Moris Nikol

Novi ovek
Tumaenje nekih Hristovih
parabola i uda

Beograef, 2010.

SADRAJ

Jezik parabola

II

O iskuenju u Jevaneljima

III Venanje u Kani

IV O Dobru iznad Istine
udo u banji Vitezda
Dobri Samarieanin
Radnici u vinogradu
V

O ispravnosti u Jevaneljima

VI

O mudrosti u Jevaneljima

VII Simon Petaru Jevaneljima

VIII O molitvi u Jevaneljima

Uvod
Neophodnost istrajavanja u molitvi
Neophodnost iskrenosti u molitvi
Odgovor na molitvu
Zahtev u molitvi
IX

Beseda na gori

Vera

XI

Carstvo nebesko

XII Juda Iskariotski

Prilog

Citati su preuzeti iz Biblije i to:

Novi zavjet Gospoda naeg Isusa Hrista, izdanje Svetog
arhijerejskog sinoda SPC, prevod - Komisija Svetog
arihijerejskog sinoda SPC
Stari zavet, prevod -ura Danii
Zahvaljujemo se svima koji su uestvovali u pripremanju ove
knjige za tampu:
g. Slobodanu Stojiljkoviu iz ikaga, koji je doneo ovu knjigu
u Srbiju
g-i Vesni Golakovi Jovanovi, koja je lektorisala prevod ove
knjige
Posebno se zahvaljujemo predstavnicima Fondacije g. Morisa
Nikola na ustupljenim pravima za prevod njegovih knjiga, za
podruje Republike Srbije
Prevodioci

GLAVA PRVA

JEZIK PARABOLA

PRVI DEO
Svi sveti spisi imaju spoljno i unutranje znaenje. U
pozadini rei, iza doslovnog, krije se itava oblast drugaijih
znaenja; jo jedan oblik razumevanja.
Prema tradiciji, ovek je bio nekada u dodiru sa tim
unutranjim znanjem i skrivenim znaenjem. Postoje mnoge
prie u Starom zavetu koje znanje prenose reima sa
znaenjem potpuno razliitim od doslovnog. Pria o Nojevom
kovegu, pria o faraonovom slugi i pekaru, pria o Vavilonskoj
kuli, pria o Jakovu i Isavu i tanjiru supe i mnoge druge, sadre
psiholoko znaenje koje je duboko skriveno iza doslovnog. U
tom smislu se i koristi veliki broj parabola u Jevaneljima.
Shvaene doslovno, rea u svom izvornom obliku kao da
se odnose ba na vinograde, gazde, sluge, sinove rasipnike,
ulje, vodu i vino, seme i sejae, zemlju i mnoge druge stvari. To
je nivo njihovog doslovnog znaenja. Jezik parabola je teko
razumljiv, kao to je, uostalom, teko razumljiv i jezik svih svetih
spisa. Na nivou doslovnog razumevanja, i Stari i Novi zavet su
puni, ne samo protivurenosti, nego i grubih i odbojnih
znaenja.
Postavlja se pitanje: zato su ti, takozvani sveti spisi,
oblikovani u varljivoj formi? Zbog ega nije jasno iskazano ono
to se mislilo? Ako pria o tome kako je Jakov odglumio Isava,
ili pria o Vavilonskoj kuli ili o Nojevom kovegu napravljenom
na tri sprata, nije bukvalna istina nego ima drugaije, skriveno
5

znaenje, zato ono nije oigiedno? Zato u Jevaneljima

moraju da se koriste parabole? Zato se ne saoptava direktno
ono to se misli? I, ako se neko ko razmilja na ovaj nain,
bude upitao zato pria o Stvaranju u Postanju, koja se
nesumnjivo ne moe uzeti doslovce, znai neto drugo, neto
sasvim drugo u odnosu na doslovno znaenje rei, mogao bi
ispravno zakljuiti da takozvani sveti spisi nisu nita drugo do
promiljeno sainjena obmana oveanstva. Ako sve ove prie,
alegorije, mitovi, metafore i parabole u Svetom pismu imaju u
vidu neto drugo, zato od samog poetka ne moe jasno da se
iznese njihovo znaenje tako da svima bude razumljivo? Zbog
ega to zavijanje u veo tajne? emu cela ta tajnovitost,
prikrivenost?
U osnovi svih svetih spisa lei ideja koja treba da
prenese ono znaenje rei koje je vie" od doslovnog i iju
istinitost ovek mora da vidi iz svoje unutranjosti. Ovaj vii,
tajni, prikriveni ili ezoterijski smisao dat rea'ma i misaonim
slikama koje se obino koriste, moe se pojmiti jedino
razumevanjem i upravo tu i lei prva tekoa u prenoenju
vieg" znaenja. Nivo ovekovog bukvalnog razumevanja ne
podudara se obavezno sa nivoom njegovog psiholokog
razumevanja. Razumeti doslovce je jedno, razumeti psiholoki,
drugo. Uzmimo neke primere. Ako se zapovest: "Ne ubij" uzme
doslovno, psiholoko znaenje je: "Ne ubij u srcu". Prvo
znaenje je doslovno, a drugo psiholoko, i dato je u knjizi koja
se zove Levitska (trea knjiga Mojsijeva). Ako se pak zapovest:
"Ne ini preljubu", shvati bukvalno, onda se njen psiholoki
smisao, koji je mnogo vii od ovog, odnosi na potpadanje pod
uticaj raznih doktrina, raznih uenja. Zbog toga se esto
pominje da se narod kurva sa drugim bogovima, i slino. Dalje,
bukvalno znaenje zapovesti: "Ne kradi" oigledno je, ali je
psiholoko znaenje mnogo dublje. Krasti, psiholoki znai
misliti da sve ini sam, sopstvenim snagama, ne shvatajui da
ti ne zna ko si ili kako misli ili osea, ili ak kako se kree.
To znai uzimanje svega zdravo za gotovo i pripisivanje sebi.
Odnosi se na stav o neemu. Meutim, ako bi se oveku
znaenje saoptilo direktno, on ne bi razumeo. Zbog toga ono i
6

jeste zamagljeno, jer da je izraeno u doslovnoj formi niko u

njega ne bi poverovao, i bilo bi okarakterisano kao potpuna
besmislica. Ideja ne bi bila razumljiva - tavie, bila bi
shvaena kao smena. Vie" znanje, "vie" znaenje, ako doe
u dodir sa uobiajenim nivoom razumevanja, inie se ili
besmislenim, ili e biti pogreno shvaeno. Na taj nain bi
postalo beskorisno, a moda i gore od toga. "Vie" znaenje
moe biti dato samo onima koji su blizu pravilnog razumevanja.
Ovo je jedan od razloga to svi sveti spisi, to jest spisi koji su
osmiljeni da prenesu vie od doslovnog znaenja rei, moraju
biti prekriveni spoljnim omotaem. Ne radi se o obmanjivanju
Ijudi, ve o spreavanju da "vie" znaenje padne na pogreno
mesto, na nii nivo, i time se uniti njegova finoa. Ljudi esto
uobraavaju da mogu razumeti sve to im se kae. To je
potpuno pogreno. Razvoj razumevanja, uvianje razliitosti,
dug je proces. Zna se da mala deca ne mogu da ue o ivotu
direktno zato to je njihovo razumevanje malo. I u skladu sa tim
shvaeno je da u obinom ivotu postoje stvari, kao to su neke
grane nauke, koje se ne mogu pravilno razumeti bez dugotrajne
pripreme. Nije dovoljno biti samo obaveten o emu se radi.
Cilj svetih spisa jeste da se prenese "vie" znaenje i
vie" znanje putem rei obinog znanja kao polazne take.
Parabole imaju tu ulogu. Cilj parabola je da daju vie" znaenje
putem rei sa niim" znaenjem, s tim to to nekoga pokree
na razmiljanje, a nekoga ne. Parabola je instrument izmiljen
za ovu svrhu. Ona moe da utie na oveka tako da reaguje na
doslovno znaenje, a moe ga navesti i da razmilja. Da ga
pozove da sam razmilja o tome. ta god da ui, ovek najpre
razumeva na svom uobiajenom, zemaijskom, prirodnom nivou.
U cilju podizanja nivoa razumevanja, uenje mora prvo da
padne do izvesne mere na ovaj nivo, da se stvori polazna
osnova. Prirodno je da se za poetak ovek mora drati onog
emu je uen. Meutim, parabola ima znaenje koje je skriveno
iza njenog bukvalnog ili prirodnog znaenja. Promiljeno je
sainjena da prvo padne na uobiajeni nivo uma, a ipak da radi
u umu u pravcu podizanja tog nivoa shvatanja na drugu ravan.
Sa ove take gledita, parabola je alatka preobraaja znaenja.
7

Kao to emo kasnije videti, ona je medijum koji povezuje n i i

vii nivo u razvoju procesa razumevanja.
DRUGI DEO
Jevanelja govore uglavnom o moguoj unutranjoj
evoluciji koja se naziva ponovno roenje". To je osnovna ideja.
Zapoinjemo time to smatramo da unutranja evolucija znai
razvoj razumevanja. Jevanelja ue da je ovek, ivei na
zemlji, sposoban da podnese unutranju evoluciju ako doe u
kontakt sa odreenim uenjem vezanim za tu temu. U torn
smislu, Hrist je rekao: Ja sam put i istina i ivot...". (Jov. 14: 6)
Unutranja evolucija je psiholoki proces. Postati osoba koja
vie razume znai psiholoki se razviti. Razvoj se odvija u
domenu misli, oseanja, delovanja i, ukratko, razumevanja.
ovek je slika sopstvenog razumevanja. Ako elite da vidite
kakav ovek jeste, a ne kakvim se predstavlja, pogledajte nivo
njegovog razumevanja. U vezi sa tim, Jevanelja govore o
realnoj psihologiji zasnovanoj na uenju da je ovek na zemlji
sposoban za odreenu unutranju evoluciju razumevanja.
Sva Jevanelja, od poetka do kraja, govore o toj
moguoj evoluciji oveka. To su psiholoki dokumenti. Oni
govore o psihologiji mogueg unutranjeg razvoja, to jest o
tome ta ovek treba da misli, osea i ani u cilju dostizanja
novog nivoa razumevanja. Jevanelja ne govore o ivotnim
stvarima, osim indirektno, nego o centralnoj ideji - da je ovek
iznutra jedno seme, sposobno za rast. ovek se poredi sa
semenom koje je u stanju da na odreeni nain evoluira.
Ovakav kakav jeste, ovek je nekompletan, nedovren. On
moe da iznese svoju sopstvenu evoluciju, svoje sopstveno
ispunjenje, kao individua. Ako ne eli to da radi, ne mora. Tada
se on zove trava, to jest biva spaljen kao beskoristan. I,
Jevanelja tome ue. Meutim, to uenje ne moe biti dato niti
direktno niti se moe udenuti spolja, na silu. ovek mora poeti
sam da ga razumeva pre nego to bude u stanju da ga primi.
8

Ne moete uiniti da bilo ko razumeva na silu, po zakonu. Ali

zato ovo uenje ne moe biti dato direktno? Opet dolazimo do
pitanja: zato "vie" znaenje ne moe jasno da se izrazi? Zato
sva ta nerazumljivost? Zato sve te bajke? Zato sve te
parabole? Svako ima spoljnu stranu koja se razvila iz kontakta
sa ivotom i unutranju, koja ostaje zamagljena, neodreena,
nerazvijena. Uenje o ponovnom roenju i unutranjoj evoluciji
ne sme pasti samo na ovekovu spoljnu stranu - stranu koju je
razvio ivot. Neki Ijudi dosegnu nivo na kome shvataju da ih
ivot ne zadovoljava, nivo na kome oni istinski poinju da
gledaju u drugim pravcima i tee razliitim ciljevima i pre nego
to uju bilo kakvo uenje slino onom iz Jevanelja. Spoljnu
stranu oveka uredio je ivotni zahtev i ona je u skladu sa
njegovim poloajem i mogunostima. U nekom smislu ona je
vetaka; ona je steena. Jedino unutranja, neuredena strana
oveka moe da evoluira, kao seme koje samo nie, iz sebe.
Zbog toga uenje o unutranjoj evoluciji mora biti oblikovano
tako da ne pada samo na spoljnu stranu oveka. Ono mora
prvo da padne tamo, ali mora biti i u stanju da prodre dublje i
probudi samog oveka - unutranjeg, neureenog oveka.
ovek evoluira kroz svoje dublje refleksije, a ne kroz svoju
spoljnu, ivotom kontrolisanu stranu. On evoluira kroz duh svog
individualnog razumevanja i kroz unutranji pristanak na ono
to vidi kao istinito. Psiholoko znaenje relativno
izfragmentiranog uenja zapisanog u Jevaneljima, odnosi se
na ovu dublju, unutranju stranu svakog oveka. Kad bude
shvatio da moe da evoluira samo kroz rast sopstvenog
unutranjeg razumevanja, ovek e videti da je istinsko uenje
o znaaju unutranje evolucije beskorisno ako pada samo na
njegovu spoljnu stranu i ak izgleda kao velika glupost. U stvari,
ono moe biti uniteno ako padne na pogreno mesto u njemu
- na njegovu svetovnu, poslovnu stranu. U tom sluaju je
uenje baeno pod noge. To je znaenje Hristove primedbe: "...
niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama
svojim...". (Mat. 7: 6) Re "pogaziti" odnosi se na spoljnu,
ivotnu stranu oveka, najniu stranu ovekovog razumevanja,
stranu koja jedino veruje onom to ula pokazuju, stranu uma
koja kao stopala dotie zemlju". Ta strana ne moe da primi
9

uenje o unutranjoj evoluciji zato to je okrenuta ka spolja, a

ne ka unutra. Zbog toga ovek tom svojom stranom ne moe da
razume fenomen ponovnog roenja.
On, po prirodi stvari, ima jedno roenje. Meutim,
celokupno ezoterijsko uenje govori da je ovek sposoban za
drugo roenje. To ponovno ili drugo roenje pripada oveku u
sebi, privatnom, tajnom, unutranjem oveku, ne oveku kakav
izgleda da jeste u ivotu i kakav sam misli da jeste - uspean
ovek, ovek koji se pretvara. Sve ovo poslednje odnosi se na
spoljnog oveka, oveka kakvim se prikazuje, a ne oveka
kakav jeste iznutra. Unutranji ovek je taj koji je na strani
ponovnog roenja.
Psiholoki gledano, prema uenju Jevanelja, ovek nije
onakav kakvim se prikazuje, nego kakav jeste mnogo dublje.
Ovo je jedan od razloga to Hrist napada fariseje. Napada ih
zato to su pojave. Zato to se predstavljaju dobrim, pravednim,
religioznim i slino. U napadima na fariseje, On napada onu
stranu oveka koja se pretvara, koja odrava tu pojavnost zbog
spoljnih vrednosti, straha, slave, oveka koji je u sebi moda
pokvaren. Farisej, shvaeno psiholoki, jeste spoljna strana
oveka koji se prikazuje dobrim, estitim.... To je ta strana nas
samih. To je farisej u svakom oveku i to je psiholoko znaenje
fariseja. Sve to je reeno u Jevaneljima, bilo da je dato u
formi parabole, bilo u obliku uda ili predanja, ima psihoioko
znaenje, znaenje koje se razlikuje od bukvalnog. Zato se
psiholoko znaenje rei farisej odnosi ne na odreene Ijude
koji su iveli nekad davno, nego na nas sada - na fariseja u
nama, na osobu neiskrenu u sebi, koja ne moe da primi
nikakvo stvarno i istinsko uenje, a da ga ne shvati kao priliku
za korist, slavu ili nagradu. Kasnije emo mnogo dublje prbuiti
znaenje pojma farisej u sebi.

10

TREI DEO
Budui da sveti spisi sadre i bukvalno i psiholoko
znaenje, proizilazi da um moe da ih primi na dvojak nain. To
ne bi imalo nekog naroitog smisla kada ovek ne bi bio
sposoban za dalji razvoj. Meutim, ovek jeste sposoban za
dalju individualnu evoluciju i parabole zbog toga i postoje.
"Sveta" ideja oveka, to jest ezoterijska ili unutranja ideja, jeste
da on poseduje jedan neiskorien nivo razumevanja i da se
njegov stvarni razvoj i sastoji u moguem dostizanju tog vieg
nivoa. U tom smislu svi sveti spisi, pa i parabole, imaju dvojako
znaenje, budui da sadre bukvalno znaenje projektovano za
nivo oveka kakav jeste, ali i psiholoko, koje moe da dopre i
do vieg nivoa, potencijalno prisutnog u oveku, nivoa koji
moe da primi to znaenje.
Parabola je izlivanje drevnog znaenja u kalup. U
Jevaneljima, parabola je forma jednog zaboravljenog drevnog
jezika. Postojalo je vreme kad je jezik parabola mogao da se
razume. I taj jezik, jezik parabola, alegorije i uda, izgubljen je
za dananje oveanstvo. Meutim, jo uvek ima izvora koji
nam omoguuju da razumemo neto od ovih drevnih znaenja.
Poto predmet parabole treba da povee "via" i "nia"
znaenja, to moe da se shvati kao most izrneu dva nivoa,
spona izmeu bukvalnog i psiholokog razumevanja. I kao to
emo videti, jezik parabola je nekada bio dobro znan, i u njemu
je to dvojako izraavanje bilo shvatano, a neke rea' i izrazi
korieni namerno u razumljivom dvojakom smislu. Taj drevni
jezik je stvarao vezu izmeu "vieg" i "nieg" znaenja ili,
drugim reima, vezu izmeu vieg i nieg dela u oveku.
Nae prvo roenje je evolucija elijskog sveta u ono to
se zove ovek. Biti ponovo roen ili roditi se opet, znai
evoluirati do "vie" psihologije, do vieg mogueg nivoa
razumevanja. Ovo je najvii cilj zacrtan u uenjima svih drevnih
svetih knjiga u kojima je ovek, psiholoki, predstavljan kao
jedno nerazvijeno seme. To je ezoterijsko uenje. Ovaj nivo
11

moe jedino da se dostigne novim znanjem, oseanjem i

primenom tih uenja; a znanje koje daje oveku tu mogunost,
u Jevaneljima se ponekad zove Istina, a ponekad i Re. Ali, to
nije uobiajena istina ili uobiajeno znanje. To je znanje o daljim
koracima u razvoju.
Pokuajmo sada da steknemo neke preliminarne uvide o
ovom drevnom dvojakom jeziku parabola. Zaponimo
prouavanje pitanjem "kako je Istina predstavljena"? U drevnom
jeziku vidljive stvari kriju psiholoka znaenja. Spoljni ivot,
registrovan ulima, transformie se u neki drugi nivo znaenja.
Istina nije vidljiv predmet, ali je u ovom jeziku
predstavljena vidljivim objektom. Parabola je puna vidljivih slika
koje su delo ula. Meutim, svaka vidljiva slika predstavlja
neto to pripada psiholokom nivou znaenja, koje se razlikuje
od znaenja slike koja ga predstavlja. U Jevaneljima se re
voda esto koristi. ta ova re znai u drevnom jeziku? U
doslovnom smislu ta re oznaava fiziku supstancu koja se
zove voda. Ali psiholoki, na viem nivou, ona ima drugaije
znaenje. Voda ne oznaava samo vodu. Hrist, govorei
Nikodimu o ponovnom roenju, kae da ovek mora da se rodi
od vode i duha: "...ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moe
ui u Carstvo Boije". (Jov. 3: 5) ta onda znai voda? Ona
mora da ima neko drugo znaenje, psiholoko, odnosno "vie"
znaenje. Moemo samo da nagaamo da li se "duh" odnosi na
"volju", ili na "najunutranjiji", najstvamiji deo oveka. Moe se
razumeti da biti ponovo roen ne znai bukvalno "opet biti u
materici majke", kao to razmilja Nikodim koji vai za oveka
sposobnog samo za doslovno razumevanje. ta god mislili o
znaenju rei "duh", ne moemo ni zamisliti svojim uobiajenim
nainom shvatanja ta znai "voda" na ovom drevnom
dvojakom jeziku u kome ula prenose jedno drugaije, posebno
znaenje. Kljua nema. Rei da ovek mora ponovo da se rodi
iz fizike vode jeste oevidna glupost. ta onda psiholoki znai
voda? Pomou nekih delova iz Biblije moemo proniknuti u to
na ta se slika fizikog objekta odnosi na psiholokom nivou
znaenja. Postoji puno primera za to. Uzmimo jedan iz
Jevanelja. Hrist se obraa eni iz Samarije na bunaru i kae
12

da bi joj mogao dati "ivu vodu". Kad je dola po vodu iz

bunara, Hrist joj ree:
"Svaki ko pije od ove vode opet e oednjeti; A ko pije od
vode koju u mu ja dati nee oednjeti dovijeka, nego voda koju
u mu dati postae u njemu izvor vode koja tee u ivot vjeni".
(Jov. 4:13-14)
Oigledno je da se re voda" koristi u specifinom
smislu, smislu koji pripada tom drevnom zaboravljenom jeziku.
U Starom zavetu, u Knjizi o Jeremiji, kae se:
"Jer dva zla uini moj narod: ostavie mene, izvor ive
vode, i iskopae sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne
mogu da dre vode". (Jeremija 2:13)
ta je onda ova voda, ova iva voda?
U drevnom jeziku voda oznaava Istinu. Ali to je
specijalna vrsta Istine, specijalni oblik znanja zvani "iva Istina".
A iva je zato to uenje, jednom kada se prihvati i primeni u
praksi, ini oveka ivim iznutra. U ezoterijskom uenju, to jest
u uenju o unutranjoj evoluciji, pod mrtvim se podrazumeva
ovek koji ne zna nita o tome. To je znanje koje je istinito
samo u odnosu na postizanje vieg nivoa unutranje evolucije
predodreene oveku. Ovo je znanje o viem nivou, koje
oveka vodi u tom pravcu. Ono se odnosi na sve to ovek
mora da zna, misli, osea, razumeva i ini da bi dostigao
naredni stepen razvoja. To nije spoljna istina, o spoljnim
stvarima, spoljnim objektima, nego unutranja Istina, o njemu
samom, o tome kakav je ovek iznutra i kako moe da promeni
sebe. Zato je to i ezoterijska Istina (ezoterijsko znai
unutranje), to jest Istina koja se odnosi na unutranji razvoj i
novu organizaciju oveka koja ga vodi ka narednom koraku u
stvarnoj evoluciji. Sve dok ne bude znao, uo i pratio uenje o
tome, ovek ne moe da se promeni, ne moe da postane
drugaiji, ne moe da evoluira i dostigne taj mogui vii nivo i
ponovo se rodi. Ako misli da sam moe da spozna Istinu tog
reda, onda je isti kao oni gore pomenuti, koji ostavie ivu vodu
i iskopae sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu
13

da dre vode". Ideja je krajnje jednostavna. Uenje postoji, kao

to je uvek i postojalo, i moe da vodi ka viem razvoju. Ovo
uenje je realno psiholoko uenje koje se odnosi na oveka i
mogu razvoj Novog oveka u njemu. ovek to ne moe da
pokrene sam. On moe da napravi sebi "studence", ali oni ne
dre vodu, to jest tu nema Istine.
Kada nema Istine ovog reda, stanje oveka se ponekad
uporeuje sa stanjem ei.
"Siromahe i uboge, koji trae vode a nje nema, kojima se
jezik osuio od ei,... " (Isaija 41: 17)
lli, kad Ijudi slede pogrenu istinu, kae se da piju gorku
vodu ili vodu koja ne moe da se pije, ili zagaenu vodu.
Primenimo sad ovu ideju o vodi koja se u drevnom jeziku
odnosi na Istinu, na jedno od Hristovih kazivanja, kako bismo
shvatili razliku izmeu njenog psiholokog i bukvalnog
znaenja. Hrist kae:
"/ ako neko napoji jednoga od ovih malih samo aom
studene vode u ime ueniko, zaista vam kaem, nee mu plata
propasti". (Mat. 10:42)
Ovde ovek koji shvata bukvalno misli da sve to treba
uraditi, jeste da se da aa hladne vode detetu. Ali ako voda
oznaava Istinu, onda se izraz "davanje hladne vode detetu"
odnosi na prenoenje Istine, ali slabano. Ovde se izraz "jedan
mali", ne odnosi bukvalno na dete nego na osobu sa malim
razumevanjem. Takoe treba uoiti da za primanje Istine um
mora biti kao pehar koji prima ono to se u njega sipa. Drugim
reima, ovek mora biti spreman i eleti da bude uen, da bi se
reklo da je njegov um kao pehar koji eka da primi vodu. Izraz
"davanje ae vode" odnosi se i na primanje Istine i na
prenoenje drugima.
Sve ovo ne moe da se izrazi uobiajeno logiki, ali se
moe razumeti psiholoki. A to i jeste cilj drevnog jezika koji
smo poeli da izuavamo.
14

ETVRTI DEO
U ezoterijskim spisima Starog i Novog zaveta koriene
su i druge rei za Istinu. Voda nije jedini pojam koji se koristi da
predstavi nivo Istine koji prouavamo. Kamen i vino su na
drevnom jeziku takoe oslikavali ovaj oblik Istine, ali sa
razliitim nivoima znaenja.
Kamen predstavlja spoljnu i doslovnu formu ezoterijske
Istine. Tu Istinu on predstavlja na jedan krut nain. Naime,
Zapovesti su bile zapisivane na tablieama od kamena. Treba
razumeti da se Istina o "vioj" evoluciji mora zasnivati na
vrstom temelju, zbog onih koji nisu u stanju da vide bilo kakvo
dublje znaenje.
Uzmimo ukratko neobinu priu o Vavilonskoj kuli,
zapisanoj u Postanju. Centralna ideja u toj prii odnosi se na
oveka koji obinim razumevanjem pokuava da dosegne vii
nivo razvoja. To je znaenje kule koju je sazidao ovek. Iz onog
to je do sada reeno moe se razumeti da ako ovek kao
jedinka ili oveanstvo kao celina eli da dosegne vii nivo,
mora da spozna i sledi uenje koje se na to odnosi. ovek ne
moe da doprinese sopstvenom rastu "razmatrajui materiju", to
jest, ne moe ga analiziranje sopstvenih ideja, sopstvenih misli,
dovesti do novog nivoa evolucije. Mora se pokoriti uenju.
Njegovi napori treba da budu utemeljeni na Istini koja se
prouava. To posebno znanje ili ezoterijska Istina, na svom
najniem mogueg nivou razumevanja, zove se kamen.
Videemo od ega je Vavilonska kula sazidana, u odnosu na
ovo neophodno znanje koje se zove Istina. Materijal za gradnju
nije bio kamen i naglaeno je da nije bio. On nije doao sa
viseg nivoa oveka, to jest od onih koji su postali Novi ovek.
Pria o Vavilonskoj kuli je neobina i ima malo znaenja
ako je shvatamo doslovno. Poinje kazivanjem da su nekada
davno, posle Nojevog kovega, svi Ijudi govorili isti jezik. ,,A
bee na ceioj zemlji jedan jezik i jednake rei". (Postanje 11: 1)
Dalje se kae da su doputovali ,,sa istoka" (tj. udaljili su se od
15

Istine) i doli do ravnice, pa poeli da razmiljaju o izgradnji kule

da bi dosegnuli nebesa. Pria se ovako dalje nastavlja: "/ behu
im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto krea. Posle
rekoe: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj e vrh biti do neba,
da steemo sebi ime...". (Postanje 11: 3,4) Uoljivo je da su oni
doputovali sa istoka i da su raspolagali runo izraenom
opekom, a ne kamenom, Istok predstavlja, na starom jeziku
parabola, izvor ezoterijske Istine. Doli su do ravnice; to je
silazak sa vieg nivoa; i poeli da razmiljaju kako mogu sami
uiniti neto, nezavisno od poimanja Istine koju su stekli "na
istoku". Tako su poeli da zidaju kulu; mislili su da mogu,
ignoriui te ideje i misli, da dosegnu vii nivo, u Jevaneljima
nazvan "nebesa". "Nebesa" oznaavaju vii nivo oveka, dok se
"zemlja" odnosi na nivo obinog, prirodnog oveka. Poeli su da
zidaju za sebe i, kako je naglaeno, ne samo da su koristili
opeku umesto kamena, nego i smolu zemljanu (blato) umesto
maltera.
"Vii" nivo se ne moe razumeti "niim". oveka, koji je
na "viern", ne moe da razume ovek na "niem" nivou.
Ovakav kakav jeste, ovek ne moe da dosegne "vii" nivo bez
sticanja znanja (zvanog Istina), koje ga do njega moe dovesti.
U tom smislu, Kula je bila propast. udno je na koji nain ovaj
drevni jezik postavlja stvari; zbog toga izgleda kao da je Bog iz
Ijubornore rasejao Ijude po celoj zemlji. ovek mora da gleda
dublje kako bi razumeo ovaj jezik. On je zgreio, a ne Bog.
Pokuao je da se uzdigne svojim sopstvenim znanjem, ovde
nazvanim "opeka" i "smola zemljana" i - zbog toga bio sruen.
,,A bee na celoj zemlji jedan jezik i jednake rei. A kad
otidoe od istoka, naoe ravnicu u zemlji Senarskoj, i naselie
se onde. Pa rekoe medu sobom: hajde da pravimo ploe i da
ih u vatri peemo. I behu im opeke mesto kamena i smola
zemljana mesto krea. Posle rekoe: hajde da sazidamo grad i
kulu, kojoj e vrh biti do neba, da steemo sebi ime, da se ne
bismo rasejali po zemlji. A Gospod side da vidi grad i kulu, to
zidahu sinovi oveiji. I ree Gospod: gle, narod jedan, i jedan
jezik u svih, i to poee raditi, i nee im smetati nita da ne
urade to su naumili. Hajde da sidemo, i da im pometemo jezik
16

da ne razumeju jedan drugoga to govore. Tako ih Gospod

rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidae grada. Zato se
prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i
odande ih rasu Gospod po svoj zemlji." (Postanje 11: 1-9)
Meutim, vrlo je teko razumeti drevni jezik ako ga
shvatamo bukvalno. Moemo razumeti da, ako inenjer ne
konstruie dobro neki deo za mainu ili ga naini od pogrenog
materijala, ta maina nee biti dobra. On u tom sluaju moe da
kae: "To je Boija kazna". To nije "Boija" kazna: to je
pogrean "zahtev" i samim tim ni odziv nee biti u skladu sa
oekivanjem. Odziv e biti u skladu sa kvalitetom njegovog
zahteva. I to je taj "Bog" ili ako hoete "Univerzum", kojim se
nauka bavi. Pogrean zahtev vodi ka pogrenom odzivu. U
stvari, to i nije u sutini pogrean odziv nego ba pravi odziv na
dati zahtev. Parabola o Vavilonskoj kuli je slika toga. ovek je
napravio kulu od opeke i blata, umesto od kamena i maltera. A
"Bog" je jednostavno rekao, to jest odziv na zahtev je glasio:
"ovo ne moe biti".
Pogledajmo sada druge primere o kamenu, kao izrazu
koji u drevnom jeziku oznaava Istinu o razvoju u pravcu
"vieg". Da bi dostigao vie stanje sebe, ovek mora da trai na
pravi nain, a da bi to bilo tako, mora znati zbog ega trai.
Hrist kae: "Trai i dae ti se". Ali sve dok ne saznamo neto o
kamenu ili vodi iz ezoterijskog uenja, ne moemo znati zbog
ega traimo. Hrist ne govori o traenju stvari iz ivota, nego o
traenju pomoi za unutranji razvoj i razumevanje. Molitva
,,Oe na" sadri neke od zahteva. Ti zahtevi su u vezi sa
ispravnim traenjem. Ali to emo prouiti kasnije. Sada emo
razmotriti
neobian
dogaaj
u vezi
sa
Hristovim
preimenovanjem Simona. Simon znai "koji uje", ali je Hrist
preimenovao Simona u Petar, to na grkom znai kamen.
Naravno, sam Hrist predstavlja istinu o kojoj govorimo. Sebe
naziva "Istinom". On je govorio o visokom nivou evolucije
mogue za svakog pojedinanog oveka. Objanjavao je
naine za njeno postizanje. Govorio je o ponovnom roenju.
Preimenovanje Simona u Petar, odnosilo se na bukvalni aspekt
njegovog uenja. Hrist ree Simonu: "A i ja tebi kaem da si
17

Petar, i na tome kamenu sazidau Crkvu svoju, i vrata pakla

nee je nadvladati. I dau ti kljueve Carstva nebeskog..." (Mat.
16: 18-19) Simonu Petru su dati "kljuevi Carstva nebeskog". U
psiholokom smislu, "nebesko" oznaava vii nivo razvoja,
sutinski mogu za oveka. Meutim, Hrist je samo Petru, kao
kamenu, dao kljueve. Zapisane na kamenu, zapovesti su
takoe kljuevi. Ali, ako se shvate doslovno, one (zapovesti)
nisu dovoljne. One su vidljive u psiholokom znaenju.
Zapovesti sadre ogromno unutranje znaenje. Ezoterijska
Istina u formi kamena nije dovoljno fleksibilna da bi vodila u bilo
kakav realan unutranji razvoj. Ona mora da se razume, a ne
samo da se slepo prati. U Postanju je reeno da je Jakov
otkotrljao kamen sa izvora. Kamen na ulazu u izvor u drevnom
jeziku znai da bukvalna Istina koi njeno psiholoko
razumevanje. Kamen je sklonjen i stado napojeno, zato to je
voda psiholoko znaenje bukvalne ezoterijske Istine nazvane
kamen. Na ovaj nain moe se razumeti i sledei pasus:
"Tada se podie Jakov i otide u zemlju istonu. I
obazirui se ugleda studenac u polju; i gle, tri stada ovaca
leahu kod njega, jer se na onom studencu pojahu stada, a
veliki kamen bee studencu na vratima. Onde se skupljahu sva
stada, te pastiri odvaljivahu kamen s vrata studenca i pojahu
stada". (Postanje 29:1-3)
Kada kamen blokira izvor, to znai da su Ijudi shvatili
ezoterijsku Istinu bukvalno, u smislu znaenja samih rei. Ljudi
vole rituale. Oni "ne ubijaju" bukvalno, ali ne vide ni razlog da to
ne ine u svojim sreima.
Sam Hrist, koji je predstavljao ezoterijsku Istinu ili "Put" ili
"Re", nazvan je "kamen koji odbacie zidari". Psalmopisac
kae: "Kamen koji odbacie zidari, posta glava od ugla". (Psal.
118: 22) Ovo je neobina izjava. K6 su zidari? Graditelji ega?
Ovog sveta? Naravno, Hristovo uenje je dolo u svet graen
od nasilja, u svet u kome svako veruje da nasilje vodi neem
boljem. Ali kada se Hrist naziva kamenom, to znai da je
njegova osnova takva. Njegovo celokupno uenje trebalo je da
transformie kamen u vodu i konano vodu u vino. Jevreji su
18

razumeli sve bukvalno, kao kamen. Hrist je transformisao

bukvalno znaenje u psiholoko. Ovo je prikazano jednim od
uda", koja su stvamo psiholoka, to jest predstavljeno je
transformisanje bukvalnog znaenja u psiholoko. ovek koji je
ogranien bukvalnim shvatanjem znaenja "vie" Istine, moe
sebe unititi. Ovo moda objanjava zato neki religiozni Ijudi
izgledaju kao da ih je kontakt sa religijom unitio i uinio gorim
nego to inae ivot moe da uini Ijudima. To je prikazano u
prii u petom poglavlju Jevanelja po Marku, u prii o oveku sa
neistim duhom, koji je izlazio iz grobova, i o kome se govori da
je sebe "kamenovao". Kamenje - to jest uzimanje "vie" Istine
na bukvalan nain - odseca ga, ini ga neistim. A poto je Isus
predstavljao "vie" razumevanje bukvalne Istine, ovek je
zavapio: "ta hoe od mene, Isuse?" Isus ree: "Izii, duhu
neisti, iz ovjeka". ovek predstavlja svoje sopstveno
razumevanje i ono znai - realan ovek. Ali ovo je samo blagi
bljesak znaenja ove parabole - uda. To znaenje se odnosi
na odreeno stanje oveka s obzirom na vie" uenje. Poenta
je da je ovek sebe "kamenovao", to jest uzimao je "viu" Istinu
bukvalno i bio zbog toga neist. I njegova neistoa je morala
da pree na svinje . Meutim, verovatno emo tek kasnije biti u
stanju da razumemo neto vie u vezi sa ovim.
Isus uvek predstavlja ne-bukvalno ili ne-ritualno
razumevanje vie" Istine. Jevreji u Jevaneljima ne
predstavljaju stvarne, bukvalne Ijude, nego odreeni nivo
doslovnog razumevanja onoga to pripada "vioj" Istini. Jevrej
je svako ko ne moe da pree sa ulnog na psiholoko
shvatanje znaenja. Za Jevreje se kae da "kamenuju Hrista".
Kad je Hrist rekao: "Ja i Otac smo jedno", reeno je - "Jevreji su
uzeli kamenje opet da ga kamenuju", zato to su njihovi
bukvalni umovi njegove rei shvatili kao huljenje. Unutranje
znaenje je da Ijudi na nivou bukvalnog, a samim tim i ritualnog,
spoljnog razumevanja, kamenuju svojim shvatanjem Ijude koji
[ ... i iziavi duhovi neisti uoe u svinje". (Marko 5: 13)]
Prim. prev.
19

su na nivou iznad njihovog. ovek koji sada razume sasvim

drugaije, moe biti kamenovan onim to je jednom razumeo na
bukvalan nain. I on moe uvek kamenovati drugog kroz svoje
aktuelne, bukvalne rei, bez obzira na ono to stvarno misli.
Zakonitost legalnih sudova jeste i mora da se bazira na
kamenovanju, to jest na onom to se zapravo kae reima, a ne
na onom to se zaista misli.
PETI DEO
Zaustavimo se na trenutak kod rei vino, koje metaforiki
oslikava Istinu. Prouavaemo kasnije znaenje ezoterijske
Istine kada ono dostigne fazu vina u ovekovom razumevanju.
Za sada moramo razumeti da je kamen doslovno znaenje
ezoterijske Istine, voda se odnosi na drugaiji nain
razumevanja iste te Istine, a vino ima njenu najviu formu
razumevanja. U udu zapisanom u drugom poglavlju Jevanelja
po Jovanu, Hrist je pretvorio vodu u vino. Po ovom prikazu on je
traio da sluge napune kamene sudove vodom i onda je
pretvorio vodu u vino. To jest, predstavljena su tri stepena
ovekovog odnosa prema Istini, a ovo znai, naravno, tri
stepena razumevanja ezoterijske Istine.
ESTI DEO
Ideja o vinu logiki vodi do ideje o vinogradima koji
proizvode vino. Pre nego to nastavimo potpunije prouavanje
drevnog jezika parabola moramo obratiti panju na znaenje
rei vinogradi i pokuati da dobijemo neku ideju o njihovom
znaenju. Bie neophodno dalje razmatranje ove Istine koja se
odnosi na ovekov unutranji razvoj i rast razumevanja. Ta
Istina nije uobiajena istina. Ona je posejana na zemlji. Ova
posebna vrsta Istine bila je predmet Hristovog uenja. U Besedi
20

na gori On je potpuno otvoreno govorio o nekim njenim

aspektima. Ali je njene dublje aspekte zavio odeom parabole.
ovek ne moe da izmisli Istinu za sebe. Videli smo da je
to nagoveteno u prii o Vavilonskoj kuli kada je mislio da moe
da dosegne Nebesa "opekom i blatom" umesto kamenom i
malterom. "Via" Istina, to jednostavno znai Istina, koja vodi
do "vieg" nivoa u evoluciji sebe, ne izranja iz ivota, ve dolazi
od onih koji su ve dostigli taj "vii" nivo. Mnogi su ga dosegnuli.
Nekolicinu je zabeleila i obina istorija. Ograniimo se na
Hrista. On je poduavao toj "vioj" Istini. A o uspostavljanju tog
posebnog nivoa Istine na zemlji govorio je mnogo koristei sliku
vinograda. kolu tog uenja, baziranu na Istini ovog reda, on je
nazivao vinograd iji je cilj raanje plodova. Ako ne raa, treba
ga posei. Govorei o sebi kao o okotu, Hrist kae svojim
uenicima:
,,Ja sam okot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj
donosi mnogi plod, jer bez mene ne moete initi nita". (Jovan
15:5.)
Hrist se osvre na sledeu parabolu o vinogradima:
Neko imaae smokvu posadenu u svom vinogradu, i
dode da trai roda na njoj, i ne nade. Onda ree vinogradaru:
Evo tri godine kako dolazim i traim roda na ovoj smokvi, i ne
nalazim. Posijeci je! Zato i zemlju da slabi? A on dogovarajui
ree mu: Gospodaru, ostavi je i ove godine dok okopam oko nje
i metnem dubrivo. Pa e moda roditi; ako li ne, posjei e je
docnije". (Luka 13: 6-9.)
Sa ove take gledita smatralo se da je ovek sposoban
za izuzetan rast, specijalni unutranji razvoj, a "vinogradi"
postoje da bi se taj razvoj uinio moguim. Naravno, to nisu bili
pravi vinogradi. Bile su to kole uenja. emu su poduavale?
One su pruale, pre svega, znanje koje bi, ako bi se
praktikovalo, moglo da vodi do "vieg" nivoa razvoja koji je za
oveka mogu. Te kole su uile oveka da je on individua, to
jest jedinstven, i da moe dosegnuti to vie" stanje sebe, da je
to njegov istinski cilj i da ga samo to moe najdublje zadovoljiti.
21

Zapoinjale su poduavanjem te Istine, odnosno znanjem o toj

specijalnoj Istini, ali su usmeravale ka neem drugom. One
vode od Istine do odreenog stanja u oveku u kome on vie ne
deluje iz Istine koja ga je dovela u to stanje, nego iz samog tog
stanja. To stanje se ponekad naziva Dobrom. Svaka Istina ima
za cilj da vodi nekom stanju dobra.Ova ideja je pripadala izrazu
vinograd". Vino je proizvedeno. ovek je poeo da deluje iz
Dobra, a ne iz Istine, i na taj nain postao Novi ovek.

22

GLAVA DRUGA

O ISKUENJU U JEVANELJIMA

PRVI DEO
Poto emo u narednoj glavi prouiti udo pretvaranja
vode u vino, koje se svojim skrivenim, psiholokim znaenjem,
odnosi na nivo koji je Isus dostigao u svojoj individualnoj
evoluciji neposredno pre nego to je poeo sa poduavanjem,
moda je dobro upoznati se i sa njegovim iskuenjima, kao i sa
idejom iskuenja uopte, a sve u kontekstu Jevanelja. Ovde je
neophodno shvatiti neto to se obino ne razume. A to to
treba da razumeti jeste da je Isus morao da se podvrgne
unutranjem odrastanju i evoluciji. On nije roen savren. Da se
rodio savren, ne bi se izlagao iskuenjima ili prolazio kroz
takvu patnju. Mnogi religiozni Ijudi gree to misle da je Hrist od
samog poetka imao neku posebnu snagu kojom je mogao sve
da postigne. Ali, jednom je i On sam pomenuo tekoe oko
isceljivanja izvesnih oblika bolesti, rekavi da su ona mogua,
ali uz prethodnu obaveznu veliku molitvu i post. Kasnije emo
prouiti neke od tih primera, ali za sada moemo rei da su
postojala najneobinija gledita o neogranienosti Hristovih
moi na zemlji, toliko velikih da su se Ijudi ak pitali zato on,
ako je Sin boiji, ne isceli sve bolesti i ne preobrati ceo svet?
Ovo je ona vrsta argumenata koju Ijudi koriste kada kau - ako
Bog postoji, zato na zemlji vladaju bol, bolest, patnja, rat, itd.?
U ovakvim razmatranjima pogreno je samo polazite. Ne
shvata se znaaj ivota na zemlji. U stvari, ne shvata se
centralna ideja Jevanelja - ideja o individualnosti evolucije i
ponovnog roenja.

