Sie sind auf Seite 1von 31

16 ЗАШТИТА ОД ПОПЛАВА

16.1 УЗРОЦИ НАСТАНКА ВЕЛИКИХ ВОДА

Узроци настанка великих вода и промена карактеристика великих вода могу бити природни,
антропогени и комбиновани (природни и антропогени).
Природни узроци настанка великих вода на водотоцима су:
- интензивне кише - пљускови;
- нагло отапање снега и леда;
- нагло отапање снега праћено кишама;
- формирање баријера у речним коритима услед нагомилавања ледених санти;
- формирање баријера у речним коритима услед нагомилавања речног наноса и
материјала из приобалних клизишта;
- таласи од ветра праћени повишењем нивоа воде (дуж обала изложених јаким и
дуготрајним ветровима);
- суперпонирање хидрограма великих вода при истовременом (коинцидентном)
наиласку таласа велике воде на главном току и притокама (слика 16.1).

Слика 16.1: Суперпонирање хидрограма великих вода на главном току и притоци, при
истовременом (коинцидентном) наиласку великих вода
Антропогени узроци који доприносе погоршавању карактеристика великих вода и општег
режима вода су многобројни, а наводе се само следећи:
- рушење брана, устава и водојажа на рекама и у сливу;
- интензивирање отицања воде са слива услед крчења шума и уништавања друге
природне вегетације, као и услед повећања површина са повећаним
коефицијентима отицаја и повећаним брзинама отицања вода у односу на природно
стање у сливу;
- искључење раније плављених површина (инундација), односно изградња
одбрамбених насипа уз основно корито водотока;
- изградња брана, устава, водојажа, мостова и других објеката који проузрокују
повишење нивоа великих вода у односу на природно стање;
- таложење наноса у коритима водотока стварајући тзв. "додатни успор";
- одлагање отпадних материјала у речна корита и проточне инундације, као и
неконтролисана изградња објеката у проточним инундацијама;

193
- неправилно управљање (руковање) акумулацијама, ретензијама, растеретним
каналима, уставама и другим објектима којима се мења природни или пројектовани
вештачки режим вода;
- глобалне климатске промене (ефекат стаклене баште - озонске рупе) ће, према
садашњим прогнозама, изазвати у будућности веће и дуже суше, али и чешће и
веће велике воде. Утицаји ових промена на велике воде конкретних водотока се,
међутим, не могу за сада квантификовати.
На већини водотока је појединачно или збирно дејство неповољних антропогених утицаја
допринело изразитом погоршању режима великих вода, које се огледа првенствено у
повећању екстремних протицаја (и водостаја), скраћењу трајања великих вода и повећању
укупних запремина таласа великих вода. На слици 16.2 дат је шематски приказ типичне
промене хидрограма на реци под утицајем искључења узводних раније плављених
површина, као и под утицајем интензивирања отицаја са слива узводно од посматраног
профила.

0 – природно стање
1 - искључене знатне површине на узводном сектор
2 - интензивирање отицања са слива

Слика 16.2: Шематски приказ типичне промене хидрограма Q(t) за случај да су у периоду од
То до Т1 искључене знатне површине раније плављених приобалних терена на узводном
сектору, а у периоду од Т1 до Т2 је дошло и до интензивирања отицања са слива (режим
падавина на сливу у целом периоду од То до Т2 је остао непромењен).

Антропогени утицаји који доприносе побољшању карактеристика великих вода су:


- пошумљавање раније оголелих површина у сливу;
- уређење речних корита у циљу повећања пропусних моћи корита за воду, лед и
нанос;
- изградња акумулација и ретензија у циљу смањења таласа великих вода.
Комбиновани узроци настанка и промена режима великих вода регистровани су на скоро
свим водотоцима и код нас и у свету, при чему су ове промене, у целини гледано,
неповољне како са гледишта заштите од поплава, тако и са гледишта коришћења и очувања
водних ресурса.
Иако су велике воде у суштини случајног карактера, ипак се за поједине водотоке могу дати
глобалне оцене о годишњим добима у којима се велике воде најчешће јављају:
- Велике воде на мањим бујичним токовима се јављају најчешће при јаким летњим
локалним пљусковима, али и при пролећном отапању снега праћеног кишама;
- На средњим водотоцима се велике воде јављају и у пролеће и у јесен, а
проузроковане су дуготрајнијим и распрострањенијим кишама;

194
- На Сави се велике воде јављају крајем зиме, услед топљења снега уз истовремене
кише, али и током јесени, после дуготрајних киша;
- Високи водостаји услед формирања ледених баријера у кривинама и плитким
деоницама већих водотока јављају се знатно ређе у односу на "остале" велике воде
и то у пролећном ледоходу после дужих хладнијих зимских периода.
На крају овог поглавља треба нешто рећи и о условно названим ″хидрауличким″ великим
водама, које се могу јавити на мањим, неуређеним водотоцима. На њима често постоје
релативно ниски и нестабилни мостови и пропусти, док су обале водотока рушевне и
обрасле дрвећем, са различитим депонованим материјалима и потенцијалним клизиштима у
приобаљу. ″Хидрауличке″ велике воде настају тако што отвор неког моста затворе ерозиони
наноси и пливајући предмети које река носи, услед чега настаје ″привремена″ брана и
акумулација узводно. Под притиском акумулиране воде долази до рушења моста и
одношења ″привремене″ бране до следећег моста, где сада постоје још повољнији услови
за формирање, а затим и рушење нове ″привремене″ бране. На тај начин се низводно од
најнизводнијег моста може јавити рушилачки талас велике воде, знатно већи од таласа у
природним условима. Ако се дуж водотока активира и неко клизиште, па материјал из
клизишта формира баријеру у речном кориту, последице овакве појаве могу бити
катастрофалне.

16.2 ВЕЛИКЕ ВОДЕ

16.2.1 Основне карактеристике великих вода

Са аспекта одбране од поплава, под великом водом неког водотока најчешће се


подразумевају протицаји који се изливају из основног (минор) корита реке и плаве
приобално подручје (ако је незаштићено) или належу на одбрамбене линије и потенцијално
угрожавају заштићено приобално подручје.
Свака велика вода на одређеном профилу водотока се потпуно дефинише нивограмом H(t) и
хидрограмом Q(t). Нивограм се добија из података осматрања водостаја на водомерним
летвама у одређеним терминима, или на основу континуалног регистровања водостаја
помоћу аутоматских инструмената - лимниграфа. Хидрограм се добија или директним
мерењима протицаја или коришћењем одговарајуће криве протицаја Q(H), конструисане на
основу ранијих мерења протицаја воде при различитим водостајима.
Треба истаћи да се код природних водотока крива протицаја повремено мења, јер се мењају
параметри од којих зависи протицај воде (површина профила, оквашени обим, хидраулички
радијус, рапавост, пад воденог огледала). При великим водама је изразито променљив
подужни пад нивоа воде, услед чега се на кривој протицаја јавља тзв. "петља".
За решавање проблема у области заштите од поплава су од значаја сва три дијаграма H(t),Q
(t) и Q(H), а посебно делови дијаграма изнад водостаја при коме вода почиње да се излива
из основног (минор) корита и плави инундацију. На слици 16.3 дат је шематски приказ
поменутих дијаграма, са основним параметрима који се користе у свим фазама решавања
проблема заштите од поплава.
За планирање, пројектовање и одржавање система заштите од поплава је потребно да се
сви параметри великих вода (приказани на слици 16.3) квантифицирају дуж тока, као и по
вероватноћи појаве, односно по тзв. "повратном периоду" појаве.

195
H1% - водостај вероватноćе појаве 1%
Hr.o. - меродавни водостај за проглашење редовне одбране од поплава
Hv.o. - меродавни водостај за проглашење ванредне одбране од поплава
Hmax, Qmax - највећи водостај односно протицај у периоду рада водомерне станице
Hpk., Qpk -водостај односно протицај при пуном основном ″минор″ кориту реке
tpi - укупно трајање плављења инундације (t2 - t1)
tp - време пораста таласа велике воде (од Hpk до Hmax)
to - време опадања таласа велике воде (од Hmax до Hpk.)
Vp - укупна запремина воде која је протекла у периоду tpi.
∆H p ∆H o
Ip = ,I o = - интензитет пораста односно опадања водостаја
∆t p ∆t o
Слика 16.3: Шематски приказ нивограма, криве протицаја и хидрограма, са основним
параметрима од значаја за заштиту од поплава
За успешно спровођење оперативне одбране од поплава потребно је да одговорна лица
познају све наведене параметре великих вода на својој деоници одбране, али су од
изузетног значаја очекиване (прогнозиране) вредности параметара великих вода које се
добијају оперативним прогнозама непосредно пре и у току спровођења одбране од поплава.
За мале водотоке су поуздане прогнозе, односно благовремене најаве великих вода од
посебне важности, јер су на таквим водотоцима врло кратка времена наиласка таласа
великих вода од момента регистровања падавина, уз врло велики интензитет пораста
водостаја. У таквим условима се често одбрана од поплава своди на хитну евакуацију
становништва и покретних добара са подручја угрожених наилазећим великим водама.
Због разноликости водних токова по величинама сливних подручја, плувиометријским
режимима, рељефу, геолошком саставу, биљном покривачу и другим карактеристикама,
велике воде се међусобно разликују, како по периоду настајања, тако и по другим
параметрима, а посебно по апсолутним вредностима максималних водостаја и протицаја,

196
дужинама трајања и интензитетима пораста и опадања водостаја. Илустрација наведене
разноврсности великих вода приказана је шематски на слици 16.4, преко нивограма великих
вода за различите водотоке, почевши од малих бујичних токова, до великих равничарских
река (претпоставља се да је вероватноћа појаве великих вода на свим приказаним
водотоцима иста).

