Vidosav Stevanovic - Periferijski Zmajevi

Vidosav Stevanovi PERIFERIJSKI ZMAJEVI CARSKI REZ
SABRANA DELA tom IX
Urednik Duan ivkovi
Vidosav Stevanovi
U
PERIFERIJSKI ZMAJEVI CARSKI REZ
Kragujevac, 2008.
PERIFERIJSKI ZMAJEVI
PROKOP
Veselinu Saviu EIMO U BOLNICI. Leimo na leima, modre ruke su nam smirene na ebadima. Kroz stakleni zid zurimo u Prokop, kao u jamu. Zjakamo duboko dole. Pod nama su smrznuto blato, gungula divljeg naselja i ljuti dim bubnjara. Zima je zaledila izgradnju, oterala radnike, itelji podzemlja su ostali u svojim uderama, umezima i zemunicama. Sneg ih je spasao izgnanstva. Oko buldoera, dizalica i betonjerki, oko skela i elinih skeleta muva se i vrvi mravinjak ena, dece i besposliara. Vreva njihovih glasova ne dopire do nas, kao pesma gluvonemog. Veje sneg, brie koava, temperatura je sve nia, ali ivot u Prokopu ne jenjava, ne smiruje se. Kao da su pod zemljom topli hodnici, u kojima se sve obnavlja i udvostruuje. Radni dan nam je uproen, lien tegobe i sadrine. Prazna ljutura po kojoj klizi vreme, kao mlaz priguenog svetla. Doruak, injekcije, lekarska vizita, itanje novina. Ukoliko ne obilazimo rendgenske sale, ordinacije i laboratorije, ne dajemo krv iz vena, ne pljujemo u epruvete. Ruak, obavezno spavanje,
Vidosav Stevanovi
lekovi. Sluajni nailazak kakvog dokonog deurnog. Potom veera, gaenje svetla i razgovori u mraku. Spavanje ko moe. U tom krugu smrt je gotovo iskljuena, svedena na trenutak, ni dublji ni plii od drugih, blag i siv, kao pepeo na cigareti to tinja meu skoanjenim prstima. Prodavac novina, koji sebe zove Tafilji Zehadin, dolazi svakog jutra. ak i nedeljom mada nai dani lagano gube imena i svrstavaju se u dugi niz sleenih kockica. Nosi dva zimska kaputa, pletene rukavice i avijatiarsku kapu s naunicama, bodar je i veseo kao tene, ljubiaste bubuljice mu iskau od unutranje radosti, vetaka vilica mu kljoca kao razglavljena brava. Izgreban je po vratu i obrazima napio se u bifeu i potukao s drugom enom. Zadah njihove presne ljubavi veje iznad naih glava, kao pod rasprivaem. Pozdravljamo ga, pozdravlja nas. Kako si, Tafilji? ta radi, Zehadine? Imal oe bolesnig? kreti rakijski i zasipa nas dnevnim listovima, nedeljnicima, ilustrovanim asopisima, enigmama i roto-romanima. Plaamo odmah. Za svaki sluaj. I u novinama je zima. Crna, olovna, tamparskom bojom pokropljena zima. Beograd je pod snegom, putevi su zavejani, vozovi zakanjavaju, avioni ne lete. Tramvaji, trolejbusi i autobusi su zakrili ulice, vodovodne cevi pucaju, tedi se hrana i elektrina energija. I sve drugo. A mrka so razjeda plonike i onove. Na sve strane usovi i nesree, kao da se vraa ledeno doba. Ljudoderstvo bubri u nama i bujaju otrovni cvetovi hladnoe. Beograd mui
Periferijski zmajevi
svoje zimske muke. Beograd cvokoe, kao prosjak to spava meu kantama za smee. Moji sobni drugovi su nestalni i promenljivi, kao mrazne are na staklenom zidu. Taman im zapamtim pomodrela lica, taman nauim njihova tura imena, biva zanimanja, mesta u kojima su iveli, rodbinu ve drugi ukoenjaci lee u njihovim krevetima. Nauznak, ruku skrtenih na ebadima, ljubiastih usana, kao na ledu mrtvanice. Zure u crnu jamu Prokopa, oslukuju njen bezglasan huk, dok bolniari donose njihove temperaturne liste prazne, kao budunost. A sutradan ve primaju novine, kao starosedeoci. U stvari, starosedeoci smo jedino nas trojica. Svilar probuenih plua, nekadanji borac, enskaro i razbija. Maljavi kostur kripavih zglobova. Doktor profesor Nikolaj Nikolajevi, ija ogromna, elava glava na sve klima potvrdno i odobravajue. Nemuti izbeglica, ije oi liju suze. I ja nije vano ko sam ja. Leim na pomonom leaju iza vrata, noge mi tre i lea su mi nauljena. Poslednji dobijam lekove, poslednji hranu. Lekari me otaljaju za manje od minuta. Moda sam laki sluaj, moda sam neizleiv? Mi smo nesaniari. Ljudi bez sna. Danju dremuckamo i kunjamo, kao u eleznikoj ekaonici, nou zurimo u visoku tavanicu, po kojoj etaju senke i odsjaji spolja. Oslukujemo krkljanje tuih plua, razvrstavamo none zvuke talasasto fijukanje koave, sirene kola za hitnu pomo, meki um snega, tiktakanje ika Nikolajevog budilnika. I priamo.
10
Vidosav Stevanovi
To jest, pria Svilar, najbudniji meu nama. Blebee do zore, mrmlja i bunca, kao hapsenik u samici. Njegov beli, oguljeni jezik kao da sam oblikuje rei, prevre ih, ispituje i teko izbacuje kroz stisnute usne. Izmeu ukoenih vilica. Nikolaj Nikolajevi klima glavom, njegovo bledo, prastaro lice razliva se u mesnate nabore, njegove vodenaste oi bez obrva suze i tope se u polumraku. Ja utim. to iz utivosti, to zbog istine. Moje uspomene su ostale u bolnikoj garderobi, u zguvanom rublju i odelu. I pritajile se, kao site vai. Moj sobni drug Svilar priziva mrtve, svaa se, preklinje i preti uz itavu svirku iz plua. On je iveo brzo i ludo, on je bio svuda, radio svata. On ima bezbroj mrtvih u mozgu, u srcu, u krvi, ak i u mokrai. Poklali su mu porodicu: oca, majku, brau i sestre. Tri brata, etiri sestre. I rodbinu iz desetak sela. Pobili su mu prijatelje i drugove, postreljali vrnjake i devojke. Umrle su mu dve ene obe od tumora na materici. Njihovi prozukli glasovi diu se iz njegovog glasa, izvijaju se, kao isparenja iz njegovog hladnog znoja. Stenju, dozivaju se i jauu u mranoj praznini njegove svesti. Svilar im odgovara apatom, vikanjem, pevuenjem. Svilar pokuava da sprei njihovu podzemnu slogu tamni, preglasni huk. Prikaj! Stani! Lunjamo kroz Bosnu, gladni smo i valjivi. Ni kue da zalaje, ni pijetao da kukurijekne. Sve popaljeno i satrto. Vise dreje na nama, tue nas ko stigne, ganja ko oe. Najvie naa paad, nae guje. Katkad jedemo nakvu proju, nakvu prolivnu
11
kau. Prikaj! Stani! Sve sam pogubio, sve zaboravio. Jesam li Svilar, najmlai i najljepi, to je nevin otio u borbu? Moda jesam, moda nijesam. Vidim onog ispred sebe, ujem onog iza sebe. Nita me ne boli daska, cepanica, kamen. Nikako da povatam ko je ranjen, ko pogino, ko nesto. im stanem zaspim. im legnem nema ustajanja. Nagnem se napred i korakam. Jedino tako. Groznica me trese i mislim: umesto Svilara oda puka, maje rukama i spotie se. Drvee trka naokolo i namiguje, a na golom kamenu sedi dukac olinjala seljaka gluvara puna buva i krsti se lijevom i desnom. Kia pada, mokre su mi noge i bokovi, a mislim: sa prozora nas polijevaju vodom iz lavora, krope bosiokom. I smeno mi, dok ne munu u rebra. Prikaj! Stani! Probudim se na suncu, leim pored nekog prevaljenog zida, smrde svjea zgarita, toplo je ko u kupatilu. Zemlja se isparava. I Svilar s njom. Vidim samo bljesak sunca, njegov crveni kotur na nizbrdici. I onu rovaenu dukelu na zidu, kako mirka i vrti repom. Oko mene nakve crne gomilice, to se kobeljaju i premjetaju. ene! Mnogo ena djevojice, nevjeste, babe. Sve sline, ko da ih je ista utroba raala. Crnih vezoglavki, kukastih noseva i crvenih, izgrienih usana. ela im niska i namrtena. Njihove dronjave suknje lee na kamenu. Prikaj! Stani! ue, gledaju me aavim pogledima, nakvim ednim i suvim zenicama. Nakvo pogrueno, kiselkasto i jako enstvo isparava se iz njihovog crnila i zapljuskuje me. Njihove ispucale ruke pruaju se prema meni. Da li je Svilar jo uvek muko? Oe li me uzeti, oe li me progutati? Sunce
12
Vidosav Stevanovi
me opija i ja spavam. Leim na vrelom kamenu, vrtim repom i sanjam njihove crne spodobe kako mi se polako privlae. Prikaj! Stani! Svilarov glas se gubi u kalju i hripanju. ika Nikolaj klima mesnatom glavom, njegove vodenaste oi se ire i suze sve jae. On mrca. Ili ja ujem neto sasvim drugo? um snega koji se topi? Mlaz bolesne krvi u neijem grlu? Mrazne are na staklu su sve vidljivije, ali nekako mutne i uskolebane. Nai sobni drugovi se mekolje i prevru na bokove. Niko vie ne lei nauznak. Niko? Ne mogu da dignem glavu sa jastuka. Ne mogu nita. Naa soba etvrtasta, sa polukrunim ispupenjima prema terasi naglo postaje dugaka i uska, kao hodnik prema trpezariji i ordinaciji. Tesan, visoki hodnik, osvetljen ledenomodrim neonom, ali mraan. Pod je svee opran, u njegovoj caklini odslikavaju se predmeti koji klize razvijoreni beli mantili, kofe s vodom, bolnika kolica, duga povorka naih leeva. U dnu stoji garderoberka ogromna je, miiava i oblaporna, zabraena maramom. Ljuspice jevtinog karmina otpadaju s njenih usana, kao estice leda. Vonj njenog presnog enstva zapahnjuje nas grudobolnom toplotom. U snanim rukama dri moje znojavo rublje, moje zguvano odelo iz njih bije zapah dezinfekcionih sredstava, duvana i pustoi, velike budue samoe. ika Nikolaj! buncam, budei se. Koliko je sati? Tiina i teskoba biju me u gole lopatice, kao promaja.
13
Nikolaje Nikolajeviu! grcam, okreui se nauznak. Knee! Veliki knee! Mili moj! Krevet Nikolaja Nikolajevia je prazan, go, skinute posteljine. Svetlucaju ice madraca, kao reetka iza koje vie nikoga nema. ak ni bedne, lutajue senke, to se istopila na iznenadnoj vruini. Njegov budilnik, usamljen na krivoj ploi nahtkasne, poinje tiho da zvoni sedam je sati. Vreme je za doruak. Vreme je za vreme. Tafilji Zehadin kretavo razbija nau jutarnju tupost, kao prepun balon. Kija i umrkuje se u rukav. Ima samo jedan kaput, digao je naunice na avijatiarskoj kapi. Ispod desnog oka iri mu se svea masnica ena mu je bila odbegla i vratila se taman kad je doteturao iz bifea. Njegova druga, ratoborna ena, iju mesnatu ljubav nosi sa sobom kao medalju. Pozdravlja nas, pozdravljamo ga. Kako si, Zehadine? ta ini, Tafilji? Imal oe bolesnig? vie bodro i ve na sve strane ute novine, koverti, razglednice, novanice. Od danas uvodi plaanje unapred. Da ne bi tetovao na poruenom. U novinama je prolee. Led je krenuo, svuda teku vode snenice. Beogradu prete poplave, kie, vlaga. Beograd stresa sa sebe sneg crn od gara, dima i prljavtine tvrdi, neprirodni sneg duge zime. Na mladom suncu sve trune i raspada se. I duvaju topli vetrovi, to nose bacile i nove zaraze. A mi leimo nauznake i dorukujemo. ekamo sledee lekove, sledee injekcije. I zurimo u crnu rupu Prokopa.
14
Vidosav Stevanovi
Gradilite je oivelo. Radnici su se vratili umotani u bunde, s nezgrapnim rukavicama i izmama do iznad kolena. Buldoeri prevru mokru zemlju, koja se pui, rue naherene udere, otkopavaju zemunice. itelji divljeg naselja moraju da bee, da preseljavaju svoj mravinjak. Vreva njihovog izgnanstva provaljuje kroz nae otvorene prozore, kao slueno jato vrana lepra po sobi i potresa mir naih kreveta. Povorka crnih ena, kukastih noseva, sa zaveljajima na leima, koraa uz padinu. Visoko izbacujui iljata kolena pravo prema nama.
IDEM DUNAV PLIVAM LEA
AKON MAJINE SMRTI suoih se sa sobom, kao sa nepoznatim. Naoh se lice u lice sa plazmom to tetura i cmizdri. Bio sam na eleznikoj stanici, bila je pono; krkljanac i dreka, gungula prtljaga i svetine, kretanje zvunika i vlana para lokomotiva. Gastarbajterski voz se puio u polumraku: tekla je rakija, kretale harmonike, kapale suze, irio se teki vonj rastanka. a je sipala po nama. Okrenuo sam se i poao kui. Bio sam odluio da se ubijem jedino sam razmiljao kako i gde. Nain me je muio vie nego mesto, polako sam otkrivao tesne granice svoje hrabrosti: plaio sam se prolivanja krvi i bola. Na stolu naoh poutelu hartijicu, koja me ukoi, kao niska temperatura hladnjaka. U stvari, nisam je naao sluajno ona je oduvek bila meu mojim dokumentima, premetao sam je bezbroj puta, ali sam je tada prvi put proitao bistre glave.
UPRAVA BOLNIKOG CENTRA BR. datum 10 maj godina 45
16
Vidosav Stevanovi
NARODNO OSLOBODILAKOM ODBORU Umoljava se gornji naslov da porodici umrle-og druga-rice Stefana Leperovia dostavite ovu posmrtnicu. Ako se porodica umrle-og druga-rice ne nalazi na to, mjestu, molimo Vas da nas izvijestite. Smrt faizmu Sloboda narodu! Polit. komesar Upravnik bolnikog centra br. bolnikog centra br. (potpis neitak) (potpis neitak) Telegram je bio otkucan na poleini nekog akta, ije rei nisam razumeo zvuale su mi mrano i pretei, kao vetar koji huji nad ravnicom. ERTESITENDO 1. Iparkamara SZEGED 2. Kir. Adohivatal 3. Ipartestulet 4. Orszagos Tarsadalombiztosito Intezet 5. Varmegyei korzeti forgalmi Adohivatal 6. Mertekhitelesito Hivital KECSKEMET Verleges! Posmrtnica umrle-og druga-rice, koliko znam, nije bila dostavljena, jer porodica nije ivjela na tom mjestu. Majka je pratila jednog vanog druga, ija funkcija bee upola vojna, upola politika, ali sve via i uoljivija: njegovo ime je skakalo sa prvih stranica novina, izletalo iz crne kutije radio-aparata, pre-
17
tilo sa plakata. Bila mu je sekretarica tada, kao i kasnije nisam znao ta to tano znai, zamiljao sam je kako mu kuva kafu, pegla koulje i isti cipele. Ja sam iveo kod Sofije Radman, setne udovice, koju smo mi njeni balavi tienici zvali Mama Sofija: u njenoj tuzi smo nali hleb i utoite, gde smo gajili rahitis i none suze. Nakon majine smrti, nametnula su mi se sledea pitanja: Ko je bio ovek ije ime i prezime nosim? Kakav je moj odnos prema njemu? Ko sam i ta sam ja koji ovo pitam? Odgovore sam mogao da potraim u sebi. Ali gde sam to ja celovit, pouzdan i pravi? Gde poinjem, gde se zavravam? Kako funkcioniem ako uopte funkcioniem? Kako da dvojim svoje od tueg, uroeno od nauenog, mimikrijsko od nagonskog? Sve moje osobine su proizvoljne, sluajne i promenljive, nemam nikakav stalni karakter, ivim kao biljka koja hoda. Ne znam ta volim, ta mrzim oseanja su mi mlaka i tipizirana, mogu biti bilo ija, kao to i jesu. Reakcije su mi uglavnom ulne i prilagoene prilikama, ali previe bolne za istu ivotinju. Moje bie je u stvari meubie, kovitlac svega i svaega, neto u nastajanju i nestajanju, kao mehurovi od sapunice. Ako tamo nekog traim, nai u mutljag, zbrku i mamurluk. Deavalo se da pitam svoju iznutricu: Ko je tamo? Dobijao sam uvek isti odgovor, krkljav, kao iz preseenog grkljana: Niko! Opit nisam smeo da ponavljam preesto da praznina ne bi pobesnela.
18
Vidosav Stevanovi
Majka bee utljiva, do grla zakopana osoba, naviknuta da u senci velikih stvari i dogaaja odgovore uva za sebe ili za nekog drugog. Ako je ita znala to nije pokazivala, ak ni u aluzijama: njen govor bee suva, svakodnevna injeninost bez ikakvih prenesenih znaenja, izraavala se telegrafski, ali nimalo ifrirano. Knjige je itala kao telefonske imenike, kao zbir imena i rei, slike je posmatrala kao pravougaone ili kvadratne predmete koji oivljavaju gole zidove muzika je iritirala njenu venu migrenu. Uostalom, sve do svoje bolesti retko je ivela u zemlji radila je u naim predstavnitvima po svetu, nikada nisam saznao ta, jer nisam ni pitao. Jednom meseno dobijao sam novanu uputnicu i pismo sa nekoliko otrih saveta: Ui, dobro se vladaj, budi ispravan graanin nae zajednice, sluaj vaspitae, uvaj novac, biraj drutvo! Godinje odmore je provodila na moru, kao i ja: ona u zatvorenim letovalitima, ja sa kolom. Viali smo se na stanici ili na aerodromu, kad sam je ispraao, kad se vraala: rukovali smo se, dodirivali hladnim obrazima, razmenjivali nekoliko rei, ponovo rukovali. Kad se penzionisala i ivela sa mnom, retko smo se viali, jo ree razgovarali bili smo toliko ravnoduni jedno prema drugom da se nikad nismo posvaali. Jurio sam enske, venavao se i razvodio, nisam imao ivaca za bilo ta drugo, kod kue sam boravio jedino izmeu dve veze. Majka je sedela sama u polupraznom, zaputenom stanu, koji se loe grejao umotana u penjoare i dempere, zgurena pred ugaenim televizorom, kao da je sle-
19
pa, kao da neto oslukuje. Niko nije dolazio, susetke je nisu pozivale na kafu, retko kad je odlazila u samouslugu, nije ila kod frizera, zaboravila je krojaicu. Telefon dobijen preko neke ranije majine veze, jedini u zgradi neprestano je zvonio: dali su nam broj rasturenog filmskog preduzea, koje je za sobom ostavilo samo prevare, pronevere, neispunjena obeanja. Ljutiti glasovi su itavog dana traili isplate, poravnanja, nadoknade, pretili i vikali majka je odgovarala strpljivo i smireno, kao da ona vodi steaj. Tako je prolo nekoliko godina: majka je ostarila, zborala se, razbolela i umrla na klinici Onkolokog instituta. Razgovarao sam sa nekima koji su bili u ratu, to jest oni su priali, ja sam sluao. Njihove prie behu uoptene, apstraktne, nekako iskidane i ravne, kao da su ih uli od drugih dogaaji su isparili, ostale su jedino mrlje, tragovi po ivici svesti, odlomci koji se nisu dali povezati. Bee to jednolina, tura oblast prvog lica jednine, slina pustolini ili starom zgaritu tragovi rata su bili negde duboko. Jedva da se neto stvarno videlo, kao da se gusti mrak isparavao iz rei i priseanja. Katkad smo zajedniki natravali na notorne injenice, koje mi nita nisu znaile imao sam utisak da itam stare novine sto se raspadaju pod prstima. Ili su oni ravo priali, ili ja nisam umeo da sluam ili smo se razilazili tamo gde smo mislili da smo najblii. Pokazalo se da pripovedanje ne pomae, da uesnici dogaaja nisu vani za sam dogaaj sve se zbivalo izvan njih, znai izvan mene.
20
Vidosav Stevanovi
Sofije Radman nije bilo u Beogradu. Nije bilo ni njene kue tamo su gradili periferijski dom kulture. Koliko znam a znam malo svi njeni bivi tienici su je zaboravili, zauzeti neredom sopstvenih ivota; otila je u staraki dom negde u unutranjosti. Pratim itulje pasionirano, sve u nadi da u neto pronai njeno ime nisam nikada sreo. To jest, nekoliko puta sam naao Radman, ali nita nije kazivalo da je upravo to Mama Sofija, uvarica naputene dece. Kad bi me uhvatila teskoba, kad nisam znao ta u i kuda u, govorio sam sebi: Moda je naa spasiteljica iva? Moda se niko nije setio da plati kratki tekst u novinama? Moda je onaj staraki dom nije vano gde se nalazio rasturen i njegovi stanari raseljeni po Uasu? Dodue, imao sam neto u rukama: jednu fotografiju, koju je majka drala na nonom stoiu. Dva mlada vojnika sa mainkama preko grudi, u tekim nemakim izmama, zguvanih uniformi, kao da su tek iskuvavane stoje pored nekog bunara, ija je ograda poruena, vitao slomljen. Njihove senke, nejasne zbog kosog sunca, kao da se ukrtaju na izrovanoj zemlji spliu se i nestaju na mutnom, izanalom papiru. Ne osmehuju se, lica su im ozbiljna i zategnuta, tek izbrijana, oi krupne, kao da pokuavaju neto da vide. Na fotografiji nema reke jedino prazno nebo ali kao da se na svim predmetima odraava prisustvo neke velike vode: to je nevidljiva senka, tamna od priguenog sjaja, to se nemilice lije. Na poleini su dve rei: Leperovi omoi. Jedan od njih dvojice je, znai ovek i-
21
je ime i prezime nosim, kao to robija nosi broj. A drugi je drugi. Uzgred, deda i baba nosioci istog prezimena bukvalno su nestali u banjikom logoru; nema ih ni na spisku deportovanih, ni na spisku streljanih. Majka je to, govorila mi je, proverila preko onog vanog druga ije su fotografije jednog dana nestale iz novina, kao i on sam iz mog vidokruga. Brkam ta dva vremena, mada postoje oznake prema kojima mogu da ih razlikujem. Majka i ja smo bili negde, krili se pod tuim imenima, upijali prainu tavana i vlagu podruma mislim na ono prvo vreme, u kojem se sve zametnulo. U mom seanju nema nieg od tog dugog bekstva, sem nejasnog straha i nekih glupih sitnica, koje nemaju nikakve veze sa samom stvari strah je ostao, preobrazivi se u teskobu i nervne drhtavice, a sitnice ile i zamagljuju se. Pamtim re je pregruba, bolje je rei: nazirem jedno nono bombardovanje saveznika, koje smo mi, izbeglice, posmatrali sa smederevskog puta: reflektore i vatromet artiljerije, poare koji su se rasplamsavali na desnoj obali Dunava. Mada nisam siguran da li sam to sanjao ili uo od nekog drugog moda ak i video na filmu. A tienici Sofije Radman imali su sline uspomene, esto podudarne do banalnosti priali smo ih u mraku spavaonice, drhtei, pribijeni jedan uz drugoga, tako da su mogle postati svaije, kao uga koju smo prenosili dodirom. Nakon majine smrti dugo sam bio rastrojen. Ne zato to me pogodila sama smrt bili smo tuinci jedno drugom, voljni sustanari, a i navikao sam
22
Vidosav Stevanovi
da tua pojavljivanja i nestajanja primam bez kuknjave, kao deo igre u kojoj uestvujem jedino kao objekat nego onako, kao kad se ivi pod stalnom temperaturom, na nogama i bez lekova. Pio sam i vucarao se, po svom starom obiaju: tako sam znao gde sam i ta radim. Pokuavao sam i da se kockam, ali nije ilo nisam oseao nikakvo uzbuenje, bilo mi je svejedno da li gubim ili dobijam, kao da prisustvujem tuoj partiji. A pijanci i kurve, kafanski mitomani i sitni prevaranti su me privlaili bio je to itav jedan mali svet, ispao iz tramvaja svakodnevice, histerino veseo, u neumornoj potrazi za identitetom: primali su me bez pitanja, kao sebi ravnog. Nismo se razumevali ni voleli, ali to nismo ni pokuavali iveli smo prema svojim mogunostima: grevito, bedno i u alkoholnom zanosu. Lai, prevare i podlosti su se podrazumevali to je bilo dovoljno. Ranije sam esto menjao zanimanja: bio sam prodavac na sajmovima, telohranitelj jednog blesavog kantautora, turistiki vodi, magacioner u nekakvom import-preduzeu, rasvetljiva i statista u pozoritu sve na kratko, najvie nekoliko meseci. U stvari, dok me ne bi uhvatilo pie i landranje onda nisam znao upravo nita, niti mi je bilo vano. Jednom sam bio voza u rentakaru: vozio sam poslovne ljude, boksere, filmske ekipe, artistkinje iz barova, novinare, ak i nekakve crnpuraste vercere, to su se preda mnom prepirali oko droge nevien ljam, koji se uvek nekud urio, vikao, pretio i redovno pokuavao da ne plati. Nekolicinu sam pretukao, da isteram bes iz pesnica dva-tri
23
puta sam dobio debele batine, koje su mi pomalo i prijale. Ali sam se sve vreme bavio mojim deakim hobijem: fotografisanjem. Soba mi je vazda bila ureena kao atelje uvek sam mogao da je pretvorim u mranu komoru. I tako sam, iznenadno i za sebe samoga, nakon majine smrti postao lulajui foto-reporter: moje novine neko pitoljsko izdanje to je svaki as menjalo ime i redakciju slale su me levodesno, ali sam najee sam birao gde u ii i ta u snimati. Posao mi je iao od ruke, jer mi nije bilo mnogo stalo do njega stoga su mi gledali kroz prste. Dosta sam putovao po zemlji, mada ni u tome nisam uivao: kretao sam kad god bih osetio kako mi nervi podrhtavaju i da me noge same nose prema eleznikoj stanici vraao sam se izmoden, prljav i smiren, ali sposoban da razgovaram i da radim. To tumaranje obeleeno mnotvom potroenih filmova bilo je dobro kao lek i kao preventiva protiv samoubistva, mada sam se u hotelskim sobama oseao kao u privremenim mrtvakim sanducima: redovno sam nalazio neku enu da mi pravi drutvo i dodaje pie. Usput bih ispucao dvadesetak filmova, a razvijao sam ih odjedanput, kad zakljuam vrata i spustim zavese na prozorima. Objekti i ljudi bili su mi savreno nevani dobro sam ih zagledao tek kada bi ih razvija izvlaio iz mraka i uobliavao. Tek onda sam mogao da im priznam postojanje, da te iseke sveta smestim natrag u svet, gde su, fiksirani na hartiji, bivali vidljivi i kako-tako neunitivi.
24
Vidosav Stevanovi
Jednom sam radio film sa neke proslave ne znam kako sam se tamo obreo. Bilo je to neveliko drutvo mukaraca i ena na ivici starosti, to se jo uvek koopere: sedeli su za spojenim stolovima oznojeni, pijani i debeljukasti. Videlo se da farbaju kose, masiraju se, minkaju i poseuju saune, da kriju bore umora i tuposti. Moj fotoaparat im je skinuo sve maske, kao islednik: leali su u razvijau plazmatini, goli i runi pod svojim skupim odelima, unakaeni naporima da se nagumaju para. Mimolet mi se uinilo da iza njihovih krokodilskih oblija, kao iza izloga, vidim krljava, neuhranjena tela tienika Sofije Radman surovo kljukana poslasticama i uspehom. Ali je opsena brzo nestala na gotovim fotografijama bili su samo oni koje sam upisao na kutiji filma: Veselo drutvo 10. maja 1975. Nakon majine smrti nasledio sam na dvosoban stan; iznenadio sam se to me je uzela za sunosioca stanarskog prava. Nasledio sam njene haljine, enske drangulije i tednu knjiicu sa neto deviza, skunatorenih po predstavnitvima devize sam ostavio za odlazak u inostranstvo, moda u Pariz, ako budem reio da se poistim odavde. Nasledio sam i jedan auto stari folksvagen, koji je rao na ulici i bio sav zasut garom, kao da upija smog i prljavtinu. Dva-tri meseca ga nisam vozio, ak sam ga zaobilazio, mada sam uvek nekako natrapavao na njega i trudio se da ga previdim. Ipak, kljuevi su mi zveckali u depu i uljili me, kad bih prilegao obuen. Posle razvijanja onog filma sa proslave izaao sam na ulicu, da rasteram maglu iz glave. Auto je
25
stajao tamo gde ga je majka parkirala pred odlazak u bolnicu, nizak i nekako staraki raskreen, kao da se tek pomokrio. Sevi za volan onako, da se odmorim bio sam teko mamuran, utrnulih miia video sam jasno, kao da itam, rei to su se uvek nalazile na poleini pisama to ih je majka dobijala bar jednom nedeljno: L. . Perovi, Desna obala Dunava 30, Starevi. Ta pisma su se vukla svuda po kui, zguvana i otvorena, dok ih ne bih bacio u kantu za ubre. Majka nije pitala gde su, ja sam utao, kao i uvek razgovarali smo valjda jedino o vremenu i o inkansantima. Kad je umrla, bio sam sa nekim bunim drutvom: obilazili smo kafane i traili kavgu, dok nas nisu priveli u stanicu milicije. Vrativi se kui oko podneva, zatekao sam telegram sa klinike Onkolokog instituta: stereotipni tekst je iznosio golu injenicu smrti. Nisam bio uzbuen ni potresen, ve nekako udno rastereen, istovremeno i slomljen neto sam zvidukao i hodao iz sobe u sobu, sve bre, kao spetljan u mrei sopstvenih koraka. Telefon je zvonio, dizao sam slualicu i mehaniki odgovarao: Sve je u redu, steajni postupak je u toku, biete zadovoljeni, ako povuete moju drku za stomak. A povremeno bih uo svoj krkljavi glas, kao iz preseenog grkljana, kako cvili: Majka je jutros umrla, majka je umrla jutros rano, majka je umrla. Trgao sam se valjda sam bio zaspao na seditu folksvagena. Magla u mojoj glavi bee se bolno zgruala: iznutra mi je pritiskala lobanju. Okrenuo
26
Vidosav Stevanovi
sam klju u bravi, motor je zakrkljao, zagrcnuo se i proradio, mada je akumulator, oigledno, oslabio. Krenuo sam nekuda, verovatno nasumice. Vozei polako kroz grad, izbio sam na put onda sam pritisnuo gas do daske. Krntija se tresla i raspadala, ali je gurala napred, kao bangavo kljuse. Bilo je hladno i tmurno, oblaci su se vukli nisko nad ravnicom, oputenih trbuha letei preko golih oranica, graktale su vrane, zanosei se na vetru. Naglo se smrkavalo, kao na slabo razvijenom filmu. Upalio sam svetla i nastavio otro: gume su pitale u krivinama i starudija se ljuljala, kao pokretni poret. Sa Dunava je duvao boni vetar, na sredini reke se guravi teglja probijao kroz talase, vukui lanac tekih lepova. Automobili su se proredili, bio sam gotovo sam na uskom, izlokanom drumu katkad bih prestigao koju zapregu, iji se vozar zgrio pod bundom i ubarom, kao da e putovati itavu iduu zimu. Sela behu pusta, aloni na prozorima sputeni, kao da je ledena no jedino se iz kafana ula buka i svirka tamburica, pokoji pijanac bi isteturao da mokri uz banderu i zijao u mene, otkopanog lica. Pratio me lave najeenih pasa, to su se smucali orovima i uletali u svetlost farova. Odnekud se ulo rzanje konja i topot kopita, kao da nevidljiva ergela galopira iza mene, stalno na istom odstojanju. Na majinoj auto-karti put je bio ucrtan crvenim mastilom, sa strane je pisalo: Poslednja kua u S. gledano s ovu stranu. Rukopis nejednak, grub, mestimino neitak. Skrenuo sam kod crkve sa visokim,
27
iljatim kubetom i ponovo, izmeu dva reda niskih kua, izbio na obalu. Patuljasti teglja onaj ili neki drugi muno se vukao uzvodno, dok su se lepovi tromo njihali na talasima, kao da su pretovareni. Na kraju ora, malo izdvojena, bila je kua sa brojem 30: zdepasta, tamnog krova, sa zidom od crvene cigle ulopana blatom do ispod samih prozora. Zaustavio sam auto i ugasio motor. Dok sam palio cigaretu, samoa mi je legla na ramena i pritisla me na sedite. Kad sam izaao, zapljusnuo me je vlaan vetar, to se oseao na trulu trsku i ustajalu vodurinu gotovo me je odgurao do drvene kapije, okovane gvoem. I tu sam stao, sa bolom u potiljku, pred zaralim zvekirom, to se kezio razjapljenom veprovskom njukom. Zalupao sam i viknuo. Nita. Nervna drhtavica mi je tresla kolena i bilo mi je hladno. Ponovo sam zalupao, ponovo viknuo. Jedno krilo kapije se naglo otvorilo, kripei na arkama. Kao da se neko bio uurio iza i proveravao me kroz rupicu. Bio sam pred dripavim stariem u kouhu desni rukav mu je bio prazan i pribadaom prikaen za rame. Da li je Luka kod kue? Stari me je gledao mirno sjajnim, plavim oima bez obrva, dok mu se brada micala gore-dole, kao da vae. Nije me putao unutra, nije zatvarao kapiju. Sklanjaj se, gluvaro! Ne smetaj! Podadula ruka s modrim noktima je uklonila staria, kao lutku. Stajao sam pred Lukom . Peroviem: uspravio se u svoj veliini dvometraa i raz-
28
Vidosav Stevanovi
drljen se sukobio s vetrom, to je ponovo nasrnuo s reke, zadiui na ritine i mrtvaje. Pogledao me razroko, kao da je oekivao nekog drugog dahnuo je buno, kao konj, i pogurio se. Ti si mali! Upadaj unutra da te vetar ne odnese! U tesnom dvoritu, pod vinjagom oerupanog lia, leala je katranjiva burad sa izbijenim dancima. Na betonu behu tanki nanosi blata, vijugavi kao razbacana uad. Plavilo nas. Najvii vodostaji za sto godina. Pisalo u novinama. Svi pobegli ja ostao. Organizovao odbranu tamo su dakovi peska. Ne vide se, ve su ih odneli kad nisam bio tu. Ui! Stani, Luka! Moram na stranu! Koju, bre, stranu? Pio sam pivo usput. Mnogo piva! ivnuo je, sav se nekako napeo. Pogledao me je iskosa, kao da je stekao prednost. Dodo, povedi gospodina u nunik, pokai mu gde je ta! Oklevao sam, stari me uhvatio za ruku i poveo: uljio me je njegov hrapavi, veliki dlan, hladan kao on. Zali smo iza kue, stari me je pustio i stao, kao da neto oekuje. Gotovo da sam viknuo. Gde je, do avola? Stari je mirno pokazao mokru travuljinu pored slepog zida okolo se valjala svakojaka stare. Onda je smeh provalio iz mene, kao rigljanje previjao sam se od kikota, to me sveg lomio i kidao. inilo mi se da u pasti, da u se onesvestiti. Stari
29
je stajao sa strane i mirno me gledao, kao straar koga vie nita ne udi. A onda je prokripao nekim ustajalim glasom. Luka je prirodan ovek. Smatra da sve mora da se radi u prirodi. Leti ide go golcat i po ulici, ovde se navikli pa niko ne okree glavu. I u prodavnicu ide takav niko se ne smeje. Tada sam prestao da se smejem naslonio sam se na hrapavi zid. Stari me je ponovo uhvatio za ruku i poveo natrag, kao da u se sam sigurno izgubiti, dlan mu je bio hladan i hrapav, ali nean. Uli smo u kuu: unutra je itala svetiljka na plin, spasavajui iz mraka sobu matorog momka, preplavljenu neredom, kao obala posle brodoloma. Nametaj je bio glomazan i pohaban, poput vlasnika, potamneo i zaputen svuda su se videle mrlje, ogrebotine i napukline, pocepana koa fotelja i kanabeta, federi koji tre. Na zidovima su visile uveliane fotografije golih ena mutne i beznadno opscene, kakve se mogu nai kod starih porno-fotografa u pranjavim i ledenim ateljeima sa umoljanim zavesama, gde svraaju jevtine kurve i penzionisani policajci. Luka je stajao pored stola, razdrljen i crven, sa aom u ruci. Zabavica, mladiu! Blaim pusto starakih dana! Pusto njegovog lica nije se dala niim ublaiti: razrovana koa, uta kao ablji trbuh, kesice ispod oiju, nos to se rascvetao i nabubreo, upava seda kosa. Oiljak preko desne obrve nekada tako uzbudljiv na novinskim fotografijama, ratniki dekorativan rairio se i pomodreo, kao da se tkivo ras-
30
Vidosav Stevanovi
pada iznutra. Ali je glas ostao isti kao u mom detinjstvu, kad je grmeo iz zvunika du ulice: surov i naprasit, bukvalno zapovedniki napukao od stiane siline, to ga je inilo zaguenim i krkljavim. Primi moje iskreno sauee. Ne stigoh da ti ga izjavim na sahrani. Nisam te tamo video, Luka! Niko mene ne vidi ve dvadeset godina. Svi su postali razroki i zaboravni, niko se ne javlja, niko me ne pominje ja sam izbrisan ovek. A na groblju sam se pojavio, postojao malo i otiao. Bio sam meu poslednjima, kao to sam nekada bio meu prvima. Odloio je au i tromo koraao oko stola, kao da je uznemiren, ali se suzdrava. To vie nije bila sporost uzdrane snage kojom je lako lomio protivnike, pre okraja nego muno vlaenje kostobolnog starca, to se sve bezuspenije bori sa sopstvenim telom: vazduh je bio proet ustajalim zadahom reumina i seljakih pecija. Stigli su me alali, mladiu: robijanja, batine, marevi i rane. I napori da se prilagodim. Nou ne spavam zijam u tavanicu i moje kosti upijaju vlagu s reke. Al ne mrdam odavde. Luka se ne predaje nikom, najmanje bolestima i samoi. ta inae radi meu ovim lepoticama? Pomalo obnavljam uspomene. Piskaram antiistoriju, rat iz kuvarsko-intendantskog i bolniarskog ugla. Ou da objasnim mehaniku gladi, metafiziku vaaka i gnoja. Moda e nekom zatrebati. Meni nee, Luka. Niti ikom koga ja poznajem.
31
Onda meni i Dodi, to drema u oku. Ja zimi itam pored vatre, izdeklamujem stranicu pa je bacim, a Doda slua i ne uje gluv je kao kamen. Al nimalo gluvlji od ostalih. Jedino je tvoja majka imala srca i due da uje druge i da razume. Vie niko. Kapija je zakripala i lupnula, kao da neko dolazi. Luka se trgao i trapavo, sapliui se, izjurio napolje. Ubrzo se vratio oputenih ramena, mokre kose. Lice mu se zguvalo bila je to, odjednom, gola lobanja, prekrivena mlitavom koom, to se tresla i znojila. Kao da je zaboravio na mene: koraao je oko stola, okruen svim onim golim enama, neto mrmljao i odmahivao rukama. Doda je utao u oku inilo se da drema i da nas ne primeuje. Imam da ti postavim neka pitanja, Luka. Zato sam doao. Trgao se i zabuljio u mene krvavim beonjaama, kao da me tek sad prepoznaje kroz maglu glaukoma. Koj si ti da meni postavlja pitanja, balave? Kad sam ja bio ovek ti si jo naseljavao aletova jaja! Onda mu se pogled izbistrio: gledao me je izbliza radoznalo, nimalo uplaeno, ak sa onim starim perovievskim prezirom prema svima koji ne znaju prave odgovore. Odjednom se iskezio, preko lica mu je, oivljavajui ga, plinula grimasa oveka koji ponovo raspolae sudbinama. Zato ivi ba ovde? Sluajno, mali. Ovuda sam projahao na konju ene i deca su stajali okolo i mahali i zasipali nas
32
Vidosav Stevanovi
cveem. Bilo je hladno, padao je vlaan sneg, al nama bee toplo. ene su, mladiu, bile jedre i vesele, osmehivale su se eljno i mirisale na sve hleb, na vrue perine. Zaviaj nisam nikada imao cela moja prolost pripadala je drugima. Osetio sam da e ovde biti moja poslednja kua. I tako sam se vratio kad vie nisam bio tamo potreban. A starac otkud on ovde? To je bilo kasnije. Dodu sam naao u jendeku iznad reke bio je pijan i smrznut. Otkravio sam ga, nahranio i obukao. Sad ivimo zajedno i pijuckamo rakiju, to je sami pravimo. Nisam ga vie sluao: ustao sam i poao prema vratima, praen sve jaim itanjem plina. Prolazei pored njega, osetio sam kako mi se smejulji u potiljak i breke od zadovoljstva prosto sam uo divlje groktanje njegove veprovske due, ije su se kljove ponovo zabile u leinu. Udario sam ga iz poluokreta, bridom sake, pravo preko usta i nosa skljokavi se, zakrkljao je od iznenaenja, ne od straha i bola. Na vratima sam se sudario s nekom umotanom enskom prilikom napolje sam poneo miris njenog jevtinog parfema i blesak zelenih, kurvinskih oiju. Padao je vlaan sneg, to se topio u blatu. Teglja je brektao u bezvetrici, kao da se nije pomakao s mesta lepovi su se valjali na talasima, a vrane graktale nad ogolelim vrbama. Okrvavljenu ruku, sa ugrizom trulih zuba, zavio sam u maramicu i uao u kola. Motor nije hteo da upali. Kresnuo sam nekoliko puta uzalud. Izaao sam na sneg, ije su mi pa-
33
hulje, topei se, pipale lobanju, kao hladna usta ribica pod vodom. Kapija je bila zatvorena, cela kua mirna i mrana, kao da u njoj nikoga nema. Ali dimnjak se puio, kao da podadula ruka s modrim noktima dodaje drva na vatru. Doda je stajao pored blatnjavog zida, kao da straari, ukoen jedino mu je patrljak mrdao u praznom rukavu. Sada sam ovde gde sam zgren u mranoj komori. Ne znam ta da radim. Moda u sesti na strani gastarbajterski voz i, praen svirkom harmonika i suzama, otii u Nemaku. Moda u potraiti zemne ostatke Sofije Radman, blaene Mama Sofije, u ijoj smo udovikoj tuzi svi nali hleb i utoite, uzvrativi joj utanjem. A moda u se ubiti pred majinom fotografijom jedinom koju mi je ostavila nakon smrti.
BED TRIP
ORA. Stojim u podzemnom klozetu, gledaju me straljive pederske oi. Napreem se, mokrim nekoliko kapi. Amonijak i hlor tipaju mi nozdrve, pale sluzokou. Pederska ruka sa dugim noktima prua mi hiljadarku. Dodir je vlaan i guterski. Izlazim, vukui se uz stepenice. Taksisti spavaju na zadnjim seditima, razjapljenih usta. Sivo je i tmurno, a veje kao brano. Crni dimovi naftarica kuljaju iz odaka, vuku se iznad krovova, kao make prebijenih kimi. Klopara ubretarski kamion. Polivai tegle debelo crevo mrka, teturajui kroz mokri smog. Iza mene je no. Mnogo bunovnih noi: haustori, tavani, podrumi, predsoblja, klupe u parkovima, gar eleznike stanice, buka i tropot pristanita, zelena rena vlaga, uicarene cigarete i gulai. Glad i male drpae tu i tamo. Ueglo rublje, raspadnute cipele, odelo to je ostarilo i smeuralo se na telu, irevi i svrab svuda. Koraam izmeu bifea i konjskih restorana, izmeu bunila i bezumlja. Ali koraam. ujete li moj korak na tvrdom ploniku?
36
Vidosav Stevanovi
Kiosk istaa cipela je zatvoren, kao i montana piljarnica i prodavnica virli. Prozori i vrata zapeaeni mamurlukom i vonjem usnulih, to buncaju pred buenje i znoje se pod jorganima. Nita se ne dogaa, niko ne prolazi: trg se zgrio pod amotinjom. U kronjama kestenova divdaju vrapci. amore, lepraju i pevaju. Tiina, kaem. Da vas nisam uo. akate mi po ganglijama. Divdani prekidaju. Drhturim, cvokoem prozeblo i oslukujem sebe i grad. Jutarnje prazno zvonko nita, kao usred ruevine, kao pred skok sa mosta. Svud naokolo se pale motori, razleu se male, benzinske eksplozije, kalju auspusi, ali nevidljivo. A sad polako, kaem. Jedan po jedan. Kao na audiciji. I divdani poinju: jedan, pa drugi, pa nekolicina. Najzad svi pevaju slono i gladno, siuni borci protiv tiine, to ih ekaju meci iz vazdunih puaka i otvori slivnika. Diem ruku i dirigujem sirotinjskim horom. Slepo me gleda bronzani spomenik. Zbogom drugari, kaem. Vidimo se. Kaljui, ulazim u bife: nizak, tesan, prisno vonjav. U ogledalu preko desnog zida komeaju se bubuljiave njuke, glibavi nokti, natekli kapci, ukaste ljivovice. Svi ute i blenu, svi pue. Za stolovima dremaju raerupana nona braa, kao punjene sove. Srkuu kafu, kolena im klecaju, prsti drhte nervni slomovi, strah i smrt lepraju iznad njihovih gla-
37
va, ali nevidljivo. Kao to znate, vidljivost je u laganom opadanju. Jedan sendvi, jedno pivce, kaem. Kelnerica je patuljak, demekasta i okrugla, sa velikom glavom: spava u dejem krevecu, tucaju je gelipteri iz samakih hotela, ilageri i pervertiti. I ja kad mi cehovi previe narastu. Sedam za jedini prazan stoi pored vrata, vaem bajati hleb, posnu salamu, to se nedeljama sue u staklenoj vitrini anka. Bife se izduuje i skuplja, kao posude u prljavoj vodi: obuhvataju me lelujanje i njihanje, plovim kroz neto uto i crveno, od ega puca glava i staje dah. Patuljica me, oseam, podozrivo njui, kao domai pas da li sam sklon kui ili lutanju? I ja njuim parfem. Zapahnjuju me topli i tromi talasii, kao da leim u kadi. Za mojim stolom sede dve ene: starija je crnoputa i krupna, rasputene kose, mlaa svee ondulirana plavua, ljubiastih zenica. Obilno su naminkane, masne i sjajne koe, nakinurene grivnama, prstenjem, broevima, nose iste srcaste medaljone. Haljine su im bleskave, pripijene i duboko dekoltovane, krupne sise napudrane. Preko ramena imaju resaste alove, to im blago padaju do krupnih bokova. Gledaju me ni radoznalo, ni neprijateljski. Odjednom, osmehuju se. Sovio si, kae hrapavo starija. Mi sele. Nisam, kaem. Brza dremka uoi akcije. Viknule smo ti duplu kavu, kae mlaa mazno, gugutavo. Lepo, kaem. Moe i pivce.
38
Vidosav Stevanovi
utimo. Patuljica nas zaobilazi navikla je da se ne mea u tu posao. Drugi nose nur, a njoj ta pretekne. Bife je pun vlanih mantila, zguvanih beretki i eira, promuklog agora, kalja i kijanja. Svi mrmljaju, niko ne slua ovde se samoa udie umesto vazduha. iti plinski reo, kao astmatina protuva, kripe moje misli, okreui se u skuenom krugu. Prolazi Vasilije Belobrk, mastan i neobrijan, natrontan kao usred zime, spor poput sudbine nudi razglednice i kalendare od prole godine, to ih niko ne gleda niti kupuje. Ako ga izbegnete, pojavie vam se u snu i snana pesnica e vam epati srce. Ja sam Mila, kae starija. Ona je Lula. Ne boj se. Ne bojim se, kaem. Sluam vas. Mi slavile, mazi se mlaa. Njen roendan. ta pije? Sendvi, kaem. I ladno pivce. Zalivam se tromim alkoholom od hmelja i slada. U mozgu mi se pali svetlost, kao da je neko pritisnuo dugme na stepenitu: bolje vidim, jasnije ujem, razumem i ono to nije za razumevanje. Moje drugarice ljute barena jaja sa tanjiria, sole ih i vau. Zubi su mi beli, kao vetaki, usne crvene, obrazi sivi od novog pudera. Nokti svetlozeleni. Smejuckaju se bodro, kao da su tek izale. Pred nama je dan od saetog mraka, vrele sperme i ljubiastih munja, to bue temenjau. Ajde s nama, kae Lula. Nastavljamo.
39
Ustajem, kao da diem nekog sa nosila. Trudim se da ne kaljem, da hodam pravo, da odvojim vrata od prozora. Grudi mi kripe, kao zarala harmonika. Patuljica njuka za nama, zvecka oljicama i aama sutra u biti bez jela i bez pia. U ogledalu preko levog zida prate nas zakrvavljene oi onih to stoje za ljivovicama, s tanama pod mikama. Koraam u blagom vrtlogu parfema. U taksiju, na zadnjem seditu mekota s obe strane. Predusretljiva bedra i miice, drugarska stegna, nene rese alova, kao listii karanfila. I toplota koe, gusta kao bolest. Taksistin potiljak odlazi nekud napred, dok lagano potanjam. Vidim razlivenu, jesensku Savu, pokrivenu maglom, kao iscepanim vojnikim ebetom, pesak naputene plae, isprovaljivane kabine. I olupan brod, zelen od mahovine, mrk od re, privezan za betonski dok, kako se tromo ljulja na vetru pacovi i bubavabe su ga napustili, posada se rasprila, maine zamukle. U njegovoj utrobi su hodnici, kabine, tesne kao mrtvaki sanduci, kreveti na sprat, vlano rublje, to se osea na ukvarenu ribu, na ueglu ikru. Sve je zapraeno insekticidima, sve je dezinfikovano i prljavo. Reka Sava otie, brod plovi u mestu. Zadri kusur, kae Mila hrapavo. Slavimo do kraja. Promukla si, kae taksista. Ona je pevaica, kae Lula. Ima polipe u grlu. Nee da se operira. Imam rak, kae Mila. aavam, braco. Zato da me seckaju ko salamu?
40
Vidosav Stevanovi
Meri, Meri, kaem, okolo zavijaju zveri. Siva periferijska ulica, sive stambene zgrade, kao betonski kokoinjci. Drvee na trotoarima je tek zasaeno, sitnog lia, okovano metalnim korpama, travnjaci izgaeni i kaljavi. Svaki pokuaj zelenila je uguen u zametku. Oseaju se lenjost i zaprka, viak penzionera i dece. Na prozorima bunovne ene, podvezane maramama, vetre posteljno rublje, vitlaju praherima. Upaljen je valjda svaki radio u bloku: treti narodna muzika, meaju se stanice. Malo dalje stoji kamion sa ceradom u njega utovaruju pohaban nametaj, veliki friider, ukraene kavezove sa kanarincima, tanunog staria u kolicima, to klima glavom, kao da odobrava. Kad budete iznosili smee, mi emo biti u mraku stepenita. Ulazimo u samouslugu. Guramo se, guraju nas. Nosim ianu korpu, moje drugarice trpaju kobasice, salame, sireve, flae s piem. I kikou se naviklo, kao da nastavljaju neki noanji smeh. Bie ia, bie pia, svanut e nam svima sria. Kasirke okreu glave, domunavaju se preko tastatura. Nosei pune kese, penjemo se uz mrane stepenice, gazimo po opucima i otpacima. amor iz stanova proima ustajali vazduh: zujanje usisivaa za prainu, kloparanje maine za pranje rublja, cvranje vrelog zejtina, lupkanje tuka za meso. Lula prekopava crvenkastu tanu, vadi sveanj kljueva. Na mesinganoj ploici: Cvirivili Zlatinka Ljuboje Stevan. Kako li se naoe, kako li se sparie? Unutra je tesno i zaguljivo, ima nekoliko nepotrebnih vrata i mnogo nametaja. Nered, kao da stanari bee im se
41
probude posle umivanja i doruka s nogu. Toliko je pretrpano da nema gde da pogleda, glava boli od andramolja i ukrasnih sitnica. Okupaj se, kae Lula. Kupatilo ti je iza lea. Ima tople vode, bojler nikada ne iskljuujem. Sapun i pekiri su tamo. I papue. Vii ako ti ta treba. Ve viem, kaem. Hou vinjak. Svuda baene arape, pojasevi, gaice, kombinezoni, kao da se neko ovde stalno svlai i oblai. Na zidu je kalendar menstrualnih ciklusa: plodni dani su obeleeni crnim krstiima. Irigator je nadohvat ruke, vibrator na ruiastom poklopcu klozetske olje. Pretoplo je od centralnog grejanja, od slutnji pobaaja i genitalnih napora. Punim kadu vrelom vodom koliko mogu da izdrim. Leim u vrelini, kao u kolevci, udiem paru, koa mi je rumena i gotovo bolna, pore se same otvaraju. ujem svoj piskavi, zarali glas oponaa pesmu vrabaca, kripanje konica, tandrkanje motora, buku zaguenog trga. Moj glas se upinje i klonjava. Moj glas se oslobaa svih nataloenih zvukova i tone. Dovoljno ste gluvi da ga ne ujete. Deko, zaspao si, kae Lula. Mogo si da se udavi. ta bismo s tobom mrtvim? Gole i snane ruke dre me ispod pazuha, izvlae iz vode, dok pokuavam da se vratim tamo odakle sam poao. Stojim pored kade, oslanjam se na puno rame. Kolena mi klecaju. Kikoui se mazno, iz grudi, Lula me trlja upavim pekirom, okree i draka. Izbliza udiem miris raskutrane kose i oksiena, posmatram modri ugriz na njenom vratu,
42
Vidosav Stevanovi
tragove tupih i jakih zuba. Kroz vrata kupatila dopire otri zapah prene slanine. to si mrav, deko, kae Lula. Jede li ta? Njupam, kaem. Kad ima. Al zato pije, kae Lula. Obavezno, kaem. Kad ima. Navlaim kuni ogrta, pohaban i topao, to se osea na razreiva i mainsko ulje, na ustajalu vodu. Nazuvam razgaene papue. Sedimo za kuhinjskim stolom bez arava i jedemo, meamo zalogaje i smeh. Pred nama je flaa vinjaka, nateemo je redom i lagano. Raspojasanost se unja oko nas, kao maka. Moje drugarice su zajapurene i raupane, oi im blistaju, beonjae sevaju. Skinule su haljine, na sebi imaju kratke, providne kombinezone. Milino meso je tamno, sa gromuljicama sala, preliva se preko arapa i grudnjaka, Lulino belo i glatko, prekriveno zlatastim maljicama, napeto iznutra, kao da podrhtava i die. Odbacile su nakit, zadrale medaljone. Halapljive su i vesele, smeh im grgolji u grlima, kao voda koja otie iz kade natrunjena blatom, dlaicama, sapunicom i prosutom spermom. Jel igra? kae Mila. Ne, kaem. Nisam uio. Nauiemo te, kae Mila. Nas dve emo te nauiti svemu to treba. Opusti se i veruj nam. U redu, kaem. Razumem. Prelazimo u spavau sobu, ja nosim flau. Roletne su sputene, upaljena je ruiasta lampa pored kreveta. Postelja je u neredu, kao da su se spavai
43
ujedali i tukli. U vitrinama pored zidova upave lutkice, pliane mece, gipsane balerine, natrontane babuke, smeni svet od plastike, krpa i stakla, to se krevelji uljezu. Ovde ivi ena koja se zatrpava drangulijama, ali gde je mukarac? Gde je dotini Ljuboje, iji zadah udiem iz ogrtaa? Na podu je gramofon, zvunici u okovima. Mila stavlja plou, bestidno se naginje i pokazuje nam iroku stranjicu, to je sapinju gaice i pojas, butine to se otvaraju kao kapija. Uite, koji ste napolju. Lula me obuhvata oko pasa, kao mladi rva, naslanja mi glavu na grudi zagrljaj je topao, vet i poznat, jednostavan kao igraki korak. Okruuju nas zvuci kripavog fokstrota, kao divdanje vrabaca. Pomeram noge levo-desno, moje srce hvata ritam i tue sve bre. Luline najlonske arape trljaju me po butinama i stegnima, njen trbuh drhturi i pripija se uza me, kao razdraena maka. Vazduh je suv i pucketa. Mila lei nauznak na krevetu, rairenih ruku i raskreena pevui i zagrcava se. Operisau polipe, kae Mila. Kolko ove godine. ekaj da skinem arape, kae Lula. Smetaju nam. Jesi li zakljuala vrata? kae Mila. Da ne bane. Jesam, kae Lula. Dvaput. Klju je u bravi. Ploa je zavrena, igla strue na prazno. Leim na krevetu, petljam se s aravima. Oko mene je mekota, znojavo i naparfimisano ensko meso, to
44
Vidosav Stevanovi
tukne na neto krepko i bodro, to treperi i pripija se. Vazduh je pun uzdaha i tamnih senki udiem druge i kao da izdiem sebe. Ljubim mlitave usne, izbliza me gledaju pomuene oi sa ljubiastim zenicama, koje tamne i gusnu se, kao uline svetiljke kad trnu u svitanje. Izgubio sam ogrta, kombinezoni se cepaju pod mojim rukama, spadaju pojasevi i gaice, pojavljuje se koa koju nije peklo letnje sunce. Druge usne, vrelije i vre, klize mi du prepona, bolnoslatko me grickaju veti zubi, to nepogreivo nalaze vorie nerava. ujem svoj glas kako krklja i bunca odjednom dubok i pun, mada iskidan i treperav. Ou da lajem, kae Mila. Laj, kaem. Laj, kuko. Oboje ste moji, kae Mila. Oboje, mazno grca Lula. Oboje. Ja nisam, kaem. I neu. Posle tekog uspona dolazi lakoa pada, vedrina poraza. Ruiasta svetlost lampe gusne, saima se i rasplinjava po naim trbusima, kao ugaena vatra. Klupko me stee i gnjei, mada vie nisam unutra. U ruci drim periku crnu, mrtvih dlaka: nehotice je milujem, ona mi uzvraa pucketanjem, kao suva ra. Milina oiana glava, arena od razmazane minke jedno oko je poraslo, drugo se smanjilo skakue meu Lulinim butinama, to se ire i skupljaju. Otri zadah vulve tipa mi nozdrve, grize sluzokou. Sva druga mesta napolju preplavljena su golom patnjom, krevet je u vrtlogu to nas nosi nadole muljav i snaan, kao pored izlokane obale.
45
Vidim strme stepenice, to se sputaju u mrak i vlagu: zidovi su buavi, tapeti odlepljeni, parket kripi i ugiba se, kreveti su uski kao nosila, lavabo provaljen, svetlost male sijalice uta i tmula. Ko jednom sie, teko da e izai. aravi su iarani skorelom sluzi, ebad napraena insekticidima i naftalinom zidovi se ljuljaju, kao da e se raspasti. Ispod okruglih prozoria grgolji i brboe vodurina, to nosi olupine lepova, fekalije, neistou iz fabrika, sve to je odbaeno i nepotrebno poput mojih izgluvarenih dana. Sa palube, opervaene lampionima, treti orkestar, napree se pevaljka ozvuenje zuji i kri, pristanite odgovara bukom i tropotom. Neko me trese, surovo drmusa i cima. Koj si ti, bre? kae dubok glas. Sutra donosim linjaka, kaem. Veeras. Sve je nepoznato, kao i dosad: neki sivocrni svet bez obrisa. Iznad mene je ljudina u konoj vindjaci, maljava i brkata. Tegli me, die i postavlja na noge, dok se dvoumim: da padnem natrag ili da se oslonim na njega. Lice mu je rovaeno krastama i usahlim bubuljicama, ui modre i klempave, zadie na vinjak i vlagu, na ustajalo mainsko ulje. Zenice mu se suavaju, kao da niani. Kaki linjak, kake trice, kae. ta ode? Dovele me, kaem. Nisam teo. Dovele te, podsmeva se. Ostavile te, bre. Obukuj se da te ne gleam. Go traim odeu, sapliem se i teturam. Sve je razbacano i pomeano, kao da se neko zezao. Uvlaim se u svoju izanalu ljuturu, oslonjen na radija-
46
Vidosav Stevanovi
tor, kao na stub grudobolne toplote. ta radim ovde? Ko sam ja? oveina natee iz flae: etvrtast je, podbuo, oputenog trbuha, kao da probavlja cigle. Ruke su mu grube, masne nokti polomljeni i krivi, koa crvena i tek zamlaena. Ako se tukao, mora da je onaj drugi gore proao. Nos mu je polomljen i spljeskan, kao da ga je pomilovala elina ipka. Nema prednjih zuba i uljee. U kujnu, bre, kae. Sedajs, ne mrdajs. Sedim za prepunim stolom zamazani tanjiri, kore hleba, prosut senf. Moje drugarice su sigurno strano urile, zbrisale su nita ne poistivi. oveina sedi preko puta mene, zavalivi se, kao u kafani jo da narui pesmu i no za traniranje. Pijucka vinjak, gleda me pretei, ali kao da vidi nekog drugog veeg i opasnijeg, sa oguljenim pesnicama i lancem od bicikla u depu. Cigareta mu dimi u uglu usana, on mirka i naginje glavu. Ovo je moa kua, kae. Pozitivno. Nisam znao, kaem. Sad znam. Nita ti ne zna, kae. De su one dve kurvetine? Nemam pojma, kaem. Mogu li jedan vinjak? Jo i to, kae. Jok. Razumem, kaem. Mogu li da giljam? Jok, kae. Ne mo. Ode ja komandujem. Pozitivno. Znoj mu izbija po elu i slepoonicama, crveni i modri peati araju mu obraze, kao da se brzo raz-
47
boljeva. ta misli ovakva panjina iza metar debele eone kosti? U prozoru je pepeljast dan, pridavljen oblacima i vlagom, sivkasta kina praina veje odozgo i lebdi. Odnekud kripi, uljee i kri nevidljiv tranzistor: kod Bezdana toliki i toliki vodostaj. Da te biem? kae. II da te ne biem? Ovo drugo, kaem. Molim lepo. ut, bre, kae. Ja govorim. Mo da te makljam, mo da te ne makljam. Pozitivno. Zatekao sam te u mou kuu, ko poloaru. Mlogo si karakuljiv, ne bi podno ni dve-tri zauke. Odapeo bi. Crkotina si. Ja ne biem otkivam, ka brzi voz. Bio sam izaziva u polutekoj. Nekad pre Zlatinke. Kako se zovete? kaem. Pratim sport. ut, bre, kae. Ti mo da prati mrtvake i parove po parkovima. Pozitivno. Tono, kaem. To i radim kad radim. Klipan pali cigaretu na cigaretu, mirka oi su mu krvave i pijane, kapci oteali. Zaplakae ili zaspati? Kriom uzimam viljuku i trpam je u rukav, no ne mogu da dohvatim. Flaa pred njim je prazna, a njegovo lice oputeno, pomalo naduveno, kao pod lokalnom anestezijom. Doguraj mi rakiju s kredenca, kae. Sluaj, bre: ja sam mainac, rena riba. Dve nedelje sam bio na vodi. Kiurina i vetar, u mainskom ko u loncu, a napolju ko u ledari. Nema pia, nema nita: iijas i rmbanje. Bio sam na Crno more, bre. A u krevet zatiem tebe, to si pobego grobaru s lopate. Jel si mi tuco enu? Pozitivno?
48
Vidosav Stevanovi
Nisam, kaem. Zdravlja mi. Dro si sveu? kae. One su se lezbeisale, kaem. isti se, kae. Srea tvoja to sam nakokan i grogi. Klecam prema vratima, kao da prelazim iroku ulicu i zavijam za oak. Lea mi bride od strepnje. ujem kako mrkue i stenje, kako lupa elom o sto. Praznina o dasku, i obratno. Zastajem u hodniku i okreem se, mada drhtim. Vi ne biste imali petlju da inite besmislice. Vidimo se, gospodine, kaem. Na Crnom moru. Teko ustaje, razrogaen, kao da je dobio znak iz trenerskog oka. Gega prema meni: podbuo, etvrtast, oputenih apa. Moj strah je slian njegovom, samo manji, oseam ga na dijafragmi, kao nesvarljivu kost. Lice mu je prljavo od znoja i suza, ali zategnuto, kao da bolje vidi, kao da mu se bistri u glavi. Hrapav dlan me udara sa strane po obrazu i slepoonici. Izbliza vidim, u magnovenju, izgorelu, tek zamlaenu kou njegove ruke: pokuavam da je poljubim, da je ugrizem, ali promaujem. Dok padam, vrata se zatvaraju. Leim u mraku stepenita, na hladnom betonu. Liem krv sa usana i zuba, kao slatki melem besvesti. Bol u vratu me pritiska nadole, kao teg na pokvarenoj vagi. Oslepljen, bauljam preko opuaka i smea, batrgam se niz basamake amor i smrad iz stanova odmiu se nekud unazad, kao brod koji se odlepljuje od doka. Putovanje poinje tamo gde se i zavrava.
49
U itavoj zgradi se otvaraju i zatvaraju vrata, kljocaju brave, okreu se kljuevi, lupkara nametaj, kao usred seobe, ali niko ne prolazi. Svi ue u svojim samicama, dremaju, dre vatu u zagluvelim uima, mure. Vi to znate bolje nego ja. Uspravljam se pored spiska stanara, itam: nigde Cvirivili Zlatinke, nigde Ljuboje Stevana. Nestali su, poput mene. Zbrka praznih imena preliva se u moju zbrku. Taj to stoji i bulji u slova jeste izmodeni tuinac bez osobina, maloumnik to ga niko ne uva, a ja sam negde daleko i bez veze raskreen pred nerazumljivim pismenima, kao pred tekstom besprizivne osude. Moja je srea to nita ne shvatam. Ne otvaraj ova vrata Pae! Otvaram ih i ona ne padaju: kripe i klate se, ali ostaju da vise na arkama. Promaja me gura na ulicu, kao neni izbaciva. Prelazim iz jedne pustoi u drugu: plastine kese sa smeem, to su zaguile ulaze, make svetleih oiju, pokoji pas, taksiji koji ne staju. Telefonska govornica je prazna, slualica visi o nuru, prosto ujem bip-bip impulse, ali ja ne znam nijedan broj koji bi mi se odazvao, nijedan glas koji bi mi rekao neto stvarno. Da viem, vi se ne biste odazvali. Stojim dignute ruke, kao da stopiram vetar. Kraj trotoara se zaustavlja izlupan automobil, aren od nalepnica, ulopan blatom, kao da je tumarao sporednim putevima i upadao u jendeke. Moje pleme mi jo jednom prua ruku koja ubija. Znate li ita slae i jednostavnije od smrti u obliku magle? Ulazim na zadnja vrata, uvaljujem se u mekotu sedita, kao da sam se vratio kui. Za volanom, nag-
50
Vidosav Stevanovi
nut napred, sedi crvenokoi albino, izboranog i mladog lica, to su ga prila pustinjska sunca i ibali samumi pegav i rudast, dugake bele kose dvadesetogodinjeg starca, to mu u bievima pada niz lea, kao u bespolnih naroda, koji su zaboravili mamurluke i zlo. Pored njega je zgreni kosturi u tankoj haljinici, majmunske njukice, siunih ruku, poput skoturenog fetusa, ija glava pliva na ustajaloj povrini belih voda. Pozdravljamo se utanjem, komuniciramo nenim ticalima ganglija. Albino se okree, dok auto ide sam, kao da ga vode sopstveni refleksi gledaju me zeije oi sa ruiastim obrubima, izbledele od suza i radosti, kao zastava na svetioniku nadomak puine. Oi goluba prevrtaa, opijene praznim nebesima, vazdunim strujama, ledom vasione, opsenjene padom, krvave od slutnji. Mutne i prijateljske oi, koje vide kroz mene, ali bez radoznalosti i savreno isto sa lakim nagovetajem bola to se priprema negde u zatvoru lobanje. Ar ju going tu d hospital? kae. Nou, kaem. Aj em going tu d senter. Vozimo uzbrdo, pa nizbrdo: motor se zagrcava i kalje, amortizeri tandru. Da ste pogledali kroz prozore, ne biste nas videli. Na sivoj pozadini veeri pale se uline sijalice, kao da nam obeleavaju pravac za sletanje, kao da nas vode dok rulamo prema pristaninoj zgradi. Zapahnjuju me toplota iz grejaa, mirisi joda i hemikalija, isparenja dugog lutanja apsolutna nesanica drumova, motela, umaraka i naputenih plaa, borovih uma i maslinjaka, ija istota usisava moj na-
51
rod, kao prainu, kao nematerijalna isparenja. Bez vree za spavanje, moemo nai mir pod gleerom, vedrinu beskonane zime, to se rascvetava u vizije i blaeni otrov, sto ispija mozak poput meningitisa. Sa nama se zavrava usamljenost poinje velika samoa zajednice. Suvie ste daleko da bismo znali gde ste. Pokazujem rukom: desno, levo, pravo. Svi semafori imaju zelena svetla i sve vae kue su prazne. Na osvetljenom skveru kao da je neko upalio reflektore iza oblaka, prikljuene na infracrvene agregate ulazimo u guvu automobila, miemo se metar po metar, kao u krkljancu gmizavaca. Prestiu nas i opkoljavaju gomile razgalamljenih peaka: nose crnobele zastave, zguvane transparente, bacakaju se, mau i poskakuju. Vreva je zooloka i topla, kao da izlazi iz utroba i punih creva, ali njen zov jenja i malaksava. Nita nije vano onom koji uje tiinu i fijuk propadanja. Jedini lek nije kretanje, gmizanje i derekanje, ve eksplozija fisija samog atomskog jezgra, koja sve razara. I to smesta. Kosturi se pokree, siuna ruka miluje moju glavu, glasi neto mrmlja, kao da pevui. Kad se zagrlimo i kad klonemo jedni pored drugih, svi smo isti. Svi smo jedno. Vi ar from San Francisko, kae. Du ju vont fiks? Nou, aj dont lajk, kaem. Aj em finit. Hev a gud tajm. Izlazim iz kola, kao da iskoraujem iz zaklona. Stojim na vlanom trotoaru i osvrem se: nalazim se
52
Vidosav Stevanovi
blizu sredine sopstvenog kruga. Albino i kosturi obilaze svet, jurei za suncem ili beei od sunca ja obilazim kafane, rupe i kloake, vrtim se oko centra, kao kolica na elektrificiranom autodromu, to im pravac menja svaki pokret dokone ruke na volanu. Albino i kosturi, drevni par sestra-brat ili enamu, nose fiks u prtljagu ja nosim umor, svrab na koi, glavobolju, iscepane cipele. Mokra no pritiska plonike. A vi ste slobodni od svega. Udiem smog i hladnou. Moje noge se ve kreu i moji koraci su sigurni, kao da sam se vratio koloteini. Ulazim u potu, prilazim post-restantu. Pored mermernog pulta pomera se dugaak i gust red: konfekcijska odela, zguvane koulje, neobrijana i oputena lica, kao kartonske maske. Provincijalci, samci, stanari tesnih i mranih soba, crnci iskolaenih beonjaa, tamni i nosati Arapi, modre kafanske protuve, patuljasti uaci, posetioci javnih kupatila stoje kao stoka pred pojilom, pokorno i umno diui. Atmosfera je plaviasta, proeta neonom, kao u friideru. Pridruujem im se, lagano se pomeram napred. Imal neto za mene? kaem. Ime i prezime? kae alterka. Nije vano, kaem. Imal neto za mene? Nita, kae alterka. Ko ni cele prole nedelje. teta, kaem. Mogul da pripalim cigaretu na tvojoj? Ne zadravaj, kae alterka. Zvau redara.
53
Zovi, kaem. Zato nema nita za mene? Ponovo sam napolju i koraam, koraam. I kad bih stao, moje odelo bi produilo napred, klipsalo bi sve dok ne obie itavu stazu. Moja creva se gre i oputaju, probavljajui otrovni vazduh, resku kiselinu, jed i u. Neonske reklame izveane po zidovima starih kua, poput dronjaka pale se i gase, kao odsjaji u mrtvakom oku, mirkaju vaarski i skaredno, gutajui slova i znaenja. kripe konice autobusa, teturaju prvi veernji pijanci, to su ih istresli bifei, kao provaljene kasice. Iza prozora, iza nevidljivih reetaka koje dele pristojne i barabe, gore topla svetla, kreu se ive senke, zapahnjuju mirisi prenog mesa, otvorenih rerni, prosutog alkohola no e biti, vidim, puna dranja, lokanja, sperme i zla, kanalizacija e jedva spasti nabrekli grad od fekalija i neisti. Ako budem imao sree, spavau za nekim stolom u oku, dok me ne otera kakvo lumpadijsko drutvo. Milicajci me nee hapsiti, jer sam senka. Jer me nema tamo kuda prolaze ivi ljudi. I na sve strane napadaju plakati, to su ih izlepili digljavi mravci iz studentskih servisa: VI ZA BEOGRAD DANAS BEOGRAD SUTRA ZA VAS! Na golom betonu plonika sedi omalen, trav Arap poguren na drevni nain, prekrtenih nogu, kao to se sedi na svim raskrima sveta. Svuda gde nikada neu proi. Na kolenima dri trouglast iani instrument, ist i sjajan. Lupka malim, krivim maljicama, prebira prstima zvuci su sitni i isti, kao da se krune metalni opiljci i zveckaju na dnu izriba-
54
Vidosav Stevanovi
ne posude, ali pozivni i molbeni. I znae: Pomozite mi da nastavim. Okolo se tiska gomila radoznalaca i prolaznika, amore, smeju se i dobacuju, ali je sviraeva prevrnuta kapa sasvim prazna i vapijua, kao rupa usred plonika. Prilazim i stavljam hiljadarku od jutros, to mi je blago grejala dep. Tamo gde sam zaradio jednu, nai u jo mnoge, ako se ne budem previe cifrao. Sviraevo rame treperi pod mojim dlanom kao da prenosi drhtaje nekog skrivenog plaa. Zbogom, ortak, kaem. Vidimo se. Svejedno koje je doba. Nije vano koliko je sati. Prolazi Vasilije Belobrk, klonuo, kao da samog sebe nosi na ramenima. ake su mu pune razglednica i kalendara, a korak sve krai i nesigurniji. Uskoro e, kad niko ne bude gledao, poeti da tetura. Pred pozoritem vrte se sveane haljine, svee frizure, belo ofarbana lica. Kad Vasilijevo srce otkae, maskenbal e biti u punom jeku, meae se minka, znoj i bunovne rei, dodirivae se trbusi. Silazim u podzemni klozet, kao da se tamo dole priprema i bubri zora. Meri, Meri, kaem, napolju zavijaju zveri.
KOG SAM AVOLA TRAIO NA KALIU
ROBUDIO ME TELEFON. Nered odmaklog dana meao se sa neredom moje sobe. Podigao sam slualicu. Jesam li to ja? Nisam. Jesam li kod kue? Nisam kod kue. Otiao sam u materinu. Zato se zezam? Zato to se zezam. Prekinuo sam vezu i nisam spustio slualicu. Jure me oni od kojih beim, bee oni koje jurim. Ako to nije eva, ne znam ta je. Moja etkica za zube bila je vlana, pekir zguvan, kada zasejana riim dlaicama. Zapah jevtinog parfema upio se u itavo rasulo. Parii svesti kripali su mi u lobanji, kao krhotine. Riba od noas? Podviknuu joj da vie ne dolazi. Nikad vie. Ali kako? Nisam joj znao ni ime, ni adresu, ni broj telefona, ak ni izgled. Neto kao visoka pa tanka, mlitavih grudi pod otrcanom majicom, okreena raznim farbama. A kukovi iroki, kao tui. Pokupio sam je pred zoru, digao sam je, kao prazan novanik, nekim dripcima to nisu znali ni gde su, ni ko su. Bio sam nafifiren, izvodio sam besne gliste, pokazivao zguvane fotografije. ije? Nieg se ne seam. Zaboravljam to namerno, to sluajno. Svejedno mi je.
56
Vidosav Stevanovi
Nisam se brijao. Nosim bradu iz lenjosti, iz aljkavosti. Tek onako. Ne radi lepote. Imam njuku kakvu imam, ta tu neko dognavanje i glancanje. Oiljak na obrazu ne mogu da uklonim, kao ni onaj iz pameti. Opekotine, u stvari. Nisam se ni kupao, bio sam ugodno premazan jueranjim znojem. Jedino sam sluao muziku sa tranzistora dobru, bunu muziku to para ui i seca dijafragmu. Zvonilo je na vratima, ali nisam otvarao. Dva meseca nisam platio kiriju, tri struju, izbegavao sam prijatelje, zaobilazio poznanike. Preao sam Potansku tedionicu produio sebi godinji odmor. Do daljnjeg. Blistave i pohabane razglednice, rasturene svuda po sobi, ekale su, kao i svakog jutra, da im se obratim. Da legnem u koloteine poznatih rei. Da se raspem. Pred crkvom Vasilija Blaenog mislila sam na tebe. I nita. Daljina i blizina, pa to je isto. Od panskog vina ne boli glava al titi srce i peku uspomene. ta si mislio onim svojim Svejedno Ovo je bigben Veliki Sat. On otkucava na poslednji as. Sutra letimo natrag. U stvari danas. Pozdravljam te iz Pariza. Samo te pozdravljam. Mnogo sam povraala. Lake je umreti. Ovde je polarna no neto ljubiasto i razdraujue. Al svetlije nego na Kaliu gde smo sedeli. Pomozi sam sebi. Otvorio sam fioku i pokupio sve andramolje sve to prstenje, burme, narukvice, brazletne, broeve, igle, medaljone. Kupovane po buvljim pijacama, ispod ruke, u zadimljenim kujnama susetki, po
57
preduzeima, poklanjane za venanja, roendane i mladence. Nisu mogle da stanu u kutiju, koju sam bio pripremio. Uzeo sam najlon kesu, strpao sve unutra i stavio je u unutranji dep. uljala me, ali ne previe. Takva prolost ovetala i udobna, kao lanjske cipele. Digao sam slualicu i okrenuo broj. Siva svetlost cedila se ispod navuenih zavesa i slivala oko mojih nogu, klizila preko prljavog parketa. Bio sam uhvaen, spetljan, potpuno ukroen. Alo, rekao sam, jesi li sama? Mili, gde si dosad? Imam neto novo za tebe. Jeltete, rekao sam, ba za mene? I to novo. Moja drugarica i ja idemo na veliki put. Njenim kolima. U njenom aranmanu. Zanimljivo, rekao sam, al ne volim kola. Tua, mislim. Kako bi bilo peice? Budi ozbiljan, mili. Idemo u Indiju, preko Bliskog i Srednjeg istoka. Obilazimo znamenitosti. Poi s nama. Nas troje, znai? rekao sam. Jel grupnjak posredi? Ako ti oe. Ako zapovedi. Ne zapovedam! rekao sam. I neu. Ne volim Indiju. Koga ti voli, mili? Mene? Ne znam! rekao sam. Moda da, moda ne. Al volim Saharu i kojeta. Mi odlazimo im sredimo s pasoima. Poi s nama! Neu! rekao sam. Hou da ostanem ovde, da
58
Vidosav Stevanovi
se kuvam u praznom gradu. Da bazam kako mi se svia. Da jedem mastan uve i pijem vetaka bela vina. Mrzi me da pomeram svoje kosti. Ne mrdam odavde! Tek na ulici primetih da sam zaboravio sat i naoari za sunce. Ali nisam hteo da se vraam sada, jer to ne mogu izbei kasnije. Mnogo kasnije. Odvuljao sam se do Kalia, dok su mi zglobovi kripali i pucketali, kao da vebam za starca. Tamo je vrvelo od penzionera, mamica sa decom, ljubavnika i provincijalaca. Tiskali su se i gurali, ali samozadovoljno. Svalio sam se na klupu i zablenuo u ravnicu, dvestoti put za poslednjih dve stotine dana. Bilo je oblano i pepeljasto, zaparno i vlano. Disao sam kao da gutam vlane krpe za pranje sua. Nekakva tamna i zelena svetlost prosijavala je vazduh i zapljuskivala mi oi. A u dnu vidika, iznad banatskih uma, kotrljale su se guste senke i puile se movare, kao da zemlja isparava znoj i umor. Neko me je tekom rukom opauio po leima, samo to mi nije slomio kimu. Zamalo sam progutao dogorelu cigaretu. Nada mnom se natkvesio neki glavonja brkat, kosat, uat, nosat. Sve na gomilu. Zaudarao je na konjske restorane, na podrume i potkrovlja, na prazne sobike i muku samou. Ispod mike mu je bio crtai blok, imao je pantalone navakane uljanim bojama. Uagrio je bezbojnim oima i vrebao trenutak da me epa u zagrljaj. to si nean, rekao sam, kao ribaa etka! e si, Aleksandre, pile od sokola? Kad si stiga iz Rovinja. Doi da se bratski iljubimo!
59
Mii mi se sa oiju! rekao sam. Nikad te nijesam gleda. Aleksandar nijesam, Rovinjez nijesam, nit u ikad bit! I otperjao sam. Kog sam avola traio na Kaliu? Kao i obino, obiao sam sve kafane do centra. Redom. Svuda pustinja. Dokoliari i deurni pijanci, nagnuti nad aama, studenti i slubenici to su zbrisali s posla, prodavci iz oblinjih radnji. Muve, praina i vreli zidovi. Nikoga nisam traio, vie sam beao. Okruavala su me bleda, znojava lica, izguvane koulje, budalasto arenilo izloga. Automobili su ve bili zauzeli plonike, zakrili ulice, zagadili vazduh izduvnim gasovima, kao plehane smrdibube. Vrelina i smrad su usporili pokrete prolaznicima, kao razlivena voda njihova stopala su mrtvo ljapkala po razgrejanom asfaltu. Odasvud se ulo potmulo brundanje grada, odjekivala je huka saobraaja i ratimovana buka njegove utrobe, koja se napree i pati. I ja sam lutao kroz beton, kamen, gvoe i staklo, sto su grevito drali ovaj mravinjak. Uinilo mi se: spavao sam, budim se. Preda mnom Knez-Mihailova, uski kanal kojim teku amor, pihtijasta telesa i prevrnute beonjae, letnje koulje i pranjava jara. Nisam hodao bio sam noen strujom, kao nagrizena jabuka bez peteljke. Iza staklenog zida Zagreba, kao u pretrpanom akvarijumu, laptale su sparuene usne i vakale vilice, a ugaene oi su buljile u masne ploe stolova. Leprali su dlanovi ulinih prodavaca i preplitali se njihovi prozukli glasovi. Kue su se udaljavale i smanjivale
60
Vidosav Stevanovi
njihova proelja su se preobraavala u krti karton kulisa. Preda mnom se otvarala perspektiva dina, spetljanog u mrei patuljaka i patuljica. Ali ravnodunog, otupelog od ponavljanja i triavosti, usporenog krvotoka i hrapave koe. Lift nije radio, kao i obino. Ni svetlo na stepenitu koje se, kao mraan tunel bez izlaza, dizalo uvis. U itavoj kui su stanovali slepci, kretali se pipajui njihove ruke su nainile mrku prugu na zidu, u visini ograde. Po kujnama su cvrale zaprke, itali lonci. Zadah me je udarao u lice, dok sam se saplitao preko visokih basamaka i psovao vrelu tamu odmorita bez svetlarnika i prozora. Na treem spratu je tretao radio i ula se neija piskava vika enski glas je bio na ivici guenja i suzan. Vrata mi je otvorio goljavko sa glaukomom na desnom oku. Opet ja? Stotinu puta ja? Bio je vie umoran nego ljut, suze su mu se skorele na mravim obrazima. Momilovi nije kod kue ne zna se ni kad odlazi, ni kad dolazi. On je neuhvatljiv i nepredvidljiv, svojeglav i promenljiv kao nebo, slep za druge. to mu se ne skinem s one stvari? Virnuo sam u sobu preko hodnika: na niskom otomanu bakarila se ofarbana enska u orcu i majici, preplanulih ruku i butina. Gledala je prema nama, ali kao da nas nije videla vie je oslukivala. Pod utom sijalicom njeno lice se presijavalo, kao krika premazana maslacem. Neuplakano. Grbio sam se na uglu i odluivao na koju u stranu. Gde u popiti prvo pie? U mojoj kafani ili u pr-
61
vom bifeu? Neko je viknuo moje ime, neko me je zagrlio i cmoknuo u obraz izbliza sam osetio mlitavost inovnika. Bio je to Stanko panac: podbuo, mlohave koe, dremljivih oiju, ali s belom kouljom i manom. Cerio se i gnjeio me, kao kurvu u haustoru, jedva sam se nekako odmakao. Di si, burazeru? to ini? Nita, rekao sam, uglavnom dabalebarim. Je li? Ja rmbam u spoljnoj trgovini. ljakam sa inozemstvom. Je li? rekao sam. Bravos! Manjavam lovu. Lova do krova. Na Zapadu su pravi marsovci. Imam stan, imam kola. Oenio sam Dragicu iz kraja. Zna je? Riu Dragicu? Ne znam! rekao sam. Ne seam se! Ona tebe zna. Pominje te. Kae vodio si je na urke i malo joj se nabacivao. Imamo dvoje dece. Sinovi! estitam! rekao sam. Bravos! Ali urim. Moram do jednog tipa. Mukamo neto. ao, burazeru. Javi se. Javiu se, rekao sam, pod obavezno. Zdravo ivo! Kupio sam novine, zaseo pred mojom kafanom naruio ledeno pivo. Tresnuo sam ga pravo na e smesta mi je bilo bolje. Na velikom, starom satu iznad asovniarske radnje bilo je odavno prolo podne i ovdanji taksisti su zajedniki ruavali, kao kakva muka porodica. Njihova kola su stajala u redu, otvorenih prozora i desnih vrata neka mravica, ni mlada ni stara,
62
Vidosav Stevanovi
u kratkoj cicanoj haljini, sa zelenom plastinom kofom, sunerom je prala oferajbne i dovikivala se sa prodavaicom iz poslastiarnice. Malo dalje su radnici, goli do pojasa, razbijali plonik: njihova mrava, pogurena lea sijala su od znoja. Izmeu vrelih zidova, potamnelih od godina i ai, ispod kvrgavih lipa i bleskavih prozora viespratnica, preko metalnih stolova i pletenih stolica kovitlala se praina, rasterivana bukom i uborom prolaznika. Naruio sam jo jedno ledeno pivo. A moj kelner je uao unutra i nije se vraao video sam kako stoji iza visokog anka, pui i prepire se s nekim nevidljivim. Sve svakodnevno. Nema razlike izmeu danas i sutra. A najbolje je jue ve mi je za leima. Tako sam razmiljao. Onda sam prestao da razmiljam. ituckao sam natenane. Ubistvo u Siminoj ulici: dva klinca ukokali pedera, nekog arhitektu. Na Adi Ciganliji mnogo kupaa, malo prostora. Jo jedan bioskop sa erkondinom. Broj vanbrane dece ove godine dostigao deset odsto, prole nedelje naeno petoro udavljenih novoroenadi jedno u olji staninog klozeta. Nita izlobe, nita koncerti. Letnja mort-sezona. Najzad sam prevrnuo pravu stranu moj oglas je bio tu. Kratak, obian, ali se, izmeu tih tupih redova, isticala njegova bolna otrina. Njegov crni smisao, razgovetan kao smrt, zamren kao ludilo. Skalupio sam novine i stavio ih u dep, pored najlon kese.
63
Oko Moinog spomenika motali su se, kao i svakog dana, novinari, korektori, spikeri, tehniari, pevai i pevaljke. Tromi, pritisnuti jarom, s tamnim naoarima za sunce, verovatno polupijani i edni, znojavih dlanova, na silu srdani i buni ovaj okrugli trg, vrelih kamenih ploica, bio je rotilj na kome su se pekli i prili. Njihovo zatvorsko dvorite i etalite. Neko iznenadno jato vrana bee se spustilo u sparuene kronje, kovitlalo se i kretalo beliasti izmet kapao je posvuda. Ali sve glave behu sputene, niko nije ni pogledao u nisko nebo. Taksista u prvim kolima bio je mator, mrav, kokoijeg vrata, debelih cvikera. Sav naboran, kao da nije obavijen sopstvenom koom, ve irokim odelom. Na obrazima, ispod oiju, ak i na golim laktovima svuda su mu visile kesice. Jedva sam ga nagovorio da vozi. Tek je ruao, odmara leka, vari njupu. Ako je napred, nije njegov red. Slagao sam da urim na avion. Da imam rezervisano mesto u Dubrovniku. Znao li sam ranije da urim? Jesam, ali sam zaboravio uku. Di mi je prtljag. Na aerodromu. Mogu li vonju bez taksimetra? Mogu i bez taksija, samo da se gura. Unutra sam naleteo na upozorenje: Hvala to ne puite! Nisam puio, ali su mi usta bila puna gorke pljuvake, sluzi i gladi. Na Savskom mostu saobraajka. Neki spaek je naleteo na banderu, odbio se na kolovoz. Pravo pod kamion. Ima li preivelih? Niko nita nije znao. Trubei, provukli smo se pored karambola. Milicajci, sa belim dorukavljima i kouljama flekavim od znoja,
64
Vidosav Stevanovi
neto su premeravali, gomila radoznalaca je blenula sa strane i blebetala. Izbeene oi, oputene vilice, napregnuta i dremljiva lica. Na sivom asfaltu blistala je lokvica svetlocrvene krvi, proarana benzinom i krhotinama stakla. Sve je treperilo i podrhtavalo od jare, ali su oblaci bili jo gui i nii, kao da muljava reka i grad isparavaju smesu sagorele nafte, masne pare i otrovnog dima. Ue se iskrivilo i razlilo, kao da visi dve reke su postale jednodimenzionalne, prosti crtei na zemljopisnoj karti. Izvini, rekao sam, moem li neto da te pitam? Pituvaj! Tuca li neto, rekao sam, na ovu vruinu? I na vrukjina i na ladnokja. Kad god okje. Delje ia pa sve otkiva! Dobro se dri! rekao sam. ta je?! Ne puim si, ne pijem si. Legam rano, ipam rano. Al koljem enske. Taksienske. Ene! rekao sam. ta mu to pa doe? Doe mu na kurva. Svaka ljakatorka ima svoj taksi. ia ima dva komata. Vikaju se Lola i Nuna tako se same vikaju. Samo na jedno se plaim! Na ega? rekao sam. Na milicija? Na trudnokja, sinovac. Ne troim kontracepcija. Platio sam desetakom. Nisam saekao kusur. urilo mi se, mada uzalud. Aerodromska zgrada je isticala svoje otre uglove i bletala aluminijumskim sjajem, kao hrpa izglaanih kocki i paralelopipeda, zaboravljenih usred
65
ravnice. Proao sam kroz automatska vrata progutala su me ravnoduno, mehanikim pokretom, kao kukca. U ekaonici su, izmeu hrpa stvari i velikih stakala, skakala bleda deca, muvale se napudrane ene, oputenih stranjica. Uurbani mukarci, kembavi i razbarueni, teglili su kofere, torbe, suncobrane, svaali se pred alterima. Pored anka nije bilo slobodnog mesta, kafe i vepsovi prenoeni su preko glava i dodavani pozadincima. Popeo sam se na terasu. Svaki korak mi je bio poznat i teak, kao da nosim tegove na zglobovima. Sreom nikog poznatog. Naslonio sam se na ogradu i zapalio cigaretu iz posebnog pakla, tamnoplavog sa zlatnim rubovima. Takva sam dobijao dva-tri puta nedeljno iz bescarinske zone. Dve stotine istovetnih dana me je delilo od poslednjeg, svaki je bio jedan korak dalje u izvesnost i bedu, silazak nanie. Strmoglavljivanje, kao u dugom snu. Jo uvek nisam znao gde je kraj. Gde je dno. Padao sam, ali besteinski kroz gluvu prazninu, kao padobranac kome se nije otvorio padobran. Dole su se protezale betonske piste, bletali srebrnasti trupovi aviona, kao metalne mutikle. Gdegde su se videle mrke povrine sprene trave, plavi i beli traktori, natovareni prtljagom, snovali su izmeu mehaniara u zamazanim kombinezonima, aerodromski autobus je zaokretao, pitei gumama i naginjui se. Antena radara okretala se u bezvetrici, kao otkinuto krilo. Majuna, riokosa stjuardesa, sa nakrivljenom kapicom, vodila je ratrkanu grupu putni-
66
Vidosav Stevanovi
ka prema repu aviona, to ih je progutao, kao neka krupna, naopaka riba jednog po jednog i natenane. Pokretne stepenice su bile odvuene, vrata zatvorena. Avion se pokrenuo, kao troma gvozdenbuba skrenuo je na pistu, mahnuvi repom. Zaurlao je, zaleteo se, tromo se odlepio od zemlje, s kljunom uvis. Video sam bela lica, zgrena pod pritiskom, ruiasta upozorenja, privezane pojaseve, koje guvaju znojavi dlanovi. Mada mi je gnjeila bubne opne, buku gotovo da nisam uo sve sam pola zamiljao, pola oseao, kao da gledam film o sebi. ivot u negativu. Avion je zaronio u oblake, kao u zapenjenu, retku vodu. Vratio sam se autobusom. Putnici isti kao oni to su malopre odleteli, samo preplanuli, oljuteni. Svi u orcevima, arenim majicama, s papuama na bosim nogama koe razjedene solju, ogrubele od vetra i mediteranskog sunca. Povratnici s letovanja, ivahni, pomalo raspojasani i buni, ali, na domaku grada, sve tii i pogrueniji, kao aci pred kraj ekskurzije. Kroz nekoliko sati upae u zamke od kojih su pobegli -perutae se, svaati i tui decu. Jeo sam u prvarnici na Cvetnom, gde lou taksisti, cvearke i glumci. Dugaak podrum, pregraen kosim ankom, vlane tavanice, s klozetom pored kujne i klimavim stolovima mraan usred podneva, zasut nekom zelenkastom svetlou, kao zraenjem memle. Zaudaralo je na bajati uve, na krpe za brisanje posua, na ustajalo pivo iz buradi. Sako sam okaio na iviluk. Bilo je poluprazno, kao posle podne na periferiji. Dva stola dalje man-
67
gupi su zezali nekog pijanog starkelju, deseterakog pesnika to sovi po ulazima, tavanima i podrumima, vucara se po birtijama i prosi ljivovicu. Pored mene dva upava klinca i dve namazane klinke, sa ogromnim modrim kolutovima ispod oiju, farmerkama i bedevima, Puili su i blenuli, utei, kao da se lagano uspavljuju. Mrave ruke su im leale na pokapanom aravu, ui su im se skrozrile. Bili su dripavi, prljavi i odsutni, ali nekako nezavisni. Onda su tiho ustali i krenuli, vukui se, kao ive senke. Pozvao sam kelnera i saekao da napie raun. Posegao sam rukom u dep sakoa, gde drim novanik. Prazan. U drugom depu najlon kesa i novine. Ostali su bili prazni. Ispipao sam ih jo jednom. Isto. Kelner, okrugloglav i krivonog, tupo me je gledao izbliza. Nema love! rekao sam. Drpili mi novanik! Deava se. Ovdena je tri komata i dvaes pet banci. uve i dva leba, pola kile belog sa sodom. Mogu li da ti ostanem duan? rekao sam. Doneu ti do mraka. Pet komada! Ne moe. Smenjujem se. Predajem pazar. Izvadio sam prvu stvar iz najlon kese i pruio mu je. Nisam ni pogledao koja je. Bilo mi je svejedno. Vai li ovo u rem? rekao sam. Vai. Radim sutra pre podne. A prekosutra? rekao sam. Kad radi prekosutra? Isto.
68
Vidosav Stevanovi
Dolazim! rekao sam. Da me povue za stojka! Sako sam obukao tek na ulici. Prva svetla su privlaila i gusnula sivi suton. U novaniku su mi bila sva graanska dokumenta: lina karta, prijava boravka, bukvica, vozaka dozvola, zdravstvena knjiica, reenje o godinjem odmoru. Adresar i telefonski imenik. I bednih desetak hiljada poslednji ostatak poslednje plate. Bio sam ovek bez identiteta, zaboravan i zaboravljen. Tamo gde sam nekad poivao ja, ogranien sopstvenim svojstvima i obelejima nije vie bilo nikog. Kao da je moje ranije bie iskoilo iz tela: ono je nastavilo da se kree, da ini sve to smo inili zajedno. Ali jednostavnije i bez razmiljanja, kao da se oslobodilo kaveza. Potanska tedionica vie nije postojala za mene ni ja za nju. Razvod zbog neslaganja naravi i uzajamne netrpeljivosti. Bio je kraj ranom ustajanju, kafenisanju, sportskoj prognozi, ukrtenim reima, sastancima radne zajednice, vikendima i grupnim letovanjima. Zar da rmbam jo trideset godina da bih u ezdesetoj postao stariji referent? Izmeu mnogih, izabrao sam najprijatniji i najkrai nain propadanja: ispijanje na duak itavog grada i svih njegovih otrova. Odvukao sam se na Zeleni venac. Krkljanac autobusa, putnika i prolaznika, strana veernja gungula, razdraena mrakom. Prodavci sreaka i andramolja, vagadije i prosjaci gurali su se u podzemnom prolazu, kao nesvarena hrana u lenjim crevima. Udisao sam izduvne gasove, mirise voa i po-
69
vra sa pijace, gde su se seljaci smetali pod tezgama i dovikivali pred spavanje. Nebo nad rekama bilo je crno, kao tu. Proao sam kroz usko dvorite, gazei po ispucalom betonu. Svud kante prepune ubreta, furda i kojeta. Prozori su bili otvoreni i starake ruke su polivale cvee u saksijama, lijandere i limunove u afoljima. Dve opajdare su torokale kod dvorine esme uutale su i pratile me rairenim oima, zaraslim u mlitavo salo. Kao i uvek, triput sam zakucao na vratima u dnu taj zvuk kao da je uznemirio gusti sobni mrak. ulo se lepranje krila, kretanje, komeanje i vlaenje nogu u papuama. Ponovo sam zakucao triput. U odkrinutim vratima pojavili su se naoari, uvezani kanapom, modar nos, vunena kapa i upali obrazi. Oigledno nije stavio vetaku vilicu. Bio je u masnom kaputu preko spavaice, zgrbljen i nekako uvuen u sebe, kao da se smanjuje. Odgurnuo sam vrata i zakoraio u smrad. Kavezi na zidovima i svuda: kanarinci, papagaji, tiglici, golubovi, senice i gugutke. A mrave, lenje make na krevetu i stolicama. Kako se ne poderu izmeu sebe? Mogao bi neki put i da provetri! rekao sam. Kom se ne svia nek ide. Nisam te zvao. Razumem, rekao sam, upao sam. Kako ivi? ivim. Ne alim se. to si doo? Da te obiem. Ponudi me da sednem! Bacio sam jednu olinjalu maku sa stolice i seo. Gledali smo se preko iscepane, prljave mueme, a ona gadija se polako smirivala.
70
Vidosav Stevanovi
Ima li pie? rekao sam. Bilo koje? Nemam. Bife je preko puta. Pij tamo! Razumem! rekao sam. Ne pita kako je majka? Znam da je dobro. Ve dvaes etiri godine je dobro. Otkad ste me najurili. Izvadio sam najlon kesu i sve iz nje prosuo na muemu. Zurio je u nakit, ali kao da nita ne vidi. Nije ak ni vakuljnuo prosto se ukoio. Vredi sto soma! rekao sam. U gotovom! Ne treba mi. Ja sam siroma starac. Vredi pet puta po sto soma, rekao sam, ali danas vredi samo sto. U gotovom! Nita mi ne treba. Bolestan sam. Umreu uskoro. Ustao sam i zgrabio ga za ramena. Obesio mi se u rukama, kao krpa. Zasmrdeo je na iznenaenje, na strah. Ispriau! rekao sam. Sve u da ispriam. Kako si potpisao. I kako su ljude poapsili radi tebe! Pusti me. Prvo me pusti. Dau pare. Uklonio sam ruke sa njegovog tronog kostura i obrisao ih o pantalone. Skupio se, zgrbio, kao i obino nikad ga nisam video uspravnog. eprkao je po fiokama, po ifonjeru, ak i u pei. Prkao je i angrljao, kao mi. Sva ona gadija se bee ponovo razgalamila. Pruio mi je aku zguvanog novca iskrzanog, izlepljenog, kao da ga je skupljao na mostu. Devedeset komada. Nemam vie. Poslednja uteevina.