23

Ponovimo rei koje su gore pomenute, sa ciljem da

uinimo ovu glavu to jasnijom: Isus je morao da se podvrgne
unutranjem rastu i evoluciji: Da poemo od toga. Isus nije
roen savren, to jest nije roen kao ovek koji se u potpunosti
razvio i evoluirao. Naprotiv, roen je nesavren, sa ciljem da
ostvari tano odreen, davno predskazan zadatak. On je morao
u kritinom razdoblju zemljine istorije ponovo da uspostavi vezu
izmeu dva nivoa koja se u Jevaneljima nazivaju "zemlja" i
"nebo", i bilo je neophodno da se to odigra u njemu samom
praktino, da bi se ponovo otvorio put kojim uticaji sa vieg
nivoa Univerzuma Totalnog bia (iji je kvalitet u rasponu od
Boanskog do Apsolutnog) stiu na zemlju do oveanstva, i
time uini moguim unutranji razvoj oveka, a takoe i
postojanje neke vrste inteligentne kulture u odreenom
vremenskom razdoblju ili istorijskom ciklusu. Isus se pita da li
e "nai veru na zemlji" na vrhuncu tog razdoblja: "Ali Sin
oveiji kada doe, hoe li nai veru na zemlji?" (Luka 18: 8)
To su Hristove rea i one upuuju na sumnju da e na kraju tog
ciklusa na zemlji biti vere.
Isus je tada morao da spoji ono Ijudsko i boansko u sebi
i na taj nain ponovo uspostavi vezu izmeu neba i zemlje.
Morao je i da pretrpi sve tekoe koje prate unutranju evoluciju
onog to je Ijudsko u njemu da bi se izloio uticajima vieg, to
jest "boanskog" nivoa. Bio je prinuen da proe kroz sve
stupnjeve te evolucije u sebi, kroz iskuenja i greke, dok ona
nije bila upotpunjena kroz stalna unutranja iskuenja o kojima
imamo samo nagovetaje. A sve ovo se odigrava tokom jednog
dugog vremenskog razdoblja, o emu znamo samo poneto
kroz uenje koje je objavio na kraju, a koje se zavrava
poslednjim inom ponienja, takozvanom tragedijom raspea, i
kroz nekoliko opisa iz najranijeg doba, ali nema nieg iz
relativno dugog perioda izmeu. Tu je tiina. Ne znamo gde je
Isus poduavan u tom periodu ili od koga je primao uputstva za
konanu dramu koju je morao da odigra, a o emu je vest bila
poslata Jovanu Krstitelju (koji Hrista nije znao iz vienja), kao i
za predodreenu kulminaciju na koju se Isus pozivao na
24

mnogim mestima, pa i u udu o pretvaranju vode u vino, a kroz

rei koje je bio prinuen da kae svojoj majci: "Jo nije doao
moj as" (Jov. 2: 4) (On ne kae "majko", nego "eno"). Ipak,
neki religiozni Ijudi misle da je Isus bio razapet zbog Pilata takorei sluajno. Ovakvo gledite je apsurdno. On je morao da
odigra ulogu koja mu je dodeljena. Ta uloga je bila unapred
odreena.
U pominjanjima Isusovog najranijeg razvoja reeno je da
je prednjaio u mudrosti i rastu. Napredovao je postepeno. U
Luki je reeno: "A dijete rastijae i jaae duhom, punei se
premudrosti, i blagodat Boija bijae na njemu". (Luka 2: 40)
Luka, koji ga nikad nije video, opisuje ta je Isus, koji je tada
imao dvanaest godina, rekao majci i ocu, kada su ga posle tri
dana traenja nali u Hramu. Kada ga je majka upitala: "edo,
to nam tako uini? Evo otac tvoj i ja traismo te s bolom" (Luka
2: 48). Isus joj je na to odgovorio: Zato ste me traili? Zar
niste znaii da meni treba biti u onome to je Oca mojega?"
(Luka 2: 49) Uoimo da je razlika izmeu "oca na zemlji" i "oca
na nebesima" u stvari razlika izmeu ideje prvog, zemaljskog
roenja - i drugog, "vieg" roenja koje je i bilo predmet
Hristovog uenja. Oni koji su ga sluali u Hramu, jo kad je
imao dvanaest godina, "divljahu se veoma njegovoj razboritosti i
odgovorima". (Luka 2: 47) Isusovo napredovanje u razumevanju
postalo je oigledno. Ali, jasno je i da je proteklo mnogo
vremena pre nego to je uznapredovao do svog punog
unutranjeg rasta i do postignua najvieg stepena razvoja, koji
se u Jevaneljima naziva trenutak proslavljenja. Ovo konano
ostvarenje njegove evolucije zapoelo je kada je Juda nestao u
noi, odlazei da ga, kako je reeno - izda, i kada se Isus
obratio svojim uenicima reima; "Sada se proslavi Sin
oveiji". (Jov. 13: 31) Ali, ni tada to jo nije bilo postignuto,
poto je oito morao da podnese jo dva veoma bolna
iskuenja - iskuenje u Getsimaniji, gde se molio: "0e moj,
ako je mogue, neka me mimoie aa ova, ali opet ne kako ja
hou, nego kako ti" (Mat. 26: 39), i iskuenje na krstu, kada je
uzviknuo: Boe moj, zato si me ostavio?" (Mat. 27: 46) Ovde
se mora istai da je Hrist poeo sa poduavanjem neke tri
25

godine pre nego to je dostigao proslavijenje - svoju punu

razvijenost.
Zapitajmo se kako se ostvaruje unutranja evolucija?
Potpuni unutranji razvoj mogu je samo kroz unutranje
iskuenje. Tri puta je avo iskuavao Hrista, to je detaljno dato
u Jevaneljima po Luki i Mateju, a vrlo saeto apostrofirano u
Jevanelju po Marku, i to reima: "divlje zveri". Nita od ovoga
nije pomenuto u Jevanelju po Jovanu, meutim, udo
pretvaranja vode u vino predstavlja polaznu taku Isusovog
uenja i anjenja uda. Prouimo za sada verziju o tri rana
iskuavanja, kao to je dato u Jevanelju po Luki, kako bi se
shvatilo da je Isus mogao da napreduje razvijajui se metodom
iskuavanja i prolazei kroz razne stepene unutranjeg rasta
pomou samosavlaivanja. Ali, da poemo prvo od koncepcije
da se, kao to je reeno u Jevaneljima, oveanstvo u svom
neprobuenom stanju - nalazi u moima zla, to je
predstavljeno idejom da je ovek opsednut zlim dusima. To jest,
ovek je u vlasti ravih raspoloenja, impulsa i misli koje su
personifikovane zlim dusima, iji je cilj njegovo unitenje i
unitenje cele Ijudske rase. Koncepcija Jevanelja se i bazira
na tome da je ovek stalno pod uticajem zlih sila koje su u
njemu, a ne van njega, i na koje on pristaje. Pristajanjem na te
sile u sebi, spreava se progres u Ijudskom ivotu. Sile zla su u
oveku, u samoj njegovoj prirodi, u njegovoj jakoj
samoljubivosti, egoizmu, neznanju, gluposti, pakosti, sujeti, i naravno, u njegovim mislima zasnovanim na ulima i
prihvatanju sveta onakvog kakvog ga vidi, to jest na spoljanjoj
viziji sveta kao jedinoj realnosti. Svi ovi nedostaci, mane,
zajedno se nazivaju avo, to je ime za svu ogromnu sveoptu
snagu nerazumevanja u oveku, snagu pogrenog povezivanja
svega. avo je zbir, skup svih ovih nedostataka, svih snaga
nerazumevanja u oveku, i svega onog to proistie iz toga.
Meutim, videemo jasnije ta se pod avolom podrazumeva
kada ponemo da razumevamo ta iskuenje zaista znai.
U vezi sa avolovim iskuavanjem Hrista opisanim u
Jevanelju po Luki, reeno je da je Isus bio u pustinji etrdeset
dana, "iskuavan od strane avola?". Broj etrdeset se pominje
26

u vezi sa Potopom, kada je kia padala etrdeset dana i noi, u

alegorijskoj povezanosti sa Decom Izraela koja su lutala
etrdeset godina u pustinji, a takoe je reeno i da je Mojsije
postio etrdeset dana i noi pre nego to je primio Zapovesti
zapisane na kamenim ploama. Po Luki, etrdeset dana u
pustinji direktno je povezano sa idejom iskuenja:
"Isus pak pun Duha Svetoga vrati se sa Jordana, i bi
odveden Duhom u pustinju. I etrdeset dana kua ga davo, i ne
jede nita u te dane; i kad se oni navrie, onda ogladnje".
(Luka 4: 1,2)
Sledi opis prvog iskuenja iz ovog perioda iskuavanja:
"/ ree mu avo: Ako si Sin Boiji, reci ovome kamenu da
postane hljeb". (Luka 4: 3)
Osmotrimo ovo na jedan povran, bukvalan nain,
odnosno na prvom nivou znaenja. Hrist je ogladneo, a avo
mu predlae da pretvori kamen u hleb.
"/ odgovori mu Isus govorei: Pisano je: Ne ivi ovek
samo o hljebu."(Luka 4: 4)
Na nivou doslovnog znaenja to je ba ono to nam i
izgleda da jeste - fiziko iskuenje. Uoimo da je reeno kako
je Isus bio u pustinji etrdeset dana i kako je "iskuavan od
strane davola". Ako pretpostavimo da se pod pustinjom
podrazumeva pustinja u fizikom smislu, kako to da nije nita
konkretno reeno o Hristovom iskuavanju za sve to vreme?
Moe se rei samo da je gladovao. Ali, u kontekstu unutranjeg
razvoja, izraz pustinja se odnosi na stanje uma, opte
unutranje stanje koje se moe bukvalno uporediti sa pustinjom;
to je stanje u kome nema niega to vodi oveka, u kome se on
vie ne nalazi u sebi bliskom okruenju i zbog toga i jeste u
pustinji; stanje bede, zbunjenosti i tekoa, u kome je on radi
provere u potpunosti preputen sebi samom i ne zna u kom
pravcu da ide, a ne sme da ide u svom sopstvenom. Ovo samo
po sebi jeste iskuenje, zato to sve vreme Isus osea glad za
znaenjem. Zato bi ovek napustio blisko okruenje i otiao u
27

pustinju? On je gladan hleba, ali ne hleba u bukvalnom smislu,

nego onog hleba za koji molimo u molitvi Oe na, hleba koji je
pogreno tumaen kao "svakidanji" hleb; to jest gladan je
usmerenja, onostranog hleba, a doslovce, hleba za sutra, u
stvari znaenja, koja su potrebna za razvoj naih ivota, ali ne
ivota kakvi su danas, nego kakvi bi mogli da postanu, hleba
neophodnog da podri na razvoj, hleba za postizanje
potrebnog nivoa razumevanja (Molitva Oe na je molitva
vezana za unutranju evoluciju, a hleb za koji se moli u njoj
jeste hleb koji je potreban za razumevanje tog procesa). Po
ovome, iskuenje je nainiti hleh sam sebi, to jest drati se
svojih sopstvenih ideja, sopstvene volje - ba kao to su
graditelji Vavilonske kule koristili cigle i blato koje su sami
napravili, umesto kamena i maltera. Mislili su da mogu izgraditi
novi svet na osnovu sopstvenih ideja. Zato da se ovek ne
osloni na sebe, a samim tim i na ivot, umesto to eka na
neto to izgleda neizvesno? Po Mateju, Hristov odgovor na
ovo pitanje glasi:
"Ne ivi ovjek o samom hljebu, no o svakoj rijei koja
izlazi iz usta Boijih". (Mat. 4: 4)
Jasno je da avo trai od Hrista da sam napravi hleb, da
olaka svoje stanje, to jest da ne eka Boiju Re. avo kae:
"Ako si Sin Boiji, reci da kamenje ovo postanu hljebovi". (Mat.
4: 3) Drugim reima, da nahrani sebe sopstvenim snagama i
idejama. Ali misija Hristova, zapoeta odmah nakon
iskuavanja u pustinji, nije bila u tome da sam proizvodi istinu i
znaenje, nego da razume i prenese Istinu i znaenje Boije
Rei, to jest viih uticaja. Provera se odnosila na njegovu
sopstvenu volju u odnosu na volju vieg nivoa. Morao je da ini
Boiju volju - ne svoju sopstvenu. On je bio prinuen da onaj
nii, Ijudski nivo u sebi, podvrgne volji vieg, boanskog nivoa.
Ljudski nivo je taj koji je izloen iskuenju, zato to je Isusa
rodila Ijudska majka. Zamenjivanje "vieg" "niim" jeste
negiranje oveka, jer on u tom sluaju pripisuje sebi ono to mu
ne pripada. ovek je tada u iskuenju da kae: "Ja sam Bog", a
ne "Bog je ja". Ako kae: "Ja sam Bog", on se sa Bogom
identifikuje sa nieg nivoa. Ovo ga negira. Ako kae: Bog je ja",
28

on odustaje od svoje volje i prihvata Boiju volju kao svoje "Ja" i

zato je ispod, mora da se pokorava Bogu, to jest viem nivou.
Uoite da se avo obraa Hristu reima: "Ako si ti Sin Boiji..." i
time prejudicira da Isus moe initi ta god eli, kao da je na
nivou Boga. Sve to je bilo u Isusu. Desilo se u njemu. lako ovo
iskuenje moe da se shvati i sasvim doslovno, kao
prevazilaenje apetita, u ovom sluaju meutim, znaenje gladi
lei daleko i duboko iza tog bukvalnog znaenja i tie se
problema samoljublja i moi, kao i nasilja, problema koji su
utemeljeni u Ijudskoj prirodi. Isus je imao u sebi Ijudsku prirodu
koja je poticala od ene - njegove majke. Zadatak je bio da se
ta priroda transformie. Ovo je sasvim oigledno u drugom
iskuenju kojim je Hristu nuena mo nad pojavnim svetom.
avo je predstavljen kako vodi Hrista ka "visokom mestu",
prikazujui mu sva carstva sveta u trenutku.
"l izvede ga avo na goru visoku i pokaza mu sva carstva
ovoga svijeta za tren oka. I ree mu avo: Tebi u dati svu vlast
ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome hou dajem je.
Ti, dakle, ako se pokloni preda mnom, bie sva tvoja". (lluka 4:
5-7)
Ovo iskuenje koje se odnosi na zemaljske moi i veliku
sujetu, postoji u svakome. A to opet ukazuje na samoljublje.
Ono podrazumeva uobiajenu Ijubav i posedovanje koje iz toga
proistie. avo e darovati Hristu svet. Ljubav koja proistie iz
moi i Ijubav koja proistie iz posedovanja, dve su strane
samoljublja. Ovde je Ijudski nivo Hrista predstavljen njegovom
izloenou ogromnom iskuenju shvatljivom sa stanovita
Ijudske koristoljubivosti i posesivnosti. Iskuenje je prikazano
tako da jasno izraava sledee: ceo svet je iznet Isusu "kao na
dlanu", to jest u trenu, odjednom. Isus je prinuen da odgovori:
"... jer je pisano: Gospodu Bogu svojemu klanjaj se, i njemu
jedino slui". (Luka 4: 8) To jest, ne svetu i svetovnoj
posesivnosti. Odgovor potie iz osnove razumevanja koja je ista
kao i ona u vezi sa prvim iskuenjem. Fostoji neto to nije "od
sveta", kao ni iz Ijubavi za posedovanjem. Postoji neto drugo
to ovek mora da ima. Taj vii nivo, koji je i mogu za oveka i
koji je ve u njemu, jeste pravac koji vodi ka odvraanju od elje
29

za moima i slavom. Meutim, ak i da ovek zna za taj pravac,

pa i da je sasvim siguran u njega, stalno e biti iskuavan - i
vie od toga. Da nije tako, Hrist ne bi bio iskuavan na ovaj
nain. Njegova Ijudska strana uvek je bila izlagana tom
iskuenju. Ovde se ne radi samo o ogromnom uticaju ula i
trenutnih zahteva sopstvenog interesa i sujete, to treba
razmotriti, nego o daleko suptilnijim idejama o mogunosti da se
putem svetovnih stvari i spoljne moi i autoriteta pomogne
oveanstvu da postane kralj na zemlji. Znamo da su uenici
mislili kako Isus ima nameru da bude zemaljski kralj koji
poseduje ceo svet, i da e im dati zemaljske nagrade. Oni su sa
nieg nivoa razmiljali o "viim" stvarima. U prvom trenutku nisu
mogli da shvate o emu je Isus govorio, jer dostizanje vieg,
odnosno unutranjeg nivoa, nema nikakve veze sa niim,
odnosno spoljnim nivoom avota. Treba se prisetiti da je put koji
je Hrist morao da sledi oigledno vodio u neuspeh, sa
stanovita spoljnog ivota, u spoljanju bespomonost, a i u
smrt kakva je rezervisana samo za najgore kriminalce.
Preostalo mu je samo nekoliko sledbenika. Izgledalo je kao da
je sve bilo uzalud. Naravno, ne moemo oekivati da ovo
razumemo dok ne shvatimo celokupnu ideju o dva nivoa. O
ovome emo govoriti malo kasnije, a ovde emo samo
napomenuti da se iskuenje u pravom smislu odnosi na ta dva
nivoa, to jest na prelaz sa jednog nivoa na drugi. Da je Isus
roen savren, bio bi izvan svih iskuenja. Ne bi predstavljao
Novog oveka niti Put do njega. On je zbog toga sebe i zvao
Put: "Ja sam Put". (Jov. 14: 6)

DRUGI DEO
Na razne naine moemo biti iskuavani i na razne
naine podlegati iskuenju. Sad emo govoriti o iskuenjima
uopteno. Svako iskuenje (ako je stvarno) podrazumeva borbu
izmeu dve stvari u oveku, a svaka tei da preuzme kontrolu.
Ta borba je borba dualnosti. Uvek se odvija izmeu istinitog i
30

lanog, odnosno izmeu dobra i zla. Celokupna drama

ovekovog unutranjeg ivota i njen ukupan ishod, ostvaren
kroz ovekov unutranji razvoj, lei u unutranjem trvenju u
pogledu toga ta je istina a ta la, odnosno ta je dobro a ta
zlo. I zapravo, o tim stvarima ovek stalno razmilja i zapitkuje
se unutar svog uma i srca. Um slui za razmijanje o tome ta
je istinito, a srce slui za oseanje onog to je dobro.
Razmotrimo prvo iskuenje u vezi sa istinom. Ono se
zbiva unutar ovekovog intelektualnog ivota. Svako se vrsto
dri onog to smatra da je istinito. Znanje samo po sebi nije
istina, jer iako znamo mnogo stvari, mi ih ili ne smatramo
obavezno istinitim, ili smo indiferentni u odnosu na njih. Ali, u
okviru svega to znamo, ima stvari koje smatramo istinitim. To
je naa lina Istina i ona pripada naem linom intelektualnom
ivotu, jer znanje i istina pripadaju umu. Intelektualni ivot
oveka nije nita drugo do ono to on veruje da je istina i kada
se na to atakuje, on osea uznemirenost. to mu je vie stalo
do injenice da je istina ono to veruje da je istina, vie e se
oseati anksioznim ako se pojavi sumnja u to. Ovo je blago
iskuenje, pri kome ovek mora da razmilja o svojim istinskim
verovanjima i vrednostima i da se bori sa sopstvenim
sumnjama. Morate razumeti da ovek ne moe biti iskuavan
kroz ono to ne vrednuje. Moe da bude iskuavan samo u
stvarima koje vrednuje. Znaaj iskuenja lei u ovekovom
jaanju u okviru onog to smatra Istinom. Oigledna je ideja u
Jevaneljima da ovek mora da vodi borbu unutar sebe.
Jevanelja i jesu slika ovekovog razvoja i evolucije. Zahteva
se unutranja borba, to jest, neophodna su iskuenja. Meutim,
Ijude nekad vrea i Ijuti pomisao da moraju da se bore za istinu
i prolaze kroz iskuenja u vezi sa tim. Ali, borba za znanje isto
je toliko neophodna kao i borba sa sobom.
Razmotrimo sada iskuenja koja su vezana za dobro. Ta
iskuenja nisu intelektualna; ona su emocionalna. Pripadaju
domenu u kome ovek "hoe", a ne domenu u kome "misli".
Osnova onog to ovek hoe jeste ono to osea kao dobro.
Svako hoe i deluje iz onoga to osea kao dobro, a sve to
ovek hoe, pripada njegovom voljnom ivotu. Ako bi mu se
31

oduzelo sve ono to smatra dobrim, njegov voljni ivot bi prestao,

a isto tako i kad bi mu se oduzelo ono to smatra istinom, njegov
intelektualni ivot bi prestao. U Jevaneljima, sva Istina je
povezana sa znanjima iz Hristovog uenja, a sve dobro je u vezi
sa Boijom Ijubavlju i sa Ijubavlju prema blinjem. Sve to ovek
voli - smatra dobrim, a iz onoga to smatra dobrim - on hoe i
deluje. Ako voli samo sebe, onda je on ovek za koga je Bog njegovo sopstveno dobro, a sve ono to ne ide u prilog njegovom
sopstvenom dobru, smatra loim. Razvoj volje ide kroz razvoj
Ijubavi, a razvoj Ijubavi ide na raun samoljublja. Poto ovek
moe da bude iskuavan intelektualno jedino kroz ono to smatra
Istinom, onda, vezano za njegovu volju, jedino moe biti
iskuavan kroz delovanje u vezi sa onim to voli. Poto su sva
iskuenja u stvari povezana sa Istinom Rei, to jest sa uenjem
Jevanelja, i sa Dobrim u Rei, iskuavanje dobrog (za razliku od
iskuavanja u vezi sa Istinom) zapoinje tek kada ovek pone
da prevazilazi nivo samoljublja i pree u podruje milosra ili
Ijubavi prema blnjem, kroz oseaj postojanja Boga kao izvora
Ijubavi. Iskuenja koja se tiu istine obavezno poinju mnogo pre
iskuenja koja se odnose na dobro, ali ako u oveku nema nekog
prirodnog milosra, iskuenja vezana za istinu tee e se
prevazia. Istina mora da ue u oveka i poraste u njemu pre
nego to on moe da promeni pravac svoje volje, to jest pre
promene njegovog oseanja dobrog. Kada ovek pone da
osea novo dobro koje u njega ulazi, desie se uzajamna smena
dva oseanja dobra. Osetie borbu izmeu novog dobra i onog
to je pre oseao kao dobro. Meutim, od tog trenutka bie u
stanju da istraje na istini, ma koliko greio u odnosu na dobro.
ovek je u stvarnosti izmeu dva nivoa, neg i vieg, i svako
pravo iskuenje poinje jedino u ovakvoj situaciji, jer nii nivo ga
privlai i on mora da nae put izmeu njih. U stvari, on se malo
pridie pa onda pada nazad, kao pijanac u pokuaju da ustane.
Meutim, ako iskuenje u vezi sa dobrim stvarno pone, bez
obzira na trenutak zapoinjanja i ishod tog iskuenja, ovek ne
sme da dozvoli da ikada posustane ili popusti uoenom napadu
na istinu koje se dri. Ako to dozvoli, sa svakim neuspehom e
izgubiti neto od oseaja istine. Bez obzira na to ko je ili ta radi,
mora biti privren istini koju prima i oivljava u sebi.
32

TREI DEO
U treem Hristovom iskuenju, avo se jo jednom javlja:
"Ako si Sin Boiji...". Treba razumeti da je Hrist morao da se
bori protiv svih oblika samoljublja i svih vrsta svetovnih Ijubavi,
kao i onoga to iz svega toga proistie, Morao je da nadvlada
sva oseanja sopstvene moi koja potiu sa nivoa oveka u
njemu, tako to bi ih izloio uticaju vieg nivoa. Iskuenje u
stvari ima veze sa odnosom nieg nivoa u oveku prema bilo
kom moguem viem nivou. Treba imati na umu da je centralna
ideja u Jevaneljima da ovek treba da pree iz "nieg" u "vie"
stanje i da je to unutranja evolucija ili ponovno roenje. Poto
je "Boija re" sredstvo koje je neophodno da se ostvari ta
unutranja evolucija, sva intelektualna iskuenja se u
Jevaneljima odnose na ovekove line misli o Istini Rei i istini
ula, a sva emocionalna iskuenja su u vezi sa samoljubljem i
Boijom Ijubavlju. Postoji naravno nesaglasnost izmeu nieg i
vieg nivoa, ba kao to postoji i nesaglasnost izmeu semena i
biljke. Moemo da kaemo da je seme sposobno za samostalni
ivot i da je puno samoljublja, ili - moemio rei da je u stanju
da se pokori ili odustane od samovolje i preda viim uticajima,
koji su u potrazi za radom na semenu, a sa ciljem da ga
transformiu u biljku.
Tree iskuenje, opisano je po Luki ovako:
"/ odvede ga u Jerusalim i postavi ga na krilo hrama, i
ree mu: Ako si Sin Boiji, skoi odavde dolje. Jer je pisano da
e anelima svojim zapovjediti za tebe da te sauvaju, i uzee
te na ruke da se ne spotakne o kamen nogom svojom. I
odgovarajui Isus ree mu: Kazano je: Ne kuaj Gospoda Boga
svojega". (Luka 4: 9-12)
Moe se razumeti da samoljublje znai oboavanje sebe.
Sebi se moe pripisati i boanstvenost, i to se uistinu i ini. U
stvari, "nie" zamilja da je "vie" i time iskuava Boga. Ono ne
moe da oseti svoju sopstvenu nitavnost i uzdie sebe do

33

neba, a onda u zatrovanosti oboavanjem sebe, u zaluenosti

iluzijom o sebi, u stanju je da pokua nemogue i uniti sebe.
U vezi sa avolovim iskuavanjem Hrista, reeno je da je
Hrist bio odveden duhom u pustinju. U Jevanelju po Luki, on "i
bi odveden Duhom u pustinju. I etrdeset dana kua ga davo".
(Luka 4: 12) U Jevanelju po Marku, ovo je izraeno jo
snanije: "/ odmah ga Duh izvede u pustinju. I bi ondje dana
etrdeset, kuan od satane, i bi sa zvjerinjem". (Marko 1: 12,13)
U Jevanelju po Mateju: "Tada Isusa odvede Duh u pustinju da
ga davo kua". (Mat. 4: 1) Iskuenja u pustinji, u svakom
Jevanelju u kome su opisana, "slede" Jovanovo krtenje Isusa.
Izgleda udno to to Hrist treba da bude voen u iskuenje
jakim duhom unutranjeg prosvetljenja kojim je bio ispunjen. Ali
Hrist je smatrao da ovek mora ponovo da se rodi od duha; a
bez iskuenja nema transformacije. Duh je medijum koji
povezuje "vie" sa "niim". Ono Ijudsko u Hristu mora|o je da
bude transformisano i uzdignuto do boanskog nivoa. Poto je
duh posrednik koji vue ono "nie" nizom transformacija ka
viem", delatnost duha se sastoji u tome da vodi oveka u
pustinju, tavie, u krajnju konfuziju - i izloi iskuenju svaki
deli u njemu, tako da sve ono to nije od koristi za njegovu
evoluciju ostaje za njim, a sve to moe da raste i razumeva,
stoji ispred. avo u oveku predstavlja sve ono to ne moe da
evoluira i sve to ne eli i mrzi ideju o unutranjem razvoju, sve
ono to eli jedino da klevee i pogreno razumeva i ima svoj
sopstveni put. Sve to mora postepeno da ostane iza oveka koji
istrauje pravi unutranji razvoj i ne sme mu se (avolu)
dozvoliti da zauzme prvo mesto u njemu i da ga kontrolie. U
stvari, redosled stvari mora da se promeni u oveku, u smislu
da ono to je prvo, postaje zadnje. U tom smislu se pominje da
je Hrist rekao avolu: "Idi od mene, Satano". Jasno je da novi
poredak stvari u oveku koji donosi iskuenja ne moe da se
odigra odjednom, a u Jevanelju po Luki reeno je jo i da
iskuenja Hristova nisu zavrena. Kae se, ".../ davo, otide od
njega za neko vreme". (Luka 4:13)

34

GLAVA TREA

VENANJE U KANI

Ko se venavao? Nita nije reeno o mladi i mladoenji.

Isus i njegova majka su oevidno spolja prikazani kao majka i
sin; psiholoki shvaeno, radi se o unutranjem jedinstvu
prirodnog i duhovnog u Isusu. Zato domain proslave ne
shvata ta se deava? Zato je njegovo nerazumevanje bilo
takvo da sluge nisu ni pokuale da ga obaveste, iako su mu u
funkcionalnom smislu bile podreene? Odgovor je: zbog toga
to se pojavio novi domain, gotovo tajno; obratite panju na to
da novi domain nije progovorio ni re sa domainom proslave,
koga moemo zvati stari domain. Kada ovek duboko promeni
itavu svoju psihologiju, njegov bivi domain vie nije taj koji
kontrolie, ve se pojavljuje drugi, moniji. Savladavajui ono
to odslikava njegovu prirodnu stranu predstavljenu majkom,
Isus dostie stanje u kome stari domain nema vie nikakvih
moi, ak i ne zna ta se dogodilo. Isus nije doman proslave ali bivem domainu niko ne govori ta se deava. Svi ute.
Nema suparnitva - samo tiina. Preobraaj koji se deava,
naznaen je zapravo pretvaranjem vode u vino. Sve se odigralo
bez nasilja. Ni u jednom Isusovom udu nikada nije bilo nasilja
ili suparnitva. Umesto toga bila je tiina. Pilatu je rekao da on,
Isus, moe ako je neophodno prizvati sile koje bi mogle dovesti
do njegovog izbavljenja. Ali, nije ih prizvao. Nasilje raa nasilje.
udan je tok misli koji vodi do uvida ta je gospodar u oveku i
kako se to prevazilazi, ili jo bolje, kako se otrgnuti od toga. Ne
treba govoriti nita to vodi sukobu i njegovom rasplamsavanju.
ak je i Pilat bio u stanju da razume neto o Isusu; i domain
proslave mogao je da uiva u dobrom vinu. Ali, kasnije bi, da su
sluge objasnile udo domainu proslave, zasigurno nastala
problematina situacija, a njegov autoritet osporen.
35

U Jevaneljima se mnogo govori o toj unutranjoj tiini

koja ima veze sa promenom u oveku - tiina se zahteva: "da
ne zna Ijevica tvoja ta ini desnica tvoja". (Matej 6: 3) ovek
ne moe da prevazie zemaljski autoritet reagujui nasilno na
njega. On moe da bude nasilan prema svom ocu. Koliko njih je
odbacilo svoju dobru stranu nasilnim suprotstavljanjem
autoritetu? Ali, vremenom, postajali bi ak ono to su oduvek
mrzeli. Unutranja promena se ne ostvaruje na taj nain.
Meutim, ovde, na ovoj simbolikoj svadbi, autoritet Isusove
majke nije predstavljen u vidu reakcije nego kao izdavanje neke
unutranje naredbe, ime znaaj nje same nije naruen, nego
naprotiv, pravilno upotrebljen; ona je ta koja je omoguila da se
desi udo, saoptavajui "slugama" da posluaju ta im Isus
govori. A poto je on nasledio od nje Ijudsku, to jest prirodnu
stranu, jasno je da je On, na ovom stepenu razvoja, tu svoju
stranu doveo u ispravan odnos sa "viom", duhovnom stranom,
i zbog toga je "ona" posluala "njega". Postoje uenja u kojima
se ova "prirodna" strana smatra neim to u potpunosti treba
prevazii i dozvoljena je samo duhovna misao koja je daleko
iznad zemaljske. Ovakvo polovljenje oveka ne moe se
smatrati usklaivanjem ili dovoenjem u harmoniju svih nota
koje odzvanjaju naim biem. S obzirom na to ko mu je majka,
Isus je roen kao ovek. Njegov zadatak bio je da povee
oveka sa Bogom, prirodno sa duhovnim, a ne da razdvaja kao
suprotnosti ono to nije ni najmanje suprotstavljeno, mada je
razliitog nivoa i dimenzija.
"Prirodna" strana oveka i ona vie unutranja, duhovna
strana, mogu se predstaviti kao dva oblika ili dva prostora, gde
se jedan otvara u drugom, ili dve visine, nia i via, ili dva
grada, ili na mnogo drugih naina. Vizuelno zamiljanje samo
po sebi ne znai mnogo. Smisao je vaan, tu lei znaenje.
Vizuelna predstava u paraboli nije istovremeno i njeno
znaenje. Rei koriene u paraboli nisu ono to parabola
znai. Parabole su i neki snovi, ba kao i neki drevni mitovi i
prie. U takvim parabolama, mitovima, snovima, bajkama,
znaenje je ono to vodi; to je vano. Na prirodnom nivou uma
parabola se razumeva doslovno, bez drugog znaenja.
36

Meutim, duhovno, psiholoko znaenje, ne moe se direktno

preneti reima na taj uobiajeni, prirodni nivo. To je oduvek bio
raziog postojanja drugaijeg jezika. Govorni jezik je razumljiv
samo onima kojima je blizak, dok parabola u svojoj vizuelnoj
manifestaciji moe biti razumljiva i Ijudima koji ne govore isti
jezik. Postoje dva jezika i oni odgovaraju dvema dubinama
razumevanja, to jest korespodentni su sa dva nivoa u oveku.
Postoji re u ezoterijskom jeziku koja uvek ukazuje na to
da je neki razvoj dovren. Ta re je "numeriki". Broj tri
oznaava ispunjenje. U udu pretvaranja Vode u Vino, na
poetku se kae da je treeg dana bila svadba. Poetak,
sredina i kraj ine fazu razvoja potpunom. Zato broj tri na
ezoterijskom jeziku predstavlja kraj neega i poetak neeg
drugog. Kada je psiholoka faza dovrena, nova poinje. To je
"trei dan". Staro je prolo - novo poinje. Odnosno, vii nivo
postaje aktivan, a prethodni poinje da se pokorava tom novom,
"viem" nivou. Broj tri je upotrebljen da predstavi situaciju kao u
primeru kada je Isus treeg dana vaskrsnuo. U ezoterijskim,
biblijskim knjigama brojni su primeri upotrebe broja tri. Jona je
bio tri dana u trbuhu velike ribe. Petar se odrekao Hrista tri puta
- to e rei potpuno. Hrist tri puta pita Petra da li ga voli?
Smokva koja nije raala tri godine i koja je trebalo da bude
poseena. Postoje mnogi drugi primeri upotrebe broja tri koji
oznaava neko ispunjenje, bilo ispunjenje u smislu novog
poetka, bilo ispunjenje kroz zavretak.
Celo udo pretvaranja vode u vino predstavlja nivo koji je
Isus dostigao razvojem svoje Ijudske strane. Dakle, ono poinje
"treim danom":
"/ u trei dan bi svadba u Kani Galilejskoj, i ondje bjee
mati Isusova. A pozvan bjee i isus i uenici njegovi na svadbu.
I kad nesta vina, ree mati isusova njemu: Nemaju vina. isus joj
ree: ta hoe od mene, eno? Jo nije doao as moj. Ree
mati njegova slugama: ta god vam ree uinite. A ondje bjee
est kamenih sudova za vodu, postavljenih po obiaju
judejskog oienja, koji hvatahu po dve ili po tri mere. I ree im
Isus: Napunite sudove vodom. I napunie ih do vrha. I ree im
37

Isus: Zahvatite sad i nosite peharniku. I odnesoe. A kad okusi

peharnik vino koje je postalo od vode, i ne znaae otkuda je, a
sluge znadijahu koje su zahvatile vodu, pozva peharnik enika.
I ree mu: Svaki ovjek najprije dobro vino iznosi, a kada se
opiju, onda loije; a ti si uvao dobro vino do sada. Ovim, u Kani
Galilejskoj, uini Isus poetak znamenja, i pokaza slavu svoju; i
vjerovae u njega uenici njegovi". (Jov. 2: 1-11)
Uoljivo je prisustvo Isusove majke, koja predstavlja
njegov prethodni nivo, nivo sa kojim je on jo uvek u kontaktu,
ali mu vie nije blizak. Tom bivem nivou sebe, On se obraa
reima: "ta hoe od mene, eno?". Da bi se razumeo takav
"bahat" stav prema majci, potrebno je pogledati neke druge
delove iz Jevanelja. Pretpostavimo da ovek dostigne nivo na
kome je samosaaljenje, sve ono to je patetino u njemu uniteno. Mnogi Ijudi smatraju Hrista patetinom linou nemonim Hristom. Ovu predstavu o Hristu obino prati slika
gnusnog zlostavljanja i raspea na krstu. Naravno, Jevanelja
ukazuju na suprotno. Ona ukazuju da je Hrist promiljeno patio
na Krstu. On je prorekao svoje raspee. Rekao je svojim
uenicima da mora da iskusi ispunjenje svog kraja. lako se u
Getsimaniji, u agoniji molio da ga mimoie ovakav kraj,
nazivajui ga aom koju mora da ispije, dodao je "ali opet, ne
kako ja hou, nego kako ti!" (Mat. 26: 39) Besmisleno je
smatrati ga patetinom osobom. Sentimentalani Isus je
izmiljotina. Ba obratno, zna se da je bio otar u svom
ophoctenju sa drugima, da je mnoge i povredio, ali se zna i da je
bio strog i prema sebi. U dogaaju sa Pilatom prikazano je da
se mogao spasiti ako bi sproveo svoju volju. On kae Pilatu:
"Ne bi imao vlasti nikakve nadamnom kada ti ne bi bilo dano
odozgo''. ( J o v . 19:11) Promiljeno igra ulogu koja mu je
dodeljena i odigrava je, jer to je cilj koji je morao da ispuni, na
ta je u vie navrata i ukazivao. Uenici tada to nisu razumeli i
tek kasnije, neki od njih su shvatili ideju celokupne Hristove
drame odigrane uivo pred njima, zapravo drame neizbenog
raspea "vieg" nivoa istine rukama onih koji su na niem nivou.
Unitavanje psiholoke Istine obinom Istinom vena je drama
Ijudskog ivota.
38

Isus ree svojoj majci: "ta hoe od mene, eno? Jo

nije doao as moj". (Jov. 2: 4) Ovo ukazuje na to da bi On
mogao biti uniten onim to "majka" predstavlja u Ijudskoj
prirodi. Moramo se sasvim udaljiti od bilo kakvog bukvalnog
smisla, ak i od bilo kakvog stvamog lika. Isus je dostigao onu
taku u svojoj evoluciji i iskuenju na kojoj nivo "majka" jedva da
ima bilo ta sa njim. Nivo koji je predstavljen izrazom "majka",
on naziva enom. Ona vie nema snagu, odnosno ima je jo
uvek, ali je podreena, Tada Isus pretvara vodu u vino i time
daje prvi znak da je dostigao odreeni nivo unutranjeg razvoja.
Ovde su povezane dve ideje - izdizanje sebe iznad nivoa
"majka" i manifestacija moi koja je proistekla iz pretvaranja
vode u vino. Jasno je iz prikaza svadbe, koji predstavlja
psiholoki portret, da ak i kada je Isus dostigao ovo novo
stanje u kome nema vie nita sa starim, to staro je i dalje u
njegovoj neposrednoj blizini i moe da preuzme vlast. On ga
kontrolie tako to "majka" razume da je poslunost neophodna.
Zato ona nareuje "slugama" da posluaju Isusove naredbe. U
Isusu su tako prikazana tri nivoa. Nii, koji je predstavljen
"slugama" poslunim "majci", srednji, koji je predstavljen
"majkom" i vii koji oslikava novo Isusovo stanje kome je
"majka" posluna. Zamislimo ova tri nivoa kao tri horizontalne
paralelne linije. Srednja linija e tada predstavljati posrednika
izmeu najvie i najnie linije. Drugim reima, ukazano je na
postojanje nekog odreenog reda meu nivoima - nii, srednji i
vil. Ovo stanje koje je Isus postigao i time obeleio poetak
svoje moi poduavanja, definisano je optim psiholokim
opisom kroz formu svadbe, to jest kroz prikaz nekog
unutranjeg jedinstva potpuno razliitog od uobiajenog
jedinstva majka - sin, i njegovih posledica, pretvaranjem vode u
vino.
ta se u ovom psiholokom prikazu podrazumevalo pod
idejom svadbe? Koji se Isusov deo sjedinio sa nekim drugim
delom, sa rezultatom da voda postane vino, ime je dat prvi
znak odvijanja njegove unutranje evolucije? U Bibliji, prve
Istine, to jest zapovesti koje se tiu naeg postojanja i onog to
39

treba da inimo, pisane su kao to znamo na kamenim

ploama. Ali, moramo se prisetiti da je u prenoenju tih Istina od
Boga ka Mojsiju, oigledno neto krenuio naopako. Mojsije je
bacio originalne ploe ("koje su delo Boije") i razbio ih saznavi
da je njegov narod na Sinajskoj gori, u njegovom odsustvu,
poeo da se klanja zlatnom teletu.
"Tada se vrati Mojsije, i sie s gore sa dvije ploe
svedoanstva u rukama svojim; i ploe behu pisane s obe
strane, otud i odovud pisane. I behu ploe delo Boije, i pismo
bee pismo Boije, urezano na ploama... I kada doe blizu
logora, ugleda tele i igre, te se razgnevi Mojsije, i baci iz ruku
svojih ploe, i razbi ih pod gorom". (Izlazak 32:15, 16,19)
Tada je Bog zapovedio Mojsiju da sarn, svojim rukama,
napravi dve ploe od kamena. "/ isklesa Mojsije dve ploe od
kamena kao to su bile prve". (Izlazak 34: 4) Sve Istine koje
dolaze od onih koji su na daleko viem nivou razumevanja nego
tni, ne mogu nam biti direktno prenesene. Nemamo ime da ih
primimo; mi moemo da primamo samo svojim nivoom
razumevanja Istine, poznatim argumentima, formama i tako
dalje. "Via" Istina se zbog toga doprema do nas u obliku "nie",
"krute", bukvalne Istine. Odrasli se obraaju deci. Nemogue je
preneti pravo znaenje.
Ba kao to je Deset zapovesti trebalo da se nalaze na
kamenim tablicama kako bi Sinovi Izraela bili u mogunosti da
ih prime, tako Je ve postojea Istina, voda, prema opisu u ovoj
paraboli, sipana u est kamenih pehara za vodu, onih koji se
koriste "za jevrejska obredna proienja". Ovo nagovetava da
je Istina bila utemeljena u starim jevrejskim verovanjima i
obiajima. U drevnim alegorijama est je broj koji se odnosi na
Stvaranje ili, u drugim nivoima vrednovanja, broj koji oznaava
pripreme za bilo koje postignue. est dana u nedelji
pripremamo se za sabat; jevrejski sluga mora da slui est
godina pre nego to postane slobodan; vinograd mora biti
orezivan est godina; zemlja mora biti obraivana est godina,
ali sedma je uvek bila "vreme svetog odmora za zemlju" - takav
je zakon dat Mojsiju. Slino tome, postojalo je est stepenika do
40

Solomonovog trona. Tako se ovih est kamenih pehara za vodu

odnosi na pripremni period u toku kojeg je istina bila primana
kao voda i zadravana u umovima Jevreja u formi koja je bila u
skladu sa njihovom drevnom verom, predodreena za
transformaciju Hristovim dolaskom.
Sada, u ovoj paraboli, voda posle sipanja u kamene
krage postaje vino. Podsetimo se onog to je ve reeno o ova
tri nivoa Istine - kamen, voda, vino. Kamen predstavlja
doslovnu Istinu i moemo jasno razumeti da se ta uzastopna
transformacija znaenja odnosi na tri razliita nivoa Istine. Ono
to smo nauili u krilu svoje majke moe biti Istina, ali ona nije
naa sopstvena, ak i ako smo je usvojili. Bog je duh: "majka" to
nije. Autoritet jo uvek nije unutranji nego dolazi spolja.
Reeno je negde da je Isus poduavao kao neko ko ima
autoritet. Ali, ak i ovo vienje istine o Istini nije dovoljno i ovde
se nije samo na to mislilo. Mislilo se na dublji nivo - da moramo
tragati za reju Dobro kako bismo doli do ideje o znaenju.
Kamen, voda, vino, tri su nivoa Istine, ali gde moemo pronai
neku re uporedivu sa rei Dobro? Nalazimo je na kraju ovog
snanog prikaza. Domain proslave, probajui vodu koja je
postala vino primeuje, kao io je to obiaj na svim svadbama,
da se dobro vino iznosi prvo, a loije na kraju. On kae
doslovce:
"A kad okusi peharnik vino koje je postalo od vode, i ne
znadae otkuda je, a sluge znadijahu koje su zahvatile vodu,
pozva peharnik enika. I ree mu: Svaki ovjek najprije dobro
vino iznosi, a kada se opiju, onda loije; a ti si uvao dobro vino
do sada". (Jov. 2:9,10)
"Majka" je rekla slugama da posluaju "Hrista". Uoimo
da su i sluge i "majka" znali za naredbu da se voda sipa u
prazne kamene krage. Oni su imali pristup vodi, to jest delu
Isusa koji je bio na tom nivou razumevanja. On je koristio taj nii
nivo, ali ne direktno. Koristio ga je preko posrednog, srednjeg
nivoa, zvanog "majka". Ovde nailazimo na pravu psihologiju, na
neto davno izgubljeno. Meutim, ceo um mora biti odvojen od
ula, od nivoa doslovnog znaenja, da bi se uhvatio samo jedan
41

odbljesak sjaja skrivenog psiholokog znaenja pri ovom prvom

signalu Isusovog unutranjeg razvoja koji je zabeleen u obliku
slikovitog prikaza, neopipljivo. Ako ove slike znae ono to
doslovno predstavljaju, zato je onda Isus pretvorio oko 120
galona vode u vino? I to jo u malom selu kakvo je bila Kana u
Galileji; kakva besmislica. Prosto je nemogue da je toliko vode
udom bilo pretvoreno u vino do kraja seoskog slavlja; ravno
oko 600 litara. Meutim, upravo preko uvida da znaenje ne
moe biti doslovno, moemo zapoeti sa traganjem za
drugaijim znaenjem, znaeenjem koje je psiholoko.
Prikazivanje psiholokog znaenja posredstvom fizikih slika
kao u crtanim filmovima je jedno; meutim, prihvatanje
psiholokog znaenja u obliku fizikog je obrnut proces koji se
stalno javlja u svakom pokuaju prenoenja "vieg"
znaenja.Tako se razapinjanje Hrista uvek shvata kao unitenje
psiholokog znaenja koje su izvrili oni koji mogu da razumeju
samo doslovno znaenje, znaenje zasnovano na ulima.
Um zasnovan na ulima veruje da hleb i vino koji se
koriste u svetom obredu podseanja na Tajnu veeru, treba
shvatiti doslovno. Ali, bukvalni nivo razumevanja ovih "viih"
stvari nas unitava i tako je vekovima. ovek moe doslovno
razumeti zapovest: "Ne ubij" i kao takvu je ispunjavati. Ali, ako
shvata dublje i razume da svojim mislima i oseanjima moe
ubijati psihiki druge po ceo dan, prei e na drugi nivo
razumevanja ove zapovesti i ostvarie njeno punije ili dublje
znaenje. Tada ono to je primio spolja poinje da prodire u
njega i to znaenje doivljava unutranju transformaciju, kao to
je u poetku pretvaranje kamena u vodu, a na kraju, kad shvati
da je Dobro sadrano u ovoj zapovesti i tako stekne samilost
koja potie od Dobrote, i pretvaranje vode u vino. Preko ovog
uvida, on e se razviti u sebi - u svom razumevanju.
Individualna evolucija je mogua jedino transformacijom
razumevanja, transformacijom ovekovog bia i onog to hoe,
i nikako drugaije. ovek nije fiziki. U jevaneljskom smislu
mogu je samo individualni psiholoki razvoj. Kada ovek bude
shvatio da ono emu je uen ima vrednost obine zapovesti ili
spoljanje istine, kada se njegova emocionalna strana razvije
42

do nivoa znanja Istine koje ima, tako da eli da ini iz sopstvene

volje, oseanja i usaglaenosti, on tada postaje druga vrsta
oveka, postaje ovek koji se razvija, ovek koji dostie stanje
koje sada shvatamo kao vino, postaje Novi ovek.
***

Jedno od najdubljih ezoterijskih uenja bavi se

jedinstvom dve strane oveka. U ezoterijskom uenju Grka, iji
je predstavnik Sokrat, ta ideja se provlai kroz celokupno
prikazivanje oveka kao simbol nedovrenosti stvaranja
mogueg "vieg" stanja u njemu. Platon ove dve strane naziva
Znanje i Bie. Rekao je: "Istinski Ijubitelj znanja uvek tei za
biem". A onda ponovo kae: "Kada ona (dua) poiva na onom
to blista istinom i biem, ona razume i zna i vidi se da ima
razum. ...ovo, to tada dodeljuje istinitost stvarima koje su
poznate i mo znanja znalcu, jeste ono to bih ja eleo da
nazovete idejom dobra... Za dobro se moe rei ne samo da
moe biti tvorac znanja svih poznatih stvari, ve i njihovog bia i
sutine". (Republic, 508, 509) ovek mora imati bie da bi
ispravno znao. kolovanje bia i kolovanje znanja bile su
najvee teme u Platonovim kasnijim knjigama. Kako odgajati
Ijude na pravi nain i kako i u koje vreme im dati znanje; to je
bio problem kojim se neprestano bavio. Dati znanje
"neplodnom" tipu Ijudi, znanje koje oni mogu samo zloupotrebiti,
bilo je prvo to je Platon jasno video kao veliku opasnost.
Otvoriti znanje svega svima, za njega je bio zloin. Jasno je
video da mnogi uenici moraju biti iskuavani spram karaktera i
bia, pre nego to postanu spremni za uenje. U stvari, doao
je do zakljuka da se svako ko eli da stie veliko znanje mora
podvrgnuti raznim vebama i disciplinama ivota, pre nego to
stigne u doba koje vie nije mladost. U ezoterijskim kolama na
koje nailazimo u tragovima u drevnoj literaturi, za kandidata su
postojale mnoge, veoma stroge pripreme pre nego to mu je
bilo dozvoljeno da primi ezoterijsko znanje. Morao je
najponiznije da slui godinama, da bude predmet uvreda koje
su bile test za njegovo bie. Ako bi proao uspeno ove testove
i u sebi razvio snagu i strpljenje, bilo bi mu dozvoljeno da dobije
neko znanje. Ali, ako to ne bi bio sluaj, ako bi saaljevao sebe,
43

alio se, ako bi bivao slab u svorn biu, lagao, ako bi bio
pakostan, iskoricavao druge, bivao ogoren, ako bi mislio da je
bolji od drugih, nikakvo znanje ne bi dobio. Dakle, njegovo bie
bilo je testirano pre nego to mu je dato znanje. Danas je ova
situacija potpuno drugaija. Svakome se daje znanje bez
razlike, uz brojnu atraktivnu iiteraturu, bez ideje o razvoju bia
kao primarnog faktora.
Da bi ovek primio "vie" znanje, mora imati kvalitetno
bie, kako bi stvorio so u sebi. Ako uzmemo da je znanje hlor, a
bie natrijum, tada, ukoliko ovek nema u sebi dovoljno
natrijuma koji bi se sjedinio sa hlororn koji dotie spolja, nee u
sebi imati soli. Hlor ga u tom sluaju truje. Znanje koje se prima
bez dobre osnove, o eemu Jevanelja esto govore, moe da
stvori samo otrov za Svet. Takvo sticanje znanja moe doneti
jedino loe rezultate. Ali misterija je jo dublja. Ezoterijsko
uenje o znanju i biu odnosi se na injenicu da se znanje ne
moe razumeti ukoliko ne postoji odgovarajua razvoj bia.
ovek moe mnogo zna, a da u isto vreme ne razume nita,
zato to njegovo bie nije doraslo njegovom znanju. Kao
posledica toga, nikakvo unutranje jedinstvo izmeu njegovog
bia i njegovog znanja nije mogue. Danas sreemo ogroman
broj knjiga koje su pune znanja, ali bez razumevanja. Vidimo da
naune injenice daju najlolja objanjenja. ovek slabog bia
a velikog znanja moe jedino objaviti besmislen materijal koji
nikuda ne vodi. A pored toga, samo komplikuje stvari i ini ih
nerazumljivim. I tako, savremena nauka sve previe komplikuje,
a to oigledno ne vodi nikuda. Bezbroj naunika pie naune
radove koje niko ne razume, ak ni oni sami. Raziog tome je
priroda znanja koje vie nije razumljivo zato to se bie ne
uzima u obzir. Ezoterija je uvek uzimala u obzir prirodu znanja.
Oduvek se podrazumevalo da znanje treba da vodi
razumevanju, a da je razumevanje mogue jedino uz
odgovaraju razvoj bia. To je najdublja ideja u Ijudskoj
psihologiji o uspostavljanju jedinstva koje dovodi do unutranje
evolucije. Ovaj brak, ili jedinstvo, oznaava sjedinjavanje znanja
i bia jedne osobe i vodi unutranjem razvoju. Parabola o
44

pretvaranju vode u vino govori o tome. Ona oznaava da je

Hrist sjedinio svoje znanje sa Dobrom svog bia. Njegovo
znanje i dobrota njegovog bia postali su jedno. Ponovimo ono
to je ve reeno, kada Domain proslave govori o dobrom vinu
i da Dobro dolazi na kraju. Pre svega, ovek mora biti nauen
Istini ili znanju, a onda Dobrota toga dolazi kasnije. U stvari,
Dobro mora prethoditi znanju, ali o tome emo kasnije. Ono to
je Dobro jeste pre svake Istine, ali povremeno nam izgleda da
znanje dolazi prvo. Krajnji cilj u ivotu je Dobro. Ako kaemo da
je na vrhu svega Dobro, onda je ono ispred svega i samim tim
prvo na skali, ali nam ponekad izgleda kao da znanje dolazi
prvo. Svo znanje treba da vodi Dobru. Zbog toga je Dobro prvo
na skali, iako naim ulima, koja su pod uticajem vremena i vide
samo popreni presek celog postojanja koji nazivamo sadanji
trenutak, to izgleda obmuto.

Za uporednu ideju vidi Prilog.

