tekim okolnostima svoga ivota sauvao duu istinskog pesnika. Mislim da je zbog toga u mom detinjstvu, uprkos velikoj oskudici, u naoj porodici uvek vladala neobina sloga, ljubav i elja da jedni drugima pomognemo. Zahvaljujui uroenoj sposobnosti da inspiraciju nae u lepoti sitnih ivotnih pojedinosti otac je za sve nas, ak i u najteim trenucima naeg porodinog ivota, uvek predstavljao izvor hrabrosti, a poto nas je svojom osloboenou od briga sve zarazio, pokrenuo je u nama ve pomenute srene impulse.

Kad ve piem o svome ocu, ne smem utke da preem ni preko njegovog stava prema onome to se naziva onostranim pitanjem. U tom pogledu je imao vrlo konkretnu, ali i vrlo jednostavnu predstavu. Seam se da sam mu, kada sam poslednji put otiao da ga vidim, postavio jedno od uobiajenih pitanja pomou kojih sam tokom proteklih trideset godina sprovodio neku vrstu specifine ankete prilikom svojih susreta sa izuzetnim ljudima, koji su stekli svojstva kadra da privuku svesnu panju njihovih blinjih. Upitao sam ga, naime, naravno nakon prethodne pripreme koja je za mene u ovim sluajevima postala uobiajena, da mi prosto i bez ikakvih mudrovanja i filozofiranja kae lino miljenje koje je tokom ivota govorio o pitanju ima li ovek duu i da li je ona besmrtna. Kako da ti kaem? Odgovorio mi je on. U onu duu koju ovek, kako se veruje, navodno ima i za koju se kae da posle smrti nezavisno postoji i da se seli, ja ne verujem; pa ipak, u oveku se tokom ivota formira neto; u to ni malo ne sumnjam. Kako sam ja to sebi predstavio, ovek se raa sa odreenim svojstvima. Zahvaljujui ovim svojstvima neka od njegovih iskustava tokom ivota u njemu stvaraju izvesnu supstancu, a od ove supstance se u njemu postepeno formira ono neto koje moe iveti gotovo nezavisno od fizikog tela. Kad ovek umre, ovo neto se ne raspada kad i fiziko telo, nego tek znatno kasnije, nakon to se od fizikog tela ve odvojilo. Mada se ovo neto obrazuje od iste supstance kao i fiziko telo, njegova materijalnost je znatno suptilnija i ono je, mora se rei, mnogo osetljivije za opaaje svake vrste. Ova osetljivost opaanja je po mom miljenju nalik na - sea li se kad si napravio onaj eksperiment sa slaboumnom Jermenkom Sando? Mislio je na eksperiment koji sam u njegovom prisustvu izveo pre mnogo godina, tokom jedne posete Aleksandropolju; tada sam ljude raznih tipova dovodio u hipnozu razliitog stupnja, kako bih sebi razjasnio sve detalje one pojave koju ueni hipnotizeri nazivaju eksteriorizacijom senzitivnosti, odnosno prenoenjem oseaja za bol na daljinu. Postupak je bio sledei: od meavine gline, voska i vrlo fine same bih nainio figuru koja je otprilike podseala na medijum koji

sam nameravao da dovedem u hipnotiko stanje, to jest u ono psihiko stanje to se u naunoj disciplini koja je do naih dana doprla iz vrlo drevnih vremena zove gubitkom inicijative i koje bi, prema savremenoi klasifikaciji kole iz Nansija, odgovaralo treem stanju stadijumu hipnoze. Tada bih neki deo medijumovog tela temeljno natrljao smesom maslinovog i bambusovog ulja, pa bih ulje otro sa tela medijuma i naneo ga na odgovarajui deo figure, te na osnovu toga ispitivao sve detalje ove pojave koji su me zanimali. Ono to je mog oca tada jako zaprepastilo bilo je to to je, kada bih iglom ubo namazano mesto na figuri, odgovarajue mesto na medijumu zatreperilo, a kad bi ubod bio jai iz njega bi potekla kap krvi; oca je naroito zapanjila injenica da se medijum niega nije seao i da je tvrdio da nije osetio nita. I tako je moj otac, u ijem prisustvu je ovaj eksperiment izveden, s time u vezi onda rekao: Na isti nain ovo neto reaguje na spoljna dejstva i nije slobodno od njihovog uticaja, i to kako za ovekovog ivota tako i posle smrti, sve dok se i samo ne raspadne. Kada je re o mome vaspitanju, otac je imao izvesna odreena, kako sam ih ja zvao, uporna nastojanja. Jedno od najupadljivijih meu ovim njegovim upornim nastojanjima, koje sam lino osetio, a koje su mogli da opaze i oni sa kojima sam dolazio u kontakt tokom svojih lutanja kroz razne divlje krajeve sveta u potrazi za istinom, bilo je to da je u mom detinjstvu, to jest u godinama kada se u oveku formiraju informacije na kojima poivaju njegove pobude tokom kasnijeg odgovornog ivota, moj otac u svakoj odgovarajuoj prilici preduzimao mere da se u meni umesto informacija koje podstiu sklonost ka gadljivosti, probirljivosti, odvratnosti, strahu, stidljivosti, itd, formiraju osnove za ravnoduan stav prema svemu to ove impulse obino izaziva. Veoma dobro se seam kako mi je, imajui u vidu ovaj cilj, u krevet donosio abu, glistu, mia ili neku drugu ivotinju za koju bi se moglo oekivati da izazove ovakav impuls, kako me je terao da neotrovne zmije uzimam u ruke, pa ak i da se igram sa njima, i tako dalje, i tako dalje.

Seam se da je jedno od ovih njegovih upornih nastojanja u vezi sa mnom, koje je najvie zabrinjavalo starije ljude oko mene, recimo moju majku, moju tetku i nae najstarije pastire, bilo to da me uvek tera da ustanem rano ujutro, kada je detetu san naroito sladak, da odem na esmu i sav se ispljuskam hladnom vodom, i da zatim go trim unaokolo. Ako bih pokuao da se usprotivim nije poputao, i mada me je voleo i uvek bio blag prema meni, kaznio bi me bez milosti. Zbog toga sam ga se kasnijih godina esto seao, i u tim prilikama bih mu zahvaljivao svim svojim biem. Da toga nije bilo nikada ne bih mogao da prevaziem sve prepreke i sve tekoe sa kojima sam kasnije, tokom svojih putovanja, morao da se suoim. On sam je vodio gotovo cepidlaki uredan ivot. Bio je, kada je re o pridravanju ovoga reda, nemilosrdan prema sebi. Imao je,, recimo, obiaj da rano ide na spavanje i da narednog jutra odmah zapone sve to je prethodno planirao, i od ovoga nije odstupio ak ni na dan erkinoq venanja. Oca sam poslednji put video 1916. Tada je imao osamdeset i dve godine i jo uvek je bio pun snage i zdravlja. Nekoliko sedih u bradi, koje su mu nedavno nikle, jedva da se i primeivalo. ivot je okonao godinu dana kasnije, ali ne prirodnim plutem. Ovaj dogaaj, tuan i bolan za sve koji su ga poznavali, a naroito za mene, zbio se tokom poslednje od velikih periodinih ljudskih psihoza. U vreme turskog napada na Aleksandropolj, kada je porodica morala da bei, otac nije bio voljan da svoj dom prepusti na milost i nemilost sudbini; Turci su ga ranili dok je titio porodinu imovinu. Ubrzo je i umro, a sahranili su ga neki starci koji su se tu zatekli. Tekstovi razliitih legendi i pesama koje je pisao ili diktirao, a koji bi po mom miljenju bili njegov najprikladniji spomenik, izgubljeni su u viestrukim pljakama nae kue, na alost za sve ljude od duha; nekoliko stotina pesama koje je pevao, zabeleenih na fonografskim valjcima, moda je nekim udom ipak sauvano meu stvarima koje sam ostavio u Moskvi.

Za one koji cene stari folklor bie velika teta ako ti snimci ne budu mogli da se pronau. Mislim da linost i intelekt moga oca itaoevom duhovnom oku najbolje mogu da se predstave ako navedem neke od njegovih linih izreka, koje je esto koristio u razgovoru. S tim u vezi je zanimljivo primetiti da sam i ja, kao i mnogi drugi, zapazio da je, kada bi ove izreke u razgovoru koristio on, svakom sluaocu izgledalo da su upotrebljene da ne moe biti bolje, dok bi te iste izreke, ako bi se njima posluio ma ko drugi, izgledale potpuno neumesno, pa ak i neverovatno glupo. Evo nekih od njih: Bez soli nema eera. Pepeo je od vatre ostao. Mantija slui da sakrije budalu. On je tako duboko jer si ti tako visoko. Ako pop ide na desno, uitelj mora da skrene levo. Ako je neko kukavica, dokazuje da ima volju. ovek nije zadovoljan zbog koliine hrane, nego zbog odsustva pohlepe. Istina je ono od ega savest moe da bude mirna. Ni konj, ni slon - jak je ak i magarac. U mraku je vaka gora od tigra. Ako u nekom postoji Ja, bog i avo ne znae nita. Kad neto jednom uzme na sebe, to je najlaka stvar na svetu. Slika pakla - elegantna cipela. Sva nesrea ne svetu dolazi od enskog mudrovanja. Glup je onaj ko je pametan. Srean je onaj ko ne vidi svoju nesreu. Uitelj je prosvetitelj; a ko je onda glup? Vatra greje vodu, ali voda gasi vatru. Dingis Kan je bio veliki, ali na pandur je, moliu lepo, jo vei. Ako si ti broj jedan, tvoja ena e biti broj dva; ali ako je tvoja ena broj jedan, najbolje ti je da bude nula:

samo tuko e biti i vuk sit i sve koze na broju. Ako hoe da bude bogat sprijatelji se sa policijom. Ako hoe da bude uven, sprijatelji se sa novinarima. Ako hoe da bude sit i debeo - sa svojom tatom. Ako hoe da ima mira - sa komijom. Ako hoe da spava - sa svojom 'enom. Ako hoe da izgubi veru - sa popom. Da bih oevu individualnost potpunije prikazao, moram neto da kaem i o jednoj crti njegove prirode koja se kod savremenih ljudi retko opaa, a koja je padala u oi svima koji su ga dobro poznavali. Prvenstveno zbog ove crte su mu, kada je osiromaio i bio prinuen da radi, poslovi od samoga poetka krenuli tako loe da su ga prijatelji i oni koji su sa njim poslovali smatrali nepraktinim, pa ak i ne ba pametnim u ovoj oblasti. injenica je da bi svaki posao koji je otac zapoeo sa namerom da uradi uvek krenuo naopako, i da ne bi doneo nita od rezultata koje su dobijali drugi. AIi to nije bilo zato to je bio nepraktian, ili to na tom planu nije imao mentalnih sposobnosti, ve samo zbog ove crte njegove prirode. Ja bih tu crtu, koju je oigledno stekao jo kao dete, definisao kao nagonsku odbojnost prema izvlaenju line koristi iz tue naivnosti i loe sree. Drugim reima, budui da je bio krajnje estit i poten, moj otac svoje blagostanje nikada ne bi zasnovao na nesrei svog blinjeg. Veina onih koji su ga okruivali su, meutim, bili tipini savremeni ljudi, koristili su njegovo potenje i namerno su nastojali da ga prevare, nesvesno pri tom umanjujui znaaj ove njegove psihike osobine na kojoj poivaju sve zapovesti koje je na zajedniki Otac dao oveku. Na mog oca se zaista idealno mogla primeniti sledea parafraza jedne izreke iz svetih spisa, koju u dananje vreme navode pripadnici svih religija irom sveta, a koja opisuje nenormalnost naeg svakodnevnog ivota i daje praktian savet: Udari - pa te nee udariti. Ali ako ne udari prvi - prebie te kao vola u kupusu.

Uprkos tome to mu se esto deavalo da se nae usred dogaaja koji izmiu ljudskoj kontroli i koji za posledicu imaju najraznovrsnije ljudske nesree, i uprkos tome to se gotovo uvek suoavao sa nepotenim postupcima onih koji su ga okruivali - postupcima koji bi se mogli nazvati leinarskim, otac nikada nije gubio prisebnost duha, nikada se ni sa im nije identifikovao, i u dui je uvek ostao slobodan i veran sebi. To to u njegovom spoljnom ivotu nije bilo nieg od onoga to su svi oko njega smatrali pogodnostima ni malo nije remetilo njegov unutranji ivot. Sa svim je bio spreman da se pomiri, samo ako je bilo hleba i ako je imao mira u svojim uobiajenim asovima za meditaciju. Nita mu nije bilo mrskije nego da ga uznemire uvee, kada je imao obiaj da sedi napolju i da posmatra zvezde. Sa svoje strane sada mogu da kaem jedino to da bih itavim biem eleo da budem onakav kakav znam da je on bio u starosti. Zbog ivotnih okolnosti koje od mene ne zavise nisam lino video grob u kome moj dragi otac poiva, a nije verovatno i da u ikada biti u prilici da ga posetim. Stoga, zakljuujui ovo poglavlje koje je ocu posveeno, molim sve svoje sinove, telesne kao i duhovne, da ako im to bude mogue jednom potrae taj usamljeni grob, naputen usled okolnosti koje je uslovila prvenstveno ona ljudska nevolja koja se zove zakon krda, i da tamo postave kamen sa sledeim natpisom: JA SAM TI, TI SI JA, ON JE NA, OBOJICA PRIPADAMO NJEMU, TAKO NEK BUDE VAZDA, NASEM BLINJEM.

III MOJ PRVI UITELJ

Kao to sam u prethodnom poglavlju ve spomenuo, moj prvi uitelj bio je kanonik Bor. U to doba je bio kanonik vojne saborne crkve u Karsu, i najvei duhovni autoritet za celu ovu oblast koju su Rusi kratko vreme pre toga osvojili. On je, zahvaljujui sasvim sluajnim ivotnim okolnostima, postao faktor za formiranje sekundarnog sloja moje sadanje individualnosti. U vreme kada sam pohaao dravnu osnovnu kolu u Karsu lanovi hora vojne saborne crkve su birani meu uenicima ove kole, a poto mi je glas tada bio lep, meu odabranima sam se naao i ja. Od tada sam poeo da odlazim u ovu rusku sabornu crkvu, gde smo pevali i vebali. Stari kanonik dostojanstvenog izgleda, koji se za novi hor zanimao prvenstveno zbog toga to su melodije crkvenih pesama i himni koje je te godine trebalo da pevamo bile njegove sopstvene kompozicije, esto je dolazio na nae probe; poto je voleo decu, bio je uvek ljubazan prema nama, malim horistima. Uskoro je, iz ovog ili onog razloga, naroitu ljubaznost poeo da pokazuje ba prema meni; moda zbog toga to sam za dete imao izuzetno dobar glas, koji se isticao ak i kada bih pevao drugi glas u velikom horu, a moda i prosto zato to sam bio veoma nestaan, a njemu su se takvi mali mangupi dopadali. U svakom sluaju, poeo je

da se sve vie zanima za mene, a uskoro ak i da mi pomae u pripremanju za kolske asove. Pred kraj godine sam izostao iz crkve itavih nedelju dana, jer sam se zarazio trahomom. Kada je zato uo, otac kanonik je lino doao kod nas kui i sa sobom doveo dvojicu vojnih lekara specijalista za one bolesti. Kada je doao, otac ie bio kod kue, i poto su me doktori pregledali i otili (odluivi da poalju svog pomonika koji e mi dva puta dnevno raditi kauterizaciju bakar-sulfatom i na svaka tri sata stavljati zlatnu rr mast), ova su dva oveka koja su itav ivot do starosti proivela relativno normalno - i sa gotovo istovetnim stavovima, uprkos tome to su svoju pripremu za odgovorne godine stekli u potpuno razliitim uslovima - po prvi put razgovarala jedan s drugim. Ve nakon ovog prvog susreta su meusobno zbliili, te je stari kanonik kasnije esto dolazio da moga oca poseti u njegovoi radionici, gde su imali obiaj da, sedei na mekoj strugotini u zadnjem delu radnje i pijui kafu koju je otac skuvao, satima razgovaraju o najraznovrsnijim verskim i istorijskim pitanjima. Seam se kako bi kanonik posebno ivnuo kad otac spomene ma ta o Asiriji, o ijoj istoriji je puno znao, a za koju se u to vreme, iz ovog ili onog razloga, jako zanimao i otac Bor. Ocu Boru je tada bilo oko sedamdeset godina. Bio je visok, vitak ovek, finih crta lica i nenog zdravlja, ali duhovno vrst i snaan. Isticao se irinom i dubinom svoga znanja, a po nainu ivota i stavovima se dosta razlikovao od svoje okoline, koja ga je zauzvrat smatrala udakom. Njegov spoljni ivot je, dodue, i davao povoda za takvo miljenje, makar i samo zato to je, mada je bio veoma imuan i imao velike prihode i pravo na specijalan stan, koristio samo sobu i kuhinju u straarskoj sobi kraj crkve, dok je njegov pomonik, ija su primanja bila znatno manja, iveo u stanu od est do deset soba i sa udobnou svake vrste. iveo je vrlo povueno, malo se meao sa okolinom i nije poseivao poznanike. Pristup u njegovu sobu smo imali samo ja i

njegov sluga, kome, meutim, nije dozvoljavao da ulazi ako on sam nije bio kod kue. Svoje obaveze je savesno ispunjavao, a svo slobodno vreme je posveivao nauci, pre svega hemiji i astronomiji. Ponckld bi se radi odmora, bavio muzikom. Svirao je violinu i komponovao crkvene himne od kojih su neke postale vrlo poznate u Rusiji. Neke od ovih pesama koje je komponovao u mom prisustvu, recimo, O Gospode svemogui, Blaga svetlost, Slava tebi i druge, sluajno sam mnogo godina kasnije uo sa gramofona. Kanonik je esto poseivao moga oca, i to obino uvee, kada su obojica bili slobodni od svojih obaveza. Da ne bi, kako je govorio, naveo druge u iskuenje, pokuavao je da ove posete ini neupadljivo, budui da je on sam u gradu zauzimao veoma istaknuto mesto, i da su ga gotovo svi znali bar iz videnja, dok je moj otac bio samo obian stolar. Prilikom jednog od ovih razgovora, koji se vodio preda mnom u oevoj radionici, kanonik je poeo da govori i o meni i mojoj koli. Kazao je da me smatra za vrlo sposobnog deaka i da misli da je besmisleno da ostanem u koli i da se po njoj povladim osam godina, samo zato da bih na kraju dobio diplomu treeg razreda. kolovanje u dravnim kolama je, zaista, u to vreme bilo potpuno apsurdno. kola je imala osam razreda i svaki od njih je trebalo pohaati po godinu dana, da bi se na kraju dobila diploma koju su u vioj koli priznavali samo za tri razreda. Ba zbog toga je kanonik Bor mome ocu tako ubedljivo savetovao da me ispie iz kole i da mi uzme privatne asove, obeavi da e mi neke od ovih asova davati on sam. Kazao je i da u, ukoliko mi kasnije bude trebala nekakva diploma, u svakoj koli moi prosto da polaem ispit za odgovarajui razred. Porodini savet je odluio da ovaj predlog prihvati. Napustio sam kolu, a brigu o mome obrazovanju je od tada preuzeo otac Bor, koji me je neke predmete poduavao sam, dok mi je za druge pronaao druge uitelje. Ti uitelji su najpre bili Ponomarenko i Krestovski, kandidati za sveteniki poziv, koji su zavrili bogosloviju i sluili kao akoni u

crkvi, ekajui da dobiju mesto kao vojni svetenici. asove mi je, takoe, davao i lekar Sokolov. Ponomarenko me je uio istoriju i geografiju, Krestovski ruski jezik i knjievnost, Sokolov anatomiju i fiziologiju, dok me je matematiku i ostale predmete podudavao sam kanonik. Poeo sam veoma mnogo da uim. Premda sam bio vrlo sposoban i uenje mi nije ilo teko, jedva sam uspevao da naem vremena da pripremim tolike asove i lekcije, i retko kad sam imao trenutak slobodnog vremena. Puno vremena mi je odlazilo i na put od jednog do drugog uitelja, budui da su iveli u razliitim delovima grada. Naroito daleko je bio Sokolov, koji je iveo u vojnoj bolnici u utvrenju akmak, tri ili etiri milje izvan grada. Moja porodica mi je isprva bila namenila sveteni;ki poziv, ali otac Bor je imao sasvim naroitu predstavu o tome kakav pravi svetenik treba da bude. Smatrao je da svetenik ne treba da se brine samo o duama pripadnika svoje pastve, ve da treba da zna sve i o njihovim telesnim bolestima i o tome kako se one lee. Prema njegovoj zamisli, trebalo je da se dunosti svetenika kombinuju sa dunostima lekara. Kao to lekar koji nema pristupa pacijentovoj dui ne moe ovome pacijentu da bude ni od kakve stvarne koristi, tako ni dobar svetenik ne moe biti onaj ko istovremeno nije i lekar, budui da su dua i telo meusobno povezani i da je esto nemogue da se jedno od njih izlei kada uzrok bolesti lei u onom drugom, govorio je on. Zalagao se za to da steknem medicinsko obrazovanje, mada ne u uobiajenom smislu te rei, ve onako kako ga je on shvatao, odnosno da bih postao lekar tela i ispovednik due. Mene samoga je, meutim, privlaio sasvim drugaiji nain ivota. Poto sam od ranoga detinjstva imao sklonosti za pravljenje najraznovrsnijih stvari, sanjao sam o tehnici. Poto isprva nije bilo konano reeno kojim putem treba da krenem, poeo sam da se istovremeno pripremam za svetenika i za lekara, utoliko pre to su izvesni predmeti bili neophodni u oba sluaja.

Kasnije su se stvari razvijale same od sebe i ja sam, poto mi nije nedostajalo sposobnosti, bio u stanju da napredujem u oba ova pravca. Naao sam ak i vremena za itanja mnogobrojnih knjiga iz najraznovrsnijih oblasti, koje mi je davao otac Bor ili koje bi mi sluajno dole do ruku. Kanonik je sa mnom intenzivno radio predmete ijeg se poduavanja Iino prihvatio. Posle predavanja mi je esto doputao da ostanem sa njim, sluio me ajem i ponekada od mene traio da otpevam neku crkvenu pesmu koju je upravo komponovao, kako bi mogao da proveri transkripciju za glas. Za vreme ovih estih poseta, koje su znale da potraju, uputao se sa mnom u duge razgovore, o pitanjima koja su se ticala upravo zavrenih asova ili pak o sasvim apstraktnim temama. Tako se meu nama postepeno stvorio takav odnos da je sa mnom poeo da razgovara kao sa sebi ravnim. Uskoro sam se navikao na njega, a stidljivost koju sam prema njemu isprva oseao je nestala. Uz svo neumanjeno potovanje, ponekad bih se ipak zaboravio i zapoeo da se sa njim raspravljam to ga ni najmanje nije vrealo, ve mu je ak, to danas shvatam, priinjavalo zadovoljstvo. U ovim razgovorima koje je sa mnom vodio, esto je bilo rei o problemu polnosti. Jednom prilikom mi je o polnoj elji rekao sledee: Ako mladi makar i jedan jedini put zadovolji svoju poudu pre nego to odraste, dogodie mu se isto to i biblijskom Isaku, koji je za samo jedan tanjir soiva prodao svoje pravo prvoroenog, odnosno blagostanje itavog svog ivota; jer ako mladi i jedan jedini put podlegne ovom iskuenju, za itav ivot e izgubiti mogunost da postane ovek koji zaista neto vredi. Zadovoljiti poudu pre nego to se odraste isto je to i sipati alkohol u molavalijanski madar5 . Kao to od madara u koji je usuta makar i jedna jedina kap alkohola moe da se dobije samo sire, a nikad vino, tako i zadovoljavanje poude pre nego to se ue u odraslo doba vodi tome
Molavali je malo mesto na jugu oblasti oko grada Karsa, a madar je sasvim novo vino koje jo uvek nije fermentiralo
5

da mladi postane neto gnusno, nakazno. Ali kada je ve odrastao, moe da ini ta eli; ba kao kad je u pitanju madar kada se ve pretvorio u vino moe u njega sipati alkohola koliko god ti dua ite; ne samo zato to se nee pokvariti, ve tako moe i da dobije ma koju eljenu jainu. Otac Bor je imao veoma originalnu predstavu o svetu i o oveku. Njegovi pogledi na oveka i na cilj ljudskog postojanja portpuno su se razlikovali od pogleda njegove okoline, kao i od svega to sam uo ili do ega sam itanjem mogao da doem. Ovde u spomenuti izvesne njegove misli koje mogu da poslue kao primer za to kako je on shvatao oveka i ta je od njega oekivao. Dok ne odraste, govorio je on, ovek nije odgovoran ni za ta od svojih postupaka, pa bili oni dobri ili loi, voljni ili nevoljni. Svu odgovornost snose oni koji su se, svesno ili zahvaljujui sluajnim okolnostima, poduhvatili obaveze da ga pripreme za odgovoran ivot. Godine mladosti za svako ljudsko bie, bez obzira da li je to muko ili ensko, predstavljaju period koji je dat da se ono to je prvobitno zaeto u majinoj utrobi razvije, da tako kaemo, do svoje potpunosti. Od tad pa na dalje, odnosno od trenutka kada je proces razvoja zavren, ovek postaje lino odgovoran za sve svoje voljne ili nevoljne manifestacije. U skladu sa prirodnim zakonima, koje su ljudi istoga uma tokom mnogih stolea posmatranja razjasnili i proverili, ovaj razvojni proces se kod mukaraca zavrava izmeu dvadesete i dvadeset tree, a kod ena izmeu petnaeste i devetnaeste godine, to zavisi od podneblja u kome se raaju i formiraju. Kako su mudri ljudi prolih epoha utvrdili, ovo su godine koje je priroda zakonomerno odredila za sticanje nezavisnog bia sa linom odgovornou za sve svoje postupke, ali one se, na nesreu, u dananje vreme gotovo uopte ne priznaju. A to je, po mom miljenju, tako prvenstveno zbog nemarnog odnosa savremenog obrazovanja prema pitanju polnosti, koje u svaijem ivotu igra izuzetno vanu ulogu. Ma kako to na prvi pogled izgledalo udno, kada je re o odgovornosti za sopstvene postupke, za veinu savremenih ljudi koji

su dostigli odraslo doba ili ve zali u njega, moglo bi da se pokae da uopte za svoje postupke i ono to ispoljavaju nisu odgovorni; mislim da ovo moe da se smatra zakonomernom pojavom. Jedan od glavnih uzroka ovog apsurda lei u tome to savremenim ljudima u ovom uzrastu u veini sluajeva nedostaje odgovarajui tip osobe suprotnog pola, koji je u skladu sa postojeim zakonima neophodan za upotpunjavanje njihovog sopstvenog tipa; taj tip je, iz razloga koji ne zavise od njih samih, ve proizilaze iz, da ih tako nazovemo, Velikih zakona, sam po sebi neto nepotpuno. Na osobu koja kraj sebe nema osobu odgovarajueg tipa suprotnog pola koja bi upotpunila njen nepotpuni tip u ovom uzrastu ipak deluju prirodni zakoni, i ona ne moe da ostavi nezadovoljene svoje seksualne potrebe. Time to dolazi u kontakt sa tipom koji ne odgovara njenom sopstvenom i to, u skladu sa zakonom polarnosti, u izvesnom pogledu potpada pod uticaj ovog neodgovarajueg tipa, ona nevoljno i neprimetno gubi gotovo sve tipine manifestacije svoje individualnosti. Zbog toga je za svaku osobu neophodno da u procesu svog odgovornog ivota kraj sebe ima osobu suprotnog pola odgovarajueg tipa, radi uzajamnog upotpunjavanja u svakom pogledu. Ovu neminovnu nunost su, pored ostalih stvari, veoma dobro shvatali nai daleki preci u gotovo svim prolim epohama, te su smatrali da njihov glavni zadatak, radi stvaranja uslova za manje-vie normalan zajedniki ivot, predstavlja to da budu u stanju da to bolje i to tanije izvre izbor tipova suprotnog pola. Veina drevnih naroda je ak imala i obiaj da se ovaj izbor osoba suprotnog pola, odnosno veridba, vri kada je deaku sedam, a devojici jedna godina. Od tada pa nadalje su porodice budueg para, koji se tako verio, imale obostranu obavezu da kod dvoje dece potpomau usklaen razvoj svih onih navika koje se stiu dok dete raste, kao to su sklonosti, ono to ga oduevljava, ukusi itd. Dobro se seam i da je drugom prilikom, otac kanonik rekao sledee: Da bi ovek u odgovornom dobu mogao da bude pravi ovek, a ne parazit, njegovo vaspitanje neizostavno mora da poiva na sledeih deset principa: U dete od ranoga detinjstva treba da budu usaeni:

Verovanje da e biti kanjeno za neposlunost. Nada da e nagradu dobiti samo za zasluge. Ljubav prema Bogu - ali ravnodunost prema svecima. Gria savesti za loe postupanje prema ivotinjama. Strah da se ne nanese bol roditeljima i uiteljima. Nemanje straha od avola, mieva i zmija. Radost u tome da se bude zadovoljun samo sa onim to se ima. Tuga u sluaju gubitka blagonaklonosti svojih blinjih. Strpljivo podnoenje bola i gladi. Rana tenja da se zaradi za ivot. Na moju veliku alost, sluaj nije hteo da budem prisutan u poslednjim trenucima ovog valjanog i za nae vreme izuzetnog oveka, i da njemu, svom nezaboravnom uitelju i drugom ocu, oduim poslednji zemaljski dug. Jedne nedelje, dosta godina nakon njegove smrti, svetenici i pastva vojne saborne crkve u Karsu bili su veoma zaueni i zainteresovani kada je ovek sasvim nepoznat u ovom kraju naruio da se nad zaboravljenim i usamljenim grobom, jedinim koji se nalazi na crkvenom zemljitu, odri itavo opelo. Zatim su videli i kako ovaj stranac s mukom zadrava suze i kako, bogato se oduivi svetenicima i ne gledajui ni u koga, zapoveda koijau da ga vozi na stanicu. Poivaj u miru, dragi uitelju! Ne znam da li sam opravdao i da li opravdavam tvoje snove, ali ono to si mi naloio nisam prekrio nikada u ivotu.

IV BOGAEVSKI
Bogaevski, odnosno otac Evlisi, jo uvek je iv i zdrav, i ima tu sreu da bude pomonik stareine glavnog manastira bratstva Esena, koji se nalazi nedaleko od obala Mrtvog mora. Ovo bratstvo je, prema izvesnim pretpostavkama, osnovano dvanaest stolea pre Hristovog roenja, a kae se da i je Isus Hrist u njemu primio svoju prvu inicijaciju. Bogaevskog, odnosno oca Evlisija, po prvi put sam sreo dok je jo bio veoma mlad, i kada je po zavretku ruske bogoslovije oekivao da bude zareen za svetenika i sluio kao akon u vojnoj sabornoj crkvi u Karsu. Ubrzo po svom dolasku u Kars je na zahtev moga prvog uitelja, kanonika Bora, pristao da me poduava umesto Krestovskog, drugog svetenikog kandidata koji je nekoliko nedelja pre toga dobio i mesto vojnog svetenika u nekom puku u Poljskoj. Bogaevski je tom prilikom nasledio njegovo mesto u crkvi. Ispostavilo se da je Bogaevski veoma drutven i ljubazan ovek; ubrzo je zadobio poverenje celokupnog svetenstva vojne crkve, pa ak i Ponomarenkovo. Ovaj je bio takoe sveteniki kandidat, ali neotesan ovek i prostak u pravom smislu rei, i ni sa kim se nije dobro slagao. Sa Bogaevskim je, meutim, uspostavio tako dobre odnose da su ak delili i isti stan, koji su zajedniki iznajmili u blizini javnog parka kraj vojnne vatrogasne stanice.

Mada sam tada jo bio vrlo mlad, moj odnos sa Bogaevskim je ubrzo postao veoma prijateljski. U slobodno vreme sam esto odlazio da ga vidim, a nakon popodnevnih asova sam esto ostajao kod njega, bilo da bih se pripremio za druge asove, ili pak da bih sluao njegove razgovore sa Ponomarenkom i sa poznanicima koji su ih stalno poseivali. Ponekad sam im i pomagao u voenju njihovog skromnog domainstva. Meu onima koji su im esto dolazili u posetu bio je i Vseslavski, vojni ininjer, i zemljak Bogaevskog, kao i artiljerijski oficir, strunjak za pirotehniku po imenu Kuzmin. Imali su obiaj da, sedei kraj samovara, razgovaraju o svemu i svaemu. Ja sam Bogaevskog i njegove prijatelje uvek veoma paljivo sluao, jer sam se tada, budui da sam itao mnogo grkih, ruskih i jermenskih knjiga o najraznovrsnijim stvarima, interesovao za mnoga pitanja. Prirodno je, meutim, da zbog svoje mladosti nikada nisam uestvovao u razgovoru. Njihova miljenja su za mene predstavljala autoritet, i u to vreme sam ove ljude veoma potovao zbog njihovog veeg obrazovanja. Uzgred budi reeno, upravo su ti razgovori i diskusije ovih ljudi koji su se okupljali kod mog uitelja Bogaevskog kako bi ubili vreme u monotonom i nimalo zanimljivom ivotu u zabaenom gradu Karsu, bili ono to je probudilo moje stalno zanimanje za apstraktna pitanja. Poto je to zanimanje u mom ivotu odigralo vanu ulogu i definitivno obeleilo itav potonji tok mog ivota, te poto su se dogaaji koji su ovo zanimanje podstakli zbili u periodu za koji je vezano i moje seanje na Bogaevskog, na njima u se zadrati neto due. Jednom prilikom, ovi su razgovorl skrenuli na ivu diskusiju o spiritizmu, a izmeu ostalog i na pomeranje stola izazvano duhovima, koje je u to vreme svuda budilo veliko interesovanje. Vojni ininjer je tvrdio da se ova pojava zbiva zbog delovanja duhova. Drugi su ovo pobijali, pripisujui ga drugim prirodnim silama, kao to su magnetizam, zakon privlaenja, autosugestija, itd, ali niko nije osporavao postojanje same te injenice.

Ja sam, kao i obino, paljivo sluao i bio duboko zainteresovan za svako miljenje koje bih uo. Mada sam ve puno itao, o svemu i svaemu, tom prilikom sam prvi put uo za ove stvari. Diskusija o spiritizmu je ostavila na mene naroito jak utisak zbog toga to mi je nedavno bila umrla najdraa sestra, i zbog bola koji mi je ta smrt priinila i od koga se jo nisam oporavio. Tih dana sam esto razmiljao o njoj i u glavi su mi se spontano javljala pitanja o smrti i zagrobnom ivotu. Ono to je te veeri reeno izgledalo mi je kao odgovor na misli i na pitanja koja su se u meni nesvesno pojavila i koja su zahtevala neko reenje Rasprava je za rezultat imala odluku da se izvede eksperiment sa stolom. Za to je bio potreban to sa tri noge, a u uglu sobe se upravo nalazio jedan takav. Vojni ininjer, koji je bio strunjak za takve eksperimente, nije, meutim, eleo da se taj to upotrebi, budui da je u njemu bilo gvozdenih eksera. Objasnio je da u stolu ne sme da bude gvoa, pa su me poslali do fotografa u susedstvu da pitam da li tamo imaju to kakav nam treba. Poto su imali, doneo sam ga sa sobom. Bilo je vee. Zatvorili smo vrata i ugasili svetlo, a zatim svi posedali oko stola, na odreeni nain na njega stavili ruke, i poeli da ekamo. Nakon nekih dvadesetak minuta, na to je bez sumnje poeo da se mie, a kada ga je ininjer upitao koliko svako od prisutnih ima godina, jednom nogom je otkucao brojeve. Kako i zato to kucka za mene je bilo neobjanjivo. Utisak da se preda mnom otvaraju iroka, nepoznata polja bio je toliko jak, da nisam ak ni pokuavao da sebi ma ta objasnim. Ono to sam uo i video me je toliko uzbudilo, da sam o ovim pitanjima razmiljao celu tu no i sledee jutro, pa sam ak odluio i da o njima upitam oca Bora kada mi sledei put bude drao as. Tako sam i uinio, to jest ispriao sam mu sve o razgovoru i eksperimentu od prethodne veeri. Sve su to gluposti, rekao mi je moj prvi uitelj. Nemoj da misli i da brine o takvim stvarima, nego ui ono to ti je neophodno da bi vodio podnoljiv ivot. Nije mogao a da ne doda: Hajde ti mala glavico belog luka to mu je bio omiljeni izraz razmisli! Ako duhovi zaista mogu da

lupkaju nogom od stola, to znai da imaju neku fiziku snagu. A ako je imaju, zbog ega bi za komuniciranje sa ljudima pribegavali jednom tako glupom, a osim toga jo i komplikovanom sredstvu kao to je lupanje nogom od stola? Svakako da bi ono to ele da prenesu saoptili bilo dodirom, bilo na neki drugi nain. Koliko god da sam miljenje svog starog uitelja cenio, njegov kategoriki odgovor nisam mogao da prihvatim bez kritinosti, utoliko pre to mi je izgledalo da bi moj novi nastavnik i njegovi prijatelji, koji su zavrili bogosloviju ili druge visoke kole, o nekim stvarima mogli da znaju vie od starca koji je uio u vreme kada nauka jo nije bila tako uznapredovala. Stoga sam, uprkos svom potovanju prema starom kanoniku, sumnjao u neke njegove stavove o izvesnim problemima koji se tiu viih stvari. Stoga je moje pitanje ostalo bez odgovora. Pokuao sam da ga reim itajui knjige koje su mi dali Bogaevski, kanonik i drugi, ali mi moje uenje nije davalo vremena da dugo mislim na neto to bi izlazilo iz njegovog okvira, te sam nakon izvesnog vremena na to pitanje potpuno zaboravio i nisam vie razmiljao o njemu. Vreme je prolazilo. Veoma puno sam uio sa svim svojim nastavnicima, ukljuujui i Bogaevskog, dok sam samo ponekad, za vreme raspusta, odlazio da posetim svog ujaka u Aleksandropolju, u kome sam imao puno prijatelja. Uvek mi je bio potreban novac za deparac, za knjige, odeu, itd, a takoe i zato da bih povremeno pomogao nekom od lanova svoje porodice, koja je u to vreme ivela u velikoj materijalnoj oskudici. U Aleksandropolj sam odlazio da bih zaradio novac, pre svega zato to su me tamo svi znali kao majstora od svakoga zanata , i to su uvek od mene traili da im neto napravim ili popravim. Jedan je hteo da mu se popravi brava, drugi da mu se popravi sat, trei da mu isteem specijalnu pe od lokalnog kamena, a etvrti bi, opet, traio vezeno jastue za devojaku spremu ili za ukras u dnevnoj sobi. Ukratko reeno, imao sam puno muterija i dosta posla, a za ono vreme sam bio i vrlo dobro plaen. U Aleksandropolj sam odlazio i zato to sam se u Karsu druio sa ljudima koji su, po mom deakom

shvatanju, pripadali viim i uenim krugovima, i nisam eleo da me oni upoznaju kao zanatliju, ni da posumnjaju da mi se porodica nalazi u oskudici i da sam prinuen da novac za svoje trokove zaraujem kao obian majstor. Sve ovo je u ono vreme duboko vrealo moje samoljublje. Tako sam i te godine za Uskrs, kao i obino, otiao u Aleksandropolj, nekih ezdeset milja udaljen od Karsa, da bih proveo neko vreme sa porodicorn svoga ujaka kome sam bio veoma privren i koji me je uvek puno voleo. Drugoga dana ove posete ujna mi je za veerom, izmeu ostalog, rekla: Sluaj, pazi da ti se ne desi neka nesrea. Bio sam zaprepaen. ta bi to moglo da mi se desi? Upitao sam je na ta misli. Ni sama u to sasvim ne verujem, kazala je, ali neto to je za tebe proreeno se ve ostvarilo, pa se plaim da bi mogao da se ostvari i ostatak. Zatim mi je ispriala sledee: Kao i svake godine, poetkom zime je u Aleksandropolj dolazio slaboumni eung-aok Mardiros, a mojoj ujni je iz nekog razloga palo na pamet da ovog gatara pozove i da od njega zatrai da predskae moju budunost. On je predskazao mnoge od stvari koje mi predstoje, a neke od njih su se, ko je ujna rekla, ve dogodile. Ali hvala bogu, nastavila je ona, dve stvari ti se jo uvek nisu desile: jedna je da e imati veliku ranu na desnoj strani, a druga da ti preti ozbiljna opasnost od nesrenog sluaja sa vatrenim orujem. Zbog toga budi oprezan gde god se puca, zakljuila je ujna, rekavi da je, iako ona ne veruje onom ludaku, u svakom sluaju bolje da se pazi. Njena pria me je jako zapanjila, budui da sam dva meseca pre toga na desnoj strani zaista bio dobio potkoni ir, koji sam morao da leim skoro mesec dana i zbog ijeg ienja sam gotovo svakodnevno odlazio u vojnu bolnicu. O tom, meutim, nikome nisam priao, pa ak ni moji kod kue nisu za ovo znali, i odakle je onda moja ujna koja je ivela tako daleko, mogla da zna za to? Ujninoj prii, meutim, nisam pridavao veliki znaaj, poto u sve te prie o proricanju sudbine nisam verovao, i na ovo sam proroanstvo ubrzo zaboravio.

U Aleksandropolju sam imao prijatelja po imenu Fatinov. On je, opet, imao prijatelja Gorbakuna, sina komandanta jedne od eta puka iz Bakua, koji je bio smeten nedaleko od grke etvrti. Oko nedelju dana nakon to mi je ujna ispriala onu priu, taj je Fatinov doao kod mene da me pozove da sa njim i njegovim prijateljem poem u lov na divlje patke. Reili su da pou na jezero Aladuz, koje se nalazi u podnoju istoimene planine. Pristao sam da im se pridruim, mislei da e to biti dobra prilika za odrnor. Bio sam veoma umoran, poto sam dosta napora uloio u prouavanje nekih interesantnih knjiga iz neuropatologije. Osim toga, od ranoga detinjstva sam voleo da pucam. Jednom sam, kada mi je bilo samo est godina, bez pitanja uzeo oevu puku i otiao da lovim vrapce. Mada sam ve pri prvom pucnju pao na zemlju, to je moju ljubav prema pucanju samo jo vie raspalilo. Naravno da su mi puku odmah uzeli i da su je obesili tako visoko da nije bilo nikakve anse da je dohvatim. Ja sam, meutim, od starih aura sebi napravio drugu, koja je ispaljivala kartonske metke za moj pitolj-igraku. Ta je pukica, kada se napuni sitnom olovnom samom, cilj pogaala nita gore od prave, te je postala veoma traena meu mojim drugovima, koji su poeli od mene da naruuju ovakvo vatreno oruje. Tako sam, pored reputacije odlinog oruara stekao i lep izvor prihoda. Nakon dva dana, Fatinov i njegov prijatelj su doli po mene i krenuli smo u lov. Morali smo peke da preemo oko petnaest kilometara, pa smo zbog toga poli u zoru, da bismo do uvee bez urbe stigli i rano sledeeg jutra bili spremni da patke doekamo kada poleu. Bilo nas je ukupno etvorica, jer nam se pridruio i jedan vojnik, posilni komandanta Gorbakuna. Svi smo poneli oruje, a Gorbakun je imao ak i vojniku puku. Poto smo na jezero stigli kao to smo planirali, zaloili smo vatru, podigli kolibu i otili na spavanje. Digli smo se pre zore, podelili obale jezera meu sobom, i poeli da ekamo da ptice uzlete. Sa moje leve strane se nalazio Gorbakun, sa svojom vojnikom pukom. Opalio je na prvu patku koja je uzletela, dok je jo uvek bila veoma nisko, i pogodio me pravo u nogu. Metak je, na sreu, proao skroz i nije zakaio kost.

To je, naravno, pokvarilo itavu zabavu. Noga mi je dosta krvarila i poela je da me boli, a poto nisam mogao da hodam drugovi su do kue morali da me odnesu na improvizovanim nosilima nainjenim od puki. Ostao sam kod kue i rana mi je ubrzo zacelila, budui da je bilo povreeno samo meso; posle ovoga sam, meutim, dugo hramao, To to se ova nezgoda poklopila sa predvianjem ovdanjeg gatara, uinilo je da se prilino zamislim. Prilikom jedne od kasnijih poseta ujakovoj kui uo sam da se eung-aok Mardiros vratio u ovaj kraj i zamolio sam ujnu da mi ga poalje. Bio je visok i mrav, veoma bledih oiju i nervoznih, haotinih pokreta, karakteristinih za slaoboumne. S vremena na vreme bi se stresao i neprestano je puio. Nesumnjivo je da je bio veoma bolestan ovek. Sudbinu je proricao na sledei nain: Seo bi izmeu dve upaljene svee i podigavi palac pravo ispred oiju zurio u svoj nokat na palcu, sve dok ga ne bi obuzeo nekakav dreme. Tada je poinjao da pria ta u noktu vidi, tako to bi najpre rekao ta osoba o kojoj je re ima na sebi, a zatim ta e joj se dogoditi u budunosti. Ako je proricao budunost nekoga ko nije prisutan najpre bi pitao za njegovo ime, za detalje na njegovom licu, za pravac u kome se nalazi mesto u kome ta osoba ivi, a ako je mogue i za njene godine. Ovom prilikom je ponovo neto predskazao i jednog dana u sigurno irpriati kako su se ta proroanstva ispunila. Tog leta sam u Aleksandropolju naiao i na jo jednu pojavu koju nikako nisam mogao da objasnim. Preko puta ujakove kue se nalazilo nekakvo naputeno zemljite, nasred koga je iznikao umarak topola. To mesto mi se dopadalo, i imao sam obiaj da tamo odem da itam ili da neto radim. Na ovom mestu su se uvek igrala deca iz:svih delova grada deca svih boja i raznih rasa. Bilo je Grka i Jermana, Kurda i Tatara, a njihove su igre stvarale neverovatnu buku i mete ali meni to nikada nije smetalo u radu.

Jednog dana sam sedeo pod topolama, zauzet poslom koji mi je jedan od suseda naruio za sutranje venanje svoje neake. Trebalo je da na grbu koji e biti okaen nad njegovim kunim vratima nacrtam monogram koji e biti sainjen od inicijala njegove neake i inicijala njenog mla doenje. Pored toga, na grbu je trebalo da budu upisani jo i datum i godina. Izvesni jaki utisci se oveku nekako duboko ureu u pamenje, pa se tako i ja ak i sad seam kako sam razbijao glavu oko toga kako da na najbolji nain uklopim cifre 1888. Sav sam se bio udubio u posao, kada sam iznenada zauo oajniki krik. Skoio sam, ubeen da se nekome od dece u igri desila nekakva nesrea. Potrao sam tamo, i ugledao sledeu sliku: Jedan od deaka je stajao usred kruga nacrtanog na zemlji borei se za dah i pravei udne pokrete, dok su ostali stajali neto dalje i smejali mu se. Bio sam zbunjen i pitao sam o emu se radi. Kazali su mi da je deak u sredini jedan od Jezida, da su krug nacrtali oko njega i da iz njega nee moi da izae sve dok ga ne obriu. Dete je zaista iz sve snage pokuavalo da izae iz maginog kruga, ali sve mu to nita nije vredelo. Pritrao sam mu i brzo obrisao deo kruga, na ta je on odmah iskoio napolje i otrao odatle koliko god ga noge nose. Ovo me je zaprepastilo toliko da sam ostao prikovan na mestu, kao omaijan, sve dok mi se nije vratila moja uobiajena sposobnost razmiljanja. Premda sam o ovim Jezidima ve bio neto uo, nikada nisam pomislio na njih. Ovaj zapanjujui sluaj koji sam video svojim sopstvenim oima me je, meutim, prinudio da o njima ozbiljno porazmislim. Poto sam se osvrnuo oko sebe i video da su se deaci vratili svojirn igrama, i ja sam poao natrag na svoje mesto, prepun sopstvenih misli, i nastavio da radim na monogramu koji je slabo napredovao, ali koji je po svaku cenu morao da bude gotov toga dana. Jezidi su sekta koja ivi u Zakavkazju, preteno u oblastima oko planine Ararat. Ponekad ih nazivaju avolovim slugama. Mnogo godina nakon dogaaja koji sam upravo opisao napravio sam naroitu eksperimentalnu proveru ove pojave, i utvrdio da Jezidi zaista ne mogu svojom voljom da izau iz kruga koji se nacrta oko

njih. Unutar kruga mogu slobodno da se kreu, to je krug vei to je vei i prostor koji imaju na raspolaganju, ali napolje iz kruga ne mogu. U njemu ih zadrava nekakva udna sila, mnogo jaa od njihove uobiajene snage. Mada sam jak, nije mi polazilo za rukom da iz kruga izvuem slabu enu; za to je bio potreban jo jedan jednako snaan mukarac. Ako Jezida iz kruga silom izvuku on odmah pade u stanje koje se naziva katalepsijom, iz koga se vraa istog onog trenutka kada ga u krug ponovo vrate. Ali ako ga ne vrate u krug, on u normalno stanje ponovo dolazi tek nakon trinaest sati ili nakon dvadeset i jednog sata, u ta smo se i sami uverili. U normalno se stanje ne moe vratiti nikakvim drugim sredstvima, ili bar moji prijatelji i ja nismo bili u stanju da to uinimo, mada smo ve ovladali svim sredstvima za vraanje iz kataleptikog stanja kojima savremena hipnoza i nauka o njoj raspolau. To mogu da uine jedino njihovi svetenici, pomou nekakve kratke bajalice. Poto sam to vee nekako dovrio i predao monogram, uputio sam se u ruski deo grada, u kom je ivela veina mojih prijatelja i poznanika, u nadi da bi oni mogli da mi pomognu da razumem ovu udnu pojavu. U ruskom delu Aleksandropolja ivela je sva tamonja inteligencija. Treba da spomenem i to da su od moje osme godine svi moji prijatelji i poznanici, kako u Aleksandropolju tako i u Karsu, sticajem okolnosti bili znatno stariji od mene i imali znatno vii drutveni status. U grkom delu grada, gde su ranije iveli moji roditelji, nisam imao nijednog prijatelja. Svi su iveli u suprotnom delu grada, u ruskoj etvrti, i bili deca oficira, slubenika i svetenih lica. esto sam im odlazio u posetu, i poto sam se upoznao sa njihovim porodicama postepeno sam dobio pristup u gotovo sve kue ovoga kvarta. Seam se da je prva osoba kojoj sam ispriao o pojavi koja me je toliko zaprepastila bio moj dobar prijajelj Ananijev, koji je od mene bio znatno stariji. Nije me ak ni sasluao do kraja, ve je autoritativno izjavio: Ti deaci su se naprosto poigrali se tvojom lakovernou. Prevarili su te i napravili od tebe magarca. Nego pogledaj kako je ovo zgodno! dodao je, da bi zatim otrao u drugu sobu i po povratku

obukao svoju novu-novcatu uniformu. (Nedavno se zaposlio kao slubenik u potansko-telegrafskoj slubi.) Pitao me je da sa njim poem u park, u etnju, ali ja sam se izvinio da nemam vremena i otiao do Pavlova, koji je iveo u istoj ulici. Pavlov, po zanimanju bankarski slubenik, bio je veoma dobar momak, ali velika pijanica. Kod njega su se zatekli otac Maksim, kanonik vojne crkve u utvrenju, artiljerijski oficir po imenu Artemin, kapetan Terentijev, uitelj Stolmak, i jo dvojica koju sam jedva poznavao. Pili su votku, pa su me kada sam uao pozvali da im se pridruim i ponudili mi pie. Moram da kaem da sam te godine ve bio poeo da pijem, istina ne puno, ali kad bi me ponekad ponudili da popijem, ne bih odbijao. S piem sam poeo zbog jednog dogaaja u Karsu. Jednoga jutra, kada sam bio veoma umoran, jer sam itave noi uio i upravo se spremao da poem na spavanje, iznenada je doao jedan vojnik da me pozove u sabornu crkvu. Toga dana je trebalo da se odri sluba u nekom utvrenju, ne seam se vie u ast ega, pa je u poslednjem trenutku odlueno da uestvuje i hor, tako da su u sve delove grada poslane sluge i posilni da pozovu horiste. Poto itave noi nisam spavao, strmim putem do utvrenja i sama sluba su me toliko iscrpli da sam se jedva drao na nogama. Nakon bogosluenja je u utvrenju prireena zakuska za zvanice, a za horiste je postavljen poseban sto. Poto je video kako sam slab, horovoa koji je voleo da popije me je ubedio da uzmem aicu votke. Nakon to sam je popio zaista sam se oseao mnogo bolje, a posle druge ae sva moja slabost je iezla. Posle toga sam kad god bih bio veoma umoran ili nervozan popio po aicu ili dve, a ponekad i tri. Te veeri sam sa prijateljima takoe popio dau votke, ali drugu nisam hteo da prihvatim, ma koliko da su me nudili. Drutvo jo uvek nije bilo pijano, jer su sa piem tek poeli. Ja sam, meutim, znao kako stvari u ovom veselom drutvancetu obino idu. Prvi koji bi se naeflekao uvek je bio otac kanonik. Kad bi ga alkohol makar i malo savladao, poeo bi da pevui molitvu za pokoj due onog istinskog vernika, itd, pokojnog Aleksandra I... Ali poto sam video da jo uvek mrgodno sedi, nisam mogao da odolim a da mu ne ispriam ta sam

tog dana video. Nisam mu, meutim, priao onako ozbiljno kao Ananijevu, ve pomalo aljivo. Svi su me sluali paljivo i vrlo zainteresovano, a kada sam zavrio priu poeli su da iznose svoja miljenja. Prvi je bio kapetan, koji je rekao da je nedavno lino video kako su neki vojnici nacrtali krug oko jednog Kurda, koji ih je skoro plaui molio da ga izbriu. Sve dok on, kapetan, nije jednome od vojnika naredio da deo kruga izbrie, vojnik nije mogao da izae iz njega. Ja mislim, dodao je kapetan, da su oni poloili nekakvu zakletvu da nikada ne izau iz zatvorenog kruga, i da iz njega ne izlaze ne zato te ne mogu, ve zato to ne ele da pogaze svoj zavet. Kanonik je rekao: Oni su avolove sluge, i avo ih u uobiajenim okolnostima ne dira, poto su njegovi, ali i sam avo je potinjen, i poto ga njegova sluba obavezuje da svima namee svoju vlast on je, moe se rei zato da sauva privid, na ovaj nain ograniio nezavisnost Jezida, tako da ljudi ne posumnjaju da su oni njegove sluge. To je ba kao i sa Filipom. Filip je tio policajac koji je stajao na uglu i koga su ovi ljudi, poto nisu imali nikog drugog na raspolaganju, slali povremeno po pie i cigarete. Tamonja policijska sluba je u to vreme bila naprosto smena. Ako ja sada, recimo, napravim nered na ulici, nastavio je on, Filip je bez sumnje obavezan da me povede u policijsku stanicu i on e to svakako i uraditi, forme radi i da se drugima ne bi uinilo udno, ali e zato im zaemo za ugao da me pusti i pri tom nee zaboraviti da kae: Molim vas, mali baki... Pa, i Neastivi ba isto tako postupa sa svojim slugama, Jezidima. Ne znam da Ii je ovu epizodu izmislio tog asa ili se ona zaista i dogodila. Artiljerijski oficir je rekao da nije nikada uo za takvu pojavu, i da po njegovom miljenju neega takvog ne moe ni da bude. Rekao je da mu je veoma ao to mi, pametni ljudi, verujemo u takva udesa i to, ta vie, oko njih jo i lomimo glavu. Uitelj Stolmak je na to odvratio da on, naprotiv, vrsto veruje u natprirodne pojave i da je, ako ima puno toga to pozitivna nauka nije

u stanju da objasni, on sasvim ubeen da e uz sadanji brz napredak civilizacije savremena nauka ubrzo dokazati da sve misterije metafizikog sveta mogu da se objasne fizikim uzrocima. to se tie injenice o kojoj je sad re nastavio je, mislim da je to jedan od onih magnetskih fenomena koje trenutno ispituju naunici iz Nansija. Zaustio je da kae jo neto, ali ga je Pavlov prekinuo uzviknuvi: avo da nosi i njih i sve avolove sluge! Dajte svakom od njih po pola flae votke, pa ih vie nikakav avo nee moi da zadri. Pijmo u zdravlje Isakova! (A Isakov je bio vlasnik tamonje pecare votke.) Ovaj razgovor ne samo da nije stiao moje misli, ve sam po odlasku od Pavlova postao jo zamiljeniji, a istovremeno sam poeo i da sumnjam u ljude koje sam dotad smatrao za obrazovane. Narednog jutra sam sluajno sreo glavnog lekara 39. divizije, doktora Ivanova. Pozvali su ga da pregleda naeg bolesnog suseda, Jermenina, a mene su zamolili da doem i da posluim kao prevodilac. Dr. Ivanoov je uivao veliki ugled meu metanima i imao je veoma razgranatu praksu. Poto je esto navraao kod mog ujaka, dobro sam ga poznavao. Nakon posete bolesniku, upitao sam ga: Vaa ekselencijo, (imao je in generala) objasnite mi, molim vas, zato Jezidi ne mogu da izau iz kruga. Ti to misli na one avolove sluge? rekao je on. To je naprosto histerija. Histerija? zainteresovao sam se ja. Da, histerija..., a zatim mi je o histeriji izverglao veliku gomilu gluposti, iz koje sam mogao da razumem samo to da je histerija histerija. To sam ve i sam znao, poto u biblioteci vojne bolnice u Karsu nije bilo knjige iz oblasti neuropatologije i psihologije koju nisam proitao, i to veoma paljivo, poto sam s velikom priljenou prelazio tako rei svaki red, u svojoj velikoj elji da kroz ove grane nauke naem objanjenje za pojavu sa misterioznim pomicanjem stola. Stoga sam ve veoma dobro razumeo da je histerija histerija, ali eleo sam da znam i neto vie. to sam vie uviao kako je teko nai reenje, vie me je nagrizao crv radoznalosti. Nekoliko dana ve nisam vie liio na sebe, niti sam eleo da ma ta radim. Stalno sam mislio samo o jednom: ta

je istina? Ono to pie u knjigama i to me ue moji nastavnici, ili injenice sa kojima se stalno sudaram? Uskoro se zbio jo jedan dogaaj, koji me je potpuno smeo. Pet ili est dana nakon dogaaja sa Jezidima, jednoga jutra kada sam poao da se umijem na esmi - tamo je u to vreme bilo obiaj sa se svako jutro umiva izvorskom vodom - spazio sam na oku grupu ena koje su uzbueno razgovarale. Poao sam do njih, i uo sledee: Te noi se u tatarskom delu grada pojavio gornak. To je bilo tamonje ime za zlog duha koji se sluio telima nedavno umrlih ljudi i koji se pojavljivao u njihovom obliku i inio svakakve gadosti, naroito neprijateljima preminulog. Ovoga puta se jedan od ovih duhova pojavio u telu Tatarina koji je sahranjen dan pre toga, sina Marijam Bai. Za smrt i pogreb ovog oveka sam znao, budui da mu se kua nalazila odmah do nae stare kue, u kojoj je moja porodica ivela do odlaska u Kars i gde sam iao da od stanara naplatim kiriju. Tom prilikom sam posetio i nekoliko suseda Tatara i video sam kako iznose telo preminulog. To je bio mlad ovek, koji je nedavno stupio u policijsku slubu i koji nam je dolazio u posetu. Veoma dobro sam ga poznavao, Nekoliko dana pre toga je pao sa konja prilikom takmienja zvanog digitovka, i pri tom su mu se, kako su tvrdili, zavezala creva. Iako mu je vojni lekar, po imenu Kuldevski, dao da popije punu au ive kako bi mu se creva ispravila, jadnik je umro, i po tatarskom obiaju je veoma brzo sahranjen. Tada je, kako izgleda, ovaj zao duh uao u njegovo telo i pokuao je da ga odvue natrag kui, ali je neko ko je to video digao buku i zazvonio na uzbunu, te su dobri susedi, kako bi spreili nekakvu veu tetu koju bi duh mogao da izazove, leu brzo prerezali grkljan i odneli ga natrag na groblje. U ovom kraju se meu pripadnicima hrianske veroispovesti veruje da ta vrsta duhova ulazi iskljuivo u tela Tatara, zbog toga to se prema tatarskom obiaju koveg ne zakopava odmah duboko, ve se samo ovla prekriva zemljom, a u koveg se esto stavlja hrana.

Duhovi teko mogu da izau na kraj sa telima hriana, koji su zakopani duboko u zemlju, i zato vie vole Tatare. Ovaj dogaaj me je potpuno zbunio. Kako sam to mogao sebi da objasnim? ta sam znao? Pogledao sam oko sebe. Na uglu su se bili okupili moj ujak, cenjeni Georgi Merkurov, njegov sin koji je bio pri kraju kolovanja, i policajac, i svi su oni govorili o tome. Sva trojica su uivala opte potovanje i svi su iveli znatno due od mene i sigurno su znali mnoge stvari o kojima ja ni ne sanjam. Da li sam na njihovim licima video opravdani gnev, bol ili zaprepaenje? Ne, izgledalo je da su ak zadovoljni to je ovoga puta nekom polo za rukom da zlog duha kazni i da sprei njegove nepodoptine. Ponovo sam se bacio na itanje knjiga, u nadi da bih uz njihovu pomo mogao da zadovoljim onog crva koji me je nagrizao. Bogaevski mi je veoma mnogo pomogao, ali je naalost ubrzo otiao, jer je dve godine nakon svog dolaska u Kars dobio mesto vojnog svetenika u jednom garnizonu u gradu u oblasti oko Kaspijskog mora. U vreme kad je iveo u Karsu i bio moj nastavnik u na odnos je uveo izvesnu specifinost, naime ispovedao me je svake nedelje, iako jo uvek nije bio svetenik. Kada je odlazio naloio mi je, izmeu ostalog, da mu ispovest svake nedelje napiem i poaljem u pismu, obeavi mi da e mi ponekad odgovoriti. Dogovorili smo se da svoja pisma alje preko mog ujaka, koji e ih zatim uruiti meni. Godinu dana kasnije, Bogaevski je u Transkaspijskoj oblasti napustio svoju dunost vojnog svetenika i zakaluerio se. U to vreme se prialo da je ovo uinio jer mu je ena, kako izgleda, imala vezu sa nekim oficirom, pa u je Bogaevski oterao i nije vie hteo da ostane u tom gradu, pa ak ni da zadri mesto u crkvi. Ubrzo nakon to je Bogaevski napustio Kars, ja sam otiao za Tiflis. U to vreme sam od Bogaevskog preko ujaka primio dva pisma, posle ega od njega nekoliko godina nisam imao nikakvih vesti. Jednom prilikom, znatno kasnije, sluajno sam ga sreo u gradu Samari, dok je izlazio iz kue tamonjeg episkopa. Na sebi je imao monaku rizu jednog poznatog manastira. Nije me odmah prepoznao, jer sam u meuvremenu odrastao i dosta se izmenio, ali mu je kad sam

mu je kad sam rekao ko sam bilo veoma drago to me vidi, pa smo se nekoliko dana esto nalazili, sve dok obojica nismo otili iz Samare. Nakon ovog susreta ga nikada vie nisam video. Kasnije sam uo da nije eleo da ostane u svom manastiru u Rusiji i da je uskoro otiao u Tursku, a zatim na Svetu Goru, gde se takoe nije dugo zadrao. Zatim je napustio manastirski ivot i otiao u Jerusalim. Tu se dogodilo da se sprijatelji sa prodavcem brojanica koji je svoju robu prodavao u blizini Bojeg hrama. Ovaj prodavac je bio kaluer iz reda Esena, koji je Bogaevskog, nakon to ga je najpre postepeno pripremio, uveo u svoje bratstvo. Tu je Bogaevski, zahvaljujui svom uzornom ivotu, naimenovan najpre za nastojnika, a zatim i za stareinu jednog ogranka ovoga bratstva u Egiptu; kasnije, nakon smrti jednog od pomonika vrhovnog oca glavnog manastira, Bogaevski je postavljen na njegovo mesto. O njegovom izuzetnom ivotu tokom ovog perioda puno sam sluao u Brusi, od jednog svog prijatelja, turskog dervia, koji je Bogaevskog esto sretao. Pre toga sam od njega dobio jo jedno pismo, ponovo preko ujaka. Pored nekoliko rei blagoslova, u prismu je bila priloena i njegova mala fotografija u odedi grkog kaluera, i nekoliko slika svetih mesta u okolini Jerusalima. Dok je bio u Karsu, jo uvek samo kao kandidat za sveteniki poloaj, Bogaevski je imao vrlo originalne stavove o moralnosti. Govorio je i uio me da na zemlji postoje dva morala: jedan objektivni, koji je tokom hiljada godina stvorio sam ivot, i drugi, subjektivni, koji pripada pojedincima, nacijama, kraljevstvima, grupama ljudi itd. Objektivni moral su tvrdio je on, ustanovili sam ivot i zapovesti koje nam je sam Gospod Bog dao preko svojih proroka, i on je postepeno postao osnova na kojoj se u oveku formira ono to se naziva saveu. Ova savest je, opet, ono to objektivni moral odrava. Objektivni moral se nikada ne menja, ve tokom vremena moe jedino da se iri. to se subjektivnog morala tie, njega su izmislili ljudi, i stoga predstavlja relativan pojam koji se razlikuje od naroda do naroda i od mesta do mesta i koji zavisi od specifinog shvatanja dobra i zla koje u nekom periodu preovlauje. Ovde u Zakavkazju, na primer, nastavljao je Bogaevski, svako bi smatrao da je ena koja ne pokrije

svoje lice i koja razgovara sa gostom nemoralna, pokvarena i loe vaspitana. U Rusiji bi, opet, za Ioe vaspitanu, neljubaznu i bezobraznu smatrali enu koja sakrije lice i koja gosta ne pozdravi i ne zabavlja ga razgovorom. Jo jedan primer: Ako ovek ovde u Karsu jednom nedeljno, ili bar jednom u dve nedelje, ne ide u tursko kupatilo, svi e mu to zamerati i zgraati se nad njim, pa e ak smatrati i da zaudara, mada to moda uopte nije tano, U Petrogradu je, meutim, sasvim suprotno: ako neko makar i spomene odlazak u kupatilo smatrae ga za neobrazovanog, glupog, prostog, itd; a ako sluajno tamo stvarno i ode skrivae to od drugih, kako mu ne bi pripisali tako prostaki ukus. Kao veoma dobru ilustraciju za to kako je takozvana moralnost, odnosno ast, relativna, nastavio je Bogaevski, moemo uzeti dva dogaaja koja su se prole nedelje odigrala meu oficirima ovde u Karsu i oko kojih se podigla velika praina. Prvi je suenje poruniku K, a drugi samoubistvo porunika Markova. Poruniku K. je sudio vojni sud, zbog toga to je obuara Ivanova udario u lice i to tako brutalno da mu je izbio oko. Sud ga je oslobodio, poto je istragom utvreno da je obuar poruniku K. mnogo dodijavao i da je o njemu irio uvredljive glasine. Poto me je ovaj sluaj veoma zainteresovao, odluio sam da bez obzira na dokaze iznesene na sudu postavim neka pitanja porodici i poznanicima nesrenoga obuara, kako bih za sebe utvrdio prave razloge ponaanja porunika K. Porunik je, kako sam saznao, od obuara Ivanova naruio najpre jedan, a zatim jo dva para izama, i obeao da e mu platiti dvadesetog u mesecu, kada i sam prima platu. Kada mu porunik dvadesetog nije poslao novac, Ivanov je otiao do njega kui i zatraio ono to mu pripada. Oficir mu je obeao da e mu platiti sutradan, ali sutradan je isplatu ponovo odloio za sutra. Ukratko, dugo ga je zavlaio od danas do sutra. Ivanov je meutim, povremeno ipak dolazio da trai svoj novac, poto je to za njega predstavljalo veoma veliku sumu. Bilo je to gotovo sve to je imao, ukljuujui i celokupnu uteevinu njegove ene, pralje, koja je godinama odvajala kopejku po kopejku, da bi sve to dala muu da kupi materijal za porunikove

izme. Pored toga, Ivanov je svoj novac nastavio da trai i zato to je morao da hrani estoro male dece. Na posletku se porunik K. iznervirao zbog Ivanovljeve upornosti, pa je naredio svom posilnom da prosto kae kako nije kod kue. Nakon toga ga je naprosto oterao, i zapretio mu je da e ga strpati u zatvor. Konano je posilnome naredio da Ivanova, ako se opet pojavi, dobro izmlati. Posilni, koji je bio dobar ovek, nije Ivanova izmlatio kao to mu je gospodar bio naredio, ve ga je pozvao u kuhinju na razgovor u elji da ga na prijateljski nain ubedi da porunika vie ne ljuti svojim posetama. Ivanov je uao i seo na stolicu, a posilni je poeo da erupa gusku za peenje. Videvi ovo, Ivanov je primetio: Tako, dakle! Naa gospoda i gospodari jedu svaki dan peenu gusku i ne plaaju svoje dugove, a moja deca gladuju. Desilo se da je toga trenutka u kuhinju uao i porunik K. koji se uvi ta je Ivanov rekao razbesneo toliko da je sa stola dograbio veliku cveklu, i udario Ivanova u lice tako jako da mu je izbio oko. Drugi sluaj je, nastavio je Bogaevski, bio tako rei dijametralno suprotan prvom: izvesni porunik Makarov nije bio u stanju da plati dug izvesnom kapetanu Mavelovu, pa se zbog toga ubio. Mora se rei da je ovaj Mavelov bio okoreli kockar, a takoe i da je puno varao na kartama. Nije bilo ni dana a da nekoga ne prevari. Svima je bilo oigledno da ne igra poteno. Krae vreme pre ovog dogaaja porunik Makarov je igrao karte sa nekim oficirima, meu kojima je bio i Mavelov, i pri tom prokockao ne samo sav sopstveni novac, ve i sumu koju je od Mavelova pozajmio uz obeanje da e mu vratiti kroz tri dana. Poto je suma bila velika, Makarov nije mogao da je sakupi za tri dana, i poto nije bio u stanju da odri datu re, odluio je da se radije ubije nego da ukalja svoju oficirsku ast. Obe ove stvari su se dogodile zbog dugova. U jednom sluaju je dunik poveriocu izbio oko, dok se u drugom sluaju dunik ubio. Zato? Naprosto zato to bi Makarova svi iz njegove okoline estoko osuivali da nije platio dug prevarantu Mavelovu, dok bi kada je re o obuaru Ivanovu to bilo u redu - ak i ako bi sva njegova deca pomrla

od gladi jer se kodeks oficirske asti ne bavi plaanjem duga obuarima. Ovo se, ponavljam, uopte uzevi deava stoga to Ijudi svoju decu, u onom periodu kada se u njima jo uvek formira budui ovek, kljukaju svim moguim konvencijama, ime spreavaju da sama priroda u njima razvije onu savest koja se uobliila tokom hiljadugodinje borbe koju su nai preci vodili protiv istih takvih konvencija. Bogaevski je esto insistirao na tome da ne prihvatam nikakve konvencije, kako od ljudi koji me neposredno okruuju, tako ni od ma koga drugog. Od konvencija kojima nekog kljukaju se formira subjektivni moral, ali za stvarni ivot je potreban objektivni moral koji dolazi samo od savesti, govorio je Bogaevski. Savest je svuda ista. Kakva je ovde, takva je i u Petrogradu, u Americi, na Kamatci, i na Solomonskim ostrvima. Danas si sluajno ovde, ali sutra bi se moglo dogoditi da bude u Americi, ako ima istinsku savest i ako ivi u skladu s njom bie ti uvek dobro, ma gde se naao. Ti si jo sasvim mlad. Nisi ni poeo da ivi. Ovde bi rnoda svako mogao da te nazove nevaspitanim: moda ne zna kako da se pravilno pokloni, ili kako da kae pravu stvar na pravi nain, ali to nita ne mari, samo ako kada odraste i kada bude poeo da ivi u sebi bude imao istinsku savest, to jest osnovu objektivnog morala. Subjektivni moral je relativan pojam, a ako si pun relativnih pojmova ti e kada odraste uvek i na svakome mestu postupati i druge ljude procenjivati u skladu sa konvencionalnim stavovima i predstavama koje si stekao. Mora da naui ta Ijudi koji te okuuju smatraju dobrim ili loim, ali u ivotu mora da postupa onako kako ti sopstvena savest nalae. Slobodna savest e uvek znati vie nego sve knjige i svi uitelji zajedno. Zasad, meutim, dok ti se sopstvena savest jo uvek nije uobliila, ivi u skladu sa zapoveu naeg uitelja, Isusa Hrista: Ne ini drugima ono to ne eli da oni uine tebi. Otac Evlisi, koji je sada ve star ovek, imao je tu sreu da bude jedan od prvih ljudi na svetu koji su bili u stanju da ive onako kako je na Boanski uitelj, Isus Hrist eleo da svi ivimo.

Neka njegove molitve pomognu svima onima koji ele da budu kadri da ive u skladu s Istinom.

