Ovde i tamo

Boško Jakšić

OVDE I TAMO

godine kolektivne migrene

Impresum

Copyright © 2012 Boško Jakšić

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2015 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © 2008 Borivoje Jovanović

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Borivoje Jovanović

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Godine kolektivne migrene

Kada sam početkom 2006. u Politici dobio prostor za nedeljnu kolumnu, prvo je trebalo naći naslov koji će objediniti dve želje: da upotrebim profesionalna iskustva više od tri decenije, koje su isključivo pripadale spoljnom svetu, ali i da se umešam u svekoliki domaći život.

Bio sam gotovo iritiran, a svakako razočaran utiskom da nas svet ne zanima, da nastavljamo da sami sebe guramo u zapećak, da živimo neki sopstveni život ne hajući za mnogo toga što se širom planete događa u politici, ekonomiji ili kulturi. Tako je nastao spoj Ovde i tamo.

Veći deo života proveo sam u zemlji koja je na svetskoj sceni bila mnogo važnija nego što je objektivno bila. U Jugoslaviji u kojoj je svaki svesni samoupravljač pažljivo pratio hladnoratovska prepucavanja dva ideološka bloka, bio obavešten o Zambiji, znao šta radi nesvrstana Šri Lanka.

Svet se potom naglo promenio, ali rušenje Berlinskog zida kao da nije ni dotaklo tadašnjeg lidera u Beogradu. Kada se epohalni događaji ignorišu, kada se ne izvuku pravi zaključci, kada se živi van sveta, onda sledi kazna. Platili smo je svi. Ceh je bio tragičan, od posledica se još lečimo.

Potom su prohujali vihori sankcija, ratova i bombardovanja – teškog vremena kada smo zlehudom sudbinom postali centar sveta – a zemlja u kojoj živim potom se nekako učaurila, vidala je svoje rane gotovo parohijalno zatvorena u sebe, uhvaćena u spazam razrušene veličine i surove stvarnosti.

Po teoriji klatna bilo je to psihološki donekle razumljivo, ali loše po Srbiju koja se okrenula premetanju sopstvene politike, reciklaži obećanja. I više od svega odbrani najsvetije srpske reči.

Činilo mi se da je sve i u oštrom kontrastu s proklamovanom politikom približavanja Evropskoj uniji. Kojoj Uniji? Manite se visoke politike i ušećerenog obećanja da će prosek plate biti hiljadu evra – uz samoupravnu količinu rada. Šta zaista i danas znamo o tome kako Evropljani rade, kada idu na spavanje, koliko imaju odmora, kom režimu su podvrgnuti i oni i njihove države koje su se odrekle značajnog dela sopstvenog suvereniteta?

Učinilo mi se da kao novinar – a novinari su pisci prvog nacrta istorije – mogu da budem od koristi ukoliko aktuelnosti sveta i njegova iskustva počnem da uklapam u ono što se nama događa. Ambiciozno sam počeo da stvaram dokumentaciju na domaće teme.

Prvi u seriji od više od trista tekstova koji će uslediti ticao se ključnog elementa bliskoistočne krize, šest decenija duge borbe za biblijsku državu Jevreja i za nezavisnu državu Palestinaca. Tamošnja iskustva, nebeske želje i ovozemaljske realnosti upleo sam u priču o Kosovu i Metohiji.

Time sam otvorio Kosovski ciklus kome ću posvetiti desetine naslova. Nisam poricao nepravdu svetskih moćnika – ali u glavi mi je stalno bilo pogubno iskustvo 90-ih. Mali rade ono što mogu, veliki šta hoće, prizivao sam u pomoć antičkog mislioca Tukidida. Apelovao sam da, koliko god to teško bilo, odustanemo od arhaičnog srednjovekovnog koncepta zemlje i usredsredimo se na kvalitet življenja.

Znam da sam mnoge nervirao, pamtim da su me upozoravali da petao koji prvi zakukuriče brzo završi u loncu, ali nisam odustajao duboko uveren da zagovaram najmanje bolno od svih bolnih rešenja kosovske krize koja, poput bukagija, otežava sve ključne srpske projekte: od evroatlantskih integracija do privlačenja stranog kapitala.

Hladni realizam koji sam preporučivao bio je, izgleda paradoksalno, u kontrastu sa oštrim kritikama američke neoimperijalne politike Džordža V. Buša i njegovih osionih i unilateralnih pohoda na Avganistan i Irak.

Amerikom sam se bavio u kontekstu Bliskog istoka svestan da je Bušova regionalna politika u suštini ista ona koja je Prištini obećala nezavisnost kao završni čin rasturanja Jugoslavije. Ali, povodom Iraka mogao sam da dam na volju svom iskonskom protivljenju autoritarnosti, diktatu, politici sile.