∆H o ∆H o ∆H o ∆H o
(проф 4) < (проф 3) < (проф 2) < (проф 1)
∆t ∆t ∆t ∆t
-
Слика 16.4: Шематски приказ нивограма великих вода на различитим водним токовима, од
малих бујичних водотока (1) до великих равничарских река (4)

16.2.2 Специфичности великих вода на бујичним токовима

Бујични токови су водотоци брдско-планинског региона. Одликују се великим уздужним


падом речног корита, реда величине 1-10%. Величине водотока и кореспондентних сливова
могу варирати у ширем дијапазону, обухватајући категорије бујичних јаруга, потока и
бујичних река. Уобичајено је да се под бујичним токовима подразумевају водотоци са
површином слива мањом од 100 km2. Са аспекта речне хидраулике, бујичне токове одликују
изразита нестационарност, силовитост и турбулентност. Од посебног је значаја двофазни
карактер бујичних токова, са великом концентрацијом чврсте фазе.

Слика 16.5: Хидрограми два бујична таласа


Бујични карактер хидролошког режима манифестује се великим распоном протицаја и
карактеристичном формом хидрограма великих вода. Однос протицаја великих вода и малих
вода је реда величине Qmax/Qmin >1000, за разлику од великих алувијалних водотока где је
Qmax/Qmin<10. С друге стране, трајање великих вода је врло кратко, реда величине неколико
часова. Хидрограми бујичних таласа (слика 16.5) имају кратку временску базу, при чему је
посебно кратко време пораста (узлазна грана), због брзог формирања и наглог надоласка

197
великих вода. Криве трајања протицаја бујичних водотока у току године имају такође
карактеристичну форму, са врло кратким трајањем великих вода (неколико дана годишње) и
дугим трајањем малих и средњих вода.
Поред класичне манифестације поплава (услед изливања великих вода из корита), при
бујичним поплавама се јављају и феномени бујичне лаве, одрона и клизишта. Посебна
карактеристика бујичних таласа је врло изражено стрмо чело (″бујична песница″ - слика
16.6), које настаје услед наглог надоласка великих вода и има велику деструктивну моћ.
Чело таласа руши дрвеће и дрвене објекте у кориту и приобаљу и захвата сав отпад из овог
појаса. Услед тога, бујични таласи проносе велике масе речног и ″површинског наноса″, који
по проласку таласа остаје нагомилан дуж тока (слика 16.7). Генерално, поплаве на бујичним
водотоцима наносе далеко веће штете него поплаве на равничарским рекама, због велике
брзине тока и разорне моћи.
Са аспекта заштите од поплава, категорија бујичних водотока не може се ограничити само
површином слива. Бујични карактери хидролошког и псамолошког режима могу имати и већи
водотоци, са површинама слива у дијапазону 100<А<1000 km2. Код њих се бујични карактер
хидролошког режима испољава, пре свега, специфичном генезом, брзом концентрацијом и
кратким трајањем великих вода. Таласи великих вода имају типичне карактеристике
бујичних таласа, са наглим надоласком и кратком временском базом. Посебно је изражен
двофазни карактер течења великих вода, због велике масе суспендованог и вученог наноса,
који се проноси у таласима. За разлику од класичних бујица, код категорије мањих водотока
није увек подједнако изражен бујични карактер великих вода. У зависности од распореда и
интензитета падавина у сливу, генеза великих вода може бити различита, у просторном и
временском смислу. Отуда се јављају и таласи великих вода са дужом временском базом и
мањим максималним протицајем, али и типични бујични таласи, са карактеристичном
формом хидрограма.

Слика 16.7: Наплавина по проласку бујичног


Слика 16.6: Бујична песница
таласа

Слика 16.9: Промењена траса (црвено је


Слика 16.8: Штете на инфраструктури
претходно стање)

198
16.3 ШТЕТЕ ОД ПОПЛАВА

Главни циљ у решавању проблема поплава је заштита људи и смањење штета, што се може
постићи различитим мерама. Задатак проучавања штета од поплава је да се утврди њихов
укупан износ на одређеном потезу или целом току једне реке, а затим да се успостави
зависност између поменутих мера и смањења величине штета насталих њиховим дејством.
Величина штета од поплава зависи, пре свега, од величине и вредности плавног подручја,
што је у функцији величине односно вероватноће појаве поплавног таласа. Зато се и
величине штета исказују као функција вероватноће појаве поплавних вода. У циљу
утврђивања те функције штета, потребно је извршити хидролошко изучавање великих вода
дуж тока, одредити вероватноће највећих протицаја и друге карактеристике поплавних вода,
а затим за њих одредити и зоне простирања на обалама проучаваног водотока. Економском
анализом се обухватају штете од природних, а не од вештачких поплава (насталих
погрешним маневрима на бранама, лоше изведеним мостовима са недовољном пропусном
моћи итд.), узимајући у обзир и коштање изведених радова (подразумева се да су објекти за
заштиту од поплава стабилни и у функцији за пројектовани степен заштите).
Генерално, штете од поплава се стално повећавају због све интензивнијег коришћења
речних приобаља и повећања вредности добара у угроженим подручјима, као и због
повећане осетљивости зграда и инфраструктуре.
Одређивање штета од поплава зависи од врсте штета и услова у којима до њих долази.

16.3.1 Услови од којих зависи висина штета од поплава

Висина штета од поплава зависи од:


- Хидролошко-хидрауличких и топографских услова. Одражавају се на
учесталост и вероватноће појаве поплава, као и простирање, трајање, дубине и
брзине воде.
- Стања изграђености и коришћења поплавних површина. Штете од поплава су
тим веће што је већа изграђеност и интензивније коришћење плавних површина и
уколико се при изградњи није водило рачуна о заштити од поплава.
- Вредности добара изложених поплавама. Поред вредности, узима се у обзир и
обим, количина и степен оштећења добара при поплавама.
- Доба године. Углавном се односи на штете у пољопривреди, јер узраст култура
зависи од доба године. За друге штете не постоји оваква директна зависност, већ је
она изражена као зависност од учесталости поплава (која је на посредан начин
такође у функцији доба године).
- Стања и организације заштите од штетног дејстава поплава. Одређивање
штета од поплава служи одређеној сврси - да се установи економска граница скупа
мера и радова, којим би се те штете елиминисале или знатно умањиле. При томе се
увек мора поћи од радова и мера који постоје и укључени су у планове одбране од
поплава, а затим сагледати оне нове радове и мере који би били ефикаснији од
постојећих (ако их замењујемо) или би имали, као допунски, одговарајући физички и
економски ефекат.

16.3.2 Категорије штета

Штете од поплава могу бити врло разноврсне, па се њихово груписање и приказ могу дати
на више начина. У анализама се укупне штете обично деле на потенцијалне и стварне, као и
на директне и индиректне штете од поплава.
Потенцијалне штете се оцењују у процесу пројектовања система за заштиту од поплава,
док стварне штете утврђују (по прописаној методологији) стручне комисије на терену
непосредно после конкретних поплава.

199
Индиректне штете могу да буду далеко веће од директних и да погоде далеко шире
просторе и то са извесним закашњењем. На пример, услед прекида саобраћаја на
саобраћајници којом се неки удаљени регион снабдева сировинама, доћи ће свакако до
смањења привредних активности и штета које могу да буду многоструко веће од директне
штете која је настала на конструкцији саме саобраћајнице при поплави. У индиректне штете
спадају и значајни трошкови на сузбијању хидричних епидемија и болести проузрокованих
загађењем вода у водоводним системима или изливањем отпадних вода из канализационих
система и септичких јама.
Могућ је и начин груписања штета према важности и привредним гранама:
1. Број утопљених, рањених или оболелих лица;
2. Штете у насељима - градским и сеоским: број, врсте и вредност уништених или
оштећених стамбених зграда, заједно са кућним инвентаром;
3. Штете на индустријским и пословним објектима: број, врсте и вредност уништених или
оштећених индустријских и пословних објеката, заједно са покретном и непокретном
опремом и инвентаром, материјалима, сировинама и производима;
4. Штете у пољопривреди, сточарству, рибничарству: зграде, покретна и непокретна
производна средства, стока, живина, складишта, величина и вредност поплављених
пољопривредних површина, укључујући вредност поплављених култура и других добара;
5. Трошкови санације инфраструктурних објеката:
5.1. Саобраћајница: путева, железничких пруга, аеродрома итд.
5.2. Разних мрежа (оштећења и прекиди): телефонске линије, РТВ, електрична мрежа,
водоводна мрежа, гасовод, канализација, систем даљинског грејања, станице за
пречишћавање отпадних вода.
5.3. Јавних културних, историјских и уметничких објеката и добара
5.4. Заштитних објеката: брана, насипа и др.
6. Трошкови оперативне одбране од поплава.
7. Трошкови цивилне заштите. Укључују трошкове организовања евентуалне евакуације
становништва и добара са угрожених подручја, као и друге трошкове учињене пре, у току
и после поплаве.
8. Друге штете (психолошке и моралне)
9. Индиректне штете, које настају због повезаности привредних и других активности на
подручјима погођеним поплавама са широм заједницом, као и због опште рецесије у
економском животу погођеног подручја. У ову категорију улази губитак прихода услед
потпуног прекида или смањења производње (због ангажовања радне снаге и
механизације у одбрани од поплава, прекида саобраћаја, евакуације).
У економско-техничким анализама се неке од поменутих врста штета не могу прогнозирати
(стање складишта, покретна опрема, стока, оштећења објеката заштите и др.). Са друге
стране, људске жртве не могу бити предмет економских анализа, јер се начелно све мора
предузети да њих не буде.
Утврђивање индиректних штета се спроводи на основу специфичних техничко-економских
анализа, а понекад се користе и емпиријски установљени односи између вредности
индиректних и директних штета (α). На пример, у САД се користе следећи односи:
за штете индиректне/директне
штете (α)
у селима 0.2
у градовима 1.5
у индустрији 1.2
у комуникацијама 1.0