45

GLAVA ETVRTA

O DOBRU IZNAD ISTINE

PRVl DEO
U Jevaneljima je u nekoliko navrata zabeleeno da je
Hrist vreao fariseje naruavanjem obiaja Sabata. To je ove
posebno Ijutilo. Po osnovu svojih verskih zakona i normi
smatrali su da je zabranjeno ak i "dobro" initi na Sabat. Re
farisej odnosi se na unutranje stanje oveka koji, da bi se
pokazao, postupa samo u skladu sa spoljanjim zakonima i
zabranama i osea se zaslunim u ouvanju istih, a to je u
suprotnosti sa situacijom kada ovek dela istinski iz onog to je
dobro. U Jevaneljima je ovo ilustrovano kroz razne dogaaje
kao to je npr. sluaj Dobrog Samarianina koji se saalio na
ranjenog oveka koga su napali razbojnici, dok su ga svetenik
i Levit zaobili i preii na drugu stranu. Ova osobina fariseja je
posebno uoljiva kada za osnovu svog delovanja koriste stav u
vezi sa krenjem zakona koji se tie rada na Sabat. Jednom
prilikom, na Sabat, u sinagogi, Hrist je iscelio oveka koji je
imao osuenu desnu ruku. Spominje se ba desna ruka zato
to u drevnom jeziku parabola ona simbolizuje mo da se ini i to ba da se ini dobro. Ova slika se koristi da predstavi same
fariseje; njihova mo da ine dobro - osuila se. Pre nego to je
iscelio oveka, Hrist je pogledao okolo i rekao svim prisutnima:
Zapitau vas: ta treba u subotu; dobro initi ili zlo initi?" Stav
fariseja bio je da se verski zakon mora striktno potovati. Ovde
je uoljivo da Hrist ne govori o Istini ve o Dobru. ta dolazi
prvo? Iz citata Jevanelja po Luki sledi:

46

"A dogodi se i u drugu subotu da on ue u sinagogu i

uae, i bjee ondje ovjek kome desna ruka bjee suha.
Motrahu pak na njega knjievnici i fariseji nee li u subotu
iscijeliti, da bi nali optubu protiv njega. A on znaae pomisli
njihove, i ree ovjeku koji imae suhu ruku: Ustani i stani na
sredinu! A on podigavi se stade. A Isus im ree: Zapitau vas:
ta treba u subotu: dobro initi ili zlo initi? Duu spasiti ili
pogubiti? A oni utahu. I pogledavi na sve njih, ree mu: Prul
ruku svoju. A on uini tako; i ruka mu posta zdrava kao i druga.
A oni se napunie bezumlja, i govorahu meu sobom ta bi
uinili Isusu". (Luka 6: 6-11)
Jasno je da ovaj dogaaj afirmie postupanje iz onog to
je Dobro. Hrist postavlja ono to je Dobro iznad onog to je
Istina. Prema farisejima, Istina je Mojsijev zakon i zapovesti
koje, uzete doslovno, zabranjuju rad na Sabat: "... est dana
radi, i svruj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu
Bogu tvom; nemoj raditi nikakav posao..." (5 Moj. 5: 13,14) i
stavljaju Istinu iznad Dobra. ta ovde moramo razumeti? ta
lei u osnovi ove prie? Znamo iz istorije da su sve religijske
nesuglasice i progoni stvar doktrine, to jest posledica su samo
onoga to je Istina, iskljuivo onoga to je plod znanja i
miljenja. Da je sav Ijudski rod milostiv, da svi postupaju iz
Dobra, ne bi se javljale onolike rasprave i proganjanja. Kada bi
svako voleo svog blinjeg kao sebe, istinitom Ijubavlju prema
Bogu kao izvoru vrhovnog Dobra, niko ne bi ubijao ili krao ili
lano svedoio i slino. U stvari, Mojsijevih deset boijih
zapovesti, deset zapovesti zapisanih na kamenim pioama, ne
bi imale nikakav znaaj. Meutim, onima koji su iveli prema
zakonu i nisu nita razumevali, sve to je zapisano bilo je
vanije od nekog prikrivenog znaenja. Da je ovek u
potpunosti dobar, ne bi ni bilo potrebe za zakonima ili
zapovestima, niti bi bilo potrebe za uenjem bilo kakvih Istina, ili
za sticanjem znanja. On ne bi mogao da ubije, jer bi iz Dobra
znao da je to nemogue uiniti. Kako moe da ini Dobro
svom blinjem ubijajua ga? Kako moe da mu ini Dobro
potkradajui ga? Poslednjih pet zapovesti su uenje o Dobru.
Cilj sveukupnog znanja je samo jedno: "ta je Dobro?". Ne
47

postoji drugi cilj ili smisao znanja osim Dobra. Ali, to je danas
izgubljeno iz vida i Ijudi veruju da je znanje samo sebi cilj. To je
pogreno. Svo znanje treba da vodi Dobru. Kom cilju danas
isto znanje vodi oveanstvo? Ako se sada zapitamo zato je
Istina uopte neophodna, odgovor je da je to zbog toga to
ovek nije dobar, to jest nivo Dobra u njemu je veorna nizak. I,
postoji samo jedan nain da se podigne nivo Dobra u oveku.
Jedino spoznajom Istine o boljem Dobru. Da bi se uzdigao,
ovek mora da se ui Istini. Kakvoj Istini? On mora biti
poduavan i mora da naui i sprovodi znanje o Istini koja
pripada "viem" Dobru, a ne nivou Dobra koji u njemu postoji.
Jer, u svakoj osobi postoji izvestan nivo Dobra. Novi nivo Dobra
ovek prvo mora da dosegne znanjem. Kroz izuavanje ili
saznavanje, to jest kroz uenje o Istini kako dostii vii nivo
Dobra; ako iskreno pokuava da postupa iz tog uenja i uvia
kakvu vrednost i znaenje to uenje ima za njega, on dostie
novi nivo Dobra, to jest novi nivo sebe. Kada dostigne nivo na
kojem Dobro svega to je nauio kroz znanje postaje aktivno,
on ne mora vie da se bake sa znanjem koje ga je dovelo do
tog dostignutog nivoa. Kao gruba metafora moe posluiti
primer oveka koji, penjui se na planinu, mora da iskoristi
svoje znanje o penjanju. Kada stigne na vrh, vidi sve na nov
nain. Vidi, sa visine koju je dosegao, novu povezanost svega i
ne treba da misli vie o sredstvima koje je morao da upotrebi
kako bi dotle stigao. Mojsijev zakon, ili bar deset zapovesti, jesu
instrukcije koje dolaze iz Istine kako postii nivo Dobra", na
kome (nivou), kao zapovesti, one nemaju dalji znaaj. Meutim,
ako se shvate kao cilj, a ne kao sredstvo za postizanje cilja,
postaju kamen spoticanja.
U gore navedenom citatu Hrist govori iz Dobra, a ne iz
doslovne Istine; a farisejii ga osuuju i mrze drei se upravo te
doslovne Istine. Istina o viem nivou moe da se shvati kao
Istina nivoa Dobra na kom sam ovek jeste - Istina njegovog
sopstvenog nivoa. ovek tada vidi tu Istinu koja treba da ga sa
nivoa Dobra na kome se nalazi dovede do vieg nivoa Dobra.
Ako je njegov nivo Dobra sopstveni interes i samoljublje, on
moe da iskrivi "viu" Istinu u skladu sa svojom sujetom, kao to
48

to inae svi i rade. To jest, moe potpuno izokrenuti njeno

znaenje. Ono to se naziva Boijom Rei u Jevaneljima jeste
Istina o tome ta je neophodno za dostizanje vieg nivoa Dobra
- to jest ta je neophodno za unutranju evoluciju, jer potpuna
unutranja evolucija predstavlja dostizanje "vieg" Dobra kroz
znanje. Problem odnosa Istine i Dobra tako postaje jasniji. Novi
nivo Dobra u oveku ne moe da se postigne direktno. On
jedino moe da se postigne pomou instrukcija o nainu za
njegovo dostizanje, a te instrukcije moraju imati formu Istine o
tom viem nivou Dobra. To jest, ona mora doi, pre svega, u
formi znanja koje ovek mora da stie i primenjuje na svoj ivot.
Znanje o "viem" Dobru mora prvo da doe kao Uenje. Kada
se to ispuni, kada ovek kroz znanje o Istini kako da dostigne
v i i nivo Dobra, dosegne to novo Dobro, pokuavajui da ga ivi
iskreno kroz sve svoje unutranje napore, tada se ova Istina ili
znanje koje prvo dolazi, zamenjuje nastalim Dobrom; i od tada,
Istina ili Znanje koje ga vode ka tom novom stanju, zauzimaju
drugo mesto, jer su ispunili svoj zadatak vodia do vieg nivoa.
Odnosno, ono to je bilo prvo postaje drugo, a ono to je bilo
drugo postaje prvo. Deava se promena mesta. U poetku
Istina zauzima mesto Dobra: a onda Dobro zauzima mesto
Istine. Zapravo, est dana rada u postanju oveka i sedmi dan
odmora predstavljaju est etapa u razvoju znanja i dostizanje
samog Dobra, koje se naziva Sabat. Mnogo je toga i u Starom i
u Novom zavetu reeno o promeni mesta u poretku stvari,
odnosno o tome da je prvo poslednje, a poslednje prvo, da je
upadljivo koliko to nije shvaeno, s obzirom na uticaj psihologije
koja lei u osnovi stvarnog uenja o oveku i njegovoj
unutranjoj evoluciji. Meutim, Ijudi se grevito dre za Istinu
kao krajnji cilj i tako najlake oseaju svoje doktrinarne razlike,
bilo religijske bilo politike. U Starom Zavetu, kao primer u
kome Istina zauzima mesto Dobra, postoji neobina pria o
Jakovu koji je glumio Isava, odnosno zauzeo je njegovo mesto.
Jakov se preruava u Isava nosei kozje krzno na rukama i
vratu jer je njegov brat bio rutav. On odlazi kod svog skoro
potpuno slepog oca Isaka, nudei mu jelo od ulova, govorei:
"Ja, Isav tvoj prvenac; uinio sam kako si mi rekao: digni se,
posadi se da jede lov moj, pa da me blagoslovi dua tvoja".
49

(Postanje 27: 19) Isak mu je dao blagoslov koji je zapravo bio

namenjen njegovom starijem sinu Isavu, Dobro je zaista prvo,
jer samo je Bog, i jedini On, definisan kao Dobro. To znai
prvoroeno. Ali, da bi se dostiglo Dobro, istina mora biti prva, i u
tom smislu Jakov zauzima mesto Isava. Pogledajmo dalje
neobinu priu o Faresu i Zari, Judinim blizancima, ije je
roenje opisano na ovaj nain:
"/ kad se poraae, jedno dete pomoli ruku, a babica uze
i veza mu crven konac oko ruke govorei: Ovaj je prvi. Ali on
uvue ruku, i gle izae brat njegov, a ona ree: Kako prodre?
Prodiranje neka ti bude. I nadee mu ime Fares. A posle izae
brat mu, kome oko ruke bee crveni konac, i nadee mu ime
Zar". (Postanje 38: 28-30)
Zato bi ovo bilo zabeleeno ako nema neko dublje
znaenje? A opet, postoji udna pria o Josifovim blizancima,
Manasiji, prvoroenom, i Jefremu, drugoroenom, koji su doneti
Jakovu da ih blagoslovi:
"Pa ih uze Josif obojicu, Jefrema sebi s desne strane a
Izrailju s leve, Manasiju pak sebi s leve strane a Izrailju s desne;
...A Izrailj pruivi desnu ruku svoju metnu je na glavu Jefremu
mlaem, a levu na glavu Manasiji, tako namjestivi ruke navla,
ako i jeste Manasija bio prvenac." (Na taj nain je Jakov ukrstio
ruke) "/ ree Josif ocu svom: Ne tako, oe; ovo je prvenac,
metni desnicu njemu na glavu. Ali otac njegov ne hte..."
(Postanje48: 13,14,18,19)
Ovo je ukrtanje ili promena mesta ruku. Ako shvatate
da Istina mora da doe prva u svakom unutranjem razvoju i
Dobro proistekne kao rezultat, a da tada Dobro dolazi prvo, a
Istina biva druga, razumeete jedno od znaenja ovog ukrtanja
ruku. Sve ove alegorije odnose se na sadanju psiholoku
situaciju oveka na zemlji u odnosu na njegovu moguu
evoluciju. ovek na zemlji sada vie ne moe biti uen Dobru
direktno. Meutim, jo uvek je sposoban da bude poduavan
Dobru preko znanja Istine.

50

DRUGl DEO
Da li je oveanstvo ikad postupalo iz Dobra? Ve je
pomenuta drevna alegorija u Postanju, u kojoj je reeno "A
bee na celoj zemlji jedan jezik i jednake rei". To se odnosi na
vreme kada je ovek postupao iz Dobra; jer jedino Dobro moe
da iznedri zajedniki jezik ili saglasnost. Bilo je vreme kada Ijudi
nisu postupali na osnovu teorija ispravnosti i pogrenosti, na
osnovu razliatih ideja o Istini, iz razliitih doktrina, sa razliatih
aspekata znanja. Delovalo se prvenstveno iz unutranjeg
prepoznavanja onoga to je dobro. To je sve ujedinilo; jer
Dobro je jedina snaga koja moe da ujedini. Sav sklad potie iz
Dobra. Dok je Dobro bilo na prvom mestu, sve drugo nije bilo
vano. ovek se mogao drati ovog ili onog stanovita, kako
mu je najvie odgovaralo, ali stavljajui Boga na prvo mesto
postizao je saglasnost sa svakim kome je Dobro prvo. Prikaz,
da je oveanstvo jednom govorilo jednim jezikom, znai da je
postojao nivo oveka na kome je Dobro bilo na prvom mestu i
zbog ega su svi govorili zajednikim jezikom. Usledio je proces
degeneracije predstavljen gradnjom Vavilonske kule, sa ciljem
da se dosegnu Nebesa:
"A bee na celoj zemlji jedan jezik i jednake rei. A kad
otidoe od istoka, naoe ravnicu u zemlji senarskoj, i naselie
se onde. Pa rekoe rnedu sobom: Hajde da pravimo ploe i da
ih u vatri peemo. I behu im opeke mesto kamena i smola
zemljana mesto krea. Posle rekoe: Hajde da sazidamo kulu,
kojoj e vrh biti do neba". (Postanje 11: 1-4)
Onda sledi alegorijski prikaz situacije u kojoj su poeli
pogreno da razumevaju jedni druge, a to je predstavljeno
upotrebom razliitih jezika i kroz njihovo rasejanje.
Prvi stih: "A bee na celoj zemlji jedan jezik i jednake
rei", znai da je jednom na zemlji oveanstvo bilo na
odreenom stepenu jedinstva, Drugi stih: "A kad otidoe od
istoka, nadoe ravnicu u zemlji senarskoj, i naselie se onde",
znai da su poeli da se udaljavaju od stanja jedinstva, to jest,
51

"otidoe od istoka". Oni su se udaljili od izvora stanja jedinstva i

na taj nain spustili svoj nivo bia, to jest "naoe ravnicu i
naselie se". Tada su poeli da izmiljaju sopstvena gledita,
prestajui da budu i dalje u kontaktu sa izvorom, to jest "hajde
da pravimo ploe (cigle)... i behu im ploe mesto kamena i
smola mesto krea". Kamen, kao to smo ve videli, predstavlja
Istinu. Oni vie nisu imali Istinu: "behu im ploe mesto kamena",
to jest, neto to je napravio ovek umesto Boije Rei. Ploe
umesto kamena. Izgubivi kamen, to jest istinski originalnu
misao, oni su odluili da peku cigle i grade za sebe. Uzimali su
zemljanu smolu umesto krea, to jest neto zlo umesto neeg
dobrog. Reili su da sebi dignu kulu ak do neba, to jest da
uzdignu sebe do nivoa Boga. Sve to se zasniva na samoljublju
eli da uzdigne sebe, poto samoljublje tei samo da poseduje i
ima mo nad svim. Ono eli da uzvisi sebe; otud predstava kule
u gornjoj paraboli. Sve to je reeno, a i ono to sledi, govori da
je ovek poeo da umilja kako je on sam izvor Dobra, a ne
Bog. On je poinio spiritualni akt zvani kraa, na koji se odnosi
osma zapovest: "Ne krad!". Pripisao je sebi ono to mu ne
pripada i ono ega nije uzrok. Ta psiholoka kraa je
nastavljena, sve dok danas nije dostigla zavidne razmere, tolike
da Ijudi sebi preutno pripisuju sve, ak i ivot. A rezultat te
originalne krae je da vie ne postoji zajedniki jezik. Zapoinje
pometnja jezika. Deava se "jezika konfuzija". Nema vie
zajednikog jezika, to jest, ovek je prestao da razumeva svog
suseda jer nije vie bilo nikakve zajednike osnove
razumevanja koju jedino moe da da zajednika percepcija
Dobra. Jedinstvo je zamenjeno Vavilonom. Ovo je sadanje
stanje stvari u svetu u kome ovek pripisuje sebi sve i nema
nikakvu drukiju ideju o Univerzumu ili o znaaju oveanstva
na zemlji. On pripisuje sebi um, misao, svesnost, oseanje,
volju, ivot, i - u stvari, sve, iako jeste i mora da ostane
nemoan da objasni bilo ta od navedenog. I njegovo jedino
objanjenje Univerzuma danas jeste da je on nastao sluajno i
da je njegovo postojanje bez znaaja.

52

UDO U BANJI VITEZDA

Ovo udo opisano je samo u Jevanelju po Jovanu. Jezik
tog Jevanelja je emocionalan. To je vrlo neobino Jevanelje.
Potpuno je pogreno ako pretpotstavimo da ga moemo
razumeti proitava ga samo jednom ili dvaput Niko ne zna
tano ko ga je zapravo napisao i kada. Portret Isusa Hrista, dat
u ovom Jevanelju, razlikuje se od onog koji je dat u prva tri,
tzv. sinoptika Jevanelja. Sinoptika su, ne zato to su pisana
na osnovu oiglednih uvida, jer Luka i Marko nikad nisu videli
Hrista, nego zato to se na nekakav nejasan nain nihove
istorijske prie "podudaraju". Meutim, kada itamo Jevanelje
po Jovanu, oigledno je da nema pokuaja da se zapis
Hristovog sluenja na zemlji pretoi u progresivno istorijsko
pripovedanje. Ko je bio taj Jovan ije ime je vezano za ovo
Jevanelje? Kada je ono objavljeno? Niko ne moe zasigumo
da da odgovor na ta pitanja. Da li je pisac ovog Jevanelja
stvarno Jovan, onaj to je oslonjen na grudi Isusove, uenik
koga je Hrist voleo? To je nemogue rea. Jezik ovog
Jevanelja je neobian i, na izvestan nain, lik Isusa Hrista
prikazuje se u neobinom svetlu. Takoe, u njemu je saopteno
samo nekoliko uda, i poevi sa pretvaranjem Vode u Vino
(to nije dato u drugim Jevaneljima), sva su vrlo neuobiajena.
I podrobno su ispriana. Izmeu ostalog, odlikuju se i
upotrebom jezika brojeva, to jest numerologije.
Zaponimo razmatranjem prikaza uda koje je izveo Isus
u banji Vitezdi. To udo, koje je dato samo ovde, jeste tree
eudo saopteno po Jovanu, a kome je prethodilo pretvaranje
Vode u Vino i Izleenje Noblemanovog sina na Kapernaumu.
"Potom bjee praznik judejski, i izie Isus u Jerusalim. A
u Jerusalimu kod Ovijih vrata postoji banja, koja se jevrejski
zove Vitezda, i ima pet trijemova. U njima leae veliko
mnotvo bolesnika, slijepih, hromih, suhih, koji ekahu da se
voda zatalasa. Jer aneo Gospodnji povremeno silaae i
uzburkavae vodu; i koji bi prvi uao poto se uzburka voda,
53

ozdravio bi, ma od kakve bolesti bolovao. A ondje bijae neki

ovjek koji trideset i osam godina bjee bolestan. Kad vidje Isus
ovoga gde lei, i razumje da je ve rnnogo godina bolestan,
ree mu: Hoe li zdrav da bude? Odgovori mu bolesnik:
Gospode, ovjeka nemam, da me spusti u banju kada se
uzburka voda: a dok ja doem, drugi sie prije mene. Ree mu
Isus: Ustani, uzmi odar svoj i hodi! I odmah ozdravi ovjek, i uze
odar svoj i hodae. A taj dan bjee subota. Tada govorahu
Judejci iscijeljenom: Subota je, nije ti doputeno da nosi odar.
On im odgovori: Koji me uini zdravim on mi ree: Uzmi odar
svoj i hodi. A oni ga zapitae: Ko je taj ovjek koji ti ree: Uzmi
odar svoj i hodi? A izlijeeni ne znaae ko je; jer se Isus bjee
udaljio zbog mnogog naroda na onome mjestu. Potom ga nae
Isus u hramu i ree mu: Eto postao si zdrav, vie ne grijei, da ti
se to gore ne dogodi. ovjek otide i javi Judejcima da je Isus
taj koji ga uini zdravim. I zato gonjahu Judejci Isusa, i gledahu
da ga ubiju jer injae to u subotu." (Jovan 5: 1-16)
Videete da je celo ovo udo podeljeno u dva dela. Prvi
deo je samo udo, a drugi je reakcija Jevreja na udo. Meutim,
prvi deo je opet podeljen na dva dela. Isus kae: "Hoe li zdrav
da bude?" A onda: "Uzmi odar svoj i hodi". Pogledajmo sada
ono to je izreeno pre nego to se udo desilo i shvatiemo, s
obzirom na ulogu drevnog jezika parabola, da sve to to je
reeno ima posebno znaenje. Mnotvo lei bolesno na mestu
koje se naziva "ovija vrata" i u njemu je pet tremova. U ovih pet
tremova lei mnogo "bolesnika, slepih, hromih, suhih". Ve
znamo da u jeziku parabola rei bolestan, hrom, paralizovan
itd., oznaavaju psiholoka stanja. U udima koja su data u
Jevanelju po Jovanu, broj pet se pojavljuje opet u vezi sa
enom Samariankom koja je imala pet mueva i kojoj se Hrist
obratio na Izvoru. On joj je rekao da je imala pet mueva i da
njen sadanji mu nije njen pravi mu: i tada joj je govorio o
"ivoj vodi", to jest o ivoj Istini - koje, rekao je, ovek jednom
kada se napije, nee vie oedneti. A ona tada ree: "Gospode,
daj mi tu vodu da ne ednim i ne dolazim ovamo da zahvatam".
(Jov. 4 : 1 5 ) Kada primamo uenje koje apsolutno nije od
spoljnog sveta, to jest nije na bazi pet ula koja nam prikazuju
54

spoljni svet, svet ula - to se teko prihvata. ak iako se to

desi, mi jo uvek ivimo veoma blizu pet ula, to jest, i dalje
ostajemo u okvirima svih ideja koje pripadaju spoljnom svetu i
koje su iskrivljene preko naih ula, a ne moemo da ih ne
uzimamo kab realnost. ula nam daju oseaj vremena i
prostora; mi razmiljarno u dimenzijama vremena i prostora i ne
moemo da izaemo izvan okvira takvog razmiljanja,
zasnovanog na uiima. Meutim, naa najdublja misao jeste
izvan svakog vremena i prostora. Naa ordinama misao je, tako
da kaem, ograniena u dimenzijama vremena i prostora i mi
ne znamo kako da mislimo na nov nain, nezavisno od tih
ulnih kategorija. ak i da pristanemo na ideju venosti, to nije
povezano sa vremenom i prostorom, mi to ne moemo da
shvatimo. ak i da saznamo o uenju koje je izvan kategorija
vremena i prostora, ne moemo da uhvatimo njegovo
tumaenje venosti, zato to nismo u stanju da razmiljamo u
dimenzijama bezvremenosti i besprostornosti. Zbog toga smo
stalno unutar tih pet predvorja ula, i mada znamo za drugu
vrstu uenja i ak vidimo Istinu koju ono nosi, ipak ne moemo
da se oslobodimo snage spoljnog sveta i njegove ulne
realnosti. Ovde, dakle, lei mnotvo onih koji su uli kroz "ovija
vrata" i ostali u predvorju pet ula. Bogalji su oni, koji nisu ni u
jednom od ovih svetova. Oni su bolesni, slepi, sakati i osueni,
zato to psiholoki ne mogu da se pokrenu ni u jednom smeru.
Ipak, njihove oi su uprte u udesne vode u banji, koja se
povremeno uskomea u ivotu i oni se izlee jedan po jedan, a
prema svojoj sposobnosti da uu u banju nakon to je aneo
uzburka. Banja, to jest vode, oznaava u jeziku parabola Istinu
Rei. Svi ovi ijudi sakupljeni oko Istine Rei Boije ne mogu
prodreti u nju na pravi nain. Suvie su blizu realnosti ivota,
okrenuti vidljivim pojavama stvari, to jest mislima koje se
baziraju na ulima. Mi smo kao mnotvo koje lei unutar pet
predvorja u ovom udu, i eka da neto unese verovanje u
njihov smisao ivijenja. Ovde su svi oni koji su prihvatili Istinu
vieg reda, to zahteva novi nain razmiljanja, ali kojima je jo
uvek blizak uobiajeni nain razmiljanja; oni su prihvatili Re,
Istinu o unutranjoj evoluciji i ponovnom raanju, ali ne mogu to
da urade. Oni su blizu prirodne Istine, a gledaju u duhovnu
55

Istinu i nalaze se izmeu dva njena nivoa, Istine na bazi pet

ula i Istine na bazi Boije Rei. Zato je ovek u ovom udu
predstavljen kao ovek koji lei u krevetu. Psiholoki gledano,
ovek lei u svojim verovanjima i mislima. On obitava u Istini
koju je primio, ali ne moe da se kree u njoj, to jest ne moe
da je ivi i radi. Hrist kae: "Uzmi odar svoj i hodi'. Hrist ovde
predstavlja onu mo koja moe biti data oveku da se kree, da
ivi, da radi ono to on zna da je Istina. Isus uzima ulogu
anela koji uzburkava vodu Istine i ini je ivom. Isus uvek
predstavlja u udima snagu Dobra koje deluje na Istinu i ini je
ivom. ovek moe da uini Istinu ivom jedino uvidom u njeno
Dobro i, ako shvati da ga Dobro Istine ui, on spontano radi iz
svoje volje. ovek je unutar sebe i Istina i voija. Kao Istina,
ovek lagano deluje iz Istine. Meutim, ako vidi Dobro svoje
Istine, on deluje iz svoje volje, zato to njegova volja prelazi
odmah u ono to smatra Dobrom, a nerado u ono to vidi samo
kao Istinu. Ceo ovek je Istina o sebi, sa voljotn koja prelazi u
Dobro. Zbog toga u udu kod banje Vitezde, kada je upitan da
li hoe da bude zdrav, ovek kae Isusu: "Gospode, ovjeka
nemam, da me spusti u banju kada se uzburka voda: a dok ja
doem, drugi sie prije mene". On opisuje svoju bolest koja ga
psiholoki ini hromim, osakaenim i uvenulim. Uvek je suvie
spor. On je uvek drugi, nikad prvi. ovek koji deluje samo iz
Istine, deluje iz onog to je drugo u njemu. Kada bi delovao iz
svoje volje, delovao bi iz onog to je prvo u njemu. Isus mu daje
mo delovanja iz volje, to jest mo da se pokrene iz kreveta
Istine u kome lei, da hoda i ini, i da je ivi. Isus ga izdvaja od
sveta, od snage ula, i ani da vidi Istinu kojoj je uen na iv
nain. Na taj nain, ovek biva izleen od svoje psiholoke
bolesti - od blokade pristupa "vioj" Istini, iji je uzrok "nia"
Istina. I sve to je uraeno na Sabat, to jest na dan koji jezikom
parabola oznaava potpuno odvajanje od sveta i njegovih briga.

56

TREI DEO
Rei Hrist i Isus imaju razliita znaenja u Jevaneljima.
Moemo biti sasvim sigurni da svaka re koja se koristi u
Jevaneljima ima posebno znaenje poteklo iz drevnog jezika
parabola. Isus ima jedno, a Hrist drugo znaenje. Izraz Isus
Hrist, upotrebljen je samo dvaput u Jevaneljima, i to je u oba
sluaja uinio Jovan. U svim ostalim sluajevima, koriste se rei
ili Isus ili Hrist. Re Hrist, odnosi se na Istinu u okviru Rei
Boije, to jest Istinu koja moe da dovede oveka do unutranje
evolucije. Re Isus, uvek se odnosi na Dobro istine. Dobro i
Istina su sjedinjeni u Isusu Hristu. Po reima Jovana: "...a
blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista". (Jov. 1:17)
Jovanovo Jevanelje napisano je iz Dobra, odnosno iz
sjedinjenosti Dobra i Istine. Zbog ovoga su, na samom poetku
Jovanovog Jevanelja, " blagodat i istina Isusa Hrista"
suprotstavljeni Istini (Mojsijev zakon) koja je bila izraena kroz
Jovana Krstitelja, i skoro odmah nakon toga sledi svadba u
Kani Galilejskoj, sa udom pretvaranja Vode u Vino.
U ovoj paraboli o oveku udesno izleenom u banji
Vitezdi, kazano je da mu se Isus obratio. U stvari, oveku se
iznutra obratilo Dobro znanja koje on sam ima u sebi.
Sveobuhvatno uenje koje pripada viem nivou oveka, mora
zapoeti iz dela Istine pre nego to Dobro toga moe da bude
ostvareno. Ovde Isus deluje kao Dobro uenja o unutranjoj
evoluciji, o evoluciji o kojoj ovek zna, zato to nije sasvim u
spoljnom ivotu, nego je sa svojih pet ula odvojen od njegovog
direktnog uticaja i istrajno gleda u udnovatu vodu koja ga lei.
Isus daje oveku volju da ini ono to ve poznaje kao Istinu,
osposobljavajui ga da vidi Dobro te Istine. I poto sva Istina,
da bi bila Istina, mora voditi sopstvenom Dobru, a to se deava
u fazama, korak po korak, sve dok razumevanje Istine ne
dovede do krajnjeg Dobra Istine, kae se da Isus,
predstavljajui konanu realizaciju Dobra Istine, lei na
poslednji ili sedmi dan. Na taj nain Isus, predstavljajui Dobro
uenja o Hristu, lei na Sabat. Jevreji su uvedeni svrsishodno,
57

iz mnogo razloga, a jedan je da oni predstavljaju narod koji dri

samo do Istine, ne marei za Dobro kome ona vodi, Ovde se ne
misli samo na Jevreje kao narod koji se doslovno pridravao
Mojsijevih zakona. Ovo znai mnogo vie od toga. Oznaava
one koji ne mogu da izau izvan znanja kao takvog i koji
osporavaju i diskutuju iz Istine, iz doktrina i teorija, i ne mare za
samo Dobro. Dobro (od) znanja, Dobro (od) Istine jeste faza
koja se teko dostie. Ali kada je dostigne, ovek poinje da
deluje iz poslednje faze Istine i prve faze Dobra, kada znaenje,
unutarnji oseaj i povezanost svega emu je uen, korak po
korak pree u realizaciju, a Istina se transformie u Dobro (od)
nje same. ovek vie ne misli o fazama Istine koje su ga dovele
do vieg nivoa Dobra - do te unutranje percepcije Dobra u
sveukupnosti onog to je uio. Sada e on delati odmah kroz
oseanje Dobra. Nee morati da konsultuje Istinu i da se
podsea na nju. Ako Istina, ako znanje, ne vodi dobru ili
njegovoj primeni, a to je istinski povezano, zbog ega treba
uopte da istraujemo Istinu ili znanje? Znanje je neiscrpno sve
dok ne dovede do cilja, a to je - Dobro. Dobro je vrhunac Istine.
U tom smislu, Isus kao Dobro, stoji na vrhuncu Istine koja se tu
pretvara u poimanje Dobra, i gde dolazi do njihovog istinskog
sjedinjenja. I kao takav, On ani uvek uda koja transformiu
Istinu u Dobro; lei hromost, sakatost, sasuenost, slepilo, to
jest lei sve one koji stoje samo u Istini i nisu u stanju ni da
zaponu sa uvidom da sva doktrina, sva Istina, svo znanje,
moraju da vode Dobru da bi imali neko znaenje. Kad bi se
pratilo samo znanje radi znanja, dolo bi do nerazumevanja, ne
samo znaenja avota i sebe, nego i Univerzuma. Psiholoki
shvaeno, Univerzum predstavlja i Istinu stvari i Dobro stvari.
Kada ovek deluje iz oseanja Dobra bilo koje Istine koju zna,
on deluje iz svoje volje - iz svoje elje, jer mi hoemo Dobro, a
mislimo Istinu.
U udu u banji Vitezdi, oseajui samo Istinu uenja
izvan ivljenja u ovom svetu, ovek ne bi mogao da deluje
prvenstveno iz svoje volje ili oseanja Dobra. On lei blizu ula,
blizu bukvalnog znaenja Boije Rei. lako je gledao prema
udesnom znaenju, bazenu koji su uzburkali aneli, nije
58

mogao to da shvati. On lei u Istini, ali ne moe da se kree

uspravno u njoj. Isus, kao Dobro Istine u kojoj ovek lei, podie
ga. ovek vidi Dobro u svemu onom to mu je bilo poznato
samo kao Istina. I tada njegova volja, njegova elja, prelazi u
sve to zna, i on poinje da ivi svoju Istinu kao Dobro. Istina je
bila prva zato to mora tako da bude. ovek mora prvo da ui
Istinu. Meutim, Dobro Istine prethodi Istini, jer sva Istina moe
da proistekne jedino iz Dobra. Zbog toga je Istina u stvarnosti
druga, a Dobro prvo. Ali u vremenu i prostoru ovek mora da
naui sve u vezi sa pogrenim putem pre nego to opazi i
dostigne njeno Dobro. ovek koji lei u Istini, sa aspekta banje
Vitezde, stavljao je Istinu na prvo mesto i nastavljao tako da
ini, ali je zbog toga bio uvek drugi, uvek suvie kasnio. Bio je
drugi zato to je uzimao Istinu kao prvo. Isus ga je izleio - to
predstavlja shvatanje Dobra Istine. Onda je ovek stavio Dobro
kao prvo, a Istinu kao drugo i - bio izleen. udo se dovodi u
vezu sa ovim dubokim pitanjem prvog i drugog i - promene tog
redosleda. A promena redosleda stavlja Dobro na prvo, a Istinu
na drugo mesto. Tada ovek postaje ceo, jer celovitost Istine
lei u ostvarenju Dobra od nje same. udo konano oznaava
da ovek, ma koliku Istinu znao, ne moe iz nje da deluje
svojom voljom sve dok ne uvidi njeno Dobro, a to je zadnji
stadijum Istine koji se zove Sabat, gde Dobro dolazi prvo. Zbog
toga on ini greh bivajui samo u Istini i postavljajui Istinu na
prvo mesto. On promauje put smatrajui Istinu za cilj. On
stavlja Istinu na prvo mesto, a ne uzima je kao sredstvo za
postizanje Dobra. Zato mu Isus kae: "Ne grei vie". Ovo na
grkom znai: "Ne previaj putokaz (znak) vie". Sav "greh"
(kako je prevedeno) na grkom znai prevideti putokaz (znak) i,
u ovoj paraboli, odnosno u udu, previanje putokaza, to jest
injenje "greha", odnosi se na stavljanje Istine na prvo mesto, a
ne na uvianje da je ona sredstvo za postizanje cilja, a to je
Dobro Istine, i praktikovanje Istine iz Dobra kome tei, a ne iz
nje same kao doktrine i rituala. ovek koji deluje samo iz Istine,
iz doktrine, iz rituala - ini greh, to jest time previa i celu ideju
uenja o unutranjoj evoluciji, o ponovnom roenju, o
preporodu. Promauje celu poentu Jevanelja. Razmislimo za
trenutak o svima onima koji su, istorijski gledano, delovali iz
59

Istine bez Dobra. Uzmimo u obzir pri tom religijsku istoriju i

horore i mrnje u tom smislu. A onda pomislimo da je stvarno
znaenje greha - previanje putokaza. Isus je izleio oveka u
banji Vitezdi (to znai Kua Milosra). Kad je Dobro na prvom
mestu, ovek dela iz milosra i milosti. Tada je on ceo. Kada je
ceo, ovek vie nikad ne previa putokaz (znak). Kad Isus
odlazi od oveka koga je izleio, kae mu: "Eto postao si zdrav,
vie ne grijei".

DOBRI SAMARIANIN
Do odreene mere svako trai Dobro, isto kao kada
ovek dodaje jo uglja na vatru ako je hladno. On ne oekuje
nikakvu nagradu osim Dobra od onoga to radi. Nita nije tee
razumeti nego ta znai delovati iz Dobra u jevaneljskom
smislu, iako je znaenje praktino i ne sentimentalno, ba kao i
dodavanje uglja ako je hladno. Delovanje iz Istine, iz znanja,
lako je razumeti. Ali Istina je sama po sebi nemilosrdna i oni koji
deluju samo iz nje, najvie mogu da naude drugima.
Bacimo pogled na Parabolu o Dobrom Samarianinu,
koja je moda imala vei uticaj na oveanstvo nego bilo koja
druga. Ona je najpoznatija. Moe se razumeti onako kako je
napisana. U stvari, nijedna druga parabola nije postala opte
poznata, kao ta. Ona govori o delovanju iz Dobra, a ne iz Istine.
Jevrejin koga su povredili razbojnici, leao je na opasnom
drumu izmeu Jerusalima i Jerihona. Tuda su proli jevrejski
svetenik i Levit, a da mu nisu pomogli. Onda je naiao
Samarianin, i mada Jevreji i Samariani nemaju nita
zajedniko, on je stao i previo rane povreenom oveku. Ova
parabola se nadovezuje na dogaaj u kome je pravnik,
iskuavajui ga, upitao Hrista ta treba da radi da bi nasledio
veni ivot.
"/ gle, zakonik neki ustade i kuajui ga ree: Uitelju, ta
mi treba initi da naslijedim ivot vjeni? A on mu ree: ta je
60

napisano u Zakonu? Kako ita? A on odgovarajui ree: Ljubi

Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom duom
svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i blinjega
svoga kao samoga sebe. A on mu ree: Pravo si odgovorio; to
ini i ivee. A on, elei sebe da opravda, ree Isusu: A ko je
blinji moj? A Isus odgovarajui ree: ovjek neki silaae iz
Jerusalima u Jerihon, i zapade medu razbojnike, i ovi ga
svukoe i rane mu zadadoe, pa odoe, a njega polumrtva
ostavie. Sluajno pak silaae onim putem neki svetenik i
vidjevi ga, proe. A tako i levit, kad je bio na onom mjestu,
pristupivi, pogleda ga i prode. A Samarjanin neki putujui dode
do njega, pa kad ga vidje saali mu se; I pristupivi zavi mu
rane i zali uljem i vinom; i posadivi ga na svoje kljuse, dovede
ga u gostionicu, i postara se oko njega. I sutradan polazei
izvadi dva dinara te dade gostioniaru, i ree mu: Pobrini se za
njega, a to vie potroi ja u ti platiti kad se vratim. ta misli,
dakle, koji je od one trojice bio blinji onome to bjee zapao
meu razbojnike? A on ree: Onaj koji mu milost uini. A Isus
mu ree: Idi, pa i ti ini tako". (Luka 10: 25-37)
Delovanje iz saoseanja, delovanje iz milosra, jeste
delovanje iz samog Dobra, a ne iz ideje o nagradi. Istina sama
nema nita sa saoseanjem, nita sa milosrem.
Najnemilosrdnija gnusna dela ine se u ime Istine. Jer Istina
razdvojena od Dobra nema u sebi nieg realnog. Nema nieg
realnog to bi je proverilo, nieg realnog sa im bi se ujedinila i
dala bilo kakvo stvarno postojanje.

RADNICI U VINOGRADU
Hrist u vie navrata koristi sledeu reenicu: "Tako e biti
posljednji prvi i prvi posljednji;". Ove rel izreene su na
jednom mestu nakon to su uenici pokazali da je njihovo
poimanje ideje o Carstvu nebeskom zemaljsko i u skladu sa
stanjem stvari sa kojim su na zemaljski nain bili bliski. Hrist je
govorio kako je teko bogatom oveku da ue u Carstvo
61

nebesko. On govori o tome kako je biti bogat u suprotnosti sa

stanjem u kome se nalaze mala deca koja su nevina, jer jo
nisu stekla lanu predstavu o sebi, Uenici su shvatili njegove
rei bukvalno. Petar je uzviknuo: "Eto, mi smo ostavili sve i za
tobom poli; ta e dakle nama biti?' (Mat. 19:27) I to je
upravo pitanje koje svi Ijudi postavljaju i koje e uvek postavljati,
a postavljaju ga oni koji jo uvek ne razumeju nita. "ta imamo
od toga?", kau oni, kao da ve neto imaju, kao da su stvarno
bogati. Hrist im odgovara na nivou njihovog razumevanja. On
im obeava da e sesti na tron i suditi narodu Izraela. Ovo je
reeno ironino, ali je ironija prekrila ono to je zapravo hteo da
kae. On odgovara: "Zaista vam kaem da ete vi koji pooste
za mnom, u novom ivotu, kada sjedne Sin ovjeiji na prijesto
slave svoje, sjesti i sami na dvanaest prijestola i suditi nad
dvanaest plemena Izrailjevih" (Mat. 19: 28). Onda dodaje kao
zakasnelu misao: "Ali e mnogi prvi biti posljednji i posljednji
prvi". (Mat. 19: 30) I odmah nastavlja da protivrei onom to je
upravo rekao uenicima, zbog njihovog nerazumevanja ta je
Carstvo nebesko i kakav treba da je ovek kako bi to postigao.
U formi parabole, on im pokazuje kako sve zemaljske ideje o
"biti prvi", o nagradama i o onom to se naziva pravda,
prvenstvo, ne mogu da postoje na nivou razumevanja Carstva
nebeskog:
"Ali e mnogi prvi biti posljednji i posljednji prvi. Jer je
Carstvo nebesko slino ovjeku domainu koji ujutru rano izide
da najmi poslenike u vinograd svoj. I pogodivi se s poslenicima
po dinar na dan, posla ih u vinograd svoj. I iziavi oko treeg
asa, vidje druge gdje stoje na trgu besposleni. I njima ree:
Idite i vi u vinograd moj, i to bude pravo dau vam. I oni
otidoe. I opet izavi oko estoga i devetoga asa, uini tako.
A oko jedanaestoga asa izavi, nade druge gde stoje
besposleni i ree im: to stojite ovdje cijeli dan besposleni?
Rekoe mu: Jer nas niko ne najmi. Ree im: Idite i vi u moj
vinograd, i to bude pravo primiete. A kad bi uvee, ree
gospodar vinograda pristavu svojemu: Dozovi poslenike i podaj
im platu poevi od posljednjih do prvih. I doavi koji su oko
jedanaestoga asa najmljeni, primie po dinar. A kada dooe
62

prvi, pomislie da e vie primiti, i primie i oni po dinar. I

primivi roptahu na domaina. Govorei: Evo, ovi posljednji
jedan as radie, pa ih izjednai s nama koji podnijesmo tegobu
dana i egu. A on odgovarajui ree jednome od njih: Prijatelju,
ne inim ti nepravdu. Nisi li pogodio sa mnom po dinar? Uzmi
svoje pa idi; a ja hou i ovome posljednjemu da dam kao i tebi.
Ili zar ja nisam vlastan u svome initi ta hou? Zar je oko tvoje
zlo to sam ja dobar? Tako e biti posljednji prvi i prvi
posljednji;". (Mat. 19:30-20:16)
Ova parabola je stvarni odgovor na Petrovo pitanje: "ta
e, dakle, nama biti?" Carstvo nebesko, kae Hrist, nije ono to
vi mislite da jeste i nemogue je misliti o tome na bazi pitanja
kakva je od toga vajda? To nije neto o emu moe da se pria
u dimenziji nagrade, kako se to inae razume. Razmiljati o
tome kao o mestu gde se oveku daje tron, mo i autoritet u
odnosu na druge, kao o nagradi za ono od ega je odustao u
ivotu, znai razmiljati o idejama koje sa ovim nemaju nikakve
veze. Carstvo nebesko razlikuje se od svega to je zemaljsko,
drugaije je od svega to oveku mogu da prue njegova ula,
drugaije je od svega to ovek moe da zamisli. Neophodno je
novo razumevanje, roeno iz ideja koje ovek na nivou "zemlje"
nema. Zbog toga Hrist uporno nastavlja da govori - "Carstvo
nebesko je kao..." A u svakoj paraboli je uvedena nova ideja,
ideja koju niko na zemlji prirodno nema i o kojoj ne moe da
razmiija. Da bi preao sa nivoa razumevanja koji se u
Jevaneljima tehniki naziva "zemlja", na nivo poznat kao
"nebesko", potrebno je da se promeni kompletna osnova
ovekovog razumevanja. Meutim, dok ne doe do novih ideja,
niko ne moe da promeni svoj nain razmiljanja jer razmilja
na osnovu ideja koje sada ima. Niko ne moe da razmilja na
nov naan sa svojim starim idejama. I tu ne moe da se desi
nikakva promena uma (preobraaj), nikakvo "kajanje", ako
ovekove ideje ostaju na nivou "zemlje", na nivou na kome se
one (ideje) zasnivaju na "pojavnosti", na vienom. Da bi se
razumelo bilo ta o Carstvu nebeskom, prvobitne ideje moraju
da budu naputene, ili bolje, prevaziene. Dok ovek sa svojim
prirodnim idejama moe da razume svet i njegova carstva, vii
63

nivo Carstva nebeskog - ne moe. On ak ne rnoe ni da

zapone da razumeva neto iz te oblasti, jer nii nivo ne moe
razumeti vil.
ta je centralna ideja parabole o radnicima, koja je
sasvim nova i neobina i nije u skladu sa naim prirodnim
idejama? To je nepravednost u paraboli, koja napada na nivo
razumevanja. U skladu sa naim standardima razmiljanja, onaj
koji due radi, prirodno treba da ima veu nagradu. I
nesumnjivo je da su neki uenici oseali isto, verujui da su oni
ti koji su prvo pozvani da rade u vinogradu, koji je pak
simbolizovao Hristovo uenje na zemlji. Uenje je najpre dato
Jevrejima i uenicima pojedinano. Logino je bilo da uenici
oekuju najveu nagradu. To je bila prirodna ideja. Ali da bi se
razumelo psiholoko znaenje parabole, mora da se uhvati
centralna ideja, jer parabola uvek sadri ideju koja nije prirodna
i koja moe biti ak kontradiktorna bilo kojoj prirodnoj ideji. Lako
je razumeti ideju o Carstvu nebeskom koju su imali uenici.
Njihova ideja o tome je bila iznedrena iz ivota, a Hrist je to
znao i obraao im se u dimenziji te ideje kad im je rekao da e
sesti na tron i suditi drugima. Meutim, parabola koju im je dao
ne moe da se vee za bilo koju prirodnu ideju. Nae prirodne
ideje o pravdi i nepravdi su neke od najsnanijih ideja koje
imamo. One nas pobuuju vie nego bilo ta drugo. Ljudsko
stanovite je predstavljeno u paraboli u obliku radnika koji su
prvi pozvani, koji su oekivali da e primiti vie i koji su gunali
protiv domaina govorei: "Ovi posljednji jedan as radie, pa ih
izjednai s nama koji podnijesmo tegobu dana i eg". Odgovor
je: "Prijatelju, ne inim ti nepravdu. Nisi li pogodio sa mnom po
dinar?" A oni bi besumnje kazali: "Da - ali mi nismo znali ta e
se dogoditi. Ovo je ogromna nepravda".
ta je klju ove parabole? On se nalazi u pasusima koji
joj prethode i u samoj paraboli. Lei u definiciji o domainu u iji
su vinograd radnici bili pozvani, i spoznaje se postepeno. Ko je
domain koji je na elu dogaanja? Domain je Dobro. On je
definisan sa: "Ja sam to dobro". Domain kae: "Zar ja nisam
vlastan u svome initi ta hou? Zar je oko tvoje zlo to sam ja
dobar?". U celoj paraboli re je o delanju iz ideje o Dobru, a ne
64

iz ideje o nagradi, Ako ovek dela iz samog Dobra, on ne trai

nagradu, jer vie ne deluje iz samoljublja ili iz ideje o koristi.
Postupanje iz Dobra ini sve koji tako rade - jednakim. Delanje
iz vienja Dobra u onome to se radi ne moe da proizvede bilo
kakvo oseanje suparnitva ili besa. Niti moe da stvori bilo
kakvo oseanje oekivanja nagrade, jer postupanje iz Dobra je
samo po sebi nagrada. Delanje iz vienja Dobra u onome to
se radi nema nikakve veze sa duinom sluenja ili bilo kakvirn
razdobljem, jer Dobro je iznad vremena. Bog je definisan kao
Dobro, a On je van svakog vremena. Izvor Dobra je van
vremena; u venosti. Parabola podrazumeva vrednosti koje
imaju dimenziju venosti, a ne vremena. Ona nema nikakve
veze sa naim uobiajenim idejama nastalim na osnovama
vremena i venosti. U stihovima koji prethode ovoj paraboli
bogati ovek dolazi Hristu i kae: "Uitelju blagi, koje dobro
treba da uinim da imam ivot vjeni? A on mu ree: to me
zove blagim? Niko nije blag osim jednog Boga". (Mat. 19: 1617) Jedino je Bog dobar. Nijedan ovek nije dobar. Sva dobra,
sve to je dobro, dobra bilo ega, ta god da je to, jeste od
Boga. Bogat ovek je bogat zato to osea da se dri svih
zapovesti. On osea valjanost. On se osea pravednikom i
samim tim bogatim, poto dela iz Istine sledei sve zapovesti;
ipak, nnoda izgleda nesiguran zato to poinje da se pita o
Dobru i kako da ini iz Dobra. "Koje dobro treba da uinim?" U
jednom jevanelju je reeno da ga je Isus pogledao i da mu se
ovaj omilio. Istina je prva, a Dobro je posle. Onda se redosled
obrnuo i Dobro je dolo prvo, a Istina posle, kada ovek dela iz
Dobra. Bogatom oveku je reeno da "proda" sve to ima i sledi
Isusa. Da bi postupao iz Dobra umesto iz Istine, ovek mora da
proda svo svoje oseanje "biti zasluan", svako pridavanje
vanosti sebi, svaki oseaj da je dobar, svaki oseaj da je on
prvi. Ako misli da je dobar, on e delati iz sebe samog, iz
samoljublja, i to je razlog kazivanju da je jedino Bog dobar. U
Jevanelju po Luki reeno je: "Niko nije blag osim jednoga
Boga". (Luka 18: 19) Svo Dobro je od Boga, a ne od oveka.
Ako ovek misli da je dobar, on e neizbeno traiti nagradu za
sve to radi, jer e svako Dobro pripisivati sebi. On nee videti
Dobro kao silu koja proima svaku stvar. Oseae da je inio
65

Dobro, posebno ako je odustao od neeg sa ciljem da postupa

dobro. Bie kao Petar koji kae: "Eto, mi smo ostavili sve i za
tobom poli; ta e, dakle, nama biti?". U razmiljanju o paraboli
o radnicima, postaje jasno da uenici nisu razumeli ta se
mislilo, jer nekoliko stihova kasnije, nakon to je parabola data i
uenici je uli, oni postaju ozlojeeni zbog toga to je majka
sinova Zevedejevih dola i upitala Isusa da li oni mogu sesti
jedan sa desne, a drugi s njegove leve strane u Carstvu
nebeskom? Oni jo uvek razmiljaju u dimenzijama nagrade i
moi. Hrist doziva uenike i kae im:
"Znate da knezovi naroda gospodare njima i velikai
vladaju nad njima. Da ne bude tako meu vama; nego koji hoe
da bude veliki medu vama, neka bude sluitelj. I koji hoe meu
vama da bude prvi, neka vam bude sluga;". (Mat. 20: 25-27)
On je ve dao objanjenje o tome ta to znai - to jest
da, ako ovek pone da dela iz Dobra onoga to radi i iz Ijubavi
prema samom Dobru, sluie Dobru i biti sluga Dobra, a sve
ideje autoritarnosti, mesta i pozicije, i sve ideje o superiornosti,
sva suparnitva, sav gnev i Ijubomora i sve Ijudske ideje o
pravdi i nepravdi, postae nepostojee za njega. Poto Dobro
nema lik, postupanje na osnovu vienja Dobra u onome to
neko radi i to je zadovoljan zbog toga, znai postupanje izvan
svega linog.

