Discover millions of ebooks, audiobooks, and so much more with a free trial

Only $11.99/month after trial. Cancel anytime.

Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт
Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт
Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт
Ebook396 pages1 hour

Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт

Rating: 0 out of 5 stars

()

Read preview

About this ebook

Из садржаја:
- Уводне напомене
- ПРВИ ДЕО - СТРАХ ОД СМРТИ И ПРИПРЕМА ЗА СМРТ У ХЕЛЕНСКОЈ МИСЛИ
- Страх од смрти
- Утеха мистерија
- Орфичари и њихова етика
- Платон и „припрема за смрт“
- ДРУГИ ДЕО - СМРТ И ВАСКРСЕЊЕ
- О смрти
- О васкрсењу
- Хришћанска димензија страха од смрти
- О правој смрти
- ТРЕЋИ ДЕО - СЕЋАЊЕ НА СМРТ
- Шта је сећање на смрт?
- Порекло
- Пракса
- Последице
- ЗАКЉУЧАК

LanguageEnglish
Release dateDec 1, 2019
ISBN9780463539453
Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт

Related to Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт

Related ebooks

Philosophy For You

View More

Related articles

Related categories

Reviews for Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт

Rating: 0 out of 5 stars
0 ratings

0 ratings0 reviews

What did you think?

Tap to rate

Review must be at least 10 words

    Book preview

    Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт - Дамир Газетић

    Дамир Газетић

    ΜΝΗMΗ ΘΑΝAΤΟΥ

    ТРАГОМ СЕЋАЊА НА СМРТ

    Ниш

    2018.

    УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

    „Нема истинског мислиоца који није дошао у својим размишљањима на проблем смрти. Нема озбиљног мислиоца који се није упитао да ли има некога који је за њега разрешио проблем смрти. Ако сви заувек умиремо, какав је онда смисао живота? Проблем смрти разрешио је једино и само Христос, једном заувек и за све људе, и то својим животом, својом смрћу и својим васкрсењем." – Ава Јустин Ћелијски (1894-1979)

    Тешко да сам могао наћи бољи увод од горе наведених речи оца Јустина.¹ Па ипак, ради откла-њања евентуалних нејасноћа, неопходно је казати нешто о страницама које следе.

    Верујем да не постоји људско биће које, бар на тренутак, није застало и запитало се пред страшном тајном смрти. Свако од нас има иза себе неко искуство смрти. Разликујемо се по начину на који се односимо према том искуству. Појединац ће остати равнодушан према смрти стотина хиљада недужних људи. Другом ће, пак, једна смрт утицати на преображај целокупног унутрашњег бића. Најзад, није редак случај да су оваква, међусобно супротна осећања, помешана у једном човеку. Доживљај смрти, у сваком случају (па и онда када се тај доживљај негира), има изразито лични карактер.

    Због тога и ово дело има карактер личног истраживања, а не научног рада, ма како то читаоцу на моменте изгледало. Добронамерни читалац стога ми неће замерити недовољну систематичност или недостатак поуздане методологије у истраживању. Избор навођених цитата начинио сам у складу са мојим предубеђењима, размишљањима и уверењима и, зашто не рећи, мог душевног стања. Уколико је Богу угодно да ово дело буде од користи читаоцима, онда ће и бити.

    Наведени став последица је мог дубоког убеђења да не постоји, нити може постојати, наука која би на свеобухватан начин разоткрила тајну смрти. О њој могу говорити и писати богослови, философи и многи други, али је само Један Који ту тајну у целости познаје, и чијом благодаћу нам се делови те тајне откривају.² Смрт тако и даље остаје страшна тајна пред којом су немоћни и највећи умови човечанства, и нама смртницима не остаје ништа друго до заповест да се те тајне непрестано сећамо.