71
Tvoja stvar! rekao sam. ta da kaem majci? Nita. Da sam dobro. I da u da umrem! Zgrabio sam lovu i zabrzao napolje, sav zagluveo. Nisam se ni osvrnuo. One dve opajdare su me ukoeno gledale, raskreene, podboene, s kantama u rukama. Kao da nisu mrdnule od malopre. Tek na ulici sam se prebrojao: osamdeset i dva soma. Znao sam da me vara, ali sam namerno naseo. Moja prevara je bila mnogo dublja. Iao sam nasumice, tek da hodam i da se provetrim. Cigaretu sam bacio posle dva-tri dima kao da sam puio trulo lie. Na otvorenom platou iznad ua, nejasna prema severnom nebu, komeala se neka tamna gomila. Svirali su dvojica: kuljavi harmonika sa zabaenim eiriem i kosturasti emanist, ija se lobanja, gola i duguljasta, kezila u drhtavom polumraku. A u kolu su igrali pristanini radnici, slukinje, nosai, zidari, stanine trotoarke, kondukteri, pijaari trupkali su ravnomerno, kao da su navijeni i ostavljeni, utei su izvodili korake i okrete. Bat njihovih nogu bio je teak i beznadan, kuluarski, slian odronjavanju kamenja, ali sloan i ujednaen, pomalo mehaniki, pomalo kao u zanosu. Kretali su se levo-desno, muklo, po nekoj nevidljivoj, drevnoj koreografiji, to im je proimala pokrete, disanja, lupanje srca besvesno su se preputali, kao ivotinje, neem viem od sebe. Harmonika je kretala, emane je strugalo, svirka je bila prazna i uplja. Ali je jednolini ritam kola popravljao sve pogreke, sva odstupanja od melodije.
72
Vidosav Stevanovi
Niko nije naputao krug, niko nije ulazio sa strane. Uleteo sam iznebuha moja leva ruka bila je u enskoj, moja desna u mukoj ruci. Drhtei, oseao sam njihovu hrapavost i odbojnost. Kolo se najednom pokolebalo ja sam smetao njima, oni su smetali meni, kao po nekom dogovoru bez rei. Sudarao sam se i batrgao, noge su mi se splele i otromile. Harmonika je preskakala itave taktove, kao da se zagrejava, emanistova lobanja je prestala da se klima i kezi zurila je u mene dubokim rupama ispod ela. Ali, mada sam bio nezvanac, obian uljez, okruivalo me je utanje, sloni muk pometenih igraa, njihova trpna snaga. Nisu me primili, nisu me ni odbacivali ekali su, trupkajui u mestu. Otrgao sam se i otiao. Kog sam avola ponovo traio na Kaliu? Zaseo sam pred mojom kafanom i naruio pola litra sa sifonom. Pravio sam pricere i puio palio sam cigaretu na cigaretu. Minuti su nestajali, kao dim. Kafana se punila veernjim gostima: sveim, izbrijanim, uagrelih oiju, kao da su krenuli u lov. Preko puta autobusi su ravnomerno praznili svoje pretovarene utrobe. Njiui kukovima, prolazile su preplanule, lako obuene enske i neto od njihovog tamnog sjaja taloilo se u mom vinu, pretakalo se u moje vene. Radnici su jo uvek razbijali plonik, ali gotovo da ih nisam uo. Video sam ih crne, pogurene lutke to vise o nevidljivim koncima. Trknuo sam do vece. Iznad pisoara pisalo je na zidu: vojnik bajri Jo dvesta dana pa ondak zdravo ivo.
73
Morao sam, kao i obino, da se pridignem na prste. Zato su pisoari pravljeni za kratkonoge i niske? Dao sam svoj prilog tonama mokrae i fekalija, to teku ispod moga grada, to se obnavljaju svakog trenutka. Njegov razdraeni ivot komea se gore i breke kroz kanalizaciju, dvostruko lud i silan. Smrad njegove podzemne snage draio mi je nozdrve, guio me i bodrio, kao gusti amonijak. Na vecinim vratima naleteo sam na jednog mrtvaca iz starog kraja. Na mrtvog, a ivog. uo sam da je landrao po svetu, da su ga hapsili i proterivali, da se propederisao. Da je negde poginuo, da se ubio. Imao je kicoko, karirano odelo sa picastim reverima, svetlu koulju, arenu maramu oko vrata. Kovrdasta kosa mu je enski padala na ramena, manekenski visoka i uska. Bio je bled, beo, ali rumenih jagodica i jarko crvenih usana. Namignuo mi je u prolazu, zapahnuo me slatkasitm mirisom kolonjske vode. Zalupio je vecina vrata. Oslukivao sam. Nita se nije ulo, kao da je iezao. Kao da stoji s druge strane, napregnuto oslukujui. A napolju je zagrmelo i zauborilo kia je provalila oblake. Smestio sam se pored staklenog zida i gledao poplavljenu ulicu. ukasta voda je sve progutala i raistila. Mileli su retki automobili, prituljenih farova, svetlucale su oznake taksija, ulazi behu prepuni pokislih. Pored izloga radnje s gramofonskim ploama promicao je onaj glavonja sa blokom ispod mike iao je lagano i mirno, kao da eta. Kia se slivala s njegove ulepljene kosurine, koulja i farme-
74
Vidosav Stevanovi
rice bili su mu promoeni, zalepljeni uz telo. Kretao se nekako u raskorak i zamakao prema Moinom spomeniku. Pljusak je polako jenjavao i smirivao se, jo je uborilo u olucima i kapalo sa drvea. Ulicom su se uzmuvali kiobrani, najlonske pelerine i ukavci. Naruio sam jo vina, jo sode. Dananji uve bio je slan i mastan trkarao mi je kroz creva. Ula je visoka, tanka cura, u mukoj koulji i mukim cipelama, bleda i mravih ruku. Izmeu stolova je ostavljala mokar trag i nudila neke crkvene knjiice. Svi su je nestrpljivo odbijali, kao muvu. A ona je ila dalje mirna i uporna, trepui pospano. Pozvao sam je da sedne. Bilo mi je svejedno, ali sam je pozvao. Hoe li neto da popije? Ona nita ne pije. Moe li soki? Moda kisela voda. Imala je plave, izbledele oi, kao da je mnogo plakala. Ali vedre i rasejane. Deset godina te gledam po kafanama! rekao sam. Nikad nita ne proda. Prodam. Onom kome je potrebno. A nikom nije potrebno, rekao sam, sem kukavicama. Ja kupujem jednu. Bilo koju. Sama izaberi. Hvala. Mi ne primamo milostinju. Mi poklanjamo. Nemoj da me tedi! rekao sam. Imam lovu. Lova do krova. Zato ste sami? Zato to sam sam! rekao sam. I otkud zna?
75
Ne biste razgovarali sa mnom. I vidi vam se. Pie mi na elu? rekao sam. Pie svuda. Mi razumemo ta slova. itamo ih. Mi? rekao sam. Koji ste, do avola, vi? Psiholozi? Ljudi i ene. Oni koji su patili, prozreli la i upoznali istinu. Braa i sestre. Oni koji prataju. Subotari? rekao sam. Jehovini svedoci? Ili neka trea sekta? Nismo sekta zajednica. Nije vano kako se zovemo. Svet pati od ravnodunosti i mrnje. Mi smo protiv ravnodunosti, protiv mrnje. Neka svako pomogne drugom. Neka svako pomogne sebi. Gde vam je porodica? Zaskoila me je. Morao sam da pripalim cigaretu, da razmislim. Zaista, gde mi je porodica? Sestra, majka, otac gde su oni, osim u mom oajanju? Ne znam, rekao sam, ne znam gde je! Vama nedostaje ljubav! Imam sve! rekao sam. Nita mi ne nedostaje. Imam ba sve. I vie nego sto mi treba. Ljubav i vera. Vaa dua je sama, kao slepa ivotinja. Ne verujete, ne volite. Ne vidite dela ljubavi. Zakaljao sam se. Mnogo puim, mnogo pijem, trujem se samoom i crnim mislima. Vucaram se, brljam i ivim naopako. Radim sve to mi padne na pamet. ta u inae? Kako u drukije? rekao sam. Nita nije samo za sebe. Ovaj sto, onaj kesten napolju, celo nebo nad nama sve je to zajedno. I vi
76
Vidosav Stevanovi
ste deo toga. Sve vam pripada, vi pripadate svemu. Ali ne znate i ne vidite. Otvorite oi, progledajte. Ljubav je sve oko vas! Dobro, rekao sam, neka je tako. Poi sa mnom. Moram s nekim da budem veeras. Poi u. inite sa mnom to vam je volja. Skoio sam i jurnuo napolje. Do avola, hiljadu puta do avola! Kelner me je sustigao tek na ulici tutnuo sam mu desetaka i nastavio, gotovo trei. Neon je bletao na mokrim plonicima, kao da se odozgo, preobrazivi se u tenost, sruio mleni put. Lift nije radio, kao i obino. Uleteo sam u tamu stepenita, kao u peinu. Bie ta bude. Saplitao sam se preko visokih basamaka i pipao zid moja ruka se, sigurno, kretala mrkim slepakim tragom. Mrak je bio proet ustajalim zaprkama i dremljivim, nonim amorom iz stanova: porodice slepaca su se spremale za spavanje. Paljivo sam brojao odmorita i spratove. Prvi, drugi, trei. Ali mi je vino smetalo da pamtim, brkalo mi raunicu. Kolenom sam udario u neto tvrdo. Pipao sam: bio je to neki orman bez vrata, pun naslaganih novina, uvezanih u pakete debelim kanapom. Odozgo su leala polomljena deja kolica gladio sam pocepano platno sedita, kao da milujem nene, glatke oblike. Mrak je uzvraao odjecima mojih roenih jecaja, pijanim mrktanjem, bednim cviljenjem. Izvadio sam novine iz depa i ugurao ih meu pakete. Onda sam pustio orman i zakoraio, trljajui koleno. Pokucao sam na vrata. Tri puta.
77
Otvorila je jedna plavo ofarbana enska. minka joj se istopila i razlila niz uvele obraze, obrve su joj bile izvuene nakrivo. Ru za usne joj jc pokrivao pola brade. Umesto orca, na sebi je imala dugaku spavaicu sa ipkama, nazirale su se krupne bradavice na dojkama, crna dlaka ribe i pazuha, tamni sjaj preplanule koe. Momilovi nije kod kue. Da li je dolazio danas? Koliko joj je poznato nije. Kad e doi? To ne zna. Momilovi dolazi kad mu se prohte. Moda pred zoru, kad ga izbace iz svih kafana? Moda sutra uvee, vorc i ubljuvan? Jednom ga nije bilo nedelju dana. Jednom ga uopte nije bilo. Mesecima, a izaao je tek da kupi cigarete. Momilovi je nepredvidljiv, kao vreme slep za druge. Govorila je brzo i ravno, dignute brade. inilo se da ne vidi, pa nozdrvama njui mrak i moje prisustvo. Prenesite Momiloviu, rekao sam, da sam ga prezreo. I njega i njegov sumanuti ivot. Zato se pravi lud, zato izigrava slepca? Prole nedelje je naeno petoro udavljene novoroenadi jedno u olji staninog klozeta. Da li mu to neto govori? Broj vanbrane dece se popeo na deset odsto. Zato da i nas dvojica poveavamo njihovu patnju? Neka mi odgovori, kad doe sebi od samoljublja. Neka sutra kupi dananje novine i neka proita stranu dvadeset tri, oglas u dnu videe ta je stvarnost. Dokle ja da ispatam njegove greke, njegov razaraki bes? A od puta u Evropu nema nita. Ba nita. Ostajem ovde da se kuvam u praznom gradu. Da jedem ma-
78
Vidosav Stevanovi
stan uve i pijem vetaka bela vina. Ne mrdam. Prenesite sve to Momiloviu! Kad sam zavrio, zatvorila mi je vrata pred nosom. Bez pozdrava. Bio sam u potpunom mraku, kao i pre pet minuta. Stojei uz ankove, popio sam jo dva-tri pricera. Bifei su se zatvarali, kafane praznile. Svetlee reklame su treptale, gasei se, retki taksisti su dremuckali u kolima, uz muziku sa radija. Ophrvavala me je veernja nedoumica. Kuda? Na koju stranu? Moji noni drugari su bili na moru, na planinama, po banjama. Ako nisu pozaglavljivali u bolnice i orke. Moje ribe su bile u tuim rukama pijane i razgoliene, zgrene u miinom naporu orgazma, kao zeice u rupama ispod zemlje. Nekad privremeno moje, sad su bile privremeno tue. Moju celovitu linost odneo je nepoznat lopov i rasejao je, zajedno s dokumentima, po kantama za ubre, otpadima i kanalizaciji. Nehajno i ravnoduno, ljut zbog novanika bez para. A tu blizu je zjapila moja prazna soba, kao elija golih zidova, ali bezdana. Odvuljao sam se do Lotike. Podrum bara bio je zadimljen i tesan, okrugli stubovi su teko pridravali nisku tavanicu. Gotovo prazno. Pospani orkestar na podijumu u meksikanskoj nonji. Pet-est pijanih provincijalaca na slubenom putu, napregnutih u mehanikom veselju, kao u otrcanoj, stotinu puta ponovljenoj predstavi. Nekoliko goliavih kurava namazanih, ispalih sisa, utegnutih stranjica. Budalasti osmeh zavoenja ukoio im se na miiima lica.
79
Jedan smeni par stranaca ia u iljokuranskim farmerkama, babac golih, pegavih lea, suvih kao pergament kretao se u traljavom ritmu tanga. Svi su se muili da ostanu gde su, da izdre do jutra. Dosada se cedila ak i sa zidnih slikarija, gde su se mukarci i ene krivili u lanom haremskom raspoloenju. Dve kurve su sedele na visokim stolicama pored anka. Jedna debela, podbula, sa masnim jastuiima sala ispod brade i oko golog pasa, druga malena, vitka, deaki kratke kose. Sedele su naviklo, dodirujui se laktovima i bedrima, kao da nehajno pokazuju svoje zajednitvo. Priao sam i ponudio ih piem. Diui po jedan prst, naruile su viski i pijuckale ga, zurei prazno, sasvim zaboravivi na mene. Moda su me shvatile kao gvalju duvanskog dima, koja govori i mae patrljcima ruku. Moje dame, rekao sam, ta mogu da uinim za vas? Debela, poklopljena visokim i gustim runom perike, utke je gnjeila jastuaste prste i jevtino prstenje na njima, oblizujui se crvenim jezikom. A malena je okrenula prema meni otro, neenstveno lice, iljate brade, mangupski radoznalo. Imala je dugaak oiljak na obrazu. Plaam jo jedno pie! rekao sam. Tvoja drugarica nee da se druimo? Ne uje te, lafe. Ona je gluvonema. I munula je iljastim laktom, nehajno, ali neno. Debela je sporo pokrenula telesinu i otkrila mi okruglo lice bez obrva, isflekano karminom i senkama
80
Vidosav Stevanovi
oko oiju. Razvukla je jastuaste usne, zategla kou, kao da razvlai testo. Osmeh joj je bio gola, runa grimasa, neto tue i jedva naueno, ali se ispod njega, kao ispod maske, pojavilo drugo lice mlado, jedro i podatno, koje se naprezalo da nestane. Da se sakrije u salo i minku. Jo po jedno pie za dame! rekao sam. Kako se zovete, drage sestre? Kako vas zovu? Ona je Nina. Ja sam Lola, lafe. Umetniko ime Aleksandra! Pleem istonjake plesove. Vi ste nove? rekao sam. Ovde vas nisam viao? Prolomesene. ljakale smo malo na Istoku. U Indiji? rekao sam. Ne tamo. Kairo, Bejrut, Kuvajt. Tamo ima naih. Jugovia. Ima nafte i dolara. Dok je govorila, oiljak na obrazu joj se istezao i skupljao. Kotunjavu ruku mi je stavila na koleno i stisla, ali neenstveno. Vie drugarski. Polako smo pili i gledali onaj smeni par, to se paralitiarski drmusao u ritmu sambe. Provincijalci, svi gojazni i trbati, razvezali su mane i sakoe prebacili preko naslona stolice animirke su im ve sedele u krilima, tipkale ih i drpale, veto odbijajui njihove nasrtljive dlanove. Mrzim Indiju! rekao sam. Vie mi se dopada Sahara. Sunce, pesak i leine. Ima li lovu, lafe? Imam! rekao sam. I lovu i gajbu. Sve to treba za provod. Slobodan sam. Sutra ne ljakam. Al nisam za nita!
81
Bolestan si? Napustila te zena? Nita od toga! rekao sam. Niko me nije napustio. Zdrav sam. Al me uhvatilo neto iznutra. Neka drhtavica i jeza. Samo to se ne raspem, kao da sam od peska. Mesto me ne dri! Preda mnom je ukasto svetlucao jo jedan viski. Dupli ovog puta. Moda sam ga naruio ja, moda Saa? Pijanstvo se dizalo kroz moje ivce i vene, kao rastvorena iva. Umesto vedrine, potapala me je tegoba, proarana strepnjom, mutnom krivicom i crvenkastim senkama. Kao da mi je neko odrao kou i napunio je olovom visila je u dimu, tresui se, poput procepljene meine. Muzika se, razjarena teskobom, preobraavala u nadolazei tutanj, u orljavu slinu letnjoj oluji. Hujala je iznad i okolo kovitlajui kriva lica, gasei svetiljke, preturajui stolove. Urlanje turbomlaznog motora sruilo se na moju uobrazilju i rascepilo je: istovremeno je posmatrala podrumsku stvarnost i sopstvene slike. Jedan deo mene ostao je pored anka, poguren kao pijanac, naslonjen na dve sluajne drugarice drugi je, teturajui i posrui, naao stepenice, proao kroz dugi hodnik i udahnuo reski vazduh. Metalni obru, naikan bodljama, stezao mi je lobanju, ali mi je doputao da hodam i diem. Tamna proelja kua povijala su se levo i desno, sejui a i neke otrovne estice pretnje bledi neon ih je preobraavao u krti karton kulisa. Ulice su se iskrivile i uvrnule, kao u rastvoru jake kiseline. Moj grad vie nije bio moj. Nije bio ak ni grad neko mrano, ludo udovite, neka kripava, glomazna naka-
82
Vidosav Stevanovi
za. Neto do bola triavo i otrcano, a teko, kao kamena planina, pod kojom lei moje otealo, oznojeno pa ohlaeno telo. Bio sam stranac i uhoda smrt me je opkoljavala, kao gomila zadriglih gonilaca. I svi su, u nekoj vioj ravnopravnosti ponienja, imali iste grobarske uniforme sa oznakom Potanske tedionice i smradom mastila. Vikali su i drmusali me, a zvonjava crkvenih zvona orila se iznad njihovih kratko podianih glava, kao u prazniko jutro. Urniso si se, majkoviu. Naisto si se urniso! Neije grube ruke su me vukle i tresle. Otvorio sam oi, bolno, kao da cepam kou lica. Nada mnom je bio onaj glavonja brkat, kosat, uat, nosat. Zamurio sam i ponovo pogledao: opet on. Kezio se sauesniki i pobedno, a uti zubi su mu kljocali od veselja. De si, Aleksandre, kuo stara? Gleda jutros jednog nitaoeka isti ti! Zamalo ga razvuko akom po labrnji. Nisam bio ja! rekao sam. Bio je neki drugi! Kad si stiga iz Rovinja? Mii priu, roo i kumaine. Iemo nee jest i popriat, ka ljudi! I povukao me sa sobom, kao prazan kofer. Vie sam puzao nego koraao. Skadarlija nam je otvorila svoju ovetalu nizbrdicu, pohabanu i laljivo okrpljenu, zapljuskivanu vetakim veseljem, pozorinim trikovima i otunim zadahom hmelja iz pivare. Ali praznu, opranu kiom, sjajkaste kaldrme. On je krivao pored mene, blebeui desna strana tela mu je bila oduzeta, batrgao se i vukao nogu. Blok mu je
83
klimatao pod mikom u nekom skakutavom taktu. Kosurina mu bee masna, sva u bievima i neubedljivo ria, kao da je ravo ofarbana. A on sam, mada krupan i smrdljiv, bee nestvaran, kao ovek od gline, plastike i hartije. Na uglu kod Bajlonija, mranom i pustom, prikupio sam se i potrao. Uzbrdo, mada sam disao kao kroz filter. Za sobom sam ostavio prljavtinu i tiinu predjutarnje pijace, mokre tezge, hrpe natrulog voa i povra, zatvorene i prazne cveare, bukanje pijanaca iz Limovca i Zmajka mamurni, prelomni trenutak praskozorja. I njegovo molbeno hripanje. Beao sam napregnuto, svom snagom, ali sporo, kao u razvuenom snu, koji se prekida i nastavlja unatrag. Okrenuo sam se klipsao je pored pivare, mahao rukama i neto promuklo vikao. Neto pretei i ponizno. Onda sam zamurio i potrao lake, slobodnije. ZIMSKI PERIOD VODOVODSKE CEVI ZATVARANJE VRATA SAVEST STANARA KUNI SAVET Bio sam, najzad, na svom stepenitu. Usrknuo sam njegov uegli dah, prost kao grip proet naim spetljanim ivotima. Ovde se zatvarao kolebljivi, ali neprobojni krug, ovde su malaksavale pobune, zavravala se bekstva. Pod utim svetlom prljavih sijalica, vukao sam se pored zidova vie
84
Vidosav Stevanovi
nisam imao gde da svratim. Neizbeni Piot, neizbeni Belaji. A lift i ja izmeu njih, da im remetimo mir. Na mojim vratima izguvana cedulja. Prevrnuti kafanski raun. Dok sam se naprezao da shvatim, slova su zaigrala i rasplinula se, postala neitka. Unutra ponovo sam se, kao ovek koji namerno zaboravlja, iznenadio sluajnosti i nepotrebnosti nametaja, kru i lomu roene jazbine. Kao da je bomba eksplodirala i sve raznela, pomeala, splela. Kako se moe iveti u ovom rasulu? Neto jalovo i tupo plinulo je iz mojih creva, zagrgoljilo mi u grlu. Povraao sam po svemu tome po ravnodunim stvarima i sopstvenoj nemoi. Rigljao sam i zacenjivao se, kao toksikoman koji je preterao. Izbacivao sam iz sebe ponienja, bedu, nedostatak slobode, pokornost svakodnevici, strah komade i sluz nesvarenog jela, kiselinu i alkohol, kao bolesnik ije se telo prazni od svega. Oslobaao sam se tereta, obaveza i dunosti, tueg prtljaga, samosaaljenja i tupog bola u potiljku, prolosti i budunosti, udiui retki vazduh i neki priguen sjaj sa parketa, koji me je uljio, hladio mi rebra. Kao da sam malice spavao otvorenih oiju. Ispravio sam cedulju i proitao je. Knjavao sam kao mrtvac, nije mogla da me probudi. urila je na ljaku, otila je. Zaboravila je narukvice drag poklon. Nikad nisam kod kue. Doi e sutra po njih. Buba. Do avola, zar je ve sutra? Progutao sam dan, kao komad bajatog hleba, ali ga nisam probavio pekao mi je iznutricu. Ponovljen dvesta prvi put. I
85
ko je Buba? Neto kao visoka, pa tanka. Okreena raznim farbama. A kukovi iroki, kao robna kua bez robe. Nevidljiva, vrtela se oko mene, ne videi me. Moe da doe, moe da ne doe. Bilo mi je svejedno. Dvostruko slepi nismo se ni mogli sresti. Ni sluajno. Ustao sam sa poda protegao utrnulo telo. Glas je ve aputao u meni, utao u praznom sanduku mojih grudi moje rastrojstvo je bilo membrana preko koje se ovaploivao. Izvlaio sam ga iz sebe, kao zlatna zrnca iz bezvredne ljake. Podigao sam slualicu i okrenuo broj: devetosam-jedan. Ravan, bezlian enski glas odgovarao je onom iznutra, skladno se proimao s njim. Draga, rekao sam, ja sam usamljen. Oajno usamljen, kao prazna krma. Sedim kod kue. S druge strane utanje. ulo se kranje, kripanje isprepletanih kablova. Mrmljanje golog prostora, koji mue jutarnje sunce i vlani vetar sa reka, kripavi tramvaji i slepe mase ranoranilaca. Gusta zapara i praznina leta. Glas u meni je utihnuo, slegao se negde duboko, kao praina u kanalizaciji nejasno sam oseao njegove treptaje na dijafragmi, njegove poremeene impulse. Draga, rekao sam, radi li celu no? Radim. Ve celu no Da li ti je dosadno? rekao sam. Da li ti se spava? Da. Pomalo. Pomalo mi se spava, pomalo mi je dosadno.
86
Vidosav Stevanovi
Ima li koga? rekao sam. Momka? Oca i majku? Starijeg brata? Ako smem da pitam? Ja sam doljakinja. Samica. Stanujem s drugaricom iz pote. Imam nju. Draga, rekao sam, ja takoe nemam nikog. Sahranio sam sestru. Na Novom groblju, parcela etrdeset osam. erku moje majke. Voleo sam je. uvam njen poslednji kardiogram! ao mi je. Primite moje sauee. Nema veze! rekao sam. Morala je da umre. Ne kao ti i ja ve prinudno. Ne razumem zato, ali je tako. Drugi su se umeali, drugi su zamrsili stvar. Razni Momilovii. Da nije umrla ja bih je ubio. Voleo sam je. Hteo sam da joj pomognem. Bilo je to na poroaju pre est meseci. Zimus. Uska karlica. Bila je vitka kao deak. Strano, ovee. Ba mi je ao! Nije vano! rekao sam. Moda sam sve izmislio. I nju i kardiogram. I Momilovia. Iz dosade. Jutro je i pio sam mnogo dana. Moram neim da se zabavljam. Kako izgleda? Opii mi. Obino. Sasvim obino. Nije istina! rekao sam. Ti si neobina. Izuzetna si. Nazirem te kroz slualicu. Mala sam i plava. I pegava. Imam retku kosu. Ne primeuju me na ulici. Za mojom cimerkom se svi okreu. I vi biste. Zato se i drui sa mnom da se istakne. Draga, rekao sam, nije vano. Meni se dopada. Ja te volim! alite se?
87
Jeste, rekao sam, alim se. Ali te zaista volim. Zbogom, sorela! Zbogom, dragi! Legao sam na lea i stavio ruke pod glavu. U okviru prozora promicalo je neto svetlo i pahuljasto. Ne znam ta. Glas je nestao, kao da ga je rasterala glavobolna svetlost. Bio sam prazan telo iz koga je izletela dua. Video sam srebrnaste mlaznjake, irokih krila rulaju pistama, isputaju buku i dim. I kljunove zabadaju u prazno, edno nebo.
PERIFERIJSKI ZMAJEVI
Hotel Slavija
Trg Dimitrija Tucovia, Beograd
LJU OD SOBE sam predao portiru nekom kiljavom mangupu sa urednom perikom. Da li me je neko traio? Niko! Nisu dolazili neki momci u vindjakama? To jest, u bludinsu i tim stvarima? Ovde se muvaju razni momci. Ako neko doe neka ostavi poruku. Vraam se noas. Verovatno kasno. U redu. Do vienja! Aufiderzen! Gledao me bledo i ravnoduno, kao da me ne vidi. Poput sve njegove brae na svetu, i ovaj je bio cinik, pesimista i skeptik. Nos mu je bio iljat od prezira. Nema portira koji ne misli sve najgore o gostima i koji pri tom nije u pravu. im te vidi, im te onjui zna ko si i ta si i kakvu buvu puta. Krv mu, kao i osmeh, radi na lovu: ne mora da mu je delka, njegov rendgenski pogled vidi koliko ima u depu, koliko na knjiici, a koliko negde tamo. Toliko ljubim portire da bih ih sve glatko postreljao jedino ne znam ko bi ih zamenjivao. Kriminalci ra-
90
Vidosav Stevanovi
de svoj posao, a politiari su ve zauzeti na poboljanju sveta. Napolju ni dan ni no. Neto sivo i zaguljivo, da umre od lepote ili da trkne do prvog mosta. Ono vreme kad se enske tek minkaju za izlazak, a u bifeima ponu da crkavaju muve, graani ure na tivi, a baraberija jo nije izmilela. Neto kao pauza izmeu desete i jedanaeste runde, kad guma sama ispada iz usta i pekiri sekundanata ubacuju u plua gnjecavo testo, umesto vazduha. Bio sam opalio popodnevnu sovku trenutak mi je doao kao ljaga posle buenja. Trola dva keca bee poluprazna, kondukter sav iskecan, kao da su ga na bukalo hvatali dlanovi su mu od sitnia dobili neku tamnu, metalnu boju, to se presijavala prema mutnom svetlu. Osealo se na znoj, prainu i umor, na podu se skupljao ljam, stolice behu izgrebane i nakrabane nekim imenima i nadimcima koje nisam prepoznavao. Nekada kada je trola nosila reklame Plavi 9 i Kra 505, a struja nestajala bar jednom u toku vonje uredno sam se vercovao: vie zbog sporta, nego zbog love, koliko da ne izgubim reflekse. Kupio sam kartu, zadenuo je u mali dep sakoa i smestio se na seditu. ilageri i bapci to su drali cegere meu nogama, vakoljili i klimatali se i ne pogledae me. Sva lica mi behu poznata, ali ne pojedinano, nego u masi kao da pamtim njihov grupni snimak, nagrien smogom i prljavtinom, iz kakvog fotografskog izloga na periferiji. Tresli smo se i drmusali preko stare kaldrme, to
91
su je uglaali teki tokovi, promicali su, kao na filmskom platnu, kuerci i prizemljue iza niskih ograda, ovde-onde proarani novogradnjama. Seao sam se: putovanje treba da traje tano sedamnaest minuta u svaki su legle moje godine, to su se polako, kao sa usporenog kalema, odmotavale unatrag, izanale od upotrebe i premotavanja, esto gole ili u dronjcima. Ulice su slagale svoja nepromenjena imena, kao da neko otvara uvek isti pasijans izmeu njih su se ubacivali, kao po navici, igralite, kola, pijaca, redovi malih radnji, iji se izlozi nisu promenili, kafanice sa stolovima na trotoaru. Sa zadnje platforme razlegala se kretava pesma, kao da se svaa sa kripom konica i drndanjem motora: pevao je mali, mravi mandov, nevieno upav, sa iskrpljenom harmonikom u rukama. Kad je zavrio, ustao je i viknuo: Putnicima i trolejbuskom osoblju elimo srean put! Neki su se smejali, neki tupo buljili kroz prozore. Ustao sam, priao muzikantu i zalepio crvendaa na harmoniku neko se zakikotao, neko je zapljeskao, a malac me je pogledao svetlim, crnim oima i mangupski namignuo. Namignuo sam i ja njemu i priao vratima. Misli mi behu prigodne. To jest, pomalo sam drhturio i ruke su mi lutale po depovima. Trola je stala na okretaljki, konice su cvilele, kao gladna tenad. Siao sam: palila su se ulina svetla, iz bata se irio zapah svee polivenog cvea. Klupe u parku se nisu videle, ali sam znao da tamo sede penzioneri, vunovlaare i alaprdaju kraj njih su tapovi i boce piva iz montane bakalnice,
92
Vidosav Stevanovi
to se zatvara u osam. ahovi su spakovani u olupane kutije, umaeni pilovi stavljeni u zadnje depove: njihovi bakutaneri ve sipaju vrelu supu i ljutito pogledaju na vrata. Desno je, kao i uvek, bila telefonska govornica sa razbijenim staklima neko je, razume se, drpio slualicu sa sve nurom, a neko je odneo vrata, da ne kloparaju uzalud. Drugi javni telefon je u kafanici iza ugla, a i taj nikad ne ljaka, drndaju ga kuvarice i lokalni valeri. Kad ubaci novac u oljutenu kasicu, neto kljocne, zastrue i zakrklja, signal pisne, kao da probija prostor, uje se jeka kablova, halabuka centrale i napor prikljuaka onda se sve prekine i u slualici je tiina. Ako hoe ponovo, mora da zajmi lovu od ljutitog pijanog kelnera dustabanlije, ljubiastog lica i crvene kose, koji brka porudbine i rei na goste. Nisam napravio ni pet koraka, a ve sam upao u senti raspoloenje, kao dete u baru ljapkao sam po neem suznom i starinskom, sto je mirisalo na loe vino, jevtine cigarete i zaguljive sobe nekadanjih ureva, na kojima smo izuavali tunu vetinu redaljki i grupnog mamurluka. Okretao sam se blesavo, inilo mi se da drugari zvide du ulice na stari zov Ti si moda najlepa na svetu: tamo nije bilo niega, osim ljukavih krugova ulinih svetiljki i gustih senki. Moje suzne lezde radile su u potaji, prosto sam oseao kako su mi rezervoari prepuni i spremni da procure. Jo samo da moja cenjena majka vikne iz mraka: Malecki, gde si dosad? Zna li koliko je sati, crni sine? Vuci se kui, da ti ja ne izlazim napolje! Pa da legnem na
93
asfalt, valjam se, vritim i kidam odelo, kao nekada, pre nego to me unesu unutra i strpaju gladnog u vrelu sigurnost jorgana. Opsovao sam i produio. Momci su sedeli na ogradi ispred trafostanice. U polumraku sam video njihove tamne obrise, pogurene, zgrenih nogu, obeleene arom od cigarete utali su i pljuckali kroz zube. Ograda je, verovatno, bila zelena, ponovo ofarbana i ovog prolea krabotine prebrisane, polomljene daice zamenjene. Znao sam joj duinu i irinu, merio sam je sopstvenom stranjicom, znao sam koliko ima daica, koliko stubova uvek kad sam profuravao Zid, mislio sam na nju i na one to su mi pravili drutvo, na mangae sto su je prvi otkrili i zavoleli i na one koji su nas nasledili. esto sam je sanjao: sedim na njoj, mlatikarim sa drugarima, erim ribe sa trola dva keca, puim i pljuckam, a vreme prolazi kripei, kao razdrkana vespa. Sanjao sam uvek isto, kao da uzimam lek. Kad ovek tri i sope, dok mu plua pucaju uvek misli kako e lei i raspaliti sovku do daske. A ja sam trao bar za trojicu ili etvoricu, jurio, lomatao se, krio vrat, dubio na trepavicama, dilejisao, hvatao zjala pa im kidao krilca od brzanjca sam probio zvuni zid pa nita nisam uo a ni video. Slutio sam: dolo je vreme da legnem ili da padnem. Ili da izvedem neto tree i jo gluplje. Zapalio sam pljugu, da zaposlim usta. Priao sam im sedeli su tamo, tamni i pogureni. utali su, kao da me ne vide. Znao sam da ocenjuju da li sam
94
Vidosav Stevanovi
njihov ili tu, smrdim li ili miriem, jesam li krelac ili dupeglavac, zakopavam li se na leima. Mi nismo primali nikoga, nema razloga da ovi budu bolji. Gutao sam pljuvaku, a jezik mi je ukao u suvim ustima. Barvee, momci! Potovanje! Saekujete trolu? Obavezno! Natri li ta? Ako se napregnemo! Znai, nita? To si ti reko! Zavezao sam, nisam znao ta dalje. Kao da sam govorio ogradi, a ona mi uzvraala odjekom. utali su i palili nove pljuge, svi na jednoj ibici. Moda nae rei prijateljstva kod njih znae izazivanje, akanje meke, objavu rata? Mi smo bili golobradi, zalizanih kosa, opremljeni urednim tarzankama ovi su bradati, upavi, kao da su ucmekali bricu. Mi smo bili brbljivi, navijena tandrkala, trtljaroi oni su promukli i gotovo nemi, ute i kad govore, sve podrazumevaju i nita ne objanjavaju. Banda utaa i mrguda to, pored vake, vae sopstvene utavljene jezike. Bila su to mlada lica, meni nepoznata sva ista, oputena i mrzovoljna, kao da jedu kukutu, u i siretnu kiselinu. Isprsio sam se, strpao ruke u depove, dim od pljuge mi je iao pravo u oi gotovo sam obnevideo, a slabo polusvetlo se zamutilo. ta ima novo?
95
Trebal ti ta? Razne gluposti. Nekada sam i ja donjao na toj ogradi, buio mrak, saekivao trole i te stvari. Neki od vas sedi ba na mom mestu. Oe kiriju? Ne. Sedeo sam tu nekoliko godina, dok mi se guzica nije ukoila. Dok se novi momci nisu pojavili. Onda sam zbrisao. Ubio sam turu preko grane. I te stvari. Zanimljivo! Ne znam nikog od vas! Ni mi tebe! Ljubazni ste ko kurble! Boli te uvo! Mi smo cenili starije frajere. Sluali smo ta kau. Nismo im pljuckali na cipele, ko vi meni. Giljaj dalje! Zaklanja nam horizont! Ako neu? Ako ostanem? uvaj zdravlje, ovde ima nervoznih! Okrenuo sam se i otfurao. ta sam, do avola, oekivao? Razgovarali smo kao gluvai, samo to nismo preli na runi rad. Njih nisam znao, ali sam poznavao navike ovog oka: tu leti perje, seju se zubi, miluju pesnice, a organi uvek zakanjavaju. Nae se fleka na asfaltu ili dronjak na ogradi, nikoga nema, prolaznici nisu nita videli ni uli. Momci malo odsede kod kua, trknjavaju do bakalnice i pijace, legaju rano, piju samo hladno mleko koliko da se matori ponadaju. Onda se istog dana, istog sata, a bez dogovora okupe na oku, kao da imaju ugraene tokivokije za sporazumevanje: ute i pue, ke-
96
Vidosav Stevanovi
njuckaju i ekaju da padne plafon. Nije zdravo dirati periferijske zmajeve. Polako sam giljao niz ulicu, to je dobila novi asfalt, kao bakut nove zube. Pedesetak kua, isto toliko dvorita, jedna pekara, jedna automehaniarska radionica, zelene tarabe, gde-gde gvozdena ograda, svuda uredne batice sa cveem napred i povrem pozadi. Veinom jednospratnice u poznatom graevinskom stilu mrtvakog sanduka, dograivane i popravljanje posle svadbi i poroaja, naknadno uvoena voda, struja i sanitarni ureaji: niske sobe, zaguene novim nametajem, pajzovi puni zimnice, u podrumima krompir, luk i pasulj, na tavanima starudija koju skupljaju i uvaju starci, svuda polumrak i sputene zavese, koje sazivaju itava plemena ugojenih bubavaba, pregrejane kujne, to privlae porodicu, kao lepak muve, mirisi zaprke i vea, koji se sui iznad poreta. Neka neudata tetka, koja svima krpi arape i dabe izigrava milinika, neki roak iz unutranjosti, koji knjava na otomanu iza vrata i eka posao, kominice, to su se okupile na kafu i torokanje, neki gluvi deda, to je utekao grobaru sa lopate, a vazdan ati novine i reava ukrtene rei. Katkad neka lepotica, procvetala u mraku i teskobi, koja mrzi svakoga i sprema se da zbrie prvom prilikom. Na krovovima televizijske antene, okrenute Avali da se ne zavisi od komija kad naie sportski prenos. Dva reda potkresanih lipa i kestenova, ije uto lie oznaava jesen i mui istae ulica. Tu i tamo opasan pas, koji ujeda, a svuda lenje make, to se linjaju po nametaju i grebu iznenadne goste.
97
Svi se znaju, ali mnogi ne govore meusobno dok se pomiri s jednim, posvaa se s drugima: razloga ima koliko voli, a glavni je dosada. Svuda su gorela svetla, nikog nije bilo napolju: video sam ih kako sede oko stolova i marljivo pune creva, ulazei u no punu uzdaha, sode bikarbone, tekog varenja i znoja. Negde tamo napred i mene bi mogla ekati stolica, tanjir, ista salveta, podgrejana supa i akalice u drci slanika. Ali, bolje je bilo da hodam i da ne zastajkujem previe. Na jedinoj raskrsnici igrali smo fuzbal na male golie driblovanje na stoparcu, pimplovanje, krljanje, psovke i tosevi. Nije bila vana pobeda, nego zezanje i umor, prilika da se slatko isposvaamo i pomirimo. Plesalo se bukvalno do sto jedan i natrag, od jutra do mraka ak i pod sijalicom, ako je klinci nisu prethodno razlupali kamenicom. Lopte su bile zajednike, nosio bi ih onaj ija je kua najblia i ko prvi ustaje, deurni smo bili svi i uvek. Sami smo sudili, sami raspetljavali sporne situacije, tue su uvek dolazile na vreme da razbiju jednolinost dana. Oni to su nas izneveravali, odlazei da treniraju po klubovima, brzo su se vraali nisu mogli da se naviknu na trenerke, kopake i kupanje posle utakmice: doekivali smo ih novim tosevima od kojih su im oi ispadale, da vide razliku izmeu oka i civilizacije. Svaki doljak je pio evu do iznemoglosti, dok mu pena ne bi trgla na usta, dok ne bi pao u snefest to je bio prvi stepen za primanje u drutvo. Drugi je bio neto laki: morao je da nabaci ribu svima ili bar jednom od nas. Nismo mnogo cepidlaili,
98
Vidosav Stevanovi
prihvatili smo ta natri, ak i kamenjarke, bilo je vano da se ne trsi previe i da nam ne daruje kakvog afrikog triu protiv domaeg nismo imali nita protiv, dolazio je kao velika matura. A trei: tabaa u nekoj zajednikoj akciji prema Krstu ili Dukecu. Lopte su upadale u bate, lomile cvee i bile razlog velikim svaama. Golovi su pljutali, kie su padale, snegovi se topili, prolazile su nae godine, kao kamioni krcati starim nametajem. Odavde smo leti polazili na Adu bosi i polugoli, sa minimalkama koliko dlan, to su nam isticale maslakane. Ovde smo se okupljali uvee crni, edni, slepi od sunca, prljavi od mlake savske vode, izmodenih udova. Rasli su nam bicepsi i tricepsi, bildovali smo i ljakali gimnastiku da bismo bili iri i etvrtastiji, a cure su ve poinjale da vole mrave, da ljube avetinje i suvarke. U jebeljivom vremenu sve vie smo patili od nejebice, mada to nismo priznavali kupili smo otpatke, kart robu, garagabore i dovanke, boraniju to ispada iz velikog lonca, nimfose i trotoarke bez zuba, kosa upropaenih onduliranjem, dildike iz srednjih kola, trbuhozborke iz bifea, aramare oko tombola i pijaca, medicinke na stau u dravnim bolnicama, strndovke bez gaa, sav kalankusur to je na glavu ispao iz voza i slivao se oko Cezara. A naeg poslednjeg zajednikog leta pravili smo tresiguz urke, kad nekom od nas papas end mamas odu na selo ili na more, kad zbavimo neto pianca i neto dokonih riba kojima niko nije hteo da plati put, radnica iz konfekcije, kucaljki i mandov-
99
ki iz komiluka, to su nosile jevtine plisirane suknje i raspadnute ipone. Jo ujem izreku koja je tada kruila meu nama: Najo lova, najo sova, najo uka! Izigravao sam banderu na oku i cimao dimove, kao dete cuclu. Glava mi se pretvorila u duboks: sluao sam besni ritma igranki na Guberevcu i Maincu, drhtavo gore-dole roka, zezalicu tvista, afriki jauk bubnjeva, to gri dijafragmu, cepaki pisak truba i groktanje trombona, kao da krdo nosoroga juri pravo na nas, pitanje gitara, krkljanje pohabanih zvunika, zavijanje i vrisku kakve nove pevake zvezde, to e je uskoro progutati praina, topot radilitanih nogu na svee polivenom betonu. uo sam sve te otrcane melodijice, to smo ih zvidukali nedelju-dve, pa zaboravljali, jednostavne i lake za pamenje, pomeane kao u mikseru, uo sam prepirke na ulazu, gde smo se uvek vercovali i ulazili na silu, agor u pauzama, dobacivanja ukoena od mukosti, sleena od straha reski zvuk samara, dahtanje gomile, zviduk milicijskih pitaljki, tupe udarce pendreka. Video sam kako se, uvek oporativno, tiskamo pored bifea, kako odvajamo tue ribe i kako se posle tabamo sa svakim ko se usprotivi masnice i oiljke od boksera, lanaca sa bicikli i rafcigera nosili smo kao medalje, a dve-tri noi u fijoci behu dogaaji koji se prepriavaju. Moda su sve te okare i polovnjae bile samo izgovor, a tabaa ono glavno zbog ega smo dizali tegove, gimnastiili, bildovali u tesnim sobama i kupovali najmanje majice.
100
Vidosav Stevanovi
Vano je bilo biti zajedno, oseati druge oko sebe, ne izdvajati se ni u emu samoa je bila, znali smo to, otrovnija od miomora, crnja od noi. Zapalio sam novu pljugu, dimio sam se kao stari odak na pekari preko puta, to nikada nije popravljen. Granje lipa i kestenova sastavilo se preko ulice, obrazujui mrani tunel: otuda je neko dolazio i pijano mumlao. Brzo sam se povukao u senku, sakrio se, kao da prebacujem jorgan preko glave. Poznao sam ga pre nego to je isplivao na svetlo: bio je to moj stari. Moj alac prvi pijanac ulice i kraja, ratni maliganovi, to su ga zezala deca i zapiavali dukci. orkirali su ga svi reimi jer je po kafanama izvikivao svoju tip-top teoriju: Od glave riba smrdi! Znale su ga sve buvare i svi pozornici, tog flastera iz bifea i gazda tremensa, to je uspeno napipavao ahtove i jendeke. Propio je tilersku radnjicu pored Kikevca, alat i majstorsko pismo, majinu ljubav i moje detinjstvo. Sada se klimatao kui i mlatikario sam sa sobom. Gledao sam ga iz kapije, u koju sam zbrisao: bio je jo manji, suvlji i prljavjiji, nego u vreme mog brisanja preko grane. I jo nesigurniji na nogama, to ih je zabacivao kao take. elava glavica ga je vukla napred, telace u masnom odelu trudilo se da ne zaostane, a kvrgave ruke su veslale i kako-tako odravale ravnoteu. as bi poleteo napred i jedva se prikupio, a as zastao, zametnuo se i bavrljao u mestu usput je isputao nekakav zvuk, neto izmeu grgotanja, itanja i jauka. Ne zaspi li odmah, im se
101
prevali preko praga, lomie nametaj ako je ita ostalo itavo u naem ereu. Vikae i drae se, pokuavae da peva i da se ubija. A keva e mu, ako joj prekipi, drmnuti koju ljagu i poslati ga meu bele mieve. Odmicao je sporije nego sto sam zapamtio, vie je zastajkivao i tapkao u mestu. Neposredno ispred mene krenuo je unazad, zamlatarao rukama i ljosnuo na beton. Nita se nije ulo, sloio se tiho, kao zaveljaj dronjaka. Stenjao je i psovao, podiui se, ali bez ara i bez pravog besa vie je pokuavao da ostane budan. Ostao sam u kapiji i njupao roene usne, kao vaku. Stisnuo sam se pored table Na izdavanje, moje rame se naviklo smestilo u okruglu rupu na stubu. Na istom mestu donjao sam svake noi, izigravao luster i ekao Zoricu: da se vrati sa eve iz grada i da cvilim bar za pola sata. Naravno uzalud. utirala me kao krpenjau, gnjeila kao stonogu, ali sam dolazio i ekao i molio boga da je frajer ne doveze vespom ili kolima. Nekad je nije uopte bilo, nekad je dofurala tahijem sanjiva i podnapita, izguvane suknje, zadiui na derainu poslovnih rukova i bankarsku spermu. Slinio sam i upinjao se da je tuem. Nije se ak ni ljutila, gledala me je dremljivo, zevala i ekala da svrim. I to me je vie zezala, gore sam je proganjao i upornije saekivao ova kapija je bila moja straarnica, u kojoj su me tukle koave i egle vruine. Uinilo mi se da starac plae, to mu je bila redovna taka posle ljivovice. I meni je neto gorko i
102
Vidosav Stevanovi
slano teklo preko usana, plua mi se nadula, kao pod infekcijom, a trbuh se skupio. Ali nisam priao. Stajao sam tamo i susprezao dah. Bilo mi je kao da gledam neki stari film: rolne su bile pohabane i zakrpljene, pa su se slike jedva nazirale, kao u naem bioskopu iza parkia, sa drvenim klupama i utom flekom na platnu, gde smo grickali semenke i drali se koliko hoemo. Jedino sam se naprezao, miii su me boleli od napora da ne koraknem. uo sam ga kako mrmlja: Od glave riba smrdi, al i riba ne valja! A onda se nekako pridigao i odbavrljao niz ulicu: senka nekadanjeg lokadije i bukaa. Jo dve tarabe i dve kapije, pa uzan prolaz iza kue, izmeu upe i kenjarnika. Betonske stepenice, njih devet na broju. Mala terasa, sa mukatlama i georginama u saksijama. Pa staklena vrata sa ubranim, utirkanim zavesicama. Dalje nisam smeo da mislim. Poao sam napred. murio sam i hodao napamet, kao slepac. Nigde se nisam sapleo, niti sam u neto udario. Stao sam i digao ruku: prozor je bio tu, tu gde smo ga napipavali svi mi, ugroeni i puni ikre. Dolazio sam ovamo kad bi na mene doao red, kad bi se obrnuo tucaki krug, a dovlaio sam se i tajno, posle kojeg brzometnijeg drugara da ispovraam sva ponienja, to sam ih nakupio okolo. Odzvidao sam na stari zov sa oka: Ti si moda najlepa na svetu! Malo sam priekao, dok mi se pljuvaka kupila u ustima, kao da sam popio sire. Kvaka je kljocnula i prozor se otvorio glas je bio promukao i drugarski, kao nekada. Kao nekada, kad je govorio: ekni malo, da stavim muemu na
103
krevet! I: Da ti skuham kavicu, pa brii. Dolazi mi jedan fiksani! uo sam ga kad god bi mi bilo ledeno kraj kakve Beroline, kad ne bih imao da platim lafgust: njegova hrapavost me grejala i bodrila. Ko je to? Ja sam, emso! Koj si ti? Presednik optine? Jedan bivi. Tvoj drugar! Ma nemoj rei. Da nisi moj pokojni aa? Otvori. Videe iznenaenje u plavom! Ne otvaram nikom dok se ne prestavi! Ve sam se prestavio! Jesi ti, Obrade? Ja sam Obren. Ako vie voli! Ne deri se. ue gazdarica! Pusti me unutra. Stigao sam sa dalekog puta! Stigao si s Marsa, ovee! Molim te. Oe li da kleknem? Ne lupaj. Kod mene se ne klei. Kod mene je sloboda! Pusti me. Ubiu se! Ubij se, kad si lud! Trokirao sam. Doe mi da odem u boju mater! Izvini. Imam gosta. Vanog prijatelja! Izbaci ga napolje! Lake je s tobom. Ve si napolju! Ostani da priamo. Nekoliko minuta! Nema nikog drugog, ovee? Imam. Al nemamo ta da razgovaramo. Sve smo rekli!
104
Vidosav Stevanovi
Zeza se? Zezam se. I zezaju me. Vie ovo drugo! A ti se ne daj. Udari im kontru! Jo uvek me se ne sea? to ja moram svih vas da se seam? Bila si dobra. Sad si zla! Na isto mu izae. Ovako je meni malo lake! Taj tvoj se uopte ne uje. Mora da ima tvrd san? Ima i tvrde pesnice. Srea da je zemljosan. Srea za tebe, a i za mene! Nema sree za nas. Ni ovde ni tamo! Gura se nekako, ovee. Dobro je dok ne biju! Via li momke sa Brda? Mislim, one stare? Oni stari vie nisu momci. A novi ne dolaze ovamo. Idu nekoliko kua dalje, kod pekarevih erki. Sad su one razvile barjak. Al ee idu u grad kod mlaih i lepih! Za mene, ti si jedina i najbolja. Super emsa! Hvala na komplimentu. Retko kad ujem neto lepo. A runog mi je do gue! Nagni se malo ovamo. Prui mi ruku! Dokopao sam se te krupne ruke, to je mirisala na prost sapun, teptih i praak za pranje vea, epao sam je kao pojas za spasavanje. Znojio sam se i dahtao, kao za prvih dolazaka pod ovaj prozor, dok su me ostali ekali na ogradi da pokaem ljivcigere na vratu, da istrtljam kako je bilo. Zubi su mi caktali po prstenju i narukvicama sa buvlje pijace, srce mi je dumbaralo, kao eki kojim neko mlati nasumce. Jedva sam hvatao vazduh. A druga ruka se spu-
105
stila na moju kosu ulepljenu i zaeljanu preko sve ireg aerodroma za muve. Ne sekiraj se, mili. Sve e biti dobro! Ispravio sam se i potrao, kao da se utrkujem sa sopstvenom, dvostrukopicastom senkom, koju nikada neu prestii. Hotel Berolina Aleksanderplatz, Ost Berlin
Sedmica. Kafi kraj portirnice gotovo prazan: portiri, anker i ja. Malopre je profurala ruska turistika grupa u redovima po etiri, a vodi napred. Napolju je vapski vlano i hladno, kao u fabrici angine. Moje tri Poloneze ljakaju u sobama, obrauju donji postroj jedne nae kulturne delegacije. Za sat-dva briemo preko Zida: vraamo se sutra oko podne, kad predam robu i dobijem nove naredbe. Piem ti za ankom, uz kriglu piva. Pismo ti moda neu poslati. Koju adresu da stavim, kome da ga uputim? Ali piem. Ispriau ti ta mi se desilo, pa ti vidi tamo, kao to sam ja video ovde. Bio sam u Bankoku, mom rodnom Beligradu. Vie poslovno nego privatno: ekao sam jednu poiljku sa Istoka. Bio sam veza izmeu jednog Turkosa i jednog Grekosa. Operaciju je naruio i plaao neko nevidljiv, ali parian. I te stvari. Odseo sam u hotelu. Niko me nije prepoznao, niko nije okretao glavu na mene, ak su me i portiri previali, kao prazno mesto u prostoru. Sitnu ribu drpiu kad bace mree dotle plivaj i mukaj ta voli i kako voli. Policija
106
Vidosav Stevanovi
ima svoj red vonje, kao i eleznica, ali ga ne tampa i ne deli besplatno. amio sam u sobi, njupao u krevetu, sovio i ituckao tampu. Postao sam toliko obaveten da sam tano znao ta u sutra proitati. ekanje se oteglo, kao gladna godina. Uhvatilo me bee neto cmizdravo i gadno, beskonano sam obrtao film u glavi i pretraivao uspomene, kao da me neko plaa za to. to ih je bilo vie, meni je bilo sve gore. Da sam negde u novinama proitao kako moj razred proslavlja maturu skoio bih kroz prozor. Sreom, nisam imao razred, niti bi iko od mojih drugara bilo ta proslavljao. Svaki as sam telefonom zivkao recepciju i pitao kojeta: Pardon, moliu lepo, koliko je sati? Kakvo je vreme napolju? Gde mogu da nabavim karte za operu? I te stvari. Sigurno su mislili da sam dildika i da u uskoro trati go po hodnicima. Udario sam u stare antibiotike: lutanje i pie. Cirisao sam od jutra, a esto i pre jutra. Poeo sam viskijem, zavrio ljivovicom. Da je trebalo, cevio bih i kolonjsku vodu: samo da opija i da se nekako izgura do sutra. to sam vie pio, bilo mi je tee stalno sam traio sabesednike. Odem u Skadarliku i sednem za bilo iji astal, trtljam dok ne rasteram drutvo, kenjuckam doivljaje iz detinjstva: kako je onda bilo lepo i kako smo bili veliki mangupi. Onda samo promenim kafanu i ponovo postanem ubacoka izigravam udava i mrkove sa suzavcem. Mogli su da me upotrebljavaju umesto fajronta. Vratim se u hotel i gnjavim portire. Dok je trajala lova, narui-
107
vao sam pelanovike i visibabe, to zevaju po foajeu i ekaju padobrance. Posle sam prepadao sobarice. Cvearki sa oka sam obeao brak, samo da mi pravi drutvo. I te stvari. Jednom sam ak otiao u stari kraj i tamo neto landrao, smucao se i cmizdrio, putao vodu na sve strane. Izmeu mnogih gluposti u ivotu, ova mi ne bee ni prva ni poslednja. Taka. Stie moj muhamedanac i uvali mi stvar. Sutradan naem mog pravoslavca, pa, ja uvalim njemu. Posli nije bio teak po tome sam zakljuio da je opasan. Telefoniram gde treba i javim: Sve je O. K. Odgovore: Dobro. Brii natrag i ne okrei se! Tano ono to mi je najvie odgovaralo, rodina mi bee pomalo poela da izlazi na nos. Pokupim ta sam imao, dognam se koliko sam mogao, maznem tahi, pa na aerodrom. Mislio sam: bie mi bolje, ratosiljau se bedne melanholije im predam prtljag. Ali, nita od toga. Bude mi strano, kao da me neko operie bez narkoze. Kao da mi neko vadi krajnike prstima i kuhinjskim noem. I od oajanja se nacugam za srena puta, iaavam neke dripce, a posle se zamalo potabamo. Jedino me odanost poslu sprei da ne nainim rusvaj. Upravo tada, kao naruen, natra strani Domainski: veliki, debeo, sjajan od smeha, blago pripit i promukao. Pravi tata na godinjem odmoru, jedino mu fale koferi u buljuk dece. Ponovo se smuca ovuda, Mali? Ja sam odavde, ale. Ovde sam roen i odrastao. Nisam ostavio koze na planini da me priekaju dok obavim neke poslie u gradu.
108
Vidosav Stevanovi
to se mene tie, vara se. Ja sam ostavio ovce. Ovde sam sluajno. Nisi ti ovde sluajno, ve namerno. ta te mui? Opet muka? Jo gore. Jue sam obio Stopansku banku, a malopre sam ucmekao trojicu. Ko zna ta u jo uraditi za ovih petnaestak minuta do aviona? Dobie ljagu, ako ovako nastavi. Sluaj me malo. Bilo bi ti pametno da digne ruke od svega. I da prestane da se pravi mangup i sveznalica. Nita ti, Mali, ne zna. Gluplji si od onog mog ovna u Kurumliji. U stvari, mene titi neznanje? Tano to. I beznaajnost. Dopusti mi da se izgubim u svojoj beznaajnosti. Idi u boju mater, kad si dileja. A kad se vrati, kad porazmisli zna mi adresu i broj telefona. Hvala, ale! Nisam roen za dvostrukog tipa. I ovakav jedva guram. Isporui moje pozdrave momcima iz ekipe! I oni pozdravljaju tebe. ekae te, kau! O. K. I neka spreme piance i meze. I neto ensko kao podlogu! Zvunik prekide razgovor ugodni, raziosmo se kao to smo se i sastali. Proem pasoku i carinsku kontrolu kao tica pijan ovek jedino ako sam ne polomi vrat, inae moe komotno da padne pod auto i da kui donese bar toak. Jedna uspijena stjuardesa nas odvede do basa, a bas do karamele. Na sve stra-
109
ne gastarbajteri mokrih obraza, sa piliima i rakijom i koferima rodbina ih grli i cmae sve do bescarinske zone. Okreu se i mau svojima, nadedenim na ogradi restorana, a oni se otud deru i krmauu, samo to ne popadaju. Kaljektivnaja razvaljotka na balkanski nain, nema ta: prvo oseaji, pa posle drpaa, svae, noevi, sudovi, mi i oni. I te stvari. Pokaem svoj baga i pourim stepenicama, a kolena mi klecaju izgleda da sam ubio koju au vie. Unutra nas doekuje stjuardesa i pozdravlja, kao strano joj milo to nas vidi. I tek tu se isprepadam. Kad sam je ugledao, bude mi kao da se vraam nekud unazad. Kao da trim nizbrdo pravo na igranjac i vatainu. To si, razume se, bila ti. Nisi previe liila na sebe svi smo se odavno izobliili i unakazili, kao da se spremamo za cirkus ali nije mogla biti neka druga. A i da je bila, nita se ne menja: bomba me pogodila pravo u grudi, zarila se i, itei, ekala da eksplodira. Stvar vredi koliko si spreman da je plati, ni manje ni vie. Meni si to bila ti, nikako tamo neka flikica bez veze, to vercuje sitne i tuca se sa oenjenim pilotima, a u slobodnom vremenu ide na kurseve stranih jezika. Stajala je pored ulaza, uredna kao da je izala iz kue lepote, doekivala i pozdravljala svu onu raju. Dobar dan. Guten tag. I te stvari. Bila si to ti: iste oi, isti svedeni obrazi, ista zategnuta kosa sa kotanom nalom pozadi. Tanak vrat, krhka ramena, to se lome i uvijaju. Ono dole nisam video, ali sam znao kako izgleda: vretenast
110
Vidosav Stevanovi
struk, jedre noge, glatka koa, to se rumeni pod dlanom, devojake grudi, prvo dupe Jata, koje govori sve jezike. Da ne priam dalje: ti zna da znam i da nisam zaboravio. Zastao sam, odjednom vezanog jezika, a ta cura je rekla: Pourite, molim vas. Slobodna sedita su napred. Pourio sam i smestio se napred, pored samog prolaza. Imao je da padne veliki razgovor izmeu nas, veliko secanje, neto kao na filmu: padanje u zagrljaj, suze i poljupci. A onda dranje za ruke i odlazak u pitominu seoskog pejzaa. Maltene to. Valjda sam bio otupeo od pia i od sopstvene zbrke. Zamalo da zaboravim: jo u ekaonici mi neki bakut iz prolog veka uvali jednog travog klinju sa ovolikim oima. Videla valjda da sam u itavoj onoj gunguli najblesaviji. Kao, ide dijete kod roditelja u Dojland, neka budem dobar, kao to sam lijep, da ga isporuim na tamo njihovom jerodromu. Bie zauvar, pamtie mi to dok je iva. Pristanem, kao i svaka budala: Vai, kevo, preuzimam ga. Ne si beri brigu! I pomislim kako sam dobro proao, sve ono moje cviljenje i zavijanje moglo je da se zavri i nekim lakim usvajanjem. A malalajca u da ekspedujem kao paketiku i gotovo, valjda su mu roditelji ivi i u dobrom zdravlju. Ako imam sree, platie jo i koje pie. I tako, smestim poslunog mukia pored sebe i pripremim se za obraun. Jedva doekam da uzletimo i da se ugase sva ona glupa upozorenja: Ne puite. Veite se sigurnosnim pojasom! I te stvari. Prvo dou sokovi, ajevi i kafe. Ne slui ona, ve neke druge dve stjuardese, okreenih lica, a na-
111
mrtene, kao da slue cigansku svadbu. Samo to se ne ispovraaju na putnike, bole ih, valjda, jajnici od stalnog gore-dole. Tek u treem cugu naie moja uspomena: nosi pivugu, da se ova talavornica na vreme navikne na vapsku duu. Fale jo samo kobasice i krompir, pa da udarimo u vikanje i kukasti kri. Kad je bila pored mene, zamolim je nekim piskavim glasom, kao da govorim na dugme: Molim vas, doite posle do mene! Ona samo klimnu glavom i ode njiui se, onim svojim smrtonosnim hodom. Malo kasnije, dok sam se iskaljavao i proiavao grlo, zaista doe i stade, zapahnuvi me tekim mirisom nekog bapskog parfema, a mene zabole trbuh, kao da me neko opalio aperkatom. Kao da su me bacili na pod, sa koga ne mogu da ustanem, uzalud se napreem, zevam i hvatam vazduh. Bila si ista kao nekada, ali drukija. Slina sebi, kao senka na zidu telu ispred lampe. Starija i umorna, koa pomalo oputena i bleda, borice pored oiju, modri podonjaci, usne nabubrele, ali beskrvne, kao da ih grizu surovi zubi mesodera, ramena podgojena. Mlada izdaleka i u seanju, pomatora izbliza, riba kojoj oigledno ne prijaju aktuelni tucai. Susret sa prolou je gora stvar nego da ide na groblje u sopstvenoj pratnji. Kako li sam ja tebi izgledao, sa svojim trbuhom i rascvetanom nosinom, grub i zadrigao, crven kao Saksonac, obuen u vapski areni, mokar od znoja? Kako si preivela taj susret sa klovnom to je iskoio odnekud i poeo da se krevelji?
112
Vidosav Stevanovi
Neto ste hteli, gospodine? Nita, zlato. Samo da te pozdravim! Hvala. Pozdravili ste me! Zna li ko sam? Ne. Nikad vas nisam videla! Viala si me ee nego tvog pilota tamo napred! Odskora sam na ovoj liniji. Moda! Sea li se Brda? Aha. Tamo sam ivela. Kod bake i deke! Recimo, baka je radila u trafici? A deka je sedeo pred kapijom i tapom gaao make? tap mu je donosio neki olinjali dukac: zajedno su pili pivo? Neto slino. Ali ne tako! Sea li se okretaljke na oku, trafostanice i zelene ograde? Aha. Tuda sam svakog dana ila u kolu. Upravo pored okretaljke! Tamo su uvek sedeli neki momci, doekivali i ispraali trole? Znam da su dobacivali. Bili su bezobrazni, ali izdaleka. Nisu prilazili! Jo uvek sede neki momci. Mnogo se razlikuju od onih nekada! Ne znam. Godinama ne idem tamo. Baka i deka su mrtvi. Jedan od onih starih momaka nekada te je saekivao pred kuom. Svake noi. esto do zore! Starci su bili strogi. Nisam smela da dolazim posle jedanaest! Vodila si ljubav s njim. To jest, sa mnom!
113
Izvinite, imam posla u kabini! I otila je onim svojim lenjim, lelujavim hodom, to sve obeava, a nita stvarno ne prua. Tom telu niko nije bio potreban, bilo je dovoljno sebi: prelepo, glatko i sebino, dozvoljavalo je svata, nita nije uzvraalo. Slomio sam se u znojavom naporu da ga probudim, ostalo je strano i mrtvo. Grlo mi se steglo na celom ovom ludakom putu oigledno sam bio zaduen za plakanje i krive spojeve. Kao da putuje neko drugi, a umor se svaljuje na mene. Jo samo da se pogledam u ogledalu i da tamo, umesto sebe, vidim onog Turkosa ili onog Grekosa, kako se cepari i kae: Bite en, majn her, vaa roba nita ne valja. ista istacka praina. U stvari, gips u prahu! Pa naisto da poizim. Navrnuo sam papirnatu au s pivom bila je, razume se, prazna, kao moj dep. Kod mene se bar pie i lova ne zadravaju, a izgleda ni enske. Em me sve ostavljaju, em me se jo i ne seaju predstavljam im, valjda, rupu u prostoru, nekakvu bezbojnu fleku, ako takva postoji. Zguvao sam au i bacio je. Onda mi se pod nosem pojavila druga, puna. Klinja mi je pruio svoju i gledao me onim svojim lepim oima, kao da sve razume. Ako ne razume sada razumee kroz koju godinu. To je bar zakon prirode. Onako oamuen, raspalio sam prvi razgovor koga sam se prisetio. Prvi put leti? Jok. etvrti! Ono ti je, valjda, baba?
114
Vidosav Stevanovi
Jok. Kominica Razija. Ona uva tuu djecu! Ako mi jo jednom kae jok, baciu te kroz prozor! Uh. Prvo sarani one to si ih prije bacio! Dobro. Povlaim re! Neto si mi mlogo brz na povlaenju! Mani. Kakvi su ti roditelji? Svakojaki. Ima i gorih! Ti si, brate, neki mutan tip. Govori jasnije! ale je dobar i veliki. Ovoliko debeo. Samo mlogo loe, pa nije uvjek pri svijesti. Mlogo se enjavao, pa ima neku djecu gdje poe. Kao, gradio je hidrocentrale po zemlji, pre no to je zdimio. Pa gdje god vidi branu i turbinu ja tu negdje imam brata ili sestru! A keva ti je sigurno mlada i lepa i voli da se doteruje? Jeste. I voli pare vie nego ne znam ta! Sigurno preti alcu da e ga napustiti? A katkad ga i naputa? Svaki as. Otkud ti to zna? Ja sam hipnotizer. itam ti iz oiju. Samo se dobro zagledam evo ovako. I sve znam! Kaki si ti hipnotizer, kad te ona maka vrti oko prsta? Ono mi je drugarica iz detinjstva! Moje drugarice sluaju ta ja kaem. Inae, bijem! Sluaj, da se dogovorimo. Neemo vie o tome! Vai. Ne diraj ti mene, pa neu ni ja tebe!
115
utali smo i leteli iznad oblaka. Na krilu ispod prozoreta hvatao se led, kao i u meni. One dve namazanice su ponovo prolazile, delile su neki bedni frutuk. Odbio sam: neka jede neko drugi, a ja u da derem sebe. Tebe nije bilo. Uzalud sam zirkao prema kabini, kao da e otud izai sve profukane godine i poreati se u prolazu. Nisam imao hrabrosti da ustanem i vidim gde si a i dremalo mi se. Valjda sam malo sovio, jer me je zelena ograda uljila pod stranjicom: upavci su prilazili i udarali me, sporo kao na treningu. Nije bolelo, jedino je bilo gadno i poniavajue. Domainski je, sa osmehom od uva do uva, prilazio da me zatiti. Pobegao sam u kapiju: tamo je stajao moj stari njegove koate ruke su se sklopile oko mene, da su mi rebra zakrckala. Kad sam se probudio, ve smo bili nisko: leteli smo iznad mranih uma Germanije, to ih je kvasila sluzava kia, iznad uredno isparcelisane ravnice, ureene poput zidnih novina, otro preseene betonskim autobanom. Promicala su majuna sela sloena ludaki precizno. Pod nama se pojavio grad, taman i zastrt dimom, kao posle bombardovanja presecala su ga pre und Dame i gole istine oko Zida, a okruivala ga sva ona blesava jezera i kanali, mutne vodurine, movare i ritine, po kojima nedeljom plovi Vajseflote. I te stvari. Zatresli smo se, motori su zahuali, kao da su nas najzad stigli, posle hiljadama godina duge vazdune trke. Tvoj glas kome je zvunik oduzeo i ono malo topline iz starog kraja objavio je da sleemo na e-
116
Vidosav Stevanovi
nefeld. Bolje je bilo da smo tresnuli na pistu, da smo se razmrskali, ali pilot, izgleda, nije bio tog miljenja, kao ni sva ona uagrela raja, to e je samleti maina, kloake i ivinska enja. Ustao sam. Klinja je ve bio spreman, sa onom svojom malenom torbicom, u kojoj valjda nije imao vie od jedne majice i patika. I sa onim svojim pametnim, prijateljskim oima, to su me obarale s nogu. Gastarbajteri su navalili na izlaz, nisu mogli da saekaju ljaku dolo mi je da nekom od njih uvalim kofer, neka veba unapred. Lica im behu bleda, krena, istaknutih kostiju, pogurili su se i zapinjali, kao da vuku neki nevidljiv teret. Tamo si, kraj samih vrata, stajala ti: sva plava i svee naminkana, sa ukoenim osmehom kao da te boli zub. Zastao sam za trenutak, ali su me ve gurali otpozadi. Osetio sam kako se znojim na sve pore i kako mi strah gri lice. Tmurni, germanski dan nas je uinio sivima i guterastima, pa smo jedva prepoznavali i ono to je liilo na sebe. Do vienja, gospodine. Aufiderzen! Do vienja, zlato. Leteu ja jo ovim avionom, pa makar zajedno pali! Klinja se pribio uz mene. Tako smo preli tridesetak koraka do carinarnice. Posle nekoliko sati, u praznoj ekaonici, dok smo pijuckali petu ili estu bljutavu kolu, video sam kako mu podrhtava donja usna. Potapao sam ga po travoj glavi. Dobro, drugar. Samo se ti isplai. Ne obraaj panju na mene.
117
I okrenuo sam se da ne smetam. Kia je sluzila, sva ona pustinja oko aerodroma bee tmurna i maglena tupo su mirkala poziciona svetla na pistama, a odnekud je tutnjalo, kao da tenkovi elinim gusenicama razbijaju kaldrmu. Pogledao sam ga, tek kada je progovorio. Znao sam da oni nee doi. Jo tamo sam znao! Kako se ti, u stvari, zove? Ahmet! Dobro, Ahmete: Jesmo li mi drugari ili nismo? Drugari smo! Onda poimo nas dvojica drugara, pa kud puklo da puklo. A ostali nek se slikaju! Brada mu vie nije drhtala, ali mu oi behu krupne i nesrene. Uzeo sam njegovu torbicu i moj kofer. Na izlazu me uhvatio za ruku i vrsto je stisnuo. Krenuli smo prema Zidu.
NOAS JE NO
Koji je dan, Anastasijeviu? Beleio sam na zidu. Danas je taj dan. Misli, noas je ta no? Na isto nam izae. Zato ne dolaze? Ne brini, nisu nas zaboravili. Da bar imamo sat. Oni imaju. Sve e biti na vreme. Uteio si me, ko noem. Izvini. Bilo je namerno. Gembe, kod tebe je isto? Isto. Moda gore. Zato to si tei i krupniji? Zato to sam mlai. Nisam se navikao. Hladno mi je. I vruina. Istovremeno. Smrzava se? Trnu ti noge i ruke? Oko vrata te stee usijani kolut? A niz kimu ti curi znoj, mada si suv ko ugarak? Upravo tako. Znai, zna? Znam. Sve mi je jasno. uti! Lake mi je kad govorim.
120
Vidosav Stevanovi
Onda govori. Ne znam ta da kaem. Sve mi se zbrkalo. Oseam ko da nemam telo, ko da sam od slame. A oseam i da sam bezmerno teak. I da me sve boli. Dri se. Jo malo. Za ta? Mrano je i hladno. Uhvati se za glavu, sa obe ruke. Da si mi blie udavio bih te. Upravo tim rukama. Smiri se. Sve e biti kako e biti. Ali nee biti nas. Nee biti mene. To je sigurno. Misli o neem drugom. O emu, pobogu? Danas je najtopliji dan ove godine. Ljudi se kupaju u mlakom moru, gole ene lee na pesku. Njihove koe su mokre i preplanule. Usta su im vrela i slana. Meu bedrima im se kovrdaju otre dlake, to se oputaju pod dlanom. Njihove materice podrhtavaju, oekujui gustu spermu. Ne vredi. Ja sve o istom. Ko i ti. Nas dvojica se uvek svaamo, Anastasijeviu? Uvek. Takvi smo ortaci. Ko nas samo uortai? Mamurluk. Sedeli smo za istim ankom i leili se pivom. Trzali smo na istu kelnericu, a ona na obojicu. I na jo etvoricu-petoricu pored nas. Istovremeno smo ostali bez love i odluili da zbriemo. Ti si spreavao mene, a ja tebe. Poeli smo svaom. I zamalo smo se potukli. Bilo bi krvi da smo imali tri iste.
121
Mrzeli smo se ko psi. Samo to nismo reali i kevtali. A udruili smo znanje, pamet i sudbine. Zar se sad volimo? Zajedno smo. Ti tamo, a ja ovde. Samo nas hodnik deli. Isto nas eka. Svaamo se koliko moemo. I to je neto. To je nita. Prekraujemo vreme. Jesi li primetio ta i ja? Nisam. Otupeo sam, da ne cmizdrim. Nije lepo da se ponaam ko baba na groblju. A ni korisno. Udrvenio sam se, da ne bih poeo da trim okolo i da lupam glavom o zidove. ta? Sekundi su uasno dugaki. A fijuu ko meci. Kod mene je drukije. Ko da mi zakucavaju eksere kroz kosti. Ali natenane. Vidi, neto je drugo meu nama. Moda neslaganje naravi? Mi smo jedno. Venani smo na due vreme. Recimo, na koju stotinu godina. A moda i due. Nema mua i ene koji e biti tako verni jedno drugom. Nema drugara koji e se toliko druiti. Nema brae koja e se tako slagati. Ujedinilo nas je neto to je trebalo da nas razjedini. Da smo blie, mogli bismo da vodimo ljubav. Ve je vodimo. Zar ne osea? Ne. Drhte mi kolena. Svaki as mokrim, mada nemam ta. Usta su mi puna pljuvake, a suva. Ko da vaem gumarabiku. Ne ujem kako mi srce kuca moda je stalo. A u glavi mi neko vie: Vnimanije, vnimanije! Ni dinarot vo kasata! Stani. Ko da dolaze.
122
Vidosav Stevanovi
Privia ti se, ko i uvek. Sreom. Da promenimo imena. Neka nas zovu: Dva Srenika. Ne. Dva sveca. Ili, bolje: Dve Jutarnje Vealice! Gde smo to pogreili, Gembe? Jesmo li pogreili? Izgleda. ini mi se. Imam jak utisak. Da nismo ovde, ne bismo imali priliku da razmiljamo gde smo omanuli. Stvar je bila dobro smiljena. Nigde nije proputala vodu. Vaserdiht. Nije vodu, ali je propustila lovce. I nas dvojicu kroz mainu za mlevenje mesa. Da je sve bilo po mome uspeli bismo. Jeste. Jedino to nije bilo po tvome, a ni po mome. A ni po iijem. Nije bilo kako je trebalo da bude. Bilo je kako je bilo. to vie lupam glavu, sve manje razumem. Neto se umealo. Nije neto, nego ovek. U stvari, oveuljak. ibadija koji nije imao preeg posla. Budala koja je itavog ivota sanjala da izvede podvig godine. Da joj ime izae u novinama. Preko leta, kad je sve prazno i nita se ne dogaa. Savestan graanin. Penzioner sa cegerom. A u cegeru argarepa, lorber i celer za dijetalni ruak. Da je bar bio binjedija: tuaro ili vaaro. Trebalo je da naruimo pust grad, ulicu bez stanovnika, otvorena vrata. I kljueve na sve strane. I da istaknemo tablu sa natpisom: Dokoliarima prolaz zabranjen.
123
Sve je, inae, ilo kako treba. Jedino to nije uspelo. Ostalo je u redu. Alibi nam je bio savren. Naroito moj. Bio sam tu, a nisam bio tu. Ponosan sam na svoju nevidljivost. Moe biti i ubudue. Naroito na nevidljivost. Pisma su uredno stizala. Iz Nederlanda, iz vicarske, iz Esterajha. Drage moje, dobro mi je, kao mladom kuetu, provodim se bogovski, mislim na vas, naroito kad neto dobro tucam. Sijam lovu, ljatim od elegancije, daniem strendere. as me faka levi, as desni isfur. Vraam se uskoro, kad prdne mrtav. Ovo pismo ne pokazujte nikom, iscepajte ga i bacite. Onda sam svako stavio u pogrenu kovertu i svakoj poslao tue. I one su, razume se, radile sasvim suprotno nosile su pisma gde treba. Da se osvete, da uhvate vezu, da uicare neto. ene su jednoelijski organizmi. A izdao te upravo jednoelijski organizam s kojim si spavao. Neko mora. Onda bolje neko blinji. A onda si ti mene? Nedostajao si mi. Nisam vie mogao bez tebe. Makar i u istom hodniku ali zajedno. Anastasijeviu, uje li me? Pomalo. Da razgovaramo jo? Moe. Svejedno je. Kad si doao ovamo? Odavno. Ko klinac. Kad sam pobegao od kue. Od oeve slave.
124
Vidosav Stevanovi
ta ti je bio otac? Izrazito slavan ovek. Ali na svoj dulovski nain. Drmao je dok ga nije drmnulo. Umesto odlikovanja, obian metak. Ubilo ga iz mraka zbog ratnih zasluga. Onaj to je pucao bio je pomalo nevidljiv. Tako je moj otac nestao u zabludi. teta. Mogao je da nam pravi drutvo. vercovao sam se vozom, a ovde je bilo prolee. Doekali su me gungula i dreka, hladnoa i besparica. Bilo je, ini mi se, vie beskunika nego ostalih. A ostale nisam znao. Svi su neto mukali, svi su varali. Jo uvek se pitam ko je, zapravo, prevaren. Odmah sam morao da se snalazim. A ti? I ja odavno. To, sigurno, ima negde zapisano. Nisam doao, nego sam dotrao. Jurio sam neku ulinu lepoticu, sto mi je koske polomila i odmaglila. Nisam je naao. Nisam ak znao ni kako se zaista zove, a postepeno sam zaboravio i kako izgleda. Ali sam je traio. Sve dovde. Napii joj pismo. Iznesi svoje boli. Ve sam ga napisao sa suzama, kajanjem i tim stvarima. S vapajima iz mraka. Sa svim to ide u ensku glavu. I poslao ga. Na post restant. Onda je sve u redu. Niko ga nee proitati. Ispriaj mi neto, Gembe. ta? Jedva znam kako se zovem. Kome se ti, u stvari, obraa? Tipu od preko puta. Mom ortaku. Dasi u tvom odelu. Dobro. ta da ti ispriam, to ve nisam?
125
Bilo ta. ega god se sea. Seam se nekih paria. Nekih batina, nekih podruma, neke promaene muke. I ja isto. Bolje uti. Ali sluaj. Sedeo sam jednom u kafani s drugarima, pili smo drugi dan. Bilo je lumpovanja, bilo je tue. Bili smo utanjili s lovom i s videlom ooravili i poblesavili. Nismo znali ta emo sa sobom, reali smo i stezali pesnice. Tada naie neki tip: visok, mrav, ispijen, sav beo. Zasede kod nas i zapeva. Nikada nisam uo lepu pesmu ni blai glas. Odjednom se smirismo i naruismo nove ture, a svetlost se pojaa. Upitasmo: Odakle ide, pobratime? Iz orke. Dvanaest godina i sve izdrano. Do poslednjeg sata i minuta. Sluaj? Krvni delikt sa predumiljajem. Neki bednik mu moje ljubavnice. Modni kroja iz sporedne ulice. Gde si se uputio? Idem kod moje kraljice, kod moje zavodnice da je vidim i da se prostrem pred njom. Ako me pozna i ako me primi. Dvanaest godina me nije videla, ni pisala ni dolazila. I ree njeno ime, zanimanje i adresu. Ali, drugari, jedna stvar me mui. Kai, roeni, pomoi emo, ako moemo. Hladno je, duva vetar, nemam mantila, a nemam ni para da ga kupim. Kako u ovakav pred moju kraljicu? Ja ustadoh, skidoh svoj novi crni mantil sa iviluka. I dadoh mu ga. I on ode: sav beo i blistav. Tada rekoh drugarima: Ne smejte se, gelipteri. Pogledajte za poslednji sto onaj izmeu anka i sporednog izlaza. Onu krezubu spodobu, to slini u au i tuca se za ljivovicu, to je svi zezamo i bacamo joj stotku, ko kuetu tap. Znate li ko je ona?
126
Vidosav Stevanovi
To je kraljica naeg drugara od malopre. Iako nosorozi, oni se zabezeknue. A ja se jo uvek, kad god se setim toga, neto pitam. Da li je i on sreo ono morsko udovite? Ne. ta je uradio s mojim mantilom? Anastasijeviu, sve mi je gore. I meni. uti. Vruina mi je, sav gorim. Ko da mi vatra lie grudi iznutra. A obliva me leden znoj. Grizi prste dok ne zabole. Ve sam. vaem ih ko gumu. Ujedaj se. Radi bilo ta sa sobom: koraaj, sedi ili stoj. Plai, ako moe. Ne mogu. Da li e nas tamo boleti? Hoe. Dobro je dok boli. Da se dogovorimo? Ve smo se dogovorili. Kako emo se ponaati? Svakako. Draemo se, kukaemo i moliemo. Psovaemo i njih i sebe. Do poslednjeg trenutka oekivaemo pomilovanje. Lagaemo. A moda emo vikati istinu. Razumem. Ja u okrivljavati tebe, a ti mene. Dok nas ne zadave. Stani. Hoemo li zajedno? Zajedno. Ali svaki za sebe. A onda su ih uli kako dolaze.
CARSKI REZ
KRENULA SAM BROJ to mi se satima vrteo pred oima. Izvolite, hitna pomo! Molim vas da doete. Zlo mi je. ta oseate? Nita ne oseam. Ne smem da izaem iz stana. Jedva sam se dovukla do telefona, jedva drim slualicu. Smrkava se, a ne smem da upalim svetlo. Smirite se, gospoo. Objasnite lepo ta vam je! Ne mogu da objasnim. Sve mi se skupilo. Svega mi je dosta. Kao da me neko gleda iz uglova. Gde se nalazite? Kod kue, drue. Dola sam s posla, kupila sam sebi cvee na uglu, bila sam u samoposluzi, razgovarala sam s nekim ovekom na stepenicama. Ula sam i zakljuala se. Tada me spopalo. Kada je to bilo? Ne seam se tano. Pre dve nedelje. Boli li vas ta? Ne znam. Boli me celo telo, ali nekako tupo i daleko. Kao da boli nekog drugog, a taj prenosi na mene. Molim vas da doete. Brzo.
128
Vidosav Stevanovi
Doi emo, gospoo. Zapisaemo vas i krenuti im stignete na red. Hou odmah. Ne mogu da ekam. Ljudi, gospodo, stvarno umiru. Na sve strane. Mi treba svuda da stignemo. Javite se kasnije. Zalupio mi je telefon. Nisam znala ta da radim, koga da zovem. Okruivali su me gluvi zidovi, iza kojih nikoga nisam poznavala. I da viem, niko se ne bi odazvao. Susedi su odavno prestali da mi se javljaju. Drhtale su mi noge i ruke, a sumrak se taloio po nametaju, kao pepeo. Zakuvala sam kafu i sela za sto. oljica mi je zveckala po zubima, nisam mogla da gutam. Upalila sam cigaretu i odmah je ugasila, dim me guio, zapahnjivao me toplotom smetlita, strunulog ubreta, svetlarnika u staroj zgradi. Ako vrisnem, roeni vrisak e mi probiti bubne opne i svaliti me na pod. Ako utim, poeu da trim oko stola. Ponovo sam okrenula onaj broj, njegova razgovetnost me bukvalno razbenjavala. Izvolite, hitna pomo! Javljam vam se u ime one gospoe to je zvala pre desetak minuta. Koje gospoe, drugarice? Recite ime i prezime. To vie nije mnogo vano. Da li smo je zapisali? Ne. Niste hteli da primite poziv. Rekli ste joj da treba da eka na red.
129
Pa onda? ta se dogodilo? Nita. Gospoa je upravo umrla. Budite jasniji, drugarice. Nemamo vremena, a to nisu stvari za alu. Ko je umro? Niko. Jedna usamljena starica. I onda sam ja zalupila telefon. Zamislila sam ga kako stoji tamo negde i zeva kao riba. Drhtanje bee prestalo, stajala sam pored stoia i smejala se. Presamiivala sam se i ula, kao iz susedne sobe, svoj krti, uplji kikot. A onda mi se trbuh zgrio i podigao do zuba. Odvukla sam se do kupatila, udarajui u nametaj i vrata, nisam vie mogla da ih izbegnem. Nagnula sam se nad kadu, nad odavno potopljeni ve, naprezala sam se koliko da ne padnem na glavu. Nita nije izlazilo, ak ni zelena tenost ui. Bio je trei ili etvrti ili peti dan kako nita nisam okusila, osim kafe i cigareta. Osim pregrti kikirikija u nekoj kafani, gde nisam ekala mukarca, ve dokaz da mi vie nee dolaziti na noge. Da u ja telefonirati, slati poruke, pisati dugaka pisma, vrteti se pred zatvorenim vratima, popravljati minku na mranim stepenitima. Uzalud sam se previjala nad kadom. Upalila sam svetlo, murei priekala da se saberem i pogledala se u ogledalu. Posmatrala su me dva razrogaena oka, prazna kao klikeri, to su se vukli po svaijim depovima i rukama. Bore se nisu videle, niti sparuena koa, ali sam ih oseala pod minkom. Stalno sam ih oseala, jer i to ve bee navika, neka polusvest, kao o davno izvaenom zubu, o ne-
130
Vidosav Stevanovi
kom starom oiljku. A lice je bilo pravilno, ovalno i pusto, kao maska to se izanala od upotrebe, nedostajale su mu tamne naoari, dva-tri osveavajua pia i mrak. Ugasila sam svetlo i vratila se u dnevnu sobu, iji nered vie nisam morala da gledam jer se sasvim smrailo. Zavese prema ulici behu navuene ve nekoliko nedelja. Otvorila sam bife, izvadila flau, napipala au i nasula pie. Uradila sam to glatko, pokreti kao da behu tui, micanje neke senke na sivom zidu. Popila sam jednu naiskap i nasula drugu. Konjak mi je pekao grkljan i creva, ali i to kao da nije bilo mnogo stvarno, dogaalo se zaista, ali negde na drugom mestu i nekom drugom. Ja sam bila u mraku, izdvojena, lebdea, nepokretna kao paralitik, oduzetog jezika. Ostatak mene se smestio u fotelju, s flaom nadohvat ruke, i zapalio cigaretu. Posmatrala sam vrata, koja nisam videla. Njihova prosta mehanika bila mi je sada nedokuiva. Bilo je neverovatno da su se nekada otvarala i zatvarala, proputajui goste. Sve same mukarce napete i napregnute onim to su imali najbolje. Videla sam ih kako zvone, uzdrhtali i vrsti, blago oznojeni od straha i strepnje, putajui mujake vonjeve. Nosili su cvee, knjige, poklon-sitnice, glasovi im behu napukli, stiani voljom, dok su prekoraivali prag, kao da prelaze neku odsudnu granicu, i obazirali su se u mom uskom predsoblju. Miii i ramena su im smesta bili obuhvaeni kavezom, jo su pomalo prezali to e morati da se ponaaju kako
131
im se kae. Videla sam sebe kako ih doekujem, svea, okupana, oklopljena minkom i tesnim haljinama, dok mi je smeh grgoljio u grudima. Uivanje tog trenutka bilo je neponovljivo i trebalo ga je iscrpsti do kraja. I videla sam sebe kako ih ispraam, omlitavele od umora, pepeljaste od prve zore i ve uplaene od pustoi jutarnjih ulica, rune kao sasueno crevo i sama umorna, s podonjacima i sasuenim znojem na koi. ekalo me je kupanje i san bez snova, buenje i ukljuivanje telefona. Zvonce je odsviralo din-dan-don. I ponovo, tri puta. Ispravila sam se u fotelji i ugasila cigaretu. Zvonce je ponavljalo svoj otrcani znak, to sam ga sama instalirala, kao kakav bojni zov. Koraala sam, parket je kripao, nametaj me udarao odasvud, svetlo u predsoblju me zablesnulo. Petljajui, otkljuala sam bravu. Tog trenutka se ugasilo svetlo na stepenitu. Preda mnom je bila mrana, pleata senka, zakoraila je, odgurnula me blago, ali vrsto, i zatvorila vrata. Bio je to krupan mukarac u vindjaci, kratke kose i belih, otkrivenih zuba. Uinilo mi se da je mlad, snaan i grub, mada se naginjao poverljivo i nimalo pretei. Kao da je na zadatku i kao da je ovde ve bio. Zapahnuo me miris jevtinog, berberskog briljantina. Sami ste, Breda? Sama sam, kao to vidite. Ko ste vi? Unekoliko jedan va poznanik.
132
Vidosav Stevanovi
Nikad vas nisam videla. Nijednog takvog ne mogu da se setim. Nije ni vano. Ja sam vidao vas. I vie od toga. I seam vas se odlino. Zaobiao me je i uao u sobu, blesnula je svetlost. Stajao je pored samih vrata, obazirao se i posmatrao okolo, a ramena su mu se trzala. Sav onaj nered, kr i lom kao da se uznemirio i uzdrhtao, lako treperenje haosa proimalo je vazduh. Ve nedeljama nije spremano, nije brisana praina, svuda su se vukli opuci, ve, izguvane novine, papue, ploe bez omota. Slike behu nakrivljene, pauina je prekrila uglove i lustere, odasvud je lagano, kao da mili, izbijala prljavtina. Televizor se pokvario, as se videla slika bez tona, as se uo ton bez slike, a gramofon je, struui polomljenom iglom, odavno stao. U kuhinji je, izgleda, neto curilo, voda je kapala sporo i jednolino, ali nisam htela ni da pogledam ta je. Sedite, Breda. Oseajte se kao kod svoje kue. I nasmejao se, ali samo grimasom, lice mu je ostalo ozbiljno i napregnuto. Izbliza nije bio tako mlad kao to se inilo na prvi pogled. Imao je gorke useke oko eljusti, pomalo roavu i uvelu kou, bio je kratko podian, sa kosom slepljenom i prljavosedom od kolonjskih voda. Jedno uvo bee mu vee od drugog i kao da je oslukivalo. Bio je malo pogrbljen, mrav i miiav, ali mu se salo sedeeg oveka ve prelivalo preko kaia. Koliko vidim, pijete sami. Niko vam ne pravi drutvo.
133
ta se to vas, do avola, tie? Vikanje niemu ne vodi, Breda. Moramo razgovarati. Smirite se. I zaista sam se smirila, kao da sam uzela tablete. Otupela sam naglo i omlitavila, rastrojstvo se povuklo, ruke i noge su me ponovo sluale. Jedino me je peklo ispod dijafragme, kao da je tamo neko ugasio cigaretu, a rana nikako da zaraste. Osetila sam laku prisnost sa njim, neko susedsko poverenje, kao da razgovaramo na stepenitu, vraajui se s posla. A istovremeno sam uzdrhtala od strepnje i od slutnje da je na odnos neprirodan, usiljen i gotovo neprijateljski. Nije bilo mrnje i straha samo zato to nije bilo nieg. Ko ste vi, ovee? Recimo va oboavalac. Nekoliko puta smo se upoznali u prolazu. I razgovarali smo, ini mi se, na brzaka. Na nekom stepenitu i pred jednom portirnicom. Doli ste da mi udvarate? Zaboga, ne. Mada ima pomalo i toga. Uza sve drugo, kod vas mora biti pomalo i toga. Gledao sam na moru kako vas prate mladii, etvorica-petorica odjednom. Niste sa svakim spavali jer to moda nije bilo izvodljivo ali ste sa svakim ponaosob imali neto posebno. Inicijator ste bili vi, oni su se tu samo nali, pristali da budu vueni na koncu. Da li su vas esto izbacivali iz kue? esto. U stvari, kad god bi im palo na pamet.
134
Vidosav Stevanovi
Iznenada nekako previe naglo za mene nasmejali smo se. Posle nekoliko nedelja, moj prvi smeh koji nije bio gola grimasa, navika miia da se gre. I neko unutranje okrepljenje, kao da sam udahnula kiseonik. Usiljenost je iezla, kao kad se prepozna drug iz detinjstva, neko iz iste ulice, to se bio izgubio u svetu i pojavio se kad ga niko nije oekivao. Nije bilo prolosti, nije bilo uspomena, spone behu nove, ali se veza obnavljala, jo samo da se pojave podudarne slike, fraze i pokreti. Ponudila sam ga da sedne. I seli smo. Ponudila sam ga konjakom. I pili smo zajedno. Prvu au je popio brzo i odmah sipao drugu. Ruke su mu postale sigurnije, lice se zateglo i oistilo, rumen je ozarila jagodice. Sav je nekako odahnuo i opustio se, kao da se pribrao posle nekoliko sati blagog rasula. Kao da je dugo sedeo u bifeu na uglu, muno cedei bljutave kafe, sa otvorenim novinama, koje nije mogao da doita, poput izmuenog iraa to u depu, pored flaice vinjaka, nosi tvrdu koricu hleba i kriom je gloe. Nikud ne izlazim, osim kad moram. Dugo nisam bila kod frizera, a mrzim papilotne. Meni ne smeta. Mada vas pamtimo drukiju. Imam nevolje sa sobom i sa drugima. Najvie sa sobom. Zapustila sam se. Idem po kui onako kako se zateknem. Hoete li da promenim haljinu? Ne. Nemojte. Bolje je ovako. Mislim prirodnije. I vie lii na stvarno.
135
Otpustila sam bedinerku. Ili, tanije, ona je mene otpustila. Niko mi vie ne dolazi. Niko ne telefonira, kao da su svi izgubili moj broj. Ne pospremam, ne istim. Nikad nisam umela da radim u kui. Rekao sam meni ne smeta. Nisam navikao na urednost. Podsea me na hotelske sobe i na brak pred razvodom. Primetila sam da nosi burmu na desnoj ruci. I da mu je koulja pravilno izguvana, kao da je dugo, presavijena, stajala u ormanu. I da su mu oni kapci naduveni i upaljeni, kao da nekud bei i malo spava kod kue. Mada oputen i naizgled smiren, ipak je sedeo nekako na kraj stolice, a podozrivost proganjanog mukarca mutila mu je pogled. I bilo mi je jasno da me eka dua ispovest. Sigurno vas zanima ko sam ja, u stvari? I ta radim? Ne zanima me. Sedite gde ste. Ja znam sve o vama. Gotovo sve. Vi ne znate nita o meni. Mogu da vam ispriam. Nije vano, ovee. Nita nisam pitala. Rei u, koliko radi razgovora. Bio sam reli voza i probni voza, promenio sam dve-tri fabrike. I vie bih da ih je bilo. Bio sam karatista, dogurao sam do blizu reprezentacije. Onda su se pokazale posledice nesportskog ivota. enio sam se pogreno. I razvodio se takoe pogreno. Sad radim tu i tamo. Jo malo pa kao slobodan umetnik. Hvala na obavetenjima. Nita nisam saznala. Nita nisam ni rekao. Sve to nema veze sa mnom.
136
Vidosav Stevanovi
Puili smo i osmehivali se jedno na drugo. Vrtelo mi se u glavi, ali je glavobolja uminula. Moda su delovale sve one pilule to sam ih preko dana popila i progutala. A uzimala sam ih s reda, pravo iz ormana, ak ne pogledavi zata su i protiv ega, vano je bilo neto raditi, imati neto u sebi. Nisam mislila da li pomau ili odmau, niti sam znala ta mi pree, kljukala sam se medikamentima, kao sto sam povremeno, kad bih morala, uzimala hranu, posna jela iz samousluga, suva kao folije u koje su bila zavijena, ukusna poput blata. Glad je u meni odumrla kad i sve drugo. Kad i ostalo. Telefon je zazvonio, buno, kao da ga nisam prebacila na zujalicu. Moj posetilac se trgao i skoio, mada oigledno nije bio previe iznenaen. Lice mu se nabralo, lea pogrbila, a desno rame se ustrzalo. Primetila sam da su mu ruke podadule, kao da boluje od jetre. Izvinite, ovo je za mene. Bezvoljno je zaobiao sto i podigao slualicu. Glas vie nije bio onaj kojim je razgovarao sa mnom, ve neki drugi, ravan, sluben i hrapav. Glas krivca i potinjenog. Ali, uglavnom je govorio onaj s druge strane. Po treptanju nateenih kapaka, po trzanju obrva videla sam nije nita prijatno, da se neto trai, moda ak i zahteva. Nije trajalo dugo, koliko desetak dimova. Spustio je slualicu i zastao, kao da razmilja. Ono uvo mu se nauljilo i spustilo. Onda se polako vratio na svoje mesto i seo, teko odahnuvi.
137
Poslovni razgovor. Bio sam slobodan da ostavim va broj. Ne ljutite se? Ne ljutim se. Sigurno mnogo radite? Tako izgleda. U stvari, foliram. Trkaram kao muva bez glave da bih zaradio platu. Ako hoete kafu skuvajte je sami. Za oboje, mislim. Sigurno znate gde je kujna i sve ostalo. ini se da ne znam. Snai u se, Breda. Ustao je. I, kao dvoumei se, otiao u kujnu. Imao je neto udno u hodu, kao da lako opa ili kao da je previe oprezan. Bio je to hod po neravnom i nesigurnom tlu, koraanje sa nateenim zglobovima i podbijenim tabanima, koje se ini na silu i samo do prve prilike kad se moe stati. A, istovremeno, bilo je i nekog uivanja u tome, zadovoljstva zbog opanja, uljeva, bolova. Kao da e, ako se poveavaju, prestati, uminuti sasvim. Sedela sam, obradovana to mi se mozak izbistrio, to mogu da mislim. Haos se bee povukao, ali mi je jo uvek stajao iza lea i opasno se naginjao. ula sam mog posetioca kako u kujni lupka oljicama i kaikama, kako puta vodu i kalje suzdrano, a hripavo. Zamurila sam, nisam se vie seala kako izgleda, na vratima se, za koji asak, mogao pojaviti bilo ko, bilo koji mukarac to se ikada krio izmeu ovih zidova. Parket je zakripao, otvorila sam oi. Stajao je preda mnom, osmehujui se sauesniki, sa posluavnikom u rukama. Spustio ga je na sto i seo. Koliko znam, volite goru kafu, Breda.
138
Vidosav Stevanovi
