POSEBNA IZDANJA

COPYRIGHT 2017 Besna kobila

ZA IZDAVAA
Goran Lakievi

UREDNIK EDICIJE
Predrag Mladenovi

GRAFIKI UREDNIK
Milo Trajkovi

LEKTURA
Sran Jovanovi

ILUSTRACIJA NA NASLOVNOJ STRANI

Dejan Atanackovi

FOTOGRAFIJA AUTORA
ore Odanovi

TAMPA
Forma B, Beograd

TIRA
1500 primeraka

IZDAVA
IP Besna kobila
Branka Peia 20, Zemun
Tel. / fax: 011 261 50 60
info@besnakobila.co.rs

Sva naa izdanja moete naruiti i putem naeg sajta

www.besnakobila.co.rs
 Dejan atanackovic

LUZITANIJA
 Moj je ivot maglovit, i kad
god nastanu duge jesenske kie s
namrtenim, mutnim nebom i bla-
tavom zemljom, mene obuzme ne-
odoljiva tuga i nemio, potajan bol
koji me silno i nemilosno razdire.
Tada me dua zaboli i srce zaeli da
se ukloni negdje daleko, daleko ispod
ovog sumornog, tekog neba.

Petar Koi, U magli

 N., poznati istraiva severnih morskih prostranstava, obavestio
je javnost godine 1912, ubrzo nakon nesrenog potapanja Titanika,
o svom neobinom saznanju povodom ledenih bregova. Bio je to,
naime, prvi istraiva koji je ustanovio odnos vidljivog i nevidljivog
dela ledene mase, te zakljuio da nadvodni deo uvek stoji u odno-
su na podvodni u srazmeri jedan prema osam. To meutim nije
bilo sve. Odvani pustolov, na konferenciji za novinare, objavio
je da se u svakom ledenom bregu, tanije u onih skrivenih sedam
osmina, zapravo krila po jedna izvrnuta kua. Bile su to kue raz-
novrsnih epoha i oblika, tvrdio je N., koji se, tokom podvodnog
istraivanja, svojim oima, tanije kroz vizir svoje ronilake kacige,
uverio u njihovo postojanje. Nedaleko od arhipelaga L., pod vodom
se, kako je N. tvrdio, pred njime ukazao itav jedan grad koji je
plutao naglavake. To je saznanje pronicljivom N-u smesta pruilo
nesumnjiv uvid u prirodu i poreklo ledenih bregova jer, kako e
ubrzo ustanoviti, nije bilo ledenog brega koji u svome podvodnom
trbuhu nije nosio po jednu takvu kuu. Ledeni breg, saoptio je N.
zauenim predstavnicima tampe, nastaje kada na ostrvu R. za-
vlada tako hladna zima da se katkad itavo ostrvo smrzne i zima
proguta brojne kue, koje se, naputene i obavijene ledom, izdignu
i odvoje od tla, te ubrzo skliznu niz strmu obalu i nestanu u moru.
Poneke su kue bile uistinu ogromne, kae N., prave viespratne
palate (zamislite, uostalom, kakva se grdosija, srazmerno gledano,
krije ispod ledene mase koja se nad vodom uzdie nekoliko desetina
metara), druge su bile sasvim skromne, kuice i straare, omanji
konaci i vikendice, i u svakoj je kroz prozore i zastakljena vrata N.
osmatrao lepo ouvane stvari, kredence i ifonjere, fotelje i lustere,
ipkane zavese, biblioteke i igrake, posue i bokale, stvari to su,
nekim udom neokrnjene, naglavce plutale sobama, kao da pleu.
Tako je, pred jednim kuerkom, N. dugo i zadivljeno osmatrao au
tako tananog stakla da se naizgled na dodir mogla rasprsnuti, i ta je
aa lako kuckala o staklo prozora, kao da ga doziva. U tim se so-
bama, saoptava na kraju N., krila najvea tajna: tajna naputene
kue. Bila je to tajna tako velika i strana da je nekom posmatrau,
na primer N-u, moralo biti gotovo svejedno da li je re o dvorcu
ili brvnari. Toliko je njihova tajna bila duboka. I sada, novinari
osmatraju N-ov zamiljen i setan lik, jer on se nekako neobino
uutao, kao da mu je najednom saznanje o postojanju izvrnutih po-
dvodnih gradova i poreklu ledenih bregova sasvim nevano spram
te krhke, plutajue ae.
1
POETKOM XX VEKA beogradski Dom za s uma siave bio je
neobina i napredna institucija. U vreme kada je u njega prvi
put stupio doktor Duan Stojimirovi, goste je doekivao odbor
sainjen podjednako od bolnikog osoblja i pacijenata. Svako je
imao svoje zaduenje i obavezu, nije bilo nadreenih u strogom
smislu te rei, a ve je pogled na vrt bogat povrem i cveem,
te na sve uposlene u svrhu njegovog odravanja, ukazivao na
poseban pristup bolesniku. Zabranjene su bile terapijske metode
poput uranjanja pacijenta u vodu i polivanja hladnim tuevima,
tada sasvim este prakse u mnogim gradovima Evrope i Amerike
s kojima se uobiajeno povezuje napredak psihijatrijske nauke.
Vezivanje pacijenata za krevet i, uopteno govorei, fiziko
ograniavanje slobode, inilo se samo u sluajevima najteih
krajnosti. U duhu vremena, osoblje i pacijenti okupljali su se
u horskom pevanju u pratnji klavira koji je bio deo zavetanog
inventara doktora Romite, prebeglog karbonara iz Pijemonta,
ija je izriita elja bila da se njegov dom, u narodu poznat kao
Doktorova kula, po svoj prilici verna kopija jedne seoske vile u
severnoj Italiji, upotrebi za leenje, tada svakako najizazovnijih,
klinikih sluajeva histerije, hipohondrije, melanholije i bro-
jnih neimenovanih psihoza. A o tome da je doktor Romita ve
nasluivao brojne greke u ishitrenoj dijagnostici svoje epohe i
traio saveznika u vremenu koje neumitno razotkriva istine, sve-
10 LU Z I TA N I J A