66

GLAVA PETA

O ISPRAVNOSTI U JEVANELJIMA

PRVI DEO
Uzmimo iz Jevanelja neke primere Hristovog uenja o
tome ta je potrebno uraditi kako bi se prilo blie viem nivou u
oveku, a istovremeno, pokuajmo pronai znaenje za jednu ili
dve fraze koje je Isus koristio i koje nam nisu u potpunosti
jasne. On kae na jednom mestu:
"Jer vam kaam da, ako ne bude pravda vaa vea nego
pravda knjievnika i fariseja, neete ui u Carstvo nebesko".
(Mat. 5: 20)
Ovo je izjava koja ima jasno znaenje. ta ispravnost
znai i ta se misli pod tim da neija ispravnost mora biti vea
od one kod knjievnika i fariseja?
U gornjem citatu izraz "vea nego" odnosi se na
originalnu re prevazii", a to znai biti poseban i izuzetan. Ne
radi se o tome da se ta vrsta ispravnosti, koja postoji kod
knjievnika i fariseja - samo povea. ovek mora imati
drugaiju i naroitu, ili posebnu vrstu ispravnosti, koja je iznad
pomenute. U uobiajenom smislu, ispravan ovekje onaj koji se
pridrava pravila i obiaja drutva u kome ivi. On se vlada
ispravno, potujui zakone. Kod Jevreja, ispravnost je
podrazumevala pridavanje znaaja svim, ak i najbeznaajnijim
detaljima Levitskog zakona; u vezi sa svim ceremonijama,
plaanjem poreza desetinom, spoljanjim proienjima i tako
_____________________________
*Ispravnost - U prevodima svetih spisa, ova se re sree kao
"pravednost" (prim.prev.)
67

dalje. Ova forma spoljanje ispravnosti bila je u vie navrata

meta Hristovih napada. Sa stanovita Hristovog uenja, ona je
predstavljala lanu ispravnost, jer se sprovodila samo "pred
ljudima". Nije bilo drugog cilja osim prikazivanja sebe ispravnim
u oima drugih Ijudi.
Hrist kae:
"Pazite da milostinju svoju ne inite pred Ijudima da vas
oni vide: inae plate nemate od Oca svojega koji je na
nebesima. Kada, dakle, daje milostinju, ne trubi pred sobom,
kao to ine licemjeri po sinagogama i po ulicama da ih Ijudi
hvale. Zaista vam kaem: Primili su platu svoju. A ti kad ini
milostinju, da ne zna Ijevica tvoja ta ini desnica tvoja. Da bi
milostinja bila u tajnosti: i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratie ti".
(Mat. 6: 1-4)
U gornjem citatu Hrist govori da postupci u formi
spoljanje ispravnosti zadravaju oveka tamo gde je - u
sopstvenoj sujeti i divljenju samom sebi. Hrist je uio oveka
kako se moe razviti, kako moe postati Novi ovek.
Napadajui oblik ispravnosti knjievnika i fariseja, on napada
onaj nivo oveka na kome se sve preduzima samo radi sticanja
zasluga, a ne zbog toga to prosto treba da se preduzima.
ovek opravdava sebe takvog spoljanjim radnjama i
ponaanjem. Opravdavati sebe takvog znai predstavljati sebe
ispravnim. U svakome postoji veoma sloen mentalni proces,
neprekidno aktivan, ija je svrha da uini da se ovek oseea
ispravnim, nedunim. I sve dok ne pone da stie savest, koja
je bar malo dublja od one prilagoene spoljanjim obiajima i
zakonima i koja odrava njegovu pojavnost, ili pak dok ne
"izgubi ugled", oveku nije vano ta radi. On e opravdavati
sebe da bi se njegova spoljanja ispravnost mogla odrati u
oima sveta, to jest "pred Ijudima". Ovo ga stalno zadrava na
istom nivou razvoja. Hrist osuuje ovu vrstu oseanja
sopstvene ispravnosti. Cilj uenja u Jevaneljima jeste da uputi
oveka da se razvija iznutra kako bi dosegao vii nivo. Zbog
toga je reeno da ukoliko ispravnost nije drugaijeg reda
kvaliteta u odnosu na onaj kod knjievnika i fariseja, ovek ne
68

moe dosegnuti vii nivo - Carstvo nebesko. Nebesa su uvek

oznaavala to "vie" unutranje stanje, odnosno nivo koji bi
ovek mogao da dostigne. Setite se da Jevanelja jedino i
govore o moguem unutranjem razvoju oveka. Knjievnici i
fariseji ne predstavljaju Ijude koji su iveli davno, nego
dananje, ovovremene Ijude, na nivou na kome pripisuju sebi
zaslugu za sve to su uinili, koji su oarani sobom i vole sebe
iznad svega. U svom emotivnom razvoju poznaju samo
"samoljublje", kao suprotnost "Ijubavi prema blinjem".
"Samoljublje" ne podnosi druge Ijude. Istinski ceniti postojanje
drugog nezavisno od tebe i onog to eli, znai izdii se iznad
nivoa emotivnog stanja zvanog "samoljublje".
ta onda znai to da ovekova ispravnost mora da
prevazie ispravnost knjievnika i fariseja? To zavisi od onoga
ime se ovek opravdava. Takoe e zavisiti i od toga ta
ovek trai od ivota, to jest, koju vrstu Istine nastoji da sledi.
Ako samo opravdava sebe u oima sveta, bie iznutra jedna
vrsta oveka. Vrsta Istine kojoj ue Jevanelja jeste drugaija
od one u svetu i od injenica dobijenih ulima. Uvek je bilo
mnogo rasprava meu onima koji bi sasluali Hrista. U
Jevanelju po Jovanu dat je primer: "/ bijahu o njemu mnoge
prepirke u narodu: jedni govorahu da je dobar, a drugi
govorahu: ne, nego vara narod". (Jov. 7: 12) U sutini, Hrist je
uspevao da naljuti veinu Ijudi koji su ga sluali. Njegove rei
nisu bile samo udne, nego i prejake da bi bile prihvaene, i to
je Ijude Ijutilo. Svako se Ijuti kada mu se oduzima ono ime
sebe opravdava. Hrist je poduavao drugaijoj vrsti Istine,
drugaijoj od one koja moe uiniti da se ovek osea ispravno
u sebi. On je uio o prelazu sa jednog nivoa na drugi. Stalno je
govorio o viem nivou koji je nazivao Carstvo nebesko;
meutim, ak su i njegovi uenici mislili da govori o svetu i
kraljevstvu na zemlji. Dakle, kada je Hrist govorio da Ijudska
ispravnost mora biti drugaija od ispravnosti knjievnika i
fariseja, zapravo je govorio ta ispravnost znai sa stanovita
vieg nivoa i kako ovek treba da se vlada u odnosu na to.
Aspekt vieg nivoa ne omoguuje vie oveku da se ponaa na
isti nain, odnosno da trai nagrade i da se osea ispravnim
69

zbog toga, Mora razumeti da je sa stanovita Carstva

nebeskog, sva njegova uobiajena ispravnost beskorisna i ne
vodi niemu. Kada ovek primi uenje o unutranjoj evoluciji, ne
moe sebe vie da opravdava kao to je to pre radio. U svetlu
novog poretka Istine koju je nauio, on ne moe vie da se
obmanjuje starim opravdavanjem sebe, onakvog kakav jeste. U
prethodno navedenom citatu je reeno:
"A ti kad ini milostinju, da ne zna Ijevica tvoja ta ini
desnica tvoja". (Mat. 6: 3)
Ovo to je reeno, odnosi se na drugaiju vrstu
ispravnosti, preko koje je ulazak u Carstvo nebesko jedino
mogu. ta to znai? U prethodnom stihu naglaeno je da
ovek ne sme da daje milostinju kako bi bio "vien", kao to to
rade knjievnici i fariseji. Milostinja je ono to ini iz milosna.
Ona ne oznaava samo dobrotvomi in; ona oznaava
unutranje pratanje, unutranje opratanje dugova drugima. U
drevnom jeziku parabola, leva ruka oznaava zlo, a desna
dobro. U paraboli "Odvajanje ovaca od jaradi", a po ispunjenju
boijeg plana (a ne "na kraju sveta", kao to je to dato u nekim
verzijama prevoda Jevanelja; a kod nas prevedeno kao
"svretku vijeka"), reeno je da su ovce postavljene sa desne, a
jarad s leve strane. U gore navedenom stihu "da ne zna Ijevica
tvoja ta ini desnica tvoja", govori se o dva nivoa u oveku, ija
se razliitost mora uiniti oiglednom. Uoite da ne smemo
dozvoliti levoj ruci da zna ta ini desna, a ne i obrnuto. ovek
je na svom uobiajenom nivou "grean" i to ovde znai da je
potonuo u sopstveno samoljublje, tatinu i kreaciju ula. ula su
svet. Desna ruka znai vii ili poetak vieg nivoa razumevanja.
ovek ne sme da pobrka ova dva nivoa, to jest, kako stih kae
- ne sme dozvoliti da njegova leva ruka zna o tome ta njegova
desna ini. Leva ruka je nii nivo kojim vlada samoljublje. Ono
to ovek ini sa vieg nivoa mora se drati podalje od neeg. U
delima unutranjeg milosra, dok daje milostinju, ovek ne sme
da deluje iz ideje o nagradi, jer ako tako radi ini to sa nivoa
zvanog "knjievnici i fariseji", sa nivoa sveta, sa nieg nivoa. Da
bi inio dobro on mora postupati izvan ovog nivoa, ne sme
dopustiti da ini ono to je pre inio i s tim u vezi postao
70

predmet hvale i tako hranio svoju sujetu, samoljublje i

ispravnost. I vie od toga, on ne sme ak ni da razmilja o
onom to je inio ili da razgovara sa sobom o tome i estita sebi
na sopstvenom plemenitom ponaanju, jer e, u protivnom, za
to to je uinio oseati zaslunost, ak i ako niko za to ne zna.
Pae na nii nivo u sebi. Poee da estita sebi, da odstupa u
sopstvenu korist kao ranije. On mora da zna ta znai odrati
tiinu - u sebi. Ne sme da razgovara sa sobom o tome ta ini.
Ali, kao po pravilu, kada ovek uini bilo kakvo Dobro, udi da
drugi to saznaju i tako ne moe da ouva tiinu, bilo u sebi, bilo
pri komunikaciji sa drugima. On nastupa pred publikom i iznutra
i spolja. Hrist govori, prvo, da ne nastupamo pred spoljnom
publikom, a onda, da ne nastupamo ni pred unutranjom
publikom, zvanom ovde "leva ruka" - to predstavlja nii ili
ivotni nivo u oveku. Kada budemo razumeli sve to je u
Jevaneljima reeno o moguem dostizanju vieg nivoa u
oveku, znaenje "levog" i "desnog" postaje jasnije. "Levo" je
nii, a "desno" vii nivo. ovek na niem nivou deluje iz leve
ruke, osea zaslugu, i eli da opravda sebe svojim
dobroiniteljskim delima i dobije nagradu. To je jedan oblik
ispravnosti. Meutim, ovek koji polnje da deluje sa vieg
nivoa, iz svoje desne ruke, ne trai nadoknadu, jer postupa iz
onog to iznutra vidi kao Dobro i zarad samog Dobra, i na taj
nain, ne traei nadoknadu ni iznutra ni spolja, ulazi u
ispravnost koja je via od one kod "knjeevnika i fariseja". On ne
govori drugima o onom to ini, niti govori sebi kako se dobro
poneo. I prema spolja i prema unutra on je tih. Na ovo se mislilo
frazom "ako ne bude pravda vaa vea nego pravda knjievnika
i fariseja, neete ui u Carstvo nebesko"'. Ako ovekova
ispravnost nije poveana u ovom smislu, on je neminovno ostao
na niem nivou. Ovo uenje, vieno u svetlu postojanja nieg i
vieg nivoa u oveku, postaje praktino u svom znaenju, kao
to je to i znaenje leve i desne ruke. Isto tako, moda je
mogue razumeti do izvesnog stepena ta se misli pod tim da
neka druga ili skrivena" nagrada moe doi, a to je izraeno
reenicom "... i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratie ti tajno"*.
udno nerazumevanje znaenja ovih Isusovih rei moe se
nai u autorizovanoj verziji Biblije gde je reeno: "... i Otac tvoj
71

koji vidi tajno, uzvratie ti javno"'*. (Mat. 6: 4) Oigledno je da

pisari koji su preinaili rei u prevodu nisu imali nikakvu ideju o
njihovom znaenju i da nisu mogli razumeti bilo kakav drugi
razlog za tajno davanje "milostinje" izuzev potrebe za spoljnom
nagradom i zarad oseanja zaslunosti i samozadovoljstva, te
zbog toga nisu mogli izbei zakljuak da e milostinje uinjene
tajno biti uzvraene javno.
I moda bismo na ovom mestu mogli pokuati da
shvatimo zato Ijudi tako esto, ne razumevajui da se u
Jevaneljima govori o ponovnom roenju, roenju vieg nivoa u
oveku, uzimaju sve to je u njima reeno, sa svog sopstvenog
nivoa, i tako brkaju dva reda ili dva nivoa istine. Prihvatanje
Jevanelja odvojeno od centralne ideje o ponovnom roenju,
koja znai unutranju evoluciju i ukazuje na postojanje vieg
nivoa, jeste nerazumevanje njihovog stvarnog znaenja. U tom
sluaju, Ijudi samo misle o opravdavanju sebe sa stanovita
sebe onakvih kakvi jesu i sveta koji poznaju, ne razumevajui
da se trai drugo roenje njih samih, nova forma sebe, a ne
prosto uveanje onoga to ve jesu. I uprkos injenici da
Carstvo nebesko, to jest najvea' mogui nivo za oveka, za koji
je reeno da je unutra, predstavlja predmet konanog
postignua, oni misle da se to odnosi na neko stanje posle
smrti, u budunosti, a ne stanje ostvarivo odmah, ili stanje kome
stremimo u ovom ivotu na zemlji- novo stanje nas samih, koje
zapravo postoji kao mogunost sada, kao neto iznad onog to
je ovek, kao soba na sledeem spratu kue koja smo mi sami,
o emu je mnogo nagovetaja dato u parabolama. Posledica
tog nerazumevanja je da Ijudi ne mogu razdvojiti levu ruku od
desne, a rezultat je da se sve to rade, odvija na niem nivou i
poprima pogrean oblik; i to je esto uzrok apsurda, munih ili
ak zlih primera iz religioznog ivota, koji nastaju usled
pripisivanja onog to je "vie" onom "niem", kao i meanja
ideja dva reda kvaliteta. To je kao ir koji uzima na sebe svo
uenje o hrastu i zamilja da je hrast.
Iz svega ovog se da razumeti da ovek ne moe nastaviti
da opravdava sebe na uobiajeni nain, a da pri tom oekuje da
postane drugaiji, Novi ovek. Oseanje sopstvene ispravnosti
72

mora da se menja, jer sve dok osea da je ispravan onakav

kakav jeste, ovek se ne moe promeniti. Njegova celokupna
ideja o tome ta znai biti ispravan mora da se menja, jer
upravo to Ijudsko oseanje ispravnosti, biti ispravan (pravednik),
jeste ono to im onemoguava promenu. Ljudi su zadovoljni
sami sobom. Samo drugi gree, a oni sami - ne. I ba to
oseanje da su ve ispravni i rade ispravno, odreuje njihove
posebne oblike opravdavanja sebe samih. Odavde oni crpe
svoje oseanje vrednosti i zaslunosti, i upravo se iz tog
oseanja najlake uzrujavaju, najlake Ijute. Ima li ieg lakeg
do Ijutiti se i optuivati? Takvo je stanje stvari. Izuzetna strogost
jevaneljskog uenja treba da slomi to oseanje zaslunosti i
ugodnosti na koje se svako javno ili tajno oslanja, a koje je
uzrok Ijutnje i uvreenosti. U svetlu ideje Carstva nebeskog, u
pogledu mogue unutranje evolucije, dosezanja ovog vieg
nivoa, ovek mora doi do shvatanja da je onakav kakav jeste nitavan, i da sva njegova sujeta, koristoljublje, uobraenost,
samopotovanje, samodopadanje, samozadovoljstvo,
samoljublje i njegovo sveobuhvatno fantaziranje o sebi, jeste
jedna obina iluzija. Zaista je jedino mogue razumeti da je cilj
ovog strogog Hristovog uenja slamanje celokupne psihologije
oveka onakvog kakvog ga je ivot nainio, oveka onakvog
kakvim se on sam vidi, i uticanje na njega da razmilja, osea i
deluje na nov nain, kako bi poeo da se kree ka viem nivou,
prema drugom stanju u sebi, koje postoji kao mogunost. Jer,
da bi se prelo sa jednog na drugi nivo, sa stanja ira na stanje
drveta, sve mora biti preureeno i izmenjeno. Svi ovekovi
uobiajeni odnosi sa razliitim delovima sebe, moraju biti
izmenjeni. Ceo ovek mora biti promenjen. Zbog toga Hrist
govori:
"Nisam doao da donesem mir nego ma. Jer sam doao
da rastavim ovjeka od oca njegovog i ker od matere njezine i
snahu od svekrve njezine. I neprijatelji ovjeku postae domai
njegovi". (Mat, 10: 34-36)
Ovo nema spoljanje, doslovno znaenje. Ukazuje se na
unutranje uzdizanje, promenu u ovekovoj celokupnoj
psihologiji, promenu svega to je u njemu "otac", "majka",
73

"erka", "snaja", "svekrva", i na taj nain - promenu svega to je

u njemu psiholoko. Svi odnosi unutar njega moraju se
promeniti, a to znai i sve njegove ideje o sebi, kao i njegovo
celokupno oseanje sebe. ovekovo domainstvo predstavlja
sve ono to je u njemu njegovo, ne njegovo telo, ve njegova
psihologija, domainstvo svih razliitih strana njega. Sve ideje,
sva stanovita koja su bila "otac" ili "majka" njegovih misli, svih
pogleda i ubeenja i svih odnosa koji iz toga proizilaze, moraju
se promeniti, s obzirom na ma koji predstavlja mo Istine vieg
reda. Kada se susretne sa tim viim redom Istine, ovek vie ne
moe biti u miru sa sobom kao pre toga. On mora razmiljati na
nov nain, a niko ne moe da misli na nov nain dodajua samo
malo naknadnog znanja onom to ve zna. ovek se u celosti
mora promeniti, to jest, pre svega treba da se promeni ceo
njegov um. Ova parabola odnosi se na poetnu taku u
Hristovom uenju, na metanoju
- na poetak
ovekovog razmiljanja izvan onog uobiajenog, na razmiijanje
o sebi, znaaju sebe i svom cilju, na potpuno nov nain. To nije
kajanje, kao to je prevedeno, ve novo razmiljanje, izvan
svega onog o emu je pre mislio. Na isti nain, ispravnost o
kojoj Hrist govori i jeste izvan i iznad svega ime se ovek
opravdavao i smatrao svojom ispravnou, svojom idejom o "biti
ispravan". To je zaista meta-ispravnost.

DRUGI DEO
U Besedi na gori, Hrist govori o povezanosti oveka sa
nekim drugim nivoom ivota i o tome kako snaga ili blaenstvo
sa tog, vieg nivoa, moe da stigne do oveka. U Blaenstvima,
On na jednom mestu kae: "Blaeni gladni i edni pravde, jer e
se nasititi". (Mat. 5: 6) Biti blagosloven znai postii blaenstvo.
Ovo se odnosi na jedno stvarno stanje koje moe da se
dostigne, a ne na neku apstraktnu vrlinu, beleku u neiju korist
u nekom moralnom svedoanstvu. Grci su tu re koristili da
opiu stanje bogova. U ovom citatu, glad i e za ispravnou
74

odnosi
se na
ispravnost koja
nema
podlogu
u
samoopravdavanju i koja ne uzima u obzir iskljuivo sebe i
sopstveni cilj, Kako bi postigao tu ispravnost, ovek mora da
"izgubi sebe", to jest ideje o sebi i svoje vrednovanje i
koristoljublje.
Prouimo znaenje dela citata koji se odnosi na ideju
"izgubiti sebe". To se pominje u opisu dogaaja u kome se Hrist
okrenuo ka Petru i nazvao ga kamenom spoticanja, jer je ovaj
sve ono o emu se govorilo uvek uzimao u dimenziji zemaljskog
dobra. Petar je meao sadraje raznih nivoa. On nije razumeo
znaenje fraze "da ne zna Ijevica tvoja ta ini desnica tvoja". U
svojoj glavi Istinu Hristovog uenja meao je sa "Ijudskim
stvarima". Kada Hrist nagovetava uenicima svoju predstojeu
smrt, Petar kae: "Boe sauvaj, Gospode! To nee biti od
tebe!". Hrist mu na to odgovara: "ldi od mene, satanol Sablazan
si mi, jer ne misli to je Boije nego to je Ijudsko". (Mat. 16:
22) Iz ovoga se vidi zato je Petar nazvan satanom. A nazire se
i jedna od definicija Satane u Jevaneljima. To je meanje
razliitih nivoa u razmiijanju - jer imati na umu, ovde znai
misliti. Onda Hrist kae: "Ako hoe ko za mnom ii, neka se
odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoe ivot
svoj da sauva, izgubie ga; a ako ko izgubi ivot svoj mene
radi, nai e ga". (Mat. 16: 24-25) "ivot" ovde oznaava
"Duu". ovek mora da izgubi duu. Kada se kae da ovek
mora izgubiti ivot, u pitanju je neto sloenije od fizikog
umiranja. U Jevanelju po Jovanu, Hrist kae: "Od ove Ijubavi
niko nema vee, da ko ivot svoj poloi za prijatelje svoje". (Jov.
15:13) U originalu Biblije nalazi se re "dua" a ne "ivot".
ovek mora da poloi svoju duu - a to je savrena definicija
svesne Ijubavi. On mora postaviti svoje prijatelje (na grkom,
bukvalno one koje voli) iznad sebe ili umesto sebe. U ovom
citatu Hrist objanjava ta to znai sa stanovita poslunosti u
odnosu na uenje koje propoveda. Sluga, kae on, slui svog
gospodara ne znajui pri tom ta gospodar namerava. Meutim,
prijatelj je onaj koji razume i posluan je kroz razumevanje, te
on kae: "Vi ste prijatelji moji". (Jov. 15: 14) Oni su njegovi
prijatelji ako se pokoravaju redu Istine o kojoj je Hrist govorio.
75

Biti posluan (pokoravati se) znai postupati izvan sopstvenih

interesa, stavljati neto izvan i iznad toga. ovek ne moe
izgubiti uu ako na umu ima jedino Ijudske stvari.
ovekova dua moe biti povezana ili sa niim ili sa viim
nivoom. ovek mora izgubiti duu na niem nivou sebe ako
hoe da je nae na viem. Jedino se razumevanjem dvojakog
znaenja fraze "izgubiti duu" mogu shvatiti mnoge izreke o
dui u Jevaneljima. Uzmimo, na primer, izraz: "Jer kakva je
korist ovjeku ako zadobije sav svijet a dui svojoj naudi?"
(Marko 8: 36) Pridobijanjem celog sveta, brigom samo oko
Ijudskog, on (ovek) gubi svoju duu, vezano za mogui
unutranji razvoj sebe. Treba zapamtiti da se u Jevaneljima
sve odnosi na unutranju evoluciju koja vodi Carstvu
nebeskom. Dua larve nije na nivou leptira i samim tim ona
(larva) mora da izgubi duu larve da bi je ponovo nala. Ako
ostane larva, ona spasava svoju duu kao larva, ali gubi duu u
drugom smislu, to jest gubi mogunost transformacije i,
identifikujui se sa tim to ve jeste, onemoguuje sebi da
postane ono to bi mogla postati. I poto ovek ima mogunost
transformacije, odnosno ponovnog roenja, njegova dua ima
dvojaku mogunost postojanja. On je moe zadrati onakvu
kakva jeste, ostajui kakav jeste, ali time gubi mogunost
njenog stvarnog sudbinskog razvoja. S druge strane, moe je
takvu kakva jeste izgubiti ako ne ostane takav kakav jeste, ali i
ponovo je nai na nekom drugom nivou svog unutranjeg
razvoja. Zbog ovoga, dua je potencijal. To jest, ona (dua) nije
fiksirana (privrena), ona je istovremeno i ono to ovek jeste
i ono to moe da postane. Re "dua", prevedena reju "ivot",
kao u citatu koji glasi: "Od ove Ijubavi niko nema vee, da ko
ivot svoj poloi za prijatelje svoje", korektno je prevedena ako
pod reju "ivot" ne podrazumevamo fiziki, vitalni ivot, ivot
tela, nego nivo na kome ovek jeste. Treba razumeti da ivot
oveka nije spoljni ivot njegovog fizikog tela, nego sve ono
to misli, eli i voli. To su ivot i dua oveka. Dua je slika
ivota. Meutim, ovek moe da zapone da ivi drugaije u
sebi. On moe zapoeti da misli drugaije, da osea drugaije,
da eli drugaije i voli drugaije. To jest, moe se promeniti
76

njegov odnos prema sebi samom, ono za im je iao u svojirn

mislima, na ta je pristajao u svojim eljama; ukratko, sve ono
to je nekad mislio da je istina i pseao kao dobro, moe se
promenitj. Ako se to desi, ovek ima drugaiji odnos prema sebi
iznutra. ivot u njemu samom poinje da se menja. Hrist je na
to mislio kad je govorio: "Nisam doao da donesem mir nego
ma. Jer sam doao da rastavim ovjeka od oca njegovog... I
neprijatelji ovjeku postae domai njegovi". (Mat. 10: 34-36)
ovek koji kroz uenje o Rei, to jest kroz neki drugi red Istine,
koji pripada viem nivou, poinje da razmilja i osea na nov
nain i uvia svoj cilj i smisao na nov nain, ne moe vie da
pristaje na ono to je prethodno mislio, oseao, eleo i ciljao, jer
ono na ta ovek pristaje u sebi, ini njegov ivot i - to je
njegova dua. Njegovo domainstvo, to jest on sam, mora
pretrpeti prevrat. On vie ne moe biti u miru sa sobom. Mora
izgubiti stari odnos sa sobom, a to znai da mora izgubiti duu,
jer dua je ovekov ivot u celini, a ivot je ono sa im se u sebi
vezuje, ono za ta veruje da je istina i pravda i na ta pristaje
kao poeljno, ono emu slui u sebi, ta misli da je ispravno, ta
osea da je dobro. Zbog toga je mogue razumeti da "poloiti
ivot" znai prestati sa ivljenjem onako kako se ivelo do sada
i zapoeti ivljenje na drugi nain, a ne fiziki umreti. Naprotiv,
znai zapoeti iveti. Istovremeno, to znai da se dua mora
izgubiti, jer drugaija transformacija nije mogua, imajui pri tom
na umu da dua simbolizuje ono to ovek pripisuje sebi u
svom umu i elji, i samim tim predstavlja njega samoga.
Govorei uenicima o patnji koju su morali podneti kada su uili
Re, Hrist je rekao: "Trpljenjem svojim spasavajte due svoje".
(Luka 21: 19) Grka re za trpljenje je "ostati iza" i ona moe da
se tumai kao "ne hrliti za eljama", zastati. Ovim se misli da
ovek moe izgubiti duu na jednom nivou, a opet je nai na
drugom, viem.
Za sada, razumemo da dua u oveku potencijalno moe
sopstvenom snagom biti povezana sa niim ili viim nivoima.
Da bi ovek preao iz nieg u vii nivo sebe, njegova se dua
mora promeniti u okviru onog to se odnosi na njega samog.

77

Ako ovek menja svoju poziciju u sebi, menja se i njegov odnos

prema sebi, a samim tim i njegova dua doivijava promenu.
Na osnovu svega ovoga, moemo poeti da razurnevamo
da ovekova dua nije neto lepo to je ve gotovo, nego neto
to se u njemu formira u skladu sa ivotom, i da je to zaista sav
njegov ivot, slika svega onog to misli, osea i radi.

78

GLAVA ESTA

O MUDROSTi U JEVANELJIMA

U mnogim Hristovim parabolama i kazivanjima koriena

je re mudrost. Na primer, Hrist jednom prilikom kae svojim
uenicima: "Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao
golubovi!". (Mat. 10: 16) "Bezazlen" znai "bezopasan", "koji ne
pravi nikakvu tetu, uopte ne kodi", i nema moralistiko,
sentimentalno zapadnjako znaenje, u smislu "ne znati nita";
ali, prosto je nemogue biti "mudar" i u isto vreme ne znati nita.
Meutim, re "mudar" nije toliko adekvatna kao re "pametan" ili
"praktino inteligentan". Grka re za to je
(fronimos),
to se u najranijem obliku koristilo kao "imati pravi oseaj", i
tako biti priseban ili razborit. Hrist na jednom mestu kae: "Jer
su sinovi ovog vijeka vjetiji od sinova svjetlosti u svome
narataju" (Luka 16: 8), i ovaj pasus moda jasnije od drugih
objanjava znaenje te rei. Svetovni Ijudi su na svoj nain ili
na svom nivou, s obzirom na cilj, praktiniji, goropadniji,
poslovniji, dovitljiviji i sa vie znanja u odnosu na taj cilj, nego
"sinovi svjetlosti" u odnosu na svoj. Oni su prisebniji, i u
svakodnevnim, ivotnim poslovima nisu naivni i glupi. Znati
kako da se radi i uradi prava stvar u pravo vreme znai - biti
fronimos. Setiete se da je "Neporoni upravitelj" (pogreno
prevedeno kao Nepravedni upravitelj - Luka 16) bio nazvan
"mudar" - to jest fronimos, koga je preporuio sam njegov
gospodar, zato to je umeo da vidi ta treba da se radi u vrlo
tekoj situaciji i da postupa sa velikom umnom prisebnou.
Zbog toga re fronimos ima jako, praktino znaenje,
znaenje koje podstie. Ona se koristi u Jevaneljima da
definie pravu akciju inteligentnog oveka koji trai vii nivo
sebe kroz unutranju evoluciju. Hrist govori o onima koji su
79

neupotrebljivi u tom smislu. Uporeuje ih sa solju koja je

izgubila ukus i nije ak vie ni za ubrivo (gnojivo): "So je dobra,
ali ako i so obljutavi, ime e se osoliti? Nije pogodna ni za
zemlju ni za gnojivo, negoje prospu napolje". (Luka 14: 34,35) I
ovde re prevedena sa "izgubiti svoj ukus, obljutaviti" znai
bukvalno "ispasti budala". ivot je "gnojivo". Glupi Ijudi su oni
koji zamiljaju da je sentimentalno verovanje u Jevanelja ono
to im je potrebno. Oni su kao "glupi" ovek koji je gradio kuu
na pesku i koji je suprotnost mudrom" oveku, opisanom kao
fronimos, koji je gradio, to jest podizao za sebe kuu na
kamenu, "/ ne pade; jer bjee utemeljena na kamenu". (Mat. 7:
25) Ovo znai da je ovek bio fronimos, zato to je sebe
podizao na postojanom uenju o unutranjoj evoluciji, koja se u
Jevaneljima naziva Re, i radio na izgradnji sebe, svoje
sopstvene kue, kue sebe, upravo na toj osnovi. On je radio
Re. Iz Nje je delovao. On je primenio na svoj ivot ono to je
razumeo. Na taj nain je zasnovao sebe na kamenu Istine, a ne
na nestabilnom pesku ivota.
Razmotrimo u ovom smislu parabolu o deset devojaka,
od kojih su pet bile mudre, fronimos, a drugih pet,
nepromiljene ili luckaste. To je parabola o dostizanju vieg
nivoa koji se zove Carstvo nebesko, putem unutranje
evolucije.
"Tada
Tada e biti Carstvo nebesko, kao deset devojaka koje
uzee svjetiljke svoje i izaoe
izadoe u sretanje eniku. A pet njih
bijahu mudre i pet lude*. Jer lude, uzevi svjetiljke svoje, ne
uzee sa sobom ulja. A mudre uzee ulje u posudama sa
svjetiljkama svojim. A budui enik odocni, zadrijemae sve, i
pospae. A u ponoi stade vika: Evo enik dolazi, izlazite mu u
sretanje. Tada ustadoe sve devojke one i ukrasie svjetiljke
svoje. A lude
lude rekoe
rekoe mudrima: Dajte nam od ulja vaega, jer se
nae svjetiljke gase. A mudre odgovorie govorei: Da ne bi
nedostalo i nama i vama, bolje idite prodavcima i kupite sebi. A
kad one
one otidoe
otidoeda
dakupe,
kupe,doe
doe
enik,
enik,
i spremne
i spremne
uoe
udoe
s njim
s njim
__________________________
Izraz "lude devojke", korien u citatima, u osnovnom tekstu
prevoda zamenjen je izrazom "nepromiljene devojke".
80

na svadbu, i zatvorie se vrata. A poslije dooe i one druge

devojke govorei: Gospodaru, Gospodaru! Otvori nam. A on
odgovarajui ree im: Zaista vam kaem, ne poznajem vas.
Straite, dakle, jer ne znate dana ni asa u koji e Sin oveiji
doi."(Mat 25:1-13)
Mudre devojke se razlikuju od nepromiljenih po tome to
imaju ulje u svojim lampama. Treba uoiti da one odbijaju da
daju svoje ulje drugima, govorei im da idu i kupe ga u ivotu.
Sve one su imale lampe, ali je samo polovina imala ulje u njima
i te su nazvane "pametnim" ili "ne-nepromiljenim". One su
praktine. Shvatile su ta je potrebno da bi se dostigao vii nivo
koji se ovde zove mladoenja. ta znai to to su imale ulja?
One su te koje su, na osnovu Hristovog uenja, razumele neto
to druge nisu i to je predstavljeno prisustvom ulja u lampama.
Parabola mora biti potpuno izdignuta iznad svog bukvalnog
znaenja. Lampa treba da da svetlost. Meutim, psiholoki, to
ovde oznaava neto to moe da da svetlost, ali ne u fizikom
smislu, nego u smislu jevaneljske svetlosti - svetlosti koja
svetli u tami uma, svetlosti novog razumevanja koja dolazi od
Rei. Hrist je doao da da svetlost Ijudskim biima koja su
prikazana kao neko ko ivi u tami na zemlji. Oni fiziki ive u
svetlosti sunca, ali to je tama u odnosu na ovu drugu svetlost,
koja moe da se primi jedino razumevanjem. Hrist naziva sebe
svetlou sveta. Mislio je na ovu drugu svetlost, koja moe da
padne na um i osvetli razumevanje. Kada ovek ivi samo na
osnovu svojih ula i jedini cilj mu je da prima prizor osvetljen
suncem iz spoljnog ivota - on je u tami. Jovan kae da tama
ne razume svetlost; nii nivo ne razume vii. Kada ovek
postane svestan da je iznutra nekompletan i izgubljen, i da se
pravo znaenje njegovog postojanja ogleda u podvrgavanju
promenama, unutranjoj evoluciji i primanju novog razumevanja
sebe i onoga to treba da preduzme, on ve poinje da vidi tu
svetlost, to pravo znaenje njegovog stvaranja. Re govori o
stvamom znaenju, o svetlosti. Hrist je govorio o Rei, i to je
svetlost. Re je uenje o putu da se dostigne novi nivo na koji je
ova svetlost baena, koja je preko i iznad oveka, ali
istovremeno i unutar njega. Poto je Carstvo nebesko unutar
81

oveka, kontakt sa njim (carstvom) on moe da ostvari jedino

unutar sebe. Put je dakle unutar njega, a ne van njega. I on
moe doiveti bljeskove svesnosti, trenutke jednog potpuno
novog znaenja, to ukazuje na postojanje vieg nivoa u njemu.
To su trenuci te svetlosti. Meutim, da bi dosezao ovaj nivo
permanentno, ovek mora biti uen ovoj Rei, i to uen pre
svega na spoljni nain, putem ula. On je mora uti, ali to ne
znai da je samo bukvalno uje, nego da pone da je
razumeva, da uje svojim umom, da vrednuje, da razmilja o
njenom znaenju kako bi ga obuhvatio svojom unutranjom
svesnocu i da vidi sebe u okviru uenja koje Re nosi. Njegov
um mora polako da se priprema za promenu, poto se via nivo
razlikuje od nieg i misli koje pripadaju niem nivou nisu istog
reda kao one na viem. Neto novo mora da se oformi u
njegovom umu da bi primilo "svetlost"; zbog toga mora da doe
postepeno do "razmiljanja na nov nain" (ili "kajanja", kako je
to pogreno prevedeno). Ova postepena promena u
razmiljanju formira "svetiijku" u njemu. Ona se formira na
osnovu uenja Rei. Ali, svetiljka nije dovoljna sama po sebi.
Ona ne moe sama da da svetlost, ali je neophodna kao prva
faza unutranje evolucije. Druga faza, prema paraboli, jeste
faza imanja ulja u svetiljki. Dakle, ono to on zna i vidi kao novu
Istinu, mora i da primeni. Hristje rekao: "Svaki, dakle, koji slua
ove rijei moje i izvruje ih, uporediu ga sa ovjekom mudrim...
A svaki koji slua ove rijei moje i ne izvruje ih, bie slian
ovjeku ludom...". (Mat. 7: 24,26) Ovde rei mudar i
nepromiljen (lud) nose isti smisao kao u paraboli o mudrim i
nepromiljenim (ludim) devojkama. Delati iz "unutranjeg", iz
Hristovog uenja, zapoeti sa radom iz razumevanja
unutranjeg znaenja, zapoeti sa praktinom primenom na
sebi - znai biti mudar. To je inteligentno korienje Rei. To
znai biti praktino pametan. I to daje ulje za svetiljku individualno.
Meutim, Ijudi mogu da prihvate Istinu ovog vieg reda, a
da ipak nastave da delaju samo sa nivoa ivota. Kad treba, oni
iznutra ne uju novu Istinu, novo znanje koje su stekli, znanje
koje dolazi sa vieg nivoa, nego nastavljaju da budu posluni
82

ivotu i Dobru koje on nosi. Oni imaju svetiljku, ali ne i ulje. Zato
se nazivaju nepromiljenim, i moraju da ga kupe od onih koji ga
prodaju. Ovo znaa da moraju stalno da pribavljaju tu vrstu ulja
koja se dobija iz merodavnih aktivnosti u ivotu, a one su jedina
vrsta Dobra koje oni vrednuju. Prodavci tog ulja jesu oni koji
vam kau ta je merodavno, ta se najvie isplati. Postupanje iz
koristi i zbog nagrade, tvori jednu vrstu ulja. Delanje iz uenja o
Rei i znaenja proisteklog iz unutranjeg razumevanja, jeste
delovanje sa nivoa vieg od onog koji pripada ivotu, i nita iz
spoljnog ivota nee vas nagraditi za takvo postupanje.
Nepromiljene device sa svetiljkama bez ulja, jesu one koje su
intelektualno na jednom nivou Istine i znanja, to jeste vii nivo,
ali ive i rade na nekom drugom nivou. One znaju jedno, a ive i
rade neto drugo. U sutini, one izoptuju sebe iz Carstva
nebeskog, iz mogunosti postizanja vieg nivoa, to je stvarno
znaenje Carstva nebeskog. Nije tano da su njima vrata
zatvorena. Vrata nisu zatvorena; one same sebi zatvaraju vrata.
Vrsta ulja koju one dobijaju iz "kupovanja i prodavanja",
merodavno ulje, nije ono koje se trai za ulaz u drugi nivo
oveka. Za njih se kae da "nisu pametne". One nisu pametne
zato to ne vide da se Hristovo uenje odnosi ba na njih i na
vrstu Ijudi kao to su one. Ne samo da su prinuene da misle
na nov nain kroz ideje Rei, nego moraju da postanu i druga
vrsta Ijudi. One mogu znati i ak verovati u Istinu na viem
nivou, a istovremeno iveti na drugom nivou, ne primenjujua tu
Istinu na sebe. Problem je to njihovim stvarnim ivotima ne
upravlja njihovo znanje. One znaju jedno, a hoe neto drugo.
U ovoj paraboli, mudre devojke su one koje stvarno nastoje da
ive na osnovu sopstvenog razumevanja onog emu su uene i
traganja za njegovim Dobrom, praktinom primenom na sebi i
sopstvenorn voljom. Nepromiljene devojke, s druge strane,
znajui uenje, nastavljaju da trae svoje Dobro iz ivota, iz
nagrada, iz reputacije, iz potrebe da se bude prvi, iz dobijanja
viih i viih poloaja, iz potrebe da se izgleda moralniji od
drugih, emu su dobro nauene, iz spoljnog konformizma u
odnosu na zakone i socijalne standarde, dok su iznutra sasvim
drugaije i samo su uzdrane zbog straha. To je jedino Dobro
za koje znaju i njega moraju da prate. I poto se sve vrti oko
83

pitanja ta Ijudi vrednuju kao Dobro i iz ega jedino postupaju,

njima je kazano da idu ka tome to smatraju Dobrom i dobiju
bar tu vrstu ulja, jer to je jedino to mogu da urade. Reeno im
je da idu onima koji kupuju i prodaju to Dobro. Nepromiljene
devojke se vraaju. Ali i tada ih ne primaju, govorei im: "Zaista
vam kaem, ne poznajem vas". (Mat. 25: 12) One ne umeju da
postupaju iz Dobra van ivota, van nagrade u ivotu, u ime
onog to vide kao Dobro u svetlu uenja o "vioj" Istini i Dobru.
Na taj nain one blokiraju sebe, jer meaju dva razliita nivoa
znanja sa dva razliita nivoa Dobra. Ako se paljivije osmotri
ono to se smatra "Dobrom" u Jevaneljima, videe se na ta
se mislilo. Svoditi uenje o "viem" oveku na nivo oveka
kakav jeste, ako se slede ideje o tome ta je Dobro sa
stanovita ivota i njegovih nagrada, njegovih koristi, njegovih
vrednosti, njegovih insistiranja na reputaciji, spoljnoj
manifestaciji itd., znai iskljuivanje sebe iz Carstva nebeskog,
zbog toga to ovek, poinjui da dostie nivo Carstva
nebeskog, ini Dobro ne zbog nekakve nagrade u ivotu, nego
zbog onog "unutranjeg" to vidi kao Dobro u svetlu Istine Rei
koja ga je uila. Nije korisno za bilo koga od nas da mislimo
kako ve poznajemo ovu vrstu Dobra i da delujemo iz njega. Mi
delujemo iz ivota i njegovog Dobra, kako znamo i umemo.
Da bi bio hrianin, ovek mora da eli i radi ono emu je
Hrist uio. Ako ne vidi Dobro u onome emu je uen, on nee iz
toga delati. Bez obzira na to koliko znanja mu je dato i koliko je
ono istinito, on nee postupati iz njega dok ne uvidi putem
sopstvenog unutranjeg razumevanja da je ono poeljno i
dobro, i dok ne pone da eli njegovo postojanje. ovek nije
samo svoje razumevanje, nego i elja koja proistie iz njega, a
to je ono to radi, i to je ceo ovek. Re, to jest psiholoko
uenje u Jevaneljima, treba da uini oveka drugaijim, prvo u
misli, a onda i u biu, kako bi postao Novi ovek. Samo znati o
Rei i stvoriti ulje - ovekovo Dobro, iz potrebe za
preimustvorn, intrigama i koristi od ivota, ne znai da se ima
ulje koje pripada Hristovoj svetiljki. Delati iz Rei, delati iz
uenja o unutranjoj evoluciji, iz vieg stanja oveka, zapoeti
sa radom na vrlo malo stvari u svetlu Hristovih rei, a kroz
84

vienje njihovog znaenja i voljenje tih ideja, i biti sposoban da

se one ele bez ikakve potrebe za nagradom, neto je sasvim
drugo. Neko delo uinjeno iz elje za Istinom koja pripada tom
redu uenja nazvanom Re, podii e oveka za trenutak
daleko iznad njegovog uobiajenog nivoa. U takvom delu nema
pogaanja, ne postavlja se pitanje "poto je?", "u ta ulazim?", i
nema hvalisanja u vezi sa tim posle. Neto takvo, uraeno u
najistijem delu ovekovog razumevanja, zbog toga to se vidi
neophodnost i realnost, a samim tim i Dobro od toga, neto
takvo uraeno iz unutranje volje, moe pokrenuti ono to je do
tada bilo u tiini i nepokretno. Seme kree u ivot. ovek, na
koga Re padne, poinje da se budi kao seme. Svetlost ulazi u
tamu njegove unutranjosti. Istina je jedno, duh sasvim drugo, a
ovek mora ponovo da se rodi iz vode i duha pre nego to
postane Novi ovek. Voda je Istina, znanje i uenje o viem
nivou, a duh - ovekova volja koja ga, prolazei kroz to znanje,
uvianjem njegovog Dobra, njegove vrednosti, sjedinjuje sa
njim. Nema te koliine spoljnog uenja koja moe da ostvari
takav rezultat. ovek moe da ima svetiljku, ali e ulje za nju
stvoriti samo kroz sopstvenu intimnu volju, samo kroz najdublje
pristajanje, samo u tajnosti, kroz posluanje znanja koje je
oformilo svetiljku u njemu. Jedino ovde je sve slobodno. I svako
je upravo tu u prilici da se kroz unutranje delanje razvije.

85

GLAVA SEDMA

SIMON PETAR U JEVANELJIMA

Simon Petar je jedan od nekolicine Hristovih uenika o

kojima se u Jevaneljima govori podrobnije. Njegov karakter je
jasno ocrtan, i to postaje vidljivo ako se shvati unutranje
znaenje onog to je o njemu kazano. A da bi se pojmilo to
unutranje znaenje, neophodno je odreeno razumevanje
jezika parabola.
Petrovo pravo ime bilo je Simon. On i njegov brat Andrej
bili su prvi koje je Hrist pozvao da mu budu uenici. Taj poziv je
ovako opisan:
"A hodei pokraj mora Galilejskog vidje Simona i Andreja
brata njegova gdje bacaju mree u more; jer bijahu ribari. I ree
im Isus: Hajdete za mnom, i uiniu vas da postanete lovci Ijudi.
I odmah, ostavivi mree svoje, pooe za njim". (Marko 1:1618)
Kasnije u rei neto o neobinom izrazu "lovci Ijudi" (koji
love Ijude - prim. prev.). Treba spomenuti da je u Jevanelju po
Luki naglaeno proroanstvo da e oni (Hristovi uenici) postati
"lovci Ijudi". Sa ovim je povezana injenica da je nakon cele
noi mukotrpnog rada na moru, bez ulova, Hrist naredio Simonu
da baci mree u more gde su zatim ulovili "veliko mnotvo riba,
te im se mrea poe cijepati". (Luka 5: 6) "/ ree Isus Simonu:
Ne boj se, od sada e Ijude loviti." (Luka 5: 10) Jasno je iz
opisa ovog dogaaja i jezika koji je u njemu korien, da postoji
odreena analogija izmeu riba i Ijudi.
Sledei dogaaj koji je zabeleen u Jevanelju po Marku
jeste da je Isus leio majku Simonove ene. Ovaj sluaj, ma
kako beznaajno izgledao, ima neko drugo znaenje:
86

"A tata Simonova leae u groznici; i odmah mu kazae

za nju. I pristupivi podie je uzevi je za ruku, i pusti je
groznica odmah, i sluae im". (Marko 1: 30,31)
Sve to je zabeleeno u Hristovom uenju ima posebno
znaenje. Nema reenice u Jevaneljima, ak ni jedne jedine
rei, koja nema znaenje izvan doslovnog. Iz citata se vidi da
Hrist "podie" Simonovu tatu, to jest ona je leala dole, a
nakon toga -"sluae im". Ovo ima odreeno znaenje. "Leati
dole" u jeziku parabola koristi se u smislu sklonosti mentalnom
leanju, kao da smo usnili, a "ustati" ima znaenje poetka
buenja u umu. Moemo ak naslutiti prirodu "groznice" koju je
Simonova tata imala, a takoe i ta z n a i njeno isceljenje i
prihvatanje Hristovog uenja. Meutim, sam dogaaj ima dublji
smisao, koji u osnovi nema nikakve veze sa injenicom da je u
pitanju ba Petrova tata, jer majka, otac, tata, tast, ene,
muevi, braa i sestre i tako dalje, sve to psiholoki, na
drevnom jeziku parabola, ukazuje zapravo na razne strane
oveka, razne sklonosti, razliite unutranje odnose u sebi
prema sebi, na razliite nivoe sebe. Na isti nain na jeziku
parabola novoroena beba ili malo dete moe da predstavlja
neto novo i vredno zaeto u oveku, kao to je novo
razumevanje, novo oseanje ili novo miljenje - neto to se
upravo zaelo u njemu, neto o ta se ne smemo ogreiti.
Setite se da jezik parabola barata reima koje se odnose na
predmete, fizike stvari iz prirodnog sveta vienog ulima, ali da
je stvarno znaenje parabola koje pominju razne objekte, u
stvari - psiholoke prirode, to jest, iznad nivoa bukvalnog
znaenja.
S tim u vezi, u Jevanelju po Marku, nakon to je
naimenovao svojih dvanaest uenika, Isus "... nadjenu Simonu
ime Petar". (Marko 3: 16) Na grkom je Petar (Petros), stena ili kamen. U Jevanelju po Mateju, dodavanje
imena Petar je podrobnije opisano. Simon je priznao Hrista kao
"Sina Boga ivoga" (Mat. 16:16), a Hrist mu odgovara:

87

"A i ja tebi kaem da si ti Petar, i na tome kamenu

sazidau Crkvu svoju, i vrata pakla nee je nadvladati. I dau ti
kljueve Carstva nebeskoga". {Mat. 16:18,19)
Petru su obeani kljuevi Carstva nebeskog, to ukazuje
na to da je imao snagu da razume uenje koje je Hrist davao
Ijudskom rodu na zemlji, o moguem ovekovom unutranjem
razvoju do stanja zvanog nebesa, stanja mnogo drugaijeg od
zemaljskog. Ali za sada, njegova mo je intelektualna, jer se
kamen ili stena odnosi jedino na znanje - znanje istine kojoj je
Hrist poduavao. On je mentalno adekvatan, ali za sada je
njegovo verovanje u Hrista preko Hrista, a ne u njemu samom.
U tom smislu, on se moe uporediti sa drugim nivoom,
objanjenim u paraboli o sejau, gde su Ijudi koji su "posijani na
kamenitim mjestima" (Marko 4:16), opisani kao oni koji Re
Carstva, uenje o moguem unutranjem razvoju oveka,
primaju sa entuzijazmom, ali koji se spotiu kada se pojavi
stradanje, jer nemaju korena u sebi. Petar prihvata Re
intelektualno i zato se oslanja na kamenito tlo. On to prima kao
znanje. Ovo je potkrepljeno i injenicom da se Petar, koji je u
Hristu video cara koji e stvoriti carstvo na zemlji, videvi kako
ga odvode na raspee - odrekao Hrista. Uvek je prikazivan kao
strastan, nasilan i neizgraen u svojim emocijama. On nije imao
emocionalno razumevanje, iako je oigledno intelektualno
shvatao uenje. Moete ga zamisliti kao plahovitog entuzijastu
koji eljno slua sve to Hrist u tajnosti ui svoje uenike, pamti
njegove rei, netrpeljiv je prema drugima i svom svojom
emotivnom prirodom je vezan za postojeu vidljivu linost
Hrista. Smatrao je sebe kadrim za venu lojalnost linosti
Hrista. On je primio njegovo uenje na jednom nivou, ali ga
moda nije video dovoljno duboko kao neki drugi. Prek, brz,
intelektualno izvanredan, silovit, pun samoljublja, on je bio
ovek koga je Hrist smatrao sposobnim da, nakon velike patnje,
na kraju prihvati uenje iz sebe. Hrist ga je video kao oveka
koji jo nema koren u sebi, ali je sposoban da ima veliku dubinu
korena nakon to njegova priroda iskusi odreene udarce.
Najvei udarac za njega, a i za ostale uenike, bilo je samo
raspee. Zamislite kako su se oseali dok su prisustvovali
88