Volim bilo kakvu. Samo da je neko drugi skuva i da mi je donese. Nudim vam se za kafekuvara. I za bilo ta drugo. Nou ne mogu da zaspim. A ujutru ne mogu da se probudim. Ustajem kao iz groba. Da nije kafe pala bih na pod i ostala tako, leei. Tek oko podne znam ko sam i gde sam. Mnogo puite? to vie mogu. ini mi se katkad: budim se samo da bih zapalila cigaretu. I ne gasim dok mi ne dogori do prstiju. Ponekad zamiljam kako u kui nemam ni cigareta ni ibica. Ili jedno ili drugo, recimo. I sledim se od straha. Posle toga puim jo vie, gutam dim kao to davljenik guta vodu. Ja ne mogu bez pia. Jeste li primetili? Moda. Otkad to traje? Otkad sam polomio noge u nesrei. I otkad su me otputali s posla. Mislim, zbog raznih propusta. Ne pijem mnogo, ne padam i ne teturam, nikada nisam bukvalno pijan, ali ne mogu bez vinjaka. Spolja je sve u redu, ali iznutra nita ne valja. Izraunao sam po jedno pience na svaki sat. Inae, drhtim i mislim kako da se ne bacim pod prvi auto. Onda pijte, dragi moj. Zbog ega biste, pobogu, bili trezni! Da li ste imali mnogo mukaraca, Breda? Verovatno. Ali ne onoliko koliko sam mogla i elela. Znai ipak malo. Premalo. Da li su vam neto znaili? Mislim, svi zajedno i svaki ponaosob?
139
Mnogo. Vie nego jelo i pie. Vie nego cigarete. Vie nego sve drugo. Ali ne zajedno, nego pojedinano. Svaki za sebe. Onako kako su se uobliavali u mojim oima, kako su se iskazivali. Nikad dvojica istih. Uvek razliiti istovremeno sloeni i jednostavni. Kako ste ih birali? Oni vas ili vi njih? Ne seam se. Nije vano. Vano je da smo bili zajedno. I da vie nismo. Tako su mi prolazili dani. Ja nisam imao uspeha kod ena. Ni kad sam bio mlad i, recimo, zgodan. to sam se vie trudio, to je bilo gore. Uvek su me ostavljale i odlazile s nekim drugim. esto s gorim od mene. To nikada nisam razumeo. Ne razumem ni danas. Ne obraajte panju. Sve mu izlazi na isto. Nasula sam jo po jedno pie. Bilo je dobro tako sedeti, kao da se na ulicama nita ne dogaa i kao da sivi pepeo pada po nama. Iza mojih zatvorenih prozora grad se smirio i utiao, nikakva buka, nikakav um nisu dopirali do nas. Blago smo se ljuljali na federima pocepanih fotelja. Puei svoj ibar, moj sagovornik je utao. Kad bi cigareta dogorela do ika, stavljao je u drvenu mutiklu, halapljivo je ispijao poslednje, gorke dimove izmeu poutelih prstiju. A pie je istresao naglo, zamurivi, jabuica bi mu zastala, pa grevito zaigrala. Potom bi gadljivo skupio usta i othuknuo, kao da je progutao riblji zejtin. Na izboranom elu skupljala mu se vlaga znoja, jer se neprovetreni vazduh, danima zarobljen, gruao u guste talase to su nas pritiskivali.
140
Vidosav Stevanovi
Ne otvaram prozore, znate. Ovako mi je lake. Ne smeta. Nisam ljubitelj istog vazduha. I da jeste ne bi pomoglo. Plaim se ulice, smeta mi jaka svetlost. Hou da nita ne ujem, da nita ne dopire ovamo. Razumem. Ja nemam gde da se zatvorim. Bive ene su mi odnele stanove. Ponovo sam podstanar. Kre vam creva, dragi moj. Sigurno ste gladni? Iskreno reeno mrtav gladan. Ve danima. Pojedem negde neto s nogu, pa idem dalje. Danas, ini mi se, nita. Par virli na kiosku. Ali to je, izgleda bilo jue. Spremiu vam neto. Ako se to neto nae u kui. Ustala sam. Slabost u kolenima nije me, ipak, spreavala da hodam, ali polako, kao da se pod pokree levo-desno. Otila sam u kujnu, svetlo je gorelo od malopre. Usput sam se zaudila to mi nisu presekli struju, jer je u mom sanduetu stajalo nekoliko opomena. Nisam ih podizala, ak sam prestala i da ih itam. Otvorila sam friider, bio je gotovo prazan, modrikasto sleen, izriban do pustoi. Ipak sam nala dva jajeta, komadi slanine. Ko zna otkad lee u frizu, pored zaboravljene flae piva. Oprala sam tiganj, nacedila neto zejtina to se zatekao na polici, upalila sporu ringlu. Uinilo mi se da ga ujem kako zvidue neodreeno, bez melodije, prosto ini nekakav zvuk ustima, kao ljudi koji su navikli da sebi prave drutvo, da sede po ekaonicama i parkovi-
141
ma. Raskrila sam sto, neto bacila u sudoperu, neto pored prepune kofe za ubre. Izvadila sam ist arav, skoruban od leanja, i prostrla ga. Zacvrala je slanina, prelivena jajima. Veera je gotova. Doite i jedite. Doepesao je pre nego to sam zavrila, posadio se na ivicu stolice. Jeo je halapljivo, tanjir je ogradio rukama, kao da mu neko stoji iza lea, ramena je isturio protiv tog otimaa. Tek tada sam videla da mu je kosa proreena na temenu, da mu je vrat mrav i kao da se dri na jednoj ili. Stajala sam, naslonjena na orman, i posmatrala ga, dok se trzao, savijao i uspravljao, kao da jede itavim telom. Nema hleba. Vie ga ne kupujem. Moete uzeti flau piva. Vi ne jedete uvee? Ni ujutro, ni uvee. Gotovo nikad. Kad moram, kad osetim da u pasti u nesvest. Tad neto pregrizem bilo ta. Vitki ste otkad vas pamtim. I lepi, kao i uvek. Hvala. Ne morale biti ljubazni, ne morate mi zahvaljivati na taj nain. Oslobodila sam se ene u sebi, odbacila sam sve, pa i tatinu. Sad sam kao gola. Kao neko ko nikada nije imao nita na sebi. Nisam tako mislio. Hteo sam da kaem neto drugo. Oko mene ne morate da se trudite. Nije moralo ni nekada, uzimala sam sve to mi je bilo nadohvat ruke. Ili je to uzimalo mene. Ali lai nisu bile potrebne.
142
Vidosav Stevanovi
Telefon je ponovo zazvonio. Trgao se, skoio i pojurio u dnevnu sobu, ne pogledavi me. Oigledno se bojao da ja ne podignem slualicu. Sklonila sam sve sa stola, raspremila kao nekada i tek onda pola za njim. Stajao je pored telefona, okrenut leima, poguren, ramena su mu se tresla, kao u krivca. utao je, povremeno klimao glavom i neto mrmljao govorio je onaj drugi. Kad je spustio slualicu i okrenuo se, lice mu je bilo mokro od znoja i uzdrhtalo. Neto je petljao oko depova i pokuavao da mi se osmehne. Sedite, dragi moj. Dovrite svoje pivo. Svalio se u fotelju i zdrobio cigaretu, palei je uznemireno. Izbegavao je da me pogleda u oi. Razni ljudi su dolazili kod vas, Breda? Svakojaki. Bukvalno s koca i konopca. Niste ba birali drutvo? Ni onda ni sada. Nikada nisam imala predrasuda, niti me se ita ticalo. Bila sam iskrena i otvorena, previe otvorena. Brutalno iskrena. Da li je bilo Arapa? Bilo je i Arapa. Izmeu ostalih. Mislim na one to se muvaju ovuda kao na vaaru. to trguju svaim i prenose kojeta. Sa po nekoliko pasoa, a bez ijednog dravljanstva. Valjda je bilo i takvih. Ko bi sve zapamtio? Moete li mi rei neto konkretnije o njima? Ne mogu. Hou, a ne mogu. Nita nisam videla ni ula. Ta druina me je zanimala sama po sebi i samo ovde.
143
Vi ne znate u kakvom sam sosu. Kad biste znali izbacili biste me kao kufer. Pokuavam da vas ne izbacim. Pokuavam da vas razumem. I to moda ne samo iz iste dosade. Boe, ta e biti sa mnom? Gotovo je zaplakao. Kapci su mu drhtali, lice se grilo. Ali, videlo se da odavno nema suza, a ni mnogo ta drugo, da je zgren i hipnotisan iznutra. Sedeo je tamo, tresui se, i zurio nekud pored mene, ponovo je neto petljao oko depova i pokuavao da se pribere, da se osmehne. Miris njegovog briljantina iz jevtine berbernice preobrazio se u miris nekoga koji bei, mislei da juri. Zapahnuo me zadah konjskih restorana, bifea, soba za izdavanje i javnih kupatila. Prila sam i poljubila ga, usne su mu bile tvrde i uplaeno hladne, kao da je mnogo vie navikao na ujede i udarce. Sluaj me dobro. Nije vano ko si, ni ta radi. Nije vano ko ti je gazda ni ta zahteva. Pogledaj me u oi. Tako. Ako hoe, moe da spava sa mnom. Da ne bi zaplakao, uzela sam ga za ruku i povela. A kad je zaspao u mom krevetu, zgrivi se pored zida, ustala sam i redom pootvarala prozore.
EMPIRIJSKO ISTRAIVANJE ALTRUIZMA
IVELI SMO u najboljem od svih svetova, a u okrilju srednje klase. iveli smo lepo i udobno, prema osvetanom redu i rasporedu. Dobro smo zaraivali, pametno troili, ravnomerno napredovali. I bilo bi tako zauvek, da mog Kokana ne stavie na raspolaganje. I ranije je bio nikakav, ali posle toga se naisto izgubio. Umesto da juri odgovorne, sedeo je kod kue. Umesto da tiho radi na rehabilitaciji, povukao se u sebe i ogagavio. Umesto da telefonira kome treba i da dri strau u vanim predsobljima, vuljao se u papuama i mom lafroku, buljio u zid i neto mrmljao, a povremeno se klanjao i osmehivao. Kao da se pripremao za infarkt ili laki log. Cigaretu nije isputao iz usta, pepeo je tresao na perzijaner. Toliko je postao rasejan da je mojoj maman govorio ti i zvao je imenom. Katkad smo ga zaticali pred vratima: petlja neto oko brave, guna i trai cipele, koje smo predostrono sklonili. U takvom jednom trenutku ostavio je otvorena vrata. I desila se tragedija. King je otiao. King je nestao. Kinga vie nigde nismo mogli nai.
146
Vidosav Stevanovi
Nije ga bilo ni u stanu, ni na stepenitu, ni u dvoritu. Kuepazitelj ga zlobno nije video. Pozornik se pravio da ne razume u emu je stvar, prolaznici su okretali glave. Kingovo ieznue bee potpuno, bez objanjenja i bez oprotajnog pisma. Njegovo mesto bee prazno, jedino je na zidu tuno visio njegov basnoslovni pedigre. I sama pomisao na ivot bez njega bacila me u histeriju: posle toga su dole migrene. Pala sam u postelju i jasno stavila na znanje gradu i svetu koliko su surovi. I svima drugima. Kokan se malo pribrao i pokuao da intervenie, ali je, po obiaju, sve zabrljao. Umesto doktora Mileusnia, pozvao je deurnog iz zdravstvene stanice. Doao je neki prostak sa srbijanskim akcentom i brkovima, jedan koji se kroz fakultet sigurno probio kao rtva faistikog terora i seljaki sin. Taj je, svojim geakim jezikom bez finesa, ustvrdio kako mi nije nita i kako bi mi dobro dola jedna drevna narodska terapija. Jedino me moja poznata drutvena samokontrola spreila da mu ne sruim vazu na glavu. A i vaza je bila kineska, skupa i teko nabavljena: bacati druge predmete znak je nevaspitanja i nedostatka klasne svesti. Kokan je sve platio produenim nonim bdenjima i japanskom masaom. itala sam mu lekcije da se sve puilo. Uostalom, njegove gegule su upravo iz te tamo nekakve umadije, gde stalno padaju kie i gde je blato do kolena, a stoka ivi u kui i jede za stolom. Gde se svi iseknjuju u rukav, a ene su toliko poniene i obespravljene da same kuvaju i raaju decu.
147
S mojom porodicom, razume se, stvar stoji drukije: preci kako se pristoji i kako dolikuje. Moete ih videti na mojim zidovima, gde se dodue, zbog izvesne potamnelosti slika, slabo razlikuju: povorku mudrih, vaspitanih i uhranjenih lica. Upueni znaju: jedan diplomata pijunskog smera, jedan kraljevski ministar, tri cenjena veletrgovca, jedan popularni arhiepiskop, dva poasna konzula. I tako dalje. Moj deda se triput rukovao sa predsednikom vlade i okumio eneraltapca, moj tata je, kao dete, voen u dvor, da se igra s prestolonaslednikom. Jedna moja baba s majine strane bila je spisateljica, objavljivala je boine prie u podlistku Politike, a njen unuk je, zbog ravnih tabana, kompozitor. Neke moje tetke behu ljubavi velikih ljudi, a dve su se udale u inostranstvu. Nigde nita plebejsko i puko, osim posluge. ajevi moje mame behu drutveni dogaaj, ja sam ih nastavila im je iole popustila depresija: petkom kod mene moete videti sve Popmitieve, Hadiantonovie, Anastasijevie, Cincar-Jankovie, Karamarkovie, Baraksadie, Suvajdie i vorcane, kako nose svoja slavna prezimena kao ordenje. To jest, sve one koji su ostali i prilagodili se. Kritine noi sam jedva zaspala, poto sam uzela pilule za smirenje i poto je doao na dragi doktor Mileusni. Izmerio mi je puls i preporuio mir, a mojoj okolini je naredio da me uvaju kao malo vode na dlanu. Jedini on zna nervnu osetljivost moje porodice: mene je pratio i negovao jo od pilhozni. Niko iz naeg kruga ne zaboravlja da estita Boi i
148
Vidosav Stevanovi
roendan tom otmenom neenji, ljubimcu lepeg pola, koji skuplja umetnike slike i poseuje koncerte. Nae zdravlje je za njega svetinja, kojoj je posvetio itav svoj ivot. A ujutro smo, po mom izriitom nalogu, stupili u akciju. Dali smo oglase u novine i preko radio-stanica, alarmirali smo sve prijatelje i poznanike, pokrenuli veze na raznim instancama. arija je brujala od naih apela. Pokuali smo i preko policije, ali tamo su sedeli upravo Srbijanci i podsmevali se. Uinili smo sve to je u naoj moi: ostavili smo otvorena vrata, naredili kuepazitelju da ne zakljuava kapiju, slukinju poslali u raznostrana izvianja od Bajlonijeve do Kalemegdana, dva puta povisili nagradu potenom nalazau. Poverljivima smo razdelili poslednje fotografije nestalog, sa odelom i bez njega. Mada je King jedinstven i neponovljiv, trebalo je iskljuiti svaku mogunost greke ili zabune. A onda smo seli i ekali. esto sam imala napade migrene i slomove ivaca, dragi doktor Mileusni je dolazio svakog dana, a Kokan je deurao pored telefona, da bar malo okaje svoje grehe prema meni i mojima. Vreme se oteglo, kao oni strani redovi za namirnice posle rata. Nita se nije desilo, King kao da je u zemlju propao. Ni java, ni abera. Telefon je utao, veze nisu funkcionisale, nikakve utehe nije bilo. Trudila sam se da ne mislim i da ne drhtim od uasa: sam na ulici, izloen prostoti sredine, bacilima i opasnostima modernog sveta, okruen kalom, King je mogao beskrajno patiti. Neko ga je mogao ubiti, prodati ka-
149
kvom dripcu ili skorojeviu, poniziti i zloupotrebiti. Mogao se frustrirati, upasti u psihozu. Mogao se, preputen sebi i bez mog pouzdanog vostva, odati ulinim porocima i niskim vezama, mogao je zavriti u kafileriji ili, to je jo gore, u brlogu kakvog Srbijanca. Svata mu se moglo desiti, ali nita dobro. Niko ga nee razumeti i voleti kao ja, niko nee potovati njegove navike i njegovu osetljivost. ivot bez mene bio bi mu straan, kao i smrt. Da sam imala nerava, bacila bih se na religiju i spiritizam, pokuala bih da mu pomognem nainima koji nisu materijalistiki. Prolo je mesec dana. Prola su tri meseca. Prolo je pola godine. Vreme je bilo nemilosrdno, kao pred vratima ok-sobe. Nita se nije desilo, osim nekoliko poziva telefonom: promukli, barapski glasovi opisivali su razne periferijske sluajeve, koji nisu mogli imati nikakve veze s mojim ljubimcem. Kad bi preli na pitanje novca, prekidala sam vezu. Profesionalni prodavci su nudili zamenu, kao da emotivni ivot jedne ene trpi surogate. Njihove ponude odbacila sam s indignacijom, meni su potrebne ili prave stvari ili nita. Roaci i prijatelji su nudili, radi mog oporavka i pribiranja, kue na moru i planinama, komforne letnjikovce sa telefonima i klavirima, to su ih izgradili nai vieni arhitekti. Moj mladi roak, diplomata nove kole, galantno je stavio na raspolaganje svoje ostrvo u civilizovanom kraju. Posetnicom smo se svima zahvalili, nismo mogli da naputamo grad dok traje potraga. Gotovo
150
Vidosav Stevanovi
potpuno smo zanemarili drutvene obaveze i vrteli se po pustim, praznim sobama. Danonono sam patila, plakala i slabila, a Kokan se, zahvaljujui svojoj pejzanskoj prirodi, debljao. Garderoba mi je postala preiroka, njemu preuska, a obe staromodne i odavno neobnavljane. Bilo je tuno zaviriti u nae plakare, nekada sline izlobenim paviljonima po metropolama sveta. Bio je dvanaesti as da se neto preduzme. Svog tradicionalnog dana zakazala sam jedan savetodavni aj. Uobiajeni tekst poziva sadravao je i vet reeniki obrt, koji je isticao kritinost situacije: razumee ko treba da razume. Doli su svi koji prijateljski misle i koji me nisu zaboravili. Izdajice i disidenti su se pravdali jednim festivalom ultramodernog pozorita, koji bee u toku. Okupili smo se kao u stara, dobra vremena: utivi, svei, korektni i blago nasmeeni, duhoviti i prigodno obueni. Posle due diskusije, koja je iscrpla sve mogunosti sekundanti, posle prekinute ahovske partije, analiziraju ak i udovina reenja, da bi nali ono pravo i pobedniko odluismo, bez ijednog glasa protiv, da treba da idem kod psihijatra. Doktor Mileusni skromno i nesebino podra nau odluku, a Kokan se, razume se, sloi. Odmah se znalo, na osnovu iskustava naeg kruga, kod koga u. Bio je to sredoveni, armantno prosedi as, pisac psihoanalitikih studija, lan kluba poznatih, referent na meunarodnim simpozijumima, uesnik televizijskih kontakt-programa, miljenik enskog sveta i svih institucija koje dodeljuju
151
sredstva za naune projekte. Bio je to na ovek, poznanik mnogih prisutnih, a pomalo i roak: njegova prva ena bila je sestriina moje ujne. Kad sam ula ime, pao mi je kamen sa srca, mada se Kokan mrtio u oku i neto gunao. Zauzeta svojom patnjom, premalo sam se bavila njim, pa je podivljao. Moda se ak i prepustio svojim nastranostima. Seansa je odmah, telefonom, zakazana za sutra, u vreme koje mi odgovara. Lako sam dorukovala i dobro se naminkala. Odbila sam Kokanovu ponudu da me odveze, moj mladi roak ekao je pred kuom, sa upaljenim motorom novog volvoa. Klinika bee mala i ljupka, okruena zelenilom i umom, videlo se da u nju nema pristupa svaka protuva. Ula sam i bila primljena bez ekanja, mada je hodnik bio prepun onih to nemaju prednost i to ivot provode u redovima. Doktor profesor me je saekao na vratima, rukovao se i ponudio me da sednem, ponaao se kao dentlmen prema dami, nikako kao terapeut prema pacijentu. im sam videla otmenu jednostavnost njegove sobe i njegove savrene manire, im sam ula njegov izgovor jasan, kultivisan, malkice nazalan i prekrasno naki razvuen, sa umekanim konsonantima znala sam da sam u dobrim rukama. Prepustila sam mu se bez ijedne zadnje misli. Odmah smo poeli s terapijom. Posle nekoliko nedelja, u toku kojih moja dua bee olakana, zapodenuo je odsudan razgovor. Mislim da je stvar sada mnogo jasnija nego to je bila! rekao je. Biu otvoren. Vi ste pametna, sen-
152
Vidosav Stevanovi
zibilna i ambiciozna osoba. Rasli ste u krajnje civilizovanoj sredini, okrueni ljubavlju, udobnou i potovanjem. Imali ste umetnikih sklonosti, ali ih, zbog objektivnih okolnosti, niste razvili. Postali ste neto isto tako plemenito kao to je umetnik, ali mnogo pristojnije, zdravije i ie: konzument kulture. Zbog objektivnih okolnosti, udali ste se za oveka iz druge drutvene sredine: prostog, sirovog, neobrazovanog, optereenog drutvenim poreklom, koji re revolucija shvata bukvalno. Sve to ste uinili za njega bilo je uzalud, on nikada nije primio grad, kao ni grad njega. Karijeru ste pravili vi umesto njega. Vi preko njega. On je bio glumac koji izgovara va tekst, povinuje se vaoj reiji. Ali vae vaspitanje nije urodilo plodom, on je ostao kakav jeste: bez strasti i bez ambicija. Kad ste vi prigrlili jednu rasnu ivotinju, on se osetio povreen, a moda i ugroen. Izgubio je poloaj, koji ste stekli za njega, i tako vas kaznio. Pomirio se sa svojom pozicijom oveka na raspolaganju. On ostvaruje arhetipsku sliku: njegovi preci su uvek bili na raspolaganju, njima je raspolagao ko je hteo i kako je hteo. Bunili su se kratko i stihijski, koliko da nau novog gazdu. Verovatno je iz iste zavisti pustio Kinga, a moda ga je i oterao. Nije mogao da podnese suparnitvo u kome je on, bez sumnje, slabija strana. Vi ste sada u poloaju da nemate preko koga da ostvarujete svoju zdravu potrebu za progresom i uspehom. Vaa duhovna snaga se okree protiv vas, razara vam snove i lepotu. Razvod ne dolazi u obzir: time biste priznali poraz i sauvali uzrok traume. Morate nai
153
objekat koji e biti dostojan vae energije. Recimo, drugog Kinga? Doktore, rekla sam, posle njega ne dolazi u obzir ni jedna druga ivotinja. On je bio iznad svih. A ja sam, kao to znate, privrena doivotno. Imate li neki drugi savet? Onda vam nita drugo ne ostaje, rekao je, nego da usvojite neko dete. Toga ima koliko hoete i kakvu hoete. Doktore, rekla sam, deca su uvek gladna, prljava, kakana i rasplakana. Budna su kad se vama spava, i obratno. U sebi kriju nepoznate sklonosti, ravo primaju dresuru. Mogu da kau neto nepristojno i da rasteraju drutvo. Pitajte boga ta sve mogu da pomisle i da uine. Recimo, da idu na radne akcije i da se drue sa seljacima. Ili da postanu marksisti. Potovana gospoo, rekao je, znam ta govorim. Tano je to to vi kaete. Ali, deca mogu biti prilagodljiva, posluna i pametna. Dobro usvajaju obiaje, lako ue strane jezike. esto spontano biraju perspektivne drugove. U njima moete probuditi ambiciju najvieg reda. Nekada ostvaruju ono to mi nismo uspeli. Budui vladari sveta ovog trenutka su deca. I, kad su dobro izabrana i kad se njima pametno rukuje, nisu ni tako skupa. Njegova re je bila poslednja. Na rastanku sam ga diskretno poljubila u obraz. Na njegovom urednom stolu je, dovoljno vidljiv i nimalo grubo istaknut, ostao koverat moje zahvalnosti. Izala sam preporoena: u hodniku su jo uvek ekali oni to se pasivno preputaju dogaajima.
154
Vidosav Stevanovi
Kod kue sam projekat iznela u formi saoptenja. Sami zakljuci i uputstva za dalje delovanje. Kokan me je zabezeknuto gledao i klimao glavurdom, ali nita nije rekao, to se od njega i oekivalo. ta on tu ima da komentarie, kad je vezana vrea? ovek bez ikakvih vrlina mora biti bar posluan, inae je upravo za konopac u kakvom zadnjem dvoritu ili za trafikanta u Trsteniku. Zapalio je cigaretu i smestio se ispred televizora, kao to je radio svake bogovetne veeri: imam utisak da su ga najvie privlaile reklame i kratke stanke, jer se jedino tada budio i unezvereno se osvrtao. Puio je uasno i jeo za trojicu, ali od oekivanog infarkta ili loga nita, ak se nekako glacnuo. Strano je s ljudima koji ne znaju red i pristojnost. Pokrenula sam roake i prijatelje, a oni su pokrenuli svoje. Veze su se probudile iz zimskog sna, prodrmusale se, okrepile i bacile na posao. Svaki pojedinac bio je beoug u lancu koji spaja zamisao i ostvarenje, svaki je radio ono to mu je namenjeno prema sposobnostima, ugledu i bliskosti s centrom. Telefoni su zvrjali, ispijani su ajevi i kafe, noeni pokloni, uorilo se u sobama za primanje, predsobljima i foajeima, pljutala su obeanja i pretnje, pripremane su kontra-usluge u raznim vidovima, sklapani su usputni poslovi, padali su osmesi, poljupci i rukovanja ivahnost, izazvana mojom idejom, nastavljala se i razvijala sama od sebe. Svi su bili provodnici, energiju im je ulivala zajednika ljubav prema dobro obavljenom poslu. Na uslugu se, znalo se, odgovara zahvalnou i nagradom, dananji izvrioci
155
sutra e biti molioci, posrednici e postati organizatori, a statisti e igrati glavne role. Sve je odlino funkcionisalo, sa malim smetnjama zbog Kokanovog pokliznua, ali su i tu smesta izvrene korekcije. Pokret odavde je, po zakonu pojaanog dejstva grupe, tamo negde izazivao drhtanja i potrese, uzbune i lokalne kataklizmereakcije su bile tano predviene i neminovne, kao uslovni refleksi. Zakazanog dana i sata bila sam u tom Domu, ne seam se vie kako se zvao, Ne znam ni gde je bio: moj mladi roak me je odvezao i vratio svojim volvoom. Zakasnila sam petnaestak minuta, na vreme dolaze jedino bespomoni i potinjeni. I, razume se, upravnica je bila Srbijanka: ogromna, mukobanjasta, sa zadahom na kujnu i potinjenost nekom tamo brkatom muu, to guna po kui i pljuje na izglaan parket. Osmehivala se, kao da je progutala rotkvu. Zauzela sam svoj najledeniji stav, kakav inae treba imati prema posluzi sa sela i prema siromanim roacima, koji rue genealoko stablo, kao trule voke. Obaveteni ste da u doi! rekla sam. ime moete da me ponudite? Hoete li kaficu, drugarice? rekla je. Ili soki. Alkoholna pia ne drimo! Hvala! rekla sam. Bolje da preemo na stvar! Da obiemo nae tienike? rekla je. Neu nikakav obilazak! rekla sam. Kazau vam ta mi je potrebno, a vi se upravljajte prema tome!
156
Vidosav Stevanovi
Hoete li mukaria ili devojicu? rekla je. Nikako mukarca! rekla sam. Neposluni su, psuju, dube na glavi i ne vole kupanje. U pubertetu odlaze u boksere ili fudbalere. elim devojicu: plavu, slatku, lepo vaspitanu i utljivu. Koja, po mogunosti, ume da servira aj, da peva, igra balet i recituje! Bojim se, drugarice, da vas neemo sasvim zadovoljiti! rekla je. Takvo savrenstvo nemamo. Ali imamo jednu slatku devojicu bez oba roditelja, koju vam preporuujemo. Dodue, crnka je i priljiva! U redu! rekla sam. Neu praviti pitanje. Uzeu tu koju pominjete. Traim jedino da je zdrava i da nema kriminalnih sklonosti. Recimo, da nije uliarka ili trovaica! Dau vam njeno ime i ostale podatke! rekla je. I odveu vas da je vidite! Hvala! rekla sam. Verujem u va izbor, jer ste mi preporueni od pouzdanih osoba i sa najviih mesta. Ime i podatke poaljite zajedno s njom. Moju adresu, nadam se, znate. Do vienja! I otila sam. Nikakve intimnosti, nikakvo ulaenje u tanine, nita to ne prilii mom poloaju. Moj mladi pratilac je ekao pored kola i estitao mi, znalo se da posao mora biti obavljen kako treba. Odvezao me u cvearu. Roakama, koje su se najvie trudile poslala sam rue i pisamce zahvalnosti, a ostalim samo posetnicu sa dve-tri rei. Potom sam kupila sebi novi miris, to su ga odskora irile moje posetiteljke petkom.
157
I proetala sam Knez-Mihailovom, da se nadiem istog vazduha, kao nekada s tatom, pre one njegove ratne greke. Kod kue sam se presvukla, istuirala, poprskala dezodoransima i otila u kujnu. Samo to se nisam onesvestila kad sam videla pravu skarednu scenu: moj Kokan i nova kuna pomonica piju kafu, kao da su zajedno ovce uvali, a za stolom sedi neto musavo i crnpurasto, sa urokljivim oima, i guma hleb premazan mau. Neto su brbljali, uutali su im su me ugledali. I pokoili se. Njihova prostaka idila, proeta mirisima zaprke, raspala se na jednu moju re. ta se ovde dogaa? rekla sam. Neki pampur-bal, valjda? Dakamo! rekla je kuna pomonica i time se smesta nala pred otkazom. Upoznajemo se! rekao je Kokan i osmehnuo se nekako blesavo, kao da je na pijaci. Ti, devojko, pazi da ti ruak ne zagori! rekla sam. U ovoj kui se, dok sam ja pri sebi, ruava tano u dva sata. Tebe, Kokane, u kabinetu eka nedovrena knjiga. A ti, mala, poi za mnom! Odvela sam je u dnevnu sobu, sela na fotelju, a nju posadila na stolicu, da je bolje vidim. Bila je ispod mojih oekivanja, ali iznad mojih potajnih strepnji. Imala je sedam-osam godina, bila je mrava i goljava, koatih kolena i krute kose. I prilino zaputena. Gledala me je ispod oka i nepoverljivo, kao da motri ta u joj uraditi. Sedela je nepravilno, iskrivljene kime i mlatarajui no-
158
Vidosav Stevanovi
gama, a rukama je upkala porub neke uasne haljinice. Ne ritaj se! rekla sam. Nisi na livadi! Dobro! rekla je. Biu mirna, tetka! Zovi me gospoo! rekla sam. Nikakva ujna, tetka ili strina. Ili tamo neka jetrva. Kako se ti zove? Vuka! rekla je. Vukosava Govedarevi! Kakvo ti je to pa ime? rekla sam. Obino! rekla je. Po mojoj naji! Smisliu ti neko drugo! rekla sam. Neko gradsko ime. I naui se da mi ne protivrei. Odgovaraj sa: Da, gospoo. Ili: Ne, gospoo. I sa to manje suvinih rei! Da, gospoo! rekla je. Sluau vas. Obeala sam teti upravnici! Zaboravi sve to si tamo nauila! rekla sam. Poinjemo ispoetka. U ovoj kui se ivi po mome, jer je moja. Gospodin Ignjatovi onaj to je s vama tamo pio kafu i brbljao previe je popustljiv prema niima od sebe. Moda zato to je bolestan. Prevaspitau te, kao to sam prevaspitala njega. Nauiu vas dobrom vladanju. Ti treba da bude srena i zadovoljna: ovde e imati sve najbolje. Jesi li zahvalna? Da, gospoo! rekla je. Vi ste moja dobrotvorka! Dobro! rekla sam. Moe da ide. Javi se devojci: neka te nahrani, okupa i odvede na spavanje! I tako sam, ne znajui ta inim, stupila na put patnji i muka.
159
Kao i sve rtve, nita nisam videla dok nije bilo kasno. U moju dobro ureenu kuu gde se sve znalo u minut, gde je sve besprekorno funkcionisalo, kao u kakvom udbeniku za domainstvo, gde je vladala boanska hijerarhija uselio se, zajedno sa tom malom veticom, nered i opti neposluh. Uzrok je zadugo ostao skriven, videle su se samo posledice moja pronicljivost nije mogla da probije koprenu obmane. Znaci rasula pojavili su se istog dana, a kasnije su se irili kao epidemija: svi su bili zahvaeni, osim mene, zatiene strogim racionalizmom i samodisciplinom. Ali, moram priznati, volja mi je bila paralisana, kao da je truju neke podzemne pecije i divljake magije nisam na vreme preduzela mere da raistim taj haos i da svaku stvar postavim na odgovarajue joj mesto. Dogaaji su, sami po sebi, bili neznatni, ali su nosili opasni duh pobune, insubordinacije i ruenja. Kuna pomonica, dobijena preko veze i sa dobrim preporukama, odjednom je poela, kad mene nije bilo, da sprema neka prostaka jela, koja sam izriito zabranila paganski masna, teka i smradna. Zadah kupusa i pasulja, cicvara i kembia uvukao se u stolnjake i zavese, u krevetske arave i knjige. Ni pretnja otkazom nije pomogla. Danas je, kao to i sami znate, najtee nai pouzdanu, vernu i poslunu poslugu, sve se to osililo i smatra da ima neka svoja ludaka prava. Duh srbijanstva je potpuno preovladao u javnom ivotu i u meuljudskim odnosima. Kuda to, za ime boga, ide ovaj grad?
160
Vidosav Stevanovi
Kokan je, mada tii nego ikada, poeo da ispoljava neke svoje odavno suzbijene mane: srkao je supu, kao pruni radnik, eao se i akao nos kad god bi se zamislio, hrkao je u snu, razbacivao novine, brijao se jedino pod pretnjom elektrine stolice. Moje opomene je ignorisao, pravio se da ih prihvata, ali bez oduevljenja nita drugo nije nauio u slubi, osim oportunizma. Kad mene nije bilo ponovo sam bila rasuta u irokom spektru drutvenih dogaaja zavlaio se u kuhinju, ali, na alost, ne zbog higijenskoseksualnih potreba, ve da brblja i pomae pri kuvanju, da ljuti krompir, secka luk ili da raspravlja o receptima. Nisam znala da sam se udala za roenog kuvara, koji bi i skiptar odbio zarad varjae. Izgleda da je, kriom, gledao sportske prenose na televiziji, buncao je o penalima, ofsajdima i golovima iz kontre, a meni je jednom doviknuo: Sudija, ovo je, bre, bio on! Na sve strane su se vukli listii sportske prognoze ne znam ko mu ih je popunjavao, ko uplaivao, ali sam sigurna da je gubio. Izgleda i da se pomalo snalazio: prilikom redovnih racija nalazila sam mu popriline svote rasturene po depovima i smesta ih konfiskovala. ak je i telefon poludeo, stalno su bahati glasovi traili Sekretarijat ili Ljubljansku banku neki tip mi je, kikoui se, zakazivao sudare kod sata na Slaviji i bavio se anatomskim detaljima. Jednom sam u predsoblju zatekla istae ulica: razgovarali su sa Kokanom, koji im je delio inostrane cigarete i davao baki. Dolazio je i neki bednik sa iskrzanim okovratnikom i uvrnutom manom, predstavljao se kao
161
socijalni radnik i poturao mi pod nos desetine raznih formulara izbacila sam ga zajedno s njima. Kao da se i nametaj tajanstveno premetao: komodu sam zaticala na mestu sekretera, kristalno ogledalo okrenuto zidu, a porodina krinja je lutala iz sobe u sobu. U vazduhu se prosto video otisak neijeg prisustva, nekakva mutna senka nadvijala se nad mene. A na maminom i staramajkinom perzijaneru pojavila se masna fleka, koja se niim nije dala skinuti. Moja usvojenica je, naoko, bila sasvim ispravna: posluna, tiha i vredna. Upijala je sve kao spuva. ak je i mene zavarala svojom sposobnou asimilacije. Nauila je pravilan izgovor, utivo ponaanje, kulturno kretanje, stekla je pozitivne navike za stolom. Od divljakog derleta preobrazila se u eerlemu: sva ljupkost, osmeh i cvrkut. Uskoro je, odmenjujui me, servirala aj petkom, dok su moje goe coktale od zavisti: em usvojenica, em pomonica. Tako rei besplatna sekretarica, sobarica, gardedama i bedinerka, istovremeno poluroaka, duboko potinjena i zavisna, obavezna da bude zahvalna i da stalno iskazuje ljubav drugarica koja ne sme da ode, ivotinjica koja mora da se umiljava, nakit koji moete nositi kako vam je volja. Njihova zavist bila je ravna jedino njihovom dobrom vaspitanju: sve su mi estitale, a malu potapale po obrazu. Mi se osobito ne volimo, ali smo osuene jedne na druge, krug se zatvorio pre dvadesetak go dina, prinove vie nisu bile mogue. Svaka od nas je prola teak ispit da bi ula, a nijedna nije htela napolje.
162
Vidosav Stevanovi
Ponovo su poele da stiu pozivnice za izlobe, karte za koncerte i pozorita, da zvrje telefoni i da se umnoavaju pozivi na slave i posela. Drutveni ivot je rairio preda mnom svoju bogatu lepezu, kaleidoskop se okretao prema mojim eljama, obnavljala sam staro i osvajala novo. Okretala sam se usred vrtloga okruivali su me privrednici, politiari, intelektualci, teve zvezde i progonjeni kurjaci, svi koje prate reflektori, tampa i radoznalost puanstva. Pazila sam da ne podlegnem jednolinosti, stoga sam paljivo meala pristojno i bizarno, konvencionalno i pomalo nastrano, kao to izuzetan mikser sprema koktele za profinjeni ukus. Recimo, na Festivalu proirenih medija jednom od desetine slinih, ali najskupljem prisustvovala sam ekskluzivnom soareu sa jednim nemakim prorokom fenomenolokog smera i konkretnog opredeljenja (taj je spavao u kadi, a poklopac klozetske olje nosio pod mikom), sa jednim francuskim semiotiarem rumunskog porekla, sa jednom Crnkinjom stokilaicom, to je svoje pleme pretvorila u pozorinu trupu (dvadesetak njenih mueva bili su menaderi, binski radnici, tekstopisci i telohranitelji), i sa jednim naim homoseksualcem, koji je pravio karijeru u prosveenom svetu. Ludo smo se zabavljali, a posle smo sili u Klub lepih knjievnosti, na kruku mirabo. Moja usvojenica je doista bila dobra. Sluala me je i napredovala, nije vie sedela u kujni, oito je izbegavala Kokana, nauila je reveranse i stotinak francuskih rei. Sedela je pravo, hodala kao mane-
163
kenica, ponaala se kao anelak. ak je, za nagradu, prisustvovala mom oblaenju, koje za nju moe biti kola mudrosti i uspeha. inilo se da je prirodno plemenita i da nosi nasledne hromozome moje porodice, svu onu uspravnost i sklonost estetici, koje nas izdvajaju. Ali su joj oi ostale udne: krupne, urokljive, uvek okrenute nekud u stranu, srbijanski podmukle, prezirne i bundijske. ta ona, do avola, ima da krije od mene, kad sam joj ja dobrotvorka i pigmalionka, vie nego svi roditelji zajedno, kad sam je izvukla iz blata i pruila joj priliku da na samom izvoru upozna kulturu, otmenost i svetlost? Da nije mene, sada bi u nekoj divljini uvala ovce i ekala da je pojedu zveri, a do prve radnje bi peaila dva dana i dve noi. Mada sam postavila vana pitanja, nisam na njih odgovorila. I nisam te udne oi dovela u vezu sa kunim rasulom. Zbog njenog dobrog vladanja odluila sam da je povedem na jednu znaajnu modnu reviju upravo tih dana trebalo je da bude prikazana kolekcija, koja saima sve nae nacionalne stilove u jednoj evropskoj ravni. Modni kreator i njegov novi ljubavnik nisu izlazili iz maine masmedija: govorili su na radiju, osmehivali se na televiziji, slikali se po enskim listovima i asopisima u krajnje prisnim i elegantnim pozama. Tolika njihova sloga nagovetavala je neto veliko, moda epohalno. Trebalo je da dou svi koji neto znae, ili pokuavaju da neto znae, a svaki model e, znalo se, biti otkupljen po kriterijumima kroja, vrste i znaenje.
164
Vidosav Stevanovi
Bie to revija lepote, uspeha, novca i osmeha, samit zdravlja, dobrih ivaca i brzih refleksa. Prisustvovanje je obavezno. Uredila sam je, obukla, izdala joj poslednja uputstva o vladanju. A ona se ponaala, verujte, kao kakva iskusna dama: nekoliko meseci ivota sa mnom potpuno je preporodilo. Odvezao nas je moj mladi roak, diplomata nove kole danas kulturni atae, sutra trei sekretar u kakvom vanom kraju Afrike. Zauzele smo svoja mesta, uz diskretne naklone levo i desno. Kao i uvek, vie sam bila pozdravljana, no to sam pozdravljala. I sve je krenulo kao vatromet: muzika, svetska lica, glatke rei, haljine, divno izmravela tela manekenki, opta preplanulost, televizijske kamere, fotoreporteri, novinski asovi, probrani kor diplomatik, ekstra parfemi, lutajui snopovi reflektora, beumni kelneri. Savren scenario, modeli ludi od invencije, idealno rasporeen i doziran aplauz, uzbudljivi ritam izuzetnosti. Moja usvojenica je sedela kako treba i usredsreeno u stvari, iskolaivi one svoje vetiije oi pratila program, to se kaskadasto pribliavao vrhuncu, bliskom skupnom orgazmu. A onda je, uoi samog klimaksa, mikrofon slatke voditeljke, naizgled hitnut njenom rukom, poleteo i lupio naeg malog, majmunastog dirigenta, to se enio toliko puta i ostao neumoljivo armantan. Prosedi voditelj, otac brojnih kvizova, potrao je napred i ljosnuo koliko je dug, tako da smo mu, ispod spale perike, videli elu. Ceo prvi red se podigao i sve poasne goste sru-
165
io na gomilu. ae sa viskijem i sokovima su se poprevrtale na haljine, dekoltee i frizure. Televizijske kamere su se okrenule prema publici, a kamermani su se oajno i bezuspeno borili sa pobesnelim mainama, Moj mladi roak je odgurnuo dopisnicu anglosaksonskih listova, s kojom je konverzirao, zavukao se meu sedita i na kolenima jurio vetaku vilicu, to mu je izmicala poput kornjae. Iznad pozornice su leprale ipkane gaice sa menstrualnom mrljom. uvena tra novinarka je legla na lea i mlatarala nogama. Moja lepeza je odletela pravo u razjapljena usta neke prastare inostrane dame, to su je dogurali na kolicima. Neko je resko zvidao u prste, kao na oku. Neko je kretavo pevao. Tragiki glumac se boksovao sa komiarem. Apstraktni slikar je izvadio kobasicu iz depa i zaglabao je. Oseala sam poriv da se popnem na pistu i da se svlaim. Krasne manekenke su se uhvatile za ruke i zaigrale jednu trogloditsku igru iz mlaeg kamenog doba, koju Kokan, svojim geakim jezikom, naziva kokonjete sa strau i zanosom, krivei se, interpretirali su je lanovi naeg elitnog dez orkestra. Ozonski dah ludnice plinuo je preko svih. A onda su se reflektori pogasili i neko je prodorno viknuo: Poelo je. Udri kog stigne! Ne znam kako sam stigla kui, ni u kakvom stanju. Bila sam malaksala i rasejana, ali nekako olakana, kao da sam se ispovedila. Moj mladi roak je nestao. Svi su nestali. Udisala sam suvi uas svakodnevice i neku opasnu napetost, to je pretila da provali iz ljudi i stva-
166
Vidosav Stevanovi
ri. Kao da se ponovo vraaju oni strani dani kada su u grad ulazili Srbijanci: naoruani, divlji i odluni. I kad je trebalo spasavati glavu tati i ostalima. Tek kada mi je malo minula migrena, primetila sam da moje usvojenice nigde nema. Uzalud sam zvala i traila, pritiskala zvonce: kua je bila prazna. Kuna pomonica je imala onaj uasni slobodan dan, koji nisam mogla da joj oduzmem. Kokan se neodgovorno nekuda izgubio, pune pepeljare su govorile da je iskoristio moje odsustvo. Digla sam slualicu i spustila je: telefon nije radio. Nametaj bee ispreturan i ispremetan, kao da je vren pretres porodina krinja je zjapila prazna. Prekrstila sam se pred ikonom, to je moja porodica batini odvajkada, a jedan kuni prijatelj, znalac umetnosti i pisac nekoliko eseja, tvrdi da na tritu vredi ak koliko dve apstraktne slike. Stvari su bile bez senki nekako krnje i manjkave, kao da su potajno osakaene. Hodala sam po sobama, koje nisam prepoznavala, plaei se sve vie. Porodini portreti su me prekorno posmatrali sa zidova, klatei se. Buka ulice je postala potmula i duboka, kao ponornica, Onda je zazvonio telefon. Halo, ovde King! rekao je prijatan, samo njegov glas. Mili, ti si? rekla sam. Gde si? Tu sam! rekao je. Nije vano gde. Imao sam neprilika, proao sam velika iskuenja. Sad je sve u redu! Da li jede uredno i prema listi? rekla sam, Kupa li se, ide li kod frizera? Slua li muziku?
167
Pomalo od svega! rekao je. Imam mali nedostatak sredstava, Ali nije vano. ta se tamo dogaa? Nita! rekla sam. Sve kao i obino. Jedino nam ti uasno nedostaje! Ne verujem! rekao je. Pria se da se svi tamo krajnje morbidno ponaate. Mislim, provincijski i sentimentalno! Ko pria? rekla sam. Ko se usuuje? arija! rekao je. uju se razni glasovi kod Ive, ace i Mileta. Javljam se samo da izrazim svoje miljenje. Sve je to primitivno i mirie na folklor. Gde je tvoj poznati stil? A sad do vienja! Mili, molim te! rekla sam. Stani da ti objasnim! Nema ta da mi objanjava! rekao je. uemo se ponovo kad sve bude u redu. ao! Dolo mi je da jauem od oajanja. Ali emu, kad sam bila sama? Niko me ne bi uo. A o saueu i da ne govorim. Onda sam ula neki um iza lea i okrenula se. Kraj vrata je stajala moja usvojenica: znojava, prljava i sva pocepana. Sva upava i sa prstom u nosu. Bosa i razbijenih kolena. Prvi put me je gledala pravo u oi, prvi put sam joj videla zenice: proirene, okrugle, kako se okreu. Gospode, kako izgleda! rekla sam. Gde si bila? Sigrala se s kuepaziteljevog sina! rekla je. I s neku drugu decu! Kako to govori? rekla sam. Zar ti nisam zabranila da se vuca po ulici s oloem?
168
Vidosav Stevanovi
Zabranila si! rekla je. Nema prea posla. Al men se tako oe! Jesi li poludela? rekla sam. Nisam! rekla je. Ti si poandrcala! Podigla sam te iz blata! rekla sam. Uvela sam te u graansku kuu, kultivisala te. Na jednu moju re izletee napolje. Izgubie sve privilegije, sav komfor. Kako to razgovara sa mnom? Tako mi se oe! rekla je. Nisam nita traila od tebe. Slikaj se sa celim tvojim sranjem! Mala zmijo! rekla sam. Zadaviu te! Savlaujui klonulost i oduzetost udova, pojurila sam da je slatko iamaram. Da joj pokaem gde je mesto uljezima i padobrancima. A onda se praher, zaboravljen na fotelji morau da oitam bukvicu kunoj pomonici podigao i raspalio me po glavi. Podigla sam malaksale ruke, da se branim, a praher je navalio: lupao me je sa svih strana, as reetkom, as drkom. Votio me kao pranjavi tepih. Vrisnula sam, traei pomo mala betija se kikotala i optravala oko mene, tapui rukama. Fotelja me je udarila otpozadi, preturila sam se i ostala leei. Sve se dogaalo brzo, kao da se vreme kondenzovalo i rasprslo. I da sam htela, ne bih stigla da se branim. Kristalno ogledalo se podiglo i postavilo tano iznad mene. Kad je poletelo na mene, videla sam haos i svoje ukoeno lice. A onda vie nita nisam videla. Probudila sam se pod blagom rukom doktora Mileusnia. Okolo su stajale moje roake i prijateljice, brinih lica, ali osmehujui se, kao to je red.
169
Uplaila sam se: znala sam taj osmeh broj devedeset devet, to smo ga lepile na lica samo u odsudnim trenucima, kad bi omanule terapije. Dolazio je na red posle konzilijuma, a pre svetenika. Mama ga je izvodila maestralno, tetke za iicu slabije. Ja sam poslednjih godina, kad su zareala razna umiranja, naglo napredovala bila sam korak do savrenstva. Posle njega je sledovao unison pla bez suza, vie pesma bez rei nego kukanje i zapevanje, melodiozan i muziki razvijen, razuene forme, koji je pokazivao bogatstvo suspregnutih oseanja naeg kruga i artificijelnost naih shvatanja. Prostaci bi mogli pomisliti da vebamo neku plemenitu kompoziciju za hor, parfeme i maramice. Da bih predupredila sve to, hitro sam se uspravila u krevetu i otro prekinula dalju predstavu. Ovo nije moja soba! rekla sam. Gde sam to ja? U Dubrovniku, duo! rekle su. U tvom dvadesetogodinjem pansionu. Ravno iznad Straduna! Kako sam se ovde obrela? rekla sam. Zlato nae, ona se nieg ne sea! rekle su. Molimo vas, doktore, objasnite joj! Svi smo ovde na letovanju! rekao je doktor Mileusni. Kao i svake godine. Malo se kupamo, mnogo se druimo! Idemo na predstave i koncerte! rekle su one. Prireujemo ajanke, koktele i veerinke. Svi smo tu, izostali su samo mrtvi i oni sa lekarskim uverenjima! Kao i uvek, vi ste doli sa nama! rekao je doktor. I sve je bilo u redu do prekjue kad ste dobili sunanicu na Lapadu!
170
Vidosav Stevanovi
Ne seam se! rekla sam. Nieg se ne seam! Bili smo na nudi plai! rekao je. Konverzirali smo sa svetskim naturistima i upijali sunevu esencijalnost. Potpun komfor, divno more, otmene jahte na vidiku. Onda se desio incident. Na plau su banuli neki manuelci sa oblinjeg gradilita mravi, koati, sa gaama do kolena. Niko od njih nije znao da pliva. Dreali su po pliaku, preganjali se, jurcali i dobacivali. Vaa svest to nije mogla da izdri. Sruili ste se bez rei! Bilo je rano prolee kad sam pala u nesvest! rekla sam. Tek je odrana prva sezonska modna revija! Tipina odbrambena amnezija! rekao je. ok je, uostalom, bio teak! O emu priate? rekla sam. Nita vas ne razumem! Obavestite je, doktore! rekle su. Vreme je da sve sazna. I da uspostavi realan odnos prema stvarnosti! I doktor je poto smo naruili kafe, ajeve i konjake svojim kultivisanim baritonom ispriao itavu priu, ija bejah tragina protagonistkinja. Kao i svi dobri, kolovani pripovedai naeg kruga vaspitani na pravim uzorima svetske knjievnosti i na modernoj klasici znalaki se sluio dokumentarnim materijalom, citatima, tehnikom montae, interdisciplinarnim paralelizmima, sloenom unutranjom motivacijom, psihoanalizom i hermeneutikom, to nije umanjivalo njegovu originalnost. tavie, sve tue i preuzeto samo je jo vie
171
isticalo. Reenica mu bee duga i briljantna, kao da je prevedena, metafore profinjene, knjike i mnogospratne, dikcija pouzdana i raznovrsna, kao da je preuzeo od mog pokojnog tate. Fantastina projekcija pomagala mu je da zaobie lokalno i realistiko, da se domogne univerzalnog. Banalnost svakodnevice nije se videla iza njegovog esejistikog pristupa dominirali su duh i erudicija, logika istog uma i cerebralna tumaenja. A sama pria je mada bejah njena ia i njen spiritus movens bila previe naka, da bi bila istinita i da bi se mogla bukvalno odnositi na mene. Kad je zavrio, osovila sam se na noge i osetila da sam zdrava, ljuta i spremna za akciju. Lino u proveriti sve to, mada ne sumnjam u vau interpretaciju, doktore! rekla sam. Previe ste dobro vaspitani i previe nai da bi vam zakljuci o drugoj strani bili stoposto tani. Vi, kao ni ja, ne razumete njihov balkanski mrak i njihovu bedu. Odve su nisko da bismo se mi saginjali, odve beznaajni i van svetskih tokova da bismo se pasionirano bavili njima. Za jedan sat polazim na put. Ko e sa mnom? Zgranutost bee opta, kao i podrka mojim reima. Makar koliko se spolja razlikovali, mi smo savreno isti, iscizelirani i uravnoteeni. Psihologije nam se, i pored sveg obilja, podudaraju kao dela iste umetnike kole. Mi postupamo razliito jedino u sporednom, nevanom i bizarnom objedinjuje nas genetska osnova vrste koja se razvijala skladno i dostigla najvii stupanj. Na princip jeste individuali-
172
Vidosav Stevanovi
zam, ali na kolektivnoj bazi: mi sve radimo razliito i sa istim ciljem. Posle prvog iznenaenja, odlueno je da sa mnom na put u nepoznato pou moj mladi roak diplomata i svevidei cvikeri doktora Mileusnia. Seli smo u volvo mog roaka i krenuli, ispraeni dobrim eljama i nepomuenom verom. Naa ekipa nije smela i nije mogla biti poraena. Za svaki sluaj, poneli smo ukusnu hranu i vodu koja provereno nije izvorska. A neko ree da nam nedostaju oruje i safari odela. Otmene zidine Raguze, okruene konzervativnim vlakim elementom, ubrzo su ostale za nama. Mediteranska svetlost je ilela, silazili smo u opako podzemlje sveta: maina je brujala, kilometri su promicali. Ve posle dva sata obreli smo se u predelima koji behu i bie izvor svih naih muka, nedoumica i stradanja. Putopisci su ih podrobno opisali, nema potrebe da ponavljam njihove gorke rei. Jednostavno: uas. Put bee krivudav, kao da ga je zacrtala neka zalutala i suluda ivotinja, asfalt mestimino oteen bujicama i nebrigom. Sva mogua zaprena vozila kretala su se njime: krave su lenjo mahale repovima, a konji bu balegali gde stignu, kao u praistoriji. Na sve strane suvina i nesimetrino rasporeena brda, prljava sela sa arenim kuicama, crkve bez istorijske vrednosti i bez fresaka, divlji umarci, neoplemenjena flora i fauna. Znojavi seljaci, svi odreda grbavi, sa nekim arhainim spravama u rukama
173
(mislim da su se zvale motike) okopavali su neke pernate biljke i drekenjali se otegnuto: oj-oj-oj, joooj. Deca su, uvajui rutavu ivinu, sisala paleve, a njihova je hrapava koa eznula za toplom vodom bojlera i mirisima ampona. Prolazile su neke pijane gungule, vritei u paganskom zanosu doktor Mileusni ree da su to svadbe. Plinulo zelenilo polja i uma bilo je zaista nezdravo za oi: uglavnom smo murili. Tu i tamo bi, bez ikakvog plana, udljivo iskrsnuo kakav orijentalni gradi, sav od uderica, radnji sa muvama i dokoliara pred krmama zasipan otrovnim dimom fabrika i isparenjima rakije, opsednut fekalijama, a kroz sredinu redovno protie neregulisana reica, zagaena otpacima. Retki soliteri behu rune izlobe cvea i opranog vea, na periferijama su zadisala divlja naselja, preplavljena starcima i decom. inilo se da svi sede na bunim pijacama i svaaju se, vreva njihovog cenkanja razlegala se kilometrima. Mesni ludaci su igrali na ulicama i niko ih nije hapsio, organi vlasti behu nevidljivi. Prolaznici su, izgleda, smatrali za svoju dunost da padnu pod nae tokove. Osealo se da svi gledaju ispod oka i da niko ne zna gramatiku. Bilo je neestetino i stvarno, kao u knjigama novih pripovedaa pejzanskog porekla i mutnih strasti to opsedaju nae ugledne izdavae, buu o svom barabarogenijskom pozvanju i uasno piju u nezatienom Klubu lepih knjievnosti. Imena tog sela setila sam se tek posle dubljeg psihoanalitikog zahteva. Nigde nije bilo table ni
174
Vidosav Stevanovi
oznake, kao u pustinji sve nekakve krive staze i stazice bez smisla. Stoka se nije sklanjala s puta dok nam ne bi promukla sirena. Praina, bare, zaputenost, mlitava i neljubazna lica, krivi plotovi, suva korita presahlih potoka, drvene uprije. Pred prodavnicom je grupa adrapovaca pila pivo i pljuckala oko sebe posmatrali su nas podmuklo, kao da spremaju hajduiju. Bilo je kao da se vozimo nekim ravim vremeplovom ne u prolost, nego negde ukrivo, izvan istorije. Najzad smo stali pred tom ruevnom kuom mutnih prozora okolo su rikale dugouhe svinje i kokodakale kokoi. Nigde, razume se, nije bilo engleskog klozeta. Zaudaralo je na ubre, voke i zemlju. Na nekoj drevnoj terasi (mislim da se zvala doksat) sedeo je Kokan: neobrijan, zaputen, ogrnut masnim kouhom, pod klopavim slamnim eirom. Liio je na utvaru ili na odbeglog robijaa. Bio je iznenaen, ali neutiv nije ustao da nas doeka. Cerio se prostaki, puio i kaiprstom akao nos. Otvorila sam prozor, a moj mladi roak nije iskljuio motor. Da li je istina to to ujem, Kokane? rekla sam. Odgovaraj sa da ili ne! Ja se ne zovem Kokan, ve Kosta! rekao je. Ba me briga ta si ula i ta je istina. Nosi se! Poivotinjio si, izgleda! rekla sam. Ide li etvoronoke? Idem! rekao je. Ali sad sam se pridigao da tebi pokaem ipak!
175
Odgovaraj na pitanja! rekla sam. Kako si mogao da me obruka? Kako si mogao da odbegne s jednom malom zmijom, koju sam gajila u nedrima, i sa mojom kunom pomonicom? I to na selo? I da me izloi podsmehu, kao kakvu malograanku to dvaput godinje ide kod frizera? Bili smo vas gotovo zatrli! rekao je. Ali vi ste se ponovo razmnoili. Sve ste osvojili, sve ete prodrati. Smuilo mi se da gledam vaa pudrava lica. Da mi je dedina puka ispravna, pucao bih u vas! Tog trenutka je zaista grunuo pucanj sa oblinjeg oraha. Roae! rekla sam. On je poludeo. Oni su poludeli. Vozite pre nego to nas pokolju! Okrenuli smo se i pojurili. Boanski gas novog volvoa izvukao nas je iz te praine, koja je potencijalno blato. Moj mladi roak i doktor Mileusni su utali, dok smo odmicali prema civilizaciji. A sva ona srbijanska pustinja ostade u mraku i venoj noi.
JUTARNJI DISK DOKEJ (MAGO)
Dobro jutro! Prola no je bila kao i svaka druga duboka i mrana, kao Rimski bunar, crna i svetlucava, kao tuljan koji je pobegao iz bazena. Ukratko nona no. Ali nita zato: svi smo preiveli tua ubistva, svi mrdamo i govorimo posle tuih saobraajnih udesa. Zemlja je mirovala, reke su tekle, vetar je duvao malo sa istoka, malo sa zapada uglavnom naizmenino i mestimino otro. Temperatura i vlanost vazduha uobiajene, to jest negde na sredini izmeu jue i sutra. Govori vam voditelj jutarnjeg programa. Preda mnom je mikrofon, na uima imam slualice govorim i koordiniram. Ja sam, tako rei, sublimni duh radiofonije: glas koji zvoni u vaim domovima, kao u betonskim koljkama. Sedim pred staklenim zidom iza koga je tehnika, kao pilot okrenut svom osoblju. Pokretom ruke, bojom glasa, micanjem obrva ja sve pokreem, ubrzavam, zaustavljam, okreem levo-desno, zapovedam tragiki ton, traim lepravu veselost, nasmejavam i rasplakujem. Moja raspoloenja (iako nisu sasvim moja) prenose se na potinjene i ire preko radio talasa, kao epidemija:
178
Vidosav Stevanovi
vi me, mada nesvesni, oseate u sebi vai jezici, mada tromi, skakuu u ritmu moga. Brzo izgovorite za mnom: mago Mago MAGO. U svetu se pucalo i ratovalo, kao i uvek, izvrena su dva dravna udara, sklopljena tri mirovna saveza, velike sile najavljuju smanjenje zaliha taktikog oruja. Kapitalistiki svet je zahvaen krizom novca, morala i energije. Sa raznih opservatorija primeena je nova kometa koja se strmoglav pribliava zemlji. Nad centar grada nadvio se taman i gust oblak, ali nee biti ni kie ni grada mi to znamo, jer smo najobaveteniji, najbri, najpopularniji, sve naj-naj. Prema proraunu Ujedinjenih nacija: to smo bogatiji, napredniji, civilizovaniji to se vie umire od gladi. Velika trka vojnika i aka bie odrana danas; pobednicima poasti, ostalima nae estitke zbog sportskog duha. Sluajte nae stereo-programe na kratkim, srednjim i dugakim talasima! Za vae zadovoljstvo staraju se nai voditelji, spikeri, muziari, snimatelji, reporteri, nae ljudstvo i nae maine! Mi smo na dvadeset treem spratu najvie zgrade u gradu, u crnom, mermernom tornju to napregnuto leti uvis donon-kuli koja straari nad trinaest brda i breuljaka. Pod nama su dve masne reke, a vozova i brodova tegljaa, fabrikih dimnjaka, kafilerije i deponije, isparenja kanalizacije diu se gore,
179
kao dimovi sa paganskog svetilita. Nevidljivi, mi sve vidimo: kupolu Skuptine, zelenkastu kao mahovina, prednapregnute blokove Generaltaba, koji se simetrino sukobljavaju preko nizbrdice Nemanjine, simboliki napor mostova, koji se izvijaju prema Novom, zbrci geometrijskih oblika, gradilita, peska i jalovog pejzaa, gvouriju odailjaa na Televiziji, tamnu gustinu Koutnjaka, kornjaina lea Sajmita, koja puu prema Adi, naputene zidine Svetosavskog hrama, kao da ih je zdrobila bomba. Vidimo mravinjak uliica i orsokaka, istonjaku timu pijaca, kaldrma i udera, koje tlai novi beton, batice periferije, zasejane cveem i paradajzom, haotinu ivost Prokopa, smrtno ugroenu buldoderima, skelama i asfaltom autoputa, zvezdanu zemlju gradske noi, istakane ljokicama neona, posmatraku tribinu Zvezdare, koja se zatura unazad bdijemo nad tim kanceroznim vrenjem, kao pomalo zaljubljeni, pomalo ravnoduni dijagnostiari verni prostim injenicama. Oiglednost, opipljivost, trodimenzionalnost pruaju nam svoju snagu sisamo je, varimo i preobraavamo u plitku tekuinu informacija, kao dvononi aparati za destilaciju stvarnosti. ivot itavog grada gungule, ubistva, buka, smog, eretanje dece, kripa trolejbusa, izvesnost roavih zidova, kafanska svirka, blesak svetleih reklama i parfem pozorita skupljen je u mojim slualicama, kao otkucaji srca u stetoskopu. Moj sluh je bunar u kome se taloi njegova prolost. Moj sluh je pokretna arhiva, dobronamerna policijska kartoteka, podlona bezumlju podataka upijam njegov
180
Vidosav Stevanovi
ratimani tropot, kao membrana koja pamti i klasifikuje, kao seizmograf to ispisuje beskrajnu traku potresa. Moji saradnici ivahna masa polupijanih, drskih mangupa sa magnetofonima preko ramena neprestano obilaze ustanove, gradilita, bolnice, fabrike, radionice i trgove, upadaju u potkrovlja, prekopavaju podrume, zaustavljaju prolaznike, love drhtaje i trepete ulice, pulsiranje dnevnog ritma, greve pristanita i eleznike stanice, urlike turbomlaznih aviona. Javljaju se promuklim, ljutitim glasovima: biram, sreujem, prepravljam, uobliujem aljem jezgrovite vesti, kratke i ubojite kao metak, u bezoblini etar, u pasivno mnotvo radio-prijemnika, koji e ih rasejati kao jalovi polenov prah. Odluujem sam, ali samo na izgled: sheme odluuju umesto mene. Ne razmiljam ko ih je napravio one u mom mozgu lee prirodno i bez nasilja, kao kljuevi u bravama, nosim ih leerno, kao savrenu uniformu, povinujem im se kao sopstvenim nagonima. One rade i delaju, ja im pozajmljujem svoj bodri glas, sve kao u esnaestogodinjaka, oplemenjen dikcijom, ozraen pravilnou, ija vedrina potie od naroitog rasporeda glasnih ica, nikako od moje volje on izvire iz mene, kao bistra voda iz mulja i ljunka, iklja kroz vazduh, raspruje se i svetluca, kao kapi prolene kie. Umesto sumnjive stvarnosti, vi pijete moj jasni glas, udiete konanost njegovih prostih formula. tedite kod Jugoslovenske investicione banke. Svaka tedna knjiica je loz u velikoj lutriji iji su glavni zgodi-
181
ci: montana vikendica, amac sa motorom Johnson, televizor u boji, tranzistoriziran, sa istovremenim pojavljivanjem zvuka i slike, porodini automobil Zastava 101 petora vrata, komfor i sigurnost na drumu, potom maina za pranje rublja, friideri Obodin, i bezbroj drugih. Ako danas uplatite sutra se moete nadati najboljem. Katolika crkva je razmotrila problem isterivanja avola. Zakljueno je da se, sem u akutnim sluajevima, svi takvi bolesnici preputaju lekarima opte prakse, koji e biti obaveteni o odlukama vrhovnog koncila i delovae u skladu s njima. Mesna zajednica ukarica najavljuje nedelju iznoenja smea, ienja grada. Uestvovae svi graani koji u sebi osete pozvanje: omladinci, penzioneri, veterani i sindikalne podrunice. Zajednikom akcijom e biti uklonjeni svi otpadi, smetlita, zgarita, svi izvori fekalija i ubreta. Vreme je da ivimo aseptino i da ne poboljevamo spontano, ve organizovano. Na desetak linija poinje funkcionisanje minibusa, miniekspresa. Cena dvostruka, udobnost deset puta vea! Vozite se umesto da hodate: trim staze, bazeni, sale za koarku, stoni tenis i mali fudbal ekaju vas u sportskom centru Olimp cene umerene, prednost imaju grupne posete. Jo tri bioskopa uvode klima-ureaje, celuloidna umetnost e tada biti ukusnija od ulbastija. Savren ovek ste samo sa pastom za zube zirodent. Parizer, kobasice i konjska safalada stajae od danas pedeset dva dinara. Porast cena ovog meseca bitno e uticati na poveanje ivotnog standarda, kau u Saveznoj upravi za cene.
182
Vidosav Stevanovi
Skromno reeno, nai programi su sveobuhvatni, kao kakva nova svemirska religija. Nedostaju sinonimi za njihov kvalitet, oni prelaze granice moi izraavanja i moi svakodnevnog jezika taj kvalitet treba izraziti matematiki, plus beskonanim ili nekim novim znakom. Jednom rei, nai programi su neponovljivi, jedinstveni i kompleksni, obuhvataju svu sloenost modernog sveta, svu zamrenu prirodu prenaseljenog grada. Zemaljski svet je deo kosmikog programa, prikljueni ou, intermeco izmeu dve vane emisije oveanstvo statira u nekom ogromnom mjuziklu koji niko ne gleda i ne slua. Reiser komanduje, mi se povinujemo. Zar je vano ko je reiser i gde se nalazi, zar je relevantno kakav je i iji je? Naa deviza glasi: Od svaeg poneto, za svakog pomalo. Uspostavili smo prirodnu demokratiju sluanja, prvu i pravu posle rajskog vrta nama su svi sluaoci jednaki i dragi, jer ih ne vidimo pojedinano i optimo preko jednog jedinog ula: ula uva. Zlikovci, prokaeni, bolesnici, robijai, aneli, ivotinje iz prauma i zoolokih vrtova, mornari i legionari, etinari i minerali, bozadije, antirasisti i judaisti, Panamci, lovci na ajkule svi mogu da nas sluaju. Ako, to jest, imaju radio, ako uju i razumeju. Ako se dre odreene talasne duine mi zadravamo pravo da menjamo prema naim potrebama, da izmiljamo novu i da se vraamo na staru. Mada ne libimo se da to otvoreno kaemo klubovi slualaca, mona organizacija naih sledbenika, imaju neke prednosti: mogu da predlau izvesne ko-
183
rekcije u okviru ve odluenog, da napreduju (od obinog do specijalnog sluaoca), da odluke saznaju iz naeg informativnog biltena umesto na ulici, da upola cene dobijaju propusnice za festivale masovnih medija. Naglaavamo uzgred da su to samo prednosti, a ne privilegije, jer se mogu izgubiti svakog trenutka: im slualac okrene pogreno dugme i uje drugu radio-stanicu. Nai programi ispunjavaju svaki kutak ovoga grada: puu kroz vodovodne cevi, upadaju kroz odake, vire iz ahtova, zvone iz mastionica i telefonskih slualica izjednaavaju starca i novoroene, direktora i kafekuvaricu. Mi smo svuda i na svakom mestu na javi, u snu, u porodilitu kao i u krematorijumu, pored ljubavnike postelje, u retorti, sred doktorske disertacije, na stadionu, ispod stomatoloke stolice, u karburatoru. Mada iskljueni iz biolokog niza, nai programi se razmnoavaju partenogenezom, ne potrebuju akuersku vetinu, ne trae hleba i vode. Kratkotrajni, oni ne umiru vrte se u sopstvenom svemiru, kao ohlaeni meteoriti, parii apsolutno trajnog planetarnog sistema, koji se ne hladi jer ne greje. Programe stvaraju urednici, spoljni saradnici, voditelji, tehniko osoblje, daktilografkinje i sekretarice. I Kolegijum, pomalo mistino, skriveno i vano telo, koje nam se pokazuje jedino u vidu naredbi, akata, propisa, cirkulara, sugestija, kome se odgovara na isti nain pismeno i u kanonizovanoj formi: bez linog tona i sa to manje prideva, uz pomo uskog kruga privilegovanih imenica i sintag-
184
Vidosav Stevanovi
mi. Iznimno na proslavama i za vreme kriznih situacija viam svog efa, odgovornog za na sektor: izbrijanog, napudrovanog gospodina, obuenog po poslednjoj modi, srednjoevropskih manira, koji uvek sedi u elu stola i pijucka aj bez eera. Priaju da se sprema za neki vii poloaj, da dri snane veze, da poseuje kurseve stranih jezika, da je oenjen sestrom nekog neimenovanog glaveine. Ako ne lau, to je sigurno istina. Spreman sam da poverujem u te fabule, ukoliko ih lansira on lino. Inae ne. Kolegijum je moda pored nas (recimo, spratdva vie), moda u podrumu, moda u drugoj zgradi. Nikog nita ne pitam, niko nita ne pita mene. Kad bih sebi dopustio sumnju, kad ne bih verovao u savrenu strukturu radio-stanice, moda bih rekao apatom: Da li Kolegijum postoji, ta radi, kako funkcionie? Ali ja vodim jutarnji program, izgaram na poslu, nemam vremena da se bakem oko zaludnica i da cepkam dlaku na etvoro preda mnom je etar, prazna i bezgranina sfera, koju neprestano treba puniti svojim glasom, frekvencijama, elektromagnetskim talasima, muzikom, vestima, bilo im sto odjekuje. Ako imam novu ideju, ako hou neto da menjam (recimo da skratim blok narodne muzike), ja ne oklevam, piem elaborat viim telima, obrazlaem okvire u kojima u se kretati, ali ne ekam odgovor, jer nikada i ne stie delam sam, ispunjen duhom radiofonskih shema, njihovom nepogreivom ogranienou, dubokom snagom njihove jednostavnosti i prostote. Odgovor, ipak ponekad stig-
185
ne kad prou meseci, kad su programi ve zavreni i zaboravljeni. Zahvaljujem se, bez ironije, smatram da odgovor, ma kakav bio, potvruje moj nain, da je neka vrsta pohvale, makar bio i pokuda mada nikada nisam naruio dogmu, ja njenu izvesnost uvek imam pred oima, kao vernik Bogorodiinu ikonu. Nai godinji planovi su, u stvari, komentari ve obavljenih poslova, malo prenebregavanje vremena, hronoloka okretaljka prolo se uzima kao sadanje, sadanje se, istim procesom, preobraava u budue. Ve emitovano se tretira u trenutku nastanka i tako zauvek zadrava u detinjstvu, otvorenih mogunosti izloeno slobodi tumaenja. Tako je iskljueno sve nepredvieno, sumnjivo, krivoverno, sve labavo, nepouzdano i jeretiko, tako su unapred otklonjene greke pred sobom imamo kristalnu tanost arhivskog jezika ije su formule zasnovane na egzaktnim injenicama prolosti. Programi su se rasuli u vetru i vaem pamenju, kao pepeo iz krematorijuma, ali izvetaji, suvoparne i divne poeme, potvruju da postojimo i da radimo: postojimo dvostruko i radimo veno. Sluateljka sa Karaburme pita: Hoe li biti najezde komaraca? Odgovaramo: nee biti najezde komaraca, kao ni bilo koje druge najezde. tab za odbranu razrauje nove insekticide, naunici definiu prirodu i navike ove opake ivotinjske vrste, avioni za zapraivanje brundaju na svim pistama. Zatvorite prozore, spustite zavese, kupite zatitne mree, upotrebljavajte antisprejove. I, to je naj-
186
Vidosav Stevanovi
vanije, izbegavajte bare, mutljage, movare, mrtvaje, vodu koja ne tee. Slualac sa Banovog brda pita: Kako stoji sa epidemijama zaraznih bolesti? Odgovaramo: Odlino, bolje nego ikad. Sanitarne slube, preventive, karantini deluju nepogreivo, bolesti se imobiliu jo na granicama, verc virusa je spreen. Broj obolelih je, ipak, u blagom porastu, to objanjavamo rasplamsavanjem bolesti pred krah. Broj mrtvih u blagom porastu, prema naim grafikonima. Izbegavajte obolele, zaraene, sumnjive, ne rukujte se, ne ljubite se u usta, nosite rukavice, ne primajte stare novanice, poslove svravajte telefonom, jedite samo fabrikovanu hranu sa oznakom Sterilizirano. Mlada ukarianka, koja eli da ostane anonimna, pita: Zato ima sve vie silovanja, nasilja, pljaki, oruanih napada? Odgovaramo: Zbog urbanizacije, zbog fluktuacije stanovnitva, zbog neadaptivnosti doljaka. Nesigurnost stvara napetost, a napetost se prazni kroz agresiju. Svako moe da kupi oruje, da uzme pravdu u ruke. Ali, zabrinutosti mesta nema, organi gonjenja delaju, ivimo u humanom drutvu, koje lako odbacuje bolesna tkiva. Slualac sa Baba-Julinog brda, penzioner, pita: Ima li boga? Odgovaramo: Boga nema. Ja vrim njegove dunosti, to jest neke od njih se vre preko mene: prognoze, obeanja, planovi, smernice. Razlika je u uestanosti naih glasova on govori katkad, prorocima, ja govorim svakog jutra, svima. Obojica smo svuda i na svakom mestu, u stvari nigde. Ja sam svetac nove religije masovnih medija, prvoborac umnoenih optila, graditelj nove galaksije. Amin.
187
Udovica iz Palilule pita: Hoe li pojevtiniti pogrebi? Odgovaramo: Nee. Ali e postati ceremoniozniji, komplikovaniji, raznovrsniji, sliniji velikim predstavama. Pita: ta e biti s mrtvima, s obzirom na prenaseljenost? Odgovaramo: Isto to i sa ivima. Novi urbanistiki planovi reie sve probleme vertikalno, strogo uspravno, ekonomino. Groblja moraju da polete uvis, kao oblakoderi, da se ree svoje paganske vezanosti za zemlju i svih njenih prevazienih kultova. Htonino mora da postane stratosfersko. Nai programi se ne prekidaju. Nikada, kao sluba u svetogorskim manastirima, kao olimpijska vatra. Oni traju, menjajui se u okvirima tradicije, razlistavajui se i obogaujui, ali suspregnuto i kontrolisano. Mi ne priznajemo improvizaciju, sluajnost, divljanje invencije, umetniku anarhiju, prolivenu matovitost, mi namerno ignoriemo subjektivno, netipino, privatno. Za sve postoji zakon i obrazac, kao u sonetu, kao u kodeksu mandarinskog ponaanja nema reeninog obrta koji ne moe biti predvien, makar retrogradno. Saradnici moraju da se prilagoavaju, da ue visoku vetinu oponaanja, da u tanine poznaju i prihvataju zamisao koreografa inae e njihov glas ostati daleko od mikrofona, uspavan u tiini, kao larva koja nikada nee postati leptir. Naa prijemna komisija zli jezici kau da se njen sastav nikada ne menja, ve samo redosled lanova radi uistinu nepogreivo: ko hoe hoe, ko nee ne mora. Testovi, koje ona upotrebljava, mada izvanredni, efikasni kao gusto,
188
Vidosav Stevanovi
metalno sito, usavravaju se u praksi, pojednostavljuju krajnji ideal je supertest, neto fantastino i kompjuterski udesno, neka nova teorija nerelativiteta, izvuena iz primenjene psihologije, a glasi: Da ili Ne? Meutim, to nije sve, nije kraj procesa cilj e biti postignut kad bude mogu samo jedan odgovor, kad se spoljanje bude izjednailo sa unutranjim, kad itav svet bude, dobrovoljno, samo predmet u naem predsoblju: stolica ili daktilosto. Skup radiofonskih zakona ini harmoniju. Ko to ne uvia taj ne moe biti dobar slualac ni na povlaeni pretplatnik, njegov radio mora biti zapeaen crvenim voskom. Nai programi se ne prekidaju oni se menjaju u hodu. Prema kalendaru, prema raspoloenjima, prema zahtevima naeg Biroa za ispitivanje javnog mnenja, ali najvie sami sobom, nekom svojom imanentnom logikom, koja jo nije dospela na logaritamske tablice. Moda su oni samostalni, potpuno nezavisni, a mi svi usluni aparati, predmeti za upotrebu i odravanje? Tri puta sam, u stanju neobjanjivog rastrojstva, sanjao udovian san: radiostanicu punu maina, bez ljudi, koja radi kako hoe, emitujui nekakav apsolutni esperanto. A moj glas je bio glas nepogreivog robota savren, ist, koji ne strepi od prehlada, duvana i nervnih kriza, koji se ne zamara i ne gubi unutranji pritisak. Biro za ispitivanje javnog mnenja ovo je samo saeta verzija njegovog kilometarskog imena, nadimak koji olakava pamenje zasipa nas hrpama apirografisanih grafikona i predloga: smanjite ovo,
189
poveajte ono, ubrzajte ritam, proirite deonice harmonike, proredite vokalne nastupe koloraturnog soprana. Kritika je permanentna, pohvale su iskljuene, mogunost odbijanja nezamisliva. Voditelj koji se suprotstavlja, koji tera svoje nije voditelj, nego anarhista, kamiak meu zupanicima besprekorne maine, neto kontradiktorno u sebi, apsurdno, kao peva koji uti. Ali, ko onda zna da je peva? Dve samostalne sfere, utanje i govor, nigde se ne dodiruju, ak ni u divljoj pretpostavci. Uostalom, u Birou nikada nisam bio, znam ga po uvenju i grafikonima, video sam jedino njegova vrata od zamuenog stakla sa crnim slovima: Besposlenim ulaz zabranjen. Moda se iza tih vrata nita ne nalazi, sem dugakih, praznih sala sa konferencijskim stolovima, praznim stolicama i praznim ramovima na zidovima? Moda su to samo pretrpana skladita, do tavanica ispunjena grafikonima iz nekog drugog vremena, odbaenim statistikama, brojevima i raunskim radnjama koje vie nisu u upotrebi? Moda su to lana vrata, crte na cigli i betonu? Ne znam, ali verujem a vera je oseanje, nikako ubeenje i uverenje. to je glavno, novac pritie uredno i bez zastoja, naa blagajna funkcionie besprekorno i bez incidenata: prvog u mesecu svaki od nas je bogatiji za jo jedan plavi koverat i za jo jedan dokaz da je radio dobro. Uzgred, ima lica koja viam tada i nikada vie ozarena platom, ona nestaju do sledeeg prvog, kao da se povlae u nevidljiva skrovita. A na koverti uvek pie koliko si zaradio, koliko ti je oduze-
190
Vidosav Stevanovi
to, koliko dobija katkad je prva cifra fantastina, a trea sasvim skromna, ali niko ne protestuje: moglo je biti nita ili manje od nita. Sa strane stoji sandue u koje moe da ubacuje predloge o poveanju startnih osnova, varijabilnom delu, zaostalom radu, primedbe na satnicu i normu, sugestije o racionalizaciji ono je u neposrednoj vezi sa blagajnom, jer se sve odraava na mesena primanja. Dodue udljivo, na izgled iracionalno, ali se odraava: sad dobija vie, sad manje. Mi smo zadovoljni: neka dobronamerna volja mora da stoji iza svega toga, neki metodian i sreen um, koji tano zna svaiju efektivu, porast ili pad produktivnosti, kvalifikacije i zalaganje ak i sitnice privatnog ivota. Izgubljen pas koker. Odaziva se na ime Viljem Batler Tejlor. Treba mu se obraati na engleskom ili francuskom inae ujeda. Ne laje, ne jede crni hleb. Nalazau sledi dobra nagrada i ostalo. ifra Esoes Parapsihologija, jogi-vetine, tajanstvene mogunosti tela i duha, zodijaki znaci, mo predvianja i psihoza, uspeh na poslu i preuzimanje vlasti, odreivanje pola novoroeneta, kalendar seksualnih dana, gledanje u karte i kafene olje, eshatoloke slutnje, Nostradamusova proroanstva i staroegipatska sanjarica sve to za samo sto novih dinara, obratite se na Viinski, potanski fah jedan devet sedam est. Knjiga se plaa pouzeem. Osamdesetogodinja starica, senilna, nestala pre nedelju dana. Uobraava da putuje u Pariz i da je godina dvadeset druga, deseti septembar. Na sebi je imala: crnu maramu, porhetsku reklu, pantofle. Verovatno i zimski
191
kaput sa nercom ukraden. Prijaviti Domu staraca, Vodovac, ili Beli Mesarou, Zveanska ulica broj trideset pet. Amatersko Mini-pozorite obnavlja svoju eksperimentalnu scenu. U subotu e biti izvedena dokumentarno-estetska drama: Zato je Magbet ubio Makdafa, ili obratno? u reiji gosta iz Italije, stalno nastanjenog u Norvekoj. Sve uloge e igrati ene, glumci e biti u parteru, gledaoci na pozornici. U sluaju kie, predstava e biti izvedena na ulici. Ja nisam sam. To jest, meni ne pripada itav dan, nego samo jedan njegov deo najvaniji. Mene smenjuje podnevni voditelj, njega veernji, veernjeg noni. Mislim, smenjuju me u smislu radnog vremena, ne u smislu otkaza. Mi smo etiri stuba ove ustanove, etiri njena lica, etiri jahaa radiofonije, delovi iste nedeljive celine, kao krike u pomorandi, ali takmaci i konkurenti, suprotstavljeni kolegijalno i fahovski. Nai programi se takmie i nadgornjavaju, kao i nai glasovi. Svaki od nas etvorice ima tri sloena neprijatelja, koji mu podmeu nogu, svaki radi protiv ostale trojice: mi obrazujemo etiri ratnike trojke, ije se aktivnosti prepliu i potiru. Sainjavamo savren krug, u kome trimo mrtvu trku, smenjujui se u vostvu, svejednako daleko od cilja i blizu pobede, kao tafeta etiri puta beskonano starter je onaj koji zavrava taku, a trka onaj koji poinje. Poraeni je onaj koji zauti, koga proguta bezoblina anonimnost siva voda tiine. Ko je poslednji, ko prvi to niko ne zna, a nije ni vano:
192
Vidosav Stevanovi
jednom dnevno svaki od nas je na elu i na zaelju, i u sredini. Kad ne bih imao voditeljsko ime, zveketavo kao praporac moje pravo ime odavno je izbledelo i pojavljuje se samo u glasakim spiskovima pomislio bih da sam oni, da sam se funkcionalno razmnoio. Moda se ona trojica galamdija, bukaa i drekavaca menjaju, kao potroni delovi maine? Ne znam nita o njima, ne zanimaju me nemam vremena ak ni za sebe, a kamoli za druge. Dok oni tandru u stereo-tehnici, ja spavam, spremam nove emisije, piem tekstove, presluavam nove snimke, pripremam iznenaenja, organizujem nagradne igre i kontakt-trenutke, irim duh medija, kao kakav moderni apostol. Dok ja radim, oni spavaju, vebaju svoje nastupe, poboljavaju kondiciju, trae stimulativna sredstva, podilaze tehniarima. Katkad se zajedno fotografiemo za novine, revije, urnale: u kabinama, sa slualicama na uima, podvrnutih rukava, sjajnih osmeha i zuba. To jest, objavljuju nas zajedno. Ali, naa lica, otisnuta na looj hartiji, tako su slina, naa ravnodunost duboka pitaj boga ko je ko i na koga se, u stvari, odnose legende: Ekskluzivni rafinman det-set establimenta! Branin sa maskom Mocarta i klasinog roka! Arhetipsko razotkrivanje amanskog elementa! Folklorne devijacije pod presijom aktualnog! Neka sluaoci, u dokonosti svojoj, trae osobenosti po kojima e nas razlikovati, neka proverava-
193
ju supstancijalnost istovetnosti mi smo, to je glavno, uvek tu, dobrovoljno. Jer, imenica radio nije napravljena od glagola raditi, nego od prideva rado koji se primenjuje na jedan poseban duevni i karakterni kvalitet. Drugarica Bisera Velimirovi, akademski vajar iz eneve, u okviru festivala Duh proirenih medija, meunarodni radniki pokret i konceptualizam izlagae samu sebe u Domu kulture Pane uki. U njenom projektu uestvovae: jedna tuka, jedan pas i dvojica kritiara. Ulaz besplatan za studente i radniku omladinu. Stigao je izvetaj saveznog kapitena o stanju nae fudbalske reprezentacije. Ligamenti levog beka znatno rehabilitovani. Meniskos centarhalfa vie ne uznemirava duhove, ali se preporuuje dvodnevna poteda od treninga. Nervna labilnost desnog beka ima svoj koren u traumatskoj inhibiranosti iz detinjstva i moe biti razreena jedino emotivnom toplinom sredine. Svi su orni za borbu, u naem timu vlada vedro raspoloenje. Udruenje samaca i unutranjih stranaca raspisuje knjievni konkurs za venu i opteoveansku temu: Tata, mama, sestra i ja ili domai jadi. Radovi treba da budu potpisani, napisani i itko prepisani. Pravo uea imaju svi sluaoci sa izuzetkom onih koji na to nemaju pravo. Koliina smoga u naem glavnom gradu opasno raste. Zagaenost ivotne sredine je sve vea, perspektive su crne i tmurne. Apelujemo na puae da smanje duvan, da odbace upaljae na benzin i preu na parafinske igice Drava, koje se mogu dobiti na svim kioscima.
194
Vidosav Stevanovi
Noas nee imati elektrine energije samo oni delovi grada koji e biti u mraku. Upozoravamo na blagovremenu kupovinu svea i kontraceptivnih sredstava. Pria se da kadto imamo smetnje, kratke stanke, intermeca, predahe. Takve glasine kolaju svuda po gradu a iri ih, razume se, uzrok zla svakojega: arija. Javljaju ih uznemireni reporteri, sluam ih po restoranima oko radija, gde ruavam okruen linom svitom, urednik ih krto cedi kroz nove diplomatske zube, daktilografkinje se doaptavaju preko pudera i karmina, redaktori nam se naprasno razboljevaju, a ofer izjavljuje kako je ve mnogima video lea. Gotovo opta uzbuna, kad se ne bi dogaalo na samoj ivici ujnosti, gde se svaki glas pretvara u tanku, pravu liniju, biva vie znak i nagovetaj nego zvuk. Zakoni akustike gube vanost, buka tone u utanje, kao ponornica. Potresi u sreditu zemlje ne mogu biti neznatniji nego uzbune u naoj metalnobetonskoj palati, revolucije antipoda ne mogu biti beznaajnije nego nai interni lomovi. ta znai to nekoliko umova, krckanja, kao na ogrebanim ploama, nerazumljivosti, kao na oteenim trakama? Nita, jo manje nego nita. Nai silni megaherci grme u etru, orljaju nad gradovima i selima, kao ukroena oluja. Ko u tom zvunom uraganu moe uti apat? Upuujemo kratko izvinjenje sluaocima: Takva i takva stvar, dragi nai, oprostite zbog trenutnog prekida, u pitanju su smetnje na vezama. I time je stvar zavrena za itav svet sem za nas.
195
Razume se, greke su mogue. U dva oka reeno, greke su neizbene. Radiofonija jo uvek nije savrena, mada se, od svih ljudskih i ivotinjskih delatnosti, najblie prikuila idealu na dva-tri koraka. Mada nedostatna u odnosu na taj vrhunski cilj, delimino manjkava, ona je apsolutno savrena u odnosu na sve drugo, najsuperiornija i najhumanija. Tu nema sumnje, nema kolebanja. Naa tehnika je, per definicionem, nepogreiva znai, omaku je napravio neki ovek, saradnik, tehniar ili voditelj, neko nepaljiv ili zlonameran, koji je iskoio iz programa, prenebregao scenario. U tom estaru osoblja lei zec, to jest prestupnik. Sluaj preuzima specijalna disciplinska komisija, naimenovana od strane Kolegijuma, a sainjavaju je provereni radio-asovi, iskuani na svakom poslu, kadri stii i utei, koji su do tada amili u bezvetrici posle svega oni se ponovo povlae u tamu, do sledee uzbune: prouavaju kulinarstvo, igraju tenis, gaje svoje teke bolesti, od kojih se ne umire, reavaju ukrtene rei i diktiraju memoare. Komisija se, radi efikasnosti, deli na potkomisije, podforume i razna druga podtela bira se izvrni sekretarijat, koji usklauje akcije i daje izjave, a sekretarijat se cepa na eklatantne i umerene, koji sede u raznim klubovima: jedni piju viski, a drugi konjak. Posle prvog sastanka sve ide kao po loju zapisnici se ujednaavaju i stapaju u konani zakljuak, koji se prezentira zainteresovanima. Skeptici i pesimisti, kakvih ima svuda, pa i meu nama mada sve manje iznose ovakve pretpostavke: Moda se komisija sama naimenovala? Mo-
196
Vidosav Stevanovi
da je samozvana, uzurpatorska i lana sastavljena u dokolici, kao drutvo za preferans? Moda njeni lanovi izbegavaju sopstvenu odgovornost, kriju vinovnika, trae deurnog krivca, fingiraju rad, da bi bezbedno saekali penziju? I tako dalje pretpostavke prekorauju opaku granicu anarhije. Ali, Kolegijum mistino uti, nikog ne opoziva, nikog ne smenjuje i ne demantuje sve je, znai, u okviru zakona, sve je legalno, dok se ne dokae suprotno. A ko zlo radi radio sebi o glavi. Nekoliko dana, nedelja, meseci, dok se sluaj ne okona svi strepimo. Manje spavamo, manje jedemo, dosledno utimo, vie radimo, nigde se ne istiemo. Meu nama se ire epidemije infarkta i svetatva svaki se ali na povieni pritisak i tvrdi kako se polako, iz ista mira, preobraava u anela. Mada je svaki od nas, javno i pred samim sobom, odan i veran, ispravan dvesta posto, ipak nismo sigurni postoji podsvest, tamno polje iza uma, iracionalno i necivilizovano u oveku, postoji otvorena mogunost omake, rasejanost i nebudnost. I, na kraju, ko zna duboku, teoloku sutinu greke, njenu nadlinu progresivnost, da bi bio ubeen kako nije kriv? Ko zna gde je skretanje, kad ne zna put i cilj? Stoga su svi sumnjivi, naroito oni koji viu da nisu. Zato se unapred pravdaju, zato prejudiciraju odluku, iskljuujui sebe? Zato se meaju u rad komisije? utanje je, po meni, najbolji dokaz nevinosti, mada ni s njim ne treba preterivati, jer, dosledno sprovoeno, moe znaiti opstrukciju, odbijanje, suprotstavljanje, moe biti glasnije od buke. Treba nai suptil-
197
nu sredinu izmeu utanja i govorenja, onu osetljivu i nestabilnu taku ravnotee koju napipava instinkt igraa na trapezu. Sva vitalnost mora biti usredsreena u tom pravcu da se ne bi pogreio pokret i da telo ne bi poletelo van zatitne mree. Ja sam snaan i usredsreen, uvek nalazim spasonosnu taku, mada se ona udljivo pomera, eta levodesno: zato me ujete svakog jutra kako optimistiki kliem, kako pevam pean muzike radosti. Da je sve u redu dokazuje sama komisija. To jest, ona nita ne dokazuje, jer to niko i ne trai nee valjda tuioci biti optueni po takama optunice ali njeno delovanje otklanja unapred sve eventualne primedbe, sve sholastike sumnje. Kuloarskim i kafanskim moralistima, eksponentima famozne arije, jevtinim sumnjalicama, zagovornicima nerazgovetnih prava, labilnim linostima zapuena su usta: ekskomunicirani su iz hipotetine porote. Naa disciplinska komisija uvek rei sluaj, uvek nae krivca: kakvog pijanog tehniara, neproverenog spoljnjeg saradnika, kakvog voditelja niskih estradnih kvaliteta jednom ak i pomenutog ofera, koji je mnogima video lea. Bespristrasnost je, iskreno reeno, izvanredna, u itavom postupku nema nieg linog, privatnog i nametenog krivac je uvek kriv, ni za jednog se nije kasnije pokazalo da je nevin. Pravda jeste slepa boginja, ali, u naem sluaju, ona dobro uje i jo bolje amara. Mi dobijamo izvrsno obraen materijal, u kome se iscrpno pokazuje kako je dolo do propusta, svestrano se analiziraju uzroci i posledice: vreme, nain, vrsta greke,
198
Vidosav Stevanovi
jataci i sauesnici, odgovorni i nebudni. Mi sami odreujemo kaznu, izriemo je i sprovodimo u delo. Dodue, unapred nam je sugerisano, ali u blagom tonu uputstva i samo okvirno sami razraujemo detalje, dodajemo ukrase i objanjenja, kao to neki pesnici piu pesme na zadate teme i u kanonskoj formi. Na izvetaj odlazi komisiji ne deava se da nam se vrati na ponovnu obradu, bar se ja ne seam takvog incidenta. A i kako bi komisija je ve rasputena, asovi su na morima i po banjama, gde pribiraju snage za nove terapijske zahvate. Ipak, Kolegijum ne intervenie sve je, znai, u najboljem redu, uskolebani svet se vraa u koloteinu, infarktai se pridiu. Ponovo nas sluate na svim talasima. Kazne su raznovrsne, ali, po pravilu, blage. Raalovanje, smanjenje plate, premetanje na drugo radno mesto, prekvalifikacija, opomena pred iskljuenje, vremenska epitimija u nekoj manjoj ustanovi. Kako kad i kako kome. Otkazi su retki, gotov izuzetni deavaju se nepopravljivima, recidivistima, onima koji ne priznaju i ne kaju se. Takve preputamo njihovoj sopstvenoj propasti, ostalima pomaemo da prevaziu slabosti, oslobode se poroka. Oni koji cepaju dlaku na etvoro kau da za takvu blagost postoje dva razloga. Prvi: kanjeni je uvek pod budnim okom kolega i saradnika, spreen da upadne u pobunu, uhvaen u mreu novih dunosti, nema vremena da razmilja, ak i kad bi hteo nijedan slubenik nije izgubljen, dokle god je slubenik, prevratnik je bezopasan sve dok je lan organizacije, dok se upravlja prema pravilima, makar zaobilaze-
199
i ih. Drugi: otputeni, izloen radijaciji spoljanjeg prostora, makar bezvredan, moe postati ono to nije, moe zapretiti razaranjem osnovne strukture, kao lutajui meteorit, kao kamikaza koji poznaje objekat na koji se obruava sluaoci, skloni figurativnom razmiljanju, mogu ga proglasiti za simbol, rtveno jagnje i kojeta anahronino. No sve su to prazne prie, stvarnost je sasvim drukija. Kanjeni se oas posla primire, bundije bre nego iko podvijaju repove oko podneva svi sedimo u klubu, brbljamo, ogovaramo se, slono, kao kakva srena porodica kojoj se vraaju sinovi razmetni. A pratanje je oinski in i pomae protiv rasula, nereda, sumnje i bolne samostalnosti: urednik nam, za praznike, deli premije i nagrade, netedimice, kao slatkie dobroj deci. Gledajui njegovo strogo, glumako lice, ije grimase ve pripadaju vioj sferi, nedohvatnoj odavde, mislimo: Svaki od nas, trudom i radom, koncentrisanom privrenou, moe postati kao on visoko podloan nevidljivima, logaritamski srean, pribran, uspokojenih ula, radljivo nepokretan. Ali, mada suspregnuto razdragan (oseanja ne treba ni kriti ni previe pokazivati) homogenou nae zajednice, na drugim licima vidim svoje pitanje: Ko e ga zameniti ova nitarija pored mene, to uljee i guta slova, ovaj dunster koji se povija na vetru, ili ja, koji ne greim u dikciji, a ni inae? Hoe li urednikov miljenik biti novi prvi, ili e, po nadlinom zakonu antipatije, biti poslednji, onaj koji obavlja tehnike poslove, tri po burek i trpi viceve na svoj raun? Izbor moe pasti na bilo