doio je i tajanstveni natpis urezan u potpornu gredu, u samom

sreditu velikog salona u prizemlju, jedna jedina re uobliena
elegantnim floralnim motivima: Pazienza. Nekoliko decenija
kasnije, u ovoj istoj sali, godine 1909, doktor Stojimirovi usta-
novio je svoju uvenu moralno-terapeutsku praksu predavanja,
upuenih pacijentima i osoblju, na svakojake teme, no iznad
svega predavanja posveena raznovrsnosti drutvenih zajednica,
njihovih razliitih organizacija i struktura. Nije bilo neuobia-
jeno da, na primer, Stojimirovi posveti i cela dva sata razma-
tranju idealnih gradova, utopijskih drava, ili vetakih jezika,
po svoj prilici u potpunosti zaokupljen stavom da budunost o-
veanstva lei u sveobuhvatnim ideolokim principima, te da je
ovekova srea u najveoj meri ostvariva pravilnom i doslednom
primenom uobliavajuih ideja. Potpunosti radi, Stojimirovi je
svoja predavanja obilato potkrepljivao grafikonima i crteima na
crnoj kolskoj tabli, a neretko se koristio jo jednim korisnim
predmetom preostalim iz imovine italijanskog lekara, gloma-
znim projektorom slika lanterna magica s poetka XIX veka,
koji se, mada adaptiran za elektrino napajanje, pogodno mogao
upotrebiti i paljenjem prvobitno ugraene uljane lampe, pod
ijim su se svetlosnim snopom pred publikom ukazivale runo
bojene fotografije i reprodukcije Urbina i Pijence, tvrave Pal-
manove i Furijeovih falanstera, prikaza Kampanelinog Grada
sunca i Morove Utopije.

Svakako je ta sasvim neobina organizacija ove bolnice s

poetka veka, poput kakvog izdvojenog utopijskog drutva, do-
prinela da se ve poetkom prve a potom i druge austrougarske
opsade Beograda, ovoj instituciji istovremeno posveti panja i da
se prepusti sudbini u zavisnosti od ugla posmatranja moda
upravo zbog uverenja u njenu istrajnost. Naime, za sve one s uma
siave, stotinu dvadeset korisnika gostoprimstva beograd-
 P O G L AV L J E 1 11