    Шта је, дакле, сећање на смрт? Први пут сам се с овим појмом упознао читајући знаменито дело Василија Татакиса о византијској философији.³ Сећање на смрт помиње се у одељку који говори о светом Јовану Лествичнику.⁴ Лествицу сам набавио нешто касније. У међувремену, интересовање је подгрејано податком да је чак и Свети краљ Стефан Дечански (владао Србијом од 1321. до 1331. године), попут узорног монаха, био обдарен „сећањем смрти".⁵

    Почео сам да се питам, каква је то, како сам тада мислио, „магична формула" православног монаштва, а односи се на размишљање о смрти? Да ли је сећање на смрт привилегија само монашког живота? За постављеним питањима уследила би нова и нова. Потрага за одговорима водила ме је од светих отаца и монашке литературе, преко Платона и хеленске мисли уопште, све до освита светске цивилизације у древном Сумеру. Уз потребу за објашњењем појма смрти, некако природно, наметнуо се и проблем који најчешће прати однос људи према тајни смрти кад год се она помене. То је осећај страха.

    ПРВИ ДЕО

    СТРАХ ОД СМРТИ И ПРИПРЕМА ЗА СМРТ У ХЕЛЕНСКОЈ МИСЛИ

    СТРАХ ОД СМРТИ

    Човек се, по правилу, највише плаши онога што не разуме.⁶ Постоји ли у животу човека питање на које је он, од најстаријих времена па до данас, тако упорно покушавао да да одговор као што је питање краја његовог овоземаљског живота? Да ли је тај крај и престанак сваког постојања или се оно наставља у неким другим облицима? Ако је тако, на који се начин, где и у коликој мери живот наставља после смрти? Ако само душа наставља да живи, какав је њен карактер? Куда иде, да ли се враћа, да ли се „сећа" свог постојања у телу?... Трагања за одговорима на та и слична питања довела су до нај-разноврснијих покушаја разрешења проблема смрти, у распону од њеног потпуног негирања до призна-вања бесмртности у најразличитијим видовима.

    Пролазност овоземаљског живота и неминов-ност смрти чине средишњу идеју већ у Епу о Гилга-мешу, несумњиво једном од најмонументалнијих и најстаријих дела светске књижевности.⁷ Песими-стички однос аутора Епа према људском животу присутан је у речима којима Гилгамеш храбри свог пријатеља Енкидуа за обрачун са Хумбабом:

    Ко ли, пријатељу мој, на небо узиђе?

    Само ће Богови и Сунце живјети вјечно,

    А човјек, његове су године избројане,

    Ма што радио – у вјетар оде!"

    Међутим, смрт пријатеља⁹ је та која тера главног јунака Епа да и он сам, мада „две трећине бог, једном - човек", размисли о својој смртности, након чега се и у њему јавља страх:

    Након што лутах по свијету,

    Има ли доста мира на земљи?

    Очито, ја све те године проспах,

    Нека се свјетлости Сунца насите очи:

    Пуста је тама, како је потребна свјетлост!

    Може ли умрли зраке сунчане гледат'?"¹⁰

    Зар нећу и ја као Енкиду умрјет?

    Туга унутрину обузе мени,

    Бојим се смрти у степу хитам..."¹¹

    Трагајући за бесмртношћу, Гилгамеш се обраћа Утнапиштиму, од кога добија следеће објашњење људске судбине:

    Прерана смрт не штеди човјека:

    Зар ми за вјечност градимо куће?

    Зар ми за вјечност стављамо печат?

    Зар се за вјечност дијеле браћа?

    Зар је за вјечност у људим' завист?

    Зар вјечно ријека носи наплавне воде?

    Зар свагда ларва постаје лептир?

    Погледа што поглед би издрж'о Сунца,

    Од давних времена још није било:

    Уснуо и мртав један на другог личе –

    Одслик смрти зар нису они?

    Зар човјек је владар? Кад смрти се примакне он,

    Ануннаки се скупе велики бози,

    Маметум, што усуд ствара, судбину с њима кроји:

    Смрт и живот одредише они,

    Час смрти да знамо не даше они."¹²

    Истом, блискоисточном духовном наслеђу припада и Библија, чији старозаветни текстови оби-лују сличним песимистичким тоновима о животу и смрти. Праведни Јов, на пример, попут

    Enjoying the preview?
    Page 1 of 1