200
Vidosav Stevanovi
koga od nas, na svakog ponaosob, osim na odsutnog u tome je muka i strepnja, ali i vena nada, kao na kakvoj udesnoj prozivci. Sposobnosti su nam iste, odreene tuom voljom, ali potinjenost razliita neki se klanjaju bolje, neki gore, ve prema grai kime. ta e prevagnuti dobro tempiran kompliment ili veera sa izabranim gostima, privlana sestra ili prijatan dezodorans? I niko ne zna ta je pametnije: raditi za sebe ili protiv drugih, ili prosto biti miran, neujan a vidljiv kretati se napred zahvaljujui nekretanju, penjati se pomou padanja, juriti u mestu, isticati se neisticanjem? Kriterijumi su nam nepoznati, nae oskudno znanje spasava nas od beznaa i apatije slono diemo cae u ast urednika. Neija zdravica mora biti primeena, izdvojena i nagraena, a neija, sledstveno tome, proskribovana. A srenik e, ma ko bio, ve umeti da se osvrne retrospektivno: da pohvali to je za pohvalu, da kazni to je za kanjavanje, da nastavi programe. Proskribovanom emo, razume se, otro pokazati da smo prozreli njegovu igru i raskrinkali ga. iveli! Umesto muzike, sluajte prvu pesmu masovnih medija, koju su uradili nai kompjuteri: Pozorite naeg gneva Britanci nezadovoljni vladom Kako prevazii vakum Kokice u mozaiku organizovanog snabdevanja Kosti peinskih medveda na Biokovu Princip odravanja zamaha Maari ne dolaze uzalud
201
Prirodne toplote nema uvek dovoljno Zarazu prenose zeleni majmuni iz June Afrike Ruka je vraena Mini L. D. 1.830. Zidovi glume zgradu Dokument o neobinom utoitu Razgovori sa Ivom Andriem (preko medijuma): ta pokojnik misli o Karavau, a ta o stvarnosnoj prozi Od struke do bruke Dolazi i Puzovi Zabranjena upotreba muda Sebastijan ili zavoenje razumom Flaster Pitaju me novinari: Da li se prvorazredan voditelj raa ili stvara? Mada znam da je sve egrtanje s publicitetom prosta mehanika novinari rade da ispune rubrike, ja da ne budem zaboravljen preko noi odgovaram: I jedno i drugo, dragi moji, nema dobrog voditelja bez oboga, i bez neeg treeg to ne moemo tano definisati, to nije potrebno ni vaim itaocima ni mojim sluaocima. Prirodne sposobnosti su neophodan preduslov, a vreme i prilike jo neophodniji uslov. Radiofonija rauna sa svakim ko je pametan da shvati njene zakone i primeni ih u praksi. Monoteistika u sutini, ona rado apsorbuje neofite i prozelite, kad se dokau, a ne trpi jeretike i politeiste, ma koliko se upinjali. Sadanjost i budunost su polja njenog dejstva, a mrtvaka prolost neto prevazieno, neegzistentno, kao posteljica koja se baca im plod ugleda svetlost dana.
202
Vidosav Stevanovi
Dakle, bio sam obian momak iz obine porodice sin ovog divnog prideva. Karakteristino je, gledano iz ove perspektive, da se niim nisam isticao, mada danas tvrdim suprotno to nije la, niti minkanje injenica, kako tvrde oni to cepaju dlaku na etvoro, nego puko udovoljavanje duhu medija. Sluaoce ne zanima istina, kojom uplje zvee njihovi ivoti, ve zvunost, patetika, bizarnost, tajanstveni splet okolnosti, elementi lutrije i predestinacije odjednom. Zanima ih stvarnost proputena kroz mikrofone, linotipe i roto-maine mi inimo ono to se oekuje, govorimo ono to e nai otvorene ui, kao viestruki zvunici, kao misionari u divljini. Nismo cinici i manipulanti, kako ispada, nego obini poslunici, izmeari javnosti, sporedno osoblje golemoga i zamrenoga hrama: doite, vidite i okrepite se! Iskreno reeno, nisam imao nikakvih talenata. A i ta je to talenat ivotinja ili biljka? Bio sam banalan ekstrovertit, ali bez preterivanja. kolu sam otaljavao sa trojicama i etvorkama gde-gde. Nikakvi ekcesi, nikakva originalnost, dobar san, miran krvotok, korektno malograansko vaspitanje jeo sam levom rukom, nisam pljuvao na pod, propuio sam kad su mi dozvolili, deparac sam troio na bioskope i utakmice, kao i drugi. Sve kao i drugi: ak su mi i cure bile zajednike s drugima one to idu iz ruke u ruku, kao tafete, to upotrebljavaju kontraceptivna sredstva iz tanice i u etrdesetim godinama rode vanbrano dete kome se ne zna otac. Uzgred, oevi smo pomalo svi mi oevi na razlomke. Nae
203
drutvance bee uvek isto, bez novih lanova, bez odstranjivanja starih, odreeno poznanstvima oeva i majki, strukturom razreda, imovnim stanjem, odeom pubertet i mladost smo otaljali oporativno, ali bez rtava. Dosaivali smo se, ali skupno. Poseivao sam ureve i sam ih prireivao, iao na igranke, sluao ploe koje behu u modi, imao svoj hobi standardan i skroman: skupljanje starih lampi, koje vie nikada nee svetleti. Bar dok su moje. Liio sam na druge, koliko i oni na mene bili smo serijski proizvedeni i serijski upotrebljavani, kao usisivai za prainu istog tipa. Na maturskoj fotografiji prepoznajemo se jedino po kravatama i frizurama, aparat je naa lica slio u neraskidiv niz: ja mogu biti svaki, svaki moe biti ja. U radio-stanicu su me doveli drugari da posetimo nekog iz nae klape monofoniara. Kasnije smo svi kupili bolje gramofone i postali stereofoniari. Ko se prvi ovde zaposlio? Ne seam se, a nije ni vano: svi smo ovde, mada nas ima i na drugim mestima dobro smo rasporeeni, ali bez plana, spontano, kao mravi u mravinjaku. Odmah sam znao ta mi je initi: ostati, raditi, napredovati. Prvi stepenik je bio najtei, kao tek prohodalom. Lokao sam sa desetinom faktora, mitio ih, nametao im ribe danas drugi nametaju meni. Zbog meanja pia jetra mi se bee nadula kao balon, zaglavio bih bolnicu da nisam postao spoljni saradnik. Audiciju sam proao kao od ale, jer je dola naknadno ve sam ljakao, kad su raspisali konkurs za moje mesto, ve sam bio ono sto je trebalo da budem. Telefoni su me unapred
204
Vidosav Stevanovi
promovisali, veze inaugurisale. Zaspao sam kao usamljenik u organizacijskom smislu pojedinac, student na tatinoj grbai, poluicar, a probudio sam se kao slubenik: samosvestan i krepak, sa trenerskim magnetofonom o ramenu i crnim naoarima za sunce, sa radnom knjiicom i rubrikom na platnom spisku. Prvu platu sam, razume se, potroio sa zaslunima i procente od kasnijih plata: usvojio sam konkretan oblik oseanja zahvalnosti, kao i uzreice pretpostavljenih. I prepreke su, ako ih je bilo, navalile da padaju same od sebe. Dobio sam svog patrona i nadzornika, kao to sleduje. Ali smo vrlo brzo promenili uloge, moje razumevanje posla bilo je munjevito i otro mislim, mada nisam siguran, da u deurnom kraj telefona, koji mi dotura vesti i povezuje me s centralom, prepoznajem tog biveg vou, instruktora i uitelja, koji se nije razvijao u skladu s rastom itave ustanove. U nas nema neostvarenih mogunosti, nema nepriznatih genija svako je kova svoje radne sree, svako stie dokle moe. Tvrdi li neko suprotno, sumnja u nesumnjivo, a to je dovoljno za odstranjivanje, za ekskomunikaciju. Ko je promaio taj je napolju. Ko je zadovoljan taj je unutra. Ponekad mi se u oblinjim restoranima, dok, okruen svitom, ruavam izmeu emisija, javi neki nepoznati nametljivac. Dokoliari, koji me svuda prate, kau: bivi kolega. to je kontradikcija: ako je bivi nije kolega, ako je kolega nije bivi. I ja se takvima ne javljam iz principa. Zar je malo samozvanaca, mitomana, paranoika, provokatora? Zar se mogu pamtiti lica koja nita ne
205
znae? Svoje pozdravljanje ograniavam na neophodno, a i tada ga je previe. Penjui se, otkrivao sam, kao planinar, da je vrh isto toliko daleko kao i na poetku, moda i dalje, da je manje metara, ali manje i snage, da je broj nadreenih konstantno neogranien, a moje sposobnosti da im iskaem potovanje skromne i ograniene fizikom. Za novu godinu aljem stotine estitki na stotine adresa. Ali, ta ako nisam poslao onu najvaniju na pravu adresu? Ako mi je spisak nepotpun, ako neka stigne sa zakanjenjem i nikog ne nae, ili nae pogrenog? ta, ako nisam pogodio formulaciju, ako sam pogreio titulu, ako sam zaboravio neki epitet? Opasnosti me vrebaju odasvud, esto u roenom mozgu, roenoj utrobi ne mogu jo da mislim o kafanskim klupoderima i njihovim izmiljenim biografijama. Neu da reavam probleme izvan svojih kompetencija. Posle sam, kao to rekoh, napredovao ravnomerno, kao elektromagnetski talas sa sprata na sprat. Proao sam sve stupnjeve radiofonije: odeljenje kartoteke, fonetiku, arhivu, daktilobiro, prescentar, akustiku laboratoriju, slubu uzajamne pomoi, korespondenciju, zdravstvenu i psiholoku koordinaciju, dvadeset i tri simpozijuma, protivavionsku i antinuklearnu zatitu, kurseve stenografije, stranih jezika i karatea, poentilistiku, i tako dalje. Ako sam neto zaboravio pie u mom radnom kartonu. Kretao sam se as bre, as sporije, as puevski, as skokovito negde sam bivao nekoliko dana, ak nekoliko sati, drugde sam amio mesecima i godinama, mislei kadto da sam zaboravljen, da je neki vr-
206
Vidosav Stevanovi
hovni kompjuter izgubio moju karticu. Sumnjalici bi se uinilo da radi udne, neprimerene poslove jednom sam dve nedelje lepio marke na koverte, dok mi se jezik nije utavio, kao dra u autobusu: izgleda da sam bio zanemeo i preao na psihofiziko izraavanje. Drugi put sam upisivao ko i kada dolazi na posao, ali izvetaje nisam nikom poslao, trei pratio sam uestanost reklama za tehniku robu iroke potronje, sa posebnim osvrtima na friidere. Pet meseci sam sedeo pred nekim zatvorenim roloormanom bez brave, a iza mene je postarija ena s naoarima, utljiva, moda gluva, velikim makazama isecala novine na tanke rezance i bacala ih u korpu za otpatke telefon nije zvonio, niko nije dolazio, zavese na prozorima behu sputene i pranjave, moljci su mi se uplitali u kosu. Jednom sam radio, ne seam se ta, u sobi koju danas ne bih mogao da pronaem stepenice i hodnici bili su tako zapleteni, kao da ih neko prekono pregrauje. Moda sam svakog dana sedeo u drugoj prostoriji, praznoj kao i prethodna, moda me je neko odvodio i vraao, kao slepca? Ali, najvie vremena sam proveo u holu, zaguljivom od duvanskog dima i parfema nas trideset-etrdeset slobodnjaka bazalo je povazdan u krug, intrigiralo, psovalo i udvaralo se mimoprolazeim sekretaricama, to su prenosile hrpe akata: saletali smo istaicu i zezali vatrogasca. Poneko je uvek hrkao na divanu od skaja, a ostali su ekali da se probudi, da mu preotmu mesto meni je to uspevalo ee nego drugima, jer sam imao dobre reflekse i prefinjeno oseanje trenutka.
207
Bio sam nagraivan i pohvaljivan uvam diplome i akta, uramljene za zlu ne trebalo ali isto kao i drugi: na godinjoj sveanosti u klubu, gde smo aplaudirali vredno i utivo, i trzali mufte pia. Bilten ustanove mi je nekoliko puta pomenuo ime u spisku slubenika koji se istiu. Neka via logika, kojoj ne mogu da otkrijem mehaniku, naimenovala me je za jutarnjeg voditelja. Urednik mi je to saoptio u hodniku, pred vratima vecea, sutradan sam ve sedeo na ovoj stolici bez naslona, okruen saradnicima koje nisam birao, jer ih nisam ni poznavao izbliza ako se menjaju, ja to ne primeujem, koncentrisan sam na izgovor i na prelive u glasu. Uzgred, nisam siguran koliko su oni tu da mi pomau, a koliko da paze na mene: pazim i ja njih, pa smo kvit dvostrukost uloga ini nas, paradoksalno, slobodnim od svega. Meutim, siguran sam da to nije kraj moje pokretljivosti, mog rotacionog napredovanja iznebuha, ali smireno, izmeu dva vinjaka, na stepenitu, usmeno ili pismeno, usred partije preferansa (ako budem paljivo birao partnere), na sastanku ili telefonom, bie mi saopteno kuda dalje: dole ili gore. Bie to predlog, ali e imati teinu i snagu naredbe ta bilo, neu smeti, a neu ni hteti, da odbijem, nee me zahvatiti truli greh insubordinacije. Privremeni nii poloaj nije straan, korak unazad moe biti i korak pred skok nepopravljiva je jedino stranica u dosijeu na kojoj pie: Podneo ostavku iz zdravstvenih i porodinih razloga. Ali, ta priam. Moda me eka uspon, uzlet od koga srce trne i vrti se u glavi do
208
Vidosav Stevanovi
jedne odreene take, koju nikad niko nije preao. Kolegijum, u to sam siguran, nema nita protiv mene osobno, kao ni protiv bilo koga drugog iz nae slube ako taj nije protiv Kolegijuma i, samim tim, protiv sebe. Kolegijum je nepristrasan i objektivan, dovoljno dalek da bude bezlian, dovoljno neminovan da bude nevidljiv za obine oi: skriveno sunce, koje ne pri i ne greje, ali vri ivotodavnu selekciju. Ali, ta ako ne daje ni svetlost? ta, ako je samo ledeni odraz neeg jo skrivenijeg i hladnijeg, bez uzroka i samodovoljnog, kao besprekorni mehanizam, kao radiofonska deuseksmakina? Poslednja vest: Orkan duva Beogradom. Duva sa etiri strane, a ovde mu je vrtlog, kovitlac u kojem sve stremi uvis. Krovovi lete, drvee se kri, tornjevi padaju, kablovi se kidaju na ulicama je pometnja ljudi i automobila. Nai telefoni uznemireno zvone, mada ih niko ne die, jer deurni uinaju. Meteorolozi su nespokojni ali mi nismo: poar emo ugasiti poplavom, poplavu oterati poarom. Vruina i hladnoa se potiru, ako se njima pametno rukuje. Na toranj, mada uzdrhtao, ipak stoji i odoleva. Nai klima-ureaji rade besprekorno, okrueni smo blagou i pitominom raja. Izvetaj, koji pripremam za kraj, glasie: Sve je u najboljem redu. Preda mnom je mikrofon. Na uima imam slualice. Sedim pred staklenim zidom, iza koga je tehnika, kao pilot u kabini nadzvunog aviona. Odravam vezu sa zemljom i upravljam ovim briuim letom. Ali, muna pitanja zuje oko mene, kao otrov-
209
ni strljenovi. ta, ako su nai aparati neispravni? Ako je moj glas apat, ako me niko ne uje? Ako su sluaoci promenili prijemnike i talasne duine? I odgovaram: Nita zato. Ja govorim, mi emitujemo, programi traju, duh radiofonije nije naruen. I uzvikujem, ponavljali vi sa mnom ili utali: Mago Mago mago ??MAGO M Mago mago
CARSKI REZ
CARSKI REZ (NASTAVAK)
knjizi Periferijski zmajevi (Nolit, 1978, Beograd) nalazi se pria Carski rez u kojoj je opisan moj susret sa Bredom, bivom enom mog biveg pretpostavljenog Plamenca, revolucionera-praktiara koji sada u svom domu na obali mora provodi penzionerske dane, gajei ptice pevaice. Pisac je zabeleio dosta injenica naeg jedinog i poslednjeg susreta (kao da nas je pratio), snimio delove razgovora, a neke izostavio, stenografisao fizike radnje, ali je dosta vanih stvari preutao, zavio ih u lepe reenice ili zaobiao. Neto je rekao napola, neto izostavio, a neto izmislio. Pria stoga deluje neuverljivo i mrano, tipino crnotalasovski, i ja estitam svim svesnim lanovima irija koji su ovu sumnjivu knjigu i njenog jo sumnjivijeg pisca unapred izbacili iz konkurencije za nagrade koje nae drutvo dodeljuje za knjievno stvaralatvo. Nemam ta da kaem, osim: drugovi, estitam na budnosti! Da bi se izvadio, a i da bi na naoj nesrei zaradio novac, dotini pisac je zatim sastavio dramu Noas je no (premijera u oktobru 1981. godine, Jugo-
214
Vidosav Stevanovi
slovensko dramsko pozorite, Beograd) u kojoj je sve jo vie zapetljao, uveo nepostojee linosti, pomeao nas sa kriminalcima i drutvenim talogom, a mene zlonamerno pretvorio u policajca-amatera i dounika po slobodnom izboru. Predstavu nisam gledao ali pouzdano znam da je slaba, tendenciozna i protivna osnovnim smernicama naeg drutva. Trebalo bi ispitati ko je dozvolio, u ime ega i sa kakvim motivima? Glumci nisu mogli da udahnu ivot papirnatim likovima i dotina predstava je propala, tiho skinuta sa repertoara ove nae ugledne pozorine kue. Pisac se, koliko je meni poznato, okanio pisanja i sada je negde birokrata, to je pravedan razvoj dogaaja. Pisci su probueni glas naroda i u svoje redove ne smeju primati svaku pismenu barabu, ve samo proverene, odgovorne i sto posto ispravne drugove. Moj bivi ef Plamenac je nekada favorizovao iskljuivo darovite kolege iz nae ue struke. Ta ispravna tendencija se danas prilino izgubila i pisci postaju svi oni koji umeju da napiu knjigu, to je pogreno. Pitam se koje poraene snage stoje iza takve pojave? Carski rez se zavrava scenom u kojoj Breda mene trpa u krevet i, dok ja spavam, irom otvara prozore. Moja pria, mnogo istinitija, tu poinje i ja u samo ponoviti ono to sam izneo u svom izvetaju broj 13 978*kroz 70. Tani administrativni jezik, koji ne doputa greku, zameniu nesigurnim, pripovedakim.
Carski rez
215
Kao i svi predstavnici jedne vane, u svoje vreme dominirajue slube, navikao sam da ustajem rano i da budem budan pre budnih. Tako je bilo i tog inkriminisanog jutra. Probudio sam se u nepoznatom krevetu i odmah bio na oprezu, spreman da skoim i suprotstavim se svakom sumnjivom licu ili pojavi. Ja inae, kao to znate, ivim sam (poslednja ena me je napustila jo pre nekoliko godina) i spavam na tvrdom leaju askete i borca. Sudei po svemu, tog jutra nisam bio kod svoje kue i nisam znao gde sam, a sino popijeni vinjak (ja razlikujem otra pia prema vrstama jutarnjeg mamurluka) ometao me je u pravilnom donoenju zakljuaka. Hitno je trebalo da neto popijem. Nalazio sam se u sobi sa visokim plafonom, pretrpanoj nametajem kao da je spremite, tamnoj od duvanskog dima, pocepanih tapeta i davno neienoj. Po svemu je leala prst debela praina i muve su zujale. Skupi luster od kovanog gvoa visio je nada mnom i sve sijalice su, mada uveliko bee dan, bile upaljene. Jutarnje sunce je nadiralo kroz irom otvoren prozor i nasrtalo na moje upaljene oi, a buka i smrad saobraaja dopirali su sa ulice. Rekoh sebi: Gde si ti to, drue Pion? U kakav si to graanski dom zalutao i zato? ta te je ovamo dovelo? Pre nego to sam stigao da odgovorim na svoja pitanja, prepoznao sam taj masivni krevet rustinog stila, sa politiranim ploama i ukrasima na stubovima, pravljen za imune dokoliare da na njemu sprovode razvrat.
216
Vidosav Stevanovi
Nekada sam uestvovao u njegovoj konfiskaciji od jednog izdajnika i prenoenju ovamo. Nadgledao sam zatvorenike koji su radili, pazio da ga ne polome ili ne ogrebu, da mu ne uine neku sabotau, jer su to bili klasno nesvesni elementi. Lino sam ga uneo u ovu sobu (tada svee okreenu i sa novim tapetama), svojom rukom izbrisao ulinu prainu sa njega, izravnao dueke, prekrio ga takoe konfiskovanim aravima, pripremio ga za korisnike. Sve to sam uradio dobrovoljno, iz ljubavi i potovanju prema njima. Bio je to brani krevet mog biveg efa Plamenca, a pored mene je, otvorivi izgriene usne, spavala njegova biva ena Breda, koja je i dalje (prema ne znam kakvom dogovoru) nosila njegovo prezime. Prepoznavi ih (krevet i Bredu), prisetio sam se raznih pojedinosti od sino, ali mi je vinjak (ili nedostatak vinjaka) smetao da ta seanja poveem. Uglavnom sam se kajao. Dvadeset pet godina eleo sam Bredu, sanjao je, matao o njoj, muvao se u njenoj blizini, bio srean da joj ujem glas, osetim miris. Bio sam zaljubljen u nju, ali na daljinu: rastavljala nas je senka moga efa. A sada, kada sam leao pored nje, oigledno posle ljubavne noi, oseao sam se neprijatno i greno, kao da sam uao na tue podruje. Drug Plamenac odavno (otkako sam penzionisan) ne saobraa sa mnom, odbija svaki kontakt, okree glavu i ne javlja mi se, ali mu se ja i dalje divim i strahopotujem ga, a time i sve to mu je pripadalo ili mu pripada. Njegova sveznajua senka i
Carski rez
217
danas me prati, podmee mi nogu i unitava me. Na kraju u ja ispasti kriv za sve to je on uradio. Breda je spavala. Leao sam na leima, nepomino (da je ne probudim) i pokuavao da jasno mislim, proklinjao vinjak i eleo ga. Priseao sam se od samog poetka: Brak Plamenev i Bredin sklopljen je pri kraju rata (verovatno po neijoj specijalnoj dozvoli), dok su borbe jo trajale, a ja bio povuen iz okraja i stavljen na raspolaganje njemu, to jest novooformljenoj slubi. Visoki, zgodni ratni komandant i ovek sa perspektivom oenio se skojevkom sa plavim kikicama i nebesnomodrim oima. Obezbeivao sam venanje, smestio ih u ovom stanu i posmatrao ih izbliza. Ne znam kako su iveli kao suprunici. Plamenev privatni ivot za mene je bio i ostao tajna: on se uvek okruivao utanjem i mojim divljenjem. Viao sam ih na sveanostima, dok su prolazili pored mene, stisnutog u oku, sa napregnutom rukom na slubenom revolveru: vedri, veseli i sreni, pod ruku sa drugovima i drugaricama iz najvie sfere. Viao sam ih na tribinama, po loama obnovljenih pozorita, iza ograda zatvorenih letovalita. Breda se prolepala, postala raskona ena koju sam sanjao kad god nisam bio na dunosti. Zamiljao sam je u krevetu pored sebe, usnulu i golu ispod pokrivaa. Tri-etiri godine kasnije ona je sama napustila mog efa koga su elele sve klasno svesne ene u osloboenoj zemlji. Lino sam izneo torbu sa Plamenevim stvarima. Breda mi je pruila kroz poluodkri-
218
Vidosav Stevanovi
nuta vrata, a lice joj je bilo mlado, svetlo i odluno, kao da je ozdravila. Za mene je i dalje bila nedostina i to me je privlailo, kao plamen svee leptira. Da me je pogledala, da mi se obratila bilo kako osim slubeno, pala bi u mojim oima i poeleo bih da je uprljam i ponizim. Ovako, bila je ena iz zatvorene Plameneve sfere vlasti i moi koja mi se, zgrenom na dnu, inila tajanstvena kao nebo naseljeno bogovima. Plamenac se opet oenio, posle kratkog perioda pijanenja, kockanja i kurvanja. (Ja sam mu, kao crkvenjak sveteniku, privodio fukse iz ono nekoliko barova to smo ih drali za strance i za specijalne potrebe). Mada revolucioner i predstavnik novog morala, bio je sklon stvaranju mirnog kutka u koji svetska revolucija nije imala pristupa. Njegova druga ena bila je toliko bletavo lepa, doterana i namirisana da je nisam zapamtio. Dok sam stajao na strai ili ekao u predsoblju, ona bi prolazila pored mene u oblaku inozemnih parfema i sjaja, zapahnula me i nestala poput fatamorgane. Divio sam joj se mlako i neodreeno kao nekom gazdinom vazduastom predmetu. Zar to ne bi bio oblik neposlunosti ako ne bih iskazao oboavanje svemu to pripada Plamencu? Ljubav potinjenih, pogotovo ako je na ideolokoj osnovi, iskljuiva je i beskrajna kao ljubav vernika prema svecima, a na njenom dnu taloe se mrnja i elja za osvetom. Pored kreveta sam opazio polupraznu flau, prethodne noi ili zore (i dalje se nieg nisam seao)
Carski rez
219
tu zaboravljenu. Podigao sam je, povukao dva-tri dobra gutljaja vinjaka i odahnuo: mogao sam bre da mislim. Sa zidova su me nadmeno posmatrali tamni portreti trgovaca, galanterista i dvorskih savetnika koje je Plamenac skupljao, kao da trai zagubljene pretke ili kao da, poto je bio ovek bez porekla, unatrag stvara svoju porodicu. Pozlaeni okviri potamneli su od dima i prljavtine. Breda se promekoljila u snu i ruku prisno prebacila preko mene. Koga li lepotana grli? Sanja li nekog monog i sigurnog? Kako e se oseati kad se probudi i vidi mene, biveg i doivotnog potinjenog, samotnika ije se lice ne pamti? Mene ni fotografski aparati ne mogu da uhvate: na snimcima sam oblik i odelom zarobljena senka, tamna mrlja koja kvari papir. Mene i moje bive ene brkaju s matiarima koji su nas venavali, sa sudijama koji su nas razvodili. Posle razvoda od Plamenca, Breda se nekud izgubila. Nekud je nestala. Nisam mogao da je naem, nisam uspevao da neto saznam o njoj. Bio sam zauzet: ili smo iz akcije u akciju i nemilosrdno lomili kimu klasnom neprijatelju. I slomili smo je. Rasteretivi se dnevnih obaveza (napredovao sam u slubi i stekao trojicu potinjenih koji su radili umesto mene), otkrio sam je sluajno, prilikom rutinske provere ideolokog nivoa u radnim organizacijama. Radila je na nekom izmiljenom mestu referenta za kulturno-prosvetni i zabavni ivot, pravila zidne novine i organizovala recitale za pra-
220
Vidosav Stevanovi
znike. Razgovarali smo slubeno i nije me prepoznala. Triput mi je pogreno izgovorila prezime. Bila mi je blia i nedostinija nego ranije, vie svoja i nerazumljivija. ta mi je vredela vlast to sam je stekao kad nisam smeo da je primenim na nju, kad ni na ta nisam mogao da je prisilim? Drugi su nad vama sve dok vi niste nad njima, i obratno. Poeo sam da je pratim kao i mnoge pre i posle nje, da izigravam prolaznika i krijem se po haustorima. Tehnika ovog posla, zanimljivijeg od lova i ribolova, poznata je svim bivim i sadanjim pripadnicima nae slube. ta sam saznao o Bredi, lepotici zbog koje sam jo vie mrzeo svoje prolazne opajdare? ivela je sama i druila se sa svetom za koji sam mislio da e nestati sa lica zemlje i koji se, evo, do dana dananjeg ilavo ne da. Razbarueni i bradati umetnici sa beretkama, eirima i pelerinama, ene u inozemnom dinsu, protuve koje nou piju a danju spavaju, neradnici koji ive na grbai radnog naroda. Zabavljai, blebetala i piskarala, novinari, muzikanti i glumci. Izlazili su i provodili se, a ja sam se smrzavao na ulici, kisnuo ili me je peklo sunce. Dok smo mi gradili zemlju i ginuli, oni su se zezali, pili i sprovodili razvrat. to je najgore, nisu me primeivali, mada sam im esto i neoprezno (moda namerno) prolazio ispred nosa. Taj svet iz trule prolosti misli da je sebi dovoljan i prezire svakoga ko mu nije slian, naroito policiju koja ga predano titi od spoljanjih i unutranjih neprijatelja.
Carski rez
221
ta sam jo otkrio pratei Bredu? Kasno nou, esto pred zoru, sa eirom natuenim na oi, unjajui se poput diverzanta, obazirui se bojaljivo i protivno pravilima slube, dolazio joj je sam Plamenac. Pod okriljem mraka i zatitom mojih odanih oiju, padao je iz vie sfere u niu (kao sunce koje zalazi) i ujutro se ponovo uzdizao, bled, ispijen i staklastih oiju kao da su ga muili i tukli. Nekoliko puta ga Breda (video sam to sa dna stepenita) nije pustila i moj moni ef je uzalud zvonio, ekao pred zatvorenim vratima kao da je svoj sopstveni potinjeni. Onda sam se uplaio svojih postupaka, onoga to nedovoljno i protivpravilno znam, svojih pomalo rasputenih misli (malne sam posumnjao da Plamenac i neto drugo krije). Obustavio sam postupak praenja. Nalog da pratim Plamenca mogao mi je dati samo Plamenac. Kazniti me zato to nedozvoljeno pratim Plamenca mogao je takoe jedino Plamenac. Kako se usuujem da znam neto loe o svom efu koji je, zakoraivi jednom na stepenice vlasti, neumorno koraao prema gore? Ako Plamenac vara zakonitu enu sa bivom, znai da tako i treba. Ko je meni kriv to imam da prevarim iskljuivo sebe? Ostalima, ak ni svojim potinjenima, ne znaim nita i ne bi ni primetili da sam im neveran. Na mom slubenom nebu Plamenac je ostao zvezda vodilja. Ponovo sam potegao vinjak i udobnije se smestio pored Bredinog mekog, toplog tela. Pie me je brzo opustilo i zamalo sam se osetio kao kod svoje kue. Zaista sam mislio lake i slobodnije. Plamenac
222
Vidosav Stevanovi
je daleko, na obali mora, gaji ptice pevaice. Ja sam ovde, imam u rukama enu koju sam dvadeset pet godina eleo (dodue ostarelu i propalu, ali tu istu), zadatak sam malne izvrio, imau ta da napiem u svom izvetaju, ta da dodam svojim dosjeima. Koju godinu kasnije Breda se ponovo nala u sreditu moje slubene panje, ali indirektno. Jedan na bivi drug (koga u obeleiti inicijalima J. J.) nekada ispravan i hrabar ovek, naglo je skrenuo sa pravog puta i obreo se na pogrenoj strani. Nevidljivi i snani zatitni faktori nae slube odmah su stupili u dejstvo: smenjen je i proao je uobiajen postupak. Kad je izaao iz zatvora, izmenjen i poguren (moda se pokajao i savest mu nije dala mira) dobio sam zadatak da ga pratim i da izokola ali tano ispitam njegove delatnosti, nain ivota, krug poznanika, prepisku, kretanje i verovatne namere. Izabran sam zato to sam poznavao oveka i njegove slabosti, jedno vreme bio njegov potinjeni, dva-tri puta se na sastancima sukobio sa shvatanjima mu, tuim naem razvitku. Sluaj sam preuzeo sa zadovoljstvom (nekada je on drao moj ivot u rukama), ak sa izvesnim zanosom: ganjati oveka je sport nad sportovima, ako se ne izlae opasnosti. ta sam otkrio? Neposredno po njegovom izlasku iz vaspitno-popravne ustanove, Breda Plamenac mu je postala ljubavnica. Prema podacima kojima raspolaem, ona ga je srela na ulici, prepoznala, izljubila i ponudila mu se. I on je, kao bivi ovek, ponudu prihvatio.
Carski rez
223
Ista ona vrata pred kojima je esto uzalud ekao moj ef (ije je slavno ratniko prezime Breda nosila i posle razvoda) otvarala su se pred tim bivim. itavu no je, dok sam koraao plonikom preko puta ili dremao u haustoru, gorelo svetlo u spavaoj sobi i dve ogromne, krive senke su klizile preko zidova kao da tamo hodaju u krug i ne mogu da stanu. Ujutro ga je, podbula i nenaminkana, sa ve vidljivim borama oko oiju, pratila do ugla i ljubila u oba obraza, pomalo kao brata ili bliskog roaka. A ja sam, motrei ih kroz zamazano staklo bifea, oseao jeretiku elju da budem na njegovom mestu. I suzbijao sam je otrim piima. Da li je pravedno da drugi ive, propadaju ili se uzdiu, a ja skupljam injenice za izvetaje, popunjavam dosjee? Zar nije lepe, mada opasnije i neizvesnije, da bude obratno: ja pravim gluposti, oni mene prate i tasteriu? Uinio sam neto neuobiajeno i moda neispravno. Umesto pismeno, izvetaj sam podneo usmeno i to Plamencu, u raskoi njegove svetle kancelarije. Sasluao me je mirno i ne trepnuvi. Njegove sive oi gledale su, kao i uvek, kroz mene. Sumnjam da me je ikada zaista upamtio ili prepoznao, sluio se mnome kao aparatom za brijanje. Nisam mogao da se otmem utisku da mu je sve poznato, da unapred zna ta u rei, da uti jer nema ta da kae. Otpustio me je ravnoduno, kao da ga pogled na mene zamara. Kad sam ve bio na vratima, rekao je: Ti, drue Pion, sigurno voli pecanje? Ni danas ne znam ta je time hteo da kae.
224
Vidosav Stevanovi
Uskoro sam nazadovao u slubi i, paradoksalno, dobio poviicu plate. Ponovo sam se najavio Plamencu (hteo sam da izrazim svoju spremnost za nove i tee zadatke) i nisam bio primljen. ef je putovao, sastanio, sedeo na vanim kongresima, pojavljivao se u filmskim urnalima odmah iza glavnih, davao odmerene izjave za tampu. Zato on titi svoju bivu enu, koja je oigledno skrenula s kursa i samo je pitanje trenutka kada e objektivno poeti da slui neprijatelju i poraenim snagama? Zna li Breda neto to ga kompromituje pa ga ucenjuje? Ili je on, ma koliko se pravio elian, u stvari sentimentalni, ostavljeni mu, rtva koja ne moe bez svoje muiteljke? Tada sam postavljao pitanja, ali mnoge odgovore nisam nikada saznao. Via sfera (u kojoj se donose odluke i presuuju sudbine) za mene je ostala zatvorena i nedostupna i mogao sam jedino da nagaam. Gurao sam nos svuda, cunjao, njukao okolo, premetao i iznova razmatrao injenice, ali krug se uvek zatvarao tano preda mnom. I vremena su se nekako bila promenila. Ideje svetske revolucije i klasne borbe vie nisu bile na svaijim usnama. Druge su rei ule u modu, konstrukcije koje sam teko uio i jo tee izgovarao, strani izrazi koje nisam shvatao. Ali to je sasvim druga tema. Bredu i njenog ljubavnika nisam, razume se, zanemarivao. im se neto krije od mene, tu nekog avola ima. Nautrb drugih obaveza i dunosti (postao sam partijski neaktivan, zanemario ideoloko-
Carski rez
225
politiki rad sa sobom, prestao da razvijam srdane drugarske odnose sa okolinom), pratio sam ih danno. Moja senka (valjda sam privremeno prestao da budem iv ovek) esto je presecala njihove senke. Da su se okretali, da su bili oprezni, opazili bi me iza sebe. Ali nisu jer su bili zaslepljeni ljubavlju (nemam drugu re za to stalno dranje pod ruku, grljenje i maenje na javnim mestima). Kao da su hteli da se pokau itavom svetu, da neto demonstriraju, da objave nekakvo saoptenje. Citiram jednu Bredinu izjavu, uhvaenu u prolazu: Uspravi se, mili. Budi ovek. Pokai im da te nisu slomili! Meutim, ja sam se okretao i obazirao. Prati li mene neko, nadzire li me slubeno ili privatno? Imali smo sve vie slobodnih i vrednih kadrova, naa sluba se proirivala i umnoavala, trebalo je celu mainu nekako zaposliti, makar da radi u prazno i vebe radi. Nikoga nije bilo iza mene, bio sam previe vet za poetnike, opasan za stare borce. Ipak, nekoliko puta mi se uinilo (da li samo uinilo?) da nas sve troje (Bredu, njenog pogurenog ljubavnika i mene) prati niko drugi do Plamenac, udaljen i slabo vidljiv, sa eirom natuenim na oi, i nestaje im pogledamo u tom pravcu. Da li je to bio on ili neka utvara? Da je zaista i bio, ja bih ga prevideo iz lojalnosti, straha i ljubavi, zaklonio bih njegovu slabost, uinio sve da ne padne mrlja na slubu. Mi smo prolazni, sluba je vena. Odjednom je izmeu Brede i naeg biveg oveka, sada otpadnika, neto puklo. Nisu se vie drali
226
Vidosav Stevanovi
za ruke niti se grlili i mazili. Hodali su otueno i ravnoduno kao mu i ena koji su dugo u braku. On se pojavljivao sam po kafanama: mnogo je pio, svaao se s kelnerima, imao nevolja sa prekoraenim cehovima. Zapaao sam kako Breda ispod mantila nosi kui flae s piem, ne izlazi po nekoliko dana. Svetlo u spavaoj sobi gori po itavu no i njena senka tumara po zidovima kao da neto trai. Kuni savet triput ih je prijavljivao zbog pravljenja nereda, lupanja posua, radija otkaenog do daske. Jednom su se dok sam tiho klizio pored izloga, potukli na ulici i J. J. je izvukao deblji kraj: Breda je vritala, grebla noktima, udarala prepunom tanom i nogama. Lino sam ih razdvajao i zakaili su me nekoliko puta. Opet me, mislim, nisu prepoznali nit su shvatili da tu nisam sluajno. Odlazei sva raupana, i zajapurena, meni lepa nego ikada, Breda mu je dobacila prezrivo: I ti si isti kao oni, obina svinja. Svi ste iste svinje! Nianei njega, pljunula je mene, i opet postala daleka, nedostupna. ta sam mogao da radim nego da onog dripca, koji mi je ostao u rukama kao vlana krpa, privedem u centralu i predam deurnom, koji se, izgleda, iz dosade malo pozabavio njim. Nekoliko dana kasnije saoptili su mi da J. J. prestaje da bude zanimljiv s nae take gledita i da ga prestanem pratiti. Dodeljeni su mi novi sluajevi i ja sam, da bih i pred sobom popravio utisak, sa arom legao na posao, nastavio da dajem svoj doprinos borbi protiv neprijatelja.
Carski rez
227
Zastao sam, seanja su se prekinula. Bredina meka, pomalo naborana ruka (lak na noktima odavno nije bio obnavljan i pretvorio se u ljuspice koje su otpadale) kretala se po mojim grudima, iskusno i naviklo. Oi sa namazanim, tamnomodrim kapcima bile su zatvorene: spavala je i dalje vrsto ili se kretala nekuda duboko, meni opet nedostina. Prejako sunce je nadiralo kroz prozor, zaslepljivalo me. Oprezno sam ustao, zatvorio prozor, navukao zavese, ugasio svetlo i vratio se pod njenu ruku. Prijatan, skrivajui polumrak rairio se preko nas, ponovo zagrljenih, i sve se nekako vratilo na svoje mesto. Portreti lanih Plamenevih predaka posmatrali su nas mirnije, manje besno, kao da e nam moda oprostiti. Iza stakala i zavesa grad je huao potmulo, poput udaljene ponornice. Breda je spavala, mekoljila se u snu i vrelim trbuhom pripijala se uz moje bedro. Pomaui se vinjakom, koji je nepovratno nestajao iz flae, mislio sam dalje, seao se. Posle incidenta na ulici skupio sam hrabrost (da li sam se bojao nje, sebe ili Plamenca?) i zazvonio na Bredinim vratima. Ne seam se ta sam hteo niti ta sam oekivao: verovatno nita. Nije mi odmah otvorila. Taman sam, razoaran, hteo da poem na dunost (moje obaveze su u ono vreme bile uvek neodlone) kad sam zauo bose korake u predsoblju, nekako urne i obradovane. Koga je to oekivala malopre ostavljena ena, ljubavnica jednog izdajnika, zalutala osoba koju vi-
228
Vidosav Stevanovi
e nita nije moglo da vrati na pravi put? Mene lino sigurno ne. Pre nego to su se vrata otvorila da mi pokau lepo, izmueno lice, umorno od brige i strepnji, narueno godinama, okrenuo sam se i pobegao kao manijak, sjurio se niz stepenice, pored radoznalih oiju to su gledale odasvud, dotrao do izlaza i tamo se malne sudario sa elegantnim mukarcem u grombi-kaputu. Za mnom je jurio, obruavajui se niz basamake, promukao Bredin glas: Vrati se! Vrati se, molim te! Izvinjavam se! Izvinjavam! Tek na ulici, jurei prema centrali gde su me ekali poslovi, zamislio sam se nad onim to se desilo. Ko je, do avola, bio visoki mukarac koji se naglo trgnuo i uklonio preda mnom? Odakle mi je poznat? Zar to nije roeni brat mog efa Plamenca ili njegov dvojnik? Kao to je svima poznato, pripadnici nae slube, oelieni permanentnom borbom protiv spoljanjeg i unutranjeg neprijatelja, kadri su stii i utei i na stranom mestu postojati. Srce im je kameno, oi suve. Meutim, ja sam te noi (dobro sam je zapamtio), skoturen na svom leaju, plakao sve do jutra, stidei se slabosti i krijui se od ogledala. ak sam, izgleda, bestidno jecao: povremeno mi se inilo da nisam sam, da jo nekolicina Piona slini po okovima kao da su sve bitke za progres dobijene i oruje odloeno. Ja sam nekolike ene molio da se vrate, ali mene nijedna. Zaboravljale su me odmah i napreac, mrtile se ako bi me prepoznale na ulici, okretale glave.
Carski rez
229
Zato je J. J. kao krivac u prednosti nada mnom, sto posto ispravnim? Ima li on neto to ja nemam ili obratno? Znao sam kako se gubi ljubav ena. Ali kako se ona dobija i zadrava zauvek? Ima li tu neke posebne vetine ili sve zavisi od sree? Nekako u to vreme Plamenac je opet unapreen. Mehanika nae slube i njena sloena struktura nosile su ga pravo uvis: jo korak-dva i bie na vrhu, potpuno bezlian i nedostian, legenda koja sama dopunjava svoj sadraj. Nisam ga vie ni viao ni obezbeivao, uvali su ga sreniji i uspeniji od mene. Sluajui njegove otre, ispravne govore, pitao sam se da li sam ga ikada zaista poznavao ili sam ga sanjao. Breda, koja mi je bila prila tako blizu, malne nadomak ruke, postala je opet daleka, posredna, obavijena njegovom sferom, svetom senkom njegove pojave iznad gradonosnih oblaka. Prestao sam ak da je amaterski pratim, izgubio sam je iz vida. ta se mene, doslovno odanog liniji, tiu njihovi krivi ivoti, koji uzleu i padaju pretei da me unite, koji ne podleu krivici i trulom grehu insubordinacije? Njihove greke se ocenjuju drukije nego moje: lake su, manje vidljive, i ne ostavljaju tragove u biografijama i karakteristikama, piu se na marginama i potom zaboravljaju, naknadni itaoci i tumai njima se ne koriste. Zar nije bolje da se povuem, izbriem spuvom iz mozga sve to znam, proistim ganglije i nervne centre od nepotrebnih informacija i uteim se kur-
230
Vidosav Stevanovi
vama iz barova (koje smo poeli da uvodimo i za graanstvo, za obine konzumente plaene ljubavi) i otrim piima? Osvanjivao sam po barovima, na posao dolazio neispavan i mamuran, dremao i tresao se sve do prvog vinjaka koji sam, biu iskren, ispijao ve oko podne. Otra pia su mi pomagala da preivim i zaboravim, ali su mi smetala da ivim i radim. Zaboravljao sam naloge, pratio pogrene ljude, uzimao u postupak neto ve obavljeno, privodio ispravne i svetskoj revoluciji savreno lojalne drugove. Temeljno sam, dakle, zabrljao stvar sa sobom. U nervnim centrima nae slube sve je registrovano. Pored spoljane, koja slui odravanju drutva, postoji i unutranja kontrola, koja odrava odravae, zamenjuje pohabane delove i donosi neophodne, vremenu prilagoene inovacije. Zakljuci povodom ratimovanog druga Piona, beznaajnog u hijerarhiji i lako nadoknadivog, brzo su sprovedeni u delo. Penzionisan sam posle kraeg razgovora sa nadlenim drugom iz kadrovske. Prireen mi je skroman ispraaj, odrana dva-tri govoria (u njima sam ispao zasluan revolucioner i portvovani borac protiv svetske reakcije). Nekoliko dana kasnije na kuu mi je stiglo reenje o penzionisanju, uredno ispeatirano, sa nekim nerazumljivim potpisom koji je, mada anoniman, stavio taku na moju slubenu karijeru i bacio me u slepu masu potencijalnih prestupnika. Sve je sprovedeno brzo, korektno i glatko. Danas me je bilo, sutra sam prestao da postojim.
Carski rez
231
Razume se, javno sam se svemu pokorio bez rei (i da sam se ritao, to mi ne bi pomoglo). Privatno sam tada ve bivim kolegama govorio kako se potpuno slaem, ali negde u dubinama podsvesti (to pokazuje da sam bio zreo za uklanjanje) postavljao sam razna sumnjiva, tako rei antisistemska pitanja. Nije li neko odozgo uobliio odluku koja je ve sazrevala, formulisao je i pogurao? Da li je to onaj poznato-nepoznati ovek koji se od mene sakrio na Bredinom stepenitu? Zato sam penzionisan ja, a ne neko drugi? Veina mojih kolega loe, brblja i na sastancima se neprekidno samokritikuje, sve bez posledica. Ispio sam poslednji gutljaj vinjaka i praznu flau ostavio pored kreveta. Oi sa portreta posmatrale su me sumnjiavo i podsmeljivo, kao uljeza koji se plai. Oni neto oekuju od mene. Ali ta? Osvetu, zabavu ili samoponienje? Kao da odgovara na moja pitanja, Bredina ruka se obavila oko mene, a njena vrela, glatka butina prebacila mi se preko nogu. Trbuh i meke dojke arili su mi itavu stranu, izazivali me i pozivali na neto. Spavala je, disala duboko i ravnomerno, naborana koa oko oiju joj se zarumenela kao da joj se vratilo zdravlje, ali je isputala miris enske elje koja se osea svakom porom, svakom nakostreenom dlaicom. Neki eljen mukarac (moda sam Plamenac) prolazio je kroz njen san, kolao njenom krvlju i podjarivao joj na trenutak uspavani pol. A ona je, poput seksualne mesearke, hvatala prazninu, nudila se
232
Vidosav Stevanovi
meni kao najbliem predmetu, kao neemu to pomae pri masturbaciji. Ta ravnoduna greka me je uzbuivala. Digao mi se naglo i otro kako ve godinama (valjda od penzionisanja) nije i povukao me napred kao vodi bez razuma. Svukao sam ebe i otkrio Bredu, ostarelu princezu koja se vie nikada probuditi nee. Bila je bez spavaice, bez gaica i brushaltera, samo u crnom kombinezonu koji je izazovno otkrivao mesnata, okrugla bedra, drhtavi trbuh i koepernu ubu dlaka. Pruio sam ruku i pomilovao je. Bila je vlana, otvorena i rascvetana kao da poziva. Mene ili nekog drugog, svejedno. Butine su joj se bestidno rastvorile kao kleta koja e me unititi. I ja sam legao meu njih, ubacio se unutra i naao se u neem vrelom, uskom i prilagodljivom, to me obuhvatalo. Zatvorenih oiju, na obe strane rairenih ruku, odgovarala je na svaki moj udarac. Disanje joj je bilo dublje i bre, koa meka, bradavice na dojkama su se ukrutile i postale sline crnpurastim, osetljivim prstima. Podavala mi se sa zakanjenjem od dvadeset pet godina i to spavajui. ta sam mogao da radim poto su me penzionisali? Da sedim u parku na klupi? Ili da se upiem u ah-klub? Dobro sam znao jedan jedini zanat koji mi je uskraen. Odluio sam da nastavim na svoju ruku. Moda u jednog dana opet postati potreban slubi, moda e se neko setiti moje privrenosti? Dotle je trebalo saekati, preiveti prazne dane, ne izgubiti zanos i kondiciju, sauvati profesionalne osobine.
Carski rez
233
Smanjio sam otra pia na psiholoki minimum (po jedno svaka dva sata) i nastavio tamo gde sam bio prekinut zlim sticajem negativnih okolnosti. Bio sam sebi naredbodavac, rukovodilac, izvrilac i ocenjiva, praktino cela sluba u jednoj osobi, i stvari su ile kao podmazane. Pratio sam sumnjive po metodi sluajnog uzorka, skupljao informacije, donosio zakljuke i uredno stvarao dosjee koji su mi, posle skromnih poetaka, naglo porasli, zakrili mi sobu i pretili da me uskoro izbace napolje primer dela koje se stvaraocu otelo iz ruku. U to vreme (godinu ne navodim poto vam je poznata) dolo je do iznenadnog loma u viim sferama. Veze su se pokidale, strukture se pomeale, centar se sruio i periferija je postala aktivna. Glavni nosioci slube su izgubili poloaje, bili raskrinkani i penzionisani poput mene, mnogi nii slubenici krenuli su njihovim stopama i nali se tako rei na ulici, pod mojim budnim i osokoljenim okom. Odbio sam da se druim sa onima koji su mi se nudili i uzeo ih za predmet strunog ispitivanja i eventualnog povratka. Moje greke, ako ih je bilo, mnogo su manje od njihovih jer su privatne ili radne prirode, bez ubistvene ideoloke primese, i ne nanose tetu osnovicama pokreta, njegovoj udaljenoj teolokoj sutini. Ja sam moda grenik, ali nisam protivnik niti poraena snaga. Briljantni Plamenac je, mada blizu samog vrha, nestao sa scene kao glumac koji se oduzeo pa ne moe ni da hoda ni da govori. Razveden drugi put (ona namirisana lepotica ga je ostavila i preudala se za
234
Vidosav Stevanovi
druga koji se vrtoglavo peo), on se dobrovoljno povukao iz javnosti, otiao u svoju vilu na obali mora i odao se gajenju ptica pevaica. Nisam znao da moj bivi ef ima tu udnu ljubav prema pticama, a nisam ni slutio. Moda je ta nena strana njegove prirode i skrivala stvarne uzroke skretanja, sumnjivu mekotu koja je kad-tad morala da izbije? Kako ovek poput njega sme da ima osobinu koja nije propisana pravilima, koja, recimo, nije nezakonita (jer se doputa vie nego to je praktino) ali koja nije strogo funkcionalna? A deo te njegove tajne prirode bila je Breda, njen ivot s njim i posle njega, protiv koga nita nije preduzeto. Odjednom mi je, definitivno bez aure viih sfera, postala dostupna, svedena u moju ravan. Razotkrivajui nju ili njega (prilikom ove pomisli osetio sam slatku jezu niz kimu) ili oboje, ja se mogu rehabilitovati ili bar pokrenuti proces rehabilitacije. Poeo sam ponovo da je pratim i shvatio da je volim: pogaalo me je sve to je inila. A inila je svata kao putena s lanca ili kao osuenik na smrt koji uri da se nauiva. Njeni ljubavnici su se sve bre menjali i bili su razni, uglavnom birani iz klasa i slojeva protiv kojih smo se nekada zajedno borili. Bradate i boemski nastrojene spodobe koje se ponaaju kao u kapitalizmu, neodgovorno i drutveno nekorisno. Meutim, otkrio sam i neto vie, znaajnije: nisam sam na tekom poslu traenja povratne argumentacije. Bredu (to e rei Plamenca) pratili su jo trojica mojih bivih kolega, penzionisanih usled onih
Carski rez
235
nenadanih tektonskih poremeaja. Kakve su bile njihove namere? Mogli su imati iste misli kao ja, jer mi, odkolovani u istoj koli, mislimo isto. Proizvodi smo istog kalupa, upotrebljivi i zamenljivi. Razlike bi mogle dovesti do trenja i zastoja u radu itave maine, a sve zajedno do haosa i anarhije kao u liberalnoj demokratiji. Otkrio sam ih pre nego to su oni mene, i to nimalo sluajno. Dok ja spavam ili pijem ili sam slep od ljubavi, moj instinkt lovca je budan i na venoj strai. uva me i upozorava, spreava da zakoraim u ambis kao aneo koji mi sedi na ramenu i opominje jedva ujnim glasom. Zazvonila su sva unutranja zvona na uzbunu, zapljusnuo me vetar opasnosti i ja sam ih opazio, svu trojicu opreznih, kako se, pratei jedan drugoga, a svi zajedno Bredu (to jest Plamenca), kreu suprotnom stranom ulice, izigravajui prolaznike. Ako su zaista sluajni, otkud sva trojica na mom putu? Isti smo: oni ne mogu hteti ni eleti neto drugo. A dobro znam ta ja hou i ta elim. Pustio sam ih da idu napred i krenuo za njima, okreui se povremeno i rutinski. Opasno je i ono to oveku stoji iza lea i to ne vidi, moda opasnije od onoga to vidi. Meutim, nisam morao dugo da brinem, nestajali su jedan po jedan. Konkuriui jedan drugome, otimajui se za isto, izbacili su se iz igre. uo sam da su se povukli u svoja sela, vratili se poljoprivredi i sitnosopstvenitvu koje su odavno, kao i ja, prezrivo napustili, bacivi se u vrtlog revolucionarnih promena.
236
Vidosav Stevanovi
Ako izuzmemo prolazne ljubavnike, Breda (jo uvek nesvesna mog postojanja) i ja (napet od upotrebe otrih pia) ostali smo tako rei nasamo, jer je Plamenac bio daleko i bukvalno nevidljiv. Nas dvoje povezanih prolou, muem-efom, ideolokim razlikama i oboje bez budunosti, jer smo zavisili od drugih i ekali kraj. Svake godine, na dan svog penzionisanja, pojavljivao sam se u prostorijama slube (portiri me, zbog neeg, nisu zaboravili i putali su me bez provere) i odgovarajuem efu, svake godine drugom, postavljao isto pitanje: Da li sam potreban, drugovi? I dobijao isti odgovor: Hvala, drug. Kad ustreba, znamo gde emo te nai! Zanemarivi sve druge sluajeve, pratio sam Bredu i posredno se, preko lutajuih kolega, informisao o Plamencu koji je sedeo na obali mora i bavio se pticama pevaicama. Nisam mogao da saznam (niti me je previe zanimalo) da li se bavio i neim drugim, cinkarenjem ratnih drugova ili memoarskim izdajama nae stvarnosti. Postavio sam eku pred Bredinom kuom (u bifeu su me smatrali stalnim gostom i uvali mi sto pored prozora) i ekao da natri. Vreme je prolazilo neprimetno kao uhoda, ulica koju sam posmatrao kroz prozor preobraavala se (posekli su stare kestenove, suzili trotoare, zakrili ih automobilima), osoblje bifea se povremeno smenjivalo, jednom su ak postavili nove stolove i stolice. Uvek me iznenaujui, navraala je i Breda (sve neurednija, bez frizure i minke) da kupi svoje nono pie.
Carski rez
237
Sve sijalice u njenom stanu bile su upaljene do jutra, kao da se tamo neko, usamljen i rastrojenih nerava, boji mraka, i videla se njena senka kako tumara po zidovima kao da neto uzalud trai. Nekoliko puta mi se uinilo da se njenoj pridruuje visoka, zapovednika senka mog biveg efa (moda je tajno doputovao s mora i moli je da mu se vrati) ali niko takav nije izlazio iz kue. Pripisao sam taj utisak uticaju otrih pia ili svojoj usmerenoj mati. Vreme je i dalje prolazilo, zamagljeno otrovnim isparenjima bifea, i ja sam u ogledalu viao sve starijeg Piona: gleda me izbeeno, krvavim oima, i pita ta ekam. Jednom sam ipak (moda zbog puste, sumorne ulice) posluao samog sebe: platio sam ceh, preao prekoputa, popeo se uz zaputene stepenice koje vie niko nije istio (stari predsednik kunog saveta je umro, a novog stanari nikako nisu uspevali da izaberu) i zazvonio. Valjda oekujui nekog drugog, Breda mi je otvorila, iako je bilo kasno: uao sam i odglumio neto ega sam se prvo setio. Nije me prepoznala, nikako nije mogla da shvati ko sam (otvorena flaa vinjaka je ve stajala na stolu), kao to je opisano u napred pomenutoj prii Carski rez, ali mi je dolivala pie i kucala se sa mnom: bojala se da ostane sama. Neu da ponavljam ono to je ve reeno, mada pogreno i sa tendencijama tuim konstruktivnoj umetnosti. Sutradan, leei na uspavanoj Bredi i potpomognut vinjakom, nisam se zaista nieg seao, ni svojih pitanja ni njenih odgovora: Plamenevi gresi, ako ih
238
Vidosav Stevanovi
je bilo, ostali su daleki kao i ranije, a vrata slube nisu se ak ni odkrinula (iako bi ovaj izvetaj, mada pripovedaki napisan, i moda netaan, trebalo da pokae moju privrenost tajnim principima, ako nita drugo, jer malo je sto posto ispravnih i odanih, a sumnjivih je sve vie, mnoe se i ire, infiltriraju svuda, bacaju seme sumnje u svetsku revoluciju ak i u glave poput naih, i stoga predlaem... DOSIJE PLAMENAC-BREDA-PION (izbor priloga) Pismo skojevke Brede (prezime nepoznato) ratnom heroju drugu Plamencu, 25. oktobra 1944. godine Drue Plamenac, Obraamo ti se usred razruene, osiromaene ali netom osloboene zemlje iji narodi i narodnosti jo ratuju, liju krv za bolje sutra i drutvenu pravdu. Znamo da si mnogo zauzet likvidiranjem ostataka okupatorskih bandi i njihovih domaih slugu etnika, nedievaca, ljotievaca i ustaa, ali te, u okviru vaspitno-politikog rada koji nikada ne treba zanemariti, molimo da doe do naeg ogranka, koji je dao svoj prilog ulinim borbama i osloboenju Beograda, i odri nam predavanje na temu Neminovna propast svetskog imperijalizma i moralni lik komuniste u toj borbi sa razumljivim osvrtom na jugoslovenske i srpske prilike. Pobediemo neprijatelja spolja, neemo se obazirati na rtve, ali ga moramo pobediti i unutra, u sebi. Smrt faizmu sloboda narodu!
Carski rez
239
Pismo druga Plamenca njegovoj partijskoj organizaciji 1. maja 1945. godine Drugovi i drugarice, Rat jo traje, faistiki zavojeva i njegove zverske horde se jo krvavo bore sa saveznicima i pobunjenim narodima Evrope, oveanstvo se jo napree da pobedi sile mraka i kontrarevolucije. Meutim, naa pobedonosna armija, predvoena Kapejotom, nastupa lomei otpor protivnika. Sloboda je na pragu, pobeda je izvesna. Vreme je da mislimo i na budunost zemlje. Zbog svega toga, u uslovima ratnog komunizma, molim vas da odobrite moje sklapanje braka sa vama dobro poznatom drugaricom Bredom, nedavno primljenom u redove nae Partije. O njenom poreklu duan sam izvestiti sledee: mada iz sitnoburoaske porodice (koja se, dodue, nije kompromitovala saradnjom sa okupatorima) drugarica Breda se jo u detinjstvu oslobodila predrasuda svoje klase, prila naem pokretu, postala skojevka, sada partijka, mnogo puta dokazala svoju odanost i privrenost (prilaem svedoanstva tri proverena druga), a sa svojim zaostalim roditeljima prekinula svaku vezu. Njena ubeenja su stopostotno marksistiko-lenjinistika primerena ubeenjima supruge Jednog revolucionera. Do poslednjeg daha odana je naim idealima i spremna da zbog njih rtvuje ivot. Izvodi iz tajnog dnevnika Brede Plamenac 1946. i 1947. godine (tani datumi izostavljeni kao nepotrebni)
240
Vidosav Stevanovi
Plamenac je odsutan ve tri nedelje. Kao pravi vojnik revolucije, on je uvek na terenu, koordinira borbu protiv zaostalih kvislinkih bandi. Istovremeno dri mitinge po selima i gradovima. eljna sam ga, imam ljubavne snove i podonjake ujutro... Mama i tata su mi napisali jedno pismo i poslali ga potom, krajnje neoprezno. Pozdravljaju me, ele mi dobro zdravlje, kau da su mi oprostili. Predlau da se vidimo negde, makar na neutralnom terenu. Imam li pravo da tako neto priredim svom velikom muu? Imam utisak da se Plamenevi potinjeni muvaju oko mene i da me neije oi stalno prate. Da li su to moje trule, buroasko-liberalne predrasude ili je istina?... Situacija u zemlji se popravlja, na stan je sve puniji, za svaki prijem dobijam novu haljinu. Dve drugarice mi zduno pomau u odravanju domainstva, donose hranu i pie i sve to nam treba iz diplomatskih magacina. Jedan auto sa oferom uvek mi je na raspolaganju. Plamenac kae da se mi moramo posebno starati o naoj avangardi. Da li je Plamenac tako estit, poten i revoluciji odan ovek kao to se meni predstavlja? Ili je surov, maskiran karijerista koji gazi preko leeva?... Izvodi iz tajnog dnevnika druga Plamenca 1949. godine (tani datumi izostavljeni) B. se udno ponaa, poinjem da je ne shvatam. Traila je da oslobodim mua njene kolske drugarice, taman likvidiranog. Obrazloenje: dobar ovek, zaveden, moe se iskoristiti u novom drutvu kao strunjak. Moram da pojaam ideoloko-politiki rad s njom...
Carski rez
241
B. se i dalje udno ponaa. Sedam dana ne spava sa mnom, ne ugaa mi seksualno. Retko i zvanino razgovara, uvek u prisustvu posluge. Na prijemima ignorie moje drugove. Jednom visokom rukovodiocu rekla je da je prostak i da ga klasna svest nee uiniti pametnijim. ini mi se da pije u mom odsustvu... B. tvrdi da me vie ne voli. tavie, mrzi me. Ne kae zato jer ja to, kao i svaki monstrum ne bih razumeo: umesto srca imam partijsku knjiicu, umesto mozga fraze iz novina i sa sastanaka. Nije me pustila u krevet kada sam se vratio sa kongresa, traila je da platim. Platio sam. Novac je zadovoljno sakrila pod jastuk. Zna li ona koliko revoluciji odanih ena eka na mene?... Jasno je da B. nema drugog mukarca. Moji ljudi su to nepobitno utvrdili. ta je posredi? esto izlazi, uglavnom eta, zagleda malu decu. Trebalo je, dok je bilo vremena, da se borim protiv njenih abortusa, ali ona nee da joj poroaji i trudnoa unite lepotu i liniju. Sada je kasno. Moda bismo mogli usvojiti neko ratno siroe iz proverene porodice... Kontroliem njenu potu. Nita ne nalazim. Jedino sumnjivo: odlazi na grobove oca i majke (to ranije nije radila, ak ni na sahrani nije bila), nosi cvee, plae. Mom oveku, skrivenom u blizini, uinilo se kako se jednom prekrstila, u ta ne verujem. Ateistiko i materijalistiko vaspitanje koje sam primenio nije valjda toliko slabo, a ona sama prezire crkvu, zagrobni ivot, religioznu utehu i sline trice... Pismo nepoznatog oveka (moda J. J.) sa Golog otoka 1949. (ne zna se kako je prokrijumareno)
242
Vidosav Stevanovi
Breda, Visoko si se uzdigla (moda sluajno, moda namerno) pa me se sigurno i ne sea. Odozgo se teko vide ljudi, gore je prazno i nehumano. Ja sam nekada bio mladi koji ti se udvarao, koji je radio sve ta si i ti radila. Odbila si me jo u SKOJ-u jer takve prevaziene sentimentalnosti nisu odgovarale vremenu borbe za bolje sutra i patnjama potlaenih naroda. Meutim, kad te je Plamenac pozvao u krevet, odmah si potrala: revolucionarni zakoni izgleda ne vae za neke revolucionare. Ja sam stegao srce i itavog sebe predano dao naoj stvari, bio sam ubretar i ista revolucije, trudio sam se da te zaboravim. Ali tvoj veliki mu izgleda nije zaboravio mene. Zna li ti koliko je on ljudi smenio, uhapsio i likvidirao da pokae kako je vrst, ispravan i na liniji, da se popne jo jednu stepenicu vie? Unitavao je bolje, pametnije i sposobnije od sebe, okruivao se budalama i podlacima, koristoljupcima spremnim na sve. Sve sam shvatio kad je doao red na mene, ali je bilo kasno. Zloupotrebio me je i bacio na ubre. Osuen sam bez dokaza, isprebijan, poguren kao starac, istim nunike i radim u kamenolomu, pokuavam da preivim. Pitam se kad u postati dounik, izdajnik sebi slinih. Izraavam ti svoj prezir. Ako ivi sa monstrumom, onda si i ti monstrum... Izjava jednog uglednika upuena Plamenevom pretpostavljenom 1949. godine (uva se u arhivi) Na veeri povodom proslave Dana Republike drug Plamenac, malo pripit, ispriao mi je sledee. Revolucija je dugaak, teak i esto prljav posao. Pored javnog i i-
Carski rez
243
stog, ona ima i svoje skriveno lice. Cilj je jasan i on opravdava sva sredstva. U odreenim periodima potrebno je unutranje ienje pokreta koje treba da ukloni slabe, nepouzdane, sentimentalne i intelektualne epe. Pojedinana stradanja, pravedna ili nepravedna, ne znae nita: bitna je borbenost i kretanje napred. Oni koji su nastradali nisu mogli da ne nastradaju. Vlast, ma ija bila, ima svoju neumoljivu logiku koja previa sitnice i moralne obzire. Sve to ini jedna vlast mora biti ispravno, dok naredna vlast ne dokae suprotno... Bredino pismo Plamencu 1950. godine (fotokopirano pre nego to je stiglo u njegove ruke) Plamenac, Ti si skot. Neu da ivim s tobom. Traim razvod odmah i danas. Ako ga dobrovoljno ne da ispriau to znam o tebi. A onda ode tvoja karijera, otpadoe tvoje privilegije. Uzgred, iseli se iz stana koji e ostati meni. Ti e se lako snai. Dok mi ne nae posao, alji mi meseno izdravanje. I gledaj da mi se ne pojavljuje pred oima. Izvetaj o Bredinom kretanju jednog dana 1954. godine P. O. 1 je izala iz svoje kue u 9 i 30. Kretala se levom stranom Prvomajske ulice, skrenula u Bulevar revolucije, dola u Marala Tita. Klimnula je glavom
P. O. u odreenom argonu znai praena osoba (prim. red.)
1
244
Vidosav Stevanovi
prodavcu peenih kukuruza preko puta Savezne skuptine. Razgledala je izloge. U 10 i 15 P. O. je stigla u Knez-Mihailovu i nastavila njome. Nije urila, nije se osvrtala. Izdaleka se javila nekom starijem oveku, oigledno bivem buruju, koji je skinuo eir u znak pozdrava i nazadno se naklonio. Na Kalemegdanu, gde je kasnije stigla, zadrala se 22 minuta. Gledala je preko Save i Dunava i neto oigledno razmiljala. Moda je i ekala nekoga ko nije doao. U kafani Plavi Jadran (nekada Grka kraljica, na ta skreem panju) popila je slau kafu i pojela ratluk koji se daje uz kafu. Kelner tvrdi da ni sa kim nije razgovarala, to je posebno sumnjivo. Pred Domom tampe priao joj je (tano u 12 asova 00) poguren mukarac i ona se kao iznenadila. Da bi sakrila svoje namere poljubila ga je u oba obraza, to je na javnom mestu nedozvoljeno. Iz taktikih razloga kriom sam spreio intervenciju deurnog milicionara. Dotinom mukarcu P. O. dala je izgleda telefon jer je on neto zapisivao u plavo-beli notes kakav se moe kupiti u naim bolje snabdevenim knjiarama. Rastali su se u 12 i 34. Mukarac je otiao u nepoznatom pravcu jer nisam imao zadatak da ga pratim. P. O. se istim putem vratila u svoj stan, primetno uzbuena i rasejana. Ula je unutra tano u 13 asova i 1 minut po srednjoevropskom vremenu. Dalje njene postupke, ma kakvi bili, nisam bio u stanju da pratim jer sam ostao na ulici i zauzeo skrivenu osmatraku poziciju. Do mraka nije bilo nikakvih incidenata osim to je u 6 i 30 upalila svetlo, pre nego to se smrklo. Razlog za to svakako postoji. Oekujem dalja uputstva.
Carski rez
245
Izjava predsednika kunog saveta Bredine zgrade data 1955. godine Drugarica Breda i njen novi ljubavnik, ije ime neu da pominjem, iveli su nevenano naoigled stanara koji su uglavnom organizovani i pokazuju visoku spremnost na saradnju. Starijima se nisu javljali na stepenicama, mladima su davali rav primer seksualne zabludelosti, nesvojstvene naem drutvu. Nou su na radiju putali muziku za igru i time uznemiravali okolinu. Dva-tri puta su pevali neto nerazumljivo ali svakako nimalo konstruktivno. Moje usmene i pismene opomene su ignorisali, odbijali su da dou na zbor stanara i da se izloe drugarskoj kritici. Jednom su se potukli i porazbijali posue, a posle toga su i dalje pokazivali nesamokritinost. Visoko potujui druga Plamenca i njegove zasluge, odluio sam se na ovu intervenciju. Ukoliko zvanini organi nita ne preduzmu da uklone to ruglo, stanari nae zgrade e sami krenuti u akciju. Beleka nepoznatog autora (moda samog J. J.) napisana 1958. godine Breda se boji starosti, strepi da e izgubiti lepotu. Taj strah poveava njenu ulnost i njenu sve luu sklonost da trai romantinog, idealnog ljubavnika. Poto je svaki razoara, ona odbacuje svakog poto ga iscedi. Nesrena je, usamljena (i pored mnotva ljudi i ena s kojima se via uzgredno), gorka i pesimistina. O naem drutvu misli ravo, kae da je izbliza videla genitalije vlasti, da je ostala bez iluzija: ali za svojom proerdanom mladou.
246
Vidosav Stevanovi
Druga P. mrzi iskonski, mrnjom uvreene enke, ali ne moe bez njega. Pije sama, iza zatvorenih vrata, slua muziku, igra i plae. Nekoliko puta je ostajala bez posla ali novca uglavnom ima, ne znam iz kojih izvora. Meutim, jo uvek se stara o svom izgledu i oblaenju, ujutro se tuira hladnom vodom, trlja se kremama, ide na masae, poseuje kozmetiarke i frizerke, sate gubi kod krojaice... Bredino pismo upueno nepoznatom ljubavniku 1961. godine, verovatno nikad nije poslato, naeno u njenoj fijoci Mili, ekam te. Zato ne dolazi? Oslukujem svaki korak na stepenitu, strepim od svakog uzdizanja i sputanja lifta. Molim te da doe. Obeavam ti da u se promeniti, da te neu muiti ljubomorom i sumnjama: biu vesela, nasmejana i tebi predana. Dau ti sve to imam. Ako ne doe, mrzeu te. Proklinjau te svakog trenutka. Praviu ti scene, preiu tvoju enidbu. Svetiu ti se dok god diem... Izjava jednog venog studenta iz 1964. godine Traei stan, javio sam se na oglas u Veernjim novostima. Tako sam upoznao Bredu. Soba mi se dopala, mada nije bila uredna: svetla, jeftina i u samom centru. Gazdarica je pomatora i udna osoba koja oigledno rauna s mlaima. Nije pravila pitanje oko plaanja, upotrebe kupatila, kuhinje i telefona, ak mi je ponudila pisai sto u jednoj omanjoj, praznoj sobi. Taj sto je, kao i sav name-
Carski rez
247
taj, skup i predratni. Ja kui dolazim kasno, esto pred zoru, jer ivim ivot svoj. Breda je uvek bila budna i doekivala me je u raskopanoj kunoj haljini, bez ieg ispod. Jedne noi smo popili neto vinjaka i nali se u njenom krevetu, pravom jebodromu. To nije ena, ve vulkan. Uarena strast i histerija, ljubavne rei i skaredno ponaanje, stidljivost koja brzo prerasta u bestidnost. Nema mesta u njenom stanu na kom je nisam tucao. Odselio sam se kad vie nisam mogao da izdrim, zbrisao sam dok je ona spavala. Nisam primetio nita sumnjivo osim to mi je jednom pretila nekim tipom na poloaju. Taj e me srediti, ako ne budem posluan. Ne znam kako se taj dasa zove, javiu ako saznam. Moj naslednik, takoe student, proao je isto kao i ja... Odlomci iz Pionovih dosjea koji su naknadno naeni u njegovom stanu Pravilo prvo: svi su naelno sumnjivi. Pravilo drugo: uzmite bilo koga, taj je u stvari krivac. Pravilo tree: krivcu se lako nae neto konkretno, samo ako se trai. Pravilo etvrto pokazuje ispravnost pravila jedan... Drug P. je neprikosnoven. Da se na funkciji druga P. nae drug X. on bi takoe bio neprikosnoven. Time ne izraavam sumnju u druga P. ni u druga X: da nisu neprikosnoveni, ne bi bili na tim funkcijama... Drugarica B. P. mada vie nije u zvaninom odnosu ne bi smela da bude sumnjiva zbog veze sa drugom P. Jer ako je ona sumnjiva onda je i drug P..... to je nemogue. istota druga P. brani drugaricu B. P. od svega, a i mene takoe...
248
Vidosav Stevanovi
Moje kolege misle to i ja. Ako ne misle to i ja, onda misle pogreno: svi treba da ponavljamo misli druga P. ili druga koji je za to nadlean. Nadlean je samo onaj koji ima poverenje vie sfere. Ponavljajui njegove rei, mi stiemo poverenje iste sfere. Sumnjajui, mi gubimo sve... Borac nema nita osim cilja kojem stremi, koji je unapred zadat i jasan. Neki borci imaju vie nego drugi zbog potreba borbe. Oni koji imaju najvie znai da se najvie i bore. Imati na taj nain znai nemati, jer sve nae pripada narodu... Spoljanji neprijatelj je opasan, mraan i zao, ali se vidi i o njemu se sve zna. Unutranji neprijatelj je opasniji, mraniji, destruktivniji, jer se krije, pretvara i kamuflira, jer razara iznutra, jer esto ni sam ne zna da je neprijatelj. Sa spoljanjim se moe sklopiti privremeni pakt. Unutranjeg treba unititi. Seksualne perverzije su poetak anarhije. Erotomani su kontrarevolucionari. Narodu u najgorem sluaju treba dozvoliti tek ovlanu upotrebu skarednih rei ali ne na javnim mestima. Zbog ega? Zbog toga to su javna mesta poligoni ideolokih iskaza... Ko je u slubi, taj je u pravu. Ko nije u slubi, taj nije u pravu. Da je u pravu, bio bi u slubi. Penzioneri takoe nisu u slubi jer potencijalno imaju krivo. Svaki odlazak znai neku greku, veu ili manju, sluajnu ili namernu. Povratak je stoga nemogu, jer greni ne smeju biti u slubi. Mene penzioniu. Znai, negde sam pogreio. Ja sam ne znam gde sam pogreio. Krivica je, dakle, iskljuivo do mene. Ako pitam, iskazau, jo i sumnju. Onda u imati
Carski rez
249
jo jednu greku, teu nego prethodnu jer je u povratku... Koncentrisati se, raditi, ponovo zasluiti poverenje, ponaati se koraginovski... Plameneva beleka, jedna od retkih koja se mogla nai u njegovoj vili na moru Ptice se dele na pevaice i nepevaice. Nepevaice me ne zanimaju, kao to me nisu zanimale ni u slubi. Pevaice su, meutim, najlepi, najlirskiji deo sveta. Poetski duh prirode progovara kroz njih, kao i njena neverovatna raznovrsnost: ima ih na stotine i hiljade vrsta. Jednolinost ljudskog roda (koji se deli na hulje i slabie) ne odnosi se na njih, koje se rasipniki preobraavaju. Njihovi glasovi su isti, bezazleni, radosni i opojni, vedri kao jutro, bistri kao detinja suza, potpuno nezlobivi i kao da nisu od ovoga sveta, kao da su zrake nekog drugog, lepeg sunca. ujem ih u snu, ujem ih na javi, okruen sam njima neprekidno i, poto mi niko ne dolazi osim ene koja isti i kuva mi, usamljene udovice-metanke, razgovaram s njima, priam im ono to ljudima nikada nisam: Bredin i moj ivot, incidente u slubi, napredovanja i pad. Opisujem svoje rtve koje mi ne daju da spavam. Smem li ja tako da odajem tajne, slubene tajne? Zar moje utanje nije bilo traeno prilikom penzionisanja: utanje ili neka brza, neumitna bolest? Meutim, ptice pevaice nita nee razumeti, ljudsko zlo e ih mimoii, ue samo muziku rei i pretvorie je u glasove pune cvrkuta, mirisa mora, plamenog sunca i usijanog kamenjara, u zaneseni pean radosti koji se razlee pod belim nebom sredozemnim...
250
Vidosav Stevanovi
Odlomci iz Bredinog dnevnika, voenog poslednjih godina ivota i mestimino redigovanog Sumrak je najgori trenutak. Dan umire, no preti, nesanica se pribliava. ini mi se kao da i ja umirem: krv ne struji, udovi se koe, svest je prazna ali ugroena haosom. Strah, strah, svuda strah. U tom prelomnom trenutku pijem svoje prvo pie, kajui se... ivela sam sa monstrumom? Da li sam i ja monstrum? On nije shvatio ta je, nije video svoje zlo, nije razumeo ta radi drugima, mada je inteligentan. Ja sam razumela. Da li u se otkupiti negujui njegove rtve, vidajui im unutranje rane?... Ko su ti mukarci koji neprekidno prolaze kroz moj ivot? Ne pamtim njihova imena, zaboravljam lica. U svakom traim duu, a nalazim zver koja grebe iz straha i oajanja. Uplaeni su i kriju se, bee bez obzira. I sve ree doivljavam orgazam... Ono to ja znam o P. i njemu slinim, drugi moda ne znaju. Otimaine, lane prijave, hapenja bez povoda, muenja, preotimanje ena, ucene. Sve to treba rei svetu pre nego to nestanem. Ali, ako kaem, nestau odmah... Ubeena sam da imam rak. Oseam kako ivot i snaga polako ile iz mene. Neu da idem lekaru, neu da se leim, hou svoju sopstvenu smrt. Moju linu i neponovljivu. Kad bi bar neki ludak hteo da me ubije, da uradi to umesto mene... Zapisnik broj 13979/70 koji je napravljen nekoliko sati posle Bredine nagle smrti (u prisustvu dva svedoka iz kue)
Carski rez
251
Susedi B. P. primetili su otvorena vrata stana, zavirili i otkrili le. B. P. je leala u svom krevetu, na leima, polugola i uguena. Vaginalna pretraga pokazala je da je pre smrti imala snoaj. U krevetu se takoe video trag nekog mukog tela. Na podu je stajala prazna flaa vinjaka. Nigde nije bilo tragova borbe. Telefonska slualica je ostala poloena pored aparata. Tragovi prstiju svud unaokolo pripadaju dvojici mukaraca. Prisutni lekar je izjavio da e svoju konstataciju napraviti naknadno. Svedoci (stanari zgrade) kau da se u stanu B. P. skupljao svakojaki svet da su dolazili ak i Crnci i Arapi, da prethodne noi nisu primetili nita neobino. Zapazili su da je svetlo ugaeno, mada ga B. P. nikada, ni danju ni nou, nije gasila, jer je ivela iza sputenih zavesa i zatvorenih prozora... Deo zapisnika broj 13980/70 sa sasluanja izvesnog penzionera, koji je bio poznat pod nadimkom Pion Kada je ispitanik bio upitan da kae ta zna o poslednjem danu i smrti B. P., odbio je da ita kae vadei se na pijanstvo i poremeeno pamenje. Kad je bio ozbiljnije upitan, odgovorio je sledee: Drugaricu B. P. ostavio sam u snu, a prethodno sam s njom imao odnos. Nije pokazivala nikakve znake bolesti ili zdravstvene krize. Naprotiv, spavala je zdravo i relaksirano. Verovatno sam zaboravio da spustim telefonsku slualicu poto sam se javljao (uzalud) drugu P. na moru i nisam ga dobio. Takoe, verovatno sam, urei u bife, zaboravio vrata. Na stepenicama nije bilo nikoga, a na ulici je bilo puno sveta. Sedei pored prozora u bifeu, za svojim stolom, primetio sam kako iz kue preko puta izlazi visok, povijen ovek
252
Vidosav Stevanovi
u mantilu i eiru, koji kragnom zaklanja lice. Po svemu sudei, bio je to moj bivi ef, drug P. Niko me ne moe ubediti da pored njega ivog i slobodnog ja mogu biti krivac.
POPODNE SA ZEMLJAKOM
Prolee i sunce. Stazama tamajdanskog parka vrve etai, kao na razglednici. Mamice guraju nakiena kolica, starci se preganjaju sa unucima ili igraju ah na klupama. Curice koje su prole zime izgubile nevinost pokazuju sveu kou nogu i ruku, blistaju mravim ramenima. Zvidei prigueno, mali voz ide ukrug. Vitlaju vrteke, sudaraju se automobilii na autodromu. Sve je isto kao i prole godine. I ja sedim na istom mestu, pred Poslednjom ansom: utrnulih udova, zgrene utrobe koju su spalili alkohol i nikotin. Glava mi puca od nesanice, svetlosti i nesnosnog kovitlaca boja, pa mirkam, eznem za snom i nita ne vidim jasno i kako treba. Crkva Svetog Marka leluja kao na izguvanoj slici, Madera runo tri i upire kao prst u oko, tramvaji brencaju kao da mi prolaze kroz potiljak. Trenutak je za prvo ili poslednje pie. Naspram mene, za istim stolom, ugodno zavaljen i razbakaren, sa cigaretom meu poutelim prstima, sedi ovek s kojim me je neko nekada upoznao ne znam kada i gde. Tamnoput je kao da dolazi s mora ili sa skijanja, prosed kao intelektua-
254
Vidosav Stevanovi
lac, ilav kao sportista, krupnih ruku i svetlucavih oiju desnim mirka kao da niani preko naperene muice na puci. Odelo mu je svetlo i moderno, kupljeno u inostranstvu, koulja ispeglana i ista, mana vezana u dvostruki vor i diskretna, a pridrava je blistava igla s kamenom. A moj konfekcijski sako je izguvan i zaudara od vlaenja kojekuda: krijem prljave nokte i cigaretu drim u pesnici. Samozaljubljen je, siguran i sklon sebi. On se, kako kae jedan veliki pisac (ja mislim pomou tuih reenica i uvek citiram), dobro osea u svojoj koi. Njegov promukli, zapovedniki glas, smiren u svojoj snazi, nije napadan takav glas, praen odmerenom gestikulacijom snanih ruku, podrazumeva tuu panju. On mea dijalekte, brka padee, politiki jezik preseca slengom, sve zainjava psovkama, uzvicima i potapalicama, ali mu ja, protivno svom obiaju, u sebi ne ispravljam gramatiku, primam ga kao neto stvarno, snano i nepromenljivo, neto starije i tee od pravopisa i stila. Znajui ko je bio (moda jo uvek ima tajnu mo), oseam strah pred njim, hladan znoj du kime, jeenje dlaica, pritisak na beiku. Piao bih, ali ne smem da ustanem, ne usuujem se da ga prekinem. Zamiljam pacijenta pred operacionom salom dok u hodniku eka da operator popui cigaretu: taj zna koliko jedan dim dugo traje i kako vreme ipak leti. Glas moga suseda je skalpel koji mi lagano, bez anestezije, otvara lobanju i see mozak. On govori, ja sluam i utim. Pet minuta ili sat ili mnogo due povezani smo njegovom priom.
Carski rez
255
Moja rakija stoji nepopijena, a njegov konjak, ini se, povremeno se obnavlja. Znai, zemljak, ti si neki vajni pisac. Pie knjige. I neko ih, izgleda, ipak objavljuje. U redu. A da li ih neko ita? Zna li takvu budalu? Pokai mi ga ako sluajno naie, voljan sam da mu platim pie. Svim tvojim sabranim itaocima plaam pie, siguran sam da se neu previe istroiti. Kao to vidi i uje, ja ne cenim pisce. emu oni zapravo slue? Ko je od njih video korist? Knjige me uspavljuju pa ih ponekad koristim umesto pilula. I ne drim ih u kui da mi ne skupljaju prainu. A pisci su mahom pederi, kukumavke, disidenti i prodane due. Ali tebi u da preem preko toga zato to sija sunce, zato to su se devojice opet razgolitile, zato to nemam danas s kim da pijuckam. A i zato to smo, na alost, zemljaci, vree istog tla. Na kraj je uven, raa prave ljude: vrste, otvrdle od muke, hrabre po tradiciji, otporne na ivot i kojetarije, kadre stii i utei, radnike koji glavu ne diu s posla, lukavce i prefakute. Raa, mali moj, hajduke, binjedije, zaverenike, revolucionare, tuaroe, jebae snane kao zemlja. Takvi smo u narodnim pesmama i u predanjima, takvi smo pred drugima. Otkud ti da se izmetne izmeu tolikih? Koja li je kukavica podmetnula tvoje jaje? uti, znam: ima slabe nerve jer pamti nesreno detinjstvo, plai se mukih mukaraca poput mene, nema pojma o politici, sport te ne zanima zbog karakuljivosti, pozajmljuje lovu okolo umesto da je
256
Vidosav Stevanovi
zaradi, niko te ne potuje jer se ne potuje. I to je najgore: drka umesto da sobaljuje enske. Neto bolje nisi ni zasluio, a gore te ionako eka. Zato mrzim pisce? Ne mrzim, mali moj, nego prezirem. Ispriau ti neto iz sopstvene biografije, iz vremena kad sam bio neko, kad su glave letele a da ne pomerim ni mali prst. Jesu li zaista letele? Naravno, pljutale su kao jesenje lie kad vetar dune. Pretpostavlja gde sam nekada radio, toliko pameti ak i ti ima. A radio sam svojski, trudio se, borio i ginuo, izlagao se gde je trebalo i bukvalno nosio glavu u torbi. Mladost, viak energije, nekoliko ideala, mo nad ljudskim sudbinama i nejasna svest o istorijskoj neminovnosti. Neprijatelji raznih boja behu odasvud i mi smo ih tukli netedimice, da oni ne tuku nas. I ginulo se na obe strane. Znali smo: ili mi ili oni. Ostalo se nametalo samo od sebe. Vlast tek osvojena i rovita, privreda razorena, opta nematina, nemilosrdno okruenje, nedostatak sredstava, elementarne nesree, diletantizam, ideoloki pritisci i gola mladalaka volja nasuprot svemu tome. Opstajali smo jer smo znali cilj, jer smo bili ilavi, jer smo samo tako mogli. Da smo popustili, odavno nas ne bi bilo i ti bi sada ispijao svoju rakiju u jednom drukijem, mrtvom, sasvim zatvorenom svetu onakvom kakav je sada u tvojoj glavi. No da preemo na stvar, uz konjak koji osveava. Grupica maminih i tatinih sinova (njih desetdvadeset, a moda i koji vie) iz dokonosti odluila da na presto vrati svog sublesastog kralja to se znali smo to preko naih ljudi tamo opijao po mon-
Carski rez
257
denskim centrima, tukao sa enom, onom trkljastom i picastom Grkinjom, i ve malne prosjaio, a kapitalistike se novine koristile njime za skandalozne hronike. Em je na samom poetku rata klisnuo iz zemlje, em je tada inio sve da se u nju ne vrati: ponaao se upravo onako kako je nama odgovaralo. Uhvatili smo mu (i ja sam uestvovao u tome) i obesili glavnokomandujueg, onu matoru i nervoznu pijanicu, a sledbenike sabili u mije rupe, razorili klasu na koju se takvi obino oslanjaju. Kako su ti momci mislili da izvedu svoj ludaki podvig? Smiljenim terorizmom, sabotaama, destrukcijom naeg morala, ekonomskim pritiskom, upadom tuinskih vojski, graanskim ratom? Ne, niim od toga. Oni su taj svoj cilj hteli (mada su matali i o svemu pomenutom) da postignu proglasima, projektima budueg prosveenog apsolutizma, diskusijama oko tipa demokratije (vedski ili engleski model) i tajnim kruocima po praznim stanovima svojih tata, mama i roaka. Osnovali su tajnu organizaciju zvunog imena, doneli su prekrasno pisan i naisto umobolan statut, izglasali lozinke, ifre i nain rada. lanstvo su ograniili na uzan krug svojih: promaene studente, besposlene ljubavnike, kafanske i slavske oratore, rezerviste i one koji nisu znali ta e sa sobom usred osirotele zemlje, napregnute od entuzijazma. Simpatizere nisu primali ni traili. Dalje od toga (utvrdilo se kasnije) nisu ili, izbegavali su sve konkretno i fiziki opasno. Roeni teoretiari i diskutanti, navodna intelektualna i dru-
258
Vidosav Stevanovi
tvena elita, gadili su se svake akcije. Govorili su i govorili u najuem krugu, sakupljeni oko okruglog stola kao kakvi zaboravljeni spiritisti koji prizivaju duhove iz daleke prolosti i ljute se to se niko ne odaziva, a uzgred kukaju nad istorijskim prokletstvom svoga naroda. Oruja (osim dva-tri trofejna pitolja) nisu imali, o konspiraciji nisu nita znali niti su pokuavali da naue. Njihovo je bilo da trtljaju a ostalo je trebalo da obavi neko drugi. Amateri, mali moj, doivotna trabunjala i krabala. Kad smo mi bili ilegalci, borci protiv njihovih oeva, nismo se alili. Bili smo lanovi, verni do smrti, dobro organizovane podzemne vojske, koja nije pratala izdaju pa ak ni sumnju, ustremljene na jedan jedini cilj, svesne svih dnevnih sredstava pomou kojih treba naterati budunost da igra uz nau kakofoninu svirku. A oni su, prezirui prljavtinu borbe, hteli da budu simboli. Neko nam je ubrzo dojavio: ko, gde, ta, kako i zato. Neka svaka budua policija rauna s naim tasterskim mentalitetom i nee pogreiti. Prijava, dostava, podmetanje to su nae mentalne oznake, izrazitije od svih drugih osobina. Nae, tako rei, bioloke karakteristike. Znam to dobro, devet desetina mojih slubenih uspeha poivalo je na tom znanju. Moji naslednici su poeli od toga i to upravo u mom sluaju. Moj tadanji pretpostavljeni (ovek oiju utih kao u kurjaka, ve u mladosti legenda, to e rei strah i trepet) pozvao me je k sebi, rekao ta je trebalo i odredio zadatak. Nisam postavljao pitanja, ni-
Carski rez
259
sam protivureio: poslunost je kod nas imala gotovo religioznu boju, a ja sam polovinu svoje hrabrosti crpio iz istote i snage naredbe. Da sam ikada posumnjao, posrnuo bih pod teinom svoje odano-izvrne savesti i prijavio se. Ali nisam niti u dok me pamet slui. Sumnju i nevericu ostavljam vama, promaenim piscima, kao venerinu bolest staninoj kurvi. Sazvao sam svoje odeljenje i odredio grupu za akciju: proverene i vrste momke, sposobne da stave glave u zverske eljusti i da kroz vatru vremena prou neoprljeni. Mnogi uspesi su ve bili za nama, a mnogi su nas tek ekali. Objasnio sam im cilj, strategiju i taktiku, metode kojima emo se sluiti, pojedinosti koje nisu za svaije ui, pa ni za tvoje danas. I onda smo, snabdeveni svim to je trebalo, krenuli na posao, obueni kao prestoniki alabajzeri koji ive izmeu trafte, ureva i barova, ravnodunih ali iznutra napetih lica, stiskajui revolvere ispod pazuha. Svake noi sam podnosio usmeni izvetaj pretpostavljenom koji je u to vreme jo uvek cenio re i pogled, deifrovao graku znoja na elu, tumaio podrhtavanje prstiju i lagano dizanje glasa. Tek neto kasnije uhvatilo ga je ono ludilo arhiviranja, katalogiziranja i prenatrpavanja dosijea koje nam je svima polomilo kime, mislim one slubene. Mesec-dva smo, nevidljivi, neujni kao senke, kreui se poput maaka ili izigravajui sluajne prolaznike, prodavce lozova, piljare, ljubavnike (za tu taku smo teko nalazili glumce), pratili one ble-
260
Vidosav Stevanovi
dunjave bednike koji su se, savreno neoprezni, sastajali u jednom jedinom stanu, negde na starom Dorolu. Razume se da znam, mali moj, koji je to stan, danas ivim u njemu sa familijom, a za komiju imam jednog imunog opozicionarnog pisca koji, izgleda, za tebe nije nikada uo. Po nareenju pretpostavljenog nismo stupali u akciju. ekali smo da nai mievi, ve toliko saterani u miolovku, pokau karte, otkriju namere, veze, inspiratore i finansijere, kanale za dostavu oruja i materijala, ifre, jatake i organizacione centre u inostranstvu. Jer, pretpostavljeni je imao jednu dalekosenu i sveobuhvatnu misao. Sve neprijateljsko dolazi odnekud spolja i odmah stupa u savez sa neprijateljskim iznutra. Misao je, znai, vazda napolju, a medijum, potpuno bezvoljan i posluan, iznutra, pod naom apom treba nai tu vezu, identifikovati je i prekinuti. Ono to ostane samo je tehnika strana problema, samo izvrno-kazneni deo. I pored sveg truda i portvovanja (svaki od nas je bio spreman da pogine na mig pretpostavljenog), nita konkretno nismo otkrili. Oni buroaski momci su se svake veeri, osim kad su imali prea posla, podigavi kragne na skupim i ve pomalo otrcanim predratnim mantilima i osvrui se kao plaljive enske to su zakasnile kui, sastajali u onom prostranom, tada polupraznom stanu, diskutovali uz aj i poneku domau rakiju, mlatarali rukama, puili, citirali klasike, ispisivali nekakve programe i cepali ih. Valjda nisu mogli da se pogode oko sastava budue vlade, a nie stvari ih nisu zanimale.
Carski rez
261
Svakog asa su izbijale svae, burne rasprave, zaklinjanja, a odmah potom pomirenja i smrtne izjave odanosti i ljubavi. Cepali su se na frakcije, potfrakcije i grupe, i ponovo se spajali. Dokaz kome narodu pripadaju, i za ija se prava sedei bore, bila je ta atavistika prevrtljivost koja je nas, grube idealiste praktinoga kova, naterala da pribeite potraimo u bezlinom internacionalizmu svoga pokreta. Razilazili su se u zoru ili ak posle svitanja, esto posle jutarnjih fabrikih sirena, bledi i podignutih kragni kao u amerikim gangsterskim filmovima: neki peice, a neki taksijima kojima su, razume se, ofirali moji momci. Zavideli smo im i mrzeli ih: oni su spavali do podne, poneki i do mraka, kao prava tajna grupa, a mi smo angaovani i na dnevnim poslovima, padali na nos od nesna i napora, unjanja ulicama, dredanja u promajnim haustorima i jesenje koave. Sreom, nae su drugarice, i same borci, razumele naa neprekidna odsustvovanja od kua: to su nam prebacivale tek prilikom kasnijih razvoda. Zabrinuo sam se zbog uspeha akcije i zbog sebe. Pretpostavljeni nije opratao neuspehe: kanjavao je, smenjivao, slao na nie zadatke. A ko jednom poe nizbrdo, taj polako klizi do ponora. Ovi graanski momci su (mislio sam u sebi) verovatno izuzetno veti ili se odlino prikrivaju iza bezazlenosti ili su neto nanjuili pa izigravaju nevinaca. Ili primenjuju neki nov, nama nepoznat stil: zbunjuju nas oiglednim, kamufliraju se iza grube otvorenosti. Neprijatelj je, upozoravali su nas na kursevima, uvek budan. On nikada ne drema i ne miruje, eka i
262
Vidosav Stevanovi
