Vidosav Stevanovi REFUZ MRTVAK

Vidosav Stevanovi

V
REFUZ MRTVAK

Kragujevac, 2008.

PLOD REVA TVOJEGO

utevi behu postali neprohodni. Ve nedeljama kia je u neprovidnim vodenim zavesama visila izmeu niskog neba i razmekale zemlje. Uz huku, tresak i lomljavu nabujale vode behu odnele brvna na potocima i klimavu drvenu upriju na Lepenici. Kroz poplavljene vrbake i topoljake promicale su naduvene leine pasa, pernate ivine i krupnije stoke. Krovovi na udericama ispod crkve proputali su vodu kao reeta, a tale pletare polako su utanjale u pihtijasto tle. I svuda po selu plinuli su duboki glib i itko blato. Bio je pozni novembar 1945. Oko podneva povremeno su se videli obrisi mokrih i zgurenih brda iznad druma i eleznike pruge, i moglo se uti zagueno brektanje voza koji je puzao poljem. Nekoliko puta dnevno prugom su kloparali pretovareni teretnjaci sa iskrpljenim i zaralim lokomotivama, koje su crn i gust dim od loeg uglja duvale pravo u potamnelo nebo, u zbijene mase oblaka. Oko pola est ujutro kroz mrkli mrak protandrkao bi lokal sa radnicima iz fabrika u Kragujevcu, a oko dva posle podne aavi putniki voz usplahireno bi pitao

Vidosav Stevanovi

pred signalima i estim stanicama. U selu se vreme raunalo prema vozovima. Jo zarana, oko pet sati posle podne, praen ratrkanim mukanjem goveda, mrak bi se prevalio preko kua na dva naspramna breuljka i zgomilao se u tesnoj dolini podno crkve i optine. Neto kasnije, ganjana promuklim pseim laveom, utrnula bi ukasta svetla u svim prozorima kao da se zatvaraju mnogobrojne mrenaste oi. U selu bee nestaica soli, eera, zejtina, cica i petroleja naroito petroleja. Bila je no u poznom novembru 1945. Oni koji su leali budni, starci i bolesnici i porodilje, uli su samo sanjivo disanje ukuana, romoravo i neumorno pljutanje kie po krovu, buni klokot vode u tesnim jarugama povie sela, fijuk vetra u kronjama drvea i u odaku, noni razgovor nebesa i zemlje. A moda su izotrenim sluhom hvatali, u stvari vie nasluivali, jedva ujno pribliavanje ponoi, laki nestvarni korak boletina i smrti, u trenutku kada se no raspoluuje, kao satruli plod, na ono to je ve mrtvo i ono to tek umire. Tek, verovatno je bilo i budnih, dok su ostali tonuli u blaenu nesvest kao u mlaku miriljivu vodu. Najdublje su ipak spavali mrtvaci na groblju. I tada je Vojina Kukuviju, starog seljaka koji je hrkao u irokom drvenom krevetu uz kripu dasaka i, umirljivo utanje slame u slamarici, probudilo neije usplahireno dozivanje. Bila je to zagrcnuta i nerazumljiva vika, promuklo zapomaganje, gotovo kuknjava i vriska, neto slino tualjci, iskidano

Refuz mrtvak

besnim laveom pasa ispod ambara. Napolju je pljutala kia i oba Vojinova psa, rundave i zle uvarkue na tekim i elinim lancima, oajno su zaurlavali kroz pomrinu kao da je neki tuin ve sasvim blizu, moda na putu pred kapijom, moda ak i u samom dvoritu. Za trenutak bi umukli kao da hvataju dah, da odmah potom zaurlaju jo oajnije i benje, trzajui zveketavim lancima. Pridiui se sa tvrdog uzglavlja, bunovan i oteale glave, sav onemoao i slab, Vojin je prvo pomislio da su to svakako lopovi, pljakai, vojni begunci, zlikovci i zloinitelji. Pomislio je da je nesrea, eto, sada posle rata, preko ranjave zemlje, dola i na njegov prag, do sada netaknut, da trai naplatu, njegovu imovinu, njegovu glavu, da ga opljaka i pretvori u strv koja e se raspadati kao kokoiji drob na bunjitu. Pomislio je da je, najzad, dolo vreme plaanja i podmirivanja ljudskih dugova u krvi i mesu, koje sleduje svakom ivom nesreniku kad-tad, ranije ili kasnije, lake ili bolnije, i zaudio se uzgred to ni najmanje nije uplaen. I ve se maio puke pored kreveta, karabinke donete iz prvog rata i uvek podmazane i pune, otkoio je i ubacio metak u cev, maltene radosno oslukujui kljocanje zatvaraa, steui glatko drvo kundaka, kada mu je namah sinulo neko iznenadno unutranje prosvetljenje, neko svetlo i sigurno znanje: nikoji zlikovci ne viu niti uzbunjuju ljude ako neko zlo spremaju, a uvek spremaju, ve se privlae u muku i grobnoj tiini, puze na trbuhu kao zmije, vrebaju kao izgladneli kurjaci, napadaju utke i podmuklo.

Vidosav Stevanovi

Najednom je bio uveren u to kao u ovekovu zlobu i naopaku e za krvlju drugoga oveka. Znao je da nikakva opasnost ne preti njemu, bezbednom u zakljuanoj kui, nego onome koji je malopre zapomagao kroz kiu i pomrinu, tom beskuniku koji je nasumce dozivao pomo sa gole vetrometine. Dvoumio se stoga, zbacujui sa sebe teke gubere, sedajui na ivicu kreveta, diui hripavo i smireno psujui sebi u bradu, da li da otvori vrata? da li da izie? da li da izvidi ko je i ta je? da li da svoje kostobolno telo izlae hladnoi i vlazi? I taman se odluivao da to nikako ne ini, jer mu se moda priinilo, prisnilo, jer je moda sada zbacio moru sa grudi, oterao prikaze, jer je pametno biti sebian i ravnoduan prema tuim patnjama, kada je ponovo uo isto ono dozivanje, kukanje, ta li, ovoga puta blie, otrije i jae, odreenije i neopozivije. Jasno se u tom zagrcnutom vikanju bez celih rei, izmeu nerazumljivih povika, mogla razabrati molba i oajanje i nekakva dirljiva nemo, detinja nejakost i naputenost. Bilo je to potpuno beznae, gorko i trpko kao otrov koji klizi niz grkljan, i Vojin Kukuvija, stari samoivi seljak bez poroda, oseti u sebi snaan poriv, mutan ali vrst, veliki koliko njegovo telo od tabana do kose, bolan kao rana po celoj povrini koe: da izie, izloi se bilo emu, uzme u zatitu toga u kii zalutalog nesrenika koji je dotumarao do njegovih vrata, moda bolestan, moda ranjen, moda gonjen nekom drugom i mnogo stranijom nevoljom, moda izdiui u bolu i muci. Bio se odluio, bez razmiljanja i strepnje. Sada je ostalo samo

Refuz mrtvak

da izie i uini ono na to ga je nagonilo neko tugaljivo i boleivo drhtanje iznutra, neki treptaj samilosti i tuge koji mu je uznemirio grlo, uzburkao prsa, bolom prostrelio trbuh. Meutim, dok je pravio ona etiri koraka od kreveta do vrata, onako bos, u konopljanim gaama i koulji, drei puku kao nezgodnu cepanicu, rasejano mrmljajui Oena, osetio je da se u njemu pojavilo neto novo, neko mrsko i straljivo prezanje pred svim to mora da se desi, to posle nee moi da popravi, neka sumnja u opravdanost dobra i sauea, neko poniavajue uverenje da je sve uzaludno, blesavo, nepotrebno jer je kraj svima isti, jer sve umire, jer se nita ne pamti i ne nagrauje to je sve rovalo u njemu kao grupa slepih krtica i postajalo sve blie, sve zapovednije, sve nesnosnije. Sada se ve otvoreno plaio za sebe i oseao kao da mu je svaki deo tela go, izloen bolu, ranjiv kao oko van duplje, kao prosuti drob, a istovremeno se muklo plaio za onog drugog, nejakog, za njegovu golotinju i ranjivost, za njegovo uznemireno srce i uzdrhtala plua. Bilo je to neto udno, bolno i slatko. I dok je skidao ip i okretao klju u bravi, proaputao je za sebe: Zar bilo ta smrtno sme da misli na ita drugo sem na svoju smrtnost? Boe, daj da sve na dobro izie. Daj da ne bude nikakve tete i otimaine. Da ne bude jo umiranja i gadosti. Da ivi i zdravi osvanemo. I tako je zastao pred jo zatvorenim vratima i ponovo oslukivao. Dozivanje je opet bilo zamrlo i samo su psi zaurlavali kroz neprekidno pljutanje kie kao da se tamo napolju meaju istrajnost i bes, neu-

10

Vidosav Stevanovi

moljivost i zloba, venost i pomama. I zamalo ga je pokolebala dosadna jednolikost svega to je bilo i to e biti pod nebom, kie i lavea, zloina i mrnje, nemoi i straha, starosti i samoe, smrti i raanja, nadasve raanja, izlinog i oajnikog raanja za grozote, rugobe, pad i trule. Ali nije ga samo ravnodunost pokolebala. ta radi, ovee, pobogu? seknu ga s lea sipljiv enski glas kao pitanje iz provaljenog meha. To je, valjda i ona istom vikom probuena, sa svoga kreveta u drugom kraju sobe uplaeno prohripala Vojinova ena Jaglika. S rukom na kvaki, oslonjen na puku kao na tap, teke glave i oputenih ramena, najednom umoran do sri u kostima, uzrujan kao uhvaeni u prestupu, prepadnut, okrivljen, Vojin je mogao da zamisli, gotovo da je vidi kroz mrak gust kao blato: prljavu, sitnu, ostarelu, zgrenu pod nekolikim guberima, zimogriljivu, masne i raskutrane kose pod crnom povezaom stegnutom oko glave, izraenih i sparuenih ruku koje tumaruju po vazduhu kao paukovi. Bila je tu i bila je njegova ena etrdesetak dugih i praznih godina, sauesnica u mrtvom ivotu oveka bez poroda, nerotkinja, jalovica kao ovca odreena za klanje, pakosna i mualjiva rugoba koja je rintala u polju i u kui, sebina bogomoljka koja je bolovala od svih enskih bolesti, ilava samrtnica koja se ludaki bojala smrti to joj se ve uvukla u telo kao crv u plod. On je bio ovek, ona je bila ena, i zato su se mrzeli. I zato to su se mrzeli proveli su ceo ivot zajedno, u istoj kui, u istoj sobi, esto u istom kre-

Refuz mrtvak

11

vetu mu i ena u istoj pomamnoj stravi od samoe i sauea, od pratanja i nenosti. Ne otvaraj, pobogu! Napae te zlikovci. Zaklae te. Zaklae me. Jesi li se zdrnuo pod starost, pobogu i zaboga? zabrzala je, guei se sipnjom koja je jo u poetku rata oborila i privezala za krevet nejaka i otporna usamljenica koju su muile bolesti, poude, strahovi, jalovost, ohlaeni ugarak koji lei u pepelu studi, kost kosti. Bila je jo iva i branila se. ut, babetino! odreza joj Vojin, grubo kao to se obrecivao na bandoglavu stoku, i oseti se odmorniji, jai, istiji gotovo mladi koji e sad na uiniti podvig, dobro delo, maltene spasitelj koji e rtvom iskupiti svoju i tuu nemo. I naglo, u inat njoj i sebi, otvori vrata. Spolja ga zapljusnue vlana pomrina i vlana hladnoa, koje se smesta ulie u onu iz sobe, vlano umorenje kie, koje se izjednai s Jaglikinim hripanjem. Svuda bee no, u njemu i van njega, nevidelica opasna i blagotvorna kao ludilo, i on umalo da bee zaboravio ta ga je to diglo iz sna bez snova i zavitlalo u javu bez oblika, ta ga je to iailo iz zgloba obinih postupaka i skrilo kao suv brestov prut. I tako je stajao na vratima, izloen hladnom jesenjem vetru i kosim kapima kie koju je nebo neumorno izlivalo na zgrenu zemlju kao u danima i noima potopa, i oslukivao prema putu kao to je doskora oslukivao svaije vojske koje su prolazile selom izgladnele i dronjave, osione i krvolone vojske sa svakojakim znakovima na kapama, ljudi

12

Vidosav Stevanovi

koji su napustili zemlju i rad i grbasanje nad letinom i prigrlili puke i svako zlo, svaku nesreu, svaku pokoru. Ali dok su psi ispod ambara pomamno zavijali, trzajui i zvekeui lancima, ostrvljeno zaurlavali kao da njue smrad zveri koja se unja i privlai, Vojinu bi jasno da je neki tuin u dvoritu, tu negde, blizu, moda kod kapije, moda ispod samog praga, moda na dohvatu ruke nepoznat ovek u ijem se prisustvu ipak nije oseala nikakva pretnja, nikakva bliska opasnost. Isprekidana psea jarost, pridavljena lancima, jasno je kazivala da je neko tu. Ko je tamo? viknu Vojin grubo i osorno, nasumce kao da naslepake gaa kamenom, s uenjem oslukujui svoj promukao glas kao da se odbio od brda i vratio potpuno izmenjen i unakaen gotovo jecav glas oveka koji cepti od straha i s mukom protiskuje rei kroz grlo. elja da pomogne onom koji je dozivao, onom koji se njemu predavao na milost i nemilost, malopre tako jaka i zapovednika, tako zarazna i neopoziva, bee ga sasvim prola, iilela kao bol u pokvarenom zubu, utopila se u vlazi i hladnoi kao kokoka u bari. Bio se potpuno razbudio, rasanio, osvestio, i sada je znao da je iza njega soba i Jaglika u krevetu, gore njegov krov i nisko nebo, pod stopalima hladni kamen njegovog praga, pred njim neprijateljski mrak i nona neizvesnost. I tako je jo stajao na vratima, jo s pukom u ruci, neodluan, spreman da svakog trenutka korakne nazad i okrene klju u bravi, oekivao odziv i odgo-

Refuz mrtvak

13

vor, i uzgred besneo na Jagliku, koja ga izaziva svojim bljutavim strahom, brigom i nemoi, na sebe samoga to se budalasto izloio tuem nou, metku, batini, ko zna emu sve ne, pa ak i na molitvu koja ga niim nije zatitila, sem praznom verom da mu se nita ravo ne moe dogoditi jer sve ini za drugoga, sabrata hrianina. Zato drugima treba initi pre nego sebi, kad svako ima samo to malo ivota, tu mrvicu zadovoljstva i bola? Zato pomagati one od kojih je i sam Bog okrenuo glavu i na njih nahukao patnje kao opor besnih pasa? Zato jedan bednik kao to je on treba da srlja u opasnost i pogubu da bi spasavao nekog drugog bednika iz nesree u koju se ovaj sam uvalio? Zato oekivati nagradu, novac, potovanje sveta, mirnu savest, kad svakom sigurno sleduje kazna starost i umiranje u sramu i oajanju? Zato ljubiti blinje kad su gadni, smrdljivi, pokvareni, gnojavi od greha, ubazdeli od poroka, zlikovci, lopue, prodane due, kasapi? Ponovo je bio Vojin Kukuvija, stari samoivi seljak bez poroda, krtica koja se krije u jazbini, pu-gola koji strepi od tueg dodira kao od gube, i hteo je da se vrati svom krevetu, miru i toploti, snu bez snova koji e potrajati sve dok se beumno i bezbolno ne ulije u nita, ali nije eleo da Jaglika pomisli kako je popustio, urazumio se, pristao na njene rei, poklekao pred enskom kuknjavom kao muka strina. Ipak, bio je mukarac, smeten i zamren i podao i surov kao i svi drugi, i gotovo da je vie voleo nesreu nego sreu, vie uas nego lepotu, vie poraz nego pobedu. I zato je jo jae viknuo u vlanu pomrinu:

14

Vidosav Stevanovi

Ko je tamo? Ima li nekoga? Doista, neko je bio tamo ispod praga. Najzad se oglasio ljudskim glasom i razumljivim reima, i time potvrdio da sve dosad, vika i Jaglikin cvile i umorenje kie, nije bilo samo teka nona mora koja se kao mlinski kamen navalila na grudi zaspaloga. Poto Vojin, otkako je priao vratima, za tih nekoliko punih i grozniavih trenutaka koji su izgledali dugi-predugi kao bolesniki asovi, nije vie uo dozivanje, nita sem kie i pasa, gotovo da se iznenadio, trgao, pomalo i uplaio i obradovao kada je prozebao i kretav glas mukarca doleteo ispod praga, nimalo sainjen od tame i nesna ve jasan i odreen, vrst kao puana cev u ruci prisna i bratska javka iz tamnog vilajeta blatnjave vodurine i propitalog gliba. Gotovo da se zaudio i uznemirio to je tako blizu, bezmalo pod rukom, i namah se smirio, opustio, oraspoloio, jer je po neem jadnom i sirotanskom to je zvualo i damaralo u tom glasu bio siguran, vie nego siguran, da taj nepoznati, lutalica, namernik, ta li, nikakvo zlo ne smilja niti ini, i da mu, samotnom i naputenom, pomo stvarno treba. I tada se ljuto zastideo svojih gadnih sumnji da je sve prevara, podilaenje, mamljenje, izdajstvo. Ima! ulo se ispod praga ono prozeblo i kretavo. Namernici smo. Sklonili smo se od kie. Ali, pre no to je namernik dorekao, iza Vojinovih lea Jaglika zacvile kao prignjavljeno tene i zagrcnu se suvim plaem. Leala je tamo u neprovetrenom i nepretresenom krevetu, koji je sam Vojin

Refuz mrtvak

15

sklepao pre mnogo godina dok su se jo nadali prinovama i kui punoj dejeg plaa, i plakala runo kao prosjakinja na groblju, naviklo kao narikaa, tek reda radi, tek da ni ona, onemoala bolesnica, ne lei besposlena dok se okolo smuca neto nepoznato, udno i naopako, uverena istovremeno da Vojin nimalo nee hajati za njene suze i da e ga ona urazumiti i nagnati da se vrati u sigurnost, i namah neuverena i u jedno i u drugo, jer, doista, ko zna ta e sve dunuti u ludu muku glavu i kakva e se strahota sruiti na nju, koja ne moe ni da se mie a kamoli da se brani. Bila je stara i polumrtva ena, nije verovala nikom i nita, ni pobonom ni dobrodunom, ni rodu ni tuinu nikakvog dobra i radosti nema na svetu ni na nebu. Ali, jo je bila iva, jela je, krkljala i vrila nudu, bojala se samoe, buljila u ravnomerno smenjivanje svetlosti i tame jutrom i veerom, oseala toplotu vatre sa ognjita i hladnou promaje od otvorenih vrata, sluala mukanje goveda i urlikanje pasa, i zato je bila reena da se brani od napasti, makar noktima, makar zubima, makar kletvama, samo da se brani, otima, bori za jo jedan dah i pogled, za jo jedan bol i strah sve ostalo jeste tue, strano i nevano. Ipak prognjavi kroz stegnuto grlo: Zatvori vrata, Vojine! Zaringlaj vrata, Vojine! I nimalo je ne zaudi njegov osoran odgovor: Zavei, babetino! obrecnu se Vojin preko ramena, jednim uvom lovei Jaglikino stenjanje a drugim ono to se napolju zbiva star i skren ovek koji eka tuu odluku, milost, spas.

16

Vidosav Stevanovi

Gadilo mu se sada, zbunjenom i rastrojenom, na tu kukavnu gomilicu mlohavog i ueglog enskog mesa, sipnje, kukumavenja, mrktanja i prenemaganja, koja od poetka rata, a moda jo od svadbe i prve zajednike noi, trune i raspada se pored njega, u mrtvakom sanduku velike sobe, davei ga smradom bezimenog uasa, pritiskujui sauesnitvom u neem prljavom i gnusnom, opominjui ga da e jednog dana, uskoro, moda ovog asa, nahrupiti potpuna nemo, slabost tela i lagano umiranje kao u beslovesne ivine, podsmeljivo mu obznanjujui da ga nee spasti ni dobra dela ni pobonost, ni nadanje u pravednu nagradu na onom lepem svetu ni bezbrojni Oenai mrmljani od jutra do veeri. Bio je sam i zgaen nad svim to se desilo i to e se desiti, i tada mu sevnu kroz glavu kako bi velika, okrepljujua, melemna, isceliteljska naslada bila uzeti sekiru iz budaka iza vrata, tu uvek dobro naotrenu sekiru koja s lakoom see drva, i mureki mlatiti, mlatiti, mlatiti po hrpi smrada i dronjaka u drugom krevetu, dugo, onesveslo, oslobodilaki, sve dok se otud ne bude vie ulo zagueno disanje i pod iskomadanim guberima ne bude leala okrvavljena leina koja se hladi i koi kao odrana mrcina obangavele bezube kobile. I tako je, zgaen na takvu pomisao kukavice i podlaca, udario pesnicom o dovratak, golom pesnicom o tvrdo drvo, i dok ga je potmuli bol u njoj smirivao, dovodio svesti, urazumljivao, obratio se, ve gotovo prijateljski, glasu ispod praga, koji je i dalje neto brzo govorio, urio se, brzao, saplitao,

Refuz mrtvak

17

kao da e urbom istisnuti svu muku iz sebe i namah se osloboditi straha i nedoumice. Bio mu je bliskiji taj glas iz pomrine nego ljigavo i straljivo mrcanje u dnu sobe kudikamo prisniji, svetliji, istiji, neviniji. ta ree? Neto si rekao? upita Vojin gotovo ljubazno, ponovo s uenjem oslukujui svoj novi glas, pun dobrostivog sauea, samilosti i predusretljivosti glas mek kao kudravo runo jaganjaca, sladak kao eer i med, bistar kao molitva. A drugi glas produi, smirenije i sigurnije: Reko da nas primi u kuu! ree namernik isto onako prozeblo i kretavo ali jasno. Primi nas u kuu, na konak. Prokisli smo do gole koe, skoanjili se. Molimo te, gazda. Molimo te!? tre se Vojin i privue puku uz koleno i butinu. Molimo te? Kako to ovee? Bio je iznenaen i preseen, uhvaen u neopreznosti, i inilo mu se da mu negde pod grudima tumara neka tvrda grudva gaenja i tanka otrica strepnje ludo poverljiv i malouman starac koji se zapleo u mreu lopovskih pretvaranja i lai, raspameena slabotinja koja se batrga u ivom blatu neizvesnosti. I dok je oko sebe prikupljao gunj, koji je onako u mraku skinuo sa klina iza vrata i prebacio preko uzdrhtalih ramena, premetajui se s noge na nogu kao da e ga kretanje izbaviti iz zabune, golim tabanima oseajui hladnou neravnog zemljanog poda kao neto domae i ohrabrujue, ve itav korak u sobi, s rukom na ivici vrata i polupodignutom pukom, spreman da se svakog trenutka brani ili

18

Vidosav Stevanovi

da napada, usplahireno je razmiljao da cela stvar vie nije bezazlena, nego pre uznemirujua, ak zastraujua, i da ne treba nita odluivati napreac, pre no to sve pokae svoje pravo nono lice moda aramije koji lunjaju i pljakaju kao kurjaci, moda nonike koji hitaju za svojim skrivenim i neasnim poslovima kao kunica za balavom kujom, moda ak izbeglice koje se vraaju svojim kuama kao stoka u talu, ko zna koga i ta iz prepune vree nesrea koja se poderala i prosula nad blatnjavom zemljom kao krupan grad na ozelenelo ito. Jer, kasnije nee biti povratka ni prilike da se opozovu rei, opasne i zavodljive rei koje vuku niz strminu kao pobesneli konji. Moda e sve biti zauvek nepopravljivo kao smrt. Zar opreznost kod samotnog oveka ne treba da ide ispred njegove samilosti, znanje ispred vere? Zar strah nije moniji od saaljenja, udobnost monija od ovenosti? Zar mrtvac moe da se kaje to je poverovao ubicama? Zar pravda nije slabija od sluaja i sudbine? Bio je pun sumnji, neverice, seljakog nepoverenja u svet i njegove zamke, i sebinost se ponovo gnezdila u njemu kao vrana u malopre rasturenom gnezdu. Zato muklo produi prema onom ispod praga: Nisi sam, znai! Kolko vas ima tamo? I pomrina istisnu iz sebe uurban odgovor: Dvoje nas je, gazda. ena i ja. Samo nas dvoje. Al moe nas uskoro biti troje. ena samo to mi se nije porodila. Samo to nije, gazda. Najednom gotovo da nije vie bilo nikakvih sumnji sve je to samo tu jad, tua beda, tua iz-

Refuz mrtvak

19

gubljenost, nita gore, nita vee. Gore je provaljeno nebo, dole kaljava i klizava zemlja, izmeu njih slabost i glupost oveija koje se vazda batrgaju kao slepci na poledici, i nesrea kao pakosni slepovoa koji se ponekad ceri sebi u bradu i zavodi na stranputice. Bilo je to ve gotovo sasvim umirujue, uteno bar, za nepoverljivog starog seljaka Vojina Kukuviju, s nadimkom po oravoj ptici zloslutnici koji je itav svoj ivot tri krvava rata, nekoliko tekih bolesti, jedna ena nerotkinja, neprekidno eprkanje po zemlji, samoa i beznae, punjenje i pranjenje creva, mnoga oajnika pijanstva proveo u utanju i oprezu, kao i preci mu pre njega, kao to su mogli i potomci posle njega, i sada se muio da u gustom mraku pronae put koji e ga odvesti u dobrotu, a da pri tom ouva svoju bezbednost i bezbednost svoje imovine, i mrtvo ponavljanje svojih dana, i svoj staraki mir u puevskoj kuici navike. I zaglunom eketanju i kretanju te iznenadne muke pridruio se sada narasli Jaglikin cvile, sve glasniji, sve zaptiveniji, i psei lave koji je lagano jenjavao kao da tone u vodu, ve samo reanje i povremeno kevtanje. Pokoleban, zbunjen, rastresen, ponovo za jedan korak blii kii, oslonjen na puku kao hromac na taku, Vojin je sluao Jaglikine i namernikove rei kako se koprcaju i glavinjaju iznutra i spolja, uurbane kao klokotanje vode u olucima, i inilo mu se da ga one povijaju napred-nazad, napred-nazad, kao da stoji izmeu dva vetra koji naizmenino duvaju, jedan u prsa i trbuh, drugi u plea i slabine, ledeni.

20

Vidosav Stevanovi

Teraj ume s vrata, Vojine! guio se Jaglikin glas u dnu sobe. Ne daj da ti se kojeija kopilad po kui raa. im po ovakvom pasjaluku klipu, dobro ne rade i ne misle. Teraj nesreu s vrata, Vojine. Goni kurvinsku kopilad, ovee. Pljuni na kurvinsku kopilad. Ali, i glas namernikov zagrcavao se u pomrini, isto tako ustraen, iskidan gotovo pronaenom i snova izgubljenom nadom. Molimo te! uo se usplahiren, gotovo jecav, ispod praga kao iz plitkog bunara. eni je teko. Bolovi su je svitili. Promrzli smo. Putem se dalje ne moe. Molimo te ka Boga Svevinjega. Ne daj da nam dete skapa od ladnoe. Budi ovek. Stenjen izmeu dva grcaja, onog runog iz sobe i onog oajnog iz dvorita, istovremeno Boja i Neboja, Pravdan i Krivdan, Vojin Kukuvija je razmiljao sporo, muno i teko, pipavo kao da odvaja plevu od slame i urodicu od ita, kolebljiv kao da lui la od istine ovek u tamnom vilajetu koji e se kajati bilo da ponese kamenje bilo da ga ostavi, oparani putnik na raskru koji e izgubiti duu ili glavu. I da bi sebi nekako pomogao, zamislio je venu dvojicu, Boga i avola, Milosrdnog i Surovog, kako mu stoje s jedne i s druge strane kao dva zavaena savetodavca, obojica sigurni u sebe i svoju istinu, obojica sa primamljivim predlozima, obojica zavodljivi i bliski, i sebe neodlunog, koji se poimenice obraa as jednom as drugom, kao magarca izmeu dva plasta sena koji e najzad skapati od gladi, nedoumice i enje. Bio je starac i nita mu se

Refuz mrtvak

21

nije inilo vredno napora, ni dobrota ni svirepost, ni sauee ni mrnja, jer mu je mraz strujao ilama islabela i studena krv koja neumitno otie kao vino iz provaljenog bureta. Jer Jaglika u svojoj tuposti unekoliko ima pravo, iako je glupa i matora, bolesna i sebina ensketina, iako je gomilica mesa i pudre, ueglih konopljanih koulja i vunenih gubera, iako je njegovo prokletstvo i kamen o njegovom oguljenom vratu, iako nije nita drugo do zla i jalova kokoka koja blesavo kokodae pred smrdljivim privlaenjem tvora. Jer, ko zna ko su ti, nesrenici ili unesreitelji, jadnici ili ojaditelji, koji se po ovakvim potopljenim noima, po ovakvom nadolom blatu, pod ovim provaljenim nebom, meu ovako svirepim ljudima vlae i smucaju kroz no i vetar, kroz tmuu i svakakvu strahotu. Jer, malo li je beskunika i ubica, palikua i lopua, napasnika i krvnika, onih koji su dobili rat i onih koji su ga izgubili, ostrvljenih pobedom i ostrvljenih porazom, krvopija koji po umama i brdima kriju svoje zloine i bezbonika koji po selima i gradovima prodaju svoje bogohulstvo, poganih i opoganjenih, razvratnih i razvraenih koji se preganjaju i gloe kao leinari nad skapalom stokom. Jer, hoe li iko kome svraka starosti i ludosti nije mozak popila poverovati da je svaki ovek ono za ta se predstavlja i to sam tvrdi da jeste svojim prezrenim ljudskim jezikom, i da Zlo, ogromno kao svet i neiskorenljivo kao gamad, nee pronai hiljade tajnih vetina da se prerui, nabeli i narumeni kao iskecana zbabana drolja koja odlazi u manastir, hilja-

22

Vidosav Stevanovi

de lepih rei da prikrije i skrije svoju rugobu, bezbroj skrivenih i zakuastih puteva da dopre do svoga cilja: unitenja pobonog oveka, i njegove znojem i uljevima plaene teevine, i njegove bedne i kolebljive due. I tako je Vojin Kukuvija stajao na vratima i zurio u kiu i pomrinu. Bio je bez poroda, utonuo u prljavtinu i mrtvilo, i zato je siktao i prosipao jed i u, svetei se svetu i sebi, uivajui u bolu i nedoumici, kao da eprka po zagnojenim ranama. A onda je zamislio sebe kako veito stoji izmeu one dvojice iskuitelja, gluv i blaen, pljujui na njihovo blebetanje, eretski im putajui vetrove pod radoznale noseve, drei ipak u depu, i kako nikada, ni ove noi ni sutra, sve dok mu bubnja isto srce u grudima i umi ista krv u uima, sve dok mrda prstima i treska mekani ud kad se pomokri, nee morati da se odlui na iju e stranu, gore ili dole, carstvu nebeskome ili carstvu zemaljskome, nego e tako, neopredeljen i ukoen kao kamen, potonuti u prazninu u kojoj nema dvoumice i zavrzlama smirena eret budala koja se onereuje na celi ubazdeli svet i zatim gnjije u smradu svoga gada. I zamalo je hteo da se nasmeje Jagliki i namerniku, da se isceri tim jadnicima, tim upljoglavcima koji se nakaradno koprcaju u svojoj sitnoj patnji kao potrovani pacovi u miolovci, ne znajui nita, ne videi nita, ne slutei veliku tamu u koju srlja sve ivo pod nebom ljudi i stoka, drvee i brda, maine i groblja, kamenje i ivotinje, strvine i novoroenad, i voda, nadasve voda koja nadire odasvud, kao u danima potopa.