ske ludnice, nije bilo izgleda za organizovan zbeg i povlaenje

iz bombardovanog Beograda, pa je tada tridesetpetogodinjem
Stojimiroviu dato zaduenje, tanije komanda, da ostane u oku-
piranoj prestonici i snae se kako zna i ume. Uostalom, beskori-
snost ludaka u odnosu na moderno drutvo okrenuto iznad sve-
ga proizvodnji i ratu kao temeljnim osnovama napretka, svugde
je odredila ludnici ulogu mesta za vebanje izoptavanja, poput
neke izokrenute tvrave, izlaganjem tela pacijenata praktinom
utvrivanju granica bola i izdrljivosti, prakse koja e s godina-
ma uvebavanja dostii vrhunac u nacistikim logorima. Upra-
vo je takve ishode moderne epohe, ija se modernost u mnogo
emu svodila upravo na zatvaranje i zloupotrebu ludaka, beo-
gradska duevna bolnica osudila i preinaila u sasvim neobinu
drutvenu okolnost. Izdvojeni, da, ali unutar jednog funkcio-
nalnog sveta van ijih su zidova, uostalom, godinama besneli
ratovi, prevrati i ubistva vladara, a evo sada i osvajako raza-
ranje Beograda proteranih institucija i obeleja narodnih vlasti.
Pod svetlima svea hor pacijenata i osoblja okupljao se upravo
u noima najstranijih artiljerijskih dejstava, jer se nita drugo
nije ni moglo initi sem da se preusmere misli i glasovima utia
bombardovanje. (Hor ludaka, kasnije se prialo, mada usaglaen
i melodian, ledio je krv u ilama austrougarskih vojnika, koji
nisu znali odakle ta pesma, tako oprena okolnostima, dolazi, i
u iznenadnim trenucima tiine izmeu kanonada pritiskali ui
da ne bi uli taj zvuk, straan i nestvaran poput pesme sirena.)
Preputenog sledu dogaaja, doktora Stojimirovia, budui ob-
veznika vojne komande, austrougarska vojska, umariravi u ra-
zoreni Beograd, istoga trenutka hapsi i sprovodi u komandu na
ispitivanje, verujui da ostavlja u bolnici dovoljan broj strunog
osoblja koje e se o pacijentima adekvatno starati. Austrijski ofi-
cir, uz nemakog vojnog lekara, nee nikada saznati da su sve
dogovore o daljem odravanju bolnice po Stojimirovievom
hapenju obavili sa pacijentom, sada nepoznatog imena, koji je i
12 LU Z I TA N I J A

sam verovao da je psihijatar, i u tom svom uverenju ostavio izu-

zetno povoljan utisak, kako profesionalnim vokabularom tako
i spremnou na saradnju. Mi danas moemo samo da pretpo-
stavimo zato je bolniko osoblje prepustilo zadatak dijaloga sa
okupacionim vlastima jednom pacijentu. Moda zato to se,
po uverenju samog osoblja, niko u toj ulozi ne bi bolje snaao?
Moda zato to je u odnosu osoblja i pacijenata sve u Domu ve
bilo odreeno ulogama kao u kakvom pozoritu?

Uostalom, pozorine aktivnosti bolnice bile su sasvim ustalje-

na praksa, deo svakodnevnog terapeutskog rada, u kome je sva-
ko uestvovao prema sopstvenoj kompetenciji, sposobnosti ili
dijagnozi: recitovao, pisao tekstove, gradio scenu, pevao, pa je
tako nastala i predstava, moralno-lekovitog karaktera, jedina od
koje je ostao pisani trag, naslovljena: ta je protivno razumu a to
se ludilom ne da opravdati? Mi danas o toj predstavi ne znamo
nita vie sem da je svaki od uesnika imao da izdeklamuje po-
neto suprotno sopstvenom shvatanju morala, neku vrstu preko-
ra upuenog drutvu izvan zidova bolnice, koje je ve je iz tog
teksta jasno doivljavano kao suta suprotnost svaemu razu-
mnom. A da je razum bio vrednost na koju se svaki pacijent, kao
po pravilu, gotovo religiozno pozivao, te u njemu traio i moral-
nu potporu i isceljenje, potvruju ne samo malobrojni sauvani
fragmenti iz ove predstave ve i u tim fragmentima jasno ispoljen
stav: razum i ludilo tek su dve, sticajem okolnosti razdvojene,
varijante jedne te iste ljudske sudbine, te se razumu nikad ne
suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno stigmatizovano stanje ra-
zuma, ve naprosto ljudska glupost. O ovom stavu (koji je, uos-
talom, esto saoptavan u Stojimirovievim predavanjima) vie
e biti rei i u spisima nastalim tokom njegovog privremenog
utamnienja, no o tome neto kasnije. Vratimo se za trenutak na
pomenuti pozorini komad, kome se moda sasvim nepotrebno
pripisuje bilo kakav konvencionalni karakter, jer bilo je to svaka-
 P O G L AV L J E 1 13