V GOSPODIN X, ILI KAPETAN POGOSIJAN

Sarkis Pogosijan, ili kako se danas zove, gospodin X, trenutno je vlasnik nekoliko prekookeanskih parobroda, pri emu lino komanduje na jednome od njih, onom koji plovi njegovim omiljenim mestima, izmeu Zunda i Solomonskih ostrva. Po poreklu je Jermenin, rodio se u Turskoj, ali je detinjstvo proveo u Zakavkazju, u gradu Karsu. Pogosijana sam sreo i s njim se sprijateljio dok je bio jo sasvim mlad, u vreme kada je zavravao bogosloviju u Ehmijadzinu i spremao se za sveteniki poziv. Pre nego to sam ga sreo o njemu sam ve sluao od njegovih roditelja, koji su u Karsu stanovali blizu nas i esto dolazili u posetu mom ocu. Znao sam da imaju samo tog jednog sina i da je on najpre uio u Temagan Dproc, to jest u Jerevanskoj bogosloviji, a da je sada na bogosloviji u Ehmijadzinu. Pogosijanovi roditelji su bili iz Turske, iz grada Erzeruma, a u Kars su se preselili ubrzo poto su ovaj grad zauzeli Rusi. Otac mu je po zanimanju bio bojadi 6 , a majka vezilja, koja se specijalizovala za vez zlatom na jelecima i pojasevima za djupaj7 . Sami su iveli veoma skromno, a sve to imaju su troili da bi sinu obezbedili dobro obrazovanje.
Bojadi je bojadija. Ljudi ovog zanimanja su uvek mogli da se prepoznaju po rukama, plavima do lakata od boje koju je bilo nemogue oprati 7 Djupaj je specijalna nonja Jermenki iz Erzeruma
6

Sarkis Pogosijan je roditelje retko poseivao, tako da nikad nisarn imao prilike da ga vidim u Karsu. Prvi put smo se sreli kada sam ja po prvi put otiao u Ehmijadzin. Pre nego to u tamo otii svratio sam na kratko u Kars da vidim oca, a kad su Pogosijanovi roditelji uli da idem za Ehmijadzin zamolili su me da njihovom sinu ponesem mali paket sa rubljem. U Ehmijadzin sam - kao i svuda - iao traei odgovor na pitanja o natprirodnim pojavama, budui da se moje interesovanje za njih nije ni malo smanjilo, ve samo ojaalo. Ovde moram da kaem, to sam u prethodnom poglavlju ve i spomenuo, da sam nakon to sam se za ove pojave izuzetno zainteresovao poeo da prekopavam po knjigama i da se obraam ljudima od nauke, ne bih Ii za njih naao objanjenje. Ali poto ni u knjigama niti kod ljudi kojima sam se obraao nisam mogao da naem odgovore koji bi me zadovoljili, poeo sam da ove odgovore traim u religiji. Poao sam da vidim razne manastire i da posetim ljude o ijoj sam pobonosti sluao, itao sam Sveto pismo i itija svetaca, pa sam ak tri meseca bio i uenik uvenog oca Jevalimpija u manastiru Sanaine. Iao sam, sem toga i na hodoaa do veine svetih mesta razliitih veroispovesti u Zakavkazju. Tokom ovog perioda sam ponovo imao prilike da budem svedok itavog niza pojava koje su nesumnjivo bile stvarne, ali koje ni na koji nain nisam mogao da objasnim. To me je ostavilo u jo veoj zabuni. Jednom sam, recimo, dok sam u drutvu hodoasnika iz Aleksandropolja iao na versku sveanost u jednom mestu na planini aur, meu Jermenima poznatoj kao Armena-prec, lino prisustvovao sledeem dogaaju: Volovskim kolima su u istom pravcu vozili bolesnika, paralizovanog oveka iz malog sela Paldevan, pa smo tokom puta zapoeli razgovor sa roacima koji su ovog bolesnika pratili. Paralitiar, kome nije bilo ni trideset godina, bolovao je ve est godina, dok je pre toga bio savreno zdrav i ak je sluio vojsku. Razboleo se nakon to je iz vojske doao kui, neposredno pred svoje venanje, i uopte nije mogao da se slui levom stranom tela. Uprkos raznim terapijama kod mnogobrojnih lekara i vidara, nita mu nije pomoglo. Nosili su ga ak na leenje u Mineralne Vodi na Kavkazu, a

sada su ga roaci nosili ovamo, u Armena-Prec, u bezumnoj nadi da e mu svetac pomoi i okonati njegove patnje. Na putu do pomenutog svetog mesta smo, to je hodoasniki obiaj, zastali u selu Diskiant da se pomolimo pred udotvornom ikonom Hrista Spasitelja, koja se nalazila u kui jedne jermenske porodice. Poto je i invalid eleo da se pomoli uneli smo ga u kuu, pri emu sam i ja lino pomagao. Uskoro smo stigli do podnoja planine aur, na ijoj padini je bila mala crkva sa udotvornim grobom. Zaustavili smo se na kraju kolskog puta, gde hodoasnici obino ostavljaju svoja kola, zaprege i koije. Dalje se oko etvrt milje mora penjati peice, to mnogi, prema tamonjem obiaju, ine bosnogi, dok drugi idu na kolenima, ili na neki drugi naroiti nain. Kada su paralitiara digli iz kola da bi ga odneli do vrha ovaj se iznenada usprotivio, i poeleo da pokua da se sam, onako kako bude mogao, puzei popne do vrha. Spustili su ga na zemlju i on je poeo puzi, vukui se na zdravoj strani. To je inio uz takav napor da ga je bilo alosno pogledati. I dalje je meutim, odbijao svaku pomo. Putem se esto odmarao i konano je, nakon tri sata, stigao na vrh, dovukao se do sveevog groba u sredini crkve, poljubio nadgrobni kamen i odmah pao u nesvest. Roaci su pokuavali da ga povrate, a svetenici i ja smo pomagali. Sipali smo mu vodu u usta i kvasili mu glavu. Kada je konano doao sebi, udo se dogodilo. Nije vie bio paralizovan. ovek je najpre bio zbunjen, ali kada je ustanovio da je u stanju da pokree sve udove skoio je, i skoro poeo da igra; nakon toga je, kao da se iznenada pribrao, pao niice i glasno plaui poeo da se moli. Svi koji su se u crkvi nalazili, na elu sa svetenicima, istog su asa takoe pali na kolena i zapoeli da se mole. Zatim je svetenik ustao, i odrao slubu zahvalnicu svecu, usred vernika koji su kleali. Drugi dogaaj, koji me nita manje nije zbunio, dogodio se u Karsu. Te je godine u celoj oblasti grada Karsa vladala uasna ega i sua, skoro svi usevi su propali i pretila je glad. Ljudi su bili uznemireni.

Ba tog leta u Rusiju je iz Grke doputovao arhimandrit iz patrijarije Antinohije sa udotvornom ikonom ne seam se da li je u pitanju bila ikona presvete Bogorodice ili svetog Nikole udotvorca s ciljem da prikupi novac za pomo Grcirna koji su se zlopatili u kritskom ratu. On je sa ovom ikonom obilazio uglavnom ona mesta u Rusiji u kojima su iveli Grci, pa je tako doao u Kars. Ne znam da li je u pozadini svega toga leala lokalna politika ili vera, ali ruske vlasti u Karsu su, kao i u drugim mestima, uzele uea u organizovanju impresivnog doeka i ukazale su mu sve vrste poasti. Kada je arhimandrit dolazio u neki grad ikona je noena od crkve do crkve, a svetenstvo je, uz veliko slavlje, dolazilo sa zastavama da je pozdravi. Dan nakon arhimandritovog dolaska u grad proneo se glas da e celokupno svetenstvo, na jednom mestu izvan grada, pred ikonom odrati posebnu liturgiju za kiu. Istoga dana su, zaista, iz svih crkava tano u podne krenule procesije sa zastavama i ikonama, da bi se okupile na za to odreenom mestu. U liturgiji su uestvovali svetenici stare grke crkve, nedavno obnovljene grke saborne crkve, vojne saborne crkve, crkve kubanske regimente i jermenske crkve. Tog dana je vruina bila naroito estoka. Svetenici, sa arhimandritom na elu, su u prisustvu gotovo celokupnog stanovnitva odrali svetu liturgiju, nakon ega je itava povorka krenula natrag u grad. I tu se desilo neto za ta su objanjenja savremenih ljudi potpuno neupotrebljiva. Nebo se iznenada prekrilo oblacima, i pre no to su ljudi mogli da se domognu grada pao je takav pljusak da su svi bili mokri do gole koe. Da bi objasnio ovu, kao i druge sline pojave, ovek nesumnjivo moe da se poslui uobiajenom reju koincidencija, koja je tako omiljena kod svih takozvanih misaonih ljudi; ne moe se, meutim, porei da je ova koincidencija bila maltene suvie upadljiva. Trei dogaaj se zbio u Aleksandropolju, u vreme kada se moja porodica bila na kratko vratila u ovaj grad i kada smo ponovo iveli u

naoj staroj kui. Odmah do nae, bila je stara kua moje tetke. Jedan od stanova u toj kui je iznajmio nekakav Tatarin, koji je radio kao slubenik ili kao sekretar u lokalnoj dravnoj upravi. Ovaj ovek je iveo sa starom majkom i malom sestrom, a nedavno se bio i oenio zgodnom devojkom, takoe Tatarkom iz oblinjeg sela Karadag. U poetku je sve bilo dobro. Mlada ena je etrdeset dana nakon venanja, kako tatarski obiaj nalae, pola da poseti svoje roditelje. Tamo se, meutim, prehladila, ili joj se dogodilo neto drugo, te se po povratku kui loe oseala, morala je da legne, i postepeno se jako razbolela. Obezbedili su joj najbolju negu, leilo u je nekoliko doktora, meu kojima i gradski doktor Resnik i bivi vojni doktor Kelevski, ali njoj je uprkos tome bilo sve gore. Jedan moj poznanik, lekarski pomonik, svakoga jutra je dolazio da joj da injekcije koje je prepisao doktor Resnik. Ovaj je lekarski pomonik ijeg se imena ne seam seam se samo da je bio neverovatno visok esto navraao do nas. Jednoga jutra je doao dok smo majka i ja pili aj. Pozvali smo ga da nam se pridrui za stolom, a ja sam ga u razgovoru izmeu ostalog upitao i kako ja naa susetka. Jako je bolesna, odgovorio mi je on, U pitanju je sluaj galopirajue tuberkuloze, i nema sumnje da e joj uskoro doi kraj. Dok je on jo bio tu u kuu nam je ula jedna starica, svekrva bolesne ene, i zamolila moju majku da u naoj bati nabere malo ruinih pupoljaka. Plaui nam je ispriala kako se bolesnici u snu javila Marijam-Ana kako Tatari zovu Bogorodicu i naloila joj da nabere i prokuva u mleku ruine pupoljke i da to zatim pije; starica je sad, da bi umirila bolesnicu, elela to i da uini. Kada je ovo uo, lekarski pomonik nije mogao a da se ne nasmeje. Majka joj je, naravno, dozvolila da pupoljke nabere, pa joj je ak u tome i sama pomogla. Kada sam ispratio bolniara, i ja sam im se pridruio. Ne treba ni da kaem koliko je bilo moje zaprepaenje kada sam narednog jutra, dok sam iao na pijacu, sreo bolesnicu kako sa svojom svekrvom izlazi iz jermenske crkve Sev-Diam, u kojoj se nalazila udotvorna ikona Bogorodice. Nedelju dana kasnije, video sam je kako pere prozore na svojoj kui. Uzgred budi reeno, doktor Resnik je njeno izleenje, koje je izgledalo udesno, pripisao sluaju.

Ove neosporne injenice koje sam video sopstvenim oima, kao i mnoge druge o kojirna sam tokom svoje potrage uo, a koje su sve ukazivale na prisustvo neega natprirodnog, nisu nikako mogle da se pomire sa onim to mi je zdrav razum govorio, ili za ta moje ve dosta iroko poznavanje prirodnih nauka, koje su iskljuivale i samu ideju o postojanju natprirodnih pojava, davalo jasnog dokaza. Ova protivurenost koja je u mojoj svesti postojala nije mi davala mira, ve je samo postajala sve nepomirljivija, budui da su injenice i dokazi na obe strane bili podjedanko ubedljivi. Istraivanje sam ipak nastavio, u nadi da u jednom i negde konano ipak nai pravi odgovor na pitanja koja su me stalno muila. Ovaj cilj me je, pored ostalih mesta, odveo i u Ehmijadzin, centar jedne od velikih religija, gde sam se nadao da u pronai barem nekakav mali znak koji bi vodio reenju ovih neizbenih pitanja. Ehmijadzin, ili kako se jo zove Vagarapat, za Jermene predstavlja ono to je Meka za muslimane, a Jerusalim za hriane. Tu se nalazi rezidencija jermenskog katolikosa, njihovog vrhovnog poglavara, kao i centar jermenske kulture. U jesen svake godine se odravaju velike verske sveanosti na koje dolazi mnogo hodoasnika, ne samo iz cele Jermenije, ve i iz itavog sveta. Nedelju dana pre odravanja neke od ovih proslava svi okolni putevi vrve od hodoasnika, od kojih neki putuju peke, drugi u kolima i koijama, a trei na konjima ili magarcima. Ja sam na put krenuo peice, a svoje stvari sam ubacio u kola sekte Molokan. Po dolasku u Ehmijadzin sam odmah, kako obiaj nalae, otiao da se poklonim svim svetim mestima. Zatim sam krenuo u grad da potraim smetaj, ali poto su gostionice (hoteli tada nisu postojali) bile pune i prepune, nisam imao sree da ga naem. Stoga sam odluio da uradim kao i mnogi, to jest da se naprosto smestim izvan grada, pod nekim kolima. Ali poto je jo uvek bilo rano, odluio sam da najpre ispunim zaduenje koga sam se primio, to jest da pronaem Pogosijana i da mu predam paket. Stanovao je nedaleko od glavne gostionice, u kui svog dalekog roaka, arhimandrita Surenijana. Zatekao sam ga kod kue. Bio je

otprilike moj vrnjak, crnomanjast, srednjega rasta, i nosio je male brkove. Oi su mu bile veoma tune, ali su u isto vreme plamtele nekakvom unutranjom vatrom. Na desno oko je bio po malo razrok. U to vreme je delovao dosta stidljivo i neno. Poeo je da me zapitkuje o svojim roditeljima, a poto je iz razgovora zakljuio da nisam uspeo da naem smetaj, istrao je napolje, i gotovo se odmah vratio sa predlogom da sa njim podelim njegovu sobu. Naravno da sam pristao, te sam odmah otiao da iz kola donesem sav svoj prtljag. Tek to sam sebi pripremio postelju, u emu mi je i Pogosijan pomogao, pozvali su nas na veeru sa ocem Surenijanom, koji me je Ijubazno pozdravio i raspitao se o Pogosijanovoj porodici i o novostima i prilikama u Aleksandropolju uopte. Posle veere sam sa Pogosijanom krenuo da obiem grad i njegove svetinje. Moram da napomenem da je tokom praznika na ulicama Ehmijadzina biIo ivo itavu no, i da su ainice i kafane ostajale otvorene. To vee i sve naredne dane proveo sam sa Pogosijanom. Svuda me je proveo, jer je grad poznavao kao svoj dep. Obili smo mesta na koja obini hodoasnici nemaju pristupa, pa smo ak bili i u Kanzaranu, gde se uva blago Ehmijadzina, i gde veoma retko putaju posetioce. Kroz razgovor smo otkrili da je i on zainteresovan za pitanja koja su me uzbuivala; obojica smo o tome mogli da razmenimo puno podataka, pa su nai razgovori lagano postali prisniji i srdaniji, i postepeno se meu nama formirala vrsta veza. Pogosijan je privodio kraju svoje teoloke studije i trebalo je da za dve godine bude zareen za svetenika, ali njegovo unutranje stanje nije tome nikako odgovaralo. Onako poboan, kakav je bio, bio je istovremeno i nita manje kritian prema svojoj okolini i oseao je jaku odbojnost prema tome da ivi meu svetenicima iji mu je nain ivota izgledao upravo suprotan njegovim idealima. Kada smo se sprijateljili ispriao mi je mnogo toga o skrivenoj strani ivota tamonjeg svetenstva, a pomisao da bi ako postane svetenik morao da ivi u toj okolini duboko ga je uznemiravala i inila je da u sebi pati.

Nakon praznika sam u Ehmijadzinu proveo jo tri nedelje, stanujui sa Pogosijanom u kui arhimandrita Surenijana. Tako sam imao prilike da o pitanjima koja su me zanimala vie puta razgovaram sa samim arhimandritom, kao i sa drugim kaluerima kojima me je on predstavio. Tokom boravka u ovom gradu nisam, meutim, naao ono to sam traio, i poto sam u njemu proveo dovoljno vremena da bih uvideo da to tamo ne mogu nai, napustio sam ga sa oseanjem dubokog unutranjeg razoarenja. Pogosijan i ja smo se rastali kao veliki prijatelji. Obeali smo jedan drugome da emo se dopisivati, i da emo razmenjivati svoja zapaanja o pitanjima koja su nas obojicu zanimala. Dve godine kasnije, Pogosijan je jednog lepog dana doputovao u Tiflis i doao da stanuje kod mene. Zavrio je bogosloviju nakon ega je kratko vreme proveo sa roditeljima u Karsu. Sada je trebalo jo samo da se oeni, pa da dobije parohiju. Porodica mu je ak bila nala i devojku, ali je on sam bio jako neodluan i nije znao ta da radi. Dane je provodio itajui svakojake knjige koje sam imao kod kue, a uvee smo poto bih doao s posla radio sam kao loa na eleznikoj stanici u Tiflisu zajedno odlazili u Musthaid, gde bismo, hodajui naputenim stazama priali bez kraja i konca. Jednom sam mu za vreme ovakve etnje po Musthaidu u ali predloio da doe da radi kod mene na eleznici, i mnogo sam se iznenadio kad je sutradan poeo da navaljuje da mu pomognem da tamo dobije mesto. Nisam pokuavao da ga odvratim, ve sam ga sa pisamcetom poslao svorn dobrorn prijatelju, ininjeru Jaroslevu, koji ga je odmah preporuio efu stanice, a ovaj ga zaposlio kao pomonika bravara. Tako je potrajalo do oktobra. Jo uvek smo se bavili apstraktnim pitanjima, a Pogosijan nije ni pomiljao da se vrati kui. Kod Jarosleva sam se jednom prilikom upoznao sa drugim ininjerom, Vasilevom, koji je upravo doputovao na Kavkaz da bi trasirao put kojim je trebalo da proe predviena eleznika pruga izmeu Tiflisa i Karsa. Nakon to smo se nekoliko puta videli, ovaj

ovek mi je predloio da krenem sa njim kao nadzornik i prevodilac. Ponudio mi je vrlo primamljivu platu gotovo etiri puta veu od one koju sam trenutno primao. Poto je moj posao ve bio poeo da me zamara, budui da se meao u moj glavni rad i ometao ga, i poto mi je bilo jasno da e mi preostajati puno slobodnog vremena, prihvatio sam ponudu. Pogosijanu sam predloio da i on krene sa mnom, u ovom ili onom svojstvu, ali je on to odbio, jer je njegov bravarski posao poeo da ga zanima i jer je eleo da nastavi ono to je zapoeo. Sa ininjerom sam tri meseca putovao uskim dolinama izmeu Tiflisa i Karaklisa i uspeo sam puno da zaradim, poto sam pored svoje zvanine plate imao jo nekoliko izvora prihoda prilino sumnjivog karaktera. Poto sam unapred znao kroz koja sela i varoice pruga treba da proe, slao sam uticajnim ljudima ovih mesta nekoga s predlogom da im udesim da kroz njihovo mesto proe pruga. Oni su ovu ponudu u veini sluajeva prihvatali, a ja sam za svoj trud privatno dobijao nadoknadu, koja je ponekad bila prilino velika. Do povratka u Tiflis sam, zajedno sa onim to sam ve bio zaradio do tada, skupio prilinu sumu novca, tako da nisam ponovo traio posao, ve sam se u potpunosti posvetio prouavanju pojava koje su me zanimale. Pogosijan je u meuvremenu postao bravar, a imao je vremena i da proita mnogobrojne knjige. Odnedavno se bio naroito zainteresovao za staru jermensku Iiteraturu, koju je u velikim koliinama nabavljao od istih knjiara od kojih i ja. Pogosijan i ja smo do tog vremena ve doli do konanog zakljuka da je zaista postojalo neto to su ljudi ranije znali, ali da je to znanje potpuno zaboravljeno. Izgubili smo svaku nadu da emo nekakav putokaz ka ovom znanju nai u savremenoj egzaktnoj nauci, u savremenoj literaturi, ili kod ljudi uopte, pa smo stoga svu svoju panju usmerili na stare spise. Poto smo imali sreu da kupimo itavu kolekciju starih jermenskih knjiga, Pogosijan i ja smo se za njih jako zainteresovali, pa smo odluili da odemo i u Aleksandropolj i da tamo potraimo neko mirno mesto na kome emo moi da se sasvim udubimo u njihovo prouavanje.

Kada smo doli u Aleksandropolj, u potrazi za ovakvim mestom smo se opredelili za Ani, nekadanju jermensku prestonicu, ije su se usamljene ruevine nalazile na nekih trdesetak kilometara od Aleksandropolja. Meu ruevinama smo izgradili kolibu i u njoj se nastanili, dok smo hranu nabavljali od susednih sela i od pastira. Ani je 962. postao prestonica jermenskih kraljeva Bagratida. 1046. ga je zauzeo vizantijski car, i u to doba su ga ve zvali grad hiljadu crkava. Kasnije su ga osvojili Turci Selduci, izmeu 1125. i 1239. padao je pet puta pod vlast Gruzijaca, 1239. su ga zauzeli Mongoli, a 1313. je potpuno uniten u zemljotresu. Meu ruevinama se, izmeu ostalog, nalaze i ostaci patrijarije, koja je zavrena 1010, ostaci jo dveju crkava iz jedanaestog veka, kao i jedne crkve koja je dovrena oko 1215. Na ovom mestu ne mogu da preutim injenicu, za koju mislim da bi nekim itaocima mogla da bude interesantna, da su istorijski podaci o jermenskom gradu Ani prvi, a nadam se i poslednji koje sam uzeo iz izvora koji se na zemlji zvanino priznaju; drugim reima, to je prvi put otkako sam se poduhvatio spisateljske aktivnosti da sam sam posegao za enciklopedijom. O gradu Ani potoji jo i vrlo interesantna legenda, koja objanjava zbog ega su ga, nakon to su ga ve dugo zvali gradom hiljadu crkava, prozvali gradom hiljadu i jedne crkve. Evo te legende: Jednom se ena jednog pastira svome muu poalila na zapanjujue loe ponaanje u crkvama. Kazala je da nigde nema mesta za tihu molitvu, i da su crkve gde god je otila bile bune i prepune kao konice. Na to je pastir, uvaavajui enino opravdano nezadovoljstvo, zapoeo da gradi crkvu specijalno za nju. Re pastir nekada nije imala isto znaenje kao i danas. Pastir je ranije bio vlasnik stada koje je napasao, pa su pastiri nekada bili meu najbogatijim ljudima u zemlji. Neki od njih su imali ak i vei broj stada ovaca i krda goveda. Kada je crkvu konano zavrio, pastir u je nazvao Crkva pastirove pobone ene, i od tog vremena je grad Ani nosio ime Grad hiljadu i jedne crkve. Drugi istorijski podaci ukazuju da je u gradu, ak i pre nego to je pastir sagradio svoju, bilo mnogo vie od

hiljadu crkava, ali uo sam da je prilikom nedavnih iskopavanja pronaen nekakav kamen koji potvruje legendu o pastiru i njegovoj pobonoj eni. U vreme kada smo iveli meu ruevinama i provodili dane u itanju i prouavanju povremeno smo se, poto u Aniju postoje mnogobrojni podzemni hodnici, radi odmora bavili i iskopavanjima. Jednom prilikom smo, kopajui u jednom od ovih podzemnih hodnika, naili na mesto na kome je sastav tla bio drugaiji, pa smo daljim kopanjem otkrili novi prolaz, koji je bio uzak i na kraju zatrpan popadaIim kamenjem. Raskrili smo ovo kamenje, na ta se pred nama ukazala rnala prostorija iji su se svodovi ruili od starosti. Sve je ukazivalo na to da se radi o manastirskoj eliji. U njoj nije bilo niega osim komada razbijene grnarije i trulog drveta, koje je oigledno predstavljalo ostatke nametaja, ali je zato u nekoj vrsti nie u uglu leala gomila pergamenata. Neki od njih su se mrvili u prainu, dok su drugi bili manje ili vie ouvani. S najveom panjom smo ih preneli u kolibu, gde smo pokuali da ih rastumaimo. Bili su pisani nekakvim jezikom koji je izgledao kao jermenski, ali koji nismo poznavali. Ja sam jermenski znao veoma dobro, o Pogosijanu da i ne govorim, ali ipak nismo mogli da razumemo nita od onoga to je tu pisalo, jer se radilo o vrlo starom jermenskom jeziku, puno razliitom od dananjeg. Ovo otkrie nas je zainteresovalo u toj meri da smo ostavili sve drugo i vratili se u Aleksandropolj, gde smo dane i noi provodili u pokuajima da deifrujemo bar nekoliko rei. Konano se, nakon mnogobrojnih tekoa i konsultacija sa strunjacima, ispostavilo da su ovi pergamenti naprosto pisma koja je jedan monah pisao drugom izvesnom ocu Aremu. Naroito nas je zainteresovalo jedno od njih, u kome spominje informacije koje je dobio o izvesnim misterijama. Taj pergament je, meutim, bio jedan od onih koje je vreme najvie otetilo, tako da smo o puno rei mogli samo da nagaamo. Pismo smo, meutim, ipak uspeli da rekonstruiemo. Njegov kraj nas je zanimao vie nego poetak. Pismo je poinjalo dugim pozdravom, da bi se zatim nastavilo pripovedanjem o

uobiajenim sitnim zbivanjima u ivotu nekakvog manastira u kome je, kako se moglo razabrati, ve spomenuti otac Arem ranije iveo. Nau panju je naroito privukao kraj jednog pasusa, u kome se kae Na uvaeni otac Telvant je konano uspeo da dozna istinu o bratstvu Sarmong. Njihov ernos8 je zaista postojao u blizini grada Siranua, da bi se pre pedeset godina, ubrzo posle seobe naroda, i oni preselili i naselili u dolini Izrumin, na tri dana puta od Nivsija... Pismo se zatim nastavljalo o drugim stvarima. Ono to je na nas ostavilo najvei utisak bila je re Sarmong, na koju smo vie puta naili u knjizi po imenu Merhavat. To je bilo ime uvene ezoterijske kole koja je, prema predanju, osnovana u Vavilonu, jo oko 2500. p.n.e, i za koju se zna da je negde do estog ili sedmog veka n.e. postojala negde u Mesopotamiji. Nigde se, meutim, nije mogla nai ni najmanja informacija o njenom daljem postojanju. Govorilo se da ova kola poseduje veliko znanje, koje sadri klju za mnoge svete misterije. Pogosijan i ja smo o ovoj koli puno puta razgovarali, sanjali smo o tome da pronaemo neto autentino o njoj, i sada smo iznenada nali kako se spominje u ovom pergamentu! Bili smo veoma uzbueni. U pismu, meutim, nismo mogli da otkrijemo nita vie osim spomena njenog imena. I dalje nismo znali nita o tome kada i kako je ova kola nastala, gde je postojala, i da li moda jo uvek postoji. Nakon par dana vrednog istraivanja mogli smo da ustanovimo jedino ovo: Vizantinci su negde u estom ili sedmom veku iz Mesopotamije u Persiju proterali potomke Asiraca, Azere, i verovatno da je pismo napisano u ovo vreme. Kada smo mogli da potvrdimo da se dananji grad Mosul, nekadanja prestonica zemlje Nivi, svojevremeno zvao Nivsi, to je ime grada koji se sporninje u pergamentu, i da se stanovnitvo u okolini ovoga grada u dananje vreme sastoji prvenstveno od Azera, zakljuili smo da se pismo po svoj prilici odnosi ba na te Azere.

Ernos je bio vrsta organizacije

Ako je takva kola zaista postojala, i ako se u tom periodu negde preselila, to je mogla biti samo azerska kola, a ako bi i danas postojala to bi, ako se imaju u vidu ona tri dana puta od Mosula navedena u pismu, moralo opet da bude negde meu Azerima, to jest morala bi da bude smetena negde izmeu Urmije i Kurdistana, i ne bi trebalo da bude suvie teko da se utvrdi gde se nalazi. Zbog toga smo odluili da tamo odemo, i da po svaku cenu pokuamo da utvrdimo gde se ta kola nalazi i da u nju stupimo. Azeri, za koje sam ve rekao da su potomci Asiraca, danas su rasuti svuda po svetu. Ima ih puno u Zakavkazju, u severozapadnoj Persiji i u istonoj Turskoj, a manje se grupe mogu nai svuda po Maloj Aziji. Procenjuje se da ih ukupno ima oko tri miliona, po veroispovesti su veinom nestorijanci, to jest ne priznaju Hrista za boanstvo. U manjem broju ima i jakobita, maronita, katolika, gregorijanaca, i drugih. Meu njima se mogu nai i Jezidi, odnosno avolove sluge, mada ne u velikom broju. Misionari razliitih veroispovesti su u poslednje vreme pokazali veliki ar u preobraanju Azera u svoju veru, a Azerima mora da se oda priznanje da su se sa nita manjom revnou preobraali, menjajui spolja gledano svoju veru i izvlaei iz ove promene toliku materijalnu korist da je to ve ulo u poslovicu. Uprkos svim tim razlikama u veri, gotovo cela ova nacija priznaje autoritet istonoindijske patrijarije. Azeri veinom ive u malim selima kojima upravljaju svetenici; nekoliko sela, ili izvesna oblast, sainjavaju klan, kojim upravlja knez, odnosno kako ga oni zovu, melik. Svi melici su potinjeni patrijarhu ija je vlast nasledna i prenosi se sa strica na neaka, a tvrdi se da poreklo vode od Simona, Isusovog brata. Ovde se mora rei da su Azeri mnogo stradali u poslednjem ratu9 kao pioni u rukama Rusije i Engleske, to je za posledicu imalo da ih je gotovo polovina nastradala od osvete Persijanaca i Kurda, a oni koji su preiveli mogu za to da zahvale jedino amerikom konzulu, doktoru Y, i njegovoj supruzi. Trebalo bi da Azeri, pri tom mislim pre svega na one u Americi tamo ih ima dosta ako je doktor Y. jo u ivotu,
9

I svetski rat

organizuju i dre pred njegovim vratima stalnu poasnu strau, dok bi ako je preminuo trebalo da mu podignu spomenik u njegovom rodnom mestu. Ba one godine kada smo i mi krenuli na svoju ekspediciju javio se jak nacionalni pokret meu Jermenima i na svim usnama su bila imena junaka koji su se borili za slobodu, a naroito mladog Andronika, koji je kasnije postao nacionalni heroj. Meu turskim i persijskim Jermenima, kao i meu ruskim Jermenima, svuda su se formirale razne stranke i komiteti; pokuaji da se ostvari ujedinjenje su injeni ak i usred ogorenih sukoba meu pojedinim strujama. Krae reeno, upravo je bila u toku snana politika eksplozija, jedna od onih koje se u Jermeniji s vremena na vreme ciklino ponavljaju i koje za sobom vuku uobiajeni lanac posldica. Bilo je rano jutro u Aleksandropolju i upravo sam, kao i obino, bio krenuo da se okupam na reci Arpa ai. Na pola puta, na mestu po imenu Karakuli, pretekao me je sav zadihan Pogosijan, i ispriao mi da je dan ranije u razgovoru sa svetenikom Z-om doznao da jermenski komitet eli da meu lanovima stranke odabere izvestan broj dobrovoljaca, koje e poslati u specijalnu misiju u Mosul. Kada sam stigao kui, nastavio je Pogosijan, iznenada mi je palo na pamet da bismo ovu priliku mogli da iskoristimo za svoje ciljeve, to jest za pokuaj da uemo u trag bratstvu Sarmong; zato sam ustao u zoru i poao kod tebe da o ovome popriamo, ali poto te nisam naao potrao sam da te stignem. Tu sam ga prekinuo i rekao da mi, kao prvo, nismo lanovi te stranke, a kao drugo ... Nije mi dao da zavrim, ve mi je rekao da je o svemu ve dobro promislio, i da zna kako to moe da se udesi, te mu sad treba samo da zna da li bih ja na takav plan pristao. Odgovorio sam mu da bih u dolinu koja se nekada zvala Izurmin, voleo da odem po svaku cenu, pa bilo to i na avolovim leima, ili pak , ruku pod ruku sa popom Vlakovom. (Pogosijan je znao da je ovaj Vlakov ovek koga sam najtee mogao da smislim i ija pojava je mogla da me iznervira ve na kilometar.)

Ako kae da moe to da sredi, nastavio sam, uradi ta god hoe i ta god okolnosti zahtevaju, a ja na sve unapred pristajem, samo ako e nas to na kraju dovesti na ono mesto koje sam sebi odredio za cilj. Ne znam ta je Pogosijan radio, niti ta je i sa kim razgovarao, ali njegovi napori su za rezultat imali to da smo nakon par dana krenuli iz Aleksandropolja prema Kagismanu, snabdeveni prilinom sumom ruskog, turskog i persijanskog novca i brojnim pismirna sa preporukom za ljude u razliitim mestima du nae predviene marrute. Kroz dve nedelje smo stigli na obale reke Araks, koja predstavlja prirodnu granicu izmeu Rusije i Turske, i preli reku uz pomo nekih Kurda koji su poslani da nas saekaju. Izgledalo nam je da smo savladali najveu prepreku, i da e od sada pa nadalje sve ii glatko i uspeno. Putovali smo uglavnom peke i noili uglavnom sa pastirima, kod ljudi koje su nam preporuili u selima kroz koja smo ve proli, ili kod onih za koje smo iz Aleksandropolja poneli pisma. Moram da priznam da iako smo preuzeli izvesne obaveze, i premda smo pokuavali da ih onoliko koliko je to mogue ispunimo, nikada nismo gubili iz vida svoj stvarni cilj zbog kog smo krenuli na ovo putovanje i koji nismo uvek mogli da sledimo ako bismo obili sva mesta koja su nae obaveze predviale. U takvim sluajevima nismo oklevali da ove obaveze zanemarimo i to nam, istini za volju, nije izazivalo ba neku veliku griu savesti. Kada smo preli rusku granicu odluili smo da krenemo preko planine Egri Dag, mada je ovaj put bio najtei, budui da nam je on davao najbolje anse da izbegnemo brojne bande Kurda i turske vojne jedinice koje su gonile Jermene. Poto smo preli, skrenuli smo na jug u pravcu Vana, ostavivi sa desne strane oblast izvora velikih reka Tigra i Eufrata. Tokom putovanja smo doiveli na hiljade avantura koje sad neu opisivati, ali meu kojima ima i jedna koju moram da ispriam. Mada je otad prolo mnogo godina, tog dogaaja jo uvek ne mogu da se setim a da se ne nasmejem, pri emu mi se istovremeno vraa i oseaj

koji sam tada imao oseaj pomean sa predoseanjem katastrofekoja neposredno preti. Nakon ovoga dogaaja sam esto imao pritike da se naem u kritinoj situaciji. Vie nego jedanput sam, recimo, bio opkoljen etom opasnih neprijatelja; morao sam da preem stazu turkestanskog tigra, a nekoliko puta sam se i bukvalno naao na nianu vatrenog oruja. Nikad, meutim, nisam imao onaj oseaj koji sam iskusio u toj prilici, ma kako to sad, nakon to je sve prolo, izgledalo smeno. Pogosijan i ja smo mirno ili. On je pevuio nekakav mar i i mahao tapom kad se najednom, kao da je iz zemlje iznikao, pojavi pas; za njim je doao jo jedan, pa jo jedan, i jo jedan, sve u svemu oko petnaest kurdskih ovarskih pasa koji su lajali na nas. Pogosijan ih je neoprezno gaao kamenom, na ta su se psi odmah bacili na nas. To su bili kurdski ovarski psi, vrlo opasni, i istog asa bi nas rastrgli da ja nisam instinktivno seo i povukao Pogosijana dole, nateravi ga da se spusti pored mene na put. Samo zbog toga to smo seli psi su prestali da laju i da skau na nas. Okruili su nas i takoe posedali. Prolo je neto vremena pre nego to smo doli sebi, a kad smo najzad bili u stanju da sagledamo situaciju, prsnuli smo u smeh. Sve dok smo ostajali da sedimo i psi su takoe sedeli, mirno i u tiini, a kad bismo im bacili hleb iz svojih ranaca pojeli bi ga, neki ak maui repovima u znak zahvalnosti. Ali kad smo, ohrabreni njihovim prijateljskim ponaanjem, pokuali da ustanemo, odmah bi skoili i bili spremni da se iskeenih zuba bace na nas; stoga smo bili prinueni da opet sednemo. Kada smo jo jednom pokuali da ustanemo psi su pokazali tako estoko neprijateljstvo da se nismo usudili da rizikujemo i po trei put. Tako smo ostali da sedimo oko tri sata. Ne znam koliko bi ovo jo potrajalo da nije sluajno naila nekakva kurdska devojica sa magarcem, koja je skupljala kesijak u poljima. Bila je prilino daleko, ali mi smo razliitim znacima uspeli da privuemo njenu panju, a kada nam je prila i videla u emu je problem, otila je da dovede pastire iji su bili ovi psi, a koji su se nalazili nedaleko odatle, iza brda. Pastiri su doli i pozvali pse, ali mi

smo se odvaili da ustanemo tek kada su se donekle udaljili; lupei su nas, sem toga, sve vreme dok su odlazili drali na oku. Ispostavilo se da smo bili krajnje naivni kada smo mislili da smo preavi reku Araks najvee nevolje i tekoe ostavili za sobom. One su, zapravo, od tog trenutka tek poinjale. Najvea tekoa se sastojala u tome to nakon to smo preli pograninu reku i krenuli preko planine Egri Dag nismo vie mogli da proemo kao Azeri, jer smo se nali u kraju nastanjenom pravim Azerima. Nije dolazilo u obzir da putujemo kao Jermeni, jer su ih u to vreme u ovoj oblasti proganjali pripadnici svih drugih naroda. Opasno je bilo i da se izdajemo za Persijance ili Turke. Bilo bi najbolje da smo mogli da proemo kao Jevreji ili Rusi, ali ni moj ni Pogosijanov izgled nam to nisu omoguavali. U ovo vreme je onaj ko je hteo da prikrije svoju pravu nacionalnost morao mnogo da pazi, jer je bilo veoma opasno da se bude razotkriven pri ma kakvom preruavanju. Ovdanje stanovnitvo nije bilo previe izbirljivo u pogledu metoda za oslobaanje od nepoeljnih stranaca. Iz verodostojnih izvora se, na primer, mogla uti pria kako su Azeri nedavno ive odrali dvojicu Engleza koji su pokuali da naine kopije nekakvih zapisa. Nakon dugog razmiljanja, odluili smo da se preruimo u kavkaske Tatare. Nekako smo na odgovarajui nain doterali svoju odeu, da bismo zatim nastavili putovanje. Tano dva meseca poto smo preli reku Araks najzad smo stigli grad Z, nakon koga je trebalo da preko izvesnog prelaza krenemo prema Siriji. Na tom prelazu je, pre no to stignemo do uvenog vodopada K, trebalo da skrenemo u pravcu Kurdistana, mesto na kome se nalazi glavni cilj naeg putovanja odekivali smo da naemo negde du ovog puta. S obzirom da smo se dotle ve u dovoljnoi meri prilagodili uslovima okoline na naem daljem puteestviju je sve ilo prilino glatko sve dok jedan neoekivani dogaaj nije uinio da izmenimo sve svoje planove i namere.

Jednoga dana smo sedeli kraj puta i jeli hleb i tarek10 koji smo poneli sa sobom. Iznenada, pogosijan je skoio i vrisnuo, a ja sam video kako sa mesta na kom je sedeo hitro bei veliki uti pauk. Odmah sam shvatio ta se desilo te sam skoio, ubio pauka i potrao Pogosijanu. Pauk ga je bio ugrizao za nogu. Znao sam da je ujed tog insekta koji je bio neka vrsta tarantule esto smrtonosan, pa sam mu odmah pocepao odelo, kako bih isisao otrov iz rane. Ali poto sam video da je ugrizen za mesnati deo noge, i poto sam znao da isisavanje rane moe da bude opasno ako u ustima postoji makar i najmanja ranica, odluio sam da uinim ono to je za nas obojicu manje rizino, pa sam uzeo no i svome drugu odsekao komad mesa sa nonog lista u urbi sam, meutim, odsekao i vie nego to je trebalo. Poto sam na taj nain otklonio svaku opasnost od fatalnog otrova, malo sam se opustio i odmah poeo da to sam bolje mogao istim i previjam ranu. Poto je rana bila velika, zbog ega je Pogosijan izgubio puno krvi i moglo je da doe do svakakvih komplikacija, za neko vreme nismo mogli ni da pomislimo da nastavimo planirano putovanje. Morali smo odmah da odluimo ta da se radi. Poto smo o svemu porazgovarali, odluili smo da tu no provedemo na licu mesta, pa da ujutro naemo naina da se nekako prebacimo do grada N, koji se nalazi oko trideset kilometara odatle i u kome je trebalo da predamo pismo izvesnom jermenskom sveteniku. Tu obavezu nismo ispunili, budui da se ovaj grad nije nalazio na putu koji smo sebi prvobitno zacrtali. Sutradan sam uz pomo jednog starog Kurda, koji je tuda sluajno prolazio i koji se pokazao kao prilino prijateljski raspoloen, u oblinjem seocetu iznajmio volovsku zapregu namenjenu prevozu stajskog ubriva. Natovario sam Pogosijana na kola, i tako smo se uputili u N. Za ovaj kratak put nam je trebalo gotovo etrdeset i osam sati, pri emu smo se svaka etiri sata zaustavljali da nahranimo volove. Konano smo stigli u N, gde smo otili pravo kod ve spomenutog
10

Tarek je jako usoljena riba, koja je u tim krajevima vrlo omiljena, a lovi se samo u jezeru Van.

svetenika, za kog smo imali pismo sa preporukom, kao i pismo koje je trebalo da mu uruimo. Primio nas je krajnje ljubazno, a kad je uo ta se Pogosijanu dogodilo odmah mu je ponudio sobu u svojoj kui, koju smo naravno sa velikom zahvalnou prihvatili. Pogosijanu je jo na putu skoila temperatura, koja mu je nakon tri dana, dodue, spala, ali se zato rana zagnojila i morala je da bude leena sa najveom panjorn. Zbog toga smo gostoprimstvo ovog svetenika bili prinueni da koristimo gotovo itavih mesec dana. Poto smo sa njim tako dugo iveli pod istim krovom, i poto smo esto o svemu i svaemu razgovarali, postepeno smo se veoma zbliili. Tako se desilo da mi jednom prilikom u razgovoru uzgred ispria i o izvesnom predmetu koji je imao i priu koja je za njega bila vezana. Radilo se o jednom drevnom pergamentu, na kom je bila nacrtana nekakva mapa. Ovaj predmet se dugo nalazio u njegovoj porodici, a on ga je nasledio od svoga pradede. Pretprole godine, rekao mi je svetenik, doao mi je jedan potpuno nepoznat ovek i zatraio da mu pokaem ovu mapu. Nemam pojma otkud je doznao da je imam. Meni je sve to izgledalo sumnjivo, a poto nisam znao ni ko je, najpre sam odbio da mu je pokaem, pa sam ak i poricao da je uopte imam; ali poto je on i dalje nastavio da me moli, pomislio sam: to da mu je ne pokaem?, te sam mu doneo da je vidi. Tek to je pogledao pergament, upitao me je hou li da ga prodam i odmah ponudio za njega dve stotine turskih funti. Mada je suma bila velika ponudu sam odbio, budui da u novcu nisam oskudevao i da nisam eleo da se rastanem od stvari koju sam oduvek imao i koja mi je bila draga uspomena. Stranac je, kako se ispostavilo, bio odseo kod naeg bega. Sutradan je kod mene doao begov sluga, koji mi je u ime gosta ponudio da pergament prodam za pet stotina funti. Moram da kaem da mi je od trenutka kada je stranac otiao iz moje kue mnogo toga izgledalo sumnjivo: kao prvo, taj je ovek oigledno preao dug put samo zbog ovog pergamenta. Kao drugo, nisam mogao da shvatim na koji nain je saznao da ga imam; a kao tree, udilo me je ogromno interesovanje sa kojim ga je gledao.

Sve mi je to izgledalo kao dokaz da stvar mora da je veoma vredna. Zbog toga sam se kada mi je ponueno da ovaj predmet prodam za pet stotina funti, mada me je tako velika suma dovela u iskuenje, uplaio da bi se moglo dogoditi da ga dam suvie jeftino, pa sam zato odluio da budem oprezan i ponovo sam odbio ponudu. Uvee je stranac ponovo doao da me poseti, ovoga puta zajedno sa samim begom. Kada mi je za pergament ponovo ponudio pet stotina funti glatko sam odbio, rekavi da uopte ne elim da ga prodam. Ali poto je doao zajedno sa naim begom, pozvao sam ih da obojica uu i budu moji gosti. Uli su u kuu, pa smo zajedno popili kafu i porazgovarali o raznim stvarima. U razgovoru se ispostavilo da je moj gost nekakav ruski knez, Izmeu ostalog mi je ispriao i to da se zanima za starine i da je, kao poznavalac za ovaj pergament bio spreman da plati daleko vie nego to on zaista vredi, budui da bi se on jako dobro uklopio u njegovu zbirku. Zbog toga je i hteo da ga kupi, ali je smatrao da bi bilo nerazumno platiti vie i rekao je da ali to sam odbio da ga prodam. Za pergament se zainteresovao i beg, koji je paljiivo pratio na razgovor, i izrazio je elju da ga vidi. Kada sam im ga doneo i kada su ga obojica razgledali, beg je bio oigledno zapanjen to takva stvar toliko vredi. Tokom razgovora, knez me je iznenada upitao koliko traim da mu dozvolim da moj pergament prekopira. Oklevao sam ne znajui ta da mu odgovorim, budui da sam se, iskreno govorei, bojao da sam se bojao da sam izgubio dobru muteriju. Tada mi je on ponudio dve stotine funti da mu dopustim da napravi kopiju, a mene je ovoga puta bilo sramota da se cenkam, jer mi je ovu surnu, po mom miljenju, nudio praktio nizata. Pomisli samo, trebalo je da dobijem dve stotine funti da bih mu dozvolio da ovaj pergament samo prekopira! Kneevu ponudu sam prihvatio bez daljeg razmiljanja, govorei sam sebi da e pergament, naposletku, ostati kod mene i da u uvek moi da ga prodam ako to budem eleo. Narednog jutra knez je ponovo doao. Pergament smo rairili po stolu, a knez je alabaster u prahu, koji je doneo sa sobom, pomeao sa vodom; pergament je prekrio uljem i po njemu rairio alabaster. Nakon

nekoliko minuta je alabaster uklonio, uvio ga u komad starog eina koji sam mu ja dao, platio mi dve stotine funti i otiao. Tako mi je bog dve stotine funti poslao nizata, a pergament imam i dan danas. Svetenikova pria me je jako zainteresovala, ali mu to niim nisam pokazao i samo sam ga, kao da to inim iz puke radoznalosti, zamolio da mi pokae tu stvar za koju mu je ponuen toliki novac. Otiao je do ormaria i iz njega izvadio svitak pergamenta. Kada ga je razmotao najpre nisam mogao da razaberem o emu se radi, ali kada sam paljivije pogledao... Mili boze! Nikada neu zaboraviti ta sam u tome trenutku doiveo! Spopala me je snana drhtavica, koja je bila utoliko jaa to sam iznutra pokuavao da se obuzdam i da ne pokaem svoje uzbuenje. To to sam upravo video bilo je upravo ono o emu sam mesecima razmiljao tokom mnogih besanih noi! Radilo se o mapi takozvanog pre-pustinjskog Egipta. Uz veliki napor sam nastavio da se trudim da izgleda kao da me to ba naroito ne zanima i da razgovaram o neem drugom. Svetenik je pergament smotao i vratio ga natrag u ormari. Nisam bio nikakav ruski knez da bih za kopiju mogao da platim dve stotine funti, ali ova mapa mi je moda bila potrebna jednako kao i njemu. Stoga sam odmah i na licu mesta odluio da tu kopiju moram po svaku cenu da imam i smesta sam se dao u razmiljanje kako da je nabavim. Pogosijan se do tog vremena ve toliko oporavio da smo poeli da ga iznosimo na terasu, gde je satima sedeo na suncu. Udesio sam da mi on javi kada svetenik bude izaao svojim poslom i narednog sam dana, poto me je obavestio da je svetenik otiao, kriom uao u njegovu sobu da bih klju prilagodio bravi ormaria u kome je uvao porodinu batinu. Isprva nisam mogao da zapazim sve detalje kljua, tako da sam tek iz treeg pokuaja, nakon mnogo turpijanja, uspeo da napravim jedan koji je pasovao. Jedne veeri kada je svetenik bio odsutan, dva dana pre nego to emo otputovati, ponovo sam se uvukao u njegovu sobu i uzeo pergament iz ormaria. Odneo sam ga u nau sobu i Pogosijan i ja smo itave noi precrtavali sve detalje ove mape, koju smo prethodno

pokrili providnom hartijom. Narednog dana sam pergament ponovo vratio na mesto. Od trenutka kada sam stekao ovo blago tako puno misterije i obeanja koje sam neprimetno i bezbedno uio u postavu svoga odela, sva moja druga interesovanja i namere kao da su iileli. U meni se rodila neobuzdana elja da po svaku cenu i bez odlaganja stignem do mesta gde bih, uz pomo ove dragocenosti, konano mogao da utolim onu elju za znanjem koja mi rokom protekle dve-tri godine nije davala mira i koja me je izjedala kao crv. Nakon to smo se jermenskom sveteniku za njegovo gostoprimstvo oduili na ovakav nain, koji bi se moda i mogao opravdati ali koji, kako god na to gledali, ipak nije bio ba poten, moj jo uvek napola bolesni prifatelj Pogosijan i ja smo porazgovarali. Ubedio sam ga da svoja oskudna finansijska sredstva ne tedi, ve da kupi dva dobra ovdanja jahaa konja, onakva kakve smo tokom boravka u ovom kraju viali i ijern smo se neobinom, brzom i lakom kasu divili, da bismo to pre mogli da krenemo u pravcu Sirije. Korak konja koji se gaje u ovim krajevima zaista je toliko ujednaen, da ovek na njima moe da jae gotovo brzinom leta velike ptice i da u ruci nosi punu au vode, a da ne prospe ni kapi. Ovde ne nameravam da opisujem sve zgode i nezgode tokom putovanja, niti pak sve one nepredviene okolnosti koje su nas esto prisiljavale da menjamo planirani pravac. Rei u samo da smo tano etiri meseca nakon to smo se oprostili od ljubaznog i gostoljubivog jermenskog svetenika stigli u grad Smirnu, gde smo na samo vee svoga dolaska doiveli avanturu koja je za Pogosijanovu dalju sudbinu predstavljala prekretnicu. Te veeri smo otili u mali grki restoran, kako bismo se nakon tekog i napornog perioda kroz koji smo proli malo opustili. Lagano smo pili uveni uzo i mezetili, po tamonjem obiaju, iz brojnih tanjiria pretrpanim najrazliitijim akonijama, od suenih pastrmki, pa do slanih leblebija. Pored nas u kafani je bilo jo nekoliko grupa gostiju, uglavnom mornara sa stranih brodova usidrenih u luci. Bili su prilino buni i oigledno je bilo da su ve posetili vie kafana i da su se, tono se kae, dobro naefleisali.

Meu mornarima razliitih nacionalnosti koji su sedeli za posebnim stolovima povremeno su izbijale arke, najpre ograniene na glasnu razmenu epiteta na svojevrsnom udnom argonu, koji je pre svega predstavljao meavinu grkog, italijanskog i turskog a onda je iznenada, bez upozorenja, dolo do eksplozije. Ne znam ko je potpalio barut, ali injenica je da je velika grupa mornara sasvim iznenada skoila kao jedan i da se, uz pretee gestove i povike, bacila na drugu grupu mornara koji su sedeli nedaleko od nas. I ovi su takoe skoili i borba je u tren oka bila u punom jeku. Pogosijan i ja smo, takoe malo uzbueni zbog uticaja uza, pohitali u pomo manjoj grupi. Nismo imali pojma zbog ega je do svega dolo, niti pak ko izvlai deblji a ko tanji kraj. Kada su nas drugi kafanski gosti i vojna patrola koja je sluajno naila razdvojili, ispostavilo se da gotovo niko od onih koji su uestvovali u tui nije proao neozleen; jednom je bio slomljen nos, drgi je pljuvao krv, itd. Moje levo oko je krasila ogromna crna masnica, dok je Pogosijan, koji je sve vreme psovao na jermenskom, stenjao i uzdisao alei se na nepodnoljiv bol ispod petog rebra. Kada se, to bi mornari rekli, oluja stiala, Pogosijan i ja smo zakljuili da nam je za to vee bilo dosta i da su nas ovi dobri ljudi dovoljno razonodili a da to nismo ak ni traili i odvukli smo se kui na spavanje. Ne bih mogao da kaem da smo pri povratku kui bili ba mnogo priljivi; meni se oko stalno sklapalo, a Pogosijan je stenjao i proklinjao sam sebe to nije gledao svoja posla. Narednog jutra za dorukom smo, razmatrajui nae fiziko stanje i nae prilino glupo ponaanje od prethodne veeri, odluili da planirano putovanje u Egipat ne odlaemo, raunajui da e dugo putovanje brodom i ist morski vazduh nae rane steene u boju sasvim izleiti dok ne stignemo na cilj. Stoga smo odmah krenuli u luku, da bismo videli da li za Aleksandriju uskoro kree neki brod koji bi odgovarao dubini naeg depa. Otkrili smo da je u luci jedan grki brod koji se upravo sprema da isplovi za Aleksandriju, i pourili u biro parobrodske kompanije kojoj je ovaj brod pripadao da bismo dobili neophodne informacije. Na samim vratima ove agencije Pogosijanu i meni je pritrao nekakav

mornar, koji je priajui neto na loem turskom poeo da se sa nama toplo i uzbueno rukuje. Isprva nismo nita razumeli, ali ubrzo se ispostavilo da je u pitanju engleski mornar, jedan iz grupe u iju odbranu smo se prethodne noi tukli. Poto nam je gestovima pokazao da priekamo, ovek je nekuda pourio, da bi se nakon par minuta vratio sa trojicom drugova od kojih je jedan, kako smo kasnije saznali, bio oficir. Svi su nam toplo zahvaljivali za ono to smo prethodnog dana uinili, i navaljivali su da odemo u oblinji grki restoran u kome bismo zajedno popili po aicu uza. Nakon tree runde ovog udesnog napitka potomka blagotvorne mastike starih Grka poeli smo sve bunije i slobodnije da razgovaramo, naravno zahvaljujui nasleenoj sposobnosti da ono to smo hteli da kaemo objasnimo uz pomo starogrke mimike i starorimske gestikulacije, kao i uz pomo rei iz najraznovrsnijih jezika koji se mogu uti u lukama irom sveta. Kada su uli da elimo da, na ovaj ili onaj nain, otputujemo u Aleksandriju, blagotvorno dejstvo ve spomenutog potomka izuma starih Grka pokazalo se na najupeatljiviji nain. Kao da su zaboravili na nae prisustvo, mornari su izmeu sebe poeli neto da razgovaraju, pri emu nismo mogli znati da li su se svaali ili alili. Iznenada su dvojica, poto su jednim gutljajem iskapili svoja pia, nekuda veoma urno otila, dok su se preostala dvojica iji je ton odavao dobronamernu brigu prosto nadmetala u nastojanju da nam neto dokau i u neto nas uvere. Na kraju smo ve i mi poeli da nagaamo o emu se u stvari radi, a kasnije se ispostavilo da smo skoro sasvim tano pogodili: dvojica njihovih drugova koja su nas onako nago napustia otisla su da se na odgovarajuem mestu zaloe za nas, kako bi nam omoguili da se ukrcamo na njihov brod koji je narednog dana plovio za Pireje; odatle za Siciliju, a sa Sicilije za Aleksandriju, gde je trebalo da se zadri dve nedelje pre polaska za Bombaj. Mornari su se dosta zadrali, a mi smo ekajui ih odavali dunu potu udesnom potomku mastike, uz psovke na svim jezicima sveta. Uprkos tako prijatnom nainu na koji smo provodili vreme u oekivanju povoljnih novosti Pogosijan je, oigledno se setivi svog

petog rebra, najednom izgubio strpljenje i poeo da navaljuje da vie ne ekamo, ve da odmah krenemo kui; poeo je, tavie, i da me vrlo ozbiljno uverava da mi modrica izlazi i oko drugog oka. Poto sam smatrao da se Pogosijan jo uvek nije sasvim oporavio od ujeda otrovnog pauka, nisam mogao da mu se usprotivim, pa sam se posluno digao i poao za njim, ne uputajui se ni u kakva objanjenja sa naim sluajnim drugovima u konzumaciji uza. Zaprepaeni ovakvim tihim i neoekivanim odlaskom svojih branilaca od prethodnog dana, mornari su takoe ustali i krenuli sa nama. Put do kue je bio prilino dug. Pritom se svako zabavljao kako je znao: jedan je pevao, drugi gestikulirao kao da neto nekome eli da dokae, trei je zvidao nekakav vojni mar... im smo stigli u sobu Pogosijan je legao, zaboravivi ak i da se presvue, a ja sam svoj krevet prepustio starijem mornaru i opruio se po podu, dajui drugom mornaru znak da uini to isto. Kada sam se usred noi probudio sa uasnom glavoboljom i kad sam poeo da se u odlomcima priseam svega to se prethodnog dana dogodilo, setio sam se, izmeu ostalog, i mornara koji su sa nama doli kui; ali kada sam pogledao naokolo po sobi video sam da su otili. Nakon toga sam ponovo zaspao, a kada me je probudio Pogosijan koji je zveckao posuem pripremajui daj i pevajui specijalnu jermensku jutarnju molitvu Lusatsav Lusn paren yes adavam zair ghentaneen, to je svakodnevno inio, jutro je bilo ve poodmaklo. Ni Pogosijanu ni meni se toga jutra nije pio aj; pilo nam se neto kiselo. Umesto toga smo popili malo hladne vode, i bez ijedne rei se vratili u krevet. Obojica smo bili veoma potiteni i oseali smo se u svakom pogledu jadno. U ustima sam, pored toga, imao takav oseaj kao da je u njima prenoilo tuce kozaka, zajedno sa konjima i opremom. Dok smo jo uvek leali u takvom stanju i dok je svaki od nas u tiini premiljao sopstvene misli, vrata su se najednom naglo otvorila i u sobu su banula trojica engleskih mornara. Samo jedan od njih je prethodnog dana bio sa nama, dok smo drugu dvojicu sada po prvi put videli. Pokuavali su da nam neto saopte, neprekidno upadajui jedan drugome u re. Na osnovu pitanja koja smo im postavili i nekako

se dovijajui, uspeli smo da shvatimo da hoe da ustanemo, da se brzo obuemo i da poemo s njima na njihov brod, poto im je polo za rukom da od vlasti dobiju dozvolu da nas povedu kao pomonu brodsku radnu snagu. Dok smo se mi oblaili, mornari su meu sobom neto veselo razgovarali, to im se s lica jasno videlo. A onda su najednom, na nae prilino zaprepaenje, svi zajedno skoili i zapoeli da pakuju nae stvari. Mi smo se dotle ve bili obukli, pozvali smo ustabau karavansaraja i platili raun, stvari su nam bile uredno spakovane, a mornari su nam, podelivi ih meu sobom, dali znak da ih sledimo. Izali smo na ulicu i krenuli ka luci. Kada smo u nju stigli u pristanitu sam ugledao amac sa dvojicom mornara, koji su nas oigledno ekali. Ukrcali smo se u amac i on je, nakon oko pola sata veslanja koja su engleski mornari proveli pevajui, pristao uz jedan dosta veliki ratni brod. Bilo je oigledno da su nas na njemu oekivali, jer su neki mornari im smo kroili na palubu, uzeli nae stvari i poveli nas u malu kabinu u potpalublju blizu kuhinje, koja je bila ve pripremljena za nas. Nakon to smo se smestili u ovom tesnom i zaguljivom, ali kako se nama inilo veoma prijatnom kutku ratnog broda, izali smo na gornju palubu, preeni jednim od mornara za koje smo se u kafani tukli. Seli smo na neke koturove kanapa i uskoro nas je okruila gotovo itava posada obini mornari i mladi oficiri. Izgledalo je da svi, bez obzira na in, prema nama gaje izrazito prijateljska oseanja. Svi su oseali da im je dunost da se sa nama rukuju i pokuavali su, imajui u vidu nae nepoznavanje engleskog jezika, da nam uz pomo gestova i rei razliitih jezika koje su znali kau neto oigledno prijatno. Tokom ovog veoma originalnog razgovora jedan od mornara, koji je dosta podnoljivo znao grki, predloio je da tokom putovanja svako od prisutnih sebi da u zadatak da svakodnevno naui bar dvadeset rei mi engleskog, a oni turskog. Ovaj predlog su svi pozdravili bujnim aplauzom, a dvojica mornara koji su bili meu naim jueranjim prijateljima odmah su poela da biraju i piu engleske rei koje su

smatrali da najpre treba da nauimo, dok smo Pogosijan i ja za njih sastavili listu turskih rei. Kada su na brod amcern pristigli i vii oficiri i kada se as plovidbe pribliio, posada je otila za svojim poslom, a Pogosijan i ja smo se odmah dali na posao da upamtimo prvih dvadeset rei, koje su nam bile fonetski napisane grkim slovima. Uenjem ovih dvadeset rei i nastojanjem da pravilno izgovorimo neuobiajene glasove, toliko strane naem uhu, bili smo zaokupljeni u toj meri da nismo ni primetili da je dolo vee i da je brod isplovio. To svoje zanimanje smo prekinuli jedino kada nam je priao jedan od mornara, koji se ljuljao pratei umereno njihanje broda, i koji nas je, objasnivi nam vrlo reitim gestom da je vreme da se jede, poveo u nau kabinu u blizini kuhinje. Za vreme obeda smo Pogosijan i ja porazgovarali, pa smo nakon to smo se posavetovali sa onim mornarom koji je znao dosta podnoljivo grki odluili da zamolimo za dozvolu koju smo jo isto vee dobili da ja od narednog jutra ponem da istim metalne delove na brodu, a da Pogosijan zapone nekakav posao u mainskom odeljenju. Neu se zadravati na dogaajima koji su se tokom ostatka naeg putovanja na ovom ratnom brodu zbili. Kada smo stigli u Aleksandriju, ja sam se gostoljubivim mornarima toplo zahvalio i napustio sam brod, vrsto reen da to pre stignem do Kaira. Pogosijan se, meutim, tokom puta sprijateljio s nekolicinom mornara i bio se zainteresovao za svoj rad u mainskorn odeljenju broda, pa je poeleo da na njemu i ostane i da nastavi putovanje. Dogovorili smo se da ostenemo u vezi. Kako sam kasnije doznao, Pogosijan je nakon to smo se rastali, nastavio da radi u mainskom odeljenju ovog engleskog ratnog broda, razvio je strast za mehaniku, i veoma se blisko sprijateljio sa nekolicinom mornara i niih oficira. Iz Aleksandrije je ovim brodom otplovio za Bombaj, da bi se zatim, nakon to je obiao razne australijske luke, konano iskrcao u Engleskoj. Tu se u gradu Liverpulu, poto su ga ovi njegovi novi prijatelji ubedili da to treba da uini i pod njihovim uticajem, upisao na tehniki institut za pomorce, gde je uporedo sa intenzivnim tehnikim

studijama usavrio i svoje znanje engleskog jezika. Posle dve godine, postao je kvalifikovani mainski ininjer. Na zavretku ovog poglavlja posveenog Pogosijanu, prvom drugu i prijatelju moje mladosti, elim da spomenem jednu njegovu krajnje originalnu psiholoku crtu, koja je bila oigledna jo od njegove rane mladosti i koja je za njega bila veoma karakteristina. Pogosijan je uvek bio neim zauzet; neprestano je na neem radio. Nikada nije, tono bi rekli, sedeo skrtenih ruku i nikada ga niko nije video da, poput njegovih drugova, lei i ita razne knjige koje ne daju nita stvarno. Ako nije imao nikakvog konkretnog posla, prosto bi mahao rukama u nekom ritmu, lupkao nogom u taktu ili neto izvodio prstima. Jednom sam ga upitao zato je takva budala i zato se ne odmori, jer mu za te beskorisne vebe niko nita nee platiti. Da, rekao je, zaista, trenutno mi za ove moje glupave nastranosti zata ih ti i svi koji tako misle smatrate zaista niko nita nee platiti, ali u budunost ete mi za njih platiti bilo ti, bilo tvoja deca. alu na stranu, ja to inim zato to volim rad, ali ga ne volim svojom prirodom, koja je jednako lenja kao i kod svih drugih ljudi i nikada ne eli da radi nita korisno. Ja rad volim svojim zdravim razumom. Molim te da na umu ima da kada kaem re ja mora da shvati da ne mislim na celog sebe, ve samo na svoj um. Ja volim rad i stavio sam sebi u zadatak da upornou postignem da itavu svoju prirodu, a ne samo svoj um, naviknem da ga takoe zavoli. Ubeen sam, sem toga, da na ovome svetu nikakav svestan rad nikada nije izgubljen. Pre ili kasnije njega neko mora da plati. Stoga ako sada ovako postupam istovremeno ostvarujem dva cilja. Kao prvo, rnoda u svoju prirodu navii da ne bude lenja, a kao drugo, obezbediu se za starost. Kao to zna, ja ne mogu da oekujem da e mi roditelji kada umru ostaviti neko bogato nasledstvo koje bi mi bilo dovoljno za vreme kada vie ne budem mogao da radom zaraujem za ivot. Radim i zato to jedino istinsko zadovoljstvo u ivotu jeste

raditi, ali ne pod prinudom ve svesno; to je ono po emu se ovek razlikuje od karabakog magarca, koji takoe radi i dan i no. injenice su ovo njegovo razmiljanje u potpunosti potvrdile. Mada je itavu svoju mladost, najkorisnije vreme za onog koji za srarost eli da se materijalno obezbedi proveo u naizgled beskorisnom lutanju i nikada se nije bavio time kako da zaradi novac za svoj kasniji ivot, i mada ozbiljnim poslovima nije poeo da se bavi sve do 1908, sada je jedan od najbogatijih ljudi na svetu. to se potenja s kojim je ovo bogatstvo stekao tie, ono se ne moe dovoditi u pitanje. Bio je u pravu kada je rekao da nikakav svesni rad nikada nije izgubljen. Zaista je itavog svog ivota radio svesno i savesno, danju i nou, kao konj, u svim uslovima i pod svakim okolnostima. Neka mu Bog sada, napokon, podari zaista zaslueni mir.

VI ABRAM JELOV
Nakon Pogosijana, Abram Jelov je bio sledei od onih izuzetnih ljudi koje sam tokom pripremnih godina svoga ivota imao prilike da sretnem i koji su, namerno ili nenamerno, posluili kao podsticajni faktor za potpuno formiranje ovog ili onog aspekta moje individualnosti. Prvi put sam ga susreo ubrzo nakon to sam izgubio svu nadu da u od savremenih ljudi doznati ma ta konkretno to bi se ticalo onih pitanja koja su me zaokupljala i kada sam se, po povratku iz Ehmijadzina u Tiflis, sav bacio na itanje stare literature. U Tiflis sam se vratio prvenstveno stoga to sam tamo mogao da nabavim svaku knjigu koju bih poeleo. U ovom gradu je, i tada, a i poslednji put kada sam u njemu boravio, bilo lako pronai ma koju retku knjigu na bilo kom jeziku, a naroito na jermenskom, gruzijskom i arapskom. Po dolasku u Tiflis nastanio sam se u delu grada po imenu Didubaj, odakle sam gotovo svakodnevno odlazio na Vojniki bazar, u jednu od ulica du zapadne strane Aleksandrovog parka, gde je bila smetena veina knjiara u Tiflisu. U istoj ovoj ulici su, naroito kada je bio pijani a.t, pred stalnim knjiarama svoje knjige i slike po zemlji prostirali i sitni trgovci torbari. Meu njima je bio i jedan mladi Azer, koji je donosio i prodavao, ili pak preprodavao sve vrste knjiga. To je bio Abraka Jelov kako su ga u mladosti zvali najprevejanije spadalo koje moete da zamislite, ali moj nezamenljivi prijatelj.

Jo u to doba je bio ivi katalog, budui da je znao bezbroj naslova knjiga na svim jezicima, imena njihovih aurora, kao i datum i mesto izdavanja svake knjige i to gde ona moe da se nabavi. Spoetka sam od njega kupovao knjige, a kasnije sam ih kod njega menjao, vraajui one koje sam ve proitao, dok bi mi on pomagao da naem sve nove knjige koje su mi bile potrebne. Ubrzo smo se i sprijateljili. Abram Jelov se u to vreme pripremao za upis u Kadetsku kolu, i gotovo je sve svoje slobodno vreme provodio bubajui za ovaj ispit; ali poto ga je veoma privlaila filozofija, uspevao je da proita i mnogo knjiga iz ove oblasti. Nae blisko prijateljstvo je i zapoelo upravo zahvaljujui njegovom zanimanju za filozofiju. Imali smo obiaj da se uvee esto sastajemo u Aleksandrovom parku ili u Mutadu, i da razgovaramo o filozofskim problemima. esto smo zajedno preturali po gomilama starih knjiga, a pijanim sam danima ak zapoeo i da mu pomaem u njegovoj trgovini. Nae prijateljstvo je jo vie ojaao sledei dogaaj: Pijanim danima je u blizini mesta na kome je Jelov prodavao svoju robu tezgu obino postavljao i jedan Grk, koji je trgovao figuricama od peenog gipsa. Nudio je razliite statuete, biste uvenih ljudi, figurica Amora i Psihe, pastira i pastirice, kao i kasice za novac svih vrsta i veliina, u obliku psa, make, praseta, kruke, jabuke i ega sve ve ne ukratko sve ono ubre kojim je u svoje vreme bilo moderno ukraavati stolove, komode i ta ti ga ja znam. Jednoga dana, za vreme zatija u trgovini, Jelov je klimnuo glavom i pokazao u pravcu ove robe, i izraavajui se na svoj neponovljivi nain rekao: Neko, ko god to bio, zarauje gomilu para pravei ovo smee. Kau da je to neki prljavi Italijan, doo koji to ubre pravi u svojoj prljavoj jazbini; a ovi mu kreteni, sitni trgovci kao to je ovaj Grk, pune depove novcem koji vredno zarauju budale to taj uas kupuju da bi ukrasile svoje idiotske stanove. A mi ovde celoga dana uimo na jednom mestu i smrzavamo se da bismo do uvee zaradili za pare buave proje, tek koliko da odrimo ivu duu. A sutra opet ovamo, i opet isto prokleto rintanje.

Ubrzo nakon toga ja sam otiao do onog Grka-preprodavca, koji mi je ispriao da ovu robu zaista pravi nekakav Italijan, koji na svaki nain uva tajnu njene izrade. A dvanaestorica nas, prodavaca, jedva stiemo da robu rasprodamo po celom Tiflisu. Njegova pria i Jelovljev gnev su me podstakli da ponem da razmiljam kako bih mogao da pokuam da Italijanu ukradem njegovu tajnu, utoliko pre to je ve bilo vreme da naem neki posao ili ma kakav izvor prihoda, jer me je novac ve naputao kao Jevreji Jerusalim. Najpre sam razgovarao sa onim grkim prodavcem, namerno budei u njemu patriotska oseanja. Nakon toga sam, poto sam u glavi ve imao svoj plan, zajedno s njim otiao kod Italijana i zamolio ga da mi da nekakav posao. Na moju sreu, ispostavilo se da je deaka koji je kod njega pre toga radio upravo bio otpustio jer mu je krao alat, i sada mu je bio potreban neko ko bi mu za vreme meanja gipsa dolivao vodu. Poto sam bio spreman da radim ne pogaajui se za platu, odmah sam dobio posao. U skladu sa svojim planom, od poetka sam se pretvarao da sam jako glup. Radio sam veoma mnogo, skoro za trojicu, a u svemu ostalom se ponaao glupavo. Zbog toga me je Italijan veoma brzo ak i zavoleo i svoje tajne pred ovim momkom koji je tako blesav i bezopasan nije krio onako briljivo kao pred drugima. Za dve nedelje sam ve znao kako se prave mnoge od stvari koje je izraivao. Moj gazda bi me esto zvao da mu pridrim lepak, da meam smesu, i tako dalje, tako da sam uspeo da prodrem u njegovu tajnu nad tajnama i da uskoro doznam sve sitne, ali za ovaj posao vane, dobro uvane detalje. Treba, recimo, znati koliko kapi limunovog soka treba dodati kada se gips rastvara da bi smesa bila bez mehuria i da bi odlivci ispali glatki. U suprotnom se moe dogoditi da se na sitnim delovima figurica, kao to su recimo nos i ui, pojave rune rupe. Vano je takoe i da se znaju prave razmere u kojima se za izradu kalupa uzima lepak, elatin i glicerin, jer ako bilo ega ima premalo ili previe sve moe da poe naopako. Onaj ko bi znao samo optu proceduru, a ne i ove male tajne, ne bi bio u stanju da dobije dobre rezultate.