Povodom Kosova to jednostavno, svesno, nisam hteo. Pamtio sam kako smo prošli kada smo se „malo morgen politikom „namestili moćnicima. Uostalom, bilo je ovde i dalje dovoljno onih koji su gurali u beskorisne sukobe s onima tamo. Onih koji nisu naučili kakav je epilog kada predsednik jedne male zemlje demonstrativno preko stola baci nepročitano pismo američkog državnog sekretara.

Svakom je jasno da kosovski problem pripada Velikom svetu, pa sam se u tom kontekstu više puta bavio spoljnom politikom Rusije i odnosima Beograda i Moskve.

Nisam propuštao region. Ne samo zato što od brzine normalizacije odnosa na području bivše Jugoslavije zavisi i brzina ulaska u Evropsku uniju već i zato što je suočavanje s mračnom prošlošću, sopstvena katarza, preduslov rasterećene budućnosti generacija koje dolaze. Istorija je ostala kamen spoticanja.

Spoljne teme su me po pravilu asocirale na domaće, mada sam sve češće uklizavao u prostor srpske politike i naše socijalne scene.

Tekstovima na temu Srbije i Kosova dao sam prioritet u ovom izboru, ali nisam želeo da se odreknem kolumni o korupciji ili problemima Crkve i njenog mesta u društvu.

Ostaje mi da žalim za izostavljanjem nekih drugih tema. Od Ratka Mladića do prodora srpske desnice, od diplomatije do evropskih analiza. Priznajem da sam ostrašćeno pisao o medijima, njihovim slobodama i pravu na ozbiljnu, utemeljenu kritiku.

Povremeno sam se bavio i „ženskim pitanjem". Pisanje o sportu znalo je da bude razbibriga, dok se zbog fenomena huliganstva i danas nerviram.

Nisam odustajao od svoje prve novinarske ljubavi, trusnog Bliskog istoka koji je sve te godine fermentirao da bi početkom 2011. eksplodirao Arapskim prolećem, događajem čija će se radijacija tek osećati u vremenu koje dolazi.

Iranske minijature i avganistanske gudure poslužile su mi da pokušam dublje da zavirim u pozadinu globalnih odnosa.

Smatrajući sebe liberalnim intelektualcem – liberalan sam sigurno, za drugo ne znam – zdušno sam u svakoj prilici branio takve vrednosti. Radio sam to i onda kada sam hvalio demokratsku vlast, koja se obavezala da ispuni reformske snove, i onda kada sam počeo da je kritikujem jer se odvojila od stvarnosti, obahatila uverena u sopstvenu nepromenljivost.

Često se nisam priklanjao većini, pa sam s vremenom otkrio čari polemike. Shvatio sam da čitaoci uvažavaju kada imate stav, bez obzira na to da li se s njim slažu ili ne. Oni koji su me podržavali, a njih je po pravilu u komentarima bilo manje od onih koji su me kritikovali ili optuživali, hvalili su moju „hrabrost". Tako su me bacali u dilemu.

Moguće da spremnost na jasno ukazivanje na neki problem ili fenomen, ako ste među prvima, nosi dozu hrabrosti. No, ja sam se samo trudio da pažljivo osluškujem okolinu, da opipavam puls ljudi. Pa da onda napišem ono što je javna tajna za mnoge – sem za političare koji ne žele da je čuju. Ako je to hrabrost, onda ona dovoljno govori o stanju naših sloboda. Posebno medijskih koje nikako da uhvate korak s vrednostima demokratskog društva.

Trudio sam se, procenićete koliko uspešno, da sve političke i društvene fenomene posmatram kao procese, što je podrazumevalo da izbegavam da upadnem u zamke dnevnih događaja ili industrijski fabrikovanih afera – mada sam sve vreme gledao da u odabiru tema budem aktuelan.

Imao sam, priznajem, i tipične stvaralačke krize. Znate, kada imate tu privilegiju da napišete ono što mislite, kada u tekst unesete sve svoje znanje i iskustvo, kada na osnovu toga steknete kakvo-takvo uvažavanje, onda bez lažne skromnosti očekujete da neko od prozvanih barem razmisli, ako već ne da pokuša nešto da učini ili promeni. Kod nas je to numizmatička vrednost, ali ipak sam uspevao da pobedim osećaj larpurlartizma koji me je povremeno hvatao.

U jednom trenutku slučajno sam konstatovao koliko dugo već pišem Ovde i tamo. Iznenađujući i samog sebe, osetio sam potrebu da se ispovedim. Da pred čitaocima objasnim svoje motive i stavove, profesionalna iskustva i lične naklonosti. Da razjasnim da sam iz porodice poneo otpor prema autoritarnosti. Da kažem zašto ne trpim „svete krave".