koristi nae slabosti, na umor, dekoncentraciju, sentimentalizam. Neprijatelj je moan, naroito kad je slab, i dela najvie kad je prividno mirno, kad ga kobajagi nema. Neto se mora preduzimati protiv njega u svakom trenutku, dejstvovati usred tiine i opinjavajuih privida. I dejstvovao sam. Jedva nekako, posle napornih vebi, iitavanja dosadnih knjiga i uenja napamet kilometarskih fraza, ubacili smo jednog naeg (prefakutu koji je trebalo da ode u glumce) u njihove redove. Pratili smo ih rutinski i ekali. Na ovek je, i sam zbunjen, donosio zbunjujue izvetaje: nita ne preduzimaju, trtljaju do zore, nadmeu se u govornitvu, besomuno citiraju na stranim jezicima, fraziraju do besvesti. Raspravljaju koliko anela moe da stane na vrh igle. Prosto-naprosto seruckaju. Nemaju oruja ili ga bar on nije video. Ni sa kim nisu povezani. Nemaju para niti umeju da ih nau. Povukli smo naeg prefakutu (sposobni su uvek opasniji od nesposobnih), stavili ga pod prismotru (moda se dao indoktrinirati ili potplatiti) i ubacili jednog prevejanog lisca sa oima kao na zejtinu koji bi, zbog vernosti meni lino, roenu majku izdao: nekada sam ga spasao od streljakog voda i dao mu ansu. Taj je desetak dana utao, a onda se oglasio istom priom. Nita, grupa brbljivih budala, zablesavelih od knjiga. Po njegovoj oceni: bezopasni u smislu akcije ali izrazito idejno tetni. To to priaju dopada se jednom soju ljudi i mladima, lepo je i zavodljivo, toliko besmisleno da moe postati prevratniko i razorno, pogubno po na rani pragmati-
Carski rez
263
zam koji lomi koske prolosti i surovo menja lice stvarnosti. Ima li ita gluplje od onog ljubi blinjega svoga kao samoga sebe? Ima li ieg besmislenijeg? Nema. Ali je gotovo polovina oveanstva vekovima ginula i krvila se oko te bedastoe. I opet e oko neke sline. Odluio je na pretpostavljeni ili neki njegov daleki pretpostavljeni. Stvar smo presekli kao noem. Rasporedili smo se po starom Dorolu, blokirali nekoliko ulica, opkolili tu starinsku kuu, zauzeli poloaje na stepenitu i tavanu. Na moj znak upali smo usred debate i pohvatali ih kao zeeve, tako rei na legalu. Jo pamtim ta zapanjena lica koja su nas gledala kao vanzemaljce. Niko se nije branio, niko nije davao otpor. Prepustili su nam se kao napastvovane devojice. Dvojica-trojica su ak i protestovali. Stan je, kobajagi, nepovrediv. To pitanje nepovredivosti reili smo amarima i sproveli ih u zatvor. Ako smatraju da nismo u pravu, neka se ale gradskom vodovodu. Neka pozovu u pomo boleivu zapadnu tampu. I u zatvoru smo jo jednom ponovili istu argumentaciju. Po naredbi pretpostavljenog, sami smo ih ispitivali radi celovitosti utiska. Imali smo prakse, elje i energije, poznavali smo metode i pristupe, snalazili se u raznim zamrenostima (do tada, dodue), ali smo naili na bezvredan materijal. Rezultate moe pretpostaviti, golo sranje do sranja. I sam slabi do slabia. Da bi ispitiva neto postigao, ispitanik mo-
264
Vidosav Stevanovi
ra da prui umeren otpor. Ne treba da popusti ni prerano ni prekasno. Inae ispitiva pipa po mraku i nema gde da udari. Meutim, ti su dobro vaspitani i utivi momci, prekinuti usred akademske diskusije, nastavili svoje raspre i dispute pred nama, koristei se nama kao sluaocima. Ceptali su od straha i priali, priali, ak i ne ekajui pitanje, odgovarajui na neto to nama nikada ne bi palo na pamet. Priznali su sve to je trebalo da priznaju, pa i mnogo preko toga. Prokazali su statute, peate, znake i ifre organizacije, otkrili njeno tajno ime, podastrli nam projekte budueg ureenja, sastav vlade i svih upravnih tela, listu eventualnih istomiljenika, ve pripremljene intervjue, proglase i govore. Razgolitili su se skroz-naskroz kao dobrovoljne striptizete sa udnim namerama. Predali su nam se u ruke kao da smo im staratelji, prijatelji koji ne znaju ta bi bez njih ili potencijalni preobraenici. Nije bilo potrebno da izigravamo grubijane, da aketamo, ak ni da viemo: utrkivali su se ko e vie da kae. Optuivali su se meusobno kao zavaene enske iz istog brid kluba. Svaki od njih je bar jednom (prema tuim priznanjima) ispao inspirator i voa, tvorac itave zamisli i mogui egzekutor. Bila je to, po njihovom, organizacija bez redova i potinjenih: sve sam komandni kadar i pretpostavljeni. Jedino to su se naizmenino smenjivali u vostvu. Doli smo u gadnu situaciju. Zatrpalo nas je obilje fantastinog materijala, arenog kao u ludakovoj glavi, zgodnog za kakvu perverznu knjigu ali sa-
Carski rez
265
svim nepodesnog za istragu, donoenje zakljuaka, stvaranje optunice i sud. Nema namere, zloina, prestupa ili veleizdaje koju oni nisu priznali od uporne masturbacije do nameravanog trovanja sve kolske dece. I neprekidno su dodavali jo, izmiljali kao da su na skupu pisaca za decu i nedorasle, a mi utivi sluaoci koji tapu mekim dlanovima i putaju blage mirise zadovoljstva. S intelektualcima je muka i kad hoe i kad nee da sarauju. Kad nee, teraju te na grubost i otre postupke, pa onda dokoni svet die graju i pominje slobodu hiljadu puta u minuti. Kad hoe, preteraju u svojoj neuravnoteenoj revnosti, natruaju pet puta vie nego to se od njih trai, posvaaju se oko prvenstva i zasluga i naprave paariz od subordinacije. Ta bratija ba nema oseanja mere. ini se, mali moj, da sam pourio pred rudu. Tako rei sam promaio temu. Nisu bitni oni niti taj konkretan sluaj. Tih prelomnih godina dogaalo se svata neobino, na glavu okrenuto i suludo: vreme je bilo rastresito i nabijeno mogunostima. Takoe nije bitno ta se kasnije s njima dogaalo: sve to ima svoju uzrono-posledinu logiku. Bitan je, meutim, jedan poseban sluaj: moj i lirskog pesnika, jednog iz te grupe seratora. im smo poeli da ih pratimo, ja sam, po svom starom obiaju, izdvojio jednog od njih, nanianio ga i fiksirao. Ovaj moe biti glavni ili je meu glavnima, zakljuio sam. Na osnovu ega? Ne namee se, pokuava da se dri po strani, ali se sve nekako okree oko njega. Nikada nije sam, dolazi u drutvu,
266
Vidosav Stevanovi
odlazi isto tako, i to uvek taksijem. Dri uvodna i zakljuna izlaganja, najee uspeva da nametne svoje miljenje, ne uestvuje u otrim prepirkama i zaobilazi kakljive teme. itav ga italako-deklamatorski kruok uvaava zbog neeg. Prema taksistima (mojim momcima) nije ni utiv ni neutiv: prosto ih ne primeuje, gleda kroz njih kao kroz vazduh (to e ga kasnije kotati nekoliko ilegalnih ljaga). Rasejan je i zamiljen kao da nikada nije sasvim ovde. I stalno vrti jedan pramen kose oko prsta. Kako je izgledao? Bezvezno, eto tako. Punaak i mek plavuan sa lanenom kosicom (jedino mu je onaj pramen, to ga je vrteo, bio tamniji), sveloruiaste koe kao u odojeta i okrugle vrckaste stranjice. Paljivo gajen i odrastao na beloj kafi i milihbrotu. Kratkovid zbog orenja u knjige ali zbog neeg nije nosio naoare. I besprekorno ist kao da ga je mama tek izvadila iz kade: obavezna bela koulja utirkane kragne i, umesto mane, svilena snobovska marama. Sledei podaci: ne pui zbog plua, ne pije zbog osetljivog zdravlja, zimogroljiv, boji se promaje. S prolea ima polensku kijavicu pa tada ne izlazi iz kue bledocrvenkast nos mu odudara od svetlog tena. Studirao po inostranstvu na raun tate veletrgovca, osloboen vojske, rat proveo u svom radnom kabinetu, nije bio javno organizovan, ima razgranatu prepisku sa sebi slinima po svetu neprekidno odailje i prima pisma. Po enskom pitanju truba: dva puta veren sa istom devojkom i oba puta malne pobegao sa venanja. I tako dalje.
Carski rez
267
Kad smo ono upali u njihov konspirativni stan (ti amateri nisu ak ni strau postavili), namerno sam naleteo pravo na njega, ustolienog u fotelji nasred kruoka. Bio sam ljut kao ris, besan zbog dredanja i neuspeha, pa sam nasrnuo direktno i sumanuto, bez ikakve predostronosti. Da je povukao revolver, izbuio bi me oas posla. Ali nita. Podigao je punake ruice da se brani. Zviznuo sam ga smesta, dva-tri dana mi je ruka posle mirisala na kolonjsku vodu. On je odjednom, kao da nema kostiju, pao na lea, zabatrgao nogama (opazio sam da nosi iste bele arape), nekako se okrenuo na trbuh, poput nespretne bube, i etvoronoke pobegao iza fotelje. Jedva sam ga otud izvukao. Uzaludno sam pokuavao da ga postavim na noge i, na kraju, vie ga odneo nego odvukao do slubenih kola koja su ekala na ulici (jedan kobajagi kamioni za dostavu bakaluka). I, zamisli, tek tada sam u njegovom depu napipao revolver: bio je napunjen i otkoen. Nije ni pokuao da ga upotrebi, nosio ga je valjda iz mode, izigravao naoruanog zaverenika. Potresao sam se i pobesneo. Mogao me je ubiti i nije to uinio. Malne sam mu dugovao jedan ivot i to svoj. Izdevetao sam ga da se sve puilo jo pre nego to smo stigli do nae ustanove gde nas je, mirno odbijajui dimove i zurei ukoenim utim oima, ve ekao pretpostavljeni. Lino sam ga ispitivao, onako modrog i arenog od flastera. I inio sam to objektivno, prema svim profesionalnim pravilima. Proli su me i nezadovoljstvo
268
Vidosav Stevanovi
i bes i mrnja na taj graanski snobizam, ak sam mu bio pomalo i naklonjen kao momak devojci koju je uspeno napastvovao. Meu nama, pruio sam mu ansu da prizna i stekne olakavajue okolnosti. Prvo nije mogao da govori od straha, samo se tresao (kao razgrejane piktije) i znojio, a ruka mu je, mada nagnjeena, neprekidno hvatala i putala onaj tamniji pramen kose: niti je mogao bez njega, niti se usuivao da ga javno, pred mojim oima, upka i uvre. Nisam podizao glas, nisam vikao ni pretio, bio sam aneoski strpljiv: vreme radi za ispitivaa, a protiv ispitanika. Sedeo sam, gledao ga u oi (svetloplave i nekako vodenaste, kao da se tope) i kuckao prstom u sto sa irokom ploom, malo ugnutom na sredini, ivrljanom belekama mojih prethodnika tolika priznanja su pala na nju a, evo, grei se u samom uglu, pod jarkom svetlou reflektora, pripremalo se jo jedno od ko zna kakvog, moda kapitalnog znaaja za nau slubu i mene lino. ekao sam kao to babica eka prve poroajne bolove koji ne dolaze ni pre ni posle ve tano na vreme. N-n-ne-e-ete me tui? najzad je prognjavetao kroz izubijane, natekle usne. Neu, lepi moj. Ali priaj! rekao sam prijateljski i dao znak zapisniarki, tom strpljivom neujnom biu iz prikrajka, koja radi sve to ja kaem i verovatno me kontrolie. Teko je progovorio, nekim tankim, piskavim glasom kao da nema sve glasne ice. A onda se raspriao, malne raseretao. Natruao je neverovatne
Carski rez
269
gluposti, prie bez glave i repa, fantastine istorije, odgovore na nepostavljena pitanja (kao i njegovi partijski drugovi), besmislice, odlomke neega to se ni sa im nije dalo dovesti u vezu, teorijice zbrdazdola, neke kojetarije iz sentimentalnog knjikog raja svoje udobne sobe, sve to nafilovao moralnim propovedima i zakljuio predvianjem budunosti. Zapisniarka sutradan nije mogla sve ni da deifruje, a meni je glava pucala od zvunih, praznih rei koje nikako da se sloe i ljudski urede. Prvi put u ivotu imao sam nesanicu. Pretpostavljenom sam rekao da e sluaj biti dug i teak, zbog sloenosti meunarodne i unutranje situacije. Sebi nita nisam rekao: bio sam zbunjen. Pokuao sam ponovo. Nita. I ponovo. Opet nita, to jest kojeta. Izurlao sam se na njega, gaao ga mastionicom i upaljaem, pa sam se smirio. Shvatio sam da upadam u greku: to vie navaljujem, manje u dobiti. Bio je roena, preispoljna kukavica, najeene koe, ustraen od svakog fizikog dodira, detinje osetljiv, neto kao odran jarac u jelovom granju. Prava enska priroda, spolja bespomona i popustljiva, sva bez odbrane, ali negde duboko, ispod praga svesti i razuma, tvrdokorna i otporna, nadmono bespomona. Ako nasrnem, udariu ni u ta i batrgau se u praznini. Ako se povuem, bie isto. Spasavale su ga slabosti i mane. Morao sam nai taku oslonca negde drugde. Pretnje su, znai, otpadale. Pokuao sam sa nekakvim usiljenim poluprijateljstvom, jednom neraz-
270
Vidosav Stevanovi
vijenom emocijom koja postoji izmeu ispitanika i ispitivaa kao mogunost veze, mada sam se teko snalazio na tom terenu. Iskrenih prijatelja nisam imao ni meu svojim momcima, iako su nas zdruili rat, ranjavanja, glad, bolesti i borba za opstanak: nepisana pravila slube su nas razdvajala. Nastojao sam da se osmehujem, da budem srdaan, otvoren, prisan, da mu izloim situaciju kao drugar drugaru. Recimo, kako bih se ja ponaao da sam na njegovom mestu, kako bih uvao sebe. Nita. Rei koje su glatko tekle sa njegovih ve oporavljenih usana opet nisu kazivale nita, to jest kazivale su previe. A iz onih vodenastih oiju, kad bih uspeo da mu uhvatim pogled, ikljao je kao mutna voda samo goli, fiziki strah ivotinjice saterane u stupicu. Moj pretpostavljeni je, posle ekanja od mesecdva, bivao sve nezadovoljniji. Puio je, utao, tiho lupkao cipelom i paljivo me fiksirao onim okruglim zenicama u utim oima. Posmatrao me je kao potencijalnog ispitanika. On nije priznavao niije neuspehe, osim svojih: svi nai promaaji samo su doprinosili njegovoj ispravnosti. Nae greke su ga inile sve bezgrenijim jer ih je sam otkrivao, raskrinkavao i kanjavao. Budui bez mana, morao ih je traiti u drugima. Bio je, sa svoga gledita, u pravu. Moji izvetaji nisu liili ni na ta konstruktivno. Priznanje do priznanja, krivica do krivice, ali nita konkretno. Nijedno ime, adresa, datum, nikakav spisak saradnika i jataka, nigde prvi uzao razvijene meunarodne mree. U stvari, nigde nita osim brbljanja. Moji izveta-
Carski rez
271
ji su liili na anamnezu zatvorskog psihijatra kojoj je neko pomeao stranice i pasuse, pobrkao redove. Ve sam video sebe rasporeenog na neki ogavan kancelarijski posao u zabaenom hodniku: muve se dave u mastionici, a ja drim spajalice u zubima i sreujem nepotrebna akta. Ako mi se ne desi neto jo gore. A sve to dok momci iz mog odreda jure neprijatelja, bore se, ginu, provode se i ive punim mukim ivotom kao kauboji novoga drutva. Meutim, mali moj, ukazala mi se jedna mogunost, a ja sam uvek umeo da se snaem, iskoristim priliku i provuem se kroz iglene ui. Zato sam danas iv i zdrav i pijem dobar francuski konjak umesto metilalkohol. Preturajui po hartijama svoga ispitanika (najvie mrzim taj deo posla), znojei se od neizvesnosti (ta ako pretpostavljeni sutra zakljui sluaj i mene oceni kratkim, smrtonosnim minusom), najzad sam naao jednu tanku nit, jednu slutnju koja me je, ako budem pronicljiv i uporan, mogla odvesti do cilja. Zamolio sam svoju tadanju drugaricu da me ne eka do daljnjega i proveo itavu no u kancelariji, mozgajui i puei: pepeljara puna opuaka pokazala je sutra zapisniarki moju angaovanost na odbrani zemlje. Meu hartijama onog dokoliara, izdravanog sina i belekara (imao ih je vie nego to je zdravom oveku potrebno) naao sam i jednu svesku obinu, aku, sa linijama, itavu ispunjenu stihovima, ispisanim nekim gnjidiastim rukopisom. On je, zamisli, usred ratnog haosa i zatim posleratne izgrad-
272
Vidosav Stevanovi
nje i obnove, kao da nema preih poslova, pisao pesmice. Kakve? Nerazumljive, bez glave i repa, doslovno modernistike: sve mala slova, nigde take i zapete, rei pomeane kao da ih je smukao u eiru, a naslovi manje-vie na francuskom. Nema za ta da se uhvati. Neto anahronino i nazadno, pogodno za graanski svet koji se pod naim nogama koprcao na umoru, ali jo uvek sposoban da nasrne, nanese zlo ili ubije. Zato pesnici toliko cene te svoje bezvredne, nitavne pesmice koje ne menjaju svet i koje, uostalom, niko i ne ita? Da li ih piu zbog sebe ili zbog drugih, iz dokolice ili nekog potkonog svraba koji kodi svakom drutvu? I kako to (jo uvek ne razumem) da ti slabii, te pijane i zamlaene epe, inae spremni na svaku glupost, odjednom, kad su te rkarije u pitanju, postaju neto sasvim drugo: uporni, nepopustljivi, vrsti poput roenih boraca? Kao da to nisu oni, kao da iz njihove slabosti rastu bolji ljudi, s kojima ne zna kako da izae na kraj? Saekao sam pogodan trenutak kad mu je glava klonula od umora, a jezik, urnisan brbljanjem, odebljao kao u pijanca i uputio dobro naciljan udarac. Tresnuo sam ga njegovim pesmama kao pesnicom, ali uz osmeh. Prebledeo je pa pocrveneo (kao deko koga uhvati u onanisanju), ispravio se, nekako skoncentrisao, gotovo ustao sa stolice. Punane ruke su mu se doslovce skupile u pesnice. I sm sam osetio kako se prema meni iz tog mlohavog oveia koji ni otkoen revolver nije umeo ili nije smeo da upotre-
Carski rez
273
bi prvi put posle hapenja die nekakav neodreen ali vrst otpor i samo trai povod da se rasplamsa. U oima mu se i dalje video strah ja sam strunjak da ga prepoznam ali nekako drukiji, da kaem kvalitetniji, manje podloan meni: jedno poluoseanje koje se, isputeno iz ruku, moglo preobraziti u svata, u insubordinaciju i negaciju. Shvatio sam: to treba skriti, inae je zlo. Poeo sam izdaleka, vie da dobijem na vremenu nego sa jasnom namerom. Otkad pie pesmice? Ne seam se. Otkad znam za sebe piem pesme. Piem ih otkad sam nauio da piem! odgovorio je uznemireno, bodro. Jesi li objavljivao pod okupacijom? Nisam. Ja sam patriota. Volim svoju zemlju i svoj narod. Mrzim okupatore koliko i vi. I ne cenim niije i nikakvo nasilje. O tome emo kasnije, mladiu! rekao sam strievski, mada smo istih godina. Neto drugo me zanima. Bacio sam pogled u ovu tvoju sveicu, nita nisam razumeo. Pomozi mi kao neupuenom. ta znae tvoje pesmice? Pesme nita odreeno ne znae, bar moje! poeo je samouvereno kao uitelj aku, za ta sam mu odmah udario recku. Ne znae jednu stvar odjednom, ve mnogo njih, esto suprotnih. esto su samo zvuk, dobar sloaj konsonanata i vokala, ili slika koju moe itati ovako ili onako! ve prema onome ta ima u sebi. Paradoksalno, upravo zato se ne mogu zloupotrebiti.
274
Vidosav Stevanovi
Imaju li neku politiku funkciju? Ne razumem. Objasnite mi pitanje? Recimo, da li su tvoje pesmice za eksploataciju oveka po oveku ili protiv svih ugnjetaa na svetu? Ne. Pesme ne mogu biti za ili protiv. One nisu stav ili zakljuak, ve stanje, neto nadracionalno i podsvesno. Moje pesme nemaju nikakvu politiku, ideoloku, nacionalnu, dnevnu funkciju. Imaju isto estetsku. Dovoljne su sebi. One su svet za sebe. Ne treba ih tumaiti ve primiti ili odbaciti. Recimo, nigde ne pominje svog kraljia. Osim ako ga nisi sakrio izmeu redova, mada ni mi nismo naivni. Ovde si zbog odreenog zloina protiv naroda i drave. Zato ne hvali svog jebenog kralja? Uutao je, skupio se na stolici, ruke stisnuo meu kolenima i pogledao u pod, a niz zajapureno lice potekao mu je znoj. Strah se vratio. ovek s kojim se kako-tako dalo razgovarati nestao je: preda mnom se opet nalazio, kao i svih tih uzaludnih dana, slabi, jedna kukavica prosrana od slabosti. Nita razumljivo i konkretno vie nisam mogao izvui iz njega. Povukao se u sebe kao kornjaa i zatvorio. Zapisnik od tog dana je preseen i nedovren. Zapisniarka je razgovor o pesmama, smatrajui ga nevanim, preskoila: ona je bila ozbiljna, odana, samoportvovana ena. Uostalom, posle razvoda od prve ene seljanke iz naeg kraja, ali nesposobne da se razvija u skladu sa napretkom drutva oenio sam se njom: malo iz predostronosti, malo iz ljubavi. Kasnije smo se, posle izvesnih dogaaja, razili.
Carski rez
275
Da nastavim gde sam stao. Ponovo sam pobesneo, ali nisam dao da se to primeti. Uputio sam otar udarac u pleksus. Dobro, mladiu! Kad odbacuje stare teme, daemo ti nove. Tako rei aktuelne. Pisae pesme o mom efu razgovetne, dobre i progresivne sa udarnim akcentom na humanizam. Po mogustvu sa rimom i slikovima i zaobilazei modernistike kerefeke. I to po jednu dnevno, radi odranja pjesnike kondicije. Ukoliko ih ne bude uredno isporuivao, beri kou na iljak. A to se efovih osobina tie, to je prosto: on nema mana. Zdravo i vidimo se ujutro! I otpustio sam ga, zapanjenog toliko da je jedva hodao. ak je zaboravio da vrcka ve omralom stranjicom (od pipanja i uvijanja onog pramena kose odavno se odvikao). Okrenuo sam se zapisniarki kao ovek koji je reio kvadraturu kruga: gledala me je s divljenjem, zajapurenih obraza. Ponesen uspehom i zato vidovit, primetio sam da ona, ispod vreaste uniforme, ima krupno i enstveno telo zdrave seljanke, pogodno za rad i za krevetske okraje. U tom magnovenju su planule nae meusobne simpatije koje smo, osloboeni stega konvencionalnog morala, realizovali iste veeri u njenoj sobici, dok se gvozdeni krevet tresao pod nama kao klasni neprijatelj. Gotov je! rekao sam joj posle ljubavnog akta. Danas sam mu zadao smrtni udarac. Ostaje nam samo da saekamo rezultate koji slede! Ja sam iskusan ovek i znam znanje. Proao sam sito i reeto, pekao se na raznim vatrama i pekao
276
Vidosav Stevanovi
druge, gledao sam kako ljudi propadaju i kako se diu (i uestvovao u oba ta slina procesa), pomagao prilikom pravljenja maine za mlevenje mesa i sam prolazio kroz nju, otvarao i zatvarao vrata, drao kljueve i bivao zakljuan, doaptavao istoriji da krene pravim putem, i tako dalje. Svata sam radio, svata su mi radili. Poznajem oveka, a naroito ovog naeg, posluno-slobodarskog, koji mnogo galami a malo ini. I, to je najvanije, umem da iskoristim njegove slabosti, posebno one prema vlasti, policiji i nasilju. Ali nisam ni slutio da e me onaj kilavko, onaj lelemud tako iznenaditi. Nisam to ni u snu sanjao. Probudivi se sutra na toplom i odanom ramenu moje zapisniarke (i dole je, veruj mi, bila isto tako topla, gipka i kako treba, razraena tokom revolucije), vedro sam i optimistiki, kako dolikuje novom oveku, uao u novi dan i orno prionuo na posao. Gde ste sad, sluge svetskog imperijalizma, da vas nataknem na jednu stvar? Moj ispitanik je doao (doveli su ga kao i uvek), pomodreo pod oima i neispavan, zguvan kao silovana devojica. Doneo mi je prvu pesmu o pretpostavljenom, uredno napisanu u etvorostihu, sa rimama, slikovima i svim to u to spada. Ali meni nerazumljivu koliko i kinesko pismo. Da objasnim. Rei su bile poznate i jasne, rime sam stigao da zapamtim iz ono malo kole to sam zavrio pre ukljuenja u pokret (posle nije bilo vremena ni prilike, a ni potrebe, ako emo pravo), prepoznavao sam ovo ili ono (ni sada ne znam tano
Carski rez
277
ta), ali mi nisu bile jasne veze, spojevi, i kako se to kae, znaenja. Sve nepoznato u poznatom, neke zamrene ifre u svakodnevnom. Pitaj boga ta je tu pohvala, ta pokuda, ta klasna borba a ta zezanje? Otkud vama, pesnicima, sposobnost da zamrsite proste stvari i da nas, itaoce po slubenoj dunosti, stavite na muke? Ako se pravimo liberalni i propustimo ono to ne shvatamo, moete nam poturiti svakojaka kukavija jaja. Ako, pak, zabranimo, ispadne da smo zabranili ono o emu nita ne znamo. Komplikacije u oba sluaja imamo samo mi, a vama teku radni sta i slava pred pokolenjima. Koliko je samo naih smenjeno zbog pogrenog tumaenja onog to je napisano. Proitao sam tu njegovu jebenu pesmu jednom, proitao sam je dva puta. Nisam ni trepnuo. Mogao sam tako do sto jedan i natrag. Ni on ni zapisniarka nisu primetili moju zabunu. Kakav ti je ovo rukopis, mladiu? rekao sam i pogledao ga strogo, kao moj pokojni uitelj koji se bee opredelio na krivu stranu. Prave svraije noge. Tako rei vrljopis. Umesto da veba lepo pisanje, sigurno si napadao tatine slukinje, keri radnog naroda. Kako te nije sramota? Kakve to veze ima? zaudio se. Ima i te kakve. Ja, na primer, nisam imao prilike da se kolujem, morao sam da se borim protiv tebe i tvojih, ali imam potpis kao ministar. Radio sam i radim na njemu. Ne umem da piem po narudbini! procvileo je. Nemam inspiraciju.
278
Vidosav Stevanovi
Drugom ti to! zagrmeo sam da ostavim utisak (vie na zapisniarku nego na njega). Reakcijo! Ou jo jednu pesmicu do sutra. itkiju, bolju i progresivniju. I sa vie revolucionarnih epiteta. Zakljuao sam pesmu i fijoku i poslao ga natrag u sobu (bio sam mu dao samicu da se ne dogovara s drugima). Tako smo nas dvojica uli u komar kome je, nita ne primeujui, prisustvovala moja tadanja zapisniarka, kasnija supruga i sada biva, ije sam divljenje svake veeri dobijao u konkretnom obliku. Bili smo dvojica uesnika jedne igre koja se igrala sa nama. Njega je pritiskao strah koji je otvoreno pokazivao, a mene nerazumevanje koje nisam smeo da pokaem. Potajno smo se merkali i ekali ta e onaj drugi uiniti. Svakog jutra mi je uredno, dok sam dorukovao za svojim radnim stolom (za njim sam takoe ruavao i veeravao), unosio po jednu pesmu, neispavan i presamien. Svaka je, sa mog stanovita, bila ista kao i prva, to jest konfuzna i nejasna i, to je najgore, bez naslova: ni za to nisam mogao da se uhvatim. Nalaken na sto i vaan (sve bolje sam izigravao knjievnog znalca i strunjaka), ja sam polako itao pesmu, stavljao primedbe na rukopis, na slikove i rime, na kratkou ili duinu. Mrtio sam se ili osmehivao (ve prema unapred donetoj odluci ta u glumiti toga dana), pesmu zakljuavao u fijoku kao kobajagi vaan dokazni materijal, ispitivao ga rutinski, proveravao zapisnik i potpisivao ga onim ministarskim potpisom koji mi je zaista sve bolje polazio za rukom.
Carski rez
279
Pretpostavljenom sam jednom nedeljno, dok me fiksirao onim ledenim oima, podnosio izvetaj kako je istrani postupak, kome sam prikljuio prevaspitavanje, u toku i kako se odvija bez veih smetnji. Zapisniarku sam ljubio tvrdim usnama (ta ako svojom enskom intuicijom otkrije da neto nije u redu?) a nesanicu skrivao u piu i drugim brzim akcijama protiv neprijatelja svih boja. Progonila su me samo dva pitanja. ta e biti ako onaj vajni pesnik i reformator drutva, onaj graanski usranko otkrije kako nita ne shvatam? ta e se desiti ako pretpostavljeni u mom ponaanju (njegovi su zakljuci mahom bili nepogreivi) primeti kako, u stvari, fingiram akciju, kako ravo glumim borbu? Nisam smeo ni da pomislim na posledice, jer su me one svakako morale zadesiti. Svevidee oko boje zamenjeno je mnogim svevideim oima, a ja sam grean, kriv i devijantan u odnosu na kurs i pravu liniju nae borbe. Sve to nije dugo trajalo (trebalo je uriti jer se pripremao proces protiv njihove smene organizacije) ali se meni inilo beskrajno kao osueniku koji eka streljanje. Da sam kukavica poput tebe, mali moj, negde bih napravio greku, pogrean potez, paniarski napad ili uzmak. Ali nisam napravio: ja sam elian kao i mnogi moji drugovi. Drao sam sebe na uzdi kao uplaenog konja, a sve njih, (pesnika, zapisniarku, pretpostavljenog i ostale) pod strogom kontrolom. Predviao sam ta ele i pruao im upravo to. Nekakav rasplet je morao da doe, a snani
280
Vidosav Stevanovi
pobeuju jer prvi zapaze novu situaciju i prilagode joj se. I sve se zaista razreilo u toku jednog jedinog dana. Stvari stoje, gomilaju se, naizgled miruju, a onda se sve odjednom postavi drukije: oprezan i brz tada dobija, spor i sa predrasudama gubi. Odavno sam odluio da uvek budem meu dobitnicima, makar gubitnici bili svi drugi. Napustivi toplo i odano rame moje tadanje, budue i sadanje bive (na posao smo, konspiracije radi, ili odvojeno), uao sam u kancelariju kao i svakog jutra, seo, otkljuao sto specijalnim kljuevima, izvadio akta celog sluaja, upalio reflektor (bila je to podrumska prostorija bez prozora, za naroite svrhe), pojeo etvrt bureka s mesom, a moja zapisniarka, koja je na posao stigla minut-dva pre mene, nadnela se nad mainu, gluva i slepa za sve to nije slubeno. Uneli su nam prvu kafu. Zazvonio je telefon: odozgo su javljali da je pretpostavljeni danas odsutan i da poslove preuzima njegov zamenik, jedan nevidljivi i nepostojei tip iz administracije. Zapalio sam cigaretu i odmah, ne proitavi Borbu, naredio da odvedu onog kilonstera i dus-tabanliju. Uao je odmah, kao da je stigao ranije i ekao pred vratima. Primetio sam: neto se desilo. Neka promena je lebdela u vazduhu i smetala mi zujanjem kao muva. Drhturio je i znojio se po obiaju (otkud samo toliko vlage u tim njegovim lezdama straha?), preplitao meke, vie ne tako punake prste, ali mu je korak bio sigurniji, lea uspravnija. I gledao je pravo. Ni-
Carski rez
281
je se ak ni stropotao na stolicu kao ranijih dana: seo je polako, nekako dostojanstveno. Tek onda je poeo da se trese kao piktija. Oigledno, doneo je neku konanu odluku i tek sada, naknadno, uplaio se sopstvene odlunosti. ta ima novo, pjesnie? upitao sam ljubazno (pa nas dvojica smo postali neka vrsta potajnih blizanaca). Slui li te inspiracija? Neu vie da piem one ogavne pesme! Molim vas da me streljate! Nisam verovao svojim uima, a pomalo ne verujem ni danas. ta je onu krpu uinilo ovekom? Ni danas nemam odgovor na to pitanje. Meutim, mada iznenaen, smesta sam uspostavio kontrolu nad situacijom. Nema nita drugo da kae? Nemam! Streljajte me to pre! Molim vas! U redu! Streljaemo te! Sami emo odrediti kada! I poslao sam ga u eliju da se pri na vatri svoje pesnike mate. Zapisniarki sam, prvi put sasvim neslubeno, dao sat pauze. Morao sam da se priberem, da vidim ta u dalje. Prazne glave, otvorio sam novine, poeo da itam i samo to nisam pao sa stolice. Bilo je to drugo iznenaenje tog bremenitog dana. Meu imenima smenjenih, onih koji su se pogreno opredelili, stajalo je crno na belom (proitao sam nekoliko puta da se uverim) ime mog pretpostavljenog sa ledenim oima, danas ve zaboravljeno, prainom prekriveno. Nije previd, nije igra slova, nije tamparska
282
Vidosav Stevanovi
greka: bilo je to njegovo strano, odjednom nepostojee ime. Iste veeri sam svojoj tadanjoj drugarici najavio razvod, ostavio joj stan i nametaj i zaprosio ruku svoje budue. Zaspao sam na njenom ramenu kao na jastuku u detinjstvu (i ja sam, mada izgleda neverovatno, bio dete). Taj san je trajao nekoliko burnih godina izgradnje i obnove, u toku kojih sam zaista postao neko, a mnogi drugi niko. ta se dogodilo sa pesnikom, pita? Ako digne nos iz rakije, videe desno od nas jednog postarijeg, debeljukastog, dobro obuenog gospodina, koji ispija francuske konjake poput mene i gleda oko sebe vodenastim oima. Povremeno digne ruku kao da bi hteo da pipne jedan pramen svoje kose ali ne moe: elav je. To je taj pesnik u akademskom izdanju. Ti bolje od mene zna koliko je poznat, slavan, bogat i saaljevan. Stanujemo u istoj zgradi, sedimo u istoj kafani, pijemo isto pie, sinovi nam idu u istu kolu u vajcarskoj. Jedino se nas dvojica kobajagi ne poznajemo. Sve vreme se neto pitam. Kome e nai promuurni zemljaci podii spomenik? Meni ili tebi kad umre i postane neko? Ili obojici, za svaki sluaj?
PRILOG ZA BIOGRAFIJU
ve rave stvari dogaale su mi se ponedeljkom. Reeno mi je: Ostavku podnosi iz zdravstvenih razloga. I smesta pie molbu za penziju. Skice za oba dokumenta nalaze se pred tobom. Potpii! Potpisujui, izgubio sam pravo da postavljam pitanja.
Doao sam kui, legao u krevet i pokrio se preko glave. Razmiljao sam. Gde sam to, do avola, napravio greku? Pred kim? Kada i kako? Ako sam je napravio, zato? Ko me je otkucao? Ko je pripremio moje smenjivanje? I, posle mnogo godina prakse, nita mi nije bilo jasno. Niko nije dolazio, telefon nije zvonio. Zvonce na vratima je utalo. Sandue za potu je bilo prazno. Kuna pomonica se nije pojavljivala. Stari drugovi kao da su u zemlju propali (verovatno su svi bili na putu ili na bolovanju). Dve moje zvanine ljubavnice (obe nezvanino zaposlene u slubi), takoe su isparile. Verovatno se tako osea ovek koji odjednom ogluvi i oslepi.
284
Vidosav Stevanovi
Znao sam da je sve gotovo. Bio sam politiki i drutveno mrtav. ta mi je vredelo da zamiljam kako sam iv? Radio i televizor nisam ni palio: tamo su me verovatno svi osuivali i ograivali se od mene. Zar je trebalo da sluam ritualne fraze koje sam i ja esto upuivao drugima? ekao sam nedelju dana, puio, hranio se onim to se zateklo u friideru i gutao gorku pljuvaku. Pretpostavljeni me nisu ljutili: oni ine ono to moraju, vie ili manje. Ali me je misao na potinjene dovodila do besa, do belog usijanja. Zar da se nada mnom iivljavaju oni koje sam stvorio ni iz ega, kojima sam dao ime, prezime i mesto u drutvu, koje sam od blata nainio ljudima? Onda sam doneo odluku. Ustao sam, svukao pidamu i obukao sveano tamno odelo, ono za vane sastanke i prijeme. Izbrijao sam se, namirisao, poeljao. I ostavio sam cedulju na vratima: NALAZIM SE KOD J. DOLAZIM UVEE. Neka ita onaj ko bude za to zaduen. Izaao sam na ulicu i zapanjio se. Bee prohladno i svetlo, ali se nita nije promenilo od prolog ponedeljka. ak sve bee nekako obinije nego obino. Jedino sam ja tee koraao i bio slabiji: nijednom prolazniku vie nisam mogao nita uiniti, ak ni u mislima. Zaustavio sam taksi i procenio taksistu. Pleat, ri, mangup slomljenog nosa, a mirka i gleda ispod oka. Verovatno bivi kriminalac, koji jo uvek mu-
Carski rez
285
ka ispod ita, oenjen i polupijan. Verovatno i morzeovac da bi ga ostavili na miru. I ljut to gubi vreme ekajui da se ja pojavim. Jesi li neogranieno slobodan? Samo delimino. Dokle platite. Rezervisan si za ceo dan. Ukljui taksimetar! I krenuli smo. Guva u saobraaju ne bee prevelika u Beogradu e se jo godinu-dve moi voziti, a mene je u svakom sluaju ekao peaki period. Moj doskoranji ofer sigurno sad vozi nekog drugog, namrgoenog, i sa njim uzgred aska o vremenu. Ali koga? I to pitanje me je muilo vie od mnogih vanijih. Stigli smo gde sam naumio. Potrudio sam se, dajui podatke nekoliko puta, da taksista upamti ulicu, broj i ostalo. Izigravao sam sumnjivo i zavereniko ponaanje upravo onako kako mali prestupnici zamiljaju velike. Nekada sam izgraivao pravila motrenja na sumnjive, a sada sam gledao da uletim u njihovu zamku. Moj ua se upecao smesta. Sve vie se pravio da me ne primeuje. mirkao je i ispod oka motrio ima li negde u blizini koja telefonska govornica. I bila je jedna odmah na uglu, prazna i gotovo uvek ispravna. Jedva je ekao da izaem pa da se stuti prema njoj. Saekaj me ovde. Idem kod jednog starog ratnog druga na dogovor. Bivi ratnici uvek imaju o emu da priaju. Mi smo, mladiu, doivotni konspirativci: u jednoj ruci pero, u drugoj revolver. Popeo sam se liftom na trei sprat i zazvonio na pogrenim vratima: znao sam od ranije ko tamo sta-
286
Vidosav Stevanovi
nuje i ime se bavi. Jedni moji potinjeni uvek su kontrolisali druge, ak i privatno: njihovo slobodno vreme moralo je pripadati meni i slubi. Ljudi bez nadzora se brzo kvare, mnogo bre nego pod nadzorom. Otvorio mi je brkati deda u crnogorskoj nonji, jedan od onih to itavog dana vire kroz pijunku i dre beskrajne govore u mesnoj zajednici, a povremeno amaterski ispituju poreklo tue imovine. Bio je to otac ili tast jednog mog biveg slubenika. Dobar dan, oe! Dobra ti srea, junae! Je li kod kue drug Jovanovi? Moe bit doma, a moe i ne bit. Slabo u ti ja to znat. Znai, izaao je? Il je izao il nije, ako emo pravo. Jovanovi ne prebiva ovdje, ve tamo prekoputa, eno mu imena i prezimena na ploici, pie sve lijepo irilicom, ako umije itat. Izvini, pogreio sam. Znado da je etvrti sprat, ama ne znado koji je stan. Oprosti, molim te, to sam te uznemirio! Nita, junae, imam ja vremena. Dala mi drava penziju pa se odmaram. Ovi moji otidoe kud koji, a ja uvam dom i ituckam novine, nemam s kim ni popriat ka ovjek. Nego, ti si mi neto poznat. Jal sam te gleda u novine, jal sam te via na televiziju? Uinilo ti se, stari. Izvini jo jednom. Okrenuo sam se i zazvonio na pravim vratima. Onda sam ponovo zazvonio, kao da sam nestrpljiv. Otvorila mi je, kao i uvek, arika: uredna, utegnuta
Carski rez
287
i naminkana. etrdeset osme, kad sam je ovde doveo, bila je najzgodnija kuna pomonica na tajnom spisku nae slube. I esto sam alio to je takvo pojebljivo telo upalo u seljake ruke. Kako si, zlato? Sve si lepa. Iju, gospon Petroviu, vi ste ba ljubazni! Da sam neto mlai i slobodniji, izveo bih te na muziku i provod. I na neto tvrdo posle toga. Iju, vi to samo priate. Gde ti je gazda? Imam s njim jedan zakazan sastani. Gospon Jovanovi je u svom kabinetu. On stalno neto ita i pie. Odlino, zlato. Reci gazdarici da sam stigao, a prvo u kod gazde. I pljesnuo sam je, kao i obino, po napetoj stranjici to je zadrhtala pod mojom akom i, vrtei se, otplivala prema spavaoj sobi. Zapahnuo me miris enskog mesa. Da suzbijem elju, odmah sam zamislio zamraenu spavau sobu, irok krevet i na njemu, pod znojavim aravima, mlohavu ensku telesinu koja se tromo pokree, cvili i stenje. Slika arikine gazdarice za trenutak mi je sve ogadila. Otvorio sam vrata kabineta. On je bio u fotelji pored stola: dremuckao je, s novinama na dohvat ruke. Pepeljara pred njim bila je prepuna, a flaa poluprazna, debele zavese navuene, stona lampa upaljena. Zaudaralo je na starost nametaja i zidova, i na slatkast sprej za osveenje vazduha. Trofeji iz lova nadnosili su se nad njegovu elavu, vorugavu glavu biveg nadniara i prunog
288
Vidosav Stevanovi
radnika: dva jelena i jedan medved, loe preparirani i nagrieni moljcima. Svuda naokolo behu ormani sa starim knjigama, zastakljeni jo za ivota biveg vlasnika i verovatno vie nikad otvarani, osim prilikom velikog spremanja. Slike zbog neeg nije trpeo, pa su mu sve vrednije (pokupljene iz muzeja i bogatijih privatnih zbirki) visile u predsoblju. Slabosti mojih potinjenih inile su me njihovim pretpostavljenim. Nakaljao sam se i podviknuo. Spava, bando! Umesto da prorauje Lenjina! Trgao se, poskoio i seo u fotelju. Zverao je oko sebe uplaeno, kao nekada za vreme nonog napada. Opazio me je i zamureo od neverice, kao da vidi vampira. A onda se pogurio, poeo da pipa oko sebe i da pritee kuni mantil. Malo je rei da sam ga iznenadio: bio je poraen. Tresui se, nasuo je sebi au (mene, razume se, nije ponudio) i sruio je u grlo, a jabuica mu je igrala gore-dole. ta ti radi ovde? Doao sam da posetim ratnog druga, prijatelja, kuma i prvog saradnika, Zeleni. Ima li u tome neeg udnog? Ja vie za tebe nisam Zeleni. I ne obraaj mi se tako! ta si ti sad za mene, Jovanoviu? Molim te, objasni mi da znam kako da se upravljam! Ja sam sad vrilac tvoje dunosti. I vie nismo prijatelji, kumovi i sline stvari. Niti moemo biti. Ti si na jednoj ja na drugoj strani. Ja nemam nika-
Carski rez
289
kve veze sa tvojim desnim skretanjima ni sa tobom. Mogu li neto da kaem, drue efe? Moe. Ako ono to e rei nije previe neprijateljsko. U ratu smo delili leba i sleba. Ja sam te pronaao, forsirao i napravio od tebe to to jesi. Ja sam te stvarao na pare. Vukao sam te na leima kao ranjenika. Da nije mene, sada bi tavorio negde kao upravnik zemzadruge pred steajem. To ti je, valjda, jasno? Sve je to prolost. Sad je drukija situacija. Za takve kao to si ti nema mesta u naim redovima. I ta trai u mojoj kui? Doao sam, recimo, kod tvoje ene, a moje kume. Nema ti ta da trai kod moje ene. Ona je bolesna ti zna otkada. I ne prima posete. Doao sam na aicu razgovora. Da joj ispriam jednu zanimljivu priu iz prelomnih godina. O tebi, njoj i njenom bratu, o jednoj lanoj dostavi, orkiranju i jednom glupom samoubistvu. To je takoe prolost. I ti si uestvovao u tome, Petroviu! Jesam. Kao izvrilac. Ali ti si bio inicijator i naruilac. Uinio sam ti uslugu da bih te, recimo, imao u rukama. Dobro zna nae, to jest moje pravilo: petog keca treba uvek imati u rukavu. Ovo je moj peti kec. Ja sam platio celu tu svinjariju. Njen brat je onda bio isto to i ti sad potencijalni neprijatelj. Uklonili smo ga da ne napravi tetu.
290
Vidosav Stevanovi
I da ne ispria kako se nisi dobro drao pred policijom. I ostalo. Ti zna i ostalo. Ona osamnaest godina ne izlazi iz sobe, lei, jede i plae. Odbija da govori sa mnom. O spavanju i da ne priam. Decu okree protiv mene zezaju me u zdrav mozak. Pljakaju me i zezaju. Rasteruje mi prijatelje i ne da mi rastavu. Ja sam, Petroviu, platio ceh. Svi pili a ja platio. Koliko vidim, platila je ona. A ti si pijan jo odonda. Slobodno sad popij jo jednu. Ko je, bre, ona? Da je nisam izvukao iz blata, sad bi negde uvala ovce i kljukala guske. Ovako je gospoa. Moe da lei osamnaest godina, da izigrava paenicu i da ima ariku koja je hrani, presvlai i nudi noom. I kod koje se ti uvlai svake noi. To jest, kad ti se digne. ta ti, u stvari, oe od mene? Nisi valjda doao samo da mi sve to ispria? Nita. Nekoliko sitnica. Da kae gazdama ta sam radio ja, ta ti, ta ostali, i po ijem nareenju. Da intervenie za mene gde treba. Da mi izradi najbolju penziju i da mi odkrine vrata za rehabilitaciju. Da me nekako zadri u igri i da namesti igru onima koji su je namestili meni. Svega toliko. To ne mogu. Ja sam sitna riba. U odnosu na njih kao i u odnosu na tebe do prole nedelje. Privremeno im vrim posao. Posle e me odbaciti kao i tebe. Ima tano onoliko moi, koliko ja do prole nedelje. Prema tome znam ta moe!
Carski rez
291
Ako, recimo, neu? elim, recimo, da ti pokaem svoju mo. Ima da oe. Inae u razbiti tvojoj eni i poslednju iluziju. Da nisam ja uhapsio i likvidirao njenog brata, ve ti. I tvojoj deci u rei isto. To ne pali. Oni ve sve znaju. Napisau pismo gazdi. O tebi i meni i svemu ostalom. Raunao sam s tim. Gazdu sam ve, preuzimajui dunost, upozorio na tu mogunost. Da e pokuati da mi se osveti zbog mog principijelnog stava. I on misli isto. Dobro si se obezbedio. Na sve si mislio. estitam! Ja sam tvoj najbolji ak, Petroviu. Svemu tome si me ti nauio. Oe li sad jedan viski bez leda pre nego to ode? On je sedeo, a ja sam stajao. To je nekako dolo samo po sebi, van moje volje. Naizgled, to su dva bliska poloaja mislim sedei i stojei a kolika razdaljina meu njima, kao izmeu sunca i meseca. Onaj koji sedi ima sve konce u svojim rukama. Onaj koji stoji moe da se pokloni ili da ode. Stavio sam ruku na kvaku, kao da u poi, a onda sam se okrenuo. Upravo je ispijao jo jednu au: polako, natenane i zadovoljno. Sluaj, Zeleni. Ja imam u rukavu estog keca, onog koji dobija partiju. Ne misli valjda kako sam odjednom postao naivan? Jo si tu? Jo nisi otiao? Otkad si smenjen izgubio si dobre manire.
292
Vidosav Stevanovi
Ovde sam jedan sat. Pedeset i est minuta, da budem taniji. Zatvoren u tvom kabinetu. ta ti i ja, recimo, urujemo iza zatvorenih vrata? Kakvu zaveru spremamo? I protiv koga? Ti si poludeo! Jedan sat smo zatvoreni u tvom kabinetu. Jedan bivi i opasni, i jedan sadanji i bezopasni do daljnjega. Napolju eka jedan taksista sa tajnog spiska i sa ukljuenim taksimetrom. Malopre je trknuo do telefona, a sad bajagi ravnoduno ita sportsku stranu u novinama. Deda od prekoputa je ve doneo stolicu do pijunke. Najzad se setio ko sam. Imae ta da ispria sinu ili zetu kad se vrati s posla. U mom dnevniku koji vodim nekoliko dana ali sam ga antidatirao na poslednjih est meseci ti si obeleen sa Z. i J., a ta ifra nije preteka. Pod dananjim datumom stoji beleka: KONAAN DOGOVOR UOI AKCIJE, a arika je izala od tvoje ene i sad neto prka po kujni. Nita ne uje, ali svata pretpostavlja. Recimo, triput je podigla slualicu i okrenula isti broj, navodno zauzet. To znai: ovek je stigao, ovek je unutra, ovek jo nije otiao. Neko samo treba da sastavi sve te delove, da ih porea ovako ili onako i dobie jasnu sliku. Razume se, jasnu za njega, a ve sasvim nejasnu za nas dvojicu. Poto je meni svejedno, ostaje samo ti. Da li si me shvatio ili da ponovim izlaganje? Sedi, ovee! Zato stoji sve vreme? Upravo sam ti nasuo au. Da porazgovaramo? Nasmejao sam se to sam ubedljivije mogao. Potom sam zatvorio vrata za sobom.
Carski rez
293
Dugo sam se okretao po svom praznom stanu. Gola sudbina matorog oveka, penzionera i usamljenika virila je iz svih uglova. Mesecima, a moda i godinama niko me nee posetiti. A jednom e neko provaliti vrata i zatei me mrtvog, raspadnutog i sasvim bezopasnog. Ostajalo mi je da sedim i da ekam. Pretpostavljao sam ta e se desiti sa mnom (mogunosti su zaista bile razne), ali nita stvarno nisam znao. Ako dou po mene, bie to iznenada. Ako ne dou, bie bez glasa i obavetenja. Presvukao sam se, okupao i namirisao. S godinama, kupanja i mirisi su mi sve potrebniji: odasvud oseam zadah, neku trule koja se iri. Obukao sam kunu haljinu, navukao stare i razgaene sandale. Seo sam za sto, upalio lampu i nastavio tamo gde sam stao prole nedelje uvee. Pisao sam svoju biografiju za zbornik nae slube. Kako i zato sam se ba uoi rata obreo u zatvoru? Neko me provalio. Kasnije sam saznao ko je, ali je ve bilo kasno da spominjem ime. Stari rauni se ne mogu naplatiti: dobije sitni i sluzavi miris gaenja. Da ne pominjem logiku novog ivota. Bio je to J. Iznosim to sada poto je, u svakom sluaju, kasno. Ilegala me je bila potpuno obezliila. Nisam liio ni na ta, nisam podseao ni na koga. Menjao sam imena, izgled, odela, veze, prenoita. Menjao sam se i sam. Drugovi su se udili mom brzom kretanju, preobraajima i nedostatku straha.
294
Vidosav Stevanovi
Uhvatili su me na ulici. Dvojica agenata su mi prosto prili dok sam blenuo u neki izlog i udio se svom izmenjenom liku, koji nisam prepoznavao. epali su me. Odveli su me kuda je trebalo, ispitivali, mlatili i ponovo ispitivali. utao sam. Kad sam govorio, davao sam pogrene podatke. Batine su bile sitnice. Poeli su da me mue. Neprestani bol me polako vraao sebi: saznavao sam ko sam, ta sam, koliko mogu, gde su mi granice. Mogao sam vie od njih, ali manje nego to sam mislio. Oni su pojaali napore. Tukli su me po tabanima. Onda su poeli da ih pre i sagorevaju. Kad bih se onesvestio ne od bola nego od smrada sprenog mesa polivali su me vodom. I ponovo prili i sagorevali. Unitili su mi tabane. Kasnije sam kad sam se nekako oporavio hodao bukvalno na ivom, golom mesu. Stopala su mi se izobliila, prsti iskrivili. Nikada vie nisam mogao da obujem cipele. Hodao sam u sandalama i leti i zimi. Zato smo se borili i trpeli sve te muke? Hteli smo da sruimo stari svet i da stvorimo novi. U kojem nee biti batina, nasilja, zatvora, agenta, policija i sumnje svih u svakoga. Hteli smo da carstvo nunosti zamenimo carstvom slobode. Ugasio sam lampu i sedeo u mraku. Vie nisam imao ta da piem.
USPOMENE IZ RAKOVICE
ima je gadno doba: osetljivi misle na smrt. Magla je grozna pojava: astmatiari i mladi neurotiari pomiljaju na samoubistvo. A zima i magla zajedno nita ne valjaju, ini se da nikada nee proi i svi prieljkuju kraj. Ako ste se ikada, negde tamo uoi lipanjskih gibanja vozili tramvajem SlavijaRakovica, zvanim trojka, borei se za vazduh vie nego za mesto, onda znate, bar delimino, kako se oseao moj dragi, moj lepi i tuni mladi zbog koga sam sve napustila i bila ranjena metkom iz revolvera. Jer, moj dragi je bio slab na pluima, osetljiv poput devojice, nerava tananih kao u lirskog pesnika, to je i bio ili pokuavao da bude. Bio je podloan zimi i magli: crnpurast, vitak, povijenog profila kao u plaljive ptice, zamagljenih oiju, koe glatke kao to je bila i moja, tela jakog u ljubavi i slabog pri svakom drugom naporu. Zagrcavam se kad govorim o njemu, gubim dah i guim se kao to se i on ponekad guio. To nije bila ljubav, jedno mlako oseanje ili arka strast, ve neto vie od toga, bolnije i opasnije: no zariven u
296
Vidosav Stevanovi
moj trbuh koji surova ruka okree u rani. Tako ranjena, tako muena, umirala sam i oivljavala mnogo puta. Ne seam se boje tog tramvaja, te zagrobne trojke to mi ponekad prolazi kroz potiljak, zaokree u ganglijama i stropotava se prema elu u obliku metalne migrene. Zaboravila sam sve to se dalo zaboraviti. Pamtim neto pohabano i kripavo kako sporo promie pored Sajmita, Koutnjaka i Topidera i pribliava se kapiji fabrike traktora, gde staje da prospe svoj istruckani tovar. Pamtim ipke za dranje izlizane hiljadama ruku: njihove hladne povrine kao da su, kad ih stisnete, zraile usamljenost mnogih i led njihovih iznutrica, mamurluke ranog ustajanja, neisplaene kredite i strah od besposlice. Kondukteri su vazda bili neki zaboravljeni matorci to kijaju i kalju u pletene rukavice bez prstiju gotovo sam sigurna da su bili takvi. Ili vidim jednog umesto svih, priseam se onog koji mi se mimoletno uselio u pamenje da otud izae kad god ga ne zovem. Trojka se tresla, tandrkala i kripala rasklimatanom gvourijom, izbacivala varnice ispod tokova i trola je esto spadala. Matorci su izlazili gunajui i neprestano je nametali, a putnici psovali kao po navici: redovno smo kasnili, mada nikuda i nigde nismo urili, svejedno da li odlazei u grad ili vraajui se. Ja sam tada spadala u onu ivotinjsku vrstu svatojeda i svatorada koje u novinama nazivaju nezaposleni, viak radne snage, i na koje u stva-
Carski rez
297
ri niko ne misli. Mi smo suvini ljudi koji sede na biroima rada kao u rezervatima i ekaju preokret ili revoluciju. Mi ivimo ni od ega i ni za ta (tek da doekamo sutranji dan), radimo ta nam se ponudi ili ta otmemo od drugih, sebi slinih, snalazimo se, prekrajamo stara odela, roake poseujemo negde oko ruka i, nepozvani, zurimo u njihove pune tanjire, na sve strane i na sve naine traimo vezu, a tedimo na onome ega nemamo. Mi smo pesimistian svet koji veruje u sreu, sluaj ili preokret sudbine, u pogodniji raspored zvezda ili u prevrat. A moj dragi o kome danas mislim ili priam kao da nikada nije imao ime nije nita radio. Ili bolje rei, pisao je pesme, mrane i depresivne, sapete konzervativnim i strogim formama, u kojima su se sveane rei guile kao u njegovim obolelim pluima. Ja sam bila njegov prvi (moda i poslednji) italac, bolje rei slualac, mahom oduevljen. Potom je pokuavao da ih negde objavi, mahom uzalud: odbijali su ga pod svakojakim izgovorima, a ja sam suzama propraala njegove neuspehe. Trojka me je svakog jutra naminkanu i ureenu prema prilikama (troila sam staru minku, prekrajala iznoene haljine) nosila u grad gde sam nalazila privremene i prolazne poslove po trafikama, sumnjivim gege preduzeima, pitoljskim redakcijama iza tesnih stepenica i pranjavih vrata, svuda gde se bilo ta nudilo, makar prazno obeanje nekog mangupa u tesnom talijanskom odelu. itavog dana sam radila ili traila posao, esto izmeu toga dvoga nije bilo razlike mi smo svet ko-
298
Vidosav Stevanovi
ji ivi uzaludno ili od uzaludnosti. Popodne me je moj dragi poto se ispavao, proitao neto, napisao red-dva, prolunjao po kafanama u centru, oko Politike i Radija, traei svoje ambiciozno pijane i anonimne kolege kaljucajui od zime ili magle, puei dravu, ekao kod eleznike stanice, na onom rugobnom trgu preko koga se, nizbrdicama Balkanske i Nemanjine, sliva neistoa Beograda, gde vrvi od oloa, putnika i milicionera, provincijalaca i jevtinih prostitutki, nabusitih taksista, preprodavaca svega i svaega i deurnih pedera koji love osmeh u guvi, ljubavnika ili batine u javnom klozetu. Ljubili smo se vrelim usnama i trojkom se zajedno vraali u Rakovicu, a zeleni Koutnjak je ostajao za nama kao gola, izvrnuta plua koja udiu smog i ljuti dim velegrada. U samoposluzi kod fabrike traktora kupovali smo ono za ta smo imali novca, retko kad neto vie od pola kilograma hleba, pet-est puta ni toliko. Novac je isticao iz naih depova kao da su probueni, a nije priticao: inilo nam se da nam otie krv, kap po kap i neumoljivo. Nismo znali za izlaske, provode, bioskope i pozorita, nita sebi nismo smeli priutiti osim disanja i napora da se ouva telo, ta mesnata posuda nae ljubavi. Gladovali smo ljubavniki i obroke zamenjivali odlaskom u krevet, grozniavim snoajima, strasnim seksualnim grevima sirotinje. To nam je zamenjivalo sve: posao, ljude, drutvo, politiku i sport. To nas je spasavalo. Jebavali smo se kao dvoje slepaca na pustom ostrvu koji
Carski rez
299
su, izgubivi sve, pronali svoje uzbuene, pervertovane genitalije. Stanovali smo (neprijavljeni, razume se) u vlanom, niskom, sumranom podrumu nove trospratnice na brdu preko puta fabrike traktora, u takozvanom Ribanevom sokaetu. Jedan prozor je gledao na pranjavu ili kaljavu ulicu, vazda preplavljenu kembavom decom i psima (lajali su i ujedali se meusobno), drugog prozora nije bilo, beton nam je ledio tabane, neomalterisani zidovi su proputali promaju, vozovi su nam (pruga bee udaljena tridesetak metara) prolazili kroz san i zasipali nas garom, a svaki je radio u susedstvu bio ukljuen i emitovao narodne pesme. U predsoblju smo (na gazda je tamo ispod stepenica drao ugalj) esto nailazili na kakvog sivog, ratobornog pacova: stoji i netremice nas gleda surovim oicama kao da eka kad emo islabili, zateturati se i pasti, postati njegova podzemna hrana. Moj dragi je nou skakao i buncao, razrogaenih oiju koje nisu nita videle. Mravom rukom je pokazivao u okove. Otud je trebalo, razumevala sam, da navru te gadne, neumoljive ivotinjice i da nas raznesu. Smrt dolazi razmnoena u ta zla oblija, vlai se na trbuhu i napada sumanuto, snagom podzemlja. ime da se branimo? I zato? Bolje je ne probuditi se nikada, u snu napipati grob, skonati bez jauka. Duboka ljubav vodi pravo u tamu, satire i razara, ludaki bukti i za sobom ne ostavlja nita osim pepela. Moe li ivot da ponudi neto vie od toga, neto strasnije i vrednije? Suze saaljenja i sree su
300
Vidosav Stevanovi
tekle niz njegovo preplanulo lice i on se, ne primeujui me, nudio mraku kao ljubavnici. Smirivala sam ga milovanjem (tako sam nekada tetoila i gajila sina), smetala natrag u krevet i povijala svojim telom u kome je odnekud opet damarala udnja. Sat-dva bi buncao, grio se, pokuavao da pobegne, a onda bi zaspao, smeten meu mojim bedrima kao u mesnatoj kolevci, uljuljkan mojim disanjem: bio je lak, nean i privlaan, vreo kao da mu neto sagoreva u grudima, i hladnih nogu. Ujutro se nieg nije seao. Budio se izlomljen i depresivan, a ja sam njegovu slabost shvatala kao deo ljubavi prema meni, kao greve opijenih nerava to hrle, ak sam sve to podsticala. Ako ojaa, ako se okrepi, nee me vie voleti, zaboravie me. Ako previe oslabi, moda e umreti, ali e ostati moj i to zauvek. Sat nam nije bio potreban, budila nas je trojka, tandrui i kripei na okretaljki iza naeg boravita, zvonei. Pet sati ujutro. Ranoranioci plivaju kroz maglu kao mrtve ribe s trbusima nagore, dovikujui se prozuklim glasovima, a psi laju u polumraku i odnekud kreti usamljeni petao. Magla potapa svet kao prljava vodurina i ini ga nestvarnim, udaljenosablasnim. Drugi ive, diu i kreu se, nas dvoje umiremo kao gubavci: svako svirepo jutro odnosi nam deo snage, ispija tkiva, stee srca metalnim prstima. Mi smo davljenici koji jo, mada sve sporije, mlataraju rukama i tonu prema dnu. Kad naisto propadnemo, govorio je tiho moj dragi, drei me za ruku, neemo niije saaljenje,
Carski rez
301
niiju milost. emu to mrcvarenje? Nas dvoje smo bolji od drugih! Jesmo, dragi! povlaivala sam mu. Uiniemo neto veliko. Lei emo jednog ovakvog jutra na tramvajske ine i saekati da preko nas pree prva ,trojka', da nas raznesu tokovi! Kako ti kae! slagala sam se, moda sam tako i mislila. Ja sam kukavica. Bojim se bolova i krvi, bojim se onog trenutka pre nego to nestanem. Sam neu smeti, uplaiu se i ustati. Pobei u. Mora biti sa mnom. Mora biti uz mene! Biu s tobom! govorila sam i milovala njegovu vlanu ruku. Biu uz tebe, dragi. Nikada te neu napustiti, pa ni u poslednjem asu. Ja sam tvoja. I ti si moj! Sad sam miran i verujem ti. Ja te volim! I ja tebe, dragi! uzvraala sam, jer je tako zaista i bilo. Volim te. Bez tebe ja sam nita! Ljubavnici priaju izmeu poljubaca i zagrljaja, obeavaju i zaklinju se jer im je svaki trenutak svean, ispunjen smislom. Njihove rei su, meutim, kao magla koju rasteruje vetar, razgoni sunce: kad svane, kad se razdani, na zemlji nema nikakvih tragova noi. Ljubavnici moraju da se obmanjuju jer su u srcu obmane, moraju da se zavaravaju jer e ih sve izneveriti, a naroito ono u ta su tako sigurni, jer su okrueni samoom, ravnodunou i smru. Oni koji preive, koji o svemu mogu naknadno da priaju (poput mene), izgledaju iznutra kao to spolja izgledaju oni to su preiveli poar: zbrkane, iskrpljene
302
Vidosav Stevanovi
koe, iskidanih tetiva, iscurelih oiju. Utvare koje svedoe o postojanju gorkoga plamena. Spavali smo i ljubili se na kripavom kauu, kupljenom na buvljoj pijaci, novcem to sam ga ukrala prilikom bekstva. Pokrivali smo se jorganima i kaputima kad je bilo previe hladno, kad je duvala koava a te zime, ini mi se, nikada nije stala, neprekidno se obruavala preko tramvajskih i eleznikih tranica koje su, mamei nas, tekle naporedo. Od gazde smo pozajmili pokvarenu naftaricu i popravili je, ali je nismo palili jer nismo imali nafte. Da smo imali para, trebalo je prei, sa dve kante u rukama, na susedno brdo, do usamljene benzinske pumpe i natrag, a moj dragi to nije mogao po magli, snegu i koavi. Kuvali smo (kad imadosmo ta) na pocrnelom reou koji smo takoe pozajmili u susedstvu: gazda je katkad zaboravljao da nam iskljui struju. Lavabo smo, zaudo, imali pored vrata nov, sjajan i nikad zaleen, jedini ispravan predmet u naoj rupi. Jednom se reo zapalio zarale ice dovele su do kratkog spoja, varnienja i plamena. Izgoreli bismo moda bukvalno, kao to smo goreli iznutra, da nije kapalo s tavanice i vlaga, kojom bee natopljen podrum, ne prihvati vatru: gore je, ba iznad naih glava, bio klozet koji se, kroz zarale cevi to su prolazile du zadnjeg zida, malne izruivao na nas. Smrad neu da pominjem jer ga je hladnoa delimino spreavala. Sreom, nae su gazde trinaestolana doseljenika, trbata i niskoguza porodica to je pealbarski sagradila kuu i gotovo itavu je izda-
Carski rez
303
vala, zadravi za sebe dve najmanje sobe te potrebe, po navadi iz zaviaja, obavljali u korovu sa slepe strane. iveli smo loe i voleli se. Ali poto se to valjda nekako potiralo nita od svega toga nije stizalo u pesme mog dragog, u te starinski postrojene sonete i balade to su se guile od zvunih rei kao on sam od duvanskog dima. Pesme su se ponaale drukije od nas, kao da nas preziru. Mi smo padali, srozavali se, a one su se dizale, lebdele i uznosile se. Senka rieg, razjarenog oveka blistave ele i u pukovnikoj uniformi mog biveg mua takoe je lebdela nad nama, pratila nas, katkad legala s nama u krevet kao besan pas i inila zimu hladnijom, maglu guom. Koliko god sam ja htela da ga zaboravim ili bar prenebregnem, zaturim negde kao iznoeni kiobran, toliko moj dragi nije mogao. Opsednut ljubomorom ili strahom, stalno se vraao na tog mrtvaca (takvim sam ga zamiljala, radi olakanja), kao da njegovu gojaznu sliku nosi u potiljku, kao da me voli pomou njega. Bez njega, nisam mu bila cela, prisutna i privlana, nisam ga dovoljno uzbuivala. S njim izmeu nas, eleo me je i uzimao svakog asa, nekoliko puta dnevno (i uvek spremnu) kao da se nagutao afrodizijaka, kao da me otima iz njegovih riih kandi. ene delaju u ljubavi, usred sadanjosti, zaboravivi sve to je prolo, a mukarci bar oni sloeniji, bolji i osetljiviji, bar oni pravi priaju ili sluaju tue prie, opijaju se skarednostima, poluokrenuti unatrag, prema prolosti kao prema razbijenom
304
Vidosav Stevanovi
ogledalu koje nikako da se sastavi, nikako da pokae istinu. Mi hitamo, svee od zaborava, a oni zastajkuju kao da imaju tegove na nogama, hramlju i osvru se: umorni, ranjavi i zgaeni, bunovni poput zaleenih tifusara, nemoni da nas ostave, jo nemoniji da nas prihvate, jer ive od lai koja ih unitava. Oni se hrane naim seanjima kojih, u stvari, nema jer su izlomljena, unakaena i lana, jer su prilagoena njihovoj slabosti ti uzdrhtali sluaoci koje volimo zbog rana koje im zadajemo, zbog krvi koju nam sisaju. Moj dragi je pritisnut senkom rieg oveka koji hoda naim tragom kao ubica, sledi nas poput povreene i polupijane zveri traio da priam (o bivem muu i svemu to je prolo) i ja sam priala, prilagoavajui se izrazima njegovog mravog lica to se menjalo, preobraavalo i (istina je) ponekad sasvim gubilo obrise. Kaljao je, guio se i sluao netremice dok su se naa tela, gola pod jorganima i kaputima, zagrevala i hladila, as sljubljena u iznuenom i nervoznom gru, as odvojena i patei zbog toga kao dve polovine istoga. Kad si ga upoznala? pitao je glasom koji podrhtava kao da oekuje amar. Bila sam gimnazijalka, odgovarala sam paljivo jer sam se bojala zamke. Moj pol se tek bio probudio, oseala sam ga neprestano kao ivotinjicu skoturenu ispod trbuha koja moe svakog asa da podivlja, da nasrne. Ali utao je, kao pred skok. Blago sam ga gladila rukom, milovala ga smirujue, a on mi je odgovarao tihim reanjem: to od milja, to
Carski rez
305
pretei. Nas dvoje, moj pol i ja, poluneprijatelji koji se trpe uoi obrauna. eni nekako samo doe vreme, pomeri se nevidljiva kazaljka, otkuca unutranji gong: ding-don. Trenutak je doao. I pod rukom je uvek neki mukarac da obavi posao, da mehanikim pokretima obelei duevno. Tako je mene pred kolom saekao visok, snaan porunik, vatrenorie kose, razmetljiv i bahat, a uniforma na njemu je pucala. O njemu sada priamo. Jesi li bila nevina? Fiziki da. Inae me jedan takav primitivac i glupan ne bi uzeo za enu. Njemu je to bedno pare opnice bilo potrebnije nego meni. Ali sam mada mi to niko nije objanjavao, moja majka je bila zatvorena i sebina ena, obuzeta sedenjem pred ogledalom znala mnogo vie nego on. Nosila sam to znanje negde u genima i podsvesti, nasledila ga od svih ena pre mene. Stari narodi su ljubav predstavljali kao boginju sa vie razliitih lica: dobru i ludu, mahnitu i blagu, lepu i rugobnu, osvetoljubivu i lekovitu. Kao proroicu, vidarku, majku i harpiju zlatnoga osmeha i zmijskog srca. I kao sve to zajedno. Ja sam sva ta lica videla u sebi, slutila da su skrivena negde iza svesti: poivaju u miru, ekaju ruku majstora koja e ih izvesti na svetlost. A ta je on mogao, taj moj mu, jednostavan, odan vojnim pravilima, slubi i egzerciru, zaslepljen miinom snagom? Nita, osim da deflorie i da oplodi. Drugi mukarci su morali da me uine enom, da me vaspitaju i razviju, izranjave i opamete. Evo me danas, otvorena sam kao svea rana, podlona sva-
306
Vidosav Stevanovi
kom dodiru i svakom zagaenju. Uavi u moj ivot, on je nestao iz mog srca. Kad si poela da ga vara? Odmah i nikad. im nam je sin prohodao, im sam ga odbila od sise, im sam tako izvrila svoje obaveze, nala sam prvog ljubavnika, to jest uzela sam onog koji mi se naao pod rukom. Nisam mu zapamtila ni lice ni ime, ve neto drugo: imao je mladee po itavom telu kao razvratna ena. Nikada ga nisam prevarila, u stvari, jer prema njemu nisam imala nikakvu unutranju obavezu: trpela sam ga, doputala mu da me izdrava, nosila njegovo prezime, stanovala u njegovim stanovima (on je napredovao i mi smo se ponovo selili). Nije me osvojio, nije me ak ni dotakao, moda nije ni znao kako. Sputao se na mene uvee (uvek uvee) kao na kupljenu postelju, naprezao se kao da sprintuje, praznio, okretao na drugu stranu i hrkao. Ostajala sam budna, razoarana i razdraena, sama sa svojim razjarenim polom. Masturbirala si? Jesam, kad sam morala. Rukom, aravom, ivicom kreveta, drkom etke za kosu, grliem flae, svaim. Bila sam zdrava, gladna i edna ljubavi i seksa. Moje telo je bilo otvoreno i radoznalo, morala sam da proem sve stepene i sva iskustva. Svaki novi mukarac ma koliko bio glup, nitavan i bezbojan donosio je neto drugo, razliito, otvarao novu mogunost, inio da se oseam kao na putu, usred traenja. Radila sam to esto i bez kajanja, mada samoobmanjujui se: ponekad sam, valjda zbog
Carski rez
307
slabosti, zamiljala kako sam zaljubljena, kako eznem i patim. Posle sam uviala da nije tako, da sam se prevarila. Ljubav nije na jednom mestu i nije mrtva: ona je iva, nalazi se svuda, ona je zbir svega, mnotvo koje nosi jedno ime, hrpa doivljaja koji se nadovezuju, strast koja se iri kao krugovi na vodi. Prolazni mukarci samo raspiruju e. Bila sam kao vosak u koji su oni, slepi i esto nevidljivi, utiskivali svoje oblike, udruivali se u neem veem i sveobuhvatnijem. Zar te nikada nije uhvatio? Nije na delu. Valjda nije ni smeo ni hteo. Bojao se da vidi istinu, teio se laima. to sam ga manje elela, to sam ga vie odbacivala, to se vie vezivao za mene: s mukom sam zadovoljavala njegovu mehaniku strast. Odbaeni tako pokuavaju da poreknu svoju odbaenost, neumorno se vraaju na mesto poraza i ponavljaju ono to ih ponovo baca natrag, meu nevidljive. Postao je ambiciozan, uspean, naitan, manijak vojnih pravila. Proricali su mu izvanrednu karijeru. Pokuavao je, kao i svi odbaeni, da me tue i da mi se udvara, da me osvaja pretnjama, nasiljem ili poklonima. ak je nalazio i ljubavnice, trudio se da ja saznam za njih, beao. Meutim, kud god iao, vraao se meni, a ja sam odlazila drugima, ne hajui za njega, ne bojei ga se. Nismo se mogli sresti jer se nismo ni traili. On je, umesto mene, traio svoju jadnu sliku ene-prijateljice, majke i slukinje, haremske robinje, a ja mukarca koji e mi prekriti nebo i sve doivljaje skupiti u jedan, dubok do smrti. On je nalazio prazninu i
308
Vidosav Stevanovi
besneo, a ja genitalna zadovoljstva koja su me privremeno smirivala. Spolja smo bili dobar, uspean brani par: mladi pukovnik i njegova lepa ena. ta si pomislila kad si upoznala mene? Dragi, nita nisam pomislila. Nije bilo vremena, nije bilo potrebe da mislim. Osetila sam vie utrobom nego mozgom i zato zaista da sam tvoja, da ti pripadam kao to ti pripada ruka ili noga, da u uiniti sve to trai. im sam ugledala tvoje lepo, tuno lice, znala sam da u ti se dati. Ne da u spavati s tobom a spavala sam im si to zatraio, odmah na onim stepenicama ve da u ostaviti sve, napustiti mua i sina, poi s tobom. Umreti, ako treba, od gladi i ljubavi. I, evo, umirem pored tebe. Nee ti umreti, lepotice. Ja u te ubiti. Da te vie niko ne dotakne, da vie nikog ne pogleda sa eljom. Ostalo nije trebalo prepriavati jer smo to znali oboje. Ostalo smo preiveli zajedno i delili ga kao zalogaje hrane, kad smo je imali, kao vlanu hladnou podruma, kao kripavi krevet: to nas je povezalo kao dvoje ukletih begunaca koji, ljubei se grevito, ekaju poteru. Dva meseca posle poznanstva mog dragog i mene poto smo legali u svaki krevet blizu kojeg smo se nali, poto smo se ljubili po stepenicama, parkovima i automobilima (u stvari, u staroj pukovnikovoj olimpiji), iza kua, na pustim poljanama, u haustorima moj mu se iznenada vratio kui sa lanog slubenog puta. Neki dokoliar, neki zavi-
Carski rez
309
dljivac, neki ispravan kolega dojavio mu je, izgleda, da ga upravo varam sa jednim studentom. Pukovnik nam je namestio zamku vie da zadovolji druge nego sebe u koju se i sam uhvatio. Saekao je da se smrkne, dounjao se uz stepenice kao lopov (sve vreme mu se inilo da radi neto nedozvoljeno), otkljuao vrata naeg stana, banuo unutra i zatekao nas spetljane na kauu u dnevnoj sobi, mog dragog i mene. Leali smo ispranjeni, jedno u drugom, ekajui ponovo talas iznutra, a moj bivi mu nam je bio poslednja briga: imali smo utisak da je otputovao zauvek i da smo slobodni. Nisam ula klju u bravi, nisam ula nita osim umorenja svoje krvi i kucanja srca mog dragog. Osetila sam promaju po golom telu. Okrenula sam glavu i videla pukovnika pored vrata: stajao je tamo kao da ne zna ta e, poguren, ostareo, elav, lica mokrog od znoja, beznadnih oiju. Ruke su mu visile kao odseene i bez kostiju. Uverio se u ono u ta je godinama hteo da se uveri i nije mu bilo stalo do toga, jer ga je unitavalo. Trenutak-dva smo se gledali kao da se prepoznajemo: onda je moj bivi mu zamurio i okrenuo glavu, zagledao se u zid. Moj dragi je leao mirno, preplavljen umorom, moda u polusnu, dok mu je srce udaralo sporo, isprekidano, kao da e stati. Ni ja se nisam micala, prosto sam ekala ta e se desiti: elektricitet se skupljao u sobi i morao se nekako isprazniti. Muzika s radija pokazivala nam je kako vreme ipak odmie, taktovi su se krunili i padali meu nas kao zvuno uobliene sekunde. Ispod prozora (stanovali smo u
310
Vidosav Stevanovi
prizemlju) neko je viknuo, kretavo i pijano, i kao da je hotimice razbio mrtvilo. Ne seam se dobro ta se posle dogodilo, moj dragi takoe: nataloeni elektricitet kao da je eksplodirao. Valjda sam ga odgurnula sa sebe, zbacila ga i skoila, pokuala da ga zatitim telom. Pukovnik je izvadio slubeni revolver iz depa, nanianio u nas dvoje. Odjednom, mog dragog nije bilo iza mene projurio je kroz staklena vrata i skoio sa terase. Videla sam kako se revolver trza, osetila sam udarac u butinu, neto teko i nimalo bolno, i sruila sam se pred pukovnikove noge. Leala sam na podu i nita nisam mislila, nita oseala. Pukovnikove kaljave izme su nestale, vrata su se zatvorila spolja. Onda su se ponovo otvorila: neko me je, kao izdaleka, pitao kako sam, neije ruke su me dotakle. Rekla sam da sam dobro, nita mi ne fali, odmah u ustati. Potom sam se valjda onesvestila, jer se zaista vie nieg ne seam. Gde je moj dragi? Gde je moja ljubav? Dva-tri dana kasnije, posle veere i vizite, otvorila su se vrata bolnike sobe u kojoj sam leala izmeu nekoliko operisanih, krkljavih i zlih baba to su se domunavale preko mene: zamrzle su me im su me doneli i nisu hele ni da me pogledaju. Uao je moj dragi, zagrcnut i bled, kose bele od snega. Upao je preko bolnikog zida pa zatim preko terase, zaobiao uvare, prevario jednog deurnog bolniara najsmelija akcija u njegovom pesnikom ivotu. Tog trenutka sam, ini mi se, ozdravila. Pobegli smo putem kojim je upao, preko terase pa dalje, praeni to-
Carski rez
311
rokanjem i psovkama onih umiruih baba. Guei se i posrui, moj dragi me je malne nosio. Nisam pitala kuda, nita nisam pitala: prepustila sam mu se kao da je stariji od mene, mudriji i jai, kao da zna sve ono to je meni nejasno. Pukovnik pijani! zahripao je, vukui me. Luta po kafanama oko grada i razbija ankove. Pratio sam ga izdaleka! Krijui se, uvukli smo se u pukovnikov i moj (ve bivi) stan: bio je otkljuan, vrata otvorena, promaja je napravila nered u dnevnoj sobi. Uzeli smo sav novac iz fijoka i novanika (sreom, poneto sam krila od mua), potrpali u kofere ta se moglo i nalo, i urno, koliko mi je dozvoljavala noga, ponovo pozleena, izali na drum. U mraku iza benzinske pumpe, drhtei od zime i straha da nas neko ne prepozna i ne sprei, zaustavili smo jedan usamljeni kamion. Do Beograda smo se vozili nekoliko sati, okrueni gustom maglom, kao da gamiemo po tamnom dnu mora, kaljui oboje, a ofer se zagrevao rakijom iz flae i nudio nas drugarski, psujui ceo svet. Zahvalni, ispriali smo mu celu nau priu. Stan smo, na oferovu preporuku, nali stotinak metara od mesta gde smo se iskrcali: podrum u neomalterisanoj trospratnici. Okrugloglavi gazda sa beretkom kao prilepljenom za lobanju, nita nije pitao, ni ko smo ni ta smeramo. Jedino je traio kiriju tri meseca unapred, mi smo je dali i smestili se kako smo umeli i mogli. Vie nego krov nad glavom na podrum je bio sklonite, izbeglika jazbina u kojoj nas niko nije smeo nai.
312
Vidosav Stevanovi
To je bilo poetkom decembra. Krajem februara te duge, otre zime bili smo bez novca, bez mogunosti da ga zaradimo i pod pretnjom otkaza. Pesme mog dragog niko nije hteo da tampa, ja sam sve ree nalazila privremene poslove. Prestali smo da kupujemo lozove od lutrije: vie nismo verovali u sreu. Nismo verovali ni u ta osim u svoju ljubav. Trojka nas je sve ree prevozila do grada i natrag, sve sigurnije smo se smetali u podrumu kao u kovegu. Drali smo se svoje udnje i jedno drugog kao davljenici: potonuemo zajedno, zagrljeni, niko nee sam isplivati. Pukovnik je, posle onog upadanja i pucanja, stavio revolver u dep i otiao u kafanu. Bio je rasejan, tup i nekako odsutan, udaljen, kao da se to dogaa nekom drugom: istovremeno ga je sve bolelo. Pijanio je nekoliko dana, razbijao ankove, urlao i tukao se, krvario iz obe nozdrve i sa povreenih usana. Uhvatili su ga u pocepanoj uniformi, izbezumljenog, i posle kratkog postupka, penzionisali, stavili taku na jednu karijeru. Vojska je pravedna, stroga prema neposlunima i slabima. Vratio se u prazan stan kao civil, sa zavojima na rukama. Uao je, seo na prvu stolicu i satima ostao tako, bez misli. Radio je jo uvek svirao, staklena vrata prema terasi bila su razbijena, vetar je nanosio sneg i vreme nije oticalo, zaustavilo se oko njegovog sleenog srca. Onda je, ne znajui ta radi, ustao i priao telefonu. Javio je svojim roditeljima da izvesno vreme zadre naeg sina koji se tamo nalazio jo
Carski rez
313
od leta, kao da smo slutili raskid: on e, im obavi neke poslove, doi po njega. Potom je ugasio radio, ebetom pokrio rupu na vratima i zaspao onako kako se zatekao, u tesnom civilnom odelu. Sanjao je kriv, izlokan drum slian jednom iz njegovog detinjstva i nas dvoje mog dragog i mene, kako zamiemo za krivinu pogurenih lea, prtei teke kofere. Sneg i magla skrivali su mu lik mog dragog, slian mrlji koja se rasplinjava i pri tom dobija oblike koje elimo, kojima nas oi varaju. Pohitao je da nas stigne, ali je posrtao, klizao se i nije odmicao, kao svaki ovek u snu. Probudivi se, znao je ta mu valja initi: odluke su se same donele i trebalo ih je izvriti. Ispod ruke je kupio nov revolver, jer su mu slubeni bili oduzeli. Budzato je rasprodao nametaj a tek smo, na ime njegovog unapreenja, bili kupili nov i poeli da ga otplaujemo. Odnekud je uobrazio da emo se meu kupcima pojaviti i nas dvoje, moj dragi i ja: ne cenkajui se i ne tvrdiei, svima je zavirivao u oi kao da su prerueni, pokuavao da nas otkrije ispod tuih obrazina. Nekoliko mojih starih haljina sa venanja, sa doeka novih godina, sa letovanja stavio je u svoje kofere i zaboravio ih: kasnije se, naavi ih, pitao ije su. Radio je, ni sam ne znajui zato, poklonio susedu podoficiru, onom to me je naao ranjenu i pozvao hitnu pomo: taj se s njim na rastanku poljubio u oba obraza kao s bratom. urilo mu se, mesto ga nije dralo, pa je odjednom usred noi, ne zakljuavi vrata, seo u auto
314
Vidosav Stevanovi
polovnu, crnu olimpiju napustio grad, uzevi petnaestak dana ranije, krili i cvokotali na vetru. Krei, ovee rekao je sebi. Srean ti put! I ne vraaj se pre nego to obavi posao, pre nego to nae krivce svoje propasti! Putuj i trai! Poelo je njegovo etvoromeseno lutanje. Imao je jedan cilj pred sobom: pronai na trag. I traio ga je, tumarajui drumovima, prolazei kroz gradove, raspitujui se. Sve je radio bez plana, manje-vie sluajno, sluajui unutranje porive koji su se svakog asa menjali i skretali ga s puta, bacali ga levo-desno. Obiao je sva mesta gde smo nekada iveli kao da nas (njega i mene) tamo jo uvek ima, kao da se nismo davno odselili, zaobilazei jedino garnizone i bive kolege koji ga, prilikom sluajnih susreta, nisu prepoznavali: umesto samouverenog oficira, ponosa njihove struke, prolazio je ugojeni pijanac u izguvanom odelu, sa metalnosedim pramenovima kose na crvenkastoj lobanji. Pojavljivao se u motelima du drumova i dremljivim recepcionerima pokazivao moju fotografiju iz vremena kad smo se upoznali, kao da godine nisu prole: smatrali su ga ludim, to je pomalo i bio, i podsmevali mu se iza lea. Navikao se, prvi put u ivotu (bio je inae drutven i drueljubiv), da pije sam, izvaljen na zadnjem seditu zaputene olimpije to je verno vukla izlokanim, zimskim putevima. Spavao je gde se zatekao, sat-dva, savladan umorom i piem, i budio se sa snanim utiskom-morom da smo upravo proli, tek zamakli za prvu krivinu: palio je motor i jurio za senkama koje su odmicale, skrivale se i nestajale. Bio je
Carski rez
315
neprestano gladan i jeo je svuda gde je mogao, ak i za vreme vonje odela su mu postala uska pa ih nije zakopavao, a kaput je samo prebacivao preko ramena. ta je mislio, ta oekivao? Nije znao ni sam, preputao se nekom mutnom porivu koji je ikljao iz povreene utrobe, iz itavog bolnog bia. Tui, poniziti, ubiti, osvetiti se nekome? Kome? Ljubavniku ili eni (nikada me u sebi nije nazvao bivom), njemu samom ili samo njoj? Ili celom svetu koji sve te muke i ponienja ravnoduno posmatra? Moda vremenu koje nee da se vrati unatrag, da pone od samog poetka, ali drukije nego to je bilo, ljudskije? Uostalom, sve su to samo rei, sline drugim reima i nedelotvorne, a njemu je bila potrebna odluka, prelom, moda katastrofa koja sve isti i preporaa. Jo uvek podloan vojnim pravilima, jurio je obrise nekakve akcije o kojoj nita pouzdano nije znao. Ali je znao da nas mora nai, mog dragog i mene pod zemljom ili na nebu, pred zatvorom ili u mrtvanici. Morao je to raistiti s nama, pre nego sa sobom: njegova sudbina nije zavisila od njega ve od nas i poivala je u naim rukama. Morao je razgovarati s nekim, preduzeti neto, krenuti u jednom pravcu bilo kakvom, moda pogubnom, verovatno smrtonosnom, ali jednom. Morao se sresti s nama, ma koliko to kotalo. Sve do tog zamiljenog susreta bio je siguran da e do njega doi, jer neto drugo nije smeo ni da zamisli njegov ivot je spao ni na ta, stao, ukoio se, i pored sveg jurcanja po
316
Vidosav Stevanovi
drumovima, pretvorio u le, a nastavie se posle, kad se to razrei, kad mrtvac ustane i prohoda poput novoroenoga. Svako razreenje je dobro i sve mogunosti (svaa, prijateljstvo, tua, osveta, ubistvo, povratak, bekstvo) jo su pred njim, otvorene kao ive rane, neizvesne i bolne, zagnojene od ekanja polako ih je, jednu po jednu, premetao po bunovnoj glavi, odbacivao ih i ponovo nizao kao brojanice sa mnogo zrna, vozei dalje, jedui i pijui da zaglui prazninu u sebi, da zatrpa i ublai tupi bol kao u pokvarenom zubu. Kretao se, urio nekuda, nije vano kuda, hitao i nije dao da ga osvoji mrtvilo, da ga zaustavi. Nije brojao dane niti se brinuo o vremenu: sati prolaze i svaki ga, ma ta radio, ma kuda iao, pribliava cilju, mada poveava patnju. Povremeno je ak oseao izvesno olakanje, prekid svesti, kratkotrajni talas nitavila koji ga je rastereivao, malne inio vedrim. Ljudi putuju da pobegnu od sebe: on je putovao da bi, naavi nas, naao sebe, da bi uvideo ko je i ta moe. Zaustavljao se na pumpama da napuni rezervoar benzinom i razgovarao sa nabusitim momcima u plavim kombinezonima. Da li su videli lepu enu i jednog mladia s njom? I pokazivao im je moju fotografiju iz gimnazijskih dana kao da sam, u njegovom rastrojenom poluseanju, ostala ista: lik nasmejane, drske devojice-ene sa kikicama, koja zna ta je eka i unapred se podsmeva, koja ga je trpeljivo prihvatila i dala mu se u jednom iznajmljenom stanu. Nije ni sluao ta mu odgovaraju, to mu nije bilo va-
Carski rez
317
no. Bitne stvari, otkrio je lutajui, ne moemo saznati od drugih, ve ih moramo iskopati iz sebe, pronai u skrivenim prostorijama due, ponovo otkriti kao da su nam nepoznate. Mi smo merilo svih stvari, drugi nisu ak ni putokazi prazno, oajno, bezvuno nita to se kovitla kao sneg preko smrznutog polja, vodei nas u propast. Odjednom, zaustavio je auto na parkiralitu pored druma i zapalio cigaretu. Bilo mu je zlo. Bilo mu je dobro usred tog zla. Pa on poznaje tog eninog ljubavnika, tog mladia bez lica. Predstavljen mu je kao neiji prijatelj na jednoj svadbi: mrav, crn, bojaljiv i bezobrazan. uvao ga je do sada negde u podsvesti, u nekom zabaenom podrumu mozga, kao nepotrebnu, suvinu stvar: naglo je, sluajno nabasavi na nju u mraku, opomenut bolom, razumeo ko je i ta mu znai. Otvorio je kofer, izvadio sve nae zajednike fotografije to ih je uvek iznova razgledao, okruen turou i samoom hotelskih soba, traei ifru, znak, predskazanje onoga to se dogodilo i nalazei uvek isto: crno-beli svet bez znaenja, ukoene oblike obrazina i maski, senke zaustavljene na papiru. Ovog puta je, meutim, odmah naao ono to je ranije uzalud traio: fotografiju sa one svadbe koju je sam snimio, svojim foto-aparatom, i sam je razvio u mranoj komori, imao je nekoliko puta u rukama, ne spoznavi njen ogoljeni sadraj koji bode u oi i sve razotkriva. Ta fotografija je prikazivala mene za prepunim stolom usred velikog dvorita, okruenu pripitim
318
Vidosav Stevanovi
svadbarima iskrivljenih lica: sedim sa cigaretom u bezvoljnoj ruci i razrogaeno, uplaeno-otkrivalaki zurim u crnpurastog, ispijenog mladia preko puta koji se napregnuto osmehuje kao uhvaen na delu gutam pogledom svog budueg dragog, ukoenog izmeu dve ae. Koso poslepodnevno sunce (bio je septembar) obasjava naa ozarena i prepadnuta lica, izdvojena izmeu svih ostalih, na koje, ne znam zbog ega pada senka mladoenjine ili mladine kue i ini ih nejasnim, skrivenim usred nadirue svetlosti. Okular foto-aparata bio je, eto, njegovo oko koje nita nije primetilo, nita zapamtilo. Brujala su mu u glavi glupa pitanja. ija li ono bee svadba? Ko se enio, ko udavao? Nije znao da odgovori, kao da se sve to desilo davno, u nekoj njegovoj linoj preistoriji, a ne pre tri-etiri meseca, malne jue. Majku mu! glasno je rekao sebi. Ja sam sve video, ja sam sve znao. Zato onda nisam izvadio revolver i pucao u njih, pre nego to su mi naneli bol, unitili ivot? Na onoj svadbi, polupijan, razgovarao s tim mladiem, takoe polupijanim obojica nisu igrali ni pevali sa ostalima, sedeli su za stolom (ja sam ustajala to sam ee mogla i pokuavala da razbijem tu iznenadnu opinjenost) i praznili ae, kucali se, pomalo bratimili, kao to nepoznati ljudi ine pri piu. Svaki je priao o sebi, ne sluajui drugoga: pie, sunce i neto tree (moda potmulo sporazumevanje o slinoj strasti prema meni) pritiskali su im ramena, mlitavili ih, pa su se pomalo i naslanjali jedan na
Carski rez
319
drugoga. Moda su se ak i zagrlili i poljubili na rastanku. Osetio je, naknadno, kako mu na obrazu gori peat izdajnikog poljupca i pokuao da ga istrlja ogrubelim, od zime hrapavim dlanom. Kad mu to nije uspelo, na brzinu se obrijao (nije ve nekoliko dana), onako u kolima, uzevi toplu vodu iz hladnjaka, gledajui se u retrovizoru i namerno se posekavi na onom usvrabelom mestu. Dva puta je, znai, imao svog smrtnog neprijatelja u rukama (na svadbi i u svom stanu): oba puta ga je mirno pustio da ode i zavri posao. Trei put, kleo se pred svojim licem u retrovizoru, nee ponoviti tu greku, uinie neto odmah pucae ili e ga zadaviti rukama kao tene. Sedei u kolima na parkiralitu, dok je motor radio naprazno i grejao ga, seao se dalje. Mladi sa svadbe predstavio mu se kao pesnik koji e jednog dana biti slavan, koji e obeleiti epohu. Ako ne uspe u tome, ako ga spree drutvo i politika, ubie se programski, prema jednom unapred smiljenom scenariju poetske nedostatke i mane sveta ublaie unitenjem sopstvenog ivota koji e tako, nestajui, postati i sam pesma, jedan lirski in. I tako dalje. Ispriao mu je kako pesnici iz provincije hrle u Beograd da tamo uspeju ili propadnu: nasru na redakcije kao mravi, drue se iskljuivo izmeu sebe (niti oni hoe druge, niti drugi hoe njih), i svi se dobro poznaju, obeleeni zajednikim porokom, kao i homoseksualci. Dovoljno je, dakle, nai jednoga od njih, bilo koga, osvojiti ga nekako (piem, poverenjem, laska-
320
Vidosav Stevanovi
njem), pa pronai i svakog drugog, ak i eninog ljubavnika, ludog mladia koji svetu preti svojom smru. Trebalo je odmah, mislio je, im su ga najurili iz vojske, da poe tim putem. Ve bi se nalazio na cilju: osveen, miran, ponovo u svom crno-belom svetu naredbi i poslunosti, jer na robiji takoe ima neto od vojnike strogosti, reda i discipline. ta sam, do avola, traio tumarajui ovako? rekao je sebi u retrovizoru. Sebe ili njih? Verovatno ovo prvo. Da li sam se naao? Jesam, ali ne do kraja. Treba to pre zavriti posao! Bio je navikao da razgovara sa sobom: tako je blaio patnju, imao uvek spremnog sabesednika. Odluivi se, odjednom je obojicu video kao jednog vrstog oveka od akcije i vie nita nije zaustio prema retrovizoru. Ubacio je u brzinu, krenuo, izaao na drum: olimpija je krkljala, kripala i vukla, staro kljuse koje se vie ne udi gazdinim udima. Na nekom prelazu preko pruge, usred ledene ravnice (vetar je mestimino ogoleo smrznutu zemlju, nainio je arenom poput iscepane ponjave), sa jatom kretavih vrana iznad glave ta jata su se, izgleda, smenjivala, pratei ga doiveo je iznenadno uzbuenje i zaudio se svojoj slabosti, malne pesnikoj, dostojnoj prezira. Rampa je bila sputena, prugom je nailazio dugaak teretnjak, natovaren tenkovima i topovima to su svoje cevi prkosno i ponosno dizali uvis, ne primeujui ga, moda ga i prezirui. Do skora je komandovao tom ureenom pretnjom to nosi tuu smrt, upravljao tim cevima kao da su deo njegovog tela, jednom naredbom pokretao
Carski rez
321