Refuz mrtvak

23

Ali tada namernikov glas nadjaa sve ostale. Ne boj se, gazda! namah se die iz pomrine, nekako iljast, igliast, dirljiv. Ne boj se pohare ni napada ni kakvog zla. Nismo zli ljudi. Namernici smo u nevolji, ljudi ko i ti. enu su mi trudovi spopali. Sa mnom ini ta oe, ali njoj pomagaj, ako za Boga zna. Pomagaj, ovee! I tako je Vojin Kukuvija stajao na vratima, zurio u kiu i pomrinu, i slutio da e se sad, ovog trenutka, neto dogoditi mora se dogoditi, jer se u svakom ivotu bar neto dogaa, bilo ta runo ili lepo, isto ili prljavo, bilo ta to ubija i unitava. Iza njegovih lea Jaglika bee umukla, uutala se kao da joj je ponestalo daha, kao da je beznadeno potonula u nemuti mrkli mrak. Namernik je takoe utao, muao teko, bolno i beskrajno smalaksao ovek koji se prepustio tuoj samilosti. Sve kao da najednom bi tiina, i pljutanje kie, i proreeno kevtanje pasa ispod ambara, i nejasni mrmor izmeu neba i zemlje, i zviduk tanke struje vazduha izmeu Vojinovih usana, i blebetanje one dvojice crvljivih iskuitelja. I tada sa puta, u stvari ispod same kapije, do Vojina dopre slabano jeanje, bolan i pokoran jauk, neto kao pitanje prozukle svirale, prepuno slasti, trpeljivosti, predanosti, suludog uivanja cvile kuke koja se kuci, make koja se maci, ovce koja se jagnji, vazda isti glas poroajnog bola. Dok je u sebi poredio taj jauk sa drugima, svima kao od iste pree ispletenim, koje je kriom oslukivao pod tuim prozorima, iz usta tuih ena, zakljuivao je da vie nema sumnje da se ostva-

24

Vidosav Stevanovi

ruje njegova slutnja i ono to je namernik zagrcnuto tvrdio: to jaue, cvili, piti, stenje i dahe ena koju su trudovi spopali, u ijoj je utrobi muko seme izraslo u plod kao pile u jajetu, ije je gluvo i neznano zadovoljstvo postalo umiranje i trajanje, trenutak i venost, sada i uvek tako bi se glasao kamen da je smrtan i kratkovek, tako bi pitali aneli kada bi nasluivali blaenstva i svetlosti patnje, tako se javka oivelo rebro ovekovo koje ga kanjava sinovima i kerima. I jo je zakljuio da treba pohitati, pomoi, spasavati dok ne bude kasno, dok se kob kao jastreb ne strmoglavi na slabaku rtvu sve ostalo je nita, gore nego nita, mora, san i tlapnja, ludako buncanje. Kome je posle smrti potrebno saaljenje, kad ni svekoliko seanje, gomila ubreta, ne vredi piljiva boba, kad posle svega ostaje samo trona kost da se uludo beli pod zvezdama i mesecom? Zar nisu smeni, gadni i smeni, oni koji mrtvacu, trulom komadu mesa i ila, oblae najbolju odeu, nazuvaju najbolju obuu, koji ga ispraaju probranim blagorodnim reima i prigodnim tunim oseanjima, njega, ravnodunika, venika, iezloga, izgubljenoga? Tada se napreac odluio, gurnuvi laktovima onu dvojicu nasrtljivih mudrijaa u mrak iza svojih lea, u kojem mogu da se pridrue Jaglikinom utanju, ili utanju drveta i cigle i maltera, ili da se sasvim izgube kao para iz lonaca, kao male pakosne utvare u odaku te dve prilepive lopue koje grickaju i kraduckaju ljudski ivot kao mievi slaninu. Ne moete u kuu! ree Vojin Kukuvija prema onom dole, i zaudi se svom istanjenom i pisku-

Refuz mrtvak

25

tljivom glasu kao u enskastog mukarca. tala je odma tu desno. Tamo moe. Tamo je toplo i suvo. Boga mi. Ba toplo i suvo. Bio je sasvim siguran u sebe, i potpuno uveren u ovenost, ispravnost, srdanost svoje odluke, najbolje, tavie i jedine mogune. Poslednje rei je, meutim, dodao ne da se pravda, ne da se iskupljuje, ne da poputa, ve vie da potvrdi reeno, kao da stavlja svoj krst na ugovor o prodaji i kupovini, kao neku vrstu zaloge kako njih, porodilju i namernika, tamo u tali, niskoj zgradi od nepeenih cigala podignutoj odmah posle venanja sa Jaglikom i polupraznoj otkako su mu svaije vojske oduzele konje, eka sama toplota i suvota, koje, bio je spreman i sam u to da poveruje, ak i da se zakune na svetoj knjizi kao prilikom svedoenja na sudu, nikako u kui ne bi mogli nai, jer u njoj diu dvoje starih i onemoalih, dvoje bolesnih i usamljenih u njoj odavna ak i od vatre bije hladnoa i sunce je zaobilazi kao jamu u kojoj je zakopana crkotina. Na kraju, zato bi se on, domain i kuanik, radian kao rovac i balegar, pravdao pred skitnicama to prose pomo od svakoga zaludnjaka pod nebom? Ko u ovim naopakim i posuknulim vremenima moe da oekuje neto vie od sruene kolibe u poupanom vinogradu, plasta sena u polju, naviljka suve slame u neijoj gostoljubivoj tali, ako ve nema krova nad glavom? Koliko je samo onih koje je rat ostavio bez kue i kuita, bez ikakvog izgleda da ih ponovo steknu ili povrate, i koji se smucaju po selima i gradovima, po umama i brdima kao ukle-

26

Vidosav Stevanovi

te due grenika? I zar svako ne mora da bude ravnoduan da bi preiveo danas i doekao sutra? Zaudo, izgledalo je da je i namernik mislio tako, ili bar gotovo tako, onako kako to moe da misli onaj koji trpi tuu samovolju, jer se ni prisenkom protesta, ni jednim jedinim treptajem negodovanja, ba niim nije usprotivio ravnodunome, sebinome, surovome, koji ga sa svojih vrata, iz svoje bezbednosti, alje meu stoku moda se ak i obradovao, onako kako moe da se obraduje nevoljnik to sada bar zna na emu je i ta ga eka, poto je dugo predugo tumarao po neizvesnosti traei sklonite, bilo kakvo skrovito i bezbedno mesto na kojem e mu se roditi dete, cilj, muka, ponienje, spas. Dobro! ree namernik iz pomrine. Ti si gazda i bog. Tvoja je poslednja. Dobro, gazda. I dodade, sasvim siguran u sebe, miran: Ipak, uini bar neto. Upali fenjer i pokai nam put do tamo, i sve. Tolko moe. Tolko, valjda, moe. Bio je dirljivo skroman, i to se nekako suvie jako i bolno, kao srdano zahvaljivanje nekog izgladnelog siromaka na grobllju, kosnu Vojina Kukuvije, ogrubelog samotnika, koji je taman oseao ivu slast to je opet svoj, samostalan, zatien od sauea i saaljenja, to je u poloaju onoga koji daje bez dvoumljenja i kajanja imunik koji je visoko nad svakom bedom i jadom, uzvien, gordeljiv, zatvoren u stamenoj kamenoj kuli meu samim oblacima, sused sunca i zvezda. Ali, u sve to umeao se nekakav neist i uznemirujui oseaj, slian jezi i

Refuz mrtvak

27

groznici pre bolesti, slian gaenju, dubok kao strepnja od noi i nonih prikaza koje raspameuju, da je namernik najednom onaj koji usliuje, koji pomae, a on, Vojin, samo onaj koji moli, kome pomau. Bilo je to strano i poniavajue, i on pohita da sa sebe otrese utisak da sam neto prima, nekakvu neodreenu milostinju koja se baca s nehajem a prima s tugom, nekakav neizreeni prezir koji se upuuje nitavnima i prljavima, nekakvu gordu i gorku trpeljivost, koja ne zna za pratanje ni za optubu, i da sam ponovo postane darodavac, sebian i jak, gotovo neranjiv, boanski udaljen od svega, stran ljudima, jer je to bio jedini nain na koji je mogao da podnosi sebe, svoja prsa i ruke, svoju smuenu glavu, nepotrebnu puku u ruci, topli i teki gunj na ramenima, hladnou sveta, pljutanje kie, uutalu samrtnicu iza svojih lea, tamu okolo i tamu u sebi dve guste i neprovidne, gnjile i neizleive sestrevetice koje se domunavaju kroz prazninu i strah kao kroz valjive ponjave. Mogu, mogu! hitro se sloi Vojin s tim skromnim zahtevom, i gotovo da se uliziki i udvoriki nasmei prema onome u pomrini, i ne zaudi se samom sebi. Jata nego mogu. Odmah u ja to. Upaliu fenjer i pokazau. Smesta u ja to. Samo da neto nazujem. Evo me odma. Polako, slaui pokret na pokret, mic po mic, da se ne bi uinilo kao da je on nekome neto duan, ili kako se lomi od revnosti da izvri nareenje, ili da se kao krivac trudi da zataka i zabauri stvar, ili da je uzrujan i dirnut tuom nevoljom,

28

Vidosav Stevanovi

okrenuo se na petama, hladnokrvno odloio puku iza vrata kao da je metla ili mouga i dokoraao do stola kroz gustu pomrinu, mnogo guu od one napolju iako su obe bile potpuno neprovidne. Zatim je, trudei se da svemu da to obiniji izgled, na primer onaj koji ovek ima kada nou ide da straari pored krave koja se teli, naviklim i sigurnim pokretima, pomalo budnim i pomalo mesearskim, napipao ibicu u plitkom udubljenju u zidu, onde gde je uvek ostavljao da se nae nadohvat ruke kada ujutru pripaljuje vatru u odakliji. Drei je neno izmeu palca i kaiprsta, ponovo je preao preko sobe, skinuo fenjer sa klina iza vrata, oprezno ga doneo do stola i spustio na grubu orahovu dasku, sa zadovoljstvom ponavljajui u mraku te bezbroj puta obavljene radnje, kreui se u poznatom i bezbednom svetu kao slepac po hiljadu puta preenoj stazi. Tek tada je odebljalim i pipavim prstima izvadio palidrvce iz kutije, kaiprstom odredio s koje mu je strane glavi, prislonio ga uz uu stranu kutije i kresnuo odozdo prema gore, a onda ga je oprezno gurnuo u zatubasti aavi trbuh fenjera, priekao dok se plamiak razgoreo na nagorelom fitilju, odvrnuo toki sa strane i sklonio palac sa poluice koja die staklo uvis. mirkajui na utinjavu i nesigurnu svetlost koja je treperila po prljavim i davno nekreenim zidovima, po aavoj rupi odaklije u kojoj je na crnkastom pepelu lealo nekoliko nagorelih ugaraka, po gruboj glinenoj iniji s mlekom na kojem se uhvatila skrama kajmaka, po tronoki na kojoj je stajala

Refuz mrtvak

29

cediljka za sir, po mutnim kapima surutke koje su neujno padale u anak na podu, po limenim tiganjima i drvenim koritima na niskoj sofri, najednom je bio siguran da ga Jaglika gleda, jer su mu se marci peli uz lea. I tada se, ne oseajui plamiak sa dogorelog palidrvca izmeu palca i kaiprsta, brzo okrenuo prema njenom krevetu u uglu, i tek je onda ispustio palidrvce. I doista, Jaglika ga je gledala nije ga, znai, prevarilo neprijatno oseanje kao da mu neko mokrom krpom prelazi preko lea, preko golih i najeenih lopatica. U stvari, buljila je netremice u njega praznim i uplaenim oima, mrtvim i belim krugovima sa nateenim kapcima, malo pridignuta u postelji, oslonjena na lakat, prljave i raskutrane kose koja joj se ispod olabavljene povezae prosula niz pogrbljena lea i glibavu konopljanu koulju, treskajui podbulom glavom kao da je jedva dri na iliastom vratu, sa jednom zgrenom rukom pruenom prema njemu kao kandom buljine suluda samrtnica koju su pritisli, smrvili, satrli nemo i uas, i ko zna ta jo. I tako je Vojin stajao pred njom, rukama stiskajui tvrdu plou stola, i gledao je kako drhturi, trese se i pokuava da protisne neku re kroz stegnute vilice, mislei za sve to vreme: To je bilo moja ena kroz etrdesetak godina. To sam stiskao i gnjeio. S tim sam se svaao i mrzeo. Od toga sam hteo dete. Bio je zgaen i ogoren, i oni napolju bili su mu mnogo prisniji, blii, drai kudikamo neduniji, neviniji, detinjastiji, istiji. Najzad, Jaglika uspe da progovori uz napor:

30

Vidosav Stevanovi

Pobogu, Vojine! prohripa mlatarajui rukom i prskajui pljuvakom iz bezube rupe usta. ta ti je naspelo noaske? Napae nas. Pobie nas. Poludeo si, Vojine. Zdrnuo si se, Vojine. To unezvereno bulanjenje, ta runa straljivost i sebinost, crna slika njegovog mraka, naljutili su ga sasvim, bacili ga u mahnit kovitlac besa, strmoglavili ga u mraan i bezdan bunar bezumlja. Zar ta dronjava enetina misli da je on postao njen bedni slugeranja i poslunik zato to su zajedno cicijaili i skomraili, zato to se s njom valjao u istom krevetu, zato to je s njom prevrtao i rio zemlju da bi napunio ambare i trbuh? Zar ta poluiva kukumavka, koja nijednog sina nije bila u stanju da mu rodi iz svoje mrtve i proklevene utrobe, smatra da je njega, otkinutog s lanca i putenog niza stranu, ba briga za nju, i, moda, za ceo ugavi svet, i za sve mrtve pod zemljom ili na nebu to se provalilo kao rasuena kaca? Zato je u sebi pljunuo na sve zajedniki provedene godine, na zajedniku so i hleb, na sve skotsko uivanje trbuh uz trbuh, na njenu podmuklu i stranu nemo, na mrnju koja bi ga mogla naterati da je zadavi istim ovim rukama to steu ivicu stola, na oltar i boje rei koje su ih privenale, ak i na grob koji bi ga zauvek ratosiljao prokletstva da diu i jedu u istoj sobi kao dve beslovesne i gadne ivotinje. Bio je star, ali je bio raspomamljen, i poeleo je da namah satre, uniti, smlavi, zagadi sve to je sveto i ljudsko, sve to je bilo i to e biti, i da nigde ne ostane nita do tame i crkotina samo izmetine i trule na opusteloj ze-

Refuz mrtvak

31

mlji kao posle velikog potopa iz kojeg nije isplutala nijedna barka. Ali, tada je uo sebe kako sike prema Jagliki. Mar, babetino! zareao je teturajui prema njoj. Da nisi pisnula, gadni nakote. Ja ovde radim ta ou. Ovo je moja kua i moja zemlja. Sve je moje. Moje su i daske me kojima e smrdeti. ut! Da nisi pisnula! Guio se od besa i mnogih brzih rei, i teturao kao da ga je unik sekire lupio po temenu. Zatim je, najednom prazan i pust i nikakav, tup toliko da se jedva seao mrnje i alosti, ljubavi i radosti, i svega pod nebom, ak i namernika i porodilje koji ekaju napolju, odmahnuo rukom prema prepadnutoj i izbezumljenoj Jagliki, koju je bujica odvratnosti i gaenja skovitlala natrag na zamaene jastuke u nemo drhtanje i hripanje. Bio je potpuno i neopozivo izgubljen, odaleen od ivota kao telo koje je duh napustio. Otealim i otromelim nogama jedva je pogodio u nogavice suknenih akira, zakopao izlizani kai, nazuo skorele opanke i udrvenjenim prstima vezao opute, a da nije primeivao ta radi niti se seao Jaglike. Nekakva otra i arka elja za osloboenjem i stranstvovanjem vukla ga je napolje, u neumornu jesenju kiu i hladni vetar, i drakala ga nizovima primamljivih slika bekstva iz sela i lutanja po umama i brdima, bezbrinog i oajnog bojakog lenstvovanja po kaljavim i pranjavim drumovima, po arenim vaarima i zabaenim manastirima, samotnikog traganja za iskupljenjem, stradanjem i podvinitvom meu odbaenima i

32

Vidosav Stevanovi

prokaenima beskrajno tupa i beznadena tuga samoe, poraza, kraja. Ali pri prvom koraku k vratima, sve to utrnu kao iak u kilji, uminu kao bol u zubu, i ostade samo bezdana praznina, i Jaglikin krkljavi hropac, i pljutanje kie na krovu, i ve gotovo smireno reanje pasa ispod ambara, i klimavi krug ukaste svetlosti pred njim. I tako je, po navici zaklanjajui fenjer skutom gunja, Vojin Kukuvija tromo i ubijeno iziao u kiu i pomrinu. Bilo je to jedne noi u poznom novembru 1945. Docnije je, prosei po drumskim krmama i manastirima, zaboravio sve to se posle toga desilo. Zaboravio je i namernika, i njegovu mladu ispaenu enu, i teak poroaj u tali, i svoju crnu tugu nad sluzavim novoroenetom kome su srpom presekli pupak, i neko neizleivo oseanje ponienja i pada, slino smrti, s kojim se vratio u kuu i jo jednom, poslednji put, legao pored Jaglike, mrtve i ve ohlaene, verujui da e se na njega spustiti veliko pratanje, ista i jasna svetlost patnje, znak iskupljenja. Sve je to zaboravio, prosei po drumskim krmama, saborima i manastirima. Ali se dugo i dobro seao kako mu se tada priinajvalo da tu, pored sebe, kroz neumorno pljutanje kie uje detinji pla. Mnogo docnije je i to potpuno zaboravio.