Da skratim priu, nakon otprilike mesec i po dana na pijaci se pojavila slina roba moje proizvodnje. Figuricama koje je imao Italijan ja sam dodao i smene ljudske glave, koje su imale malu rupu i sluile kao drai za pera. Za prodaju sam, takoe, izradio i specijalne kasice, koje su se veoma dobro prodavale i koje sam krstio Invalid u krevetu. Mislim da u Tiflisu u to vreme nije bilo ni jedne jedine kue koja nije imala tu moju kasicu. Kasnije sam ve mogao da zaposlim i nekoliko radnika, kao i nekoliko mladih Gruzijki koje su raznosile robu. Jelov mi je, sa velikim zadovoljstvom, u svemu pomagao, pa je ak i svoju trgovinu knjigama prekinuo u radne dane. Nas dvojica smo, pri tom, istovremeno nastavili i sa svojim sopstvenim poslom: itanjem knjiga i prouavanjem filozofskih pitanja. Nakon nekoliko meseci, kada sam prilino zaradio i kada je moja radionica ve poela da me zamara, za dobre pare sam je, dok je posao jo cvetao, prodao dvojici Jevreja. Poto sam morao da ispraznim i svoj stan, koji se nalazio uz radionicu, preselio sam se u ulicu Molokan kod eleznike stanice, gde se sa svojim knjigama doselio i Jelov. Jelov je bio niskog rasta, masivne grae i crnomanjast, a oi su mu uvek gorele kao dve eravice. Bio je veoma kosmat, obrve su mu bile upave, a brada rasla gotovo iz samog nosa i skoro sasvim prekrivala obraze, ije rumenilo se, meutim, kroz nju ipak uvek probijalo. Rodio se u Turskoj, u oblasti Van, u samom gradu Bitlisu ili u njegovoj okolini, odakle se njegova porodica u Rusiju doselila etiri ili pet godina pre nego to smo se nas dvojica upoznali. Kada su doli u Tiflis upisali su ga u takozvanu prvu gimnaziju, ali on je uprkos injenici da je disciplina u ovoj koli bila prilino neformalna i jednostavna, nekakvim nepodoptinama postigao da ak i ova institucija ne moe da ga podnese i da bude izbaen odlukom nastavnikog vea. Ubrzo ga je i otac izbacio iz kue, te je otada zapoeo da ivi po sopstvenom nadahnuu. Bio je, ukratko, kako je sam imao obiaj da kae, crna ovca u svojoj porodici. Majka mu je, meutim, esto slala novac bez oevog znanja. Jelov je prema svojoj majci gajio veoma nena oseanja, koja su izraza nalazila ak i u malim stvarima. Nad krevetom je, naprimer,

imao okaenu majinu fotografiju, i nikad ne bi izaao iz kue a da je ne poljubi. Po povratku bi uvek jo vrata rekao dobar dan mama, ili dobro vee majko. Sad mi se ini da sam ga zbog ove njegove osobine bio jo vie zavoleo. Oca je takoe voleo, ali na svoj nain, premda ga je smatrao za sitniavog, sujetnog i udljivog oveka. Otac mu je bio preduzima i smatralo se da je veoma bogat. On je, tavie, meu Azerima veoma vana osoba bio i stoga to je, mada samo po enskoj liniji, bio potomak porodice Marimoun, kojoj su pripadali nekadanji Azerski kraljevi i iz koje su, i nakon propasti njihovog kraljevstva, dolazili patrijarsi. Abram je imao i brata, koji je u to vreme bio na studijama u Americi, ini mi se u Filadelfiji. Brata, meutim, uopte nije voleo, i vrsto je verovao da je dvolini egoista i bezduna ivotinja. Jelov je imao mnoge osobenosti; imao je, izmeu ostalog, i naviku da stalno pridie pantalone, i mi, njegovi drugovi, smo kasnije morali dobro da se potrudimo dok ga od toga nismo odvikli. Pogosijan ga je zbog toga esto ismevao, govorei: Ha! i ti bi hteo da bude oficir! Ti bi, jadna budalo,.prvi put kada sretne generala zaglavio u zatvor, jer bi, umesto da salutira pridigao pantalone... itd. (Pogosijan se jo dosta grublje izrazio). Pogosijan i Jelov su se veito uzajamno zadirkivali, a ak i kada su ljubazno razgovarali Jelov je Pogosijana uvek zvao usoljeni Jermenin, a Pogosijan Jelova kaagok. Jermene i inae zovu usoljeni Jermeni, a Azere kaagoci, Kaagok bukvalno znai kradljivac krstova, i taj je nadimak, kako izgleda, nastao na sledei nain: Azeri su poznati kao prepredeni lupei. U Zakavkazju za njih postoji ovakva definicija: Skuvaj zajedno sedam Rusa, i dobie jednog Jevrejina; skuvaj sedam Jevreja, dobie jednog Jermenina; ali tek ako skuva sedam Jermena, dobie jednog Azera. Meu Azerima koji su svuda rasuti bilo je puno svetenika, od kojih se veina sama zaredila to je u ono vreme bilo lako. Poto su iveli oko planine Ararat, koja predstavlja granicu izmeu triju zemalja: Rusije, Persije i Turske, i poto su skoro sve granice mogli da prelaze slobodno, u Rusiji su se izdavali za turske Azere, u Persiji za ruske Azere, i tako dalje.

Ne samo da su vrili verske obrede, ve su i s velikim uspehom pobonim i neukim ljudima prodavali takozvane svete relikvije. U dubinama Rusije su se, recimo, izdavali za grke svetenike, u koje su Rusi imali veliko poverenje, i pravili su dobar posao prodajui stvari koje su navodno donosili iz Jerusalima, sa Svete Gore, i sa drugih svetih mesta. Meu ovim relikvijama je bilo komadia pravog krsta na kome je razapet Isus, kose device Marije, noktiju svetog Nikole Mirskog, Judinih zuba, koji donose sreu, komadia potkovica konja svetoga ora, a nala bi se ak i lobanja ili rebro ponekog velikog sveca. Ove relikvije su s velikim potovanjem kupovali naivni hriani, naroito oni koji su pripadali ruskom trgovakom staleu, i te su relikvije koje su ovi azerski svetenici proizvodili u domovima i mnogobrojnim crkvama irom svete Rusije mogle da se nau veoma esto. Zbog toga su im Jermeni, koji su ovu bratiju dobro poznavali, nadenuli ve spomenuti nadimak i jo uvek ih zovu kradljivcima krstova. Jermene, opet, usoljenima zovu to imaju obiaj da dete odmah po roenju posole. Moram, uzgred budi reeno, da dodam i da ovakav obiaj po mom miljenju nije beskoristan. Moja specijalna posmatranja su mi pokazala da deca drugih narodnosti obino pate od ojeda na onim mestima na koi na koja se obino nanosi puder kako bi se spreilo zapaljenje, ali da jermenska deca iz istih krajeva, sa retkim izuzecima, od ovih ojeda ne pate, mada inae boluju od svih drugih deijih bolesti. Tu injenicu pripisujem obiaju usoljavanja. Jelov se od svojih sunarodnika razlikovao po tome to je jedne osobine, koja je za Azere veoma tipina bio potpuno lien: mada je bio preke naravi, nikada nije bio zlopamtilo. Gnev ga je brzo prolazio, a ako bi se desilo da u besu nekog uvredi, im se smiri inio je sve da to ponovo izgladi. Imao je veoma mnogo obzira i skrupula prema tuoj veri. Jednom prilikom, kada je bilo rei o intenzivnoj propagandi koju misionari gotovo svih evropskih zemalja vode meu Azerima da bi ih preobratili u svoju veru, Jelov je rekao:

Pitanje nije u tome kome se ovek moli, ve u njegovoj veri. Vera je savest, iji se temelj postavlja jo u detinjstvu. Ako promeni veru, ovek gubi svoju savest, a savest je najvrednije to u oveku postoji. Ja ovu savest potujem, a poto tu savest odrava ovekova vera, a nju njegova veroispovest, ja tu veru i veroispovest potujem; za mene bi bio veliki greh kada bih o njegovoj veri poeo da sudim ili da ga u nju razuveravam, i da na taj nain unitavam njegovu njegovu savest koja se moe stei samo u detinjstvu. Nakon to je to rekao, Pogosijan bi ga upitao: A zato si hteo da bude oficir? Abramovi obrazi bi tada buknuli, i on bi ustro uzviknuo: Idi doavola, ti usoljena korpijo! Jelov je bio neobino odan svojim prijateljima. Bio je spreman da, kako se to kae, i duu da za onog kome bi postao privren. Kada su se sprijateljili, Pogosijan i Jelov su jedan drugome postali toliko privreni kao bi se samo moglo poeleti da Bog svoj roenoj brai da da budu Spoljni izraz ovoga prijatelistva bio je, meutim, specifian i teko objanjiv. to su se vie voleli, to su jedan prema drugome bili grublji. Pod tom grubou se, meutim, skrivala nena ljubav, kojom bi svako ko to vidi bio dirnut do dubine due. Ja, koji sam znao ta se pod tom grubou krije, nekoliko sam puta bio toliko dirnut da nisam mogao da zadrim suze koje su mi i protiv moje volje udarile na oi. Dolazilo je, recimo, do scena poput ove: Jelov bi negde otiao u goste i tamo bi mu ponudili nekakav slatki. Bilo bi uobiajeno da ga odmah tamo i pojede, da ne bi uvredio domaine. On ga, meutim, mada je veoma voleo slatkie, ne bi pojeo ni za ta na svetu, ve bi ga sakrio u dep da ga odnese Pogosijanu. A kada mu ga donese ne bi mu ga naprosto dao, ve bi to uinio uz svakakvo zadirkivanje i prividne uvrede. Obino bi to izveo ovako: za vreme razgovora za veerom bi, kao sluajno, u depu, pronaao slatki, i ponudio ga Pogosijanu govorei: Kako se doavola ovo ubre nalo u mome depu? Evo ti, proderi to smee; strunjak si za prodiranje svega to vie nije za ljudsku ishranu. Pogosijan bi slatki uzeo, takoe grdei: Ovakva poslastica nije za njuku kao to je tvoja. Tir moe da se tovi samo irom, kao to rade i tvoja braa, svinje. A dok bi Pogosijan jeo poslasticu, Jelov

bi sa prezrivim izrazom na licu rekao: Gledajte samo kako dere taj slatki, uiva kao karabaki magarac dok vae iak! Posle ovoga je trati za mnom kao kuence, samo zato to sam mu dao to gnusno smee. A zatim bi se razgovor nastavio u slinom tonu. Pored toga to je predstavljao fenomen po svom poznavanju knjiga i njihovih autora, Jelov je kasnije postao fenomen i po znanju jezika. Ja, koji sam u to vreme govorio osamnaest jezika, u poreenju s njim sam se oseao kao utokljunac. Pre nego to sam znao i jednu jedinu re ma kog evropskog jezika, on ih je gotovo sve ve govorio tako savreno da bi se teko moglo pogoditi da mu neki od njih nije maternji. Jednom se, recimo, zbilo sledee: Profesor arheologije Skridlov, o kome u govoriti kasnije, morao je da prenese jednu avganistansku svetu relikviju preko reke Amu Darje. To je, meutim, bilo neizvodivo jer su na sve koji su rusku granicu prelazili u oba pravca budno motrili i avganistanska staa i britanski vojnici, kojih je u to vreme iz nekog razloga bilo veoma mnogo. Poto je negde nabavio staru uniformu britanskog oficira, Jelov u je obukao, otiao na poloaj na kome je bila smetena britanska vojska, i preddstavio se kao britanski oficir iz Indije koji je ovde doao da lovi turkestanske tigrove. Svojim engleskim priama im je toliko dobro zaokupio panju da smo mi, bez urbe i neprimeeni od Britanaca, imali vremena da ono to smo eleli prebacimo sa jedne obale na drugu. Pored svega ostalog ime se bavio, Jelov je nastavio i da intenzivno ui. Nije se, kako je nameravao, upisao u oficirsku kolu, ve je otiao u Moskvu, gde je sa sjajnim uspehom poloio prijemne ispite za Lazarev institut, da bi nekoliko godina kasnije i diplomirao filologiju, ini mi se na Univerzitetu Kazan. Ba kao to je Pogosijan imao specijalan stav o fizikom radu, iJelov je veoma originalno gledao na umni rad. Jednom prilikom mi je rekao: I tako je svejedno. Nae misli rade i dan i no. Umesto da ih pustimo da premiljaju o kapi nevidimci ili o Aladinovom blagu, zato ih ne bismo zaposlili neim korisnim? Za usmeravanje misli u odreenom pravcu je, naravno, potrebna izvesna energija, ali ona

tokom itavog dana nije vea od one koja se potroi na varenje samo jednog obroka. Zbog toga sam odluio da uim jezike ne samo da bih misli spreio da dokono lutaju, ve i da im ne bih dozvolio da moje druge funkcije ometajtu svojim glupim sanjarenjima i detinjastim fantazijama. Znanje jezika, pored toga, ponekad moe da bude i samo po sebi korisno. Ovaj moj prijatelj iz mladosti je jo uvek iv i zdrav, i lepo ivi u jednom od gradova Severne Amerike. Rat je proveo u Rusiji, veinom u Moskvi. Ruska revolucija ga je zatekla u Sibiru, gde je otiao radi inspekcije jedne od svojih brojnih knjiara i prodavnica pisaeg pribora. Za vreme revolucije je proao kroz mnoge nedae, a svo njegovo bogatstvo je nestalo. Pre samo tri godine, iz Amerike je doao njegov neak, dr Jelov, i ubedio ga da u ovu zemlju emigrira.

VII KNEZ JURIJ LJUBOVEDSKI

Izuzetan i drugaiji od uobiajenog soja ljudi bio je i ruski knez Jurij Ljubovedski. Bio je znatno stariji od mene, i skoro etrdeset godina mi je bio stariji drug i najblii prijatelj. Dalek i indirektni uzrok koji je doveo do toga da se nas dvojica na svom ivotnom putu sretnemo, zbliimo i postanemo dugogodinji prijatelji, bio je dogaaj koji je tragino i iznenada prekinuo njegov porodini ivot. Knez se u mladosti, kada je jo uvek bio gardijski oficir, ludo zaljubio u mladu devojku slinog karaktera i oenio se njome. ivelii su u Moskvi, u kneevoj kui na Bulevaru Sadovaja. Kneginja je umrla na svom prvom poroaju, a knez se, traei leka svome bolu, zainteresovao najpre za spiritizam, u nadi da e moi da nastavi vezu sa duom svoje pokojne voljene supruge; nakon toga je, a da toga ni sam nije bio svestan, sve vie poelo da ga privlai izuavanje okultnih nauka i traganje za smislom ivota. Toliko se zakopao u ova prouavanja, da je sasvim izmenio svoj preanji nain ivota. Nikoga nije primao, nikuda nije izlazio, povukao se u svoju biblioteku i sav se neprekidno posvetio prouavanju okultnih piranja koja su ga zaokupljala. Jednoga dana kada se ovim prouavanjima bio naroito zaneo, samou mu je naruila poseta jednog nepoznatog starca. Knez ga je, na zaprepaenje svih svojih ukuana, odmah primio, zatvorio se sa njim u sobu i dugo razgovarao.

Ubrzo nakon ove posete knez je napustio Moskvu, da bi skoro sav svoj preostali ivot proveo u Africi, Indiji, Avganistanu i Persiji. U Rusiju se vraao retko, samo kada je bilo neophodno, i nije u njoj dugo bo- ravio. Knez je bio veoma bogat, ali je svo svojee bogatstvo troio na istraivanja i na organizovanje specijalnih ekspedicija do mesta na kojima je mislio da bi mogao nai odgovor na svoja pitanja. Dugo je iveo u pojedinim manastirima i upoznao je mnoge ljude ija su interesovanja bila slina njegovima. Kada sam ga prvi put sreo knez je bio ve sredovean, dok sam ja jo uvek bio mlad. Od tada, pa sve do njegove smrti, nismo prestali da odravamo meusobne veze. Na prvi susret se odigrao u Egiptu, kraj piramida, ubrzo nakon mog putovanja sa Pogosijanom. Upravo sam se bio vratio iz Jerusalima, gde sam za ivot zaraivao time to sam turistima, pre svega Rusima, pokazivao znamenitosti grada i davao im uobiajena obavetenja; drugim reima, bio sam profesionalni turistiki vodi. Ubrzo poto sam se vratio u Egipat, odluio sam da se prihvatim istog zanimanja. Dobro sam znao arapski i grki, kao i italijanski, koji je u to vreme bio neophodan za saobraanje ja Evropljanima. Za nekoliko dana sam nauio sve to turistiki vodi treba da zna pa sam, zajedno sa uglaenim mladim Arapima, poeo da zbunjujem naivne turiste. Poto sam u taj posao ve bio dobro verziran, i poto novca u to vreme nisam imao ba previe, vodi sam postao kako bih zaradio novac koji mi je bio potreban da ostvarim to sam naumio. Jednoga dana me je za vodia uzeo izvestan Rus, za koga se kasnije ispostavilo da je profesor arheologije po imenu Skridlov. Dok smo ili od Sfinge ka Keopsovoj piramidi, mog poslodavca je pozdravio jedan tek malo prosedi gospodin, koji ga je nazvao grobarom i koji se, oigledno oduevljen zbog ovog susreta, raspitivao za njegovo zdravlje. Meusobno su razgovarali na ruskom, ali je moj poslodavac, ne znajui da i ja govonm ruski, sa mnom saobraao na loem italijanskom jeziku.

Seli su u podnoju piramida, dok sam se ja smestio nedaleko od njih, tako da sam jasno mogao da ujem svaku re njihovog razgovora, i zapoeo da jedem svoj urek. Gospodin s kojim smo se sreli, a za koga se ispostavilo da je knez, profesora je, izmeu ostalog, upitao: Zar jo uvek uznemirava zemne ostatke ljudi koji su davno pomrli i skuplja bezvredno smee koje su nekada navodno koristili u svom glupom ivotu? A ta bi ti hteo? odgovorio mu je profesor. To je bar neto opipljivo i stvarno, a ne onako efemerno kao stvari kojima si ti posvetio svoj ivot, u kom si kao imuan ovek u dobrom zdravlju mogao u potpunosti da uiva. Ti traga za istinom koju je nekad izmislio nekakav aknuti besposliar; a ako ono to ja radim moda i ne doprinosi zadovoljavanju ljudske radoznalosti, to u najmanju ruku, ako ovek to eli, moe da mu donese dobru zaradu. Tako su razgovarali dugo, sve dok moj poslodavac nije poeleo da ode do druge piramide i oprostio se od kneza, poto su se prethodno dogovorili da se ponovo sastanu u drevnoj Tebi. Moram da kaem da sam sve svoje slobodno vreme provodio tako to sam kao opsednut obilazio ova mesta, u nadi da u uz pomo svoje mape pretpustinjskog Egipta nai objanjenje za Sfingu i za neke druge drevne spomenike. Nekoliko dana nakon profesorovog susreta sa knezom sedeo sam duboko zamiljen u podnoju jedne od piramida, drei u rukama otvorenu mapu. Iznenada sam osetio da mi neko stoji nad glavom. Brzo sam sklopio mapu i podigao pogled. U pitanju je bio ovek koji se kraj Keopsove piramide sreo sa mojim poslodavcem. Bled i veoma uzbuen me je na italijanskom upitao gde sam tu mapu dobio. Po njegovom izgledu i po interesovanju koje je za mapu pokazao sam odmah pogodio da to mora biti isti onaj knez koga mi je opisao jermenski svetenik u ijoj kui sam svoju mapu prekopirao. Stoga sam ga , zauzvrat, ne odgovorivi na njegovo pitanje, na ruskom upitao nije li on ovek koji je tu mapu eleo da kupi od takvog i takvog svetenika. Odgovorio je Da, ja sam taj, i seo na zemlju kraj mene.

Tada sam mu ispriao kako sam ovu mapu nabavio i na koji nain sam ve bio uo za njega. Postepeno smo zapoeli razgovor, a knez je, poto se njegovo uzbuenje sasvim stialo, predloio da se vratimo u njegov stan u Kairu i tamo na miru nastavimo razgovor. Otada se, zahvaljujui naim zajednikim interesovanjima, meu nama uspostavila istinska veza. esto smo se viali, a gotovo trideset i pet godina smo se bez prekida dopisivali. Tokom tog perioda smo esto putovali po Indijii, Tibetu i razliitim delovima centralne Azije. Pretposlednji put smo se sreli u Konstantinopolju, gde je imao kuu u Peri, koja se nalazila nedaleko od ruske ambasade i u kojoj je povremeno provodio dosta vremena. Susret se odigrao u sledeim okolnostima: Upravo sam se bio vratio iz Meke, u drutvu nekih dervia iz Buhare koje sam tamo upoznao i nekolicine hadija iz Sarta koji su se vraali kui. eleo sam da preko Konstantinopolja odem u Tiflis, odatle u Aleksandropolj kako bih se video sa svojom porodicom, a odatle sa derviima za Buharu. Sve ove planove sam, meutim, izmenio zbog neoekivanog susreta sa knezom. Po dolasku u Konstantinopolj sam doznao da je na parobrod u ovom gradu ostati est ili sedam dana. To mi se nije nimalo dopalo. Nije mi izgledalo ni malo primamljivo da dokon ekam nedelju dana. Stoga sam odluio da ovo vreme iskoristim kako bih posetio svoje prijatelje dervie u Brusi i eventualno video uvenu Zelenu damiju. Poto sam se iskrcao u Galati odluio sam da najpre odem do kneeve kue i da se malo uljudim, pri emu bih istovremeno iskoristio priliku da vidim kneevu simpatinu staru domaicu, Jermenku Marijam Badi. Knez je, kako sam na osnovu njegovog poslednjeg pisma pretpostavljao, u to vreme trebalo ve da bude na Cejlonu, ali se na moje najvee iznenaenje ispostavilo da je jo uvek u Konstantinopolju, i da je ak kod kue. Kao to sam ve rekao, esto smo razmenjivali pisma, ali se zato ve dve godine nismo bili videli, i zbog toga je ovaj susret za obojicu predstavljao radosno iznenaenje. Odloio sam svoj put za Brusu, a morao sam da se odreknem ak i svog plana da odmah krenem za Kavkaz, budui da je knez od mene

zatraio da u Rusiju otpratim jednu mladu enu, zbog koje je i on privremeno odustao od svog puta za Cejlon. Istog dana sam otiao u kupatilo, doterao se i veerao sa knezom. Dok mi je priao o sebi knez mi je, vrlo ivo i zanimljivo, ispriao i priu o mladoj eni koju sam pristao da povedem u Rusiju. Poto je ova ena po mome miljenju kasnije postala izuzetna u svakom pogledu, eleo bih da pored toga to u ispriati njenu priu onako kako sam je uo od kneza Ljubovedskog, kaem i neto o njenom kasnijem ivotu, na osnovu svojih linih susreta sa njom i svojih sopstvenih zapaanja; ovo bih eleo utoliko vie to je prvobitni rukopis u kome sam pod naslovom Ispovest jedne Poljakinje potpunije opisao ivot ove izuzetne ene ostao u Rusiji, zajedno sa mojim mnogobrojnim drugim rukopisima, ija mi je sudbina jo uvek potpuno nepoznata.

VITVITSKAJA
Knez mi je ispriao sledeu priu: Pre nedelju dana sam, na brodu Dobrovoljake flote, krenuo za Cejlon. Ve sam se bio ukrcao. Meu onima koji su doli da me isprate bio je i jedan od ataea ruske ambasade, koji mi je u razgovoru panju skrenuo na jednog putnika, starijeg gospodina dostojanstvenog izgleda. Vidi li onog starca? Da li bi iko poverovao da je on vaan agent u trgovini belim robljem? Pa ipak je ba tako. Ovo je reeno samo u prolazu. Na brodu je bila velika guva, a mene je dolo da isprati puno ljudi. Poto nisam imao mnogo vremena da na onoga starca obratim vie panje, sasvim sam zaboravio ono to mi atae rekao. Brod je krenuo. Bilo je jutro. Vreme je bilo lepo, a ja sam sedeo na palubi i itao. U mojoj blizini je naokolo njukao Dek. (Dek je bio kneev foks-terijer koji ga je svuda pratio) Jedna lepa devojka nam je prila i pomilovala Deka. Nakon toga nam je donela malo eera, ali poto Dek ni od koga nita uzima bez moje dozvole pogledao je prema meni kao da pita Smem li? Klimnuo sam glavom i rekao na ruskom sme. Ispostavilo se da i

mlada ena takoe govori ruski, pa smo zapodenuli razgovor uobiajenim pitanjima o tome gde ko putuje. Ona mi je ispriala da putuje za Aleksandriju, kako bi radila kao guvernanta u porodici tamonjeg ruskog konzula. Dok smo ovako razgovarali, na palubu je doao onaj starac na koga mi je atae bio skrenuo panju i pozvao je. Kada su njih dvoje otili zajedno, iznenada sam se setio ta sam o njemu uo, i njegovo mi se prijateljstvo sa ovom devojkom uinilo sumnjivim. Poeo sam da razmiljam i prebirem po seanju. Konzula u Aleksandriji sam poznavao i njemu, koliko mi je bilo poznato, nije mogla biti potrebna guvernanta. To je jo vie uvealo moje surnnje. Na brod je trebalo da pristane u vise luka, a ja sam ve prvo zaurstavljanje u Dardanelima iskoristio da bih poslao dva telegrama: jedan konzulu u Aleksandriji, u kome sam ga pitao da li mu je potrebna guvernanta, a drugi konzulu u Solunu, koji je predstavljao narednu stanicu naeg broda. Svoje sumnje sam takoe, poverio i kapetanu, One su se, da skratim priu, kada smo doli u Solun i potvrdile, i postalo je jasno da je izgovor pod kojim je ovek vodio devojku laan. Devojka mi se svidela, pa sam odluio da je spasem od opasnosti koja joj preti, da je poaljem natrag za Rusiju i da putovanje za Cejlon ne zapoinjem ponovo dok joj nekako ne pomognem. Sa broda smo se iskrcali zajedno u Solunu, da bismo se jo istog dana ukrcali na brod koji je plovio nazad za Konstantinopolj. im smo stigli hteo sam da je poaljem natrag kui, ali ispostavilo se da nema kuda da ode. Zbog toga sam se i zadrao ovde. Njena pria je pilino neobina. Ona je Poljakinja, rodila se u pokrajini Voline, a kao dete je ivela nedaleko od Rovna, na imanju nekakvog grofa kod koga je njen otac bio nadzornik. U porodici je bilo etvoro dece, dva brata, i dve sestre. Majka im je umrla dok su jo bili mali, i sve ih je odgajila nekakva stara tetka. Otac im je umro kad je ona, Vitvitskaja, imala etrnaest, a njena sestra esnaest godina. U to vreme je jedan od brae bio na studijama negde u Italiji, gde se pripremao za poziv katolikog svetenika. Za drugoga se ispostavilo da je veliki probisvet. Godinu dana pre je pobegao iz internata, i prialo se da se krije negde u Odesi.

Nakon oeve smrti, dve sestre i njihova tetka su bile prinuene da napuste imanje na kom su ivele, budui da je na njemu na dunost stupio novi nadzornik. Preselile su se u Rovno, a ubrzo nakon toga je umrla i stara rerka. Sestre su se nale u dosta tekoj situaciji. Posluale su savet jednog daljeg roaka da prodaju sve to imaju i presele se u Odesu, gde su se upisale u strunu kolu za krojaice. Vitvitskaja je bila veoma lepa i, za razliku od svoje starije sestre, lakomislena. Imala je veoma mnogo udvaraa, meu kojima je bio i jedan trgovaki putnik, koji u je zaveo i odveo u Sankt Petersburg. Poto se posvaala sa sestrom, sa sobom je ponela i svoj deo njihovog zajednikog naslea. U St. Petersburgu u je onaj trgovaki putnik opljakao i napustio, tako da se nala bez prebijene pare u nepoznatom gradu. Nakon puno muka i nevolja, najzad je postala Ijubavnica nekakvog postarijeg senatora, ali je ovaj uskoro postao ljubomoran na jednog mladog studenta i oterao je. Nakon toga je dospela u uglednu porodicu jednog lekara, koji u je nauio da mu na vrlo originalan nain pomae da proiri svoju praksu. Doktorova ena u je srela u parku preko puta Aleksandrinog pozorita, gde je sela na klupu pored nje i ubedila je da doe da ivi kod njih. Kada je dola, nauila u je da izvodi sledei manevar: Trebalo je da eta Nevskim prospektom, a kad joj neki mukarac prie, nije trebalo da ga odbije, ve da mu dozvoli da je prati do kue, da ga diplomatski ohrabri i ostavi pred vratima. On bi tada, naravno, o njoj raspitao kod portira, i ovaj bi mu rekao da je u pitanju drubenica ene izvesnog doktora. To bi za rezultat imalo da doktor stekne novog pacijenta, koji bi izmislio nekakvu bolest, samo da bi doao u njegov dom, gde se nadao prijatnom susretu. Koliko sam stigao da prouirn njenu prirodu, ubeeno je tvrdio knez, mora da je zbog takvog ivota podsvesno sve vreme bila potitena i da u je na njega mogla prinuditi samo krajnja nuda i oskudica. Dok je jednoga dana tako etala Nevskim u potrazi za novim pacijentima, sluajno je naletela na svog mlaeg brata, koga ve nekoliko godina nije videla. Bio je veoma dobro obuen, i delovao je kao bogat ovek. Taj susret je u njen sumorni ivot uneo traak

svetlosti. Ispostavilo se da se bavi nekakvim poslom u Odesi i inostranstvu. Kada je uo da ona ne stoji ba najbolje predloio joj je da doe u Odesu, gde je naravno imao puno veza i mogao da i njoj udesi neto dobro. Pristala je, a brat joj je po dolasku u Odesu naao veoma dobar posao sa odlinim izgledima za budunost: mesto guvernante u porodici ruskog konzula u Aleksandriji. Nakon par dana, brat u je predstavio postarijem oveku vrlo otmenog izgleda, za koga joj je rekao da sluajno ba putuje za Aleksandriju, i da je pristao da joj na ovom putu poslui kao pratnja. Tako se jednog lepog dana, drutvu ovog naizgled pouzdanog gospodina, ukrcala na brod i krenula na svoje putovanje. ta je dalje bilo, ve ti je poznato ... Knez mi je rekao da veruje da su ovu mladu enu na rub propasti dovele samo okolnosti i nesrene porodine prilike, da joj je priroda neiskvarena i da ima mnogo vanrednih kvaliteta. Stoga je reio da se zainteresuje za njen ivot i da je izvede na pravi put. Zbog toga, rekao mi je knez, nesrenu devojku moram najpre da poaljem na imanje svoje sestre u provinciji Tambov, kako bi mogla dobro da se odmori, a posle emo ve videti... Poto su mi kneev idealizam i ljubaznost bili poznati, prema ovom njegovom projektu sam zauzeo vrlo skeptian stav, smatrajui da e u ovom sluaju njegovi napori biti uzaludni. Seam se da sam tada ak pomislio i da je ono to ispadne iz kola izgubljeno. Dok Vitvitskaju jo nisam bio ni video u meni se, iz ne znam ni kog razloga, javilo neto poput mrnje prema njoj; kneza, meutim, nisam mogao da odbijem, te sam i preko volje pristao da pratim ovu, kako sam u to vreme mislio, bezvrednu enu. Prvi put sam je video nakon par dana, kada smo se ukrcali na brod. Bila je otprilike srednjeg rasta, veoma lepa, smeokosa i dobro graena. Imala je dobre, potene oi, koje su ponekad postajale avolski prepredene. Mislim da je morala pripadati istom tipu ene kao i istorijska Tetida. im sam je ugledao u meni je izazvala dvostruka oseanja: as mrnju, a as saaljenje. Tako sam sa njom stigao i u pokrajinu Tambov. Tu je ostala da ivi sa kneevom sestrom, koja u je veoma zavolela i koja je sa njom putovala u inostranstvo, gde je provodila veliki deo svoga vremena, a

naroito u Italiju. Malo-pomalo, pod uticajem kneeve sestre i samog kneza, zainteresovala se za njihove ideje, koje su ubrzo postale nerazdvojivi deo njene sutine. Zapoela je ozbiljan rad na sebi i svako ko bi je sreo i samo jednom, mogao je da zepazi rezultate toga rada. Nakon to sam je odveo u Rusiju dugo je nisam ponovo video. Ponovo sam je sreo sasvim sluajno, nakon otprilike etiri godine, kada je sa sestrom kneza Ljubovedskog boravila u Italiji. To se dogodilo pod sledeim neobinim okolnostima: Naavi se u Rimu, gde me je kao i uvek dovelo traganje za ciljem koji sam sebi postavio, posluao sam savet dvojice mladih Azera koje sam tamo upoznao i uz njihovu pomo sam, budui da mi nije bilo preostalo jo mnogo novca, zapoeo da radim kao ulini ista cipela. Isprva se nije ba moglo rei da mi posao ide dobro, pa sam stoga odludio da u njega, kako bih poveao prihode, uvedem neto novo i originalno. U tom cilju sam naruio specijalnu naslonjau pod kojom sam, skriven od posmatraa, smestio Edisonov fonograf. Za njega sam privrstio gumenu cev sa slualicama na krajevima, tako da je svako ko sedne u naslonjau mogao da ih stavi u ui, dok bih ja neopaeno ukljuio aparat. Tako su moje muterije dok im istim cipele mogle da sluaju Marseljezu ili neku operetsku ariju. Kraj naslona za desnu ruku sam, sem toga, privrstio mali posluavnik koji sam sam izradio i na kojem sam stavio au, bokale vode, vermut i neke ilustrovane asopise. Zahvaljujui tome, posao mi je krenuo i vie nego uspeno i poeli su da pljute ne sentisimi, ve lire. Naroito su dobro plaali bogati mladi turisti. Oko mene su po ceo dan stajali radoznali bespoliari, od kojih je veina ekala da i na njih doe re da sednu u naslonjau, kako bi dok mu istim cipele mogli da uivaju u neem to dotad jo nisu uli ni videli i da se, eventualno, naprave vani pred drugima koji su po ceo dan visili naokolo, istim preispoljnim budalama kakve su i sami bili. Meu tim svetom sam esto mogao da primetim izvesnu mladu damu, koja mi je panju privukla jer mi je delovala veoma poznato, ali koju nisam imao vremena blie da osmotrim. Jednog dana sam sluajno uo kako starijoj eni s kojom je bila na ruskom kae: Kladim se da je to on, i to me je toliko zaintrigiralo da sarn, poto sam

nekako ipak uspeo da se oslobodim svojih muterija, otiao pravo k njoj i obratio joj se na ruskom: Molim vas, recite mi ko ste vi? ini mi se da sam vas negde ve video. Ja sam, odgovorila mi je ona, osoba koju ste toliko mrzeli da su muve koje u opseg zraenja vae rnrnje ulete odmah crkavale. Ako se seate kneza Ljubovedskog, moda ete se setiti i nesrene devojke koju ste jednom pratili iz Konstantinopolja za Rusiju. Istoga asa sam je prepoznao, kao i stariju enu koja je sa njom bila, kneevu sestru. Od toga dana sam svako vee provodio sa njima, sve dok nisu otputovale za Monte Karlo. Godinu i po dana nakon ovog susreta Vitvitskaja je, praena profesorom Skridlovom, dola na zborno mesto za poetak jedne od naih velikih ekspedicija, i od tada pa nadalje je bila jedan od stalnih lanova nae putnike druine. Da bih ilustrovao karakter i unutranji svet Vitvitskaje, ene koja je svojevremeno bila na rubu moralne propasti, da bi zatim, zahvaljujui pomoi umnih Ijudi iji se ivotni put ukrstio sa njenim, postala, usuujem se da tvrdim, postala takva da bi svakoj eni mogla da poslui kao uzor ovde u se odvaiti da ispriam o jednom od aspekata njenog mnogostranog unutranjeg ivota. Pored drugih interesovanja koja je imala, naroito u je privlailo prouavanje muzike. Ozbiljnost s kojom se prema ovom prouavanju odnosila jasno pokazuje razgovor koji smo vodili prilikom jedne od ekspedicija nae grupe. Na ovom putovanju kroz centralni Turkestan smo, zahvaljujui specijalnim preporukama, tri dana proveli u jednom manastiru u koji pristupa nema svako. Onoga jutra kad smo iz manastira krenuli Vitvitskaja je bila bleda kao smrt, a ruka joj je, iz nekog razloga, bila u povezu. Dugo nije mogla sama da upravlja svojim konjem, pa smo ja i jo jedan od drugova u tome morali da joj pomaemo. Kada je itav karavan ve bio krenuo ja sam konja poterao kraj nje, neto malo zaostajui za ostalima. Jako me je zanimalo ta joj se desilo, i uporno sam je o tome ispitivao. Pomislio sam da se neko od nae druine moda poneo kao ivotinja i na ma koji nain pokuao da

je uvredi nju enu koja nam je svima postala sveta pa sam hteo da doznam ko je ta propalica bio da bih ga, bez rei i bez ikakvog raspravljanja, na mestu ubio kao psa. Vitvitskaja mi je, napokon, na moja pitanja odgovorila da uzrok ovakvog njenog stanja predstavlja, kako se ona, izrazila, ta prokleta muzika, upitavi me da Ii se seam muzike od pretprole veeri. Zaista sam se setio kako smo to vee svi, smeteni u jednom kutku manastira, skoro jecali sluajui monotonu muziku koju su braa tokom jedne od svojih ceremonija izvodila. I mada smo o tome kasnije dugo razgovarali, niko od nas nije bio u stanju da objasni ta je ovome uzrok. Poto je malo poutala, Vitvitskaja je ponovo poela da pria bez rnog navaljivanja, a ono to mi je tom prilikom o uzroku svog neobinog stanja rekla, poprimilo je oblik due pripovesti. Ne znam da li je to zbog toga to je predeo kroz koji smo toga jutra jahali bio tako neopisivo velianstven, ili je razlog pak neto drugo, ali injenica je da sam ono to mi je tada s takvom iskrenou ispriala zapamtio toliko dobro da se i sada, nakon ovolikih godina, seam svake rei. Svaka od ovih rei mi se u mozak urezala s takvom jasnoom, da mi se ini kao da ih ovoga asa sluam. A evo kako je pria tekla: Ne znam, rekla je, je li u muzici bilo neeg to me je iznutra dirnulo jo dok sam bila veoma mlada, ali se zato veoma dobro seam kako sam o njoj razmiljala. Kao i svi ostali, ni ja nisam elela da izgledam kao neznalica, pa sam hvalei ili kritikujui neko muziko delo o njemu mislila samo svojim umorn. ak i kada bih prema muzici koju sam ula bila potpuno ravnoduna, izrazila bih ako me za to upitaju nekakav stav, o njoj, za ili protiv, ve prema prilici. Ponekad bih govorila i protiv neega to su svi drugi hvalili, koristei se pri tom svim strunim pojmovima koje sam znala, kako bi ljudi mislili da nisam makar ko, ve obrazovana osoba koja o svemu moe da prui svoj sud. Drugi put sam, pak, kritikovala ono to i drugi kritikuju, smatrajui da nesumnjivo postoji neto ega ja nisam svesna i zbog ega to muziko delo zasluuje kritiku. Ako sam neko muziko delo hvalila to je, opet, bilo zato to sam pretpostavljala da kompozitor, ma ko on bio, budui da se time celog ivota bavio, ne bi

dopustio da nijedna kompozicija ugleda svetlost dana ako to ne zasluuje. Jednom reju, bilo da sam kudila ili hvalila, uvek sam bila neiskrena prema sebi i prema drugima i nisam oseala nikakvu griu savesti zbog toga. Kasnije me je sestra kneza Ljubovedskog, ta dobra stara gospoa, poto me je uzela pod svoje okrilje, ubedila da nauim da sviram klavir. Svaka dobro obrazovana i inteligentna ena treba da zna da svira taj instrument, kazala je ona. U elji da dragoj staroj gospodi priinim zadovoljstvo, sva sam se bacila na uenje klavira, te sam nakon est meseci zaista svirala tako dobro da su me pozvali da uestvujem na dobrotvornom koncertu. Svi nai prijatelji koji su tom prilikom bili prisutni su me hvalili do neba i izraavali zaprepaenje mojim talentom. Jednoga dana, kneeva sestra mi je nakon to sam zavrila sa sviranjem prila i vrlo ozbiljno i sveano rekla da bi, poto mi je Bog ve dao takav talenat, bilo greh da se on zanemari i da mu se ne omogui da se u potpunosti razvije. Dodala je i da bi, poto sam ve poela da se bavim muzikom trebalo da steknem istinsko obrazovanje na ovom polju, a ne da samo sviram kao i bilo ko drugi, pa je stoga mislila da bi najpre trebalo da prouim teoriju muzike i da, moda ak polaem i ispit iz ove oblasti. Od tog dana je poela da mi naruuje svu moguju muziku literaturu, pa je ak i odlazila i u Moskvu da mi je kupi. Zidovi moje radne sobe su ubrzo bili prekriveni ogromnim policama, koje su se savijale pod teretom najraznovrsnijih muzikih publikacija. Izuavanju muzike teorije sam se posvetila s velikim arom, ne samo da bih zadovoljila svoju dobroiniteljku, ve i stoga to me je ovaj rad i sam veoma privukao, i to je moje interesovanje za muzike zakonitosti iz dana u dan raslo. Knjige koje sam imala mi, meutim, nisu bile ni od kakve pomoi, jer u njima nije bilo ni rei o tome ta je muzika zapravo,niti na emu poivaju njeni zakoni. U njima su se jedino, na razne naine, ponavljale informacije iz istorije muzike, poput onih da naa oktava ima sedam nota, dok je oktava starih Kineza

imala samo pet, da se harfa starih Egipana zvala tebuni, a njihova flauta mem, da su melodije starih Grka bile komponovane u razliitim tonalitetima, jonskom, dorskom, frigijskom, i raznim drugim; da se u devetom veku u muzici po prvi put pojavila polifonija, koja je u prvo vreme delovala tako kakofonino da je zabeleen ak i sluaj prevremenog poroaja trudne ene koja je u crkvi iznenada ula grmljavinu orgulja koje su svirale ovu muziku; da je u jedanaestom veku izvestan kaluer, po imenu Gvido di Areco, izmislio solfeo, i tako dalje, i tako dalje. Ove knjige su, povrh svega, iznosile i detalje o uvenim muziarima i o tome kako su ovi ljudi postali uveni; u njima je zabeeleno ak i kakvu je vrstu naoara i kravata nosio taj i taj muziar. O tome ta je muzika i kako ona deluje na ljudsku psihu nigde, meutim, nije bilo ni rei. U prouavanju ove takozvane teorije muzike sam provela itavih godinu dana. Proitala sam gotovo sve knjige koje sam imala, da bih ne kraju postala vrsto ubeena da ova literatura nita ne moe da mi prui; moje interesovanje za muziku je, meutim, nastavilo da raste. Stoga sam se okanula itanja i udubila se u svoje sopstvene misli. Jednoga dana sam iz kneginjine biblioteke sluajno i iz dosade uzela knjigu s naslovom Svet vibracija, koja je mojim razmiljanjima o muzici dala odreen pravac. Autor ove knjige uopte nije bio muziar, a iz sadraja se jasno videlo da se za muziku nije ak ni zanimao. Bio je matematiar i ininjer. Na jednom mestu u ovoj svojoj knjizi on muziku spominje naprosto kao primer kojim potkrepljuje svoja objanjenja o vibracijama. Tu on pie da se muziki zvuci sastoje od odreenih vibracija, koje bez sumnje deluju na vibracije koje takoe postoje i u oveku, i da je to razlog zbog koga se oveku ova ili ona muzika dopada ili ne dopada. To sam odmah razumela i potpuno sam se sloila sa hipotezom ovoga ininjera. U to vreme su mi ova interesovanja zaokupljala sve misli, tako da sam u razgovoru s kneevom sestrom uvek pokuavala da doem na temu muzike i njenog pravog znaaja. Rezultat je bio taj da se za ovo pitanje zainteresovala i ona sama. pa smo o njemu zajedno razmiljale i ak poele i da pravimo eksperimente. Kneeva sestra je specijalno u ove svrhe kupila ak i nekoliko pasa, maaka i drugih ivotinja. Poele smo, takoe, i da pozivamo

neke od njaih slugu, sluile smo im aj i satima im svirale na klaviru. Nai eksperimenti isprva nisu davali nikakve rezultate. Jednom se, meutim, moda smo u goste pozvali petoro naih slugu i desetoro seljaka iz sela koje je nekada pripadalo knezu, dogodilo da ih je polovina zaspala dok sam im svirala valcer koji sam sama komponovala. Ovaj eksperiment smo ponovile nekoliko puta, i svaki put se broj onih koji bi zaspali poveavao. Mada smo stara gospoa i ja, na osnovu svih moguih principa, komponovale i drugu muziku koja je na ljude trebalo da ima razliito dejstvo, jedini rezultat koji smo dobijale bio je da nai gosti padnu u san. Konano sam se od stalnog rada na muzici i razmiljanja o njoj toliko umorila i omravila da se stara gospoa, jednoga dana kada me je paljivo pogledala, uplaila i posluavi savet prijatelja pourila da me odvede u inostranstvo. Otile smo u Italiju i tamo sam, poto su mi panju privukli i drugi utisci, postepeno poela da se oporavljam, za muziku sam se ponovo zainteresovala tek nakon pet godina, mada ne vie s istim onim oduevljenjem kao isprva. To je bilo kada smo krenuli na nau ekspediciju za Pamir i Avganistan i kada sam imala prilike da prisustvujem eksperimentima lanova bratstva Monopsihe. Kasnijih godina nikada nisam mogla da se uzdrim da se ne nasmejem pri pomisli na to koliko smo bile naivne kada smo onoliki znaaj pridavale tome to nai gosti na imanju padaju u san. Nikad nam nije palo na pamet da ove nae goste san obuzima naprosto zato to im je ugodno, jer su kod nas postepeno poeli da se komotno oseaju i jer je, naposletku, nakon dugog i napornog radnog dana prijatno dobro veerati, popiti au votke koju ti ljubazna gospoa ponudi i zavaliti se u meku naslonjau. Nakon to sam prisustvovala onome eksperimentu i nakon to sam ula objanjenja brae Monopsihe kasnije sam, po povratku u Rusiju, i sama ponovo izvodila eksperimente sa ljudima. Pronala sam, kako su braa savetovala, apsolutno la u skladu sa atmosferskim pritiskom mesta na kome eksperiment treba da se izvede i u skladu s tim sam natimovala klavir, uzimajui pri tom u obzir i dimenzije sobe. Za eksperiment sam, sem toga, odabrala ljude koji u sebi ve nose ponovljeni doivljaj izvesnih akorda; u obzir sam uzela i karakter

mesta i rasu i narodnost prisutnih ljudi. Uprkos tome, nisam bila u stanju da dobijem iste rezultate, to jest, nije mi polo za rukom da jednom te istom melodijom kod sviju izazovem identian doivljaj. Ne moe se porei da sam kada su prisutni ljudi apsolutno odgovarali uslovima koje sam spomenula kod njih po elji mogla da izazovem smeh, suze, pakost, Ijubaznost, itd. Ali ako bi neko od njih bio potomak dve ili vie razliitih rasa ili narodnosti, ili ako bi se pak neija psiha makar i malo razlikovala od uobiajenog, rezultati su se menjali. Ma koliko da sam se trudila nije mi polazilo za rukom da jednom te istom muzikom u svima bez izuzetka probudim eljeno raspoloenje. Stoga sam ponovo odustala od svojih eksperimenata, i u neku ruku sam smatrala da sam zadovoljna dobijenim rezultatima. Ovde je, meutim, ova muzika koja je gotovo bez melodije prekjue izazvala isto stanje u svima nama: ljudima ne samo razliitih rasa i nacionalnosti, ve ak i savim razliitog karaktera, tipa, navika i temperamenta. Mogunost da se ovo objasni ljudskim oseanjem krda je sasvim iskljuena, budui da smo nedavno eksperimentom dokazali da u svim lanovima nae druine, zahvaljujui odgovarajuem radu na sebi, tog oseanja apsolutno nema. Drugim reima, prekjue nije bilo nieg drugog to bi tu pojavu moglo da izazove ili ime bi ona ma kako mogla da se objasni. Nakon to smo ovu muziku uli u meni se, poto sam se ve bila vratila u svoju sobu, ponovo javila intenzivna elja da doznam uzrok ove pojave oko koje sam toliko godina lupala glavu. itave noi nisam mogla da spavam, ve sam samo razmiljala ta bi sve to zapravo zaista moglo da znai. O tome sam i jue itavog dana nastavila da razmiljam, tako da sam ak izgubila i apetit. Nisam ni jela ni pila, a jue me je obuzelo takvo oajanje da sam se, od besa, iscrpljenosti ili pak neeg drugog, ugrizla za prst, i to toliko jako i to toliko jako da sam ga skoro otkinula sa ruke. Zbog toga mi je ruka sada u povezu. Boli me toliko, da se jedva drim na konju. Njena pria me je duboko dirnula, tako da sam svim srcem poeleo da joj pomognem. Zauzvrat sam joj ispriao o tome kako sam godinu dana ranije i sam doiveo neto u vezi s muzikom to me je veoma iznenadilo; kako sam zahvaljujui pismenoj preporuci izuzetnog oveka, oca Evlisija koji je bio moj uitelj iz detinjstva,

boravio meu Esenima, koji su veinom Jevreji, i kako su oni uz pomo nekakve veoma drevne hebrejske muzike i pesama uspevali da uine da biljke izrastu za samo pola sata, i detaljno sam joj ispriao kako su to inili. Ova pria je na nju ostavila takav utisak da su joj se ak i obrazi zaarili. itav razgovor je za rezultat imao to da smo se dogovorili da se po povratku u Rusiju, smestimo u nekom gradu u kome bismo, ni od koga uznemiravani, mogli ozbiljno da izvodimo svoje eksperimente sa muzikom. Nakon ovog razgovora, Vitvitskaja je tokom itavog ostalog putovanja ponovo bila ona stara. Uprkos povreenom prstu, najspretnije se verala na sve litice i bila je u stanju da sa daljine oel skoro dvadeset milja otkrije spomenike koji su nam ukazivali na pravac naega puta. Vitvitskaja je umrla u Rusiji, od prehlade koju je zaradila za vreme putovanja po Volgi. Sahranjena je u Samari. Bio sam tamo kada je umrla, poto su me kada je pala u postelju pozvali da doem iz Takenta. Kad je se setim sada, nakon to sam vie od polovine ivota ve proiveo, i nakon to sam obiao gotovo sve zemlje sveta, i video na hiljade ena, moram da priznam da nikada nisam sreo i da verovatno neu sresti nijednu poput nje. Da nastavim, meutim, priu o svom starijem drugu po biu, knezu Juriju Ljubovedskom, koju sam bio prekinuo. Ubrzo nakon mog odlaska iz Konstantinopolja i on je napustio grad, a do neeg ponovnog susreta je prolo nekoliko godina. Zahvaljujui pismima koja sam od njega redovno dobijao bio sam, meutim, manje-v ie informisan o tome gde je bio i ta ga je u koje vreme najvie zaokupljalo. Najpre je bio otputovao na ostrvo Cejlon, da bi zatim preduzeo putovanje rekom Ind, uzvodno do njenog izvora. Nakon toga sam od njega primao pisma iz Avganistana, Baludistana, Kafiristana, sve dok naa prepiska najednom nije zamrla; od tada pa nadalje o njemu nisam uo ni vesti, a ni ma kakve prie. Bio sam ubeen da je poginuo na nekom od svojih putovanja, i malo-pomalo sam se navikao na pomisao da sam zauvek izgubio ovog najblieg prijatelja, da bih iznenada, sasvim neoekivano, na njega

ponovo natrao u izuzetnim okolnostima, na jednom mestu u samom srcu Azije. oslednji susret sa ovekom Da bih bacio vie svetla na ovaj moj susret sa ovim ovekom koji, po mom miljenju, u savremenim ivotnim okolnostima predstavlja ideal na koji bi se vredelo ugledati, svoju priu ponovo moram da prekinem kako bih neto rekao o izvesnom Solovjevu, koji je takoe bio postao moj prijatelj i drug. Ovaj je kasnije postao strunjak u onom to se naziva istonjakom medicinom uopte, a naroito u oblasti tibetanske medicine, a takoe je bio i najvei svetski strunjak kada je re o poznavanju dejstva opijuma i haia na ljudsku psihu i organizam. Jurija Ljubovedskog sam poslednji put sreo za vreme putovanja po centralnoj Aziji, na koje sam poao zajedno sa Solovjevom.

SOLOVJEV
Na desetak kilometara od grada Buhare, koja je glavni grad buharskog kanata, Rusi su oko stanice Transkaspijske eleznice izgradili grad po imenu Nova Buhara. Solovjeva sam prvi put sreo u vreme kada sam iveo u tom novom gradu. Tamo sam otiao pre svega da bih posetio mesta na kojima bih mogao stei iscrpnija znanja o muhamedanskoj religiji i da bih posetio svoje poznanike, dervie iz Buhare koji su pripadali razliitim sektama, u meu kojima je bio i moj veliki i stari prijatelj Boga-Edin. On u to vreme nije bio u Buhari i niko nije znao kuda je otiao; ja sam, meutim, imao razloga da raunam da e se brzo vratiti. Po dolasku u Novu Buharu sam iznajmio sobicu u kui jedne debele Jevrejke koja je prodavala ruski kvas. U toj sobi sam iveo sa svojim vernim prijateljem, velikim kurdskim ovarskim psom po imenu Filos, koji me je devet godina pratio na svim mojim lutanjima. Ovaj Filos je, uzgred budi reeno, u svim selima i gradovima u kojim sam boravio ubrzo postajao uven, naroito meu deacirna iz toga mesta, zahvaljujui svom talentu da mi donosi toplu vodu za aj iz

ajdinica i restorana u koje sam ga slao sa ajnikom. Umeo je ak i da sa ceduljom koju bih mu napisao ide i obavlja kupovine. Mislim da je ovaj pas bio tako neobian da mi ne izgleda suvino da jo malo vremena potroim kako bih itaoca upoznao sa njegovom nesvakidanjom psihologijom. Opisau, u svakom sluaju, nekoliko dogaaja koji pokazuju asocijativnu otroumnost njegovih psihikih manifestacija. Neto pre vremena o kom je re bio sam u gradu P. iste ove Buharske oblasti da bih se sreo sa nekoliko dervia, pripadnika izvesnih sekti, koji su u to vreme tamo iveli i koje mi je Boga-Edin savetovao da upoznam. Prvi od spomenutih dogaaja se odigrao neposredno poto su ovi dervii napustili grad P. posle ega sam i ja odluio da se preselim u Samarkand. Finansijska sredstva su mi se bila istanjila, tako da je najvie s im sam mogao da raunam nakon to platim sobu u karavansaraju i poto izmirim druge dugove koje sam u P. imao, bilo ezdeset kopejki. U ovom gradu novac nije nikako mogao da se zaradi, budui da je sezona poljskih radova bila prola, a da u takvom zabaenom mestu, daleko od evropske civilizacije, nije nimalo lako prodati nekakve umetnike ili zanatske triarije. U Samarkandu je, sa druge strane, bilo puno Rusa i drugih Evropljana; i sam sam, osim toga, predviajui mogunost da odem u Samarkand, bio dao instrukcije da mi iz Tiflisa tamo poalju novac. Poto nisam imao ime da platim put odluio sam da ovu razdaljinu, koja je iznosila oko sedamdeset milja, preem peice, te sam tako jednog lepog dana krenuo na put sa svojim prijateljem Filosom. Pre polaska sam sebi za pet kopejki kupio hleba, a Filosu za drugih pet kopejki oviju glavu. Ovu zalihu hrane smo troili veoma tedljivo, tako da se ne bi ba moglo rei da smo bili zadovoljni. Idui tako, doli smo i do mesta na kome su se s obeju strana puta nalazili bostani, to jest povrtnjaci. U mnogim delovima Turkestana postoji obiaj da se ovakve bate jedne od drugih i od puta ograuju zasadima Jerusalimskih artioka, koje rastu vrlo visoko i gusto i koje mogu da poslue umesto drvene ili zidane ograde. Idui putem naili smo ba na tu vrstu ograde. Poto sam bio veoma gladan, odluio sam da iskopam nekoliko artioka. Pogledao sam naokolo da bih se uverio

da me niko ne vidi, i brzo iskopao etiri artioke, koje sam usput s velikim zadovoljstvom pojeo. I Filosu sam dao komad da proba, ali on ga je samo onjuio i nije hteo da jede. Poto smo stigli u Novi Samarkand, uzeo sam sobu u jednoj kui na periferiji grada, i odmah otiao na potu da vidim da li mi je stigao novac iz Tiflisa. Njega, meutim, jo uvek nije bilo. Razmiljao sam kako da doem do novca i odluio da neto zaradim pravei cvee od papira. Radi toga sam odmah pourio u prodavnicu da kupim hartiju u boji, ali poto sam izraunao da za svojih pedeset kopejki ne bih mogao da nabavim ba puno, reio sam da prosto kupim tankog belog papira i malu koliinu raznih anilinskih boja i da hartiju obojim sam. Na taj nain sam za neznatnu svotu mogao da nabavim materijal za puno papirnog cvea. Iz prodavnice sam otiao u gradski park, gde sam se malo odmarao u senci drvea. Filos je sedeo kraj mene. Udubljen u sopstvene misli, posmatrao sam kako vrapci na drveu lepraju s grane na granu, i uivaju u tiini popodneva. Najednom mi je na um pala jedna misao: to da ne pokuam da zaradim na vrapcima? Sarti koji ive u ovom mestu veoma vole kanarince i druge ptice pevaice; a to je vrabac gori od kanarinca? U ulici koja je prolazila kraj gradskog parka nalazila se stanica za fijakere, na kojoj su koijai dremali i odmarali se u svojim kolima na popodnevnoj vruini. Otiao sam do njih i iz konjskih repova iupao dlake koje su mi bile potrebne za zamke koje sam napravio i rasporedio na raznim mestima. Filos me je sve vreme veoma paljivo posmatrao. Ubrzo se u jednu zamku uhvatio vrabac, koga sam veoma paljivo izvadio i odneo kui. Kod kue sam gazdaricu zamolio da mi pozajmi makaze, oiao sam svog vrapca tako da po obliku podsea na kanarinca, i matovito ga obojio anilinskim bojama. Vrapca sam odneo u Stari Samarkand, gde sam ga odmah prodao kao specijalnog amerikog kanarinca. Za njega sam uzeo dve rublje. Za te pare sam odmah kupio nekoliko jednostavnih obojenih kaveza i otada sam svoje vrapce zapoeo da prodajem u kavezima. Za dve nedelje sam prodao osamdeset ovih amerikih kanarinaca. Prva tri ili etiri dana sam kad bih iao da lovim vrapce Filosa vodio sa sobom; posle sam ga, meutim, ostavljao kod kue, jer je ve

postao poznat meu deacima u Novom Samarkandu, pa bi ga gomila njih pratila do gradskog parka, gde bi plaili vrapce i smetali mi da ih hvatam. Onog dana kada sam prestao da ga vodim sa sobom, Filos je iezao iz kue rano ujutru, da bi se vratio tek uvee, prljav i umoran, i na moj krevet sveano spustio vrapca naravno mrtvog. To se svakodnevno ponavljalo; odlazio je rano ujutro i uvek je donosio i na moj krevet osravljao mrtvog vrapca. Nisam rizikovao da se u Samarkandu due zadrim. Bojao sam se da bi vrag mogao da odnese alu i da bi moglo da se dogodi da se neki od mojih amerikih kanarinaca skvasi na kii, ili pak da mu se prohte da se u svome kavezu okupa u vodi koju su mu dali za pie. A tad bi stvarno bilo guve, jer bi se moji ameriki kanarinci pretvorili u bedne, oiane i unakaene vrapce. Zbog toga sam pourio da odem dok mi je jo koa itava. Iz Samarkanda sam otiao u Novu Buharu, gde sam se nadao da u sresti svog prijatelja, dervia Boga-Edina. Oseao sam se kao bogata, budui da sam u depu imao sto pedeset rubalja, to je u ono vreme bila prilino velika suma. U Novoj Buhari sam, kao to sam ve rekao, uzeo sobu u kui debele Jevrejke koja je prodavala kvas. soba je bila nenametena, a preko noi bih umesto kreveta u uglu prostro ist arav na kom sam spavao bez jastuka. To nisam radio samo zbog tednje. Ne moe se, dodue, porei da je takav nain spavanja veoma jeftin, ali ja sam to inio pre svega zato to sam u ovom periodu svog ivota bio verni sledbenik ideja uvenih indijskih jogija. Istovremeno moram da priznam da u to vreme, ak ni kad sam bio u velikoj materijalnoj oskudici, nisam mogao da se liim luksuza da spavam na istom aravu i da se uvee istrljam kolonjskom vodom, koja je u sebi morala da sadri bar 80% alkohola. Pet ili deset minuta poto bih legao, nakon to bi po Filosovoj raunici trebalo da sam ve zaspao, i on bi doao da se spusti kraj mene na ovaj moj improvizovani krevet, uvek sa one strane na kojoj su mi bila lea. Kraj uzglavlja ovog super-udobnog kreveta nalazio se jednako zgodan mali stoi nainjen od knjiga, koje su bile meusobno vrsto vezane kanapom i koje su se ticale tema za koje sam u konkretnom periodu bio naroito zainteresovan. Na ovaj

originalni stoi-biblioteku stavljao sam sve ono to bi mi tokom noi moglo zatrebati petrolejku, notes, praak protiv buva i slino. Jednog jutra, nekoliko dana po dolasku u Buharu, na svom sam improvizovanom stolu naao veliku jerusalimsku artioku. Ba je avo ta gazdarica!, seam se da sam tada pomislio. Iako je onako debela, ula su joj toliko istanana da je odmah nanjuila da sam slab prema jerusaIimskoj artioci. Plod sam pojeo s velikim zadovoljstvom. Da mi je artioku donela gazdarica bio sam ubeen naprosto zato to niko drugi osim nje nije ulazio u sobu. Stoga sam joj istog dana kad sam je sreo na hodniku samouvereno zahvalio, pa sam se ak malo i naalio. Ona mi je, meutim, jasno dala na znanje da o svemu tome ne zna nita. Narednog jutra sam ponovo na istom mestu naao jerusalimsku artioku, i mada sam je pojeo sa nita manjim zadovoljstvorn ozbiljno sam se zamislio oko misterioznog naina na koji se pojavila u mojoj sobi. Koliko je tek bilo rnoje zaprepaenje kad se ista stvar ponovila i treeg dana! Ovog puta sam vrsto reio da sprovedem istragu i da ustanovim ko me to zbunjuje takvom prijatnom alom; nekoliko dana, meutim, nisam mogao nita da ustanovim, mada sam artioku svakog dana bez izuzetka nalazio na istom mestu. Da bih stvar koja me je sve vie dovodila u nedoumicu najzad razjasnio, jednog jutra sam se sakrio iza bureta u hodniku u kome je previrao kvas. Ubrzo sam ugledao Filosa kako se oprezno unja kraj bureta, sa krupnom jerusalimskom artiokom u zubima. Uao je u moju sobu i stavio je na mesto na kome sam ih obino nalazio. Otad sam poeo da na Filosa budno motrim. Kad sam se narednog jutra spremio da izaem iz kue Filosa sam potap[ao po levoj strani glave, to je za nas dvojicu znailo da idem negde daleko i da ga ne vodim sa sobom. Napolju sam, meutim, tek malo odmakao, da bih se zatim vratio u prodavnicu preko puta kue u kojoj sam stanovao i odatle zapoeo budno da motrim na vrata. Filos je ubrzo izaao, osvrnuo se unaokolo i uputio ka pijaci; kriom sam krenuo za njim. Na pijaci je u blizini gradske vage uvek bilo puno improvizovanih radnji i puno sveta.

Spazio sam Filosa kako se mirno kree kroz gomilu i nisam ga isputao iz vida. Poto je doao do jedne prodavnice, osvrnuo se oko sebe, i kad je bio siguran da ga niko ne gleda brzo zgrabio jednu jerusalimsku artioku iz daka na podu i dao se u trk. Kad sam se vratio kui, artioku sam naao na uobiajenom mestu. Opisau jo jednu psiholoku osobinu ovog neverovatnog psa. Kad bih odlazio od kue, a njega nisam vodio sa sobom, obino je leao ispred vrata i ekao da se vratim. Dok mene nema u sobu je mogao svako da ue, ali zato Filos nikoga nije putao da iz nje izie. Ako bi posetilac poeleo da sobu napusti pre nego to se ja vratim, ovaj bi ogromnni pas zareao i iskezio zube, to je bilo dovoljno da svakom strancu srce sie u pete. Ispriau vam, recimo, jedan dogaaj vezan za mog zaista istinskog, pokojnog prijatelja Filosa koji se takoe odigrao u novoj Buhari. Dan pre toga je nekakav Poljak, vlasnik onoga to se u to vreme nazivalo putujuim bioskopom, na savet metana doao k meni, poto je od njih uo da sam ja jedini u okolini koji bi mogao da mu popravi jedan, od njegova dva kontejnera za acetilen, koji je ovim putujuim zabavljaima bio neophodan za projektovanje njihovih filmova. Obeao sam mu da u ubrzo navratiti kad budem imao vremena i popraviti mu kontejner. Ispostavilo se, meutim, da je sutradan nakon ovog naeg razgovora Poljak primetio da mu gas curi i iz drugog kontejnera, pa je poto se uplaio da bi mu zbog tog mogla propasti itava naredna predstava odluio da ne eka da doem, ve da mi kontejner donese sam. Kada je video da nisam kod kue, ali da su vrata otvorena, reio je da teki kontejner ne vue natrag sa sobom, ve da ga ostavi u mojoj sobi. Toga jutra sam bio otiao u Staru Buharu, gde sam nameravao da posetim izvesnu damiju, a poto se, naroito meu sledbenicirna muhamedanske religije, smatra da je ulazak pasa u hramove i njihova dvorita veliko svetogre, Filosa sam morao da ostavim kod kue, i on je kao i obino leao pred vratima. Tako je i ovog puta, po svom obiaju, vlasnika putujeeg bioskopa pustio da u sobu ue, ali da iz nje izae ni za ivu glavu! Nakon to je par puta bezuspeno pokuao da ode, siroti Poljak je

morao da se pomiri s tim da sve do kasno uvee, kada sam se ja vratio, ostane da sedi na podu u mojoj sobi, bez hrane i bez vode i sve vreme se nervirajui. Tako sam, eto, iveo u Novoj Buhari... u to vreme sam, takoe, zapoeo i da se ozbiljno bavim izradom vetakog cvea, da bih zaradio novac, a i zbog raznih drugih pogodnosti koje mi je to donosilo. Kao prodavac ovog cvea sam mogao da uem gotovo na sva mesta u Buhari koja su me zanimala, a i prihod od ove trgovine je, sem toga, u ovo doba godine obeavao da e biti dobar. Bliio se Uskrs, a poznato je da stanovnici ovih krajeva svoje sobe i trpeze za Uskrs vole da ukraavaju cveem. Te godine se, tavie, hrianski Uskrs skoro poklapao sa odgovarajuim jevrejskim praznikom, a poto se stanovnitvo Nove i izvesnih delova Stare Buhare sastojalo prvenstveno od ljudi ovih dveju veroispovesti, potranja za vetakim cveem je bila naroito velika. Najozbiljnije sam prionuo na posao, radei nou i danju, i prekidajui ga samo retko kako bih posetio svoje prijatelje dervie, ili kako bih, ponekad kad sam uvee bio umoran, otiao da malo igram bilijar u oblinjoj kafani. U mladosti sam ovu igru voleo i bio sam u njoj prilino vet. Jedne veeri sam, ba na Veliki etvrtak, otiao da igram bilijar poto sam zavrio posao. Iznenada, iz druge sobe se zaula velika buka i galama. Bacio sam svoj tap i otrao tamo, da bih video kako etvorica ljudi tuku jednog. Mada ih nisam poznavao i mada nisam imao pojma o emu se radi, pohitao sam u pomo onom jednom koji je bio itva njihovog napada. U mladosti sam bio oduevljen japanskom borilakorn vetinom diu-dicu i hivencijanskom fiz-les-lo, i uvek sam se radovao mogunosti da svoje poznavanje ovih vetina negde primenim. Tako sam se i sada, naprosto iz zabave, ustro umeao u tuu, tako da smo nas dvojica, neznanac i ja, svojim protivnicima ubrzo dobro pokazali i naterali ih u bekstvo. U to vreme je Nova Buhara bila jo sasvim nov grad. Stanovnitvo se sastojalo od mnogih sluajno okupljenih elemenata, meu kojima je bilo i dosta ljudi iz Rusije poslatih u progonstvo, koji su iveli pod policijskim nadzorom, na takozvane vuje karte.

To je bila arena gomila ljudi svih narodnosti, od kojih su neki imaIi prolost koja ih tereti, dok je pred drugima, moda, bila budunost. Meu njima je bilo kriminalaca koji su ve odsluzili kaznu, a takoe i puno ljudi u politikom progonstvu, koji su tamo poslati bilo sudski, bilo administrativnim nareenjima, koja su u to vreme u Rusiji bila u irokoj upotrebi. Okolina i uslovi u kojima su ovi prognanici iveli bili su tako bedni, da su svi bez izuzetka s vremenom poinjali da piju; ak su i oni koji ranije nikada nisu pili, niti su pak zato imali naslednih predispozicija, sasvim spontano i lako podlegali ovoj optoj tendenciji. Drutvance u iju sam se tuu umeao pripadalo je ovoj kategoriji. Nakon tue sam eleo da svog saborca otpratim kui, iz straha da bi mu se na putu do tamo moglo neto neprijatno dogoditi, ali ispostavilo se da ivi na istom mestu gde i ostala etvorica u naputenim vagonima na eleznikoj pruzi. Poto je ve bio mrak, nisam mogao nita drugo do da mu predloim da poe sa mnom mojoj kui, to je i prihvatio. Moj novi poznanik a to je bio Solovjev bio je jo uvek mlad ovek, ali je bilo oigledno da je ve poeo da pije. Iz tue je izaao prilino isprebijan; lice mu je bilo svo nateeno, a na jednom oku je imao gadnu modricu. Narednog jutra mu je oko oteklo i gotovo se zatvorilo, pa sam ga ubedio da ne ide i da ostane sa mnom dok se ne oporavi, utoliko pre to su ve bili zapoeli uskrnji praznici i to je prethodnog dana bio zavrio sa poslom. Na Veliki petak je nekuda otiao, ali se vratio da bi no proveo kod mene. Gotovo itavog narednog dana sam morao nekuda da jurim. Morao sam da isporuim cvee narueno za Uskrs. Nisam imao slobodnog vremena sve do uvee, a poto ovde nisam imao hrianskih poznanika i nisam imao gde da odem na proslavu, kupio sam kuli, pashu, arena jaja i sve drugo to je uobiajeno za ovaj praznik, kao i malu bocu votke, i sve to poneo kui. Solovjeva nisam zatekao pa sam, poto sam se umio i uredio nisam imao drugo odelo da bih se presvukao sam otiao na veernje bogosluenje u crkvu. Kada sam doao natrag, Solovjeva sam.zatekao kako ve spava. Poto u sobi nisam imao stola iz dvorita sam tiho, kako ga ne bih uznemirio, doneo jedan prazan sanduk, koji sam prekrio

istim aravom i po njemu poreao sve to sam kupio za praznik, da bih tek onda pozvao Solovjeva. Bio je veoma iznenaen prizorom koji mu se ukazao i veoma je rado pristao da se pridrui ovoj sveanoj veeri. Ustao je, pa smo zajedno seli za sto, on na moje knjige, a ja na prevrnutu kantu, Najpre sam svakome od nas dvojice nasuo po au votke, ali on je, na moje zaprepaenje, odbio da ispije i zahvalio se. Votku sam sam popio sam, a Solovjev je poeo da jede. Filos, koji je prisustvovao ovoj proslavi, dobio je duplu porciju, dve ovije glave. Sedeli smo u tiini i jeli. Ovaj Uskrs nije bio radostan ni za mene ni za Solovjeva. Seajui se poznatih prizora porodinih proslava ovog praznika, poeo sam da razmiljam o svojoj porodici koja je ostala daleko. Solovjev je takoe o neemu razmiljao, tako da smo prilino dugo sedeli ne progovorivi ni rei. Sasvim iznenada, Solovjev je, kao za sebe, uzviknuo: Pomozi mi, o Gospode, da seajui se ove veeri nikada vie ne budem u stanju da pijem taj otrov koji me je doveo do ovakvog ivota! Uutao je, da bi neto zatim sa neutenim gestom promrmljao Eh, ... ja! i zapoeo da mi pria o svom ivotu. Ne znam ta je to na njega ostavilo takav utisak. Da li ga je Uskrs podsetio na daleke i drage uspomene, na vreme kada je jo uvek bio ovek, ili je pak u pitanju bio prizor paljivo postavljenog stola i neoekivano slavlje, ili pak oba zajedno? ta god bilo da bilo, otvorio mi je svoju duu. Ispostavilo se da je Solovjev nekada bio potanski slubenik, ali da je to postao sasvim sluajno. Poticao je iz trgovake porodice u Samari, u kojoj je njegov otac imao etiri velika mlina. Majka mu je bila iz osiromaene plemike porodice. Obrazovanje je stekla u jednoj koli za aristokratiju, a vaspitanje koje je deci pruila sastojalo se iskljuivo od uenja kulturnog ophoenja i pravila lepog ponaanja; to je bilo sve ime im je punila glavu. Otac mu gotovo nikad nije bio kod kue, poto je vreme provodio u svojim mlinovima i trgovinama itom. Bio je, tavie, navikao da pije, pa bi se nekoliko puta u godini redovno nedeljama opijao. ak i trezan je, meutim, prema sinovljevim reima, bio nepodnoljiva budala.