Pitali su me potom da li se opraštam od pisanja, da li sam sklonjen. Ne, bio sam isključivo motivisan željom da me bolje upoznaju i oni koji me hvale i oni koji me osporavaju.

Nadam se da će tome doprineti i ova kolekcija tekstova čiji mi je izbor nanosio duševni bol: nekih sam morao da se odreknem, što novinaru nikada nije lako.

Pred vama je slagalica tema, svojevrsna saga o vremenu, čije objavljivanje mi je predložio dr Miloljub Albijanić, direktor Zavoda za udžbenike, kome sam na tome zahvalan.

Hvala i Politici koja je moju kolumnu uvek štampala ne pitajući me o čemu pišem, ne menjajući moje reči.

Hvala i mojoj supruzi Ratki koja je imala razumevanje za noćna bdenja petkom, kada drugi ljudi slave početak vikenda dok sam ja, pritisnut rokom slanja teksta, premetao kursor kompjutera, hvatao inspiraciju, češkao se po glavi, konsultovao dokumentaciju, ispijao kafu i polirao napisano.

Boško Jakšić

Septembar 2012.

Beograd

Ispovest novinarskog pojedinca

19. februar 2012.

Pre šest godina u ovo vreme dobio sam status komentatora. Češće kuđen nego hvaljen, pisao sam iz nedelje u nedelju.

Proglašavan sam i za izvođača nečijih radova: antiameričkih – dok sam se obrušavao na brutalno bestidnu politiku Džordža V. Buša, antisrpskih – kada sam zastupao stav da Srbija neće sačuvati Kosovo, antiruskih – kada sam upozoravao da iz jedne globalne euforije ne treba da skočimo u drugu.

Vreme je, izgleda, za javnu ispovest. Počnimo od detinjstva.

Odrastao sam u visoko politiziranoj porodici. Moj otac je bio pariski đak, predratni profesor matematike i inženjer optike, potom proslavljeni partizanski general, narodni heroj.

Imao sam, dakle, bez sopstvenih zasluga, ili krivice, priliku da živim vlast. Najveću slast od svih ovozemaljskih, sećam se kako je govorio veliki intelektualac – i cinik – tog vremena: ministar inostranih poslova Koča Popović.

Imao sam tu privilegiju da iz kabineta J. B. Tita dobijam tablu slanine da bi zalečio neki ekcem kože. Vozio se američkim kolima kada je Jugoslavija raskrstila sa Staljinom. Letovao na Brionima. Odrastao u nečijim kućama pre nego što je otac rekao da hoće da stanuje samo u kući koju će mu izraditi JNA.

Ako verujete da to ostavlja tragove, kao što priznaju Aleksa Đilas na televiziji ili Boris Tadić na svom zvaničnom sajtu, onda poverujte i meni.

Potom sam doživeo drugu stranu vlasti. Otac je rano, 1962, Brozovim dekretom poslat u penziju. Imao sam tada dovoljno godina da doživim zaglušujuću tišinu koja se, poput prislušnih uređaja, raširila oko moje „okužene" porodice. Imao sam nedovoljno godina da razumem oholu prirodu vlasti.

„Penzioner, govorio sam ocu, „to je nešto kao polučovek. Biće da ga je u 48. godini ta opaska ozbiljno dirnula. Poželeo je da me savetuje. Rekao je otprilike:

„Ako se ikada upustiš u nešto što je javni posao, imaj na umu jedan nauk. Lako je ploviti na vrhu talasa. Može da se zove stranački, interesni, kakav god hoćeš. Ne moraš ništa posebno da radiš, a voda te nosi. Ali, kada talas krene nadole, padaš i ti. Niko te ne pita koliko zaista vrediš. Trudi se zato da sam osvajaš stepenike života. Kada se ispneš i na njega staneš s dve noge, on je tvoj. Jeste sporije, ali je sigurnije. Mada u životu ništa nije sigurno."

Pitate se sada odakle ovakav uvod. Pa, završio sam u javnom poslu. Imam potrebu za komunikacijom. Pratim komentare. Ne ignorišem ih.

Prihvatam da se čitaoci ne slažu s ocenama koje iznosim u svojim kolumnama, ali poštujem pravo na različito mišljenje. Trudim se da ne podležem plimama. Oseka se ne plašim.

Pokušavam da ne budem navijač, ako je to uopšte moguće kada promovišete i branite sopstvene stavove, kada plivate solo. To što dođe do interferencije političkih talasa je sasvim normalno.

Ne podnosim totalitarnost i isključivost. Strah me je od opaske da postoje dva mišljenja: moje i – pogrešno. Tolerantnost mi je bliska i u najzažarenijim debatama.