200
Слика 16.10: Поплављено сеоско домаћинство Слика 16.11: Поплављен град

Слика 16.12: Оштећен аутопут Слика 16.13: Оштећена железничка пруга

Слика 16.15: Штете на објекту лоцираном


Слика 16.14: Штете на проточној инундацији
на проточној инундацији

Слика 16.16: Поплављено подручје после Слика 16.17: Поплављено подручје после
пробоја насипа – пољопривредно земљиште пробоја насипа – насеље

201
16.4 MЕРЕ ЗАШТИТЕ ОД ПОПЛАВА

16.4.1 Kласичне мере заштите од поплава

У току историје су насеља и привредне активности у речним долинама доживљавали брзи


раст, а становништво је прихватало "остајање уз реку" уз појачане напоре да се различитим
мерама и радовима смањи ризик од поплава, а повећају користи од река. Овакав став према
поплавама и водним токовима је био сасвим разумљив и важи и данас у скоро свим
земљама света.
Инвестиционе (грађевинске) мере примењују се већ деценијама за спречавање поплава и
ублажавање њихових последица, путем регулисања пораста и ширења великих вода,
смањења отицаја односно заштите посебних области од плављења. Најчешће су
примењивани следећи начини заштите од поплава:
- Изградња одбрамбених и других насипа (локализациони, летњи), кејских и
заштитних зидова у циљу спречавања директног - непосредног изливања великих
вода из водотока и онемогућавања њиховог продора у заштићена подручја.
- Побољшање протицајног капацитета речне деонице (смањењем рапавости,
повећањем протицајног профила или скраћењем речног тока).
- Задржавање дела поплавног таласа у резервисаним просторима једнонаменских
или вишенаменских акумулација или ретензионих басена.
- Скретање дела поплавног таласа у растеретне канале, чиме се непосредно
редукује протицај низводно.
"Линијски" системи заштите (насипи и слични објекти) не утичу на протицаје великих вода,
али дуж водотока изазивају повишење водостаја. Ови системи се стога убрајају у пасивне
мере заштите од поплава. Све остале набројане мере заштите од поплава, с обзиром да се
реализују ради ублажавања неповољних карактеристика великих вода, спадају у активне
мере.
Напред наведене класичних - грађевинских (инвестиционих) мере се димензионишу за
усвојене – "меродавне" утицаје различитих вероватноћа појаве. Оне су скупе, тако да
остварени степен заштите мора да оправда издатке. Истовремено се мора узети у обзир да
ће свака интервенција утицати на узводни и низводни сектор водотока.
Не може се рачунати на потпуну заштиту од било код штетног дејства вода, па ни од
поплава, јер се од усвојеног "меродавног" утицаја (на који је димензионисан заштитни
систем) увек може појавити још већи (свакако са ређом вероватноћом појаве) и изазвати
штете. Из тога следи логичан закључак да је потпуна елиминација штета од неповољних
дејстава воде немогућа, већ се тежи њиховом разумном смањењу.

16.4.2 Савремени трендови у области заштите од поплава

Као допуна грађевинским радовима, у новије време су у свету све више у примени
неинвестиционе мере заштите од поплава, најчешће као допуна већ спроведених
грађевинских мера. Ове мере немају непосредан утицај на протицај великих вода, али
одражавају настојање да се смање штете које поплаве могу проузроковати, применом
стратегије управљања, а не изградње.
Неинвестиционе мере чини скуп административних, регулативних и институционалних мера
за превентивно смањење директних, индиректних и потенцијалних штета од поплава. У ову
групу мера спадају:
- Превентивне и оперативне мере,
- Регулативне и институционалне мере,
- Мере солидарности за ублажавање последица поплава и
- Информисање јавности.

202
Превентивне и оперативне мере подразумевају целокупну делатност усмерену на
сузбијање опасности од поплава и смањење штетних последица у свим фазама одбране од
поплава. Њихова битна одлика мора бити организованост.
Најзначајнију превентивну меру представља доношење и спровођење планова и
правилника за одбрану од поплава, у којима се дефинишу обавезе и права свих учесника у
одбрани од поплава. Ако на подручју постоје заштитни објекти (најчешће насипи), планом
одбране су предвиђени степени приправности у зависности од развоја поплаве. У групу
превентивних мера спада и превентивно обезбеђење поплавом угрожених објеката
(изградња локалне заштите око објеката, спречавање продора воде у објекте, дислокацију
предмета у објектима и сл.).
Оперативне мере заштите од поплава обухватају прогнозу наиласка поплавног таласа,
пренос информација на терен, обавештавање и узбуњивање надлежних органа и
становништва, у складу са унапред припремљеним планом. Овај план мора предвидети и
евентуалну дислокацију становништва и добара, за случај наиласка екстремних великих
вода. Код речних токова на којима се у заштити од поплава користе и акумулације се раде
посебна оперативна упутства за управљање, што је нарочито важно код вишенаменских
акумулација.
За разлику од осталих природних ризика као што су земљотрес, олуја и град, могуће је у
одређеном року проценити могућност настајања великих вода. Сходно томе, неопходно је
продужити коришћењем модерних техника прогнозирања великих вода. Начин
прогнозирања великих вода зависи од карактеристика сливног подручја.
Регулативне и институционалне мере чини скуп мера дефинисаних законима, прописима,
уредбама или на други начин, којима се остварује одређена политика у погледу коришћења
поплавом угроженог подручја. У овај скуп мера се убраја и формирање структуре
управљања подручјима угроженим поплавом, административне надлежности, организовање
стручних служби, функција надзора и предузимања мера ради поштовања законске и друге
регулативе. Ове мере имају највећи ефекат у планирању развоја на поплавом угроженим
просторима, али могу да утичу и на активности корисника који су већ лоцирани на тим
просторима.
Зонирање терена према степену угрожености од поплава је основна мера, на коју се
ослањају све остале мере за регулисање употребе терена. Суштина зонирања се састоји у
утврђивању степена и граница различитих степена угрожености на терену, при чему је од
кључног значаја подела инундације на проточну и ретензиону (слика 16.19). Степен
угрожености се уобичајено изражава преко вероватноће појаве протицаја или водостаја који
плави терен.
Прописи о намени поплавом угрожених терена одређују начин коришћења терена, као и
врсту градње која је на њима допустива. Њима се могу прецизирати и најниже допуштене
коте објеката.
Грађевински прописи регулишу врсту конструкција, начин градње и грађевинске
материјале који се могу примењивати у зависности од степена угрожености од поплава. У
циљу адекватног спровођења регулативно-институционалних мера, потребно је обезбедити
ефикасност водопривредне инспекцијске службе и других надлежних органа.
Мере солидарности за ублажавање последица поплава имају за циљ смањење штета које
настају у току и након поплава, због поремећаја друштвеног и економског живота. У ове мере
делимично улази и противпоплавно осигурање, као мера смишљене расподеле ризика од
поплава по времену и простору.
Информисање и едукација кадрова и становништва је неопходан предуслов за ефикасно
спровођење одбране од поплава.

203
16.5 УПРАВЉАЊЕ РИЗИКОМ ОД ПОПЛАВА

У новије време у свету се напушта раније уврежено мишљење да се заштита од поплава


може обезбедити само изградњом насипа и других објеката. Напротив, тежи се интегралном
концепту названом "управљање ризиком од поплава" (слика 16.18). Управљање ризиком од
поплава је цикличан процес, који се састоји од 3 фазе: одговор на поплавни догађај,
опоравак и приправност за следећи догађај.

См
Интервенција ањ

Догађај
• Упозорење • Узбуна ењ
• Информације • Спасавање е
• Одбрана од поплава шт
• Информације / Инструкције е та
Припрема
• Финансирање
• Вежбе цивилне заштите

т
ос
• Вежбе одбране од

Од
поплава

вн
Поправке
• Осигурање
• Провизорне поправке

го
ра
Процена • Комуникације

во
• Транспортни системи
ип

опасности

р
Превентивне мере и ризика
Пр

• Планирање коришћења
земљишта
• Техничке мере
С

• Биолошке мере
м
ањ

Опоравак
ењ
е
ос

Реконструкција
ет

• Коначне поправке
љ

• Реконструкција објеката
ив

• Повећање отпорности
ос

• Финансирање
ти

Слика 16.18: Циклус управљања ризиком од поплава у речном сливу


Управљање ризиком од поплава је перманентан процес доношења одлука о томе да ли и
како плавна подручја треба користити, уз одређени, дозвољени ниво ризика. Притом се тежи
усаглашавању захтева "хумане" компоненте (односно заштите добара и људских живота) и
"еколошке" компоненте (очувања или поновног успостављаја природних функција и ресурса
плавног подручја).
На сваком посматраном потенцијално или реално плавном подручју постоји мноштво
различитих услова који се морају размотрити како би се донела одлука о комбинацији
стратегија и пратећих мера за смањење увек присутног ризика од поплава.
Адекватан избор омогућује само разматрање већег броја различитих комбинација мера, чији
се ефекти оцењују на неки од познатих начина (као што је на пр. вишекритеријумска
анализа). При том се активности на плавном подручју морају сагледати у контексту утицаја
на речни слив у целини, јер сваки део слива зависи од другог, тако да одлука о начину
уређења једног дела може имати непожељне утицаје на други (на пример урбанизација у
горњим деловима слива убрзава отицај и ствара бујичне поплаве, док изградња насипа на
делу речног слива може погоршати услове на водотоку). Такође, разматрано плавно
подручје се мора посматрати као део одређене територијалне (град, село) и
административно-управљачке целине (општина, округ итд.). Могуће управљачке стратегије и
мере се разматрају не само за до сада незаштићене плавне зоне, већ и за већ касете са већ
изграђеним заштитним објектима. Полазна тачка свих разматрања је став да ниједна
стратегија или мера не може имати а приори предност, уколико се то не докаже.
У наставку је дат преглед најчешћих стратегија за смањење штета од поплава, које се
разматрају упоредо са стратегијама за одржање природних ресурса плавног подручја.