Ovi njegovi roditelji, od kojih je svako iveo svoj ivot i imao sopstvena interesovanja, meusobno su se samo podnosili. Solovjev je imao i mlaeg brata, i obojica deaka su ila u dravnu kolu. Roditelji su ak, kao to to biva, meusobno podelili i decu. Stariji sin je bio majin, a mlai oev miljenik, i zbog toga je esto dolazilo do scena. Otac se starijem sinu nikada nije obraao bez neke vrste podsmeha, tako da se meu njima postepeno razvilo svojevrsno neprijateljstvo. Majka, kojoj je mu davao novac za kune trokove, Solovjevu je svakoga meseca davala izvesnu sumu. Njegovi apetiti su, meutim, s godinama narasli, a prihodi mu nisu bili dovoljni da bi platio svoje udvaranje devojkama. Jedanput je od majke ukrao narukvicu, i prodao je kako bi kupio nekakav poklon. Kada je otkrila ta se dogodilo, majka je ovu krau prikrila od oca; on je, meutim, i dalje krao i otac mu je jednog dana, kada je za to doznao, priredio veliku scenu i oterao od kue, mada mu je kasnije, na zauzimanje majke i nekih roaka, ipak oprostio. Kada je Solovjev iao u peti odnosno pretposlednji razred, u grad u kome su iveli je doao cirkus, i on je potpuno izgubio glavu za akrobatkinjom na konju po imenu Verka. Kada je cirkus preao u Caricin i on je krenuo za njim, poto je prethodno od majke nekakvim laima izmamio novac. U to vreme je ve bio zapoeo da pije. U Caricinu je doznao da se dotina Verka spetljala s porunikom konjike policije, i iz revolta je poeo da se opija. Poeo je da zalazi u luke krme, gde je naao puno slinih drugova. Tom je doao kraj kad su mu jednog lepog dana dok je bio pijan ukrali sve to je imao, tako da se naao bez prebijene pare u nepoznatom gradu, a nije se usuivao da se javi svojoj porodici. Poto je postepeno rasprodao sve line stvari i odelo, najzad je bio prinuen da i odeu koju je nosio zameni za obine rite, te je tako u pravom smislu rei zapao meu izoptenike iz drutva. Glad ga je prisilila da se zaposli u ribarnici, a zatim je menjajui poslove, zajedno sa drugima poput njega, dospeo u grad Baku. Tu mu se sudbina malo nasmeila. Neko mu je dao odelo, i polo mu je za rukom da postane telefonista u okrugu Balahna.

Nedae koje je neposredno pre toga preiveo navele su ga da se zamisli, tako da je poeo marljivo da radi. Jednoga dana je sreo nekog iz Samare ko je, poto je uo ko je on, to jest iz koje porodice potie, odluio da mu pomogne da popravi svoj poloaj, poto je bio zavrio peti razred. Solovjev je dobio mesto pomonika u PTT slubi u Bakuu, pod uslovom da nekoliko prvih meseci radi besplatno. Nakon toga je dobio potu u Kuki, gde je radio kao slubenik. Poto se uzdravao od pia, polo mu je za rukom da se pristojno obue, pa ak i da utedi neto novca. Kada je napunio dvadeset i jednu godinu od vojnih vlasti je dobio poziv za vojsku. To ga je obavezivalo da se vrati u svoj rodni grad, te je po dolasku u Samaru odseo u hotelu i javio se majci. Majci, kojoj je i do tada pisao, bilo je drago to joj je sin oigledno okrenuo novi list i polo joj je za rukom da oca izmoli da mu oprosti. Solovjeva su ponovo primili u kuu, a otac mu je, kada je video da se sin urazumio, bio zadovoljan to nije ispalo gore i lepo je postupao prema njemu., Poto se prijavio za vojsku, Solovjev je dobio vojni poziv, ali je s obzirom da je bio telegrafista morao nekoliko meseci da prieka dok ga ne poalju na odsluenje, poto je regrute njegove kategorije rasporedivala centralna vojna uprava. Tako je neka tri ili etiri meseca proveo sa roditeljima, da bi ga zatim rasporedili u potansku slubu eleznikog bataljona zaduenog za transkaspijsku eleznicu, koja je u to vreme jo uvek bila pod vojnom upravom. Kada je stigao na odredite i poto je odsluio nekoliko obaveznih nedelja kao obian redov u drugoj eti, dodeljena mu je takozvana linija Kuka, ali se ubrzo zatim razboleo od utice, pa su ga poslali u bolnicu u Mervu, gde je bila stacionirana njegova eta. Kada se oporavio poslali su ga u glavni tab bataljona u Samarkandu, a zatim i u tamonju vojnu bolnicu, kako bi ustanovili da li je i dalje sposoban vojnu slubu. U glavnoj bolnikoj zgradi u kojoj je Solovjev bio smeten nalazila se, takoe, i zatvorska bolnica. etajui kroz hodnik i povremeno razgovarajui kroz prozori sa zatvorenicima. Solovjev se s jednim od njih, Poljakom optuenim za falsifikovanje novca, i sprijateljio.

Kada su ga zbog slabog zdravlja oslobodili vojske, i kada je bio otputen iz bolnice, zatvorenik ga je zamolio da jednom njegovom prijatelju, koji je iveo u blizini stanice, odnese pismo. U znak zahvalnosti to je primio ovo pismo, Poljak mu je kriom dao boicu nekakve plave tenosti, objasnivi mu da ova tenost moe da se koristi za falsifikovanje zelenih novanica od tri rublje ali ni jednih drugih i da se to radi na sledei nain: Na obe strane novanice se prisloni specijalan papir nakvaen ovom tenou i sve se dobro pritisne knjigom. Negativi koji se na ovaj nain dobiju sa obeju strana daju tri ili etiri dobre kopije. U centralnoj Aziji, gde ljudi ruski novac ne poznaju ba dobro, ovakve novanice je bilo veoma lako proturiti. Solovjev je ovaj postupak najpre isprobao iz radoznalosti, ali se zatim, neposredno pre nego to e poi kui, naao u novanoj oskudici, pa je bez nekog naroitog rizika proturio malu koliinu sopstvenih falsifikata. Kod kue su ga lepo doekali, a otac je insistirao da ostane i da mu pomae u poslu, kao to je to inio njegov mlai brat. Solovjev je pristao, a otac ga je poslao u nove mlinove, negde izvan Samare. On je meutim, nakon to je nekoliko meseci radio, poeo da se dosauje, pa je u enji za svojim skitalakim ivotom otiao ocu i iskreno mu rekao da vie ne moe da izdri. Otac ga je pustio da ide, pa mu je ak i dao dosta para. Nakon ovoga, Solovjev je otiao u Moskvu i u St. Petersburg, ponovo je zapoeo da pije, i konano je pijan stigao i u Varavu. To je bilo oko godinu dana nakon to su ga otpustili iz vojske. U Varavi ga je na ulici zaustavio nekakav ovek, za koga se ispostavilo da se radi o onom zatvoreniku koga je upoznao u bolnici u Samarkandu. Izgleda da ga je sud bio oslobodio, pa se vratio u Varavu, pre svega zato da bi nabavio papir i mainu za tampanje novanica, koje je naruio iz Nemake. Pozvao je Solovjeva da sa njim ue u ortakluk i da mu u Buhari pomogne u njegovom poslu. Solovjeva je ova mogunost za nezakonitu, ali laku zaradu dovela u iskuenje. Otiao je u Buharu da bi tamo priekao svog ortaka, ali poljski falsifikator se zadrao u Varavi gde je oekivao svoju mainu. Solovjev je nastavio da pije, proerdao je ono novca to mu je bilo

ostalo, naao je nekakav posao na eleznici, i tu je kada sam ga upoznao bio radio ve tri meseca, sve vreme ne prestajui da pije. Solovjevljeva iskrena pria me je duboko dirnula. U to vreme sam ve puno znao o hipnozi, tako to sam, poto oveka dovedem u izvesno stanje sugestijom, mogao na njega da utiem da zaboravi ma koju nepoeljnu naviku. Stoga sam Solovjevu predloio da mu, ako pogubne navike pijenja votke zaista eli da se oslobodi, u torne pomognem. On se sloio, pa sam ga narednog dana doveo u hipnotiko stanje i dao mu neophodne sugestije. Postepeno je prema votki poeo da osea takvu odbojnost, da taj otrov, kako je za nju govorio, nije mogao ni da pogleda. U to vreme Solovjev se, poto je ostavio svoj posao na eleznici, preselio kod mene. Poeo je da mi pomae u izradi cvea, a nekad ga je i nosio na pijacu da ga proda. Kada je na taj nain postao moj pomonik, i poto smo se ve navikli da ivimo zajedno kao braa, u Staru Buharu se konano vratio moj prijatelj Boga-Edin, o kome tri meseca nisam imao nikakvih vesti. Poto je uo da sam ja u Novoj Buhari, ve narednog dana je doao da me vidi. Kada sam ga upitao zbog ega je toliko dugo bio odsutan, Boga-Edin mi je odgovorio: Sve ovo vreme me nije bilo jer sam u jednom od gradova Gornje Buhare sluajno upoznao jednog izuzetno interesantnog oveka, pa sam, da bih ga ee viao i da bih sa njim to vie razgovarao o pitanjima koja me najdublje zanimaju, udesio da mu budem vodi na putovanju kroz Gornju Buharu i du obale Amu Darje, pa sam sa njim sada stigao i dovde. Taj starac je, nastavio je Boga-Edin, pripadnik reda koji je meu nama derviima poznat po imenu Sarmong, a iji glavni manastiri se nalaze negde u srcu Azije. Tokom jednog od mojih razgovora sa ovim izuzetnim stvorenjem ispostavilo se da je na neki nain doznao dosta o tebi. Stoga sam ga upitao da Ii bi imao neto protiv ako bi ti eleo da ga vidi. Na to mi je on odgovorio da bi mu bilo drago da te vidi kao oveka koji je mada po poreklu kafir zahvaljujui svom nepristrasnom stavu prema svim ljudima, uspeo da stekne duu slinu naoj.

Kafir je ime kojim ovde nazivaju sve strance druge vere a tu spadaju i svi Evropljani koji po ovdanjem miljenju ive kao ivotinje, bez ikakvih principa i bez ieg svetog u sebi. Ono to mi je Boga-Edin o ovome oveku ispriao, uinilo je da mi se zavrti u glavi, pa sam ga zamolio da mi to je pre mogue sa njim ugovori sastanak. On je na to rado pristao, budui da se starac u tom trenutku nije nalazio daleko, ve je sa nekim prijateljima boravio u Kilaku, u blizini Nove Buhare. Dogovorili smo se da sutradan odemo tamo. Sa starcem sam nekoliko puta dugo razgovarao. U poslednjem od ovih razgovora me je posavetovao da odem u manastir i da tamo provedem izvesno vreme. Moda e, objasnio mi je, tamo uspeti da sa nekim porazgova o pitanjima koja te zanimaju, i moda e na taj nain sebi moi da razjasni ta je to za ime traga. Dodao je i da bi, ako tamo nameravam da odem, on bio voljan da mi pomogne i da bi mi naao vodie koji su mi neophodni, pod uslovom da se sveano zakunem da nikad nikome neu rei gde se manastir nalazi. Odmah sam, naravno, na sve pristao. alio sam jedino to moram da se rastanem od Solovjeva, kome sam postao veoma privren; zato sam iskoristio priliku da starca upitam da li bih na to putovanje mogao da povedem i jednog svog dobrog prijatelja. Nakon to je malo razmislio, odgovorio mi je: Mislirn da moe, naravno ako si u stanju da jemi za njegovu ast i za to da e odrati zakletvu, jer e i on morati da se zakune. Za Solovjeva sam sasvim mogao da jemim, budui da je za vreme naeg prijateljstva bio ve dokazao da je u stanju da dri re. Poto smo o svemu jo jednom porazgovarali, dogovorili smo se da se u odreeni dan narednog meseca, kraj ruevina Jeni Hisara, na obalama Amu Darje, sretnemo sa ljudima koje emo prepoznati po lozinci i koji e nam posluiti kao vodi i do ovog manastira. Solovjev i ja smo u dogovoreni dan stigli do ruevina drevne tvrave Jeni Hisar, gde smo se istoga dana sreli sa etvoricom KaraKirgiza koji su poslati po nas. Nakon uobiajene procedure smo svi zajedno veerali, a kada se smrklo ponovili smo zakletvu koju su od

nas traili, pa smo, nakon to su nam navukli balik11 na oi, seli na konje i odjahali. Tokom itavog putovanja smo se strogo drali svoje zakletve da neemo gledati i da neemo pokuavati da ustanovimo kuda idemo i kroz koja mesta prolazimo. Balik bi nam sa oiju uklonili samo kad se nou zaustavimo, ili kada bismo u toku dana jeli negde na usamljenim mestima. Tokom puta su nam, meutim, dozvolili da oi otkrijemo samo dva puta. Prvi put su to uinili osmoga dana putovanja, kada je trebalo da preemo visei most preko koga je nemogue prei na konju, a takoe ne mogu da ga preu ni dva oveka uporedo, ve samo jedan po jedan, i to nikako vezanih oiju. Po izgledu okoline koju smo ugledali zakljuili smo da se radi o dolini reke Pjand, ili pak o Zeravanu, budui da je pod nama tekla iroka reka, a da je sam most bio nalik na onaj koji se podie u kanjonima ovih dveju reka. Moram da kaem da bi za nas bilo mnogo bolje da je ovaj most mogao da se pree zatvorenih oiju. Ne znam da Ii je to bilo zato to smo dugo pre toga putovali sa zavezanim oima, ili pak iz nekog drugog razloga, ali nikada neu zaboraviti strah i nervozu koji su nas prilikom prelaska ovog mosta obuzeli. Dugo nismo mogli da se nateramo ni da kroimo na njega. Takvi se mostovi veoma esto sreu u Turkestanu, tamo gde nema drugog prelaska, ili pak tamo gde bi inae da se pree jedna milja trebalo praviti zaobilazni put od dvadeset dana. Oseanje koje ovek ima kada stoji na nekom od tih mostova i gleda dole u ambis, kroz koji obino protie reka, moe da se uporedi sa onim koje se javlja kada se pogleda dole sa vrha Ajfelove kule, jedino to je mnogo puta intenzivnije, a ako pogledate uvis vrhovi planina su tako visoki da se ne mogu sagledati njih moete videti samo sa udaljenosti od nekoliko milja. Ti mostovi, ta vie, retko kad imaju ogradu, a toliko su uski da njima moe da pree najvie jedan natovareni brdski konji i niko naporedo sa njim. Oni se, pored toga, i ljuljaju kao da hodate po
11

Balik je kapuljaa koja moe da se stavi na takav nain da sasvim pokriva lice

dobrom madracu sa oprugama, dok nesigurnost koju oseate kada je re o njihovoj vrstini neu ni da spominjem. Njih veinom dre konopci nainjeni od vlakana kore nekakvog drveta, pri emu je jedan kraj konopca vezan za most, a drugi za neko oblinje drvo na planinskom obronku ili za neki istureni deo stene. U svakom sluaju, ovakve mostove ne bih mogao da preporuim ak ni onima koje u Evropi zovu lovcima na uzbuenja. Svakom Evropljaninu bi prilikom prelaska jednog ovakvog mosta srce silo, ne u pete, ve negde jo nie. Druga prilika u kojoj su nam oi otkrili bila je kada smo prolazili kraj jednog karavana. Poto oigledno nisu eleli da udne kapuljae koje su nam bile navuene preko oiju privlae panju ili pobude sumnju, nai vodii su smatrali da je preporuljivo da ih prilikom ovog susreta uklonimo. To smo uinili upravo u trenutku kada smo prolazili kraj jednog od spomenika tipinih za Turkestan, koji se nalazio na samom vrhu planinskog prevoja. U Turkestanu ima puno ovih spomenika, koji su smeteni veoma mudro; bez njih mi, putnici, ne bismo bili u stanju da se orijentiemo u ovoj haotinoj oblasti bez puteva. Oni se obino podiu na nekom uzdignutom mestu, tako da ih je, ako se zna opti plan njihovog rasporeda, mogue opaziti jo iz daleka, ponekad i sa udaljenosti od nekoliko milja. Ti spomenici nisu nita drugo do usamljeni visoki kameni blokovi, ili pak naprosto dugi stubovi pobijeni u zemlju. Meu narodom koji nastanjuje planinske predele o ovim spomenicima krue razliite legende, kao na primer to da je u pitanju mesto na kome je neki svetac sahranjen ili se iv uzneo u nebo, na kom je ubio sedmoglavu adaju, ili pak na kome mu se dogodilo neka druga izuzetna stvar. Obino se svetac u ije ime je spomenik podignut smatra zatitnikom itavog okolnog podruja, a kada putnik uspeno prebrodi ma koju od tekoa svojstvenih ovom kraju to jest kad umakne napadu razbojnika ili divljih zveri, ili pak kada uspeno prede planinsku reku, ili prebrodi ma kakvu drugu opasnost sve se to pripisuje zatiti ovoga sveca. Stoga svaki trgovac, hodoasnik, ili ve bilo koji drugi putnik koji kroz takve opasnosti proe, kod spomenika ostavlja izvestan dar u znak zahvalnosti.

Utvrdio se obiaj da se kao dar donosi neto to e sveca, kako se tamo veruje, mehaniki podseati na molitve onoga ko je taj dar doneo. Stoga se donose darovi kao to je komad tkanine, rep neke ivotinje, ili pak neto slino, tako da, kada se jedan kraj privee za spomenik, drugi moe slobodno da lepra na vetru. Te stvari koje na vetru lepraju ine da mesto na kome je spomenik smeten za nas, putnike, bude vidljivo sa velike daljine. Svako kome je raspored ovih spomenika priblino poznat, moe sa nekog uzvienja da locira jedan od njih i da se uputi u tom pravcu, od ovog opet ka sledeem, i tako dalje. Ako se ne zna njihov opti raspored kroz ove krajeve je skoro nemogue putovati. Jasno ocrtani putevi, odnosno staze, ne postoje, a ako se neke staze same od sebe formiraju, one se zbog promene vremena ili snenih oluja veoma brzo mogu izmeniti, ili pak biti potpuno izbrisane. Stoga bi da tih obeleja nema, putnik koji pokuava da nae odgovarajuu stazu bio toliko zbunjen, da mu ni najbolji kompas ne bi bio ni od kakve koristi. Kroz ove krajeve je mogue proi jedino ako se poloaj odreuje od jednog spomenika do drugog. Putem smo nekoliko puta menjali konje i magarce, a ponekad smo ili i peice. Vie puta smo morali da preplivavamo reke i prelazimo preko planina, a na oseaj toplote i hladnoe nam je govorio da smo se ponekad sputali u duboke doline i uspinjali veoma visoko. Konano smo se, kada su nam dvanaestog dana otkrili oi, nali u uskom klancu ije su obale bile prekrivene bujnom vegetacijom. Ispostavilo se da je to naa poslednja postaja. Poto smo jeli nastavili smo put, ali ovoga puta neprekrivenih oiju. Jahali smo na magarcima uzvodno uz tok ove reke, a nakon oko pola sata jahanja kroz klanac pred nama se otvorila mala dolina okruena visokim planinama. Sa desne strane i pred sobom, mada neto vie ulevo, mogli smo da vidimo snegom prekrivene planinske vrhove. Poto smo preli dolinu, iza okuke puta smo u daljini ugledali nekakve zgrade, na obronku sa nae leve strane. Kad smo prili blie, mogli smo da razaberemo neto poput tvrave kakve se, mada manjih razmera, sreu na obalama Amu Darje ili Pjanda. Zgrade su bile opkoljene visokim, zatvorenim zidom. Konano smo ujahali na prvu kapiju, gde nas je presrela jedna starica kojoj su nai vodii neto rekli; odmah zatim su ponovo izjahali

na istu kapiju. Ostali smo sami sa onom staricom, a ona nas je bez ikakve urbe dovela do jedne od brojnih malih soba nalik na elije koje su bile izgraene u krug oko malenog dvorita, pokazala nam dva kreveta koja su u njoj stajala, i otila. Uskoro je doao jedan starac veoma dostojanstvenog izgleda i poeo je, ne postavivi nam prethodno nikakva pitanja, da sa nama vrlo ljubazno razgovara na turkomanskom, kao da se ve odavno znamo. Pokazao nam je gde se ta nalazi i rekao da e nam prvih nekoliko dana obroke donositi ovamo. Savetovao nam je da se odmorimo od dugog puta, ali je dodao, i da ako nismo umorni moemo da proetamo naokolo. Jednom reju, dao nam je na znanje da moemo da ivimo kako nam je volja. Poto smo zaista bili veoma umorni od puta, odluili smo da se odmorimo i legli smo u krevet. Spavao sam kao zaklan i probudio sam se tek kada je deak ujutru doneo pribor za aj i samovar sa zelenim ajem, zajedno sa naim dorukom koji se sastojao od toplog kukuruznog hleba, kozjeg sira i meda. eleo sam da deaka upitam gde moemo da se okupamo, ali se na alost ispostavilo da je jedini jezik koji govore pen-zis, a ja sam od tog jezika znao samo nekoliko psovki. Solovjev je ve bio ustao i izaao; vratio se nakon desetak minuta. I on je uvee bio vrsto zaspao, ali se usred noi probudio, pa je poto se bojao da nekoga ne uznemiri, isprva samo leao i tiho uio tibetanske rei. U zoru je izaao da pogleda ega ima unaokolo, ali ga je kada je hteo da izae kroz kapiju, neka starica pozvala i rukom mu dala znak da doe u jednu kuicu u uglu dvorita. Poao je za njom, pomislivi da je bez sumnje zabranjeno ja se izlazi napolje, ali ispostavilo se da je dobra ena htela jedino da mu da da se napije sveeg, toplog mleka, nakon ega mu je i sama pomogla da otvori kapiju. Poto nam niko drugi nije dolazio, mi smo, poto smo popili aj, odluili da poemo u etnju i ispitamo okolinu. Najpre smo obili oko itavog visokog zida koji je opkoljavao graevinu. Pored kapije na koju smo uli postojala je jo jedna, neto manja, na severozapadnoj strani. Svuda je vladala nekakva gotovo jeziva tiina, koju je naruavao jedino daleki um vodopada i povremeni cvrkut ptica. Bio je vreo letnji

dan, vazduh je bio teak, a mi smo bili bezvoljni i ni najmanje nas nije zanimao velidanstveni pejza koji nas je okruivao. Sebi nas je, kao da smo zaarani, privlaio jedino zvuk vodopada. Ne razmenivi ni rei, Solovjev i ja smo automatski otili do vodopada, koji je kasnije postao nae najomiljenije mesto. Ni tog ni narednog dana niko nije dolazio da nas vidi, ali su nam tri puta dnevno donosili hranu koja se sastojala od mlenih proizvoda, suenog voa i ribe-pastrmke sa crnim pegama a gotovo svaki sat su nam dopunjavali samovar. Vreme smo provodili leei u krevetu, ili smo pak odlazili do vodopada, gde smo uz njegov monotoni um uili tibetanske rei. Za sve to vreme ni kraj vodopada, a ni na putu do njega nismo nikog sreli, ako ne raunamo to to su jednom dok smo tamo sedeli naile etiri devojice, koje su se, kad su nas videle, okrenule na drugu stranu i proavi kroz umarak ule na kapiju koju smo zapazili na severozapadnoj strani. Treeg dana ujutro sam sedeo u senci u blizini vodopada, dok je Solovjev iz dosade, na neki samo njemu poznat nain, izmiljao kako da pomou tapia odredi visinu snenih vrhova koji su nas okruivali. Iznenada smo ugledali kako ka nama tri deak koji nam je donosio hranu. Kada je stigao, Solovjevu je predao nekakvu poruku obian presavijeni list papira bez koverte. Solovjev je hartiju uzeo, a kada je na njoj video ime ,Aga Georgi, ispisano na sartskom, odmah u je predao meni. Kada sam poruku otvorio, i kada sam prepoznao rukopis, sve mi se zacrnilo pred oima toliko je cela stvar bila neoekivana. Radilo se o rukopisu koji sam tako dobro poznavao, o rukopisu meni najdraeg oveka, kneza Ljubovedskog. Poruka je bila napisana na ruskom, a njen sadraj je bio sledei: Drago moje dete: kada sam saznao da si ovde mislio sam da e me udariti kap! ao mi je to ne mogu da dotrim da te zagrlim i to moram da saekam da sam doe k meni. U postelji sam; svih ovih dana nisam izlazio i nisam ni sa kim razgovarao, tako da sam tek sada doznao da si ovde. Kako se samo radujem to u te uskoro videti! Moja radost je dvostruka, jer se radujem i to si ovde doao sam, bez moje pomoi ili pomoi naih zajednikih prijatelja, to bih morao da

znam, jer to dokazuje da za ovo vreme nisi spavao. Doi mi brzo, pa da o svemu razgovaramo! ujem i da si doao sa nekim drugom. Iako ga ne poznajem, bie mi drago da ga pozdravim kao tvog prijatelja. Nisam proitao ni pola ovog pisamceta, a ve sam poeo da trim, dovravajui itanje u trku i rnaui Solovjevu da brzo doe. Kuda zapravo trim, nisam znao. Solovjev i deak su trali za mnom. Kada smo stigli u prvo dvorite, u kom smo nas dvojica stanovali, deak nas je poveo i pokazao nam eliju u kojoj je leao knez. Nakon to smo se radosno pozdravili i zagrlili, upitao sam kneza kako mu se dogodilo da se razboli. Do ovoga sam se, rekao mi je on, oseao veoma dobro. Prve dve nedelje sam posle kupanja sekao nokte na nogama, i mora biti da sam sluajno neki odsekao prekratko, jer mi se kasnije, dok sam, kao i obino hodao bos, u taj prst zabo iver i to je poelo da me boli. Na ovo najpre nisam obraao panju, jer sam mislio da je proi; umesto toga je bilo sve gore, i konano je poelo i da se gnoji. Pre nedelju dana sam pao u groznicu koja se sve vie pojaavala, tako da sam bio prinuen da legnem u postelju. ak sam i buncao. Braa su mi kazala da sam imao trovanje krvi, ali sada je opasnost prola i oseam se dobro. Ali neemo vie o meni. To nije nita ... uskoro u se oporaviti. Brzo mi reci kako i kojim udom si ti ovamo dospeo? Ukratko sam mu ispriao kako sam iveo za vreme one dve godine tokom kojih se nismo videli; o sluajnim susretima koje sam tokom ovog perioda doiveo, o svom prijateljstvu sa derviem Boga_Edinom, dogaajima koji su odatle proizali, i o tome kako sam se na kraju naao ovde. Zatim sam ja njega upitao zato je tako iznenada iezao, zato mi se za sve to vreme nije javljao i zato je dopustio da brinem u neizvesnosti, sve dok se konano, s bolom u srcu, nisam pomirio s milju da sam ga zauvek izgubio. Ispriao sam mu i kako sam, za svaki sluaj, naruivao opela za pokoj njegove due, ne obazirui se na trokove i bez obzira to nisam ba verovao u njihovu delotvornost. Nakon toga sam ga upitao kako je on sam ovamo dospeo. Kada smo se poslednji put sreli u Konstantinopolju,odgovorio mi je knez, kod mene je ve bila nastupila nekakva unutranja klonulost, neto nalik na apatiju. Za vreme puta na Cejlon i tokom

narednih godinu i po dana ta je apatija poprimila oblik neega to bi moglo da se nazove alosnim gubitkom iluzija, i u meni je neprestano rasla nekakva vrsta unutranje praznine, dok su sva interesovanja vezana za ivot bledela. Po dolasku na Cejlon sam se upoznao sa uvenim budistikim kaluerom A. esto smo veoma iskreno razgovarali, i ti su razgovori doveli do toga da organizujemo ekspediciju uzvodno uz tok reke Ganga, iji je program bio tano odreen i marruta isplanirana, u nadi da e nam ona pomoi da konano razjasnimo ona pitanja koja su i njega muila u istoj meri kao i mene. Ovaj poduhvat je za mene lino predstavljao poslednju slamku za koju sam se bio uhvatio, te je stoga, kad se ispostavilo da je i ovo putovanje bilo jo jedna fantomska potera, u meni konano sve umrlo i nisam imao volje da ma ta vie preduzimam. Nakon ove ekspedicije sam sluajno ponovo otiao u Kabul, gde sam se sasvim predao istonjakoj dokolici, ivei bez ikakvog interesovanja i cilja i automatski nastavivi da se viam sa starim i novim poznanicima. esto sam odlazio u kuu svog starog prijatelja Age Kana. U drutvu domaina, iji je ivot tako obilovao avanturama, ovek je nekako mogao da provede vreme u dosadnom Kabulu. Jednog dana sam kod njega, na poasnom mestu, video jednog starog Tamila, u odei koja ni malo nije odgovarala kui Age Kane. Nakon to me je pozdravio, Kan mi je, poto je video moju zbunjenost, apatom urno objasnio da je ovaj dostojanstveni starac njegov veliki prijatelj, udan ovek iji je on veliki dunik, budui da mu je jednom spasio ak i ivot. Ovaj starac je iveo negde na severu, ali je povremeno dolazio u Kabul, da bi video roake ili pak nekim drugim poslom, i tom prilikom bi uvek navraao da ga vidi, to je Agi Kanu priinjavalo neizmerno zadovoljstvo, jer nikad nije upoznao boljeg oveka. Posavetovao me je da sa njim porazgovaram, dodajui da ako se na to odluim, treba da govorim glasno, jer je starac pomalo tvrd na uima. Nakon toga je nastavljen razgovor koji je zbog mog dolaska bio prekinut. Radilo se o konjima. Starac je u razgovoru takoe uestvovao i videlo se da je veliki poznavalac konja, kao i da ih je nekada veoma voleo. Nakon toga, razgovor je skrenuo na politike teme. Prialo se o

susednim zemljama, o Engleskoj i Rusiji, a Aga Kan je, kada se povela re o Rusiji, pokazujui na mene, u ali rekao: Molim vas da o Rusiji ne kaete nita loe. Moglo bi se dogoditi da uvredite naeg ruskog gosta. Iako je to rekao alei se, bilo mi je jasno da je Kan eleo da sprei nepoeljne optube na raun Rusa. U to vreme su Rusi i Englezi bili veoma omraeni. Opti razgovor je tada zamro, a mi smo poeli da razgovaramo u pojedinanim grupicama. Ja sam razgovarao sa onim starcem, koji me je sve vie privlaio. Sa mnom je razgovarao na jeziku koji se tamo govori, upitavi me koliko dugo sam ve u Kabulu i odakle sam doao. Onda je iznenada poeo da govori ruski, veoma pravilno mada sa prirnetnim naglaskom, objasnivi mi da je bio u Rusiji, ak i u Moskvi i u St. Petersburgu, te da je dugo iveo u Buhari, gde je upoznao mnoge Ruse i nauio ruski jezik. Dodao je da mu je veoma drago to mu se pruila prilika da ovaj jezik ponovo govori, jer je zbog nedostatka vebe ve bio poeo da ga zaboravlja. Neto kasnije je, izmeu ostalog, rekao da bismo, ako se ja sa tim slaem i ako bi eleo da malo razgovaram na svom matemjem jeziku i uinim ast jednom starcu, mogli zajedno da krenemo i da posedimo i popriamo u nekoj ajdinici. Objasnio mi je da je sedenje u kafanama i ajdinicama njegova.navika i slabost jo iz mladosti, i da i sada kad god doe u grad ne moe sebi da uskrati zadovoljstvo da svoje slobodno vreme provede na taj nain, jer je uprkos guvi i galami na ovim mestima u stanju da razmilja bolje nego igde, dodajui da je bez sumnje ba ta guva i galama ono zbog ega tamo moe tako dobro da se razmilja. S najveim zadovoljstvom sam pristao da poem s njim, naravno ne zato da bih govorio ruski, ve iz nekog razloga koji ni sam sebi nisam umeo da objasnim. Mada sam i sam ve star, prema ovom starcu sam poeo da se oseam kao unuk prema voljenom dedi. Uskoro su svi gosti poeli da se razilaze. Starac i ja smo krenuli zajedno, razgovarajui usput o raznim stvarima. Kada smo stigli do ajdinice, seli smo na otvorenu terasu, gde su nas posluili zelenim buharskim ajem. Panja i potovanje koje su starcu ukazivali jasno su pokazivali da ga ovde poznaju i cene.

Govorio je neto o Tadicima, ali je nakon prve olje aja, razgovor naglo prekinuo. Ali sve o emu razgovaramo su triarije, rekao je. Nije u tome stvar a zatim je, uputivi mi jedan prodoran pogled, pustio da mu pogled odluta nekuda u stranu i zautao. Nain na koji je tako neoekivano prekinuo razgovor, rei kojima je to uinio i taj prodorni pogled, sve mi je to izgledalo udno, pa sam u sebi rekao: Siromah, nema sumnje da su mu intelektualne moi zbog godina ve popustile i da um poinje da mu luta, i bolno sam se saalio na ovog dragog starca. To oseanje aljenja je, malo-pomalo, poelo da se prenosi i na mene samog. Pomislio sam kako je i moj um uskoro poeti da luta, kako nije vie daleko dan kada neu moi da upravljam svojim mislima, i tako dalje. U ovim tekim, ali povrnim mislima sam se izgubio toliko da sam na starca sasvim zaboravio. Iznenada sam ponovo zauo njegov glas. Rei koje je izgovorio su istog trena razvejale moje sumorne misli i izbacile me iz stanja u koje sam bio zapao. Moje saaljenje se pretvorilo u takvo zaprepaenje, kakvo mislim da nikada ranije nisam doiveo. Eh, Gogo, Gogo, rekao je. etrdeset i pet godina si bez prestanka radio, patio i trudio se, a nijednom nisi u sebi odluio niti znao kako da radi tako da, makar za nekoliko meseci, elja tvog uma postane elja tvoga srca. Da si to znao da postigne, ne bi sad, u starosti, bio ovako usamljen. Ime Gogo, kojim se posluio, uinilo je da zinem od zaprepaenja. Kako je ovaj Indus, koji me je po prvi put video negde u centralnoj Azii, mogao da zna ime od milja kojim su me u detinjstvu, pre ezdeset godina zvali, a koje su i tada koristile samo moja majka i dadilja i koje nikada vie niko nije ponovio? Moe li da zamisli moje zaprepaenje? Odmah sam se setio jednog starca koji mi je doao u posetu u Moskvi, neposredno nakon smrti moje ene, dok sam jo bio mlad. Pitao sam se da li je mogue da je to isti taj misteriozni ovek? Ali ne. Onaj je, kao prvo, bio visok i uopte nije liio na ovoga, a kao drugo mora biti da je ve davno umro, jer je od tada prolo vie od etrdeset godina, a on je jo onda bio prilino star. Niime nisam mogao da objasnim, kako to da ovaj starac poznaje ne samo mene, ve i moje unutranje stanje, koje je bilo poznato samo meni samome.

Dok su mi na um padale mnoge takve pomisli, starac je sedeo duboko zamiljen, i pokrenuo se tek kada sam ja naao snage da uzviknem: Ali ko ste vi, i kako to da me tako dobro poznajete? Nije li ti u ovom asu sasvim svejedno ko sam i ta sam?, odgovorio mi je. Zar u tebi zaista jo uvek ivi ona radoznalost koja predstavlja jedan od glavnih razloga, to sve to si u ivotu radio, nije donelo nikakvog rezultata? I zar je ona u tebi zaista toliko jaka da si ak i u ovom trenutku spreman da se itavim biem preda ispitivanju mog poznavanja tvoje linosti samo da bi sebi objasnio ko sam i ta sam ja? Starev odgovor je pogodio moju najslabiju taku. U pravu si, oe, rekao sam mu. Nije li za mene zaista svejedno ta i kako se izvan mene zbiva? Nisam li pre ovoga bio svedok mnogih istinskih uda, i kakvo razumevanje sam odatle stekao? Znam samo da sam iznutra prazan, i da nisam morao biti toliko prazan da nisam, kao to kae, radio na sopstvenu tetu, i da sam se, umesto da budem radoznao ta se van mene zbiva, i da na tu radoznalost traim vreme, borio sa svojim unutranjim neprijateljem. Da... a sad je ve prekasno! Trebalo bi da mi bude svejedno sve to se izvan mene samoga zbiva, i zato ne elim da znam ono to sam te upravo pitao, niti pak elim da te vie uznemiravam. Iskreno te molim da mi oprosti to sam te maloas raalostio. Nakon toga smo jo dugo sedeli, svaki zadubljen u svoje misli. Konano je on prekinuo tiinu, rekavi: Ne, moda ipak jo uvek nije prekasno. Ako itavim svojim biem osea da si zaista prazan, savetujem ti da pokua jo jednom. Ako jasno osea i bez ikakve sumnje spoznaje da je sve za ime si do sada teio bila samo opsena, i ako pristaje na jedan uslov, pokuau da ti pomognem. A uslov je taj da svesno umre za ivot koji si do sada vodio, to jest da odmah prekine svu automatski uspostavljenu praksu svog spoljnog ivota i da ode tamo kuda ti ja kaem. Istinu govorei, za mene nije bilo vie niega od ega bih morao da se odvojim. Taj uslov za mene ak i nije bio nikakav uslov, jer me, ako se izuzmu moje veze s nekolicinom ljudi, nita vie nije zanimalo, i jer sam sebe, iz razliitih razloga prinudio da ni o tim vezama vie ne razmiljam.

Odmah sam mu rekao da sam istog asa spreman da krenem gde god je potrebno. On je ustao, rekao mi da okonam sve svoje poslove, i bez rei iezao u gomili. Narednog dana sam sredio sve svoje poslove, dao sam odreena uputstva, napisao kui nekoliko pisama poslovne prirode, i zapoeo da ekam. Nakon tri dana mi je doao jedan mladi Tadik, koji je kratko i jednostavno rekao: Unajmljen sam kao tvoj vodi. Put e trajati oko mesec dana. Za put sam spremio to i to tu je pobrojao sve to je spremio za put. Reci mi ta jo treba da poruim i gde i kada da se okupi karavan. Nita mi vie nije trebalo, budui da je sve za put ve bilo nabavljeno, pa sam mu rekao da sarn, ako treba, spreman da krenem i sutradan ujutru, dok sam ga mesto polaska zamolio da sam odredi. On mi je, lakonski kao i do tada, odgovorio da emo se nai sutradan u pola est ujutru, dok je za mesto sastanka odredio karavansaraj Kalmatas, mesto izvan grada, na putu za Uzun-Kerpi. Narednog dana smo krenuli sa karavanom, i za oko dve nedelje smo bili ovde. A ta sam ovde naao videete i sami. Ali, da li bi mi sada neto ispriao o naim zajednikim prijateljima? Poto sam video da je ova pria mog dragog starog prijatelja zamorila, predloio sam mu da svaki dalji razgovor odloimo, rekavi da u mu kasnije sa zadovoljstvom ispriati o svemu to ga zanima, ali da sada treba da se odmara da bi se bre oporavio. Sve dok je knez Ljubovedski morao da ostane u postelji, nas dvojica smo odlazili da ga posetimo u njegovom drugom dvoritu, a kada mu je bilo bolje, i kada je mogao da naputa svoju eliju, dolazio je on k nama, i svakodnevno smo po dva-tri sata provodili u razgovoru. To je potrajalo oko dve nedelje, sve dok nas jednoga dana nisu pozvali u tree dvorite, eiku ovog manastira koji je sa nama razgovarao preko tumaa. On nam je kao vodia dodelio jednog od najstarijih kaluera, starca koji je izgledao poput ikone i za koga su ostala braa tvrdila da je star dvesta sedamdeset i pet godina. Nakon toga smo, da se tako izrazim, uli u manastirski ivot, gotovo svuda smo imali pristupa, i o svemu smo postepeno poeli da saznajemo.

U centru treeg dvorita se nalazila velika graevina nalik na hram, u kojoj su se svi oni koji su iveli u drugom i treem dvoritu, okupljali kako bi gledali svete plesove svetenica ili sluali svetu muziku. Kad se potpuno oporavio, knez Ljubovedski je sa nama svuda iao i sve nam objanjavao, tako da nam je postao neto kao drugi vodi. O svim detaljima u ovom manastiru, o tome ta je on predstavlja, i ta se u njemu i kako radilo, moda u jednom ispriati u posebnoj knjizi. Sada mi se, meutim, ini neophodno da to je god detaljnije mogue opiem jednu specijalnu napravu koju sam tamo video, i ija je konstrukcija, kada sam manje ili vie shvatio njen znaaj,na mene osravila ogroman utisak. Kada je postao na drugi vodi,knez Jurij Ljubovedski je jednoga dana, na sopstvenu inicijativu, dobio dozvolu da nas odvede u etvrto dvorite, u njegov deo zvani ensko dvorite, na as uenica koje su poduavale svetenice-plesaice koje su, kao to sam ve rekao, svakodnevno izvodile svete plesove u hramu. Poto je veoma dobro znao za moje veliko i duboko zanimanje za zakone kretanja ljudskog tela i psihe, knez me je posavetovao da dok posmatram ovaj as naroitu panju obratim na napravu uz iju pomo su mlade kandidatkinje za svetenice-plesaice podudavane svojoj umetnosti. Spoljni izgled ovih naprava je, ve i na prvi pogled, odavao utisak da su veoma drevne izrade. Bile su nainjene od abonosa, kao osnovnog sloja, slonovae i sedefa. Kada se nisu koristile i kada su stajale sakupljene na jednom mestu, podseale su na vesanelnijansko drvee, ije bi sve grane bile jednake. Kada smo blie pogledali, videli smo da se svaka naprava sastoji od glatkog stuba, neto veeg od visine oveka, uvrenog za tronogo postolje. Iz tog stuba su, na sedam mesta, izlazile naroito konstruisane grane, koje su sa svoje strane opet bile podeljene na sedam delova i razliitih dimenzija, pri emu je svaki naredni deo bio manje duine, u srazmeri sa svojom udaljenou od glavnog stuba. Svaki deo, odnosno segment grane, bio je s narednim segmentima povezan pomou dve uplje kugle od slonovae, koje su se nalazile

jedna unutar druge. Spoljna kugla nije potpuno pokrivala unutranju, tako da je jedan kraj svakog segmenta grane mogao da se privrsti unutranju kuglu, a kraj narednog segmenta za spoljnu. Na taj nain su ove veze bile iste strukture kao i ljudski rameni zglob, tako da su omoguavale da se sedam segmenata svake grane okree u ma kom eljenom pravcu. Na unutranjim kuglama su bili upisani odreeni znaci. U prostoriji su se nalazila ovakva tri aparata, a kraj svakog od njih je stajao mali orman, pun kvadratnih ploa od nekakvog metala na kojima je takoe bilo neto upisano. Knez Ljubovedski nam je objasnio da ove ploe predstavljaju kopije i da originale, koji su izraeni od istog zlata, uva eik. Strunjaci su procenjivali da su ove ploe i same naprave stare najmanje etiri i po hiljade godina. Knez nam je dalje objasnio i da se, ako se udesi da znaci na unutranjoj kugli odgovaraju onima na ploama, ove kugle i za njih privreni segmenti mogu dovesti u odreeni poloaj. Kada se sve kugle nameste onako kako je oznaeno, oblik i stepen datog poloaja su precizno odreeni i mlade uenice satima stoje pred napravama podeenim na ovaj nain, uei se da osete i zapamte ove poloaje. Treba mnogo godina dok mladim buduim svetenicama bude dozvoljeno da igraju u hramu, u kome mogu da igraju samo starije i iskusnije svetenice. Svako u manastiru zna abecedu ovih poloaja tela, i kada uvee svetenice u glavnoj dvorani hrama izvode plesove obredom propisane za taj dan, braa u ovim plesovima mogu da proitaju ovu ili onu istinu koju su ljudi pre vie hiljada godina u njima zapisali. Ovi plesovi tano odgovaraju naim knjigama. Kao to se to sada ini na papiru, svojevremeno su izvesne informacije o davno prolim dogaajima bile zabeleene u plesovima, i vekovima su na ovaj nain prenoene ljudima narednih generacija. Ti plesovi su nazvani svetim. Budue svetenice su mahom devojice koje su, zbog zaveta koji su njihovi roditelji dali, ili iz nekog drugog razloga, od ranoga detinjstva posveene sluenju Boga, ili pak ovom ili onom svecu. Njih u detinjstvu poveravaju hramu, u kome ih ue i pripremaju u svemu to je neophodno, kao to su na primer sveti plesovi.

Nekoliko dana nakon to sam po prvi put video as o kome je re, otiao sam da vidim ples pravih svetenica. Bio sam zapanjen, i to ne smislom i znaenjem sadranim u ovim plesovima, koje jo uvek nisam razumeo, ve spoljnom tanou i preciznou sa kojom su ih one izvodile. Ni u Evropi, a i ni na jednom drugom mestu na kome sam iveo i sa svesnim zanimanjem pratio ovu vrstu automatizovanog ljudskog ispoljavanja, nikada nisam imao prilike da vidim neto to bi sa ovom istotom izvoenja moglo da se uporedi. U ovom manastiru smo iveli skoro tri meseca i ve smo poeli da se navikavamo na tamonje uslove i prilike, kad mi je jednog dana knez doao s tugom u licu. Rekao mi je da su ga tog jutra bili pozvali eiku, sa kojim je bilo jo nekoliko starije brae. eik mi je, nastavio je knez, rekao da mi preostaju jo tri godine ivota i posavetovao me je da ovo vreme provedem u manastiru Olman, koji se nalazi na severnim obroncima i Himalaja, kako bih te tri godine to bolje iskoristio za ono o emu sam itavog ivota sanjao. eik mi je kazao da e mi, ukoliko budem pristao da tamo odem, dati odgovarajua uputstva kojima u moi da se rukovodim i da e uiniti sve da moj boravak tamo ne ostane bez rezultata. Pristao sam bez oklevanja, pa je odlueno da kroz tri dana, u pratnji jedne osobe koja zna sve to je potrebno, krenem za ovaj manastir. Stoga bih eleo da itava ova tri preostala dana provedem s tobom, koji si mi u ovom ivotu bio najblii. Neoekivanost svega ovoga me je prenerazila, tako da dugo nisam bio u stanju da izgovorim ni rei. Kada sam se malo oporavio, bio sam u stanju jedino da ga upitam: Je li to zaista istina? Jeste, odgovorio mi je knez. Nema boljeg naina da se to vreme iskoristi; moda u tako biti u stanju da nadoknadim ono vreme koje sam tako besmisleno traio kada mi je na raspolaganju bilo toliko godina ispunjenih mogunostima. Ali, hajde da o tome vie ne govorimo,ve da ove poslednje dane provedemo bavei se neim to je u sadanjem trenutku vanije. A ti o meni nastavi da misli kao da sam odavno umro. Nisi li nedavno i sam rekao da si mi drao opela i da si se postepeno pomirio sa milju da si me zauvek izgubio? I kao to je sluaj hteo da se ponovo sretnemo, hajde da se, kad sluaj tako hoe, bez bola ponovo i rastanemo.

Knezu moda i nije bilo teko da o ovome tako mirno govori, ali je zato meni bilo teko da shvatim da u, ovoga puta zaista zauvek, izgubiti ovog najdraeg od svih ljudi. Naredna tri dana smo gotovo cela proveli zajedno, razgovarajui o raznim stvarima. Sve vreme mi je, meutim, bilo teko na dui, naroito kada bi se knez nasmeio. Kad bih ga video kako se smei srce mi se cepalo, jer je njegov osmeh za mene uvek predstavljao znak njegove dobrote, ljubavi i strpljenja. Konano su i ova tri dana istekla, i dolo je za mene tuno jutro, u kome sam pomogao da se natovari karavan, koji e zauvek odneti dobroga kneza. Zamolio me je da ga ne pratim. Karavan je krenuo, a kada je poeo da zamie za planinu, knez se okrenuo, pogledao me, i tri puta me blagoslovio. Neka ti dua poiva u miru, sveti ovee, knee Jurij Ljubovedski! Na kraju ovog poglavlja posveenog knezu Ljubovedskom detaljno u opisati smrt Solovjeva, koja se odigrala pod krajnje neobinim okolnostima.

SMRT SOLOVJEVA
Ubrzo poto smo se vratili iz glavnog manastira bratstva Sarmong, Solovjev se prikljuio onoj grupi o kojoj sam ve govorio. Tragaocima za istinom, poto sam ja za njega dao neophodne garancije. Postao je punopravni lan ove grupe i otada je, zahvaljujui svojim upornim i savesnim naporima, ne samo radio na linom usavravanju ve u isto vreme i ozbiljno uestvovao u naim zajednikim aktivnostirna i u razliitim ekspedicijama koje su imale konkretne ciljeve. Za vreme jedne od ovih ekspedicija, 1898. godine, umro je od ujeda divlje kamile u pustinji Gobi. Ovaj u dogaaj opisati to je detaljnije mogue, jer nije bila krajnje neobina samo Solovjevljeva

smrt, ve je i na nain prelaska preko pustinje predstavljao neto jo nevieno, i samo po sebi krajnje pouno. Priu u poeti od trenutka kada smo, poto smo uz velike tekoe preli put od Takenta, uzvodno uz tok reke Sarakan i preko nekoliko planinskih prevoja, stigli u F. malo mesto na rubu pustinje Gobi. Odluili smo da se pre planiranog prelaska pustinje par nedelja odmorimo u ovom selu. Za to vreme sretali smo se, bilo u grupi, bilo pojedinano, sa tamonjim stanovnicima i oni su nam, odgovarajui na naa pitanja, ispriali najrazliitija verovanja vezana za pustinju Gobi. Ono to smo uglavnom imali prilike da ujemo bilo je da pod peskom dananje pustinje lee zakopana mnoga sela, pa i itavi gradovi, a da taj pesak takoe skriva i mnoga blaga i druga bogatstva drevnih ljudi, koji su iveli u ovoj nekada prosperitetnoj oblasti, koja je svojevremeno doivljavala svoj procvat. Govorilo se da izvesni ljudi u susednim selima znaju gde se ta blaga kriju, i da to znanje prenose sa oca na sina, uz zavet da ga nikome ne otkriju. Krenje ove zakletve, to su mnogi ve iskusili, za sobom povlai kaznu ije je teina srazmerna vanosti odate tajne. Neprestano se spominjala izvesna oblast pustinje Gobi u kojoj je, kako se ini, mnogima bilo poznato da lei zakopan jedan veliki grad; u vezi sa tim, postojao je izvestan broj sumnjivih indikacija, koje meusobno no nisu protivreile, i koje su ozbiljno zanimale mnoge lanove nae ekspedicije, a naroito profesora Skridlova, arheologa. Nakon brojnih meusobnih razgovora smo odluili da svoj prelazak preko pustinje Gobi isplaniramo tako da proemo i kroz ovu oblast, u kojoj je, prema brojnim nagovetajima, koje sam upravo spomenuo, pod peskom trebalo da se nalazi zakopan grad. Nameravali smo da obavimo izvesna iskopavanja pod rukovodtvom profesora Skridlova, koji je bio veliki strunjak na ovom polju. U skladu sa ovim planom, odredili smo i svoju marrutu. Mada je ova oblast bila daleko od svih, manje ili vie poznatih puteva preko pustinje Gobi, mi smo, drei se svog davno utvrenog principa da nikad ne idemo utabanim stazama, ne samo laka srca gledali na sve tekoe koje nam predstoje, ve smo takoe, svako ponaosob, zapoeli da oseamo neto nalik na oduevljenje. Kada se

ovo oduevljenje stialo, bacili smo se na posao da svoj plan razradimo u detalje, i tada su postale oigledne sve krajne tekoe naeg projekta, i to u takvoj meri da je nastalo pitanje da li je on uopte izvodljiv. Nevolja bi bila u tome to bi ovo putovanje po onoj marruti koju smo planirali, bilo veoma dugo i pomou uobiajenih sredstava neizvodivo. Najveu tekou je predstavljalo snabdevanje s dovoljno vode i hrane, budui da je ak i naskromnija raunica pokazivala da bi ove koliine bile toliko velike da ni u kom sluaju ne bismo mogli sami da ih nosimo. Istovremeno je bila iskljuena mogunost da u tu svrhu povedemo teretne ivotinje, jer nismo mogli da raunamo da emo usput naii ni na jednu jedinu travku ili kap vode. Nismo mogli da budemo sigurni ak ni da li emo du svoga puta naii na malu oazu. Uprkos svemu ovome od svoga plana nismo odustajali, ve smo se sloili da za sada nita neemo da preduzimamo, a da e se tokom mesec dana svako od nas potpuno usredsrediti na to kako da se iz ove beznadene situacije pronae izlaz. Svakom su pri tome trebala da budu obezbeena sredstva da ide gde god eli i radi ta god eli. Profesor Skridlov je, kao na stari lan koji meu nama uiva najvee potovanje, bio zaduen da ovim projektom rukovodi, a bila mu je, izmeu ostalog, poverena i naa zajednika blagajna. Kada je svako od njega primio odreenu sumu novca, neki od nas su napustili selo, dok su se drugi, ve u skladu sa svojim planovima, zadrali u njemu. Zborno mesto koje smo ugovorili bilo je jedno malo selo koje je lealo na rubu pustinje, ba tamo odakle smo nameravali da svoj prelazak zaponemo. Mesec dana kasnije smo se okupili na dogovorenom mestu, i pod rukovodstvom profesora Skridlova smo podigli logor; nakon toga je svako od nas podneo izvetaj o tome do ega je za ovih mesec dana doao, a redosled podnoenja ovih izvetaja bio je odreen kockom. Prva trojica koja je trebalo da podnesu izvetaj bili su rudarski innjer Karpenko, dr. Sari-Ogli, i filolog Jelov. Ovi izvetaji su bili toliko interesantni zbog novih i originalnih ideja, pa ak i zbog naina na koji su izloeni, da su mi se duboko urezali u pamenje, tako da jo i danas mogu gotovo doslovno da ih se setim.

Karpenko je svoj izvetaj zapoeo sledeim reima: Mada znam da se nikome od vas ne dopada manir evropskih naunika, koji umesto da odmah preu na stvar, najpre raspredaju dugu i glupu priu koja see gotovo sve do praoca Adama, u ovom u sluaju ipak, imajui u vidu ozbiljnost pitanja o kome se radi, morati da, pre nego to vam ispriam svoje zakljuke, pred vas iznesem i razmiljanja i rezultate koji su me na ovo to u danas predloiti naveli. Gobi je pustinja, nastavio je on, iji je pesak, kako nauka tvrdi, veoma skorog porekla. Kada je re o njegovom poreklu, postoje dve pretpostavke: jedna je da se radi o pesku nekadanjeg morskog dna, a druga da su ovaj pesak vetrovi naneli sa stenovitih visova Tjan-ana, Hindukua i Himalaja, kao i sa planina koje su svojevremeno leale severno od ove pustinje, ali su ih vetrovi tokom vekova razneli. Imajui, dakle, na umu pre svega to da za itavo putovanje preko pustinje moramo da obezbedimo dovoljno hrane, kako za sebe tako i za ivotinje koje emo sa sobom moda morati da povedemo, obe ove pretpostavke sam uzeo u obzir i pokuao sam da smislim da Ii bi u tu svrhu nekako mogao da se iskoristi sam pesak. Razmiljao sam na sledei nain: Ako ovaj pesak predstavlja nekadanje morsko dno, u njemu se nesumnjivo moraju nalaziti slojevi, odnosno zone koje sadre razne koljke, a budui da su koljke organskog porekla, to moraju biti organske materije. Stoga treba samo da pronaemo neki nain da ovim materijama damo svarljiv oblik, tako da mogu da se koriste za stvaranje za ivot neophodne energije. Ako je, naprotiv, pesak ove pustinje nastao gomilanjem nanosa, to znai da potie od stena, opet nesumnjivu injenicu predstavlja to da je do veine velikih oblasti u Turkestanu, pa i oblasti koje se sa ovom pustinjom granie, isto biljnog porekla i da se sastoji od organskih materija koje su se tu sa veih visina taloile. Stoga moramo da zakljuimo da su se tokom vekova takve organske supstance morale meati i sa peskom ove pustinje i taloiti u njemu. Razmiljao sam, dalje, kako se sve supstance i elementi, u skladu sa zakonom gravitacije, uvek grupiu prema svojoj teini; stoga bi ovde u pustinji nataloene organske materije, budui da su mnogo lake od peska

mineralnog porekla, morale da se grupiu u posebnim slojevima, odnosno zonama. Poto sam doao do ovog teorijskog zakljuka, organizovao sam mali pohod u pustinju kako bih ga i praktino proverio, te sam nakon trodnevnog putovanja zapoeo da istraujem. Uskoro sam na izvesnim mestima otkrio slojeve za koje se, mada su se na prvi pogled jedva razlikovali od ostalog peska, ak i nakon povrnog ispitivanja jasno pokazivalo da su drugaijeg porekla. Mikroskopskim pregledom i hemijskom analizom pojedinih delova ove smee supstanci sam ustanovio da se sastoje od ostatka ivotinjskih organizama i razliitih tkiva biljnog porekla. Poto sam svih sedam kamila kojima sam raspolagao natovario ovim neobinim peskom, vratio sam se ovamo i uz odobrenje profesora Skridlova kupio nekoliko ivotinja razliitih vrsta sa kojima sam zapoeo da eksperimentiem. Kupio sam dve kamile, dva konja, dva jaka, dve mazge, dva magarca, deset ovaca, deset pasa, deset koza i deset kerijskih maaka i poeo sam, istovremeno ih izgladnjujui odnosno dajui im tek toliko hrane da ih odrim u ivotu, da im u ishranu postepeno uvodim ovaj pesak, koji sam pripremao na razne naine. Prvih dana nijedna od ivotinja nije htela da jede nita od pripremljenih smea; ali kada sam pesak zapoeo da pripremam na sasvim novi nain, koze i ovce su poele da ga jedu sa velikim zadovoljstvom. Nakon toga sam svu panju usredsredio na ove dve ivotinjske vrste. Za dva dana sam se potpuno uverio da su koze i ovce ovoj smei poele ak i da daju prednost nad svim drugim vrstama hrane. Smea se sastojala od sedarn i po desetina peska, dve i po desetine ovetine i pola desetine obine soli. S poetka su sve ivotinje obuhvaene mojim eksperimentom, ukljuujui i koze i ovce, dnevno gubile izmeu 0,5 i 2,5 % svoje ukupne teine, ali od dana kada su zapoele da jedu spomenutu smeu, koze i ovce ne samo da su prestale da na teini gube, ve su poele i da dobijaju od jedne do tri unce na dan. Zahvaljujui ovim eksperimentima nisam vie nimalo sumnjao da taj pesak, pod uslovom da se pomea sa njihovim sopstvenim mesom, moe da se iskoristi za ishranu ovaca i koza. Stoga danas mogu da vam predloim sledee:

Da bismo prevazili glavnu tekou koja se na naem putovanju kroz pustinju postavlja, moramo da kupimo nekoliko stotina koza i ovaca i da ih postepeno, ve prema potrebi, koljemo i da njihovo meso koristimo za sopstvenu ishranu, kao i za pripremanje ve navedene smee kojom bismo hranili preostale ivotinje. Ne treba da se plaimo da e nam peska koji nam je potreban ponestati, jer svi podaci kojima raspolaem govore da se na izvesnim mestima on uvek moe nai. to se tie vode, da bismo obezbedili odgovarajue koliine neophodno je da nabavimo dovoljan broj ovijih ili kozjih meina, dvostruko vie nego to imamo ovih ivotinja, i da svaku ovcu, odnosno kozu, natovarimo sa po dve ovakve meine. Ve sam proverio i ustanovio da ovca sa lakoom i bez tete po sebe ovakve dve meine moe da nosi. Eksperimenti i prorauni su mi, sem toga, pokazali da e nam ova koliina vode biti dovoljna, pod uslovom da malo tedimo tokom prva dva ili tri dana. Nakon toga emo, vodom koju su nosile ovce koje smo zaklali, moi do mile volje da napojimo i sebe i preostale ivotinje. Kada je Karpenko zavrio, izvetaj je podneo dr. Sari-Ogli. Sa dr. Sari-Oglijem sam se upoznao i sprijateljio pet godina pre toga. Mada je po poreklu bio Persijanac iz istonog Irana, obrazovanjeje stekao u Francuskoj. Modau jednom opirnije ispriati o njemu, jer je i on bio veoma interesantan i kmjnje izuzetan ovek. Dr. Sari-Ogli je, otprilike, rekao sledee: Poto sam uo izvetaj rudarskog inenjera Karpenka, prvi deo svog izvetaja u preskoiti, poto smatram da nita ne moe biti bolje od ovog predloga. eleo bih, meutim, da vam ispriam o svojim razmiljanjima i o rezultatima svojih eksperimenata koji se odnose na drugi deo moga izvetaja, koji se bave pronalaenjem naina da se savladaju tekoe prelaska preko pustinje za vreme peanih oluja. Zakljuci do kojih sam doao i eksperimentalni podaci koje sam dobio se, po mom miljenju, veoma dobro dopunjuju sa Karpenkovim predlozima, pa u vas stoga s njima upoznati. U ovim pustinjama putnik veoma esto mora da proe kroz vetrove i oluje, tokom kojih kretanje ponekad postaje sasvim nemogue i za ljude i za ivotinje, budui da ovi vetrovi i vazduh

podiu velike koliine peska i kovitlajui ga unaokolo stvaraju itava brda tamo gde su jo trenutak pre toga bile udoline. Stoga sam doao na pomisao da e nam ovi vetrovi koji kovitlaju pesak omesti svako napredovanje. Naredna pomisao na koju sam doao bila je da pesak, zbog svoje teine, ne moe da se digne ba naroito visoko, te da svakako mora postojati izvesna visina iznad koje ne moe da se uzdigne ni jedno jedino zrnce. Razmiljajui na ovaj nain, odluio sam da ustanovim na kojoj visini se ova hipotetina granica nalazi. U tu svrhu sam u selu poruio naroito visoke merdevine sa preagama, te sam s dve kamile i vodiem, krenuo u pustinju. Nakon to smo itav dan putovali, upravo sam se spremao da podignem logor u kome emo provesti no, kad se najednom podie vetar. Za jedan sat je oluja postala tako jaka da je bilo nemogue ostati u mestu, a zbog peska u vazduhu nije moglo ak ni da se die. S velikom mukom smo poeli da nametamo merdevine koje sam bio poneo, i najzad ih nekako, koristei se ak i kamilama, uvrstimo najbolje to smo mogli i ja sam zapoeo da se penjem. Moete li da zamislite moje zaprepaenje kada sam, na visini od samo dvadeset i pet stopa, ustanovio da u vazduhu nema ni jednog jedinog zrna peska? Merdevine su mi bile visoke oko ezdeset stopa. Nisam se bio popeo ni do treine njihove visine, a ve sam se izvukao iz onog pakla. Gore se videlo divno nebo sa mesecom i zvezdama, i vladala je tiina kakvu sam retko imao prilike da doivim ak i kod kue, u istonom Iranu. Dole je jo uvek vladalo neto nezamislivo; imao sam utisak da stojim na nekoj visokoj litici na morskoj obali i da posmatram najuasniju buru i oluju. Dok sam stajao gore na merdevinama i divio se lepoj veeri, oluja je poela da jenjava, pa sam nakon pola sata siao dole. Dole me je, meutim, ekala prava katastrofa. Mada je vetar sada bio ve upola slabiji, ovek koji me je pratio je jo uvek, kako je to uobiajeno, hodao du grebena peanih dina, zaklanjajui se od vetra i vodei za sobom samo jednu od kamila; druga se, kako mi je rekao, oslobodila ubrzo poto sam se ja popeo na merdevine i odjurila bogzna gde. Kada je ponovo poelo da biva vidno krenuli smo da traimo nau kamilu, i ubrzo smo nedaleko od mesta na kome su se nalazile

merdevine, otkrili njena kopita kako vire iz peska. Nismo ni pokuali da je otkopamo, jer je oigledno bila ve mrtva, a sem toga i prilino duboko zakopana u pesak. Odmah smo krenuli natrag, jedui usput kako ne bismo gubili vreme, i do uvee smo stigli do sela. Narednog dana sam naruio nekoliko pari tula razliite visine, koje sam da ne bih pobudio sumnju poruio na razliitim mestima, te sam povevi sa sobom samo jednu kamilu natovarenu hranom i neophodnim sitnicama ponovo krenuo u pustinju, gde sam poeo da vebam da hodam na tulama najpre na onim niskim, a zatim postepeno na sve viim i viim. Hodanje po pesku na tulama je postalo prilino lako kada sam na njih privrstio gvozdena postolja koja sam sam izumeo, a koja sam, ponovo iz opreznosti, poruio na drugom mestu. Tokom vremena koje sam u pustinji proveo vebajui hodanje na tulama, doiveo sam jo dve peane oluje. Jedna od njih je, bez svake sumnje, bila blaga, ali kretanje i orijentacija u njoj bi, bez obzira na to, na uobiajeni nain bili nemogui; uz pomo mojih tula sam, meutim, za vreme trajanja obe ove oluje hodao naokolo iznad peska, birajui pritom eljeni pravac kao da sam u svojoj sopstvenoj sobi. U poetku je bilo pomalo teko da hodam, a da se ne sapletem, budui da su peane dine, kao to sam ve rekao, neravne i to naroito za vreme oluje. Ubrzo sam, meutim, otkrio da gornja granica vazduha ispunjenog peskom, na svu sreu, ima nepravilne obrise koji tano odgovaraju obrisima peanog tla, tako da hodanje na tulama znatno olakava to to na osnovu kontura vazduha u kome se kovitla pesak, jasno moe da se vidi gde se jedna dina zavrava, a druga poinje. U svakom sluaju, zakljuio je dr. Sari-Ogli, pokazalo se da se pesak u vazduhu prostire do odreene granice koja nije visoko, i da obrisi gornje povrine ove oblasti odgovaraju obrisima samog pustinjskog tla; mora se, pri tom, priznati da je apsolutno neophodno da ovo otkrie iskoristimo na putovanju koje nam predstoji. Trei koji je podneo izvetaj bio je filolog Jelov, koji nam se obratio na za njega karateristian, neobian i izrazit nain: Ako mi dopustite, gospodo, rei u isto to je i na cenjeni Eskulap rekao za prvi deo svog izvetaja, to jest da moram da ga ostavim po strani, s tim to se ovo kod mene odnosi na sve o emu sam

tokom proteklih mesec dana razmiljao i mudrovao. Ono to bih danas eleo da vam izloim, predstavlja obinu igrariju u poreenju sa idejama koje su izneli rudarski inenjer Karpenko i moj prijatelj doktor neuporediv kako po svom poreklu, tako i po svom akademskom zvanju. Meni su, meutim, upravo sada dok su prethodna dvojica govornika iznosila.svoje predloge na um pale izvesne ideje koje biste moda mogli smatrati prihvatljivim i korisnim za nae putovanje. Re je o sledeem: Svi emo, kako je doktor predloio, vebati hodanje na tulama razliitih visina, ali tule koje e svako od nas sa sobom morati da ima na putovanju nee biti krae od po dvadeset stopa. Ako posluamo Karpenkov predlog imaemo, sem toga, i puno koza i ovaca. Meni je sad palo na um da bismo veoma lako mogli da udesimo da nae tule, onda kada ih ne koristimo, ne nosimo mi sami nego koze i ovce. Kao to vam je svima poznato, stado ovaca ima obiaj da prati onu koja ide prva, odnosno kako se to kae ovna predvodnika, te e stoga biti neophodno da usmeravamo i vodimo samo one ovce koje su upregnute u prvi par tula, dok e sve ostale, jedna za drugom, ii za njima u dugom nizu. Na ovaj nain moemo da udesimo da ovce, pored toga to e nam nositi tule, nose i nas same. Izmeu paralelno postavljenih tula dugih dvadeset i pet stopa, lako moemo da smestimo sedam redova ovaca po tri u redu, to znai ukupno dvadeset i jednu ovcu, a za tolike ovce teina jednog oveka predstavlja obinu sitnicu. Potrebno je jedino da ovce u tule upregnemo na takav nain da u sredini ostane jedno oko pet i po stopa dugo i oko tri stope iroko mesto, na kome moe da se smesti veoma udoban leaj. Tako bi svako od nas, umesto da se mui i znoji pod teretom sopstvenih tula, za vreme ovog prelaska preko pustinje mogao da drema kao Muktar paa u svome haremu, ili pak da se vozi kao nekakav bogati parazit u svojim koijarna po alejama Bulonjske ume, pa bismo, pod takvim uslovima, ak mogli da nauimo i sve jezike koji e nam biti neophodni za nae naredne ekspedicije. Nakon dva prva izvetaja i nakon ovog poslednjeg koji je podneo Jelov, bilo je oigledno da nema vie nikakve potrebe za novim

predlozima. Svi smo toliko bili pod utiskom onoga to smo uli, da je iznenada poelo da nam izgleda da se sa tekoama oko prelaska pustinje Gobi namerno preterivalo, idui ak i dotle da se putniku odmah sugerie kako je to nemogue. Tako smo se, poto smo ove predloge prihvatili, svi bez ikakve diskusije sloili da za sada od lokalnog stanovnitva skrivamo svoju nameru da krenemo u pustinju svet gladi, smrti i neizvesnosti. Stoga smo isplanirali da profesora Skridlova predstavimo kao smelog ruskog trgovca, koji je u ovu oblast doao zbog nekog ludog trgovakog poduhvata. Recimo da je ovde doao da nakupuje i za Rusiju poalje ovce, koje tamo imaju vrlo visoku cenu, dok ovde mogu da se nabave znatno jeftinije, i da istovremeno namerava da ruskim fabrikama izvozi jake, tanke i duge drvene letve, koje se tamo koriste za izradu okvira za ispravljanje pamunog platna. U Rusiji se tako tvrdo drvo ne moe nabaviti, pa se okviri napravljeni od tamonjeg drveta brzo istroe zbog rada maina, te stoga letve ovakvog kvaliteta mogu veoma dobro da se prodaju. Zato je, navodno, hrabri trgovac odluio da se upusti u ovaj riskantni trgovaki poduhvat. Poto smo to odluili, svi smo postali puni optimizrna, te smo o putovanju koje nam predstoji govorili kao da u pitanju nije nita tee od prelaska Plas de la Konkord (Place De la Concorde) u Parizu. Narednog dana smo se preselili na obalu reke, blizu mesta na kome ona iezava u nedokuivim dubinama peanog prostranstva, i tu smo postavili atore koje smo sa sobom doneli iz Rusije. Mada mesto na kome smo se nalazili nije bilo nimalo daleko od sela, na njemu ipak nije niko iveo, niti je pak postojala opasnost da bi neko tamo, do samog ruba paklene pustinje, nekim poslom morao da doe. Neki od nas su, izdajui se za sluge i slubenike ekscentrinog ruskog trgovca Ivanova, obili lokalne bazare u blizini i zapoeli da nabavljaju tanke letve razliite duine, kao i koze i ovce i uskoro smo u svome logoru imali itavo stado. Nakon toga smo poeli intenzivno da vebamo hodanje na tulama, najpre na niskim, a zatim na sve viim i viim. Jednog lepog jutra, nakon dvanaest dana, naa neobina povorka se zaputila u peana prostranstva, uz blejanje ovaca, meket koza,

lave pasa, njisku konja i njakanje magaraca koje smo kupili da nam se nau ako nam zatrebaju. Povorka se ubrzo formirala u dug niz nosiljki, nalik na velelepne povorke drevnih kraljeva. Nadaleko je razlegala naa vesela pesma i uzajamno dovikivanje ljudi sa nosiljki, koje su ile jedna za drugom na izvesnom odstojanju. Primedbe koje bi izrekao Jelov su, naravno, kao i uvek, izazivale prave provale smeha. Mada smo proli kroz dve uasne peane oluje, nakon nekoliko dana smo stigli skoro do samog srca pustinje, nimalo umorni i svime potpuno zadovoljni, a nauili smo ak i jezik koji nam je bio potreban. Pribliavali smo se mestu koje je predstavljalo glavni cilj nae ekspedicije. Da nije bilo spomenutog dogaaja sa Solovjevom, sve bi se verovatno i zavrilo kako smo planirali. Putovali smo veinom nou, koristei se sposobnou naeg druga, iskusnog astronoma Datanirova, da se orijentie po zvezdama. Jednog dana smo se u zoru zaustavili da jedemo i da nahranimo ovce. Jo uvek je bilo veoma rano. Sunce je tek poinjalo da greje. Bili smo upravo seli i prihvatili se svog svee pripremljenog obroka od pirina i ovetine, kad se na horizontu iznenada pojavilo krdo kamila. Odmah smo zakljuili da u pitanju moraju biti divlje kamile. Solovjev, koji je bio pasionirani lovac i siguran strelac, odmah je dograbio puku i otrao ka mestu na kome su se siluete kamile nazirale;mi ostali smo, smejui se njegovoj lovakoj strasti, seli i bacili se na hranu koja je za ovakvu situaciju bez presedana bila odlino pripremljena. Pripremljena za situaciju bez presedana kaem stoga to se smatra da je ovde, tako duboko u pustinji, i usred svog tog peska, nemogue naloiti vatru, poto nekad na stotine milja unaokolo ne moe da se nae ak ni saksaul12 . Mi smo, meutim, vatru loili bar dva puta dnevno, da bismo spremili hranu i skuvali kafu i aj, i to ne samo obian, ve i tibetanski aj, koji se kuva u orbi od kostiju zaklane ovce. Za ovaj luksuz smo imali da zahvalimo domiljatosti Pogosijana, koji se dosetio da meine na ovce natovarimo pomou

12

Drvenast grm koji raste u pustinji

naroitih sedala nainjenih od drvenih letvi; tako je sada, svaki put kada zakoljemo ovcu, preostajalo dovoljno drva za vatru. Bilo je prolo ve sat i po od kako je Solovjev otiao za kamilama. Ve smo se spremali da nastavimo put, a od njega i dalje nije bilo ni traga ni glasa. Priekali smo jo pola sata. Bilo nam je poznato kako je Solovjev taan i da nikad nikoga ne ostavlja da eka, pa smo se uplaili da mu se neto nije dogodilo i svi smo, osim dvoiice, uzeli svoje puke i poli da ga traimo. Uskoro smo u daljini ponovo opazili siluete kamila, pa smo krenuli u tom pravcu. Kad smo im se pribliili kamile su, verovatno zato to su nas osetile, pobegle na jug, ali mi smo nastavili da idemo u istom pravcu. Od Solovjevljevog odlaska je bilo proteklo ve etiri sata. Iznenada je neko opazio da na nekoliko stotina koraka od nas lei ovek, a kada smo mu prili prepoznali smo Solovjeva, koji je ve bio mrtav. Vrat mu je bio napola pregrien. Sve nas je preplavio ogroman bol, jer smo ovog izuzetno dobrog oveka svi voleli. Od puaka smo napravili nosila, na kojima smo Solovjevljevo telo odneli natrag u logor. Istog dana smo, predvoeni profesorom Skridlovom koji je obavio dunost svetenika, Solovjeva dostojno i sahranili u samom srcu pustinje, da bismo odmah zatim napustili to za nas prokleto mesto. Mada smo ve mnogo uinili kako bismo otkrili legendarni grad koji smo oekivali da emo na svome putovanju pronai, sve svoje planove smo ipak izmenili i reili smo da iz pustinje to pre iziemo. Stoga smo skrenuli prema zapadu i za etiri dana smo stigli do oaze Kerija, gde opet poinje normalna zemlja. Iz Kerije smo nastavili dalje, ali bez Solovjeva koga smo svi voleli. Neka je pokoj tvojoj dui, estiti i uvek verni prijatelju nad prijateljima.