Ovaj posao podrazumeva da vas neki hvale a drugi pljuju. Dobar dan čaršijo na sve četiri strane ne postoji – ukoliko zaista verujete u ono što ste spremni da javno kažete ili napišete.

Ništa se moja malenkost po tome ne razlikuje od kolega komentatora, pa ni od namnoženih analitičara.

Razlike se otkrivaju tek kada uvidite da li ste u pravu, ili, vođeni tom prokletom željom da se nekom dopadnete, počnete da grešite. Samo raspleti događaja potvrđuju ili demantuju. Sve ostalo je navijaštvo. Trenutna opčinjenost, zaslepljenost, poslušnost.

Može da se dogodi da izađe tekst s materijalnom greškom, ali ukoliko bih u ovom poslu pet puta pogrešio u kapitalnim procenama, potražio bih tezgu na Kalenić pijaci.

Znam da će, pa, hroničari sada trijumfalno tragati za tih pet omašaja, jedva čekajući da počnem s pijačnim radom, ali oko toga ćemo još morati da se sporimo. Spreman sam da branim svoje stavove. Ne mislim da sam ispunio kvotu promašaja.

Nekog sam svojevremeno iziritirao predlogom da Srbija bude među prvima koja će priznati Kosovo. Danas se približavamo prećutnoj saglasnosti o postojanju nezavisnog suseda – uz jedinu razliku da ga nikad nećemo priznati.

Oni koji se s mojim mišljenjem i analizama ne slažu, pomisliće da je došao trenutak ličnog likovanja. Pisao je da će Kosovo otići, sada, eto, hoće da seiri.

Ne gospodo kritičari, ja sam samo pre mnogih, koristeći saznanja, upozoravao, jer sam se dugo bavio Bliskim istokom i izraelsko-palestinskim konfliktom. Poznajem i mehanizme funkcionisanja Zapada. Mogli ste i vi da ih upoznate. Barem oni koji se sećaju preciznih mehanizama zavođenja sankcija.

Ponoviću da ne mislim da ova vlast snosi ključnu odgovornost za ovo što se dogodilo s Kosovom. Iako lavovski deo krivice pripada vremenu Slobodana Miloševića, ni on nije jedini. Ima ih pre njega jer je skorašnja istorija odnosa Srba i Albanaca na Kosmetu istorija sukcesivnog tlačenja. Hronologija jedne ili druge etničke dominacije koja se pretvarala u potpunu dominaciju svekolikim životom.

Pokušaji stvaranja zajedništva jednostavno nisu postojali. Boro i Ramiz su idealizovana floskula agitpropovskog aparata koja je sve to pokrivala. Dok nije počelo da puca.

Dijalog je morao da bude otvoren ranije, pisao sam pre šest godina. I svetu i nama moralo je da se ukaže na problem za koji se znalo da će kad-tad biti izvučen ispod ćilima.

Propušteno je vreme za angažman istoričara, rudarskih inženjera, kustosa. Kosovo je, upozoravao sam, suviše ozbiljan problem da bi bio prepušten samo političarima.

Umesto dijaloga, Kosovo je kao „najskuplja srpska reč" izbačeno na pijedestal nedodirljivosti. Ubačeno je u nebeski panteon, pa je svaka racionalna rasprava postajala bogohulna donoseći njenim akterima atribute izdajnika. To dobro znam.

Smatram da ovaj posao po prirodi stvari mora da bude kritičarski. Pišem o Crkvi smatrajući da se nedopustivo meša u svetovni život države koja kaže da je sekularna.

Korupcija me izluđuje, ali se, priznajem, klonim personalizovanih slučajeva kada je veliki novac u pitanju. Kada neće tužilaštva, zašto bih ja.

Nisam revolucionar. Posebno ne u zemlji u kojoj mediji sve više tonu u mrak tajkunskih manipulacija i političkih kombinacija.

Smatram da je Srbiji u svakom smislu neophodan ozbiljan preokret, pa me nervira kada se takva inicijativa olako i bez mnogo premišljanja odbacuje samo zato što misle da je obojena partijskim bojama.

Ne mislim odavno da ćemo lako i brzo ući u Evropsku uniju.

Napisano i potpisano.

Pišem sve ovo ponukan čistom slučajnošću. Dogodilo mi se nedavno da sam, u dva navrata, na potpuno različitim mestima, čekao prijatelje koji su kasnili. Tako sam, hteo – ne hteo, slušao razgovore oko sebe.

Prvi lokalitet, kafić na glasu, omogućio mi je da čujem kako se grupa mladih ljudi priprema za frontalni napad na italijanska skijališta. Deluju pristojno. Nije im svaka druga reč „brate" i ne nose zlatne kajle s velikim krstom. Biće da su uspešni. Neki novi urbani državni nameštenici i preduzetnici.