itav puk, verovatno otpremljen prethodnim vozom, moda upravo njegov bivi tako se razmimoiao sa jednim komandantom koji je postao lovac. Sada je sve to posmatrao malne ravnoduno, utrnule due, kao seljak koji je poao na njivu. Izaao je iz kola, zaobiao rampu i stao pored samog voza. Buljio je u sjajne ine, oseajui lak pritisak s lea, kao cev revolvera uperenu meu pleke. Da li da legne i okona itavu komediju, da se ne poniava vie? Ma koliko se naprezao, ma koliko saznavao, ipak nita zaista i do kraja ne razume. Shvata samo pojedinosti. Nikako ne sagledava celinu niti stvarne odnose meu delovima. Zato ne moe bez te ene (bez mene koja priam)? ta ga se tie onaj karakuljivi poet to nee doiveti tridesetu? Zar on nema sina o kome bi morao da se stara, jednog nesrenog deaka bez majke, usamljenog kod babe i dede? I, ne znajui zato, zaboravio je te misli, kao da se udaljio od samog sebe. Tupo je gledao kako tokovi teretnjaka gaze njegovu izduenu senku zimsko sunce je probilo oblake na zapadu i obasjavalo ga hladnoom. Svega toga se setio kasnije, ulazei u Beograd, i odmah zaboravio, jer mu se cilj ponovo pojavio pred oima. Obilazio je kafane u centru, raspitivao se kod kelnera i gostiju. Negde je pronaao pesnike (grupu pijanih, bezobraznih mladia to su vikali i recitovali) i naplaao im se jela i pia, trpei njihov prezir. Jedan od njih, neto trezniji od ostalih, setio se mog dragog te provincijske budale, tog mediokriteta, kako se izrazio i poslao ga u Rakovicu, pravo u Ri-
322
Vidosav Stevanovi
banevo sokae. Pukovnik je, oseajui se kao uoi buenja, parkirao olimpiju pored eleznike stanice i obreo se na trgu koji su pritiskali putnici, zima i neka lepljiva beogradska magla, nemogua na drugim mestima. Pored montane barake popio je rakiju snogu i osetio kako mu ruke vie ne drhte. I pored sve hladnoe, a bio je bez rukavica, znojile su se. Raspitivao se kod linijskog milicionera (i dalje je verovao uniformi vie nego bilo emu drugom) i seo u prepunu trojku bilo je pola tri i zaposleni su, zavrivi kuluk, urili kui, gurali se i gunali. Matori kondukter mu je potvrdio da je na pravom putu: tramvaj ide u Rakovicu, stie za trideset dva minuta. Topider i Koutnjak, sirotinjski ogolelog drvea, pokriveni tankim snegom, ostali su za njim. Kroz smrznuti prostor s leve strane video je Beli dvor na Dedinju, sjajan usred sivila, mali, slian maketi, gotovo nestvaran. Tramvaj se tresao, usporavao u krivinama, sav onaj trudbeniki svet putao je uegle mirise umora. Na poslednjoj stanici (blizu naeg podruma) saekala ga je koava, itipala pakosnim prstima i ostavila pored montane barake, sa rukom na hladno-toplom metalu revolvera. Popio je jo jednu rakiju, stresao se i uspravio, nimalo neodluan, prosvetljen. Bio je pred samim ciljem i inilo mu se da je jue krenuo na put, da je putovao kratko i pravo kao metak. Zaustavio je nekog glavatog tipa okruglih oiju (kao da se zaudio jo prilikom roenja) i upitao ga za adresu. Da pomogne, opisao je nas dvoje (mog dragog i mene), malo nesigurno jer nas je zamiljao
Carski rez
323
drukijima nego to smo bili, lepima i viima, tako izuzetnima da nas svako mora primetiti. Tip se iznenadio, skinuo lepinjastu beretku. Mo da bidet moi stanari, neki dvoe. enjeti li su, neenjeti, ne praam, drug. Men se toj i ne tie. Nek si svaki bere svoju brigu. Ide pravo, ona golema kua na bregot. Pa u prizemlje, u podrume, vrata na desnu ruku. Tuj su, ne izlegavaju po toj kijamet. So srekja, drug! U glasu mu se oseao prezir. I pourio se, natakavi beretku: nije cenio oveka koji poseuje takve stanare, ma koliko mu, po neem neodreenom u ponaanju, liio na penzionisanog oficira. Na stepenicama, pukovnik je zastao i pokuao da se sabere. Disao je teko, kao astmatiar. Zamorila su ga lutanja, gluva patnja, njegovih etrdeset est godina i gadni februar. Srce mu je tuklo negde pod grlom i nije htelo da se vrati na mesto. Iz polumraka su svetlucale pohlepne oice pacova: njihova skotska pouda, usredsreena i neumitna, pokrenula ga je s mesta, uvrstila mu kolena, ispravila mesecima pogrbljena lea. Pomislivi mimolet kako je nekada bio dobar strelac, pohvaljivan i nagraivan na armijskim takmienjima, i kako drugi put nee promaiti (moda je prvi put to uradio namerno, da prui jo jednu priliku sebi i nama), izvadio je revolver, otkoio ga, ubacio metak u cev i zakoraio. kripava vrata su se, uinilo mu se, sama otvorila pred njim, kao da su ga odavno ekala. Vreme, sueno mom dragom i meni, polako je isticalo kao pesak iz peanika. U poslednje dve-tri
324
Vidosav Stevanovi
nedelje sve nam je polo naopako, sve je radilo protiv nas. Sitnice, sloene neijom surovom rukom, sigurno su nas gurale prema kraju, zatrpavale i pritiskale. Na gazda (onaj glavonja okruglih oiju), znajui da nemamo novaca, najavio nam je jo jednu tromesenu kiriju unapred ili otkaz. Ako se naemo na ulici, nismo znali kuda bismo, osim pod tokove trojke. Nisam uspevala da naem nikakav privremeni posao, jer se itava vojska nezaposlenih vrzmala po gradu, nudila, preprodavala i otimala za svaku mrvicu. Neki savezni pametnjakovii poveli su borbu protiv gege preduzea, a ova su zavrnula slavine, obustavila isplate: kod nas reforme, uverila sam se na svojoj koi, plaaju siromani i gladni. Pesme mog dragog (sve tunije, zamrenije i morbidnije) i dalje niko nije hteo da tampa, ak ni kad sam ja, skrativi suknju i naminkavi se bednim ostacima nekadanjeg izobilja, krenula po redakcijama, osmehujui se. Neki sivi cvikerai obeavali su da e ih tampati naleto: tada, kao, izlaze izbori poezije mladih pesnika, prilozi onih koji dolaze. I neiskusno su mi zavirivali pod suknju, stidljivo crvenei. Imali su ta i da vide: moje jadne omrale butine, pomodrele od zime, mlohavu kou bez sjaja i onu runu, nimalo izazovnu rupicu od pukovnikovog metka, a sve ovla proprano ledenom vodom iz lavaboa. Kao da je samo to ekao, moj depresivni dragi nije vie ni pisao. Povazdan je leao u krevetu, pokriven jorganima i kaputima, sa konim rukavica-
Carski rez
325
ma na rukama i micao usnama. Ugasio se i grozniavi sjaj njegovih oiju. A nou je sanjao pacove, buncao, guio se. Dogovorili smo se, draga! stalno je ponavljao isto. Dali smo re jedno drugom. Kad ne budemo vie mogli, ubiemo se. Nestaemo zajedno! Zajedno, dragi! teila sam ga kao dete. Sve emo uraditi zajedno! Smiri se! Spavaj! Drutvo nas nee, ljudi nas nee! nastavljao je. Egoizam i ludilo vladaju svetom, ne ljubav i ne dobrota. Duh zamire, glupost raste, materijalizam osvaja. Koliko je gladnih na kugli zemaljskoj, koliko porobljenih, koliko nesrenih? Jedinka je izmanipulirana politikom, nasiljem, masovnim medijima, linost je unitena. Ispevao sam pesme o propasti svega, o kataklizmi koja sledi, a niko nee da ih tampa jer opominju, jer bude njihovu lou savest. Razumee me kad nestanem, pisae o meni posthumno. Piam ja na tu posmrtnu slavu, piam se na sve! U redu, dragi! govorila sam. Bie kako ti kae. Poljubi me! Spavaj! Imam samo tebe, tvoje telo, tvoju ljubav. Nita drugo. Hajde da postanemo simbol, veni ljubavnici, oni koje niko ne moe odvojiti. Pomozi mi da dostojno nestanem, pridrui mi se u nitavilu, uini da se izrazimo bar jednim visokim inom. Kad god trojka proe, pomislim: ova je mogla biti naa, ova nas je mogla osloboditi muka, triarija i banalnosti. Uspavljujem se mislei na tebe i na samoubistvo. Tako emo umai svima, pobei pukovniku. Ljubav, lepota, smrt to su tri lica istog, tri vene suprotno-
326
Vidosav Stevanovi
sti koje idu zajedno. Ne sme me ostaviti samog u tom poslednjem asu. Obeala si da e me i onda drati za ruku. Daj mi hrabrosti da umrem. I glas mu se davio u bolesnim pluima, guio u oslabelim bronhijama, nestajao. Ispriavi sve to, moj dragi bi zaspao, zgrivi se uz mene. Nala sam se u sopstvenoj zamci. Nisam znala kako da izbegnem iznuen, u rasejanosti prihvaen dogovor. Kad smo pobegli, kad smo se sakrili u podrumu, bila sam opijena, nisam ni sluala ta govori. Pristajala sam na sve, povlaivala mu. Meni rei nita nisu znaile, ma koliko bile zvune i sveane. Ali je on verovao reima, iveo za njih, opijao se njima kao vinom. I znala sam, bila sam sigurna: ne smem ga slagati, ne smem porei obeanje, jer bi prestao da me voli. Ali, da bismo se voleli to je meni bilo jedino vano na svetu morali smo iveti, makar patei se i gladujui, makar otimajui od drugih. Smrt (sluajna ili dobrovoljna) nije bila deo moje ljubavi prema njemu, upravo zato to zbog nje nije postojala: ivim dok volim. Pogotovo ne smrt obeshrabrenih pod tokovima prepune trojke (naroito sam se toga grozila), na inama koje obavijaju zima i beogradska magla, smrt praena pevanjem krkljavog petla, da bi, posle izlaska komisije, naa zdruzgana tela bila odneta u smrad mrtvanice, meu natrule otpatke, zauvek bespomone i proklete. Ne trai od mene nemogue, moj dragi! Sve, samo to ne. Nikako i nikada. Pristajem da budem prljava krpa koja brie nunike, svesna hrana pacovima koja vriti i otima se. Ali ne pristajem na smrt
Carski rez
327
usred rakovikog beznaa! utei i pobunjena, obraala sam se njegovom usnulom licu na kome su kosti trale ispod istanjene koe. I batrgala sam se kao davljenik koji se bori. Kad sam poslednji put, naavi po depovima i tani neto sitnine za tramvajsku kartu, izala u grad, na trgu pred eleznikom stanicom srela sam kolskog druga, sada kapetana rene plovidbe, tamnog i crvenog od vetra, zadriglog od zdravlja. ivot mi je nasuprot onoj gluvoj smrti nudio reenje: gadno, poniavajue, ali krepko, kao komad konjskog mesa izgladnelom tifusaru. Taj kapetan je petnaestak godina pokuavao da spava sa mnom, nudio mi se prilikom svakog susreta, molio me, ak i ucenjivao. Odbijala sam ga bez pravog razloga ta legala u krevet sa tolikim kojima ni lica nisam zapamtila. Moda zato to je liio na pukovnika: crvenokos, proelav, utegnut uniformom? Ili zbog neeg to ni sama ne znam, to samo nee upravo toga? Ovoga puta sam se ja ponudila njemu. Oe li ti, daso, najzad da me pojebe?, rekla sam i nekako mi je laknulo. On je, kao svaka muka krpa, prihvatio: nita nije pitao, nita ga nije zanimalo osim tucanja. Obradovao se, poskoio i lupio petom o petu, samo to nije zanjitao. Zdravi mukarci su, u stvari, bolesni od gluposti, sebiluka i jalove potencije. Bolesni mukarci su zdraviji: znaju svoju nemo, daju se bez ostatka, potinjavaju se onom to je vee i obuhvatnije naoj udnji, jedinoj koja nikad ne lae. Ili mi (mukarci i ene zajedno) podleemo istim zabluda-
328
Vidosav Stevanovi
ma, propadamo od istog nesporazuma, zamenjujui lino i opte, sve drhtei nad sobom. I ja sam drhtala (prvi put zaista prostitutka) ulazei u hotel sa onim rianom to se cerekao i trljao ruke kao da ga tamo eka obilato jelo. Ne od stida ve zbog neeg drugog: bila sam gladna, uskralih creva, prozebla, gripozna (poinjala sam da kaljem kao moj dragi), a ve mi je bio prljav i pocepan. Kapetan me je znao kao gospou, urednu i namirisanu. Kad otpadnu svi obziri, ostaje stid zbog prljavog i pocepanog odela. Hoe li mi dati dovoljno novca? Nee valjda pomisliti da mu se podajem iz dopadanja? Kurva pred sobom, kako u to postati pred drugima? Hotelska soba, inae tura i nikakva, bila mi je divna: topla, sa kupatilom i ogledalom (dodue napuklim) da se prolazni ljubavnici vide u svoj runoi. Radijatori su divljaki grejali, vrelina me svu obuhvatila i san, mesecima prekidan hladnoom i genitalnim grevima, nasrnuo je na mene s lea i zamalo me oborio s nogu. Neka oprosti moj dragi, koji poiva u ledenom podrumu sa rukama unapred skrtenim na grudima, ali meni se ovde ostajalo. Mamio me san bez buenja. Beda je neto hladno, izgladnelo i prljavo pocepane arape, cipele koje uljaju, uegle koulje, danima neoprani zubi, svrabljiva koa, otri vaginalni smrad. I bedu je upravo zato teko podnositi. Svukla sam se u kupatilu i oprala svuda, osim tamo gde u biti probodena. Za onog kapetana u sobi, renog grubijana, dovoljno je dobra svaka rupa.
Carski rez
329
Izala sam, ogledalo me iznenada uhvatilo i pokazalo mi tanu sliku: mrava ena s podonjacima, tupih oiju kao u starica to preturaju po kantama za smee, sredovena i mlohava, kojoj teka stranjica visi poput prazne torbe. ta moe da oekuje takva ena? Prezir, gaenje, impotenciju umesto munjevitih orgazama, meke kureve umesto strasti. I jednu sveobuhvatnu tupost, sivu poput pepela, pustinjski beulnu, koja osvaja sve ilice i vene, gasi svetlost u mozgu, navlai mrak preko vida. Takva ena treba da nestane pre nego to porunja, unakazi se i sasvim propadne. Moj kapetan je ve bio naruio pie i nalivao se, obliven znojem. I priao je neprekidno kao da smo zbog toga uzeli sobu. Hteo je da me tuca jo kad sam bila devojica, ali mu nisam dala. Hoe li mu se dii posle toliko godina ekanja? Mukarac pregori kad se najmanje nada, ba kad ne treba. Nee da skine uniformu, manu, kapu, sat i cipele: tu naviku je stekao prilikom retkih izlazaka na kopno i brzometnih eva sa kurvama iz pristanita. A na vodi drka, dok se brod ljulja i voda ubori. teta to je ovaj jebeni hotel nepokretan. Ako mislim da ostanem gola, upropastiu ga naisto, nee moi ak ni prstom. Treba da obuem samo kombinezon, pojas i arape: tako je pred njim svakog jutra hodala njegova majka, najprivlanija ena koju je sreo, prava op kurva kao i sve ene. Bio je ljubomoran na oca, takoe oficira renog brodarstva, i mnogo je oekivao od njegove smrti, ali uzalud. Taman kad je on doao na red, majka se preudala za podstanara, studenta, jed-
330
Vidosav Stevanovi
nog uasnog civila. Povremeno ih obilazi, a pre toga, da ne bi napravio sranje, mora da se napije kao ovo danas i da neto opali radi rastereenja. U depu ima revolver, uvek spreman: neka majka i njen student samo nastave da se drpaju pred njim. Otkrije li da mu ga ona pui, sruie arer u oboje i slatko ih odrobijati. Prila sam mu. Neka se ovo to pre zavri kao vaenje bolesnog zuba. Zamolio me je da priekam: nije jo psihiki spreman, treba mu dosta pia da se opusti. Takoe, ako pretera, opet nee biti ni za ta. Hodao je po sobi, onako uparaen kao da je na kapetanskom mostu, i pio je, ja sam leala na krevetu i borila se sa snom. Zamiljala sam svog dragog kako lei pod jorganom i kaputima, drhti, previja se, kalje: ispijaju ga bolest, strah i smrt, slua kako prolazi trojka iji ga tokovi mogu osloboditi svega. Onaj kreten (ne seam se da sam ga ikada videla u naoj koli, mora da je to izmislio) odjednom se rasplakao hodao je sve bre, sve nervoznije, a suze su mu kapale s brade, punake kao u ene i sa rupicom u sredini. Jesam li svesna, dok tako izazivaki leim, koliko liim na njegovu strasnu, perverznu majku koja se i danas tako daje onom civilu, umesto onom kome treba, jedincu koji je voli, koji je mrzi volei? Kad mene vie jednom ne bude (posluam li onaj kostur koji me eka), moj sin (i pukovnikov) porae, postati mukarac, ljubavnik, igra, vojnik. Bie lep, snaan i riokos i ene e padati pred njim kao to su mukarci preda mnom. Nosie vrstu glavu na irokim ramenima, osmehivae se poput mene,
Carski rez
331
eljno i podrugljivo, hodae za svojim strastima slobodno i vedro kao paganin. Takav e biti moj sin, mukarac kakvog sam sanjala i traila, nosila negde u krvi, slutila nevidljivim ticalima due. Ali jedna pukotina, tanka i nikom vidljiva, postojae na njegovom biu. Zaboravivi svoju majku (mene koja ovo sanjam), izmiljae je kao to to rade pravi siroii. U stvarnim enama traie enu koja ne postoji svi mi ganjamo utvare i senke koje su nam ostavili preci, nesvesni zla koje nam ine. Ako bude mudar, ako ga bude dovoljno bolelo, shvatie da prave, istinske ene ne postoje, kao ni mukarci. I svoje e meso, u srei trenutka, udruiti s drugim mesom: izbrisae svoju mukost u toj razliitosti koja je istovetnost, potreti sve nerazumljivo, preobraziti se u neto vie. Takva e biti moja ki, roena iz rebra mog budueg sina bespolno plodna i najzad sebe svesna. ula sam vrisak svog orgazma i probudila se. Gde sam ja to, pobogu? Smrkavalo se, magla se kovitlala iza prozora, hotelska soba je bila prazna. Kapetan (moj lani kolski drug) verovatno ga ranije nikada nisam videla, prosto sam izmislila izgovor za kurvanje bio je otiao, ostavivi ispijenu flau rakije i punu pepeljaru opuaka. A novac koji mi je bio potreban vie nego hleb? Pretraila sam sobu, sve sam preturila, svuda zavirila i nita nisam nala, osim pet-est ukosnica: zaboravila ih je neka meni slina to se ovde previjala pod omlitavelim pijancem. Onaj kreten od kapetana nije mi ostavio ni dinara, preao me je. Oigledno je zbrisao im sam
332
Vidosav Stevanovi
zaspala, srean to ne mora da se dokazuje. ula sam svoj smeh, isprekidan i zagrcnut, laan kao glumaki, i pretrnula. Ludim li ja to pred svojim napuklim udvojenim likom? Iz ogledala me je razrogaeno gledala sredovena ena u iscepanom kombinezonu: kurva koja nije uspela da postane prava kurva, nejebana i bez dinara, begunica od mua i sina, neverna svom dragom, ostavljena u neplaenoj sobi, zaboravljena od svih mukaraca na svetu, pokvarena matorka koja, sluei se uspaljenim polom kao mamcem, vodi jednog mladia u smrt, gura ga prema samoubistvu. ta li radi moj dragi? Smem li mu izai na oi koje su se moda ve ugasile, uzalud me oekujui? Kakva li me kazna eka kad njega vie ne bude (u to sam ve bila sigurna)? Prila sam prozoru: Beograd se jedva nazirao kroz maglu i smog, bled i nejasan kao loa fotografija koju je neko manijaki uveliao. Da sam tada skoila, kao to mi je aputao podsmeljivi unutranji glas, pala bih nekom prolazniku na glavu i ubila, ubivi sebe. Svetina bi se okupila, saobraaj bi za trenutak zastao. Niko ne bi znao ko sam, jer sam bila bez dokumenata (zaboravila sam ih, moda namerno, u pukovnikovom stanu, a u hotel me je uveo moj rii kapetan-begunac) jedna leina to izdie na ploniku i pokazuje svoj iscepani ve. Najlaki izlaz, znai, nije dolazio u obzir. Morala sam iveti, nabaviti novac, nahraniti svog dragog, jebati se s njim, skrivati se od biveg mua, otii dalje, patiti i preobraavati se. Ako nas ovde niko nee, ako ovde nikom nismo potrebni, primie nas ino-
Carski rez
333
stranstvo, surove zemlje koje nisu preplavljene naim uasom. Ne znam kako sam prola pored portirnice (samouvereno sama ili pridruivi se jednoj grupi razgalamljenih Arapa) ali me niko nije zaustavio. Moda me nisu videli jer sam bila runa i nikakva. Moda je onaj impotentni kreten, gonjen griom svesti zbog toga, sve platio. Obrela sam se na zaguenom trgu, ivahna (jer sam se ipak ispavala) i malne vesela, kao da sam pobegla iz mrtvakog sanduka. urila sam svom dragom, svom lepom i tunom mladiu, da ga zagrejem, preobrazim i spasim, da mu dokaem kako treba iveti radi samog ivota, ako ve ne zbog ljubavi, te boginje koja ubija. Vijorile su se zastave i transparenti, na trotoarima su se tiskali aci, studenti i slubenici, ukrueni milicioneri su odravali red, a vojnici im pomagali. Svi su imali crvene ui i pomodrele noseve. Osmehujui se cinino i pravei pokorne ale, Beograd je, trupkajui na mrazu, doekivao jo jednog afrikog dravnika, mahao mu, klicao i podgurkivao se. Trojka bee prazna kao da vie nikog ne vozi za Rakovicu osim mene i matorog konduktera sa rukavicama bez prstiju. Bodro je kloparala na spojnicama i krivinama, zanosila se i urila. Dok smo prolazili ispod mranog Koutnjaka zgrivi se na hladnom seditu, zamiljala sam smrznuto drvee bez lia, nemu vojsku koja ne zna kuda da krene Beli dvor je svetleo na brdu iznad nas, blistao stotinama svetiljki, kao ardak na oblacima, i udaljavao se poput arene utvare. Na poslednjoj stanici, pored
334
Vidosav Stevanovi
montane barake, takoe nije bilo nikoga: pijanci su se razili i koava je, udarajui tupo i umorno, nosila stare novine po izlokanoj ulici, ibala zgrbljene krovove, potresala prozorska stakla u ramovima. Moda vie niko ne putuje. Moda su svi stanovnici Rakovice poli putem koji prieljkuje moj dragi i prazna trojka besmisleno tumara po inama. Praena pohlepnim oima pacova koji su se skupili ispod stepenita kao da ekaju, otvorila sam vrata i ula. Bilo je hladno, vlano i mrano. Pipajui (sve mi se odjednom uinilo nepoznato i strano kao da sam zalutala), podigla sam kraj jorgana i zavukla se pored mog dragog. Bio je miran, ukoen i vreo, izmoden (znala sam to) napadima vatrutine i straha. Pripijena, grejala sam se na toploti njegove bolesti, razgonila zimu to mi se uvukla u vene i kosti, sledila ruke i kosu. Da li e na meni osetiti miris drugog mukarca, ljigavi trag tue udnje? Ako bude tako, hoe li imati snage i elje da me zadavi kao to bi pukovnik bar pokuao? Volela sam ga i ta ljubav bee no koji mi besomuno svrdla utrobu. Tada sam, odjednom, osetila potrebu da mu se osvetim za svoje ropstvo i svoje patnje. Bila sam kriva, bio je i on: oboje smo bili krivci jedno pred drugim i podmukla osveta mogla je jo vie da nas priblii. Ako moj dragi eli da umre, ako hoe da razori ono malo to smo stvorili, pruiu mu razloga za to, pomoi mu da nestane u kovitlacu zabluda i lai. Dragi, sluaj me dobro! rekla sam (glas mi je bio promukao i tu). Govorim istinu. Bila sam sa
Carski rez
335
jednim mukarcem u hotelu. itavog dana! Jesi li donela novac? upitao je mirno i udaljeno kao da prati neku svoju misao (nigde besa, gneva ili prekora). Ili neto za jelo? Nisam! rekla sam (zamalo nisam viknula). Nisam, dragi. Nijedno od toga dvoga. Ila sam u hotel radi jebaine. Pojebala sam se. Nita mu nisam naplatila! Dobro! rekao je on. Dobro. Ko je on? Kako se zove? Ne tie te se! vrisnula sam. To je moja stvar. Ja sam bila jebana, ne ti. Ja raspolaem bar tom injenicom. Jesi li ti mukarac? Zato me ne tue? Sluaj me! rekao je mirno kao da ita pesmu (moda ak ravnoduno). Jutros bih te ubio za tako neto, pa bih ubio sebe. Bio sam lud, draga. Bio sam pomerio pameu zato to sam radio pogrenu stvar, zato to sam sve radio pogreno. Danas sam iznenada, dok tebe nije bilo, valjda od gladi i hladnoe, doiveo prosvetljenje kao isposnici u svetogorskim kelijama. Video sam stvari kakve jesu. Teke su za mene, moda i za tebe, ali moramo da ih znamo. Vidim ih jasnije nego to u umeti da ti kaem, jer sam itavog svog svesnog ivota sluio reima umesto da one slue meni i sada ne umem da ih upotrebim. Moda nisam govorila istinu! rekla sam, pripijajui se uz njega, mirnog i vrelog. Moda sam lagala, dragi! Sluaj me! rekao je i stavio mi ruku na bedro, prijateljski (moda uvredljivo). O tome emo posle. Evo ta sam danas shvatio kao ispisano plamte-
336
Vidosav Stevanovi
im slovima na nebu. Umetnost nije plemenita boginja kojoj treba sluili, verujui u istotu njene prirode, ve idol koji slepilom opinjava svoje idolopoklonike. Umetnici su promaena, nedostojna bia koja trae ono to im nedostaje, bogalji koji se slue pomagalima. Poezija nije prirodna vetina kao to je tranje ili kopanje zemlje ili jebanje. Ona je, draga moja, vetaka zamena za pravi ivot, za presnu, grubu, bezoblinu ili stvaralaku materiju. Ona je brbljivi strah od smrti. Zato pesnicima ne da da ive i trai smrt, slui smrti. To je istina, sve ostalo je la, izgovor, pretvaranje pred sobom i pred drugima. Radei pogreno, odriui se neposrednog, prezirui stvarno, ja sam mislio kako ne treba. Traio sam jedinstvo lepote, ljubavi i smrti, umesto da traim jedinstvo ivota. Pisao sam pesme, voleo sam te i hteo da umrem. A trebalo je prosto iveti, upijati svaki trenutak, naslaivati se onim to imam. Smrt e ionako doi ali, to rekao jedan stari mudrac, nee imati koga da zatekne. Dok smo ivi smrti nema! Da li me jo voli? kriknula sam i epala njegovu mirnu ruku. Jedino je to vano. Pogreno pita! rekao je i njegova ruka je poivala u mojoj kao stvar. Hou da idem napred otvorenih oiju, svestan svega, srean zbog bola saznanja. Neu nijednu pogrenu misao. Ako ne postoji poezija, osim kao la, jo manje postoji prava ljubav. Jedino su stvarna naa tela, jedino je stvarno ono to mogu da nam prue. Zato da laima krijemo to malo ulne radosti do koje jo moemo doi?
Carski rez
337
Nisam bila u hotelu! zaplakala sam na njegovom ramenu (nije me prihvatao niti odbacivao). Nije bilo nikakvog mukarca. Htela sam zbog neeg da ti se osvetim. Boe, ta sam uinila? Nita nisi uinila! rekao je onim nepodnoljivim glasom kome kao da vie nisu pretili magla, dim i guenje. Ne elim da te osuujem ni da ti se svetim. Ti si lepa ena, telo ti je puteno i privlano, koa sjajna i glatka. Svaki mukarac bi te poeleo. Mogu da te jebem u svakom trenutku, na svakom mestu i koliko hoe, jer sam iv. Ali neu, poto elim dalje da ivim. Odbacio sam smrt i sve njene pomonice. Neu da mi se sada privue kroz tebe, da me usisa kroz tvoje telo. Lezi pored mene i uti. Razmiljaj o svemu to stoji pred tobom kao i preda mnom. Ne znam kako je i zato prola ta no. Pamtim jedino zgruan, zaleen komad vrstog mraka koji mi je legao na srce i okamenio ga, uinio da bude tvrdo, drevno i nemuto. Svanjivalo se neverovatno brzo kao da neko tmulo sunce nadire ispod zemlje. Maglen zimski dan prodirao je sa ulice kroz na jedini prozor i lebdeo nad nama kao providan pokriva. Sati su leteli, a mi smo leali nepomino, jo se drei za ruke, ali mlako, kao na rastanku. Lice mog biveg dragog sijalo je kao svetako. Vrata su se otvorila. Sa uagrelim oicama pacova iza sebe, na njima je stajao pukovnik: ogroman, debeo, izguvan, znojavog lica, a rii pramenovi kose behu mu zalepljeni za lobanju. U ruci je drao revolver.
338
Vidosav Stevanovi
Pucaj, dragi! rekla sam. Pucaj, pukovnie moj mili! Ako ga ubije, nadoknadiu ti svu ljubav koju sam ti uskratila! Ja te volim! Sporo podigavi ruku kao na strelitu, pukovnik je opalio.
PRAZNICI, PUSTI PODZEMNI HODNICI
isam imala mukarca otkad je Adam (s nekim ortakom iji nadimak nisam upamtila) otiao u Francusku da zaradi novac za ivot, za decu koju emo moda imati, i za stan da se vie ne potucamo. Radila sam u Beobanci i menjala podstanarske sobice oko Slavije, sve mislei da e se neto i u meni promeniti, da e ilavi demon, koji se naselio ispod mog trbuha, prestati da trai i zavija. Najzad sam se, vukui pohabani kofer, uselila kod Judite Sabo, riokose jebulje sa zelenim oima, koja je ivela sa postarijim muem (u njegovom starinskom stanu) i povremeno van kue obavljala bezimene poslove. Sprijateljile smo se, jer je sa oblapornom i nasmejanom Juditom svako morao biti prijatelj ili neprijatelj; ona je od drugih otvoreno traila da se izjanjavaju za nju ili protiv nje. Mrzim one to se pretvaraju i prave se fini, govorila je. Volim da jedem, da spavam, pijem i da se tucam. I sve to radim kad god mogu i koliko god mogu. Dvaput se, duo, ne ivi! Prema rasporedu kunih snaga koji sam zatekla (i koji se kasnije nije izmenio), Juditin mu je bio njen
340
Vidosav Stevanovi
neprijatelj. Nije upranjavao njene poroke, osim spavanja: budio se jedino da ode na posao (radio je kao inovnik u Eksport-importu i bio pred penzijom) ili da gleda televiziju. Mrav i povijen, u dugakoj kunoj haljini, sa obaveznom mreicom na proelavoj lobanji, tumarao je po kui kao duh gadljivog maminog sina, sklanjao Juditine gaice, brushaltere i binde (rasejane bukvalno svuda), brisao prainu sa knjiga, koje niko nije itao, i gunao utivim glasom. Gospoice Eva, vidite li ta se ovde zbiva? Nered i neistoa, haos i prljavtina. Ja sam iz stare beogradske porodice i cenim red. Doljaci su od ovoga grada napravili svinjac. Ja ovo vie ne mogu podneti. Ubiu se ili pobei od kue! Duo, poljubi me ovde! kikotala se Judita i pljeskala dlanom ispod punog trbuha. A posle idi kod svoje fine mamice i otvarajte pasijans, kukajte nad svojim lepim gradom! Gospodin Hadi-Popovi (Judita je zadrala svoje devojako prezime i gurala ga ispred muevljevog) imao je mamu, neku mumificiranu gospou iz Gospodar-Jevremove, koja je, okruena porodinim fotografijama i makama, veito oekivala sina i prieljkivala da joj se konano vrati. Odlazio joj je svakog vikenda ili praznika i zaista su (ako se Judita nije alila i sa mnom) otvarali pasijans. Meutim, ma koliko pretio, uvek se vraao eni i strpljivo podnosio njene uvrede: privlailo ga je, izgleda, sve ono to ga je i vrealo. Gospoice Eva, ja sam bednik i slabi! alio mi se u hodniku, dok je Judita pevala u kupatilu. Ne
Carski rez
341
mogu bez nje koliko ni s njom. Kad je vidim kako svlai gaice, ja poludim. Ona je neodoljiva. Mislite li i vi tako? Duo, trpim ga jer mi ne smeta! aputala mi je mazno Judita uz kafu ili uz pie. Pored njega mogu da radim ta hou. Da mi je mu neki dasa, kimu bi mi polomio. A i dosta mi je ulice, besparice i mukaraca koji sve uzimaju i nita ne daju! Pre polaska, plaui i vijui se pred njegovim nogama kao zmija, izvukla sam od Adama obeanje da e u Francuskoj misliti na mene svake noi, da nee spavati sa drugim enama (kao to ja ovde neu s drugim mukarcima) i da e esto pisati. Ukoliko ne uradi tako, ubiu ga. Ili u ubiti sebe. Ili nekog treeg koji mi se nae pod rukom. Nas dvoje smo se, stisnuti na tvrdim podstanarskim krevetima, zavetovali da emo zauvek biti jedno, da se nikada neemo odvojiti. iletom smo napravili rane iznad aka, sastavili ih i pomeali krv kao filmski ljubavnici. Neka nas razdvoji samo smrt koja e nas ponovo spojiti. Moj demon ispod trbuha se smirio, pripitomio i vrteo je repom pred Adamom kao kuence, uspaljene none more su me napustile. Bila sam njegova, jedino njegova i prvi put u ivotu to mi nije teko padalo. Mesecima su mi stizala pisma iz Pariza, Liona i Marseja, nalazila me na novim adresama kao beli golubovi. Bila su slina Adamu i njegovom nainu govora, bolje rei utanja: telegrafski kratka i nedoreena. Snaao sam se, radim na crno. Ovde ima naih
342
Vidosav Stevanovi
ljudi i udruujemo se. Francuzi su naivni za nas. Okrenuu jo dva-tri poslia i doi. Uzeemo se im stignem. Tvoj sam kao i uvek. Volim te do groba. Primi pozdrave od mog ortaka. itala sam ih naglas, zgrena u krevetu, sve dok ih ne bih nauila napamet: sedei na tvrdoj stolici u Beobanci, mahinalno kucajui na pisaoj maini, izgovarala sam ih u sebi kao formule koje spasavaju od samoe i bede. aputala sam, tumarajui sama ulicama: Moj Adame, nama dvoma vie niko nita ne moe osim nas samih! Izdri! Ne daj se! Pii kad god moe! Moda sam bila i malo luda, potresena svim to sam iznenada stekla (i to nikad nisam smela izgubiti), opijena strau koju mi je, ne znam zbog ega, priaptavao moj demon sa jednim otvorenim okom, uvek spreman da skoi. Moda? Jer ko moe biti zdrav i iste savesti u prljavom svetu? Strepei od nesree, kao da sam je upravo izazvala. Sudbina nam udeljuje ono to neemo i vodi nas kuda ne treba. Adamova pisma su se proredila i skratila, kao da ih alje pokvareni telegraf. Javiu se. Budi strpljiva. Treba jo neto... Voli me... Moj ortak, ti, posao... Nemam adrese... Zato?... Bila su to buncanja iz daljine. Otkad sam se preselila kod Judite Sabo, pisma vie nisu stizala i ja sam opet tumarala ulicama: Pii, Adame. Doi! Proklet da si! Obila sam sve svoje ranije adrese, raspitivala se na poti: nita. Slala sam telegrame u nau ambasadu tamo i niko mi nije odgovorio. Pokuavala sam da se setim imena onog Adamovog ortaka. Uzalud.
Carski rez
343
Ako me je ostavio zbog neke druge, ubiu ga. Ako me je zaboravio (jer sam prazna, mala, runa i nitavna), ubiu sebe. Skoturena u Juditinoj sobici pored kupatila (bivoj devojakoj), grizla sam nokte, tresla se i ekala. Hadi-Popovi mi je katkad donosio aj u krevet i zagledao moj donji ve, okaen na radijatoru. Njegova ena je promuklo pevuila, spremajui kolae to e ih sama pojesti i nudila me piem iz tajnih rezervi. Nadraen bolom i nedoumicom, moj demon je poeo da divlja i neprekidno sam ga oseala meu nogama kao dve povezane elektrode. Drhtaji su me protresali kroz trbuh do srca, prenosili se krvlju i boleli na vrhovima ivaca. Gospoice Eva, ja vas razumem! govorio je gospodin Hadi-Popovi. Shvaam vas. Ja takoe imam jednu veliku strast i plaam zbog nje. A verujte mi, do pedesete sam bio miran, nita me nije moglo potresti. Mama mi je ispunjavala ivot kao i ja njoj. To je duboko oseanje, ta slinost bliskih, shvaate me. Onda sam sreo onu adaju, ono mesnato udovite ijoj vreloj koi ne mogu da odolim. Neka samo pucne prstom, neka samo rastvori penjoar i pokae mi crn ve na belim bedrima i butinama (ona to ini namerno), i ja sam spreman da padnem na kolena. Duo, ti si glupa ili zaostala! kikotala se Judita iz kupatila (tamo je provodila po sat-dva, kupajui se, maui i miriui se). Jedan mukarac kao i svaki drugi mukarac. Da je mene ostavio i otiao, makar samo do Zemuna, nabijala bih mu rogove
344
Vidosav Stevanovi
svakog sata. Treba se provoditi, duo. Ona naa stvar se ne troi, a mi starimo, sutra nas niko nee hteti. Bliila se nova godina, doli su dani praznika, runi za usamljene i siromane: bila sam bez Adama, plata mi je jedva stizala do dvadesetog, a Juditi sam dugovala dve kirije-struje-vode-ubre (njen mu to, kao ni mnogo ta drugo, nije znao, inae bi me izbacio). Crna rupa dokolice i samoubilakih misli spremala se da me usisa i samelje, kao presa na ubretarskim kamionima koji su ve, klopoui prazno, kruili po gradu: pijani ubretari su zvonili na vratima, delili uprljane estitke i kamili novac, a za njima su se vukli mravi studenti, krijui modre ruke u pocepanim depovima. Du glavne ulice veali su arene lampione i kaili transparente kao da e se neto zaista desiti, zajapurene ene su se tiskale po ispranjenim prodavnicama. Pred kafanama su klonulo drndali ciganski orkestri. Svi su se unapred naprezali i svima je ve bilo dosadno: grevito su se drogirali sopstvenim veseljem i opijali vetakim smehom. U Beobanci su nam priredili malu zakusku s piem i pustili nas ranije: pripita, obraza uarenih od poljubaca, ila sam polako kroz uzavreli grad i pevuila: Adame, iznenadi me! Doekaj me u sobi! Sakrij se iza vrata i uplai me! Budi makar ispod kreveta, bar u plakaru. Molim te, Adame! Pourila sam. Lift nije radio (kuepazitelj je slavio od prekjue) i ja sam ustrala uz stepenice, eljno banula u stan.
Carski rez
345
Adama, razume se, nigde nije bilo, veselio se ili plakao negde daleko: odgovorila sam mu na daljinu, smehom i suzama istovremeno. Neto od toga bie ono to mu treba. Judita je izjurila iz kupatila, samo u kratkom kombinezonu, koe rumene od vrele vode i mirisna. Obuhvatila me punim rukama, pomilovala i izljubila, a usne su joj se upijale u moj vrat. Kikotala se i stiskala me kao ljubavnika kojeg je dugo ekala. Dah joj se oseao na viski i mentol-bombone. Duo, ne plai, ne izigravaj budalu. Moj slatki mu je otiao svojoj slatkoj mamici da otvaraju pasijans. Nas dve slobodne i provodiemo se. Napraviemo orgiju da se sve pui. Kako ti je gladak vrat, kako su ti samo slatka usta! Zagrli me kako hoe, uradi mi ta eli. Sluaj, stavi ruku dole, jo dole. Kako mi je samo vlana, jadnica! Judita, ja to ne mogu! rekla sam, izvlaei se iz toplog zagrljaja. Zar me ne voli, duo? Zar ti se ni malo ne sviam? Pogledaj samo kako sam obla, bela i meka, kako miriem. Pokazala bih ti ta sve umem kao to su i meni jednom pokazali. Dve razliite stvari su bolje nego jedna ista. Jesam li u pravu, duo? Judita, ja te volim! rekla sam uzmiui. Svia mi se, zaista mi se svia. Kad bih mogla, to bih uradila s tobom jer si privlana i dobra, jer me uva i ne naplauje mi kiriju kao druge gazdarice. U stvari, vie si mi drugarica nego gazdarica. Razumem te jer sam ena. Mesecima sam uspaljena kao kuka, kao tetrebova enka uoi parenja. Riba mi
346
Vidosav Stevanovi
treperi i gori kao da je pod temperaturom. ini mi se, ponekad, lei u pod prvog koga sretnem, na ulici ili za alterom. Ali ne mogu. Ja pripadam Adamu, hou da mu pripadam. Zavetovala sam se. Kad me on razrei, okrenuu se drugom. Duo, ne plai. Sve je u redu. Mislila sam tebi da uinim. Nita ne mari ako nee. Dovee emo ionako imati orgiju. Pripremila sam klopu, pripremila pie. Pozvala sam jednog mog kolskog druga, a on e pozvati svog druga. Proveseliemo se, doekaemo novu godinu. Judita! rekla sam. Ne elim da ti kvarim provod. Ali drug tvoga druga nee dobiti nita od mene. Bolje da se to zna unapred. Duo, ne mora ti njemu da da. Bar kod mene je sloboda. Idi se sad okupaj. Posle se obuci i proetaj. Ja u sve da spremim. Kad doe, sve e biti spremno za doek. Sad me poljubi i brii! Poljubila sam tople usne to su se oseale na viski i mentol-bombone. Zagrlila sam je i rukom pomilovala vrstu, isturenu stranjicu, a njene butine su me za trenutak aljivo obuhvatile. Pourila sam u kupatilo, napunila kadu vodom, svukla se i legla. Vrelina me je ljubazno obuhvatila i zanjihala kao na ljuljaci. Da nisam bila napeta i razdraena (od pia i prepunih ulica, od tueg veselja koje me zaobilazi), zaspala bih i moda se udavila. Ovako sam stavila uzdrhtalu ruku dole i trljanjem pokuavala da smirim svog demona, da ublaim njegovu pomamu koja mi je maglila mozak. Trljala sam sve bre i tepala, pazei da ne uje Judi-
Carski rez
347
ta: Oh, Adame. Tako, tako. Bre, dragi. Gurni ga dublje. Uelela sam te se. Pojebi me. Oh, jae. Tako, tako! Svrila sam kao da mi je vatromet eksplodirao u glavi: sve je bletalo i tretalo i orila se kakofonina muzika. A kad sam podigla ruku (koja mi je ko zna koji put uspeno zamenila Adama) opazila sam na srednjem prstu krv, sveu crvenu i nemenstrualnu, kao da je demon najzad otvorio ranu negde u meni: ostaje mi da umirujui, oslukujem cvokot njegovih zuba koji me nagrizaju kroz trbunu duplju. Ili da ga preduhitrim podavi se bilo kome, recimo onom drugu kolskog druga koji je za mene predvien? Seks je spas od pomisli na smrt i deja skrivalica; veliki ljudski strah nadrauje genitalije i ini ih uvek spremnim. Zajedniko ime za sve to: demon koji nas ubija. Odluila sam da ne izlazim, da ne idem u etnju. ta ima da se vidi napolju? Nema ak ni snega: neka nezdrava toplota veje iz belog neba sa lanim suncem na horizontu, svi smo znojavi i razdrljeni, a bacili, bakterije i virusi vrebaju nas kao neoprezne rtve. A pred naom (Juditinom) zgradom je krljava batica, koju gue okolne kuerine, smog i otpaci sa prozora, a odravaju je penzioneri na umoru. Uskom betonskom stazicom (kojom neizostavno moram proi) itavog dana eta Baba ezo, domai zloduh i vetica: oduzeta je i lekari su joj preporuili kretanje. Uzgred pazi ko dolazi i ko odlazi i mrmlja sebi u bradu: njene oi su kao prljave i opake
348
Vidosav Stevanovi
muke ruke, svlae odeu s mene i zloupotrebljavaju me. Ne mogu, nikako ne mogu jo jednom danas da zavirim u te bezdane oi koje mrze sve to se kree i ivi, koje proklinju. Rekla sam u sebi: Moj Adame, gde nam ivot proe? U kakvoj bedi? U kakvom sramu? Da zavaram crne misli (jer su posle ovih mogle naii jo crnje) pohitala sam da pomognem Juditi prilikom spremanja, da sluam njen kikot i smejem se bezobrazlucima. Gadni i smeni ivot iklja iz nje kao iz prljavog izvora mesnate radosti koja nee da zna ni kad ni kako e umreti. Duo, neu da te laem! rekla mi je Judita dok smo se oblaile posle spremanja, ispomaui se. Moj kolski drug je ustvari moj ljubavnik. Jedna promaena zamlata, lumper, galamdija i slabi. Ali ima ovoliki, nikad nisam videla toliku muku stvar. I slui ga, duo, nikad ne omane. Odavno smo se dogovorili: tucamo se kad god se sretnemo, bez ljubavi i ljubomore, bez svih tih trica. Izlazimo jedno drugom u susret kad god moemo, jer oboje nemamo due i smeljivi smo. Ako ti se sluajno veeras dopadne, pojebi ga. Bie mi drago da vam uinim uslugu! Judita, uzmi ih obojicu, ako su ti potrebni. Poklanjam ti sve muke osim Adama! I hou, duo, nemoj misliti da neu! kikotala se Judita, vrtei se pred ogledalom i zadiui usku ljubiastu haljinu. Zar ti misli da je ovoj mojoj samo jedan dovoljan? Oko osam sati (na televiziji su upravo najavljivali novogodinji program) zazvonilo je na vratima
Carski rez
349
i Judita je, vritei od smeha, odjurila da otvori; ulo se muko gunanje i zvuni poljupci u obraze. Grub muki glas je priao neku alu i gromko se smejao. as potom Judita se pojavila u dnevnoj sobi (gde je stajao nameten sto pretrpan jelom i piem) vodei dvojicu mukaraca pod ruku, sveano, kao dama iz diplomatskog kora. Ovo je moja prijateljica Eva! viknula je vukui ih prema stolu. A vas dvojica kuronja se sami predstavljajte, pa da preemo na stvar! Ja sam Juda, Juditin kolski drug i tako to! rekao je vii, onaj iji sam glas malopre ula. Mogu odmah da ti se prikaem. Ili da to ostavimo za kasnije? Ne diraj lic! smejala se Judita. I onako ti je uvek otkopan! Ja sam Ljubez! rekao je nii tankim, nekako prozuklim glasom, kao da je prehlaen. Dobro nam doli! rekla sam dok mi se nelagodnost pela uz grlo kao nesvarena hrana. Izvolite za sto i posluite se. Prethodno recite ta ete piti? Pie je na stoiu desno: vi birate, a ja sluim! Ja u viski s ledom! riknuo je Juda. Od njega mi se die ak i kosa na glavi! Ja u isto, ali bez brzog dizanja! rekla je Judita. Ja u obinu domau ljivovicu, ako je imate! rekao je tiho Ljubez. Pridruiu vam se! rekla sam i nagla se nad stoi s piem. Bila sam iznenaena. Bila sam zbunjena i morala sam da se priberem. Juditin mukarac je bio obian razgalamljen klipan u arenom, kelnersko-
350
Vidosav Stevanovi
muzikantskom odelu, velikih nogu i dugakih, majmunskih ruku, lano srdaan i nasrtljiv; cerei se neprestano, pokazivao je bele, konjske zube kao da pozira za reklamu. Takve upozna za pet minuta i posle se pita zato si se uopte upoznavao: sve to imaju (a nemaju nita) pokau odmah. A moj mukarac je bio drugaiji, suprotnost Juditinom: srednjeg rasta, neugledan i konfekcijski, kao da ga prodaju uz kancelarijski nametaj, tih i sav skoturen u sebi. Novo tamno odelo na njemu je izgledalo ovetalo, kao pozajmljeno od starijeg brata; nosio ga je nenaviklo i bojaljivo, a ruke je, ne znajui ta e s njima, drao u depovima. Koa na licu bila mu je tamna i glatka, a oi neobino sjajne i ukoenih zenica, prodorne i ravnodune; gledale su kao da sve razumeju i uznemiravale. Gde sam srela ovog oveka? Zato izgleda drugaije nego to je u stvari, zato se lano ponaa i predstavlja? Otkud znam ovo tamno lice i hladne oi: s posla, iz kafane, sa ulice ili sa fotografije? Zbog ega povezujem njega, nepoznatog, sa Adamovom udaljenom i sve bleom prilikom? Ali ga nisam nita upitala, nisam pokuala neto vie da doznam; inilo mi se da nita ne bi rekao, jer ljudi ne odgovaraju na pitanja i njihove rei se uvek odnose na neto drugo. Nesigurnom rukom sam nalila pie u ae i okrenula se da ih posluim. Judita, tvoja prijateljica, posmatrano iz ovog ugla, ima dobro dupe! cerio se Juda i kolutao zakrvavljenim oima. Skidam joj kapu. A voleo bih i neto drugo da skinem!
Carski rez
351
Skidaj ti ruku s moje sise, klipane! bledo se osmehivala Judita. Eva je zaljubljena. Njen dragi nije ovde. Ona se ne mea s takvim kao to si ti. ta meni pa fali, ljubavi? Fali ti jedna daska u glavi i povremeno neto tvrdo u krevetu. Ostalo ti takoe nedostaje. Oho-ho. Znai li to da ja noas neu jednu stvar dobiti na tanjiru? Dobie amarinu sigurno, dragi! rekla je Judita toboe ljutito i poljubila ga u obraz (nekako devojaki, kao da se podmladila). Dobie ljagu i jo neto pride! Preimo na stvar, dragi gosti! rekla sam. Ja privremeno preuzimam ulogu domaice. Izvolite za sto i posluite se. Hrane ima dovoljno, pia takoe. Ako ponestanu, neko e trknuti do dragstora. Ljudima koji se prvi put sreu mora biti nelagodno, ma kako se ponaali, ma koliko to krili; zadovoljni su kad se nae neto to ih povezuje. Svi smo se nasmejali (ula sam svoj kruti smeh kako zvoni prazno) i posedali za sto: Ljubez sa moje desne strane, Juda sa leve strane. Juditino blistavo, kremom i minkom zaklonjeno lice sijalo je preko puta, napregnuto od iekivanja; njoj je svaki trenutak donosio neto dragoceno i ona mu se nevino predavala kao da je prvi. Kad sam se ve nala u jednoj ulozi koja me oslobaala nelagodnosti (naviknuti pokreti i postupci su lek protiv straha), nastavila sam da izigravam domaicu: uzimala sam njihove tanjire i servirala im hranu, dodavala salatu, premetala escajg, dolivala
352
Vidosav Stevanovi
ae. Judita i Juda su jeli halapljivo, sve to bih stavila pred njih trpali su u sebe brzo, gotovo bez vakanja, praznei ae. Ljubez je, nagnut nad tanjir i utljiv, vakao polako kao da to ini tek reda radi i da nama (meni) uini. Ja sam (itavog dana gladna) odjednom pregladnela, osetila se sitom i zgaenom pred tom nepotrebnom hranom koju emo prodrati kao svinje, svariti i izbaciti, kojom se tovimo jer ne znamo ta bismo radili, jer smo izgubljeni i bez cilja. Prela sam na vino (Ljubez je uradio isto, ali neprimetno) i ja sam kiselogorkom tenou pokuavala da ugasim jedan iznenadan bol u trbuhu, tamo gde je moj demon ponovo poeo da se kree, grizui i grebui kao besan. Ljubez, burazeru! razderao se Juda masnih usta, maui noem i viljukom. Zatvori malo usta, ovee. Niko od tebe ne moe da doe do rei. Pria i pria. Na koga si samo tako brbljiv? ta da kaem? okrenuo se Ljubez prema meni, istovremeno moleivo i ravnoduno. Nita! rekla sam i stavila ruku na njegovu, malu i mravu na belom aravu. to se mene tie, ne mora nita rei. Ne treba da me zabavlja ni da mi se udvara. Ponaaj se kako ti je najlake. Pazi, pazi! galamio je Juda. Oni su ve preli na ti. Opalac. Mora biti da su ispod stola izmeali noge. Ajmo, Judita, u drugu sobu, da im ne smetamo! Kakva druga soba, duo? pripila se Judita uz njega, a dekolte na ljubiastoj haljini joj je skliznuo u stranu, otkrivajui pola jedre, porumenele sise. Ta-
Carski rez
353
kve stvari se najbolje rade pred drugima i s drugima. Ima s kim da pria, ima ko da pomogne kad ustreba! iveo grupni seks! drao se Juda koga je pie ve oigledno uhvatilo: mana mu se iskrivila, koulja raskopala, a na sakou je imao dve-tri masne mrlje. Socijalizam kao humanistiki sistem mora da se razvija u tom pravcu. Mislim: gde svako tuca svakoga, naroito lud zbunjenoga. Oho-ho, ovo je za tri godine orke. Da li da prijavim samoga sebe i tako se nekako opravdam pred drugima? Duo, poseivau te u zatvoru! zagugutala je Judita izvetaeno, a desna ruka joj je nestala ispod stola, prema Judinom licu. Davau ti ribu kroz reetku. Na kaiicu, da se mnogo ne potrese. I tucau se sa straarima kako bih ti omoguila bekstvo u drugi zatvor. Hvala ti, draga, kao da si mi oca ubila. Bolje da ja tebe prijavim. Kad mi se digne ja mogu i kroz zatvorski prozor u Poarevcu i to odavde. Oho-hoho! Sedeli smo pred zamazanim tanjirima, za stolom punim ogrizina i otpadaka, oglodane kosti meale su se s nagrienim pa ostavljenim komadima Juditine torte (kupljene u poslastiarnici na uglu), prosuto crno vino se, napravivi krvavu mrlju na aravu, isparavalo na toploti pregrejanih radijatora, zaudarajui gorko, neki crn, lepljiv znoj udarao nam je na sve pore, pepeljare su bile do vrha krcate pepelom i pikavcima, a nijedna od nas dve nije ustajala da ih odnese i prospe u klozetsku olju. Televizor iza mo-
354
Vidosav Stevanovi
jih lea je neumorno drndao usiljeno-veseli novogodinji program, smenjivali su se voditelji i pevai, balerine mlatarale nogama kao muve pod staklenim zvonom, neki matori, otrcani komiari zasmejavali su sami sebe. Vreme je oticalo sporo kao u ekaonici eleznike stanice, kovitlalo se po sobi kao duvanski dim: pili smo, kucali se i opet pili. apnula sam u sebi, poto me je Ljubez netremice gledao: Adame, gde si sada? ta radi? Ako si iv, zato ne daje neki znak od sebe? Zato mi ne pomogne? I pokuala sam da zagluim taj glas aom vina, ali pie nikada ne prija onima koji piju: raste glavobolja, poveava se praznina u grudima, samoa hara po mozgu, demon ispod trbuha divlja i sasvim preuzima vlast. S kim to razgovara! rekao je Ljubez i pripalio mi cigaretu blistavim, hromiranim upaljaem. Ni sa kim! rekla sam. Verovatno sam pevuila! Uinilo mi se da si mi neto rekla! Nisam, zaboga! Nisam! U redu. Ne pravimo pitanje oko toga. Predlaem ti da igramo, ako si raspoloena. Pristala sam da bismo prekinuli razgovor. Jesam govorila u sebi. Ali kako je on to mogao uti i znati? Ne izlaze mi, valjda rei na licu kao na semaforu? Ili je on jedan od onih vaarskih hipnotizera koji itaju misli pripitim budalama? Ljubez je ustao, iskljuio televizor i (snalazei se kao kod svoje kue) stavio plou na stari, pokvareni Juditin gramofon, koji je, kripei i tandrei, prora-
Carski rez
355
dio: Bitlsi su pevali Hej, Dud kao da ale za neim to je prolo i nikada se nee vratiti. I ja sam alila za njima: kada smo se Adam i ja upoznali na nekoj veeri, domain je, poto se napio, do jutra neprekidno vrteo istu pesmu na gramofonu, vraao je dok nismo gotovo izludeli, pokupili se i otili da bismo se (nas dvoje usamljenih) poljubili odmah u liftu. Ujutro, probudivi se pored njega u hotelskoj sobi, rekla sam mu na uvo (moda je spavao, moda se samo pravio da spava): Adame, kad god eli da me ponovo ima, odsviraj mi ili odpevui onu glupu pesmu koja nam je noas probila ui i sastavila nas! Ne podnosim je ali volim! Teke, strasne mesece nae ljubavi obeleili smo tim napevom. Kada sam ga pratila za Francusku, proveli smo no lutajui po kafanama i parkovima (hotelske sobe su bile teke za nau teskobu) i pevuei Hej, Dud, a prozori kua posmatrali su nas slepo, kao mrtvaci koji ne sauestvuju sa nama. Svanulo je nekako brzo i runo (ta kratka no bila je neobino i bolno tamna u mom seanju) i mi smo se rastali pred prepunom ansom usred pustog Tamajdanskog parka, pored ina naputenog malog voza koji ide ukrug; pijanci su urlali iza naih lea kao opor koji je pobesneo, pred nama se kovitlala februarska magla kroz koju su slabako kiljile uline sijalice. Adam je otiao, pogurivi se kao da nosi teret na leima, da se negde, kriom od policije, nae sa ortakom iji nadimak nisam upamtila (moda mi ga nije ni rekao). Ostala sam u parku, prekrivenom gustom maglom, izloena samoi i svemu to me e-
356
Vidosav Stevanovi
ka, pevuei tu pesmu koju sad ujem sa Juditinog gramofona kao da sluam glas ispod zemlje, memljiv od tuge i magleno hladan. Da li je Ljubez to uinio sluajno ili namerno? Bilo kako bilo, vie nisam imala izbora i povinovala sam se naredbama svog demona kao to medijum slua svog groznog, zlu sklonog hipnotizera. Posluna si, Eva! rekao je Ljubez i jo vie me privukao sebi. Zato dobro igra i laka si kao magla! Ti odlino vodi. Ja te samo pratim! Deco, pratite se meusobno. Ja vas blagosiljam! dreknuo je Juda izbliza i zapahnuo nas isparenjima alkohola, duvana i znoja. Jebite se i mnoite i naselite zemlju svojim porodom. Amin! Duo, nas dvoje smo sterilni! rekla je Judita klatei se pijano i vrtei stranjicom, utegnutom u ovlaenu i pomalo zadignutu haljinu (njeno prirodno stanje bila je golotinja). Nas dvoje smo namerno sterilni. Tako smo se nekada zavetovali. Ako imamo dece, duo, kad emo se onda baviti ovim stvarima izmeu nogu. Ja imama spiralu, a ti uopte retko svrava. Hajde, pokai im ta ume, ako jo ita moe! Ja da ne mogu? vikao je Juda obuhvatajui je i dovodei do nas. Ja da ne mogu? ta pria, draga? Ja u, kao to vam je svima poznato i kao to je poznato celom svetu, umreti u sto estoj godini. Ubie me jedan momak, koji se nije ni rodio, kad me zatekne na svojoj devojci. Iz ljubomore. Dri se ti, draga, za ovaj moj pa se ne boj!
Carski rez
357
Ljubez je ponovo vratio iglu na poetak ploe kao domain one noi (ni njemu nisam upamtila nadimak, moda zato to su Adamovi ortaci krili imena): zagrlio me je, stisnuo uza sebe neno i mi smo igrali, okretali se lagano kao ljubavnici. Sve vreme sam mislila (moda je tako zaista i bilo) da je mali, nizak i neugledan, slabakih ruku: sad sam, okreui se oko njega kao planeta, opazila da je vii od mene za pola glave, sigurnih pokreta, snanih ruku i butina koje su me pritiskale vrstim miiima. Za razliku od Jude, mirisao je muki i privlano kao da je upravo izaao iz kupatila. Dah mu se oseao na vino i mentol-bombone i nadraivao je mog napregnutog, na skok spremnog demona koji je na svaki pripev Bitlsa odgovarao podrhtavanjem i zverskim reanjem. Da im pokaemo ta mi umemo, draga! zaplitao je jezikom Juda i eao se o nas pri svakom okretu, drei u ruci punu au iz koje su njih dvoje, igrajui, pili naizmenino. Nadam se da ti dobro stoji. Smesti ga kako treba i guraj! Videla sam ih u velikom starinskom ogledalu na zidu kao dve prilike iz snova koje neprekidno sanjam. Juditina haljina se podigla iznad kukova i njena okrugla stranjica (jo preplanula od letonjeg sunanja, sa belim pojasom malog kostima) svetlucala je od znoja, meki trbuh se tresao i podrhtavao kao da raspaljeno eka smirenje: minka joj se pokvarila i razlila, lice sa prevrnutim oima se izobliilo i pocrvenelo. Slobodnom rukom je raskopala Ju-
358
Vidosav Stevanovi
din lic, izvadila neto crveno, mesnato i ilavo to se mrdalo i skakutalo i smestila ga meu svoje vlane butine to su se, usred igre, otvarale i zatvarale kao halapljiva usta. Najzad ga je zaskoila oko pojasa i rukama mu se obesila oko nabreklog vrata. Dahui i stenjui, Juda je trapao golemim stopalima, okretao se sporo i teko, ali nije isputao au: ispivi gutljaj-dva, pojio je zanetu, pobesnelu Juditu kao da joj daje okrepljenje. Duo, probaj i ti ovako! obratila mi se Judita i pogledala razrogaeno kroz koprenu (tek sada sam primetila da su joj oi akaraste: jedno zeleno i vedro, drugo crno i mrano). Mi smo ene. Ista nam je sudbina i radimo iste stvari! Sve je u redu! rekao je Ljubez promuklo i vrstom rukom me odvojio od sebe (pantalone su mu se meu nogama popunile i nabrekle). Eva i ja idemo malo da proetamo. Neemo da smetamo, ljudi! Laka vam crna no i srena vam nova godina! Zaas smo se nali u predsoblju i na brzinu oblaili kapute. Praeni njihovim grohotnim smehom, istrali smo kroz vrata, beei, ali kao da neto jurimo, neto to nam izmie. Iz okolnih stanova dopirala je buna muzika i zagluivala Hef, Dud. Naslonjeni na vrata pokvarenog lifta, Ljubez i ja smo se prvi put poljubili. Bio je to vreo poljubac kao prilikom ponovnog susreta dvoje davno rastavljenih: zagrcnuti, gubei dah, jedva smo se odvojili jer su neiji pretei koraci dolazili sa sprata iznad, pribliavali se i nekako nas ugroavali.
Carski rez
359
Iz potkrovlja (gde je ivelo nekoliko mukaraca i ena u nerazjanjenim odnosima, tukli se i lomili posude) sustigao nas je prodoran enski vrisak koji se orio nad stepenitem kao da ga umnoavaju zvunici. Moje dete! Moje jadno, nesreno dete! Uhvativi se za ruke, pourili smo u tamu stepenita kao u peinu koja e nas zatititi od svega. U batici je vladao polumrak, presecan mlazevima sa osvetljenih prozora okolo, i sve (krljavo drvee, cvee u saksijama, polomljena drvena ograda) bee areno i nestvarno. Uskom betonskom stazicom, kojom smo neizostavno morali proi, hodala je Baba ezo, natrontana i zabuljena debelom maramom, vukui oduzetu nogu i lupkajui tapom. Ranije je veticu izigravala danju. ta sada, pred samu novogodinju pono, radi ovde? Moda je pobrkala vreme? Ili se, inei stalno isto, pretvorila u hodaicu koja nee imati odmora i smirenja? Ljubez me je obuhvatio rukom i proveo pored nje, gotovo proneo jer su mi kolena malaksala i klecala sam (moda od popijenog vina, moda od iekivanja onog to e doi). Lopovi, lopovi! kretala je Baba ezo za nama. Zar vas nije sramota? Kradete od ljudi koji umiru! Lopovi, lopovi! Njeno kretanje nas je pratilo kroz hodnik prema ulici, gde stanari i prolaznici obavljaju preke potrebe, kroz zadah neprovetrenih kujni, ustajalih ostava, ugljene praine, mokrih pelena, starog nametaja, zagoretina i olinjalih maaka. Naavi se
360
Vidosav Stevanovi
napolju, odahnuli smo, kao da smo izali iz zatvora. Pogledali smo se, nasmejali i poljubili. Kad sam rekao da etamo, mislio sam da zaista etamo! rekao je veselo Ljubez i zagrlio me (inilo mi se poznato i prisno kao da to radimo odvajkada). Nije previe hladno i dobro smo obueni. Znai da etamo i da priamo! Kako ti kae. Da etamo i da priamo. Postao si mi blizak i sluau te! Uzela sam ga pod ruku i krenuli smo u najduu etnju koju sam ikada odetala. Sumanuta novogodinja no otvorila nam je svoju dedamrazovsku kutiju i pokazivala drangulije. Bilo je kasno (negde blizu ponoi koju je oekivao itav prederan grad) i prohladno ali nekako neodreeno, kao da se jo tano ne zna ta e biti magla ili led. Pramiasta koprena, koja se lelujala i lebdela kao na blagom vetru, zaklanjala nam je proelja kua, ovde se zgunjavala, stvarajui beliaste gvalje, tamo se razreivala i nestajala, otvarajui pogled na mrane haustore. Poznati grad je tako postao nepoznat: istraivali smo ga svojim koracima kao pustinju koja nam moe prirediti iznenaenja. Ulice i parkinzi bili su prazni i naputeni, tek ponegde se gurio neki automobil pod vlanom ceradom, kao sakriveno i zaboravljeno siroe. Svi su nekuda otili, odvezli prepune trbuhe, gastritise i tucavice na planine i more, odleteli avionima prema jugu ili prema severu, ostavivi grad, kao nepotrebnu gomilu ruevina, onima koji nita nemaju, kriminalcima i ljubavnicima.
Carski rez
361
Proao je odrpani svira na gitari, ne videvi nas kao da ne postojimo (moda slep, moda pijan): igrajui neku medveu igru, proteturala su trojica pijanih sa jo pijanijom enom u sredini. Grupica mladia u konim vindjakama i sa lancima i bokserima u rukama projurila je pored nas, dahui. Oduzeti prodavac lozova, umotan slinavim alom, gurio se i lomatao drugim plonikom. To je bilo sve. I narandasti kamion za ubre provezao se polako i, uinilo nam se, prazan: u oferskoj kabini nismo opazili nikoga. Gotovo da sam, pre nego to zaplaem, zamolila: Ljubez, mili, priaj mi neto. Govori bilo ta! Hoe li da ti neto priam? rekao je Ljubez i blago mi prebacio ruku preko ramena. Ponudio sam ti etnju umesto sobu i krevet. Mogu da ti ponudim priu umesto pia. utala sam, inilo mi se da znam ta u rei: moje rei su, malo izmenjene, nekako pre izlazile iz njegovih usta. Koraali smo dalje. I tek tada sam primetila da je Ljubez visok i vitak, irokih ramena i uskih kukova, kao kakav lepotan sa filma, da ima vrst muki korak i raskutranu kosu koja mu pada po ramenima. Glas mu se preobrazio u dubok i promukao, stiano snaan i slian odjeku koji se odbija od zidova i vraa pravo meni. Kao da mi je neko, dok sam buljila u pretrpane i osvetljene izloge, zamenio pratioca ili kao da je zamenio mene. Srevi se sluajno (da li samo sluajno?) bili smo neki drugi. Proaputala sam u sebi: Moj Adame, nas vie
362
Vidosav Stevanovi
nema. Nestali smo u crnoj rupi Evrope. Jedna lana Eva hoda nonim gradom sa lanim ljubavnikom. ta da radim? ta? Nita ne treba da radi! rekao je Ljubez i prigrlio me, malu u njegovom velikom naruju. Hodaj i sluaj. Sada je tano pono. Srena ti nova godina, Eva. Sve najbolje u budunosti! Tebi takoe, Ljubez! rekla sam pridigavi se na prste i ljubei ga. Srena ti nova, mili. Sve najbolje u budunosti. Grad se namah preobrazio. Odasvud se, skrivena ali sve snanija, dizala zacenjena vika, galama iz bezbroj grla, jedan zajedniki krik samozaborava i vetake radosti koji je rasterivao maglu, razgonio mraz. Odjekivalo je iz zaboravljenih kua, prodiralo kroz prozore, zavese i sputene roletne, probijalo ohlaene zidove koji trule i opiru se vremenu, dopiralo odnekud ispod zemlje (moda iz same kanalizacije), orilo se preko krovova, dimnjaka i televizijskih antena, padalo na vlane plonike, ne zamirui. Hiljade metaka paralo je nebo nad nama, pratali su revolveri i puke, pucale petarde, uzletale udaljene rakete kao samoubilake ptice. Onda se, odjednom kao to je i poelo, sve stialo, umuklo, prestalo: mrtva tiina se spustila na mrtvi grad napadan mrazom, poplavljen sve guom maglom. Nita se nije ulo osim naih priguenih koraka na ploniku koji se vlaio. Nakazne senke su teturale kroz maglu, osvetljavane mutnim farovima poslepononih taksija, plaene zvonjavom tramvaja to je, varniei trolom, promicao kao da pliva.
Carski rez
363
Ljubez je poeo svoju priu kao da nastavlja odavno zapoetu i nakratko prekinutu. Moj nadimak zna, nosim ga odavno, valjda od roenja. Pravo ime ti neu rei jer sam ga gotovo zaboravio. Uostalom, isto je kao i sva druga imena i ne znai ba nita. Ja sam, Eva, bivi student, bivi sportista, bivi manga, bivi muziar na igrankama i uopte bivi. Odavno ve bavim se svim i svaim, bolje da ne pita im. Ako i pita, neu ti rei: ja nikad nita ne priam, utanje je moja priroda. Mora da si me potresla kad ovoliko brbljam. Povremeno moram da isparim dok me slepci ne zaborave, da se pritajim negde u prikrajku, da promenim masku i saekam bolja vremena. Sada sam upravo u takvoj fazi: ti pred sobom vidi jednoga koji je neto drugo, a sutra e biti neto tree. Kad sam onaj pravi, kad ne laem, ivim s majkom koja pije i sve zaboravlja, nou bunca nerazumljivo i grozno. Moj strani otac ju je odmah posle rata doveo iz Francuske, pokupio negde u Parizu ili Marseju, napravio je dete (mene), a onda zbrisao: ona ne zna gotovo ni rei srpski, sedi pred televizorom povazdan, prazni flae, ne zna ni ko je ni gde se nalazi. Mene povremeno brka sa nekim davnim ljubavnikom, u stvari s drugom iz detinjstva koji se, zamisli, zove Juda, kao ona budala veeras. Negujem je jer je bespomona, jer mi je majka i jer je mrzim: ona je kriva za pola zla koje nosim u sebi. Kad ona umre, postau neko drugi, izbrisau svu prolost, bagatelisau uspomene, prekinuu sve stare veze: umreu i ja
364
Vidosav Stevanovi
ovakav kakav sam i rodiu se nov, drukiji. Ako ne uspem u tome, propiu se ili ubiti ili u uiniti neku gadost da svi pljunu. Toliko to se tie majke. Moj otac je crnja pria. On je nekadanji borac (mada sumnjam u taj deo njegove biografije), posleratna vana linost, potom ugledni privrednik, sada neiji predstavnik negde, uvek jednom nogom u orki. Laljivac je i opsenar, pijanac i enskaro, potpuno bezobziran i amoralan kao gmaz. Obilazi drugove iz rata koji ga ne poznaju ili su zauzeti, pria kako smrtno mrzi predsoblja i da e jednom ubiti neiju sekretaricu. U poslednje vreme sve mu ide naopako, ak je pogubio medalje i nekakve iseke iz novina u kojima je bio hvaljen i cenjen. On je kriv za drugu polovinu zla u meni, za to to ne znam tano ko sam, a i zato to me nije materijalno obezbedio: krao je uvek i samo za sebe. Sluajno sam, pratei ga povremeno, otkrio ime se bavi: alje nae radnike u inostranstvo i uzima proviziju i boji se da ga neko, prevaren i oajan, ne ubije. Kad bih znao kako da izbegnem kaznu, to bih uinio ja, svojeruno. Jednom sam odluio da poem njegovim kanalom u Francusku, da vidim ta se tamo zbiva. Sa mnom je poao mladi ije ime neu da ti kaem, izgovara ga u sebi mnogo puta na dan. Bili smo tamo, bavili se svim i svaim, svata se deavalo. Sada sam ovde. To je sve, Eva! Izmeu nas se taloila tiina, naruavana jedino damaranjem krvi u ilama, ponekim udaljenim krikom, kakvim priguenim pucnjem. Ko li to puca, ko li gine? Hodali smo, koraali kao da ne moemo da
Carski rez
365
stanemo, umorni i bolnih zglobova (Ljubez me je gotovo nosio). Sudei po ulicama, po boginjavim proeljima kua (smog i gar iz dimnjaka, isparenja od nafte i uglja zasipaju ih neprekidno, oduzimajui im lica), po uvek istom golom drveu to je, mada u bezvetrici, lagano mahalo granjem, vrteli smo se u krug, oko Juditine i Hadi-Popovieve stare kue koja nas je ekala. Zalo se nismo vratili tamo, na topli krevet moje sobice, zato nismo otili u neki hotel (u blizini ih je bilo nekoliko i bili su nam na raspolaganju). Nisam pitala jer vie nisam imala volje, preputala sam se njemu kao sudbini: mukarci raspolau nama kad im se same predamo. Nekoliko puta smo izbijali na Tamajdan: as je bio ispred, as iza nas, leden, golih klupa, polomljenog iblja, ravnoduan i zloupotrebljen kao i onog jutra kada sam poslednji put videla i poljubila Adama pre nego to je otiao da se nae sa bezimenim ortakom. Zato ga tada nisam pitala ko je taj, kako se zove, ta hoe? Napustili smo ulicu, skrenuli na tamajdansku stazu i seli na prvu klupu kao na santu leda. Naslonila sam se na Ljubeza, na njegova zatitnika prsa: bilo je toplo i udobno, kao u kupatilu ozraenom radijatorima danas posle podne kad sam videla svoju krv. Niko nije prolazio. Tamajdan je podrhtavao od mamurluka i tekog sna, opruen na leima i zapuenog nosa, kao pijanac koga trezne u stanici za hitnu pomo. Skoturila sam se u Ljubezovom zagrljaju kao u kolevci: milovao me po kosi, po leima i bedrima,
366
Vidosav Stevanovi
njihao me kao devojicu koja e sad otkriti mukarca, kao da me priprema na gubitak nevinosti. Proimala me toplota koja se irila iz njegovih grudi. Proimala nam se i odea, hladna i ve pomalo vlana od vodenog praha to je lebdeo iznad iblja i sipio na goli asfalt staza. Granice izmeu naih tela su nestajale, dah nam se meao, krvotoci se spajali u jedan. Moj demon se uspravio (lice mu je bilo ljudsko, ali zversko, crveno i raspojasano), napregao pred skok: umesto prema meni, njegovoj rtvi, okrenuo se prema Ljubezu i nakostreio. Ne boj se, Eva! Budi mirna! govorio je iznad mene Ljubezov duboki, potresni glas (slian stianoj trubi koja svira uspavanku). Desie se ono to mora da se desi. Kad se probudi, bie moja. Jer Adamova u stvari nikad nisi ni bila! Islabelih zglobova, klizila sam niza stranu, kao niz strminu nagnutog akuerskog stola. Sanjiva bez narkoze, budna bez svesti, otvarala sam se kao pred ginekologom sa krvavim rukavicama, irila noge, nudila svoju bolnu matericu, izlagala ranjenu utrobu novim ranama. Preobrazivi se u demona sa ivotinjskim licem i rogovima (moda su i ranije njih dvoje bili isto), Ljubez je prodirao u mene kao sudbina, kao bol koji se ne moe izbei. Istovremeno, Adam je nestao negde u Francuskoj, preobrazio se u nemi stub ledene soli koji razjedaju atlantska kia i alpski vetar, koji uzalud slepo gleda prema zamraenom istoku. Probudila sam se na klupi unutra, iza autodro-
Carski rez
367
ma u luna-parku. Siva svetlost cedila se preko iblja i drvea kao luina koja nita ne moe da opere. Moda me je Ljubez nosio dokle je mogao, pa ostavio, uklonio se od neeljenih oiju? A moda me je samo sklonio s klupe blizu ulice, gde su me mogli opaziti prvi prolaznici? Ve mi je bio pocepan, odea divljaki iskidana: suknja, arape, gaice i kombinezon su visili u dronjcima. Crna, hladna krv (kao da otie iz ustajalog lea) vlaila mi je modre, surovo itipane butine, i prokapljivala izmeu dasaka na klupi: na kaljavom ljunku stvorila se runa mrlja. Pruila sam ruku i pokuala da se bar malo ubriem: gledala sam tu usirenu krv na svom dlanu kao tuu i smradnu, kao trag smrti jednog demona koji je, poto je unitio ta je mogao, napustio moju utrobu. inilo mi se (moda je tako i bilo) da me iz prikrajka, skrivene u naputenom autodromu, posmatraju neke zlurade oi, radosne to vide moj kraj. Zovnula sam tiho (nekim uljetavim, prozuklim glasom koji je pripadao Babi ezo): Ljubez, gde si? Doi! Ne mora da se krije! Desilo se to se moralo desiti! Niko se nije odazvao. Podigla sam se s naporom, nekako uredila odeu, sklopila izguvani kaput preko svega i zateturala niz stazu kao da na leima nosim klupu. Nalazila sam se na mestu sa kog je Adam krenuo onog jutra da se vidi sa ortakom. uvaj se, Eva! govorio je njegov vrsti muki glas, a dah mu je mirisao na vino i mentol-bombone. Ne daj se. Sauvaj sebe za mene. Ja odlazim ali u
368
Vidosav Stevanovi
se vratiti. Onda emo kupiti stan, venati se, imati decu, kao i svi drugi ljudi. Mi nismo gori od drugih. Zato bi nam se desilo neto gore? Dok sam se, strepei da ne padnem, vukla niz stazu, pijanci su se tukli pred ansom iza mojih lea, makljali su se kao i onog jutra. Sve se ponavlja, jedino to je nama gore i tee. ula sam njihove urlike, pretnje i zapomaganja, prosiktane psovke, tupi zvuk udaraca pesnicama po mekoti tela, zviduk milicionerskih pitaljki i fijuk pendreka koji udaraju po tvrdim lobanjama. Kad se raziu i razbegnu kud koji, kad uhvaene sprovedu u stanicu i bace u pretrpane elije (praznici rade za bolnice, kanalizacije i zatvore), neko e metlom pobrisati njihove zube sa betona, krpom sprati usirenu krv, na stolove staviti iste arave i sve poprskati otunim sprejom. U batici pred Juditinom kuom (nekada je bila Hadi-Popovieva ali su to svi zaboravili) saekala me je, kao i uvek, Baba ezo sa tapom u ruci. Nije etala, nije mrmljala, samo je stajala tamo, nasred betonske stazice, i gledala me sivim, krmeljivim oima, nekako ravnoduno. Prikupivi kaput oko sebe, tresui se od hladnoe, cvokoui zubima, provukla sam se pored nje, zapahnuta ustajalim zadahom starosti, sparuenog tela, neopranih prnja. Ula sam u kuu, vukui noge, pridravajui se za zidove, kao ena koja se sama vraa sa tekog abortusa. Na stepenitu se skoturila iznenadna tiina posle provoda: pred svim vratima stajale su kese sa smeem, sra, otpaci hrane, flae za mleko koje e raznosai zameniti im svane. Nova godina je prola,
Carski rez
369
sve je prolo. Za alterom Beobanke ekala me je tvrda stolica. Da sam umela, da sam htela, mogla sam na njoj provesti godine, penzionisati se i postati Baba ezo. Jeste li to vi, gospoice? iznenadio me utivi Hadi-Popoviev glas kad sam otvorila vrata i ula (dopirao je iz kujne, zajedno sa zveckanjem sudova). Ja malo pospremam da ne sedim dokon. Samo uite. Srena vam nova godina i sve najbolje. elim da vam se momak vrati iz Francuske. Ako imate vremena, saekajte me da popijemo jedno pie radosti! Nisam htela da se pogledam u ogledalu, kao to sam radila uvek kad sam ulazila. Koga u videti tamo? Sebe ili svoju senku? enu koja je provela burnu ljubavnu no ili samrtnicu? Adamovu bivu ljubavnicu ili neku drugu, rastrojenu i poluraspadnutu? Podupirui se stvarima, ula sam u svoju sobicu (kupatilo mi je bilo daleko, kao preko sveta) i sruila se na krevet; bio je tvrd, vreo i uzan, rogobatan kao sprava za muenje. Izuvi cipele, navukla sam upavu ebad do brade i ostala tako: leala sam na leima, kao na nosilima koja odmiu niz stepenite, prema otvorenim vratima bolnikog automobila. Gospodin Hadi-Popovi se porebarke uvukao u moju sobicu, sa aama u rukama. Bio je bled, ispijen, bez mreice za kosu, ogrnut kunom haljinom koja mu je otkrivala olinjale, sparuene grudi ostarelog mukarca koji se preobraava u jalovu enu. Da popijemo i nas dvoje neto, gospoice Eva! proaptao mi je na uvo, kao da ga neko prislukuje
370
Vidosav Stevanovi
iza vrata. Imam poverenja u vas pa u vam neto ispriati. Moja mama se naljutila na mene, strano se naljutila. Ona je, znate, ljubomorna na Juditu, ne moe da shvati zato ja, dete iz dobre beogradske porodice, ivim s njom. Stavila me je pred svren in: ili ona ili ona ena. I ja sam izabrao moju enu, znate da ne mogu bez njenog tela i bez njenog vea. Napustio sam mamu dva dana pre isteka praznika i doao. I ovde zatiem rusvaj, prljavu i zagaenu kuu. Meutim, tek u spavaoj sobi eka me iznenaenje. Na goloj Juditi lei neki dlakavi, miiavi klipan, veliki kao kua. Spavaju, ali kao da ne mogu da se odvoje. Znate, ja verujem da je on nju naterao na silu, primorao je noem ili revolverom. Moja Judita, ma kakva bila, ne bi valjda dobrovoljno pristala s takvim kriminalcem? Vi me ne ujete, gospoice. Spavate li? Popivi obe ae, gospodin Hadi-Popovi je nestao: malo kasnije se zaulo zveckanje sudova u kujni. Za sat-dva ustae Judita, dii e se Juda: dok gospodin Hadi-Popovi plae i moli da ga ne izbace iz sopstvenog stana, oni e piti, smejati se i galamiti. Leala sam na leima i posmatrala kako se na prozoru pojavljuje maglovit dan, preplavljen smogom i dosadom: siva svetlost se gusnula i kapala kao rastvor sone kiseline koja e me razoriti, razjesti mi meso i ostaviti uzaludan kostur. Videla sam plamtea slova pisma koje mi je, valjda pre nego to je pobegao, ostavio Ljubez: sricala sam ih u sebi kao da itam presudu. Voljena Eva, obeao sam, mislio sam, ali se ne mogu vratiti. Prvo su mi svi poslovi ili od ruke, posle nijedan.
Carski rez
371
Nai su zlikovci ak i u Francuskoj. Namestili su me. Optuen sam da sam ubio jednu babu u Lionu radi novca. Nisam uspeo da dokaem nevinost. Osudili su me na smrt i sutra ujutro e ta kazna biti izvrena. Moda jedem poslednju veeru, moda pijem poslednje pie. U tvoje zdravlje, draga Eva. elim ti mnogo sree i uspeha u novoj godini. Tvoj Adam. Krv je oticala iz mene. ula sam kako kaplje na pod, u baricu koja se tamo stvarala. Uzaludno je bilo ta preduzimati, uzaludno je zvati bilo koga. U svetu vie nikoga nema. I nema niega osim rane u mojoj razdrtoj utrobi koju je demon napustio zajedno sa ivotom. Gore pod krovom sve slabije je, kao da se zamorila, zapomagala ona ena. Moda sam je jedino ja ula? Moje dete! Moje jadno, nesreno dete! Ljudi, vratite mi moje dete!
CRNI TALAS
edamdesetih godina bio sam usamljen, oajan i polupijan. Ni danas nisam mnogo bolje, ali sam onda bio na ivici ponora. Drutvo me odbacilo, prijatelji su me napustili, posao mi nije iao od ruke. Propadao sam iznutra, propadao spolja. ak mi je i seksualna sposobnost, kojom sam se nekako drao na povrini, opala do granice tueg podsmeha i drkao sam umesto da jebem. Tavorio sam na brisanom prostoru sumnji u sebe, straha od drugih, nesanice i manijakalnih misli. Izgubivi oseaj za humor i paradoks, kojim sam se nekad teio i uspavljivao, ponovo sam (kao ezdeset osme) sanjao revoluciju, fatalne bolesti duha i kataklizmu koja e unititi grad. Smrt se uselila u moju glavu, ugnezdila se, rairila i polako mi razarala ganglije. Ona je tada bila moja jedina verna i pouzdana drugarica: ostale su me, oseajui da klizim nizbrdo, hitro napustile. Spasavao sam se alkoholom, tumaranjem po gradu, zavlaenjem u prljave jazbine, kljastim ivotom bez ikakvog smisla. Konano sam usvojio poe-
374
Vidosav Stevanovi
tiku runog, koja je bila simbolika slika mog stanja, i okrenuo se katastrofinim vizijama. Pisao sam kao to sam i iveo: zamreno, nerazumljivo i beznadno. Nesrean to nita zaista ne mogu, beskrajno sam etao, koraao dokle god su me noge nosile: tvrdi plonici su primali i prenosili dalje sinkope mog nemira. I (ne znam ni sam kako i zato) najvie po Novom groblju, na kojem Beograani toliko vole da se nalaze, razgovaraju i sahranjuju. Iscifrani mir porodinih grobnica, uredni spomenici sa pozlaenim slovima, nespretno-albeni natpisi, gomile uvelog cvea bez mirisa i krive votane svee, humke svee iskopane zemlje koja se isparava, pripiti i pomodreli grobari naslonjeni na lopate sve to me je nekako vraalo sebi i teilo. Odavde posmatrana, smrt nije bila strana, ve pomalo smena i ukroena, provincijski farsina, i odnosila se na druge. etao sam alejama i, dok je vetar ukao u opalom liu kestenova, itao jednolina imena, prezimena i zanimanja, godine roenja i smrti, razgledao fotografije odavno pokojnih, pamtio natpise, izreke i stihove, procenjivao vrednost venaca, i sve to bez ijedne misli. Svet groblja je nestvaran i nema znaenja za usamljene etae: grobovi su na izgled prazni kao i nalije spomenika. A potom sam, manje oajan nego inae, i nekako cinino veseo, odlazio da se napijem. I napijao sam se programski, jer nisam imao prea posla: do utrnua svesti i rasula svih ula. U svoju garsonjeru
Carski rez
375
vraao sam se pred zoru, teturajui i esto pevuei: povraao sam ili pokuavao da zaspim, da pobegnem iz svoje odrane koe. Polubudan, gadio sam se i uasavao dana koji dolazi, kiljavog jesenjeg sunca, dugih sati bez sadraja, trenutaka koji nikako da prou. Trebalo je ustati, umiti se i obrijati, neto pojesti, obui se i nai novac za pie, razgovarati s ljudima, i to je bilo gotovo nepodnoljivo. Oko podne sam izlazio, kretao u jo jednu etnju i primeivao kako me noge same nose prema Novom groblju, uvek prema njemu. Kud god krenuo, ma ta nameravao, tamo sam stizao. Prvo sam iskljuivo etao. Potom sam (ni sam ne znam kada i zato) poeo da prisustvujem sahranama, da se sve vie odajem tom starakom poroku, koji je u stvari akanje otvorene rane, zabava i uivanje. im bih video crnu gomilu pred kapelom (a bilo ih je osam, koliko ih valjda i danas ima) prikljuivao sam se, podeavao onaj lani izraz tuge na licu, kojim oaloeni iskazuju svoju radost, skrtao ruke na trbuhu. Nekoliko puta sam ak i sauee izjavio, ne mislei nita odreeno, prebirajui po glavi u koju u kafanu posle svega. Te kine jeseni ispratio sam desetine pokojnika do rake i ozbiljno (osmehujui se) posmatrao kako grobari lopatama bacaju vlanu zemlju na sanduke, kako rodbina plae pre obilne staroslovenske veere. Ponekad sam i sam plakao, tek da neto radim. Valjda sam unapred saaljevao sebe, jedinstvenoga. Suner pijanstva brisao mi je potom svako seanje.
376
Vidosav Stevanovi
Jednu sahranu sam ipak zapamtio i mogao bih o njoj da piem sa svim pojedinostima. Sreom, vie ne piem: ovrsnuo sam, prevaziao nesanicu i pie, i ugasio se kao grobljanska svea kad svi odu. Bio je mutan dan i kiobran me je slabo titio od sitne kie koja je probila zoru. Plonici, areni izlozi, automobili koji mile, ugaeni semafori, aave kue, cveare kod grobljanske kapije, nekoliko prosjaka sve je bilo vlano i ljigavo, izazivalo je muninu. Iza malaksale jeseni pripremala se napadaka zima iji e sneg samou uiniti jo crnjom. Pred treom kapelom primetio sam gungulu kiobrana, mokrih mantila i kaputa, zbrku uplakanih lica. Umeao sam se naviklo i ak se progurao u prve redove, meu deurne starce i starice. Okruena oaloenom porodicom (crnina sve ljude ini slinim i pretvara ih u skup bez lica) preda mnom su leala tri skupa sanduka sa mesinganim drkama i zastakljenim prozoriima nad glavama pokojnika, koje se ipak, bar sa mesta na kojem sam ja stajao, nisu videle. Na svakom sanduku, obrubljena crnim florom i poduprta buketima cvea, stajala je po jedna uveliana fotografija. Bile su to dve sline ene i postariji, proelav mukarac tupog izraza i kosmatih obrva, crnih kao da su izvuene tuem. Kosa kia je (sanduci su stajali pred uskom kapelom) kvasila fotografije i one su, namrekavi se, pretile da se rasplinu kao i slova ispod njih: Olgica i Jevdokija Paliaki, Gvozden Mieta, Prvoborac. Koga to sahranjuju? poluapatom sam se
Carski rez
377
obratio starcu sa jareom bradicom i gukom na obrazu, koga sam zapamtio sa ranijih sahrana. Majku i erku i erkinog mua, komija! nagnuo se starac (bio je visok i poguren) i prouljetao mi pravo u uvo. Mu je bio ljubomoran na erku i ljut na majku koja joj je davala podrku. Obe ih je pobio iz pitolja. Eto do ega dovodi dananja rasputenost, komija! I onda se sigurno sam ubio? rekao sam tek da neto kaem. To je zvanina verzija, komija! zablebetao je starac i zagrcnuo se. Ja, meutim, imam veze u policiji i znam neto vie. Na muevljevom vratu naeni su modri tragovi i ugrizi. Neko ga je udavio i izujedao. Policija u stvari traga za ubicom. Danas vladaju neznanje i korupcija, komija! ta to znai? upitao sam. Znai da emo propasti, komija! zakikotao se starac i malne legao na mene. Uoi poslednjeg rata isto se nije znalo ni ko pije ni ko plaa. Svi smo slono rasturali zemlju. I propali smo za nekoliko dana, komija! Odmakao sam se od njega i rukavom kaputa izbrisao uvo. I dok mi je mamurluk kljucao u potiljku, zabuljio sam se u srednju fotografiju. Praznina moje glave primala je svaki utisak koji joj se nametao, probavljala ga i odbacivala. Lice mlade ene bilo je ovalno i svedenih obraza, nekako zatvoreno u sebe, neizrazito i obino. Vie je skrivalo nego pokazivalo. Video sam hiljade takvih lica i zaboravio ih. Prosto nije imalo ta da se pamti.
378
Vidosav Stevanovi
Ali su oi bile neobine: krupne, veoma sjajne i prazne, kao da su videle neto porazno i ugasile se, ostavivi samo blesak beonjaa oko okruglih, hipnotikih zenica. Posmatrale su me netremice kao da su me izdvojile iz gomile. Te crno-bele oi sa fotografije (bio sam siguran jer me je zabolelo itavo telo) elele su me i pozivale, gledale me toplo i ljubavniki. Osetio sam treperavo i bolno uzbuenje ispod trbuha, izazov u preponama. Digao mi se kao nekada kad sam izgubio nevinost. Starci i starice u prvom redu zbog neeg su se uznemirili i uskomeali. Nekakav zao i brz apat prostrujao je meu njima. iroka i mokra lea onog starca sa jareom bradicom i gukom na obrazu zaklonila su mi sanduke i fotografije, odvojila me od onih urokljivih oiju. Bio sam odgurnut natrag, zbunjen i potresen i nita nisam shvatao. Nisu li to prvi simptomi delirijuma tremensa koji e me epati i unititi? Moje ulo mirisa, inae slabo, pojaalo se naglo, valjda izazvano noanjim piem, mamurlukom i gaenjem. Osetio sam kako me zapahnjuje neto neodreeno, ni miris ni smrad, neto upravo izmeu, ali jako i opojno kao isparenja koja se diu sa kuvane rakije. Zabatrgao sam rukama i nogama: probijao sam se urno kroz utljivu, crnu gomilu. I dok je neki dosadan govornik rasplitao jednoline fraze o porodinoj tragediji, isteturao sam na istinu i zabrzao prema kapiji. Jeza mi je tipala lea kao da me one oi prate netremice. Tek pred kafa-
Carski rez
379
nom sam primetio kako vuem sklopljen kiobran. Bio sam promoen, prehlaen i naglo kijaviav. Nekakva igliasta hladnoa lebdela je odasvud i bockav vodeni prah me je guio. Kafana se zvala agubica i bila je prljava rupa na uglu, mrana usred sivog dana. Uao sam, umeao se meu pijance i naruio kuvanu rakiju. Opekavi usta, ispio sam je naduak, ali me drhtavica nije napustila. Naruio sam drugu i treu. Pio sam itave te kine noi koju mi je jesen puna slutnji stavila na put. Sve je bilo kao pre i sve je bilo drukije. Vreme je odmicalo sporo i brzo, nekako skokovito, kao da se prazni kroz samrtnike trzaje, i nisam ga mogao pratiti. Svest mi se sve ee prekidala i vraala. Kad god sam znao ko sam i gde sam, primeivao sam kako se razboljevam, podleem groznici i uzalud vrelo elo podmeem pod kine kapi. I pio sam dalje. Nisam prepoznavao ulice kojima sam hodao, mada sam njima proao hiljadama puta. Bile su to neke druge ulice, iskrivljene snom koji se pretvarao u moru. I njima nisam hodao ja ve neko drugi: tuinac koji je pogreio grad, zemlju i vreme, koji uzalud trai izlaz iz lavirinta. Kia je sipila i pruala mi kakvu-takvu utehu. Uporna i sveobuhvatna, ona je nekako povezivala moj poljuljani svet, proivala ga ledenim iglicama. Dva-tri puta mi se uinilo da me prate one oi sa fotografije: hladnoa me je tukla po leima kao neki jednosmeran vetar. Okretao sam se iznenada. Nikoga nije bilo iza mene. Ljigavi kanali ulica svetlucali
380
Vidosav Stevanovi
su pustinjski. Sumorna proelja kua bila su morbidno zagonetna. Oigledno, pratio me je bestijarijum moje podsvesti. I nita vie. Pred vratima garsonjere doiveo sam iznenaenje. Stresao sam se ali nisam stigao, ni hteo, da se zaudim. Izmeu dosade i propasti ja uvek (pa i danas) biram propast. Na otirau za noge leao je skoturen ovek u kaljavom kaputu kao da je uz put padao. U ruci je drao sklopljen mokar kiobran. Okrenuo sam ga na lea i zagledao mu se u lice. Bio sam to ja, bolestan i pijan, polubudan. Razni delovi mog bia hodali su u razliitim pravcima i negde su morali da se susretnu. Otvorio sam vrata, podigao tog nesrenika bez doma i uneo ga unutra. Bio je neverovatno lak, kao senka boja je dobila vrste oblike. Razodenuo sam ga, poloio na krevet i, plaui, bdio nad njim. Razgovarali smo malne bratski. Tako smo zaspali i obojica se nali u istom snu. Sedeo sam na ivici kreveta i drao njegovu ruku u svojoj. Prsti su nam se preplitali kao ljubavnicima. Nastavio sam da plaem, da grcam i jauem. Sve unutranje ograde i zabrane su nestale, i ja sam mu se predao. On me je teio, mazio i ljubio vrelim usnama kao da na moju kou stavlja usijane igove ljubavi. Slutio sam kako, spasavajui me, ili i nestaje. I pokuavao sam da ga zadrim rukama, grozniavim telom i preklinjanjem, no uzalud. On je umirao i shvatao sam da u i ja jednom tako bestelesan i nevidljiv.
Carski rez
381
Kad je ishlapio, probudio sam se i obazreo oko sebe. Jesam li u gornjem ili donjem svetu? Bio sam sam u svojoj zaputenoj garsonjeri, meu polomljenim nametajem. Na podu je leao moj kaput, blatnjav kao da sam uz put padao, i pored njega sklopljen kiobran. Iza prozorskih stakala sipila je kia i krovovi su se grbili. Dan je bio mokar, siv i poluprovidan, i jesen mi ga je dobacila kao ogrizinu. Drhturei, ustao sam i otvorio friider. Bio je, kao i uvek poslednjih meseci, prazan. Nieg za jelo, nieg za pie. A moj trbuh se grio, ivci treperili i pretili da e se pobuniti. Oajno stanje, u kojem se svaki od nas pojedinano nalazi, stvaraju upravo sitnice: pokvarena slavina ili mlako pivo iz flae poto su ae odavno neoprane. Sitnice ubijaju duu i mue duh. Sitnice su graa naeg pakla. Drhtao sam pred friiderom, spreman da zaurlam. Onda je zazvonio telefon, presekao me i zbunio. Otkud telefon? Iskljuili su mi ga nedavno jer nisam plaao raune, presekli struju, zapeatili radio. Niti sam telefonirao niti su mi telefonirali. Ko me to zove? I kako? Oznojenom rukom sam digao slualicu. U prvom trenutku nisam uo nita osim kranja i kljocanja kao da se veza uspostavlja izdaleka. Halo! rekao sam. Na telefonu S. Kao sve vazduh zapahnuo me topao, jebozovan enski glas. Oamutio me i osvestio istovremeno. Pijance trezne kiseonikom, nimalo sluajno. Dobro jutro! rekla je. Kako ste?
382
Vidosav Stevanovi