204
Притом је углавном мало познато колико су природни потенцијали инундације значајни са
водопривредног аспекта (у контроли поплава и ерозије, одржању квалитета површинских
вода и снабдевању и одржању нивоа подземних вода), еколошког (одржање
високопродуктивних шума, рибљих и животињских заједница) и других аспеката (рекреација
и др.). Познавање вредности природних ресурса расте, али је често ограничено. Већина
државних програма подржава економски развој ових простора, јер је тешко квантификовати
економску вредност многих природних функција инундације.
Статегије за смањење штета од поплава односе се генерално на услове пре, за време и
после поплаве и све се обично могу применити на једној плавној површини. На различитим
нивоима управе и у приватном сектору, ове стратегије имају различите облике, а повезане
су са ширим циљевима водопривреде, заштите животне средине и привреде.
Прва, најчешћа и најпознатија стратегија се састоји у спречавању плављења разматране
територије, коришћењем различитих метода пасивне или активне одбране и изградњом
значајних и скупих инвестиционих објеката (бране, акумулације, насипи, регулација
водотока, растеретни канали и др.). Ова стратегија је до сада већ доказала високу
ефикасност, а и јавност је подржава. Међутим, у новије време се велики инвестициони
радови у циљу заштите од поплава све ређе примењују, и то много чешће за заштиту
градских него пољопривредних подручја. Томе доприноси развој јавне свести о неповољним
еколошким аспектима ове стратегије, као и могућим катастрофалним последицама које
настају уколико дође до отказа система заштите. Такође је констатовано да трошкови
одржавања објеката значајно расту како се они ближе крају пројектног века.
У другој стратегији тежи се смањењу штета током поплава тиме што се избегава опасно,
неекономично или непожељно коришћење потенцијално плавне површине. Стратегија се
базира на неинвестиционим мерама. Сматра се да са порастом јавне свести о опасности од
поплава и стварањем одређених искустава у примени неинвестиционих мера, повећава
ефикасност њене примене.
У оквиру ове стратегије се посебан значај придаје зонирању терена, грађевинским
прописима у вези изградње и опремања објеката, као и прописима у вези санитарне и
здравствене заштите. Међутим, наведене мере имају утицаја само на просторни распоред,
пројекте, материјале и конструктивна решења која се примењују у изградњи нових објеката,
јер немају никаквог ефекта на постојећу инфраструктуру. Такође, ове мере врло мало
доприносе заштити природних и културних добара (ако се изузме потпуна забрана изградње
у проточној зони инундације).
Нарочито је значајно да се, у оквиру политике развоја плавног подручја, утиче се на
планирање и распоред инфраструктуре, па чак, уколико је могуће, изместе скупи садржаји из
потенцијално плавне зоне. Такође, ова стратегија подразумева висок степен
припремљености за случај опасности од поплава, што обухвата разраду планова на свим
нивоима, информисање јавности, службу упозорења и општу спремност на хитне операције
у оквиру заштите (која се постиже вежбама, анализама спремности, итд.).
Трећа стратегија се заснива на мерама за смањење негативних последица поплава.
Фокусирана је на припрему активности које се на поплављеној територији одвијају по
проласку поплаве, омогућавајући брзу санацију, реконструкцију и економски опоравак на
свим нивоима, од појединаца до шире друштвене и територијалне јединице. Ова стратегија,
значи, ствара предуслове за умањење ризика од будућих поплава.
У њеном оквиру се примењују неинвестиционе мере, од којих су од посебног значаја
информисање и едукација становништва, стварање фондова за опоравак после поплаве и
пренос дела трошкова санације последица поплава са индивидуалног на државни ниво.
Програм информисања и едукације је конципиран тако да омогући упознавање
становништва са кључним елементима овог концепта (као што је вероватноћа појаве
поплава и др.). Други циљ програма је упознавање и увежбавање становништва за акције
које треба предузети у време наиласка поплаве да би се заштитила имовина и животи (као
што су евакуација становништва и покретне имовине, мере привремене заштите изградњом

205
мањих локализационих насипа у току поплаве и др.), у које се укључују локалне ватрогасне,
политичке, здравствене и друге службе.
Основни механизам којим се унапред стварају фондови за плаћање штета од поплава је
"противпоплавно осигурање", у коме су премије осигурања формиране на висини ризика
осигураника. Међутим, како противпоплавно осигурање купују само житељи плавног
подручја који су свесни свог ризика, због малог броја осигураника терет осигурања не може
да сноси једно осигуравајуће друштво, већ се мора укључити и држава. Искуства показују да
државно осигурање против поплава може бити врло ефикасан начин за ублажење
последица поплава, посебно ако је везано за поштовање прописа за смањење штета
(грађевински прописи и др.) и државне приходе настале адекватним коришћењем подручја.
Такође, мера која се често примењује је смањење пореза и давање кредита власницима
некретнина у циљу извођења реконструкције или чак измештања објеката ван плавне зоне.
После поплаве, помоћ становништву обезбеђују владине и друге организације, док
финансијску помоћ даје влада у виду надокнаде штете или зајмова са малим каматама.

16.6 ЗОНИРАЊЕ ПОДРУЧЈА ПРЕМА УГРОЖЕНОСТИ ОД ПОПЛАВА

16.6.1 Потреба за зонирањем плавних подручја

У јавности су уврежена нека мишљења у вези одбране од поплава која представљају


препреке за рационалан приступ решењима и одржавање постигнутог степена заштите.
Најпре, то је лажан осећај потпуне заштићености после изградње одбрамбених објеката.
Становништво је убеђено да је њихова имовина обезбеђена у потпуности и да је проблем
поплава дефинитивно елиминисан изградњом насипа. Наиме, нису упознати да је насип
димензионисан на, на пример, поплаву повратног периода двадесет година јер је у питању
мања површина екстензивно насељеног пољопривредног земљишта. Поплава већих
размера од меродавне довешће до бројних судских спорова и захтева за надокнаду штете.
Други проблем је неодговоран однос према објектима који имају функцију одбране од
поплава. Становништво није свесно да тиме угрожава сопствена имања и животе. Примери
су: депоновање крупног отпада у корита регулисаних водотока, саминицијативна изградња
објеката (мањих мостовских прелаза и др.) који представљају препреку у кориту при великим
водама, одношење материјала из насипа, изградња објеката у принасипском појасу и др.
Због тога један од првих корака у примени неинвестиционих мера одбране од поплава мора
бити увођење у просторне и урбанистичке планове зонирања подручја према угрожености
од поплава, уз утврђивање дозвољеног начина коришћења сваке зоне. Ово зонирање,
односно утврђивање степена угрожености терена представља веома озбиљан задатак, који
се мора базирати на адекватним топографским, хидролошким и хидрауличким подлогама и
прорачунима.
Утврђивање плавних зона дуж водотока ствара могућности за процену потенцијалних штета
од поплава различитих вероватноћа појаве, умањење последица поплава, планирање
противпоплавних мера и радова, утврђивање основа за примену политике осигурања од
поплава, решавање евентуалних судских спорова и друге намене.
Битна одлика зонирања мора бити учешће јавности, јер постојећи и потенцијални корисници
инундација морају бити упознати са степеном угрожености делова терена на коме живе или
на коме мисле да граде. Од нових корисника, који траже дозволу за градњу на поплавом
угроженом терену, могуће је и оправдано захтевати пуне економске премије за осигурање
против штета од поплава. Тиме би будући корисник могао да у потпуности сагледа величину
ризика од поплава и реално оцени исплативост улагања. Истовремено, грађевинским
прописима треба предвидети услове изградње објеката у плавним зонама. У циљу смањења
штета од поплава, треба предвидети мере противпоплавног обезбеђења појединачног
објекта (слика 16.20) или групе објеката (слика 16.21).

206
16.6.2 Реалне и потенцијалне плавне зоне

Ризик од поплава се битно разликује у појединим деловима речне долине.


Незаштићени делови, које увек плаве велике воде, називају се реалне плавне зоне.
Овакве су површине присутне углавном у долинама мањих водотока, без изграђених
заштитних система, које се могу поделити на два битно различита дела: зону проточне
инундације и зону непроточне (ретензионе) инундације (слика 16.19).
Велике воде у проточном делу инундације имају динамички утицај, јер се ту при великим
водама одвија течење са великим брзинама, уз масовно кретање речног и површинског
наноса (слике 16.14 и 16.15).
У проточном делу речне долине не треба дозволити никакву нову изградњу. У непроточној
инундацији изградња нових објеката може бити дозвољена под условом да је обезбеђена
противпоплавна заштита објеката (слика 16.20) или насипање терена (до прописане коте
приземља или сутерена за стамбене објекте).
1. ниво меродавне велике воде
2. ниво меродавне велике воде повишен
услед изградње на инундацијама
3. ниво заштите од поплава (ниво 2 +
заштитна висина)
4. граница плављења
5. граница течења
6. основно корито водотока
(А) зона непроточне (ретензионе)
инундације
(B) зона проточне инундације

Слика 16.19: Подела речне долине на проточни и


ретензиони део

Слика 16.20: Локална заштита објекта

Слика 16.21: Локална заштита групе објеката

207
Потенцијално плавне зоне су површине заштићене од поплава пасивним или активним
мерема заштите. Оне би биле плављене у случају појаве веће воде од усвојене "меродавне"
или услед отказа система заштите (због грешака у пројектовању и извођењу, лошег
одржавања итд.). У случају отказа насипа, утицај на плављене објекте је статички – мале
брзине воде, већа дубина и дуго трајање (слике 16.16, 16.17. и 16.22).