Drugi lokalitet, kafana koja gubi glas, okupila je – takođe usred radnog vremena – grupu gostiju koji su se žalili kako ne dobijaju poslove. Pominjali su slabašne funkcije koje su imali kod Slobe uvereni da će im njihov omiljeni koalicioni partner, sada u vlasti, ipak omogućiti da obnove ona lepa bančenja na Kopaoniku i Zlatiboru.

Dva lokaliteta, ista klima. Preovlađujuća potreba za jahanjem na talasu.

Sindrom kome vlast obilato povlađuje. Udarni podsticaj je partijsko članstvo. Regrutacija poslušnika koji će biti nagrađeni. Matrica se ne menja.

A stranke naše nasušne? Kako da nagrade tu armiju koja umišlja da je od velike koristi društvu?

Korupcijom, brate, druže, gospodine. Namakni gde stigneš da bi nahranio njihove apetite. Lekovita tabla slanine generalskom detetu danas zvuči karikaturalno. U modi su kamioni i avioni. Napredujemo. Svakog dana, u svakom pogledu.

PRVI DEO

ZAPISNIČKO KONSTATOVANJE SRBIJE

Pratio sam sve pomnije ovdašnju politiku i njene protagoniste. Koliko ih je samo za kratko vreme otupelo baveći se sopstvenim opstankom. Koliko ih se obahatilo dok su gradili lične autoritete, neki i bankarska konta.

Partokratija je, uz veliki doprinos niskoprocentnih stranaka, poprimala feudalne oblike. Zabrinjavajući nedostatak demokratije unutar stranaka koje karakteriše izrazito snažan liderski pečat. Zaboravljeno je geslo da svako ko pokuša da bude demokratski patrijarh prvo naudi svojoj stranci, a potom i sebi najviše.

Fasadno stabilne, u temelju trošne koalicije zasnivane su na pojedinačnom, a ne na zajedničkom interesu. Mito, ucene i pretnje. Nagodbe preko dosijea. Kako sada kao proćerdano vreme izgleda period kohabitacije.

Oni koji su Miloševiću poručivali da se leči od sindroma nesmenjivosti, oboleli su vremenom od iste bolesti. Visok stepen paradne umišljenosti po pravilu vodi u političku otromboljenost.

Svet politike, posebno njegove perjanice, stvarao je sebi realnost u kojoj bi da živi. Sve otuđeniji, sve oholiji. Pripravan na marketinški ulickanu uljudnost tek kada se približe izbori.

Zaključio bih da su se mnogo trudili da Srbiju pretvore u regrutni centar pragmata i poslušnika i da skrajnu buntovnike, što svakako ne doprinosi njenoj neophodnoj unutrašnjoj promeni. Reforme su nam, ako mene pitate, u ovom času potrebnije nego članska karta Evropske unije.

Vreme će, srećom, pokazati da birači nisu tako poslušni, još manje predvidljivi kako bi političari voleli da bude.

Praveći odabir tekstova, opredelio sam se manje za starije, više za novije. Koliko da obezbedim kontinuitet razmišljanja i stavova, a da prisačuvam izazov aktuelnosti. Ima tema, zapisnički konstatujem, koje danas deluju kao opšta mesta naših političkih debata, ali pogledajte datum kada su objavljene.

Partije po glavi stanovnika

17. septembar 2006.

Poznato je da s opštim saglasnostima ne stojimo najbolje, pa utešno zvuči misao koja kaže da je „demokratija više plod pat-pozicija i nedostatka konsenzusa nego prethodnog jedinstva i konsenzusa".

Pošto su se poslanici vratili s odmora, a pred nama su i dalje sudbinske teme, neke pripadnike političke elite na to valja podsetiti. Možda i nije sve tako loše kao što se čini. Neslaganja i kritičko mišljenje i te kako su nam potrebni jer demokratije nema bez razlika.

Kako stojimo na tu temu? Da li angažujemo sve raspoložive potencijale, što bi bilo normalno za vremena koja s pravom nazivamo teškim? Ako već nisu previše spremne na dijaloge s političkim neistomišljenicima, koliko su stranke demokratske unutra?

Uskogrudost je prva reč koja se nameće u odgovorima. Partijsko sektašenje ili savezi spravljeni na parcijalnim interesima već godinama onemogućavaju da identifikujemo skup nacionalnih interesa koji bi bili dogledni cilj svih vlada.

Pre nekoliko meseci, neki ovdašnji politikolozi došli su do zaključka da partije nemaju demokratske principe unutarstranačkog delovanja što ugrožava demokratizaciju društva i države kojom upravljaju. Glavni „blokatori" su umanjena sloboda izražavanja članstva i prava na frakcije, način kandidovanja i postupak unutarstranačkih izbora i neograničena moć vođa i izvršne vlasti.