PSETODER

ivot Filipov poeo je pod naopakim znamenjima. Roen je kao presmake u vetrovitoj noi, pravoj salaukovini. Curkom je tourala ledena kia i na zemlji se skorela poledica. Majka mu je odmah izdahnula, pre nego to su primalje otrim srpom presekle detinji pupak. Otac, Nikifor Bara, od zore je ve bio treten pijan, mraan, izbezumljen. Kleao je i urlao pred eninim leom. Ispentrao se na tavan, glavom provalio eramidu i oajno zavijao u no. Polomio je detinju kolevku i drvetom podloio vatru na aavom ognjitu. Dograbio je puku, razbio prozorsko staklo i pucao u jablanove, koji su hujali na vetru. Anatemnjak! zgranue se primalje i pobegoe glavom bez obzira, ostavivi pored pokojnice nepovijeno dete, koje je drealo i bacakalo se modrim i smeuranim nogama i rukama. Kad svi odoe na sahranu, s odojetom ostade bradaviava gatara, baba Rola, koja se, pripita, saplete o tronoku i upusti ga. Dete tresnu o dovratak i uzalud zakmea, jer baba Rola bee zahrkala pored kace s kupusom. Od toga mu glava ostade pljo-

34

Vidosav Stevanovi

snata i okasta, s desnim okom viim i veim od levog. Na krtenju mu dadoe ime svetoga apostola Filipa i umalo ga ne uguie hladnom vodom iz krstionice. Dojila ga je i uvala maloumna obanica Latinka, ije dete bee rastrgao neiji uireni vepar. Na crkvenom saboru Latinku fijakerima pregazie pijani seljaci, koji su se utrkivali, i Bara dovede mravu i pakosnu nadniarku, zlu i dandrljivu udovicu seoskog birova. Maeha se prema Filipu ponaala maehinski. Gaala ga je vatraljima i ciglama, bola iglama za pletenje, tukla preslicom. Jednom mu je satarom odsekla prste na desnoj nozi i gurnula bubavabu u uvo. Kloo! rikao je Bara u pijanstvu o praznicima, mlatei ga im stigne, kunui mu prokletu krv i seme. Vrnjaci su Filipa tukli iz obesti i pridenuli mu nadimak ora. U zabranu su ga jednom raskreili i zavlaili mu se meu noge. Sa strahom je od tada isterivao krave i ovce na ispau, krijui se od obana, koji su palili vatre u polju, pekli purenjake i pravili pitaljke od zove. Vrebali su ga na pojilu, hvatali posle dugog ganjanja po vrbacima, i u nedra mu putali pijavice, slepie i guterove, arili ga koprivom po preponama. Filip se nikada nije branio. Pokorno je doputao goljavim obanima da ga pljuju i ibaju kamdijama. Strah mu se bee uvreio u kostima kao pogana boletina. Nije ni pomiljao da pusti na volju svojim nabreklim pesnicama.

Refuz mrtvak

35

Kod kue je obavljao sve prljave poslove, jeo otpatke i splaine iz drvene inije, spavao u tali na slami i valjivim guberima. Nedelje i sveanike nije nikada upoznao. Na telu mu se kao kora uhvatila prljavtina. U crkvi su svi uzmicali pred njegovim reskim talskim zadahom na mokrau i trule. Iz krme su ga izbacili naglavake i jo polili vrelom vodom, tobo da mu pomore vake. Od opekotina mu ostadoe runi zbrkani oiljci po licu. U kolu je mogao da blene samo izdaleka i da bei kad se aci raspu putem, dok mu kamenice i crknuti mievi zvide pored glave. Dve razmaene polusestre jahale su ga, amarale, vukle za kosu. Seljaci, koji su ili za kazanom za peenje rakije, pojili su ga brljom, naterivali da preskae jame s dibrom, podmetali mu ar pod gole tabane. Tuio se od ljudi i drugovao sa ivotinjama. unjao se pored plotova i pomalo opao, prezao i od svoje senke, obilazio malo seosko groblje. Jedva da je umeo da govori. aaludi! grohotali su zagrejani seljaci, sedei u krmi, ispijajui okanje brlje, dimei ljutu krdu. Sa nepunih dvadeset godina pobegao je od kue i peice dohramao do grada. Pijaari, ija su kola u zoru kripala drumom, viali su ga kako se krije iza vrzina. Ispred litije za kiu, koja je s krstovima, ikonama i barjacima vijugala poljem, mugnuo je u redak hrastov umarak. Konjokradice su ga zaticale, zaspalog i zgrenog, u jarugama i potocima. Drvosee, koje su se vraale iz brda, spazie visoku kosturastu priliku kako odmie preko hrbata i sila-

36

Vidosav Stevanovi

zi niz vododerine. Jedino mu oraspoloeni pomeljari udelie komad pogae i kriku sira, i dopustie da spava s volovima u vrbaku. Bara je tih dana, od tuge i derta, mokrim konopcem dumanski namestio rebra eni. Spavao je pored buradi s rakijom, neprestano vukao iz natege, plakao i nije se treznio sve do Boia. Onda je zanemoao i pao u postelju. Za Filipa je, krakatog i pleatog, u gradu uvek bilo dosta posla. Trgovcima je raznosio robu, istio kaldrmu pred radnjama. Istovarivao je vagone s ugljem, polagao nove eleznike pragove s prunim radnicima. S grobarom Miljenkom kopao je rake. S Ikonijom Sakadikom vukao je vodu po kuama. U kuglani oficirske menae nametao je kegle. Ponekad je s ubretarima praznio nunike. Oseao se slobodniji i jai, gotovo smeo. ak se pred Erikinim burdeljem potukao sa nosaima Gavrilom i Matijom, kad su pokuali da mu skinu pantalone i posade ga u kaljugu. Izbubetao ih je pesnietinama i gurnuo u nadolu mutnu Lepenicu, iz koje su izili skroz izmoeni i postieni, ozlojeeni, pretei osvetom. Iao je ispren, onako spljeskanog nosa i sa tri izbijena zuba, i hvastao se kako se i ne strai te dvojice ukoljica, od kojih je strepeo i bivi sitniar Drda, vratar u burdelju, temeljna ljudina uvek orna za kavgu i tunjavu. Tako se prouo meu nosaima i prosjacima. Paklenjak! ree leblebdija Gligor, gledajui Filipa sa vrata svoje radnjice, grickajui semenke i pljuckajui kore.

Refuz mrtvak

37

Od baenih dasaka, pleha i svakojakih andramolja Filip je sam sklepao umez, kuicu na kokoijim nogama, iza klanice, odmah pored mesta gde kasapi bacaju drob. icama je privezao visoki sulundar na krovu od slame i trske, sadeljao vrata, na prozori prilepio novine. I iveo je mirno nekoliko godina, druei se sa taljigaima, nosaima, prosjacima i opavom Agatjom. Gradom se smucalo mnogo pasa lutalica. Kunice su po svu no arlaukale i kevtale pored plotova i sa smetlita. Klempavi, ugavi, opavi, rovaeni psi slono su zavijali na mesec, provlaili se ispod ograda, zavlaili u upe, reali s pragova. Jednog prolea naglo se rairi psee besnilo. Kamenorezac Pantelija, peva u crkvenom horu, pobee od kue i umre pod mostom, zgren, pomodreo, s belom penom na ustima, iskidanih vratnih ila. Optina potrai intera i, uz malu platu, uze Filipa, koji se jedini javio. Od tada se uvek mogao videti kako geguca na svojim u kolenima skletenim nogama, nahramkuje, mlatara rukama, apue sam sa sobom, koluta krivim oima, zaviruje u dvorita, kasapnice, prazne placeve, a o ramenu mu zarala interska ica. Vaan optinski inovnik! smejuckali su se i podrugivali za Filipom debeljuni trgovii i nalickani trgovaki pomonici. Seali su se kako je Filip na vaarima i panaurima za opkladu tamanio hrpe lubenica i dinja, rvao se s pelivanima i mekama, zadravao kola sa dva konja, savijao gvozdene ipke i naiskap pio li-

38

Vidosav Stevanovi

tar rakije. Zaludni trgovaki sinovi predlagali su mu da cedi vodu iz suve drenovine i da jede tanjire i eksere. Ali njega niko ne bi mogao da odgovori od interaja. Ubrzo se izvetio da na prepad, bez trke i jurnjave, uhvati i zadavi svaku pobesnelu, ostrvljenu dukelu. Zakopavao ih je iza ustajale barutine u polju pored pruge. Ikonija Sakadika ispriala je Kristini Grkinji i Mariji Ribanevoj, s kojima je kupala i ureivala mrtvace, da Filipenda omaijava pse pogledom i vradbinama. Zato ga nosai, taljigai i prosjaci isterae iz drutva koje je o Zadunicama jelo i pilo na groblju. Otale se, bedeno! zakreta i opava Agatja, prekidajui naas svoju neprestanu nevestinsku igru, pljujui preko ramena. Uvee bi Filip sam sedeo na Jezeru, s flaom rakije meu nogama, piljio u prigradske udere i, beei se, mumlao i grgutao neto nalik na pesmu. Jedino bi jo ponekad s grobarom Miljenkom u marja igrao tablaneta i ajnca na grobinim ploama. A kad raskvaenu kurvu Jelisavetu zbog starosti izbacie iz Erikinog burdelja, Filip je, klimajui pljosnatom i vorugavom glavom, saeka pred izlazom, uze joj nabijeni zaveljaj i odvede je u svoj zabaeni kuerak na kokoijim nogama. Mladenci! raspojasano se i pustopano kikotala arija, dok su Filip i Jelisaveta epesali ka mostu i onda putem prema klanici. Leblebdija Gligor ponudi se da bude kum i da svoje asno makedonsko ime da buduem produ-

Refuz mrtvak

39

etku loze intera. U stopu ih je pratila opava Agatja, koja je igrala, podvriskivala i traila od trgovia da joj nau dolinijeg mladoenju, i gomila odrpane trbuaste deurlije, koja se nudila za nakonjad i kretala svadbene pesme. Pred kuerkom Filip se okrete, mignu veim okom i podviknu krkljavo da e prebiti svakoga ko ma i na sto metara prie, bio taj bogata ili siromah. I svi poverovae u pretnju. Toliko je nakostreen i odluan izgledao Filip. Prestao je da uvee sedi na Jezeru. Samo su ga pruni radnici viali kako se s veeri vraa svom kuerku, s veknom crnog hleba pod mikom i flaom rakije u depu, raskreen i epesav, klimatav kao ergarske taljige, crn u licu i stalno neobrijan. Tromava i trapava Jelisaveta nije nikuda izlazila, jer su joj noge otekle od vodene bolesti. Nou je veselo mirkao prozori na Filipovom kuerku. uvari na klanici ue nekoliko puta neko mumlanje nalik na pesmu. Pala mu sikira u med! zakljuie taljigai, nosai i prosjaci o Zadunicama, jedui ogrizine i pijui rakiju, razgovarajui kako je interu Filipu konano polo nabolje. I doista se Filip doterao i uljudio, postao istiji i svetliji. Onako gegucav, sa zaralom interskom icom o ramenu, otresito je pozdravljao trgovce pred radnjama i oficire po kafanama, namigivao muzikantima, koji su cilikali za lenjim i zaludnim trgovakim sinovima. Koulju je menjao jedanput meseno. Kupio je i areni sportski kaket od Miljenka

40

Vidosav Stevanovi

i polovan austrougarski vojniki injel od Drde. inilo se da kosu mae mau i zejtinom, jer je zadisao kao uegla burad od masti. Ni zlobni Gligor vie nije s prezirom buljio u njega s vrata svoje radnjice. iveo je mirno kao i svi. I tako prooe dve jake mrazovite zime i meave dvaput zatrpae Filipov kuerak na kokoijim nogama. Ali, kada andarm Jovan Glavosek dogilja jednom po prenom pozivu iz optine i bez lupanja upade u nakrivljeni kuerak, zaprepasti se pred onim to je video i osetio. Unutra se kao dim u pei kovitlao teak i ustajao smrad leine, od koga se u glavi mutilo kao u zaptivenoj samici. Jelisavete nigde nema, kao da potvrdie posteljne daske, slamarica, plehana faruna i pocepani poljoprivredni kalendar na zidu pored ikone svetoga apostola Filipa. Unezvereni Filip je leima zaklanjao ovei nabijen zaveljaj u oku, migajui veim okom, drhtei. Jovan Glavosek iskolai iskusne andarmske oi, dunu kroz vrata i ne zaustavi se ni da podigne kapu sve do andarmerijske stanice. Setio se Ikonijinih tvrdnji da Filipenda sie krv, da je od te grene rabote maljav po celom telu kao majmun i poudan kao jarac, da ima krvniki pogled od koga deca obolevaju i trudnice pobacuju. Od toga je jo bre trao Jovan. Psetoder! ruknu, uleui u stanicu, dok su se napolju jo iuavali debeljuni trgovii. Filipa uhapsie i prebie, zahtevajui da prizna zloin. O tome se prialo po kafanama, radnjama,

Refuz mrtvak

41

na veerinkama i u oficirskoj menai. Raspredali su se razlini naini ubistva, procenjivala kazna. Padoe i prve opklade meu trgovakim pomonicima i gimnazistima iz boljih kua. Grad je oekivao neto neobino, strano, rugobno, golicavo. Ali, Filipa naskoro pustie zbog nedostatka dokaza i oigledne bezopasne aknutosti. andarm Jovan Glavosek obznani tu novost po ariji. Jelisaveta je, po reima doktora Preanina, umrla prirodnom smru, od gadne i vodene bolesti zajedno. Nikakvih tragova davljenja niti kakvog nasilja nije bilo na polustrunulom leu. uvari na klanici potvrdie da nisu uli nikakvu kuknjavu i zapomaganje. Jelisaveta nije imala ni rodbine ni prijatelja. Kuerak na kokoijim nogama izgoreo je jedne vetrovite noi. Sumnjalo se s poetka da ga je neko, moda Gavrilo s Matijom, zapalio. Pored mesta gde se baca drob iz klanice trale su nagorele daske, pleh, trbuasta furuna i sasvim ouvana ikona svetoga apostola Filipa, sve dok ih nisu razvukli stanari prigradskih udera, mrav i grabljiv ivalj grozniavih oiju, koji se bavio kraom i prevarama. Pepeo i a sprae jesenje kie. Ostavi bez uhljebija, Filip je lunjao kojekuda, gegucav, bez interske ice o ramenu. Dredao je pred kafanama i Erikinim burdeljom, ekao da neko baci ik. eprkao je po bunjitima, glodao uplesniveli hleb. Krao je ponude sa grobova i klonio se grobara Miljenika, koji mu je pretio batinom. Jednom ga vojnici naoe kako spava u kuglani i opa-