VIII EKIM BEJ

Ovo poglavlje elim da posvetim svojim uspomenama na jednog oveka koga smatram znaajnim, a iji ivot je u njegovim kasnijim godinama, voljom sudbine ili zbog zakona koji deluje u samorazvijenoj linosti, do najsitnijih detalja bio ureen kao i moj. Trenutno je ovaj ovek sa uobiajene take gledista iv i zdrav, ali dobroga zdravlja je, po mom miljenju i meu nama budi reeno, samo njegovo fiziko telo. Zanimljivo je primetiti da, uprkos opte prihvaenom miljenju da ljudi koji pripadaju dvema razliitim i stoleima zavaenim nacijama treba da oseaju instinktivno meusobno neprijateljstvo, pa ak i mrnju, i uprkos razlikama u vaspitanju, porodinoj tradiciji i verskim ubeenjima, izmeu mene i Ekirn Beja se, jo od kako smo se u ranoj mladosti pod neuobiajenim okolnostima po prvi put sreli, postepeno razvilo blisko prijateljstvo; a kad su kasnije, zbog raznovrsnih trivijalnih zbivanja, moj i njegov unutranji svet postali ustrojeni kao kod ljudi poteklih iz istog izvora, jedan prema drugom smo gajili i upravo bratska oseanja. U ovom poglavlju u opisati svoj prvi sluajni susret sa dr. Ekim Bejom, koga potuju svi ozbiljni ljudi koji ga poznaju, kao i ljudi obinog kova, koji ga smatraju za velikog maga i arobnjaka. Ispriau, takoe, ukratko i nekoliko znaajnih dogaaja koji su se odigrali za vreme naih putovanja po azijskim i afrikim prostranstvima.

Poto je za svoje prole zasluge nagraen brojnim odlikovanjima, koja su se pokazala kao trajna, ovaj ovek trenutno ivi u jednom malom i beznaajnom mestu u Egiptu i nosi titulu turskog velikog pae. Mora se rei da je ovo usamljeno mesto, iako ima sredstava da ivi gde god eli i da uiva u svim udobnostima savremenog ivota, za svoje prebivalite u starosti izabrao prvenstveno zbog toga to je eleo da izbegne nametljivost dokonih ljudi i njihovu radoznalost tu oveka nedostojnu osobinu koja je veini naih savremenika prostala svojstvena. Kada sam ga prvi put sreo, Ekim Bej je bio jo sasvim mlad. Pohaao je jednu vojnu kolu u Nemakoj i bio je, kao i obino, doao da leto provede sa svojim ocem u Konstantinopolju. Nas dvoiica smo bili vrnjaci. Pre nego to opiem okolnosti u kojima sam ga sreo, moram da kaem da sam, pre svoje prve posete Ehmijadzinu i svoga susreta sa Pogosijanom, o emu sam u jednom od prethodnih poglavlja ispriao, dok sam jo tumarao svuda unaokolo kao besomuan traei odgovore na pitanja koja su zaokupljala moj mozak koji je prema miljenju veine savremenika bio psihopatski oboleo imao prilike da odem i u Konstantinopolj, privuen priama o brojnim udima koja tamonji dervii navodno izvode. Po dolasku u Konstantinopolj sam se smestio u etvrti po imenu Pera, odakle sam iao da posetim manastire raznih dervikih redova. Poto sam iveo u drutvu ovih dervikih zanesenjaka i poto se, naravno, nisam bavio niirn praktinim i razmiljao ni o emu osim o raznim dervikim glupostima, jednog sumornog dana sam sasvim jasno i bez ikakvih iluzija spoznao da u veoma brzo sasvim ostati bez onog to se naziva lova. Poto sam spoznao ovu injenicu, par dana sam unaokolo iao nimalo bezbrian, dok su mi se za elom, poput omiljenih muva panskih mazgi, rojile misli o tome kako da steknem tu gnusnu stvar koja za savremenog oveka predstavlja gotovo jedini podsticaj u ivotu. Zaokupljen tim brigama, stajao sam jednog dana na velikom mostu koji Peru spaja sa Stambolom. Naslanjajui se na ogradu, razmiljao sam o smislu i znaenju neprekidnog krunog vrenja

dervia, koje na prvi pogled deluje automatski i bez ikakvog uea svesti. Ispod mosta i u njegovoj blizini neprestano su prolazili parobrodi i u svim pravcima plovili brodii. Na obali Galata kraj mosta nalazilo se pristanite za parobrode koji su saobraali izmeu Konstantinopolja i druge obale Bosfora, a u blizini ovog pristanita sam, oko parobroda koji pristiu i isplovljaveju, ugledao deake kako rone za noviima koje su putnici sa parobroda bacali. To me je jako zainteresovalo, pa sam priao blie da vidim. Deaci su veoma veto i bez ikakve urbe izvladili novie koje su putnici bacili na razliitim mestima, ne proputajui ni jedan jedini. Dugo sam gledao, divei se spretnosti i lakoi s kojom to ine ovi deaci i mladii razliitog uzrasta, od osam pa do oko osarnnaest godina. Iznenada mi je u glavi sinulo: Zato se i ja ne bih ovim pozabavio? Zar sam ja ita gori od tih deaka? i narednog sam dana otiao na obalu Zlatnog roga, na jedno mesto tik ispod Admiraliteta, kako bih nauio da ronim. Dok sam vebao ronjenje, imao sam sree da naletim ak i na uitelja, na jednog Grka koji je za to bio strunjak i koji je ovde dolazio da se kupa. On me je nekirn detaljima svoje velike mudrosti nauio sam, dok sam ostalo od njega izvukao lukavstvom u kome sam se dotle ve bio uvebao uz olju kafe u oblinjoj grkoj kafani. Neu, naravno, da se uputam u detalje o tome ko je platio kafu. U poetku je bilo veoma teko. Neophodno je da se zaroni otvorenih oiju, a slana voda mi je draila oi, to mi je naroito preko noi priinjavalo otar bol. Na ovo sam se, meutim, uskoro navikao, tako da sam u vodi mogao da gledam jednako dobro kao i u vazduhu. Nakon dve nedelje sam poeo da zaraujem za ivot ronei oko parobroda, zajedno sa ovdanjim deacirna i mladiima svih uzrasta. Naravno da u poetku nisam imao ba mnogo uspeha, ali kasnije se nije dogaalo da mi izmakne ni jedan jedini novi. Ovde moram da kaem da novi, kada se baci u vodu s poetka tone veoma brzo, ali da kasnije pada sve sporije to je dalje od povrine, tako da mu je ako je voda jako duboka potrebno puno vremena dok konano ne stigne do dna. U tom sluaju je neophodno da pre nego to se zaroni dobro zapazi mesto na kome je novi pao, a nakon toga nije ni malo teko da se on u vodi nae i dohvati.

Jednog dana se nekakav putnik, zadubljen u sopstvene misli, bio nagao preko ograde posmatrajui lovce na novie, te se dogodilo da mu iz ruku nepanjom ispadnu takozvane brojanice, rekvizit koji je svakom ozbiljnom Azijatu neophodan za trenutke u kojima nije zaokupljen ispunjavanjem svojih ivotnih obaveza. ovek je odmah pozvao deake-ronioce da mu brojanice izvade, ali njima uprkos svom trudu nije polo za rukom da ih pronau, budui da su se u trenutku kada su pale nalazili daleko od broda i nisu tano zapazili gde su potonule u vodu. Brojanice su oigledno bile veoma vredne, jer je putnik obeao da e onome ko ih nae dati dvadeset i pet turskih funti. Poto je parobrod otiao, svi skupljai novia su dugo traili, ali njihov trud nije urodio plodom. Voda je bila duboka, a bilo je i nemogue da se, kako su oni rekli, prekopa itavo morsko dno. Do dna duboke vode je, u principu, veoma teko dospeti. Jednako kao to ivo telo s lakoom odrava na svojoj povrini, voda prua i veliki otpor njegovom tonjenju. Nekoliko dana kasnije se, dok sam ronio na tom istom mestu, dogodilo da jedan putnik novi baci tako daleko da je, pre nego to sam bio u stanju da do toga mesta doplivam, potonuo toliko da se vie uopte nije video. Poto je toga dana ulov bio prilino slab, odluio sam da se ovog novia dokopam po svaku cenu. Ba kada sam ga konano stigao, na dnu sam primetio odsjaj neega to je liilo na brojanice. Kada sam izronio na povrinu, setio sam se onih brojanica za koje je bilo ponueno dvadeset i pet funti. Poto sam upamtio mesto zaronio sam ponovo, ne govorei nikome nita, a kad sam ustanovio da se do dna ne moe dospeti na uobiajeni nain, narednog dana sam doneo dva nakovanja koja sam pozajmio od kovaa i vezao ih oko svog tela, te sam sa ovom teinom lako potonuo. Ubrzo sam pronaao i brojanice, za koje se ispostavilo da su od ilibara, a da su ukraene sitnim dijamantima i granatima. Istog dana sam otkrio i da je putnik koji je brojanice izgubio bio paa N. bivi guverner male oblasti u blizini Konstantinopolja, i da ivi na suprotnoj obali Bosfbra nedaleko od Iskidara. Poto se u poslednje vreme nisam ba dobro oseao, i poto mi je iz dana u dan bilo sve gore, odluio sam da sutradan ne ronim za

noviima, ve da vratim brojanice njihovom vlasniku i da istovremeno iskoristim priliku da posetim groblje u Iskidaru. Narednog jutra sam krenuo i ubrzo sam pronaao painu kuu. Paa je bio kod kue, a kada mu je reeno da je doao jedan lovac na novie koji eli lino da ga vidi, oigledno je odmah shvatio o emu je re i sam je doao k meni. Kada sam mu brojanice predao bio je tako iskreno obradovan i prema meni se ponaao tako srdano, da sam bio iskreno dirnut, i ni za ta na svetu nisam hteo da primim obeanu nagradu. Na kraju me je zamolio da bar ruam u njegovoj kui, to nisam odbio. Nakon ruka sam odmah krenuo, kako bih uhvatio pretposlednji parobrod za povratak na suprotnu obalu. Na putu do parobroda mi je, meutim, toliko pozlilo da sam morao da sednem na stepenite jedne kue, gde sam se onesvestio. Prolaznici su primetili u kakvom stanju se nalazim, a poto nisam bio daleko od paine kue do njega je brzo doprla vest da je jednom mladiu iznenada pozlilo. Poto je uo da je taj mladi upravo onaj koji mu je doneo brojanice, sam paa je brzo doao sa svojim slugama i naredio da me prenesu u njegovu kuu i da pozovu vojnog lekara. Mada sam ubrzo doao svesti, moje stanje je bilo takvo da nisam mogao da se kreem i da sam bio prinuen da za sada ostanem u painoj kui. Te noi je itava koa poela da mi puca i da me nepodnoljivo pee; oigledno da nije mogla da podnese dejstvo soli, s obzirom da nisam bio navikao na dug boravak u slanoj vodi. Smestili su me u jednom krilu kue, a starica po imenu Fatma Bai je bila zaduena da brine o meni. U tome joj je pomagao i pain sin, uenik jedne nemake vojne kole, koji je takoe dolazio kod mene. To je bio Ekim Bej, koji je kasnije postao moj najblii prijatelj. Dok sam se oporavljao razgovarali smo i askali o svemu i svaemu, ali postepeno su nai razgovori poeli da poprimaju filozofski obrt, a kada sam se sasvim oporavio rastali smo se kao prijatelji i od tada smo se neprestano dopisivali. On je te godine napustio onu vojnu kolu u Nemakoj i upisao medicinu, jer su mu se intimna uverenja za to vreme promenila i navela ga da vojnu karijeru napusti, kako bi postao vojni lekar.

Prole su etiri godine. Jednog dana sam na Kavkazu od njega primio pismo u korne je pisao da je ve postao lekar i da bi eleo da me vidi, kao i da istovremeno poseti Kavkaz, koji ga je ve odavno zanimao, pa me je pitao gde bismo i kad mogli da se naemo. Tog leta sam iveo u gradu Suramu, gde sam se bavio izradom gipsanih predmeta. Poslao sam mu telegram u kome sam rekao da nestrpljivo oekujem njegov dolazak, i on je nakon par dana stigao. Te godine su u Suram, da u njemu provedu leto, doli i Pogosijan, Karpenko i Jelov, moji prijatelji iz mladih dana. Ekim Bej se sa ovim mojim drugovima brzo sprijateljio i oseao se kao njihov stari prijatelj. itavo leto smo proveli,u Suramu, odakle smo pravili krae izlete i ekskurzije, obino peice. Peli smo se na planinski prelaz Suram i istraivali okolinu Borzoma i Mihajlova, kako bismo stupili u kontakt s tamonjim ljudima koji jo uvek nisu bili izloeni dejstvu savremene civilizacije, a jednom smo posetili ak i uveni Kevsurs, za kojim su poludeli svi etnolozi. s nama pod ovakvim okolnostrPoto je nekoliko meseci proiveo s nama pod ovakvim okolnostima, Ekim Bej je kao mlad ovek u svojim tadanjim godinama i ve i tako prepun svih moguih don-kihotovskih nastojanja uestvujui u svim naim razgovorima, hteo ne hteo bio uvuen u nau psihopatologiju i poput nas poeo da izgara od udnje da ostvari nemogue. Nas etvorica, Pogosijan, Karpenko, Jelov i ja, u to vreme smo razgovarali o predlogu kneza Jurija Ljubovedskog, da se njemu i njegovim prijatelima pridruimo u velikoj ekspedicji na kojoj bi trebalo da se putuje peice, poavi od pograninog grada Nakievana, preko Irana, sve do Persijskog zaliva. Ovi nai razgovori i sve perspektive koje nam je ta vrsta putovanja otvarala su Ekim Beja zanimali toliko da nas je zamolio da se kod kneza zaloimo da i njemu dozvoli da se pridrui ekspediciji,.a poeo je da razmilja i kako da za to dobije oevu dozvolu i jednogodinje odsustvo od svojih pretpostavljenih. Rezultat je predstavljalo da je, nakon to je sve to je bilo neophodno uredio delom preko telegrama, a delom lino kada se bio vratio kui, kako bi se pripremio za dug put, onoga dana kada smo

poli iz Nakievana, prvog januara naredne godine, na svoju prvu veliku ekspediciju u naem drutvu poao i on. Iz Nakievana smo krenuli u pono, a ujutro smo ve imali prilike da iskusimo mudrost onih dvononih stanovnika nae planete koji se nazivaju pograninom straom, a koji su svuda u jednako visokom stepenu razvili umetnost izraavanja svog otroumlja i sveznadarstva. Bilo nas je dvadeset i troje, ukljuujui i sve one drugove i prijatelje kojima sam naumio da u ovoj knjizi posvetim posebna poglavlja. O trojici od njih, Pogosijanu, Jelovu i knezu Ljubovedskom, ve sam pisao; sa dr. Ekim Bejom u itaoca upoznati u ovom poglavlju, a ostaloj dvojici, ininjeru Karpenku i arheologu profesoru Skridlovu, u posvetiti naredna poglavlja ove knjige. Nae putovanje do grada Tebrisa, u koji smo stigli nakon desetak dana, proteklo je bez nekih naroitih dogaaja. Ubrzo nakon to smo napustili Tebris zbio se, meutim, dogaaj koji u opisati sa to je god vie detalja mogue, ne samo zato to je dr. Ekim Bej u njemu aktivno uestvovao i za njega bio duboko zainteresovan, ve takoe i stoga to je ovaj dogaaj moj sopstveni pogled na ivot sasvim izvrnuo naglavce. Dok smo bili u Tebrisu, puno smo sluali o nekom persijskom derviu koji navodno izvodi vanredna uda i to je pobudilo nae interesovanje. Neto kasnije tokom naeg putovanja smo za njega ponovo uli od izvesnog jermenskog svetenika, te smo tada odluili, iako je dervi iveo u mestu koje je bilo dosta daleko od naeg planiranog puta, da putanju izmenimo kako bismo ga videli i sami ustanovili ko je i ta je. Do dervievog sela smo stigli tek trinaestog dana zamornog putovanja, tokom koga smo noili u kolibama persijskih i kurdskih pastira ili u malim naseljima. Uputili su nas njegovoj kui, koja je leala na izvesnoj udaljenosti od sela. Odmah smo se tamo zaputili i zatekli smo ga kako sedi u hladu nekakvog drvea, gde je obino razgovarao sa ljudima koji su doli da ga vide. Ugledali smo oveka u vrlo poodmaklom dobu, kako odeven u rite i bosonog sedi na zemlji. U blizini je sedeo izvestan broj Persijanaca koji su, kako smo kasnije ustanovili, bili njegovi uenici.

Prili smo, zamolili za njegov blagoslov i takoe posedali na zemlju, formirajui oko njega polukrug. Zatim smo zapoeli razgovor. Mi smo pitali, a on je odgovarao, da bi zatim on nama postavljao pitanja. Najpre nas je primio prilino hladno i nije se pokazao ba sklon da govori, ali kada je uo da smo prevalili prilian put samo da bismo s njim razgovarali, postao je srdaniji. Izraavao se veoma jednostavno, nedoteranim jezikom i u poetku je, barem na mene lino, ostavio utisak da je ovek koji ne raspolae nekim znanjem, to e rei neobrazovan u evropskom smislu te rei. Razgovor sa derviem je voen na persijskom, ali na jednom njegovom posebnom dijalektu, koji nije znao niko sem dr. Sari-Oglija, mene, i jo jedne osobe koja njime nije ba sasvim dobro vladala. Stoga smo dr. Sari-Ogli i ja postavljali pitanja i odmah sve to kae prevodili drugima, kako bi i oni od toga mogli imati koristi. Bilo je vreme veere. Jedan od uenika je doao i doneo derviu njegov kuvani pirina u glinenoj iniji. Ne prekidajui razgovor dervi je zapoeo da jede. Poto nita nismo jeli jo otkako smo rano ustali i krenuli na put, i mi smo otvorili svoje rance i zapoeli sa jelom. Moram da vas podsetim da sam u to vreme bio vatreni sledbenik uvenih indijskih jogija i da sam vrlo tano sprovodio sva uputstva takozvane hata joge, te sam i kad sam jeo nastojao da hranu to je god bolje mogue vaem. Stoga sam jo dugo poto su svi, ukljuujui i starca, zavrili svoj skromni obrok, ja i dalje nastavio da polako jedem, trudei se da ni jedan zalogaj ne progutam pre nego to bih ga po svim pravilima savakao. Videi ovo, dervi me je upitao: Reci mi, mladi strane, zbog ega tako jede? Ovim sam pitanjem koje mi je izgledalo veoma udno i za koje mi se inilo da ne govori ba puno u prilog njegovom znanju bio toliko zapanjen da ispiva nisam imao elju da mu odgovorim, i ja sam pomislio kako smo toliki put preli uzalud, da bismo videli oveka s kojim ne vredi ozbiljno razgovarati. Gledajui ga pravo u oi ne samo da sam prema njemu oseao saaljenje, ve me je zbog tog pitanja bilo i stid, te sam mu samouvereno odgovorio da svoju hranu paljivo vaem zato da bi bolje mogla da se asimiluje u organima za varenje, te sam pozivajui se na injenicu da dobro svarena hrana organizmu

daje veu koliinu kalorija potrebnih za sve njegove funkcije ponovio sve ono to sam o toj temi izvukao iz raznih knjiga. Odmahujui glavom, starac je lagano i s ubeenjem ponovio sledeu izreku, koja je dobro poznata u itavoj Persiji: Bog da ubije onog ko ne zna, a misli drugome da pokazuje put do kapija Njegovog Kraljevstva. Nakon toga je Sari-Ogli derviu postavio nekakvo pitanje na koje je ovaj kratko odgovorio. Zatim se ponovo okrenuo meni i upitao me: Ti, mladi strane, verovatno radi i gimnastiku? U to vreme sam zaista veoma intenzivno radio gimnastiku, i mada su mi bile poznate sve metode koje preporuuju indijski jogiji, drao sam se sistema veanina Milera. Derviu sam rekao da zaista radim gimnastiku i da smatram da mi je potrebno da vebam dva puta dnevno, ujutro i uvee, objasnivi mu ukratko kakvu vrstu vebi radim. To slui samo razvijanju ruku, nogu i uopte spoljnih miia, rekao je starac, ali ti takoe ima i unutranje miie na koje tvoji mehaniki pokreti uopte ne utiu. Da, rekao sam, svakako. Pa dobro. Da se vratimo sada nainu, na koji vae hranu, nastavio je on. Ako na ovaj nain vae radi zdravlja, ili pak da bi postigao neto drugo, moram da ti kaem da si, ako eli da uje moje iskreno miljenje, izabrao najgori mogui put. Time to hranu tako paljivo vae, ti umanjuje rad svog stomaka. Sada si mlad i sve je u redu, ali ti svoj stomak navikava da nita ne radi; a kada bude bio stariji miii e ti u izvesnoj meri atrofirati, jer im nedostaje normalan rad. A ako nastavi s ovim sistemom vakanja to e morati da se dogodi. Poznato ti je da nae telo i miii u starosti slabe. Ti e, meutim, normalnoj slabosti koju donosi starost pridodati i drugu koju e izazvati jer svoj stomak navikava da ne radi. Moe li da zamisli kako e to onda izgledati? Paljivo vakanje je, naprotiv, sasvim nepotrebno. U tvojim godinama je bolje da uopte ni ne vae, ve da guta itave komade, ako je mogue ak i kosti, kako bi svom stomaku zadao posla. Vidim da su oni koji su ti savetovali da tako vae, kao i oni koji o tome piu knjige, uli zvono ne znajui odakle dolazi zvuk.

Ove stareve jednostavne, oigledne i dosledne rei uinile su da miljenje koje sam o njemu isprva bio stekao, sasvim promenim. Do tada sam mu pitanja postavljao iz radoznalosti, ali od tog trenutka sam se za njega ozbiljno zainteresovao i poeo sam vrlo paljiivo da sluam sve to bi rekao. Iznenada sam itavim svojim biem shvatio da su ideje koje sam dotle prihvatao kao neosporne istine bile pogrene. Shvatio sam da sam do tada stvari video samo sa jedne strane. Sada mi se mnogo toga ukazalo u sasvim novom svetlu. U glavi mi se javilo hiljadu novih pitanja vezanih za tu temu. Poneseni svojim razgovorom sa derviem, doktor i ja smo sasvim zaboravili nae ostale drugove i prestali smo da im prevodimo ono to je reeno. Videvi kako smo se duboko zainteresovali, oni su nas neprekidno prekidali pitanjima: ta je rekao?, O emu govori? i svaki put smo morali da im uskratimo odgovor, obeavajui da emo im kasnije sve detaljno ispriati. Kada je dervi zavrio priu o neprirodnom vakanju i o razliitim nainima asimilacije hrane i njene zakonomerne automatske transformacije u naem organizmu, rekao sam: Oe, budite tako ljubazni da mi takoe objasniite i ta mislite o takozvanom kontrolisanom disanju, Verujui da je to korisno, ja ovu vrstu disanja vebam u skladu sa uputstvima jogija, to jest vazduh nakon to udahnem, izvesno vreme zadravam, da bih ga zatim lagano izdahnuo. Moda ni to ne bi trebalo da se radi? Videvi da se moj odnos prema njegovim reima sasvim promenio, dervi je poeo da mi biva naklonjeniji, i objasnio je sledee: Ako sebi priinjava tetu nainom na koji vae hranu, jo je hiljadu puta vea teta koju sebi nanosi takvim vebama disanja, Sve vebe disanja koje se navode u knjigama i kojima se poduava u savremenim ezoterikim kolama ne mogu nita drugo do da nakode. Disanje je, to bi svako ko zdravo razmilja trebalo da razume, takoe proces ishrane, ali drugaijom vrstom hrane. Vazduh, ba kao i hrana koju jedemo, ulazi u telo i tu se vari, razlaui se na svoje sastavne deIove koji zatim meusobno i sa odgovarajuim elementima izvesnih supstanci koje su u organizmu ve prisutne formiraju nova jedinjenja.

Na ovaj nain se stvaraju sve one neophodne materije koje se tokom neprekidnih ivotnih procesa u ljudskom organizmu bez prestanka troe. Mora da zna da je za dobijanje ma koje nove supstance neophodna kombinacija tano odreena koliina njenih sastavnih delova. Uzmimo najjednostavniji primer. Recimo da mora da ispee hleb. Za to je neophodno da najpre pripremi testo. Za testo ti je, meutim, potrebna kombinacija brana i vode u tano odreenom odnosu. Ako vode ima premalo nee dobiti testo ve neto to e se na prvi dodir raspasti. Ako pak, sa druge strane, uzme previe vode, dobie obian napoj kakvim se hrani stoka. U oba sluaja je rezultat isti. Nee dobiti testo kakvo je potrebno da bi se ispekao hleb. Isto se dogaa i kad je re o formiranju ma koje supstance neophodne organizmu. Delovi iz kojih se ova supstanca sastoji moraju da se kombinuju u tano odreenom kvalitativnom i kvantitativnom odnosu. Kada die na uobiajeni nain, die mehaniki. Organizam bez tvoga uea iz vazduha uzima one koliine supstanci koje su mu neophodne. Plua su sazdana tako da su navikla da rade sa odreenom koliinom vazduha. Ako, meutim, ovu koliinu vazduha poveava, sastav onoga to kroz plua prolazi se menja, te neminovno mora da se izmeni i unutranji proces meanja i uravnoteavanja koji sledi. Bez detaljnog poznavanja osnovnih zakona na kojima disanje poiva, vebe disanja neminovno, vrlo polako, ali ipak sigurno, moraju dovesti do samounitenja. Mora da ima na umu da pored supstanci koje su organizmu neophodne vazduh sadri i druge, koje su nepotrebne, pa ak i tetne. Tako, dakle, neprirodno disanje, odnosno usiljeno modifikovanje prirodnog disanja, ubrzava prodor u organizam ovih brojnih po ivot tetnih supstanci iz vazduha, remetei u isto vreme kvantitativnu i kvaIitativnu ravnoteu korisnih supstanci. Neprirodno disanje na ovaj nain remeti proporcionalni odnos izmeu koliine hrane dobijene iz vazduha i koliine dobijene iz svih drugih vrsta hrane; da bi se ovaj odnos u pravoj razmeri sauvao, neophodno je da u potpunosti poznaje svoj organizam.

Ali poznaje li ti sebe tako dobro? Znajui, na primer, da je elucu hrana potrebna ne samo radi ishrane, ve i zato to je naviknut na unoenje odreenih koliina hrane? Jedemo mahom zato da bismo zadovoljili svoje ulo ukusa i da bismo stvorili onaj pritisak koji je eludac navikao da osea kada u sebi sadri odreenu koliinu hrane. U zidovima eluca se nalazi jedan ogranak takozvanih pokretnih nerava koji, time to poinju da deluju kada nema odreenog pritiska, podstiu oseanje koje zovemo glad. Stoga postoje razne vrste gladi: takozvana telesna, ili fizika glad i, ako tako mogu da se izrazim, nervna, odnosno psihika glad. Svi nai organi rade mehaniki i u svakom od njih je, zahvaljujui njegovoj prirodi i navikama, stvoren naroit tempo funkcionisanja, pri emu tempo funkcionisanja razliitih organa stoji u tano odreenom meusobnom odnosu. U organizmu je na taj nain uspostavljena odreena ravnotea: jedan organ zavisi od drugoga a svi su povezani. Time to svoje disanje neprirodno menjamo, mi menjamo pre svega tempo funkcionisanja svojih plua, a rad plua je, izmeu ostalog, povezan i sa radom eluca, tako da se tempo rada eluca takoe menja, najpre neznatno, a zatim sve vie i vie. Da bi svario hranu, stomaku je potrebno odreeno vreme; recimo da hrana u elucu mora da ostane jedan sat. Ali ako se tempo rada eluca menja, menja se i vreme za koje hrana proe kroz njega; hrana kroz njega moe da proe tako brzo da mu preostaje samo deo vremena potrebnog da bi uradio ono to mora da uradi. Isto je i sa drugim organima. Zato je hiljadu puta bolje da sa svojim organizmom ne radimo nita. Bolje je da ga ostavimo oteenog nego da pokuavamo da ga popravimo ako ne znamo kako. Ponavljam da je na organizam vrlo sloen aparat. On ima mnogo organa koji rade razliitim tempom i ije su potrebe razliite. Mora da izmeni sve, ili nita, jer e inae umesto da uini neto korisno samo naneti tetu. Brojne bolesti nastaju zbog tog neprirodnog disanja. Ono u mnogim sluajevima vodi proirenju srca, suavanju dunika, ili pak oteenju eluca, jetre, bubrega, ili ivaca. Retko se deava da ma ko ko veba neprirodno disanje sebi ne nanese nepopravljivu tetu, a ti retki sluajevi su oni kada se na vreme prekine. Svako ko se tim dugo bavi e neizbeno doi do alosnih rezultata.

Da zna ta mora da radi, moe jedino ako ti je poznat svaki rafi i svaka iica tvoje maine. Ali ako ti je poznato samo neto malo i ako eksperimentie, puno rizikuje, jer je maina veoma sloena, postoje mnogi siuni zavrtnji, koji usled jakog oka lako mogu da se slome i koji kasnije ne mogu da se kupe ni u jednoj radnji. Zato ti poto si me ve pitao savetujem da sa svojim vebama disanja prekine. Razgovor sa derviem je jo dugo potrajao. Pre nego to smo krenuli polo mi je za rukom da sa knezom porazgovaram o tome ta emo dalje da radimo, te sam derviu, poto sam mu se zahvalio, kazao da postoji predlog da jo dan-dva provedemo u okolini i upitao sam ga da li bi nam dopustio da sa njim jo jednom razgovaramo. On je na to pristao, rekavi ak i da ako elim moemo doi da ga vidimo sutradan, posle veere. Nismo ostali samo dva dana, kako smo nameravali, ve celu nedelju, i svako vee smo ili kod dervia i razgovarali s njim, a posle bismo Sari-Ogli i ja naim drugovima sve do kasno u no ponavljali sve o emu je bilo rei. Poslednji put kad smo bili kod dervia, da bismo mu se zahvalili i da bismo se od njega oprostili, Ekim Bej mu se iznenada okrenuo i na nae veliko iznenaenje, smernim glasom koji za njega nije bio uobiajen, na persijskom rekao: Dobri Oe! Tokom ovih dana sam se itavim svojim biem uverio da si ti ... Na ovom mestu se prekinuo da bi Sari-Oglija i mene zamolio da ga ne spreavamo da sam govori u svoje ime i da ga prekinemo samo ako re kojom se posluio u lokalnom dijalektu ima drugaije znaenje, koje bi izmenilo smisao onoga to je reeno. Da si ti, nastavio je zatim, ba onaj koga sam instiktivno traio, ovek kome bih mogao u potpunosti da poverim da me vodi u mom unutranjem svetu, kako bi uskladio i umirio borbu koja se u meni od nedavno zapodenula izmeu dva sasvim suprotna nastojanja. Sa druge strane, brojne ivotne okolnosti nad kojima nemam nikakvu kontrolu me spreavaju da ivim negde ovde, u tvojoj blizini, kako bih kad god se ukae potreba mogao da doem i da sa puno potovanja sasluam tvoja uputstva i savete o tome kako treba da ivim, kako bih ovu unutranju

borbu koja me razdire okonao i kako bih se pripremio da steknem bie dostojno oveka. Stoga te molim da, ako je to mogue, ne odbije da mi sad da nekoliko kratkih uputstava i principa, kojima bih u ivotu mogao da se rukovodim i koji oveku mojih godina odgovaraju. Na ovaj neoekivan i krupan zahtev Ekim Beja, potovanja dostojni persijski dervi je odgovorio precizno i vrlo detaljno: Ono to mu je rekao neu zapisati ovde, u svojoj drugoj knjizi, poto mislim da je to za ozbiljnog itaoca jo uvek prerano, kao i da je, kada se ima u vidu pravilno primanje mojih knjiga onim redom kojim su napisane, to za istinsko razumevanje ak i tetno. Stoga sam iste savesti odluio da sutinu ovih objanjenja iznesem tek kasnije, u odgovarajuem poglavlju svoje tree serije, pod naslovom ovekovo fiziko telo, njegove zakonomerne potrebe i mogunosti ispoljavanja. Rano izjutra nakon poslednje posete derviu nastavili smo put. Umesto da, kako je prvobitno bilo planirano, krenemo u pravcu persijskog zaliva, otili smo na zapad ka Bagdadu, poto su dvojica iz naeg drutva, Karpenko i knez Nideradze, dobili groznicu i poto im je iz dana u dan bilo sve gore. Doli smo do Bagdada, a tada smo se, poto smo u njemu proveli mesec dana, rastali i razili u raznim pravcima. Knez Ljubovedski, JeIov i Ekim Bej su otili za Konstantinopolj; Karpenko, Nideradze i Pogosijan su odluili da krenu uzvodno uz Eufrat, sve do njegovog izvora, te da zatim pou preko planina i preu rusku granicu. Dr. SariOgli i ja smo se, meutim, sa ostalima dogovorili da.se vratimo nazad i krenemo u pravcu Korasana, pa da tek onda odluimo koja e biti krajnja stanica naeg putovanja. Dok beleim svoje uspomene na Ekim Beja, ne smem da propustim da spomenem ni njegovo veliko zanimanje za hipnozu i sve to je sa tim u vezi. Naroito su ga zanimale one pojave koje se jednim imenom nazivaju mo ljudske misli, a ije prouavanje predstavlja istaknut ogranak savremenog uenja o hipnozi, Pritom je, naroito u spomenutoj oblasti, imao i jo nezabeleenih praktinih rezultata. Prvenstveno zahvaljujui eksperimentima koje je izvodio kako bi sa svih strana rasvetlio razliite vidove ispoljavanja

moi ljudske misli, meu ljudima koji ga okruuju je uivao reputaciju stranog maga i arobnjaka. Eksperimenti koje je u pomenutom cilju izvodio na svojim prijateljima i poznanicima su, izmeu ostalog, za posledicu imali i to da su izveesni ljudi koji su ga upoznali, ili ak samo uli za njega, poeli da ga se plae, dok su drugi, nasuprot tome, poeli da mu ukazuju preterano potovanje i da mu ak, kako je sam govorio, liu izme. Mislim da glavni uzrok ove pogrene predstave koju su ljudi o njemu stekli nije predstavljalo njegovo duboko poznavanje unutranjih sila, ili pak to to je uspeo da ih u sebi izuzetno razvije, ve naprosto razumevanje jednog svojstva funkcionisanja ljudskog organizma, koje se u izvesnoj meri moe povezati sa servilnou ljudske prirode. Ovo svojstvo, koje je svakom obinom oveku uroeno, bez obziru na klasu kojoj pripada i na njegovo ivotno doba, jeste da mu kad god razmilja o neemu konkretnom to se nalazi izvan njega miii odmah postanu napeti, odnosno da vibriraju u pravcu u kom su usmerene njegove misli. Ako, na primer, razmilja o Americi i ako su mu misli usmerene u pravcu u kome, po njegovom miljenju, lei Amerika, neki od njegovih miia, a naroito oni koji bi mogli da se nazovu finijim, vibriraju u ovom pravcu; drugim reima, njihov celokupni tonus poprima taj smer. Na isti su nain, ako ovek koji se nalazi na prvom spratu razmilja o neemu to se nalazi na drugom, svi njegovi miii napeti i prosto nekako podignuti navie. Ukratko reeno, kretanje misli u nekom odreenom pravcu uvek je praeno tonusom miia u istom ovom pravcu. Ova se pojava javlja ak i kod onih koji su njenog postojanja svesni i koji svim sredstvima koja poznaju nastoje da je izbegnu. Verovatno je svako u nekom cirkusu, varijeteu, ili pak na nekom javnom mestu imao prilike da vidi kako razni takozvani indijski fakiri, opsenari, udotvorci, i drugi znameniti predstavnici tajni natprirodnog znanja, ljude zapanjuju svojim magijskim vetinama i pronalaze neki skriveni predmet, ili pak izvode neku radnju koju je publika prethodno smislila.

Dok te udesne stvari izvode, ovi arobnjaci za ruku dre nekog od gledalaca, koji naravno misli na radnju koju je publika prethodno smislila, te naprosto uz pomo nesvesnih nagovetaja, odnosno okova koje im ruka ove osobe daje, pogaaju o kojoj radnji je re i izvode je. To nisu u stanju da urade zato to raspolau nekakvim posebnim znanjem, ve samo zato to znaju tajnu ve spomenutog ljudskog svojstva. Svako ko ovu tajnu zna bi, uz neto malo vebe, bio u stanju da uini to isto. Neophodno je jedino da se bude u stanju da se panja sasvim usredsredi na neiju ruku i da se uhvate njeni siuni, gotovo neprimetni pokreti. Vebom i strpljenjem svako moe postii da, poput maioniara, pogodi ta je ono na ta se misli. Ako je, recimo, zamisao bila da maioniar treba da podigne eir koji lei na stolu osoba e, ak i ako zna za ovaj trik i ako se iz sve snage trudi da misli na cipele pod krevetom, nesvesno i dalje misliti na eir, a miii koji maioniara vode e biti napeti u tom pravcu, budui da se u veoj meri pokoravaju podsvesti nego svesti. Kao to sam ve rekao, Ekim Bej je ovakve eksperimente sa svojim prijateljima izvodio samo zato da bi bolje upoznao ljudsku psihu i bio u stanju da odredi uzroke hipnotikog uticaja. Meu eksperimentima koje je izvodio kako bi ispunio ovaj zadatak koji je sam sebi postavio bio je i jedan krajnje originalan, koji je neupuene bacao u vee zaprepaenje nego ma koji od fakirskih trikova. Izgledao je ovako: Ekim Bej bi na listu hartije podeljenom na kvadrate po redu ispisivao slova abecede, dok bi na horizontalnoj liniji u dnu lista ispisao sve brojeve od jedan do devet i nulu. Pripremio bi nekoliko ovakvih listova, i na svakom od njih bi ispisao azbuku nekog drugog jezika. Zatim bi sedei za stolom ove listove sa azbukom stavio ispred sebe, neto malo ulevo, dok bi u desnu ruku uzeo olovku. Sa svoje leve strane, tano naspram listova, posadio bi onoga ko u ovome eksperimentu uestvuje, recimo nekog ko je od njega traio da mu prorie sudbinu. Zatim bi desnu ruku ove osobe uzeo u svoju levu, i poeo bi da pria manje-vie ovako:

Pre svega moram da znam vae ime... zatim bi, kao da govori sam sa sobom, lagano nastavio: Prvo slovo vaeg imena je..., pa bi ruku osobe koja je elela da dozna svoju sudbinu stavio na azbuku. Zahvaljujui ve spomenutom Ijudskom svojstvu, ruka bi kada doe do slova o kome je re nevoljno dala znak. Ekim Bej bi, znajui znaaj ovog trenutka, to zabeleio i nastavio: Prvo slovo vaeg imena je..., pa bi slovo nad kojim je ruka zadrhatala izgovorio i napisao. Nastavivi na ovaj nain, ustanovio bi i nekoliko narednih slova, pa bi onda pogodio itavo ime. Ako bi, recimo, dobio slova S, T, E, mogao je da kae da se dotini zove Stefan. Tada bi rekao: Ime vam je Stefan. Sada moram da vidim koliko vam je godina, pa bi ruku zapoeo da pomera nad brojevima. .Nakon toga bi otkrio da li je ovek oenjen, koliko ima dece, ime svakoga deteta, ime njegove ene, ime njegovog najveeg neprijatelja, ime najboljeg prijatelja, i tako dalje. Nakon to bi nekoliko stvari ovako udesno pogodio, njegovi klijenti su bili tako zapanjeni da su zaboravljali na sve i da su Ekim Beju sami govorili sve to je hteo da zna, tako da je mogao da im pusti ruku i da samo ponavlja ono to su mu sami rekli. Posle toga bi mu, bez obzira kakve im fantastine gluposti o budunosti napriao, obavezno poveravali i sa strahopotovanjem bi sluali svaku re. Kasnije su svi sa kojima je Ekim Bej ovaj eksperiment izvodio ili unaokolo i u svim moguim prilikama o tome priali, dodajui naravno i takve nemogue stvari o njegovim navodnim moima da se onome ko bi ih uo kosa dizala na glavi. Tako je postepeno meu onima koji su ga poznavali ili uli za njega o njemu nastala jedna slika koja ga je prikazivala kao arobnjaka, pa se ak i njegovo ime izgovaralo samo apatom i sa uzbuenjem. Mnogi su, ne samo Turci ve i ljudi iz drugih, uglavnom evropskih zemalja, poeli da mu piu i da od njega svata trae. Neki su ga molili da im na osnovu rukopisa prorekne budunost; drugi da otkloni njihove ljubavne jade; trei, pak, da ih na daljinu izlei od njihovih hroninih bolesti. Dobijao je pisma od paa, generala, mula,

uitelja, trgovaca, svetenika i ena svih starosnih doba, ali naroito od mladih ena svih nacionalnosti. Drugim reima, ovih je pisama bilo toliko da bi Ekim Bej, da je na svako od njih eleo da odgovori makar formalno, morao da ima bar pedeset sekretarica. Jednog dana kada sam ga posetio u Iskidaru, na imanju njegovog oca koje se nalazilo na obalama Bosfora, mnoga od ovih pisama mi je pokazao i seam se da smo skoro popucali od smeha zbog ljudske gluposti i naivnosti. To mu je najzad toliko dojadilo, da je napustio ak i svoju lekarsku profesiju, koju je veoma voleo, i otiao iz mesta u kojima je bio poznat. Ekim Bejovo temeljno poznavanje hipnotizma i svih automatskih svojstava psihe obinog oveka ispostavilo se kao veoma korisno tokom jednog od naih putovanja, kad nam je zahvaljujui njemu polo za rukom da se izvuemo iz vrlo teke situacije u koju smo zapali. Jednom prilikom kad smo se Ekim Bej i ja, zajedno sa jo nekoliko drugova, nalazili u gradu Jangiaru u Kagaru, dugo se odmarajui kao to smo to imali obiaj, budui da smo se spremali za putovanje u doline oko planine Hinduku, Ekim Beju je iz Turske od strica stigla vest da mu otac naglo poboljeva i da verovatno nee jo dugo iveti. Ekim Beja je ova vest uznemirila u toj meri da je odluio da putovanje prekine i da se to je god mogue pre vrati u Tursku, kako bi sa svojim voljenim ocem proveo ono malo vremena to je bilo preostalo. Poto je svo to neprekidno lutanje od mesta do mesta, praeno stalnom nervnom napetou, poelo da me zamara i poto sam i sam eleo da vidim svoje roditelje, i ja sam odluio da prekinem svoje putovanje i da sa Ekim Bejom putujem do Rusije. Poto smo se oprostili od svojih drugova, ka Rusiji smo krenuli kroz Irketam. Nakon mnogih pustolovina i prebrodivi mnoge tekoe, ne putujui uobiajenim putevima iz Kagara, koji su svi vodili za O, najzad smo stigli u grad Andidan u oblasti Fergana. Kroz ovu nekada slavnu oblast smo odluili da proemo jer smo eleli da iskoristimo priliku da pogledamo ruevine nekoliko drevnih gradova, o kojima smo mnogo uli i koje smo se nadali da pronaemo

prvenstveno pomou logikog zakljuivanja, na osnovu izvesnih istorijskih podataka. Stoga smo svoje putovanje, pre nego to smo izali na glavni put u blizini Andidana, znatno produili. U Margelanu smo kupili vozne karte za Krasnovodsk i ve smo bili seli u voz kada smo, na svoju veliku alost, ustanovili da nemamo dovoljno novca da bismo nastavili putovanje, pa ak ni da sutradan kupimo hranu. Tokom putovanja kroz Kagar nam se, ta vie, i odelo pohabalo toliko da u njemu nismo mogli da se pojavimo u javnosti, tako da nam je novac bio potreban i za kupovinu odela. Stoga smo reili da ne idemo sve do Krasnovodska, ve da u ernjajevu presednemo za Takent, veliki centar gde smo mogli telegrafski da potraimo da nam poalju novac i da udesimo da dok nam on ne pristigne ivimo koliko god je bolje mogue. Tako smo i uinili. Poto smo stigli u Takent i smestili se u jeftinom hotelu nedaleko od stanice, najpre smo otili da poaljemo telegram, a zatim, poto nam je na ovo otiao gotovo sav preostali novac, da na bazaru prodamo svu svoju preostalu imovinu: puke, satove, pedometar, kompas, mape, drugim reima sve za ta smo se uopte mogli nadati da dobijemo neto novca. Uvee smo, idui ulicom i pitajui se gde bi ljudi kojima smo telegrame poslali trenutno mogli da budu i hoe li se dosetiti da nam novac dostave odmah, ni ne primetivi stigli u stari deo grada. Seli smo u jednu sartsku ajdinicu i nastavili da mozgamo o tome ta da radimo ako nam novac ne poalju na vreme; poto smo dugo razmiljali i nakon to smo preispitali razliite mogunosti, odluili smo da se ovde u Takentu Ekim Bej predstavi kao indijski fakir, a ja kao guta maeva i ovek koji je u stanju da proguta ma koju koliinu otrova, pa smo se na taj raun puno alili. Prvo to smo sutradan ujutro uinili bilo je da odemo u oglasno odeljenje jednog ovdanjeg lista, koje je primalo narudbine za najraznovrsnije plakate. Slubenik koga smo tamo zatekli bio je jedan veoma ljubazan Jevrejin, koji je tek nedavno doao iz Rusije. Nakon to smo sa njim malo proaskali, udesili smo da nam oglasi budu ubaeni u sva tri takentska dnevna Iista, a takoe smo poruili i velike plakate koji su davali na znanje da je stigao izvesni indijski fakir trenutno se ne seam kako je Ekim Bej sebe nazvao, ini mi se Gane ili Ganzin

koji e sa svojim pomonikom Salakanom naredne veeri u prostorijama nekakvog kluba prikazati eksperimente sa hipnozom i mnoge druge natprirodne fenomene. Slubenik je na sebe uzeo i da nam pribavi policijsku dozvolu za lepljenje plakata, pa su narednog dana plakati koji su reklamirali udo nevieno ve boli oi stanovnika i starog i novog dela Takenta. Mi smo dotle pronali dva nezaposlena oveka koja su ovamo stigla iz unutranjosti Rusije, pa smo ih nakon to smo ih poslali u javno kupatilo da se dobro operu, odveli u svoj hotel i pripremili za hipnotike seanse. Konano smo ih doveli u takvo hipnotiko stanje da ste mogli da im u grudi zabodete veliku iglu, da im zaijete usta, ili da ih postavite izmeu dve stolice s glavom na jednoj, a stopalima na drugoj i da im na stomak stavite veliki teret, nakon ega bi svalo iz publike, ko to eli mogao da prie i da im iupa po jednu dlaku s glave, i tako dalje, i tako blie. Ono to je sve uene doktore, pravnike i druge narodito zapanjilo, bilo je meutim, kada je Ekim Bej, na nain koji sam ve opisao, uspevao da pogodi njihova i mena i godine. Ukratko reeno, po zavretku prve seanse smo, pored toga to smo napunili depove, bili zatrpani i stotinama poziva na veeru; o tome kako su nas ene iz svih drutvenih slojeva gledale ne treba ni da govorim. Seanse smo davali tri veeri za redom, te smo poto smo zaradili i vie novca nego to nam je bilo potrebno, odmah otputovali kako bismo utekli dosadnim oboavaocima. Dok sam pisao ovo poglavlje, koje je u meni oivelo razne uspomene na nae ekspedicije i putovanja po Aziji, asocijativnim putem sam se setio udnog miljenja koje veina Evropljana o Aziji ima. Poto sam petnaest godina bez prekida iveo na Zapadu i poto sam imao prilike da doem u kontakt sa ljudima svih nacionalnosti, doao sam do zakljuka da u Evropi o Aziji, niko nita ne zna i nema nikakvog pojma. Veina ljudi u Evropi i Americi misli da je Azija nekakav velik, neodreeni kontinent koji se nastavlja na Evropu, a koji nastanjuju

grupe primitivnih, ili u najbolju ruku polu-primitivnih naroda, koji su se naprosto zadesili tamo i podivljali. O njenoj veliini imaju vrlo nejasnu predstavu. Uvek su spremni da je uporede sa evropskim zemljama i ne sumnjaju da je Azijski kontinent tako prostran da bi u njega moglo da stane nekoliko Evropa i da na njemu ive itavi narodi, za koje nikada nisu uli ne samo Evropljani, nego ni sami Azijati. Meu ovim divljakim narodima su, tavie, mnoge nauke kao to su na primer medicina, astrologija, prirodne nauke i tako dalje, bez imalo mudrovanja i hipotetikih objanjenja, odavno dostigle takav stepen savrenstva, koje bi evropska civilizacija moda mogla dostii tek za par stolea.

IX PJOTR KARPENKO
Ovo e poglavlje biti posveeno Pjotru Karpenku, mom prijatelju iz detinjstva koji je kasnije, ne samo po diplomi, ve i zahvaljujui sopstvenim dostignuima, postao istaknuti rudarski inenjer, a koji sada nije vie meu ivima... Neka mu Bog podari Carstvo Nebesko! Mislim da je ako elim da naslikam sve aspekte Karpenkove individualnosti, a da pri tom ispunim i cilj koji sam sebi u ovoj knjizi postavio, to jest da itaocu pruim pouan i zaista koristan materijal, biti dobro da ovo poglavlje ponem tako to u opisati okolnosti u kojima se naa unutranja bliskost po prvi put javila, a nakon toga ispriati nekoliko dogaaja sa jedne od naih ekspedicija, tokom koje je voljom sudbine dolo i do nesree koja je prouzrokovala njegovu preranu smrt. Nae blisko prijateljstvo je zapoelo jo dok smo bili deaci. Dogaaj o kom je re u opisati to god mogu detaljnije, utoliko pre to on veoma dobro moe da osvetli i neke opte aspekte psihe nestanih deaka od kojih bi neki kad odrastu mogli postati izuzetni ljudi. U to vreme smo iveli u Karsu, a ja sam bio meu deacirna koji su pevali u horu vojne saborne crkve. Pre svega moram da kaem da sam tada, poto je moj nastavnik Bogaevski bio napustio Kars, a moj prvi uitelj kanonik Bor otiao na odsustvo zbog bolesti, bio lien ove dvojice ljudi koji su za mene

bili istinski autoriteti; a poto je i u mojoj porodici bilo rei o mogunosti da se ubrzo vratim u Aleksandropolj, nisam vie eleo da ostanem u Karsu i poeo sam da razmiljam o odlasku u Tiflis, jer sam ve dugo sanjao tome da pristupim tamonjem takozvanom Arhiakonovom horu to su mi esto predlagali i to je laskalo mom mladalakom samoljublju. U ouom periodu rnog ivota, kad su takvi snovi jo uvek predstavljali teite moje jo nedovoljno razvijene misaone sposobnosti, jednog jutra mi je urno priao jedan od lanova hora vojne saborne crkve, nekakav vojni slubenik koji se sa mnom sprijateljio samo zato to sam mu povremeno donosio dobre cigarete, za koje moram da priznam da sam ih kriom manjavao iz ujakove tabakere. Sav zadihan mi je saoptio da je sluajno uo razgovor izmeu komandanta tvrdave, generala Fadejeva, i efa konjike policije. Razgovor se ticao hapenja i unakrsnog ispitivanja nekoliko osoba dovedenih u vezu sa aferom na poligonu za artiljerijska gaanja, i u njemu je kao jedno od sumnjivih bilo spornenuto i moje ime. Ova novost me je veoma uzbudila, jer sam na savesti imao neto vezano za taj poligon za gaanje, pa sam u elji da izbegnem neprijatnosti reio da ne oklevam, nego da ve sutradan krenem u Kars. Ba taj dogaaj na poligonu za gaanje, koji je doprineo da se u mojoj psihi stvori faktor za nastanak grie savesti, i zbog koga sam tako urno otputovao, predstavljao je uzrok mog prijatelistva sa Pjotrom Karpenkom. U to vreme sam imao izvestan broj prijatelja svojih godina, kao i druge, koji su bili znatno stariji. Meu ovim prvima je bio i jedan prijatan deak, sin proizvoaa votke. Ime mu je bilo Rjauzov ili Rjaizov; vie se ne seam. esto me je pozivao svojoj kui, a ponekad bih navratio i nepozvan. Roditelji su ga dosta razmazili. Imao je posebnu sobu u kojoj smo na miru mogli da uimo, a na pisaem stolu mu se gotovo uvek nalazio pun tanjir sveih piroki od lisnatog testa, koje sam veoma voleo, Jo vanije je, meutim, moda bilo to to je imao sestru od svojih dvanaest ili trinaest godina, koja je esto ulazila u njegovu sobu kada sam ja bio kod njega.

Meu nama se razvilo prijateljstvo, i ja sam se i ne primetivi, u nju zaljubio. Izgledalo je da ni ona prema meni nije ravnoduna. Ukratko, meu nama je, u tiini, zapoela romansa. U ovu kuu je dolazio jo jedan od mojih drugova, sin artiIjerijskog oficira. I on je kao i mi kod kue uio da bi se upisao u neku kolu, poto ga u kadetski korpus nisu primili, jer je ustanovljeno da je nagluv na jedno uvo. To je bio Pjotr Karpenko. I on je bio zaljubljen u malu Rjauzovu, a i njoj se oigledno i on dopadao. Prema njemu je, ini mi se, bila ljubazna jer joj je esto donosio cvee i slatkie, a prema meni zbog toga to sam lepo svirao na gitari i bio vet u izmiljanju mustri za vezene maramice, koje je ona volela da veze i da kasnije pria da ih je izmislila sama. Tako smo obojica bili zaljubljeni u istu devojicu i meu nama se malo-pomalo, da tako kaem poela da rasplamsava suparnika ljubomora. Jednom sam nakon veernja u sabornoj crkvi, na kome je bila prisutna i ova srcolomka, izmislio neki prihvatljiv izgovor i ubedio horovou da mi dopusti da malo ranije odem, poto sam eleo da je saekam kad bude izala i da je ispratim kui. Na izlasku iz crkve sam se naao licem u lice sa svojim suparnikom. Mada je uzajamna mrnja besnela u nama, nau damu smo do kue ispratili kao viteki kavaljeri. Poto smo se od nje rastali nisam, meutim, mogao vie da se obuzdavam, pa sam zapoeo nekakvu svau i na kraju ga dobro izmlatio. Uvee nakon ove tue sam, kao i obino, sa nekim svojim drugovima otiao na zvonik Saborne crkve. U to vreme u porti ove crkve jo uvek nije.bilo pravog zvonika. On se tek gradio, a zvona su visila u privremenoj drvenoj konstrukciji sa visokim krovom, vie nalik na nekakvu oktagonalnu straarsku kuicu. Prostor izmeu krova i greda, na kojima su visila zvona, postao je na klub, u kome smo se gotovo svakodnevno sastajali i sedei na gredama ili na uskom ispustudu zidova pod krovom puili, priali viceve, pa ak i uili. Kasnije, kada je zavren kameni zvonik i kada su u njega okaena zvona, ovaj privremeni je ruska vlada poklonila grkoj crkvi, koja je tada bila jo u izgradnji, i ini mi se da je tamo i dalje nastavio da slui kao zvonik.

Pored redovnih lanova ovog naeg kluba, tamo sam zatekao i svog prijatelja Peu iz Aleksandropolja, koji je u Kars doao nekome u posetu. On je bio sin Kerenskog, potanskog inspektora koji je kasnije kao oficir poginuo u rusko-japanskom ratu. Tu je bio i jedan deak iz grke etvrti Karsa, korne je nadimak bio Feki, a pravo ime Korhanidi, i koji je kasnije postao autor brojnih kolskih udbenika. On je od kue doneo domau grku alvu, kao poklon koji je njegova tetka poslala nama, deacima iz hora ije pevanje je esto znalo da je dirne do dubine due. Sedeli smo, jeli alvu, puili i askali. Ubrzo nakon toga stigao je i Pjotr Karpenko, sa zavojem na oku i praen jo dvojicom ruskih deaka koji nisu bili lanovi kluba. Priao mi je i zahtevao objanjenje za to to sam ga prethodnog dana uvredio. Poto je bio od onih deaka koji itaju puno poezije i vole visokoparno da se izraavaju, odrao je podui govor, koji je naglo zavrio kategorinom izjavom da na ovom svetu nema mesta za nas obojicu; stoga jedan od nas mora da umre. Poto sam uo ovu bombastinu tiradu, poeleo sam da mu tu glupost odmah izbijem iz glave. Ali, kada su moji prijatelji poeli sa mnom da se prepiru i da tvrde da svoje sporove na takav nain reavaju samo Ijudi koje jo nije dotakla savremena civilizacija, kao to su na primer Kurdi, dok su ljudi od ugleda pribegavali drugim metodama, moj ponos je poeo da se budi, pa sam kako me ne bi nazvali neobrazovanim ili neznalicom uao u ozbiljnu raspravu o ovom dogaaju. Nakon podue rasprave, koju smo nazvali debatom, tokom koje se ispostavilo da je nekoliko prisutnih deaka na mojoj strani, a nekoliko na strani moga rivala pri emu je ova debata povremeno prerastala u zagluujuu dernjavu i dovela nas skoro dotle da jedni druge pobacamo sa vrha zvonika odlueno je da moramo da se borimo u dvoboju. Tu se, meutim, javilo pitanje kako nabaviti oruje? Ni maevi ni pitolji se nigde nisu mogli pronai, i situacija se veoma zakomplikovala. Sve nae emocije, koje su prethodnog trenutka dostigle krajnju granicu uzbuenja, sada su se usredsredile na to kako pronai izlaz iz ove tekoe. U ovom drutvancetu se nalazio i jedan moj prijatelj, deak po imenu Turhaninov, koji je imao veoma piskav glas i koga smo svi smatrali vrlo smenim. Dok smo sedeli i razmiljali

ta da se radi, iznenada je zacvrkutao i uzviknuo: Ako je teko nabaviti pitolj, lako je nabaviti top. Svi su se nasmejali, kao to smo obino i inili na sve to bi on rekao. ernu se smejete, budale jedne!, uzvratio je on. Sasvim je mogue da se u ovu svrhu iskoristi top. Postoji samo jedan problem. Odluili ste da jedan od vas dvojice mora umreti, ali u dvoboju topovima je sasvim mogue da poginete obojica. Ako pristanete da se izloite takvom riziku, nita lake nego sprovesti ovu moju zamisao. Njegov predlog se sastojao u tome da obojica odemo do poligona za artiljerijsko gaanje na kome su se odravale vebe, da legnemo i sakrijemo se negde izmeu topova i meta i da saekamo da vidimo ta nam je sudbina namenila. Onaj koga granata sluajno pogodi bie taj kome nije bilo sueno da preivi. Poligon za artiljerijsko gaanje smo svi veoma dobro poznavali. Nalazio se u blizini, u brdima koja su okruivala grad. To je bilo prilino veliko zemljite, povrine od est do devet kvadratnih milja, kojem je u odreeno doba godine u vreme kada su se odravale vebe gaanja pristup bio strogo zabranjen i koje je sa svih strana bilo dobro uvano. Tamo smo, na nagovor dvojice starijih deaka, Denisenka i Ajvazova, koji su za nas predstavljali odreeni auroritet, odlazili esto, uglavnom nou, i sakupljali, odnosno bolje reeno krali bakarne delove upotrebljenih granata i komade olova koji su nakon eksplozije granate ostajali da lee razbacani unaokolo i koje smo kasnije za dobre pare prodavali na kilo. Mada je sakupljanje ostataka granata bilo strogo zabranjeno, o prodaji da i ne govorim, to nam je ipak polazilo za rukom, zahvaljujui meseini i onim trenucima kada su straari bili manje budni. Rezultat nove debate o Turhanovljevom predlogu predstavljala je kategorina odluka svih prisutnih da se plan ostvari ve sutradan. Sekundanti, koji su sa moje strane bili Kerenski i Korhanidi, a sa strane mog suparnika dvojica nepoznatih deaka koje je sa sobom doveo, odredili su da na artiljerijski poligon odemo rano ujutro, pre nego to gaanje zapone, i da na otprilike sto jardi od meta legnemo na izvesnoj meusobnoj udaljenosti, u neku veliku rupu od granate u

kojoj niko nee moi da nas vidi, te da tamo ostanemo sve do sumraka. Onaj ko tada jo uvek bude bio iv, moe da napusti poligon i da ide gde mu je volja. Sekundanti su takoe odluili da i sami itavog dana ostanu u blizini poligona, na obalama reke Kars ai, i da nas uvee potrae u naim rupama i konstatuju rezultate dvoboja. Ako se desi da neko od nas dvojice, ili pak obojica, bude ozbiljno ranjen, oni e preduzeti sve to je potrebno; a ako se ispostavi da smo poginuli rairie priu da smo, ne znajui da e tog dana biti gaanje, otili da sakupljamo bakar i olovo i da se tako dogodilo da budemo zbrisani. Narednog jutra smo se svi zajedno, u osvit dana i snabdeveni zalihom hrane, uputili ka Kars ai. Kada smo stigli sekundanti su nama, dvojici supamika, dali na deo hrane i odveli nas do poligona, gde je svako legao u svoju rupu. Sekundanti su se nakon toga vratili na obalu reke i pridruili ostalima koji su vreme prekraivali pecanjem. Dotad je sve jo uvek izgledalo kao ala, ali kada je pucnjava zapoela, alu je odneo avo. Ne znam kakva su bila subjektivna iskustva i mentalne asocijacije moga protivnika i kojim redom su se javljali, ali znam ta se od samog poetka gaanja odvijalo u meni. Onog to sam iskusio i osetio kada su granate zapoele da lete i da mi eksplodiraju iznad glave seam se kao da je bilo jue. U poetku sam bio sav zabezeknut, ali uskoro su se intenzitet oseanja koja su kroz mene proticala, i snaga logike konfrontacije mojih misli uveali do takvog stupnja, da mi se ini da sam svakog trenutka mislio i doivljavao vie nego za celih dvanaest meseci. Istovremeno se u meni po prvi put javilo i potpuno oseanje sebe, koje je iz asa u as bivalo sve jae, kao i jasno uvianje da sam sopstvenom glupou sebe doveo u situaciju u kojoj mi je pretila skoro sigurna propast, jer mi se u tom trenutku inilo da je moja smrt neizbena. Instinktivni strah, koji sam pri suoavanju sa ovom neizbeznou osetio, je u tolikoj meri obuzeo itavo moje bie, da je izgledalo kao da itava stvamost koja me je okruivala nestaje, ostavljajui samo nesavladivi, goli uas. Seam se da sam pokuavao da se to vie skupim i da se nekako sakrijem iza ruba rupe, kao i da sam pokuavao da nita ne ujem i ni o emu ne razmiljam.

Drhtanje koje mi je obuzelo itavo telo, dostiglo je takav zastraujui intenzitet da se inilo kao da svako tkivo vibrira samo za sebe; uprkos grmljavini topova jasno sam uo kako mi srce lupa, a zubi su mi cvokotali s takvom estinom da je izgledalo kao da e se svakog asa polomiti. Ovde u uzgred napomenuti da mislim da se u meni zahvaljujui upravo ovom dogaaju iz mladosti po prvi put javilo jedno svojstvo koje je kasnije, zahvaljujui svesnom dejstvu koje su na mene vrili normalno vaspitani ljudi, poprimilo svoj konani oblik svojstvo koje me je spreavalo da budem uznemiren onim ivotnim pitanjima koja su se ticala samo mojih sebinih interesa i da priznajem i da oseam ma kakve strahove osim onih autentinih, dok su mi sa druge strane omoguavala da ne zanosei se i ne doputajui da budem obmanut, razumem strahove drugih i da se stavim u njihov poloaj. Ne seam se koliko dugo sam leao u takvom stanju, mogu samo da kaem da na vrhovni i neumoljivi gospodar, vreme, ni ovog puta, kao i uvek i u svemu, nije propustilo da uini svoje, te sam poeo polako da se navikavam na svoj poloaj i na grmljavinu topova i na rasprskavanje granata nada mnom. Malo-pomalo, mune misli o tome kako bih alosno mogao da zavrim poele su da iezavaju. Mada je gaanje, kao i obino, bilo podeljeno u nekoliko intervala, bilo je nemogue da se za vreme ovih pauza pobegne, pre svega zbog opasnosti da padnem u ruke straara. Nisam mogao da uinim nita, sem da i dalje mirno leim. Poto sam malo ruao, neprimetno sam ak i zaspao. Oigledno je nervnom sistemu nakon tako intenzivne aktivnosti, bio neodlono potreban odmor. Ne znam koliko sam dugo spavao, ali kada sam se probudio ve je bilo vee i sve je bilo mirno. Kada sam se sasvim razbudio i jasno shvatio zbog ega se na ovom mestu nalazim, najpre sam sebe s velikom radou uverio da sam iv i zdrav, i tek kada je ovo moje egoistino zadovoljstvo malo popustilo poeo sam da se priseam i svog druga u nevolji i da za njega oseam zabrinutost. Stoga sam, poto sam se izvukao iz svoje rupe i dobro pogledao unaokolo, otiao sam do mesta na kome je on trebalo da bude.

Kada sam video kako nepomino lei prilino sam se uplaio, mada sam istovremeno bio i skoro sasvim siguran da je zaspao; ali kada sam mu na nozi iznenada spazio krv, sasvim sam izgubio glavu, a sva mrnja koju sam toga dana oseao preobrazila se u saaljenje. Sa strahom nita manjim od onog koji sam pre par sati oseao za svoj vlastiti ivot poeo sam da puzim prema njemu, instiktivno i dalje nastojei da ostanem neprimeen. U tom poloaju sam se nalazio i kada su do mene, puzei na sve etiri, stigli, sekundanti. Poto su opazili kako udno gledam Karpenka, koji je leao opruen, i poto su primetili krv na njegovoj nozi, osetili su da se dogodilo neto strano pa su dopuzavi do tog mesta ostali kao zalepljeni za zemlju.i poeli i sami u njega da bulje. Kasnije su mi kazali da su bili prilino sigurni da je mrtav. itava grupa je stajala kao u auto-hipnozi, sve dok nas iz te ukoenosti nije trgao Kerenski. Kakoo nam je kasnije objasnio, poto se izvesno vreme nalazio u zgrenom poloaju buljei u Karpenka zaboleo ga je ulj, pa se nagao malo napred kako bi promenio poloaj i primetio da se ivica Karpenkovog kaputa ravnomerno die i sputa. Poto se privukao blie uverio se da ovaj zaista die, o emu nas je sve gotovo viui obavestio. Odmah smo ponovo doli sebi, pa smo se istog asa i sami primakli blie i odmah tu, u jami oko nepominog Karpenka, zapoeli da upadajui jedni drugima u re raspravljamo ta da se radi. Iznenada smo, kao po nekom preutnom dogovoru, od ruku napravili sedite i na njemu Karpenka preneli do reke. Zaustavili smo se kraj ruevina stare fabrike cigala i tamo, poto smo od svog odela napravili nekakav improvizovani leaj i Karpenka urno poloili na njega, poeli da ispitujemo ranu. Ispostavilo se da je rapnelom samo okrznuta jedna noga, i to ne na opasnom mestu. Poto je Karpenko i dalje bio u nesrvesti i poto niko nije znao ta da radi, jedan od nas je otrao u grad da dovede jednogog naeg poznanika, hirurkog pomonika koji je takoe bio lan hora saborne crkve, dok su ostali ranu oprali i nekako je previli. pomonik hirurga je ubrzo stigao u svojim ezama, a mi smo mu objasnili da je do incidenta dolo dok smo sakupljali bakar, ne znajui da e tog dana biti gadanje. Poto je pregledao ranu izjavio je da nije

opasna i da se Karpenko onesvestio zbog gubitka krvi. Pacijent je, zaista, odmah doao sebi im mu je ovaj pod nos podneo malo miriljave soli. Hirurkog pomonika smo, naravno, zamolili da o ovome nikome ne pria, jer bi nas zbog stroge zabrane da se na poligon za artiljerijsko gaanje ulazi to svakako uvalilo u velike nevolje. im je doao svesti, Karpenko je pogledom preao preko sviju. A kad se, nakon to je ne meni pogled zadrao due nego na ostalima jo i nasmeio u meni se neto pokrenulo i preplavili su me kajanje i saaljenje. Od tog trenutka sam prema njemu poeo da gajim oseanja kao prema roenom bratu. Pacijenta smo odneli kui, a njegovoj smo porodici objasnili da se, dok smo idui na pecanje prelazili jarugu, odronio nekakav kamen koji je pao i povredio mu nogu. Njegovi roditelji su u nau priu poverovali, a meni su dozvolili da sve dok se ne oporavi svako vee provedem pokraj njega. Tokom tih dana, dok je jo uvek bio slab i leao, ja sam se o njemu brinuo kao nean brat, i tako je, dok smo razgovarali o svemu i svaemu, zapoelo nae blisko prijateljstvo. to se tie ljubavi prema naoj dami, zbog koje se sve ovo i dogodilo, to oseanje je iznenada isparilo i iz Karpenka i iz mene. Ubrzo poto se oporavio, roditelji su ga odveli u Rusiju, gde je kasnije poloio ispite i upisao se u nekakvu tehniku kolu. Nakon ovog dogaaja Karpenka nekoliko godina nisam video, ali smo se redovno dopisivali i uvek sam od njega na svoj imendan i roendan dobijao dugako pismo, koje je obino poinjalo detaljnim opisivanjem njegovog spoljnjeg i unutranjeg ivota, a nastavljalo se traenjem moga miljenja o dugom nizu pitanja koja su ga zanimala, mahom iz domena religije. Prvo ozbiljno oduevljenje za ideje koje su nam bile zajednike kod njega se pojavilo sedam godina nakon dvoboja koji sam opisao. Jednog leta, dok je potanskom koijom putovao na odmor u Kars tamo u to vreme nije bilo eleznice proao je i kroz Aleksandropolj, pa se poto je uo da sam trenutno tamo zaustavio da me poseti. Tog leta sam bio otiao u Aleksandropolj kako bih, na miru

i u samoi, izveo neke praktine eksperimente vezane za pitanja koja su me naroito zanimala, a koja su se ticala uticaja zvunih vibracija na razliite tipove ljudi, kao i na druge oblike ivota. Onoga dana kada je stigao poveo sam ga ne ruak, i predloio mu da sa mnom poe u veliku talu, koju sam bio pretvorio u neku vrstu vrlo originalne laboratorije i u kojoj sam provodio svako popodne. Razgledao je sve ime sam tamo raspolagao i toliko se zainteresovao za ono ime sam se bavio, da je odluio da se, poto u Karsu poseti svoju porodicu, nakon tri dana vrati. Po povratku je gotovo itavo leto ostao sa mnom, tek povreme odlazei na dan-dva da vidi porodicu u Karsu. Krajem leta mi se nekoliko lanova nae nedavno formirane grupe, Tragaa za Istinom, pridruilo u Aleksandropolju sa namerorn da obave izvesna iskopavanja u Aniju, staroj jermenskoj prestonici. Na ovoj ekspediciji nam se po prvi put pridruio i Karpenko, koji je poto je nekoliko dana bio u kontaktu sa raznim lanovirna nae grupe postepeno bio uvuen u pitanja koja su nas sve zanimala. Po zavretku ekspedicije se vratio u Rusiju, i uskoro je dobio i diplomu rudarskog inenjera. Nakon toga ga tri godine nisam video, ali smo zahvaljujui stalnoj prepisci odravali kontakt. Karpenko se tokom ovog perioda dopisivao i sa drugim lanovima Tragaa za Istinom, sa kojima se bio sprijateljio. Nakon ove tri godine je postao punopravan lan naeg drutva, i iao je sa nama na nekoliko ozbiljnih ekspedicija po Aziji i Africi. Tokom jedne od ovih ekspedicija, kada smo nameravali da iz indijske oblasti Pamir preemo Himalaje, dogodilo se ono to je kasnije izazvalo njegovu preranu smrt. Od samog poetka smo se suoili sa velikim tekoama. Na usponu uz severozapadnu padinu Himalaja na nas se, dok smo prolazili preko strmog planinskog prevoja, obruila velika snena lavina, koja nas je sve zakopala u sneg i led. Uz mnogo napora iz snega smo se iskopali svi osim dvojice. Mada smo i tu dvojicu iskopali to smo bre mogli, oni su ve bili mrtvi. Jedan od njih je bio baron X, strastveni okultista, a drugi na vodi Karakir Kainu. Tako smo nesrei iizgubili ne samo dobrog prijatelja, ve i vodia koji je veoma dobro poznavao ovu oblast.