Teško se oslobađamo nasleđa sopstvene političke istorije: nemogućnosti da „disidenstvo odvojimo od „nelojalnosti. Ukoliko se pogodi da pripadnik stranke ima drugačije mišljenje po nekom pitanju, odmah je na meti sumnjičavih pogleda. Partijska lojalnost podrazumeva potpuno pokoravanje. Pravo na neslaganje je gotovo teoretska floskula.

Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, Vukašin Pavlović, nazvao je današnje stranke Ahilovom petom demokratije ističući da bez podizanja kvaliteta i demokratskih kapaciteta političkih partija nema ni bolje vlade, parlamenta, uprave i sudstva – nema kvalitetne države i demokratije.

I dok stranke i dalje prepoznajemo po liderima, a ne po programima, one se sebično drže isključivo sopstvenih kadrova. Vernost za vernost. Nagrađuju poslušnost. Nema čak ni unutrašnjih dijaloga, nema utakmice ideja i mišljenja. Do bola banalizujemo čuvenu Deng Sjaopingovu misao da nije važno da li je mačka bele ili crne boje, već je važno da lovi miševe.

Osvedočeno profesionalnom inženjeru partijsko članstvo nije neophodno da upravlja firmom. Vodoinstalater će biti sasvim zadovoljan ako njegova radnja ima dovoljno mušterija. Savesna bolničarka možda i pomišlja da bi mogla da postane glavna sestra – zato što je svi cene.

Svi oni računaju da je zemlji potrebno njihovo znanje. Čekaju i – najčešće greše. Jer šta su radile i rade stranke? Drže se čvrsto manure da sopstvene članove treba nagraditi po svaku cenu. Nije bitan kvalitet posla koji će obaviti, bitno je da je moj član na tom mestu. I bitno je da zna da bez mene neće daleko dogurati. Formula Jula. Ili kriznih štabova kasnije.

Stranačka uskogrudost istiskuje kvalitetne ljude kojima politika nije alatka karijernog uspeha. Povlačili su se pred naletom partijskih pretorijanaca i pre oktobarskih promena. Povlače se i danas. Ne samo da im je muka od karijerista već i od stranaka. Zar političari ne pomišljaju da bi – zarad svog i ugleda sopstvenih partija – ponekad morali da pred agresivnim političkim kameleonima zatvore vrata.

Ne vidim preveliku spremnost da se angažuje svekoliki srpski „rezervoar znanja" koji je svakako bogatiji od stranačkih. Pitajte Gorana Živića, profesora filozofije iz Zrenjanina, prošlogodišnjeg laureata Nagrade dr Zoran Đinđić. Autor Aristotelovog pojma polisa, nestranačka ličnost, raspoređen je na mesto dvorišnog radnika!

Samo Srbija može sebi da dopusti takav luksuz. I ne verujem da bi se profesoru to desilo da je iza sebe imao neku stranku. Tako recikliramo situacije koje ljude od profesionalnog integriteta guraju u apatiju. Ne znači da sposobnih i časnih nema i po strankama, ima ih, ali opšta klima motiviše partijske plebejce kojima je do partije koliko do lanjskog snega.

Naravno da je svako sklon da između dvoje ili troje odabere onog ko mu je na ovaj ili onaj način bliži. Tu nema spora i nije Srbija što se toga tiče nikakav izuzetak. Pamtim britanskog diplomatu kome je karijera ubrzana od trenutka kada je njegov brat ostvario ozbiljan izborni uspeh na listi laburista u Londonu.

Svako će vam ovde reći da nema ništa protiv principa „svoj svome" – pod uslovom da se uvaže elementarni kriterijumi kvaliteta. Rođak ili prijatelj može da bude malo lošiji od suparničkih kandidata, ali ne mnogo lošiji. To je teoretski model, a da vidimo da li se poštuje. Sada će ista ona malopre pomenuta većina reći da se ne poštuje. I to najviše po liniji stranačke pripadnosti. Čak i više od rođačkih naklonosti.

Ova država sasvim je retko homogen tim – kao u vaterpolo bazenu na primer. U političkoj stvarnosti ona je mnogo češće samo prost zbir svojih partijskih sastavnih delova, koji funkcionišu kao koalicije i opozicije. Ministarstva ili javna preduzeća podsećaju na pronijarski feudalizam: obećaj vazalnost, dobićeš posed. Ako smo nekada imali preveliku količinu ideologije po glavi stanovnika, sada imamo previše partijnosti.