Слика 16.22: Поплављено подручје у приобаљу реке Тамиш, 2005. године


Зонирање терена према степену потенцијалне опасности треба извршити за сваку брањену
касету. Уколико је могуће, треба избећи изградњу нових насеља и нових инвестиционих
објеката у потенцијално плавним зонама, јер се тако само повећавају потенцијалне штете.
Картирање ризика могу допринети формирању јавне свести о чињеници да ни један објекат
не може гарантовати потпуну заштиту од било које велике воде. Карте ризика треба
формирати и за сва подручја низводно од високих брана. Обележавање плавних зона и
едукација становништва у речним долинама низводно од брана су неопходни, јер не треба
дозволити (интензивну) изградњу на овим површинама.

16.6.3 Израда и коришћење карата плавних зона

Картирање ризика од поплава је област у којој је у последње две деценије дошло до великих
помака, пре свега у погледу могућности које нуде информатички алати у оквиру географских
информационих система. Из овог разлога, геоинформатика као геодетска дисциплина добија
значајну улогу у водно-еколошким анализама. ГИС омогућава да се многе анализе унутар
целокупне анализе ризика од поплава одвијају много детаљније (слика 16.23).

Слика 16.23: Пример зонирања речне долине


Према Европској Директиви о поплавама, земље су обавезне да израде:
- карте угрожености од поплава и
- карте ризика од поплава.
Ове карте представљају ефикасну алатку за информисање, као и корисну основу за
утврђивање приоритета и будуће техничке, финансијске и политичке одлуке које се односе
на управљање ризицима од поплава. На њима се приказују могуће штетне последице
различитих сценарија поплава, укључујући информације о могућим изворима загађивања
животне средине. Након израде карата плавних зона, потребно је израдити планове

208
управљања ризицима од поплава да би се избегли или смањили штетни утицаји поплава на
разматраном подручју.
Израда карата је озбиљан и скуп задатак, тако да се ограничава само на подручја за која се
у Претходној процени ризика од поплава закључи да ризик од поплава постоји или се може
очекивати. Зато Претходна процена ризика од поплава има посебан значај. Она се ради за
све сливове на територији државе, али на знатно мањем нивоу детаљности, на основу
расположивих или лако доступних података и уз примену ГИС технологије.
Карте плавних зона се користе за више намена (систематизоване у табели 16.1).

Табела 16.1: Карте плавних зона


Врста карте Коришћење
Прелиминарна 1. Формулисање политике управљања поплавама
2. Развој програма за израду детаљнијих карата
(индикативне карте плавних зона – слика 16.24)
Генерална 1. Планирање начина коришћења земљишта
2. Планирање управљања поплавама на сливу
3. Опште упозорење јавности – карте угрожености од
поплава (слика 16.25)
Детаљна 1. Анализа ризика од поплава – карте ризика од
поплава (слика 16.26)
2. Приправност
3. Операције спашавања и санације (слика 16.27)

Слика 16.24: Индикативна карта плавних зона

209
Карте угрожености од поплава (слика 16.25) садрже:
- границе плављења великим водама различитих вероватноћа/повратних периода
- дубину воде у појединим зонама
Раде се у размери 1:10.000 до 1:100.000.

Слика 16.25: Карта угрожености од поплава за 1000-годишњу и 20-годишњу велику воду

210
Слика 16.26: Карта ризика од поплава за 1000-годишњу велику воду
Карта ризика на слици 16.26 садржи само основне индикаторе ризика, а пре свега број
угрожених становника и најважније инфраструктурне објекте. Методологије за процену
ризика од поплава се разликују од земље до земље. Једна од најинтересантнијих је
Швајцарска, где се у зонама означеним црвено сматра да је знатна опасност за објекте и
људе, тако да није дозвољена нова градња. У плавој зони је дозвољена изградња уз
поштовање ограничења, док је за жуту зону важно само да становништво буде упознато са
тим да живи у зони у којој постоји слаба опасност од поплава.

ИНТЕНЗИТЕТ:
Статички (дубина)
Јак h > 2m
Средњи 2m > h > 0,5m
Слаб h < 0,5m
Динамички (брзина x дубина)
2
Јак v x h > 2 m /s
Средњи 2m2/s > v x h > 0,5m2/s
Слаб v x h < 0,5 m2/s
Интензитет

3 100 300 1000


Вероватноћа
0

Слика 16.27: Карта ризика од поплава (Швајцарска)

211
16.7 ОДБРАНА ОД ПОПЛАВА НА НАСИПИМА

Насипи су сигурно најстарији и још увек најраширенији вид заштите од поплава у


равничарским пределима и речним долинама и још дуго ће бити основни вид заштите од
поплава. Због тога су активности, радови и мере које треба спроводити на насипима пре, у
току и после проласка великих вода врло значајне и од њиховог адекватног спровођења
зависи успешност одбране од поплава.
Веома често се наилази на мишљење да је довољно изградити одбрамбене линије и
одржавати их у мери потребној за очување њихове целовитости. Међутим, то ни приближно
није тачно. Одбрамбени насипи су грађени и дограђивани у дугом временском периоду, са
различитим технологијама и материјалима и различитим степеном заштите. Те одбрамбене
линије често имају веома велике слабости, које се показују током проласка поплавних
таласа. Због тога мора постојати техничка служба која има задатак да уочи слаба места на
насипима и предузме одговарајуће интервентне мере. Наравно, улога техничке службе није
иста на свим одбрамбеним линијама, већ првенствено зависи од трајања поплавних таласа
на водотоку. На одбрамбеним линијама дуж водотока са веома кратким трајањем поплавних
таласа, превасходни циљ активности и мера је очување целовитости одбрамбене линије,
мада и ту постоји потреба за одређеним обимом интервентних радова. На водотоцима са
веома дугим трајањем поплавних таласа, одбрамбени насипи се претварају у гомиле блата
којима је потребна "интензивна нега" да би се очували "у животу" и заштитили приобаље од
поплаве. Стога је ту основни услов за успешну одбрану од поплава присуство стручне
службе за одбрану, која је способна да благовремено уочи негативне појаве на одбрамбеној
линији и опремљена да у критичном тренутку предузме одговарајуће интервентне мере.

16.7.1 Заштита од преливања

Служби за одбрану од поплава су унапред познате деонице одбрамбене линије на којима се


може појавити опасност од преливања. Служба је обавезна да прати пораст и прогнозу
водостаја и на време упозори на опасност од преливања насипа на деоницама
идентификованим на бази техничке документације. У случају да постоји опасност од
преливања, доноси одлуку о благовременом предузимању мере надвишења насипа или
неке друге мере (узбуњивање, евакуација и сл.), уколико оцени да надвишење насипа неће
бити довољно успешна мера.
Опасност од преливања се може појавити и:
- на локалитетима где одбрамбена линија нема потребну висину из различитих
разлога (поддимензионисан насип, привремено снижење због радова и сл.). Чест је
случај, нарочито у насељеним местима, да су поједини локалитети на одбрамбеној
линији нижи из функционалних разлога (прелази, силазне рампе, отвори за
степеништа и сл.). Ови локалитети морају бити евидентирани у техничкој
документацији, тако да се на њима могу на време предузети потребне мере
затварања;
- на бујичним водотоцима, уколико дође до стварања препрека у протицајном
профилу (нарочито на мостовима) и неочекиваног повишења нивоа;
- због повишења нивоа воде насталог стварањем ледених баријера;
- на каналисаним водотоцима, уколико се, због квара, затварачи на уставама или
бранама не могу благовремено отворити при наиласку поплавног таласа. Слично
томе, подизање воде изнад очекиваног нивоа се може десити и услед принудног
затварања затварача (у хаваријским случајевима) или диверзије.
Генерално надвишење круне насипа је најсигурнији начин заштите од преливања, који
трајно повећава сигурност одбрамбене линије и истовремено решава проблем саобраћаја
по насипу. Међутим, овај вид интервенције захтева доста времена за извођење, најчешће је
дужина деонице ограничена због теренских услова, а рад се мора прекидати у случају лоших
временских услова.

212
Израда "зечијих" насипа на круни одбрамбеног насипа је најчешћи вид заштите од
преливања. Релативно мала количина материјала уграђеног у "зечији" насип може издржати
водостај који круну насипа надвишује за 20-30cm (изузетно и за 50-60 cm), што може бити од
изузетног значаја за заштиту брањеног подручја.
Основни материјал за израду "зечијих" насипа су вреће напуњене песком или земљаним
материјалом који се налази на лицу места (слика 16.28). Мала количина материјала,
упакована у вреће и уграђена у привремену конструкцију, може у потпуности да обави
функцију заштите и удовољи постављеним захтевима. Добре стране конструкције од врећа
су добра отпорност од ерозије таласима, велика отпорност на клизање (могу се градити чак
и вертикални зидови), могућност коришћења разних материјала за испуну, који се увек могу
наћи на лицу места, лака манипулација и могућност уградње и при лошим временским
условима, као и на расквашеном насипу, када се механизацијом не може радити, док су
лоше стране: потреба за великим ангажовањем радне снаге за пуњење и уградњу врећа
(слика 16.30), привремено и најчешће само једнократно коришћење. Коришћење врећа у
одбрани од поплава није јефтино (због цене самих врећа и трошкова рада на уградњи).
Међутим, овај начин се користи само у изузетним случајевима, у циљу спречавања штета
великих размера, тако да је увек исплатив.
Најпростији облик "зечијег" насипа је од једног реда врећа, које се полажу на претходно
очишћену подлогу (уклоњена трава и блато) на небрањеној ивици круне насипа. Насип од
једног реда врећа се користи када одбрамбену линију треба надвисити за 10-15 cm на
великој дужини. Са унутрашње стране "зечијег" насипа се додаје још извесна количина
земљаног материјала, ради бољег заптивања са подлогом и између врећа.
Ако је потребно веће надвишење насипа, могу се поставити два, па и више редова врећа по
висини (слика 16.29). У том случају и основа "зечијег" насипа мора бити шира, са два или
више редова врећа. Вреће се постављају тако да су спојнице између суседних редова по
ширини и по висини увек смакнуте (као зид од опеке).
Вреће се најчешће пуне материјалом на позајмишту и транспортују до места уградње
камионима или тракторима са приколицом, као и материјал за баласт иза врећа. За то је
услов добра проходност за механизацију по круни насипа.
Када круна насипа није проходна (оштећена круна или лоши временски услови) или нема
времена за довоз материјала из позајмишта, материјал за израду "зечијег" насипа се узима
са лица места. Материјал се скида са круне према брањеној страни насипа, пуне вреће и
постављају на небрањену ивицу круне.
Када нема врећа или времена за њихово пуњење јер непосредно прети преливање, "зечији"
насип се изводи без врећа, од земљаног материјала који се узима са круне са брањене
стране и уграђује у насип на небрањеној ивици круне. Овај начин заштите се примењује
само изузетно (у крајњој нужди), на насипима дуж водотока са кратким трајањем поплавних
таласа, јер онемогућава саобраћај по насипу (осим пешачког).