Hristovom odvoenju da umre najniom vrstom smrti - smrti

namenjenoj samo kriminalcima. Koliko li je samo Hristovih
sledbenika osetilo da ne moe postojati stvarna Istina ili
znaenje u uenju koje su uli od uitelja koga je stigla takva
sudbina? Poto Petar nije bio u stanju da vrednuje uenje
nezavisno od linosti samog uitelja, jer, kao to je reeno, nije
imao koren u sebi, nego je bio zavisan od "spoljanjeg", Hrist ga
upozorava na nesposobnost da dosegne uenje nezavisno od
linosti uitelja. To se deava prilikom Hristovog predskazanja
sopstvene smrti:
"Od tada poe Isus kazivati uenicima svojim da njemu
valja ii u Jerusalim, i mnogo postradati od starjeina i
prvosvetenika i knjievnika, i ubijen biti, i trei dan da e ustati.
I uzevi ga Petar poe ga odvraati govorei: Boe sauvaj,
Gospode! To nee biti od tebe! A on okrenuvi se ree Petru:
Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misli to je Boije
nego to je Ijudsko". (Mat. 16: 21-23)
Treba razumeti da svi dogaaji koji se tiu Petra imaju
svoje znaenje, s obzirom na tip linosti kakvu je on imao. Na
neki nain bio je slian Nikodimu koji je mogao da veruje samo
kad vidi uda i kome je Isus rekao da poenta uenja lei u
ponovnom roenju iznutra, a ne u prihvatanju stvari koje su
osvedoene ulima. lako je jasno da je Petar bio izliven u vei
kalup nego Nikodim, ipak mu Isus izriito napominje da nema
pravu veru.
"Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas vije kao
penicu. A ja se molih za tebe da vjera tvoja ne prestane; i ti,
kada se obrati, utvrdi brau svoju. A on mu ree: Gospode, s
tobom sam spreman i u tamnicu i u smrt ii. A on ree: Kaem
ti, Petre, nee danas zapjevati pijetao dok se triput ne odree
da me poznaje."(Luka 22: 31-34)
U Jevanelju po Jovanu ovaj dogaaj je predstavljen
drugaije:
Ree mu Simon Petar: Gospode, kuda ide? Isus mu
odgovori: Kuda ja idem ne moe sada ii za mnom, ali e
89

poslije poi za mnom. Petar mu ree: Gospode, zato sad ne

mogu ii za tobom? ivot svoj poloiu za tebe. Odgovori mu
Isus: ivot li e svoj poloiti za mene? Zaista, zaista ti kaem:
nee pijetao zapjevati dok me se triput ne odrekne". (Jov. 13:
36-38)
Hrist predskazuje promenu u Petru kada kae: "ali e
poslije poi za mnom". Petao oznaava buenje, a re triput,
oznaava potpuno odricanje. Petar nije mogao da se probudi
dok njegov emocionalni odnos prema linosti samog Hrista nije
bio uniten. Kada je shvatio do koje mere moe da se odrekne
Hrista, probudio se. Petao je zapevao. U Jevanelju po Luki je
reeno da Petar "plakae gorko" (Luka 22: 62) kada je petao
zapevao, a Hrist, okrenuvi se, "pogleda na njega". Zaplakao je
jer je, u trenu, Hristovo uenje u njemu postalo emocionalno.
Video je sebe u svetlu znanja kom je bio uen. Video je razliku
izmeu onog to je znao i to je bio. Umesto da samo zna,
poeo je da razumeva. Ali, pre nego to mu se ovo dogodilo,
Petar je verovao jedino preko Hrista, a dokle god ovek veruje
preko drugog oveka, on nema veru, jer veruje preko svojih
ula, a ne kroz svoje unutranje razumevanje, to jest nema
korena u njemu. Ako stvari krenu po zlu, on prestaje da veruje.
A ovek koji veruje kao to je Petar verovao pre svog
emocionalnog preporoda, moe jedino druge da odvrati od
vere. Verovanje u nekoga strasno, silno, spreava Ijude da
istinski razumevaju. Takva osoba koristi nasilno svoju Istinu,
svoje znanje Istine, i na taj nain "odseca" sebe od mogunosti
razumevanja druge osobe. Ovo se deava zato to je
emocionalno stanje oveka koji ima samo Istinu i znanje,
neadekvatno. On je pristalica. U njemu nema strpljenja. Ovo je
jedno znaenje dogaaja u kome Petar odseca uvo slugi
visokog svetenika:
"A Simon Petar imae no, pa ga potee i udari slugu
prvosvetenikovog, i odsijee mu desno uho. ... Tada ree Isus
Petru: Stavi no u korice!". (Jov. 18:10,11)
U drugom Jevanelju reeno je da Hrist "dohvativi se
uha njegovog, iscijeli ga". (Luka 22: 51) Ma znai bitku Istine, a
90

uvo je u Jevaneljima uvek oznaavalo emocionalno

razumevanje, kao u "Blaeni oni koji imaju ui da uju" i tako
dalje, gde "ui" psiholoki oznaavaju mo emocionalnog
sluanja. Isus je ukorio Petra rekavi mu da odloi ma, i iscelio
oveku uvo. Znaenje navedenog se potpuno razlikuje od
njegovog doslovnog, na ulima zasnovanog znaenja; i da
bismo razumeli takve stvari, moramo se potpuno udaljiti od
istorijski predstavljenih slika dogaaja koji se obelodanjuju.
Takav opis je napravljen da predstavi psiholoko, a ne neko
drugo znaenje. Celokupna drama Hrista predstavlja to neko
drugo znaenje, a uklapanje u istorijski opis nainjeno je prema
psiholokom znaenju. Meutim, jo dugo e biti teko u
potpunosti izbei bukvalno, uobiajeno razmiijanje u vezi sa
ovom materijom i otvoriti drugi nivo razumevanja.
Petar je silovit ovek znanja, i u ovom sluaju ovek koji
je uen Istini mogueg unutranjeg razvoja, ali prima je samo
kao znanje i slui se tom logikom. Nita nije nemilosrdnije od
upotrebe jedino logike Istine. Crkva je proganjala jedino iz
Istine, na osnovu nekog osporavanog dela znanja, bez milosti.
Kada ovek razmilja intelektualno, on misli logiki;
emocionalno miljenje je psiholoko. ovek koji razmilja logiki
nema milosti, poto nema razumevanja. On je ovek dogme. U
nauci, on koristi svoje znanje radi ubijanja. Prisetimo se da je
Hrist govorio da Ijubav prema Bogu i Ijubav prema blinjem
odslikava celokupno uenje. On kae:
"Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom
duom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najvea
zapovijest. A druga je kao i ova: Ljubi blinjega svoga kao
samoga sebe. O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i
Proroci". (Mat. 22: 37-40)
Poto je Petar bio ovek od znanja i jo emotivno
neprobuen, nije bio u stanju da oprata. Sposobnost
opratanja dolazi kroz emocionalno sazrevanje. Jedino
prolaskom kroz emocionalni razvoj, moemo postati sposobni
da oprostimo dug drugima. Celokupan emocionalni razvoj znai
izdignuti se iznad samoljublja i njegovih prodrljivih interesa i
91

razviti se do stanja "Ijubavi prema blinjem". Tipino je za Petra

da pita Hrista:"Gospode, koliko puta, ako mi zgrijei brat moj, da
mu oprostim? Do sedam li puta? Ree mu isus: Ne velim ti do
sedam puta, nego sedamdeset puta sedam". (Mat. 18: 21,22) A
onda Hrist sledeu parabolu upuuje Petru direktno:
"Zato je Carstvo nebesko slino ovjeku caru, koji htjede
da se prorauna sa siugama svojim. I kad se poe raunati,
dovedoe mu jednoga dunika od deset hiljada talanata. I
budui da on nemae ime vratiti, zapovijedi gospodar njegov
da prodadu njega i enu njegovu i djecu i sve to imae, i da se
naplati. No sluga taj pade i klanjae mu se govorei:
Gospodaru, priekaj me, i sve u ti vratiti. A gospodar se saali
na onoga slugu, i pusti ga i dug mu oprosti. A kad izide sluga
taj, nae jednoga od svojih drugara koji mu bijae duan sto
dinara, i uhvati ga i stade daviti govorei: Daj mi to si duan!
Pade drugar njegov pred noge njegove i moljae ga govorei:
Priekaj me, i sve u ti vratiti. A on ne htjede, nego ga odvede i
baci u tamnicu dok ne vrati dug. Vidjevi pak drugari njegovi taj
dogadaj, oalostie se veoma, i otiavi, objasnie gospodaru
svojemu sve to se dogodilo. Tada ga pozva gospodar njegov, i
ree mu: Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam ti, jer si me molio.
Nije li trebalo da se i ti smiluje na svoga drugara, kao i ja na te
to se smilovah? I razgnjevi se gospodar njegov, i predade ga
muiteljima dok ne vrati sve to mu je dugovao. Tako e i Otac
moj nebeski uiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu
od srca svojih sagrjeenja njihova". (Mat. 18: 23-35)
Opratanje mora doi iz srca. To je emocionalni proces.
Kada ovek ima u sebi Ijubav koja potie od dobrote, on
ne sudi jedino na osnovu Ijubavi prema Istini. ovek Istine je
ogoren i turoban. On sve posmatra logiki. A Istina nas samo
ocenjuje i osuuje. Samo milost moe nai izlaz i to milosre
mora otpoeti sa drugima: "/ oprosti nam dugove nae kao to i
mi opratamo dunicima svojim". (Mat. 6: 12), kazano je u
molitvi Oe na.
Petar je bio emocionalno silovit ovek. Njegove emocije su
bile mehanike. Mehanika i svesna Ijubav se potpuno razlikuju.
92

U ivotu, Ijudi vole mehaniki. Ova mehanika Ijubav lako prelazi

u mrnju i samim tim u negiranje. Svesna Ijubav ne. Mehanika
Ijubav vodi u patnju, a svesna Ijubav nas isceljuje. Petrova Ijubav
prema Hristu bila je mehanika, a ne svesna. Zbog toga je Hrist
pokuavao da mu pokae prirodu Ijubavi. U odlomku koji neu
navesti, dve razliate grke rei koriste se da izraze dve razliite
vrste Ijubavi; mehaniku Ijubav i svesnu Ijubav; mada u prevodu
nije napravljena razlika meu njima i re "Ijubav" se koristi da
predstavi o
b
e
. U obraanju Petru Isus
dva puta koristi re "Ijubav", izraavajui svesnu Ijubav, ali
Petar koristi re "Ijubav", koja se odnosi na uobiajenu,
mehaniku Ijubav. U vezi sa ovim dogaajem istai u pomenutu
razliku tumaenjem sledeeg citata:
"Ree Isus Simonu Petru: Simone Jonin, Ijubi li me
(svesno) vie nego ovi? Ree mu: Da, Gospode, ti zna da te
volim (mehaniki). Ree mu: Napasaj jaganjce moje. Ree mu
opet po drugi put: Simone Jonin, Ijubi li me (svesno)? Ree
mu: Da, Gospode, ti zna da te volim (mehaniki). Ree mu:
uvaj ovce moje. Ree mu trei put: Simone Jonin, voli li me
(mehaniki)? Petar se oalosti to mu ree trei put: voli li me
(mehaniki)? I ree mu: Gospode, ti sve zna, ti zna da te
volim (mehaniki). Ree mu Isus: Napasaj ovce moje". (Jov. 2 1 :
15-17)
Petar nije mogao da razume Hrista.
U jednom dogaaju se govori kako je Petar hodao po
vodi i kako je poeo da tone. Ovo je opisano u Mateju. Uenici
su bili za vreme oluje u svom amcu i videvi Isusa kako hoda
po vodi prema njima, uplale se.
"A Isus im odmah ree govorei: Ne bojte se, ja sam, ne
plaite se! A Petar odgovarajui ree mu: Gospode, ako si ti,
reci mi da doem tebi po vodi. A on ree: Hodi! I iziavi iz lae,
Petar idae po vodi da dode Isusu. No videi jak vjetar uplai
se, i poevi tonuti, povika govorei: Gospode, spasi me! I
odmah Isus pruivi ruku uhvati ga, i ree mu: Malovjemi, zato
posumnja?" (Mat. 14: 27-31)
93

Jasno je da ovaj odlomak svojim dubljim, ne bukvalnim

smislom, ukazuje na to da je Petar imao malo ili nimalo vere.
Vera potie iz unutranjeg uvianja Istine o stvarima, nezavisno
od bilo kakve potvrde ula. Petar je verovao preko njemu
vidljive linosti Hrista, a ne iz neega u sebi. Uenje koje mu je
Hrist dao jo uvek nije bilo odvojeno od njegovog doivljaja
samog Hrista, prema kome je oseao jaku lojalnost, tako da taj
nivo unutar sebe, tehniki oznaen kao vera, on jo nije bio
dostigao. Vera nije slepo verovanje, ve sopstveno vienje
istinitosti stvari. Vera nije ni verovanje ulima. Vrsta Istine koju
je Petar imao nije bila dovoljno vrsta da ga podri, jer njen
izvor nije bio u njemu nego van njega; bio je u linosti njegovog
uitelja. Zbog toga njegova Istina, koja se nije zasnivala na veri,
nije mogla da ga podri. Voda se na jeziku parabola odnosi na
odreenu vrstu Istine - ne na Istinu generalno, ili na Istinu kao
izvor. Mojsije je izbio vodu iz stene. Voda je Istina koja se
odnosi na oveka, u formi koja oznaava Istinu ili znanje o sebi,
vezano za unutranji razvoj ili ponovno roenje. Ali, kao takva,
ta Istina nije iva, to jest, nije "iva voda". Vera je ta koja ini
takvu Istinu ivom: ili, bolje reeno, ovo je izvorno mesto vere
razdvojene od ula; i ona (vera) se stvara na onoj strani,
odnosno u onom delu oveka, kojim ne upravlja ogranieni
spoljni instrument ula.
U Petru su Znanje, Istina, jo uvek bili pogreno
zasnovani. Nije video njihovo unutranje znaenje, imajui uvek
oi revnosno uprte u spoljnog Hrista - voljenog Hrista koga su
mu njegova ula otkrivala. Kada je od njega traeno da u sebi
veruje ovoj Istini, nije uspeo. Takva Istina mu nije bila oslonac,
osim na trenutak, i zbog toga mu je reeno da nema vere. On
do tada zaista nije razumevao znaenje onoga emu je bio
uen. Razumevanje je nastupilo kasnije. Pokuao je da hoda
na osnovu svoje istine i potonuo, obraajui se za pomo
Hristu. Spoljanji svet je imao vei uticaj na njega nego
unutranji, to jest, spoljanje znaenje je bilo snanije od
unutranjeg. Zbog toga unutranje znaenje nije moglo da ga
podupre. im se tekoe pojave, im vetar dune i pojave se
talasi, on ga gubi iz vida i tone. A sve ovo znai da su u njemu
94

samom, ivot i uenje Hrista bili pomeani i jo uvek

nerazdvojeni. Zbog toga moemo videti iz prenosnog znaenja
koje pripada dubljem jeziku parabola, da Petar, s obzirorn na
primedbu Hrista da njegovo uenje nije od ovog sveta, jo uvek
nije mogao pomou Istine koju je Hrist nudio, da se izdigne
iznad Istine koja pripada ivotu.
Promena u Petrovom emocionalnorn sazrevanju
prikazana je u zavrnom dogaaju nakon Hristovog uskrsnua.
Navedeno je da je Petar rekao drugim uenicima: "Idem da
lovim ribu". Neki od uenika poli su sa njim i posle cele noi
ribarenja nisu nita ulovili.
"A kad ve nastade jutro, stajae Isus na obali, ali uenici
ne poznae da je to Isus. A Isus im ree: Djeco, nemate Ii to
za jelo? Odgovorie mu: Nemamo. A on im ree: Bacite mreu
sa desne strane lae, i nai ete. Onda bacie, i ve je ne
mogahu izvui od mnotva ribe. Onda onaj uenik, koga
Ijubljae Isus, ree Petru: To je Gospod! A Simon Petar, kada
u da je Gospod, opasa se ogrtaem, jer bjee nag, i baci se u
more. A drugi uenici stigoe laicom, jer ne bijahu daleko od
zemlje nego oko dvjesta lakata, vukui mreu sa ribom. im
pak izioe na zemlju, vidjee oganj naloen i na njemu
poloenu ribu, i hljeb. Isus im ree: Donesite od ribe to sada
uhvatiste. A Simon Petar ue i izvue mreu na zemlju punu
velikih riba, sto pedeset i tri; i od tolikoga mnotva ne prodrije se
mrea. Ree im Isus: Hodite, objedujte. A nijedan od uenika
ne smjede da ga upita: Ko si ti? znajui da je Gospod. Tada
doe Isus, i uze hljeb i dade im, tako i ribu." (Jov. 21:4-13)
Razne su ideje sadrane u ovom dogaaju. Iza spoljne
forme lee mnoga znaenja. Razumeti ga doslovno, znai
razumeti ga samo na jednom nivou. Moete li zamisliti da je
tano sto pedeset tri ribe bilo ulovljeno? Moete li zamisliti zapis
da je Petar bio nag i da se ogrnuo pre nego to se bacio u more
i da to shvatite bukvalno? Zato zapisivati takvu trivijalnost, i
uopte, takav neobian dogaaj? Petar se odrekao Hrista
imajui samo verovanje; i tako siromaan u veri, prikazan je
nag. Nedostajao mu je "ogrta vere" - prekriva uma koji
95

omoguava oveku da jasno razmilja van ula i da ivi

nedimut dogaajima u svetu i ostane postojan u drugaijoj
interpretaciji ivota. Zato je Petar bio nag. Ali, uvi od Jovana
da je Hrist prisutan, on grabi ogrta vere koji je odbacio i prilazi
ponovo Hristu. Meutim, glavno znaenje je da je, poto mu je
pruena pomo, Petar postao sposoban da "lovi Ijude". U
ranijem grkom orfikom religijskom uenju, postoji slina ideja
o oveku kao ribi koju treba uhvatiti i izvui iz okeana. Sunce je,
na primer, prikazano kako lovi oveka.
Iza sveg nastajanja i postavljanja spoljnih formi religije u
svetu, stoji irok, potpuno razvijen tok znanja, uvek isti i uvek sa
istim ciljem, odnosno, unutranje oivljavanje i unutranji rast i
razvoj oveka do vieg nivoa u njemu. Sline ideje, dolazei iz
istog izvora, izbijaju na povrinu kroz razliita, vremenski
odvojena razdoblja. Vekovima kasnije, u legendi o Svetom
gralu pominjanom kao pehar Hristove krvi, koju je sakupio Josif
iz Arimateje, pojavljuje se kralj ribar. Spasiti Ijude iz mora znai
osloboditi ih sluenja prirodi, dovoditi ih do razumevanja
drugaijeg, svesnijeg sveta, u kome moraju da naue da diu,
koristei drugi kvalitet Istine. Petar je postao iovac Ijudi. On je
ispunio Hristovo proroanstvo: "Od sada e Ijude loviti". (Luka
5: 10)

96

GLAVA OSMA

O MOLITVI U JEVANELJIMA

UVOD
Mnogo toga je u Jevaneljima dato u vezi sa molitvom i
korisno je da se na osnovu toga iskristalie ono to je Hrist uio
o znaenju i uslovima koji su neophodni da bi se dobio bilo
kakav odgovor na molitvu. Molitva je usmerena ka neemu to
je iznad oveka, to je na nivou viem od njega samog. Ve
smo uoili da jezik parabola koji se koristi u Jevaneljima,
prenosi znaenje sa vieg nivoa na nii. Molitva, pak, prenosi
znaenje sa nieg nivoa na vii. Jedno je komunikacija
usmerena od "nebeskog" ka "zemaljskom", a drugo pokuaj
komunikacije zemaljskog" sa "nebeskim". Poto smo ve videli
da postoje tekoe u komunikaciji "vieg" sa "niim", neemo
biti iznenaeni kad shvatimo da postoje sline tekoe i u
komunikaciji "nieg" sa "viim", Dva nivoa nisu u kontaktu.
Podsetimo se da je u Jevaneljima centralna koncepcija
oveka sadrana u injenici da je on nezavrena kreacija
sposobna da dostigne vii nivo putem odreenog razvoja, koji
mora zapoeti sopstvenim naporima, a da bi oni bili svrsishodni,
ovek mora nauaiti kako da ih ini. U tom smislu, Jevanelja
nisu nita drugo do serija instrukcija koje se odnose na mogu i
jasan, prethodno utvreni psiholoki razvoj za koji je ovek
sposoban i koji mu, ako zapone da izlae sebe zadatku
ispunjenja tih instrukcija, otvara oi i ini da vidi u kom pravcu
se nalazi znaenje svega toga. Podsetimo se takoe injenice
da se dostizanje vieg, za oveka mogueg nivoa, u
Jevaneljima naziva nebesko ili Carstvo nebesko, da je ono
97

unutar oveka kao mogunost njegovog unutranjeg razvoja ili

ponovnog roenja, i da se ovek na nivou na kom jeste, kao
jedna neprobuena stvorenost, jedan nezavreni eksperimentzove zemlja. To su dva nivoa, vii i nii, i meu njima postoje
vrio velike razlike, velike kao to su velike razlike izmeu
semena cveta i cveta. U tom smislu, komunikacija izmeu ta
dva nivoa je teka. Hristova misija je bila u tome da premosti,
da povee u oveku ta dva nivoa, nivo boanskog i nivo
Ijudskog, ali o tome emo govoriti kasnije. I, moe se rea da
dok se ta veza ne uspostavi tokom nekog vremenskog
razdoblja, cela komunikacija sa "viim" ne funkcionie i ovek
ostaje bez ideja ili uenja koje moe da ga uzdigne, to jest, on
je preputen svojim instinktima, interesima, svojoj nasilnosti i
ivotinjskim apetitima; ostaje bez ikakvih uticaja koji mogu da
ga uzdignu iznad nivoa varvarizma.

NEOPHODNOST ISTRAJAVANJA
U MOLITVI
U pogledu tekoa komunikacije izmeu nieg i vieg
nivoa, mogue je razumeti da direktan kontakt sa Bogom nije
lak, mada religiozni Ijudi obino veruju u suprotno. Oni esto
misle da takvi kakvi su, mogu doi u kontakt sa viim nivoom, to
jest sa Bogom. Ne shvataju da je za to potrebno da postanu
drugaiji u odnosu na ono to su sada. Pogledajmo neka
kazivanja u Jevaneljima, s obzirom na neophodnost
istrajavanja u molitvi. Jedan od uenika pita Hrista kako da se
moli. On kae: "Gospode naui nas moliti se, kao to i Jovan
naui uenike svoje". (Luka 11:1) (Uzgred, ne postoji zapis o
tome da je Jovan uao svoje uenike kako da se mole) Hrist
odgovara:
"Kada se motite govorite: Oe na koji si na nebesima, da
se sveti ime tvoje; da dode carstvo tvoje; da bude volja tvoja i
na zemlji kao na nebu. Hljeb na nasuni daj nam svaki dan; i
98

oprosti nam grijehe nae, jer i mi opratamo svakome duniku

svojemu; i ne uvedi nas u iskuenje; nego nas izbavi od zloga".
(Luka 11: 2-4)
Obratite panju na to kako Hrist govori. On kae:
"Koji od vas ima prijatelja i otide mu u pono i ree mu:
Prijatelju, daj mi tri hljeba u zajam, jer mi doe prijatelj s puta i
nemam ime da ga posluim. A on iznutra odgovarajui da
ree: Nemoj me uznemiravati; ve su vrata zatvorena, i djeca
su moja sa mnom u postelji; ne mogu ustati da ti dam. Kaem
vam: Ako i ne ustane da mu dade zato to mu je prijatelj, ali za
njegovu bezonost ustae i dae koliko mu treba". (Luka 11:58)
Hrist istie da je neophodna istrajnost i poredi to sa
molbom koja je usmerena ka nekome ko je uje, ali se ne
uzbuuje previe zbog toga, i uinie neto u vezi sa njom
samo ako je onaj koji moli dovoljno istrajan; Hrist i ukazuje na to
da se odgovor dobija putem besramne" upornosti, Re
prevedena kao "bezonost" znai bukvalno "besramna" drskost.
injenica da se na molitvu ne odgovara lako data je u
narednom citatu:
"Kaza im pak i priu kako treba svagda da se mole, i da
ne klonu, govorei: U nekome gradu bijae nekakav sudija koji
se Boga ne bojae i Ijudi ne stiae. A u onome gradu bijae
jedna udovica, i ona dolaae k njemu govorei: Odbrani me od
suparnika mojega. I ne htjede zadugo. A najposlije ree u sebi:
Ako se i ne bojim Boga i Ijudi ne stidim, no budui da mi
dosauje ova udovica, odbraniu je, da mi jednako ne dolazi i
ne dodijava". (Luka 18: 1-5)
Povuena je paralela izmeu udovice koja moli za
pravdu, sudije, koji deluje samo zato to je prisiljen na to kako
ne bi imao problema, i oveka koji se moli Bogu, Sve ovo govori
da se molitva ne usliava lako. Postoje prepreke. Pomo se ne
dobija jednostavno. Hrist na mnogo mesta govori svojim
uenicima da se neprestano mole, ali im ne kae i da e lako
dobiti odgovor. Teko je dobiti odziv sa vieg nivoa na zahtev
99

koji dolazi sa nieg. Samo istrajnou i intenzitetom moe se

prizvati odgovor sa vieg nivoa. Tekoa koja se pominje, jeste
kao napor koji ovek savladava pri ustajanju iz kreveta, ili kao
napor koji ulae svetovni sudija kada donosi presudu udovici.
Hrist je uio da je stanje stvari u vezi sa molitvom i obijanjem
pomoi na osnovu nje, slino onom koje postoji na zemlji; kao
kad ovek trai pomo od Ijudi koji su nevoljni da je daju.
Meutim, kad je molitva u pitanju, ne radi se o nevoljnosti, nego
o tekoama koje postoje u prirodi stvari. Ono to je "nie" nije
u kontaktu sa "viim". Shvatite ovo jasno - "nie" nije u
direktnom kontaktu sa "viim". Bog i ovek nisu na istom nivou.
Cela koncepcija nevidljivog aspekta Univerzuma ili duhovnog
sveta sadranog u uenju Jevanelja jeste da postoje vii i nii
nivoi, koji se meusobno razlikuju, i da postoji red u tome ta je
iznad, a ta ispod. "Nie" nije u direktnom kontaktu sa "viim",
kao to prizemlje kue nije u direktnom kontaktu sa najviim
spratom. Da bi se stiglo do onog to je iznad, mnogo tekoa
stoji na putu i one ine da sve to izgleda kao nevoljnost vieg
nivoa da se odazove niem. Meutim, nije u pitanju nevoljnost,
nego to tako izgleda Ijudskom umu i zato je u prethodnim
poreenjima Hrist to ilustrovao u obliku kojim ukazuje na
injenicu da je potreban ogroman napor kako bi se dobio bilo
kakav odziv na molitvu. To je kao kad bi ovek koji se iskreno
moli morao da baci neto uvis do odreene visine, jainom
kojom se postie ta visina, i pre nego to je saekao da ga bilo
ko uje ili da dobije bilo kakav odgovor, a pri tom ne uspevi da
to uini, ne uspevi da pravilno postavi zahtev, ne uspevi da
baci dovoljno visoko, pomislio da se uzalud molio nekome ko
nije voljan da bilo ta uini, i na kraju, zbog toga postao
maloduan. On mora da insistira. U molitvi, u cilju, u zahtevu,
ovek mora da bude istrajan; mora da nastavlja uprkos
nemanju odgovora. Mora da ima bestidnu drskost. Kao to Hrist
kae, "on mora da moli neprestano, a ne da klone". Ovaj izraz,
"da ne klone", u osnovi znaa "da se ne ponaa loe". On mora
da moli neprestano, a ne da se ponaa loe u vezi sa svim
tekoama koje prate molitvu.

100

NEOPHODNOST ISKRENOSTI
U MOLITVI
Hrist ponekad govori o stanju iz koga se ovek moli.
Beskorisno je ako se moli iz neodgovarajueg stanja i zbog
toga ovek mora da posmatra sebe i vidi iz ega u sebi se moli,
poto nikakva komunikacija sa vilm nivoom nije mogua kroz
ono to je neiskreno ili lano u njemu. Samo ono to je iskreno i
istinsko u oveku moe dotai vii nivo. Na primer, bilo kakav
trag sujete ili uobraenosti ili arogancije, zaustavlja
komunikaciju sa viim nivoom. U vezi sa tim, u Jevaneljima se
mnogo govori o proiavanju emocija; jer najvea neistoa u
oveku i ono to se stalno istie u parabolama i Hristovim
kazivanjima, proistie iz oseanja potrebe "da sam u pravu",
potrebe "da sam uvek adekvatan", potrebe "da imam korist
od...", oseanja potrebe za "superiomou" itd. Sledea
parabola govori o "...nekima koji bijahu uvjereni za sebe da su
pravedni, a ostale nipodatavahu": (Luka 18: 9)
"Dva ovjeka uoe u hram da se mole Bogu, jedan
farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljae se u sebi ovako:
Boe, hvala ti to nisam kao ostali Ijudi: grabljivci, nepravednici,
preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dva puta u sedmici; dajem
desetak od svega to steknem. A carinik izdaleka stajae, i ne
htjede ni oiju uzdignuti nebu, nego se bijae u prsa svoja
govorei: Boe, milostivi budi meni grjenome! Kaem vam,
ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe
uzvisuje ponizie se, a koji sebe ponizuje uzvisie se." (Luka
18:10-14)
Da bi se molio, to jest da bi doao u dodir sa viim
nivoom, ovek mora da prizna i oseti svoju nitavnost u odnosu
na ono to je iznad njega. Mora istinski da vidi da je to tako, a
ne samo da vidi kako je zemlja mala kada se pogleda u zvezde.
Kada se osea "malim" na taj nain, radi se o fizikom oseaju;
meutim, ovek mora psiholoki da se oseca "malim". Sve dok
se ne oseti nitavnim, ovekova molitva je beskorisna, ba kao i
101

vlana ibica. ovek je ist u svom emocionalnom ivotu

proporcionalno oseaju sopstvene nitavnosti, svesnosti svog
znanja i sopstvene bespomonosti. Istu ideju zastupa Hrist kad
govori o delovanju iz sebe, a ne iz sujete:
"/ kada se moli Bogu, ne budi kao licemjeri, koji rado po
sinagogama i na raskru ulica stoje i mole se da ih vide Ijudi.
Zaista vam kaem: Primili su platu svoju. A ti kada se moi, udi u
klijet svoju, i zatvorivi vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u
tajnosti: i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratie tebf'. (Mat. 6: 5, 6)
Izraz "...udi u klijet svoju, i zatvorivi vrata svoja...", znai
ii pravo u sebe (sopstvenu kuu), u "najunutranjiji" prostor,
zatvoriti vrata svemu spoljanjem i moliti iz tog unutranjeg
sebe koji ne slui svetini, ili izmiljenom socijalnom mitu, ili
tragau za nagradom i uspehom i spoljnim pohvalama. Mora se
zaobii svako povezivanje sa sujetom ili matom. Samo
unutranji ovek u oveku moe da dobije odgovor na molitvu i
da komunicira sa viim nivoom. Spoljna, svetovna strana
oveka, oveka koji se pretvara, nije u stanju da moli.
Sve ovo je povezano sa pitanjem kako preneti poruke na
vii nivo. To su praktine instrukcije o metodi prenosa,
telepatije, a to je mogue jedino kroz stvarne emocije. Samo
stvarne emocije mogu da prenose; samo su stvarne emocije
telepatske. Lane emocije zasnovane na sujeti i mati ne mogu
da prenesu. Da bi se dobio odgovor, molitva mora da bude
odreenog kvaliteta. Mora da ispunjava odreene uslove, a
jedan je da molitva potie iz apsolutno istog i istinskog
emocionalnog stanja, jer u suprotnom, ne moe da stigne do
odredita. Zbog toga ovek treba da oisti sebe od sebe tokom
svog emocionalnog ivota, a to znai da treba da se razvije
emocionalno. On mora poeti da voli svog suseda *. To je prva
faza u emocionalnom razvoju kome nas ui Hrist. A koliko je to
teko. Kako je teko ponaati se svesno u odnosu na druge ak i u odnosu na one za koje se smatra da su voljeni. Da li
moete da kaete da volite izvan svog samoljublja? Samo
__________________________
Ljubiti blinjeg svog
102

emocionalna stanja koja su izvan samoljublja i egocentrinosti,

mogu biti u vezi sa neim izvan samog oveka. I najzad, moe
se oekivati da emo jednom doi do razmiljanja o pitanju:
Kako moemo putem sopstvenih emocija da komuniciramo sa
drugim Ijudima? Preko njih zasad komuniciramo samo sa
sobom. Zato poinjemo da uviamo zato se insistira na "voleti
svog suseda".

ODGOVOR NA MOLITVU
U vezi sa molitvom Hrist govori: "Itite, i dae vam se".
(Mat. 7: 7) Meutim, ovek mora da zna ta znai traiti (ititi).
Molitva je sredstvo za dobijanje odgovora sa vieg nivoa
Univerzuma tako da njegovi uticaji siu i uu trenutno u neto
to je na niem nivou. Razmotrimo ta znai traiti (moliti).
Gledajui ire, sam Univerzum je odgovor na zahtev (molitvu).
Naunik radi verujui da e dobiti odgovor iz fizikog
Univerzuma kao rezultat svog eksperimentisanja, teorija i
napora, a to je struktura njegovog zahteva (molbe). To je jedan
oblik molitve. On dobija odgovor ako nae pravi nain da trai
(moli), to jest ako njegov zahtev poprimi pravi oblik. Meutim,
potrebno je vreme i napor da se kroz razne nevolje nae pravi
oblik tranje (molbe); i ne samo "besramna drskost", potreban je
takoe i oseaj izvesnosti u odnosu na nepoznato - to jest
vera. Na primer, naunik je svojim doslednim zahtevima otkrio i
doveo u vezu sa Ijudskim ivotom elektro-magnetske sile i sile
elektriciteta, koje pripadaju nekom drugom svetu - infrasvetu,
svetu elektrona. To je odgovor na zahtev (traenje, molbu). U
nekom smislu, radi se o komunikaciji sa drugim svetom. Mi
opaamo da ivimo u gotovom
Univerzumu velike
kompleksnosti, vrlo udaljenom od naeg razumevanja, ali smo
sigurni da e on odgovoriti na nae napore. Ovo je zaista na
stav prema Univerzumu, koji ne preispitujemo. Sigurni smo da
e nam se rezultat dati ukoliko pokuavamo da saznamo kako
da neto napravimo. Kada kuvate hranu, dobijate rezultat tano
103

u skladu sa oblikom vaeg zahteva. Ako rezultati nisu onakvi

kakve oekujete, dobijate pogrean odgovor, ne zato to je
Univerzum u kvaru, nego zato to je oblik vaeg zahteva
pogrean. Vi ne znate kako da traite ispravno i zato morate
nauiti da kuvate bolje, to jest, kako da traite bolje. Tranja
(molba) je zahtev. Kada ne bismo iveli u Univerzumu, vidljivom
i nevidljivom, koji daje odgovore na prave zahteve (bez obzira
na prirodu tih odgovora, dobru ili lou), ni naunik ni ovek koji
moli za pomo ne bi mogli dobiti nikakav odgovor. U svakom
sluaju, dobijanje odgovora nije uvek lako. Moraju biti ispunjeni
odreeni uslovi. Molitva, koja je mogua u obliku zahteva ili
molbe, ne sme biti mehanika ili obino ponavljanje, niti sadrati
ideju da e "puno prie" dati rezultat; u molitvi je vaan kvalitet,
a ne kvantitet. Prosto ponavljanje rei je beskorisno. Hrist je
rekao: "A kad se molite, ne praznoslovite", (Mat. 7: 7) I kako
smo ve videli, u molitvi se mora istrajavati. ovek mora da ima
ideju o tome za ta moli, mora istrajavati u svom zahtevu i
verovati da je mogue dobiti rezultat. I ba kao to naunik u
svom posebnom obliku molitve prirodnom Univerzumu pravi
zahtev u trenutku kada ima ideju da moe otkriti neto, osea
da je to mogue i modifikuje svoj zahtev iznova i iznova
probanjem, grekama i dovitljivou, sve dok ne dobije odgovor
kroz nalaenje ispravnog zahteva, tako i ovek koji se molitvom
obraa duhovnom Univerzumu mora imati veru, strpljenje,
inteligenciju i snagu dovitljivosti. On mora da radi, i trudi se, i
pravi izume u vezi sa svojim sopstvenim razvojem, poput
naunika koji to isto ini u vezi sa svojim otkriima. Naunik e
dobiti odgovor ako su stvari u skladu sa zahtevom, a isto e biti
i sa ovekom koji moli, ako je njegov zahtev u skladu sa njim
samim. Ali, on mora da poznaje sebe i da razume ta treba da
trai? Moliti (traiti) neto to je nemogue ili traiti neto to e
povrediti ovekajeste neispravno traenje.

104

ZAHTEV U MOLITVI
ta mi to traimo u molitvi? Kada su uenici pitali Hrista
kako da se mole, On je formulisao molitvu na takav nain da
sve uobiajene line elje budu iskljuene. Meutim, sve to je
saopteno u Jevaneljima, povezano je sa dostizanjem vieg
nivoa unutranje evolucije mogue za oveka, zvane Carstvo
nebesko, i samim tim ne iznenauje injenica da molitva ima
kvalitet koji nije "zemaljski". I s obzirom na svoj cilj, ona vie i ne
bi mogla da bude lina. Molitva Oe na*, odnosi se na
unutranji razvoj. Uvodna fraza oznaava vii nivo: "0e na,
da se sveti ime tvoje; da doe carstvo tvoje". (Luka 11: 2) To
jest, mogue je ustanovljenje relacije izmeu "vieg" i "nieg".
Trai se veza izmeu "nebeskog" i "zemaljskog". Ovo je prvi
zahtev i razumeete da to znai dostizanje odreenog
emocionalnog stanja da bi se ove rei izgovorile sa nekim
intenzitetom znaenja. U drugim verzijama stoji "Oe Na, Koji
si na Nebesima", ovek mora da provede jedan minut, jean
sat ili ceo ivot pre nego to emocionalno percipira znaenja tih
rei koje otvaraju i koje moraju da budu izgovorene svesno.
Onda dolazi zahtev za dnevnim hlebom, to ne znai bukvalno
hleb, nego "sutinska" hrana. Znaenje originalne rei je
nepoznato, ali njegova svrha je "duhovni" hleb, ili hrana koja
pothranjuje razumevanje oveka u borbi za podizanje sebe na
vii nivo. Zatim dolazi molba da nam se oprosti, kao to mi
opratamo drugima, a to znai; da bismo dostigli vii nivo
neophodno je pre svega apsolutno otpisati ono to smatramo
dugom drugih prema nama, a zbog loeg ponaanja ili
nedostatka uvaavanja. Ne opratati drugima predstavlja
prepreku uzdizanju i dri nas prikovanim za "zemlju". Mi
zatvaramo sebe, vezujemo se, zadravamo sebe tamo gde
jesmo ako ne moemo da otpiemo dugove, a ako oprostimo
drugima, i nama se oprataju brojne greke, neuspesi u rastu
naeg razumevanja, to jest, u naem sveukupnom razvoju.
_______________________________
* Oe na - Lord Preyer (prim. prev.)
*U citatima - Hleb nasuni

105

Onda sledi neobian zahtev, da ne budemo dovedeni u

iskuenje. Meutim, treba shvatiti da nijedan ovek ne moe
podneti unutranju evoluciju i razvoj razumevanja bez iskuenja
i da je priroda te vrste iskuenja drugaija od prirode onog to
Ijudi uobiajeno smatraju iskuenjem i to povezuju sa telom i
njegovim slabostima. Na primer, mi smo uvek u iskuenju da
neto ne razumemo ili, pogreno razumemo. Kada ovek
izvede sebe na put razvoja na koji je ukazano u Jevaneljima,
poinje da biva iskuavan svim moguim sumnjama,
nevericama i neobinim unutranjim tekoama u pogledu
razumevanja onog kroz ta mora da proe, gde ga njegove
Ijudske moi rezonovanja zasnovanog na ulnoj spoznaji
ometaju, i samo uverenost da tamo ima neeg, samo
ubeenost da put na kome se sada nalazi vodi negde, ukratko,
samo njegova vera, moe da mu pomogne. Vera ne znai samo
uverenost bez ikakvih ulnih dokaza, nego ubeenost u
mogunosti pre nego to ih neko realizuje; i zato Hrist kae na
jednom mestu: Sve to itete u svojoj moiitvi, vjerujte da ete
primiti; i bie vam", (Marko 11: 24) Treba uvideti da neto ve
morate imati pre nego to to primite; morate delovati kao da
imate ono to jo nemate, i onda ete to imati. Ovo izgleda vrlo
udno; ali, sve to je povezano sa uspostavijanjem veze sa
viim nivoom i sve instrukcije koje se tiu prirode napora koji se
zahteva, izgledaju udne. Razmiljajte na ovaj nain: nee li
seme smatrati udnim instrukcije o postajanju cvetom? Ve
sam prelaz sa jednog nivoa na poetak drugog, znai prolazak
kroz vrlo teka iskuenja o kojima niko ko je zadovoljan sobom,
nema pojma. Meutim, klju razumevanja molitve Oe na, lei
u uvodnoj frazi. To je molitva o dostizanju vieg nivoa. "Moe li
tvoje carstvo doi?" Mogu li ja da uem u Carstvo; moe li
nebeska volja, volja vieg nivoa, da deluje na mene
zemaljskog? Poslednji zahtev, da ne bude iskuavan suvie,
van njegovih moi, tie se napora koje treba uloiti, jer mnogo
toga stoji na putu i, kako je reeno u Starom zavetu, Bog se rve
sa ovekom i hoe da ga nadvlada, i ak ubije. Pomenutim
reima iskazana je borba ovekova za odlepljivanje od nivoa na
kome jeste i za dostizanje novog. Izgleda kao da sve za ta se
ovek moli i to eli, postaje neprijatelj koji se protivi svakom
106

uinjenom koraku. Ali, ako se setimo da dostignuti vis nivo

oznaava transformaciju i ponovno roenje sebe, ideja postaje
jasna. ovek, ovakav kakav jeste, ne moe dosegnuti vii nivo.
On ne moe da prie Bogu, ovakav kakav je. Vii nivo je mea
koja mu se suprotstavlja dok god je isti.
Svi ovi zahtevi se tiu dostizanja drugog stanja sebe.
Cela molitva Oe na, odnosi se na ostvarenje tog cilja. Ona se
ne odnosi na ivot. Ta molitva prikazuje, ali saeto, isto ono to
je reeno i u parabolama i uenju, da je sutina svega u
dostizanju vieg nivoa, i da svaka molitva treba da bude takva;
da ovek kad moli treba da misli prvenstveno na to; da trai,
iznad svega, ono to je potrebno da bi se taj cilj postigao. Jer,
taj cilj je najvii. Hrist je to ovako definisao: "Nego itite najprije
Carstvo Boije" (Mat. 6: 33), to jest, traite najvii mogui nivo.
To je ono to ovek mora stvarno da trai molitvom. I, poto je
to glavni cilj, ovek koji moli treba da povee bilo koji nii cilj koji
eli da ostvari sa ovim glavnim, a on je od najveeg znaaja za
njega i vodi ga do najvieg mogueg nivoa do kojeg moe stii.

107

GLAVA DEVETA

BESEDA NA GORI

UVOD
Uenje o misterijama Carstva nebeskog datog u Besedi
na gori, ima svoje mesto koje se nalazi izmeu nivoa uenja
Jovana Krstitelja i Hristovog nivoa uenja iznetog u
parabolama. Oni oformljuju tri reda uenja na razliitim nivoima.
Prvo i najvie spoljanje uenje je uenje Jovana Krstitelja, o
emu nalazimo potvrdu u Jevanelju po Luki. Zatim, u nekom
srednjem delu dolazi uenje u Besedi na gori, i konano, ono
najskrivenije, unutranje uenje, izloeno u parabolama o
Carstvu nebeskom. U ovoj glavi prvo emo razmotriti uenje
Jovana Krstitelja koje je zapisano u Jevanelju po Luki 3, a
onda i ono prikazano u Besedi na gori u okviru Jevanelja po
Mateju i Jevanelju po Luki 6.

PRVl DEO
Jedna od mnogih neobinih linosti koje se spominju u
Jevaneljima jeste Jovan Krstitelj. O njemu se moda
odreenije govori nego o drugima. Na primer, Hrist ga je
definisao kao "vieg" od svih koje je rodila ena, ali je dodao i
da je onaj "najmanji" u Carstvu nebeskom "vei" od njega. ta
onda Jovan Krstitelj predstavlja? U emu je njegova uloga u
Jevaneljima? I zato je njegovo uenje dato pre nego to se
Hrist pojavio? Pogledajmo sad to uenje kako bismo ga mogli
uporediti sa onim koje je dao Hrist u Besedi na gori. Jovan je
108

propovedao promenu uma (pokajanje) i Carstvo nebesko.

Apelovao je; "Pokajte se, jer se pribliilo Carstvo nebesko".
(Mat, 3: 2) Meutim, da li je on imao ideju o prirodi unutranje
promene koja mora da se desi u Ijudskom umu i u ovekovoj
sveukupnosti, pre nego to se dostigne Carstvo? Oigledno ne,
jer je i sam Hrist rekao da on (Jovan) nije od Carstva. Detalji
uenja Jovana Krstitelja dati su u Luki 3. Tu je prikazano
mnotvo koje mu dolazi na krtenje. Moramo ga zamisliti
odevenog u grubu haljinu od koe, kako se obraa Ijudima
sledeim otrim reima:
"Porodi aspidini, ko vam kaza da bjeite od gnjeva koji
ide? Rodite, dakle, plodove dostojne pokajanja, i ne poinjite
govoriti u sebi: Imamo oca Avraama; jer vam kaem da Bog
moe i od kamenja ovog podignuti decu Avraamu". (Luka 3: 7, 8)
Obratimo panju na to da se Krstitelj obraa okupljenom
narodu reima koje objanjavaju ta znai promena uma. On im
kae da ne govore sebi da imaju Avraama "za svog oca". Poto
ih je sve, bez razlike, iibao reima, Ijudi su ga zapitali ta bi
trebalo da rade:
"/ pitahu ga Ijudi govorei: ta emo, dakle, initi? A on
odgovarajui ree im: Koji ima dvije haljine neka dade onome
koji nema; i koji ima hrane neka ini isto tako. Dooe pak i
carinici da ih krsti. I rekoe mu: Uitelju, ta emo initi? A on
im ree: Ne inite nita vie nego to vam je naredeno. A pitahu
ga i vojnici govorei: A ta emo mi initi? I ree im: Nikoga da
ne zlostavljate niti koga da opadate, i budite zadovoljni svojom
platom". (Luka 3:10-14)
Uoimo da se pitanje ta initi?, postavlja tri puta. I mada
je Jovan Krstitelj osetio neprimerenost svojih odgovora i svu
nemo da im kae ta da ine, kao i odsustvo sopstvenog
razumevanja u vezi sa tim ta znai Carstvo, a i ta je stvarna
promena uma u vezi sa tim, on nastavlja da govori o tome kako
neko drugi, daleko "vei" od njega, dolazi:
/ kako je narod iekivao (Hrista) svi pomiljahu u srcima
svojim za Jovana: nije li on Hristos? Odgovarae Jovan svima
109

govorei: Ja vas krtavam vodom; ali ide za mnom jai od

mene, kome ja nisam dostojan odrijeiti remena na obui
njegovoj: On e vas krsititi Duhom Svetim i ognjem. I u njegovoj
ruci je lopata, i oistie gumno svoje, i skupie penicu u itnicu
svoju, a pljevu e saei ognjem neugasivim. I mnogo jo drugo
tjeei ih, propovijedae narodu jevandelje". (Luka 3: 15-18)
U Besedi na gori, Hrist poinje da govori svojim
uenicima ne ta ovek da ini, nego ta da bude kako bi
dostigao Carstvo nebesko. Beseda se otvara reima: "Blaeni
siromani duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko". (Mat. 5: 3)
Hrist govori o tome ta ovek mora da bude, ta pre svega
mora da postane u sebi. ovek treba da postane drugaiji da bi
dosegnuo Carstvo. Mora da doivi promenu uma, promenu u
sebi i postane "siromaan u duhu" - a to ima svoje znaenje.
Uporedimo ovo sa Krstiteljevim uenjem. Jovan ui spoljnim
dunostima, graanskim dobrima - Hrist govori o unutranjoj
transformaciji. Jovan grmi na one koji ga sluaju i kae im da se
pokaju - Hrist govori ta ta unutranja promena, koja najpre
mora da se pojavi, znal. Jovan im govori ta da ine - Hrist,
ta da budu. Meutim, ovek kao to je Jovan Krstitelj, koji je
bio na spoljnoj strani uenja Rei Boije, uenja o moguoj
unutranjoj evoluciji oveka, ima tendenciju da uzima sve
bukvalno. Re Boija se ne moe uzimati samo bukvalno, jer to
je medijum koji je veza izmeu nivoa u oveku koji se zove
"zemlja" i nivoa koji je mogue dostii, nazvan "nebesa".
Znaenje "zemaljsko" u potpunosti se razlikuje od znaenja
"nebesko"; i ako tom znaenju "zemaljsko" nije omogueno da
raste i poprima nova i nova znaenja, ono je mrtvo i izmeu
njega i znaenja "nebesko" ne moe da se uspostavi veza.
Zbog toga bukvalni ovek, ovek koji ivi u svojim ulima, ovek
koji je samo od spoljnih znaenja, koji ne razume nita
"unutranje" i koji, ako je religiozan, prati samo metode i spoljne
zahteve svoje verske grupacije, ne moe da se razvija. Zato,
ako Jovan Krstitelj nije bio od Carstva, to je Hrist izriito
napominjao, ta onda znai biti blizu Carstva? Ovo e nam
pomoi da shvatimo zato uenje Jovana Krstitelja nije bilo
uenje o Carstvu nebeskom. Biti blizu Carstva jeste pitanje
110

unutranjeg razumevanja i u Jevaneljima postoji jasan primer

znaenja toga. Razmotrimo to malo pre nego to nastavimo o
Blaenstvima. Jedan od knjievnika pitao je Isusa koja je
zapovest pre svih. Isus kae: "Gospod Bog na je Gospod
jedini; I Ijubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom
duom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom... I
druga je kao i ova: Ljubi blinjega svojega kao samoga sebe".
(Marko 12: 29-31) A knjievnik odgovara: "Dobro, uitelju, pravo
si kazao da je Bog jedan, i nema drugoga osim njega. I Ijubiti
njega... vee je od sviju paljenica i rtava". (Marko 12: 32,33)
Kad je Isus video da je ovaj odgovorio iz sopstvenog
razumevanja (a ne, "pametno", kao u prevodu ("A Isus vidjevi
kako pametno odgovori...") ree mu: "Nisi daleko od Carstva
Boijega. I niko se vie ne usudi da ga zapita". (Marko 12: 34)
Moemo li da vidimo zato je knjievnik blizu Carstva? Oduvek
su postojali oni koji su u religiji vie vrednovali spoljanje forme,
obrede i disciplinu. itali smo da je Jovan Krstitelj bio zbunjen
kad je uo da su Hrist i njegovi uenici jeli, pili i nisu postili. I
nema sumnje da je zamerao uenicima ogluivanje o Sabat, ili
Hristu, leenje na Sabat, jer to je sve bilo protivno Mojsijevom
zakonu. Pred kraj ivota Krstitelj je postao nesiguran u pogledu
Hrista. ak je poslao iz zatvora poruku Hristu rekavi: "Jesi li ti
Onaj to e doi, ili drugoga da ekamo?" (Luka 7: 19) I ta je
Hrist na to odgovorio? Hrist je odgovorio na nain koji je Jovan
Krstitelj jedino mogao da primi - bukvalno. Rekao je: "Idite i
kalte Jovanu to vidjeste i uste: slijepi progledaju, hromi
hode, gubavi se iste, gluhi uju, mrtvi ustaju". (Luka 7: 22)
Jovan Krstitelj nije mogao da razume da je to oznaavalo
gluvou, slepilo, itd. - psiholoki. Ali, ovaj nivo razumevanja
uvek je postojao u religiji - razumevanje grube, bukvalne istine,
razumevanje spoljnog oveka, koji se dri uenja Rei Boije na
"zemaljskom" nivou i koji, kada tako radi, unitava ne samo
njegovu lepotu nego i pravo znaenje, kao to se odsecanjem
krila moe unutiti stvorenje sa krilima. Jovan Krstitelj
predstavlja bukvalno znaenje uenja Rei Boije. Linost
Krstitelja oslikava klasu Ijudi koje Hrist brani, poto su oni
poetak svega drugog i o njima sa oiglednom i velikom
panjom govori kao o problemu koji se teko reava. Jovan
111

Krstitelj je verovao u Hrista kad ga je sreo, ali kao to je reeno,

pred kraj je izgledalo da sumnja. Ovo je istinska psiholoka
slika onih koji su utemeljeni na spoljnom aspektu uenja o Rei
i njegovom grubom, bukvalnom znaenju i koji, sreui se sa
njegovim unutranjim ili "viim" znaenjem, oseaju nemo da
to razumeju i zbog toga padaju u sumnju, oseaju se
povreenima jer ne mogu da osete korist, a i ne oseaju vie
sebe boljim od drugih. Ipak, treba razumeti da bukvalno
znaenje Rei Boije mora da se ouva.
DRUGI DEO
Ono to se zove Prvo Blaenstvo, upueno je, sa
preostalih osam, Hristovim uenicima, a ne mnotvu. Uvodne
rei u petoj glavi Jevanelja po Mateju glase:
"A kad on vidje narod mnogi, pope se na goru, i sjede, i
pristupie mu uenici njegovi. I otvorivi usta svoja uae ih
govorei: Blaeni siromani duhom, jer je njihovo Carstvo
nebesko". (Mat. 5:1-3)
U Jevanelju po Luki data je skraena i neto izmenjena
verzija Blaenstava; etiri su samo spomenuta i to tek poto je
na gori Hrist izabrao svojih dvanaest uenika i onda se spustio
u dolinu. Prvo od ta etiri Blaenstva je:
20)