ko jedno alternativno pozorite za svoje doba, po svoj prilici bez

zadatog teksta, ve radije neka vrsta horskog recitovanja koje se,
pretpostavljamo, odvijalo na sledei nain.
U zamraenoj prostoriji, poput hora u grkoj tragediji, jed-
na bi grupa, odevena u maske ivotinjskih lica jazavca, vola,
medveda, psa, zeca ponavljala uglas pitanje iz naslova: ta je
protivno razumu a to se ludilom ne da opravdati? Na zidu ili
posebnim zastorima slike projektovane lanternom prikazivale su
alegorijske scene tipine za crtee i fotografije na staklu tog
doba komine prikaze sitnih i krupnih nevaljalstava, lopove i
politikante, lane svedoke, zadrigle bogatae i oficire, podmiene
sudije. A navodna publika (navodna jer je istovremeno svako
bio i glumac i publika) ustajala bi jedan po jedan i uzvikiva-
la svoje odgovore na ponuene prizore: Davati lana obeanja!
Kititi se tuim perjem! Klevetati i lano optuivati! Hor bi se
slagao, i uglas odgovarao: Glupost je protivna razumu. Glupost
je bolest sveta. Usledio bi sledei niz slika i odgovora: Lano se
predstavljati! Obmanjivati sebe i druge! Prodavati tue! I hor bi
potvrivao, i tako sve dok neko ne bi razglasio da je umoran, ili
javio da je posluen obrok, ili prosto dok nekom na pamet ne bi
palo da je vreme za druge stvari.

Preostaje nam samo da nagaamo ta se tano zbivalo

u Stojimirovievom odsustvu koje je trajalo punih petna-
est dana. Kljunu ulogu u njegovom oslobaanju odigrae
neustraivi ameriki doktor Edvard Rajan, o kome je svetska
tampa obilato pisala, te je sam Stojimirovi bio dobro upoz-
nat, i pre njegovog dolaska u Beograd, s Rajanovim sreno
okonanim nevoljama u Meksiku. Tamo je, angaovan u
evakuaciji amerikih graana kao oficir Vojske Sjedinjenih
Drava, od obe zaraene strane po potrebi proglaavan za
pijuna, sve dok konano jedne noi nije uhapen dva puta
zaredom: najpre zvanino, od strane vojnog reima, a potom
14 LU Z I TA N I J A

nezvanino, iste noi, akcijom pobunjenike gerile. Pre no to

je shvatio ta ga je snalo, Rajan se naao u nepoznatim zidi-
nama gde je doveden vezanih oiju, i tamo po kratkom po-
stupku, revolucionarnom pravdom, osuen na smrt. Danima
je svakog jutra izvoen na pogubljenje, tanije na pozornicu
pogubljenja gde se rtva lomila pretnjom streljanja koje bi se
odlagalo u poslednji as, a potom vraan u eliju. Revolucio-
narne vlasti sa nevericom su posmatrale hladnokrvnost ovog
lekara koji se uprkos njihovoj surovoj igri nikako nije dao slo-
miti, niti mu je bilo mogue s lica skinuti prkosni osmeh, sve
dok se nekom od prekaljenih revolucionara nije smuilo, pa
je tako, umesto da presuda bude izvrena, Rajan osloboen.
Kao iz pakosti, koja je po svoj prilici bila i prvobitni povod
za kidnapovanje, pod okriljem noi vraen je u istu kasarnu
gde je sledeeg jutra osvanuo pred zaprepaenim uvarima i
nadreenim oficirima, koji su svakako mogli da prihvate da
im poneki zatvorenik nestane, ali da se volebno pojavi u istoj
eliji nekoliko dana kasnije bilo je do te mere van njihove
moi tumaenja, da je Rajan, tog istog dana, kao neki avolji
posao kog se treba kloniti, jo jednom osloboen, i ubrzo po-
novo bio na amerikom tlu.

udni su putevi ukrtanja sudbina. U osnovi, svaki je susret

ravan udu u odnosu na zbir sluajnosti to su mu prethodile
i to su ga na stotinu naina mogle osujetiti. Pa ipak, kada se
kakav znaajan susret dogodi, oveku se uini da to ba nika-
ko drugaije nije moglo da bude. I zaista, dolazak doktora
Rajana u Beograd u toj je meri uticao na Stojimiroviev ivot
da ovaj to celog ivota nije prestao da naglaava. Dva lekara
su istog trenutka, kao jedan, uli ukotac sa tifusom koji je
harao Srbijom, organizovali pomo beogradskim Ciganima,
slali ekipe u okolna sela, a pre svega sami neumorno jurili po
granatama zasutom Beogradu, obilazei ugroene porodice.
 P O G L AV L J E 1 15

Amerike zastave vijorile su se na obe bolnice, optoj i duev-

noj, to je po inicijativi doktora Rajana, makar te prve godine
rata, imalo za ishod potedu od nemakog i austrijskog bom-
bardovanja.