Слика 16.28: Зечији насип постављен на Слика 16.29: „Зечији“ насип постављен на
уређеној обали насипу недовољне висине

213
Слика 16.30: Пуњење и постављање врећа захтевају велико ангажовање радне снаге
На одбрамбеним линијама у насељеним местима често постоје локалитети на којима су из
функционалних разлога остављени отвори (силазне рампе, укрштања, степеништа). Ове
локалитете у време наиласка поплавних таласа треба затворити. Најбољи начин затварања
отвора је помоћу за то предвиђених помоћних затварача (по правилу у виду гредичних
загата, који се монтирају у бочне вођице – слика 16.31). Отвори већих ширина отвора се
деле на два, па и више распона, помоћу монтажних стубова који се постављају у
припремљена лежишта и анкерују. Гредични загати могу бити дрвени или челични, а
монтажни стубови су по правилу челични. И греде и стубови се чувају у магацинима и
монтирају по потреби. У случајевима када помоћни затварачи нису предвиђени или их нема
из било којих разлога, отвори се затварају врећама.

Слика 16.31: Затварање пролаза испод пруге


Напред описани начини заштите од преливања су традиционални и примењују се веома
дуго. Настојања да се заштита насипа од преливања осавремени своде се на пројектовање
погодног типа монтажне конструкције, чија примена скраћује време потребно за надвишење
одбрамбене линије и смањује учешће радне снаге у изградњи.
При пројектовању монтажне конструкције постављају се два основна проблема: како
хоризонталне силе хидростатичког притиска пренети на тло и како обезбедити заптивање у
подножју конструкције и на спојевима између појединих делова.
Једино могућ начин преношења хоризонталних сила на тло је гравитационо (сопственом
тежином конструкције), јер никакво анкеровање за тло, које би могло примити затежуће силе,
није могуће извести за кратко време и на рационалан начин. То упућује на избор
конструкције која има довољну тежину да обезбеди силе отпора трењем. Међутим, тешка
конструкција је скупа и захтева доста времена за превоз и монтажу. Проблем је решен тако
што се за обезбеђење потребне тежине конструкције користи вода, на један од следећих
начина:
- монтажна конструкција је лака, али је тако конструисана да се може пунити водом,
чиме се обезбеђује потребна тежина,
- монтажна конструкција је тако обликована да постоји и вертикална компонента
хидростатичког притиска усмерена на доле, која повећава оптерећење тла, односно
отпор трења.

214
У наставку су дати примери различитих типова монтажних конструкција, које се користе у
свету.
Кутије од синтетичког материјала пуњене песком или земљом (слика 16.32) или водом
(слика 16.33) се могу користити за брзо формирање одбрамбене линије, уколико је могућа
примена тешке механизације за њихово постављање и пуњење. Користе се само на обали, а
не за повећање висине насипа јер би их велика тежина баријере могла оштетити.
За нешто веће висине и неограничену дужину "зечијег" насипа може се користити монтажна
конструкција у виду привременог загата. Конструкција се састоји од троугластих рамовских
носача од поцинкованог лима (на међусобном одстојању од 1-1,2 m), преко којих се
постављају дрвене палете и поливинилска фолија (слике 16.34 и 16.35). Како је положај
палете кос у односу на воду, уз тежину конструкције на подлогу делује и значајна вертикална
компонента хидростатичког притиска, што повећава отпор на трење. У целини, конструкција
је врло једноставна и практична. Добре особине конструкције су: мала тежина, стабилност
на клизање обезбеђује сама вода, а може се монтирати веома брзо.
За "зечије" насипе мање висине користе се дугачке вреће од синтетичког материјала
(пречника 80-100 cm, дужине 12-15 m) које се полажу по траси одбрамбене линије и пуне
водом (слика 16.36). Подлогу је потребно претходно очистити и, по могућству, обликовати
лежиште за вреће. У циљу бољег заптивања, вреће се пуне само до одређене мере, јер тако
имају шире налегање и боље пријањају за тло. Низови врећа могу бити дугачки стотинама
метара. Спојеви између суседних врећа се посебно обезбеђују фолијом, уз додатно
оптерећење.
Системи бедема од алуминијумских талпи (слика 16.37) спадају у непокретне елементе за
заштиту од поплава. Могу се поставити дуж шеталишта уз обалу, али и за затварање
пролаза или повишење насипа. Састоје се од сидрене плоче израђене од племенитог челика
и учвршћене у тло, усправних челичних или алуминијумских подупирача као и водоравно
постављених алуминијумских талпи. Ради се о прилично ефикасном систему, који је скуп па
се користи углавном у градовима.

Слика 16.32: Кутије пуњене песком или


Слика 16.33: Кутије пуњене водом
земљом

Слика 16.34: Монтажна баријера са Слика 16.35: Монтажна баријера са косим


вертикалним и косим носачима носачима

215
Слика 16.37: Вертикални бедем од
Слика 16.36: Црева пуњена водом
алумунијумских талпи

16.7.2 Заштита небрањене косине насипа

Најчешћи узрок оштећења небрањене косине насипа је ерозионо дејство таласа од ветра.
Оштећења могу проузроковати и таласи од пловила, као и ерозионо дејство воденог тока.
Последица оштећења може бити клизање небрањене косине насипа, као и појачана
проквашења и процурења кроз тело насипа.
Трајна заштита небрањене косине насипа од ерозије од таласа постиже се формирањем
заштитног шумског појаса на инундацији испред насипа. Ако нема услова за узгој шумског
појаса (корито водотока у непосредној близини или трајно потопљен терен испред насипа),
небрањена косина насипа се облаже. Како је заштита насипа облагањем доста скупа, код
нас још увек постоји доста насипских деоница без облоге, које се морају штитити од таласа у
току одбране од поплава.
Традиционалан начин заштите је израда талас-брана од снопова фашина (снопови прућа,
пречника око 30 cm, дужине 3-4 m) или коба (повезане фашине, дужине 9-15 m), које се у
једном, два или три реда причвршћују за насип помоћу дрвених колаца (пречника 6-8 cm,
дужине 1,5 m).
У недостатку ове специјалне конструкције, користе се различите врсте пластичних фолија
или неткани текстил који се полажу по косини насипа у зони уреза воде. Ове облоге се за
косину насипа причвршћују специјалним клиновима и оптерећују врећама напуњеним песком
или неким другим земљаним материјалом да их таласи не би подизали.

16.7.3 Заштита од продора воде кроз тело насипа

Проквашење настаје кад процедна линија кроз тело насипа избије на брањену косину
насипа. Време појаве зависи од дужине трајања високих нивоа воде, као и геомеханичког
састава и квалитета материјала уграђеног у насип (слика 16.38). Процедна линија се најпре
јавља у ножици насипа, а затим се постепено подиже до банкине, па и изнад (слика 16.39).
Повећани порни притисци у овој зони могу изазвати клизање брањене косине насипа. Појава
проквашења насипа се може благовремено уочити само на добро одржаваном насипу, са
уредно покошеним косинама.
После проквашења насипа долази до веће концентрације протицаја воде на привилегованим
местима, односно до процурења кроз тело насипа. Ова појава је опасна због процеса
суфозије, односно изношења материјала из тела насипа.
Концентрична процурења кроз тело насипа постепено прерастају у изворе (слика 16.40).
Процес је прогресиван, па бистри извори постају мутни услед изношења материјала. Ако се
процес не заустави, неминовно долази до великих деформација, које испровоцирају
клизања, а затим и појаву продора кроз тело насипа.
До продора може доћи и ако се успостави директан ток воде кроз тело насипа, у облику
кратера који се постепено проширује. Ова појава се може десити на лоше одржаваним

216
насипима, на којима разне животиње (бизамски пацови, лисице, кртице и др.) стварају своја
станишта, која отварају привилеговане путеве за продор воде кроз тело насипа.