Uzgred moram da kaem i da itav region izmeu planinskog masiva Hinduku i dinovskog lanca Himalaja predstavlja lavirint sainjen od uskih klanaca koji se meusobno seku, najimpresivniju od svih formacija slinog kataklizmikog porekla na naoj planeti koje smo tokom svojih putovanja imali prilike da vidimo. Ove oblasti izgledaju kao da su ih vie sile namerno nainile na tako komplikovan i zbunjujui nain, kako se nijedno ljudsko bie nikada ne bi usudilo da kroz njih pronae put. Nakon ovog incidenta, koji nas je liio vodia koji je ak i meu sopstvenim narodom vaio za oveka koji najbolje poznaje sve staze i bogaze ovih krajeva, nekoliko dana smo lutali traei izlaz iz ovog negostoljubivog mesta. Zar nisu imali mapu ili kompas? bez sumnje e se upitati svaki italac. Kako da ne. Imali smo ih i vie nego to nam je bilo potrebno, ali za putnike bi zapravo bila srea kada ove takozvane mape nenastanjenih oblasti ne bi ni postojale. Geografske karte se, kako je moj prijatelj Jelov imao obiaj da kae, na nekakvom jeziku zovu kormanupka, to znai mudrost, a mudrost na tom jeziku znai sledee: mentalni dokaz da je dva plus dva sedam i po, minus tri i jo neto malo. Po mom miljenju bi, kada je re o korienju savremenih mapa, bilo krajnje korisno drati se razborite izreke koja kae: Ako eli da u ma emu uspe, upitaj enu za savet i radi suprotno. Isto je i u ovom sluaju: ako elite da stignete do odreenog cilja ili da pronaete odreeni put, pogledajte u mapu i krenite obrnuom pravcu, pa ete uvek biti sigurni da ete stii ba tamo gde ste eleli. Ove geografske karte su moda sasvim dobre za one savremene ljude koji sede u svojim radnim sobama i nemaju ni vremena ni mogunosti da ma kuda otputuju, a ipak moraju da piu o svim moguim putovanjima i avanturama. Za takve Ijude su ove mape zaista odline, jer im pruaju vie slobodnog vremena za izmiljanje ovih fantastinih pria. Dobre mape izvesnih lokaliteta moda stvarno postoje, ali ja itavog svog ivota meu svima sa kojima sam imao posla, od drevnih kineskih pa sve do specijalnih vojnih topografskih mapa raznih

zemalja, nisam naiao ni na jednu koja bi bila od praktine koristi kada je zaista neophodna. Izvesne geografske karte mogu putnicima povremeno pomoi da se snau u gusto naseljenim podrujima, ali bi zato u nenaseIjenim oblastima, kao to je na primer centralna Azija, odnosno tamo gde su najneophodnije, kao to sam ve rekao, najbolje bilo da ih uopte ni nema. U njima je stvarnost iskrivljena do apsurda. Takve mape za stvarne putnike imaju mnoge nepoeljne i alosne posledice. Pretpostavimo, na primer, da vam mapa govori da bi narednog dana trebalo da preete preko visoravni, gde naravno oekujete da e biti hladno. Kada uvee pakujete svoj prtljag, iz njega izdvajate i vadite toplu odeu i drugo za zatitu od hladnoe. Poto sve drugo zapakujete i natovarite na svoje teretne ivotinje konje, jakove ili ve ta imate toplu odeu stavljate na vrh, tako da bi vam kad vam zatreba bila pri ruci. A onda se gotovo uvek ispostavi da sutradan, uprkos onome to je mapa pokazala, morate da idete kroz doline i nizije i da tamo, umesto hladnoe koju ste oekivali, vlada takva vruina da bukvalno morate da svuete sve sa sebe. A poto tople stvari nisu kako treba zapakovane ni privezane za lea ivotinja, one sve vreme klize i pomeraju se, uznemiravajui ne samo teretne ivotinje ve i same putnike. A ta znai morati da se prepakuje tokom puta zna samo onaj ko je to bar jednom radio na putovanju kroz planine, koje traje po itav bogovetni dan. Naravno da na putovanjima koja sa nekim politikim ciljem organizuje ova ili ona Vlada, ili pak na putovanjima koja finansira nekakva bankareva udovica, vatrena teozofkinja, moe da se unajmi koliko god hoete nosaa koji e sve pakovati i prepakovati. Pravi putnik, meutim, sve mora da uradi sam, a ak i kad bi imao sluge ne bi mogao a da im ne pomogne, jer je normalnom oveku usred nedaa koje putovanje sa sobom nosi teko da dokono posmatra tue napore. Ove savremene mape su takve kakve su oigledno stoga to se izrauju pomou metoda o kojima sam jednom prilikom i lino osvedoio. To je bilo kada sam sa jo nekoliko lanova nae grupe Tragaa za Istinom putovao kroz Pamir, pokraj vrha Aleksandra III. U to vreme je u jednoj dolini blizu ovoga vrha bio smeten tab geometara iz vojnog topografskog odeljenja Turkestana. Glavni

geometar je bio izvesni pukovnik, dobar prijatelj nekog iz naeg drutva, i zbog toga smo njihov logor naroito posetili. Ovaj je pukovnik uz sebe, kao pomonike, imao nekoliko mladih niih oficira. Oni su nas veoma radosno pozdravili, budui da su ve nekoliko meseci iveli na mestima gde jedva da se i na stotine milja rnogla nai po neka iva dua. S njima smo ostali tri dana, u nameri da se u njihovim atorima dobro odmorimo. Kada smo poeli da se spremamo za odlazak jedan od mladih oficira je zamolio za dozvolu da krene s nama, jer je morao da napravi geografsku kartu na lokalitetu udaljenom dva dana putovanja u pravcu u kome smo i mi ili. Sa sobom je, kao pomo, poveo i dva redova. U izvesnoj dolini naili smo na logor nomada, Kara-Kirgiza i upustili se sa njima u razgovor. Oficir koji je sa nama bio takoe je govorio njihov jezik. Jedan od ovih Kara-Kirgiza bio je stariji i oigledno iskusan ovek. Oficir, jedan od mojih drugova i ja smo ovog Kara-Kirgiza zamolili da sa nama podeli na obrok, u nadi da bismo mogli imati koristi od njegovog poznavanja ovih krajeva i od njega izvui onakve informacije kakve su nam bile potrebne. Jeli smo i razgovarali. Bili smo poneli meine pune odline kavurme, a oficir je kod sebe imao i votke, koju je kupio u Takentu, i koju ovi nomadi veoma vole, naroito kad niko od njihovih ne vidi ta piju. Nalivajui votku, Kara-Kirgiz nam je dao mnoge nagovetaje o ovim oblastima i ukazao nam gde bi se mogla nai izvesna inreresantna mesta. Pokazajui na venim snegom prekrivenu planinu koja nam je ve bila poznata rekao je: Vidite onaj tamo vrh? Pa, tano iza njega se nalazi ovo,...i ono... a tu je takoe i uvena Iskanderova peina. Oficir je sve ovo skicirao na papiru, a uzgred budi reeno, umeo je dosta dobro da crta. Kad smo zavrili sa jelom i kada se Kara-Kirgiz vratio u svoj logor, pogledao sam crte koji je oficir napravio i primetio da sve o emu je nomad govorio nije smestio iza planine, kako nam je ovaj govorio, ve ispred nje. Ukazao sam mu na to i ispostavilo se da je oficir pobrkao iza i ispred, jer su na jeziku o kom se radi ove rei, bou-ti i pou-ti, gotovo iste, pa nekome ko jezik ne poznaje dobro mogu zvuati sasvim jednako, naroito kada se izgovaraju brzo i zajedno sa drugim reima.

Kada sam sve to objasnio oficiru, on je rekao samo ,,Ma, avo da ga nosi! i zatvorio svoj blok za skiciranje. Crtao je gotovo tri sata i naravno da nije eleo da sve to radi jo jedanput, utoliko pre to smo se ve spremili da krenemo. Siguran sam da je ta skica u geografsku kartu kasnije uneta ba onako kako ju nje oficir napravio. Kasnije e i tampar, koji u ovim krajevima nikad nije bio, sve to da smesti na strani planine suprotnoj od one na kojoj se zaista nalazi, a na putnik e, naravno oekivati da te stvari tamo i nae. Gotovo bez izuzetaka, sve to je vezano za izradu tih mapa odvija se na ovaj nain. Stoga ne treba ni malo da se iznenadite ako se kada vam mapa ukazuje da se pribliavate reci nadete naspram neke od prekrasnih keri G. Himalaja. Tako smo, dakle, nastavili da nekoliko dana nasumice lutamo, bez vodia i jako pazei da ne sretnemo neku od onih razbojnikih bandi koje, naroito u ono vreme, nisu ba mnogo volele Evropljane koji bi ih im pali aka, i koje su uz velike ceremonije pretvarali u robove, da bi ih uz nita manje ceremonije s nekim od lokalnih plemena trampili za konja, za najnoviji model puke ili naprosto za devojku, naravno takoe robinju. Idui od mesta do mesta, stigli smo i do jedne reice i odluili da sledimo njen tok, smatrajui da to takoe mora nekuda da nas odvede. Nismo znali ak ni hoe li nas odvesti na sever ili jug, poto je oblast u kojoj smo se nalazili bila vododelnica. Dok god smo mogli sledili smo obale ove reke, ali one su ubrzo postale jako strme i skoro neprohodne, tako da smo odluili da idemo kroz samo reno korito. Na ovaj nain nismo preli vie od nekoriko milja, a ve je postalo oigledno da reica, preplavljena vodom brojnih pritoka, narasta do tolikog nivoa da je dalje putovanje du njenog korita nemogue. Morali smo da se zaustavimo i da ozbiljno razmislimo kako da nastavimo. Nakon duge rasprave smo odluili da pokoljemo sve koze koje smo sa sobom vodili, da od njihovih koa napravimo burdijuke, koje bismo mogli da naduvamo i privrstimo za splav i da tako otplovimo dalje niz reku.

Za sprovoenje ovog naeg plana smo odabrali zgodno mesto nedaleko od reke, gde smo lako mogli da se branimo od svake opasnosti, i tu smo podigli svoj logor. Poto smo ustanovili da je za taj dan ve suvie kasno da se ma ta jo uradi, podigli smo atore, pa smo nakon to smo vatru zapalili na svoj uobiajeni nain, veerali i legli da spavamo, naravno poto smo prethodno odredili straare koji e se itave noi smenjivati. Prva stvar koju smo narednog dana uinili sa doputenjem svoje savesti; izopaene kao i kod svih savremenih ljudi tako da upravo odgovara zahtevima pakla, bila je da pobijemo sve koze, koje smo jo dan ranije smatrali za svoje iskrene prijatelje i saveznike u prevazilaenju tekoa ovoga putovanja. Nakon ove panje vredne hriansko-muslimanske manifestacije jedan od nas je meso zapoeo da see, kako bismo ga ispekli i njime napunili neke od koa; neki su poeli da pripremaju burdijuke i da ih naduvavaju. Drugi su uplitali i obraivali kozija creva da bismo od njih napravili uad kojim emo povezati splav i za njega privrstiti burdijuke, dok su trei, meu kojima sam bio i ja, uzeli sekire i zapoeli da trae tvrdo drvo pogodno za splav. U toj potrazi smo se prilino udaljili od logora. Traili smo pravo drvo koje u ovim krajevima nazivaju karaga, i vlaknastu brezu. Od sveg drveta koje se u okolini moglo nai samo su ove dve vrste, po naem miljenju, bile dovoljno vrste da izdre sudare sa stenama i kamenjem u uskim tesnacima i na brzacima. U blizini naeg logora su rasle uglavnom smokve, i druge vrste drveta koje nisu bile dovoljno vrste za ono to nam je trebalo. Dok smo tako ili i ispitivali drvee, iznenada smo ugledali kako na zemlji sedi ovek iz jednog ovdanjeg plemena. Poto smo se posavetovali meu sobom, odluili smo da odemo do njega i da ga upitamo gde se moe pronai drvee kakvo smo traili. Kada smo prili blie, videli smo da je odeven u rite, a po njegovom licu smo zakljuili da je neka vrsta ez-ezunavurana, to jest ovek koji radi na sebi radi spasenja svoje due, odnosno to bi Evropljani rekli, fakir. Poto sam ve upotrebio re fakir, mislim da nije suvino da napravim malu digresiju kako bih bacio neto svetlosti na ovu uvenu re. To je, zaista, jedna od praznih rei koje, zbog netanog znaenja

koje im se pridaje, naroito u novije vreme, automatski deluje na sve savremene Evropljane i postale su jedan od glavnih uzroka progresivnog smanjivanja njihovih misaonih sposobnosti. Mada re fakir u onom znaenju koje joj se u Evropi pridaje u Aziji nije poznata, ta ista re se ipak gotovo svuda koristi. Re fakir, ili ispravnije fakhr, ima svoj koren u turkomanskoj rei koja znai prosjak, i meu gotovo svim azijskim narodima dii jezici vode poreklo od drevnog turkomanskog ova je re do naih dana dospela u znaenju varalica, odnosno prevarant. Ovi narodi, zapravo, da bi izrazili znaenje varalica, odnosno prevarant, koriste dve rei, obe poreklom iz starog turkomanskog. Jedna od njih je fakir, druga je lurie. Prva se koristi za varalicu, odnosno prevaranta koji se prevarom slui da bi druge iskoristio oslanjajui se na njihovu pobonost, dok se druga upotrebljava za onoga ko naprosto iskoritava njihovu glupost. Imenom lurie se, uzgred budi reeno nazivaju i svi Cigani, bilo kao narod, bilo kao pojedinac. Uopte govorei, Cigana ima meu svim drugim narodima i oni svuda vode nomadski ivot. Bave se uglavnom trgovinom konjima, krparenjem, pevanjem na proslavama, gatanjem i slinim aktivnostima. Svoje logore obino podiu u blizini nasejenih mesta i varaju naivne gradane i seljake svakakvim smicaicama. Stoga se re lurie, koja oznaava ciganski narod, u Aziji odavno koristi za svakoga ko je varalica, odnosno prevarant, bez obzira na to kome narodu pripada. Da bi se prenelo znaenje koje Evropljani pogreno pripisuju rei fakir u Aziji se koristi nekoliko rei, meu kojima je u najiroj upotrebi ez-ezunavuran, koja dolazi iz turkomanskog govornog jezika i znai onaj ko sam sebe tue. Lino sam od Evropljana uo mnoge prie o takozvanim fakirima, u kojima se tvrdi da su njihove vetine natprirodne i udesne, dok u Aziji svi manje ili vie normalni ljudi smatraju da takve trikove izvode varalice i prevaranti prvog reda. Da bih pokazao kakvu zabunu pogrena upotreba ove rei kod savremenih Evropljana izaziva, mislim da e biti dovoljno da kaem da sam putovao po gotovo svim zemljama u kojima ovi fakiri, takvi kakve ih Evropljani zamiljaju navodno ive, i da ni jednog jedinog nisam

video; imao sam, meutim, sree da nedavno vidim pravog-pravcatog fakhra, u onom smislu u kome ovu re upotrebljavaju azijski narodi, ali ne u Indiji ili u nekoj od onih zemalja u kojima Evropljani zamiljaju da oni ive, ve u samom srcu Evrope, u Berlinu. Jednog dana sam, dok sam etao Kurfirstendamom u pravcu zooloke bate, na ploniku na malim invalidskim kolicima ugledao bogalja bez obe noge koji je okretao nekakav prastari vergl. U Berlinu, glavnom gradu Nemake, kao i u drugim velikim centrima koji predstavljaju tono bi rekli savremenu civilizaciju u malom, milostinju je zabranjeno traiti direktno, ali svako ko eli da prosi a da ga policija ne uznemirava moe to da uini ako drnda na nekakvom starom verglu, ili pak prodaje prazne kutije od ibica, pornografske razglednice i slinu literaturu. Ovaj je prosjak, odeven kao nemiaki vojnik, vrteo svoj stari vergl na kome je nedostajalo pola nota. Poto sam proao kraj njega bacio sam mu nekoliko novia, pri emu mi se njegovo lice uinilo poznatim. Nisam ga nita pitao, budui da ni tada nita vie nego danas nisam voleo da se izlaem riziku da sa ma kim razgovaram na nemakom koji jedva natucam, ve sam poeo da mislim gde sam to mogao da ga sretnem. Poto sam obavio svoje poslove, vratio sam se istom ulicom. Bogalj je jo uvek bio tamo. Priao sam mu vrlo lagano i dobro ga pogledao, pokuavajui da se setim zbog ega mi je njegovo lice bilo toliko poznato, ali to trenutno nisam bio u stanju. Tek kad sam stigao u Romanie kafe, iznenada mi je palo na pamet da ovaj ovek nije niko drugi do mu gospoe koju mi je pre nekoliko godina jedan moj blizak prijatelj poslao s pismom u kom me moli da joj pruirn medicinsku pomo. Mu joj je bio bivi ruski oficir koji je, kako izgleda, iz Rusije u Konstantinopolj bio evakuisan sa Vrangelovom armijom. Seam se da mi je ova mlada ena dola sa iaenim ramenom i sva u modricama. Dok sam se ja bavio njenom rukom, ona mi je ispriala da ju je mu premlatio jer je odbila da se za dobre pare proda nekakvom panskom Jevrejinu. Uz pomo doktora Viktorova i Maksimovia sam joj nekako namestio rame, nakon ega je otila. Dve ili tri nedelje nakon ovoga ista ena mi je prila dok sam u Konstantinopolju sedeo u ruskom restoranu po imenu Crna rua.

Glavom mi je pokazala u pravcu oveka s kojim je sedela i rekla: To je on moj mu. Opet smo se pomirili, dodala je. On je u stvari prilino dobar ovek, mada ponekad izgubi ivce. Poto mi je ovo ispriala, brzo je otila. Tek tad sam shvatio o kakvoj eni je zapravo re. Kasnije sam dugo sedeo i prouavao lice ovoga oficira, budui da me je zainteresovao takav neobian tip. A evo sad tog istog oficira kako kao bogalj bez nogu, u uniformi nemakog vojnika, okree vergl i skuplja nemake novie. Tokom dana se, naravno, nakupilo poprilino novia koje su ljudi dobrog srca bacili ovoj sirotoj rtvi rata! Taj ovek je, po mom miljenju, bio pravi pravcati fakir, u onom smislu u kome tu re shvataju svi azijski narodi; a to se njegovih nogu tie, hvalio bih Boga da su moje bile tako zdrave i jake! Pa, toliko o tome; a sad da se vratimo na priu koju smo zapoeli... Prili smo, dakle, onom ez-ezunavuranu, i nakon odgovarajuih pozdrava seli kraj njega. Pre nego to smo ga upitali za ono to smo eleli da znamo zapoeli smo razgovor, vodei rauna o raznim konvencionalnim izrazima utivosti koji su meu ovim ljudima uobiajeni. Zanimljivo je primetiti da se psiha ljudi koji ive u ovim predelima potpuno razlikuje od psihe Evropljana. Kod ovih poslednjih je gotovo uvek ono to je na srcu istovremeno i na jeziku. Meu Azijatima to nije sluaj kod njih je jako razvijena psihika dualnost. Svako iz ovih oblasti vas, ma kako spolja prerna vama bio Ijubazan i utiv, istovremeno u sebi moe mrzeti i smiljati kako da vam nanese svakakvo zlo. Mnogi Evropljani koji meu Azijatima decenijarna ive ne razumevajui ovu njihovu sposobnost, i koji o njima sude polazei od sebe samih, zbog toga uvek mnogo gube i izazivaju razne nesporazume koji bi inae mogli da budu izbegnuti. Ovi azijski narodi su puni ponosa i samoljublja. Svako od njih, bez obzira na svoj poloaj, od svakog zahteva odreen stav prema sebi kao linosti. Meu njima se ono to je najbitnije dri u drugom planu, i ovek na to razgovor mora da navede kao sluajno; u suprotnom e vas, u najboljem sluaju, uputiti nadesno onda kada va put vodi nalevo. Ako,

sa druge strane, sve uradite onako kako treba, ne samo da e vas pravilno uputiti, ve e biti spremni i da vam ako je mogue i lino pomognu da stignete do cilja. Stoga ovog oveka, kad smo mu prili, nismo zapoeli da ispitujemo o onome to smo eleli da doznamo. Bog zabranjuje da se to uini pre nego to se zadovolje neophodne formalnosti. Nakon to smo seli kraj njega popriali smo o lepoti predela i kazali mu da smo tu prvi put, raspitali se kako mu ova okolina odgovara i tako dalje, da bismo tek znatno kasnije, kao usput, primetili: Potrebno nam je takvo i takvo drvo za odreenu svrhu, ali nismo u stanju da ga naemo nigde u okolini. On je uzvratio da mu je jako ao to ne zna gde se ono moe nai, budui da je tu bio samo kratko vreme u gostima, ali da bi izvesni uvaeni starac, koji je njegov uitelj, to mogao da zna. On, kako nam je rekao, ivi u peini iza brda, i poto je tu ve dugo veoma dobro poznaje ovaj kraj. Nakon toga je ustao da krene k njemu, ali ga je dr. Sari-Ogli zaustavio upitavi ga ne bismo Ii njegovog uvaenog uitelja mogli lino da vidimo i upitamo za drvo koje nam je bilo potrebno. Naravno, odgovorio je. Hajdemo zajedno. To je ovek koji je gotovo svetac i uvek je spreman da svakome pomogne. Kad smo krenuli, jo izdaleka smo ugledali oveka kako sedi na livadi pod drvetom, a na vodi je ne ekajui nas potrao ka njemu, te nam je poto mu je neto ispriao dao znak da mu priemo. Razmenili smo uobiajene pozdrave i seli kraj njega. U tom trenutku je priao i kraj nas seo jo jedan ovek iz ovih krajeva. Kasnije se ispostavilo da je i on bio uenik ovog potovanja dostojnog ez-ezunavurana. Lice ovog starca nam je izgledalo tako blagonaklono i tako razliito od lica obinih ljudi, da smo mu odmah, bez ikakvih prethodnih manipulacija i nita ne prikrivajui, ispriali ta nam se dogodilo i kako smo mislili da iz ove oblasti izaemo. Ispriali smo mu, takode, i zbog ega smo doli k njemu. On je vrlo paljivo sasluao, i nakon to je malo razmislio rekao da je reica kraj ijih smo se obala zaustavili jedna od pritoka reke itral, koja se uliva u reku Kabul, koja se opet, sa svoje strane uiva u Ind. Rekao nam je da ima

puno puteva koji iz ovih oblasti vode, ali da su svi oni dugi i naporni. Smatrao je da bi, ukoliko budemo u stanju da putujemo onako kako smo zamislili i ukoliko nam poe za rukom da izbegnemo obale nastanjene narodima koji prema strancima nisu nimalo prijateljski raspoloeni, na plan bio najbolji koji uopte moe da se zamisli. to se drveta koje traimo tie, on je smatrao da nam ono uopte ne odgovara i da bi najbolja vrsta drveta za nau svrhu bila kornelijanska trenja, dodavi da se levo od staze kojom smo doli nalazi umovita dolina u kojoj rastu velika debla ovog drveta. Sasvim iznenada, iz blizine se zauo zvuk takav da vam se od njega digne kosa na glavi i uzdrhtite od glave do pete. Starac je mirno okrenuo glavu i na specijalan nain se oglasio. Tada se iz bunja u svoj svojoj lepoti i snazi, pojavio ogroman suri medved, koji je u ustima neto nosio. Kada nam se pribliio starac se ponovo oglasio na isti nain, a medved mu je, blistavim oima gledajui u nas, lagano priao i poloio mu pred noge ono to je nosio u zubima da bi se zatim ponovo okrenuo i nestao u bunju. Zanemeli smo u pravom smislu te rei, a drhtavica koja nam je telo obuzela je bila toliko jaka da su nam zubi cvokotali. Starac nam je ljubaznim glasom objasnio da je ovaj medved njegov dobar prijatelj, koji mu povremeno donosi ungari13 . To je bilo ono to mu je medved spustio kraj nogu. ak i nakon ovih umirujuih rei nismo bili u stanju da se ponovo sasvim saberemo i zgledali smo se u dubokoj tiini, dok su nam lica odavala krajnje zaprepaenje. Iz ove ukoenosti nas je prenuo starac koji nam je teko ustavi sa svoga sedita saoptio da je vreme za njegovu uobiajenu etnju i da ako elimo moemo da ga pratimo do doline u kojoj rastu trenje. Zatim je izgovorio molitvu i krenuo kao prvi, dok smo ga svi mi i njegovi uenici sledili. U dolini smo zaista ugledali puno stabala ove trenje i svi smo, pa ak i sam starac, zapoeli da seemo stabla koja su nam bila potrebna, birajui pri tom ona najvea. Kada smo nasekli dva dobra tovara, to smo smatrali da nam je dovoljno, zamolili smo starca da pristane da sa nama poe u na logor, koji nije bio daleko, i da
13

ungari je vrsta kukuruza koji u ovim krajevima raste i koristi se kao zamena za ito.

dozvoli da jedan od naih drugova tamo napravi njegov portret, to je uz pomo male naprave koju smo imali moglo da se obavi brzo. Starac je najpre odbio, ali njegovi uenici su nam pomogli da ga ubedimo, tako da smo se sa svojim tovarom vratili natrag na obalu reke, gde smo ostatak naeg drutva bili ostavili u poslu. Poto smo stigli brzo smo im sve objasnili, a profesor Skridlov je svojim foto-aparatom napravio starevu sliku, koju je odmah zapoeo da razvija. Dok je to radio, svi smo se ispod jedne smokve okupili oko starca. Meu nama je bila i Vitvitskaja, kojoj je vrat bio umotan, jer je ve nekoliko meseci patila od bolnog oboljenja grla, koje je prilino uobiajeno u brdima i po izgledu podsea na guavost. Poto je na njoj ugledao taj zavoj, starac je upitao u emu je problem. Objasnili smo mu, a on je, poto je Vitvitskaju pozvao da mu prie, otok paljivo ispitao. Zatim joj je rekao da legne na lea, pa je zapoeo da otok masira na razne naine, apuui pri tom izvesne rei. Svi smo bili neopisivo zapanjeni kada je nakon dvadeset minuta ovakvog masiranja ogromni otok Vitvitskaje svima na oigled da iezava, da bi nakon jo dvadeset minuta sasvim nestao. Upravo tada se vratio i profesor Skridlov, koji je razvio i izradio starevu fotografiju. I on je bio jako zapanjen te je starca, duboko se poklonivi pred njim, zamolio da mu olaka napad koji ga je ve nekoliko dana muio, a koji je bio izazvan njegovim davno nastalim problemima sa bubrezima. Ez-ezunavuran se raspitao o raznim pojedinostima njegove bolesti, da bi odmah zatim poslao jednog od svojih uenika, koji se vratio nosei koren nekakvog malog buna. Dajui ovaj koren profesoru, starac je rekao: Uzmi jedan deo ovog korena i dva dela kore smokvinog drveta, koje gotovo svuda moe da se nae; tu meavinu dobro prokuvaj i svakodnevno pij au ili dve ove tenosti pre spavanja. Nakon toga su on i njegovi uenici pogledali fotografiju koju im je profesor doneo i kojom su svi, a naroito uenici, bili zaprepaeni. Starca smo pozvali da sa nama podeli na ruak, koji se sastojao od

svee kozije kavurme sa hlepiima od pohanda14 , i on je ovaj poziv prihvatio. Iz razgovora smo doznali da je svojevremeno bio top-baa, odnosno zapovednik artiljerije avganistanskog emira, i da je u ezdesetoj godini bio ranjen u pobuni Avganistanaca i Baludistanaca protiv jedne od evropskih sila, nakon ega se vratio u svoj rodni Korasan. Kada se sasvim oporavio od rana nije vie eleo da se vrati na svoj poloaj, budui da je ve bio u poodmaklom dobu, ve je odluio da ostatak svoga ivota posveti spasenju due. Najpre je doao u kontakt sa persijskim derviima; kasnije je, mada ne zadugo, bio baptist; a jo kasnije, po povratku u Avganistan, stupio u jedan manastir u blizini Kabula. Kada je razumeo sve to mu je bilo potrebno i kada je postao uveren da mu ljudi vie nisu neophodni, poeo je da trai neko usamljeno mesto daleko od ljudskih naselja. Poto je pronaao ovo mesto, tu se nastanio, zajedno sa jo nekoliko osoba koje su elele da ive u skladu sa njegovim uputstvima i ekao je smrt bilo mu je ve devedeset i osam godina, a danas retko ko ivi due od stotinu. Kada se starac ve spremio da ode, obratio mu se Jelov, zamolivi ga da bude tako dobar da ga posavetuje ta da radi sa svojim oima. Nekoliko godina ranije se u oblasti oko Kaspijskog mora zarazio trahomom i ova bolest mu, uprkos raznovrsnirn tretmanima, nije izleena, ve je postala hronina. Mada mi oi, rekao je, ne zadaju muke sve vreme, izjutra su ipak uvek slepljene krmeljima, a promena klime ili pak peana oluja ine da ponu prilino da me bole. Stari ez-ezunavuran ga je posavetovao da vrlo fino izmrvi malo bakar-sulfata i da svako vee pre spavanja iglu ovlai sopstvenom pljuvakom, da je umoi u ovaj izmrvljeni bakar-sulfat i provue je izmeu onih kapaka, te da sa ovom terapiiom nastavi izvesno vreme. Nakon to je Jelovu dao ovaj savet, dostojanstveni starac je ustao i, poto je prema svakorn od nas nainio pokret koji u ovim krajevima oznaava ono to mi zovemo blagoslovom, krenuo prema svom prebivalitu. Svi smo ga pratili, ak i na nai psi.
14

pohand je brano od peenog jema od kog se pravi najukusniji hleb

Usput smo sa starcem ponovo zapodenuli razgovor. Iznenada i ne posavetovavi se ni sa kim od nas, Karpenko mu se obratio na uzbekistanskom jeziku, rekavi: ,,Sveti oe! Poto smo voljom sudbine u ovako neobinoj okolini sreli tebe, oveka velikog znanja i bogatog iskustvom, kako u obinom ivotu tako i na nivou samopripreme za postojanje nakon smrti, svi smo bez ikakve sumnje ubeeni da nee odbiti da nas posavetuje, naravno onoliko koliko je to mogue, kako treba da ivimo i kakvih ideala treba da se drimo da bismo konano bili u stanju da ivimo onako kako je to Odozgo odreeno i oveka dostojno. Pre nego to je na ovo udno Karpenkovo pitanje odgovorio, starac je pogledaj unaokolo, kao da neto trai, a zatim se uputio ka jednom oborenom deblu. Seo je na njega, a kada smo i mi posedali, neki na drvo a neki naprosto na zemlju, okrenuo se svima nama i lagano poeo da govori. Njegov odgovor na Karpenkovo pitanje razvio se u svojevrsnu poduu propoved, veoma znaajnu i zanimljivu. Rei koje je ovaj stari ez-ezunavuran tada izgovorio u takoe zabeleiti, ali tek u svojoj treoi seriji, u poglavlju pod naslovom ovekovo astralno telo, njegove potrebe i mogunosti ispoljavanja. Ovde u samo spomenuti rezultate isceljenja ovog starca, za koje sam se raspitivao i u koje sam imao prilike da se uverim tokom veeg broja godina. Vitvitskaja otada nije imala vie nikakve simptome bolesti od koje je patila, niti joj se bolest ponovo vraala. Profesor Skridlov kako da izrazi svoju zahvalnost prema oveku koji ga je, verovatno zauvek, izleio od patnji koje su ga muile dvanaest godina. to se Jelova tie, od trahoma se izleio nakon mesec dana. Nakon ovog dogaaja, koji je za sve nas bio znaajan, ovde smo proveli jo tri dana, tokom kojih smo sekli debla, gradili splav i priprmali sve to smo bili planirali. etvrtog dana rano ujutru improvizivani splav je bio porinut u reku, i poneo nas je nizvodno. Spoetka ovo nae neobino prevozno sredstvo nije moglo da plovi samo noeno renom strujom, na nekim mestima smo morali da ga guramo, a na nekim ak i da ga nosimo, ali to je reka bivala dublja

splav se sve lake kretao sam, a ponekad je, uprkos teretu koji je nosio, prosto leteo kao sumanut. Ne bi se ba moglo rei da smo se oseali sasvim bezbedno, naroito kada je splav plovio kroz tesnace i udarao o stenje, ali kasnije smo se, nakon to smo se uverili u njegovu vrstinu i efikasnost pronalaska inenjera Samsonova, prilino opustili i poeli smo ak i da zbijamo ale. Genijalna zamisao inenjera Samsonova sastojala se u tome da se po dva burduka veu na prednjoj strani i na bokovima splava, kako bi sluili kao odbojnici kad god splav udari o kamenje. Drugog dana naeg putovanja razmenili smo par hitaca sa nekakvom bandom domorodaca, koji su oigledno pripadali jednom od plemena koja ive du obala. Pjotr Karpenko je u toj pucnjavi ozbiljno povreen, a nakon dve godine je, kao jo sasvim mlad ovek, umro u jednom gradu u centralnoj Rusiji. Poivaj u miru, retki i iskreni prijatelju!

X PROFESOR SKRIDLOV
Od ranih godina mog odgovornog ivota jo jedan moj sutinski prijatelj, koji je od mene bio znatno stariji, bio je profesor arheologije Skridlov, i koji je bez traga nestao u vreme velike uznemirenosti duhova u Rusiji. Profesora Skridlova sam, kao to sam u poglavlju o knezu Juriju Ljubovedskom ve napisao, prvi put sreo u vreme kada me je knez angaovao kao svoga vodia po okolini Kaira. Ubrzo nakon toga sam ga ponovo sreo u drevnoj Tebi, gde sam upravo bio okonao svoje prvo putovanje sa knezom Ljubovedskim, dok nam se profesor pridruio kako bi obavio izvesna iskopavanja. Tri nedelje smo zajedno iveli u jednom od grobova, a za vreme pauza u radu smo razgovarali o najraznovrsnijim apstraktnim pitanjima. Uprkos svim razlikama u ivotnom dobu, uskoro smo postali tako dobri i bliski prijatelji da se nismo rastali kada je knez Ljubovedski otiao za Rusiju, ve smo odluili da zajedno krenemo na dugo putovanje. Iz Tebe smo krenuli uzvodno uz tok Nila, ka izvoru ove reke i nastavili za Abisiniju, gde smo ostali oko tri meseca; zatim smo, izaavi na Crveno more, nastavili za Siriju, da bismo konano stigli do ruevina Vavilona. Tu smo zajedno proveli etiri meseca, nakon ega je profesor ostao jo kako bi nastavio svoja iskopavanja, dok sam ja preko Meeda otiao za Ispahan, u drutvu dvojice Persijanaca,

trgovaca tepisima koje sam sluajno upoznao u jednom seocetu u blizini Vavilona i sa kojima sam se veoma sprijateljio zahvaljujui zajednikom interesovanju za stare tepihe. Profesora Skridlova sam ponovo sreo dve godine nakon toga, kada je sa knezom Ljubovedskim stigao u grad Orenburg koji je trebalo da bude polazna taka za nau veliku ekspediciju preko Sibira, posveenu odreenim ciljevima vezanim za program koji je sainila ista ona grupa Tragaga za Istinom koju sam nekoliko puta ve spomenuo. Nakon putovanja po Sibiru smo se ponovo esto sretali radi dugih i kratkih putovanja po raznim dalekim mestima, mahom u Aziji i Africi, kao i da bismo ukratko razmenili miljenja tada kada je to bilo neophodno, a sretali smo se i sluajno. Ovde u sa to je vie detalja mogue opisati jedan na susret i dugo putovanje koje mu je usledilo, tokom koga je profesor Skridlov dostigao prekretnicu u svom unutranjem psihikom ivotu, u tom smislu da su nakon toga poele da ga pokreu ne samo misli, ve i nagoni i oseanja. Ova poslednja su zapoela ak i da preovlauju, odnosno da, kako je on govorio, preuzimaju inicijativu. Tom prilikom sam ga sreo sasvim sluajno, u Rusiji, ubrzo nakon susreta sa knezom Ljubovedskim u Konstantinopolju. Putovao sam za Zakavkazje i upravo sam u restoranu na eleznikoj stanici urio da dovrim jednu od onih uvenih goveih nicli od konjskog mesa kojim kazanski ratari snabdevaju ruske eleznike restorane, kada je neko iznenada stao iza mene i zagrlio me. Okrenuo sam se i video svog starog prijatelja Skridlova. Ispostavilo se da je putovao istim vozom kao i ja, u posetu kerci koja je u to vreme boravila u leilitu u Pjatigorsku. Ovaj susret nas je obojicu obradovao. Odluili smo da ostatak putovanja provedemo zajedno, a profesor je svoju kartu u vagonu druge klase rado zamenio za treu klasu, kojom sam ja, naravno, putovao. Tokom itavog puta smo razgovarali. Profesor mi je ispriao da se nakon to je napustio ruevine Vavilona ponovo vratio u Tebu, gde je napravio jo neka iskopavanja u okolini. Tokom te dve godine je bio nainio mnoga zanimljiva i vredna otkria, ali konano je, poto se veoma zaeleo Rusije i svoje dece,

odluio da krene na odmor. Po povratku u Rusiju je otiao pravo za St. Petersburg, a odatle za Jaroslav kako bi video svoju stariju ker, da bi sada otputovao da vidi i mlau, koja mu je dok je bio odsutan spremila dvoje unuadi. Jo uvek nije znao koliko e se u Rusiji zadrati i ta zatim namerava da radi. Ja sam mu, sa svoje strane, takoe ispriao kako sam proveo protekle dve godine: o tome kako sam se ubrzo poto smo se rastali veoma zainteresovao za islam i kako sam, nakon velikih tekoa i uz puno domiljatosti, uspeo da stignem u Meku i Medinu u koje hriani nemaju pristupa, u nadi da u prodreti u sveto sredite ove religije i moda nai odgovore na neka pitanja koja sam smatrao sutinskim. Napori su mi, meutim, ostali uzaludni. Nisam naao nita. Jedino to sam postigao bilo je da sebi razjasnim da ukoliko u ovoj religiji bilo ega ima to mora da se trai ne tamo, gde su svi tvrdili i verovali, ve u Buhari, gde je od samoga poetka bilo skoncentrisano tajno znanje islama, iji je ovo mesto bilo izvor i centar. Poto interesovanje i nadu nisam izgubio, odluio sam da krenem za Buharu sa jednom grupom Sarta, koji su bili doli u Meku i Medinu kao hodoasnici i sada su se vraali kui i sa kojima sam se namerno sprijateljio, Ispriao sam mu, zatim, i o okolnostima koje su me spreile da odem pravo za Buharu, to jest kako sam po dolasku u Konstantinopolj sreo kneza Ljubovedskog, koji me je zarnolio da izvesnu osobu otpratim kod njegove sestre u provinciju Tambov, odakle sam se upravo vratio, te o tom kako trenutno nameravam da krenem za Zakavkazje, kako bih video svoju porodicu i da se zatim ponovo okrenem Buhari, gde u otputovati... sa svojim starim prijateljem Skridlovom, rekao je on dovravajui reenicu koju sam zapoeo, Nakon toga mi je ispriao kako je tokom protekle tri godine sanjao o tome da ode u Buharu i da poseti oblinju oblast Samarkand, kako bi proverio izvesne podatke vezane za Tamerlana, koji su mu bili neophodni kako bi rasvetlio jedno arheoloko pitanje koje ga je veoma zanimalo. O tome je ponovo zapoeo da razmilja tek vrlo skoro, ali je oklevao da ovo putovanje preduzme sam; a poto je sad uo da ja idem tamo rado bi, ukoliko nemam nita protiv, poao sa mnom, Nakon dva meseca smo se, kao to smo se i dogovorili, nali u Tiflisu odakle smo

krenuli u Zakavkasku oblast, s namerom da odemo u Buharu. Stigli smo, meutim, samo do ruevina starog Merva, i tu se zadrali oko godinu dana. Da bih objasnio zbog ega se to dogodilo, najpre moram da kaem da smo profesor i ja, dosta vremena pre nae odluke da zajedno odemo u Buharu, puno razgovarali i pravili mnoge planove o odlasku u Kafiristan, zemlju u koju je za Evropljane u to vreme bilo gotovo nemogue da uu kad to poele. Tamo smo eleli da odemo prvenstveno zbog toga to smo osnovu svih informacija koje smo dobili u razgovoru sa raznim ljudima, u toj zemlji mogli pronai odgovor na veliki broj pitanja koja su nas zanimala, kako u psiholokom, tako i u arheoloko domenu. U Tiflisu smo poeli da se snabdevamo svim to nam je bilo potrebno za put u Buharu, ukljuujui i pisma s preporukama, te smo imali prilike da se sretnemo i da razgovaramo sa raznim ljudima koji su poznavali ove krajeve. Rezultat ovih razgovora i razgovora koje smo nas dvojica kasnije vodili bilo je to da je naa elja da uemo u Kafiristan, koji je, kao to sam ve rekao, Evropljanima bio nepristupaan, postala tako jaka da smo odluili da uinimo sve mogue kako bismo tamo otili odmah nakon Buhare. Izgledalo je kao da su sva naa prethodna interesovanja iezla, i celim putem za Turkestan smo priali i razmiljali samo o tome koje mere treba da preduzmemo kako bismo ovaj svoj smeli poduhvat i ostvarili. Konani plan z ulazak u Kafiristan je, meutim, poeo da se uobliava pod sledeim okolnostima: Kada se na voz zaustavio na stanici Novi Merv centralnoazijske eleznice krenuo sam u restoran da donesem tople vode za aj, da bi me po povratku u na vagon iznenada zagrlio nekakav ovek u tekinskom odelu. Ispostavilo se da je re o mom starom i dobrom prijatelju, Grku Vasiliakiju, krojau po zanimanju, koji je ve dugo iveo u gradu Mervu. Kad je uo da sam u prolazu na putu za Buharu, zamolio me je da saekam sutranji voz i da doem kod njega na veliko porodino slavlje, koje je ba to vee prireivao povodom krtenja svog prvog deteta.

Ovaj zahtev je bio tako iskren i dirljiv da nisam mogao prosto da ga odbijem, ve sam svog prijatelja zamolio da malo prieka. Poto sam znao da do polaska voza nema jo mnogo, potrao sam koliko god me noge nose da bih se dogovorio sa profesorom, pri emu sam svuda unaokolo isprosipao vrelu vodu. Dok sam se s mukom probijao kroz masu putnika koji su ulazili u voz i izlazili iz njega, profesor mi je, videvi me da dolazim, mahnuo rukom i doviknuo: Ve skupljam nae stvari. Brzo se vrati nazad da ti ih dodam kroz prozor. Oigledno je video moj sluajni susret i pogodio kakav sem predlog dobio. Kada sam se sa nita manjom urbom vratio na peron i poeo da uzimam stvari koje mi je dodavao kroz prozor ispostavilo se da je urba bila sasvim nepotrebna, jer je voz na stanici trebalo da ostane jo dva sata, kako bi saekao kompoziciju iz pravca Kuke koja je bila u zakanjenju. Toga dana je za veerom, odranom nakon verskog obreda krtenja, kraj mene seo jedan stari turkmenski nomad, dornainov prijatelj i vlasnik velikog stada astraganskih ovaca. Dok smo razgovarali o ivotu nomada uopte i o raznim plemenima u centralnoj Aziji, zapoeo se i razgovor o razliitim nezavisnim plemenima koja naseljavaju oblast Kafiristana. Kada smo razgovor nastavili nakon veere, tokom koje se nije tedela ruska votka, ovaj je starac uzgred i kao da govori sam za sebe, izneo jedno miljenje koje smo profesor Skridlov i ja shvatili kao savet, te smo u skladu s njim nainili i konkretan plan kako da ostvarimo svoju nameru. Rekao nam je da je, bez obzira na gotovo organsku odbojnost koju stanovnici ovih krajeva oseaju prema tome da imaju ma kakvog posla sa nekim ko ne pripada njihovim sopstvenim plemenima, gotovo u svakome od njih, bez obzira kom plemenu pripadao, ipak razvijeno neto to u njima prirodno izaziva oseanje potovanja, pa ak i ljubavi, prerna svima onima, bez obzira na rasu i narodnost, koji su se posvetili sluenju Bogu. Nakon to je ovaj nomad koga smo upoznali sluajno i koji je to rekao moda samo zbog ruske votke, izneo ovu misao, sva su naa razmiljanja tokom te noi i narednog dana pola u pravcu da bismo u

ovu zemlju moda mogli ui ne kao obini smrtnici, ve tako to bismo se preruili u ljude kojima se ovde ukazuje naroito potovanje i koji svuda mogu da idu slobodno, ne izazivajui sumnju. Naredne veeri smo, jo uvek duboko utonuli u ovakva razmiljanja, sedeli u jednoj od tekinskih ajdinica u Novom Mervu, u kojoj su se dve grupe razuzdanih Turkmena odavale eifu sa baijama, deacima plesaima ije je glavno zanimanje, odobreno lokalnim zakonima, a ohrabrivano i zakonima Velikog ruskog carstva koje je u to doba ovim krajevima imalo protektorat isto ono kojim se u Evropi, takoe legalno, bave ene sa utim knjiicama; tu i u takvoj atmosferi smo reili da se profesor Skridlov prerui u dostojanstvenog persijskog dervia, a ja da se izdajem za direktnog Muhamedovog potomka, to jest za Seida. Da bismo se pripremili za ovu maskaradu bilo nam je potrebno dosta vremena i neko mirno, izolovano mesto. Zbog toga smo odluili da se smestimo u ruevinama Starog Merva, koje su ove uslove ispunjavale i u kojirna smo, pored ostalog, povremeno radi odmora mogli da obavimo i neka arheoloka iskopavanja. Priprema nam se sastojala u uenju ogromnog broja persijskih svetih pesama i pounih izreka iz davnina, kao i u tome da pustimo da nam kosa poraste dovoljno da bismo izgledali kao ljudi za koje smo nameravali da se izdajemo; minka u ovom sluaju uopte nije dolazila u obzir. Poto smo oko godinu dana iveli na taj nain i poto smo konano bili zadovoljni svojim izgledom i svojim poznavanjem religioznih stihova i pesama, jednoga dana smo vrlo rano izjutra, napustili ruevine Starog Merva, koji nam je postao kao dom, i peke otili do stanice Bajram Ali centralnoazijske eleznice, odakle smo uzeli voz za ardu, da bismo dalje nastavili amcem preko reke Amu Darje. Na obalama ove reke, koja se u drevna vremena zvala Oksus i koju su izvesni narodi centralne Azije oboavali kao boanstvo, na zemlji se po prvi put pojavila klica savremene kulture. Tokom mog putovanja ovom rekom sa profesorom Skridlovom dogodio se jedan incident neobian za Evropljane, ali karakteristian za ovdanji patrijarhalni moral na koji savremena civilizacija jo uvek nije izvrila

svoj uticaj ija je rtva bio jedan izuzetno dobar stari Sart. Seanje na taj dogaaj u meni esto budi oseanje grie savesti, jer je zbog nas, taj dobri starac, moda i zauvek, izgubio svoje pare. Stoga elim da, ovaj deo putovanja u tu zemlju, u koju u to vreme Evropljani nisu imali pristupa, opiern to je detaljnije mogue i to rnanje-vie u stilu jedne knjievne kole koju sam u mladosti imao prilike da prouavam, a koja je kako izgleda cvetala ba ovde, na obalama ove velike reke, u stilu zvanom stvaranje predstava bez rei. Glavni izvor Amu Darje, koju dalje uzvodno nazivaju rekom Pjand, nalazi se u planinama Hinduku, odakle u dananje vreme tee ka Aralskom moru, mada je prema izvesnim istorijskim podacima svoje vode ranije ulivala u Kaspijsko more. U vreme o kome je u ovoj prii re, ta je reka zapljuskivala granice mnogih drava bive Rusije, kanata Kivan, kanata Buhara, Avganistana, Kafiristana, britanske Indije, i tako dalje. Ranije se njome plovilo specijalnim splavovima, ali otkako je ovom oblau zagospodarila Rusija, putena je u promet rena parobrodska flota, koja je pored toga to je zadovoljala izvesne vojne potrebe, vrila i prevoz putnika i tereta izmeu Aralskog mora i gornjih tokova ove reke. I tako poinjem, naravno i radi odmora, da malo mudrujem u stilu gore spomenute knjievne kole. Amu Darja... vedro rano jutro. Sunce koje je jo uvek skriveno pozlauje vrhove planina. Tiinu noi i monotono uborenje reke postepeno smenjuju glasovi probuenih ivotinja i ptica, ljudski glasovi i kloparanje tokova parobroda, Na obe obale se ponovo pale vatre koje su tokom noi dogorele, iz dimnjaka brodske kuhinje poinje da se izvija dim, koji se mea sa zaguljivim dimom parobroda. Izgled obala se tokom noi primetno izmenio, mada brod nije makao s mesta ovo je deveti dan njegove plovidbe iz ardua za Kerki. Iako je tokom prva dva dana napredovao vrlo sporo, brod nije nailazio na prepreke, ali treeg dana se nasukao i ostao je da stoji

itavu no i dan, sve dok Amu Darja svojom strujom nije otplavila peani nanos i omoguila da se krene dalje. Nakon trideset est sat se ponovo desila ista stvar, i sada je ve trei dan kako brod stoji nepomino, nesposoban da krene dalje. Putnici i posada strpljivo ekaju da se ova udljiva reka smiluje i da im omogui da nastave putovanje. To je ovde sasvim uobiajeno. Reka Amu Darja gotovo itavim tokom tee kroz peane oblasti. Poto joj je struja veoma jaka, a koliina vode promenljiva, ona svoje nestabilne obale neprestano spira ili pak na njima taloi pesak, a njeno dno se neprestano menja, pri emu se tamo gde su ranije bili duboki vrtlozi sada formiraju peani nanosi. Brodovi koji plove uzvodno napreduju vrlo polako, naroito u nekim periodima tokom godine, ali nizvodno lete kao ludi skortI i skoro i bez motora. Nikada ne moe, ak ni priblino, unapred da se odredi koliko e putovanje od jednog mesta do drugog potrajati. Poto to znaju, ljudi koji putuju uzvodno sa sobom za svaki sluaj nose hranu za nekoliko meseci. Doba godine tokom koga se ovo putovanje odvijalo je zbog niskog vodostaja najnepovoljnije, sezona kia je zavrena, blii se zima, a u planinama u kojima reka izvire sneg je prestao da se topi. Putovanje nije ba naroito prijatno, jer je u ovo doba godine putniki i teretni saobraaj na ovim brodovima izuzetno veliki. Svuda se bere pamuk; voe i povre iz plodnih oaza je obrano i osueno, astraganske ovce su probrane, a svi stanovnici oblasti kroz koje ova reka protie putuju njome. Neki se vraaju u svoja sela, drugi svoje sireve nose na pijacu, kako bi ih zamenili za proizvode koji e im biti potrebni tokom kratke zime, dok trei putuju na hododae ili u posetu roacima. Zato je brod kad smo se ukrcali bio toliko pretrpan putnicima. Meu njima ima Buharijanaca, Kivanaca, Tekijaca, Persijanaca, Avganistanaca i prestavnika mnogih drugih azijskih naroda. U toj arenoj i slikovitoj gomili preovlauju trgoveci; neki od njih prenose robu, dok drugi putuju uzvodno da bi se snabdeli sirom,

Evo Persijanca koji trguje suenim voem. Tu je Jermenin koji ide da na licu mesta nakupuje kirgijske tepihe, a eno i poljskog agenta koji kupuje pamuk za jednu firmu iz Poznanja; tu je ruski Jevreiin koji kupuje astragan, a tu je i trgovaki putnik iz Litvanije sa uzorcima ramova za slike od kairanog kartona i raznim ukrasima od pozlaenog metala optoenog vetakim dragim kamenjem. Mnogi slubenici i oficiri pogranine strae, oruari i mineri Transkaspijske regimente vraaju se sa odsustva ili su svojih poloaja. Evo vojnikove supruge sa odojetom kako putuje kod svog mua koji je ostao da odslui jo jedan rok i poslao po nju. Evo putujueg katolikog svetenika, koji ide u svoj redovni obilazak kako bi ispovedio vojnike katolike vere. Na brodu ima i dama. Tu su pukovnikova ena koja se sa svojom mravom keri vraa iz Takentta, gde je sina, kadeta, odvela da ga isprati za Orenburg, u kome treba da ui u kadetskom korpusu. Tu je ena konjikog kapetana iz pogranine garde koja je putovala za Merv da od tamonjih krojaa narui neke haljine, a tu je i ena vojnog lekara koju prati njegov posilni. Ona iz Akabada putuje u posetu svom muu, koji slui u samoi, jer mu tata ne moe da ivi bez drutva, koga tamo gde je on rasporeen nema. Tu je debela ena sa ogromnom frizurom, oigledno od vetake kose, sa mnotvom prstenja na prstima i dva ogromna broa na grudima; prate je dve zgodne devojke koje je zovu tetka, ali se po svemu vidi da joj nisu bratanice. Tu su i mnogi Rusi koji su bili ili e postati neko, koji putuju bogzna kud, a ovde je i grupa putujuih muziara sa svojim violinama i kontrabasima. Od prvog dana kad smo krenuli iz ardua svi su se ovi ljudi nekako razvrstali; takozvana inteligencija, graani i seljaci su obrazovali zasebne grupe, u kojima su, poto su se meusobno upoznali, ubrzo poeli da se oseaju kao rneu starim prijateljima. Pripadnici svake od ovih grupa su prema putnicima iz drugih grupa poeli da se odnose prezrivo i s visine, ili pak stidljivo i ponizno, ali pri tome jedni druge nisu spreavali da stvari urede u skladu sa sopstvenim navikama, pa su se, malo-pomalo na svoju okolinu navikli tako da kao da niko od njih nikada nije drugaije ni iveo.

Ni kanjenje parobroda, ni njegova prenatrpanost nikoga nisu uznemiravali; svi su se, naprotiv ovome prigodili toliko dobro da je putovanje liilo na niz izleta. im bi postalo jasno da se parobrod ovog puta vrsto nasukao, gotovo svi putnici bi postepeno izali na obalu. Do kraja dana bi se na obe pojavile grupice atora, podignutih od svega to se nalo pod rukom. Dim se dizao iz mnogih vatri, a posle veeri veselo provedene uz muziku i pesmu, veina putnika je na obali ostajala i preko noi. Ujutro je ivot putnika poprimao svoj ritam od prethodnog dana, Neki su loili vatru i kuvali kafu, drugi su grejali vodu za zeleni aj, dok su trei ili da trae saksaul tapove i da se spremaju za pecanje i vozili se do parobroda i natrag od jedne do druge obale u malim amcima; a sve ovo je injeno mirno i bez urbe jer je svako znao da e, im bude mogue da se put nastavi, veliko zvono sa parobroda zazvoniti sat pre polaska i da e biti dosta vremena da se na brod vrate. U onom delu broda u kome smo se mi smestili kraj nas je mesto naao i jedan stari Sart. Bilo je oigledno da je re o bogatom oveku, jer su meu njegovim stvarima bile i brojne kese s novcem. Ne znam kako je danas, ali u to vreme u Buhari i u susednim zemljama nije bilo metalnog novca velike vrednosti. U Buhari se, recimo, jedini novi koji je neto vredeo zvao tianga bio je nepravilno iseen komad srebra vredan otprilike kao pola francuskog franka. Stoga je svaka suma vea od pedeset franaka morala da se nosi u specijajnim kesama, koje su naroito za putnike bile vrlo nezgodne. Ako je neko imao na hiljade ovakvih novia i ako je s tim novcem morao da putuje, bilo mu je bukvalno potrebno dvadesetak kamila ili konja da bi taj teret preneo od jednog mesta do drugog. U vrlo retkim prilikama koristi se sledei metod: ovek bi onu koliinu tiangi koju je eleo da ponese davao nekom Jevrejinu u Buhari, koji bi mu zauzvrat davao pismo za svog prijatelja, takoe Jevrejina, u mestu u kome je ovaj putovao, a ovaj bi mu po dolasku naplativi neto za svoj trud, vraao istu koliinu tiangi.

I tako smo kad je brod stigao u svoje odredite, grad Kerki, sili i preli na iznajmljeni kobzir 15 , kojim smo nastavili putovanje. Kada smo ve prilino odmakli od Kerkija i kada smo se zaustavili u Termezu, gde se profesor Skridlov sa jednim sartskim radnikom iskrcao kako bi u oblinjem mestu nabavio hranu, naem se kobziru primakao drugi, na kome je bilo pet Sarta koji su bez ijedne rei sa svog kobzira na na zapoeli da pretovaruju dvadeset i pet velikih vrea punih tiangi. Najpre nisam shvatio o emu se radi, da bih tek je ovaj pretovar bio zavren od najstarijeg Sarta doznao da su i oni bili putnici na naem parobrodu i da su, kada smo se iskrcali, ove vree tiangi naene na mestu na kome smo mi boravili. Poto su bili sigurni da smo ih mi zaboravili i poto su doznali kuda smo poli, odluili su da poure kako bi nas stigli i vratili nam tiange koje smo oigledno u pometnji zaboravili. Reio sam da vas sigurno stignem, rekao je on, jer mi se jednom desila slina stvar i znam kako je nezgodno kada u nepoznato mesto stignete bez neophodnih tiangi. to se mene tie, nema veze ako u svoje selo stignem nedelju dana kasnije. To e mi biti isto kao da je na parobrod ostao nasukan nedelju dana due. Nisam znao kako da ovom udnom oveku odgovorim i ta da mu kaem; sve je to za mene bilo naprosto previe neoekivano, pa sam mogao jedino da se pravim da vrlo slabo razumem sartski i da priekam dok se proferor vrati. U meuvremenu sam njemu i njegovim pratiocima ponudio malo votke. Kada sam video da se Skridlov vraa, brzo sam izaao na obalu da bih mu pomogao da donese hranu i to sam iskoristio da mu sve ispriam. Odluili smo da novac ne odbijemo, ali da doznamo adresu ovog jo uvek neiskvarenog oveka, kako bismo mogli da mu poaljemo ke16 u znak zahvalnosti za uloeni trud, a da zatim tiange predamo u najblioj ruskoj pograninoj postaji, pri emu bismo dali i ime broda i datum njegovog putovanja i naveli to je mogue vie detalja koji bi mogli posluiti da se identifikuje na saputnik Sart koji je ove kese s novcem na brodu zaboravio. Tako smo i uinili.
15 16

Kobzir je jedna vrsta splava, ije su daske privrene za burdijuke, naduvane kozje koe poklon - prim. prev.

Ubrzo nakon ovog dogaaja, koji po mom miljenju nikada ne bi mogao da se zbije meu savremenim Evropljanima, stigli smo u uveni grad koji se povezuje s imenom Aleksandra Makedonskog, a koji sada nije nita drugo do obino avganistansko utvrenje. Tu smo se iskrcali i, poevi da igramo uloge koje smo prethodno zamislili, svoje putovanje nastavili peice. Idui iz doline u dolinu i dolazei u kontakt sa mnogim razliitim plemenima, konano smo stigli u glavno naselje Afrida, u oblasti koja se smatra za srce Kafiristana. Usput smo inili sve ono to se od dervia i Seida oekuje, odnosno ja sam na persijskom pevao religiozne pesme, dok je profesor u odgovarajuem ritmu udarao u tamburu, u koju je zatim sakupljao i milostinju. Ostatak naeg putovanja i mnoge izuzetne pustolovine koje su za njega vezane neu opisivati, ve u da ispriam o naem sluajnom susretu sa izvesnim ovekom, koji nam se dogodio nedaleko od spomenutog naselja susretu koji je za rezultat imao neto to je na unutranji svet sasvim drugaije usmerilo i stoga izmenilo sva naa oekivanja, namere i same planove za budunost. Iz naselja Afrida smo krenuli s namerom da nastavimo za itral. Na pijaci prvog narednog veeg mesta oslovio me je jedan starac u tamonjoj narodnoj nonji, koji mi je blagim glasom na istom grkom rekao: Molim vas da se ne uznemiravate. Sasvirn sam sluajno saznao da ste Grk. Ne zanima me ko ste, ni zbog ega ste ovde, ali bilo bi mi veoma prijatno da sa vama porazgovaram i da budem u drutvu svog zemljaka, poto ve pedeset godina nisam sreo oveka roenog u mojoj domovini. Oi i glas ovog starca su na mene ostavili takav utisak, da sam prema njemu odmah osetio savreno poverenje kao prema sopstvenom ocu, pa sam mu, takoe na grkom, odgovorio: Mislim da je veoma nezgodno da razgovaramo ovde i sada. Mogli bismo, to jest u najmanju ruku ja bih mogao, zapasti u veliku opasnost, pa zato moramo da razmislimo gde moemo da govorimo slobodno, ne bojei se neeljenih posledica; moda bi neko od nas mogao da smisli neki nain ili da nae neko mesto za to, a dotle mogu da kaem jedino da mi je neizrecivo drago to se ova prilika ukazala, jer me je jako izmorilo to to ve nekoliko meseci imarn kontakta samo sa ljudima tue krvi.

Otiao je svojim putem ne odgovorivi mi, a profesor i ja smo nastavili dalje svojim poslom. Narednog dana mi je drugi ovek, ovoga puta u odedi dobro poznatog kaluerskog reda, u ruku umesto milostinje gurnuo poruku. Poruku sam proitao kada smo stigli u ainicu na ruak. Bila je napisana na grkom i iz njenog sam sadraja doznao da je starac koga sam prethodnog dana sreo takoe jedan od, kako su ih zvali, samoosloboenih kaluera ovog reda i da e nam biti doputeno da u njihov manastir doemo, budui da u njemu, bez obzira na njihovu nacionalnost, potuju sve one koji streme Jednome Bogu, Tvorcu svih nacija i rasa bez razlike. Narednog dana smo profesor i ja otili u ovaj manastir, gde nas je primilo nekoliko kaluera, a meu njima i isti onaj starac. Nakon uobiajenih pozdrava, poveo nas je na jedan breg nedaleko od manastira, i tu smo seli na strmu obalu reice i poeli da jedemo hranu koju je on bio poneo. Ovde nas niko nee ni uti ni videti, i u savrenom emo miru razgovarati o emu god nam dua eli, rekao je. Tokom razgovora se ispostavilo da je roen u Italiji, ali da je grki znao zato to mu je majka bila Girkinja i zato to je u detinjstvu, na njeno insistiranje, govorio gotovo iskljuivo taj jezik. Ranije je bio hrianski misionar i dugo je iveo u Indiji. Kada je jednom prilikom krenuo na neki misionarski zadatak u Avganistanu, za vreme prelaska preko planinskog prevoja su ga zarobili pripadnici plemena Afrida. Nakon toga je kao rob prelazio iz ruke u ruku, kod razliitih grupacija koje ove krajeve nastanjuju, da bi konano zahvaljujui izvesnom oveku stigao na ovo mesto. Tokom dugog boravka u ovim izolovanim zemljama polo mu je za rukom da stekne reputaciju nepristrasnog oveka, koji je sve lokalne uslove ivota, uspostavljene tokom vekova, smerno spoznao i potinio im se. Tako je zahvaljujui zalaganju ovog svog poslednjeg gospodara, kome je uinio nekakvu vanu uslugu, dobio punu slobodu i obeanje da u ovim krajevima moe da ide kuda god eli, kao da je jedan od ovdanjih punopravnih stanovnika. Ba u to vreme je, meutim, sluajno doao u kontakt sa izvesnim pripadnicima Svetog bratstva koji su teili onome i radili na onome o emu je on itavog ivota

sanjao, te nakon to je u njihovo bratstvo primljen nije eleo nikuda vie da ide, ve je ostao da ivi u njihovom manastiru. Poto je nae poverenje u ovog oveka, oca ovanija, kako smo poeli da ga zovemo kada smo doznali da je svojevremeno bio katoliki svetenik i da je u svojoj otadbini nosio ime ovani sve vie raslo, smatrali smo da je neophodno da mu kaemo ko smo zapravo i zbog ega smo prerueni. Poto nas je s velikim razumevanjem sasluao i s jasnom eljom da nas u naim nastojanjima ohrabri, na nekoliko se trenutaka zamislio, da bi zatim, sa nezaboravnim, ljubaznim osmehom, rekao: E pa dobro... u nadi da e rezultati vae potrage koristiti i mojim zemljacima, uiniu sve to je u mojoj moi kako bih vam pomogao da cilj koji ste sebi postavili i ostvarite. Ovo svoje obeanje je zapoeo da ispunjava tako to nam je jo istog dana pribavio dozvolu da u njihovom manastiru ostanemo sve dok nam ne bude jasno kakvi su nam planovi i dok ne odluimo ta i kako u ovim krajevima dalje da radimo. Narednog dana smo se preselili u deo manastira namenjen stanovanju i tu se najpre dobro odmorili, to nam je nakon viemesenog ivota ispunjenog napetou zaista bilo potrebno. Tu smo iveli kako smo hteli i smeli smo slobodno da se kreemo po itavom manastiru, izuzev jedne zgrade u kojoj je iveo njegov glavni eik, i u koju je svake veeri ulaz bio dozvoljen samo onim pripadnicima reda koji su ostvarili preliminarno osloboenje. S ocem ovanijem smo gotovo svakodnevno odlazili na mesto na kome smo zajedno sedeli prvog dana i tu smo s njim vodili duge razgovore. Otac ovani nam je u ovim razgovorima puno ispriao o unutranjem ivotu tamonje brae, kao i principima svakodnevnog ponaanja koji su za ovaj unutranji ivot bili vezani. Jednom prilikom nam je, govorei o brojnim bratstvima koja su pre mnogo stolea osnivana u Aziji, neto vie objasnio i o ovom svetskom bratstvu u koje moe da ue svaki ovek, bez obzira na to kojoj je veroispovesti prethodno pripadao.

Kako smo se kasnije i uverili, meu adeptima u ovom manastiru je bilo bivih hriana, jevreja, muhamedanaca, budista, lamaista, pa ak i jedan amanist. Sve ih je sjedinjavao Bog Istina. Sva braa ovog manastira su meusobno ivela u takvom prijateljstvu da, uprkos specifinim crtama i svojstvima kojima se pripadnici odreenih veroispovesti odlikuju, profesor Skridlov i ja nikad nismo mogli da kaemo kojoj je veri ovaj ili onaj od njih prethodno pripadao. Otac ovani nam je mnogo toga rekao i o veri i cilju svih ovih raznih bratstava. Tako je dobro, jasno i ubedljivo govorio o istini, veri i mogunosti da se vera u sebe preobrazi, da profesor Skridov nije mogao da se uzdri, ve je duboko dirnut uzviknuo: Oe ovani! Ne mogu da razumem kako mirno sedite ovde umesto da se vratite u Evropu, ili bar u vau vlastitu zemlju Italiju, da biste tamonjim Ijudima dali makar i hiljaditi deo ove sveproimajue vere koju ste sada u meni nadahnuli. Eh, dragi moj profesore, odgovorio mu je otac ovani, oigledno je da se u ljudsku psihu razumete slabije nego u arheologiju. Vera se oveku ne moe dati. Vera se u oveku javlja i svoje dejstvo u njemu poveava ne kao rezultat nekog automatskog uenja, to jest kao rezultat ma kakvog automatskog uveravanja u visinu, irinu, debljinu, oblik i teinu neega, niti pak kao rezultat opaanja neeg ulom vida, sluha, dodira, mirisa ili ukusa, ve kao rezultat razumevanja. Razumevanje je sutina koja se dobija iz svih namerno nauenih informacija i iz lino doivljenih iskustava svake vrste. Ako bi, recimo, ovog trenutka k meni ovamo doao roeni voljeni brat i kada bi me preklinjao da mu odmah poklonim makar deseti deo svog razumevanja i ako bih ja sam itavim svojim biem eleo to da uinim, svejedno ne bih, uprkos svojoj najarkijoj elji, mogao da mu podarim ni hiljaditi deo tog razumevanja, jer on nema ni znanja ni iskustva koje sam ja tokom ivota sasvim sluajno stekao i proiveo. Ne, profesore, stotinu puta je lake, kako se to u jevaneljima kae kamili da proe kroz iglene ui, nego ma kome da nekome drugom podari razumevanje koje se u njemu o bilo emu formiralo.

Ranije sam mislio kao i vi, pa sam ak odabrao i misionarski poziv, kako bih sve mogao da poduim veri u Hrista. eleo sam da sve uinim onako srenim kako to ja zbog vere u uenje Isusa Hrista bio. Ali, elja da se to uini, elja da se, da tako kaem, u nekog vera usadi reima, nalik je na elju da nekom stomak napunite hlebom samo gledajui u njega. Razumevanje se, kao to sam ve rekao, stie iz sveukupnosti namerno nauenih informacija i linih iskustava, dok znanje predstavlja samo automatsko pamenje rei u odreenom redosledu. Ne samo da je nemogue, ak i uprkos svoj svojoj elji, da se sopstveno unutranje razumevanje koje se tokom ivota formiralo na osnovu navedenih faktora podari drugome, ve takoe, kako sam nedavno sa jo nekom braom iz manastira ustanovio, postoji zakon da kvalitet onoga to neko opaa kada mu druga osoba o neem govori, biIo radi znanja bilo radi razumevanja, zavisi od kvaliteta svojstava koja su se formirala u osobi koja govori. Da bih vam pomogao da razumete ovo to sam upravo rekao, kao primer u navesti injenicu koja je u nama probudila elju da istraujemo i dovela nas do otkria ovoga zakona. Moram vam rei da u naem bratstvu postoje dva vrlo stara brata, brat Al i brat Sez. Ova braa su na sebe dobrovoljno preuzela obavezu da periodino poseuju sve manastire naeg reda i da drugima objanjavaju razne aspekte sutine boanstva. Na red ima etiri manastira, od kojih je jedan ovaj na, drugi se nalazi u dolini Pamira, trei u Tibetu, a etvrti u Indiji. I tako ova rrart, Al i Sez, neprestano putuju iz jednog manastira u drugi i u njima propovedaju. K nama dolaze jednom ili dva puta godinje. Njihov dolazak u na manastir meu nama se smatra velikim dogaajem. U danima kada ma koji od njih boravi meu nama, dua svakog od nas doivljava nebesko zadovoljstvo i blagost. Propovedi ova dva brata koji su u gotovo istoj meri sveti ljudi i koji govore iste istine, ipak razliito deluju na svu brau, a naroito na mene. Kada brat Sez govori, to je zaista poput ptiije pesme u raju; od onoga to govori ovek se sasvim, da se tako izrazim, preokrene i

postaje kao opinjen. Njegov govor ubori poput potoka i ovek u ivotu ne eli nita drugo do da slua glas brata Seza. Govor brata Ala, meutim, ima gotovo suprotno dejstvo. On govori loe i nerazgovetno, oigledno zbog svojih godina. Niko ne zna koliko mu je godina. Brat Sez je takoe veoma star tvrde da mu je tri stotine godina ali je jo uvek krepak starac, dok se kod brata Ala jasno vidi slabost starosti. to je utisak koji rei brata Seza trenutno ostavljaju jai, to vie ovaj utisak bledi, tako da na kraju u sluaocu ne ostane ba nita. U sluaju brata Ala se, meutim, mada ono to govori isprva ne ostavlja gotovo nikakav utisak, sutina izreenog se kasnije iz dana u dan sve vie uobliava, da bi se kao celina ugnezdila u srcu i tu ostala zauvek. Kada smo toga postali svesni i kada smo poeli da se trudimo da otkrijemo zbog ega je to tako, jednoglasno smo zakljuili da propovedi brata Seza dolaze iskljuivo iz njegovog uma i da zato deluju na na um, dok propovedi brata Ala dolaze iz itavog bia i zato deluju na nae bie. Da profesore, znanje i razumevanje su neto sasvim razliito, samo razumevanje moe odvesti biu, dok je znanje u njemu samo privremeno prisutno. Novo znanje smenjuje staro, a rezultat je, tono bi rekli, presipanje iz upljeg u prazno. ovek mora nastojati da razume, jedino to nas moe odvesti naem Gospodu Bogu. A da bi bio u stanju da razume prirodne pojave koje se, zakonomerno ili nezakonomerno, zbivaju oko nas, ovek najpre mora svesno da opazi i da usvoji masu podataka koji se tiu objektivne istine i stvarnih dogaaja koji su se u prolosti odigrali na Zemlji; neophodno je, sem toga i da u sebi nosi sva raznovrsna iskustva koja je, hteo to ili ne, stekao. Sa ocem ovanijem smo vodili i mnoge druge sline i nezaboravne tazgovore. Mnoga neobina pitanja koja se u glavi savremenog oveka nikad ne javljaju ovaj je redak ovek, otac ovani, kojem se u savremenom ivotu teko moe pronai slian, tada u nama pokrenuo i rasvetlio nam ih.