42

Vidosav Stevanovi

saima poterae na bodljikavu icu, koja ga sveg izranjavi. Svi su ga smatrali neim izmeu ludaka i zamlate. Dokoni trgovaki sinovi terali su ga da se za dinar provlai ispod stola, dubi na glavi i rve sa ubretarima, uz cilik muzikantskih emana. Meke i pelivani sada su ga obarali bez po muke. Golotrba deurlija ukrade mu areni kaket i kosu mu namaza izmetom dok je hrkao u naputenoj razvaljenoj bavi na vaaritu. Proganjan, uglavnom je sedeo pod mostom i utke buljio u prljavu Lepenicu, u kojoj su trunule psee leine. Uskoro se nauio da prosi. Ubogi! ree leblebdija Gligor, posmatrajui ga kako se vue od vrata do vrata, mumla i bogoradi. Samo u dugakom ofucanom austrougarskom injelu, bos, raskutrane i natrunjene kosurine, ukoenog i tupog pogleda, Filip je sve ee zalazio u sela. Tumarao je pustim raskaljanim putevima, prelazio preko jaruga, u kojima su klokotale mutne jesenje vode, i preko vododerina iz kojih je tralo zubato otro kamenje, preskakao nabujale potoke. Kao da je traio stazu kojom je nekada doao do grada, beei od maehe, Bare i obesnih seljaka. Prolazio je pored drvosea, pored obanskih vatara, koje su tmulo gorele na istinama, kroz hrastove umarke, pored vodenica, i opet spavao po vrzinama i sa volovima u vrbaku. Prolazio je kroz sela, u kojima su se puili kazani za peenje rakije, i seljaci su ga pojili brljom. Iako je neprestano turobno

Refuz mrtvak

43

utao, rado su mu davali ueglu i ukvarenu hranu, primali ga da spava po talama, u senu i slami. Govorili su da je na njega pala boja ruka. Obesna seljaka deurlija pujdala je pse na njega. No psi nikako nisu hteli na Filipa. Samo su kevtali i zavijali izdaleka, i brzo se uklanjali pred njegovom dugakom, kosturastom, pogrbljenom spodobom, koja skorelim stopalima gaca po blatu i drhturi, urei nekuda. Na grad kao da bee sasvim zaboravio. Ali grad nije njega zaboravio. Ikonija je, kupajui i redei mrtvace, priala Kristini Grkinji i Mariji Ribanevoj da su vrljavog suklatu Filipendu rastrgli psi na drumu i drob mu vukli preko polja, sve do ustajale barutine pored pruge. Grobar Miljenko mu o Zadunicama, zajedno sa taljigaima, nosaima i prosjacima, ispi za pokoj due. Setio se kako su nekad u marja igrali tablaneta i ajnca na grobinim ploama. Mladoenja moj! ustui opava Agatja, prekidajui na trenutak svoju neprekidnu nevestinsku igru, i zaplaka. Gavrilo i Matija ga nikad, ni pijani, ne spomenue. Jednom uhvatie nekog vrljavog prunog radnika, koji je bio u Erikinom burdelju, i bacie ga u nadolu mutnu Lepenicu. Zatim utke i natmureno ispie litar rakije. Uskoro se Filip smiri u svom selu. Bara bee odavno pijan pao sa uprije i usmrtio se. U kuu se uselio kolar Loa, koji je mravu i dandrljivu Filipovu maehu i dve pousele polusestre tukao dra-

44

Vidosav Stevanovi

ljom od sekire i tojagom za mlaenje ljiva. Filipovi vrnjaci, isti oni koji su se nekada kliberili njegovom oku iskolaenom kao u urana, klonuli su ga se i zaobilazili ga. Smatrali su ga zlovesnikom i baksuzom. A baba Rola, jo bradaviavija, i dalje je gasila ugljevlje, vraala od uroka, nicine i crvenog vetra, i nou letela na metli. Tako su priali obani, sedei oko vatre u polju, pekui purenjake i pravei pitaljke od zove. Maeha, Loa i polusestre pobojae se deobe imanja, ali zakratko. Lutajui po selu, Filip natrapa na naputenu i oronulu kuu, odmah pored duboke jaruge u kojoj muklo klokou prolene vode, graku gavranovi sa hrastova i huku sove. Litije su blizu te jazbine molitvale pod golemim hrastom-zapisom. Slepi mievi leprali su i ciktali naokolo. Na sredini velike sobe, pod provaljenom tavanicom kroz koju se naziralo nebo i lila kia, Filip iskopa prostranu rupu, strane joj obloi kamenjem, a odozgo natrpa slamu. Rasteravi slepe mieve, tu je provodio leta i zime, ne izlazei, gotovo nita ne jedui, iako na pragu osvanjivahu hleb i voda u testiji. Seljaci rekoe da se to jamano Filipova pokojna majka brine o aknutom i nedonesenom sinu, koji je sasvim enuo i pobenaveo. Verovalo se da je on, aaluda i krvnik, gurnuo maehu i Lou u bunar nasred polja, u kome ih s prolea obani naoe pozelenele i naduvene. A baba Rola se seti kako je maeha pre smrti sanjala zmije, gavranove, crve, ogromno iskrljeteno oko, okrvavljene odseene prste.

Refuz mrtvak

45

Anatemnjak! govorile su babe, starci i bolesnici oslukujui huktanje sova, i pomeljari jedui vruu mirisnu pogau i prevreli sir i aci agorei putem, i svadbari posle besne trke na fijakerima, i pijanice u krmi kucajui se okanjima. Seljaci najzad sakupie hrabrost, uprtie vile, kose, rogulje, sekire i puke, i jedne kiovite jesenje noi, po pravoj salaukovini, uoe u kuu pored jaruge. Po kiljavoj svetlosti fenjera videe u rupi kostur, na kome su gotovo sasvim strunuli meso i austrougarski vojniki injel. Na tavanici je bilo puno praznih lastavijih gnezda. Okolo je lealo mnotvo mrtvih pela. I niko nita ne ree. Samo su fenjeri mirkali na promaji. Pokisli gunjevi okupie se oko mrtvaca. Napolju je pljutala kia i jablanovi su alosno hujali na vetru. Seljaci pomislie kako je dobro biti mrtav. Zagledae se sa stidom i prekrstie. Neko na brzinu promuklim glasom oita molitvu za upokoj. Zatim kostur zatrpae, onako u rupi. Odozgo pobodoe zailjen glogov kolac, pravo prema srcu mrtvog Filipa. Pokisli gunjevi vratie se u selo, dok su naokolo klokotale mutne i hladne jesenje vode. Konjokradice ispriae sutradan kako je usred noi bletava bela svetlost sinula nad kuom i zabola se u oblana nebesa.

NE VEROVATI GLADNOM

jutro je mraz popustio. Sa belog obzorja dotumaralo je plaviasto zubato sunce. Zacrveneli su se obrazi nad alovima i podignutim kragnama, koji su hitali uskim krivudavim prtinama. Iza visokih snenih nasipa nazirale su se kape i lopate istaa. Zvuci crkvenog zvona bili su krti kao led. Sklanjajui natrulu dasku, ovla privrenu ekserom, iz upe direktora fabrike lanaca izvukao se oduzeti stari prosjak. Pogladio je prljavu masnu bradu, protrljao udrvenjene prste, pripretio direktorovom psu, koji je virio iz kuice s njukom meu apama. Prosjak je zagunao: Izigrava uvarkuu? Prei bolje od sebe, dukelo. Zatim je pljunuo, provukao se kroz rupu u ogradi, izbio pred svetle redove novih viespratnica i zakoraio pored ogolelog drvea sa snenim ubarama na granama. Vazda je razgovarao sa sobom. Upitao bi se: Ko si ti, Care? Zverka li si? Kamen li si? Onda bi jetko odgovorio: Niko i nita. Nita i niko. ubre.

48

Vidosav Stevanovi

Zatim bi dodao, kiljei veselije: Ko zna ta je taj nije ubre. Nikako. Taj je sveznalica. Taj je pravi ovek. ida i po. Je li, Care? Zakikotao bi sebi u bradu, lukavo i potuljeno i prezrivo, dok mu je krkljalo i pitalo u grudima. Kikotao se i krkljao i dok je ulazio u dvorita, kucao na vratima, prosio. Samo to bi zdravu ruku stavio na srce, smerno, nakrivio glavu, utanjio glasom i cvileo: Udelite sirotanu. Adrapovcu. Poslednjem bedniku. Ili, pokazujui na svoje resaste dronjke i rite: Izalom iz bolnice. Plavljeniku. Pogorelcu. Ili, ako bi zakljuio da pred sobom ima oveka od vlasti: Ratnom invalidu. rtvi faistikog terora. Stradalniku. I udeljivali su mu. Skoreo hleb, ogrizine, ukisle orbe, kourice od slanine, proju. Kako ko. Obino bez rei i saaljivo, pomalo nestrpljivo, uz dug uzdah olakanja, uz roako coktanje jezikom. Ali, ne uvek tako. Poneko bi dodao, suznih oiju, uzdrhtale brade, stegnuta grla: Za pokojnike. Za bolesnike. Za putnike. Tada se presamiivao, klanjajui se: Neka im Bog da rajsko naselje. Zdravlje. Povratak. Dok je u sebi cedio psovke, uvrede, kletve: Nagrdo. Utvo. Dabogda te crvi jeli. Zemlja ti koske izbacivala, more te ne primalo. Zatim bi, mirno i ista srca, iao dalje, klanjao se, prosio, zahvaljivao. Ponovo iao dalje, klanjao

Refuz mrtvak

49

se, prosio, zahvaljivao. I ponovo. I tako do veeri, kada se s prvim mrakom vraao u direktorovu naputenu upu, s dobro nabijenim depovima, ponekad s okanjem-dva rakije, utruen i zadovoljan. Davno, pre desetak godina, podelio je Kragujevac na oblasti, ne strogo razgraniena podruja za pronju. Iskoriavao ih je redom, jednu pa drugu pa treu pa ostale. Prsio se u sebi: Nae parohije goleme su ko popovske. Samo, nama niko ivi ne zirka preko ramena. Mi smo sasvim svoji. Privatnici. Znao je kada je koja oblast iscrpena, slabonosna, i kada treba prei u drugu. Dok ga u ranijim ne zaborave. Dok ne skupe samilosti. Govorio je: Niko ne voli da dvaput ini isto. Niko pod nebom. Dodavao je, cerei se i povlaujui sebi: Samo budala premara kravu muzaru. Samo blesavko. I pored sve vetine, pronja nije uvek ila glatko. Zapinjala je, zastajkivala. Jer penzioneri, dokoni starci, nakostreene usedelice, hteli su da dobiju neto za svoju milostinju. Bar zadovoljstvo da nekog grde, ispituju. Natresali su se: Zato ne radi? Lenugo. Posla ima za sve. Svi rade. Ili, drhturei od sauea i osude: Zar nema nikog da se stara o tebi? Zar si bez kue i kuita? Nije li sramota tvoju rodbinu? Najgori su bili utogljeni penzioneri sa eirima, tapovima, kolicima, mekim cipelama:

50

Vidosav Stevanovi

A staraki dom? Zato ne ode u staraki dom? Takvima je odgovarao osorno, piljei u zemlju: Ne primaju besparie. Moda bi da imam neku crkavicu. Ja nita nemam. Bio sam nosa, teglea marva. Penzioneri bi produili, prskajui pljuvakom, uljeui kroz vetake zube: Nisi valjda nita drugo ni pokuao. Vredan uvek zaradi za crne dane. Snae se nekako. On se ljutio i jo jae krkljao, tresui ritama, mlatarajui oduzetom rukom: Prodavao sam cicane marame, eljeve, ogledalca, pantljiice. Zatim lozove i mutikle. Zatim ukrase od slame. Skupljao sam priloge za crkve. Boletinu sam zaradio. Dok je u sebi besneo i psovao: Dimrije. Lopue. Pleme li vam i seme. Sreom, takvih nije bilo ba premnogo. I nisu uvek bili dosadni i napasni, ti onemoali pakosnici. Samo kad ih ukoe kostobolje. Samo pred kiu i u jesen, kada oblano olovno nebo legne na mokre krovove. I, ponekad, kada zakasne penzije. A to se ipak moglo lako podneti. Tei se: Nikom nije sve potaman. I bogatunima doe crni petak. I popovima kad se niko ne raa i ne umire. I oficirima kad zapuca i zagusti. Svakom doe meka pred kuu. Godinama se koristio tuim saaljenjem, prosio svuda pomalo. Upoznao je kue vile, straare, barake. Upoznao je ljude dobriine, prznice, nederibunde, pakosnike. Upoznao je krajeve grada Va-

Refuz mrtvak

51

arite, Suicu, Pivaru, Palilule, Abisiniju. Znao je o njima sve to je trebalo, ak i neto preko toga, za svoju duu. Mogao je da pria o svemu i svaemu. Mislio je: Neki se penju. Neki jure enskadiju. Neki odlaze. A svi se boje i drhte. Dodavao je, uivajui u svojoj pameti: Niko nije siguran. Niko miran. Nema srenih i zadovoljnih. I jo, likujui nad tuom bezmernom glupou: A sve je prosto. isto i jasno. Ko nita nema nema ta ni da izgubi. Mi nita nemamo. Je li, Care? Svoje ponaanje podeavao je prema prilikama, uz nekoliko pravila. U viespratnicama treba samo zazvoniti, pognuti glavu, utati. U kuama sa terasama biti smeran, utiv, kratak. A u periferijskim straarama treba pomenuti mrtve, nesreu, zlehudu sudbinu, opsovati vlast. Svega toliko. To su bila njegova jedina pravila. Sasvim jednostavna, ali primena kojih zahteva otro oko i pronicljiv um. Stoga je laskao sebi kad su mu punila depove i okanj-dva rakije: Treba se zavui pod kou. Nekad obrlatiti reima. Nekad utanjem. To je dvaputdvaetiri. I tako je ilo godinama, gotovo bez promene. Samo to bi ga katkad povijali psi ili deurlija. Ili to bi mu se izrugivali regruti, svadbari, pijanci, dokonjai. Nita vie. Ali, najzad su ga skoletale nevolje. Snegovi, koji su nedeljama neprestance vejali i vejali, kao da su, zajedno s prugama, drumovima, ulicama i drve-

52

Vidosav Stevanovi

em, zatrpali i ljudsku predusretljivost, zapretali je duboko pod smetovima. Najednom se pokazalo da dva puta dva nije ba uvek etiri. Najednom su poeli da ga teraju sa svih vrata. Dreali su: isti se, neradnie. Gubi se, prokletinjo. Jo nam se ti na vrat tovari. Nestani, dok dlanom o dlan. I svuda tako. Majuna starica u crnini, pre dobra i blaga jednom mu je dala stare sinovljeve izme siknu: Dok se jadni mrtvi u grobu smrzavaju, takvi kao ti kue zemlju. Smrt bih ti udelila. Uukani i umotani penzioneri u vatiranim kaputima usljetali su kroz vetake zube: Takvog nikogovia ni zub da zaboli. Boe, dumanine, ta smo ti skrivili? Zar smo krali? Zar smo ubijali? On im je s mrnjom odgovarao u sebi, zatvarajui vrata: Krivi ste to ste siti. Krivi ste to ste ivi. Zatim je uskim prtinama odlazio dalje, sledeim vratima, veran svom osvetanom pravilu da nikad ne treba ujedati ruku koja te hrani. Jer izbesni se ovek, izvie, istrese jad i gorinu, pa e kasnije, zbog grie savesti, dati i preko mere. Teio se, opipavajui prazne depove: Jee ih kajanje to su gladnog oterali. Pobojae se da im Dobri Bog ne stavi to na rabo. I zatim, zakiljivi lukavo i nabravi sitne bore po licu:

Refuz mrtvak

53

Kad bi ga bilo gore, na nebesi, Oca, Svedritelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidimog i nevidimog. Kad bi se eloveeske muke ticale matorog sebinjaka. Boli ga oe. Kad su posredi bili darodavci, retko se varao. Ali, ovoga puta se prebacio. Svuda su bili isti, kada je navratio po drugi put, i po ko zna koji put, jedva se probijajui kroza sneg, pavi nekoliko mahova u smetove, skoanjen i pomodreo. Nije pomagala nijedna toliko puta oprobana vetina. udio se: Ni kad umire niko ti ne veruje, Care. Prokletstvo. U rabatnoj ledenoj straari pored pruge, punoj musave promrzle dece i nabusitih ena, dreknue, ne sasluavi ga: ta? Jo nam na muke staje? alu tera? I sami koske gloemo. Mar, il e ti koa pucati. Pregojeni beznogi starac, koji je i ranije pokuavao da ga sa kreveta opaui tapom, zlobno priupita: Nisi probao sneg da dere? Bie sit do groba. Zatim dometnu, pripremajui tap u potaji: Naui se da ne jede. Taman se naui i vie ti nita ne treba. Dva metra zemlje jedino. Onako otromeo, jedva se uklonio veto hitnutom tapu. Nije se ak ni naljutio. Bio se navikao na uvrede. Smatrao ih je ravim stranama svoga zanata, rasprostranjenog bezmalo koliko i prodaja ljubavi. Smatrao je da ivi u surovom i svirepom dobu, pod vladom Njegovog Velianstva Dinara.