Слика 16.38: Процурење кроз тело насипа и тло на коме је насип фундиран

Основна правила за интервентне радове на заштити од продора воде кроз тело насипа
су:
а) Све интервенције на небрањеној страни насипа изводе се у циљу спречавања или
смањења улаза воде у тело насипа (дакле, у смислу заптивања),
б) Све интервенције на брањеној страни насипа изводе се у циљу брзе и контролисане
евакуације воде која је већ продрла у тело насипа.
Могуће су следеће интервенције:
1. Израда екрана на небрањеној косини насипа. Уколико су запажене појаве
проквашења, процурења и извора, могу се применити различите мере на небрањеној
косини насипа. Најједноставнији начин је киповање земљаног материјала у воду, по
косини, које има за циљ заптивање улазних пора на небрањеној косини насипа. Други
начин заштите је полагање пластичне фолије по небрањеној косини насипа, која се
затим оптерећује врећама напуњеним песком или другим земљаним материјалом. На
деоницама насипа на којима су запажена јача процурења, треба потражити улаз воде
и покушати са затварањем улаза напуњеним врећама, које се полажу по небрањеној
косини. Фолију и вреће полаже екипа гњураца, уколико је на располагању или се
формира набачај од веће количине врећа. Услов за све интервенције је добро
одржавана косина насипа.
2. Израда противфилтрационе завесе по ивици круне насипа са небрањене стране.
Извођењем завесе од специјалних лаких челичних талпи до дубине од најмање 2 m
испод подножја насипа, постиже се и већа сигурност од лома тла испод насипа.
3. Ињектирање се примењује ако постоје каверне у телу насипа или у тлу испод
насипа. Изводи се у зони према води, најчешће дуж ивице круне насипа са
небрањене стране. Као ињекциона маса користи се бентонит.
4. Израда дренажа на брањеној косини насипа. Када се на брањеној косини појави
проквашење, то је знак да је процедна линија кроз тело насипа избила на површину.
Чак и ако нема изразитих процурења, тада је потребно урадити дренажу да би се
вода из тела насипа одвела на контролисан начин. Истовремено, овом мером се
постиже и обарање процедне линије, уз снижење порних притисака и смањење
опасности од клизања косина. Дренажа се изводи тако што се ископа један подужни,
хоризонтални ров дубине до 30 cm по целој дужини деонице насипа на којој су се
појавила проквашења. Од подужног рова до ножице насипа копају се одводни ровови,
на размацима 3-4 m. Ровови се испуњавају дренажним материјалом који стоји на
располагању (природна мешавина шљунка или сепарисан шљунак, туцаник и сл.).
5. Каптажа извора на брањеној косини насипа мора се извршити, поготову ако је
"мутан" (са изношењем материјала). Зона извора се откопа и испуни дренажним
материјалом, а по косини насипа се ископа одводни "шлиц", који треба, по
могућности, испунити дренажним материјалом.

217
Слика 16.39: Појава већег броја извора на Слика 16.40: Извор на брањеној страни
косини насипа насипа

16.7.4 Заштита од негативних појава у тлу са брањене стране насипа

Скоро по правилу, у равничарским пределима подлогу насипа чини повлатни слој


кохерентног материјала мање или веће дебљине, испод кога се налази водоносни слој
(пескови или шљункови). Водоносни слој у подлози насипа има директну везу са коритом
реке или се прихрањује вертикалном инфилтрацијом кроз повлатни слој у предтерену,
испред насипа. При дужем трајању високог нивоа воде у реци, у водоносном слоју се јавља
хидростатички притисак, чија пијезометарска кота надвишава коту брањеног терена.
Високи притисак у водоносном слоју са брањене стране насипа може изазвати више
негативних појава које могу угрозити стабилност насипа. То су:
- Издизање тла у целини: Ако хидростатички притисак на подножје повлатног слоја
премашује тежину повлатног слоја, долази до издизања тла у целини, које прати
изношење песковитог материјала у виду ерупције. Настаје такозвани "лом тла"
испод насипа, затим следи слегање насипа, преливање и продор.
- Појава извора: Чешћи је случај да, пре него што хидростатички притисак достигне
висину потребну за издизање тла у целини, дође до појаве процурења са
вертикалним током на горе. Јача процурења са изношењем материјала називају се
извори (слика 16.40). Процес је прогресиван, тако да се испод насипа стварају
проточни кратери, затим следи слегање насипа, преливање и продор.
Основни услов за праћење и уочавање појава у тлу са брањене стране насипа, као и за
предузимање интервентних радова и мера, је добро претходно одржавање принасипског
појаса (искрчено шибље, покошена трава).
За спречавање ових појава примењују се два начина интервенције:
- Израда баласта на брањеној страни насипа. У баласт се уграђује искључиво
водопропустан материјал. Баласт од водонепропусног материјала би био само
штетан, јер се излаз воде не може спречити, већ се проблем само премешта на
друго место. На мањим водотоцима се ретко може јавити потреба за израдом
баласта, јер поплавни таласи трају кратко.
Уместо баласта понекад се користи "водени јастук" (слика 16.41). Угрожена деоница
насипа се са брањене стране огради "зечијим" насипом и тај простор напуни водом.
На тај начин се добија потребно оптерећење и смањују излазни градијенти кроз
повлатни слој. На ободном насипу је потребно на једном месту импровизовати
прелив, како би се одвела вода која и даље притиче из подземља, иако у смањеним
количинама. Израдом баласта или "воденог јастука" решава се и проблем издизања
тла у целини и појава извора.
- Вештачко снижење хидростатичког притиска испод повлатног слоја, израдом
шљунчаних бунара. Бунари се изводе спуштањем колоне (пречника 250-350 mm)

218
кроз повлатни слој, све док не зађе у водоносни слој. После испирања, колона се
засипа шљунком или неким другим дренажним материјалом и постепено вади.
- Каптажа извора. Циљ ове мере је да се спречи изношење материјала из повлатног
слоја, а затим и из водоносног слоја, што би довело до стварања кратера. У лакшим
случајевима, пре него што почне изношење материјала, довољно је зону извора
откопати и испунити шљунком или неким другим дренажним материјалом. Ако се
појављују знаци изношења материјала, зону извора треба окружити зидом од врећа
напуњених земљом ("бунар"), чиме се подиже ниво воде на изливу и тако сманује
излазни градијент (слика 16.42). "Бунар" се подиже до висине која може да
обезбеди ниво воде потребан да се онемогући изношење материјала (подизање се
зауставља када се констатује истицање чисте воде). У тежим случајевима, када
само издизање нивоа воде у бунару није довољно да заустави изношење
материјала, унутрашњост "бунара" треба испунити шљунком или неким другим
дренажним материјалом.

Слика 16.41: Водени јастук на брањеној Слика 16.42: "Бунар" на брањеној страни
страни насипа насипа

16.7.5 Заштита обала минор корита од ерозије

Ерозија обала минор корита водотока може угрозити одбрамбени насип који се налази у
непосредној близини. Наиме, ако у току проласка великих вода повећане вучне силе
премаше критичне вредности, долази до одношења материјала са обале, поткопава се
подножје насипа и долази до клизања. Заштита се врши каменим набачајем, који се изводи
помоћу сувоземне, или, кад год је то могуће, пловне механизације.

16.7.6 Санација негативних појава у зони објеката у телу насипа

Објекти у телу насипа су увек потенцијално слаба места, чак и када се граде и одржавају у
складу са водопривредним условима. По нашим законским прописима, о објектима у телу
насипа се старају њихови власници, који најчешће немају одговарајући стручни кадар ни
интерес за то. Због тога објекти у телу насипа морају бити предмет посебне пажње службе
за одбрану од поплава, како у периоду пре, тако и у периоду одбране, када се врше
осматрања и предузимају интервентни радови или мере у случају потребе. У досадашњој
пракси забележено је више случајева продора насипа у зони објеката и безброј одбрана са
веома тешким интервентним мерама.
Објекти на насипима су најчешће уставе, црпне станице (водозахватне и водоиспусне) и
други објекти, који се укрштају са насипском линијом (нафтоводи, гасоводи, водоводи и сл.).
Најчешће негативне појаве у зони објеката у телу насипа су:
- Неисправност механизама за затварање, тако да се уставе не могу на време
затворити. Могући узрок је и заглављивање страног тела испод затварача (пањеви
и сл.);

219
- Дотрајалост главних затварача, уз недостатак или неисправност помоћних
затварача;
- Појава контактне филтрације са изношењем материјала, праћена деформацијама,
- Ерозија слапишта на изливима гравитационих устава или потисних цевовода
црпних станица. Ако су слапишта близу ножице насипа, што је најчешћи случај,
прогресивна ерозија доводи до клизања насипа, а затим и до продора,
- Појава извора у дну и на косинама доводног канала до уставе или црпне станице,
са брањене стране насипа. Ако изворе прати и изношење материјала, процес је
прогресиван, тако да може доћи до продора.
У случају да су затварачи на уставама неисправни, тако да се не могу затворити, приступа
се принудном затварању, пре наиласка поплавног таласа. Најједноставнији начин је да се
поставе помоћни затварачи, који су обавезни по водопривредним условима за изградњу
објекта. Међутим, уколико помоћних затварача нема или постоји нека сметња да се они
поставе, принудно затварање се врши на импровизован начин.
Ако је у питању квар на механизму за дизање, треба покушати да се затварач одвоји од
механизма и спусти сам, а поправка механизма се оставља за период после проласка
поплавног таласа. У случају да то не може да се изведе (због заглављивања, присуства
страних предмета и сл.), затварање се врши помоћу набачаја од врећа напуњених песком.
Ако је отвор на устави сувише велики, тако да вода проноси вреће, треба најпре преко
отвора поставити неке препреке као што су табле, стубови и сл.

16.7.7 Заштита градилишта на одбрамбеним насипима

За време извођења радова на одбрамбеним линијама по правилу долази до привременог


смањења њихове заштитне способности. Разликују се два случаја:
а) Радови се изводе на дужем потезу одбрамбеног насипа, обично у оквиру реконструкције
(појачања и надвишења). У процесу рада неминовно долази до слабљења тела насипа у
једном временском периоду (скинут хумус са брањене косине и тла на брањеној страни
насипа, привремено ослабљено тело насипа, онемогућен саобраћај по насипу и сл.), када је
његова функција битно умањена;
б) Радови се изводе на једном локалитету у самом телу насипа, где је прекинут континуитет
одбрамбене линије или ослабљено тело насипа.
Најбоља заштита је добро планирање и придржавање динамике радова. Уобичајено је да се
радови планирају тако да се на једној деоници насипа започну и заврше у једној
грађевинској сезони, што подразумева почетак рада после проласка пролећних великих
вода и завршетак пре зиме. Такође, правило је да се у време реконструкције једне деонице
насипа не започињу и радови на другим деоницама.
Заштита локалних градилишта објеката на насипу најчешће се постиже привременим
обухватним насипом испред градилишта, који може имати и нешто нижи степен заштите, под
условом да се у случају потребе може интервенисати у циљу његовог повишења и ојачања.
Ако нема простора за обухватни насип, може се применити загат од челичних талпи и
слично.
Као заштитна мера у току одбране од поплава примењује се и привремено потапање
грађевинске јаме, у циљу смањења излазних градијената. У том случају се радови на
градилишту морају прекинути. У зонама локалних градилишта се примењују и друге врсте
интервенција, као што је израда завеса или система иглофилтера.