Bio je tu jedan major srpske vojske kojem je poverena posle-

dnja odbrana Beograda i teke odluke koje uz to idu, pa i rei
koje je potrebno izgovoriti na pravom mestu u pravo vreme kako
bi ih istorija sauvala u svome krhkom okrilju. Prolost, kao to
je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko
vie od budunosti koja se, na sreu ili nesreu, uvek d predska-
zati ako nikako drugaije onda izvesnou neizleivog ponavlja-
nja gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi to brojnijim i uza-
ludnijim rtvama, utoliko je vie zagarantovano njeno ponavlja-
nje. Tom majoru je pripalo da, zarad nekog patriotskog rauna,
poalje u smrt aicu preostale vojske to je jedva preivela sve te
dane opsade i zavije u crno ono malo preostalih nada njihovih
porodica, jer se, sada ve neprikosnovenoj, nadmoi okupatora
moglo suprotstaviti jo samo jedno kolektivno, romantino sa-
moubistvo. Znajui da se upravo to od njega oekuje, major je
doao na originalnu ideju koja bi, da je ta pria u svom istinitom
obliku ostala poznata javnosti, svakako promenila odnos prema
istoriji kao odabiru upotrebljivih trenutaka kojima se uniava vre-
dnost pojedinanog ljudskog ivota, a sam dogaaj bio bi, kako
bi se to danas reklo, efikasan primer uspelih medijskih strategija.
Iekujui zavrni udarac austrijsko-nemake vojske, major oku-
plja oko sebe preostala dva bataljona i nekolicinu oficira i pred
njima izgovara svoje poznate, istorijske rei: obavetava vojnike
da su izbrisani sa spiska ivih, te da kao takvi, ve mrtvi, mogu
mirne due da se bace u ralje neprijatelja i nanesu mu kakve-takve
gubitke. Potom otputa podreene oficire, njih sedam, i nareuje
im hitno povlaenje sa pomenutim govorom, rukom napisanim
na listu hartije, kako bi ovi, najpre telegrafski a posle i uivo,
16 LU Z I TA N I J A

preneli svojim i njegovim nadreenima ove istorijske rei. Njemu,

majoru, sada preostaje finalni juri, pa se, isprativi nosioce svoje
moda poslednje zabeleene poruke, hitro upuuje svom, sada ve
otpisanom, puku od tri stotine od straha zanemelih momaka i, u
tiini koja je iznenada nastala, gromoglasno nareuje:
Junaci! Sad me jo jednom sasluajte paljivo. Tano u 13.30
asova, dok jo bude trajala oficirska pauza za ruak gnusno-
ga okupatora, jedan po jedan mugnuete iza ove kafane, pored
cveare, pa uzbrdo Dorolom, a posle kud koji i to tiho da
vas niko ne uje i ne vidi a onda ete nastaviti da ivite to to
je od vaih ivota preostalo. Dae bog da vam je preostalo jos
podosta, i to dobrog i vrednog ivota! Meni drugog izbora nema
sem da sam ostanem da branim neodbranjivo, i tako je dobro da
bude, a bog e valjda dati i da tu muku preivim, ko zna, moda
i samilou samog neprijatelja, ukoliko mu ba ne bude ef da
me progoni. Vama, junaci, elim da osvetlate obraz naroda tako
to ete izuiti korisne kole, stvoriti dobre porodice i zauvek se
kloniti vojske i ratovanja. Zato napred u slavu!
Nekoliko sati kasnije austrijski izvia dopuzao je metar po
metar, iznenaen potpunom tiinom, i konano stigao do samog
srpskog poloaja. Tamo ive due nije bilo, a na sve strane leale
su uniforme, kao da su tela u njima isparila. Izvia se tada oseti
glupo od tog silnog puzanja, te odustavi uspravi se kao da je
najednom sred kakvog etalita, a dan je bio sunan i prijatno
vetrovit, taman za etnju uz reku, i on nastavi obinim hodom
sve do jedne kafane pred kojom je sedeo major. Tu se izvia pre-
pade, trgnu i potegnu oruje, i doe do razmene vatre, mada je
major to nekako sasvim nevoljno inio, kao da ga mrzi da ustaje,
pa je zato tom prilikom i ranjen, a izvia pobegao glavom bez
obzira. Ubrzo je, tano u 15 asova, nagrnula sva austrijsko-ne-
maka vojna sila, preumornih, kaljavih mladia ostarelih lica, i
zauzela jednu praznu kafanu, zatekavi tek jednu ispijenu au
dunjevae i nekoliko kapi krvi na majorovoj stolici. Od ovoga,
 P O G L AV L J E 1 17