54

Vidosav Stevanovi

Muilo ga je neto sasvim drugo. Jer, psovanje i govorenje u sebi, naslada i zabava i osveta i strast i nadoknada, nikako mu vie nisu ili od ruke. Ba nikako. Jer, jezik mu ni izdaleka nije bio otar i pogan kao ranije. Jer, kao da su se, sa vodom, prozorima i nosevima, zamrzle i rei. Reao je, po navici: Zlikovci bez obraza. Funjare smrdljive i slinave. I zatim, traei u sebi staro uivanje: Jalove rogonje. Izmetine iz slivnika Vrengai. Uzalud. Uzalud bi ispovratio celu svoju bogatu i slikovitu zbirku uvreda, psikova, kletvi, zlokobnica, podsmeha. Nisu ga vie veselili ti usiljeni razgovori sa sobom. itao je u mrak i hladnou: I jeste mi zadovoljstvo svaa s gladnim i ednim. Naderi ga i napij pa e brbljati kao vorak. Propevae. Odbijan i teran odasvud, uverio se kako je pogreno njegovo miljenje da nesree ak i oluje, sue, gradovi i snegovi omekavaju ljudska srca. Naprotiv. Postala su ledenice, ta smeurana i samoiva srca. Postala su gvoe. Jer, ve dva dana, dva duga dana, dva ledena dana, nita nije okusio, nita nije stavio u usta. Prekjue je direktorovom psu ukrao neoglodanu kravlju kost, isisao joj sr. Bila je to ukusna, ali nedovoljna i slaba hrana. Podsmeh, a ne hrana. A kada je jue pokuao ponovo, pas je zareao, skoio, otkinuo mu nekoliko dronjaka. Zamalo mu nije razderao grlo. Inae, podnosili su se i iveli u mi-

Refuz mrtvak

55

ru ve pet godina, on i pas. Mrmljao je sebi u bradu: I dukela uva svoje. I dukela ne da svoje. Zar ne uzima koji je jai? Zar krupan ne dere manjega? Je li, Care? Ipak, nije sasvim izgubio nadu. Postoji jo jedan izlaz, koji je ostavio za krajnju nudu. Jedino taj, poslednji. Pre desetak godina, dok je jo valjao, grbava i runa udovica nekog lonara platila ga je da spava s njom. Mu joj je bio dimrija, krvolok i mekokiti. Posle njegove smrti, patei zbog nestaice mlaanih egrta, snalazila se kako je umela. Uglavnom je potkupljivala uliare, protuve i dangube. Tako je natrapala na njega, dok je pijan spavao u jarku poto je sa proneveraima propio poslednje cicane marame, ogledalca i lozove. Dopadala joj se njegova vorugava i ilava prilika. Smesta ga je odvela svojoj kuici na periferiji, odmah iza fabrike lanaca. Okupala ga je, nahranila, napojila, obukla u pokojnikova odela. Danima i noima cedila je snagu iz njega, drakala ga, gnjeila, izazivala, pridizala biberom i rakijom. I on je poteno ispunjavao ugovor, jer se onda jo nije bio oduzeo. To se desilo koji mesec docnije. Zatim ga je lonarka, naavi nekog blesavog, ireg nego dueg kestendiju, oterala. Prosto ga je metlom najurila iz kuice ispred fabrike lanaca, uzgred ga okrivivi da je ukrao lonarev depni sat. Vritala je na njega: Nisam znala da gajim guju u nedrima. Iskoristio si me, upropastio si me. Razbojnie.

56

Vidosav Stevanovi

Kretala je s praga, dok su susedi virili preko tarabe: Bog mi je svedok da uspomenu na pokojnika nisam ukaljala. ista sam i slaba. Prokleta da je moja dobrota. I on je otiao, pobegao glavom bez obzira, isceen i smalaksao pod udoviinom neutaivom poudom, iz kue u koju se uselio blesavi kestendija. Nikada se vie nije vratio. Ali, sada je zakljuio da moe uiniti dve stvari odjednom: najesti se i osvetiti se. itao je kroz pomodrele usne: Hoemo li potenu razmenu? Mi njoj utanje, a ona nama hleba i peenih koka. Je li, Care? Trljao je udrvenjene ruke i gladio prljavu bradu: Mi smo potena enska, udova potenog lonara. Obraz nam je ist pred ljudima. Neemo nikakvu bruku. Cerio se, unapred uivajui u svemu: A kad budemo siti i napiti, moda emo i neto drugo hteti? Neto masnije? Kako nam bude ef, Care. Na uskim prtinama grubo su se gurali zimski kaputi sa podignutim kragnama. Izgledalo je da negde u daljini brundaju kamioni. Po belim ubarama grana vrapci su jo prosipali sitna divdanja. Mrmljao je, prebrojavajui straare pod snegom: I ptiice se raduju. Bie peenih koka i supe i mekanog hleba. Bie i jo neeg. Radujte se, ptiice. Proao je kroz malo dvorite i zakucao na niska vrata:

Refuz mrtvak

57

Kuc, kuc, Care. Otvorte se, rajska vrata, vrataca. I doista su se otvorila. Zakripala su i raskrilila se. Pred njim je stajao nizak, iri nego dui ovek u potkoulji. Bio je znojav, razbaruen, riokos, sav natopljen mirisima rakije, masnih jela, neoprane koe i pregrejane sobe. Zabobonjao je, eui se po maljavim prsima i diui spale pantalone: Trai li neto, priko? Da nisi neto izgubio, prikane? Iznenaen ali ravnoduan, Car je zdravu ruku stavio na srce, nakrenuo glavu, zakiljio i skupio sve sitne bore po licu. Procvileo je prozeblim glasom: Traim gospoa Tinu. Nju lino traim. Debeljko se zabrektao, zapahnuvi ga mirisom rakije i zasenivi crvenilom dubokog drela iza krnjavih zuba: Kasni, prikane. Mnogo kasni. Gospoa je odapela jo lane. Naisto je odapela gospoa. Valjda se ve s nekim saivela dole pod zemljicom. Njen udovac ti to jami. Zatim je zabrzao, eui se sve benje po prsima: Kasni sa saueem, priko. Mnogo kasni. Jer nisi ti jedini koga je gospoa smrtno ucvelila. Bilo je mnogo takvih ucveljenih. Pokojnica je, neka joj je carstvije nebesko, bila iroke ruke. Njen udovac ti to jami. Rokui, tresui trbuhom, diui spale pantalone, blistajui znojem i crvenilom drela, zalupio mu je vrata pred nosem.

58

Vidosav Stevanovi

Car je jo nekoliko trenutaka stajao na pragu, promrzao i ravnoduan, buljei u belinu svud oko sebe. Video je jasno kako u blistavoj daljini stoji grad, u gradu ena, u eni toplota, u toploti grob, u grobu deak Car sa cicanom maramom oko vrata i zlatnim prstenom iza temena. Video je psa kako kida deakovo grlo. Zatim je poao prema njima i pao u smet. Uvee je mraz ponovo stegao. Sivo halapljivo nebo progutalo je smrznuti sunev kotur i prepletene vence gradskih svetiljaka. A sneg, koji je ponovo vejao odasvud, zatrpao je uskoro i krte zvuke crkvenog zvona.

PTICE ZEMALJSKE

ofiju su izbacili iz stana. Tofija nikako ne moe da se skrasi na jednom mestu. Tofija luta. Gluvi momak Mugdo, koji za razliku od Tofije zna da govori, otperjao je iz grada, odleprao kao ptica nebeska. U Tofijinoj materici raste plod, za neki mesec rodie se mali Mugdo. Gazdarica Kapitolina, lisiije glave popadija, koja u dvema tesnim sobama gaji ugave make, mrzi decu, smeh i trudne ene. Zato je, topui nogama, pokazala vrata Tofiji: Toj raepulji to zaudara ko tvor piliar a para nema ni za bindu. Oskudne Tofijine i Mugdove stvari zadrala je mesto kirije. Toplo je napolju. Moe se dobro i bezbrino spavati u bagremaru ispod hipodroma, vie niskih radnikih kua. Pod bagrenjem je svee, mirie na konjski bosiljak. Pele zuje nad stubovima biljnog praha. Nou se na svakom koraku valjukaju i maze etvoronoga, etvororuka i dvoglava telesa. Prskaju poljupci kao zvonii ladolea. Legne na zemlju, pokrije se nebom. Rosa te hladi. Bubamare, skakavci i mravi zavlae se pod haljinu. Predano testeriu zrikavci. U Tofijinoj kosi uvek ima granica, lia, travki.

60

Vidosav Stevanovi

U Tofijinom svetu nita se ne uje ljudi koraaju, promiu kamioni, klize oblaci, gazdarica otvara i zatvara usta kao riba crvenperka. Tofija mumla, grgoe, gluke, vriti. Nita ne naruava njenu potpunu tiinu. Grom joj ne grmi, kia ne pljuti. Tofija uje koliko i kamenje na groblju, na kojem se moe dobiti neto za jelo iz punih udovikih korpi, koliko i gvozdena kapija pred radnikom kolonijom, koliko i dombava kaldrma na pranjavim sokacima. Kolonska deca gaaju je kamenjem koje ne zvidi u letu. Rumeno, belo, modro, crno. Kad pred kafanom na uglu kod gimnastike sale Tofija sretne pleatog i krivonogog gluvonemog, koji istovaruje sanduke s pivom, iznosi ubre i pere sudove u kuhinji, rukama mu pokazuje kako je gladna, gladna. Mljasnjam, mlatara Tofija, vae na prazno, gladi se po trbuhu. Huphuphup, odgovara gluvonemi, donosi joj buav hleb, neoglodane kosti, uskislu orbu. Zatim je vodi u zadnje dvorite, iza klozeta i hrpe cigala, obara je, leima meu pomije i otpatke, cmae i gnjei. Vatren je i nespretan gluvonemi. Znaju to i kuvarice. Tofija misli: Niko to ne radi kao Mugdo, kezavi, dugaki, kao kua veliki momak Mugdo s vrelim crvenim jezikom. Tofija pokorno lei, vae, sklanja kamiak ispod pleke, gleda u slepe zadnje zidove kolonskih kua, u izmet i mokrau to cure ispod klozeta. Sunce sija pravo u oi. Tofija zna: to je sve to mukarci trae za hleb i, ponekad, rakiju. Nita vie. Neka im kad ne znaju nita bolje, neto kao arena gumena lopta u izlogu.

Refuz mrtvak

61

Mugdo zna neto bolje. Mugda vie nema ni danju ni uvee na krevetu u Kapitolininoj sobici. Bubri Tofijin trbuh kao mahuna pasulja i ona esto tuca, podriguje, povraa. Na Tofijinoj crvenoj cicanoj haljini skorele su se bljuvotine kao tanke krive svilene trake. Gluvonemi tromo ustaje, zeva, brie kolena. Prohladno je u kafani. Mirie na olaj kao u onoj velikoj kui u kojoj su joj nekada, davno, strogi i namrteni ljudi zavlaili prste u usta i nametali jezik, pre nego to su Tofija i Mugdo pobegli preko visokog zida. Seda Tofija za sto pored zadnjih vrata, eka da joj neko plati rakiju, koja tako prijatno pali u crevima i greje, greje. Mukarci to ine ponekad. Mukarci sve smeju i mogu: da te udaraju pesnicama, da ti zavlae ruku pod haljinu, da pljuckaju na pod. Tofija se boji mukaraca koji uvee lupaju ae, skau po stolovima, udaraju se stolicama. Pod velikim ogledalom u bronzanom ramu sedi elavi Bire, otputeni fabriki radnik uar. Smejulji se, pilji u ljivovicu pred sobom, podriguje. Vire mu ukoso izrasli sitni zubi. Umiljato se smei Bire na Kadriju, gazdu, koji proviruje iz kuhinje, guna iz bavaste telesine. Tofija se boji Bireta jer je do krvi tipa za stranjicu, i jo vie Kadrije jer je, kad je nedospavan i mrzovoljan, nogom izbacuje napoje. Dremljivi pijanci, koje dosada i mamurluk peckaju gore nego muve, zunzarave i neumorne muve kafanske, uvek iznova zapoinju istu alu. Tofija sedi, gleda, trepe. Ko li ti je sada kod ene, Bire, burazeru? Ostavi li kod kue nekog radenika, nekog pregaoca,

62

Vidosav Stevanovi

drugare, da se sigra idimidoimi? kreti spadalo kolonsko, zalizane kose buoglavi Divac, poslovoa u tekstilnoj radnji. Ostali se druzi podgurkuju, ispuzavi naas iz mrtvila pijanakog. Iz kuhinje ve vire oznojene kuvarice. Niko nije, leba mi to ga izedem, izvidio sam pre nego sto sam izmileo! Ko bi trebalo da bude, brao moja? I pod krevet sam viruckao i u lavabo, a ifonjer smo nakjue Piretu moleru prodali, i u pe sam gledao nikoga nao nisam. ta e koj da trai u moju kuu, drugari, recte po pravdi? Znam ja znanje, nije lepo da se sa siromaja oveka egaite. Sirotinjo, i bogu si teka, a nekmoli kui u kojoj si! uljee Bire, pijue, uvija se, poskakuje, trese, kri ruke. I mule ti zna znanje, podobro ga zna. Ispekla je ona zanat i vetinu kod Erike pre rata, pitaj ovog Simana ovde, askera starog, on joj je prva ljubav i uitelj bio. On je isti na put uti izveo! nastavlja aljivdija Divac i s potom zagleda sebe u ogledalu, paljivo gladi kosu. Ima pravo Bire, nikog tamo nema obuenog kripi zaralim glasom Siman, kroja narodnog odela, abadija negda, kome je majstor pre rata utijom probio lobanju i gotovo ga usmrtio. A onaj zaskoljivi i naskoljivi Kide, koji malopre sve njitei i nogom ledinu kopajui nekuda ode, sigurno je u crkvu svratio, mesta dui za ivota da uhvati! Podrhtava Simanu tanka crvena koica na glavi, onde gde je majstorska teka utija kosti polomila i do samog mozga uletela. Kikou se kuvarice.