"Blaeni siromani, jer je vae Carstvo Boje". (Luka 6:

U Jevanelju po Luki pomenuta je samo re siromani i

mnogi su to razumeli u bukvalnom smislu. Ali, u Jevanelju po
Mateju je reeno: "Blaeni siromani duhom, jer je njihovo
Carstvo nebesko", i niko ne moe da veruje da su siromani, u
smislu koji nije bukvalan - oni bez sujete. Kako onda treba
razumeti izraz "siromani duhorn?" Ako se ne shvati doslovno,
"siromani duhom" su "prosjaci u duhu". ta to znai biti prosjak
u duhu? Hajde da razbistrimo sve to znai biti bukvalno
112

prosjak ili bukvalno siromaan. Postoji jedna druga re u

Jevaneljima koja se prevodi kao siromaan, a koja znai
bukvalno biti siromaan, kao u prii o udoviinom prilogu, gde je
udovica ena koja je stvarno siromana, a daje vie nego drugi.
Meutim, re koja je ovde upotrebljena ima niu vrednost.
Odnosi se na nekog ko se saginje i strepi poput istonjaekog
prosjaka koji moli za novac na uglu neke ulice, i time to poprima
snanije psiholoko znaenje. U Jevanelju po Luki, u kome su,
kao to je reeno, clata samo etiri Blaenstva, odmah su data i
etiri Upozorenja, kako se ve nazivaju, kao suprotnost.
Upozorenje koje odgovara skraenoj formulaciji "Blaeni
siromani" jeste, "Ali teko vama bogatima, jer ste ve primili
utjehu svoju". (Luka 6: 24) Kada Matej kae: "siromani
duhom", znaenje rei bogat, u Jevarielju po Luki ne moe biti
nita drugo do "bogati duhom", to jest to mora oznaavati
oveka koji ne prosi (moli) u svom duhu i ne osea se
prosjakom, nego bogatim u sebi. I, on prima svoju utehu. ovek
koji pripisuje sve sebi, koji je bogat u samougaanju i
samopotovanju, koji sledi svoje samoljublje, svoju sujetu i svoj
oseaj "biti bolji od drugih" - jeste bogat u duhu. Trijumf nad
rivalom, bolji poloaj, nagrada, pametan posao, jesu njegove
utehe. Ali, ako ovek osea u svom najdubljem biu da ne zna
nita, da nije nita i da ne zasluuje nita, ako ezne da razume
vie i da bude drugaiji, ako osea istinski da nije nita i eli da
bude neto, ako u stvari u svom umu, u svome duhu, u svom
razumevanju, osea sopstveno neznanje, sopstvenu nitavnost,
onda je on "siromaan duhom". On je prazan i moe da se
napuni. On zna za svoje neznanje i sposoban je da uje uenje
o Carstvu. Ali, ako je pak pun sebe, kako moe da uje ita? On
uje sebe sve vreme. On uje beskrajne glasove svoje zaostale
sujete koja se ali, svog zadovoljenog ili nezadovoljenog
samoljublja. Napadajui fariseje, Hrist je napadao ova
bogatstva u duhu i govorio da su oni od toga imali svoju
nagradu. Kad je rekao da bogat knez treba da proda sve to
poseduje, nije govorio o posedu u bukvalnom smislu, nego se
to odnosilo na onu stranu oveka koja ga tera da veruje kako je
on, zato to poseduje mentalnu, socijalnu i materijalnu imovinu,
bolji od drugih. Ono to ini da se ovek osea naroito bogatim
113

u sebi jeste ugodnost koja potie od samoljublja, sujete i koristi

koju nudi ivot. Istina, radost od ugodnosti koja potie od
samoljublja, jaa je od svega u ivotu i ako osmotrimo sebe,
videemo da je to tako. Spoznaja tog stanja uravnoteenog
samoljubljem, koje je zapravo lako uzdrmati i oveka uiniti
povreenim, raa pitanje zato bismo uopte tragali za neim
drugim ili, kako dolazimo do toga da smo nitavni, da nemamo
stvamu osnovu u sebi i da zapravo ne posedujemo nita, a sve
to sa take gledita vieg nivoa koji je Carstvo nebesko?
Hrist nastavlja da govori o tome ta ovek mora biti ako
hoe da se priblii viem nivou sebe, koji se naziva Carstvo
nebesko;
"Blaeni koji plau, jer e se utjeiti..." (Mat. 5: 4)
Ideju, da ovek moe na bazi sueljavanja sa sobom da
primi utehu ili pomo iznutra, nije lako prihvatiti. Ipak, ako
postoji vii nivo iz koga proistie blaeristvo, a sa kojim je
mogua komunikacija, ideja i nije toliko izuzetna. "Blaeni koji
plau", znai da blaenstvo ili srea mogu stid do oveka sa
vieg nivoa Carstva, ako tuguje ili je siromaan duhom. Ali, da li
se pod tim podrazumeva da ovek mora ii unaokolo i plakati
otvoreno, ili javno tugovati, ili biti odeven u crninu? Ova ideja je
apsolutno nemogua sa stanovita onoga to Hrist saoptava u
sledeoj, estoj glavi Jevanelja po Mateju, u kojoj se kae da
ovek mora initi sve u diskreciji (tajnosti) - davati milostinju u
tajnosti, postiti u tajnosti, itd., i da ne ini nita zbog samoljublja,
zbog priznanja (pohvale) i koristi, zbog slike sebe u oima
drugih. Uobiajeno je da ovek oplakuje mrtve u bukvalnom
smislu. Ali, oseanje da je mrtav u sebi, jeste oplakivanje u
psiholokom smislu. Hrist je rekao mnoge stvari o mrtvima - o
onima koji su psiholoki mrtvi, iznutra, u stvarnom unutranjem
delu sebe, jedinom koji moe da evoluira do nivoa "vieg"
oveka, ali Ijudi to ne znaju i zato ne opiakuju.
Tree Blaenstvo je:
"Blaeni krotki, jer e naslijediti zemlju..."(Mat. 5: 5)

114

U originalu, re
prevedena kao krotki, jeste
suprotnost rei Ijut (besan, uvreen, ogoren, kivan -prim. prev.).
Ona ima znaenje u smislu postajanja pitomim, kao to divlja
ivotinja postaje pitoma. Naslediti zemlju znai ovde naslediti
zemlju datu oveku Carstva. To je kao: "Potuj oca svog i mater
svoju, da ti se produe dani na zemlji, koje ti da Gospod Bog".
(Izlazak 20: 12) Jevreji su u bukvalnom smislu mislili da je
obeana zernlja, zemlja Hanan. Ali, unutranje znaenje je
Carstvo nebesko. Zato re zemlja znai Carstvo i ovek mora da
ide protiv svih svojih prirodnih uvreenosti, strasti i Ijutnji (besova
- prim. prev.), kako bi postao naslednik te zemlje.
etvrto Blaenstvo:
6)

"Blaeni gladni i edni pravde, jer e se nasititi..."(Mat. 5:

Odnosi se na one koji ude da razumeju kakvo je to

dobro bia i kakvo je to znanje Istine koje vodi ka viem nivou.
Postoje oni koji, oseajui svoju nitavnost, svoje neznanje,
oseajui da su mrtvi u svom unutranjem biu, eznu da budu
naueni kakvu Istinu "vii" ovek mora da poznaje i prati, i ta
znai Dobro na nivou Carstva nebeskog. Oni su gladni Dobra i
edni Istine, jer to jedinstvo stvara u oveku unutranji sklad
zvani "jevaneljska ispravnost".
Peto Blaenstvo je:
Blaeni milostivi, jer e biti pomilovani..." (Mat. 5: 7)
Sa jednim od znaenja koje objanjava da sve dok ne
oprostimo grehe drugima, ne moemo oekivati bilo kakvu
rnilost za sebe u vezi sa naim sopstvenim razvojem. Imati
milost, u jednom smislu znai znati i videti da se ono zbog ega
ovek krivi druge - nalazi u njemu samom, to jest ovek treba
da vidi "brvno" u sopstvenom oku; da gleda sebe u drugima i
druge u sebi.
Ovo je na neki nain osnova praktinog milosra. Ali,
postoje i druga znaenja - kao i u svemu to je reeno u

115

Jevaneljima, a jedno od tih je i da ovek mora znati za ta u

sebi da ima milost, a prema emu u sebi da bude nemilosrdan.
esto Blaenstvo je:
"Blaeniisti srcem, jer e Boga vidjeti..." (fvlat. 5: 8)
Biti istog srca, bukvalno znai biti oien u srcu ili
oien proienjem. To znai prvenstveno ne biti licemer.
Povezano je sa odnosom "spoljanjeg" i "unutranjeg" u
oveku. Ovde se radi o emocionalnom stanju koje moe da se
dostigne i u kome je realnost postojanja Boga direktno jasna iz
istote emocionalnog razumevanja, poto mi ne razumevamo
samo intelektom. Emocionalna strana oveka, kada je
popunjena sopstvenim oseanjima, a time i loim, ili ak zlim
doivljavanjem nekoga ko mu se ne divi, samosaaljenjem,
mrnjom i osvetoljubivou itd., zatamnjena je i ne moe da
ostvari svoju pravu funkciju odraza vieg nivoa. Kada je
proieno, srce vidi, to jest razume postojanje vieg nivoa,
Boga, realnosti Hristovog uenja. U Jevaneljima se esto
barata tzv. proienjem emocija. Moemo da primetimo da
kada ne bi bilo vieg nivoa, ne bi bilo ni proienja emocija.
Sedmo Blaenstvo je:
5:9)

"Blaeni mirotvorci, jer e se sinovi Boiji nazvaii..." (Mat.

Postii mir u sebi znai biti osloboen unutranjeg

nesklada, unutranjih nemira i kontradiktornosti. Da bi se
postigao sklad sa drugima trebalo bi uvek delovati iz onog to
se zove Dobro, a ne insistirati na razlici u miljenju, ili
diskutovati o razliitim stanovitima ili teorijama jer to uvek
uzrokuje neslaganja. Kad bi Ijudi delovali iz Dobra, a ne iz
raskoraka u teorijama, i takama gledita, to jest iz razliatih
ideja o Istini, bili bi mirotvorci. Takvi se nazivaju "sinovi Boiji",
poto je ovde Bog uzet kao samo Dobro - tano u smislu u
kome je Hrist definisao Boga u trenutku kad ga je neko nazvao
"uitelju blagi", rekavi: "to me zove blagim? Niko nije blag

116

osim jednoga Boga". (Luka 18: 19) Mrnja deli sve; Dobro
ujedinjuje sve i zbog toga postoji Jedan, i to je Bog,
Pogledajmo sada dva naredna Blaenstva koja mogu da
se uzmu zajedno, poto se odnose na ono to oznaava
delovanje izvan samoljublja i svih drugih koristi u vezi sa njim:
"Blaeni prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo
nebesko. Blaeni ste kada vas sramote i progone i laui
govore protiv vas svakojake rave rijei, zbog mene. Radujte se
i veselite se, jer je velika plata vaa na nebesima..." (Mat. 5: 1012)
U Jevanelju po Luki, ta ideja je izraena ovako:
"Blaeni ste kad vas Ijudi omrznu i kad vas odbace i
osramote, i razglase ime vae kao zlo zbog Sina ovjeijega.
Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, velika je plata vaa na
nebu", a odgovarajue Upozorenje je izraeno ovako: "Teko
vama kada stanu svi Ijudi dobro govoriti o vama". (Luka 6: 22,
23, 26)
Ovde, a i u svim ostalim Blaenstvima, Hrist govori o
oveku koji nakon dugog unutranjeg psiholokog rada na sebi
poinje da eli ono to je izvan njegovog samoljublja, On govori
o oveku koji ne eli da mu oslonac bude u samoljublju, koji
traga za izlaskom iz tog stanja. Upravo tu lei najtea
psiholoka barijera. Ali, iako nismo u stanju da je preemo, ak
i samo bljesak toga je od neprocenjive vanosti. Jer ko je
sposoban, ako vodi primeran i potovanja vredan ivot i
postupa sa nivoa uenja Jovana Krstitelja, da pobegne od
oseanja zaslunosti i da se raduje kad neko ravo pria o
njemu? ovek koji je dobar u ivotu, a to je ono o emu je
Jovan Krstitelj govorio i to i jeste polazna taka za sve drugo,
moe vrlo dobro osetiti da daje sve od sebe kako bi se ponaao
ispravno, da poklanja svoju suvinu odeu, da daje hranu
onome ko nema, da ne trai vie nego to mu pripada, da ne
ini nasilje, ne trai nita nepravedno i da je zadovoljan svojom
platom. Meutim, pitanje je kako da izbegne oseanje
zaslunosti za sve ovo? Jer, ma kako dobar ovek bio, kada
117

postoji samoljublje, na tom nivou, a to je prvi nivo kod svakoga,

postoji veliki psiholoki problem o kome je Hrist govorio i zbog
koga su se oni kojima je to bilo upueno oseali pogoeni.
Samoljublje, koje pripisuje sebi sve, ne moe da dostigne nivo
Carstva, i u Blaenstvima moemo videti ta ovek mora prvo
da postane, ta prvo mora u sebi da bude u odnosu na
samoljubivog, koristoljubivog i oveka od moi, pre nego to
doe nadomak Carstva.
Sad sledi sumiranje celokupnog znaenja Blaenstava
putem neobinih izraza kao to su so i imanje soli i kao to je so
koja je obljutavila. Hrist nastavlja sledeeim reima (jo uvek se
obraa svojim uenicima):
"Vi ste so zemlji: ako so obljutavi (doslovno, "postanete
ludi"), ime e se osoliti? Ona ve nee biti ni za ta osim da se
prospe napolje i da je Ijudi pogaze". (Mat. 5: 13)
So u ovom sluaju (kao i inae) funkcionalno predstavlja
povezanost dve stvari, dva posebna elementa. Ona oznaava
jedinstvo. Ve smo videli da svo znanje Istine, sama Istina, ima
za cilj Dobro i primenu tog Dobra. Svaka Istina trai zajednitvo
sa svojim Dobrom. Istina, sama po sebi, beskorisna je.
Blaenstva govore o dostizanju odreenog unutranjeg stanja
elje koje moe da dovede do jedinstva, jer sve elje trae
jedinstvo kao svoje ispunjenje. Istina Hristovog uenja ili znanje
Rei Boije, odnosno Istina o ovekovoj unutranjoj evoluciji,
nije nita ako se praktikuje samo po sebi, bez realizovanja svog
cilja, a to je Dobro kome vodi; zajednitvo dva je blaenstvo, a
ne uobiajena srea koju poznajemo u ivotu, koja moe i da se
premetne u svoju suprotnost; to je stanje koje je puno i
kompletno u sebi i time osposobljeno za stvaranje sebe
sopstvenom snagom zato to ima dva elementa u jedinstvu,
Istinu i Dobro. Ovo je svadbena gozba u Jevaneljima,
venanje dve stvari u oveku koji konstituie celinu svog
unutranjeg ivota. To je pretvaranje vode Istine u vino, na
svadbenom veselju u Kani galilejskoj. Jer ovek, vien iznutra,
nezavisno od spoljnog tela i izgleda, prvo je sopstveno znanje
Istine i sopstveni nivo Dobra - a onda, evolucijom, on postaje
118

jedinstvo ta dva. Ta veza tada ima (samo u odreenom smislu)

ono to se u Jevaneljima zove "ivot u sebi", jer iz tog
zajednitva ona prima snagu sa vieg nivoa. Moda je mogue
razumeti da je ovek u stanju da praktikuje onu stranu Istine
koja je bez ikakve elje da vodi bilo gde osim u
samopotovanje. Tada on nema nikakvu elju da Istinu koju
sledi odvede njenom Dobru. Nema elju za tim zajednitvom,
za tom unutranjom misterijom povezanosti. Ne eli da ono to
zna transformie u ono to jeste i konano se ujedini sa svojim
sopstvenim ciljem, nalazei u sebi Dobro koje mu pripada. U
tom sluaju, kae se da on nema soli. Deluje bez prave elje.
ini so besmislenom. I nemajui pravo razumevanje za to to
radi, lako e pobrkati ono to zna iz uenja sa svojim
uobiajenim ivotom i sa reakcijama iz svog svakodnevnog
ivota. Poto ne vidi gde Istina vodi ili ta je njen cilj, on e je
primiti na sopstvenom nivou, kao cilj sam po sebi, i uiniti je ak
sveim izvorom oseanja nesvianja, rivalstva, Ijubomore i
superiornosti nad drugima, ak i grubosti. Bie slep da vidi
Dobro uenja, koje je primio kao stvarni cilj. Zbog ovoga je
Hrist, kada su se njegovi uenici prepirali ko je najvei, rekao:
"Dobra je so; ali ako so postane neslana, ime e se
osoliti? Imajte soli u sebi, i mir imajte meu sobom". (Marko 9:
50)
Uenici su se prepirali iz samoljublja i zaboravili na cilj. A
to je upravo zato to Ijudi zaboravljaju zbog ega pokuavaju da
slede uenje o Istini i, ne elei stvamo da budu drugaiji,
ostvaruju neko drugo Dobro, te na taj nain pomeaju sve, i
staro i novo, to Hrist objanjava reima: "Nego itite najprije
Carstvo Boije I pravdu njegovu, i ovo e vam se sve dodati".
(Mat. 6: 33)

119

GLAVA DESETA

VERA

PRVI DEO
ta je vera? Ljudi zamiljaju da znaju ta je vera.
Meutim, nije lako razumeti ta je vera. Ona se u Jevaneljima
naziva seme u ovekovom umu. Hrist kae: "Ako imate vjere
koliko zrno goruiino, rei ete gori ovoj: prei odavde tamo, i
prei e", i dodaje sledee neobine rei: "/ nita vam nee biti
nemogue". (Mat. 17: 20) Hrist je ove rei uputio svojim
uenicima koji su ga, ne uspevi da izlee deaka bolesnog od
epilepsije, upitali zato nisu bili u stanju da to uine. Prvi
odgovor na njihovo pitanje je: "Za nevjerovanje vae". Dogaaj
se zbio ovako:
"/ kada dooe narodu, pristupi mu ovjek i pade na
koljena pred njim govorei: Gospode, pomiluj sina mojega, jer je
mjesear i mui se Ijuto; jer mnogo puta pada u vatru, i mnogo
puta u vodu. I dovedoh ga uenicima tvojima i ne mogoe ga
iscijeliti. A Isus odgovarajui ree: O rode nevjerni i pokvareni!
Dokle u biti s vama? Dokle u vas trpjeti? Dovedite mi ga amo.
I zaprijeti mu Isus; i demon izie iz njega; i ozdravi mome od
onoga asa. Tada pristupie uenici Isusu i nasamo mu rekoe:
Zato ga mi ne mogosmo izgnati? A Isus im ree: Za
nevjerovanje vae. Jer zaista vam kaem: Ako imate vjere
koliko zrno goruiino, rei ete gori ovoj: predi odavde tamo, i
prei e, i nita vam nee biti nemogue". (Mat. 17: 14-21)
Uenicima je reeno da nisu uspeli u leenju zato to su
imali "malo vere", ali u nekim starim verzijama Jevanelja kae

120

se da je Hrist govorio kako nisu uspeli u leenju jer nisu imali

vere.
ovek se u Jevaneljima deli na onog koji ima veru i
onog koji nema veru, ini se udnim da je za uenike koji su
verovali Hristu, za koje se takoe kae da su napustili sve da bi
ga pratili, reeno da pripadaju onima koji nemaju vere.
Pokuajmo da razumemo na ta se ovde mislilo. Vera nije, kako
to Ijudi zamiljaju, uobiajeno verovanje. Nikodim je verovao u
Hrista jer je ovaj inio uda, a Isus je to gledite odbacio,
odgovorivi mu: "Ako se ko ne rodi odozgo, ne moe vidjeti
Carstva Boijega". (Jov. 3: 3) Vera je neto vie od obinog
verovanja. Hrist je opisuje kao seme, a seme je u sebi ureeno
tako da ima sopstveni ivot, da moe da raste. Ako seme ima
vere u sebi, takav ovek je iv na nain kako je to prikazano u
paraboli o bludnom sinu: "Jer ovaj sin moj bjee mrtav, i
oivje...". (Luka 15: 24) Setite se da je u ovoj paraboli reeno da
je mlai sin "doao sebi" i lutajui unaokolo, poeo da se "vraa
svome ocu", to jest da se kree u jednom pravcu. Razmotrimo
prvo ovu ideju kretanja u jednom pravcu u vezi sa znaenjem
vere, i u isto vreme pokuajrno da prihvatimo da nije lako
razumeti ta vera znai. U gore navedenom dogaaju, kada je
Hristu saopteno da uenici nisu mogli da izlee deaka
bolesnog od epilepsije, on odjednom progovara: "O rode
nevjerni i pokvareni!" Od najvee vanosti je razumevanje ovih
rei, jer bacaju poetno svetlo na znaenje vere. ta znai re
pokvareni i zato dolazi odmah nakon rei nevjerni? Na prvi
pogled ini se da ne postoji veza izmeu ova dva prideva. Rod
je nazvan nevernim i pokvarenim. Kakva je tu veza? Na
grkom, znaenje rei koja je prevedena kao "pokvaren"
upuuje na "kretanje u svim pravcima". Nemanje vere, to
oznaava potpuno odsustvo tog kvaliteta, odnosno znai biti
"bezveran", povezano je sa lutanjem u mnogo razliitih pravaca;
ne prati se samo jedan pravac. Bukvalno znaenje onog to
Hrist kae je: "O rode neverni, luta u svim pravcima". ovek
bez vere, neveran ovek, iskvaren je u tom smislu. On se
okree raznim pravcima, nikada ne znajui kuda ide. U obinom
ivotu Ijudi sve vreme menjaju svoje usmerenje; u jednom
121

trenutku veruju u jednu stvar ili su u jednom raspoloenju, a ve

sledeeg, veruju u drugu stvar ili su u drugom raspoloenju.
Dovoljno je samo posmatrati sebe da bi se ta istina uvidela. Nije
li istinito ako se kae da ovek menja usmerenje sa gotovo
svakom knjigom koju proita, sa svakim miljenjern koje uje,
sa svakom promenom okolnosti i mode? Ne boji li ivot svako
raspoloenje drugaijom bojom? Ljudi uobraavaju da imaju
stalnu unutranju stabilnost i istina je da oni, dok opti ivotni
uslovi ostaju isti, oseaju odreenu vrstu stabilnosti, ali to je
retko kada zahvaljujui neemu u njima samima. Dovoljno je
itati istoriju pa zakljuiti koliko je ivot, u nekom dubljem
smislu, besciljan.
Dogaaj sa deakom bolesnim od epilepsije i neuspeh
uenika da ga izlee s obzirom na odsustvo vere, povezuje se
sa objanjenjem Preobraenja Hristovog:
"/ poslije est dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana,
brata njegova, i izvede ih na goru visoku same. I preobrazi se
pred njima, i zasija se iice njegovo kao sunce, a haljine njegove
postadoe bijele kao svjetiost". (Mat. 17: 1,2)
Siavi sa Gore Preobraenja, sa ime su se susreli?
Naili su dole na tamni, zli, ludi svet predstavljen deakovim
bacakanjem as u vatru, as u vodu; a unaokolo stoji mnotvo,
bez vere, okreui se u svim pravcima. Ovo to je gore
prikazano jeste metafora. oveanstvo je bez vere, kao deak
bolestan od epilepsije, prikazan kao da je pod dejstvom sila
meseca, jer na grkom re epileptian znai bukvalno "pogoen
mesecom", i zbog toga je on "ludak" ili "umobolnik". Iz opisanih
dogaaja i Hristovih rei kad silazi sa Gore Preobraenja na
nivo ivota, uoljivo je znaajno pridavanje vanosti veri. Kada
je reeno da se Hrist, samo sa tri svoja uenika, popeo na goru,
u visoke planine i preobrazio (na grkom to bukvalno znai
metamorphosis, ili transfomacija van svih uobiajenih formi,
. ba kao to
znai izlaenje izvan ovekovog
uobiajenog uma, uobiajenih oblika razmiljanja), to oznaava
da vii oblik oveka postoji kao mogunost i da je vera neto to
pripada takvoj ideji o oveku, ideji njegove mogue

122

transformacije. Hrist se preobrazio naoigled svoja tri uenika.

On im je pokazao, na nain koji je nemogue razumeti (a
predstavljajui ga samo metaforom uspinjanja na visoke
planine), da je transformacija oveka realnost. To im je na neki
nain dokazao; na koji - ne znamo. Meutim, uenici jedva da
su mogli razumeti neto od toga i, ne samo da su bili uplaeni,
kao to se kae u jednom objanjenju, nego su bili i tako
uspavani da nisu mogli ni zamisliti ta se deava, sve dok nisu
bili dovedeni u puno stanje probuenosti. U Jevanelju po Luki
ovo je dovoljno jasno izraeno sledeim relma: "A Petar i oni s
njim bjehu savladani snom; ali probudivi se vidjee slavu
njegovu...". (Luka 9: 32) Bila bi velika greka pomisliti da se
ovde radi samo o fizikom snu. To se zbivalo po danu. Zato bi
ueniei bili u tekom snu po danu? ak i da su bili, zato se
pominje takav detalj? San koji se ovde pominje nije uobiajeni
san. U Jevaneljima, mnoge rei koje imaju uobiajeno
znaenje koriste se na specijalan nain i tada poprirnaju sasvim
drugaije znaenje. Na primer, kada se re "mrtav" koristi u
Jevaneljima, ona se ne odnosi obavezno na fiziku smrt. Mrtvi
Ijudi, sa take gledita uenja o oveku u Jevaneljima, nisu
Ijudi u grobu, nego Ijudi koji hodaju. Kada Hrist kae: "Ostavi
neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve" (Mat. 8: 22), to se oigledno
ne odnosi na Ijude koji su mrtvi u bukvalnom smislu. Kako mogu
bukvalno mrtvi Ijudi da sahranjuju bukvalno mrtve Ijude? Ljudi
se dele na mrtve i ive, a to ima posebno znaenje. Izraz "ivi i
mrtvi" odnosi se na Ijude koji imaju neto ivo u sebi i na Ijude
koji nemaju i na taj nain su ve mrtvi. ovek koji je uronjen u
ivot, koji ne vidi nita osim svetovnih interesa, moi, novca,
poloaja i rivalstva, jeste mrtav ovek. Analogno tome, Ijudi se
dele na one koji su usnuli i one koji su budni. ovek koji poinje
da se budi jeste ovek koji ne samo da je sposoban da razume
znaenje izvan znaenja uobiajenog ivota, nego je i uveren u
njegovu realnost; a da bi razumeo i bio siguran da postoji
znaenje izvan ivota i da zemaljski ivot ne objanjava oveka,
poeinje da se budi iz sna. Uenici nisu bili usnuli u uobiajenom
smislu, ali u jednom drugom - jesu. Ta usnulost je imala ire
znaenje. Mentalno i emocionalno su usnuli u odnosu na ideju
krajnjeg smisla Ijudskog ivljenja, koji im je Hrist otkrio svojim
123

preobraenjem, Nisu bili budni u odnosu na ideju transformacije

jer su, kako je to predstavljeno u mnogim citatima, bili Ijudi koji
veruju da je Hrist predodreeni Mesija, oslobodilac ugnjetenog
naroda, koji je imao cilj da osnuje velianstveno carstvo na
zemlji u kome e oni zauzeti najvie poloaje, imati najvea
imanja i najveu mo. Zato se za slepe u odnosu na Hristovo
uenje o Carstvu nebeskom, kao i na ideju o transformaciji,
kada se pred njima deava manifestacija preobraenja, kae da
su usnuli. Kvalitet njihovih umova, stepen njihove svesnosti,
njihov nivo razumevanja, nije mogao to da dosegne. Nijedan
ovek ne moe razumeti ili opaziti postojanje bilo ega to
zahteva vie mentalno i svesno stanje. ovek je usnuo u
odnosu na ono to ne razume. Ono to se ne poznaje, za
ogromnu veinu Ijudi i ne postoji, i oni se izruguju moguem
postojanju toga. Ovo su neki od mnogobrojnih faktora koji
zadravaju oveanstvo u stanju u kome jeste. Meutim,
postoje posebni faktori koji ograniavaju ak i najobrazovaniji
deo oveanstva, s obzirom na njihov kvalitet razumevanja i
stepen svesnosti.
Vera je povezana sa idejom transformacije i zato ona nije
prosto verovanje na uobiajen nain, kao kad ovek veruje ili ne
veruje u nekog. Kao to emo videti kasnije u tekstu, oslanjanje
na stvarno znaenje vere, kada se pominje konverzacija izmeu
centuriona i Hrista, vera u svom sutinskom znaenju
predstavlja uverenost, ubeenost da postoji vi.a interpretacija
ivota, to ima za posledicu da je transformacija oveka
mogua. Naroit kvalitet vere lei u ideji da ivot moe da se
razume i reava samo oseajem neeg vieg od samog
oveka, kao i da ovek ima mogunost transformisanja i
zadobijanja sasvim novih znaenja u odnosu na ivot na zemlji.
Ovaj posebni kvalitet jeste sutina vere i ini ga potpuno
razliitim od onog to uobiajeno zovemo verovanje. Vera
zapravo potkopava sva naa uobiajena i prirodna verovanja,
poto nas odvraa od svetovnog i vodi pravcem koji vie ne
moe biti potvrivan uobiajenim verovanjem i evidencijom
ula. Zbog toga je vera definisana kao seme u ovekovom umu,
to jest ona je potencijal za rast, potencijal koji ne moe postojati
124

dok ovek veruje da je ivot, ovakav kakav jeste, sam sebi

svrha, a ne sredstvo za neto drugo. Ako zamiijamo da je ivot
cilj sam po sebi i jedini kao takav, ne moemo imati veru i ne
elimo je. Ali ako u nae umove ue misao da ivot ne moe biti
cilj sam po sebi, ali da mora biti sredstvo za neki drugi cilj, a
takve se misli esto javljaju kod Ijudi, tada se, u trenutku
uspostavljanja tog novog naina razmiljanja, javlja nagovetaj
vere. U trenutku transformacije Hrist predstavlja Ijude sa vi eg
nivoa, vrlo visokog nivoa. Njegovo silaenje sa Gore predstavlja
silazak na nivo ordinarnog zemaljskog ivota, nivo ludila,
samoobmane, nivo kojim upravljaju meseeve promene. Sve
ove ideje su predstavljene u sceni Preobraenja na Gori, a u
podnoju je bio deak bolestan od epilepsije, koga uenici nisu
mogli da izlee.

DRUGI DEO
Ve smo videli da se vera poredi sa ivim, aktivnim
semenom u oveku i da nije samo pasivno verovanje. Da bi se
razumelo vie o njenom znaenju, pogledajmo ta je reeno o
rezultatu imanja vere. Hrist kae: "Ako imate vjere koliko zrno
goruiino... nita vam nee biti nemogue". (Mat. 17: 20)
Rezultat imanja vere jeste injenica da za oveka nita nije
nemogue. Imanje vere ini nemogue - moguim. U citatu
datom u devetoj glavi Jevanelja po Marku, postoji izraz "Sve je
mogue onome koji vjeruje". (Marko 9: 23) Na prvi pogled moe
se pomisliti kako ovo znai da ovek koji ima vere, ima mo da
ini. Ali, nije ba tako. Imanje vere ini stvari moguim, a to je
neto drugo. oveku koji ima vere, postaju mogue stvari koje
su inae nemogue. Ne ini sam ovek stvari moguim, nego
vera u njemu. oveku od vere, mogue je sve i nita nije
nemogue. Naa uobiajena ideja o moi je manje-vie
povezana sa nasiljem. Na primer, Ijudi mogu biti primorani da
budu posluni. Meutim, ideja o moi na bazi vere je neto
sasvim drugo. U prisustvu oveka koji istinski ima vere u
125

Hristovom smislu, sve postaje mogue. Takav ovek ima mo

zato to kroz posedovanje vere stvari vie nemaju svoju
sopstvenu mo i time postaju mogue za njega, Stvarima je
oduzeta njihova uobiajena prirodna mo, a posebno ona
tetna, i ova se ideja esto sree u Novom zavetu, a na jednom
mestu je izraena siedeim reima: "A znaci onima koji veruju
bie ovi: ...Uzimae zmije u ruke; ako i smrtno to popiju, nee
im nauditi; na bolesnike polagae ruke, i ozdravljae". (Marko
16: 17-18) Oduzimanje uobiajene moi stvarima pomou vere,
prikazano je u gornjem stihu. U tom smislu, vera je kao Istina.
Istina nema mo nad laima, osim kad se laima oduzme mo.
Na primer, ako ovek dozvoli da Istina ue u sred njegovog
laganja, lai gube svu mo nad njim i za trenutak on postaje
zdrav (razborit).
Uenici su dali sve od sebe, ali nisu uspeli da iscele
deaka bolesnog od epilepsije. Koristili su svoje sopstvene
moi, meutim, kako u Jevanelju po Marku otac ree Hristu:
".../ ne mogoe". (Marko 9: 18) Hrist najednom progovara: "O
rode neverni dokle u vas trpeti?" Uenici su ga nasamo pitali
zato nisu uspeli? Odgovor je bio: "Za nevjerovanje vae". Bilo
je to nemogue za njih zato to nisu imali ni najmanje seme
vere. Ipak, oni su bili Hristovi uenici. Meutim, nisu imali vere
ni kada su bolesnog deaka videli izleenog, jer vera ne dolazi
spolja, iz vienih uda i pasivnog verovanja u njih. Poto nisu
imali vere, njima je bilo nemogue da izlee bolesnog deaka.
Ne bi im bilo dato da ovladaju tom situacijom. Nedostajao im je
faktor potreban da uani tu situaciju savladivom njihovom
sopstvenom snagom. Otac deaka kae Hristu: "...nego ako to
moe, pomozi nam". Hrist uzviknu: "Ako moe vjerovati, sve
je mogue onome koji vjeruje". Otac u oajanju moli: "Vjerujem,
Gospode, pomozi mojemu nevjerju!". U oba Jevanelja, i po
Marku i po Mateju, citati o leenju korieni su da bace jako
svetlo na ideju vere i snagu koja proistie iz imanja vere. Vera,
povezana je sa odreenom snagom,
to jest,
vera je dinaminost na poseban nain. Meutim, snaga vere se
ne potencira spolja, s poloaja, iz svetovne moi - iz bilo ega
spoljanjeg. Niti je dokaz spolja vienog; ona ne crpi svoju
126

snagu iz tog izvora. Ona se ne formira u tom spoljnom delu uma

koji je u dodiru sa ivotom i stvarirna, ili sa obavezama i
brigama oko Ijudske egzistencije. Ona nije sa tog nivoa. Pripada
nivou uma koji je iznad ordinarnih, vidljivih stvari. Vera je kao
taka koja se nudi oveku, a koja je iznad njega. To je kao kad
bi on komunicirao sa prostorijom na spratu iznad sobe u kojoj
obino boravi, gde Ijudi ive jedan drugi ivot, a snaga njegovog
uverenja ga vodi da osea postojanje tog ivota i da ga otkriva.
Ideja vere ne moe da se razume sve dok se ne shvati ideja o
razliitim nivoima u oveku. ovek ne ivi na najviem nivou
sebe. Nivo ga eka. ovek nije kompletan. I samo on moe da
kompletira sebe. Nita spoljno ne moe da ga upotpuni, to jest,
ne moe da ga dovede do najvee razvijenosti. Sve dok ne
bude uveren da je ovo stvarno objanjenje, njegov um ostaje
zatvoren prema toj mogunosti, to jest prema bilo emu viem.
Ono to je "vie", ve je u njemu; ali - za sada jo nepoznato,
nespoznato. Novo znaenje se javlja u njemu kada oseti
ubeenost u ovu ideju. Novo roenje je mogue. Mogu je drugi
nivo miljenja, oseanja i razumevanja. Novi ovek je skriven u
svakom oveku. To je razlog to Jevanelja ne govore o ivotu
ili kako napredovati u ivotu, nego govore o tom Novom oveku,
skrivenom u svakom oveku. Uenje Jevanelja je povezano sa
vim nivoom, to jest sa evolucijom oveka. Prema uenju
Jevanelja, ideja da ovek moe da bude drugaiji, nije
zatvorena. Ona se nalazi u mnogim drevnim uenjima. Ona je
jedina realna osnova bilo koje psihologije oveka. Realna
psihologija jednog ira mora da se bazira na injenici da moe
postati hrast; inae njegovo postojanje moe biti pogreno
protumaeno i iz toga mogu da proisteknu potpuno pogrena
gledita. U strukturi nervnog sistema nalazimo mnoge odreene
i sasvim razliite nivoe, jedan iznad drugog, gde su stvari
ureene i predstavljene na potpuno razliite naane. Nii nivo ne
moe da razume vii i on mora da slua vii nivo zato to mu
ovaj predaje svoju snagu. ovek mora samo da pomisli o
pokretanju svoje ruke i tad moe to da uradi. Svi nii nivoi
sluaju misao. Zbog toga ovek, postupajui na osnovu
podataka dobijenih od svojih ula i mislei na mentalnom nivou,
ne moe da razume veru. Vera ve predstavlja apsolutnu

127

sigurnost vieg nivoa i zbog toga omoguuje uticajima vieg

nivoa da deluju u oveku, Pogledajmo u vezi sa ovim parabolu
o znaenju vere iskazanu kroz dogaaj sa centurionom
(kapetanom u biblijskom citatu):
"U kapetana pak jednoga bijae sluga bolestan na umoru
koji mu bjee mio. A kad u za Isusa, posla mu starjeine
judejske molei ga da dode i spase mu slugu. A oni doavi
Isusu moljahu ga usrdno, govorei: Dostojanje da mu to uini,
jer Ijubi narod na, i sagradi nam sinagogu. A Isus idae s
njima. I kad ve bijae nedaleko od kue, posla kapetan njemu
prijatelje govorei mu: Gospode, ne trudi se, jer nisam dostojan
da pod krov moj ue; Zato i ne smatrah sebe dostojnim da ti
dodem; nego samo reci rije, i ozdravie sluga moj. Jer i ja sam
ovjek pod vlau, i imam pod sobom vojnike, pa reem
jednome: Idi, i ide; i drugome: Doi, i dode; i slugi svojemu:
Uini to, i uini. A kad to u Isus, zadivi mu se, i okrenuvi se
narodu koji iae za njim ree: Kaem vam: ni u Izrailju toliku
vjeru ne nadoh. I kad se poslani vratie, nadoe bolesnoga
slugu zdrava". (Lu ka 7: 2-10)
Zato ovde Hrist kae da se nikad nije sreo sa veom
verom? Kapetan je svojim reima izrazio sutinu vere. On zna
iz svog vojnikog iskustva da postoji "vie" i "nie", to jest ta je
iznad, a ta ispod njega, i iz toga, uenjem, on postaje ubeen
da postoji "vie" i "nie", - i to ne samo u spoljnom vidljivom
svetu. A onda dodaje: "Zato i ne smatrah sebe dostojnim da ti
dodem". Re dostojan na grkom znai - na istom nivou.
Kapetan razume nivoe oveka. Shvata da je sve pitanje nivoa,
to jest, razumeo je "vie" i "nie" kao princip i da nii nivo mora
da slua vii u pravom poretku stvari. Pre svega, znao je da je
Hrist bio na viiem nivou od njega. Znao je da je sve to je Hrist
govorio i radio, bilo sa nivoa vieg od onog sa koga je on,
kapetan, delovao i govorio. Drugo, takoe je znao da je Hrist
bio posluan viem nivou, ba kao to je i on, kapetan,
posluan onima iznad njega, onima koji su imali vei autoritet.
Na koliko samo mesta u Jevaneljima Hrist ukazuje na najjasniji
mogui nain poslunost u odnosu na "vie". On nije bio
slobodan. Bio je posluan jednoj drugoj volji i kroz to imao mo.
128

Vera
Kakvu snagu bi kapetan mogao posedovati da nije bio posluan
onima iznad njega? Poslunou prerna onima iznad njega on
je stekao mo nad onima ispod njega. Nijedan od njegovih
vojnika ispod njega ne bi mu se pokoravao da on sam nije bio
posluan onima iznad njega. On je ovo razumeo i na taj naein
spoznao izvor Hristove moi, i - zato Hrist govori: "Kaem vam:
ni u Izrailju toliku vjeru ne naoh".
Kako je ideja vere povezana sa snagom da se ostvari
poslunost, jasno je da to ima veze i sa sticanjem moi nad
samim sobom, to ovek moe da ostvari u tom smislu da
uticaji, kao to su razne elje, trenutna htenja, misli,
raspoloenja itd., postanu posluni neemu u njemu, neemu
to ie takve prirode da onemoguuie te uticaje. Grka re za
veru,
to znai ubediti ili uiniti
potie od glagola
da poslua. ta je to u oveku to moe da ubedi svu njegovu
oholost da mu bude posluna? Kakva ga ubeenost u umu
moe dovesti u stanje u kome e sve u njemu da mu prenese
svoju mo? Kad bi ovek otkrio tu tajnu bio bi gospodar sebe,
ne direktno, kroz svoju sopstvenu snagu, nego kroz snagu koju
mu daje vera.
Upravo kroz ovo ovek mora da stvara sebe. I taj zadatak
stvaranja sebe ne moe biti uzgredan. On mora da se bazira na
idejama koje prevazilaze uobiajena znaenja. Verovanje u
neto to moemo da vidimo - ne stvara nas. I pored svega to
vidimo, mi moemo izabrati ovaj ili onaj aspekt i smatrati ga
Istinom. Meutim, takva Istina je spoljna i njen izvor lei u
vidljivom svetu. Izvor vere se nalazi u nevidljivom svetu. Uenici
nisu imali vere zato to su bili impresionirani Hristom samo kao
posebnim ovekom i udotvorcem. I u tom smislu, dok je Hrist
bio meu njima samo kao vidljivo telo, oni nisu imali vere i zbog
toga nisu mogli da stvore sebe. Hrist ih je na neki nain
proveravao tako to je bio grub prema njima. Vreao je Ijude na
sve strane. ak i Hristovi uenici, kao i mnogi drugi koji su
sluali njegovo uenje, plaili su se da postave pitanje. U
Jevanelju po Mateju reeno je da, nakon to je Hrist zbunio
fariseje (koji su govorili da je Hrist sin Davidov) reima: "Kada,
dakle, David naziva njega Gospodom, kako mu je sin?" (Mat.
129

22: 45), niko nije mogao da mu odgovori, "...niti smjede ko od

toga dana da ga zapita vie". (Mat. 22: 46). itali smo u
Jevanelju po Marku da ak ni uenici, kad im je Hrist
nagovetavao svoju smrt i uskrsnue, "nisu razumeli to i plaili
su se da ga pitaju". Cilj je bio da veruju, ne zato to..., nego
uprkos svemu to se deava, a razapinjanje na krst,
najneasniji od svih oblika smrti, bio je svojevrsna provera u
odnosu na svoja druga znaenja. Onda, poto su bili preputeni
samo onom emu su poduavani - nekim neobinim idejama,
parabolama, kazivanjima, a moda i mnogo emu to nije ni
zapisano, morali su da preokrenu sve to su videli i uli, sve to
su uneli u sebe putem ula, u to ivue seme zvano vera.
Morali su se liiti spoljanje osnove vere, da bi ona u njima
mogla da se uspostavi na novoj osnovi, u skladu sa obeanjem
koje im je Hrist dao: "A Uteitelj Duh Sveti, koga e Otac poslati
u ime moje, On e vas nauiti svemu i podsjetie vas na sve to
vam rekoh". (Jov. 14: 26)
Ljudi ili govore da Bog he postoji zato to se na zemlji
deavaju strane stvari, ili kau: "ako postoji neto vie, zato
nam se ne kae ta je to tano, i ta treba da radimo itd.?". Za
ono prvo je odgovor da je izrazito napomenuto da Boija volja
ne deluje na zemlji. Za drugo - da Ijudi ne mogu da se razvijaju,
to jest da dospeju u stanje ponovne roenosti samo spoljnim
dogaanjima, ili bilo kojim oblikom misli ili ideja koje se baziraju
na ulima. Istina koja moe delovati u oveku u smislu
unutranje promene, moe i mora biti posejana u njega ovim
putem. Ali, ako padne na deo uma koji se bazira na ulima,
pada "pored" i biva izgubljena. ovek mora da uje i prima
izvan sebe uobiajenog - izvan bilo ega to je stekao u
kontaktu sa uobiajenim ivotom i problema koje on nosi, izvan
svih uobiajenih pojmova i granica mogunosti razumevanja
koje mu nameu vreme i prostor. Sve to moe da ga obnovi,
regenerie i promeni, mora biti uzgajano iznad tog nivoa,
jednostavno zato to je njegova istinska funkcija da pokrene
neki drugi nivo u njemu. To sve ima "viu" sudbinu, mada dolazi
spolja; zaetak je ostvarenja vieg stupnja oveka; i ukratko predstavlja prve u nizu povezujuih ideja i misli, prvi ferment ili
130

kvasac koji vodi u komunikaciju sa viim nivoom i u

transformaciju razumevanja znaenja ovekovog ivota na
zemlji. Ako razmiljamo o evoluciji oveka kao o unutranjem
povezivanju sa ve postojeim mogunostima, ba kao to
hrast predstavlja mogunost ira, vii nivo ira, i da je to
povezivanje mogue jedino kroz poveanje uvida i ubeenje
koje omoguuje oveku da pomera balans u sebi i ukazuje mu
na nov pravac, jedan jedini pravac o kome Hrist neprestano
govori u metafori i paraboli - tada moemo lake razumeti da je
pasivno verovanje kroz ono to ula pruaju, beskorisno, i da
vera u radu oveka mora biti neto ivo i neprekidno, kako bi
svojom savrenom umenou, svojom alhemijom, rezultiralo
stvaranjem Novog oveka u oveku. I u ovom procesu, zakoni
jednog drugog reda, vieg od njegovog sopstvenog, moraju
poeti da deluju i utiu na oveka, ba kao to jedan ir, koji
mora da pretrpi moguu transformaciju, poinje da biva
posluan zakonima hrastova i postepeno prestaje da bude ir.