Jedno od njegovih objanjenja, koje je usledilo kao odgovor na pitanje koje mu je profesor Skridlov postavio dva dana pre nego to emo napustiti manastir, jako je inreresantno zbog dubine misli koje su u njemu sadrane i zbog eventualnog znaaja za one savremene ljude koji su svoj odgovorni uzrast ve dostigli. Ovo pitanje profesora Skridlova otrglo se odnekud iz dubina njegovog bia, tada kada je otac ovani rekao da je pre nego to moemo da raunamo na to da na nas zaista deluju i utiu vie sile apsolutno neophodno imati duu, koja moe da se stekne jedino sticanjem voljnih i nevoljnih iskustava i namernim uenjem podataka o stvarnim dogaajima koji su se u prolosti zbili. Ubedljivo je dodao i da je ovo, opet, mogue gotovo iskljuivo u mladosti, kad odreena svojstva dobijena od velike prirode jo uvek nisu potroena na nepotrebne, fantastine ciljeve, koji se ine dobrim zbog nenormalno utvrenih uslova ljudskog ivota. Na ove rei je profesor Skridlov duboko uzdahnuo i u oajanju uzviknuo: Pa ta onda moemo da uinimo, kako da nastavimo da ivimo? Odgovarajui na ovo pitanje otac ovani je, poto je na trenutak poutao izneo one izuzetne misli koje smatram da treba, koliko god je to mogue, doslovno da prenesem. Budui da se odnose na pitanje due, to jest treeg nezavisno formiranog dela ovekovog opteg sklopa, smestiu ih u poglavlje pod naslovom ovekovo boansko telo, njegove potrebe i njegova mogua zakonomerna ispoljavanja, ali tek u svojoj treoj seriji, kao dopunu dvama poglavljima iste serije koja sam ve odluio i obeao da u posvetiti prvo reima potovanog persijskog dervia koja se tiu tela, to jest prvog nezavisno formiranog dela ovekovog opteg sklopa, a drugo objanjenjima starog ez-ezunavurana, koja se tiu drugog nezavisno formiranog dela, to jest njegovog duha. Za vreme naeg boravka u ovom manastiru esto smo, pored ve spomenutih razgovora s ocem ovanijem, razgovarali i s drugim adeptima ovog brarstva, sa kojima smo se takoe sprijateljili, poto nas je s njima upoznao otac ovani, koji je o nama oinski brinuo. U ovom manastiru smo proveli oko est meseci i zatim ga napustili, ne zato to nismo mogli ili eleli due da ostanemo, ve

samo stoga to smo na kraju bili toliko prepuni utisaka koje smo ovde primili u njihovoj sveukupnosti, da se inilo da bi makar i samo jo malo uinilo da skrenemo s uma. Na boravak na ovom mestu nam je doneo toliko odgovora na psiholoka i arheoloka pitanja koja su nas zanimala, da se inilo da u najmanju ruku jo vrlo dugo nemamo vie ta da traimo; stoga smo digli ruke od naeg putovanja i vratili se u Rusiju, gotovo istim putem kojim smo i doli. Kad smo stigli u Tiflis, krenuli smo svaki na svoju stranu. Profesor Skridlov je gruzijskom vojnom eleznicom otiao u Pjatigorsk, da poseti svoju stariju ker, a ja sam otiao u Aleksandropolj svojoj porodici. Nakon ovoga profesora Skridlova prilino dugo nisam video, ali smo se redovno dopisivali. Poslednji put sam ga sreo u drugoj godini svetskog rata u Pjatigorsku, gde je bio u poseti keri. Nikada neu zaboraviti razgovor koji sam sa njim vodio na vrhu planine Beov. U to doba sam iveo u Esentukiju i on je jednoga dana kad smo se sreli u Kislovodsku predloio da se, u znak seanja na dobre stare dane, popnemo na planinu Beov, koja se nalazi nedaleko od Pjatigorska. Jednog lepog jutra, oko dve nedelje nakon ovog susreta, poneli smo sa sobom provijanta i zaista se peice uputili ka ovoj planini, te smo uspon zapoeli sa tee, stenovite strane, to jest sa strane u ijem podnoju je smeten uveni manastir. Ovaj uspon svi koji su ga proli smatraju tekim i zaista i nije lak, ali za nas dvojicu on je, nakon svih onih planina uz koje smo se u centralnoj Aziji peli, bio, tono bi rekli, deija igra. Penjanje nam je ipak priinilo veliko zadovoljstvo i ponovo smo, nakon monotonog gradskog ivota, osetili da smo u elementu koji je za nas bio postao gotovo prirodan. Mada nije visoka, ova planina je u odnosu na svoju okoinu smetena tako da se s njenog vrha pred naim oima pruao irok pogled na panoramu zaista izuzetne lepote. Daleko na jugu uzdizao se veliansveni, snegom prekriveni vrh Elbrusa, s velikim lancem Kavkaskih planina s obeju svojih strana. Ispod nas su se, kao u minijaturi, mogla videti brojna naseljena mesta, sela i gradovi gotovo itave oblasti Mineralni Vodi, a samo neto nie na severu isticali su se razni delovi grada eleznovodska. Svuda unaokolo je vladala tiina. Na planini nije bilo nikoga, a nije bilo verovatno ni da

e neko doi, jer se uobiajeni laki put koji je vodio severnom stranom mogao u duini od nekoliko milja videti jasno kao na dlanu i bio je potpuno prazan. A to se june strane kojom smo mi doli tie, njome se retko kad neko osmeli da se popne! Na vrhu planine je bila mala koliba, u kojoj su se oigledno prodavali pivo i aj, ali tog dana tu nije bilo nikoga. Seli smo na neku stenu i poeli da jedemo. Svaki od nas je, omaijan velianstvenou pejzaa, u tiini premiljao sopstvene misli. Iznenada mi se pogled zaustavio na licu profesora Skridlova i opazio sam da mu iz oiju teku suze. ta je, stari drue?, upitao sam ga. Nita, odgovorio mi je on briui oi, da bi zatim dodao: Uopte uzevi, tokom poslednje dve ili tri godine toliko nisam u stanju da kontroliem automatsko ispoljavanje svoje podsvesti i instinkata da sam postao skoro kao histerina ena. Ovo to se upravo dogodilo, tokom tog perioda dogaalo mi se mnogo puta. Vrlo je teko objasniti ta se u meni dogaa kada vidim ili ujem ma ta velianstveno, to ne doputa nikakvu sumnju u to da proizilazi iz ispoljavanja Naeg Tvorca. Svaki put mi suze same poteku. Plaem, odnosno neto u meni plae, ali ne od bola, ne, ve kao od neke nenosti. Takav sam, na svoju svetovnu nevolju, postepeno postao nakon susreta s ocem ovanijem, koga smo, sea se, zajedno upoznali u Kafiristanu. Nakon tog susreta se itav moj spoljni i unutranji svet za mene prilino izmenio. U odreenim stavovima koji su se u meni ukorenili tokom itavog mog ivota dolo je, kao samo od sebe, do procenjivanja svih vrednosti. Pre ovog susreta sam bio ovek potpuno zaokupljen svojim sopstvenim linim interesima i zadovoljstvima, kao i interesima i zadovoljstvima svoje dece. Uvek sam bio zaokupljen mislima o tome kako najbolje da zadovoljim svoje i njihove potrebe. Moglo bi da se kae da je ranije itavo moje bie bilo u vlasti egoizma. Sva moja ispoljavanja i iskustva proizilazila su iz moje tatine. Susret sa ocem ovanijern je sve to unitio i od tada je u meni postepeno nastajalo ono neto to me je celog dovelo do nepokolebljivog uverenja da pored ivotnih tatina postoji i neto

drugo to mora predstavljati cilj i ideal svakog oveka koji manje ili vie razmilja i da samo to neto drugo, a ne iluzorna dobra kojih je u obinom ivotu uvek i u svemu pun, oveka moe da uini istinski srenim i da mu prui stvarne vrednosti.

MATERIJALNO PITANJE
Osmog aprila 1924, na dan kada je u Njujorku otvoren ogranak Instituta za harmonini razvoj G. I. Gurijeva, njegovi prijatelji i nekoriko uenika francuskog ogranka u jednom od tamonjih ruskih restorana priredili su veeru u njegovu ast. Nakon veere, veina prisutnih je sa Gurijevom otila u stan gospoe R. U 49. ulici. Tu se uz kafu koju je ljubazna domaica posluila i pie koje je dr. B. nekako nabavio, razgovor nastavio sve do sutranjeg doruka. Gurijev je govorio uglavnom uz pomo prevodilaca, gospodina Lilijanta i gospoe Versilovski, odgovarajui na sva mogua pitanja koja su mu postavljali, mahom filozofske prirode. Za vreme kratkog prekida, dok smo jeli dinju koja je stigla iz Buenos Airesa i koja je u to doba godine predstavljala veliku retkost ak i u Njujorku iznenada se Gurijevu okrenuo doktor B, vlasnik velikog, modernog sanatorijuma, koji je vaio za praktinog oveka, i postavio mu sledee pitanje: Da li biste nam mogli rei, gospodine Gurijev, kakvim sredstvima se Va Institut izdrava i kolikim godinjim budetom otprilike raspolae? Na nae iznenaenje, Gurijev je na ovo pitanje odgovorio dugom priom.

Poto je ova pria otkrila jedan od neoekivanih aspekata borbe koju je tokom svog ivota vodio, ja sam na sebe preuzeo da u onoj meri u kojoj je to mogue doslovno reprodukujem ono to je tada reeno. Konsultovao sam i druge uenike koji su, slino kao i ja, priu praitili su takvom panjom i interesovanjem da su zapamtili gotovo sve pojedinosti. Svoj tekst sam proverio i poredei ga sa beekama gospodina F. stenografa koji je zapisivao sve govore i predavanja g. Gurijeva u Americi, tako da su ljudi koji bi postavili neka od pitanja koji su postavili neka od pitanja koja su ve ranije bila postavljena mogli naprosto da proitaju ono to je g. Gurijev o tome ve rekao, ime se tedelo njegovo vreme. Evo kako je Gurijev zapoteo svoj odgovor: Pitanje koje ste mi, cenjeni doktore, postavili, uvek je zanimalo veoma mnogo ljudi koji bi me manje ili vie upoznali; dosad, meutim, smatrajui da nije neophodno da ma koga upuujem u ovu svoju linu stvar, na njega nisam odgovarao ili sam odgovarao nekom alom. O tom pitanju su, tavie, ve nikle najraznovrsnije smene prie koje jasno pokazuju optu glupost onih koji su ih izmislili i koje se, dok krue svud meu nita manje glupim parazitima i dokoliarima obaju polova, sve vie bogate novim fantastinim detaljima.Tvrdi se, na primer, da novac primam iz nekog okultnog centra u Indiji, da Institut izdrava nekakva crnomagijska organizacija, da ga izdrava legendarni gruzijski knez Mukaranski, ili pak da, izmeu ostalog, posedujem i tajnu kamena mudrosti i da mogu da alhemijskim procesima stvorim novca koliko god zamislim, pa ak, to su nedavno mnogi tvrdili, da moja sredstva potiu od boljevika; i mnogo toga slinog. A zapravo ak ni ljudi koji su mi najblii ni do dan danas ne znaju odakle potiu sredstva za ogromne trokove koje sam godinama namirivao. Nisam smatrao da je neophodno da o ovom pitanju, to jest o materijalnom aspektu postojanja Instituta ozbiljno govorim, jer nisam gajio nikakve iluzije o nekoj eventualnoj pomoi sa strane i jer sam razgovor o toj temi smatrao naprosto gubljenjem vremena, ili, tono se kae, presipanjem iz upljeg u prazno.

Danas, meutim, na ovo pitanje koje mi tako esto, postavljaju i koje me je ve dovoljno ugnjavilo iz ovog ili onog razloga elim da odgovorim ne ba sasvim u ali, ve neto malo iskrenije. Moju elju da danas dam ozbiljniji odgovor treba, ini mi se a skoro i da sam siguran zahvaliti injenici da sam se, poto sam u Rusiji voljom sudbine (odnosno bolje rei zbog gluposti ruskih vlastodraca) postao siromaan kao crkveni mi, poduhvatio toga da doem u ovu zemlju u kojoj niu dolari i da sam ovde, diui ovaj vazduh zasien vibracijama ljudi koji dolare majstorski seju i anju, poput istokrvnog lovakog psa na tragu sigurnog i dobrog plena. I neu dozvoliti da mi ova mogunost izmakne. Poto sada i ovde sedim meu vama koji ste, tono se kae, nafatirani dolarima i poto oseam da me automatsko upijanje ovih blagotvornih emanacija stimulie, nameravam da pomou svog odgovora neke od vas, da tako kaem, malo i operuam. Stoga u u prijatnoj atmosferi koju je obezbedila domaica, ije je gostoprimstvo takvo da se u dananje vreme retko nalazi, ove srene okolnosti da iskoristim da bih pokrenuo sve mogunosti za aktivnost svog mozga, kao i sve sposobnosti svog govornog mehanizma, te u na ovo pitanje koje mi je danas ponovo postavljeno odgovoriti tako da e svako od vas poeti da sluti da i sam moj dep predstavlja plodno tle za setvu dolarskog semenja i da klijajui na ovom mestu ti dolari stiu svojstvo da onima koji su ovo posejali donesu neto to bi, u objektivnom smislu rei, moglo predstavljati njihovu stvarnu sreu u ivotu. I tako, dragi moji, za sada bezuslovno cenjeni vlasnici dolara!... ak i mnogo pre nego to sam svoje ideje poeo praktino da sprovodim uz pomo svog Instituta, to jest kada sam o programu po prvi put sa svakog aspekta razmiljao, paljivo sam razmotrio i materijalni aspekt, koji je, iako drugorazredan, ipak bio veoma bitan. Poto sam tada oekivao da u u svome naporu da u ivot sprovedem psiholoke ideje na kojima bi ova, za dananje vreme izuzetna ustanova trebalo da poiva, osetio sam da je neophodno da bar u materijalnom smislu budem nezavisan; ovo utoliko vie to mi je iskustvo ve pokazalo da se imuni ljudi za ova pitanja nikada ne zainteresuju dovoljno ozbiljno da bi rad ove vrste i materijalno

podrali, dok drugi ak i uz veliku elju i interesovanje u tom pogledu ne mogu mnogo da uine, poto je za takav poduhvat neophodno puno novca. Zbog toga je, ako sam eleo potpuno da ostvarim ono to sam planirao, bilo neophodno da najpre reim ovaj aspekt problema. Stoga sam s ciljem da za odreeno vreme steknem dovoljan kapital namenjen ovome, zapoeo da zaraivanju novca posveujem znatno vie vremena nego pre. Ovo to sam upravo rekao najverovatnije kod veine vas, Amerikanaca, koji ste u dananje vreme svuda poznati kao odlini poslovni ljudi, izaziva potpunu zbunjenost. Mora biti da se udite kako je bilo mogue da se s takvom lakoom zarade tolike sume, za koje se mora pretpostaviti da su velike, te ste stoga verovatno stekli utisak da se u izvesnoj meri hvaliem. Da, zaista to mora ak i da vam zvui veoma udno! Kako biste, makar i samo priblino, razumeli kako sam bio u stanju to da uinim i gde sam stekao takvu samouverenost, neophodno je da vam najpre objasnim da sam esto uestvovao u svakakvim trgovakim i finansijskim poduhvatima, i da su me svi koji su sa mnom dolazili u kontakt ve smatrali za vrlo poslovnog oveka. Moram, sem toga, da vam kaem i neto o svom ranom vaspitanju koje, sa stanovita mog iskustva, najblie odgovara idealu koji se kada je re o obrazovanju u meni formirao. Zahvaljujui tom vaspitanju sam, a moda bih i danas, ako bi bilo neophodno, bio u stanju da nadmaim svakog poslovnog oveka, pa moda ak i vas, amerike biznismene. Najjai namerni uticaj koji je neko na mene vrio bio je uticaj moga oca, koji je vaspitanje shvatao sasvim na svoj nain. Nameravam ak i da jednom napiem itavu knjigu o svim direktnim i indirektnim metodima mog oca koji su iz njegovih originalnih pogleda na obrazovanje proizilazili. im su se u meni javili znaci manje-vie ispravnog poimanja on je, izmeu ostalog, poeo da mi pria razne neobine prie, koje su se uvek zavravale nizom pria o nekakvom hromom stolaru po imenu Mustafa, koji je sve umeo da uradi, pa je ak jednog dana napravio i leteu naslonjau.

Tim putem, kao i drugim upornim nastojanjima, moj otac je u meni, zajedno sa eljom da budem kao ovaj majstor-stolar, podsticao i neodoljivi poriv da uvek pravim neto novo. Sve moje igre u detinjstvu, pa ak i one najobinije, bile su obogaene time to sam zamiljao da sam neko ko nita ne radi onako kako se to uobiajeno radi, ve na sasvim poseban nain. Ova tendencija koju je otac od najranijeg detinjstva u moju prirodu indirektno usadio, mada jo uvek nerazgovetna, izrazitiji oblik je dobila kasnije, u mojim prvim mladalakim godinama, jer se ispostavilo da su ideje koje je o obrazovanju i vaspitanju imao moj prvi uitelj njoj u izvesnom pogledu odgovarale; i tako sam se, paralelno sa ispunjavanjem kolskih obaveza, pod njegovim naroitim nadzorom vebao i u raznim runim radovima i zanatima. Najkarakteristinije u obrazovnom postupku mog prvog uitelja bilo je to to mi je, im bi primetio da sam neku konkretnu vetinu poeo dobro da poznajem i da je ona poela da mi se dopada, odmah terao da je ostavim i da preem na neku novu. Kako sam mnogo kasnije shvatio, cilj mu nije bio da nauim sve mogue vetine i zanate, ve da u sebi razvijem sposobnost da prevazilazim tekoe koji svaki novi posao namee. Od tog doba je, zaista, posao svake vrste za mene imao smisla i zanimao me, ne sam po sebl, ve utoliko ukoliko ga nisam poznavao i ukoliko ne bih znao kako se radi. Ukratko reeno, zahvaljujui svojim originalnim pogledima na obrazovanje ova su dvojica ljudi, koji su svesno ili moda ak nesvesno u ovom sluaju to nije bitno na sebe preuzela da me pripreme za odgovorne godine, u mojoj prirodi pobudila izvesno subjektivno svojstvo, koje se s godinama postepeno razvijalo, da bi se konano ustalilo. Rezultat je predstavljalo to sam, pa bilo to i samo automatski, stekao i teorijske i praktine sposobnosti da se bavim raznim vidovima zanata i trgovine. Kako mi se horizont na raznim poljima znanja irio, postepeno je rasla i moja mo poimanja. Dodadu ak i da, ako sam danas u raznim zemljama priznat kao predstavnik istinskog znanja na mnogim poljima uenja, to delimino imam da zahvalim svom ranom obrazovanju. Zahvaljujui ovoj snalajivosti, irini pogleda, a nadasve zdravom razumu, koji su se u meni pravilnim obrazovanjem razvili, bio sam u

stanju da iz svih informacija koje sam tokom ivota namerno ili sluajno prikupio izvuem samu sutinu uenja u svakoj oblasti, umesto da prosto sakupljam isprazno smeje, to za veinu savremenih ljudi predstavlja neizbean rezultat opte upotrebe njihovog uvenog obrazovnog metoda zvanog uenje napamet. Tako sam ve u ranoj mladosti bio dobro osposobljen i u stanju da zaradim dovoljno kako bih zadovoljio svoje neposredne potrebe. Jo kao prilino mlad sam se, meutim, zainteresovao za ona apstraktna pitanja koja su me dovela do razumevanja smisla i cilja ivota, te sam tome posvetio svo svoje vreme i panju i nisam svoje sposobnosti za zaraivanje novca usmerio na ivot koji bi samom sebi predstavljao cilj, a na koji su zahvaljujui nenormalnom obrazovanju usredsreena sva svesna i instinktivna nastojanja savremenih ljudi, a naroito vas, Amerikanaca. Zaradivanju novca sam se okretao tek s vremena na vreme, i samo utoliko ukoliko mi je i on bio neophodan da preivim i da mi omogui da ostvarim sve to je bilo potrebno da bih postigao cilj koji sam sebi postavio. Poto potiem iz siromane porodice i nisam materijalno obezbeen, prilino esto sam morao da pribegnem zaraivanju ovog zaista prezira dostojnog i zlosrenog novca za svoje neodlone potrebe. Sam proces zaradivanja novca mi, meutim, nikada nije oduzimao puno vremena, jer sam zahvaljujui snalaljivosti i zdravom razumu koji su se u meni pravilnim obrazovanjem razvili u svim ovim ivotnim pitanjima postao, moglo bi se rei strunjak, lukav i prevejan tip. Kao vrlo karakteristian primer mojih sposobnosti u tom pogledu ispriau jednu epizodu iz svog ivota, o tome kako sam jednog dana bez ikakvih priprema, tek radi male opklade, otvorio vrlo originalnu radionicu. Detalji ove epizode e moda malo produiti moju priu, ali ipak mislim da vam zahvaljujui ovom udesnom piu udesnom, uzgred budi reeno, stoga to nije napravljeno u uslovima koji su na planeti zemlji uobiajeni, nego na moru, na staroj barci to plovi kraj amerikih obala ona nee izgledati previe dosadna ili dugaka.

Elem, ovo o emu je re zbilo se nedugo pre poslednje velike ekspedicije kroz region Pamira i Indiju, organizovanog od strane drutva koje smo formirali i nazvali ga Drutvo tragaa za Istinom, a iji lan sam ja bio od samoga poetka. Oko dve godine pre polaska na ovu ekspediciju, lanovi spomenutog drutva su reili da se okupe u gradu arduu u Transkrrspijskoj oblasti. Trebalo je da se svi koji u ovoj ekspediciji nameravaju da uestvuju ovde okupe drugog januara 1900. godine, te da odatle najpre krenu du toka reke Amu Darja. Poto je do tog datuma bilo jo dosta vremena, ali ne i dovoljno za neko due putovanje, nakon to sam u Aleksandropolju bio u jednoj od uobiajenih kratkih poseta svojoj porodici nisam otiao nekud daleko, kao to sam to nakon vremena koje bih odvojio od njih obino inio, ve sam ostao na Kavkazu i pola vremena provodio u Aleksandropolju, a pola u Bakuu. U Baku sam esto odlazio stoga to je ovde postojalo jedno udruenje, sainjeno mahom od Persijanaca koji su prouavali drevnu magiju, a iji sam i ja dugo bio pridrueni lan. Dogaaji koji su doveli do epizode koju nameravam da vam ispriam odigrali su se upravo u tom gradu, Bakuu. Jedne nedelje sam otiao na bazar. Ovde moram da priznam da sam oduvek imao tu slabost da obilazim istonjake bazare, te nikad kad bih boravio u nekom mestu u kome bazar postoji ne bih proputao da ga posetim. Mnogo sam voleo da preturam po svakojakim stvarima, meu kojima sam se uvek nadao da u pronai neto neuobiajeno. Toga dana sam kupio nekakav stari vez, i ve sam bio naumio da krenem s mesta na kom su bili izloeni tepisi, kadli ugledah nekakvu mladu enu, dobro obuenu, ali vrlo alosnog izgleda, koja je neto nudila na prodaju. Po svemu na njoj se videlo da nije obian prodavac, i nije bilo nikakve sumnje da ju je nuda naterala da svoju robu iznese na prodaju. Priao sam joj i ustanovio da prodaje Edisonov fonograf. Izraz njenih oiju je u meni izazvao samilost, te sam mada sam imao malo novca, uopte ne razmiljajui kupio ovu beskorisnu mainu zajedno sa svim to uz nju ide. Ovaj teret sam poneo natrag do

karavansaraja u kome sam iveo, gde sam otvorio kutiju i ustanovio da se u njoj nalaze brojni valjci, od kojih je veina bila oteena. Meu onima koji su jo uvek bili ispravni nalazilo se samo nekoliko snimljenih, dok su ostali bili prazni. U Bakuu sam proveo jo nekoliko dana. Novana sredstva su mi bila na izmaku i morao sam da razmislim o tome kako da ih uveam. Jednog tmurnog jutra sam sedeo u krevetu, jo uvek neobuen i mozgao kako da ovo postignem, kad mi se pogled iznenada spusti na fonograf. U glavi mi se javila ideja kako da ga iskoristim, i odmah sam nainio plan za akciju. Okonao sam sve svoje poslove u ovom mestu i jo istog tog dana krenuo prvim brodom za Zakavkazje. Pet dana kasnije, u gradu Krasnosnovodsku, udesio sam da moj fonograf podne da mi zarauje novac. Ovde moram da kaem da je fonograf u ovim krajevima jo uvek bio nepoznat, i da su tamonji stanovnici ovo udo videli po prvi put. Kao to sam ve rekao, uz fonograf sam dobio ineke prazne valjke. Brzo sam naao nekakvog tekinskog ulinog pevaa, kome sam platio da mi odsvira i otpeva nekoliko pesama omiljenih u ovom kraju, dok sam na preostalim valjcima sam snimio niz pikantnih anegdota na turkmenskom jeziku. Nakon toga sam pored etiri trube za sluanje koje su na maini ve postojale moda se seate da su prvi Edisonovi fonografi imali trube dodao jo dve nove, pa sam poao na bazar i na njemu podigao svoju originalnu tezgu. Naplaivao sam pet kopejki po trubi, a rezultat ete moi da zamislite ako vam kaem da se sve vreme dok sam tamo boravio, preko itavog dana, a naroito pijanim danima, retko deavalo da ma koja od truba makar i za trenutak bude slobodna. Na kraju dana suma koju bih prikupio u noviima od po pet kopejki verovatno da nije bila nita manja nego zarada najveih radnji u gradu. Nakon Krasnovodska sam poao za Kizil-Arvat, a dok sam tamo boravio, nekoliko puta su me pozivali da sa svojom mainom odem u kue bogatih Turkmena u susednim selima. Za ove naruene priredbe sam dobijao prilinu koliinu tiangi, a jednom prilikom ak i dva vrlo dobra tekinska tepiha. Poto sam i ovde dobro zaradio, seo sam na voz s namerom da posao nastavim u Akabadu, ali u vozu sam sreo jednog lana naeg

drutva, sa kojim sam sklopio opkladu zahvaljujui kojoj je ova moja karijera sa fonografom okonana. Osoba koju sam sreo bila je jedinstvena i neustraiva madam Vitvitskaja, koja je uvek nosila muko odelo. Ona je uestvovala u svim naim opasnim ekspedicijama po bespuima Azije i Afrike, pa ak i po Australiji i susednim ostrvima. Trebalo je da uestvuje i u predstojeoj ekspediciji, a poto je na raspolaganju imala jo dosta slobodnog vremena, odluila je da iz Varave otputuje za Andian i da tamo poseti svoju sestru koja je bila udata za predstavnika jedne tekstilne firme iz Poznanja i odmori se dok ne doe dan odreen za okupljanje u arduu. Usput smo puno razgovarali, pa sam joj izmeu ostalog ispriao i o poslovima kojima sam se nedavno bevio. Ne seam se kako i zbog ega, ali meu nama se zapoela rasprava, koja je za rezultat imala da smo sklopili opkladu prema kojoj sam, pod vrlo preciznim uslovima, i do odreenog datuma morao da zaradim izvesnu sumu novca. Vitvitskaja se za ovu opkladu zainteresovala tako ozbiljno, da je ne samo ostala da vidi kako u je ispuniti, ve se i latila posla da mi u tome pomogne. Zato je umesto da otputuje za Andidan, zajedno sa mnom sila s voza Akabadu. Moram da priznam da sam se u toj meri zainteresovao da ovaj sluajni i komplikovani zadatak koji sam na sebe preuzeo ispunim, da sam prosto goreo od strasne reenosti da ga ostvarim bez obzira na posledice, pa ak i da nadmaim uslove koji su nijme postavljeni. Jo dok smo sedeli u vozu smislio sam uopteni plan, a prvi korak je predstavljalo to to sam sastavio sledeu reklamu: UNIVERZALNA PUTUJUA RADIONICA KOJA JE OVDE U PROLAZU VRLO KRATKO E BORAVITI U VAEM GRADU Pourite da donesete sve to elite da popravite i prepravite. Popravljamo ivae maine, pisae maine, bicikle, gramofone, muzike kutije, elektrine, fotografske, medicinske i druge

aparate; lampe na gas i petrolejke; sve vrste muzikih instrumenata harmonike, gitare, violine, tarije itd. Popravljamo sve tipove brava i oruja. Popravljamo, prepravljamo, tapaciramo i lakiramo sav nametaj u radionici ili kod vae kue. Popravljamo, bojimo i timujemo klavire i harmonijume. Instaliramo i popravljamo elektridno osvetljenje, zvona i telefone. Popravljamo i presvlaimo kiobrane. Popravljamo deije igrake i lutke i stvari od gume. Peremo, istimo i popravljamo tepihe, alove, tapiserije, krzna itd. Uklanjamo sve vrste fleka. Obnavljamo slike, porcelan i sve vrste antikviteta. Radionica raspolae dobro opremljenim kabinetom za galvano-plastiku, u kome vrimo pozlaivanje, posrebravanje, niklovanje, prevlaenje bronzom i oksidaciju. Prevlaimo sve predmete belim metalom; samovare prevlaimo i ukraavamo niklom za dvadeset i etiri sata. Primamo narudbine za sve vrste vezova - krstiima, prav bod, vez svilom, biserom, perjem, somotom itd. tampamo eljene motive na drvetu, koi i tkanini. Radionica prima narudbine za sve vrste modela u gipsu i alabasteru: ljudske figure, divlje i domae ivotinje, voe itd i izrauje gipsane posmrtne maske. Primamo porudbine za sve vrste vetakog cvea, od voska, plia i obojenog papira, za vence, bukete, enske eire i rupice na kaputu. Rukom piemo, tampamo i ukraavamo posetnice, pozivnice i estitke. Primamo porudbine za izradu novih i prepravljamo stare korsete i steznike. Izradujemo enske eire po najnovijoj pariskoj modi. Itd, itd. im smo stigli u Akabad pronaao sam stan i od policije dobio dozvolu da ovu reklamu tampam. Narednog dana sam u centru grada

iznajmio prostorije za radionicu, dve sobe s uline strane za lokal, i dve male sobe pozadi; tu je, sem toga, bilo i dvorite i neka vrsta pomone zgrade. Poto sam kupio najneophodniji alat i na brzinu napravio Bunzenovu bateriju domae izrade i nekoliko starih lavaboa prilagodio za rad sa galvano-plastikom, nad ulazom sam obesio veliku firmu ispisanu na beloj tkanini, na kojoj je stajalo: UNIVERZALNA PUTUJUA RADIONICA \/EOMA KRATKO VREME U \/AEM GRADU IZRAUJE, PREPRAVLJA I POPRA\/LJA SVE TO POELITE Narednog dana, kad su reklame bile spremne, deaci iz uice su mi pomogli da ih u velikom broju izlepim po zidovima, dok su ostale podeljene kao leci. A onda je poela zabava. Od prvog dana je svoje stvari na popravku donosila itava vojska Akabaana. Gospode boe ega tu sve nije bilo! Mnoge stvari koje su doneli ne samo da nikad ranije nisam video, nego nikad nisam ni uo da postoje. Bilo je zajsta, najneverovatnijih predmeta, kao to je na primer naprava za upanje sedih iz kose, maina za ienje treanja za pekmez, sprava za mrvljenje bakarsulfata namenjenog nanoenju na one delove tela koji se najvie znoje, specijalna pegla za peglanje perika, i tako dalje. Da biste stekli bolju sliku o onom to se tamo dogaalo, moram bar neto da vam kaem o lokalnim prilikama. Ovaj deo Zakavkazja i deo Turkestana koji se na njega naslanjao stranci su bili poeli da naseljavaju tek pre nekoliko decenija, a novi gradovi su iznikli mahom na periferiji starih. Stoga su se gotovo svi gradovi u ovoj oblasti sastojali od dva dela: od starog, takozvanog azijatskog grada, i kraj njega od novog, ruskog grada pri emu je svaki od njih iveo svoj nezavisan ivot. Stanovnitvo ovih novih gradova se sastojalo od Jermena, Persijanaca, Gruzina, ali najveim delom od Rusa, koji su mahom bili dravni slubenici ili vojnici u penziji koji su svoje slubovanje zavrili u ovoj oblasti.

Zahvaljujui prirodnim bogatstvima ove zemlje i potenju lokalnog stanovnitva, jo uvek neiskvarenog savremenom civilizacijom, ovi doljaci su brzo poinjali da se bogate, ali su, poto neobrazovani slubenici koji su postali njihovi guverneri nisu vrili nikakav kulturni uticaj, ostali jednako nekulturni kao i pre nego to su se ovde doselili. Tako pored trgovine, koja je cvetala i koja im je donela materijalno blagostanje, nije bilo niega to bi razvilo ma koji aspekt njihovog intelekta ili njihovo tehniko znanje. Evropska civilizacija, koja se na svim drugim mestima brzo irila, jedva i da je dotakla ove ljude, a ono malo to su o njoj doznavali iz novina i asopisa do njih je dopiralo u sasvim iskrivljenom obliku zahvaljujui fantastinim preterivanjima novinara koji u u principu a naroito kada je re o Rusiji tog doba potpuno nesposobni da makar i otprilike shvate stvarnu sutinu onogo emu piu. Ovi ljudi koji su nedavno doli do bogatstva su, u skladu sa sklonou svih skorojevia, oponaali sve to je kulturno i moderno, to u ovom sluaju znai sve evropsko. Ali poto su sve informacije o ovoj modi i kulturi dobijali iskrluivo iz ruskih novina i asopisa, u kojima su objavljivane kompilacije ljudi u ovim stvarima neukih kao i oni sami, ovi ljudi su nepristrasnom posmatrau delovali kao u isto vreme smena i tuna karikatura. Tako se tamonje stanovnitvo, koje je ivelo u velikom materijalnom prosperitetu, ali bez ikakvih tragova makar i elementarne kulrure, kao deca igralo civilizovanih ljudi. Nigde se moda nije paljivije pratila, budui da je svako oseao da u svemu mora da ide ukorak s vremenom. tavie, rado su kupovali, ili odasvud naruivali preko pote, svakakve nove pronalaske i sve za ta se smatralo da odgovara ivotu kulturnog dentlmena odnosno, naravno, onome to su o tome mogli da pronau u novinskim reklamama. Znajui za ovu njihovu slabost, svi su ih strani trgovci, a naroito Nemci, koristili da se oslobode gomila beskorisne .obe, ili pak onih proizvoda koji su se brzo troili, odnosno kvarili. Ova komedija je ila dotle da ste meu stvarima koje su reklamirane mogli da naete nekakvu mainu za paljenje obinih ibica.

Poto je veina stvari koje su naruivali bila beskorisna od samoga poetka, ili se pak gotovo odmah raspadala, a poto u okolini je bilo ni jedne jedine radionice za opravke, svaka porodica je sakupila pravu zalihu pokvarenih stvari. Toliko stvari za popravku se ispostavilo da ima i iz joj jednog razloga. U to doba je na istoku, a naroito u azijatskom delu Rusije, bio obiaj da se nita to je jednom nabavljeno ne prodaje i ne baca, ak i ako je postalo nepotrebno ili se ve raspalo. Pa ak i da je neko ove stvan eleo da proda, ne bi bilo nikoga ko bi ih kupio. Postojala je, sem toga, i vrsto ukorenjena praksa da se stvari uvaju kao uspomena na neto ili nekoga. Tako su u svakoj kui upe i tavani bili pretrpani zapanjujuim zalihama beskorisnih stvari, koje su se, tavie, prenosile sa oca na sina. Stoga su, poto su uli da je tu radionica koja sve popravlja, poeli da mi dovlae Bog e ga znati ta sve ne, u nadi da bi mogli da bi mogli da obnove i iskoriste stvari koje su dugo leale beskorisne, kao to su na primer, dedina naslonjaa i bakine naoari, pradedina balalajka, prababin sat, putna torba koju je poklonio kum, ebe kojim se biskup pokrivao kada je noio kod njih, orden koji je otac dobio od persijskog aha, i tako dalje, i tako dalje. Sve sam to popravljao. Nijednom nita nisam odbio, niti vratio nepopravljeno. ak i ako je ponuena suma bila suvie nitavna da mi nadoknadi uloeni trud, ipak sam se poduhvatao da stvar popravim ukoliko bi ona za mene predstavljala neto novo, budui da me u tom sluaju nije zanimao sam novac, ve tekoa koju mi je zadavao jo uvek nepoznat posao. Pored pokvarenih i stvarno bekorisnih stvari, donosili su mi i stvari koje su bile nove-novcijate, koje uopte nisu bile pokvarene, ali koje oni nisu bili u stanju da koriste samo zato, jer nisu umeli da ih puste da rade, zbog svog nedostatka ak i elementarnog poznavanja tehnike, odnosno ukratko reeno, zbog svoje gluposti. U to vreme su se najnoviji pronalasci, kao to su ivae maine, pisae maine, bicikli, itd, svuda irili ludom brzinom. Sve su te stvari s oduevljenjem naruivane i kupovane, ali nakon toga su, kao to sam

ve rekao zboga nedostatka makar i elementarnih tehnikih znanja i zato to u okolini nije bilo majstora ni radionica za popravku, im i najmanja sitnica krene naopako, ostavljane na stranu kao neupotrebljive. Dau vam nekoliko karakteristinih primera ovog neznanja i naivnosti, koje priznajem da sam sasvim namerno iskoristio, ne osetivi ni trunku grie savesti. Seam se kako je jednoga dana bogati, debeli Jermenin, sav zadihan i okupan u znoju, doao zajedno sa svojom erkom i dovukao na popravku ivau mainu, koju joj je kupio u miraz kada je bio u Ninjem Novgorodu na vaaru. Ova maina je, kako je rekao, u poetku bila pravo blago, prosto ovek ne bi mogao dovoljno da je nahvali tako je uredno i brzo ila; onda je, meutim, sasvim iznenada i bez ikakvog razloga, a na njegovo veliko ogorenje, poela, kako je rekao, da ide unatrake. Poto sam je pogledao, ustanovio sam da je maina savreno ispravna. Poznato vam je da kod nekih ivaih masina pored polugice kojom se regulie brzina rada postoji i druga, kojom se odreuje pravac kretanja materijala, i da se njenim pomeranjem taj pravac menja. Neko je, oigledno, bio nenamerno pomerio ovu poulicu, i materijal je umesto unapred poeo da se kree unazad. Video sam da je za popravku maine potrebno samo da ovu polugicu vratim na njeno mesto, to sam mogao odmah da uinim, ali poto sam video da imam posla sa starim prepredenjakom i poto sam iz razgovora doznao da je trgovac astraganom, bio sam siguran, poto takve tipove dobro poznajem, da je, kako bi napunio sopstvene depove, prevario prilian broj Tekina i Buharijanaca koji su poverljivi kao deca te sam stoga reio da mu vratim milo za drago. Upustio sam se, dakle, u opirnu priu o tome ta sa njegovom mainom nije u redu, rekavi mu da e, da bi ponovo poela ispravno da radi, morati da se zameni nekoliko zupanika i istovremeno na sav glas psujui dananje proizvoae -Iopove. Sve u svemu, uzeo sam mu dvanaest rubalja i pedeset kopejki i obeao da e maina biti gotova za tri dana; naravno, meutim, da sam

je im je izaao iz radnje za tili as namestio kako treba, snabdeo odgovarajuim brojem i stavio meu popravljene stvari. Seam se i kako je, drugom prilikom, u radnju uao jedan oficir i jako vanim tonom mi saoptio: Idite u kancelariju komandanta oblasti i recite deurnom slubeniku da sam naredio uzgred budi reeno, tadanji ruski oficiri ni sa kim nisu razgovarali na drugi nain osim izdajui nareenja - da vam pokae pisae maine. Kada ih budete pogledali, javite mi ta sa njima nije u redu. Zatim je otiao kao to je i doao. Njegov zapovedniki i bahat ton me je zaprepastio i nekako naljutio. Stoga sam reio da tamo svakako odem, pre svega zato da bih video kakva je zverka ovaj oficir a moda i da naem naina da ga nekako preem, to moram da priznam da sam uvek s uivanjem radio, jer sam takve bezobraznike, pravei se neduan i naivan, umeo veoma pakosno da kaznim. Jo istog dana sam otiao u spomenutu kancelariju, prijavio sam se glavnom slubeniku i objasnio razlog svoje posete. Otkrio sam da je onaj koji je dolazio kod mene bio autant lino. Dok sam pregledao pisae maine, kojih je bilo tri, priljivi mi je slubenik, sa kojim sam se zahvaljujui cigareti i pikantnoj anegdoti iz oficirskog ivota ve bio sprijateljio, objasnio sledee: Ove maine, koje su nedavno stigle iz St. Petersburga, isprva su odlino radile; uskoro se, meutim, pokvarila najpre jedna, zatim druga, a na kraju i trea, i to sve na isti nain: traka je prestala da se premotava. Autant, ef odeljenja i drugi su pokuali da ih poprave, ali niko u tome nije imao uspeha i kancelarijski posao je poslednja tri dana ponovo morao da se obavlja tako to se pisalo rukom. Dok mi je slubenik sve ovo priao ja sam pregledao maine, i ve sam bio shvatio u emu je problem. Neki od vas se bez sumnje seaju da se kod nekih tipova pisaih maina ranije izrade, traka premotavala zahvaljujui pritisku opruge smetene u specijalnoj kutiji sa donje strane, a da se ova opruga navijala okretanjem same te kutije. Poto se traka okretala polako, opruzi je, s obzirom da je bila prilino dugaka, trebalo dosta da se odvije, ali s vremena na vreme ju je trebalo ponovo naviti.

Bilo je oigledno da su ove opruge bile potpuno navijene kada su maine isporuene, i da je, poto su se tokom vremena odvile, trebalo samo da se ponovo naviju. Ali poto nije bilo nikakve ruice niti kljua, ljudima koji nisu dobili nikakva uputstva i koji se uopte nisu razumeli u tehniku bilo je teko da otkriju kako da ove opruge ponovo naviju. Naravno da slubenicima nita od toga nisam rekao, ve sam prihvatio njihov poziv na veeru, te sam, poto sam se najeo dobre dravne orbe od kupusa sa kaom, krenuo kui na svom prastarom biciklu i onom to mu je preostalo od guma. Te veeri je autant ponovo navratio u moju radnju, i istim nadmenim tonom upitao: Pa, kako stvari stoje? Jeste li ve pronali zbog ega ove nove-novcate pisae maine nee da rade? Jo odavno sam bio postao pravi strunjak za igranje uloga. Stoga sam poprimio izraz koji pravi glumci nazivaju stidljivost pun potovanja i smerni respekt, te sam koristei specijalne bombastine termine pokupljene iz raznih ruskih tehnikih knjiga, poeo da veliam savrenstvo ovih pisaih maina u svim pogledima osim u jednom, u kome im je na nesreu, mada teka i komplikovana za izvoenje, prepravka bila apsolutno neophodna. to se cene ovoga posla tie, procenio sam da e ona iznositi gotovo etvrtinu ukupne vrednosti samih maina. Narednog dana je ove savreno ispravne maine u moju radionicu donela gotovo itava eta vojnika, na elu sa autantom. Primio sam ih odmah, da bih zatim veoma ozbiljno saoptio da maine ni u kom sluaju ne mogu biti gotove pre nego za deset dana. Ojaeni autant me je molio da ih ako je ikako mogue dovrim ranije, jer je rad u kancelariji gotovo paralisan. Konano sam se, nakon mnogo pogaanja, sloio da radim nou i da mu svaka dva dana isporuim po jednu mainu, ali sam ga zamolio da zauzvrat bude tako dobar da vojnicima naredi da ostatke iz menze donose za moja tri prasenceta, koja sam bio upravo kupio i smestio u svom malom dvoritu. Nakon dva dana jedna od ovih besprekorno ispravnih maina je bila gotova, a obeao sam da e do kraja nedelje biti zavrene i druge dve.

Pored zahvalnosti i osamnaest rubalja, koliko sam za popravku svake maine dobio, vojnici su mojim prasiima svakodnevno donosili hranu i sami su se o njima brinuli tokom tri meseca koliko sam proveo u Akabadu, za koje su se vreme moji prasii pretvorili u potpuno odrasle svinje. Naravno da sam slubenicima objasnio ta treba raditi kada se opruga odvije, ali u emu se moja popravka oigledno nikada nisu razumeli. Sline stvari su se ponavljale i u gradu Mervu, gde sam.svoju radionicu nakon toga preselio i gde sam jo dva meseca obavljao isti posao. Jednoga dana mi je doao inspektor tamonje osnovne kole ne seam kako se zvala i zamolio me da popravim nekakvu elektrinu mainu za izvoenje fizikih eksperimenata. U pitanju je bila obina elektrostatika maina, koja emituje varnice kada se diskovi okreu i koju je zbog neeg svaka kola u to vreme, ini mi se ak i danas smatrala da je duna da ima. Uz pomo ove maine nastavnici su na svojim takozvanim asovima fizike, s pompom i kao da vre nekakav sveti ritual, izvodili poune eksperimente, koji su se sastojali mahom u tome to su okretali diskove i to su decu prisiljavali da, jedno po jedno, dotiu metalnu dugmad na Lajdenovim bocama. Bolne grimase na licima onih koji su ih doticali izazivale su gromoglasan smeh, za koji su ovi pedagozi smatrali da puno pomae probavi, i time su se ovi asovi fizike obino i zavravali. Inspektor je jednu od ovih maina poruio, i dobio ju je nesklopljenu od nemake firme Simens & Halske iz St. Petersburga. Mada su je on i drugi nastavnici, njegove kolege, sklopili prema uputstvima, ipak im ni pored sveg truda nije polazilo za rukom da iz nje dobiju varnice, te je inspektor konano bio prinuen da se obrati mojoj radionici. Odmah sam video da je u redu sve osim to dva diska, koja su inila glavni deo aparata, nisu bila ba u pravilnom meusobnom poloaju. Bilo je naprosto potrebno da se zavrtanj na osovini olabavi i da se jedan od diskova malo pomeri, a to sam mogao da uradim za minut. Ovog cenjenog pedagoga koji je druge uio onome to ni sam nije znao sam, meutim, prinudio da se u moju

radionicu vraa etiri puta, dok sam mu ja navodno popravljao aparat, i da mi plati deset rubalja i sedamdeset i pet kopejki, zato to sam mu kobajagi napunio Lajdenove boce, kojima punjenje uopte nije bilo.potrebno. Takvi sluajevi su se, dok je ova moja neobina radionica postojala,dogaali gotovo svakodnevo. Uvek izlazei u susret siromanima, nisam smatrao da je greh da se okoristim glupou onih koji su nezaslueno, samo zbog sluajno steenih pozicija, postali lokalna inteligencija, mada su u pogledu istinske inteligencije zapravo bili na znatno niem nivou od prosenog stanovnitva kojim su upravljali. Kao najoriginalniji, a u isto vreme i kao najunosniji, pokazao se, meutim, posao sa korsetima. Te sezone se u Parizu moda korseta naglo izmenila, nakon visokih, pomodarke su iznenada poele da nose vrlo niske korsete. Ovaj novi modni hir je preko modnih asopisa je ubrzo dospeo i do ovih krajeva, ali sami ti novi korseti se ovde, zbog velike prostorne udaljenosti, jo uvek nisu mogli kupiti; stoga su mnoge ene poele da mi donose svoje korsete, kako bi videle da li ih je mogue prepraviti u one moderne. I ba zahvaljujui ovom poslu sa korsetima mi je upala sekira u med. Evo kako je to bilo: Jednom prilikom mi je bio potreban fibajn za korset nekakve debele Jevrejke, koji je trebalo skratiti, a sluajno i proiriti, kako bi mogao da prati liniju bokova svoje vlasnice koja se progresivno irila. Posle duge i uzaludne potrage, pomonik u jednoj od prodavnica korseta, koja kao ni ostale nije imala fibajna, posavetovao me je da kupim itav korset koji je izaao iz mode, poto e ga vlasnik verovatno prodati gotovo po ceni fibajna ugraenih u njega. Otiao sam pravo kod vlasnika. Dok smo se pogaali oko cene u glavi mi je, meutim, sazreo novi plan, pa sam umesto jednog korseta, koliko sam prvobitno nameravao da kupim, uzeo sve to je imao u radnji - ezdeset i pet korseta izalih iz mode, po ceni od dvadeset kopejki, umesto uobiajenih pet rubalja po komadu. Nakon toga sam pourio da korsete pokupujem i iz drugih prodavnica po Akabadu,

plaajui za njih jo i manje, jer su svi bili sreni da se oslobode svojih zaliha ovih potpuno beskorisnih artikala. Nisam se zaustavio na tome, ve sam narednog dana oca dvojice deaka koje sam bio zaposlio, jednog starog Jevrejina, bio poslao da pokupuje korsete izale iz mode u svim gradovima du pruge Centralnoazijske eleznice, dok sam se ja sam, sa malim kljetima i makazama u ruci, dao na izradu modernih korseta. To je bilo veoma jednostavno: liniju po kojoj je korset trebalo isei obeleavao sam olovkom, pri emu je trebalo de se odsee vie pri vrhu, a samo malo pri dnu; zatim je du obeleene linije krajeve fibajna trebalo slomiti malim kljetima, a materijal isei makazama. Nakon toga bi devojke koje su sa mnom radile pod nadzorom Vitvitskaje skidale trake kojima je korset bio opiven i njima ponovo opivale skraeni korset. Preostajalo je jo samo da se naije i polovina starih ipki, i minjon korset po najnovijoj pariskoj modi je bio spreman za prodaju dnevno je moglo da ih se uradi po stotinu. Najsmenije je bilo to to su vlasnici radnji, poto su doznali za preobraaj svojih starih korseta, zbog velike potranje koja je za njima vladala, bili prinueni da ih ponovo kupe od mene, takorei uz krgut zuba, ali ovoga puta ne za dvadeset kopejki, ve po ceni od tri i po rublje po korsetu. Da biste stekli nekakvu predstavu o rezultatu svega ovoga, treba samo da kaem da sam u Krasnovodsku,. Kizil-Arvaru, Akabadu, Mervu, arduu, Buhari, Samarkandu i Takentu prodao vie od est hiljada korseta. Materijalna dobit koju sam na ovome ostvario, a koja je bila potpuno nesrazmerna obavljenom poslu, nije predstavljala samo posledicu neukosti i naivnosti lokalnog, da tako kaem meovitog stanovnitva, pa ak ni moje vrlo razvijene snalaljivosti i velike prilagodljivosti svakakvim situacijama, ve prvenstveno nemilosrdnog odnosa koji sam imao prema onima u svakome prisutnim slabostima, ijim ponavljanjem se u oveku formira ono to se zove lenjost. Zanimljivo je primetiti da je tokom ovog perioda dolo do promene u funkcionisanju mog opteg sklopa, koji se sa stanovita uobiajene nauke ne da objasniti, a koja mi se dogaala vie puta u ivotu. Re je o izvesnoj promeni u regulisanju priliva i gubljenja

energije, koja mi je omoguavala da nedeljama, pa ak i mesecima, gotovo uopte ne spavam, a da ipak vrim aktivnost, koja je umesto da se smanji bila, naprotiv, jo intenzivnija nego obino. Poslednji put kada se ovo stanje ponovilo, ta me je pojava toliko zainteresovala da je za mene, to jest za one moje delove koji se bave samospoznajom, postala pitanje jednako znatano kao i izvesna druga, koja su se u meni zaela davno pre toga i ije je reavanje otada bilo postalo cilj i smisao mog ivota. Nameravam ak, poto uredim stvari vezane za osnovni posao Instrtuta i poto ponovo imao mogunost da pola svoga vremena posvetim svojim subjektivnim interesovanjima, da rasvetljavanju ovog pitanja dam prvo mesto. Ova jo uvek neshvatljiva osobenost opteg funkcionisanja mog organizma mogla se veoma jasno videti u situaciji kakva je postojala tokom perioda koji opisujem. Tokom itavog dana kroz radionicu je gotovo bez prestanka prolzila reka muterija koje su mi donosile svoje stvari na popravku, ili pak dolazile da pokupe one koje su ve bile popravljene, tako da sam veliki deo dana provodio u primanju i isporuivanju porudbina. Pauze u kojima bi se dogodilo da muterija nema jedva da su mi bile dovoljne, ak i kada sam naroito urio, da izaem da kupim nove delove i mnoge razliite materijale koji su mi neprestano bili potrebni. Stoga je sav posao morao da se obavlja nou. Tokom itavog perioda dok je radionica postojala, svoje sam vrerne morao da delim na ovaj nain dan za muterije, a cela no za rad. Moram da kaem da mi je u svom tom poslu puno pomagala Vitvitskaja, koja je ubrzo postala gotovo pravi strunjak za presvlaenje kiobrana, za prepravljanje korseta i enskih eira, a naroito za izradu vetakog cvea. Pomagala su mi, takoe, i dva deaka koja sam zaposlio jo na samom poetku, sinovi onog starog Jevrejina; stariji je istio i priprernao metalne predmete ze galvanizaciju i glancao ih nakon nje, dok je mlai u radionici sluio kao potrko, a takoe je i raspirivao vatru u kovanici i odravao rad mehova. Pri kraju mi je, takoe, i to veoma dobro, pomagalo i est mladih devojaka iz tamonjih patrijarhalnih porodica, koje su njihovi

roditelji, u elji da im keri steknu kompletno obrazovanje, poslali u moju univerzalnu radionicu da se usavre u finim runim radovima. ak i na samom poetku, dok nas je bilo samo etvoro, koliina obavljenog posla je bila tolika da je nesumnjivo stvarala utisak da iza vrata koja su vodila u zadnje prostorije, a na kojima je, naravno, stajao natpis Nezaposlenima ulaz strogo zabranjen radi bar nekoliko desetina majstora zanatlija. Radionica je u Akabadu radila tri i po meseca i za to vreme sam zaradio pedeset hiljada rubalja. Znate li ta je ta suma u ono vreme znaila? Radi poreenja se mora imati na umu da je u ono vreme plata prosenog ruskog slubenika u dravnoj slubi iznosila trideset tri rublje i trideset tri kopejke meseno, i da je od tog novca mogao da ivi ne samo samac, ve i ovek sa porodicom, pa ak i itavim buljukom dece. Plata slubenika visokog ranga, koja je iznosila etrdeset pet do pedeset rubalja, smatrala se velikim parama, i svakom mladom oveku je bio san da toliko zarauje. Pola kilograrna mesa je tada kotalo est kopejki, hleb dve ili tri kopejke, dobro grode dve, rublja je imala stotinu kopejki. Pedeset hiljada rubalja To se smatralo pravim bogatstvom! Dok je radionica postojala esto su se ukazivale mogunosti da se uzgrednim poslovima ostvari i vea zarada. Nisam, meutim, nijednom podlegao tom iskuenju, jer je jedan od uslova opklade predstavljalo i to da novac mora da bude zaraen iskljuivo manuelnim vetinama i onim sitnim trgovakim transakcijama koje su njih nuno vezane. Opklada, je ve i u Akabadu bila odavno dobijena, a dogovorena suma etvorostruko premaena; ipak sam, kao to sam ve rekao, odluio da isti posao nastavim i u drugom gradu. Likvidirao sam gotovo sve poslove u Akabadu. Vitvitskaja je otputovala kod svoje sestre, a ja sam se priprernao da kroz tri dana odem za Merv. Mislim da je ovo to sam vam ispriao dovoljno kako biste,stekli izvesnu predstavu o onom to sam ovom priom eleo da vam, objasnim: naime to da ona specifina crta ljudske psihe koja za vas, Amerikance, predstavlja ideal i koju nazivate poslovni duh, moe postojati pa ak i biti razvijenija i to zajedno sa drugim vrstama

duha koje vi Amerikanci nemate, i kod ljudi na drugim kontinentima. Da bih to ipak jo bolje ilustrovao, i kako bih vam dao potpuniju sliku rnojih aktivnosti u to vreme, ispriau vam jo jedan trgovaki trik koji sam izveo pred sam odlazak iz Akabada. Moram da vam kaem i to da sam odmah po otvaranju svoje radionice obznanio i da kupujem najraznovrsnije stvari. To sam uinio iz dva razloga: kao prvo, da bih naao delove za svoje popravke, jer sam uskoro u prodavnicama i na bazarima bio pokupovao sve to je u te svrhe moglo da mi poslui, a zatim i zbog toga to sam se nadao da bi meu starim stvarima koje mi budu kui donosili da ih pogledam sluajno kao to se to esto dogaa moglo da bude i neto vredno ili retko. Jednom reju, bio sam takoe i trgovac antikvitetima. Nekoliko dana pre mog polaska na bazaru sam sreo jednog Gruzin, koga sam jo ranije bio upoznao u blizini Tiflisa, gde je drao restoran na jednoj od stanica Transkavkaske eleznicc. Sada je bio vojni snabdeva i ponudio je da mi proda nekoliko starih gvozdenih kreveta kojih je imao viak. Jo isto vee sam otiao njegovoj kui i siao u podrum da pogledam ove krevete, ali u podrumu je vladao takav nepodnoljiv smrad, da je iz njega moralo gotovo odmah da se izae. Poto sam krevete ne brzinu razgledao, pobegao sam napolje, da bih tek na ulici poeo da pregovaram o kupovini. Tu sam doznao da zadah potie od dvadeset buradi haringe koja su u njemu smetena, a koju je on u Astrahanu kupio za tamonju oficirsku menzu. Poto su prva dva bureta isporuena, ustanovljeno je da su haringe pokvarene i sve su vraene. Poto se bojao da ne izgubi svoju reputaciju, Gruzin ih nije ponudio nikom drugom, ve ih je uzeo natrag i privremeno smestio u podrum, gde ih je skoro i zaboravio. Tek sada, kada je posle tri meseca na njih poela da zaudara itava kua, odluio je da ih se to pre otarasi. Ono to ga je naroito jedilo bila je injenica da ne samo to je na njima izgubio novac, nego e morati ak i da plati da ih neko odveze na ubrite, da sanitarna inspekcija ne bi za ovo doznala i kaznila ga.

Dok mi je sve to priao, um je poeo da mi radi u skladu s navikom koju sam tokom tog perioda stekao, pa sam poeo da se pitam ne bi li nekako bilo mogue da se ak i na ovoj stvari zaradi. Zapoeo sam da raunam: On ovde ima dvadeset buradi pokvarene haringe koja mora da se baci. Ali ve sama burad vrede bar rublju komad. Kad bi bar bilo mogue da se besplatno isprazne. U suprotnom bi samo za prevoz moralo da se plati skoro isto toliko koliko vrede. A onda mi je iznenada sinulo da bi haringe, a naroito pokvarene, sigurno bile dobro ubrivo. Pomislio sam da bi neki batovan, ako bi besplatno dobio tako dobro dubrivo, sigurno pristao da ovu burad odveze, isprazni, oisti i da mi ih vrati u radionicu. Poto se oiste na dimu, sigurno bi ih odmah bilo mogue prodati, jer su burad bila veoma traena, i tako bih za pola sata zaradio dvadest rubalja. Pri tom, tavie, niko ne bi izgubio, ve bi svi bili na dobitku, pa ak i Gruzin, kome je dodue propala roba, ali bi sada bar utedeo novac za prevoz. Poto sam sve to dobro promislio, rekao sam Gruzinu: Ako malo spustite cenu kreveta, udesiu da vam tu burad besplatno odvezu. Pristao je, a ja sam obeao da u ga ovog izvora zaaraze osloboditi narednog jutra. Krevete sam platio i utovario ih na svoja kola, a sa sobom sam poneo i jedno od neotvorenih buradi haringe, kako bih ih pokazao nekom batovanu. Kad sam se vratio natrag u radionicu sve smo ovo istovarili i smestili u upu. Upravo u tom trenutku je uao stari Jevrejin, otac dvojice deaka koji su za mene radili, koji je uvee obino dolazio da malo popria sa sinovima, a nekad ak i da im pomogne u poslu. Sedeo sam u svome malom dvoritu i puio, kad mi je na um iznenada pala ideja da haringe pokuam da dam svinjama; pomislio sam da bi one moda htele da ih jedu. Nita mu ne objanjavajui, pozvao sam starca da mi pornogne da otvorim bure. Kada smo podigli poklopac stari se Jevrejin nagao da udahne miris, nakon ega je ozarenog lica uzviknuo:

Ovo se zovu prave haringe! Ovakve haringe nisam video ve dugo, jo otkako sam doao u ovu prokletu zemlju. Bio sam zbunjen, poto sam iveo veinom u Aziji, gde se haringe ne jedu; ne bih mogao da kaem jesu Ii dobre ili nisu ak i da sam ih probao. Za mene su sve imale isti, odvratan miris. Stoga sam ovoj oduevljenoj tvrdnji starog Jevrejina morao da poklonim poverenje, utoliko pre to je ranije, dok je iveo u ruskom gradu Rostovu, drao kasapnicu u kojoj je prodavao i ribu. Ipak, jo uvek nisam bio ba sasvim ubeen, pa sam ga upitao da moda ne grei, na ta mi je on, duboko uvreen, odgovorio: Ma ta to priate? Ovo su prave, dobro ouvane, takve i takve... haringe! Ne seam se kako ih je tano nazvao. Poto sam jo uvek pomalo sumnjao, rekao sam mu da sam sluajno kupio itavu zalihu ovih haringi, i da se meu nama smatra za dobar predznak, ako se im se neka roba otvori, neto od nje i proda. To se smatra za znak da e itava prodaja dobro ii. Stoga sam ga zamolio da odmah, ne ekajui jutro, proba da proda nekoliko riba. Na ovaj nain sam eleo da se uverim da je ono to mi je rekao tano, te da u skladu s tim i postupim. U blizini moje radionice je ivelo puno Jevreja, veinom trgovaca. Poto je bilo vee, radnje su mahom bile zatvorene. Ba preko puta radionice je, meutim, iveo asovniar, izvesni Fridman. Njega smo prvog pozvali i odmah ih je kupio itavo tuce, bez ikakvog cenkanja, plativi po petnaest kopejki par. Naredni kupac je bio vlasnik apoteke na uglu, koji je odmah kupio pedeset komada. Oduevljenje ovih kupaca mi je pokazalo da je starac bio u pravu. Narednog dana sam ve u zoru unajmio kola i dovezao kui svu burad, osim ona dva koja su ve bila otvorena. U njima je haringa stvarno bila prilino pokvarena i odatle je dolazio onaj uasni zadah. Njih sam odmah poslao pravo na gradsku deponiju. Za ostalih osamnaest buradi se ispostavilo da riba u njima ne samo to nije pokvarena, ve i da je najboljeg kvaliteta. Oigledno da ni onaj ko ih je nabavljao za oficirsku menzu, a ni trgovac Gruzin, koji je iveo u Tiflisu gde se haringe ne jedu, o njima nisu znali nita vie od mene, to jest da se u njih nimalo nisu razumeli.

Stoga su zbog njihovog udnog mirisa zakljuili da su pokvarene, a Gruzin se pomirio sa svojim gubitkom. Za tri dana sam uz pomo starog Jevrejina, kome sam plaao pola kopejke po komadu emu se on jako radovao uspeo to na veliko, to na malo, da rasprodam sve haringe. Do tada sam, meutim, ve bio likvidirao sve svoje poslove, pa sam uoi svoga polaska onog Gruzina, zajedno sa drugim poznanicima, pozvao na oprotajnu veeru. Za stolom sam ispriao kako je povoljno po mene ovaj posao ispao, te sam mu izvukavi novac iz depa ponudio da podelimo zaradu. On je, meutim, drei se trgovakih principa koji su meu stanovnitvom Zakavkazja i Transkaspijskog regiona vrsto ukorenjeni, odbio da taj novac primi. Rekao je da je, kada mi je robu ustupio, smatrao da je ona sasvim bezvredna; i ako se ispostavilo da nije tako, to je moja dobra, a ne njegova loa srea, te stoga srnatra da ne bi biIo poteno da iskoristi moju ljubaznost. Sutradrn sam, tavie, kada sam krenuo za Merv, meu svojim stvarima u kutiji, pronaao i meinu vina koju mi je ovaj Gruzin poslao kao poklon. Nakon ove epizode sa mojom neobinom radionicom, prolo je nekoliko godina, tokom kojih sam, neprestano radei kako bih pripremio sve uslove neophodne da ispunim osnovni cilj svoga ivota, dosta esto morao da se pozabavim i najraznovrsnijim poslovima koji donose novac. Mada bi vas brojne avanture i neoekivani dogaaji koji su se tokom ovih godina zbili moda zanimali, kako sa psiholoke tako i sa praktine take gledita, o njima ovom prilikom neu priati, poto ne elim da odstupim od pitanja koje smo veeras pokrenuli, utoliko pre to o ovim godinama i slinim razdobljima svog ivota nameravam da napiem itavu knjigu. Rei u samo da sam do vremena kada sam sebi postavio zadatak da stvorim odreeni kapital bio ve stekao veliko iskustvo i samopouzdanje. Stoga sam, kada sam sve svoje sposobnosti usmerio na zaraivanje novca u ove svrhe mada me taj aspekt ljudskih nastojanja sam po sebi nikada nije zanimao ovo izveo na takav nain da bi rezultat mogao izazvati zavist ak i kod vaih amerikih strunjaka za dolarske poslove.

Uputao sam se u najrazliitije poslovne poduhvate, od kojih su neki bili i vrlo veliki. Sklapao sam, na primer, privatne i vladine ugovore za snabdevanje i za izgradnju puteva i eleznikih pruga; otvorio sam niz restorana, prodavnica i bioskopa i prodao ih kada je posao dobro krenuo; organizovao sam nekoliko poslova na selu, kao i dopremanje stoke u Rusiju iz nekoliko zemalja, najvie iz Kagara; uestvovao sam u vaenju nafte i ribarenju; a ponekad sam vodio i nekoliko od ovih poslova istovremeno. Posao koji sam voleo vie od drugih, a koji nikad nije zahtevao da mu posvetim neko odreeno vreme ili da imam stalno mesto boravka, a koji je pored svega donosio i dobre pare, bila je, meutim, trgovina tepisima i svakakvim antikvitetima. Konano sam, nakon etiri-pet godina takorei grozniave aktivnosti, sve svoje poslove likvidirao. A kad sam krajem 1913. otiao u Moskvu kako bih poeo praktino da ostvarujem ono to sam na sebe preuzeo kao svoj sveti zaiatak, bio sam sakupio sumu od milijardu rubalja i stekao dve neprocenjive kolekcije, jednu starih i retkih tepiha, a drugu porcelana i kineskih vazni. Tada se inilo da sa ovakvim kapitalom o finansijskim pitanjima vie neu morati da razmiljam, o tome kako da u praksu pretoim ideje koje su u mojoj svesti ve poprimile odreeni oblik i na kojima bi moj Institut bio zasnovan: eleo sam, naime, da oko sebe stvorim uslove u kojima bi se ovek usled neizbenog trenja izmeu svoje savesti i automatskog ispoljavanja svoje prirode stalno podseao na smisao i cilj svoga postojanja. To je bilo oko godinu dana pre poetka svetskog rata. U Moskvi, a neto kasnije i u St. Petcrsburgu, oraganizovao sam niz predavanja koja su privukla intelektualce i ljude od nauke, te je krug ljudi zainteresovanih za moje ideje uskoro poeo da raste. Tada sam, drei se svog opteg plana, preduzeo korake za stvaranje svog Instituta. Zapoeo sam da, malo-pomalo, pripremam sve to je za ostvarenje mog projekta bilo potrebno. Kupio sam, izmeu ostalog, i imanje, iz raznih evropskih zemalja sam poruio sve to u Rusiji nije moglo da se nabavi i kupio sam instrumente i drugu neophodnu

opremu. Poeo sam ak i da vrim pripreme za tampanje sopstvenih novina. Usred ovog posla oko organizovanja izbio je rat, te sam sve morao da obustavim, mada sam se nadao da u nastaviti kad se politika situacija smiri. Do tada je polovina kapitala koji sam bio prikupio ve bila potroena na pripremnu organizaciju. Rat je nastavio da se iri, a poto je nada da e mir uskoro biti sklopljen sve vie bledela, bio sam prinuen da napustim Moskvu i da odem na Kavkaz, kako bih tamo saekao kraj neprijateljstava. Uprkos injenici da su svakom na umu bili politiki dogaaji, interesovanje za rad je u nekim drutvenim krugovima i dalje raslo. Ljudi koji su se za moje ideje istinski zainteresovali poeli su da se okupljaju u Esentukiju, gde sam ja tada boravio; nisu doli samo iz neposredne blizine, ve i iz St. Petersburga i Moskve, te su me malo-pomalo okolnosti prinudile da nekakvu organizaciju oformim tu, na licu mesta i ne ekajui da se vratim u Moskvu. Dogaaji su, meutim, uzeli takav obrt da je problem postalo ne samo to kako da se radi, ve i kako da se preivi. Niko nije znao ta sutra nosi. Oblast Mineralni Vodi u kojoj smo iveli pretvorila se u poprite graanskog rata, te smo se nali bukvalno izmeu dve vatre. Gradovi su prelazili iz ruke u ruku, danas boljevicima, sutra kozacima, a prekosutra beloj armiji ili pak nekoj novooformljenoj stranci. Ponekad, kad se ujutro probudimo nismo znali koja vlada toga dana zauzima taj poloaj, i tek na ulici bismo otkrili kakva politika mora da se propoveda. Za mene lino, ovo je bez obzira na sve kroz ta sam u Rusiji proao bilo vreme najintenzivnije nervne napetosti. Nisam morao samo da mislim i da brinem o nabavci najnunijih ivotnih potreptina, koje se gotovo nikako nisu mogle kupiti, ve i o ivotima oko stotinu ljudi koji su se poverili mojoj brizi. Najvie me je uznemiravala situacija oko dvadesetorice mojih uenika kako su sami sebe poeli da nazivaju koji su bili u godinama koje podleu vojnoj obavezi. Mlade, pa ak i sredovene

ljude su svakodnevno uzimali u vojsku jednog dana boljevici, drugog beli, a treeg neka trea frakcija. Ova neprestana napetost je postala neizdriva. Po svaku cenu je morao da se pronae neki izlaz. Jedne noi kada se pucalo vie no obino i dok je do mene iz susednih soba dopirao odjek uznemirenih razgovora mojih drugova, poeo sam vrlo ozbiljno da razmiljam. Dok sam mislio kako da pronaem izlaz iz ovog orsokaka, na um mi je asocijativnim putem pala jedna od izreka mudrog Nasradin Hode, koja je za mene jo mnogo ranije bila postala neka vrsta fiks-ideje: U svakoj prilici u ivotu nastoj da spoji lepo s korisnim. Ovde treba da napomenem da me je mnogo godina zanimalo jedno arheoloko pitanje i da sam, kako bih razjasnio njegove izvesne detalje, morao to je mogue vie da doznam o spomenicima koje nazivaju dolmenima, a koji predstavljaju ostatak iz veoma drevnih vremena i u nae se vreme mogu pronai na odreenim specifinim lokacijama na gotovo svim kontinentima. Imao sam pouzdanu informaciju da ovi dolmeni mogu da se nau na mnogim mestima na Kavkazu, pa sam ak otprilike znao i poloaj nekih od njih, na koji je ukazivala zvanina nauka. Mada nikad nisam imao dovoljno vremena da ova mesta sistematski istraim, ipak sam tokom svojih estih putovanja kroz planine Kavkaza i Zakavkazja uvek koristio priliku da odem da ih vidim, pri emu sam birao one trenutke kad me je to u najmanjoj rneri ometalo u sprovoenju mog glavnog cilja. Kao rezultat onoga to sam ve otkrio, postalo mi je sasvim jasno da u krajevima izmeu istonih obala Crnog mora i lanca Kavkaskih planina, a naroito u blizini izvesnih planinskih prevoja preko kojih jo uvek nisam prelazio, mogu da se nau dolmeni, pojedinano ili u malim grupama naroitog tipa koji bi me jako zanimao. Stoga sam, poto sam se naao odseen od sveta, i poto su moje aktivnosti zbog situacije koja je nastala zapale u stagnaciju, odluio da vreme koje mi stoji na raspolaganju iskoristim tako to u krenuti na ekspediciju u ove oblasti Kavkaza, kako bih ove dolmene potraio i ispitao a istovremeno i kako bih sebe i ljude o kojima sam brinuo sklonio na sigurno.