Refuz mrtvak

63

Dobrrr! upada Tofija, jer to je jedino to ume iole razumljivo da izgovori. Dobrrr! I sestra se Tofija slae! graknu pijanci i komeaju se u ogledalu. Je l tako, Tofija, lue molovano? Je l tako, ruzmarine na zeleni, peruniko slikovana? u s ubijem, leba mi to ga jedem! rasplae se Bire, tuno mu klone elava glava na sto, sjajna kao izribano dno ae. u se bacim pod voz, pas da sam ako neu! u se ukokam i srama reim zasvagda! ivim, a nemam rata ni kroto da ivim, ko jalov pevac na bunjitu! Muko moja neizmerna, emere i jadu moj vazdanji! U koliko ima prvi voz, brao moja roena, ako ste braa? - -Ima, ljudeskaro, ima brzi u jedanaest i lokale u dva i tri, pa biraj volj ti gospodski, volj ti dulovski. Najbolje saekaj neki teretnjak, stradalnie rogati, ima da ne oseti kad se meu pokojnike preseli i od sebe rastavi. I ne zaboravi nas, grenike i bludnike, pred licem Svevinjega, budi nam advokat teinjavi! spremno uzvraaju pijanci, kucaju se, rakolje, zadovoljno proteu u ogledalu, namiguju razveseljenim kuvaricama. Ne s ubijem! cmizdri Bire, otputeni fabriki radnik uar, pesnicama brie suze, razmazuje ih, otire aravom. Kakva mi korist od toga, drugari, promislite ako due imate? Moda ba to oni prieljkuju, u smrt me guraju. Zakovrne ko pile i gotova rabota, a neprijatelji se tvoji po svetu bakare, uivaju, slade. Nju i njega u ubijem. u iskasapim ko peeno prase na panju. u sa sikiru dupljeskam

64

Vidosav Stevanovi

i na rezance diseckam i u prainu da satrem. Nek se uje moja osveta i kako Bire ast svoju brani! Leba mi to ga jedem, drugari! Dobrrr! dodaje Tofija u optem smehu koji erei lica u ogledalu. Dobrrr! Tofija svuda trai gluvog momka Mugda, svuda po gradu i oko grada. Nema ga pod mostom, gde trunu lipsale kokoi, ni u bagremaru ispod hipodroma. Nema ga na groblju, gde se povorke u crnini okupljaju oko iskopanih raka, s cveem, vencima, krstovima, kadionicama. Nema ga iza ustajale bare pokrivene abokreinom i evarom, pored koje do oiju crni radnici istovaruju ugalj. Nema ga na klupama u parku. Nema ga ni u dubokim jendecima na strelitu ispod stadiona ograenog bodljikavom icom koja razdire dlanove. Naroito ga nema ispod pruge, tamo gde je Tofiju obarao na lea poto su pobegli preko visokog zida, nekada, davno. Dala bi Tofija sve rakije ovog sveta, sve crvene cicane haljine i arenu loptu iz izloga, kolonsku kafanu i hrpu cigala, grad sa svim kuerinama, kuama i kuercima, samo da vidi kezavog momka Mugda. Tofija alosno gleda gluvonemog, pijance, prljavu reicu koju moe da preskoi, deurliju kolonsku koja gaa kamenjem. Tofija sve ee odlazi u polja, pored ciglane i majdana i brda, tabana putem kroz penice i kukuruze. Ovde bar nema gluvonemog, ni namrtenih mukaraca koji zavlae prste u guu i nametaju jezik, ni Kadrije koji udara nogom u cevanice i trpa alevu papriku u nozdrve, ni ugavih maaka koje

Refuz mrtvak

65

liu noge, ni kamiona koji se zaleu iza lea. Tofiji se ljuti skorela rana na vratu. Uivajui, vlai noge po praini koja lepra nad penicom kao marama sa prozora, aravi sa ice. Blublublu, pevui Tofija, mirka na crveno toplo sunce. Tofija polako ide putem, sunce nebom, korak po korak, slono. Trbuh, u kome raste mali Mugdo, gura se napred, uri kao da bei. Po njivama seljaci kose penicu, lee snopovi nauznak kao kosci u podne pod bagrenjem. Na utrinama pasu krave i ovce ije su njuke vlane, dah topao kao Mugdov jezik. Okolo su brda kao vrljike oko aira. U bunju ima mnogo gloginja, od kojih usne trnu i skupljaju se. Opojnoslatko mirie seno i lepo je u plastovima. Kapci se sami sklapaju u prohladnim umarcima, panjevi se sami podmeu pod glavu. Luta Tofija poljem. Grad se vie ne vidi, nestali su dimnjaci, dim. Toplo je, toplo. Dareljivi su kosci u podne, prija kiselo mleko i mek upljikav hleb. Tofija je sita, sita i ne povraa joj se. Svetlo, mirisno, sanjivo. Kad sunce zapadne iza brda kao deak iza plota, iz umarka se poput jazavca iunja mesec i krade nebom izmeu bubica zvezda. Tofija spava u tali, upavi pas pred pragom. Krave je njue, bocka mirisna slama, kroz prozore sipi svetlucava izmaglica. Kad seljaki deaci na prstima uu u talu, Tofija opet mora da legne na lea, da posmatra nemirne kravlje repove. Deaci se brzo smenjuju, vrlo brzo. Zora belasa kao magla. Jutro ve ulazi na vrata kao seljak s vilama preko ramena. Sirotica, govore znojave seljanke, tutkaju Tofiji u ruke skorelu

66

Vidosav Stevanovi

proju. Ide Tofija putem i vidi kako se isparava rosa sa lia i trave, kako trepere granice na drveu. Dobrrrdobrrr, dovikuje Tofija suncu koje proviruje iza brda a crvenim okom strelja kroz kronje bagremova, jasenova. Sunce se dobroudno osmehuje, palaca jezikom, kao Mugdo ispod pruge, nekada, davno. Tofija je zaboravila sve na Mugdu, crnu kosu, snane ruke, tanak nos, ali se uvek sea jezika, nestanog. Dosta je Tofiji i Mugdovog jezika, samo da lisiije glave Kapitolina ne skae i ne vrti se pred oima, zevajui kao riba crvenperka. Blubluuublu, pevui Tofija i radosno igra na proplanku iza hrastova, vornatih golemih staraca. Izmeu stabala vidi se esma, kamena ploa sa lulom, u podnoju okruglastog breuljka. Dobro je piti hladnu vodu kada si sit i ne povraa ti se, i te kako dobro. Na pozelenelom valovu seljaci poje krave i konje, akama rasteruju obade, gunaju. Poneki svrati Tofiji u grmlje, dok se ostali klibere: Odr, Rogonja, nije ti to Petrija. Grmljem puze zmije arke, zlih sitnih oiju. Dronjava je Tofijina haljina, podrpana. Idu dani kao litije koje mole kiu, dugaki, s barjacima, morni. Jo je leto, ute se strnjike i modre vinogradi. Jo se moe bezbrino iveti, kao ptica nebeska, kao vrabac, vorak, eljugar, grmua, kao grlica i senica. Tofija luta kud je oi vode i noge nose. Tofija legne na zemlju, pokrije se nebom, rosa je hladi, rosa je umiva. Tofija misli: Dobro je biti iv, samo kada bi kezavi momak Mugdo radio ono to ostali ne umeju. Toliko bi joj bilo do-

Refuz mrtvak

67

voljno, a sve preko toga... sve preko toga je suvie za kratke Tofijine misli. Idu dani kao skitnice sa tapom i torbom. Kad se drum provue kroz tesna brda i preskoi most, vidi se pe za gaenje krea, nalik na veliku stupu. Naokolo lebdi sitna praina, uvlai se u nos, tera na kijanje kao aleva Kadrijina paprika. Oko pei se kao muve motrljaju radnici, goli do pojasa, prljavi, znojni, zapeklih oiju. Drumom jure kamioni, automobili-kornjae. Zaparno je u radnikoj baraci. Smrdi na olaj kao na naslaganim eleznikim pragovima. Mukarci su ugurali Tofiju unutra, strpali je na krevet, povalili je kao vreu s kreom i brzo se smenjuju. Tofija se ne brani jer mukarci rade to ponekad. Takva je njihova muka volja. Tofija gleda pravo u zid: smernotuna Bogorodica sa detetom Isusom, zlaane kose i punakih ruica. Tofija muri, dahe. Nahranili su je posnim pasuljem, dali joj da pije vode iz drvenog bana, prostrli joj iza vrata. Tofija posluno spava na ebadima, prevre se u snu. Bolje je spavati na zemlji koja i hladi i greje, ta ogromna crna lopta. Tofija se budi, bunovno pilji u mukarce koji se kartaju pod karbituom. Smrdi na sagoreli karbid i Tofiji se povraa. Sedi na oblinjem krevetu opavi Landa. Skinuo je pantalone, skupio noge poda se. Razvija zavoje, teinjavom krpom brie otvorene rane iz kojih curi sugnojica, stenje od bolova, mrti se, psuje. Ljut je Landa, onesposobljeni seljak, na itavi svet surovi, na rat: De mi murdari i alamunje noge upropastie,

68

Vidosav Stevanovi

na osmora usta kod kue koja treba prehranjivati s deset prstiju i jednom grbaom. Ljuti ga i blaena ravnoduna Bogorodica, svetla i lepa majka punakog deteta. Isusa. Raj ti potkeim i Mariju iz Nazareta i svih etres iljada velikomuenika i veliki post i boju matericu! kree Landa bezboniki, seajui se lagodnog gradskog ivota i debelih kapetanica, mirisavih i podanih, crvenih usta, mlenosjajne koe. Kad na prokletom snegu mesecima spava, vie za rmbanje nisi, kolko ni jektiavko za kolovou. Majko moja Stamenijo, to si me rodila, u usta te blaena! Kad bi ivot bio dobar bog bi po zemlji iao, kue gradio, zemlju orao, ene gaao i puku prtio! ta ti vredi da sike, sinak? dobacuje kao mi sitan stari sa jareom bradicom, koji kae da se zove Luka, da je od tuge i samotinje pobegao sa kunog praga. ta vredi psu to na mesec laje? Posluaj: tri sina mi je vetar ludi odneo. iveli, ivovali sinovi, ko tri bora tankovita, starost mi blaili. Zaratile besne drave i sinovi u rat otili, svaki za svojom vojskom, svaki za svojom glavom. I nijedan se nije vratio meni, starcu. Doao sam glas: Izginuli sinovi, svaki se u svojoj vojsci s duom rastavio, zemlju krvlju zalio i kostima potrusio, svaki za svoju pravdu. Pitam ja svakoga: Je li po pravdi da se ljudi ubijaju? Po ijoj je to, velim, pravdi? Evo vam zemlje, rekoh, zasejte je mrtvima i bogaljima! Mnogo mrtvih imam ja, sinak, toliko da ih ni pobrojati ne mogu. Posete me ponekad, u snu mi dou, rastue me, starca. Pona-

Refuz mrtvak

69

dam se da u ih na onom svetu videti, kad zagrme trube i grobovi se otvore. Dupli ajnc! kae zelenooki mladi, koji Tofiji lii na gluvog momka Mugda, i lupa kartama o klimav sto po dvaes banci svaki, deder! Kaplje parica ko kiica, nikako druke! Dobrrr! ubacuje Tofija, gleda kako se duvanski dim koluta ka tavanici, kako se tuno smeka Bogorodica njiui u naruju zlatokoso dete Isusa, meu uznemirenim senkama. Dobrrr! Pare, puste pare! komea se Landa i uzdie. Da su mi pare, poto Dunavo da pitam i Sava pride i sve enske gradske od Danilovgrada do Zvornika. Pogledo ne bih nita ispod kapetanice, to je za duu radnike i seljake klase, meko i toplo za tvrdu i sledenjenu duu nau. Sve neto mislim: im ima siromanih, Lando, ima i bogatih, ne preteu terazije tek onako, od vazduha. A im ima siromanih, mislim, gde je tu jednakost? Voleo bih da je vidim, tu jednakost, isto kao to bedu gledam i oseam!... ekam da mi loz premiju izvue i na Kukuljevdan u doekam. Eh, kapetanice, kapetanice... Jok, sinak! Nita su ene, zlo svetsko i napast, jeve to se sa zmijama zdogovaraju. Doe dan kada si ko ja, slabaak, oficirke ti iste ko obanice neoprane. Bio sam ja u nedoinu, sedamdeset i sedam gradova do mora proao, Vrancusku video ko tebe sada, Albaniju po snegu gazio, s avolom tikve sadio, s Arapima iz istog anka kaamak kusao, boletine bolovao i kaem: Nema ivota dok ne zaboli do svisnua. Imao sam ene i ene, trgovake i okake, sve

70

Vidosav Stevanovi

sam imao, i opet sam na golom lebu ostao, s mukom ko s ovim gunjom. Svega ima u ivotu, iino, naroito zla i ponienja, tavni vilajet je ovo. Ljubav i sloga i razumevanje treba da kolo vode, a mrnja i oajanje u crno more, u nepoin-goru! A posle doe revolucija, narodna revolucija, sinak, kad dobri ljudi vladaju dobrotom... ta revolucija, ta kontribucija! guna Landa nad zavojima i otvorenim ranama. Nisi ti ko ja na snegu spavao, ko trupac se mrznuo, dabogda ga sunce sprilo. aliu se do boga, u Maralat u pravce: Taka i taka stvar, drugovi, presuujte po zakonu, valjda je zakon i za bednike pravljen. Noge sam svoje za dravu dao, nisu noge take da ih na vaaru kupi. ta je dvaes iljada za devetora usta, drugovi? Tako u ja, pa kud puklo da puklo. Dobrrr! kae Tofija zlatokosom detetu Isusu koji se vedro i ravnoduno osmehuje u Bogorodiinom naruju. Smrdi karbitua. Smrad je nepodnoljiviji od ugavih maaka koje liu noge u Kapitolininoj sobici. Povraa Tofija. Kockari narpegnuto zure u karte. Sutradan opet breke pe za peenje krea. Dim i praina. Sunce eta nebom, Tofija sporo tabana putem. Brda se stisla kao ovce u toru, podmeu lea jedna drugima. Mora se Tofija sve ee pentrati uzbrdo, pa silaziti nizbrdo. Kae poslovica: Nizbrdo se i mrtav kotrlja. Izgubila se nekuda arena lopta, odletela u bezdanu jamu nonu, potonula u duboku vodu. Seljaci beru ljive po kosinama, slatke modre visuljke. Seljanke vie ne apuu saaljivo: Siro-

Refuz mrtvak

71

tica bez igde ikoga, crna crnjojka. Od Tofijine crvene cicane haljine, koju joj je nekada, davno-predavno, Mugdo kupio poto su pobegli preko visokog zida, ostale su samo krpe i dronjci, i rese i rojte. Deaci ganjaju Tofiju, pujdaju pse koji strano keze zube i ujedaju za listove. Opasni su i bolni psei zubi. Mummuuumuu, cvili Tofija, teko nosi naduven trbuh. Gladna je Tofija, gladna, gladna. Rairila se i podljutila rana na Tofijinom vratu, rascvetala se kao bour, bolno je eprkati je noktima. Slama bode u ranu, acka kao jelove iglice. Mesec prosipa hladnu rosu od koje se koa jei, telo koi. Raste mali Mugdo, umorna je Tofija. Lagano idu dani kao kazani za peenje rakije, kao kola sa kukuruzom. Kovrdavi oblaci guraju se preko neba. Vidi se kako sunce bubri i zri kao kruka medenjaa, samo to se ne otkine i ne pljesne u travu, prezrelo i sono. Otkinue se dune li vetar, zanjie li se zemlja, ta uzrela kugla, zaobrui li se mnogobrojna duga nad umom. Tofija zna: Treba jesti, piti, koraati. Treba traiti Mugdov crveni jezik koji e inae pobeleti i sasuiti se u glavi kao dimljeno meso u odakliji. Nigde nema rakije da zagreje veliki trbuh, nabreklu skitniku torbu. Tofija nikako ne moe da se skrasi na jednome mestu. Tofija luta po selima. Grom joj ne grmi, kia joj ne pljuti. Samo munje sevaju, sevaju. Tofija uje koliko i krstaa na groblju, na kojem se kupe zabraene seljanke, koliko i vratilo na bunaru. Seljaka deca gaaju je iz praaka, kamenjem koje ne zvidi. Rie, mrko, prohladno.

72

Vidosav Stevanovi

Putuju runjavi oblaci nebom, Tofija kaljavim putem preko jaruga, dolom i gorom. Pogurila se brda kao radnici pod tekim vreama. Ogolela su drveta, tre grane. Kunjaju ilavi hrastovi, oronuli starci, na obroncima. Teko se vuku bose noge po glibu, iz kaljuge u kaljugu, iz brloga u brlog. Sve je tei i vei trbuh u kojem skakue i premee se mali Mugdo kao buva pod kouljom. Seljaci ne putaju Tofiju u tale: Be, baksuze, mimoii mi kuu. Vise poslednje rite Tofijine haljine. Poplaveli su listovi koje su psi proarali otrim zubima. Muhmuuhmuh, jaue Tofija, vukui se pored mokrih plotova, svaljujui se na slamu po gumnima koja zaudara na konjsku mokrau, trule i naduvene leine iz potoka. Sporo se vije dim nad krovovima, jo sporije die ka oblainama iza kojih su, zna Tofija, pomodrelo sunce i sledenjeni mesec. Poput zverinja umskog zavukli su se u jazbinu, duboku jamu nebesku. Otperjale su i odleprale ptice, laste, senice, grlice, grmue, otile kud ih oi vode i krila nose, kao Mugdo nekada iz Kapitolinine sobice. Boji se Tofija seljanki koje sa pragova prete pesnicama: Be morijo, kuga te odnela, psi ti kosti razneli. Vuku se dani jedan za drugim kao umorni Tofijini koraci. Tofija misli: Dobro je disati, pa makar te bolelo sve od glave do pete. Samo kada bi kezavi i veseli momak Mugdo, doao da ogreje svojim crvenim jezikom, veselim. Mugda nema ni danju ni nou, kia ga je odnela i ubila, vetar ga je odneo i ubio. Stanite, kie i vetrovi, vratite moga Mugda sa kojim se smelo beati iz velike kue, preko visokoga zida.