TREI DEO
Uenici rekoe Hristu: "Dometni nam vjere!". (Luka 17: 5)
Koji su odgovor dobili i kakvo svetlo to baca na znaenje rei
vera, toliko koriene u Jevaneljima, a toliko teke za
razumevanje, rei koju Ijudi razumeju kao obino verovanje?
Situacija u vezi sa kojom su uenici postavili ovo pitanje
data je u sedamnaestoj glavi Jevanelja po Luki. Hrist je prvi
koji govori o tome kako je teko iveti uenje. Pojavljivanje
tekoa je neminovno. Samim zapoinjanjem primene uenja
ne mogu se odstraniti sve nevolje. Hrist im kae: !Nije mogue
da ne dou sablazni; ali teko onome preko koga dolaze".
(Luka 17; 1) On govori o tekoama koje moraju iskrsnuti kod
onih koji slede uenje. Ali, ni tada uenici nisu mogli razumeti
da su zapravo ueni unutranjoj disciplini. Hrist nastavlja: "Bolje
bi mu bilo da mu se vodenini karnen objesi o vrat i da ga bace
u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih". Ovo malih, ne
131

odnosi se na malu decu, nego upravo na one koji pokuavaju

razumeti Hristovo uenje. Oni su bili mali u razumevanju (na
- mikroskopski - to nema nikakve veze sa
grkom, re
malom decom). Uenici su morali nauiti da je obavezno
obuavati druge. Dokle god su mislili da sledei Hrista slede
budueg kralja na zemlji, ovo ostaje samo neobina ideja. Hrist
je tada rekao: "Pazite na sebe!" (bukvalno - obratite panju na
sebe);"A ako ti sagrijei brat tvoj, pokaraj ga; pa ako se pokaje,
oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagrijei, i sedam puta
obrati se tebi i ree: kajem se, oprosti mu". (Luka 17: 3,4)
On govori o tome kako ovek mora da se ponaa u
uenju. Ljudi odvajaju znanje od ponaanja. ovek u uenju
treba da se ponaa na odreeni nain prema drugima. Uenici
moraju osetiti da je neophodno imati vere ako je cilj ponaanje
na pomenuti nain, ili je u suprotnom to nemogue. Uzeto
bukvalno, nije lako oprostiti nekome sedam puta dnevno, ak i
ako se taj kaje.
Tada uenici saoptavaju svoj zahtev: "/ rekoe apostoli
Gospodu: Dometni nam vjere!" (Luka 17: 5) (bukvalno, oni
kau: Pridodaj nam vere"). Nain na koji vera moe da bude
pridodata ili uveana, nije odmah spomenut. Hrist im odgovara
reima: "Kada biste imali vjere", stavljajui im do znanja, kao i
uvek, da je nemaju. "Kada biste imali vjere koliko zrno
goruiino, rekli biste ovome dudu: Iupaj se i usadi se u more!
- i posluao bi vas". (Luka 17: 6) Svaka prepreka, svaka
uobiajena tekoa, nemona je i mora biti posluna volji
oveka koji ime vere; posluna ne onoj uobiajenoj volji, nego
volji koja nastaje iz drugog nivoa, to jest iz izvora otvorenog
verom. Hrist tada opisuje kako se vera uveava, reima koje
nisu direktno u vezi sa zahtevom uenika i koje ne predstavljaju
uvek odgovor. On kae:
"A koji e od vas, ako ima slugu koji ore ili koji uva
stado, kada doe iz polja, reci mu: Hodi i odmah sjedi za
trpezu? Zar mu nee rei: Ugotovi neto da veeram i opai se
te mi slui dok jedem i pijem, pa poslije ti jedi i pij? E da li e on
zahvatiti slugi tome kad uini to mu je zapovjedeno? Ne
132

smatram. Tako i vi kad izvrite sve to vam je zapovjeeno,

govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo uinili to smo
duni uiniti.". (Luka 17: 7-10)
Koje znaenje lei iza ove obine ilustracije? U kom
obliku ona sadri odgovor na zahtev uenika: "Dometni nam
vjere!".
Da bi vera postojala i uveavala se, neophodno je
odreeno stanovite. Kakva je priroda tog stanovita? ovek
mora uvideti da je pod autoritetom. Kapetan je to uvideo i,
uviajui to, razumeo neto. Spoznao je od ega zavisi, a kroz
to i ta je vera.
Vera je odreeno shvatanje i ubeenost u postojanje
vieg nivoa kome ovek mora da izloi sve u sebi. On ne moe
da ini sve to mu je drago. A u ivotu svako osea da moe i
treba da ini ono to mu je drago. ovek mora dovesti sebe u
stanje poslunosti u odnosu na taj vii nivo koji je u njemu. Onaj
ko ima vere nije vie jedan eovek, "ovek iz ivota", nego dva
oveka. Razdvajanje poinje da se odigrava u njemu; on se deli
na dva dela. On je "ovek ivota", ali i ovek svestan drugog
ivota", ne ivota posle smrti, nego drugog ivota sada, za
njega sada mogueg. Postoji spoljanja, "ivotna" strana, koja
gleda u spoljni ivot, u svet kakav vidimo, i u sve to on prua; i
unutranja strana koja gleda u taj vil nivo, u ije postojanje je
ovek konano uveren i za koji zna i osea da je u njemu
samom.
Sad kad je ovek dva, njegov stav prema sebi samom, a i
prema ivotu, potpuno se menja. On je svestan vieg i nieg
nivoa u sebi.
Sve to je prethodno radio, koliko god dobro bilo, odvijalo
se na niem nivou u njemu i tu je i ostalo. Kad je takva situacija,
ovek ne moe a da ne trai korist ili nagradu u svemu to radi i
da pripisuje sebi dobrotu, dostojanstvo i muenitvo. Ne moe a
da to ne radi. Ne moe da ne oekuje nagradu od svega, od
svega dodatnog to radi, za svako korisno delo, za svako delo
vredno hvaie, za svaki dodatni napor. Njegovo Dobro je u svetu
133

Novi ovek
(svetovno), to jest u dominantnom principu nivoa razvoja na
kome se nalazi. On radi sve na odreeni nain. Sve je zaraeno
sobom, zaslunou, dobrotom, idejom o nagradi. To je njegov
nivo bia, nivo na kome ivi i jedini nivo koji poznaje. Poto
nema vere, nema ni ideju o viem nivou. On nema ideju o
viem nivou sebe za kojim traga i sa kojim eli da se povee.
Njegovo bie, on sam (lino), njegovo samodopadanje,
apsorbovae sve. A posledica toga bie njegova skrivena
mrnja prema ljudima sa kojima se ne slae, ili koji ga ne hvale,
ili mu se smeju, iako je moda nee pokazivati ako ona utie
negativno na njegovu reputaciju. Za to nema leka, jer priznaje
sebe onakvog kakav jeste; i zbog toga ne moe da se promeni.
On samo eli da bude bolji, a ne drugaji. eli da bude isti
ovek, samo bolji; ne drugaiji, ponovo roen.
Sve emu je Hrist poduavao povezano je sa
postizanjem vieg nivoa, nazvanog ponovno roenje. Njegovo
uenje je uenje o evoluciji, o evoluciji koja je mogua i
predstoji oveku.
To nije bilo uenje o oveku koji ostaje isti i postaje neto
bolji, nego o tome kako se postaje Novi ovek, roen od "vode i
duha", to jest od vere i njene Istine; i o ivljenju u skladu sa
duhom svega toga, odnosno htenjem svega toga. Jer, ako drugi
nivo postoji u svakom oveku, moe se dostii samo sticanjem
znanja koje dosee do oveka sa tog nivoa, koji ve ivi to
znanje. Sva kazivanja i parabole u Jevaneljima jesu znanja o
tom viem nivou, tom moguem viem stupnju oveka. Takvo je
objanjenje. Ovo znanje nije kao ono dostignuto kroz vidljivi
ivot i ula, koje se lako dokazuje, Ono se mora razumeti
umom. To je vera.
Vera nije verovanje u neobino zato to su se uda
desila, nego je ona (vera) opaanje, uvid i ubeenje da postoji
jedan red Istine iznad istine ula; i da ula ne mogu dati
direktan uvid, to jest ne mogu da formiraju polaznu taku.
ovek mora da se pokrene izvan sebe, a vera je polazna taka.
A ovde se rauna sve to je uio i lagano razumevao u osami
sopstvenog uma. Rauna se sve o emu ovek ne moe da
134

govori, sve to mu je "najunutranjije", sve to je van njegove

ulima voene strane, koja je stvarna maina u njemu. Takve
misli pripadaju neemu to moe da sauva zrtanje, to jest veru,
i povee se sa viim ili unutranjijim nivoom, ije dostizanje je
ovekova prava evolucija i smisao njegovog celokupnog
postojanja. Te intimne misli, razmatranja, dovijanja, fantazije,
uobraavanja, sva naizgled besciljna premiljanja, koja doseu
unazad do detinjstva i nevinosti, pripadaju ovekovoj najdubijoj i
najznaajnijoj strani. I ona kao takva mogu da formiraju satno
polaznu taku za spoznaju vere. Jer, ak i kada se ovek
susretne sa stvarnim znanjem, kao Hristovi uenici, ono to
naui spoljanjim ulima moe jedino da se sjedini sa njim ako
je promiijeno, lino izvedeno i razmotreno, zamiljeno i
konano prihvaeno njegovom dubljom unutranjom stranom.
Hrist nije oekivao od uenika da razumeju ono to je govorio.
Znao je da to jo ne mogu. Ljudi uobraavaju da mogu razumeti
im im se kae. Medutim, Ijudima se stvari govore odavno.
Mnogi veoma dobro znaju da se nita ne deava ako na
spoljanji nain misle o sebi uopte i o tome kakvi su. Misliti o
sebi kao o poetku promene sebe u svetlu novih ideja, novog
znanja, nove Istine i novog razumevanja, nije neto to se moe
tek tako uraditi. Ljui apeluju jedni na druge i pronalaze mane
jedni drugima kao da se mogu promeniti odjednom. tavie,
nije preterano rei da se niko i ne moe promeniti, niti svojim
sopstvenim krugom ideja niti novim znanjem, osim ako
unutranji pristanak izazvan unutranjim i neobinim
ispunjenjem u samom srcu ne prethodi njegovom pokuaju i ne
formira ulaz u drugaije razumevanje. Jer, niko se ne moe
promeniti spoljanjim uticajima ili svojim sopstvenim spoljanjim
mislima. Niti se iko moe promeniti primoravanjem. Nita to je
uraeno u svetu putem novih dogovora, podeavanja, socijalnih
sistematizacija, pravila i tako dalje, ne moe da promeni oveka
iznutra. Samo on, budan za Istinu, ako vidi Istinu u svetlu same
Istine, a ne samo u svetlu interesa i koristi, moe poeti da se
menja. ovek se moe promeniti jedino iz onoga to je video u
sebi, a nikada iz onoga to mu je reeno.

135

Dakle, kakvo je znaenje parabole koja se odnosi na

veru? ovek mora da bude voljan da deluje izvan sebe da bi
poveao veru. Ono to ini nije nita. Da bi se pokorio znanju
koje dolazi od vere, on mora u ivotu da postupa drugaije od
ostalih. Kako obian ovek postupa u ivotu? On vrednuje po
osnovu onoga to mu pripada. Ako osea da radi vie od
drugih, ali se. Ceo ivot je takav i svi Ijudi su takvi. Svako je
Ijubomoran na svakog. Svako misli da se sa njim nepravedno
postupa, ili da treba da mu pripadne bolja nagrada. To je Ijudski
ivot. Da bi se ovek ponaao drugaije, mora drugaije da
osea vot i drugaaje da osea sebe. U svetlu novog
razumevanja onoga to radi i svih napora koje ini, mora mu se
pojaviti uvid da je on sam "nita". Nema kalkulacije. Parabola o
Zaludnim slugama nije samo pria o obinom ivotu. Ona je o
ivotu u krugu uenja, u koli koju je Hrist ustanovio. U uenju
te kole, sve to je ovek trebalo da uradi bilo je - da nita ne
uradi. On nikako ne sme da se osea zaslunim. Sve je samo
njegova dunost. Oseanje zaslunosti bi unitilo veru. To bi
podrazumevalo da je oseao samo uobiajenim nivoom sebe i
sa uobiajenim znaenjima. Sa takvih stanovita niko ne bi
mogao da radi, niko ne bi mogao da se promeni, niko ne bi
mogao da postane drugaiji. Jer, ako se ovek uvek osea na
isti nain i ima iste ideje i ista ogranienja u sebi, kako moe da
se promeni? On mora da ode izvan sebe kako bi postao
drugaiji. I ako tako uradi, mora to smatrati beznaajnim. U
znanju oseanjem, to jeste vera, i u ubeenosti u neto iznad
sebe, u sopstveno siromatvo i neukost, kakve god napore
inio, ovek ih smatra nitavnim. On ne prima ni nagrade, ni
pohvale. On zna da je zaludan, beskoristan sluga.

ETVRTI DEO
Postoje parabole o veri u kojima je opisan neki dogaaj i
gde njihova povezanost sa znaenjem vere nije odmah jasna.

136

Kao primer uzmimo parabolu o eni grenici, kao to je dato po

Luki:
"/ gle, ena u gradu koja bjee grjenica, doznavi da je
Isus za trpezom u kui farisejevoj, donese miris u sudu od
alavastra. I stavi pozadi kod nogu njegovih plakae, i stade
kvasiti noge njegove suzama, i kosom glave svoje oiirae, i
cjelivae noge njegove, i mazae mirisom. A kad vidje farisej
koji ga je pozvao, ree u sebi: Da je on prorok, znao bi ko i
kakva ga ena dotie; jer je grjenica. A odgovarajui Isus ree
mu: Simone, imam ti neto kazati. A on ree: Uitelju, kai. A
Isus ree: Dvojica bijahu duni jednome povjeriocu, jedan bjee
duan pet stotina dinara, a drugi pedeset. A kad oni ne imadoe
da mu vrate, pokloni obojici. Kai, koji e ga od njih dvojice
vema Ijubiti? A Simon odgovarajui ree: Mislim onaj kome
vie pokloni. A on mu ree: Pravo si sudio. I okrenuvi se eni,
ree Simonu: Vidi li ovu enu? Udoh ti u kuu, ni vode mi na
noge nisi dao, a ona mi suzama obli noge, i kosom glave svoje
obrisa. Cjeliva mi nisi dao; a ona, otkako ue, ne presta cjelivati
mi noge. Uljem nisi pomazao glavu moju, a ona mirisom
pomaza mi noge. Zato ti kaem: Oprataju joj se grijesi mnogi,
jerje veliku Ijubav imala; a kome se malo oprata malu Ijubav
ima. A njoj ree: Oprataju ti se grijesi. I stadoe u sebi govoriii
oni to sjeahu s njim za trpezom: Ko je ovaj to i grijehe
oprata? A eni ree: Vjera tvoja spasla te je; idi u miru". (Luka
7: 37-50)
U paraboli je Simon oslikan kao ovek koji voli malo.
Ishod je sledei: poto ima malo Ijubavi moe mu biti malo
oproteno. Kao kontrast pomenuta je ena koja je bila grenica.
Poto je imala mnogo Ijubavi, moe da joj se oprosti mnogo.
Meu'tim, povezanost sa znaenjem vere jo uvek nije jasna.
Simon je bio farisej, to jest, predstavljao je onu vrstu Ijudi
koji upranjavaju religiju kao sredstvo za razmetanje, za
velianje sopstvene pojavnosti i time uveavaju oseanje
vanosti sebe samih. Takav ovek ini sve "sebi za Ijubav", a ne
zbog "Ijubavi prema Bogu ili blinjem". A sve to je uanjeno iz

137

samoljublja jedino pojaava Ijubav prema sebi i, kao to je

reeno, uveava oseanje sopstvene vanosti.
Samoljublje nije Ijubav. Kroz celokupno Jevanelje,
farisej je neprekidno korien kao primer svih onih ije je
delovanje zasnovano na samoljublju, na privlaenju panje, na
reputaciji, i koji zbog toga ne mogu uiniti nita bez oseanja
zaslunosti, ma kako to injenje izgledalo velikoduno. I ako
ovek sve ini iz koristoljubivosti, ne moe izbei miijenje da je
bolji od drugih i oekivanje nagrade za ono to ini. ena
opisana u gornjem citatu deluje iz vere, i reeno joj je da ju je
njena vera spasla i da su joj gresi oproteni. Postupala je ne iz
samoljublja, ve iz Ijubavi.
Delovanje iz vere nije delovanje iz samoljublja, iz
neizbenog oseanja superiornosti, iz oseanja "bolji sam od
drugih". U tome i jeste glavno znaenje parabole, iako svaki
dogaaj u njoj ima sopstveno znaenje.
Postupanje iz vere je delovanje izvan sebe, delovanje
izvan samoljublja i interesa. Potpuno je isto u sluaju miljenja
iz vere. Misliti iz znanja i ideja vere je misliti izvan ovekovog
obinog uma, izvan svih uobiajenih ideja i naina razmiljanja.
Misliti iz vere je misliti na nov nain; delovati iz vere je delovati
na nov nain.
U svim parabolama o veri u Jevaneljima, naglasak je na
injenici da je pribliavanje Hristu, to jest pristupanje uenju o
ponovnom roenju i evoluciji nemogue vidljivim pomagalima ili
sredstvima obinih svetovnih misli i emocija. Potrebno je
nastojanje, napor, iznad onog koji je neophodan da se misli ili
ini na uobiajeni nain. Red Istine koji pripada kategoriji "vere"
nema nita zajedniko sa redom istine koji pripada ulima, koja
je dokaziva ulima. Kada je Nikodim video uda i verovao samo
zbog uda, reeno mu je sa puno rei da je sve to beskorisno.
uda koja je video, bila su prepreka na njegovom putu. uda
ne mogu da dodirnu taj nivo uma koji jedino moe biti probuen
kroz veru i koji jedino vera moe probuditi. ovek ne dolazi do
nivoa unutranjeg razumevanja koji pripada veri bilo kojim
138

spoljanjim sredstvima, bilo im vienim. iveti prema vienom

znai iveti na jednom nivou ivota; iveti po veri znai poeti
iveti na drugom. Taj drugi nivo, koji predstavlja ponovno
roenje oveka, kada se eventualno dostigne, jeste konano
stanje stvari, realno stanje, aktuelizovana mogunost, i
predstavlja nivo na koji sve ideje vere i njene Istine i znanja
mogu konano uzdii oveka. Vii nivo oveka moe jedino da
se dosegne pomou vrste znanja i ideja koje se moraju
odravati ivim, putem stalnih napora i koje se ne podudaraju ni
sa im to ivot propagira. ovek mora odvratiti pogled od
scene ivota da bi dosegao njegovo znaenje. Vera je, dakle,
neprekidan unutranji napor, neprekidno odvraanje uma od
uobiajenih naina miljenja, od uobiajenih naina
preduzimanja bilo kakvih aktivnosti, od uobiajenih reakcija.
Delovanje iz vere je delovanje izvan opsega ideja i rezona koje
je poznata, ulna strana sveta izgradila u umu svakog oveka.
Na strani Ijubavi je voljno delovanje koje je iznad uobiajenih
uvaavanja, u svetlu poreenja onoga to ovek jeste i onoga
to stoji iznad njega, onoga to je mogue. Jer, njegov pravac
je ka drugaijem stanju oveka, drugaijem nivou, nivou na koji
ivot ne moe da ga izdigne. Dakle, kroz imanje vere, ovekov
stav prema ivotu e se postepeno menjati. Vie na njega nee
gledati kao na jedini ishod. I nee vie delovati u ime oveka
kakav jeste, ve za Novog oveka, iznad njega, za novu
mogunost skrivenu u njemu.
U gornjoj paraboli ili dogaaju, injenica da je Simon
pozvao Isusa na veeru sama po sebi je beznaajna. Hristu se
ne pristupa kroz neto takvo. injenica da je sedeo za
Simonovim stolom, vidljiv Simonu, nije dovoljna da se Hristu
prie. Hristu se moe pristupiti jedino putem vere, ne preko
vienog. Pristup moe biti jedino unutranji. Ljudi umiljaju da
stupanje u kontakt znai prvenstveno biti u primetnom kontaktu,
preko ula, i ak misle da mogu razumeti sve to uju, pa ak i
Hristove rei, prosto sluajui ga kako govori. Meutim, svemu
to je Hrist predstavljao moglo se jedino pristupiti iznutra, preko
vere.

139

Simon je slika oveka kritizera, oveka koji ne moe

mnogo da razume, a i plal se toga; zbog te neuroze se ne
ponaa kako bi trebalo. Oito je da je Simon mislio kako je
Ijubazno od njega to je pozvao Isusa da veera. On jeste
preuzeo odreeni drutveni rizik zbog toga, ali se pri tome nije
ak udostojio ni da uljudno pozdravi Hrista ili da uini obiajni
ritual. eleo je da ukae na to ta vidi kao Hristove mane i da ih
kritikuje. Ipak, odgovorio je Hristu utivo na postavljeno pitanje.
S obzirom na to da je malo razumevao, Simon nije bio u stanju
da se ponaa adekvatno i stalno eleo je da pronae greku.
Uprkos tome, Hrist je veerao sa njim. Vrsta Ijudi kao to je
Simon, nije nesposobna da razume, iako vrednuje
omalovaavanjem. "On je imao malo Ijubavi." U Jevaneljima
su predstavljeni odreeni stereotipi mukaraca i ena, vezano
za njihove stavove i mogunost razumevanja.
Na primer, tri vrste ena su opisane u Jevaneljima,
Marija, Marta i Marija Magdalena (to jest Marija, koja je dola iz
Magdale). Marija Magdalena moe biti ena koja je imala
mnogo Ijubavi i kojoj je bilo oproteno i reeno da ju je njena
vera spasla. Kakva je veza izmeu Ijubavi i vere? Znanje
vezano za veru ne moe postati voljno ako za to ne postoji
Ijubav. Nije samo promena u umu to to povezuje oveka sa
onim to je "vie" u njemu, ve i promena volje, to jest, promena
Ijubavi prema onom to ovek voli. Voleti samo sebe ne vodi
nikuda. Postoji mnogo vrsta Ijubavi, kao to ima i mnogo
razliitih vrsta znanja. Svakoj vrsti znanja potrebna je
odgovarajua vrsta Ijubavi kako bi bilo plodno. Uenje Hrista
ima odreeni nivo znanja koji zahteva i odreenu vrstu Ijubavi.
Pristup Hristovom uenju mogu je jedino preko vere. Drugaije
ne bi moglo da mu se prie. Njegovo uenje ne moe biti uzeto
na isti nain kao uobiajeno uenje. Primiti Hristovo uenje na
isti nivo kao vrstu uenja koje se sree u koli ili koledu, znai
uiniti ga beskorisnim. Nivo znanja njegovog uenja moe biti
primljen jedino sa pozicije vere. Zbog toga je Hrist stalno
predstavljan kao neko ko trai znake vere u Ijudima, to jest one
kvalitete razumevanja koji potiu od vere i koji su prvenstveno
neophodni. On je traio u Ijudima kvalitet koji odgovara veri, a
140

ne nivou bukvalnog uma, ne samoljublju, nego nivou koji bi

mogao primiti uenje i shvatiti njegovo znaenje. Pronaao je
veoma malo Ijudi koji su mogli razumeti i deli onoga emu su
bili ueni. Oni nisumogli ni da "uju" ni da "vide" ono na ta se
mislilo u uenju. eleli su sve da uzmu na sopstveni nain,
prema sopstvenim interesima, i da razumeju na isti nain kao
to razumevaju sve ostalo u svakodnevnom ivotu. Nisu mogli
da shvate razliku. eleli su da povuku Hristovo uenje o
preobraaju oveka dole, na njihov sopstveni nivo razrniijanja,
kao to je to inio Nikodim.
Meutim, pomenuta je i nekolicina njih koji su imali
odgovarajul kvalitet Ijubavi za ovaj nivo uenja, a bez
prethodnog poznavanja istog; ena ispred Hristovih nogu u
Simonovoj kui imala je tu vrstu Ijubavi. Njena Ijubav se
razlikovala od uobiajene. Kvalitetom svoje Ijubavi mogla je
prepoznati znaaj Hrista i kroz to napraviti kontakt. Opisana je
kako dodiruje Hristova stopala. Njen pristup poinje tu, ne fiziki
nego kroz veru. Stopala Hrista dodiruju zemlju njene
sopstvenosti i ona prepoznaje "nie" i "vie" u sebi. Njen pristup
Hristu je bio iz vere, ne iz znanja koje zahteva veru, ve iz
Ijubavi koja je neophodna da bi znanje poraslo, kao seme. Da je
u kvalitetu njene Ijubavi bilo neeg izuzetnog, predstavljeno je
ne alabasterskom kutijom koja sadri mast za rane, ve
injenicom da joj je oproteno. Stavljeno joj je do znanja da joj
je prolost otpisana i da moe ponovo da pone. Jedino se na
ovaj nain moe ponovo poinjati. Kakva je priroda ovog nivoa
razvoja kome vera vodi? Sta je to evolucija, mogua za oveka,
o kojoj Jevanelja stalno govore? Da bismo razumeli na ta se
mislilo, moramo zaviriti u parabole o Carstvu nebeskom.

141

GLAVA JEDANAESTA

CARSTVO NEBESKO

PRVI DEO
lako nivo ivljenja koji pripada Carstvu nebeskom nije
shvatljiv oveku, on moe da razume nivo ivota na kom jeste.
Svako je u stanju da razume prirodu ivota na ovom svetu.
ovek razumeva putem spoljnih ula sve to se deava na
ovom nivou ivota, a moe i svojim unutranjim ulima videti ta
ini, ako zaviri u sebe. U stanju je da vidi i kakav je ivot i kakav
on sam jeste na tom nivou. Tada shvata da ni ivot, a ni on sam
na tom nivou ne moe biti drugaiji. Jer, shvaeno dublje,
Univerzum je skup nivoa; i kvalitet jednog nivoa zavisi od toga
kom mestu u tom skupu pripada. U Jevaneljima se nivo iznad
oveka naziva Carstvo nebesko ili Carstvo Boije. Mnogo je
naziva za to u raznim spisima. U Jevaneljima je reeno da je
Carstvo nebesko unutra. Ono predstavlja vii nivo oveka. Da bi
bio na tom viem nivou, ovek mora da ga dosegne u sebi
samom. Ako bi svi to uinili, nivo ivota na zemlji bi se
promenio. Cela zemlja bi uznapredovala u razvoju. Meutim,
samo ovek kao pojedinac moe to da preduzme. On jeste u
stanju da dosegne vii nivo u sebi, a da ipak ivi samo
zemaljski ivot. Svaki ovek ima sopstveni unutranji pristup
viem nivou. U njemu postoji ta mogunost jer je roen
sposoban za dalju evoluciju ili, kako se to naziva u
Jevaneljima, za ponovno roenje. ovek ne sme da eka kako
bi se uverio sopstvenim oima da carstvo, zvano Carstvo
nebesko, postoji. Hrist je rekao da ne treba oekivati da Carstvo
nebesko dolazi na nain koji se moe sagledati spolja. U vezi
sa tim je citat: "A upitan od fariseja, kada e doi Carstvo
142

Boije, on im odgovori i ree: Carstvo Boije ne dolazi na vidljiv

nain. Niti e se rei: Evo ga ovdje, ili eno ga ondje; jer gle,
Carstvo Boije unutra je u vama". (Luka 17: 20,21) Carstvo
nebesko je unutranje stanje, a ne spoljno okruenje. To je
unutranje stanje razvoja koje ovek moe da stekne. Ne radi
se o vremenu i prostoru, o kada i gde, jer to je iznad oveka,
uvek kao njegova mogunost "vieg". Ali, moramo razumeti da
izmeu ova dva nivoa koje esto nazivarno "zemlja" i "nebesa"
postoje mnogi meunivoi. Najvii nivo "zemlje" je nii od
najnieg nivoa "nebesa". Na primer, Jovan Krstitelj, koji je igrao
ulogu glasnika Hristovog uenja, nije bio obian ovek. On je
ve bio primio uenje. Kako nam je preneseno, skupljao je oko
sebe uenike koji su upranjavali gladovanje. Ali on nije
dosegao najnii nivo Carstva nebeskog. Hrist jasno kae za
njega da je "najnie" u Carstvu nebeskom vie od njega:
"Nijedan izmeu roenih od ena nije vei prorok od Jovana
Krstitelja; a najmanji u Carstvu Boijem vei je od njega". (Luka
7: 28)
Uloga Jovana Krstitelja u drami o Hristu bila je veoma
teka. Morao je da propoveda Hristov dolazak. On nije
poznavao Hrista u trenutku kada mu je ovaj pristupio na
formalan in krtenja. I kako Jovan nije bio voljan da ga krsti,
rekavi: "Ti treba mene da krsti, a ti li dolazi meni?", Hrist mu
je odgovorio: "Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku
pravdu". (Mat. 3: 13,14) On je podsetio Jovana da mora da
odigra svoju ulogu. Tek tada je Jovan krstio Hrista. Kasnije,
Jovan Krstitelj kae o Hristu: "On treba da raste, a ja da se
umanjujem. Koji odozgo dolazi nad svima je. Koji je sa zemlje
od zemlje je, i od zemlje govori; a koji dolazi s neba nad svima
je". (Jov. 3: 30,31) Potom je Jovanu Krstitelju bila odrubljena
glava na zahtev Irodijadine erke, a po nagovoru Irodijade iji je
brak sa Irodom, bratom njenog mua, Jovan osudio sa moralne
take gledita. Jasno je da je Jovan Krstitelj znao kako e proi.
Sve ovo se moe shvatiti jedino sa stanovita mogueg
dostignua konanog nivoa dobrovoljnim preuzimanjem na
sebe ove teke uloge koja je, barem fiziki, bila bolna kao i
Isusova.
143

Prema tome, jasno je da je Jovanu Krstitelju bilo dato

uputstvo da odigra konanu ulogu. Znao je da e Hrist doi i
prepoznao ga je po odreenom znaku koji drugi nisu videli.
Zapravo, on govori o nekome ko je njega (Jovana Krstitelja)
poslao da odigra ulogu koju je morao odigrati. U vezi sa tim
kae: "I ja ga ne znadoh (ovo se odnosi na Hrista kada su ga
pivi put ugledale njegove oi), ali Onaj koji me posla da
krtavam vodom on mi ree: Na koga vidi da silazi Duh i ostaje
na njemu to je onaj koji krtava Duhom Svetim". (Jov. 1: 33) Ko
je poslao Jovana? To ne znamo. Hrist opisuje Jovana Krstitelja
kao oveka koga je rodila ena, to jest on nije iskusio ponovno
roenje koje je Hrist propovedao, tako da je jo uvek bio "od
zemlje". On pripada nivou zvanom "zemlja", njenom najviem
stepenu, ali ne i najniem stepenu Carstva nebeskog. Krtavao
je vodom, to jest Istinom, i na taj nain poduavao pokajanju,
odnosno promeni u umu (to je pravo znaenje ove rei na
grkom) usvajanjem znanja, odnosno Istine. Voda je slika toga.
Krtenje oznaava proienje. Pomou "Istine" o viem nivou
um se proiava od iluzija koje pripadaju ulima i samoljublju.
Jovan Krstitelj je poduavao znanju, Istini, koja ako se prihvati,
moe proistiti um i dovesti do promene u razmiljanju, to jest
do "pokajanja" ili "promene u umu". On izriito kae: "Nisam ja
Hristos nego sam poslat pred njim". (Jov. 3: 28) Za sebe
napominje da nije ponovo roen, ve da je sa nivoa zemlje, a
pominje i da je Hrist iznad tog nivoa. O Hristu dodaje: "Koji
odozgo dolazi nad svima je", a za sebe: "Koji je sa zemlje od
zemlje je". I nastavlja, mislei ponovo na Hrista: "...a koji dolazi
s neba nad svima je". (Jov. 3: 31) U svemu ovome nivoi
"zemlja" i "nebesa" - razdvojeni su. Ali ta razdvojenost je
viestepena. Postoje stepeni "zemlje" i stepeni "nebesa". Jer,
govore sa zemaljskog nivoa, Hrist kae o Jovanu Krstitelju:
"Nijedan izmeu roenih od ena nije vei prorok od Jovana
Krstitelja". (Luka 7: 28) To jest, siunost i ogromnost jesu
karakteristike kako zemaljskog, tako i vieg nivoa razvoja.
Hristove rei kriju ak i veu distinkciju. Ono to je najvee na
nivou zemlje ne prelazi direktno u ono to je najmanje na nivou
Carstva nebeskog. Prelazak sa najvieg stepena nieg nivoa
na najnii stepen vieg nivoa zahteva ponovno roenje ili
144

transformaciju oveka. Hrist je poduavao pokajanju i

ponovnom roenju, kao i Carstvu nebeskom. Jovan Krstitelj je,
pak, poduavao pokajanju i ideji Carstva nebeskog, ali nita nije
govorio o ponovnom roenju. On nije poticao "odozgo". Uticaji
koji pripadaju viem nivou, zvanom Carstvo nebesko, nisu jo
dospeli do njega. Nije bio roen od Duha". Njegovo unutranje
stanje je drevnim jezikom parabola, koji prenosi psiholoko
znaenje posredstvom fizikih objekata, opisano vizuelno onim
ime se hrani, kako je obuen i ta ga okruuje. Jeo je divlji
med. Oblaio se u kou i opasavao konim kaiem, ovekova
odea predstavlja njegove stavove, ono to nosi - psiholoki
govori u kakvu Istinu je njegov um obuen. Njegov opasa
predstavlja ono to ga psiholoki zatvara. Njegova hrana govori
o tome kakvim se idejama hrani. Jovan se hranio divljim medom
i skakavcima. Skakavci prodiru. Oni prodiru sve to raste.
Ovde je pomenuto neto veoma interesantno. Jovan Krstitelj
priznaje da je "od zemlje". Njegova mogunost razumevanja je
samo sa nivoa zemlje. To jest, bez obzira na novo uenje koje
je primio, razumevao je sa "nivoa zemlje" ili prirodnog nivoa
svog uma. Razumevao je novo posredstvom starog.
kae:

U vezi sa Jovanom i njegovim uenieima, Hrist u paraboli

"Niko ne mee zakrpu od nove haljine na staru haljinu,

inae e i novu razdrijeti, i staroj ne odgovara zakrpa od nove. I
niko ne sipa vino novo u mjehove stare, inae vino novo
razdere mjehove, i ono se prolije, i mjehovi propadnu. Nego
vino novo u mjehove nove treba sipati, i oboje e se sauvati. I
niko koje pio staro nee odmah novoga:jer veli: staro je bolje".
(Luka 5: 36-39)
Da bi uenje bilo primljeno na ispravan nain, ovek ne
moe da ga usvaja uz sve svoje predrasude, stanovita, rasna
ili lina, uz sva gledita i iluzije ula koje je 'vot stvorio u
njemu. Ne moe dobiti novo "vino" uenja u starim bocama. Vii
nivo ne moe da se usvoji niim - nivoom zemlje. Niti se novo
uenje moe prosto dodati na staro. Ne moe se priivati na
staro. "Niko ne mee zakrpu od nove haljine na staru haljinu,
145

inae e i novu razdrijeti." Uzimajui neto od novog i dodajui

na staro, ovek e otetiti novo. Nove haljine oznaavaju novo
uenje koje ovek mora obui i nositi. Novo mora biti
prihvaeno u celosti, a ne prikaeno na stara gledita. I dalje,
ne samo da e novo biti razderano, ve, kao to Hrist kae: "/
staroj ne odgovara zakrpa od nove". Sve ovo to je Hrist
izrekao odnosi se na nivo razumevanja Jovana Krstitelja, nakon
to su fariseji zauzeli nepovoljan stav prema njegovim
uenicima u odnosu na Jovanove. Rekli su da su Jovanovi
uenici postili i skrueno se molili, a Hristovi jeli i pili.
DRUGI DEO
Pre nego to zaponemo sa prouavanjem parabola koje
je Hrist koristio u opisivanju vieg nivoa razvoja koji nazivamo
Carstvo nebesko, pogledajmo reenicu: "Carstvo Boije unutra
je u vama" (Luka 17: 21), i pokuajmo da razumemo re unutra.
Carstvo nebesko je najvie stanje razvoja koje ovek moe da
postigne. Da bi dosegao novo stanje u sebi samom, on mora da
se promeni iznutra. Mora da postane Novi ovek. To stanje je
unutranje. Carstvo nebesko je unutra. Ono predstavlja stanje
koje ovek moe da dosegne iznutra, unutranjom promenom.
Moe li se ono postii bez unutranje promene? Promena
unutranjeg stanja moe biti izazvana velaki, ali to nije
unutranja evolucija. Hrist je stalno govorio o sredstvima
unutranjeg razvoja za dostizanje vieg nivoa zvanog Carstvo
nebesko, o tome ta ovek mora da posmatra u sebi, na koji
nain treba da razmilja, ta mora poeti da ceni, na ta da se
usmeri i tako dalje. Vii nivo je unutar oveka. Da li kaemo vii
ili unutranji, potpuno je svejedno, pod uslovom da razumemo
da u oveku potencijalno postoji "vie" stanje, ba kao to
postoji i unutranje. ovek moe postati bolji nego to jeste. To
bolje stanje je unutranje ili vie u odnosu na njegovo trenutno
stanje. Carstvo nebesko, kao "najvie" stanje oveka, jeste ili
njegovo unutranje stanje, to jest stanje unutar oveka kakav
146

jeste, ili je ono na viem nivou, to jest iznad oveka kakav jeste.
Ideja je ista. ovek ula, ulni ovek, doslovan ovek, ovek
zemlje, jeste ovek okrenut spoljanjosti. Tu nema Carstva
nebeskog. Kao to smo videli, Jovan govori o sebi kao biu "od
zemlje", dok o Hristu govori da dolazi "odozgo"; kada Jovan
pria svojim uenicima da Hrist treba da raste, a on da se
umanjuje, govori; "Koji odozgo dolazi nad svima je. Koji je sa
zemlje od zemlje Je, i od zemlje govori; a koji dolazi s neba nad
svima je". (Jov. 3: 31) Na jednom drugom mestu Hrist
objanjava Nikodimu da ovek mora biti roen "odozgo". On
kae: "Zaista, zaista ti kaem: ako se ko ne rodi odozgo, ne
moe vidjeti Carstva Boijega". (Jov. 3: 3) "Odozgo" moe biti
zamenjeno reju "unutranji". ovek mora da se rodi iznutra, u
unutranjosti sebe kakav jeste. Carstvo nebesko je neto
"unutranje", unutar tebe, a isto tako je i iznad tebe. Iznad i
unutar je, psiholoki, isto, to jest, u Jevaneljima unutranje je
"vie"; drugaije reeno, da bi dosegao vii nivo sebe ovek
mora da ide ka unutra, u sebe, dakle "vie" je unutar, a "nie"
spolja. Treba razumeti da je nii nivo spoljni i postoji u
spoljanjem oveku, a vii nivo je unutra i nalazi se u
unutranjem oveku.
U svetlu ideje da je Carstvo nebesko unutar oveka,
pokuajmo da uvidimo zato Hrist tako nemilosrdno napada
fariseje, a iz toga da shvatimo ta farisej predstavlja u odnosu
na mogunost unutranje evolucije. Da bi se razvio, ovek se
mora kretati ka unutra. Za poetak, treba da zae iza sebe i vidi
ta radi. Shvatili smo da kretanje ka unutra znai kretanje ka
viem nivou. Sada moemo razumeti neto od znaenja i
prirode kretanja ka unutra, prema Carstvu nebeskom koje je
unutra, ako uvidimo ta nam stoji na putu. ta moe oveka da
sprei da se kree ka unutra? Mnoge stvari, a jedna od glavnih
je farisej u njemu, koji ako ne umre, onemoguuje kretanje ka
unutra, jer on je spoljanja strana oveka i voli pohvale. Fariseji
svoju religiju mogu razumeti samo na spoljanji nain. Njihovo
oboavanje ima bukvalnu, spoljanju formu i ne dolazi iz srca.
"Dobro" je unutranje u odnosu na Istinu, jer je vie od Istine.
Zbog toga Istina, pravilno shvaena, moe da vodi ka
147

unutranjem oveku. Ali, Istina upranjavana kao spoljna vrlina

- to ne moe. Hrist je esto govorio farisejima da nemaju
znanje o sebi, nemaju uvid, to jest, nemaju unutranje
razumevanje. On ih napada jer sve rade na spoljanji nain,
zbog sopstvene pojavnosti i upropaavaju Ijudski duh sa
najveom predanou. Hrist koristi veoma otre rei kada
govori o ovakvom spoljanjem oboavanju, koje spreava
oveka da ue u Carstvo nebesko zadravajua ga u tom
"spoljanjem", u njegovoj spoljanjoj strani, a i kada pominje ar
u pridobijanju sledbenika, zanos kojim se unitava Ijudski um sa
stanovita mogunosti unutranjeg razvoja. On kae:
"Teko vama knjievnici i fariseji, licemjeri, to zatvarate
Carstvo nebesko pred Ijudima; jer vi ne uiazite, niti putate da
uu oni koji bi htjeli. Teko vama knjievnici i fariseji, licemjeri,
to prohodite more i kopno da biste dobili jednoga sljedbenika, i
kad ga pridobijete, inite ga sinom pakla dvostruko veim od
sebe". (Mat. 23:13,15)
Ovde se primeuje da Hrist direktno govori kako fariseji
sami ne ulaze i kako spreavaju druge da uu u Carstvo
nebesko. Zato oni zatvaraju put oveku ka njemu? Poto je
Carstvo nebesko unutar oveka i prilazi mu se putem dubljeg
razumevanja i razvojem unutranjeg uma, farisej u oveku
zatvara prilaz Carstvu, jer potencira samo spoljanji ritual i
bukvalnu poslunost, to jest spoljanji um. Dok se ovek
pridrava pisanog zakona, fariseje nita drugo ne interesuje,
osim reda. Oni su verovali, na primer, da je obavezujue
zaklinjati se u zlato hrama, a ne u hram. "Teko vama, voi
slijepi, koji govorite: Ako se ko kune hramom, to nije nita; a ko
se kune zlatom hramovnim, kriv je. Bezumnici i slijepci! Jer ta
je vee: zlato ili hram koji zlato osveuje?" (Mat. 23: 16-17)
Fariseji su sve izokrenuli. Mislili su da ovek postoji radi Sabata,
a ne Sabat radi oveka. Duhovna vrednost hrama trebalo je za
njih da bude daleko znaajnija od prozaine skupocenosti
postojeeg zlata u njemu. A nije bilo tako jer su potencirali
spoljanju, a ne unutranju stranu stvari i time zatvorili Carstvo
nebesko oveku, u koje nisu sami uli, niti doputali drugima da
uu. Gledano psiholoki, razlog je jasan. ovek koji ivi u
148

spoljanjem znaenju i u doslovnosti ula, nee ili ne moe da

se kree u sebi ka dubljem i mnogo finijem znaenju, a time i ka
novom iskustvu. On se ukorenjuje u "najspoljnijem" delu sebe,
delu koji predstavlja najniu, uglavnom na ulima baziranu
stranu, i tu osea i razumeva iskljuavo na jedan nain.
Meutim, Carstvo nebesko je unutar oveka. Ono lei u pravcu
njegovih razmiljanja, novog razumevanja i novih misli. Ono nije
na spoljnom, odnosno niem nivou oveka, nego na
unutranjem, koji je iznad njega. Nije teko uvideti na ta se
misli. Hrist je napadao fariseje jer je njihovo razumevanje bilo u
suprotnosti sa njegovim. Hrist u Jevaneljima predstavlja
najrazvijenijeg, "najvieg" oveka. Farisej predstavlja oveka
koji se ne moe razviti, jer je okrenuo sve naopako i sve
pobrkao. Farisej se nalazi u "spoljanjosti", to jest u zaslugama i
u Ijubavi prema spoljanjem prikazivanju. Psiholoki, ovo znai
da farisej u oveku prekida vezu sa ulazom u Carstvo i time
onemoguuje da ita njegovo ue unutra. Sve to radite sa
idejom da bude primeeno, jeste farisej u vama; on pripada
spoljanjem oveku u vama. "Farisej" po Hristu predstavlja
"najspoljnije" sitniarenje u okviru religijskog verovanja, a
moda i gore od toga. Hrist je puno govorio o tatini fariseja,
njihovoj ubeenosti i samoopravdavanju, ali je najotrije
osuivao njihovo licemerje, koje ih je, kako kae, proklelo. Oni
su sve inili radi spoljanjeg pokazivanja, a iznutra nisu verovali
ni u ta. Time to nisu imali pristup onom to je unutranje u
njima, prokleli su sebe. Kada je objanjavao greh protiv Svetog
Duha, o njima je govorio. Treba li onda da razumemo da je sve
ovo vailo i za Jovana Krstitelja, za koga je reeno da nije
dosegao ak ni najnii nivo Carstva nebeskog? O tome se ne
moe tako govoriti. Jovan jeste bio u spoljanjoj i doslovnoj
strani religijske istine, ali za razliku od fariseja, bio je
velikoduan i iskren ovek. On Je bio glasnik dobrih vesti.
Predstavljao je oveka u fazi kretanja prema unutranjem
carstvu, mada jo uvek van njega; razumevao ga je jo uvek sa
nivoa zemlje. On predstavlja fazu u procesu razumevanja. U
takvom unutranjem stanju, "staro" i "novo" dolaze u sukob.
Treba prihvatiti injenicu da mora postojati vreme kada staro
razumevanje moe da proguta ili uniti novo. Primetili smo kako
149

je parabole o novom vinu u starim mehovima i o novoj zakrpi na

starom odelu, Hrist dao odmah poto su fariseji okrivili Hristove
uenike da ne poste i suprotstavili im uenike Jovana Krstitelja
koji su to inili. Jovanovo razumevanje je jo uvek bilo u
spoljnim stvarima, a doslovnost znaenja je predstavljena
opisom odee. Hrist ga povezuje sa llijom. Razlog je taj to
Jovan i llija zastupaju slian nivo razumevanja Istine Boije
Rei. Za lliju se kae da se oblaio u odeu od krzna; Jovan
Krstitelj je nosio kamilje krzno i koni pojas. U drugoj Knjizi o
carevima (1: 8), prorok llija je opisan sledeim reima: "...bee
sav kosmat i opasan konim pojasom". A Jovan Krstitelj u
Jevanelju po Mateju (3: 4): "A sam Jovan imae haljinu od
kamilje dlake i pojas koni oko bedara svojih". Na drevnom
jeziku parabola, ovekova odea predstavlja ono to on nosi u
umu. ovekov um je zaodenut onim to smatra da je Istina, bez
obzira na to da li je to samo uverenje ili duboko verovanje. Tako
je Istina haljina uma i u odnosu na to kakve se Istine ovek dri,
takva je i priroda njegove haljine. Istina se moe razumeti spolja
ili iznutra. Istina o unutranjoj evoluciji, zvana Boija Re, kojoj
je Hrist poduavao, moe da se razume ili u spoljnom,
bukvalnom znaenju, ili na dubljem, unutranjem nivou
znaenja. Ako se razumeva na "spoljni" nain, ona predstavlja
ogrta nainjen od spoljnih stvari. Krzno i koa su spoljne stvari.
Pripadaju onom to je "najspoljnije". Poto su po opisu, odee
llije i Jovana Krstitelja sline, to na tajnom jeziku parabola znai
da su bili na slinom nivou razumevanja Istine. U oba sluaja je
postojalo spoljanje,
a
ne unutranje
razumevanje.
Razumevanje koje je podravao pojas od koe. To jest, dralo
ga je neto spoljno, a ne unutranje. Na primer, kada ovekovo
verovanje zavisi od ponaanja nekog drugog, ono je podrano
na spoljni nain. Ili, moe se rei da mnogi Ijudi ne bi verovali
Hristovom uenju ako bi istorijski detalji bili dokazano
nepouzdani. Njihovo verovanje odrava neto spoljno. Ljudi jo
uvek ne vide Dobro Istine kom su bili poduavani. Jovan
Krstitelj nije shvatao Hristov metod poduavanja. Hrist je
poduavao iz Dobra. Jovan nije bio naisto u vezi sa njim. Dok
je bio u zatvoru, Jovan je traio da pitaju da li je Hrist zaista
Hrist: "Jesi li ti Onaj to e doi, ili drugoga da ekamo?" (Mat.
150

11:3) Ako sada uporedimo ono to je reeno o odei koju je

Hrist nosio, sa onim o Jovanovoj odei, moemo videti da se
Hrist zaodenuo u Istinu potpuno drugaije od Jovana. Kada su
vojnici koji su razapeli Hrista delili njegovu odeu, reeno je:
"...a dolama ne bjee ivena nego izatkana izjedna", (Jov. 19:
23) Primetimo da je bila istkana od vrha, to jest odozgo. Vidimo
da odozgo i unutar znae isto. Jovan je bio u spoljanjoj, a Hrist
u unutranjoj Istini. I kada je ovek sam u Istini, kada deluje i
osuuje sve stvari iz Istine, iz doktrine, iz pravila, iz bukvalnog
znaenja, on je okrutan i esto bez milosti. Ako bi svi Ijudi
delovali prvenstveno iz Dobra, nijedna grupa ne bi progonila
drugu zbog razliitih vienja Istine. Dobro je ono to ini Istinu
oivljenom celinom. Dobro povezuje sve odvojene delove Istine
koja vodi njemu, smekava ih i usklauje. Jovan je bio u
ogrubeloj doktrinamoj Istini koja jo uvek nije mogla u
potpunosti dovesti do onog to je u pravom smislu kulminacija,
to jest ostvarenje novog Dobra, novog nivoa Dobra. Zato je
Hrist za njega rekao da nije odeven u meku odeu koja pristaje
onima u Carstvu. Njegova odea je gruba; kamilja dlaka i koa.
Tako Hrist govori o Jovanu: "Nego ta ste izili da vidite?
ovjeka u rneke haljine obuena? Eto, koji meke haljine nose
po carskim su dvorovima". (Mat. 11:8)
Jovan Krstitelj predstavlja samo Istinu, to jest zakon bez
milosti. Hrist predstavlja sjedinjenost Istine sa Dobrom. Dobro je
iznad Istine. Celokupna Istina mora da vodi Dobru. Ali, kao to
smo ve negde pornenuli, Istina mora da doe prva, a Dobro
drugo, sve dok se ne ujedine. Tada Dobro dolazi prvo, a Istina
je druga. Tako je u Jevanelju po Jovanu (koji nije Jovan
Krstitelj) zapisano u prvom poglavlju: "Jovan (Krstitelj) svjedoi
o njemu i vie govorei: Ovo je onaj za koga rekoh: koji za
mnom dolazi ispred mene je, jer prije mene bjee". (Jov. 1: 15)
Dobro je ispred Istine - zakona. Poto je Bog dobro, Dobro je
ispred celokupne Istine - celokupnog zakona. I tako sveti Jovan
dodaje: Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina
postade kroz Isusa Hrista". (Jov. 1: 17) Blagodat, milostivost ili
Dobro, spaja se sa Istinom u Isusu Hristu. Sveti Jovan kae da
je Hrist bio u potpunosti u ispunjenosti Istine Dobrom, i na taj
151

Novi ovek
nain, pun milosti i Istine. Ove poetne rei u Jevanelju po
Jovanu daju klju tom Jevanelju, koje je napisano drugaije od
prva tri Jevanelja i izaziva drugaije oseanje. Ono je pisano iz
milosti, iz Dobra, emotivnog stanja zbog kojeg se Hrist zaloio
za svet, a ne iz Istine liene milosti, iz slova, iz doslovnih
injenica. Samim tim celo Jevanelje ostavlja drugaiji utisak o
Hristovom uenju i pada na drugi nivo razumevanja.
TREIDEO
Kada koncepcija Carstva nebeskog pone da se usvaja,
novo i iznenaujue znaenje ivota raa se u umu. Prva
parabola koju je Hrist dao jeste ona o Sejau. Ona je o Carstvu
nebeskom. Hrist kae da je to parabola nad parabolama, i
druge parabole se ne mogu razumeti dok se ne razume ova.
Morate shvatiti da su sve parabole u Jevaneljima o Carstvu
nebeskom, a Parabola o sejau je prva. Ona je poetna taka
Hristovog uenja o misteriji Carstva nebeskog. U trinaestom
poglavlju po Mateju, kad se obraa mnotvu, Hrist se izraava u
parabolama. Zato? Zato to govori o Carstvu Boijem. Njegovi
uenici ga pitaju zato je iznenada poeo da koristi parabole, a
on im odgovara: Zafo toje vama dano da znate tajne Carstva
nebeskog, a njima nije dano. Jer ko ima, dae mu se, i pretei
e mu; a ko ne, uzee mu se i ono to ima. Zato im govorim u
priama, jer gledajui ne vide, i sluajui ne uju, niti razumiju".
(Mat. 12: 11-13)
Koja je prva misterija o Carstvu koju je On obznanio
svetu? U Paraboli o sejau moe se videti da je prva misterija
da je ovek posejan na zemlji kao materijal za Carstvo
nebesko. Pogreno je nazivati je Parabolom o sejau i semenu,
izuzev ako se razume da je ovek seme. U stvari, seme se i ne
pominje. U Jevanelju po Mateju, (13: 3,4) na grkom, reeno
je: Gle, izide sija da sije. I kad sijae jedna padoe pokraj
puta". Re semeje dodata u engleskom prevodu, a u srpskom
zrno, tako da sada glasi: Gle, izide sija da sije. I kad sijae,
152

jedna zrna padoe pokraj puta". Na ta se ovde zaista mislilo?

ta je seja sejao? Sejao je oveka. Ovo je prva iznenaujua
ideja, skrivena u paraboli. Ljudi su sejani na zemlji kao materijal
za Carstvo nebesko - neki pored puta, neki na kamenitim
mestima, neki meu trnjem, a neki na dobroj zemlji. Samo ovi
poslednji sposobni su da prou unutranju evoluciju koja ih vodi
do nivoa Carstva. Jasno je da se mislilo na Ijude, jer Hrist, u
objanjenju parabole kae uenieima: "Svakome koji slua rije
o Carstvu i ne razumije, dolazi neastivi i krade posijano u srcu
njegovom; to je ono pored puta posijano". (Mat. 13: 19) I
nastavlja da govori o "...a na kamenitu mjestu posijano, to je
koji..." i "...a posijano u trnju, to je koji..." i "...a posijano na
dobroj zemlji, to je koji...". U svetlu Carstva nebeskog, Ijudski
rod na zemlji je eksperiment unutranje evolucije.
Posle izlaganja Parabole o sejaeu, Hrist nastavlja da
govori sa drugog aspekta o Carstvu. Prvo je dao ideju Carstva
predstavljenu Ijudima posejanim po zemlji. Zatim govori o
uenju koje je posejano u ovom Ijudskom rodu i koje moe
izazvati njihovo buenje i razvoj.
"Drugu priu kaza im govorei: Carstvo nebesko je kao
ovjek to posija dobro sjeme na njivi svojoj. A kad Ijudi
pospae, dode njegov neprijatelj i posija kukolj po penici, pa
otide. A kad nie usjev i rod donese, onda se pokaza kukolj.
Tada dodoe sluge domainove i rekoe mu: Gospodaru, nisi li
ti dobro sjeme sijao na njivi svojoj? Otkuda, dakle, kukolj? A on
im ree: Neprijatelj ovjek to uini. A sluge mu rekoe: Hoe li,
dakle, da idemo da ga poupamo? A on ree: Ne, da ne bi
upajui kukolj poupali zajedno s njime i penicu. Ostavite
neka raste oboje zajedno do etve; a u vrijeme etve rei u
eteocima: Saberite najprije kukolj i sveite ga u snoplje da se
saee, a penicu odvezite u itnicu moju." (Mat. 13: 24-30)
U ovoj paraboli se radi o Rei Carstva, to jest o uenju
koje je moralo biti prosleeno na zemlju da bi ga u nekom
trenutku Ijudi koji su sposobni za razvoj primili, razumeli i sledili.
Dobro seme je Re Carstva. Njivu u kojoj je seme posejano
predstavlja Ijudski rod na zemlji. Ali, neto se sa takvim
153

uenjem neizbeno dogaa svaki put kada se ono poseje na

zemlju, Ono se prima zajedno sa materijom koja "uzrokuje
greku". Na grkom se re prevedena kao kukolj odnosi na
biljku koja izgleda kao penica kada nikne, to jest, ne moe se
u prvi mah razlikovati od penice. Zato se meaju istinito i
lano? Objanjenje je dato izrekom - a kad Ijudi pospae, a to
je u svom izvornom obliku mnogo upeatljivije i doslovno znai
- dok Ijudi snivahu. "Carstvo nebesko je kao ovjek to posija
dobro sjeme na njivi svojoj. A kad Ijudi pospae, dode njegov
neprijatelj i posija kukolj po penici." (Mat. 13: 24, 25) Ovo
nikako ne moe da znai da je jedne noi kada su Ijudi usnuli
doao avo i posejao kukolj. Greka se neprimetno uunjala i
tako nepopravljivo zatrovala izvorno uenje da se ne moe
odvojiti od Istine. Razlog je to Ijudi spavaju. Oni ne mogu ostati
budni da prime puno znaenje uenja koje im je dato. U
Jevaneljima je izreeno mnogo toga o uspavanosti i
odravanju budnosti. Uenici su esto opisivani kao uspavani, a
to nije uspavanost u bukvalnom, fizikom smislu. Mnogo se
ukazivalo na neophodnost budnosti, kako bi se razumela Re
Carstva. Hrist esto kae: "Pazite", to na grkom znai
"Ostanite budni". I dalje: "A to vama govorim, svima govorim:
Ostanite budni (Straite)!" (Marko 13: 37) Ponovo kae:
"Ostanite budni (Straite), dakle, jer ne znate kada e doi
gospodar kue: ...Da ne doe iznenada i nade vas da spavate".
(Marko 13: 35, 36) Ovo se odnosi na stanje unutranje
svesnosti ili budnosti u kui sopstvenog bia u kritinom
trenutku. Kada je ovek nadjaan svetom ula, pojavnim
ivotom, raznim dogaajima, obavezama i trvenjima
svakodnevnog ivota, uenje o unutranjoj evoluciji i viem
nivou bledi iz njegovog uma i ini se udaljenim i nestvamim.
Spoljanje je progutalo unutranje. On je zaspao u
jevaneljskom smislu i ono to je razumeo kada je bio iznutra
budan, gubi iz vida ili mea sa spoljanjim znaenjem. Zato je
razumljivo da se celokupno uenje o viem nivou moe izmeniti.
Parabola o kukolju nam pokazuje da se trovanje istinskog
razumevanja pogrenim deava od samog poetka, im se
uenje o Carstvu kao viem nivou poseje na neki deo
oveanstva. Ovakav kakav je, ovek ne moe ostati budan
154

dovoljno dugo da primi i prenese uenje u izvornoj istoti.