Jedno je naš mentalitet. Oličen tipičnom mudrošću i obazrivošću onog seljaka koji je u vreme socijalista rekao da će glasati za SPO – kada Vuk pobedi. Ili kasnijom odlukom DSS-a da – posle Koštuničine pobede – obustavi prijem novih članova. Da rado ide Srbin u pobednike, nije ništa novo.

Problem je u strankama. Svaka politika – sem građenja ugleda zemlji i podizanja standarda življenja njenih stanovnika – treba da ima i svoju obrazovnu dimenziju. Tako smo stigli do klizavice. Koliko su naše stranke pripravne da doprinose promeni mentaliteta, stvaranju slobodnog i kvalitetnog političkog miljea, angažovanju pomenutih inženjera, vodoinstalatera, bolničarke i profesora Živića?

Malo ili nimalo. Sebično se ponašaju prema spolja, poprilično dogmatski unutra. Prema svecu i tropar. Ne bih da povredim poštene stranačke aktiviste koji su u partije ušli vođeni svojim političkim idejama, ali u partijske mase infiltriralo se suviše kompromisera, prevrtača, velikih profitera ili sitnih karijerista.

Oni van stranaka bolno uviđaju da ne dobijaju poslove jer se poslovi dele po stranačkim kvotama. Suočavaju se s nametnutom dilemom: ili se pridružiti pobednicima koji svakodnevno seku rođendanske torte, ili ostati dosledan sebi u siromaštvu.

Stranke kao da oko toga nemaju dilemu. Pripravne su da se bogato zahvale donatorima i da zažmure pred činjenicom da su oni koliko do juče odrešivali kesu njihovim političkim rivalima. Baveći se politikom od danas do sutra oslanjaju se na ljude kojima je partijsko članstvo samo motor ličnog bogaćenja, šansa da prigrabe dopadljivu poziciju koja obećava procente mita.

Narod posmatra i ćuti. Što ne znači da ne vidi. Onda na izborima kazni partije povezane s korupcijom i poveruje obećanjima onih drugih da će biti čisti, da će nagrađivati rad a sankcionisati nerad, da će njihov unutarstranački život biti ogledalo demokratizma.

Politika je kvarljiva roba, mada u svakom vremenu ima svoju etiku. Nisam viktorijanski puritanac, ali sve bi – pa i partokratija – moralo da ima neku meru. Moralnu, obrazovnu, zovite to kako hoćete.

Šervudska šuma

22. oktobar 2006.

U svom omiljenom miljeu – kafanskom – Srbi gunđaju što im niko nije dao priliku da malo prodebatuju o najvažnijem pravnom aktu zemlje. To je, kažu, kao kada gladni dođete u restoran a konobar vam, ne pitajući ništa, donese jelo po svom izboru. Kusaj šta ima.

Nisam ubeđen da je način usvajanja predloga Ustava u datim okolnostima neki preveliki greh. Ne zato što ne bih bio za prethodno pročešljavanje njegovih paragrafa, niti što javnu raspravu identifikujem s preminulim vremenima, već naprotiv, zato što se Srbi ovom temom nisu bavili kada je za to bilo prilike. A mogli su.

Dve varijante ustava, vladina i Demokratske stranke, predočene su pre dve godine. Koliko pamtim, malo ko se, mislim u javnosti, za njih zanimao. Sada su, namah, i pozvani i nepozvani počeli da gunđaju što je procedura bila „vampirski" sabijena u dve noći.

To smo mi. Čaršiji je teško ugoditi. Naviknuti smo na „daj šta daš, da se „u to ne mešamo, ali bismo posle da kritikujemo. Nova potvrda da dok preko plota pogledujemo ka Vestminsteru i dalje vizantijski trujemo u autoritete koji poklone na srebrnoj tacni ne odbijaju. Dokaz da i narod i vlast moraju još dosta da uče o demokratiji.

Naravno da ima ustavnih rešenja koja nisu svima po volji, ali vreme je da prekinemo s praksom da od drveta ne vidimo šumu. Predlog Ustava je sigurno bolji od brzine kojom je u Skupštini usvojen, a svakako je bolji od sladunjave socrealističke referendumske kampanje.

Sramota je da nemamo novi ustav. Ovaj nije savršen ali nam omogućava da idemo napred. Što se žurbe tiče, znamo. Kosmet, Hag, Evropa.

Ali, nekima ništa ne valja. Ni Ustav ni referendum. Ni Voja ni Toma. Sada ni Boris. Vreme je da se upitamo gde smo kada nam po volji nisu muslimani i Jevreji, Amerikanci i nesvrstani, Rusi i Arapi, sada i crnci što pokušavaju da podignu nivo našeg tužnog fudbala?