mada nije mogao biti daleko, nije bilo ni traga ni glasa. Tako je,
uostalom, za sve bilo najbolje.

Sredinom oktobra, dakle, Beograd je osvojen, a kakvu je teku

cenu osvajaka vojska platila postaje jasno tek sada kad u grad pri-
stiu, zgurani u gomile, austrijski vojnici koji umiru u hodu, unosei
svoje mrtve kao u grozdovima, a oni preiveli nose na licima sav
besmisao rata za Imperiju. Rajan radi na zbrinjavanju stotina ranje-
nih i stie poverenje okupacionih vlasti. Saznaje za Stojimirovievo
hapenje i dan za danom insistira da se ovaj oslobodi, ubeujui
autrijske i nemake vlasti u njegov neizostavni znaaj za odravanje
bolnice. Stojimirovi konano biva osloboen vojne odgovornosti,
to je, istini za volju, okupacionim vlastima bilo rastereenje od ve-
likih peripetija i teak kamen koji im je pao s plea. Nikome, uos-
talom, nije bilo stalo da se stara o ludnici, pa je ak i prethodna na-
mera o iseljavanju bolnice radi potreba vojske preinaena u sasvim
neoekivanu odluku: beogradskoj duevnoj bolnici daje se jedinst-
veni eksteritorijalni status. Dom postaje nezavisna teritorija, drava
u dravi, oiviena strahom od obaveza i stigmom duevne bolesti,
i poput svake autonomne teritorije stie pravo na to da joj se niko
ne mea u unutranje stvari, te da sa ostatkom sveta opti na nivou
predstavnika, s punim uvaavanjem nepromenljivosti granica.

Kada se osloboeni Stojimirovi, posle petnaest dana ro-

bije, vraa u bolnicu, tamo zatie neto izmenjene okolnosti.
Doekuje ga, zvanino i s naglaenom ozbiljnou, ve oformlje-
ni parlament sainjen od svih sto dvadeset pacijenata i nekolicine
osoblja koji mu odreuju mesto predsednika vlade, i upuuju u
dokumente formulisane u njegovom odsustvu, kao i dravotvor-
ne simbole, prvenstveno himne za hor u klavirskoj pratnji, koja
je, koliko nam je poznato, svoje prve taktove pozajmila iz jednog
ubertovog lida, o emu svedoi i deo sauvanog notnog zapisa.
Naslov te neobine himne bio je:
18 LU Z I TA N I J A

Svako pre ili kasnije ispadne glup

Glupost zna da se glupou

najbolji postiu rezultati.
Svako glup poeli
da mu se glupost dvostruko vrati.

Neko joj se slatko smeje,

mnogi se nad njom uzdiu lako,
neko je glasno potceni, te
ostavi na miru tek tako.

A glupost raste, nadjaava i vlada,

naoigled svih ili tajno,
jer u tuim grekama
ona se snalazi bajno.

Neoboriv njen je dokaz, za koji

staje pred svaki skup,
taj da je glupost uvek u pravu jer
svako pre il kasnije ispadne glup.

Kad nabuja i nadvlada, njoj

odgovora nema ni leka,
jer se po glupoj prirodi svojoj,
iri i narasta doveka.

I kad se prepreka kakva

nesavladiva stvori,
nju tek glupost sama
s vremenom tvori.
Katkad se o tom iz oajanja
kao pobedi razuma zbori.
CIP -
,

821.163.41-31

, , 1969
Luzitanija / Dejan Atanackovi. - Beograd : Besna
kobila, 2017 (Beograd: Forma B). - 213 str. : ilustr.
; 21 cm. - (Edicija Posebna izdanja / [Besna kobila])

Tira 1.500.

ISBN 978-86-88389-12-9
COBISS.SR-ID 229705740