Uenje postaje izmeano sa njegovim linim predrasudama i on
rnenja ono to mu izgleda kao kontradiktornost, ili naputa
neto u emu ne vidi smisao. Na ovaj i mnotvo drugih naina,
mnogi nesporazumi i greke rastu uporedo sa onim to je
izvorno i istinito. Penica je u paraboli Istina, izvorna forma
uenja, a kukolj predstavlja greke koje se neizbeno meaju
sa njom, jer ovek ne moe neprekidno biti budan za ovaj red
Istine koja potie sa vieg nivoa znaenja. Dakle, reeno je, dok
Ijudi snivahu neprijatelj je doao i posejao kukolj po penici.
Uenje koje ovek treba da zna i primenjuje u cilju svog
unutranjeg razvoja i usavravanja, pomou kojeg moe da
dosegne vii nivo znaenja i razumevanja - zove se Carstvo
nebesko; takvo uenje ne moe postojati na zemlji u svojoj
izvornoj istoti, s obzirom na to da su Ijudi u snu. Ono
neizbeno biva pomeano sa "lanim".
Da sumiramo - ovek je posejan po zemlji kao materijal
za jednu fazu u razvoju. On je supstanca za Carstvo nebesko.
Ali, pojavljuju se izvesne tekoe. Nije sve posejano ba na
pogodna mesta. S druge strane, ovek mora imati i znanje o
ovome. Znanje o tome kako dostii nivo razvoja zvani Carstvo
mora biti takoe posejano, ali ne bukvalno na zemlju, ve na
zemlju Ijudskog uma. Meutim, sad se javljaju nove tekoe.
Greke se uvek uunjavaju u uenje o unutranjem razvoju i o
onom u ta ovek mora da veruje, ta da misli i radi da bi
dosegao vii nivo svoje prirode i razumevanja. Te greke se ne
mogu izdvojiti bez opasnosti od povreivanja Istine. Zbog toga
se situacija ne moe popraviti na zemlji nego samo na svretku
sveta. (Ali o ovome emo govoriti kasnije.)
ETVRTI DEO
Videli smo u Paraboli o sejau da je ovek posejan na
zemlji kao materijal za Carstvo nebesko. Onda smo u drugoj
velikoj paraboli, onoj o penici i kukolju, uoili da je uenje o
155

Carstvu nebeskom posejano u oveku. Dakle, prvo je ovek

posejan na zemlju. A onda je uenje o unutranjoj evoluciji
posejano u oveku na zemlji. Meutim, iz ovog drugog sejanja
proizilazi da je i sam ovek "zemlja". ovek je "zemlja" na kojoj
je posejano uenje o viem nivou. Pokuajmo da sagledamo
ovaj koncept to je mogue jasnije. Nebesa seju oveka na
zemlju. ovek je u tom smislu na zemlji, ali sa aspekta Carstva
nisu svi Ijudi u istom stanju. ovek na zemlji je sada i sam
zemlja, psiholoki zemlja za one koji mogu da prime uenje
posejano na zemlji, o emu govori druga vana parabola,
Parabola o penici i kukolju.
Nakon dve vane poetne parabole, Parabole o sejau
oveka po zemlji, i Parabole o sejanju uenja o ovekovoj
evoluciji, slede dve kratke, Parabola o oveku i zrnu goruice i
Parabola o eni i kvascu. Te parabole direktno prate Parabolu o
penici i kukolju. One prate Parabolu o penici i kukolju na
nain koji je opisan u Jevanelju po Mateju:
"Drugu priu kaza im govorei: Carstvo nebesko je kao
zrno goruino koje uzme ovjek i posije na njivi svojoj. Ono je,
istina, najmanje od sviju sjemena, ali kad uzraste, vee je od
svega povra, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju
se na granama njegovim.
Drugu priu kaza im: Carstvo nebesko je kao kvasac koji
uzme ena i metne u tri kopanje brana dok sve ne uskisne".
(Mat. 13: 31-33.)
ta oznaavaju ove dve parabole? Ako razmislite,
videete da se one odnose na primanje Rei Carstva. Prvo nam
je data parabola o sejanju oveka na zemlji, a onda i parabola o
sejanju uenja na "zemlji", koja je sam ovek. Logino, oekuje
se da slede parabole o tome kako ovek kao "zemlja" prima ili
uzima samo uenje.
Treba prvo uoiti da se ideja primanja javlja u obe ove
kratke parabole. Primanje ega? Usvajanje uenja posejanog u
oveku. Parabole su oigledno o tome kako ovek moe da
usvoji uenje posejano u njemu. Prvo to je neophodno jeste 156

primanje. ovek prima (uzima) seme, to jest, on mora sam da

usvoji uenje o Carstvu. tavie, uzimati ukazuje na to da on
preduzima dalje korake u cilju primanja, a ruka u drevnom
jeziku parabole predstavlja snagu jer, u fizikom smislu,
doslovce, ovek je pomou svojih ruku osposobljen da uzme
ta eli. Primiti, znai da ovek misli i bira sam; i time on "iz
sebe" usvaja uenje o Carstvu nebeskom. U prvoj paraboli nije
reeno da ovek samo prima (uzima), nego i da seje, On uzima
i seje "najmanje od sviju sjemena". Gde ga to seje? On ga
uzima i seje na njivi svojoj. A to znai, na onom to je njegovo
sopstveno. Mi imamo spoljanju stranu koja nije naa
sopstvena, i unutranju, koja to jeste. U Jevanelju po Luki
reeno je, "u vrt svoj". I kada je uradio sve to, kada je ovek
sam primio seme i posejao ga u svom sopstvenom vrtu, seme
izrasta u drvo. U kom smeru raste? Raste od nivoa njegovog
zemaljskog uma do nivoa vieg uma, zvanog Carstvo nebesko.
Tada on poinje da shvata ta misao na viem nivou znai.
Misli koje mu dolaze nisu od zemlje, nego od suptilnosti,
punoe i finoe znaenja, a ono je daleko iznad grube prirode
misli koja pripada zemaljskom umu zasnovanom na ulima.
Ovo je istinski rast znaenja; to je um u svom istinskom razvoju
putem grananja znaenja kao kod drveta. Razvoj uma se
odigrava kroz opaanja sve finijih znaenja. On se razvija
osveivanjem sve finijih i finijih razliitosti. Ptice nebeske
dolaze i gnezde se na granama ovog razvoja misli. U jeziku
parabola ptice predstavljaju misli. Finija znaenja i misli koje
pripadaju nivou Carstva nebeskog. Kae se da osoba slabog
vida, koja inae sve vidi maglovito, dobija nove i finije oi.

Pronaimo sada neko znaenje u drugoj paraboli, Vidimo

da su simboli razliiti. Umesto rea ovek, seme i tle, koriste se
rei ena, kvasac i brano. Ali, takoe se govori i da se neto
uzima. ena uzima kvasac i pokriva ga. Ne uzima ga da bi ga
posejala. Zato ga pokriva (mee unutar brana)? Hrist na
drugom mestu govori o kvascu fariseja. Upozorava svoje
uenike na taj kvasac govore: "Pazite i uvajte se kvasca
farisejskog i sadukejskog". (Mat. 16: 6)
Uenici ga ne
157

razumeju, jer misle da govori o kvascu bukvalno. On ih

prekoreva to stvari uzimaju doslovno i misle da govori o hlebu.
"Tada razumijee da ne ree da se uvaju kvasca hljebnoga,
nego nauke farisejske i sadukejske." (Mat. 16: 12) Zato je
kvasac oznaavao zlo? Da li su fariseji neto krili? Naprotiv, sva
njihova religija se sastojala u hvalisanju i preziranju. Vano je
"biti vien od Ijudi". Oni su predstavljali spoljne vrline, mo,
ugled. Hrist je ovo neverstvo nazivao meavinom istine i lai.
ena je krila uenje o Carstvu u svom srcu i radila tajno. Nije joj
bila potrebna publika. Ona je videla Dobro uenja i u celosti je
bila time dirnuta. U unutranjem smislu, broj tri oznaava celinu.
U paraboli je reeno da je ena metnula (pokrila) kvasac u tri
merice brana, sve dok celina nije narasla. Tri i celina su jedno
isto. Ako ovek postupa iz volje, celina je pobuena. ena je
krila kvasac, a uzimanjem istog pokazala je da ga smatra vrlo
dragocenim. ovek ne pria o onom to mu je najdragocenije.
Ali to nije potaklo intelektualni rast u njoj. To je delovalo na nju
kroz emocionalno vrednovanje, njeno oseanje, a to znai - na
skriven nain. Carstvo nebesko je delovalo na nju kroz
ouvanje njegovog smisla i takvim vrednovanjem da je moralo
biti sakriveno. Ona ga je primila srcem, kao neto to je dobro.
Rad srca je skriven. Carstvo nebesko je delovalo na njenu volju,
ne na njen um, kao to je delovalo na um oveka u drugoj
paraboli. Ono to je ona uzela od tog uenja bilo je Dobro, a ne
Istina, kao u sluaju pomenutog oveka. Ova dva naina
primanja uenja o Carstvu nebeskom opisana su u Parabolama
o zrnu goruice i kvascu, kroz oveka koji ga je kao Istinu
primao umom i kroz enu koja 'ga je, kao Dobro, primala srcem.
Tako su dva naina primanja uenja o Carstvu nebeskom
predstavljena odvojeno, kroz mukarca i enu; jedan je
uglavnom primanje kroz misao, a drugi uglavnom kroz
oseanje. Ovim dvema manjim parabolama o uzimanju, koje
prate dve prethodne velike parabole, moe biti dato znaenje
na taj nain. Iz ovoga kao razumljivo sledi da ove etiri parabole
formiraju kompletnu sliku znaenja Carstva nebeskog u odnosu
na oveka na zemlji.

158

Pogledajmo sada Hristovo tumaenje Parabole o penici

i kukolju. Ono dolazi posle Parabole o eni i kvascu. U njoj Hrist
ne pravi nikakvu aluziju na ovekovu uspavanost kroz koju su
zasejane greke, to jest kukolj. On je, u vezi sa tim, ve govorio
uenicima zato se izraava u parabolama, a ne otvoreno.
Parabola o penici i kukolju data je na sledei nain:
"Carstvo nebesko je kao ovjek to posija dobro sjeme
na njivi svojoj. A kad Ijudi pospae, doe njegov neprijatelj i
posija kukolj po penici, pa otide. A kad nie usjev i rod donese,
onda se pokaza kukolj. Tada dodoe sluge domainove i
rekoe mu: Gospodaru, nisi li ti dobro sjeme sijao na njivi
svojoj? Otkuda, dakle, kukolj? A on im ree: Neprijatelj ovjek to
uini. A sluge mu rekoe: Hoe li, dakle, da idemo da ga
poupamo? A on ree: Ne, da ne bi upajui kukolj poupali
zajedno s njime i penicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do
etve; a u vrijeme etve rei u eteocima: Saberite najprije
kukolj i sveite ga u snoplje da se saee, a penicu odvezite u
itnicu moju". (Mat. 13: 24-30)
Tumaenje ove parabole glasi ovako:
"Koji sije dobro sjeme, to je Sin ovjeiji; A njiva je svijet;
a dobro sjeme sinovi su Carstva, a kukolj sinovi su zla. A
neprijatelj koji ga je posijao jeste davo; a etva je svretak
vijeka, a eteoci su aneli. Kao to se, dakle, kukolj sabira i
ognjem saie, tako e biti na posljetku ovoga vijeka. Poslae
Sin ovjeiji anele svoje, i sabrae iz carstva njegova sve
sablazni i one koji ine bezakonje. I bacie ih u pe ognjenu;
ondje e biti pla i krgut zuba. Tada e se pravednici zasijati
kao sunce u Carstvu Oca svoga". (Mat. 13: 37-43)
Znaenje rei kukolj je jasno. Kukolj oznaava pre svega
sve greke, sve stvari koje uzrokuju posrtanje u vezi sa
uenjem o Carstvu, odnosno viem nivou razvoja oveka; i
drugo, predstavlja sve one koji postupaju pogreno u okviru tog
uenja. Kukolj je seme zla, zato to predstavlja pogrenim kako
samo uenje, tako i rezultate koji proistiu iz njega (s obzirom
na ovekovu uspavanost). Isto se odnosi i na seme Carstva,
159

odnosno penicu, koja ujedno predstavlja i samo istinsko

uenje i njegove rezultate, koji deluju na one posejane na
dobrom tlu. Izraz "na posljetku ovog vijeka" oznaava
"ispunjenje boijeg plana". Unitenje materijalne zemlje nije
spomenuto. U pokuajima da razumemo neto u vezi sa
Carstvom nebeskim i uenjem koje se na njega odnosi, do sada
smo videli da su Ijudi razliito posejani na zemlji i da oblikuju
materijal za Carstvo; da istinsko uenje o Carstvu i nain da se
ono dostigne, to je na odreeni nain posejano u Ijudskim
umovima, biva pomeano sa lanim uvidima koji su tako
nerazmrsivo povezani sa ovekovom usnulou, da odvajanje
nije mogue sve do "svretka vijeka", to jest sve do "ispunjenja
boijeg plana." ta to oznaava? Vek je period vremena koji se
odlikuje posebnim uenjem o unutranjoj evoluciji ili o
dostizanju nivoa Carstva nebeskog. On dolazi do kraja i tada je
posejan novi oblik istog uenja, prilagoen postojeim uslovima.
Kree nova letina, ali je sa penicom pomean i kukolj. anje
se, odvaja penica od kukolja i proces se opet ponavlja. Svaki
oblik uenja o Carstvu, od svog zapoinjanja do kulminacije,
jeste jedan "vek". Svako dejstvo uenja je selektivno. Oni koji su
u bilo kom vremenskom razdoblju primili i sledili uenje o
unutranjem razvoju, trideset, ezdeset ili sto puta, etva su; oni
stiu veni" ivot na nivou Carstva nebeskog. U vezi sa ovim
moramo se setiti Hristovih rei: "U kui Oca mojega stanovi su
mnogi". (Jov. 14: 2)
PETI DEO
U uenju o Carstvu nebeskom i njegovom odnosu prema
oveanstvu na zemlji, kao to je dato u trinaestom poglavlju po
Mateju, nakon etiri znaajne, uvodne parabole koje smo
prouili, slede jo tri. Te tri parabole odnose se na ideju
odabiranja. Jedna od njih je:
"Jo je Carstvo nebesko kao mrea koja se baci u more i
sabere ribe od svake vrste. Kad se napuni, izvuku je na obalu i,
160

posjedavi, izaberu dobre u sudove, a loe izbace napolje.

Tako e biti na svretku vijeka: izii e aneli i odluie zle od
pravednih. I bacie ih u pe ognjenu; ondje e biti pla i krgut
zuba". (Mat. 13:47-50)
Razmotrimo ovu parabolu u vezi sa onim mislima koje se
javljaju u umu, o nepotenju ili nepravednosti. Sve to je reeno
u vezi sa viim nivoom Carstva, ve od same prve parabole,
ini se nepravednim. Sasvim je jasno da u nekom odreenom
vremenskom ciklusu Carstvo nebesko nije dostino za sve.
Jasno je i iz drugih parabola, kao to je parabola o svadbi na
kojoj se pozvani nisu pojavili, da od onih koji mogu da stignu,
samo nekolicina uini pokuaj. Ali prvo pogledajmo Parabolu o
mrei i razdvajanju dobrog i loeg ulova. Ovde je ideja
odabiranja oigledna. Dobro se skupljalo u sudove, a loe
izbacivalo napolje. Ista ideja o odvajanju dobrog od loeg
pojavljuje se i u paraboli o kukolju. Da li je ideja o odabiranju
zaista nepravedna? Da li je pravedna? Nije li istinito da u
svakodnevnom ivotu, odabir igra znaajnu ulogu? Zar se Ijudi
ne selektuju prema posebnim poslovima? Ljudi prihvataju ideju
odabiranja ispitima, i tako dalje, i ne smatraju nepravdom ako
neko proe, a neko ne. ak prihvataju teorijsku ideju prirodnog
odabira opstankom najprilagoenijih, i to ne smatraju
nepravdom. Jedno se hrani drugim; korov se bori sa biljkama,
Ne oekujemo da svako posejano seme iznikne. Ne smatramo
nepravednim ako to nije tako. Gde god postoji ivot, tu je borba.
Ljudi se mnogo razlikuju po svojim sposobnostima. U svakom
obliku Ijudskog drutva, odabir je na delu. Neki su dobri u
neemu, neki u neemu drugom. U svakom delokrugu Ijudske
vetine, neki e biti najbolji, neki najgori, a odabir najboljeg
mora se nainiti. Celokupno Ijudsko obrazovanje je zasnovano
na principu odabiranja najboljeg. Ne oekujemo da tehnika
kola izabere najgore uenike i poalje ih u svet kao sposobne
inenjere. Takav postupak bi bio ne samo besmislen, ve
krajnje nepravedan. Nepravedno je da stvar bude na mestu
kome ne pripada. Ako se sve ovo ima na umu, ne moemo
odvojiti znaenje pravednosti od znaenja odabiranja.

161

I druge dve parabole su o odabiranju, ali se odnose na

unutranje odabiranje. Moramo naglasiti da je ovde koriena
ideja kupovine i prodaje. Kupiti znai zapoeti na linom nivou
sa uzimanjem, a prodati znai otarasiti se.
"Jo je Carstvo nebesko kao blago sakriveno u polju, koje
naavi, ovjek sakri i od radosti svoje otide i sve to ima
prodade i kupi polje ono.
Jo je Carstvo nebesko kao ovjek trgovac koji trai
dobra bisera. Pa kad nae jedno mnogocjeno zrno bisera, otide
i prodade sve to imae i kupi ga." (Mat. 13: 44-46)
Ove dve parabole se odnose na individualno. One se
odnose na ono to ovek kao jedinka mora da ini iznutra, u
sebi, da bi dostigao nivo Carstva nebeskog. On mora postati
dobar trgovac, da zna ta da kupi, a ta da proda. ega
posebno ovek mora da se otarasi - ta mora prvo da proda,
pre nego to moe da kupi? U Jevanelju po Luki (18: 22)
saopteno je da kada je bogati knez (grka re ovde znai
knez, ne vladar) upitao Hrista ta bi trebalo da ini kako bi
nasledio veni ivot, to jest da bi dosegao Carstvo nebesko ili
nivo potpuno razvijenog oveka, ovaj mu je rekao: "Prodaj sve
to ima". U istom Jevanelju, na drugom mestu (Luka 12: 33),
Hrist kae uopteno: "Prodajte to imate". ta mora da se
proda? ega se ovek mora otarasiti? U drugom, gore datom
citatu, Hrist govori svojim uenicirna o jednoj stvari koje moraju
da se ree, a to je strepnja. Govori im da nita ne mogu da
urade ako se brinu, to na grkom bukvalno znai "imati
podeljen um". On kae: "A ko od vas brinui se moe dodati
rastu svome lakat jedan? Ako, dakle, ne moete ni najmanje,
zato se brinete za ostalo?... Nego itite Carstvo Boije, i sve
ovo e vam se dodati" (ono o emu brinete). (Luka 12: 25, 26,
31) Ovde vidimo da ovek mora da proda neku stvar da bi kupio
biser ili blago. Mora da proda, to jest da se otarasi odreenih
delova sebe, i prodajui ih, moe stei dovoljno da kupi ono to
najvie ceni. Ideja izloena u ove dve parabole moe biti jasna
jedino ako se razumelo da se ovek, kako bi se razvio do nivoa
Carstva nebeskog, mora najpre otarasiti izvesnih stvari u sebi.
162

Mora ih prodati, to znaa da mora konano da ih se rei. Samo

na ovaj nain moe napraviti prostor za ono to je novo i samo
na ovaj naan moe shvatiti ta znai kupiti, to jest, da neto
postane njegovo - sopstveno. Na taj nain, oslobaajuai se
mnogih pogrenih ideja, mnogih pogrenih naina miljenja i
oseanja, mnogih beskorisnih briga itd. - prodajui ih, ovek
dolazi u situaciju da kupi ono to stvarno ceni. Ne moe kupiti
nita novo ako prvo ne proda, i time stekne "novac" da kupi. U
ove dve navedene parabole, trgovac i ovek koji je pronaao
blago prikazani su kako prodaju sve to imaju da bi kupili ono
to zaista cene.
ESTI DEO
Poslednja od sedam uvodnih parabola o znaenju
Carstva nebeskog, data u trinaestom poglavlju po Mateju, jeste
ona o mrei koja se baca u more, u kojoj se nakupilo ribe svih
vrsta, i iz koje su dobre odvajane od loih. Hrist tada pita svoje
uenike da li su razumeli sve to im je saopteno parabolama o
Carstvu nebeskom, a u odnosu na oveka na Zemlji.
Iznenauje injenica da su uenici odgovorili potvrdno. U
izlaganju je to prikazano ovako: po zavretku prie o mrei
baenoj u more, Hrist pita svoje uenike: "Razumijete li sve
ovo?" Oni mu kau: "Da, Gospode!" Odgovor je neobian. Kako
je mogue da su razumeli sve ove stvari?
Kako ovek moe razumeti sve misterije Carstva
nebeskog, kada je tako teko baciti ak i jedan pogled na neko
od znaenja? Moramo se setiti da je za uenike bilo naroito
teko da razumeju Carstvo u bilo kom drugom smislu osim kao
bukvalno carstvo na zemlji, koje su oni nestrpljivo oekivali.
Oekivali su velikog kralja koji bi vladao celom zemljom i
izdigao njihov narod do najvie moi, a unitio ili porobio sve
ostale narode. Ovo je bio san Jevreja o Mesiji koga su oekivali.
Na koji naan su oni mogli razumeti da je Carstvo nebesko Istina
i unutranja pravinost? Kako su mogli razumeti da se Carstvo
163

dostie unutranjom promenom,

razvojem
ovekovog
unutranjeg duha i da ovek ini sebe dostojnim da u njega
ue, u ovom ivotu iii sledeem, evolucijom svoje celokupne
psihe, to jest evolucijom svog celokupnog uma, Ijubavi, volje i
razumevanja? Kroz takve unutranje promene raa se ovek od
Carstva, Ovome je Hrist poduavao. Zato je on rekao da ovek
mora ponovo da se rodi iznutra, pre nego to moe da sretne
Carstvo nebesko. Uenici su, meutim, mislili da Hrist govori o
zemaljskom carstvu i da su oni, na osnovu pripadnosti rasi, ve
"Ijudi carstva". Mislili su da e Hrist biti veliki i straan vladar na
zemlji i da e uskoro to dokazati. Kako su onda mogli razumeti
znaenje prvih sedam parabola koje je Hrist dao o misterijama
Carstva? Kako je to zadovoljilo njihove zemaljske ambicije?
Ipak, kada ih je Hrist pitao da li su razumeli "sve to", odgovorili
su: "Da". Ne moe se ni zamisliti da im je Hrist poverovao.
Uoite ta Hrist nastavlja da govori posle njihovog potvrdnog
odgovora. On kae:
"Zato je svaki knjievnik koji se nauio Carstvu
nebeskome kao domain koji iznosi iz riznice svoje novo i
staro". (Mat. 13:52)
Ovim reima Hrist im pokazuje da nisu razumeli. Zbog
njihovog odgovora Da, Hrist kae: "Zato je svaki
knjievnik...itd.". Prvi put im je bilo predstavljeno Carstvo
nebesko u stvamom, duhovnom znaenju, a oni su rnislili da su
razumeli, kao to svi misle da mogu odmah razumeti neto im
im se jednorn kae. Meutim, sve to su upravo uli o Carslvu,
bilo je novo za njih. Ono nema nikakve veze sa njihovim
zemaljskim ambicijama. Celokupna ideja o Carstvu, koju je Hrist
predstavljao ovim parabolama, bila je potpuno nova za njih.
Kako su mogli razumeti sve to? Ta ideja je bila na drugaijem
nivou znaenja. Ona se nije odnosila na doslovno, spoljno,
zemaljsko carstvo - carstvo sveta. Carslvo nebesko je postojalo
unutar njih. Bilo je iznad njih, ne doslovce na nebu, ve iznad
postojeeg nivoa u njima, iznad nivoa Ijudi kakvi su oni bili iznad njih, kao korak u njihovoj moguoj evoluciji. Kako su to
mogli razumeti? Kako su mogli da shvate odmah, na prvom
sluanju, da misterija Carstva lei u ovekovom unutranjem
164

razvoju? Ipak, njihov odgovor bio je: "Da", to znai "Mi

razumemo". Pa Hrist kae: "Zato", to jest zbog vaeg odgovora i
nerazumevanja, "... zato je svaki knjievnik koji se nauio
Carstvu nebeskome, kao domain koji iznosi iz riznice
(skladita) svoje novo i staro". Uoljivo je da se uenici,
sledbenici uenja o Carstvu, to jest oni koji prouavaju njegovo
znaenje, ovde nazivaju domaini, i zapravo, svi koji su upueni
u misterije Carstva nazivaju se domainima. To jest, oni koji su
upueni u te misterije, domaini su u psiholokom smislu. Da,
ali pogledajte ta oni rade. lako domaini, pomeali su novo i
staro. Ne razumeju potpuno novo uenje, ve ga meaju sa
starim pogledima, stavovima i mislima koje su ve uskladitene
u njihovim umovima. Re "riznica" znai doslovce skladite. Oni
iznose iz svojih skladita i novo i staro. Ovde moemo primetiti
vezu sa parabolama o novom vinu u starim mehovima i novoj
zakrpi na staroj haljini, u kojima je Hrist tako jasno ukazao da se
novo ne moe meati sa starim.
"Niko ne mee zakrpu od nove haljine na staru haljinu,
inae e i novu razdrijeti, i staroj ne odgovara zakrpa od nove. I
niko ne sipa vino novo u mjehove stare, inae vino novo
razdere mjehove, i ono se prolije, i mjehovi propadnu. Nego
vino novo u mjehove nove treba sipati, i oboje e se sauvati."
(Luka 5: 36-38)
Ako ovek mea novo sa starim, novo gubi svoju snagu u
njemu. Stari pogledi, stara vrednovanja, stare procene i
stanovita, zasnovani na svakodnevnom ivotu, na tradiciji, na
pojavnom, na umu baziranom na ulima, unitavaju novo
uenje. Oduzimaju snagu novom, tako da novo nema mo u
prisustvu starih gledita. Ovo je razlog zbog koga je na kraju
trinaestog poglavlja po Mateju dodato znaajno objanjenje
zato Hrist (koji simbolizuje to novo) nema mo nad onima koji
su bili njegovi zemljaci i koji su na njega gledali u svetlu svojih
starih asocijacija. To objanjenje se moe jedino razumeti u
okvirima Hristovih primedbi koje je uputio svojim uenicima.
Zato je ono stavljeno na ovo mesto. Oni meu kojima se On
rodio gledali su na njega putem asocijacija, na stari nain, kao
165

na sina drvodelje. Nakon njegove opaske uenicima o

domainu koji mea novo i staro, ova pria se nastavlja:
"/ kada svri isus prie ove, otide odande. I doavi u
postojbinu svoju, uae ih u sinagogi njihovoj tako da mu se
divljahu i govorahu: Otkud ovome premudrost ova i moi? Nije li
ovo drvodjeljin sin? Ne zove li se mati njegova Marija, i braa
njegova Jakov i Josija i Simon i Juda? I sestre njegove nisu li
sve kod nas? Otkud njemu sve ovo? I sablanjavahu se o
njega. A Isus im ree: Nema proroka bez asti osim u postojbini
svojoj i u domu svome. I ne uini ondje udesa mnoga zbog
nevjerja njihova". (Mat. 13: 53-58)
Ovde je oagledno da kada se Hrist i sve ono "novo" to
je on predstavljao, sreo sa "starim", snaga "novog" je
onemoala. Moemo razumeti da je gornji citat ilustracija onog
to je Hrist rekao svojim uenicima; ovde on pokazuje da staro
ne moe da primi novo, pa je tako i on sam bio nemoan da
prikae mo u okviru svojih starih asocijacija, unutar svoje
porodice.
Sada je svemu to je zabeleeno u trinaestom poglavlju
Jevanelja po Mateju dat jedan pravac znaenja i vidimo da sve
to je u njemu reeno prati istu strukturu znaenja. I konano,
videli smo da odgovor "Da", uenika koji veruju da su ve
razumeli, pokazuje da nisu; i uprkos tome to je ponekad seme
Carstva nebeskog posejano u oveku, ono se od samog
poetka menja i izopauje meanjem sa starim gleditima i
starim nainima miljenja, te na taj nain kukolj biva posejan
zajedno sa penicom.

166

GLAVA DVANAESTA

JUDA ISKARIOTSKI

Jedan od najneobinijih dogaaja u Jevaneljima jeste

izdaja Hrista koju je poinio Juda Iskariotski. Tako kako je
opisana, ta izdaja je skoro nepojmljiva. Hrist je propovedao na
otvorenoj sceni. Ko god je iz vlasti eleo da ga uhapsi, bio to
Jevrejin ili Rimljanin, mogao je lako da ga pronae. to je
pomenuti dogaaj i ono to je povezano sa njim vie
prouavano, postajalo je oiglednije da on predstavlja neto, da
sadri u sebi neko unutranje znaenje. Drugim reima, Juda
jeste izdao Hrista, ali ne u onom bukvalnom, nego u nekom
sasvim drugom smislu. Juda je simbolizovao potcenjivanje,
nerazumevanje i konano, izdaju Hristovog uenja. Svojim
uenicima Hrist kae: "Ne izabrah li ja vas dvanaestoricu? I
jedan od vas je davo." On se obraa Judi Iskariotskom. Uoite
da je Hrist izabrao Judu. "Ne izabrah li ja vas dvanaestoricu? I
jedan od vas je avo". (Jov. 6: 70) Juda se ogreio o Hrista, kao
i Simon Petar; meutim, moramo razumeti da se ogreenje
Simona Petra razlikuje od ogreenja Jude Iskariotskog. Ali,
obojica oznaavaju neto. Petar se odrekao Hrista tri puta, to
jest, na kraju potpuno; njega Hrist predstavlja kao Crkvu.
Meutim, Juda ne predstavlja Crkvu koja je ula u svet i borila
se vekovima protiv nasilja i bestijalnosti oveka na zemlji i
omoguavala kulturi da postoji. Unutranje znaenje uenja o
Carstvu nebeskom mora se oigledno postepeno izgubiti u
spoljnim oblicima i ritualima, u raspravama oko rei itd., to jest
vremenom e nastati konano odricanje od Hrista koji
predstavlja unutranje i najistije znaenje samog uenja.
Meutim, iza svakog uenja o viem nivou evolucije oveka
nailazi novo uenje. Uenje dolazi ponovo. Hrist govori o svom
drugom dolasku i pita: "Ali Sin oveiji kada doe, hoe li nai
167

vjeru na zemlji". (Luka 18: 8) Tri Petrova odricanja od Hrista i

konana propast vere na zemlji na "svretku veka", pomenuti u
gornjem citatu - povezani su. Ali, stvari se ne vrednuju samo po
svojoj zavrnoj fazi. Celokupni "vek" ini potpuni ivot stvari,
ceo dan, a ne zadnji as noi i ne njeni zadnji trenuci. Crkva je
bila uspostavljena. Rasla je i odolevala zlu. Petar nije prikazan
kao neko ko u potpunosti odbacuje Hrista, nego kao neko ko ga
se odrekao jednom, onda ponovo, a zatim i trei put te noi, na
kraju dana, ili bolje, pre nego to je zapoeo sledei "dan", kada
se oglasio petao. Juda Iskariotski je predstavljen kao neko ko je
u potpunosti odbacio Hrista. On ga se nije samo odrekao, on ga
je odbacio. Predstavljen je kao neko ko je mislio da je Hrist
obian ovek, samo ast, bezgrean. Zapisano je da je, dok se
"kajao", Juda govorio o Hristu kao istom, bezgrenom. Ovo
njegovo kajanje prikazano je u Jevanelju po Mateju. Taj citat
glasi;
"Tada vidjevi Juda, izdajnik njegov, da ga osudie,
raskaja se, i vrati trideset srebrnika prvosvetenicima i
starjeinama. Govorei: Sagrijeih to izdadoh krv nevinu. A oni
rekoe: ta mi marimo za to? Ti e vidjeti. I bacivi srebrnike u
hramu, izide, i otide te se objesi": (Mat. 27: 3-5)
Ovde je pomenuto da se Juda kajao. Meutim, re koja je
koriena u grkom nema nikakve veze sa reju
promena uma, ili kajanje o kom je Hrist govorio. Ono znai
samo "biti zabrinut za". Da li je Juda zaista mislio da je zgreio
samo zato to je izdao "istu, bezgrenu krv", ili je znao ko je
Hrist? Ako je znao, kako je mogao to da uradi? Da li je postojao
neki razlog? Da li je jedan od uenika morao da predstavlja
odbacivanje Hrista koje su uinili Jevreji i da igra tu teku ulogu,
kao to je Jovan Krstitelj morao da igra teku ulogu glasnika?
Videli smo da je to reeno Jovanu Krstitelju. Date su mu
instrukcije. On kae: "Onaj koji me posla da krtavam vodom on
mi ree: Na koga vidi da silazi Duh i ostaje na njemu to je onaj
koji krtava Duhom Svetim". (Jov. 1: 33) Da li postoje indikacije
da je Judi takoe bilo reeno; da je on takoe primio
instrukcije? Da, postoje dva citata koji ukazuju na to da je Juda
delovao po Hristovim instrukcijama. U Jevanelju po Mateju
168

(26) zapisano je da je Hrist rekao Judi, poto ga je ovaj poljubio,

a to je bio signal za hapenje: "Prijatelju, na to li si doao?" A u
Jevanelju po Jovanu (13), Isusove rei Judi na Poslednjoj
veeri znaajne su poto predstavljaju zapovest. Uenici su
pitali Hrista ko e ga od njih izdati?
"Isus odgovori: Onaj je kome ja umoivi zalogaj dam. I
umoivi zalogaj, dade Judi Simonovom Iskariotskom. I po
zalogaju tada ue u njega satana. Onda mu ree Isus: to
ini, ini bre... A on uzevi zalogaj odmah izie: a bjee no."
(Jov. 23: 26-30)
ta je bio zalogaj i ta je sadravao, da bi izriito bilo
reeno: "/ po zalogaju tada ude u njega satana". Moda je
sadravao neku supstancu koja je doprinela da Juda izvri ono
to mu je nareeno, a to u suprotnom ne bi uradio. Jer Isus
jasno kae da Juda mora sada da deluje. On izgovara: "to
ini, ini bre". U objanjenju se opet istie znaaj zalogaja, i
dodaje se: ,,A on uzevi zalogaj odmah izie: a bjee no". Ne
kae se da je zalogaj bio signal Judi. Pre ukazuje na to da je
Juda, nakon zalogaja, dobio snagu da uini zlo. Promena u
njemu je izdejstvovana odozgo. A u svom kasnijem razgovoru
sa Pilatom, Isus kae da Pilat ne bi imao mo da nije bilo Jude:
"Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kada ti ne bi bilo dano
odozgo; zato onaj koji me predade tebi ima vei grijeh". (Jov.
19: 11) Da li je Juda bio primoran da deluje onako kako je
delovao ili je delovao nesvesno zato to je bio takva vrsta
oveka; ili je pak postupao svesno, i namerno odigravao ulogu
u okviru onoga to je moralo biti? U jedno moemo ipak biti
potpuno sigurni, a to je da je Juda sprovodio u delo Sveto
pismo. Bar u tom smislu, on je odigravao ulogu. U Jevaneljima
se esto spominje da je uraeno neto da bi se ispunilo Sveto
pismo. Zapisano je da je sam Hrist rekao svojim uenicima:
"...da se mora sve ispuniti to je o meni napisano u Zakonu
Mojsejevu i u Prorocima i u Psalmima". (Luka 24: 44) Kroz
Jevanelja je razjanjeno da je Hrist delovao promiljeno i da je
birao svoje uenike, i Judu i ostale, za uloge koje su morali da
igraju u velikoj drami koja je bila predviena i detaljno
aranirana. Prvi lik u pripremljenoj drami bio je Jovan Krstitelj,
169

koji je ve odigravao svoju ulogu. Hrist je rekao svojim

uenicima da on (Hrist) treba da bude razapet. U Jevanelju po
Jovanu kae se da kada mu Andrej i Filip saoptavaju kako su
neki Grci doli da ga vide, on prima to kao znak da je kucnuo
as i kae: "Doao je as da se proslavi Sin ovjeiji". (Jov. 12:
23) On poziva uenike u stranu i upozorava ih da mora pretrpeti
smrt. Ne trai da izbegne svoju sudbinu, ve kae: ".... ali zato
dooh za ovaj as". (Jov. 12: 27) Naglaeno je da se Sveto
pismo mora ispuniti do najmanjeg detalja. Kada su vojnici doli
da uhapse Isusa, on je ukorio Petra zbog pokuaja da ih sprei
u tome, rekavi: "//i misli da ne mogu umoliti sad Oca svoga da
mi poalje vie od dvanaest legiona anela? Kako bi se, dakle,
ispunila Pisma da ovako treba da bude?... a ovo je sve bilo da
se ispune Pisma proroka". (Mat. 26: 53-56)
U ovoj svesno odigranoj drami, koja je imala svoje
predodreeno ispunjenje, Juda Iskariotski je morao da odigra
najteu ulogu. Razmotrimo kako je on ispunio instrukcije iz
Svetog pisma. O tome ta se desilo nakon dogaaja u hramu,
kada je odbacio trideset srebrnika i otiao da se obesi, u
Jevanelju po Mateju je zapisano:
"A prvosvetenici, uzevi srebrnike, rekoe: Ne valja ih
metnuti u hramovnu riznicu, jer su cijena za krv. Nego se
dogovorie te kupie za njih lonarevu njivu za groblje
strancima. Zato se ta njiva i prozva Krvna njiva do danas. Tada
se ispuni to je kazano preko proroka Jeremije koji govori: I
uzee trideset srebrnika, cijenu cijenjenoga, koga su cijenili
sinovi Izrailjevi; I dadoe ih za njivu lonarevu, kao to mi kaza
Gospod". (Mat. 27:6-10)
Jasno je dakle da je Juda uradio ono to je uradio
potujui Sveto pismo. Odnosno, postupio je kako je kazano da
postupi. Ali, da li je postupao svesno ili ne?
Pogledajmo taj deo Svetog pisma koji je morao da ispuni.
To nije u Knjizi proroka Jeremije nego u Knjizi proroka Zaharije.
Prorok opisuje kako mu je Gospod rekao da napasa neko
stado, to jest da ui neke Jevreje. Zato on (prorok) uzima dva
170

tapa, to jest ui ih kroz dva izvora moi (jer tap predstavija

mo); jedan naziva Lepotom ili Blagou, a drugi Svezom ili
Vezivanjem (ili Jedinstvom). Oni su Dobro uenja i njegova
Istina. On kae:
".../ uzevi dva tapa nazvah jedan blagost, a drugi
nazvah sveza, i pasoh stado. I pogubih tri pastira za mesec
dana, jer se dua moja Ijuae na njih, i dua njihova mrae na
me. I rekoh: neu vas vie pasti; koja pogine neka pogine, i koja
propadne neka propadne, i koje ostanu neka jedu meso jedna
drugoj". (Zah. 11:7-9)
Sve ovo govori da njegovo uenje nije bilo primljeno.
Umreti, ovde oznaava unutranju smrt koja se deava kada se
"Dobro" izgubi iz vida. Prorok nastavlja:
"/ uzeh svoj tap, blagost, i slomih ga da ukinem zavet
svoj koji uinih sa svim narodima. I ukide se onoga dana, i
nevoljni od stada, koji gledahu na me, poznae doista da bee
re Gospodnja. I rekoh im: ako vam je drago, dajte mi moju
platu; ako li nije, nemojte; i izmerie mi platu, trideset srebrnika.
(Ovo znai da su veoma malo cenili njegovo uenje) I ree mi
Gospod: baci lonaru tu asnu cenu kojom me procenie. I
uzevi trideset srebrnika bacih ih u dom Gospodnji lonaru.
Potom slomih drugi tap svoj, svezu, da ukinem bratstvo
izmedu Jude i Izrailja". (Zah. 11:10-14)
Oigledna veza izmeu ovog citata i Judine tragedije lei
u vrednovanju proroka i u vrednovanju Hrista sa trideset
srebrnjaka. Jasno je u gornjim stihovima da se radi o uenju.
Izraz "/ ree mi Gospod: baci (trideset srebrnjaka) ionaru tu
asnu cenu ko'jom me procenie", izreena je sarkastino, u
smislu da je to "izvanredna cena kojom je vrednovan". Juda je
morao da odigra sve ovo - da predstavi neuspeh samog uenja
sa stanovita unutranjeg znaenja. Juda je morao da
predstavlja vrednovanje Hrista i njegovog uenja bukvalnim
novcem, kao to su to inili oni koji su primili slino uenje od
proroka Zaharije.

171

Ako je Juda Iskariotski bio rav ovek, zato ostali

uenici nisu govorili nita protiv njega? Hrist ga je izabrao i on je
proveo sa Hristom oko tri godine, to jest bio je sa njim tokom
celog razdoblja Hristovog uenja. Ovo nema neko istorijsko
znaenje; broj tri je uvek imao znaenje celine. Nijedan od prva
tri pisca Jevanelja nije rekao nita protiv Jude. Kada Hrist, na
poslednjoj veeri, kae svojim uenicima da e ga jedan od njih
izdati, nije zapisano da je bilo kakva sumnja pala na Judu. U
Jevanelju po Marku reeno je da su svi uenici pojedinano
pitali Hrista: "Da nisam ja?". U Jevanelju po Jovanu je reeno:
"Onda se uenici zgledahu medu sobom, i bijahu u nedoumici o
kome govori". (Jov. 13: 22) ak i kad je Juda izaao u no
poto je primio zalogaj i uo Hristovu naredbu, posebno je
naglaeno: "A ovo ne razumjede niko od onih to bijahu za
trpezom zato mu ree". (Jov. 13: 28) Pisac Jevanelja u vezi
sa ovim nije dao nikakav komentar.

172

PRILOG

ovek dospeva u Carstvo nebesko bez venane odore.

Da, on se penje nagore, a ne bi trebalo. Kako to? Pametno se
pretvarajua. Postoji parabola u Jevanelju po Mateju;
"Carstvo nebesko je kao ovjek car koji naini svadbu
sinu svome. I posla sluge svoje da zovu zvanice na svadbu; i ne
htjedoe doi. Opet posla druge sluge govorei: Kaite
zvanicama: Evo sam objed svoj ugotovio, junci moji i hranjenici
poklani su, i sve je gotovo: doite na svadbu. A oni ne marivi
otidoe, ovaj u polje svoje, a onaj u trgovinu svoju; A ostali
uhvatie sluge njegove, izruie ih, i pobie. I kada to u car
onaj, razgnjevi se i poslavi vojsku svoju, pogubi krvnike one, i
grad njihov zapali. Tada ree slugama svojim: Svadba je
gotova, a zvanice ne bjehu dostojne. Idite, dakle, na raskra i
koga god nadete, pozovite na svadbu. I iziavi sluge one na
puteve, sabrae sve koje nadoe, i zle i dobre; napuni se
svadbena dvorana gostiju. A uavi car da vidi goste, ugleda
ondje ovjeka neobuena u svadbeno ruho. I ree mu:
Prijatelju, kako si uao amo bez svadbenog ruha? A on outa.
Tada ree car slugama: Sveite mu ruke i noge, pa ga uzmite i
bacite u tamu najkrajnju; ondje e biti pla i krgut zuba. Jer su
mnogi zvani, ali je malo izabranih". (Mat. 22: 2-14)
Ko su bili gosti? Uoimo da su ti gosti naeni na raskru
glavnih puteva. Jedan od njih je bez svadbene odore. ovek
dostie odreeni nivo razumevanja. On razume do odreene
take. Da li namerava da sledi ono to razume? Dolazi do
raskra. Intelektualno prima ono to je uio, jer da bi stigao do
raskra", morao je da primi neko uenje. On je moda
propovedao, pokolebao hiljade svojom retorikom.
Da li je verovao iznutra u ono emu je uen spolja? Ovaj
ovek bez svadbene odore nema nameru da veruje u ono to je
rekao. Nema sumnje da on izgleda dobar, Ijubazan, napaen,
milosrdan. Koristi prave rei. Obmanjuje Ijude. Moe da
173

oponaa svaku vrlinu. Ali iznutra, on ne veruje. Sve je to

spoljanja predstava. Dolazei pod jako svetlo onih koji su
daleko svesniji od njega, on prestaje da obmanjuje. Vidi se
njegov nedostatak vere. Iznutra, on je razgolien. Svadbeno
ruho simbolizuje elju za ujedinjenjem. Biti venan znai
ujediniti se sa onim to je iznad tebe - ne sa tobom. To moe
da doe samo iz unutranjeg oveka u tebi. Ovaj ovek sav je u
linosti, on je predstava i reputacija. Sve to radi je lino. On ne
voli nikoga do sebe i zbog toga nema tu unutranju stranu.
Najvie u njemu je on sam. Ali glumi dobro. On je glumac - licemer. Spolja, on izgleda kao da veruje u ono to
govori. Iznutra, ne veruje ni u ta. Zbog toga, iznutra, on nema
svadbeno ruho. Nema elju da se ujedini sa onim to
propoveda. Zato? Zato to nema nita od Dobra u sebi. ak i
da je Istina ono to propoveda, on se sa tim nee oeniti
(ujediniti).

174

O AUTORU

Dr Moris Nikol roen je 1884. godine u kotskoj kao sin

ser Vilijama Robertsona Nikola, poznatog literate. U mladosti je
sretao mnogo poznatih Ijudi na briljantnim skupovima u kui
svoga oca u Hamptedu; izmeu ostalih i Lojda Dorda,
Eskvita, ser Dejmsa Berija, mladog Vinstona erila i Lorda
Rajdela, koji je esto pominjao te susrete u svojim Dnevnicima.
Dr Nikol je prvi kontakt sa prirodnim naukama ostvario na
Kajus koledu, Kembrid, opredelivi se kasnije za studije
medicine u bolnici Barts Hospital (Bart's Hospital). Posle studija
u Parizu, Berlinu i Beu, nastavio je svoju karijeru kao
specijalista u Harli Stritu (Harley Street).
U Prvom svetskom ratu, po inu kapetan, bio je u
R.A.M.C. kao upravnik bolnice u Galipolju. Pod pseudonimom
Martin Svejn, opisao je svoja ratna iskustva u knjizi U
Mesopotamiji, publikovanoj u Londonu 1917. godine.
Dr Nikol je napisao jo jednu knjigu, 1917. godine. Bila je
to knjiga Psihologija snova, i njome odao priznanje i izrazio
duboko potovanje prema dr Jungu, sa kojim je studirao u
Cirihu.
Na povratku u Harley Street posle rata 1914-18, dr Nikol
se pridruio dr Dordu Ridoku u bolnici Empajr Hospital
(Empire Hospital), u kojoj su radili mnogi poznati Ijudi. Postao je
pionir medicinske psihologije i publikovao mnogo strunih
tekstova, iz kojih je ser Vilijam Mekdugal esto navodio
fragmente u svojim opsenim delima iz oblasti neuropsihologije.
Godine 1922., dr Nikol je otiao u Institut za harmonini
razvoj oveka (Institute for harmonious development of man),
koji je osnovao G. I. Gurijev u ato d Priore, Fontenblo, u
Francuskoj.
175

Godine 1921., dr Nikol sree ruskog filozofa P. D.

Uspenskog, koji je u delu U Potrazi za udesnim predstavio
linost i uenje Gurijeva. Uspenski je do 1940. godine
predavao u Londonu. Godine 1943. ovlastio je dr Nikola da vodi
grupu za prouavanje ideja Gurijeva, to je ovaj i radio do
smrti. Dr Nikol je napisao pet knjiga pod zajednikim nazivom
Psiholoki komentari na uenje Gurijeva i Uspenskog.
U razne aktivnosti dr Nikola ukljueno je graevinarstvo,
muzika, knjievnost i drama. Slikao je u ulju i vodenim bojama,
a vodenim bojama je oslikao i svoju prvu knjigu U
Mesopotamiji.
O svom uenju dr Nikol kae: "Kao to se danas
prouavaju i istrauju razne vrste hemikalija, kao to su
sulfanilamidi, penicilin i streptomicin, tako treba izuavati i razne
otrove koji deluju na intelekt i emocije, a temelj razvoja u vezi sa
iim zacrtanje u Jevaneljima".
O svojim namerama u vezi sa pisanjem knjige Novi
ovek, rekao je: Moja namera je da pokaem da se sva
uenja, ba kao to je i uenje koje sadre Jevandelja, a i
mnoga druga uenja, stara i nova, u kratkom istorijskom
razdoblju koji nam je poznat, odnose na prevazilaenje nasilja
koje karakterie nivo bia dananjeg oveka. Ovde se afirmie
mogunost razvoja i dostizanje onog nivoa bia na kome se
prevazilazi nasilnost".

176