Nikako da preskočimo isključivost. Citat sa sajta B92: „Čitam o ustavu sve i svašta, i ne razumem baš najbolje pravo i zakone, ali neću glasati iz jednog prostog razloga jer ju je donela sadašnja vlast, tek toliko da uspavani premijer shvati koliko ga voli narod."

Zar je „uspavani premijer" argument? Da, kada treba izaći na parlamentarne izbore. Ne, kada je u pitanju predlog Ustava iza koga stoji opšta saglasnost glavnih političkih stranaka Srbije. Takvih kakve su. Bolje nemamo.

Što sve nije razlog da se prećute zamerke. Kritičari uz mnogo rezona tvrde da je izostanak predustavnog dijaloga potvrdio hronični nedostatak komunikacije, pa ako hoćete i nadmenost vlasti koja smatra da od naroda nema šta da čuje. Slaba je uteha da usaglašeni tekst nisu videli ni mnogi poslanici ili članovi vlade.

Čeda LDP upozorava na nedostatak elementarne demokratske procedure. Ako zaboravimo da je svojevremeno, prilikom izbora guvernera, on kršenje procedure branio argumentom da je bitno da bude izabran bolji, ovoga puta je u pravu. Procedura je, učiće nas sutra Evropa kada danas nećemo sami, i te kako važan segment demokratije.

Parlamentarna skupština Saveta Evrope skinula je, recimo, s dnevnog reda planiranu debatu o Kosovu – jer su zaduženi parlamentarci nacrt rezolucije koja hvali nezavisnost Kosova prvi put videli tek u Turskoj 11. septembra. Time je narušena procedura: tekst mora da se dostavi najmanje sedam dana ranije.

Pošto se ovde kasnilo, moralo je da se brza. Zato premijera jedni napadaju, dok mu se drugi dive zbog neobične metamorfoze od puža do zeca. Od čoveka koji je – pred pretnjama propalog nobelovca za mir i povlačenjem mlađanog koalicionog partnera iz G17 – svoj sanjivi legalizam guliverovskim korakom preko noći pretvorio u užurbani pragmatizam.

Onda se posle brzanja opet kasnilo. U objašnjavanju. Svet je pozdravio predlog novog evropskog ustava, mada je bio podozriv prema preambuli o Kosmetu. Radikali su se hvalili da je ona njihovo patriotsko čedo. Zašto je moralo da prođe podosta vremena da nas premijer obavesti da su preambula i odredba da je Kosmet sastavni deo Srbije „doslovno prepisani" iz Povelje Ujedinjenih nacija? Veoma mudro – kao prepis. Veoma zakasnelo – kao argument.

Srbi će najverovatnije glasati „za. I treba. Manuo bih se cinika koji, pošto više nema mesta sumnjama u „ćoravu kutiju – tokom dana, unapred znaju da će sve biti namešteno s obzirom na to ko čuva glasačke kutije – tokom noći.

Ne bih sada o tome koliko je Ustav otklon od Miloševićevog vremena i da li je dovoljno opremljen za vremena Evropske unije. Nisam nadležan. Moram da verujem na reč kada jedan stručnjak za ovu novinu kaže da se radi o tekstu „pomešanih karata" – i sjajnih i dosta nedorečenih solucija. Bolje je nego što je bilo.

Predlog Ustava je nesumnjivo kompromis osovine Koštunica–Nikolić–Tadić. I šta tu ima loše da se sve vodeće stranke oko nečega slože? Zar opet polarizacije? Bojkoti? Uostalom, idu izbori pa neka svi izmere svoju popularnost.

To kod nas ne ide tako. Pošto su, kao i kafanska javnost, mahom bili nezainteresovani da glasno kažu šta misle, ustavokritičari su se sada razmahali. Važnije im je rušenje vlade u odlasku od temelja države. Kruže Srbijom uzimajući Lale kao štit.

Pitaju zašto suštinska autonomija Kosmetu, a ne Vojvodini? Viču „Vojvodina kolonija. Pitaju „di su naši novci?. Grme o „entralističkoj paranoji. Žale se da živimo u „lažnom parlamentarizmu i „imitaciji demokratije" koje je stvorio Milošević. Protive se promeni institucionalnog rama koju novi ustav predviđa.

Mnogo jeftine kritike dežurnih dušebrižnika, malo argumenata. Mnogo samopromocije kritičara, malo konstruktivnih predloga. „Mala je Šervudska šuma, a puno je Robin Hudova", govorio je Zoran Đinđić.

Najčistije odgovore daće izbori. Trka je počela. Raspravlja se o sloganima, kandidatima se iscrtavaju itinereri obilaska birača, štamparije su spremne da izbace tone propagandnog materijala. Na primer, SPO.

Zakleti monarhisti glasali su za republiku, pa bi