16.7.8 Ванредне мере

Уколико се у току трајања поплавног таласа на појединим деоницама или локалитетима


насипа констатују слаба места и оштећења, њихова се санација, одговарајућим
интервенцијама мањег или већег обима, мора спровести у оквиру оперативне одбране од
поплава.

220
На бази перманентног праћења стања насипа и хидролошких прогноза о развоју поплавног
таласа, може се дати процена сигурности насипа с обзиром на различите утицаје. Са
одређеном сигурношћу се може предвидети настанак критичног стања, услед неког
неповољног утицаја, на одређеном локалитету и по времену. На бази идентификованог
меродавног утицаја, који угрожава стабилност насипа, пројектују се санационе мере, које
треба извршити у одређеном року. Како се у случају изостанка или неадекватне примене
мера оперативне одбране од поплава на критичном локалитету могу очекивати плављење и
огромне штете у брањеном подручју, за санацију уоченог слабог места на насипу -
потенцијалног места пробоја улажу се велики напори, без обзира на трошкове. Међутим,
пробој насипа се понекад не може спречити, без обзира на предузете мере. У том случају се
предузимају, најпре, радови на спречавању ширења и евентуалном затварању бреше.
Уколико овакав покушај не успе, започиње формирање локализационе линије и организација
одбране на њој. По проласку поплавног таласа неопходно је омогућити евакуацију воде из
поплављеног подручја и, на крају, извршити санацију пробоја и испуста на одбрамбеном
насипу.
Затварање пробоја насипа је изузетно тешка операција, која је у досадашњим одбранама
од поплава више пута безуспешно покушавана. Наиме, на месту пробоја насипа, услед
велике денивелације, настаје бурно течење воде, које изазива брзу и снажну ерозију самог
насипа и околног тла. Међутим, развој опреме и технологије данас омогућује ограничавање
ерозије на месту пробоја, па и затварање мањих пробоја насипа (које се предузима уколико
водостаји у реци имају тенденцију опадања).
Затварање пробоја насипа је веома сложен посао, те се стога изводи само ако је угрожено
велико подручје и уколико је одбрана дуготрајна. Уколико је брањено подручје мање, изводе
са само радови на ограничавању ширења пробоја. Ограничавање ширења пробоја насипа је
изузетно значајно, јер се на тај начин смањује дотицање воде у поплављено подручје и
продужава време пуњења басена. Ограничење ширине пробоја се постиже осигурањем
бокова и дна на месту пробоја (слика 16.43). За осигурање бокова насипа се користе:
- Камени набачај или вреће пуњене песком;
- Оплата која се поставља на боковима пробоја (тако да обухвати три стране) и
анкерује у здрав део насипа;
- Шипови који се побијају један уз другог. Шипови и оплата се морају заштитити од
подлокавања, тако што се уз ножице са предње и задње стране постављају
фашине, пуњене вреће или камен.
- За осигурање дна се користе ломљени камен, пуњене вреће или ролирани теписи
од ломљеног камена у жичаном повезу.

Слика 16.43: Пробој насипа


Мали пробоји (ширине 10-15 m) се, уколико дубина воде не прелази 0,6 до 1,5 m, могу
затворити на један од следећих начина:
- Побијањем оплате од бокова ка средини пробоја. Уз оплату се одмах поставља
камен, фашине или вреће пуњене песком или земљом;

221
- Бацањем међусобно повезаних пуњених врећа, од којих се ствара преграда преко
које се затим насипа материјал;
- Потапањем оптерећених фашинских мадраца, тоњача, мањих пловних објеката
оптерећених каменом и слично.
Затварање већих пробоја насипа (ширине веће од 15 m, а при дубинама воде већим од
2,0 m) је знатно теже, јер се сваки пробој веома брзо шири. У овом случају је могуће
интервенисати само са воде, изградњом кружног (обухватног насипа) око места пробоја, са
пречником који је најмање 3 пута већи од ширине пробоја.
Вештачки пробој насипа у циљу пуњења "нужне" ретензије се изазива минирањем насипа
или просецањем помоћу багера, тако да дође до преливања насипа и даљег спонтаног
рушења.
Изградња локализационих насипа је неопходна у случају пробоја прве одбрамбене линије.
ради се по унапред припремљеној техничкој документацији, у којој су дефинисани траса и
габарити насипа.
Локализациона линија се гради у ванредним условима, уз укључење свих расположивих
грађевинских капацитета, механизације, људства и опреме, као и цивилне заштите и
становништва из угроженог подручја. Изградњу локализационе линије треба да води више
стручњака грађевинске струке, који се ангажују на подједнаким деоницама насипа, како би
њихова изградња текла истовремено.
Рад на изградњи локализационог насипа се одвија у следећим фазама:
- утврђивање трасе и преношење кота са мреже на терен,
- обележавање ширине стопе насипа и чишћење површине,
- фундирање и изградња насипа.
Тип и начин извођења насипа секундарне одбрамбене линије зависе од дужине
расположивог времена, теренских услова, као и средстава, материјала и опреме којима
служба и други учесници у одбрани од поплава располажу. За извођење се, зависно од типа
профила, примењује механизација, људска радна снага или комбиновано.
Најчешће се изводе земљани насипи. С обзиром на обим радова и ограничен рок изградње,
овај тип насипа је најбоље изводити уз помоћ механизације. То је могуће само у случајевима
када теренски услови омогућавају приступ механизацији, док је на неприступачнијим
деловима терена неопходно ангажовање великог броја радника за извођење насипа.
С обзиром да и локализациони насипи треба да задовоље основне параметре сигурности,
за њихово извођење се користи материјал прашинасто-глиновитог састава, погодне
влажности. Најповољнији случај је да у близини насипа постоји позајмиште оваквог
материјала, док се у супротном он мора довозити са стране.
Најквалитетнији начин извођења је насипањем материјала "с чела", по целој ширини круне,
јер се тада транспортна механизација са пуним теретом креће по већ насутом материјалу и
тиме истовремено врши збијање материјала у насипу.
Због краткоће времена и других неповољних услова, у пракси се локализациони насипи
најчешће граде од земљаног материјала ископаног са лица места, у небрањеном делу
терена. Материјал се, затим, попречним транспортом - уз помоћ булдозера гура и обликује у
насип. Само у случају да нема простора за позајмиште или квалитет материјала не
одговара, потребно је обезбедити његов довоз са позајмишта одговарајућом транспортном
механизацијом.
Други начин за извођење насипа секундарне одбрамбене линије је од врећа пуњених песком
или земљаним материјалом, на деоницама кроз насељена места.
Локализациони насипи су веома изложени дејству воде јер немају травни покривач, а
понекад су, због журбе, и несолидно изграђени (слабо фундирање, набијање земље и др.).
На локализационим насипима је, стога, потребно организовати интензивну одбрану, која се
састоји у сталном праћењу стања насипа и хитном извођењу радова на санацији уочених
недостатака. На локализационим насипима се најчешће јавља проквашавање и

222
процуривање, које се санира дренирањем, постављањем филтарских материјала или
проширењем тела насипа. За то се масовно користи људска радна снага.
Следећи проблем, који се често јавља услед непостојања травнатог покривача на
новоизграђеном насипу, је расквашавање и површинска ерозија од кише. Санација се
постиже земљаним материјалом, џаковима и филтарским материјалом, који се уграђују у
ослабљена места.
Евакуација воде из поплављеног подручја. Ниво воде у поплављеном подручју се
формира у зависности од коте воде у реци на месту пробоја. Уколико је пробој насипа
настао на узводном делу дуже деонице насипа, ниво језера на низводном делу поплављеног
сектора може бити знатно виши од нивоа воде у реци. Тада је нужно на низводном делу
минирати насип и тако испустити воду из залива, чиме се постиже снижење нивоа воде у
језеру и растерећење локализационе линије. Ако је пробој насипа настао на низводном делу
деонице насипа, нема непожељне денивелације између нивоа у заливу и у реци, тако да
отварање насипа није потребно.
По проласку таласа великих вода, за евакуацију вода из ниских делова поплављеног
подручја се користе постојећи системи за одводњавање или се насип отвара на најнижем
делу терена, како би вода гравитацијом отекла у реку (слика 16.44).
Потребан пресек за истицање воде из брањеног подручја се одређује на основу процене
дотицаја кроз активан пробој или прорачуном, за одређену запремину воде у заливу и
одређено време које је усвојено као рок за санацију поплављеног подручја. Када је одређен
потребан пресек на месту истицања, на основу денивелације нивоа воде у реци и језеру се
одређује дужина на којој треба отворити (минирати) насип. За ову дужину се одређују
потребна експлозивна пуњења, њихов размак, дубина укопавања, обим радова, потребно
људство и др.

Слика 16.44: Испуштање воде из поплављеног подручја


Санација пробоја и испуста. Континуална одбрамбена линија се, након проласка
поплавног таласа и испуштања воде из поплављеног подручја, успоставља поновним
затварањем отвора у насипу (пробоја и испуста). У склопу затварања насипске линије
потребно је извршти и санацију ерозије тла око насипа, која је настала при преливању
насипа или при испуштању воде из поплављеног подручја. Посебна пажња у овим радовима
се посвећује остварењу везе постојећег насипа узводно и низводно од пробоја са новим
делом насипа.

223

Das könnte Ihnen auch gefallen