Vie je podne. Ili mnogo kasnije. Ko ste vi? Izvinite to vas uznemiravam odmah posle buenja. Videla sam da ste upravo ustali. Kako to: videli ste? Moja zgrada je nasuprot vaoj. Moj prozor je neto iznad vaeg. Kad sam dokona, gledam pravo u vau sobu. inim to ve nekoliko dana, posmatram vas kao u izlogu. ta sad radim? Stojite pored telefona i obazirete se kao da vam neko stoji iza lea. Ne, nema nikoga. Jeste li se uverili? ta imam na sebi, susedo? Prljave gaice koje niste menjali nekoliko dana. I kariranu izguvanu koulju koja zaudara na znoj. Niste se okupali jer vam tu ne radi. Otkud sve to znate, do avola? Znam jer znam. Noas ste kui doli pijani. Neko vas je svukao i poloio u krevet. Vi moda ne znate ko je to bio, a ja vam neu rei, osim u etiri oka. Jeste li vi vraara? Ili voajerka? I jedno i drugo, susede. Moda i neto tree. Gledam i predviam. Tucate li se? Jebete li se? Kad god mogu, susede. Kad god naem mukarca koji mi se dopada kao vi. ta sada smerate? Ne znam. Pije mi se, a nemam pia. Gladan sam, a pred praznim friiderom. Doite kod mene. Imam pia i pun friider hrane. Dau vam neto da popijete, spremiu vam ruak.
Carski rez
383
Imam jedan problem draga susedo. Morau da ga izdrkam. To radim svakog jutra posle pijanke. Neete drkati. Ja u vam dati pike! Brzo mi je izdiktirala adresu. Bila je to oblinja ulica, paralelna s mojom. Potom je spustila slualicu, a ja sam svoju drao u ruci i znojio se. Telefon je utao kao mali mehaniki le i nije davao nikakav znak. Bio je ponovo iskljuen. Podigao sam ga i tresnuo o pod, komadi plastike su se razleteli oko mojih nogu. Otvorio sam prozor i zabuljio se u kue nagomilane okolo. Betonska dvorita, igralite za decu, blatnjavi travnjaci, parkirani automobili sve prazno i mokro. Padala je sitna kia od jue, uporna kao zubobolja. Mrenasta stakla prozora uzvraala su mi mutnim sjajem i nita nisu otkrivala. Neke hipnotike oi su me posmatrale, ali nisam znao odakle. Gde si? viknuo sam. Pokai se! Moj povik se izgubio u kii. Niko se nije odazvao. Bilo je vlano i sivo podne koje se lako moglo pretvoriti u sumrak. Zapljusnula su me hladna pitanja, slina kii. Ko je ona koja me je pozvala? Mlada i lepa ena? Klimakterina uspaljenica koja faka? Neka grbava ili hroma nesrenica? Ili udakinja koja se poigrava s propalicama? Moda je upravo pobegla iz ludnice? Glavobolja mi je raspinjala lobanju, a nisam imao piva pri ruci. Neizleeni mamurluk vodi pravo u mrak delirijuma tremensa. Morao sam neto preduzeti, krenuti nekuda, uraditi bilo ta, jer je prozor bio otvoren, kia je neumorno sipila, mamilo me je da
384
Vidosav Stevanovi
skoim sa petog sprata i razmrskam se dole na betonu. A to nisam ni smeo ni mogao. Nije me se vie ticalo ko je ona. Otii u tamo i jesti, jer sam gladan, i piti, jer sam edan kao bolesnik, i jebau umesto da drkam, verovatno u se i okupati, ispavati se u nekom toplom krevetu, sluati onaj glas, doi sebi i nekako preiveti ovaj sluzavi dan koji mi ne da da sedim u kui ni da odem do groblja. Ispriau sve to me mui i sutra u videti ko je ko i ta je ta, ako no koja nadolazi (ve skrivena u slabakom podnevu) ne bude zla i smrtonosna, toliko gusta da se kroz nju ne moe proi. Obukao sam se nesvesno kao to sam se prole noi svukao. Izaao sam, ne zakljuavi vrata. ta je ko imao da ukrade meni koji nita nisam imao? I ko e doi u posetu meni kojeg vie nema? Oni koji ive u zatvorenom plae se otvorenog. Tmurna ulica na koju sam izaao (nekada tako kratka i uska) produila se i otegla unedogled. Bife u koji sam uao da se sklonim zvao se Mala Madera danas ga zaobilazim (kao i Novo groblje). Tamo sam bio est, dosadan i neeljen gost: ostajao sam duan i smetao gostima. Kelneri me tamo nisu rado viali. Neuobiajeno, bife je bio malne prazan. Stalni pijanci su nekud isparili (moda je bila subota ili nedelja) i njihova mesta su ekala kao stolice ispred zubarske ordinacije. Okrugli stolovi bez stolnjaka bili su izribani i isti, pepeljare prazne, vaze pune sparuenog cvea (kao da ga je neko krao sa grobova). Oseao se zadah prosutog pia i duvanskog dima,
Carski rez
385
ali nekako udaljen i providan: nije tipao za oi niti napadao plua. Za ankom je, naslanjajui se na oba lakta kao da ga bole noge, stajao krupan, proelav mukarac kosmatih obrva kao da su iscrtane tuem, ije mi se lice uinilo poznato, ak nekako blisko, kao da sam ga koliko jue sreo. Razgovarao je u pola glasa sa zboranom kelnericom sa crvenkastom perikom na glavi, koju nikada ranije tamo nisam video. Bila je stara (moda odavno za penziju) i uzalud je minkom krila godine. Kad sam uao, oni prekidoe razgovor. Priao sam anku i naruio kuvanu rakiju, a noge su mi podrhtavale i ruke nisu htele da sluaju. Ima li ti, deko, lovu da plati? Znam te ko zlu paru: narui i pobegne! rekla je kelnerica aputavim glasom koji se jedva uo. Bar jedan zid ove rupe podignut je mojom lovom! rekao sam. Ou jednu kuvanu rakiju! Plati pa da te posluim! zaaputala je kelnerica i preko lica su joj se razlili talasii sitnih bora. Poslui ga, Jevdokija! rekao je mukarac aputavo (kao da oponaa kelnericu) i pogledao me iskosa, nekakvim ukoenim oima kao sa fotografije. ta vi pijete, gospodine? rekao sam brzo. Ou i ja da astim. Ja plaam danas, rekao je mukarac. Imam veliki razlog za to. I zovi me drue, gospodu smo odavno poistili sa lica zemlje. Rakiju koja se puila ispio sam naduak, opekavi se, jer mi se urilo. Alkoholna vrelina rairila mi se
386
Vidosav Stevanovi
telom i glavobolja se malo povukla. Video sam jasnije, uo bolje, a noge i ruke su mi se smirile. Shvatio sam u magnovenju: kelnerica je bila u pravu, u depu nisam imao ni dinara i ne bih imao ime da platim da mi se poznato-nepoznati mukarac nije naao pri ruci u pravom trenutku. Srea me je jedino pratila jo kao pijanca. Kelnerica je, nervozno tresui crvenkastom perikom, prala ae i nije obraala panju na mene. Ruke su joj bile kandaste i iskrivljene, oblikom starake, ali koa na njima bee rumenkasta i svea, kao podmlaena u zapenuanoj vodi. Mukarac je, naglo izgubivi zanimanje za mene, buljio kroz au, a ruke su mu bile tamne i dlakave, i nekako neobino ukoene. Na polici iza anka, meu pranjavim aama s piem, nalazio se radio Simfonija. Iz njega se ula tiha, meni nepoznata muzika: dve flaute su se meko traile, preplitale i rastavljale, da se ponovo negde sretnu i beznadno promu u privremenom ljubavnom gru. Nita drugo se nije ulo: buka saobraaja sa ulice se udaljila i nestala, mada su se kroz prozore videli automobili kako promiu, beumno, kao da lete iznad asfalta. Naruio sam jo jednu rakiju (kad ve moj novi poznanik hoe da plaa) i kelnerica je stavila pred mene ljutito, iui kroz nos, a perika joj se tresla kao da e pasti. Mukarac se poluokrenuo i prvi put me pogledao pravo u oi: prazno i neodreeno. Uinilo mi se: gleda kroz mene i u stvari ne vidi nita. Ja sam providna senka koja mu zbog neeg smeta.
Carski rez
387
Da ti ne bude mnogo rakije, deko? proaputao je, ne miui modrim usnama: na donjoj mu je, zalepljen, visio, ugaen pikavac. Bolje jedna manje nego jedna vie, to je moje pravilo za podnevno pie! Ja imam svoja pravila! rekao sam to sam mogao utivije, jer je iz njegovog depa trebalo, mislio sam, da izae lova za jo koju rakiju. I znam koliko mogu da podnesem! Tamo te eka enska. Mora da se pokae kao mukarac, a ti se ovde napija! Otkud vi znate ko mene eka? Ja sam, recimo, bivi policajac. Jevdokija me, eto, zna jo iz onog vremena. Sad sam niko i nita, penzioner, moda i neto manje od toga. Ali sam jo uvek logiar i psiholog i vidim da si se smrtno uplaio enske to ti je zakazala podnevnu jebainu. Ti si njima zakazivao kad si mogao, a ova te je iznenadila i sama te pozvala. Napija se da ima izgovor ako omane. Kad sam ja bio mlad, nisam tako radio. Kako si ti radio? upitao sam pakosno i svaalaki, jer mi vie nije bilo do njegovog pia. Jezikom? ili prstom? Radio sam prvoklasno! odgovorio mi je mirnim, gotovo neujnim apatom. Jebao sam koju sam stigao. Nisam bio drkadija kao neki. Ona moe da posvedoi, ako se jo uvek sea. Je li tako, Jevdokija? Mladalaki osmeh je naas izgladio sve bore na kelneriinom licu. Oi su joj zasvetlucale, a kvrgave ruke sa rumenkastom koom zastale su nad aama.
388
Vidosav Stevanovi
Tako je, Gvozdene! zaaputala je pokorno, kao da mu se daje. Pamtim, sve pamtim. Bio si dobar, vie nego dobar. Otud sva naa nesrea, i moja i Olgicina. I sad si dobar, samo kad ti se digne, Gvozdene. Mukarcima kao to si ti starost ne smeta. Naprotiv... Nosite se oboje u materinu! viknuo sam, ali mi se glas sam sniavao do apata. Nosite se u tri materine! Mislite li da sam lud? Mislite li da mi je pie mozak popilo? Ne pristajem na vae zapetljancije! Nita mi ne moete! Evo vam ga na! Pokazavi im ipak, unatrag sam izaao iz bifea, a oni su ostali pored anka, zaneti jedno drugim, kao da me nisu ni primetili. Kia mi je hladila lice i verno me pratila do drugog ugla: polusvesno sam uao u ulicu koju mi je rekao onaj glas na telefonu. Jevdokiju i Gvozdena sam zaboravio, sklonio ih u neki tamni podrum mozga. Pie brie uspomene i stvarnost, unitava misao i ini da sve izgleda drugaije, stranije i nasrtljivo novo. Koraao sam slobodan i ist od svega, uspravan i snaan, samouveren kao ivotinja. Negde gore me eka toplo ensko telo i vrela vagina u koju treba da se zagnjurim i da izaem preporoen. eka me zaborav koji e proderati sate jednog upljeg, kinog dana, savakati nas sve i ispljunuti usred nadolazee noi. Pronaao sam broj koji sam traio (nekako se sam stvorio preda mnom), uao kroz vrata i krenuo stepenicama. Lift nije radio, kao ni moj noas, a signalne lampice su bile upaljene. Srce mi je tuklo u podgrlcu, skakutalo u upljini grudi i uzalud pokuavalo da iskoi.
Carski rez
389
Odjednom sam, po nekom unutranjem znaku, slinom bolu od milja, znao da sam stigao. Na odkrinutim vratima stajala je mesingana ploica na kojoj je pisalo: Paliaki-Mieta, a sa strane bilo nakrabano rukom: znam da si ovde ui. Otuda se irio onaj ni miris ni smrad, jak kao da ga je neko rasprio, i podsetio me na kuvane rakije koje sam mogao popiti, a nisam. Bio sam tamo kuda sam se uputio i morao sam ui. ovek poput mene ne moe da bira ni dogaaje ni sudbinu. Meni se sve deava kao da je unapred proraunato i predvieno negde daleko. Nekakva tua volja sve odreuje. Ostaje mi jedino da to primam i podnosim dokle god mogu, ni as due. Smrt me eka dole kod lifta, iza ovih vrata ili bilo gde drugde, strpljiva i pouzdana. Nema potrebe da je traim, da njukam za njom po groblju, da je prizivam. Ona zna mesto, trenutak i nain, a ja ne znam nita. Otvorio sam vrata i zastao na pragu, kolebajui se. Iz ugla se uo radio: dve flaute su se umorno traile, splitale i obruavale, da se potom razdvoje i ponovo krenu uvis, prema novom susretu koji je unapred naruen. Naavi se, opet su se cepale i ruile, padajui svaka za sebe. Zakoraivi jednom nogom unutra, nisam mogao dalje. Bio sam nepokretan kao da me je iznebuha pogodila paraliza, izazvana piem, samoom, i izofrenim slikama kojima sam se poigravao. Odjednom, sve sam video i sve znao: mokri kaput mi je oteao na leima, a kiobran u ruci.
390
Vidosav Stevanovi
Bila je to tesna garsonjera, slina mojoj, moda sasvim ista i poluprazna. Krevet u plitkoj nii, okrugao sto na sredini sobe i tri stolice oko njega, u ajnoj kuhinjici levo stari friider poluotvorenih vrata, iskljuen telefon na komodi pored zida i na stranu odloena slualica, kao da je razgovor naglo prekinut. ovek poput mene svuda nalazi isto: sebe i svoja privienja, materijalizovana do otrine uasa. ovek poput mene ne moe razlikovati istinu od lai. Flaute su se utiale i nestale, kao da je neko iskljuio struju. Svuda se rasprostrla teka i gusta tiina, koju sam ranije doivljavao samo u srcu noi, uz mnogo pomeanog alkohola, ili piui, izmeu dve tane reenice koje se iskljuuju, a nastavljaju se, ili doivljavajui elektrini udar iznenadnog orgazma. Za stolom u sredini sobe sedela je visoka ena ovalnog lica, nekako zatvorenog u sebe i sasvim neizrazitog. Video sam hiljade takvih lica i zaboravio ih, ponitio u sebi i odbacio: bila su kao odblesci koji promiu na povrini mutne vode. Ali su njene oi bile uperene u mene kao reflektori koji ubijaju leptira to nasre iz mraka i trai svoju smrt mislei da trai ivot: sjajne oi, ukoene i prazne, kao da su opazile neto porazno i ugasile se, ostavivi blesak beonjaa oko hipnotikih zenica. Bile su to oi sa fotografije na kovegu, obrubljene crnim florom, koje sam video jue na Novom groblju. I namignule su mi kao i jue: podatno, skaredno i pohlepno. Digao mi se kao nekada kada sam izgubio nevinost.
Carski rez
391
Kraj te mlade ene je sedeo umoran, ispijen ovek u kaljavom kaputu kao da je usput padao, neobrijan i bledozelen, i sa sklopljenim, jo mokrim kiobranom. Drhtavom rukom je visoko dizao au i nazdravljao mi. Bio je to isti onaj nevoljnik to sam ga noas naao skoturenog na otirau za noge, zaspalog pred otkljuanim vratima. Ui, S., mili! rekla je ena toplim, promuklim glasom. Ja neu s njim. Hou da se jebem s tobom! Izabrala sam te izmeu milion drugih!
POVODOM MOKROG SNEGA
esanica mi je ezdeset noi pravila drutvo. A onda se obratih mesecu to je usamljeniki visio iznad krovova. uj, drugar! rekoh. ta da radim? Ili ta da ne radim? Ima etrdeset godina, ree mesec. Ako dosad nisi stekao prijatelje, nikad nee. Zajebi prijatelje! rekoh. Jedni su zauzeti, drugi nisu tu, trei ne razumeju. Tebe pitam. Ti me se uopte ne tie! ree mesec. Odjebi, stari moj! I sakrie ga oblaci, bremeniti snegom. Mahnuh mu rukom i krenuh u grad kao izbeglica. Koava me ponese niz ulicu kao smee bez teine. A kafane mi otvorie vrata da se privremeno sklonim od nesanice. Prvog dana pih vino, drugog vinjak, treeg meku rakiju. etvrtog i petog i ostalih dana pih sve zajedno: ono to su mi drugi ponudili, to sam iskukao, iicao ili oteo. Pomeah sva pia i sva raspoloenja i povraah ih kuda god sam iao zelene kao jed, crne kao ludilo.
394
Vidosav Stevanovi
Jednom isteturah iz nekog pivskog podruma bez prozora i svetla u kome je svirala buna muzika i pijanci slono urlali. Digoh glavu i obazreh se, ponovo videh svet iz kojeg sam bio pobegao. Polako je padao vlaan sneg to se topio na plonicima i upijao ulino osvetljenje, usisavao zvuke. Tiina je zvonila kao daleko zvono istog zvuka koji ne dopire dovde. Ljudi, zdravo! rekoh. Neu vie da umrem! Jedan taksi sa upaljenim svetlima zaustavi se pored mene i vrata se otvorie. Ne mislei nita, ubacih se unutra. Podbulo lice se upitno okrete prema meni, a krupna ruka zastade na prekidau taksimetra. Vozi drugar! rekoh. Posle u ti rei kuda i gde. Taksista zaguna i krete. Stari mercedes zakripa i zatandrka, motor astmatino doe do daha i ujednai. utali smo, puili i, na znak moje ruke, vozili pravo. Vozili smo levo-desno. Vozili smo ukrug. Vozili smo kroz uspavani grad koji mimogred oivljava: ruan, prljav i bez stanovnika, ujedan koavom, zaboravljen na obalama nadolih reka. Padajui niotkuda, sneg se kovitlao u svetlu naih farova, topio se na vetrobranu, upijao none zvuke. Taksista je utao i puio. Odjednom, on zaustavi auto, iskljui taksimetar i okrete se prema meni, a neobrijano mu lice, sivo od ekanja i nespavanja, postade sumnjiavo, zlo. Svetlost uline sijalice pljusnu po nama i kao da nas razgoliti. U pravu si! rekoh. Nemam love. Nemam ni kinte!
Carski rez
395
I? ree on. ta sada? Bio je krupan ovek, pregojen od piva i loe hrane po prvarnicama, ali mu glas bee tanak i piskav, kao da ga je pozajmio od plaljive ene. Nita, drugar! rekoh. Moemo opet ponovo. Moemo zajedno. A moemo i svaki na svoju stranu. On se zamisli, prosto se zabulji u sneg. Onda iz kasete ispred sebe izvadi pendrek. Lice mu bee mokro od znoja, a ruke nesigurne i drhtave. Zna li ta je ovo? ree. Znam, rekoh. To je simbol slobode. Ti verovatno zna i kako se to upotrebljava. Zeza li ti mene? ree. Kakvi tebe!? rekoh. Zezam sebe. ta drugo radim ovih dana nego to zajebavam sebe? Buljio je u mene prazno i beznadno, kao da je u auto grekom primio ludaka. A onda pljunu, odloi pendrek na zadnje sedite i zapali cigaretu. Grubo, mlohavo lice mu se trzalo. Koj si ti, do avola? ree. Ja sam bolestan ovek, rekoh. Zao. Nesimpatian. Boli me jetra. Neka je, neka me jo jae boli. I tako dalje. ta sad mlatikari? ree. Citiram jednog mog drugara, rekoh. Njega su osudili na smrt. Izveli su ga na streljanje i pomilovali. Tek onda je osetio radost ivota. Izdrao je teku robiju, ali bez roptanja. Napisao je knjigu o tome. Tek posle svega je postao ovek. Razumeo je: ovek je bie bez dna, bezdan pun poroka i zla, a u njemu je sve suprotno i suprostavljeno.
396
Vidosav Stevanovi
Neki dileja, ree. I njega bi trebalo smestiti u ludnicu. Oe li da tebe dabe odvezem na Guberevac? Pada mokar sneg. Grad e sutra biti vlaan, siv i ist, a ljude nee imati ko da probudi. Motor je ravnomerno radio. Grejai su ubacivali vreo vazduh i toplota bee sve zaguljivija. Obojica smo se znojili, a san je bio daleko od nas, u nekom drugom i lepem gradu. ta sada da radim? ree. Sagubio sam sve none muterije. Jedino si mi ti pretekao. ta sade s tebe da radim? Vozi pravo na Ue! rekoh. Pa kud puklo da puklo. Opala! ree. Da ti nisi neki peko? Oni vole da se dabe voze taksijem. Ali, kao da je samo ekao nareenje, on ubaci u brzinu i krete. Svetlost one sijalice spade sa nas kao staro odelo. Prekri nas polumrak praznih ulica, pustoga grada koji mrzovoljno eka svanue. Pratila su nas rovaena lica kua, natmurena kao da vozimo mrtvaki sanduk. Semafori na svim raskrima behu ugaeni. Zvonei prigueno i varniei trolom, proe tramvaj, a na mestu koniara ne opazih nikog, niti primetih putnike. Taksista je puio, zagrcavao se dimom i kaljao. Mene nije nudio, toliko bliski jo nismo bili. Posluih se samo gorkom cigaretom to je zaudarala na samou, duboko udahnuh dim. Misli mi se zamaglie i zalebdee.
Carski rez
397
Mesec kao da blesnu iza oblaka. Pokaza mi svoje podrugljivo lice koje nita ne pamti, neosetljivo kao kamen, i nestade. Pomislih: Pripovedaeva smrt je gadna i sramna. On umire kad ga niko ne uje, kad mu poslednji slualac okrene lea. Umesto u pakao pripoveda odlazi u ledeni svemir rei. Noas je taksista, taj sluajni ovek, moj spas. Ali ko e biti sutra? Ko prekosutra? Jednom, kad ne budem imao za koga da se uhvatim, crni talas e me odneti i ostaviti u kanalizaciji kao lipsalog pacova! Na svetlo naih farova ispliva ogolelo drvee, kao gomila utopljenika koji su pobegli iz vode. Koava se vratila i mlitavo je udarala iz tame. Mutni klokot savske vode kretao se pored nas, derao izmeu betonskih obala. Ima li neko pie? rekoh. Da preseemo no i celo sranje. Vie ne drim pie u kolima, ree. Pijan sam se slupo. Posle sam bio na leenje, krpili me ko arapu. Sad pijem samo kiselu vodu. Pored mene je, kao da ga je neko u meuvremenu zamenio, sedeo drugi ovek: ljubazan, spreman na svaki razgovor i druenje. ovek slian meni i svakom onom ko je izaao iz alkoholne noi, otvoren i bez zatite. Parkirali smo nasred etalita, izmeu pet-est automobila u kojima su se, iza zamagljenih stakala, parovi ljubakali i tucali. Taksista pogasi svetla i motor. Sedeli smo u mraku, utali i oslukivali vodu kako protie.
398
Vidosav Stevanovi
Slobodno pui moje pljuge, ree on. Imam i dovoljno u kaseti. ta kau tvoji to te nikad nema kod kue? rekoh. Nita, ree. Nema i. Ja ivim sam. Nemam ni kueta ni maeta. Taki mi je poso, a taki sam i ja. Slabi nagovetaji svetla, neki plamiasti problesci, probijali su se muno iznad Kalemegdana, ocrtavajui prema nebu kule i zidine, emernu priliku Pobednika. Iz pristanita prekoputa uh prozeble sirene kako se dozivaju i svaaju, kresanje i paljenje motora, neiju goropadnu i nad vodom stianu viku. I shvatih da se pribliava dan. Imao sam enu, rekoh. Ovde na Uu smo se upoznali, tu smo ponekad dolazili da etamo. Bila je mlada, vedra i dobra. A ja sam sve suprotno od toga. Mraan sam, iskompleksiran i vidim sve najgore. Mislim da sam je muio. Bio sam kao onaj moj drugar to su ga izvodili na streljanje. Mislim da se namuila pored mene. Zbog svega toga poeleo sam njenu smrt. Umrla je pre dva meseca. I na samrti je mislila na mene, brinula se kako e mi biti bez nje. Malo je rei da sam nesrean. Ja sam oajan i spreman na sve. Ali nemam snage da se ubijem. Kad bi se naao neko da me ratosilja bede. Zato me ti ne ubije i uini dobro delo. Posle me baci u Savu. Niko nee znati, niko se nee ak ni raspitivati. Ubij me, drugar! Gorka sluz mi se bila skupila u grlu. Pljunuh kroz prozor na mokar sneg, koavu i grad koji me dri u svojim kandama i okretoh se svom drugaru.
Carski rez
399
Zgren na svom seditu, elom na volanu, taksista je plakao. Drugar, takva je bila i moja ena! ree. I volela je mene, svinju. I ubila se zbog mene. I ja sam se onda pijan slupo i vie nisam okusio pie. I esto joj idem na grob i nosim joj cvee i molim je da mi oprosti, ako me uje. I ti si moj brat, moj brat roeni! Svanu prljavosiva zora, slina mom gradu i njegovoj dui. Kad pospani kelneri otvorie kafane na etalitu, nas dvojica uosmo, sedosmo za sto u oku, i naruismo prvo pie. A zatim popismo jo mnoga, pomeasmo rakiju, pivo i vino, plaui i grlei se. Tog dana (ili nekog drugog) obreh se u svom stanu. Nesanica me je ekala na uzglavlju, vernija od svake ene. I videh mesec kako me radoznalo posmatra kroz prozor. uj! rekoh. Neu da umrem. Odluio sam da ivim. Ba lepo ree on. Ali zato?
KUA PUTUJUA
aredba je bila usmena ali je zvuala kao da je pismena. Pod jedan: preuzeti kamion FAP BG7031, nosivosti 5 tona, registrovan na ime S. S., prevoznika iz Beograda. Pod dva: preuzeti izvesne, veoma vane materijale (mahom metalne i eksplozivne) u kui za povremenu upotrebu, takoe registrovanoj na S. S., natovariti ih kao da su sanduci sa lomljivim stvarima. Pod tri: krenuti oko 16 asova posle podne, bez obzira na vremenske uslove ili druge stvari, takozvanom Ibarskom magistralom, preko Lazarevca, Kraljeva i Rake, prema glavnom gradu bratske nam pokrajine. Dozvoljeno zadravanje u kafani TOAK na 135. kilometru i upotreba jednog peenja kao i dva do tri otrija pia. Pod etiri: stii bez velike urbe i pouzdanom vonjom, ali na vreme u glavni grad bratske nam pokrajine, obratiti se na odreenu adresu, istovariti sanduke s materijalima, i smesta krenuti natrag, bez spavanja.
402
Vidosav Stevanovi
Pod pet: odmah po dolasku predati kamion tamo gde je i uzet, otii kui, presvui se u obino odelo i doi na posao, kao da je sve normalno. Stvar, razume se, odmah zaboraviti. Ja nisam S. S. niti ga poznajem (ako takav postoji). Zadatke izvravam onako kako su mi zadati, ne ulazei u njihovu sutinu. Navukao sam jedan isflekani kombinezon, razbaruio kosu, preuzeo ta je trebalo i odmah krenuo. Gledao sam da to bolje glumim svoju ulogu (ako je to bila uloga). Uzgred, ni sam ne znam zato, poneo sam i novu konu vindjaku, poslednji poklon od bive ene. Kad sam izlazio iz Beograda, poela je kia. Prvo slaba pa posle sve jaa. Ve kod Lazarevca pljutala je kao sumanuta: vozio sam sporo i oprezno, najbre to sam mogao. Stari FAP se muio, stenjao i probijao napred, ko da zna kakav teret nosi. Bio sam umoran: posle razvoda slabo spavam i mahom izvan kue. A zna se kako se gine na drumu umoran voza sanja otvorenih oiju, sve mislei kako vozi, i probudi se u bolnici. Ako se uopte probudi. Stoga sam u kabini potraio neku razbibrigu i pronaao mali tranzistorski radio Sirena: odmah sam ga upalio (sreom, bio je ispravan) i pokuao da naem muziku. Kroz krkljanje i radiozbrku odjednom se probio glas spikera, povremeno prekidan umovima: Demonstracije su stiane... Na ulicama P... je mirno. Na dopisnik... smatra da e sutra posao imati jedino stakloresci... Studenti su u svojim domovima.. Nekako sam pronaao narodnu muziku (tako bi
Carski rez
403
valjda uradio i S. S.) i zagledao se u dva kratka mlaza utog svetla to su buili kiu preda mnom. Put mi je bio poznat: proao sam ga nekoliko puta po slinim zadacima. Odmah ispod nevidljivog Kraljeva uao sam u Ibarsku klisuru, takoe nevidljivu. Pored mene su promicale drumske krme, sa brojnim transporterima, hladnjaama, kamionima i putnikim automobilima na uskim betonskim parkiralitima, ali nisam nigde svratio. Mada isceen, eljan drutva i galame, vozio sam dalje kao ukleta dua koja slepo sledi ono to joj je reeno. Najzad, iz mraka i kie izronila je svetlea firma TOA. K je bilo ugaeno ve nekoliko godina i niko se nije seao da ga popravi. Jedva sam parkirao izmeu dva stisnuta, mokra transportera, a mali radio sam ostavio upaljen neka kri, galami i plai eventualne lopove. Kafana je bila prepuna. Ali mi je pijani kelner odmah pronaao sto u oku, kao da ga je uvao za mene. Doneo mi je jagnjee peenje i dva vinjaka, krivei se i namigujui. I tresnuo mi je raun pod nos kao da ga je napisao jo pre mog dolaska. Bio sam srean kad vie nisam morao da gledam njegovo crveno, propaliko lice. Nita mi vie ne treba, rekao sam. Ti si svoje obavio. Za susednim stolom oferi su se zabavljali na raun neke mrave, goljave devojke s ulepljenom kosom. Plaali su joj vinjake i grohotom se smejali, a ona je, inilo mi se, plakala. Odjednom, dok sam bio nagnut nad peenjem, obrela se pored mog stola. Sa
404
Vidosav Stevanovi
izduenog lica gledale su me plave, ogromne oi, pune suza i straha. Oete da me povezete? rekla je. Oni me mue ve dva sata. Ja ne volim slabe i nemone, mrzim saaljenje, a o milosru mislim sve najgore. Svet je surov i straan. emu onda pretvaranja i lai? Skloni mi se od stola! rekao sam. Vrati se svom drutvu! Nestala je isto tako kao to se pojavila. Opet je sedela meu onim razgalamljenim pijancima i, koliko sam video, mirno trpela njihov kikot. Moda sam imao privienje, izazvano umorom i onim glupim vinjacima? Nastavio sam put. Kia nije oslabila. Naprotiv, kao da je bila jo jaa: iz kabine sam video samo maje oi pored puta i belu liniju po sredini. Pratei kranje i nono buncanje male Sirene, poeo sam da pevam, mada nemam sluha ni koliko gluvi. Sluao sam svoj ratimovani glas kao da pripada drugom, nekom strancu koji se probija kroz neprijateljsku zemlju i sebi razbija strah. Pevaj! rekao sam. Kad nisi na vreme nauio da plae, pevaj! Kad sam ispevao sve to sam znao, zautao sam. Muilo me je glupo pitanje. ta li radi ona nesrenica? Plae li jo meu pijanim oferima? Goni se, mala! rekao sam. Ne smetaj mi na poverljivom zadatku! Praen ujednaenim brundanjem motora, radio je neumorno brbljao. Stanice su se meale i smenjiva-
Carski rez
405
le kao da neka nevidljiva ruka okree dugme. Spikeri su smetali violinama, a harmonike su svakog asa nadjaavale klavir. Ali, usamljenom izvriocu je dobro i ono to drugima smeta. Posle razvoda, koji je nastao iz jedne ljubavi pune muka i ponienja, izgubio sam se meu raznim enama kao da sam zalutao u mranoj umi. Uzimao sam svaku koju je to htela ili su one uzimale mene. Prodirali smo se do besvesti i gaenja, a ujutro smo okretali prazna lica da se ne vidimo. U svim tim telima maskirao sam telo svoje ene: pomalo ocvalo, blago gojazno, opsednuto ulnou i eljom koja se ne moe zadovoljiti. I zasitio sam se. Ve dve nedelje nisam spavao sa enama: iskljuivo sam pio i pokuavao da preivim, povremeno alei to nisam peder. inilo mi se da sam ih se oslobodio, da mi vie nikada nee pasti na um ta tela koja me prodiru, ta lica koja me ispunjavaju sramotom i samoubilakim mislima. Kia je padala kao da nikada nee stati. A zvunik male Sirene naglo se proistio. Umesto radiozbrke, sluao sam neto drugo: zvonjavu crkvenih zvona, visoku i skladnu, kao sa neke crkvice na breuljku, okupane sunevim zracima. Ta zvonjava se rairila po kabini kao ozon, a zatim se polako stiala, prosto isparila, ne ostavivi za sobom nita. Nisam vie uo ni motor ni sopstveno disanje. A zatim su se ugasila svetla kao da je dolo do nestanka struje. Kad sam ponovo prouo i progledao, kamion je stajao. Menja je bio izbaen iz brzine i motor je radio na leru, a svetla su trepnula nekoliko puta i upa-
406
Vidosav Stevanovi
lila se. Kia je pljutala kao i ranije, ali nekako posebno dosadno i opako. ta se desilo? Zato sam stao? Ko mi je ugasio svetla? Desna vrata su se kripom otvorila. U kabinu se uvuklo neko pokislo i zgreno bie: s mukom sam prepoznao onu devojku iz kafane, onu istu to sam je prepustio oferima i potrudio se da je zaboravim. Kratka suknja bila joj je zalepljena za mrave butine, a minka joj se slivala niz lice. Da nije bila tako malena i jadna, tako prozebla, pomislio bih da je gola i moda bih je i poeleo. ta radi ovde? uo sam sebe kako pitam. Bilo ih je petorica! rekla je nekim dejim, nimalo enstvenim glasom. Bili su mlogo gladni. Nisam vie mogla da izdrim. Pa sam pola peke. Ko mi je zaustavio auto? Vi ste sami stali, valjda kad ste me spazili. Fala vi. Ja sam ula. Ja sam na zadatku! rekao sam. Na posebnom zadatku, mala. Moram dalje, da stignem na jedno vano mesto! I ja u dalje, rekla je. Samo vi vozite. Dokle ide? uo sam ponovo sebe kako pitam. Blizu? Ili daleko? Tu negde. Ne znate vi jo to mesto. Nije ni blizu ni daleko, ve nekako srednje. Al je pored puta. Kad naiemo, ja u odma da vi kaem. Nemam pravo nikog da primam u kabinu, zagunao sam tek reda radi. Takvo je nareenje. Ali nisam ni sluao ta mi odgovara: krenuo sam. Ko moe znati da li sam ja sam u ovoj noi, na
Carski rez
407
nekom jebenom drumu? I koga se to uostalom tie? FAP je nastavio da se probija kroz kiu, stenjui kao starac koji e uskoro umreti. A mala Sirena je emitovala neku tihu, prijatnu muziku, ne znam kakvu i na kojim instrumentima. Devojka je nepomino sedela. Slabaki mirisi njenog neenstvenog isparavanja draili su mu nozdrve, bojaljivo se meajui sa smradom sagorele nafte i vazduhom iz grejaa. Stakla su se znojila iznutra pa sam ih svakog asa brisao krpom ili dlanom, a ona mi je stidljivo pomagala. Pri slaboj svetlosti uinilo mi se da su joj nokti krvavi kao da je grebala neiju kou. I uinilo mi se jo kao da ne odmiemo, kao da kamion uvek iznova prelazi uvek istu deonicu puta. Nekako udno, kao na simulator-traci. ta ti trai po drumskim krmama? rekao sam ljutito i stisnuo volan. Nita ne traim. Prevarili me i odveli. Ja poverovala pa se poslen pokajala. Jedva sam utekla. Fala vi to ste me spasli. Taj posao nije za tebe! naljutio sam se. Pogledaj se kolicka si. Sigurno jo nema ni esnaest? To vi se ini. Imam ja mlogo vie. A to to ste pomislili nije tano. Ja se ne bavim s taj poso. Ja radim neto drugo. Po drhtaju glasa primetio sam da joj je hladno. Sva mokra, zgrila se pored mene i tresla se, ali je ja nisam mogao zagrejati. Bio sam hladan, udaljen, ravnoduan, a i morao sam da vozim. Skinuo sam zato konu vindjaku i ogrnuo je. Sitna ramena su
408
Vidosav Stevanovi
se zgrila pod mojom rukom i kao da su mi se predala. Nemo da se ljutite! rekla je smelije. De idete? Ne idem nigde! Provalilo je iz mene. Ne radim nita. Pravim se da neto radim, foliram da nekuda idem. I svi mi to inimo i oni gore i mi dole. Pretvaramo se. Priamo, priamo i priamo. Gubimo ono to smo imali, a nita novo ne stiemo. Polako propadamo. Polako nestajemo. Sutra nas nigde nee biti. A sve to zato to smo kukavice, to ne umemo da ispravimo kimu. Sve mi se zgadilo. Kad pomislim na sve to, bljuje mi se. Doe mi da se napijem i da se nikada vie ne istreznim. Tek kad sam zavrio, shvatao sam da tako mislim. Mora da se to dugo kupilo u meni, taloilo se, vrilo i odjednom prevalilo kao gnoj iz zaputene rane. Da me sad uju moji pretpostavljeni! A moda i oni isto misle i na isti nain ute? Glas iz male Sirene se probio kroz muziku. Neka udaljena i meni nepoznata stanica emitovala je posleponone vesti. ...neredi se nastavljaju... pobesnela rulja koja ispred sebe vodi decu i taoce... Odgovorne linosti i forumi smatraju... sve u redu... Na dopisnik... javlja da nema razloga za zabrinjavanje... svesne snage kontroliu situaciju... bezbednosne prilike su zasad dobre... Zatim se glas izgubio, a s njim i muzika: Sirena je utala kao da su se baterije istroile. Stigli smo! rekla je devojka. Ode je moje selo. Ja tu silazim.
Carski rez
409
Prikoio sam i stao. Kia je pljutala, gotovo nita se nije videlo, niko nije prolazio saobraaj kao da bee potpuno stao. Sedeli smo i utali, a njena mala, ledena ruka bila je u mojoj, hladila me i grejala istovremeno. ta bi na mom mestu uradio nepoznati S. S. koga sam (verovatno neveto) zamenjivao? Sagao sam se i poljubio hladna, pijaviasta usta to mi nisu odgovorila: zubi su joj cvokotali i ramena se tresla pod mojom vindjakom. I osetio sam kako mi neke gorke, neisplakane suze stoje u grlu i prete da me ugue. Kako da vi zafalim? rekla je. Nikako! uo sam sebe kako gotovo cvilim. Idi. Ponesi moju vindjaku da se ne smrzne. Kako da vi zafalim? Ponovila je monotono. Sutra pre podne vraam se ovim putem. Izai i ekaj me. Onda e mi zahvaliti. Laku no! Prozeblo se uvijajui vindjakom, izala je iz kabine, skliznula kao senka. U utom svetlu mojih farova nikoga nije bilo, osim kie i pustog druma. Pred zoru sam stigao u glavni grad bratske nam pokrajine. Taku etiri mog zadatka obavio sam gotovo bez ikakvih tekoa i prema instrukcijama. Ono to sam video na ulicama neu ni ispriati niti napisati u izvetaju: niko to od mene i ne trai. Kia je takoe stala pred zoru, osvanuo je sunan dan. Kad sam izaao iz grada, polja su se isparavala i retki pramenovi magle su nestajali. U gla-
410
Vidosav Stevanovi
vi mi se mutilo, spavalo mi se, ali sam stiskao volan i brzo vozio: pre povratka u centralu morao sam da obavim i jedan privatan posao. Mala Sirena je utala: baterije su joj se sasvim ispraznile, a ja nisam imao gde da kupim nove. U gradu iza mojih lea, kao i u mestima usput, sve radnje su bile zatvorene, kao i svi prozori na kuama. Nikog nije bilo na ulicama, ak ni dece od koje se inae nije moglo proi. Svuda je bio neki udan mir, neko zatije izmeu dve oluje. Ponovo sam bio sam na pustom, opranom drumu, borei se sa snom i bolovima u leima. Negde na pola puta (tano sam upamtio mesto gde sam noas ostavio devojku i neprekidno sam ga sebi ponavljao) sreo sam tenkovsku kolonu, sivomaslinastu i bunu. Kupole su bile zatvorene, cevi uperene nekuda iza mojih lea i inilo se da u mainama nikoga nema. Gusenice su mirno lomile asfalt na drumu. Kolona je progrmela pored mene kao u snu i nestala. Neto kasnije zagluila me snana grmljavina. U niskom briuem letu projurila je eskadrila mlaznih lovaca, ostavljajui dimne repove za sobom. Leteli su u savrenom poretku kao na paradi, ali prenisko. Kad su nestali, motor mog FAPA gotovo da se nije uo. Ako se ne oduprem slabosti, zaspau i moda se vie nikada neu probuditi. Najzad sam, napreui zapekle oi, pronaao mesto koje sam traio: kamen koji obeleava kilometre sa brojem tim i tim (ako ga nisam sanjao). Zaustavio sam kamion, ugasio motor, izaao iz kabine
Carski rez
411
da protegnem noge i ogledam se oko sebe. Sunce je bletalo i smetalo mi da jasno vidim. Sa moje leve strane (sino, znai, sa desne) nalazilo se omanje selo na breuljku. Retko drvee pelo se du izlokanog puta, do crkvice i pravoslavnog groblja. Iz dva-tri dimnjaka dizali su se slabi, pramiasti dimovi i odnekud je beznadeno lajao usamljen pas. Kraj druma je leala neka blatom ulopana krava: mlatila je oko sebe repom i povremeno trzala nogama, kao da e lipsati. Moje saputnice od prole noi nigde nije bilo. Nije se drala dogovora da mi vindjaku, koju sam joj pozajmio, iznese na drum. Moda je zaboravila? Moda joj se neto desilo? Moda nije razumela? A moda je reila da me prevari, da me pokrade? Drumovima se, inae, pratei umorne i pijane ofere, smuca svakojaki olo, talog krmi, prenoita i zadimljenih tombola, jedan svet sitnog kriminala koji se ne isplati juriti. Glumei nepoznatog, naleteo sam na neto meni takoe nepoznato i nije trebalo da se udim. Trebalo je da ostanem u svojoj ulozi, da dalje budem S. S. Nisam se naljutio, nisam pobesneo kao to mi se esto dogaa. Bio sam nekako rasejan, sanjivo-ravnoduan, neobino trpeljiv i sav setan: neke neisplakane suze, to su se skupljale itavog mog ivota, taloile su mi se u grlu. Poeleo sam da sednem pored druma i plaem kao naputeno dete, sve oekujui hladnu, prijateljsku ruku one poludevojice-poluene. Sabrao sam se i odluio da je potraim. U selu u je lako nai, uzeti vindjaku, moda je izgrditi to se
412
Vidosav Stevanovi
ne dri dogovora i vratiti se. Govorei tako sebi, znao sam ipak da oekujem i neto vie, neto neodreeno, sasvim u skladu sa prolom noi. I poao sam kaljavim putem koji sunce jo nije stiglo da isui. U takvom selu jo nikada nisam bio. Prve kue na koje sam naiao bile su, izgleda, naputene. Uzalud sam vikao sa kapija i bacao kamenie u zatvorene prozore niko se nije pojavio. Zaguljiva tiina leala je preko svega, a lave onog psa, sve tii, kao da se udaljavao. I videlo se da niko ne posluje po tim praznim dvoritima: bila su zaputena, obrasla travom i korovom, prljava, a pod tremovima su leala polomljena volovska kola i zarale poljoprivredne alatke. Jedna ulazna vrata su ak bila izvaljena i visila su na arkama: iza njih je zjapila pusto. Iz jedne kuice levo, meutim, dizao se dim, a stakla na prozorima su se caklila kao da su tek oprana. Svee okreeni zidovi blistali su na suncu, iznad vrata je visio venac sparuenog ivanjskog cvea, a dvorite je bilo pometeno i uredno. Otvorio sam drvenu kapiju, to je zakripala kao da me pozdravlja, i proao ljunkovitom stazicom, izmeu leja sa cveem. Oseajui neku neobinu drhtavicu (moda sam se razboljevao), zakucao sam na potamnela vrata. Tog trenutka tiina se poremetila. Stojei s podignutom rukom, uo sam jasne, brencave zvuke crkvenog zvona iz one crkvice na breuljku, kao da se tamo zavrava nedeljna sluba i prazniki obueni seljaci se razilaze kuama. Ali porta (koju sam dobro video sa praga) bila je pusta, preplavljena iikalom travom i oigledno davno neposeivana. Ko
Carski rez
413
li to vue konopac zvona to me je prole noi zaustavilo na drumu? Koga vi ode traite? Na otvorenim vratima (njenu pojavu kao da sam prevideo) stajala je malena, srednovena ena, sva speena, usahlih grudi i u crnini. Usred izboranog, ispaenog lica imala je krupne, plave oi, neobino sline onima koje sam itavu no gledao pred sobom. Dobar dan! uo sam svoj stiani, odnekud preplaeni glas. Dobar dan ti elim! Pomoz Bog, drue! rekla je i laki gr straha joj je zaigrao oko iljatog nosa i pijaviastih usana. Traim tvoju ker. Noas sam je dovezao odnekud odozgo. Ostavio sam je dole na drumu. Padala je kia pa sam joj dao svoju vindjaku da ne pokisne sasvim. Ako ona nije tu, daj mi moju vindjaku pa da idem. Jo danas moram biti u Beogradu. Dok sam govorio, ena se savijala u strahu, grila i malom rukom hvatala za srce, kao da je moje rei bole. ta ti je? rekao sam. Drue, nemo da se ali sa sirotinju. Ja nemam er. Moja er se ubila prole godine, tano na sinonje vee. Saranjena je tamo na groblju. Vodi me! ponovo sam uo sebe. Pokai mi njen grob! I ne pogledavi me, ena je pola, a ja sam jedva koraao za njom. Spavalo mi se kao nikada u ivotu, s mukom sam drao otvorene oi, Zemlja se isparavala kao polumrtva krava, a mirisi trave i drvea opijali su me.
414
Vidosav Stevanovi
Danas joj je, znai, godinjica, jednolino je mrmljala ena, kao da govori nekom nevidljivom. Al joj niko nee doi, mojoj sirotici. Svi su se odselili. Neki su prodali imanja i kue, neki nisu, al su svi otili. Celu onu drugu polovinu sela naselili su doljaci i rade ta im se radi. Al ja neu didem. Ko e grob mojoj eri dodrava? Kako se to desilo? upitao sam da ne zaspim. Bilo i je petorica. Na prevaru su je uvukli u kamion. Silovali su je i nikog nije bilo da joj pomogne. To su oni ija imena ne smemo ni da spomenemo. Ona to nije mogla da preivi. A ja sam, eto, preivela. Groblje je bilo zaputeno kao i itavo selo: prevaljeni spomenici, svuda trava i korov, zarala i pokidana kandila, otpala pozlata sa slova. Samo je jedna uska, ugaena stazica vodila do skromnog spomenika u prikrajku, pred kojim smo nas dvoje zastali. To je moja er! rekla je ena. Sa fotografije na spomeniku gledalo me je sitno, nelepo lice moje noanje saputnice. A na betonskoj ploi leala je moja mokra vindjaka, isparavajui se na jarosnom suncu. Negde duboko u meni, tamo gde sam mislio da niega nema, pojavila se utvara staroga FAPA BG7031. Urlajui motorom, letela je zajedno sa mnom u nadoli, mutni Ibar to se valjao prema severu.
MRANO JE I HLADNO, KERI MOJA
edele su ko zna koliko vremena koje ne protie i zato se ne meri. utale su. Gledale bi se da nije bilo tako mrano. Zato to im je bilo hladno, nita drugo nisu oseale, nita osim praznine. Ki je oekivala da majka prvo progovori, a majka je to preputala keri.
Kako danas izgleda naa kua, majko? To vie nije naa kua. Ona to vie nije, ako je ikada i bila. Obnovljena je prema modernom urbanistikom planu, izmenjena i naruena, ravo naminkana kao seljanica koja izigrava graanku. Drvene stepenice su skinute i stavljene su gvozdene. Drvene roletne su takoe nestale, zamenila ih je plastika. Umesto drvenog poda, sada je tamo parket koji ne kripi i nema due. U prizemlju nema vie berberina i obuara, ne oseaju se pomeani mirisi sapunice i lepka, muterije ne dolaze da popue koju i popriaju. Kroz stakleni izlog vidi se prodavnica auto-delova: karburatori, branici, akumulatori, gume i kojeta. Prodavci u plavim mantilima pljuckaju kroz zube, dugokosi su i ne dobacuju enama. Bo-
416
Vidosav Stevanovi
lje da nisam tamo ila, bolje da sam ostala pored tebe, keri moja. Kakav je na stari kraj? Prepoznaje li se? Naeg starog kraja vie nema. Sruene su sve kue osim nae. Nestao je parki sa klupicama i penzionerima, iezao kiosk sa novinama i montana baraka sa bakalinom. Nakiene ograde su nestale, batice su zbrisane buldoerima. Napravljen je go prostor od kojeg bije hladnoa, a na njemu ruan hotel sa desetak spratova, aluminijumski bletav i leden, slian ibici: u njemu spavaju, prolazei, oni koji ne ostavljaju tragove, turisti, trgovaki putnici, uesnici simpozijuma i ljubavnici na sat. Iza hotela je dignuta niska, sanduasta samousluga, uvek prepuna, a kao da je prazna: onima koji kupuju svejedno je ta kupuju, jer su im lica kao industrijska pakovanja, uredna, ista i mrtva. Tamo vie nema naeg starog kraja u kojem smo svakog znali i svako je znao nas. A stanari nae kue? Ko su sada stanari? U spisku stanara, koji stoji levo od ulaza, nisam nala nikog poznatog. Naih nekadanjih suseda nema kao da ih nikada nije ni bilo. Raselili su se ili pomrli, odneo ih vetar, prekrila praina, moda progutala kanalizacija. Pitam se da li imaju svoje grobove ili, skriveni u urnama, stoje u kolumbarijumu. Nikakav trag nije ostao za njima, nikakav spomen na njih. Tamo sada ive doljaci: inenjeri, doktori, inovnici, fudbaleri, ljudi koji lie jedni na druge i ne pokuavaju da se razlikuju. Svi su mladi ili srednjih godina (ili se upinju da budu takvi), neodreeno
Carski rez
417
nasmejani, sjajnih zuba kao sa reklama, dobro obueni i ravnoduni: nema udaka, ekscentrika i luda, nema budala kojima se svi ude, nema lepotica za kojima se svi okreu. Kao da ih je pravio strunjak bez mate, neki pogrbljeni cvikera u zaguljivom kabinetu, a proizvela maina. Znaju li neto o nama? O majci i keri koje su svi znali? Upravo nita. Nikad nisu uli naa imena. Ne znaju nae doivljaje ni ogovaranja, niti dubinu nae veze. Kad sam ih pitala (na onom gvozdenom stepenitu), nisu ak ni razumeli ta pitam. Smejali su se kao to se svemu smeju: cinino, prazno i bez radosti, vilicama i zubima, grem svee obrijane koe. Ovo je starinska kua, kau, nalazi se pod zatitom drave i Zavoda, uvaju je valjda da se vidi kako ne treba praviti kue. Ali bivi stanari, iako fosili, nisu ni pod ijom zatitom, ak ni ako su vampiri. Ljudi su valjda nauili, posle svih greaka iz prolosti, da prave bolje ljude. Imala sam utisak da me ne vide dobro, da me slabo uju, da sam za njih neka vrsta utvare. I uopte, zbivale su se neke udne stvari koje se nekada nisu zbivale, mada je sve bilo mogue. Zvonila sam na vratima (sad su metalna, sa metalnim ploicama) i zvono se nije ulo. Kucala sam i opet nita: niko mi nije otvarao, a iznutra su se uli glasovi, muzika sa stereo ureaja, zujanje usisivaa. Deca (sva krupna, zdrava i glupa) sudarala su se sa mnom na stepenitu. Nigde nijednog starca, nijedne starice, kao da su svi izumrli ili se podmladili. Ako ih imaju, dobro ih kriju. Lift nije dolazio na moj po-
418
Vidosav Stevanovi
ziv, mada sam ludaki pritiskala dugme. Pitala sam se: da li sam to ja? Da li je to naa stara kua? Koje je vreme? Koji dan, koji mesec, koja godina? Zaista, zna li neto o tome? Neto vie od mene? Ne znam nita. Niti elim da znam. Znanje je potrebno onima koji imaju nadu, koji oekuju. Mene se vie takve stvari ne tiu. Oslobodila sam se kucanja sata, kolanja krvi, ponoi i jutra, oslobodila sam se vremena kao to se robija, umrevi, ratosilja dalje kazne. ista sam, nova, isprana, drukija, kao da sam zbacila staru kou. Ja sam zmija koja je prodrala svoje telo i obnovila se... Kad si prvi put zaista videla naeg Egu, keri moja? Pamti li taj trenutak kao to ga ja pamtim? Da, majko. Pamtim i uvek u pamtiti, ak i kad sve drugo zaboravim kao to sigurno hou. Seam se svega kao da je jue bilo, kao da je bilo prekjue. Ne treba da me podsea, to stoji u meni kao svetlea slika: pali se, gasi i opet pali, i neumitno bleti. Bila je no poput drugih, ali drugaija i napeta iznutra, vetar je zveckao prozorima, uli su se koraci zakasnelih prolaznika, sijalica pored mog kreveta je gorela kao i uvek. Valjda nije moglo biti drugaije. Spavala sam i sanjala fotografiju svog oca, jer nisam imala ta drugo da sanjam. Druga deca (moje drugarice i drugovi koji su me izbegavali) imali su oeve (a s njima dede i babe), ti si meni dala njegovu fotografiju da je ispitujem i traim neto to neu nai, jer ne postoji. Nikad nisam sanjala ivog oveka, ve njegovu oi-
Carski rez
419
velu fotografiju: tiho otvara vrata, gazi preko dasaka koje ne kripe, kree se lako kao da lebdi, prilazi mi, seda na krevet i, zaklonivi leima sijalicu, gleda me netremice, nevidljivim oima i tamnim licem senke, uti kao da se sprema da neto kae, a ja premirem, pokuavam da se ne probudim i ne oteram ga, upinjem se da ga vidim iza svojih sputenih kapaka. To je sve to sam ja imala od svog oca. Imala si dosta. Ja nisam imala ni toliko, ali neu da ti priam. Priaj ti dalje! Onda se pojavio Ega, tada jo uvek samo tvoj. One noi, dok sam sanjala, probudila sam se iznenada, moda zato to sam htela da vidim i neto na javi. Najeila sam se od straha i radosti. Pored mene na krevetu, zaklonivi leima sijalicu, sedeo je mukarac, visok, tanak, toplih ruku, sav mirisan. Milovao me je: malo kao devojicu, malo kao enu. Tada sam prvi put i doivotno upoznala mukarca. Znala sam odnekud da to nije moj otac, jer je bio stvaran i lep, mada sa licem u senci, i dopadala sam mu se vie nego tebi ikada: neto opojno i snano je strujalo od njega ka meni, pomeano sa mirisima duvana i pia, obuhvatilo me i ponelo kao zagrljaj. Ti dobro zna ta je to i kako od toga nema spasa. Poljubila sam njegovu snanu, maljavu ruku kao to vernice ljube svetenika i preko njega neto vie i bolje: tako sam otkrila skruenost, poniznost i patnju. On se nasmejao i rekao: Spavaj mala. Spavaj i rasti. Jo nije vreme da dolazim tebi. Ali u doi jednog dana. Budi sigurna da u doi. Ja sam posluala, zamurila i osetila neku toplotu, pomeanu s nemirom, kako mi
420
Vidosav Stevanovi
klizi du prepona kao da neka prljava, odbaena krv pokuava da izae iz mene: Ega (jer to je bio on) ustao je, otvorio vrata i otiao u tvoj krevet koji se, potom, dugo ljuljao i kripao pod vama dvoma. Ne ljuti se. Mi smo ene. Mi razgovaramo. Razgovaramo, razume se. Priamo i priamo i utimo i opet priamo. ta drugo da radimo ovde gde je mrano i hladno i gde smo preputene jedna drugoj, vie nego tamo? Priamo o Egi. O kome drugom da priamo? On je spojio nas dve kao nita pre toga i kao nita posle toga. On je naa jedina stvarna veza. On je spojio nae krvi, sljubio nae vene, istim okovima okovao nae due, uinio nas tako slinim i pojaao nae razlike. Dve smo, a imamo jednu senku. Dve smo, a imamo jedno jedino mesto. Prolost je za nama, sadanjosti nema, okreemo se unatrag i uzalud zajedno gledamo tamo gde je samo neproziran mrak. Ja sam ravnoduna, ak te vie i ne mrzim. Zaista sam ravnoduna i hladna kao ovaj prostor u kome smo. Zato si me namrzla? Zbog nonih mukaraca? Ne, majko. Da, majko. Moda? Ne znam. Ne seam se zbog ega sam te namrzla (moda tek onako, jer kerka, volei, mora da mrzi majku, da proklinje onu koja je ve prola njenim putem i utrla ga), ali se tvojih nonih mukaraca seam, i to svih, ini mi se. Bila sam devojica, pa devojurak, pa devojka, i pamtila sam i uila od tebe: pokrete, oblaenje, minkanje, nain govora, osmehe. Prouavala sam te, sa divljenjem i zaviu, kao to glumac-poetnik
Carski rez
421
prouava svog idola na sceni, spreman da ga obaspe cveem i svestan da bi ga, u tajnosti svog jadnog srca, mogao ubiti, ukloniti kao smetnju svojoj glumi. Oponaala sam te, jer ena mora da oponaa enu (mi sve radimo na izgled isto), i saznavala ono to sam unapred znala, to je bilo skriveno negde u meni i naprezalo se da izbije. Zar nisi spavala? Koliko se seam, ti si prespavala itavo detinjstvo. Jednog dana sam opazila da si devojka. Spavala sam ujutro i uvee, i danju ponekad, ali ne nou, kad su oni dolazili. Nisam htela da sanjam oevu fotografiju i ivot senki, jer sam prisustvovala tvom punokrvnom, raskreenom ivotu, uzbuivala se i pamtila. im bi pao mrak i ulice se utiale, im bi se ti svukla (nikad nisi bila previe obuena), pokrila me, poljubila i otila u svoju sobu, dolazila bih sebi i oslukivala kao lopov. Tvoji noni mukarci su dolazili pouzdano kao pono: kad grad zamre, kad se sve zatvori, oni su kretali naoj kui. ula sam ih kako se oprezno penju kripavim stepenicama, kako teturaju, posru (mahom pripiti ili ustraeni), kako teko diu, psuju i pridravaju se za ogradu. Ti si ih takoe ula i oekivala, videla sam kako hoda po sobi, u providnoj spavaici ili crnom kombinezonu (prema tome ta je ko voleo), vrela i mirisna. Da, ja znam sve tvoje teke mirise, poklon-parfeme, isparenja tvoje uspaljene koe, nos mi je jo uvek nadraen njima. Sada, zaudo, ne mirie, kao da te nema: jedna bezmirisna rupa sedi tamo gde bi ti trebalo da sedi...
422
Vidosav Stevanovi
Ja sam njima vladala. I oni su dolazili meni, ne ja njima. U tome je razlika. Naa spoljanja vrata nikada nisu bila zakljuana, a zvono nije radilo: tek skoro sam se setila da smo ga imali. Ulazili su na prstima, za trenutak zastajali pred sijalicom iznad mog kreveta (predsoblje je bilo moja soba i bila sam im na udaru, tako rei pod rukom), kolebali se i kretali napred. Stropotavali su se, legali preko tebe, ve raskreene u kripavom krevetu. Tvoje noge su letele uvis, praakale se kao bele, mesnate ptice, tvoj prigueni glas se meao sa njihovima: poinjalo je ono to me potresalo. Premirala sam, kao bojaljiva rtva koja oekuje ubicu, zna da dolazi i priprema se, ne ume ili nee da se brani. Kad e se to meni desiti? I s kim? Da li u spavati ili biti svesna? Tvoj glas se dizao i sputao, zagrejavao se, moja svest je mrknjavala: neista krv je oticala iz mene i telo se istilo, pripremajui se, a sijalica uzalud gorela, jer se no irila okolo i stezala svoj tamni obru. Budi iskrena. Da li ih je bilo mnogo? Ili malo? Bilo ih je mnogo. Bilo ih je malo. Malo za moja potajna, mutna iekivanja, mnogo za moj nemir. Eto, iskrena sam, mada kasno i mada to niemu ne slui: nas dve smo zavrile svoje i ne moemo ak ni ponoviti igru. Neki su dolazili sami i ostajali kratko, esto nepun sat: odlazili su takoe na prstima, ali oteali i nemarniji nego prilikom dolaska. Nekolicina je dovodila drugare, jednog, dvojicu, ili trojicu: valjda su se plaili samoe udvoje ili su se bojali tebe, strepeli od tvoje pomame. Nikada niste palili
Carski rez
423
svetlo (ti si oduvek volela polumrak koji skriva bore i sparuenu kou) tako da, ak ni nagnuta iz kreveta i napregnuta, nisam videla lica, oi, kose i noseve, nita osim tamnih oblija koja se kreu i stenju. Ali sam upamtila tela, jedino to na mukarcima ima da se pamti. Svetlost uline sijalice padala je ukoso preko polovine kreveta i pokazivala samo deo spleta. Tako si ti, za mene, vodila ljubav sa mukarcima bez glave i pola nogu. Imali su jedino trbuh, jedan deo lea, ukruen i mlohav ud, bele stranjice koje skakuu kao nasrtljive ivotinjice. I svi su radili dobro, mono i razbijaki. Ne svi. Ne uvek. Samo ukleteni izmeu mojih nogu. Time sam se ponosila, tom vetinom svog trbuha. Bila sam bolja, mnogo bolja od drugih ena, moda ak i od tebe. Zato su me mrzele. Da li si ikada imala neku pravu drugaricu? Neku koja ti je neto znaila? Nikad. Druila sam se s mnogima, sa svima koje su volele mukarce i davale im se, ali prijateljicu, pravu drugaricu nisam imala. Lako sam im preotimala ljubavnike. ene su glupe, podlone, plaljive i zle. Ljutim se to njihovo zlo nije pravo i duboko, neizleivo crno, nego promenljivo i zaeereno kao bljutava limunada. A mukarci? ta misli o mukarcima? Isto, keri moja. Moda neto bolje, moda neto gore nego o enama. Glupi su kao crna no i nikada se nee nauiti pameti: prvi mukarac na svetu ostavio im je to naslee. Nepouzdani su, slabi i kukavice, naroito kad se razmeu snagom. To su mali,
424
Vidosav Stevanovi
puzavi psii koji cvile i mau repom, jedu sa dlana i katkad, ako ne pazi, hoe da ugrizu, da pokau kako i oni neto mogu. Ali su nedosledni i prevrtljivi: uplae se svoje hrabrosti i mole za oprotaj. Takvi su oni uvek, takvi su uglavnom. Ali imaju jedan trenutak kad su pravi, kad se naliju krvlju i mukou, kad uzlete i lie na orlove. To je onaj as kada su nad nama, dignutog uda, ozareni i sreni kao deca, kad su pravi gospodari koji uivaju u naem uivanju i daju nam ono to moemo da pruimo. Tada se zmija u meni skoturavala i preputala im se, uvlaila alac i zadravala otrov: preputala sam im se kao slepim i hromim istraivaima koji idu samo jednim putem. Zato sam ih primala samo nou, okruena polumrakom, nepoznate i bez imena, traila sam da nita ne govore: gruba, tvrda, miiava tela sa zadahom znoja, alkohola i duvana, napeta od udnje, sposobna da vladaju do jutra, da vre slatko nasilje nada mnom, da prosipaju zanos i strast kao buktinje koje burno i brzo sagorevaju. Tada sam ih zaista volela i privijala sebi, kao decu koju treba nahraniti mlekom iz prepunih dojki. Posle toga me vie nisu zanimali, nisam ih gledala kad su odlazili, nisam ih prepoznavala, jer su se vraali tamo odakle su i doli. Bili su ohlaeni, nikakvi, mrtvi, kao ugarci kojima ni plamen vie nita ne moe. Kasnije nisam htela ni da pogledam njihove leine kako razmetljivo hodaju svetom, viu, vode politiku, prave karijere, tuku se, piju, ratuju i tuguju zbog sopstvene praznine. Zato si od mog oca uzela fotografiju? Da ga izdvoji?
Carski rez
425
Nisam sigurna. Tu fotografiju je neko zaboravio, neki sluajan, drugima slian posetilac. Neko potpuno bezimen. Ne znam zato je nisam bacila, zato sam je ostavljala na stranu kad god sam istila kuu. Vukla se po fijokama, sa drangulijama prolosti kojih nikako da se otarasim mada nita ne znae. Mrzelo me je da je bacim. Kad si poela da trai oca (neko ti je na ulici rekao da svi moraju imati oeve, da su same majke nedovoljne), smislila sam da te zavaram nekom fotografijom. Sluajnom jer su i oevi mahom sluajni, jer je svejedno ko je kad ve ne moe sama da bira, kao to ni ja nisam izabrala svoga i zaboravila sam onoga koji se tako predstavljao. Dala sam ti onu fotografiju. Rekla sam: Evo, keri moja, tvog oca, mog pokojnog mua. Ovako je izgledao pre nego to je umro. Nas dve nosimo njegovo prezime, jer nemam nameru da se preudajem: deseti brak je isti kao i prvi. Ovo je njegovo lice, slino tvom. Ovo su njegove oi, sline tvojim. I ti si, rastui, sve vie liila na onaj lik sa fotografije kao da se nadnosi nad vodu i prilagoava odrazu, jedino to se muka tvrdoa preobraavala u tvoju mekotu: brada se zaoblila, obrazi popunili, oi raskrupnjale i dobile sjaj, a nos se smanjio i postao izazovno ljubak. Sanjajui svog lanog oca, verovatno si sanjala sebe, i tako se sve pomealo. Posmatrajui te, ponekad mi se inilo da prepoznajem, kao kroz maglu, nekog svog davnog ljubavnika kako mi prilazi, dvopolno privlaan, i oekuje da ga povedem prema neem odreenom, prema mukom ili enskom, svejedno, ali prema jednom. Povela sam te
426
Vidosav Stevanovi
prema enstvu, koje je bolnije i bolje, jer nisam znala drugo prokletstvo osim svoga. ini mi se da te vie ne mrzim. Ili veoma malo. Ni ja. tebe. Da mogu, poela bih da te volim. Gde si upoznala naeg Egu, majko? Kada? I kako? Zamisli, toga se uopte ne seam ili se seam kojeeg drugog. Mnogi nam ljudi postanu vani tek naknadno, izrone iz mraka i pokau se, zaklone nam itav svet, ali nikako ne znamo kad smo ih prvi put videli: onda izmiljamo svoj prethodni ivot sa njima da se ne bismo oslonili na prazninu. Prolost pristaje na sve zato to je mona i neumitna, preureujemo je i predodreeni smo, zarobljeni smo kao lutke na koncima koji se proteu daleko unazad. Tako je bilo s Egom i sa mnom: jedno nita bez uspomena. Mora da sam nekoliko puta spavala s njim kad sam ga primetila, kad me je opinio. Da, tako je bilo, keri moja. Bila je vetrovita no, zveckala su prozorska stakla, sijalica pod prozorom se ljuljala, ti si spavala u svom krevetu (tek sad znam da nisi), Ega je leao na meni, jedan od mnogih, i odjednom sam, kao da je sevnula munja, videla njegovo lice kako sija i blista: oznojeno, snano lice izbrijanih, modrikastih obraza i brade, napeto od strasti. Ni pre ni posle toga nisam videla takvo lice; muko, zapovedniko i opasno, s pogledom koji iba kao kandija. Od tog trenutka za mene nije postojao niko drugi. Videla sam samo njega, udela samo za njim: ostali mukarci su prestali da postoje, rasplinuli se u nitavilu odakle su i doli. Zakljuala sam vrata i vie ni-
Carski rez
427
kog nisam putala unutra, jer sam ekala jednoga koji je, pored uda, imao i lice. ta su radili ti drugi? Da li su nasrtali? Moda jesu, moda nisu. Ne znam niti mi je vano. Zakljuala sam naa vrata zauvek; nijedan, osim Ege, vie nije mogao ui. Moj prolazni krevet je postao svetilite u kome je sve okrenuto jednom. Ranije nisam udela ni za kim odreenim jer ga nije ni bilo, moja udnja bee kao iroka, dobra voda bez volje (kretala se, strujala, nosila sve pred sobom, ali nije birala); skakala sam u nju bilo gde, s bilo kim, gnjurala do dna, batrgala se u podzemnom svetu, izlazila otud sa muljem i blatom u kosi, sa trulim srcem koje je damaralo po navici, i sve se svodilo na isto, ponavljalo se kao to se ponavljaju obroci. Bolno, gorko, u nekoliko tmurnih trenutaka saeto zadovoljstvo koe, i ivaca i genitalija. I kraj, nita vie. Ali od trenutka kad sam upoznala (ili spoznala) Egu, kad sam ga videla unutranjim oima (kojima vide proroci i ludaci, iaeni i vidoviti), to zadovoljstvo je bilo samo jedno i beskrajno, neverovatno raznovrsno. Prisustvo, hrapavi glas, grubi dodir, odsustvo, odlazak pred zoru, povratak u noi kad grad opusti i sve se zatvori, utanje koulje koja klizi s lea, pucketanje dlaica ispod trbuha, pogled na miiavu nogu, zapah zdravog znoja ispod pazuha sve, sve je to spadalo u zadovoljstvo i bol, neumoljivo pomeane. Jer, bilo je duboko, dublje nego ita, ali nikad potpuno: uvek je neto (moda najvanije) ostajalo za kasnije, nije se zavravalo, moglo se nastavili i nije moralo. Bolela je ta nepotpunost tamo
428
Vidosav Stevanovi
gde je jedino trebalo da bude potpuno, ta nedovoljnost mene same da progutam i smodim ono to mi je izmicalo: bol je traila zadovoljstvo i leila se njim, a zadovoljstvo je malaksavalo u bolu. Ega mi je pruao vie i bolje nego svi drugi (bio je kao mnotvo onih koji ekaju pred vratima), a ja sam (ili neto u meni) htela jo, toliko da ga ne bude, da nestane u meni kao novoroene koje se vraa u utrobu. I tako je on doao da ivi u naoj sobi? To jest u tvom krevetu? Da, Ega je doao da ivi s nama. Nije se najavio, nije pitao, niti se izvinjavao. Jedne noi je doneo crnu konu torbu sa nekoliko nunih stvarica, a ujutro je pred mojim toaletnim ogledalom rasporedio svoj pribor za brijanje. Bio je najutljiviji ovek koga smo ikada nas dve srele: mrk, zakopan i opasno tih, kao zadremali panter koji u snu otri kande. Htela sam da mislim kako je doao zbog mene. Ali sam znala da nije zbog mene. Ja sam takoe mislila da je zbog mene, skoturene u malome krevetu, ispod upaljene sijalice. Ali sam nekako znala da nije ni zbog mene. Nije imao kud i naao je privremeno utoite, sklonite za nudu, jedan udoban log. Tek je izaao iz zatvora (zbog prevare i pokuaja ubistva) i bio je bez posla, bez novca, bez prijatelja. To sam saznala kasnije, od drugih, sama nisam nita shvatala. Nije smeo ni da se kocka ni da krene u nove poslove: tekla mu je uslovna kazna. Dobro su ga znali i policajci i dounici i oni slini njemu, taj svet se proima meusobno, prati, cinkari i oslobaa: posmatrali su
Carski rez
429
ga razroko i zlo jer je bio snaniji, vetiji, pametniji, zvezda jednog nonog neba koje se okree unatrag. Priteran uza zid, praen i napadan (nosio je no-skakavac ispod kaputa), spao je na mene i na ono malo novca to sam ga zaraivala naokolo: spavala sam s drugima za novac, a on je to znao i nije znao, nije ga se ticalo. Morao je da jede, da se oblai (bio je kico), da pui, da ima deparac i slobodu kretanja jer bi inae otiao nekoj drugoj, nekoj kuki koja eka u prikrajku: ostavio bi me, odbacio kao pikavac, zaboravio. inilo se da ne pamti svoje ranije ene kao da ih nije ni bilo. Dva-tri puta su ga traile neke ene. Zato? Dolazile su i traile da im se vrati jer ne mogu bez njega: cvilele su, molile i pretile. Jedna mi je kamenicama (bilo ih je u naem parkiu) polupala stakla na prozorima. Druga je pretila da e mi oteti dete kad se bude vraalo iz kole, tebe ve napupelu. Svata su mi radile, kao jedinom krivcu: njega nisu dirale. Ega me je posle, kad bi se ismejao, ucenjivao tim enama i to nekako svisoka. Ako mu ne dam toliko i toliko, ako ne uinim to i to, ako se ne smejem i ne igram, ako se mrgodim ili mu neto prebacujem otii e onima koje ekaju na ulici, koje ga zaista vole. U toj igri bila sam unapred poraena, pobeena svojom neizleivom slabou: gubila sam je ak i pokornou. Radila sam sve to je traio, podavala mu se svuda i na sve naine, smejala se i igrala, brbljala i utala, inila sve kao senka tueg tela. On je mene ucenjivao za novac, a ja sam onda ucenjivala svoje bive ljubavnike, one koji su mi, usred krevet-
430
Vidosav Stevanovi
ske leernosti, izbrbljali neto tajno, mrsko ili sramotno o sebi: privrednike, politiki sumnjive, oenjene, mukaroe i slabie. Takozvani ugledni ljudi ispod maske imaju neto trulo i kriminalno, dripaki prestup, bolesnu sklonost, neiste namere, rupu usred bia. Zato bi se, inae, toliko trudili da budu ugledni i vani, zatieni od sveta i nedodirljivi? Davali su mi novac, a ja sam ga davala Egi: on ga je rasipao na sebe. Mnogo kasnije sam shvatila da sam nasela, bila izigrana: te ene su, u stvari, bile njegove pajtaice, dolazile su po dogovoru i pomagale mu da me prevari. Jedna (koja ga je, izgleda, mrzela kao nas dve kasnije) ak mi je to i rekla, ispriala svata o njemu, verovatno istinu. Nisam joj poverovala jer nisam mogla. Naa pamet radi onako kako joj naa krv doaptava, povinjava se glasu utrobe, naredbi materinog mraka. Izbacila sam tu enu, poslala je do avola. Ega se kikotao (njega su enske rasprave zasmejavale) i rekao: Nisi loa, draga. Moda u nastaviti s tobom. esto ga nije bilo. Gde je odlazio? ta je radio? Ne znam. Ja, u stvari, ne znam nita pouzdano o njemu, osim izgleda, koji sve vie zaboravljam. Kako je njegovo pravo ime i prezime (ko se ikada i igde zvao Ega)? ime se ranije bavio, gdje je iveo? Koje su mu namere osim da preivi do boljih vremena? Nikada nije pokazao linu kartu ili bilo koji dokument, kao da je sve pogubio ili zaboravio: bio je to ovek koji se danas rodio i poinje iznova, prolaznik poput prvog sa ulice, neodreen i zakopan, ali tvrd, surov i spreman da me napusti. Bojala sam ga se
Carski rez
431
(njega ili svoje nemoi) i nita nisam pitala. ta u sa sobom ako ga izgubim? Da se ubijem ili da nekog ubijem? Odlazio je nekuda, to je tano, nestajao dandva. Nikad nisam saznala kuda niti sam pokuala. Mislila sam da u umreti. Onda se vraao ko da se nita nije desilo, prljav, neobrijan, izmoden i propao: danima se posle izleavao, kupao i besomuno jeo, leio modrice i uboje. utao je. I ja sam utala, negovala ga, lizala mu rane kao kuja samoj sebi. ta da kae onome koji gospodari tvojim slabostima? ta da dokae jaem? Kakva si ti bila u odnosu na mene? Slabija ili jaa? Sve do kraja oseala sam se jaom. Onda sam otkrila koliko sam slabija. ta se dogaalo s tobom, keri moja? ta se tebi dogaalo? Na izgled nita. Ali u stvari mnogo ta. Skoturena u svom krevetu, posmatrala sam vas kao dve besne ivotinje i rasla. Upijala sam va vonj i vaa dahtanja kao biljka koja e postati mesoderka. Da nije bilo tebe, postala bih drukija. Ali bih opet bila nekom slina: mi smo neije senke koje usamljeno teturaju dalje. Na koga si ti liila ako ne na svoju majku o kojoj nita ne znam? Dugi niz nepoznatih, divljih predaka odredio nas je zauvek: radimo isto to i oni i, mislei da smo drukiji, u stvari smo oni. Kad bi vreme moglo da se okrene unatrag, negde tamo daleko, u tekoj tami, otkrila bih i tebe i sebe: ivimo neiji raniji ivot i predodreujemo ivote ko-
432
Vidosav Stevanovi
ji e doi. Mi smo karike dugakog lanca koji nikud ne vodi: jednom ga treba prekinuti. Moja majka nije bila bolja od mene, kao ni njena od nje: mi smo robovale kao i ti. Pokuavajui da se oslobodimo, opet smo upadale u lance. Spavala sam jer nisam imala ta drugo da radim. Ila sam jedinim putem koji je stajao preda mnom. Neista krv je povremeno oticala iz mene: ja sam, kao i ti, bila podlona mesecu i njegovim menama. Dok sam sluala kako stenjete u drugoj sobi (svake noi, upravo svake noi), potresao me je grozniav nemir utrobe koji se nije stiavao: treperila sam kao struna koja e pui i koju nemilosrdno zateu. Neto se deavalo s mojim telom, neto lagano i neumitno. Kad ste jednom nekud izali (Ega te katkad izvodio i vukao po kafanama, nudio svojim pajtaima i prodavao pijancima), upalila sam sva svetla i svukla se pred ogledalom: umesto devojice kakva sam doskora bila, tamo me je ekala i gledala razrogaenim uspaljenim oima jedna jedra ena bele koe, zaobljenih bokova, visokih dojki i tvrdih bradavica koje su stremile napred, sa crnim bokorom pola ispod mekog trbuha. Ta ena nije prepoznala mene niti sam ja prepoznala nju: pogledale smo se s mrnjom i tugom i razile se, da se vie nikad ne sretnemo. Jedna je umrla, druga nastavila da ivi, s namerom da zauzme tvoje mesto u svetu. Bila si mi neprekidno pred oima, zato nita nisam primetila. Sve se menja, a mi hoemo da ostane isto.
Carski rez
433
Znam. Ali, ja sam se pripremala za ono to me eka, ja sam udela promenu. Bila sam ena i smetala mi je sopstvena nevinost, optereivala me: onu nepotrebnu, zakrljalu opnu probio mi je neki spetljani bubuljiavko to sam ga pokupila na ulici, odvela ga u parki preko puta i podala mu se kao da vadim kvaran zub. Znala sam (iz prie mojih drugarica) da e boleti, da e biti krvavo i neprijatno, i htela sam da zaboravim poinioca, izvrioca moje namere, jednog nevinog i nepotrebnog krivca, koji, sluen mojim telom, nije ni shvatio ta je uradio. Onaj za koga sam se spremala (tada jo uvek tvoj) trebalo je da me dobije istu kao poklon, otvorenu kao ponor koji e ga progutati. Neka sigurna, tvrda ruka me je vodila i ja sam koraala lako i bez dvoumljenja kao da lebdim, hodala napred kao mesearka koja ne moe pogreiti: tamo negde ekao me je miiav, bezobziran mukarac Eginog lika i oblija. Kad ste vas dvoje, u stvari, poeli? Odmah ili kasnije? to se mene tie, nas dvoje smo, mada odvojeni tvojim prezrelim telom, radili to od poetka od one vetrovite noi kad je Ega, sluajni posetilac, seo na moj krevet i pomilovao me. Tada se stvorila neraskidiva veza protiv koje nisam nita mogla ni htela: sve ostalo je bio nastavak tog poetka, jedna obina i neminovna posledica vanog dogaaja. Ja sam bila Egina, on je bio moj: budunost se otvarala za nas i poklapala nas crnim krilom. Jedino to vas dvoje to niste jo znali: pomamno je (svake noi, upravo svake noi) kripao krevet, Egina stranjica
434
Vidosav Stevanovi
se dizala i sputala, tvoje bele noge su se praakale u vazduhu kao da hodaju prema neem nepoznatom. Mrzela sam te kao ti mene kasnije, jer su se nae strasti iskljuivale: dok tvoja traje, moja jo ne moe nastati. Kad moja nastane, tvoja e morati da umre, verovatno zajedno s tobom. Jedna od nas dve je morala brzo u grob. Znala sam svaki Egin pokret, sve sam videla. Ali nisam primetila kad je to poelo i nastalo izmeu vas. Oslepela sam da biste vi progledali. Odjednom sam bila ena: vrela, napeta, u iekivanju i odluna. Namerno sam izgubila nevinost jer mi nije bila potrebna. ekajui njega (koji je morao doi, kad-tad je morao doi), spavala sam sa mladiima koje sam sretala na ulici, u bioskopu, na igrankama il vraajui se iz kole. I inila sam to svuda jer su sva mesta ista za mehanike pokrete bez strasti i pravog uzbuenja: na klupama u parkiu prekoputa (mogla si me videti s prozora), na travi, iza kue, po mranim haustorima ili naslanjajui se leima uz stabla kestenova. Podavala sam im se netedimice jer nisam nita davala kao to nita nisam ni dobijala, osim malo vrelog, uznemirenog semena koje mi je posle do jutra curilo niz butine. Bilo mi je u stvari svejedno: oni su me pripremali za pravi trenutak s tvojim (i mojim) ljubavnikom. I taj trenutak je doao neumitno, taman kad se mesec okrenuo od mene i neista krv otekla. Bila je vetrovita no kao i uvek, zveckala su stakla na prozorima, pust grad je leao pod crnim nebom sa nagomilanim oblacima, kad je Ega doao odnekud, znojavog i napetog lica,
Carski rez
435
tvrdih usana, spreman na sve. Verovatno su ga odasvud izbacili, prezreli, ponizili i morao je da se iskupi pred sobom. Ti si spavala tvrdo, mada si lakog sna (uspavala te sudbina), leala si u svom krevetu, pod kosom svetlou uline sijalice koja se njihala, kao mrtvac koga e ujutro grobari izneti: nas dvoje smo bili oni koji e im rado pomoi. Ega mi je priao, ugasio venu sijalicu iznad mog kreveta (odrasli nemaju pravo na deje strahove niti na bilo ta drugo) i onda se to desilo u mraku, kao oluja ili provala oblaka, kao grmljavina bez bleska munje. Ne moram da ti opisujem poto si sama doivela isto i sa istim ovekom. Mladii sa ulice, moji sluajni ljubavnici, dobro su me pripremili jer je to bio sav njihov posao: bila sam spremna za mog (i tvog) Egu kao to je zemlja oduvek spremna i otvorila sam se potpuno, predala se bez ostatka, poletela nizbrdicom prema usijanom izvoru to je ikljao na samom dnu, rigao vatru i rasprskavao se poput stranog, nezaboravnog vatrometa. Ipak, nisam smela da vritim i viem kao ti koja si (gledala sam preko Eginih ramena) vrsto spavala, rairenih ruku i otvorenih butina koje su ekale: na samom vrhuncu, kada mi vie nita nije bilo potrebno, poelela sam tvoju smrt da bih ja ivela. Jer, on e uskoro ustati sa mene, oznojen, mlitav i pospan, moda i zaboravan, ostaviti me nezadovoljenu, jer nema potpunog zadovoljstva, i otii u tvoj krevet. Mogla sam da te ubijem. Ali nisam. Zato nisi? Ja sam tada, i ne znajui, ve bila spremna.
436
Vidosav Stevanovi
alila sam te, majko, jer je i mene jednog dana ekalo isto. Bojala sam se tvojih zlih oiju koje su me muile otkad znam za sebe. Gadila sam se tvoje krvi koja e uskoro, moda sutra, prestati sama da otie. Nisam htela da pokvarim sve s Egom. Koliko je dugo trajala vaa veza na moje oi koje nita nisu videle? Ne znam i neu da znam. Moda mesec, moda godinu. Strasti ne mogu niim da se mere osim sopstvenom dubinom: one vladaju nama ili ne vladaju. Ako vladaju, mi, postojei zaista, ne postojimo svesno, ne znamo nita. Ako ne vladaju, mi mnogo znamo, pamtimo i seamo se, ali uzalud. ula su sve to pouzdano imamo i razum ne moe da ih zameni. Ega i ja smo lovili svaki trenutak tvog odsustva (tada si esto nekud odlazila), sastajali se po iznajmljenim sobama, krili se u mranom prostoru ispod naih stepenica (ti si prolazila tano iznad nas, vraajui se iz grada), viali se po parkovima dalje od kue, zavlaili se gde god se to moglo. Svi su to znali, nai susedi, itava ulica, ak i prolaznici, Egini kafanski prijatelji, moji bivi mladii, jedino ti nisi nita primeivala: ivela si meu nama, disala, jela, plakala kao senka koja misli da je sama, koja leluja meu predmetima. Ja sam, meutim, bila rtva bez volje: Ega je odluivao, a njegove odluke su bivale brze i neobjanjive. Nije hteo da te ostavi, traio je da se krijemo i laemo: la mi je padala lako (ona je deo nae prirode) a skrivanje teko. Imao je neku raunicu s tobom i ja sam morala da ekam, da ga delim s tobom (i moda jo s kojom) i da trpim. Spre-
Carski rez
437
mao se da bei iz grada, da luta i da se bavi onim ime se oduvek bavio: kockom, podvoenjem i prevarama. Mnogi su ga upoznali, proitali, i on vie nije imao prilika: iveo je od tvog novca, od nae strasti i povremenih naivnih rtava to ih je pronalazio po kafanama. Ali muitelja je mnogo i rtava je sve manje. Zato ste otili onako iznenada? ta se desilo? Ne znam. Mi nikada ne znamo stvarne uzroke dogaaja koji nam menjaju ivot: slutimo, pretpostavljamo, ispredamo pogrene prie koje nikog ne zanimaju. Sve se priprema negde daleko, u ogromnoj utrobi nepoznatog, i sruuje se na nas iznenada, dok oekujemo neto drugo: tek posle, kad je kasno, uviamo da je moralo biti onako kako je bilo. Moda je policija bila na Eginom tragu zbog neke brljotine, moda su ga jurili prevareni ili opljakani drugari, moda je beao od neke tree ene i njene mrnje. Jednog dana (bila si nekud izala), Ega se vratio iznenada, spakovao svoju crnu konu torbu, uhvatio me za ruku, ne pitajui hou li s njim (to se podrazumevalo), i poveo. Ja nita nisam ponela (nisam stigla ili nisam smela) osim fotografije mog (lanog) oca. Seli smo na voz to je s juga prolazio posle ponoi i otputovali kao par veselih lopova. Niko nas nije pratio, ali je tvoja senka, izgleda, putovala s nama i posmatrala nas urokljivim oima. Gde ste posle iveli? ta ste radili? iveli smo svuda i nigde se nismo skrasili. Tvoja senka nam je, izgleda, donosila nesreu. Gde god smo stigli, Egin uspeh u poslu bio je uvek kratkotra-
438
Vidosav Stevanovi
jan: brzo bi ga proitali, upoznali i napali, izgustirali kao maioniara koji zna svega nekoliko providnih trikova, koji hvata na galamu. Njegova muka lepota nije delovala na mukarce. Naprotiv, zavideli su mu i gledali da mu nakode. Koliko je nama bio velik i snaan, mono zavodljiv, toliko je drugima bio mali: arlatan koji vara na malo, mukaro bez plana, razbija koji se boji tue. Jer on je bio kukavica i beao je. Kad bi ga uhvatili u prevari, morali smo dalje, esto iznenada nou, ostavljajui stvari i nosei ponekad samo onu crnu konu torbu od koje se nije odvajao: nju je svojeruno napravio u zatvoru i divio se jedinom delu svojih ruku. im bi ponestalo novca (esto, ee nego ikada ranije), Ega me je podvodio i ja sam se (spremna da mu ugodim u svemu) povinovala bez pogovora. Bio je to jedini posao koji sam umela zaista da radim, jer me ti niemu drugom nisi nauila. Zar je vano s kim spavam, ta mi ko radi, ako e, posle svih, doi on, uzbuditi me snagom i unititi zadovoljstvom? Leei pod tim nepoznatim mukarcima (kao pod teim ili lakim pokrivaima), mogla sam da zamiljam njega. Da li ti je bilo lepo? Da li si uivala? Meni su svi mukarci bili isti: tvrda tela koje moe da vodi kuda hoe. Primala sam ih kao ti nekada i nisam pamtila lica. A Ega ih je dovodio poprilino, ee nego to je zaista trebalo: sedeo je pored nas, prisustvovao svemu, posmatrao kako to radimo, stavljao primedbe, a ponekad se i sam prikljuivao. Prikazivao im je, kao neupuenima, ta on ume sa mnom i ja s njim. Izvodili smo to kao
Carski rez
439
profesionalci na pozornici, a gledaoci su pljeskali i odobravali. Privlanija sam mu, izgleda, bila posle drugih, vlana i oznojena, omekalih zglobova, uprljane koe i napunjena semenom to umire: stiskao me i gnjeio kao da me ponovo osvaja i takmii se sa svim prethodnicima. I ja sam njega vie elela posle drugih koji bi me nadraili, davala sam mu se kao da je poslednji mukarac na svetu: oajna i teka, vritei od zla i bola i od elje da ga do kraja posedujem. Lutajui sve dalje, ekajui Egu i njegove prijatelje, mislila sam na tebe i gotovo te iznova zavolela. Ja sam te mrzela sve vie. Ta mrnja me je odrala. Ali njega nisam mogla da mrzim. Tako je to bilo nekada. Sada smo prazne: niti se mrzimo niti volimo. Mi smo ravnodune. ta si ti radila posle naeg odlaska, majko? Onog dana kad ste otili vratila sam se kui, otvorila vrata, pogledala nametaj (na izgled se nita nije primetilo) i sve shvatila, sve videla, kao slepac koji progleda. Proeo me je teak, nepodnoljiv oseaj samoe i klonula sam na tvoj krevet i upalila sijalicu iz tvog detinjstva: bila sam ponovo nevina i bolno uznemirena. Mi ene moemo da se esto vraamo na poetak i da sve zaboravimo, ali samo dok naa ula nisu zauvek zalutala. Neki unutranji glas mi je ispriao itavu priu o vama. Sve vreme sam to znala i nisam htela da znam, jer bi me to ubilo: ni mukarac ni ena ne donose zakljuke protiv sebe, ak ni ubijajui se. Sedela sam u praznom stanu, ispod upaljene sijalice, drhtala sam kao oduzeta, udo-
440
Vidosav Stevanovi
vi me nisu sluali, niti sam jela niti pila, nenavijeni budilnik je prestao da kuca, neko je zvonio na vratima kao iz daleke prolosti i daske na podu su kripale kao da po njima hodaju nevidljivi. Vreme je kap po kap oticalo iz esme u kuhinji. Tako je prolo nekoliko dana. Kad sam ustala i pogledala se u ogledalu, imala sam ta da vidim: izborana, sumanuta ena sa sedim pramenovima kose, omrala, oputenih grudi, sasvim neprivlana, kao da je izala iz bolnice. I bilo mi je svejedno, mada sam dotad ivela od svoje jedrine i privlanosti, od svojih okruglih bedara i crnog, vrelog pola. Meni je, inilo se, doao kraj. Ali kraj mora doi i drugima: Egi i tebi, vama koji ste me izigrali i zaboravili. Osveta u meni je reila da ivim. Ofarbala sam kosu u crno (prvi put), tuirala se hladnom vodom, masirala kremama, jela na silu: moje telo, pogoeno ispod trbuha, spolja se brzo oporavljalo i ponovo postajalo privlano. Ali je bilo naeto iznutra: nagrizala ga je trule prazne udnje. Meutim, ustala sam i hodala i ponovo spavala s mukarcima koji su, ne znam kako, osetili moja otvorena vrata. Kako si nas pronala? Kako si znala gde smo, kad ni mi nismo znali kuda emo? Svet je zamren ali mali. Na razliitim mestima dogaa se isto i sve se neprekidno ponavlja. Teka neizleiva pria ljubavi i mrnje pria se istovremeno svuda. Poznavala sam prirodu ljudi s kojima se Ega drui: kockara, prevaranata, podvodaa, sitnih policajaca, impresarija i snabdevaa barova i cirkusa. Svi oni idu istim putevima, mada na izgled luta-
Carski rez
441
ju, krue iz grada u grad, vrte se ukrug, u stalnoj potrazi za novim poslom koji je uvek stari. I svi se poznaju izmeu sebe, ne prepoznaju se u masi, prate jedni druge, odaju se i cinkare. Ponovo primajui mukarce, spavajui s njima kao i nekada, ispitivala sam ih. Najvei utljivci priaju u krevetu, otvaraju se, odaju tajne: moj krevet se punio vestima. Sluajui ih paljivo, napipala sam vas dvoje i pratila tragove, gotovo videla kako se kreete, ali sve dalje od mene. Reila sam da to spreim. I poela sam da vam aljem pisma: laljiva, puna pratanja, slatka i pritvorna. alila sam se u njima, kako ivim sama, kako sam ostarela i promenila se, kako me vie niko ne privlai. Tvrdila sam da sam vam davno oprostila, da vas elim kao svoju decu i to zajedno. Pozivala sam vas da se vratite: kod mene ete imati smetaj, hranu, udoban dom s majkom koja je na sve spremna. Moete imati i dece: ja u ih uvati i podizati. Molila sam vas kako sam umela i vi ste naseli. Javili ste mi da dolazite u nedelju pre podne: neka vas ekam sa spremljenim nedeljnim rukom... Nisam ti verovala, jer sam ena i tvoja ker. Ali Ega je hteo natrag. ak i najpokvareniji mukarci su naivni. I vole majinu negu iznad svega. Spremila sam stan da je sve blistalo, poistila stepenite, upalila sva svetla, postavila sto kao za sveanost. Obukla sam se i doterala kao glumica za premijeru: vebala sam pred ogledalom i hiljadu puta ponovila svaki pokret, svaku re. I vi ste doli kao to ste javili, popeli ste se kripavim stepenitem, uli kroz odkrinuta vrata: dvoje ljubavnika koji se dr-
442
Vidosav Stevanovi
e za ruke. Doekala sam vas kao to majka doekuje svoju odlutalu decu: ljubila sam vas (koliko je trebalo), plakala od radosti (ali ne previe), smejala se kad i vi. U tvojim oima je bila sumnja, ali Ega nita nije primetio i odmah se osetio kao kod svoje kue. Mukarci su plitki i ne oseaju blizinu smrti, veruju da e ih ona mimoii jo danas. Zadovoljan to nema svaa i tua, Ega se dohvatio pia koje nisam zaboravila. Gotovo je postao razgovoran i pitao me je i pitao, a ja sam ljubazno i krto odgovarala. Kad si okrenula glavu, namignuo mi je i pokazao na krevet: bio je opet spreman da spava sa mnom. S mukom sam savladala udnju to mi je ponovo prostrujala kroz telo kao elektrina struja. On nee vie spavati sa enom, to je bila moja odluka. Doao je trenutak koji sam odavno ekala, vrhunac predstave koju sam sama vodila. Ustala sam, uzela svoju au u ruku i rekla: Deco, jer oboje ste moja deca, hou neto vano da vam kaem. Puno mi je srce to smo opet utroje. Zaboravimo ta je bilo, okrenimo se budunosti. Za va brak spremila sam jedan veliki, lep poklon. Evo vam ga. I prosula sam na Egu rastvor ive sode, sprila mu lice, isto ono koje me je nekada porazilo. Izvrila sam svoje i mogla sam da umrem. Onda sam sve shvatila. Dok je Ega vritao i teturao po sobi, ustala sam, uzela no sa stola (bio je to njegov skakavac) i udarila te pravo u srce. Lice ti je blistalo od sree. Tako sam bila i zamislila celu stvar. Tako je moralo biti. Dala sam ti ivot da bi ti uzela moj.
Carski rez
443
Pala si osmehujui se. Gledajui unakaenog, koji je slepaki naletao na zidove, obarao nametaj i kidao odeu sa sebe, shvatila sam ta me eka. Reila sam da pobegnem od svega. I okrenula sam no prema svom srcu koje se strasno predalo otrici. Moram jo neto da ti kaem. Kad sam odlutala u na kraj, videla sam kako pred naom kuom, onako unakaenom, sedi slepac sprenog lica i prosi. Pored njega stoji otvorena crna kona torba u kojoj nieg nema. Zna li ta sam mu poklonila? Fotografiju tvog lanog oca, keri moja. Sedele su usred vremena koje ne protie. utale su jer vie nisu imale ta da kau i sve oko njih je utalo. Kao i uvek, ki je bila majka, i majka je bila ki. Bilo je mrano i hladno kao to e uvek biti.
SADRAJ
PERIFERIJSKI ZMAJEVI Prokop Idem Dunav plivam lea Bed trip Kog sam avola traio na Kaliu Periferijski zmajevi Noas je no Carski rez Empirijsko istraivanje altruizma Jutarnji disk dokej (Mago) CARSKI REZ Carski rez (nastavak) Popodne sa zemljakom Prilog za biografiju Uspomene iz Rakovice Praznici, pusti podzemni hodnici Crni talas Povodom mokrog snega Kua putujua Mrano je i hladno, keri moja
7 15 35 55 89 119 127 145 177
213 253 283 295 339 373 393 401 415
Vidosav Stevanovi PERIFERIJSKI ZMAJEVI CARSKI REZ Izdava Koraci doo, Kragujevac, Branka Radievia 9 e-mail: office@koraci.net Za izdavaa Zoran Jevtovi Tehniki urednik Aleksandar okovi Korektor Milorad Stojanovi tampa Grafostil, Kragujevac Tira 500
CIP Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd Periferijski zmajevi ; Carski rez / Vidosav Stevanovi. Kragujevac : Koraci, 2008 (Kragujevac : Grafostil). - 448 str. (Sabrana dela / [Vidosav Stevanovi] ; tom 9) Tira 500. - Iz sadraja: Prokop ; Idem Dunav plivam lea ; Bed trip ; Kog sam avola traio na Kaliu ; Periferijski zmajevi ; Noas je no ; Carski rez ; Empirijsko istraivanje altruizma ; Jutarnji disk dokej (Maga) ; Carski rez (nastavak) ; Popodne sa zemljakom ; Prilog za biografiju ; Uspomene iz Rakovice ; Praznici, pusti podzemni hodnici ; Crni talas ; Povodom mokrog snega ; Kua putujua ; Mrano je i hladno, keri moja ISBN 978-86-86685-26-1 COBISS.SR-ID 152144908