Narednog jutra sam sakupio sve to imam, pa sam uz pomo nekoliko osoba koje su mi bile manje-vie polusvesno ili nesvesno privrene i koje su imale nekakvu vezu sa onima koji su u tom trenurku bili na vlasti poeo da nastojim da nabavim zvaninu dozvolu da organizujem naunu ekspediciju u planine Kavkaza. Poto mi je polo za rukom da ovu dozvolu dobijem, svakakvim sam dovijanjem nabavio i sve to je za ovakvo putovanje potrebno. Nakon toga sam odabrao izvestan broj svojih uenika, pre svega one za koje je bilo najopasnije da ostanu u oblasti Mineralnih Vodi. Poto sam se pobrinuo da oni koji su ostali budu obezbeeni, podelili smo se u dve grupe, koje je trebalo da se sastanu na dogovorenom mestu. Prvi deo ove naune ekspedicije, koji je krenuo iz grada Pjatigorska, brojao je dvanaest, a drugi koji je krenuo iz Esentukija dvadeset i jednog oveka, meu kojima sam bio i ja. Zvanino su ove dve grupe bile smatrane za sasvim nezavisne grupe koje nemaju nieg zajednikog. Onaj ko istinski ne poznaje prilike koje su u to doba vladale u ovom kraju trebalo bi da ima naroito bujnu matu da bi mogao da zamisli ta je u ovakvo vreme znailo organizovati naunu ekspediciju, i to zvaninu. Iz Esentukija sam nameravao da najpre krenelm kroz naseljene krajeve ka planini Indur, koja se nalazlja nedaleko od Tuapsa, te da odatle potragu zaponem ka jugoistoku, du pravca oko dvadeset pet da ezdeset milja udaljenog od obala Crnog mora. Polo mi je za rukom da za prvi deo putovanja od boljevikih vlasti, koje su tada upravljale zemljom, nakon velikih tekoa dobijem dva eleznika vagona, i to u vreme kad je zbog stalnog prevoza trupa bilo nezamislivo da vozom putuje ak i sam ovek bez prtljaga. Poto sam u ova dva vagona uspeo da ugurarn sve ljude (ukupno dvadeset i jednog), dva konja, dve mule i troje zaprenih kola, da i ne spominjem veliku koliinu oprene koja je za ekspediciju kupljena, kao to su atori, zalihe hrane i razni instrumenti i oprema, krenuli smo. Na ovaj nain smo putovali do Majkopa. Ali poto je gotovo itavu elezniku prugu iza ovog grada prethodnog dana unitila nekakva grupa pobunjenika koji su sebe nazivali zeleni ili ve tako nekako slino, ekspediciju smo dalje morali da nastavimo peke i zaprenim kolima, i to ne u pravcu Tuapsa kao to sam prvobitno

nameravao, ve ka onome to je poznato pod imenom Prelaz na Beloj reci. Da bismo stigli na nenastanjenu teritoriju, morali smo da proemo kroz naseljene oblasti i da najmanje pet puta preemo preko boljevikih i belogardejskih linija. Kada se ovih gotovo neopisivih tekoa setim, u meni se, ak i sad kada je sve to samo uspomena i pripada prolosti, javi oseanje istinskog zadovoljstva to sam uspeo da ih prevaziem. To je zaista bilo kao da je neko za nas itavo vreme inio uda. Epidemija fanatizma i uzajamne mrnje koja je zahvatila sve oko nas uopte nas nije doticala: moglo bi da se kae da smo ja i moji pratioci putovali pod natprirodnom zatitom. Ba kao to je i na stav prema obema stranama bio nepristrasan, kao da nismo od ovog sveta, isti je bio i njihov odnos prema nama smatrali su nas za potpuno neutralne, to smo mi zaista i bili. Okruen razbesnelim zverima u ljudskom obliju, spremnim da jedne druge rastrgnu za najmanju sitnicu, ja sam se usred ovog haosa kretao sasvim otvoreno i bez straha, nita ne skrivajui i ne pribegavajui nikakvim izgovorima. Uprkos injenici da je rekvizicijsko pljakanje bilo u punom jeku, nita nam nije oduzeto, pa ak ni dva balona alkohola, koji je zbog velike oskudice koja je u ovoj robi vladala bio predmet opte zavisti. Dok vam sada o svemu ovome priam, moje me oseanje za pravdu, i to upravo ono oseanje za pravdu koje proizilazi iz poznavanja psihe ljudi koji su ovakvim dogaajima podvrgnuti, obavezuje da odam priznanje onim boljevidkim i belogardejskim dobrovoljcima, od kojih veina moda vie i nije u ivotu ija je dobra volja koju su prema mojim aktivnostima pokazali, mada su to uinili nesvesno i isto instinktivno, pomogla da ishod ovog mog opasnog poduhvata ispadne sreno. Zaista mogu da kaem da ako mi je polo za rukom da bezbedno izaem iz ovog pakla u pravom smislu te rei, to nije bilo zahvaljujui mojoj veoma razvijenoj sposobnosti da razluim i da iskoristim i najmanje promene u slabostirna ljudske psihe u ovakvim psihozama. U okolnostima u kojima se ovo zbivalo ne bih, ak ni da sam danonono odravao najaktivniju budnost, bio u stanju da predvidim one

neoekivane stvari koje su se dogaale i da preduzmem odgovarajue mere. Smatram da smo se bezbedno izvukli jer u optem sklopu ovih ljudi mada su bili zahvaeni psihikirn stanjem u kome iezava i poslednji gram razuma nije potpuno nedostajao instinkt za razlikovanje dobra i zla u objektivnom smislu, koji je svim ljudskim biirna svojstven. Stoga su, oseajui instinktivno u mojim aktivnostima klicu onog svetog impulsa koji je jedini u stanju da oveanstvu donese sreu, na svaki nain na koji su mogli pomagali proces ostvarenja onoga ega sam se jo dugo pre ovog rata poduhvatio. U naim kontaktima s njima nije nijednom, bilo da je re o boljevicima, bilo o belogardejcima, dolo do situacije iz koje ne bih mogao da pronaem nekakav izlaz. Ovde u, uzgred budi reeno, dodati jo i da e, ako jednoga dana ljudski ivot bude tekao normalno i ako tada bude bilo strunjaka za istraivanje dogaaja poput ovih koji su se u to vreme zbivali u Rusiji, razna dokumenta koja sam sauvao, a koja su mi dve protivnike strane izdavale radi zatite mojih interesa i imovine, predstavlajti veoma pouan dokaz izuzetnih dogaaja koji tokom ovakvih masovnih psihoza mogu da se zbiju. Meu tim brojnim dokumentima se, na primer, nalazi i jedan komad hartije na kom sa jedne strane pie: Nosilac, graanin Gurijev, ima pravo da sa sobom svuda nosi revolver kalibra ... broj ... Peatom i potpisom potvruje: sekretar: ANDAROVSKI RUKHANADZE Mesto izdavanja : Esentuki Dok na poleini ovog papira pie: datum izdavanja... predsednik vojnikih i radnikih deputata:

Dotini Gurijev ima ovlaenje da sa sobom nosi revolver iji je broj na prethodnoj strani naveden. Potpisom i peatom potvruje: Naelnik taba: GENERAL DA\/IDOVI NAINSKI za generala Denjikina: GENERAL HEJMAN

Izdato u Majkopu Dana: ... Nakon ogromnih napora i poto smo savladali brojne neoekivane tekoe, proli smo kroz oputoena kozaka sela i najzad stigli u Kumiki, poslednje naseljeno mesto koje je prethodilo divljini Kavkaskih planina. Odatle pa nadalje prohodnih puteva nije bilo. U Kumikima smo pourili da nabavimo namirnice koje su se jo uvek mogle dobiti, prepustili smo svoja zaprena kola njihovoj sudbini, veinu tereta natovarili na konje i mule, a ostatak poneli sami i zapoeli da se penjemo na veite planine. Tek kad smo preli preko prvog planinskog prevoja mogli smo najzad slobodno da diemo, oseajui da su najvee opasnosti ve za nama; upravo tu su, meutim, tek zapoele stvarne tekoe naeg putovanja. O ovom delu ekspedicije od Kumika, preko prelaza Bele reke do Soija, kroz divljinu lanca Kavkaskih planina, o putovanju koje je trajalo oko dva meseca i bilo puno udnih, pa ak i izuzetnih pustolovina neu priati, i to stoga to sam uo da su o ovom naem bekstvu iz centra na rub pakla kroz gotovo neprohodnu divljinu ovih planina, kao i o naem uspesnom istraivanju dolmena i svih vidljivih i nevidljivih bogatstava ove oblasti ve pisali i nesumnjivo e to tampati izvesni lanovi ove jedinstvene naune ekspedicije, koji su se nakon nje vratili u Rusiju i sada su odseeni od ostatka sveta. Sasvim neoekivano se ispostavilo da su ljudi u grupi koja je na ovom putovanju bila sa mnom bili takvih razliitih tipova i da su raspolagali jako raznovrsnim obrazovanjem da je to za nau ekspediciju bilo najbolje to se moglo zamisliti i da su mi efikasno

pomogli da problem dolmena reim. Meu njima je bilo dobrih tehniara i strunjaka u mnogim naunim oblastima, rudarskih i drugih ininjera, kao i strunjaka u domenu astronomije, zoologije, medicine i drugih polja ljudskog znanja. Dodau jedino da se meu mojim utiscima sa ovog putovanja naroito istie doivljaj lepote predela izmeu Kumiki i Soija, posebno kada je re o onim niim, koji se od planinskog prevoja sputaju prema moru i koji zaista zasluuju naziv raj na zemlji, koji takozvana inteligencija daje drugim delovima Kavkaza. Mada bi ovi krajevi bili savim pogodni za poljoprivredu i navodnjavanje, i mada nisu previe udaljeni od naseljenih centara, oni uprkos sve veoj potrebi za ovakvom zemljom iz nekog razloga i dalje ostaju nenaseljeni i nerazvijeni. Ranije su ih naseljavali erkezi, koji su se pre etrdeset do pedeset godina odselili za Tursku; otada su naputeni i ljudska noga u njih nije kroila. Usput smo ponekad nailazili na nekad dobro obraenu zemlju i odIine vonjake koji su, mada zarasli u korov i podivljali, jo uvek davali dovoljno ploda da se prehrane hiljade ljudi. Tako smo, elem, tek nakon gotovo dva meseca, iscrpljeni od umora i nakon to smo potroili gotovo sve svoje zalihe, uspeli da stignemo do grada Soi na obali Crnog mora. Tu sam, budui da neki lanovi ekspedicije tokom ove da tako kaem Golgote nisu bili dorasli situaciji, ve su ispoljili svojstva koja uopte ne odgovaraju visokom cilju koji sam imao u vidu, odluio da se od njih rastanem i da sa ostalima nastavim dalje. Sada smo obinim putevima putovali do grada Tiflisa, gde je pod upravom menjevikih demokrata gruzijske nacionalnosti jo uvek vladao za ova nemirna vremena prilian red. Od poetka organizovanja Instituta u Moskvi pa do naega dolaska u Tiflis prole su etiri godine. S vremenom je odlazio i novac, i to sve bre kako se ovaj period bliio kraju, jer je novac morao da se troi ne samo za rad samoga Instituta, ve i za mnogo toga drugog to prvobitno nije bilo planirano. Nevolja je bila u tome to su katastrofalna zbivanja u Rusiji, ogromni prevrati, rat i graanski rat, ljude izbacili iz njihovih

uobiajenih koloseka i to se sve toliko izmealo i izokrenulo da su se oni koji su jo do jue bili obezbeeni i imuni danas nali bez ikakvih sredstava za ivot. U toj situaciji su se nali i mnogi koji su sve napustili kako bi sledili moje ideje, a koji su mi tokom ovog perioda, zbog svoje iskrenosti i odgovarajuih postupaka, postali bliski kao rod roeni; tako sam sada morao da obezbedim sredstva za ivot gotovo dve stotine ljudi. Moje tekoe su u tom pogledu bile jo vie uveane injenicom da su se moji roaci nalazili u jo goroj situaciji od ostalih i da sam morao ne samo da ih finansijski izdravam, ve i da njima i njihovim porodicama obezbedim smetaj, poto ih je veina ivela u mestima po Zakavkazju koja su Turci i graanski rat potpuno opljakali i opustoili. Da biste sebi mogli da predstavite uas koji je mahom svuda vladao, opisau vam jednu od mnogih scena kojima sam prisustvovao. To je bilo u vreme kada sam se nalazio u Esentukiju, i ivot je tada u ovom mestu jo uvek bio prilino miran. Izdravao sam dva zadruna domainstva, za moje roake i za sledbenike mojih ideja, jedno sa osamdeset i pet ljudi u Esentukiju i drugo sa ezdeset ljudi u Pjatigorsku. Ve i onako visoki ivotni trokovi svakodnevno su rasli. Postajalo je sve tee da se, ak i sa mnogo novca, nabavi hrana za dva domainstva i jedva sam uspevao da sastavim kraj s krajem. Tako sam jednog kiovitog jutra, dok sam sedeo kraj prozora i gledao na ulicu, razmiljajui kako da nabavim ovo i ono, spazio kako se do mojih vrata dovlai nekakvo zapreno vozilo udna izgleda, iz koga je polako izalo nekoliko sablasnih prilika. Najpre mi je bilo teko da uopte razaberem o emu se radi, ali kad su mi se uznemirene misli malo smirile postepeno sam poeo da shvatam da su to ljudi, odnosno bolje reeno ljudski kosturi na kojima su ive bile samo uagrene oi, odeveni u rite i izranjavanih bosih nogu. Bilo ih je ukupno dvadeset osmoro, od ega jedanaestoro stare izmeu jedne i devet godina. Ispostavilo sa da su to moji roaci, meu kojims je bila i moja roena sestra sa estoro svoje male dece.

Dotada su iveli u Aleksandropolju koji su pre dva meseca, u isto vreme kad i druge gradove, napali Turci. Poto ni pota ni telegraf nisu radili i poto su gradovi bili meusobno odseeni, stanovnici Aleksandropolja su za napad koji se blii doznali tek kad su Turci od grada bili udaljeni samo tri kilometra. Ova vest je izazvala neopisivu paniku. Moete zamisliti kako se ljudi oseaju kada, ve iscrpljeni i napeti do krajnjih granica, shvate da e neprijatelj koji je jai i bolje naoruan od njihove sopstvene vojske neminovno ui u grad i nemilosrdno i bez razlike iskasapiti ne samo ljude, ve i starce, ene i decu, kako je tamo u ono vreme bio obiaj. Tako su moji roaci, ba kao i svi ostali, zapribliavanje Turaka doznali samo jedan sat unapred, te ih je obuzela panika i u strahu su pobegli onako kako su se zatekli, ne zaustavljajui se da ma ta sa sobom ponesu. Potpuno pometeni i nasumice jurei isprva su ak bili krenuli i u pogrenom pravcu. Tek poto ih je iscrpljenost prinudila da se zaustave malo su doli sebi i uvidevi svoju greku poli u pravcu Tiflisa. Nakon dvadeset dugih i munih dana putovanja kroz skoro neprohodne planinske predele, kroz koje su ponekad morali da se kreu puzei na laktovima i kolenima, gladni i promrzli, najzad su jedva ivi stigli u Tiflis. Poto su tamo doznali da ja ivim u Esentukiju i poto su veze sa ovim gradom postojale, uspelo im je da uz pomo prijatelja iznajme dvoje pokrivenih kola; jedva milei takozvanim Gruzijskim vojnim drumom najzad su stigli i pred moja vrata, kao to sam ve rekao u takvom stanju da ih je bilo nemogue prepoznati. Zamislite u kakvoj se situaciji nalazi ovek koji vidi ovakvu sliku i koji, uprkos ogromnim trenutnim tekoama, smatra da jeste i zaista je u stanju da im prui utoite, da ih odene, da se o njima brine i da im, ukratko reeno, omogui da se oporave. Svi ovi nepredvieni trokovi su, zajedno s trokovima ekspedicije i sa novcem ostavljenim za one koji nisu poli sa nama, iscrpli sve moje rezerve do trenutka kada sam s itavom pratnjom stigao u Tifliis. Ne samo da sam potroio sav gotov novac, ve su bile

otile i one stvari od vrednosti koje smo moja ena i ja, u naem neprestanom seljakanju, mogli da nosimo sa sobom. to se tie ostalih vrednih stvari koje sam godinama sakupljao, nekoliko njih su na samom poetku haotinih zbivanja u Rusiji sklonili moji uenici iz drugih mesta koji su kasnije doli da ive u Esentukiju, dok su sve ostale, ukljuujui i dve jedinstvene kolekcije koje sam ve spomenuo, ostale delom u Petrogradu, a delom u Moskvi i pojma nemam ta je sa njima bilo. Drugoga dana po mome dolasku u Tiflis stvari su krenule tako da sam se naao bez prebijene pare u depu. Bio sam prinuen da enu jednog svog uenika zamolim da mi pozajmi, ili naprosto da svoj poslednji prsten sa malim dijamantom od otprilike jednog i po karata, odmah prodam da bismo te veeri svi imali ta da jedemo. Situaciju je jo vie oteavala bolest koju sam bio zaradio za vreme prelaska preko Kavkaskih planina, gde su razlike u temperaturi izmeu dana i noi ogromne. Stanje mi se pogoralo i stoga to nisam mogao da leim, ve sam bio prinuen da s visokom temperaturom trim po gradu, kako bih po svaku cenu pronaao izlaz iz ove oajne situacije. Upoznao sam se sa svim to lokalni poslovni svet nudi, te sam, poto sam video da uprkos optoj ekonomskoj krizi koja je vladala u celom Zakavkazju trgovina novim i polovnim orijentalnim tepisima i dalje cveta, odmah odluio da se bacim na ovaj posao. Meu onima koji su doli sa mnom i meu svojim roacima koji su tamo ve dugo iveli odabrao sam nekoliko kvalifikovanih osoba, te sam poto sam ih nauio kako da mi pomau veoma brzo organizovao ozbiljnu trgovinu tepisima. Neki od mojih pomonika su obilazili Tiflis i susedne gradove i traili i kupovali sve vrste tepiha; druga grupa ih je istila i prala, dok su ih trei popravljali. Tepisi su zatim sortirani, pa su neki prodavani na malo, a drugi na veliko za domau trgovinu ili radi izvoza u Konstantinopolj. Za tri nedelje ovaj je posao sa tepisima poeo da donosi toliki prihod, da smo ne samo imali dovoljno za ivot, ve nam je dosta i preticalo. Poto sam imao u vidu ovu zaradu, kao i jo bolje perspektive koje su se u tom poslu oigledno nudile, u meni se javila elja da svoj Institut privremeno otvorim tamo, ne ekajui mir i svoj

povratak u Moskvu, sve ovo utoliko pre to sam oduvek nameravao da jedan ogranak Instituta otvorim i u Tiflisu. Stoga sam se, nastavljajui i trgovinu tepisima, dao na posao oko otvaranja Instituta; uskoro je, meutim, postalo jasno da zbog velike nestaice stambenog prosotora koja je u to vreme u Tiflisu vladala neu biti u stanju da bez iije pomoi pronaem odgovarajue prostorije, pa sam se zato obratio za pomo gruzijskoj vladi. Gruzijska vlada mi je izala u susret i poslala mi je gradonaelnika Tiflisa kako bi na svaki nain pomogao da naem zgradu dostojnu da u njoj bude smetena takva ustanova od opteg znaaja i kako bi mi je u potpunosti stavio na raspolaganje. Sam gradonaelnik i jo nekoliko lanova gradske uprave koji su se zainteresovali za moj rad zaista su veoma vredno traili zgradu kakva nam je bila potrebna. Uprkos svoj svojoj dobroj volji nisu, meutim, mogli da nau nita prikladno, pa su mi stoga ponudili privremeni smetaj, uz obeanje da u ga uskoro zameniti neim trajnijim i adekvatnijim. Tako sam i po trei put zapoeo sa organizovanjem Instituta, a pre svega sa neizbenim poslovima oko nabavke opreme i nametaja. Mnogi od ovdanjih ljudi, stanovnika Tiflisa, bili su duboko pogoeni promenom svojih ivotnih prilika i osetili su potrebu da se okrenu drugim vrednostima. Posledicu je predstavljalo to da su nedelju dana nakon otvaranja mog Instituta sva specijalna odeljenja koja su u ovim privremenim uslovima bila otvorena popunjena, a na listi ekanja je bilo jo dvostruko ili trostruko vie ljudi koji su ekali da se ukljue u asove sa kojima sam nameravao da zaponem uskoro, im budem dobio veu zgradu. U ovim privremenim uslovima, koji nam ni u kom pogledu nisu odgovarali, i pod okolnostima koje su predstavljale izuzetno iskuenje, zapoeo je rad na sebi. Uenje se nastavilo nekoliko meseci, s tim to su uenici bili podeljeni u grupe i to su radni asovi organizovani ujutro, popodne i uvee, pa ak i nou. Vlada je, meutim, pitanje obeane zgrade odlagala iz nedelje u nedelju, a dalji rad u neodgovarajuim uslovima je u sve veoj meri bio nemogu. A kada su se zbog napredovanja boljevika u Gruziji sve tekoe svakodnevnog ivota jo vie poveale, dok je i sama gruzijska

vlada uzdrmana, odluio sam ne samo da svoje vreme i energiju vie ne traim u borbi sa okolnostima u kojima sam se naao. Odluio sam ne samo da likvidiram sve svoje poslove u Tiflisu, ve i da raistim sa svim to me je do tada vezivalo za Rusiju i da se iz nje odselim i svoj Institut osnujem u nekoj drugoj zemlji. U bescenje sam prodao sve to sam za Institut u Tiflisu bio nabavio, pobrinuvi se koliko god sam mogao za one od nas koji su tamo ostali, kao i za to da nam kad odbijemo trokove putovanja jo uvek ostane dosta da od toga prilino dugo ivimo u Konstantinopolju. Avaj, nisam raunao sa Gruzinima! Zahvaljujui njima, nismo bili u stanju da iskoristimo ovaj novac, koji smo zaradili bukvalno u znoju lica svoga. To nam se desilo zato jer tamonja valuta u to doba nije vredela izvan Gruzije, i nigde drugde nije mogla da se razmeni, te su stoga oni koji su putovali u inostranstvo sa sobom umesto novca nosili tepihe i dijamante. I ja sam reio da sa soborn umesto novca ponesem nekoliko dragih kamenova i dvadeset retkih tepiha, te sam ih, poto sam ispunio sve formalnost za njihov izvoz, razdelio svojim pratiocima. Poto smo napustili Batum, takozvani specijalni gruzijski odred nam je, uz besmisleno obrazloenje, navodno privremeno zaplenio gotovo sve tepihe koje sam svojim pratiocima bio razdelio, mada smo imali dokumenta koja su uredno potvrivala da smo platili sve poreze i takse. Kada smo kasnije, po dolasku u Konstantinopolj, pokuali da ih povratimo, Batum su bili okupirali boljevici, a lupeko je odeljenje, zajedno sa svojim efovima, rasformirano. Tepisima, naravno, nije bilo ni traga. Od dvadeset su spasena samo dva, spakovana u diplomatskoj torbi, koju je finski konzul poverio jednom finskom lanu naega Instituta. Tako sam se u Konstantinopolju naao u istoj situaciji kao i u Tiflisu. Na raspolaganju sam imao samo dva mala dijamanta i i dva preostala tepiha. Novac koji sam mogao da raunam da u njihovom prodajom dobiti, ak i ako izvuem dobru cenu, za tako veliki broj ljudi je mogao biti dovoljan tek vrlo kratko vreme, naroito kada se ima u vidu da nam je svima bila potrebna i odea. Dok smo iveli u Tiflisu odea se u njemu nije mogla nabaviti, tako da nam je odelo

svima bilo toliko pohabano da nismo mogli da ga nosimo u ovom gradu, u kom su ivotne prilike bile manje-vie normalne. Srea mi je, meutim, bila naklonjena; odmah sam natrao na nekoliko veoma povoljnih poslova. Izmeu ostalog sam sa jednim svojim starim prijateljem i zemljakom saraivao u prodaji velike isporuke kavijara, a uestvovao sam, sem toga, i u prodaji jednog broda. Tako su mi se finansijske prilike jo jednom popravile. Jo u Tiflisu sam jednom za svagda napustio ideju da trajni centar aktivnosti mog Insrituta bude u Rusiji, ali uslove ivota u Evropi nisam poznavao dovoljno dobro da bih imao ma kakav konkretan plan gde da se nastanim. Poto sam o tome dobro razmislio uinilo mi se, meutim, da bi zbog svog centralnog geografskog poloaja i zbog svog kulturnog nivoa, o kome sam mnogo sluao, najpogodnija zemlja za ono emu sam ja teio bila Nemaka. Ali poto me je veito pitanje novca, toliko bolno za sve one koji nemaju bogatog ujaka u Americi, zadralo u Konstantinopolju, morao sam jo nekoliko meseci da nastavim da se bavim najraznovrsnijim poslovima, kako bih zaradio dovoljno da krenem dalje. U meuvremenu sam, kako bi ljudi koji su bili sa mnom mogli da, kako sam rekao, nastave sa radom, iznajmio jedine prostrane prostorije koje sam mogao da naem u delu Konstantinopolja po imenu Pera, u kome ive gotovo svi Evropljani. Kad god sam bio slobodan od svojih trgovakih poslova, lino sam vodio asove uvebavanja odreenih pokreta koje sam bio zapoeo u Tiflisu, organizujui svake subote javno prikazivenje, kako bi uenici navikli da se ne oseaju neprijatno u prisustvu stranih Ijudi. Tamonji Turci i Grci, koji su u velikom broju dolazili da ova prikazivanja gledaju, pokazivali su veliko interesovanje za ve spomenute pokrete i muziku koju sam specijalno za njih komponovao, kao i raznovrsne aktivnosti koje su moji uenici izvodili u okviru priprema za budui rad Instituta u Nemakoj; sve vei broj posetilaca je, sem toga, od mene traio i da im dozvolim da u ovome i sami uzmu uea. Sve moje projekte je, istovremeno, i dalje ugroavala opta nestabilna situacija u Evropi, budui da je uzajamno nepoverenje meu

vladama oteavalo doiijanje stranih viza i da su se devini kursevi iz dana u dan jako menjali. Stoga sam odluio da dijapazon svojih aktivnosti u Konstantinopolju proirim time to u organizovati javna predavanja na kojima u objanjavati razliite aspekte svojih osnovnih ideja i time to u organizovati kurseve za prouavanje tri oblasti ljudskog ispoljavanja, to jest plesnih pokreta, muzike i slikarstva s obzirom na njihov odnos prema objektivnoj nauci. Tako sam se jo jednom glavake bacio u grozniavu aktivnost, nastavljalui i da na svaki mogui nain i dalje zaraujem novac u samom Konstantinopolju, kao i u Kadikeju, na suprotnoj strani Bosfora, u koji sam gotovo svakodnevno prelazio brodom. Svo preostalo vreme sam poklanjao asovima koje sam organizovao, a kojima je sada prisustvovalo veoma puno novih uenika tako da su jedini slobodni trenuci u kojima sam mogao da skiciram predavanja, koja su pojedini naroito pripremljeni uenici trebalo da dre bili oni kada sam se vozio trajektom ili tramvajem. U ovoj grozniavoj aktivnosti sam proveo oko godinu dana, sve dok nam nisu stigle dugo oekivane vize, a za to vreme se hronina praznina u mojirn depovima, nastala usled velikog protoka novca kroz njih, pomalo popunila, pa su ak poele da se stvaraju i izvesne rezerve. Poto je u to doba mudrovanje mladoturaka poelo specifino da zaudara, odluio sam da ne ekajui raznovrsne divote koje su iz tog rnudrovanja trebalo da proizau sa svojim ljudima pobegnem to pre, dok nam je koa jo itava. Tako sam, poto sam svoje asove premestio u Kadikej i poto sam za njihovo voenje zaduio neke od mojih novih uenika koji su za to bili najkvalifikovaniji, otiao u Nemaku. Po dolasku u Berlin sam sve koji su sa mnom putovali smestio u razliitim hotelima, dok sam u delu grada po imenu margendorf, iznajmio veliku salu u kojoj smo nastavili sa prekinutim radom. Odmah sam zapoeo i da putujem po itavoj Nemakoj, obilazei razna mesta u kojima su nam poznanici bili nali zgrade eventualno prikladne za otvaranje Instituta. Poto sam ih video nekoliko, najzad sam se odluio za kuu Helerau u blizini Drezdena, koja je bila specijalno projektovana i dosta

bogato opremljena za novi kulturni pokret o kome se u to vreme puno govorilo, po imenu sistem Dalkroz. Poto sam ustanovio da su ova kua i njena opremljenost manjevie pogodne za glavni tab Instituta, reio sam da nabavim kompletnu opremu. Grupa Engleza koji su se za moje ideje zainteresovali mi je, meutim, dok su pregovori sa vlasnikom kue jo uvek bili u toku, predloila da svoj Institut otvorim u Londonu; predloili su, sem toga, i da oni na sebe preuzmu sav troak i sve probleme oko organizacije. Imajui u vidu nezgodnu finansijsku situaciju, nastalu zbog dugotrajne ekonomske krize u svim zemljama, koja je pogaala i mene i one sa kojima sam poslovao, ovom sam ponudom bio naveden u iskuenje i reio sam da lino otputujem u London, kako bih se tamo, na licu mesta, uverio kako stvari stoje. Poto mi je napredak rada u Berlinu koji se odvijao pod mojim rukovodstvom bio veoma vaan i poto bi se svako due odsustvo na njega nepovoljno odrazilo, odluio sam da u London putujern svake druge iti tree nedelje na po nekoliko dana; pri tom sam, svaki put iao drugim putem, kako bih upoznao i ostale evropske zemlje. Rezultat mojih posmatranja tokom ovih putovanja je predstavljalo to da sam doao do definitivnog zakljuka da najbolje mesto za osnivanje Instituta ne bi predstavljala ni Engleska ni Nemaka, ve Francuska. Francuska mi je u to vreme ostavila utisak zemlje koja je u politikom i privrednom pogledu stabilnija od drugih; a mada je njen poIoaj bio manje centralni od poloaja Nemake, njen se glavni grad, Pariz, smatrao prestonicom sveta, te je Francuska predstavljala neku vrstu raskrsnice na kojoj se sreu sve rase i narodi na Zemlji. Stoga mi se uinila kao najpogodnija baza za irenje mojih ideja. Zbog svog ostrvskog poloaja, Engleska ne bi omoguila nikakav razvoj u tom pogledu; Institut koji bi bio osnovan tamo poprimio bi uzak karakter lokalne Institucije. Zbog toga sam prilikom jedne od svojih poseta Londonu, konano odbio da svoju centralnu ustanovu osnujem tamo; pristao sam, meutim, da u ovu zemlju poaljem uenike koje sam specijalno pripremio, kao i izvestan broj svojih uenika, koji bi se tamo zadrali do otvaranja engleskog ogranka glavnog Instituta.

Da ne duim priu, u Francusku smo doputovali tokom leta1922. Tamo sam ustanovio da mi je, poto sam namirio sve trokove putovanja, preostalo samo sto hiljada franaka. Poto sam kolu Dalkroz iznajmio kao privremenu dvoranu za nastavak naeg rada, poeo sam da traim zgradu i sredstva sa kojima bismo mogli da osnujemo Institut. Nakon dugog traenja, kao najpogodnije od svih mesta u blizini Pariza koja sam obiao pokazalo se imanje po imenu ato de Prije, nedaleko od uvenog zamka Fontenblo. Vlasnica ovoga zamka i imanja, koja ga je nasledila od jednog uvenog advokata i koja je zbog velikih trokova odravanja, elela da ga se to pre oslobodi, vie je volela da ga proda nego da ga iznajmi. Poto je u vidu imala vie kupaca, otezala je pregovore sa mnom, pokazujui tendenciju koju bi savremeni meteorolozi opisali reima: Oekuje se sneg, ili kia, ili pak neke druge vremenske prilike. to se pak mene tie, razumeete da mi moje istanjene finansije u tom trenutku nisu omoguavale da ovaj zamak kupim. Konano je, nakon mnogo preganjanja i okolianja, vlasnica reila da prodaju odloi za jo godinu dana, a da zamak u meuvremenu iznajmi meni, za ezdeset i pet hiljada franaka, dajui mi est meseci vremena da se odluim hou li da ga kupim; nakon toga bi imala pravo da ga proda nekom drugom, a ja bih morao da se bez odlaganja iselim, Poto sam pod tim uslovima iznajmio zamak Prije, ve sutradan sam se sa pedeset svojih uenika preselio na ovo imanje. To je bilo prvog oktobra 1922. Od tog dana je, pod specifino evropskim okolnostima, koje su mi bile potpuno strane, zapoeo najlui period mog ivota. Kada bih uao kroz kapije Prijea, kao da me je, zajedno sa starim vratarom, svaki put pozdravljao gospodin Ozbiljan Problem. Mojih sto hiljada franaka je otilo do poslednjeg sua, delom na plaanje najamnine za imanje, a delom na tromesene trokove ivota s tolikim ljudima u Parizu. Sada je, pored toga to su svi ovi ljudi i dalje bili na mojoj brizi, trebalo ubrzo da se suoim i sa jo jednim velikim izdatkom, naime sa kupovinom nametaja i opreme, poto ni nametaj ni predmeti za domainstvo koje smo zatekli nisu bili predvieni za

toliki broj stanara pri emu je jo dosta trebalo da ih stigne i iz Engleske, budui da engleski ogranak Instituta nije otvoren. Situaciju mi je jo vie komplikovala injenica da po dolasku u Pariz nisam znao nijedan zapadnoevropski jezik. Ovaj problem jezika je poeo da me zabrinjava ve po odlasku iz Batuma. U Konstantinopolju, meutim, razloga za brigu nije bilo, budui da se ramo od jezika koriste mahom turski, grki i jermenski, koje sam sve dobro znao. Ali im sam otiao iz Konstantinopolja i stigao u Berlin, za mene su u tom pogledu zapoele velike tekoe. Sada kad sam se ovde, u Parizu, suoio sa potrebom da opet naem sredstva kojima bih pokrio ogromne trokove, potrebu za znanjem evropskih jezika sam osetio vie nego ikad, dok istovremeno nisam imao ni minut slobodnog vremena koje bih mogao da posvetim njihovom uenju. Voenje poslova preko prevodioca je bilo gotovo nemogue, naroito kada je re o trgovinskim transakcijama, u kojima je neophodno uhvatiti raspoloenje osobe sa kojom imate posla i igrati na njenu psihu. ak i sa dobrim prevodiocem duge pauze koje su za prevodenje potrebne unitavaju sav efekat koji ste postigli, da i ne spominjem tekou oko prenoenja prave intonacije, koja je u takvim pregovorima uvek vana. A ja ak nisam imao ni dobrog prevodica, jer su svi koji su mi u tom pogledu mogli biti od pomoi dolazili iz stranih zemalja i francuski su znali onako kako ga stranci, a naroito Rusi, obino znaju, to jest taman toliko koliko je potrebno za takozvanu drutvenu konverzaciju pa i to ne na francuskom dok je meni bio potreban dobar francuski jezik za ozbiljne poslovne pregovore. Koliina nervne energije koju sam tokom prve dve godine u Francuskoj troio kada bih osetio da neto to sam rekao nije prevedeno kako treba, bez sumnje bi bila dovoljna za stotinu mladih berzanskih posrednika na njujorkoj berzi. Imajui u vidu injenicu da je po dolasku u ato de Prije hitno bila potrebna znatna suma za nabavku nametaja, pri emu se ta suma nije mogla odmah zaraditi, poeo sam da traim neku mogunost da dobijem pozajmicu, kojom bi mogle da se zadovolje najpree potrebe. Nameravao sam da rad Instituta s poetka organizujem tako da pola

svoga vremena mogu da posvetim zaraivanju novca, kako bih bio u stanju da ovu pozajmicu postepeno vratim. Polo mi je za rukom da zajam dobijem u Londonu, gde su mi novac pozajmili razni ljudi zainteresovani zt rad Instituta. To je bilo po prvi put da sam odustao od principa koji sam sebi pre petnaest godina bio postavio, a to je da iskljuivu odgovornost za ostvarenje svoga rada preuzmem sam, ne prihvatajui nikakvu materijalnu pomo. Kategoriki mogu da tvrdim da do tada, uprkos ogromnim trokovima i promaajima i gubicima, do kojih nije dolo mojom krivicom, ve zbog politikih i ekonomskih pririka tokom proreklih godina, nikome nisam dugovao ni pare: sve je predstavljalo rezultat mog sopstvenog rada. Prijatelji i Ijudi koji su se zanimali za moj rad i prema njemu gajili simpatije esto su mi nudili novac, ali ja sam ih uvek odbijao, ak i u tekim trenucima, budui da sam vie voleo da prepreke savladam sopstvenim trudom nego da izneverim svoj princip. Poto sam ovom pozajmicom reio neposredne probleme u Prijeu, svom snagom sam se bacio na posao. Zaista bi se moglo rei da je zadatak koji sam u ovom periodu imao prevazilazio ljudske snage. Ponekad sam morao da radim bukvalno dvadeset i etiri sata dnevno:itavu no u Fontenblou i itav dan u Parizu, ili pak obratno, ak je i vreme koje sam provodio u vozu, putujui izmeu ova dva mesta, bilo posveeno prepisci ili pregovorima. Rad je tekao dobro, ali me je intenzivan pritisak tokom ovih meseci, koji su usledili nakon osam godina neprestanog rada, zamorio u takvoj meri da mi je zdravlje bilo ozbiljno narueno i da, uprkos svoj svojoj elji i nastojanju, nisam vie mogao da odrim isti intenzitet. Uprkos preprekama koje su moj rad ometale i oteavale svom loem zdravlju, tekoi koju je predstavljalo voenje poslovnih razgovora uz prevodioca, kao i broju mojih neprijatelja koji se, to je ve odavno postalo zakon, uveavao proporcionalno broju mojih prijatelja ipak sam uspeo da za prvih est meseci postignem veinu stvari koje sam nameravao da uradim. Poto za veinu vas, Amerikanaca, naroito u nae vreme, jedinu stimulaciju misaonog toka predstavlja poznata slika platnog bilansa, eleo bih da vam bar sasvim prosto pobrojim trokove koje sam od svog dolaska u Ameriku uspeo da namirim.

Evo ta je, otprilike, plaeno: Polovina cene velikog imanja, plus prilina suma za kupovinu susednog malog imanja, Celokupni trokovi poetnog ureivanja i otvaranja Instituta, ukljuujui: Popravke, adaptacije i dovoenje imanja u red. Kupovina materijaja, alata i poljoprivrednih maina, instrumenti i aparati za medicinsko odeljenje, itd. Kupovina stoke konja, krava, ovaca, svinja, ivine, itd. Svemu ovome treba dodati jo i priline trokove oko izgradnje, ureivanja i opremanja zgrade koja je, izmeu ostalog, bila namenjena i uvebavanju plesnih pokreta i raznim prikazivanjima, zgrade koju su neki zvali Studio, a drugi Pozorite. Za rukom mi je, konano, polo i da, brinui se istovremeno i za potrebe gostiju i uenika Instituta, vratim i deo zajma koji sam uzeo. Jedan od najboljih izvora prihoda tokom ovog perioda predstavljalo je psiholoko leenje izvesnih tekih sluajeva alkoholizma i narkomanije. Bio sam opte poznat kao jedan od najboljih strunjaka u ovom domenu, pa su mi porodice ovih nesrenika esto nudile veoma velike sume kako bih im posvetio vreme, Naroito se dobro seam jednog bogatog amerikog branog para koji mi je poverio leenje svoga sina, proglaenog za neizleivog, i koji je radostan zbog njegovog izleenja na kraju spontano udvostruio dogovorenu sumu. Ulazio sam, pored toga, i u ortakluk s izvesnim poslovnim ljudima i zajedno s njima se uputao u raznovrsne finansijske poduhvate. Prilino sam zaradio, na primer, od preprodaje itavog bloka akcija u naftnoj industriji po neoekivano visokoj ceni.

Vrlo unosan posao sam napravio i time to sam sa ortakom otvorio dva restorana na Monmartru, koja sam organizovao za nekoliko nedeIja i prodao ih im su se dobro razradili. Sada se ak i udim lakoi s kojom mogu da pobrojim rezulate svojih napora tokom ovog perioda, budui da se seam kako su uvek bili praeni unutranjim iskustvima koja su me itavog uznemiravala i koja su zahtevala da neverovatno napregnem svoje snage. Tokom ovih meseci sam sa radom morao da zaponem u osam ujutro, da bih zavrio tek oko deset ili jedanaest uvee; ostatak noi sam provodio na Monmartru, ne samo radi svoga posla sa restoranima, ve i radi leenja jednog alkoholiara koji je uvek pio u ovoj etvrti i koji mi je zadavao priline muke jer nije eleo da se izlei. Vredi spomenuti i da je moj spoljni ivot u to vreme, kada sam svaku no provodio na Monmatru, onima koji su me poznavali ili pak koji su me videli ili za mene uli obezbeivao obilje materijala za ogovaranje. Neki su mi zavideli na mogunostima za dobar provod, dok su me drugi osuivali. to se mene tie, takav provod ne bih poeleo ni svom najljuem neprijatelju. Da skratim priu, neodlona potreba da se finansijski problem u Prijeu rei, nada da u se konano osloboditi hroninih materijalnih briga i elja da se u potpunosti posvetim svom pravom radu, to jest poduavanju ideja i metoda na kojima je Institut poivao elja koja je iz godine u godinu odlagana zbog okolnosti koje su bile izvan moje kontrole sve me je to navodilo da inim nadljudske napore, bez obzira na porazne posledice koje je sve ovo po mene moglo imati. I mada nisam bio nimalo rad da, kako se to kae, stanem na pola puta, ponovo sam bio prinuen da sve prekinem ba kad sam gotovo dovrio pripreme za one uslove, koji bi jedini omoguili da ostvarim osnovni zadatak Instituta. Tokom poslednjih meseci ovog perioda zdravlje mi je postalo toliko loe, da sam bio prinuen da smanjim broj sati koje sam svakodnevno provodio u radu. A zatim sam se, priznajem, uplaio, poto su poele da me napadaju bolesti od kojih nikad ranije nisam patio, pa sam reio da prekinem sa svakim aktivnim mentalnim i fizikim radom; to sam, meutim, neprestano odlagao, sve dok me

jednog dana gadna prehlada nije prisilila da, hteo ne hteo, sve obustavim. Okolnosti pod kojima sam je zaradio zasluuju da se opiu. Jedno vee sam svoj posao u Parizu bio zavrio neto ranije nego obino, negde oko deset sati uvee, a poto sam sutradan ujutro obavezno morao da budem u Prijeu, gde je trebalo da doe ininjer s kojim bih porazgovarao o planovima i procenama vezanim za izgradnju specijalnog parnog kupatila koje sam nameravao da izgradim, odluio sam da tamo odem odmah, kako bih legao i dobro se ispavao. Stoga sam u Fontenblo poao ne svraajui nigde, pa ak ni u svoj stan u Parizu. Vreme je bilo vlano, zatvorio sam prozore na kolima, a za vreme vonje sam se oseao tako dobro da sam ak poeo i da u sebi smiljam planove za specijalnu pe za peenje keramike, koju sam odavno nameravao da izgradim po uzoru starih Persijanaca. Pribliivi se umi Fontenblo u sebi sam pomislio da u uskoro doi do mesta na kom po vlanom vremenu ima magle. Pogledao sam na sat bilo je jedanaest i petnaest. Ukljuio sam duga svetla i poveao brzinu, kako bih to pre proao taj deo puta pod maglom. Od tog trenutka pa nadalje se ne seam niega, ni kako sam vozio ni ta mi se dogodilo. Kada sam doao sebi ugledao sam sledeu scenu: sedim u kolima koja stoje nasred puta; svud oko mene uma; sunce blistavo sija; ispred mog automobila stoje ogromna zaprena kola prepuna sena, a koija stoji pokraj mog automobila i prstom mi kuca na prozor, to me je i probudilo. Izgleda da sam prethodne veeri vozio otprilike jo jedan kilometar poto sam bio pogledao na sat, da bih zatim i protiv svoje volje pao u san, to mi se nikada ranije nije dogodilo. Spavao sam sve do deset sati ujutro. Kola su se, na sreu, zaustavila optrilike ba tamo gde je po francuskim propisima i trebalo da stoje, tako da je sav jutarnji saobraaj prohujao kraj mene, a da ga nisam ni primetio. Ova kola su, meutim, bila prevelika da bi prola, pa je voza zato morao da me probudi.

Mada sam u ovim neuobiajenim uslovima spavao veoma dobro, groznica koju sam te noi zaradio je bila tako jaka da jo i danas oseam njene posledice. Otada mi je, ma koliko se silio, postalo veoma teko da svoje telo nateram na odve intenzivan napor. Hteo ne hteo, sve svoje poslove sam morao da obustavim. Institut se zbog toga naao u krajnje kritinoj situaciji. Ne samo da je bilo nemogue da se neodloni zadaci ispune, ve je pretila opasnost da propadne i ono to je ve uraeno, jer su rauni dospevali za plaanje, a niko nije bio kadar da se o njima umesto mene pobrine. Morao sam neto da smislim. Jednog dana dok sam sedeo na terasi Grand kafea, koji je uven meu strancima, i dok sam mislio o svojim tekuim poslovima i o tome kako je na njih uticalo moje zdravstveno stanje, misli su mi krenule sledeim tokom: Poto u svom sadanjem stanju ne mogu, a bar jo izvesno vreme ni ne smem da radim onim intenzitetom koji je neophodan da bi se tako krupan zadatak ostvario, ve sasvim naprotiv moram sebi da dopustim da se, makar i samo privremeno, potpuno odmaram, zbog ega ne bih odmah sproveo u delo svoj plan da otputujem u Ameriku, ne ekajui da obavim sve pripreme za ovo putovanje? Putovanje kroz razliite drave Severne Amerike e, zajedno sa stalnim putovanjem i promenom okoline, daleko od uobiajene okoline i stoga praeno stalno novim utiscima, stvoriti uslove koji e u skladu s mojom subjektivnou, upotpuniti uslove za kompletan odmor. Sve ovo utoliko pre to u biti daleko od mesta na kome su skoncentrisani moji sadanji interesi i za izvesno vreme osloboen jedne crte svog karaktera koji i suvie dobro poznajem sa svojih estih putovanja kroz divlje predele. Svaki put kada bih bio izloen ljubaznim postupcima bojih stvorenja, kako dvononih tako i etvorononih, i ma kako me ona napadala, ova crta me je oduvek prisiljavala da, im mi postane malo bolje, ponovo stanem na noge i da se jo jednom bacim na zapoete poslove. Da biste bolje razumeli ta podrazumevam pod tim da nisam ekao da pripreme za putovanje u Ameriku budu potpuno obavljene, moram vam rei da sam kada je Institut u Francuskoj po prvi put

organizovan zapoeo da pripremam niz predavanja koja bi publiku trebalo da upoznaju sa idejama na kojima Institut poiva i sa njihovom praktinom primenom u razliitim domenima, kao to su psihologija, medicina, arheologija, umetnost, arhitektura, pa ak i razne takozvane natprirodne pojave. Poeo sam, sem toga, i da uenike pripremam za razliita prikazivanja, koja sam mislio da izvedemo na turneji kroz Evropu i Ameriku. Cilj mi je bio da na taj nain znaaj ovih ideja uvedem u proces svakodnevnog ljudskog ivota i da pokaem praktine rezultate do kojih one mogu dovesti ideje zasnovane na materijalu koji sam pokupio u raznim krajevima Azije koji prosenom oveku nisu dostupni. Rezultat ovih razmiljanja na terasi Grand kafea predstavljala je odluka da se izloim riziku da otputujem odmah naprosto sa materijalom koji sam ve bio pripremio. Dao sam sebi ak i re da otkad napustim Francusku, pa sve do ponovnog povratka u nju, neu raditi nita ozbiljno, ve da u dobro jesti, puno spavati i itati samo knjige koje se po stilu i sadraju slau sa duhom i karakterom Nasradin Hodinih pria. Na rizik ovog poduhvata sam bio spreman da se odvaim jer sam poeo da se nadam da bi moji uenici sada mogli biti u stanju da razna predavanja i prikazivanja u Americi organizuju i sami, bez mog direktnog uea. Jedna od glavnih opasnosti koje je u sebi krilo sprovoenje ove iznenadne odluke, koju sam doneo iz dva razloga, da bih obnovio sopstveno zdravlje i da bih popravio finansijske prilike svog Instituta toga deteta koje sam zaeo i porodio uz neverovatne tekoe i koje je tek poinjalo da ivi svoj nezavisan ivot proizilazila je odatle to sam, ako sam hteo da uspem, sa sobom morao da povedem najmanje etrdeset i estoro ljudi, koji bi i u Americi kao i u Francuskoj bili u potpunosti povereni mojoj brizi. To je bio jedini nain da se materijalni problem koji se pretvorio u pravu agoniju razrei, ali nisam mogao da ne uzmem u obzir i to da bi u sluaju neuspeha opta situacija bila jo gora, i da bi ak mogla dovesti i do potpune katastrofe. ta putovanje u Ameriku sa etrdeset estoro ljudi u finansijskom pogledu znai, vi ete, sa svojom strau da sa ovog kontinenta esto

putujete u Evropu, veoma lako moi da shvatite. A teinu ovog suludog poteza ete jo bolje moi da odmerite, ako u obzir uzmete prostu injenicu da vi prilikom vaih putovanja menjate dolare u franke, dok sam ja, naprotiv, morao da promenim svoje franke u dolare. U trenutku kada sam odluio da otputujem jedini novac koji sam imao u rezervi predstavljalo je tri stotine hiljada franaka koje sam sakupio i ostavio na stranu kako bih imao da platim petnaestog februara, kada je ugovor o kupovini ato de Prijea trebalo da bude konano potpisan. Bez obzira na to, odluio sam da novac potroim na putovanje, te smo urno poeli da se pripremamo za odlazak. Dok su pripreme za jednu ovakvu ekspediciju bile u toku, a u njih spadaju kupovina karata, dobijanje viza, nabavka odee, izrada kostima za prikazivanje plesnih pokreta, itd, svu sam panju usredsredio na asove na kojima su se ovi pokreti uili i uvebavali i jo sam vie poveao broj proba, koje su se odravale u sada dovrenom studiju. Poto sam ponovo primetio kako su igrai zbunjeni u prisustvu osoba sa strane, odluio sam da neposredno pre putovanja izvedemo nekoliko javnih prikazivanja u Teatru de anzelize u Parizu. Mada sam znao da e me ovaj poduhvat o kom sam odluku doneo u poslednjem trenutku dosta kotati, ni izdaleka nisam oekivao da e konani trokovi dostii tako fantastinu visinu. Trokovi prikazivanja u Parizu, karte za parobrod, plaanje najhitnijih rauna, kao i izvesni nepredvieni trokovi koji su se neprimetno pojavili, progutali su itave tri stotine hiljada franaka jo i pre nego to smo krenuli. I tako sam se u poslednjem trenutku naao u krajnje jedinstvenoj, tragikominoj situaciji. Sve je bilo spremno, ali ja ne mogu da isplovim. Bilo je, naravno, nezamislivo da na toliko putovanje i sa tolikim brojem ljudi odem bez imalo gotovog novca, da nam se nae ako to bude potrebno. Ova situacija se u svoj svojoj divoti obelodanila tri dana pre nego to je parobrod trebalo da isplovi. A tada mi se, kao to je to ve vie puta u kritinim trenucima u mom ivotu bivalo, desilo neto potpuno neoekivano.

To to se desilo predstavljalo je jednu od onih intervencija koje su ljudi sposobni da svesno misle u nae doba, a pogotovu u prolim epohama uvek smatrali znakom pravednog provienja od strane Viih Sila. Ja bih, sa svoje strane, rekao da je u pitanju bio jedan od zakonomernih rezultata ovekove beskompromisne upornosti u dovoenju svih svojih manifestacija u sklad sa principima koje je sebi u ivotu svesno postavio kako bi ostvario neki cilj. Evo kako je to bilo: Dok sam sedeo u svojoj sobi u Prijeu i razmiljao traei izlaz iz neverovatne situacije do koje je dolo, vrata se iznenada otvorie i u sobu ue moja stara majka. Bila je doputovala tek nekoliko dana pre toga, sa jo nekoliko lanova moje porodice koji su na Kavkazu ostali i posle mog odlaska iz Rusije, a tek nedavno mi je bilo polo za rukom da ih uz velike komplikacije dovedem u Francusku. Majka mi je prila i dala nekakav paketi, uz rei: Molim te, oslobodi me ove stvari: strano me zamara da je nosim svuda unaokolo. Najpre nisam razumeo o emu govori i automatski sam razmotao paket. Ali kada sam video ta se u njemu nalazi samo to nisam poeo da skaem i igram od radosti. Da bih vam objasnio ta je bilo to to je u ovom oajnom trenutku moglo toliko da me obraduje moram vam najpre rei da je u vreme kada sam iveo u Esentukiju uznemirenost duhova koja se irila po itavoj Rusiji u svesti svake manje-vie razumne osobe budila predoseanje zloslutnih dogaaja koji su predstojali, te sam stoga svoju staru rnajku koja je u to vreme ivela u Aleksandropolju doveo da bude kod mene. A kad sam kasnije krenuo na onu naunu ekspediciju o kojoj sam ve govorio, poverio sam je brizi onih koji su ostali u Esentukiju. Moram, zatim, da vam kaem i to da je te 1918. godine na Kavkazu, kao i u itavoj Rusiji, vrednost rublje iz dana u dan padala i da je svako ko je imao novca kupovao predmete trajnije i univerzalne vrednosti, kao to su drago kamenje, plemeniti metali, retki antikviteti, itd. I ja sam svoj kapital bio pretvorio u stvari od vrednosti, koje sam uvek nosio sa sobom.

U vreme svoga polaska na ve spomenutu ekspediciju iz Esentukija bih se, meutim, budui da se pod maskom pretresa i rekvizicije svuda naveliko pljakalo, izloio prevelikom riziku da sam sve ove stvari od vrednosti i dalje nosio sam. Stoga sam jedan deo razdelio svojim pratiocima, u nadi da e na taj nain, ak i ako nam ne poe za rukom da izbegnemo pljaku, neko od nas moda ipak imati anse da neto spase; ostatak sam podelio onima koji su ostali u Pjatigorsku i Esentukiju, meu kojima je bila i moja majka. Jedna od stvari koje sam dao majci bio je i bro, koji sam nedavno bio kupio od nekakve velike vojvotkinje kojoj je jako ustrebao novac i za koji sam majci rekao da na njega naroito pazi, jer je izuzetno vredan. Bio sam siguran da je, pritisnuta nevoljom, moja porodica taj bro morala da proda ve ubrzo po mom odlasku, ili da im je pak prilikom stalnog seljakanja iz mesta u mesto ukraden, budui da su u to vreme svi gradovi bili preputeni na milost i nemilost bandama pljakaa koje ni prema kome i ni prema emu nisu imale potovanja; pomiljao sam, konano, i da se tokom putovanja mogao ve sto puta izgubiti. Na ovaj bro sam, ukratko, bio sasvim zaboravio i pomisao da bih ga mogao ukljuiti u svoje kalkulacije mi nije bila ni na kraj pameti. Izgleda da je majka, meutim, kad sam joj, poverivi joj bro rekao da ga naroito pazi, pomislila da mora biti da mi je lino jako dragocen kao uspomena, te da mora da mi ga vrati. Sve ove godine ga je uvala kao zenicu svoga oka, izbegla je da ga pokae ma kom od porodice i stalno ga je nosila sa sobom zaivenog u vreicu, kao nekakav talisman. A sad je bila srena to napokon moe da mi ga vrati i da se oslobodi neeg to joj je neprestano zadavalo brigu. Moete Ii da zamislite olakanje koje sam doiveo kad sam ovaj bro prepoznao i kada sam najednom shvatio kako mogu da ga iskoristim? Narednog dana sam, sa ovim broem u depu, bio u stanju da od jednog prijatelja pozajmim dve hiljade dolara; dragocenost sam, meutim, poneo sa sobom, jer su mi u Parizu za nju nudili samo sto dvadeset i pet hiljada franaka, dok je po mom miljenju vredela znatno vie a kada sam je prodao ovde, u Njujorku, ispostavilo se da nisam pogreio.

Tu je Gurijev u svojoj prii napravio pauzu, i zapalio je cigaretu smeei se svojim naroitim osmehom. U tiini koja je u prostoriji zavladala gospodin H. je ustao, priao g. Gurijevu i rekao: Gospodine Gurijev, nakon svih aljivih primedbi koje ste, kada je re o materijalnom pitanju smatrali umesnim da napravite, ne znam da Ii to predstavlja posledicu naroitog reda vaeg dananjeg izlaganja, ili pak moje naivnosti i podlonosti sugestiji, ali u ovom asu sam van svake sumnje itavim svojim biem spreman da uinim sve kako bih vam olakao ogroman teret koji ste na sebe dobrovoljno preuzeli. A Istini u moda biti jo blie ako kaem da je ovaj impuls u meni nastao zbog izrazitog utiska koji sam tokom vaeg pripovedanja stekao: da ste, naime, preuzevi na sebe ovaj visok zadatak, zadatak koji prevazilazi obine ljudske snage, uvek do sada bili potpuno sami, Dozvolite mi da vam uruim ovaj ek, koji predstavlja sve to trenutno imam na raspolaganju. Istovremeno se, pred svima koji su ovde prisutni, obavezujem i da u vam svake godine, do kraja svog ivota, uplaivati istu toliku sumu, bez obzira na to gde se nalazili i u kakvim prilikama iveli! Kad je gospodin H. zautao i dok je, vidno uzbuen brisao elo maramicom, Gurijev je ustao, stavio mu ruku na rame i pogledavi ga onim svojim prodornim, ljubaznim i zahvalnim pogledom koji ja lino nikad ne mogu da zaboravim jednostavno rekao: Hvala ti od danas moj bogomdani brate. Najjai dokaz velikog utiska koji je pria g. Gurijeva proizvela predstavljala je, meutim, izjava izvesne gospoe L, koja je u Njujorku bila u gostima i koja je to vee bila prisutna kao goa gospodina R. Iznenada je, s velikom iskrenou, rekla: G. Gurijev, ja sam se pomalo sluajno nala na ovom skupu u ast otvaranja ogranka vaeg Instituta u Njujorku i imala prilike da ujem vau priu koja me je veoma zainteresovala, pre toga sam, meutim,vie puta imala prilike da ujem o vaim aktivnostima i blagotvornim idejama koje je va Institut oiveo; imala sam ak i tu sreu da prisustvujem jednom od prikazivanja koja svake nedelje organizujete u studiju u parku Prijea i da roenim oima vidim neke druge upeatljive primere vaih postignua. Nee vas, stoga, iznenaditi

ako kaem da sam o vaem radu puno puta razmiljala i da sam uvek oseala elju da vam na neki nain budem od koristi. A sad, poto sam ula priu o vaim neumornim naporima i poto sam svojom enskom intuicijom osetila istinu onog to oveanstvu donosite, shvatam u kojoj meri su vae aktivnosti paralisane nedostatkom onoga to je danas postalo sila koja pokree ljudski ivot hou da kaem novca; stoga i ja elim da dam svoj doprinos vaem Velikom Delu. Moja sredstva su, u poreenju s veinom ljudi, sasvim sigurno znatna i dozvolila bi mi da vam ponudim prilino veliku sumu. Ona su mi, zapravo, taman dovoljna da podmirim utvrene trokove ivota koji je u skladu s mojim drutvenim poloajem. itavo vee sam razmiljala ta bih mogla da uinim za vas, i na um mi je pao novac koji sam malo-pomalo ostavljala na stranu u banku, da mi se nae za crne dane. Dok ne budem bila u stanju da uinim neto bolje, odluila sam da vam polovinu ovoga novca privremeno stavim na raspolaganje bez kamate, sve dok se ne daj Boe ne desi da me neka ozbiljna nevolja natera da se ovom uteevinom posluim, jer ovek nikad ne zna ta nosi dan a ta no! Dok je gospoda L. iz srca govorila, Gurijev ju je paljiivo sluao, ljubaznog i ozbiljnog lica, da bi joj zatim odgovorio: Hvala,vam, cenjena gospodo L. Naroito uvaavam vau iskrenost i ako prihvatim ovu sumu, koja e mi u mojim sadanjim aktivnostima biti od velike pomoi, zauzvrat moram i ja prema vama da budem iskren. Diui na trenutak veo s budunosti, sa posebnom zahvalnou mogu da vam kaem da u ovaj novac moi da vam vratim kroz tano osam godina, kada e vam, iako ete biti odlinog zdravlja, veoma ustrebati ono to, kako ste tako tano rekli, danas predstavlja silu koja pokree itav ovekov ivotni proces. Gurijev je nakon ovoga dugo utao, kao da je zaokupljen nekakvim tekim mislima. Iznenada je izgledao umoran. Oi su mu na trenutak zastale na svakome od nas. * * *

Ovaj rukopis iz zapisa svojih uenika trenutno pregledam sedei u njujorkom restoranu po imenu ajlds, koji se nalazi na uglu pete

avenije i 56. ulice u uslovima slinim onima u kakvima sam tokom proteklih est godina uvek pisao, to jest na raznim javnim mestima kao to su kafane, restorani, klubovi ili plesne dvorane, poto manifestacije kakve su na ovakvim mestima uobiajene, a koje su mojoj prirodi strane i nedostojne oveka, oigledno povoljno utiu na produktivnost moga rada. Ne mislim, pri tom da je suvino da istaknem jednu injenicu, koju ste slobodni da smatrate koincidencijom ili pak dejstvom natprirodnog provienja: re je o tome da sam bez ikakve sopstvene namere, ve moda prosto zahvaljujui svom spisateljskom poslu u kome se podvrgavam tano utvrenom redu, reviziju ovog teksta danas zavrio u istom ovom gradu, tano sedam godina od veeri koja je ovde opisana. Da bih priu upotpunio naprosto u, kada je re o mom prvom putovanju u Ameriku, dodati jo i to da je mada je poduhvat bio u najmanju ruku rizian sa trupom sastavljenom od ljudi koji u depu nemaju ni centa i ne govore ni rei ovdanjeg jezika, s programom predloenih prikazivanja koji jo uvek nije bio zavren i bez ikakvog prethodnog publiciteta, koji je naroito u Americi uobiajen uspeh ove turneje koja je za cilj imala da ljude upozna s rezultatima rada Instituta, daleko prevaziao moja oekivanja. Hrabro mogu da tvrdim da bi mi, da nekoliko dana po povratku u Francusku nisam doiveo ozbiljan udes koji me je spreio da u Ameriku ponovo doem kroz est meseci kao to sam nameravao, ono to sam na ovom kontinentu postigao uz pomo ljudi koji su me pratili omoguilo ne samo da otplatim sve svoje dugove, ve i da obezbedim buduu egzistenciju svih ogranaka Instituta za harmonian razvoj oveka, kako onih koji su ve radili, tako i onih koje sam naredne godine nameravao da otvorim. Ali, vredi li sad o tome govoriti? Dok piem o ovom periodu svog ivota na um mi spontano pada izreka naeg dragog Nasradin Hode, koja kae: Ne tuguj zbog lepe kose s robijaeve glave! Dok sam pisao ove poslednje rei neko je doao i seo za moj sto. Svi moji poznanici bez izuzetka znaju za uslov koji sam postavio za svakoga ko dode da razgovara sa mnom, a to je da mi se ne obraa

dok ne zavrim sa pisanjem i dok sam ne zaponem razgovor. Uzgred budi reeno, mada su ovaj uslov uvek potovali, esto sam imao prilike da primetim kako neki od njih, dok su paljivo potovali moj zahtev kripe zubima kao da su spremni da me udave u kaiici najnovijeg leka koji je trenutno u modi. Kad sam zavrio s pisanjem okrenuo sam se pridolici, a s prvim reima koje je izgovorio u meni se pokrenuo itav niz razmiljanja i zakljuaka, koji su me u svojoj celokupnosti doveli do jedne kategorine odluke. Ako bih se sada, na kraju, uzdrao od toga da govorim o ovoj odluci i o razmiljanjima koja su do nje dovela, postupio bih suprotno osnovnim principima koji se kao crvena nit provlae kroz itavu ovu priu. Da biste moju situaciju u ovom trenutku shvatili morate znati da je onaj koji je doao i seo mi za sto bio niko drugi do moj tajni partner u trgovini antikvitetima na veliko. Tajni kaem jer niko, pa ak ni ljudi koji su mi najblii, ne zna za ovaj moj poslovni odnos. U ovaj odnos sam sa njim stupio pre est godina, nekoliko meseci nakon udesa koji mi se dogodio. U to vreme sam fiziki jo uvek bio veoma slab, ali sam zato, poto mi se povratila moja uobiajena sposobnost razmiljanja, poeo da u svoj njenoj ozbiljnosti spoznajem svoju tadanju materijalnu situaciju, koja je nastala jednim delom zbog ogromnih trokova putovanja za Ameriku, a drugim zbog trokova koji su predstavljali posledicu ozbiljne bolesti moje ene i moje majke. Poto je dugotrajno leanje u krevetu poelo da mi priinjava sve vee moralne patnje, poeo sam da putujem kolima kako bih ove muke sebi olakao primanjem razliitih utisaka, a i stoga da bih nanjuio neki posao koji bi mi u mom ondanjem stanju odgovarao. Zajedno s nekoliko ljudi koji se od mene nisu odvajali, poeo sam da zalazim svuda, a naroito na mesta na kojima su se okupljali ruski emigranti u Parizu. Tako se desilo da mi je jednog dana u jednom od uvenih pariskih kafea priao ovek koga nisam odmah prepoznao. Tek kroz razgovor sam se setio da sam ga vie puta sreo u raznim gradovima na Kavkazu, u Zakavkazju i u Transkaspijskoj oblasti. Putujui iz grada u grad ovih oblasti trgovao je svim vrstama antikviteta, a mene je upoznao jer sam gotovo svuda u Aziji bio poznat kao strunjak za antikvitete i vrlo dobar trgovac tepisima i kineskim i drugim porcelanom.

Ispriao mi je, izmeu ostalog, i da je iz katastrofe u Rusiji uspeo da spase izvestan kapital, te da je iskoristivi svoje znanje engleskog jezika istim poslom poeo da se bavi i u Evropi. Priajui mi o svojim poslovima, poalio se da glavnu tekou predstavlja to to je trite preplavljeno svim vrstama falsifikata, da bi me zatim iznenada upitao: Uzgred budi reeno, dragi zemljae, kako bi bilo da sa mnom uete u ortakluk, makar samo radi ocene i provere antikviteta? Rezultat naeg razgovora je predstavljalo to to smo sainili sporazum, koji je doveo do mog etvorogodinjeg uea u njegovim poslovima. Pre nego to bilo ta od antikviteta kupi, trebalo je da mi to donese na procenu, odnosno ako bi se desilo da se taj predmet nalazi negde gde me putovanja koja sam kao pisac iz raznih razloga preduzimao i tako vode, ja bih sam otiao da ga pogledam i svoje bih mu miljenje javio na dogovoreni nain. Ovo je potrajalo izvesno vreme. itavu godinu je provodio neumorno putujui po Evropi i kupujui svakakve retkosti, koje je zatim donosio ovamo, u Ameriku, i prodavao ih trgovcima antikvitetima, veinom u Njujorku. Ja sam sa svoje strane, bio samo ortak koji je antikvitete procenjivao. Prole godine, kada je kriza moje materijalne situacije bila na vrhuncu, dok je istovremeno ovaj posao i dalje dobro iao budui da su naena brojna mesta na koja roba moe da se plasira i da takve robe u Evropi ima u izobilju, doao sam, meutim, na ideju da svoje finansijske prilike popravim na taj nain; odluio sam, stoga, da se dijapazon operacija koje je moj ortak izvodio to je mogue vie proiri. S ovim ciljem sam, mesto da sebi pre i nakon svojih zamornih putovanja dopustim izvestan odmor, to sam tokom poslednjih godina bio navikao, sve vreme koje mi je bilo na raspolaganju poeo da troim na dogovore o pozajmljivanju novca od raznih ljudi koji su mi verovali i s kojima sam iz ovog ili onog razloga dolazio u kontakt. Poto sam na taj nain sakupio sumu od nekoliko miliona franaka, sve sam to investirao u ovaj posao. Ohrabren razvojem naeg preduzea i perspektivom da se ostvari znatna zarada, moj je ortak robu nabavljao ne tedei sopstvenu snagu, pa je kao to smo se bili dogovorili ove

godine s itavom kolekcijom doputovao u Ameriku, est nedelja pre nego to sam i ja sam ovamo stigao. U meuvremenu je, meutim, nastala opta ekonomska kriza, koja naroito pogaa ovaj vid trgovine, tako da nismo vie mogli da raunamo ni na kakvu zaradu, pa ak ni da se nadamo da emo povratiti svoj kapital. Upravo to je bilo ono to je doao da mi kae. Kako sada da opiem neoekivanu materijalnu situaciju u kojoj sam se naao, poto sam upravo rekao da je kriza tokom protekle godine bila dostigla svoj vrhunac? Ne mogu zato da naem bolji izraz od Nasradin Hodinih rei koje su mi upravo pale na pamet: E, nije nikakvo udo ako najstarija usedelica u selu rodi zdravu erkicu onom lupeu od mule! Ali ako bi stenici iz posteljine izrasla slonovska glava i majmunski rep, to bi stvarno bilo zapanjujue! A da biste razumeli kako je moja materijalna situacija u takvu krizu ponovo zapala, zaista nije neophodno da imate fakultetsko obrazovanje. Kada sam prole godine doao na ideju da svoj posao s antikvitetima ambiciozno razvijem u Americi, procenio sam i bio potpuno ubeen da e ovaj moj projekt doneti zaradu koja ne samo da e biti dovoljna da otplatim sve svoje nagomilane dugove, ve e mi takoe omoguiti i da ni od koga ne zavisei objavim svoju prvu knjigu koju sam raunao da u dotle zavriti te da svoje vreme u potpunosti posvetim drugoj. Ova nepredviena amerika kriza me je, meutim, to bi Nasradin Hoda rekao, bacila u tako duboke opanke da danas jedva vidim nekakav zraak nade da se iz njih izvuem. Kako bih pripremio materijal za tri knjige koje sam nameravao da napiem, est godina sam morao da pamtim sebe u svim uslovima i okolnostima, kao i da pamtim zadatak koji sam sebi postavio i ijim ispunjenjem sam eleo i jo uvek elim da opravdam cilj i svrhu svog ivota. Morao sam da bez slabljenja u sebi odravam izuzetno visok nivo unutranje aktivnosti, doivljavajui pri tom najraznovrsnija oseanja, kako se ni sa im ne bih poistovetio. Morao sam i da se, s nemilosrdnim stavom prema samome sebi, opirem svakoj promeni procesa automatskog toka mentalnih i emocionalnih asocijacija koji su zahtevale teme na kojima sam tokom tog vremena radio. A morao sam,

konano, i da se prisilim da ne zanemarim i da ne ispustim nita to bi se na bezbroj posebnih ideja koje sve zajedno ine sadraj onoga o emu piem moglo odnositi, biti sa njima logiki povezano ili im protivureiti. U nastojanju da svoje misli izrazim u obliku koji bi bio pristupaan drugima, moja je psihika koncentracija povremeno dostizala takav intenzitet da sam u neobino dugim periodima zanemarivao ak i svoje najnasunije potrebe. Objektivna nepravda koja mi je u svemu ovome bila najbolnija sastojala se, meutim, u tome to sam tokom ove unutranje koncentracije svih svojih snaga s ciljem da ljudima prenesem pravo znanje, kako sad tako i ubudue, esto morao da se iz ovog stanja otrem i da po cenu poslednjih zaliha energije koju sam s mukom skupio tokom kratkih pauza izmeu dugih sati intenzivnog rada izmiljam razne komplikovane aranmane za odlaganje ove ili one isplate ili pak za podmirivanje nekog od mojih dugova. Tokom ovih est godina sam se zamorio do iscrpljenosti, ne od pisanja, prepisivanja i ponovnog pregledanja mnogih rukopisa koji su se nagomilali u podrumu koji sam specijalno uredio za svoju arhivu, ve od te potrebe da po glavi neprestano prevrem sve mogue kombinacije za izlaenje na kraj sa sve veim dugovima, koja se periodino ponavljala. Do ovih poslednjih godina sam, kad god bi mi bila potrebna tua podrka u reavanju materijalnog problema, gotovo nevanog u poreenju sa onim za ta mi je vreme bilo potrebno podrka.koju konkretno opisuje re novac sa ovim ipak mogao da se pomirim kada ovu podrku ne bih dobio, jer sam shvatao da znaaj mojih.aktivnosti ne moe svakome biti jasan. Sada, meutim, kada znaaj i cilj mojih aktivnosti, zahvaljujui onom to sam tokom proteklih est godina ostvario, mogu da spoznaju svi, ne nameravam da se s tim i dalje mirim, ve naprotiv smatram da imam opravdanje da s najistijom saveu od svakog ko mi se priblii, bez obzira na njegovu nacionalnost, veroispovest i materijalni i drutveni status, zahtevam da me titi kao zenicu svoga oka, kako bih svoje vreme i snagu troio na aktivnosti koje mojoj individualnosti odgovaraju.

Ve spomenuta kategorina odluka koja je predstavljala rezultat ovih mojih ozbiljnih razmiljanja nakon to je moj tajni partner napustio restoran ajlds, a koju sam doneo principijelno, bila je, dakle, sledea: Dok sam ovde meu ljudima koji nisu iskusili katastrofalne posledice poslednjeg velikog rata i zbog kojih u pretrpeti znatne gubitke naravno bez ikakve njihove namere u tom pogledu jo jednom u se sasvim sam, bez pribegavanja ma kakvim sredstvima koja bi jednog dana u meni mogli da izazovu griu savesti, posluiti izvesnim sposobnostima koje su se u meni zahvaljujui pravilnom vaspitanju formirale jo u ranom detinjstvu, kako bih stekao odreenu sumu novca koja e mi omoguiti da se oslobodim svih svojih dugova i da se pored toga jo i vratim na evropski kontinent i da tamo bez oskudice proivim jo dva ili tri meseca. A inei to, ponovo u iskusiti najvie zadovoljstvo koje je na zajedniki Otac oveku namenio, a koje je u drevna vremena egipatski svetenik koji je bio uitelj svetog Mojsija izrazio reima: Zadovoljstvo sopstvenog uzdizanja koje proizilazi iz obilnog ostvarenja cilja koji je ovek sam sebi postavio iste savesti. Danas je deseti januar. Za tri dana od danas e u pono poeti nova godina po starom kalendaru, to je trenutak koji je za mene znamenit ijo od roenja. Jo u detinjstvu sam uveo obiaj da od tog asa zaponen da svoj ivot usklaujem sa novim unapred smiljenim programom koji uvek poiva na jednom konkretnom principu, a to je da u svemu to je god mogue vie pamtim sebe i da svoje ponaanje, kao i svoje reakcije na ponaanje drugih usmeravam na taj nain da postignem ciljeve koje sam sebi za predstojeu godinu odabrao. Ove godine u sebi postaviti cilj da sve sposobnosti koje su u mojoj individualnosti prisutne skoncentriem na to da do sredine marta, kada treba da otputujem iz Amerike, sopstvenim snagama doem do novca koji mi je potreban kako bih se oslobodio svih svojih dugova. Zatim u, kada se vratim u Francusku, ponovo zapoeti da piem, ali samo pod uslovom da ubudue budem osloboen svih briga oko materijalnih pretpostavki svog naina ivota, koji se ve ustalio na odreenom nivou.

Ako mi, meutim, iz ovog ili onog razloga, ne bude polo za rukom da ostvarim taj zadatak koji sam sebi postavio, biu prinuen da priznam iluzornu prirodu svih ideja koje su u ovom pripovedanju iznesene, kao i sopstvenu preteranu matu; morau da se, dosledno svojim principima, podvijenog repa zavuem u, to bi Nasradin Hoda rekao, najdublje stare opanke koje je iko ikad nosio na smrdljivim nogama. A ako to bude bio sluaj, kategorino u odluiti da uradim sledee: Da u tampu dam samo rukopise koje sam ve pregledao u zavrnom obliku, to e rei za moju prvu knjigu i prva dva poglavlja druge; da se zauvek okanem pisanja; i da po povratku kui nasred travnjaka zapalim veliku logorsku vatru na kojoj u spaliti sve ostalo to sam napisao. Nakon toga u zapoeti nov ivot, koristei sve sposobnosti kojima raspolaem jedino za to da zadovoljim svoj lini egoizam. U mom nestanom mozgu se ve ocrtava plan aktivnosti kojima bih se u takvom ivotu bavio. Vidim sebe kako organizujem novi Institut, ali ovoga puta ne za harmonian razvoj oveka, ve za poduavanje dosad jo neotkrivenih naina za postizanje sopstvenog zadovoljstva. A nema nikakve sumnje da bi posao takve vrste iao kao podmazan.