Vidosav Stevanovic - Periferijski Zmajevi

Hochgeladen von

Dokumentinformationen

Originaltitel

Copyright

Verfügbare Formate

Dieses Dokument teilen

Dokument teilen oder einbetten

Freigabeoptionen

Stufen Sie dieses Dokument als nützlich ein?

Sind diese Inhalte unangemessen?

Copyright:

Verfügbare Formate

Vidosav Stevanovic - Periferijski Zmajevi

Hochgeladen von

Copyright:

Verfügbare Formate

Vidosav Stevanovi PERIFERIJSKI ZMAJEVI CARSKI REZ

SABRANA DELA tom IX

Urednik Duan ivkovi

IDEM DUNAV PLIVAM LEA

UPRAVA BOLNIKOG CENTRA BR. datum 10 maj godina 45

KOG SAM AVOLA TRAIO NA KALIU

Trg Dimitrija Tucovia, Beograd

EMPIRIJSKO ISTRAIVANJE ALTRUIZMA

JUTARNJI DISK DOKEJ (MAGO)

CARSKI REZ (NASTAVAK)

PRAZNICI, PUSTI PODZEMNI HODNICI

POVODOM MOKROG SNEGA

MRANO JE I HLADNO, KERI MOJA

7 15 35 55 89 119 127 145 177

213 253 283 295 339 373 393 401 415

Das könnte Ihnen auch gefallen