Refuz mrtvak

73

Padaju kie jesenje i duvaju vetrovi jesenji preko sela i gradova, na Tofiju i malog neroenog Mugda. Mukarci vie nita ne trae za hleb i rakiju. Umorna je Tofija i slaba. Iz pokisle vrzine iskoi seoski mutavko i kopilan Kalavrda, ogrnut guberom, sa cokulom na jednoj i provaljenim opankom na drugoj nozi, sa ogromnom kapetinom natuenom sve do klempavih i prozirnih uesa kopilanskih. U rukama pomodrelim dri Kalavrda oljutenu harmoniku sa povaenim tipkama, privija je na grudi kao odoje, mazi je i tepa joj, grdi, kara, opominje, tetoi. Gleda Tofija, gluvonema i zalutala: u Kalavrdinoj kosi ima slamki, blata, gujih pera. Gleda Kalavrda, mutavko i kopilan: u Tofijinoj kosi ima granica, blata, izmeta. Grake garvan! ree Kalavrda Grake graaa! Dobrrr! odgovori Tofija. Uhvatie se za ruke, odoe kaljavim putem, dok sipi kia i natmureno nebo prilazi sve blie kuama, brdima, plotovima, oborima. Izgubi im se svaki trag na tom krivom-krivudavom putu koji se krije iza prozeble hrastove ume, stoveke starice, i cvokotavog bagremara. Odoe Tofija i Kalavrda preko kaljavih mea, glibavih oranica, klokotavih potoka, preko gora i dolova. Pred njima kia i blato. Za njima kia i blato. Odoe u nikudi i ne vratie se, Tofija i Kalavrda. Grake gavran, graa, grake. Pada krupan i gust sneg. Pada na gradove i sela, mostove i drumove, fabrike i brda, pada na gro-

74

Vidosav Stevanovi

blja, pei za peenje krea, kazane za peenje rakije, ume i useve, pada na ptice nebeske i ptice zemaljske. Debelim pokrivaima sneg krije zamrlu zemlju, crnu teku loptu, koja se sve sporije okree, sve sporije, jo sporije, sporije...

MUKOENSKO

red samo svitanje donjali i dosaivali se na eleznikoj stanici trojica drugara: zbog prekosti i naprasitosti ozloglaeni vulkanizer Kursula, povratnik sa robije Sekula i mokrom arapom udareni moler Canko. Nakon zatvaranja poslednjih periferijskih kafanica, nakon raspodeljivanja kelnerica i ankua i kuvarica meu nalokanom bratijom, nakon dranja i smucanja praznim nonim ulicama, nakon neuspele tue sa radnicima iz druge smene i deurnim vatrogascima, obree se Kursula, Sekula i Canko u staninoj restoraciji, jedinom utoitu pijanaca i nonika, i navalie na rakiju eeruu. U restoraciji, prljavoj i mranoj bivoj ekaonici sa visokom tavanicom i velikim prozorima, bee uobiajena guva i krkljanac pre jutarnjih vozova, arena gungula saterana unutra prohladnom oktobarskom noi, umorom i dremeom. Za klimavim drvenim stolovima bez arava, ispolivanim piem i pljuvakom, ivrljanim svaijim imenima i svakojakim psovkama, konjosali su gradski beskunici u ofucanim konfekcijskim ode-

76

Vidosav Stevanovi

lima, krvavooki i zabagreli kafandije besparii, masnih keia testerai sa nogarima i testerama, bez prenoita ostali seljaci sa torbama i kotaricama, preplanuli sezonski radnici sa zaveljajima prnja, promukli preprodavci lozova, satova i mutikli. Po sumranim uglovima, slabo osvetljeni utinjavom svetlou sijalica, praeni cilikom ratimovanih emana i drhtavim ciganskim glasovima, drali su se taljigai, sitni kockari, badavadije, priipetlje, zazjavala i nekolike olinjale kretave vojnike kurve, svi raspomamljeni, radilitani, raspojasani. Trbuasta buhava telesina kelnera inde sa spljeskanim i krompirastim nosem, nezgrapni zidni sat sa iscifranim brojanikom i krivim klatnom, potamnele i muvoserinama istakane reklame sajmova i deterdenata, kratka i opora upozorenja pijanim gostima i neopreznim putnicima, duvanski dim i smrad neopranih nogu nadnosili su se nad sve to. Kroz galamu i dranje povremeno se ulo resko pitanje elezniarskih pitaljki, brektanje manevarki i metalna lupa odbojnika na vagonima. Drugari Kursula, Sekula i Canko behu ozlojeeni i ostrvljeni, uznemireni i nabusiti. I pored sveg truda, govornike vetine i neumerenih obeanja, noas nijednu ensku nisu uspeli sebi da izdvoje. Bili su sami, ljuti i ena eljni. Oseali su se kao bez krivice krivi osuenici koji su proterani sa svekolike noanje muskoenske gozbe, nemoni da pokau svoju snagu, prinueni na bedno zadovoljstvo prianja skarednosti uz pie i nebrojene psovke.

Refuz mrtvak

77

Stoga su nemilosrdno tamanili gorku eeruu i pripaljivali cigaretu za cigaretom. Kelnerice, ankue i kuvarice iz periferijskih kafana i mnogobrojnih bifea, inae uvek uslune dajke, vazda gotove na sestrinske usluge nonicima i uspaljenicima, veeras su se, kao po preutnom dogovoru, rasprile kud koja, razletele se tamo i amo kao preplaeno jato vrana. Neke su se sa krnijim oferima teretnjaka i transportera razvezle na terevenke po estim drumskim krmama oko grada, neke se sa harmonikaima i platenijim gostima povukle u smrdljive sobice iza kuhinja, neke otile na produeni rad i dopunsku zaradu u novi burdelj Rujke Petobanke ili u portirnicu hotela, da se na radna mesta vrate tek sutra navee, izujedane, potamnele, izmodene, osorne prema stalnim ljubavnicima. Ove noi nijedna nije hajala za poznatu i priznatu trojku: vatrenog i smodavajueg Kursulu, slatkoreivog i veselog Sekulu, istrajnog i nastranog Canka. Najzad, prezaposlene i kosturaste vojnike kurve nije bilo uputno dirati, jer su njihove mnogobrojne neizdovoljene muterije, pleati taljigai i hitrooki kockari i ulizice badavadije s kojima su svaki as odlazile iza staninog klozeta ili na poljane sa krljavom travom, bili oprezni i na tuu do istrage spremni, svi polupijani, mamurni, uzrujani. Uostalom, dvojica milicionera ve su nekoliko puta kroz vrata pomolili sivoplave uniforme sa revolverima i gumenim palicama o crnim konim

78

Vidosav Stevanovi

opasaima, promotrili levo-desno i nastavili etnju pored nezastrvenih prozora. Stoga su Kursula, Sekula i Canko turobno i namrteno cevili glavobolnu rakiju eeruu, tek reda radi kokali se i psovali s dremljivim indom iza niskog anka pored crne gvozdene pei, muvali pospance i hrkadije izvaljene na olajisanom podu izmeu stolova, zadirkivali ravnodune i otupele sezonske radnike, pretili poniznim preprodavcima, puili, pljuvali i zakrvavljenim oima gledali kako se velika kazaljka na zidnom satu trza i pomera svaka dva i po minuta. Sve eim kucanjem i pranjenjem bokastih aa od debelog i mutnog stakla ubijali su vreme, desetke za desecima minuta. Kursula ree: Nee nam vidi buda rupu! Sekula ree: Odnee nam lovani enskadiju! Canko ree: I muvu bi u letu i zmiju u oko! inda ree: Uetvorite Canka, valeri! Uz potmulo kloparanje maina u aavim fabrikim halama, uz zveckanje labavih stakala u prozorskim ramovima i periferijskim uderama, uz kripu i cvile rasklimatanih kapija na zaralim arkama, nad gradom je letela oktobarska no, noena neumornim i hladnim vetrom. Svitalo je i razdanjivalo se nad brdima kad u stanicu dobrekta kripavi lokal iz Lapova, iz kojeg kuljnue oniski i zdepasti seljaci sa prepunim torbama i kotaricama, okrugloglave i zabraene seljanke pod krivim obramicama sa tekim kofama i upovrenim loncima, zamazani fabriki radnici u plavim bluzama i sa limenim porcijama punim hrane, na-

Refuz mrtvak

79

trontane babe i ugunjeni starci koje mlaarija vodi lekaru, razblebetani tuitelji i tueni koji ve zapoinju psovaku raspru, vani i pogoreni efovi mesnih kancelarija sa inovnikim tanama, i, na kraju, kondukteri s fenjerima i etvrtastim torbama, klonuli i pocrneli od gara i nespavanja. Drugari Kursula, Sekula i Canko smesta istrae na peron, muvajui pospale i nemilosrdno udarajui laktovima u oblinje slabine, psujui stoku giliptersku i dronjke lufterske, uzgred ne plativi nekoliko poslednjih rakija. Razdremani inda dreknu za njihovim leima i uzvrpolji se, ak zamaenim rukavom kelnerske bluze ubrisa znoj sa crvenog ela, ali ne smede da ank prepusti badavadijama i pijancima. Ogroman izmeu zapraenih flaa i uplesnivelih kobasica, stie samo da drugarima skree oca lopovskog i majku barapsku. Sivkasta ranojutarnja svetlost, ce sa ravne ploe neba, cedila se kroz dronjke oblaka i kapala na sjajne i zmijaste ine preko katranjavih pragova, na stupasti silos pod brdacem iznad stanice okruen crnkastomrkim jablanovima, na bodljikavom icom ograeni vojni magacin levo pred kojim je straario ukoeni vojnii s pukom, na crvenomrkom rom zasute starudije na stovaritu Otpada, na prljavi retki evar i zelenjikavu muljavu abokreinu Lekine bare, na etvrtastu i uskoprozorastu garavu staninu zgradurinu, na krljave i voraste kestenove pored oguljene gvozdene ograde, i curkala po svemu kao olovnoteka kinica. Slaba i retka magla, pocepana kukurikanjem

80

Vidosav Stevanovi

petlova, praminjala je pored uzviice vie stanice, dok su na zgurenim kuicama pozadi sjajkali ovlaeni krovovi. I u komeavoj gunguli, punoj agora i neopranih lica, drugari Kursula, Sekula i Canko spazie debelu glavatu seljanuru Sibinku, po svim okolnim selima razglaenu kajmakulju i papriarku, brbjivu pijaarku, enu svinjara u zemljoradnikoj zadruzi kome su etnici monice odsekli. Setie se namah, sva trojica odjednom, kako je Sibinka, onako gorolomna i mekasta, halapljiva i nezajaljiva, zdrava i pohotljiva, po saborima, vaarima, mobama, vrajima i prelima pila barabar sa mukarcima, neumorno uskala u kolu, leima ravnala kukuruze, livade i umarke, uvek rascerekana i na bezobratine spremna. Silno se zaradovae drugari videvi je onako sisatu, pleatu, kukatu i trapavu kako pogledom iz razrogaenih oiju akarastih prebira po mukarcima, oblizujui debele usne crvenim jezikom i prtei teke kotarice s paprikama i abri kajmaka. Zgledae se drugari, razumedoe, bacaknue, ritnue, podvrisnue, ahnue, roknue, zarzae, odgurnue neku stariicu iljonosu i pogrbljenu, oborie neko natrontano dete slinavo, po glavi klepie nekog zvekana sa ustima razjapljenim, sklonie nekog mruljavog opavka sa takama, i Sibinki priletee. Kursula ree: De si, roditeljko i sejo naa? Sekula ree: Da te nije mrtve bi nas zemlja doekala!

Refuz mrtvak

81

Canko ree: Moleraj ostavljam, samo da ti tuca budnem! Sibinka ree: Odbi, dezvarijo! Nema ribe danaske! Kursula ree: e padne lova do pet soma! Sekula ree: I svakom bar po drugi metak pride! Canko ree: I da mo u uni da pljusnemo! Sibinka ree: De u s kajmak i papriku, narode? Kursula ree: Otkupljujem sve bez razlike! Sekula ree: Po pijanoj ceni plaam i po lecka doturam! Canko ree: Alat u da prodam robu da ti platim! Sibinka ree: to se mora nije teko, dezvari! Sibinkinim cerekanjem dogovor bi zapeaen. Zaradovae se drugari Kursula, Sekula i Canko, rukovae se i jedan drugom na ubedljivosti estitae, po ramenima se pljesnue, laktovima u slabine rebnue, opsovae mater lopovsku indi, koji je sa vrata restoracije viui traio novac i pretio milicijom, rekoe mu da moe da se slika sa providnim kelnerskim uzimala-davala ujdurmama i ostalim alabajzerskim prevarancijama. ivahni, uzdrhtali, uz stamenu Sibinku pribijeni, i paprene su ale i zaskoice sebi doputali: trojica drugara i lovaca na ene u tmurnom oktobarskom jutru sa obesnim hladnim vetrom. Potom, dok je svetina kuljala kroz etvrtasta crna usta stanice, peron se praznio i na trokavim prozorima restoracije klatila se bunovna prazna lica pijanaca i preprodavaca, dok je inda praskao i

82

Vidosav Stevanovi

psovao na vratima, drugari uzee Sibinku u sredinu, uskikotani i uzrujani Kursula obujmi je oko zamanog naduvenog pasa i trbuha, Sekula i Canko dohvatie kotarice i abri, naprtie ih, zarzae i potrae preko svetlucavih ina, skaui velikim i nejednakim skokovima. Za njihovim pogurenim prilikama u izguvanim i naflekanim odelima osu se kikot i raskalaeno dobacivanje badavdija, taljigaa i kockara, koji su se naetili pred restoracijom, kliberili se i pesnicama bubetali po leima, zvidali u prste i putali gromke vetrove. Tada elezniari dunue u pitaljke, garavi mainovoa pritite sirenu i lokomotiva se zavi belom parom, ukoeni vojnii brzo i spretno pozdravi pukom, zaangrljae i zaklepetae signalni ureaji. inda zalomata velikom i maljavom pesnicom, i pijanci lupie kape o zemlju. Pored mrenaste Lekine bare, pored Silosa i stovarita Otpada, pored reda mrkih radnikih baraka za stanovanje, krivudavom uskom stazom koju su utabali prosjaci, beskunici, berai lekovitih trava, uputie se drugari u oretku i rujem jesenjim osutu umicu iza klanice, potrkujui, poskakujui, zviduui, dahui, pevuei. Kursula je kakljao Sibinku, tipao je i drpao, na brzinu svuda opipavao, dok su se malo zaostali Sekula i Canko zabavljali, jednu po jednu papriku bacajui, gaajui se, jedui mirisavi kajmak iz aka, maui se njime po licu, vratu, ueglim vunenim kouljama. Dok su, podvriskujui i krekeui, ulazili meu krljavo i vorasto bagremovo drvee sa neto ma-

Refuz mrtvak

83

lo zaostalog lia, dok su koraali crvenkastom golom zemljom koja je na sve strane otvarala plitke jaruge i gotovo zatrpane rovove od vojnikih vebi, naokolo je postajalo sve vidnije i svetlije i obrisi drvea ocrtavahu se sve jasnije i otrije. Njihove ogromne i nakazne senke, trorakljaste i viestruke, kose i neprirodno izduene, lepetave i ustumarane, nabadale su se na golo otro iblje. agor petlova i pasa, nesloan i jo slabaak, sputao se sa brdaca vie stanice, iz hrpe arenih radnikih straara, Jo se od stanice ulo drndavo kloparanje manevarki i zagluno pitanje signalnih pitaljki kada drugari preoe raskaljanu jarugu sa neto mutne vode u jalaku, raskvaeni i naputeni majdan utog peska i zaustavie se na omanjoj istini, ocedini nagnutoj prema drumu, popritu gradskih nedeljnih izleta, gde su se valjale zamaene hartije, izguvane i pocepane novine, potamnele ogrizine od sendvia, bele kokoije kosti, prazne flae od piva i vonih sokova, naeti liciderski kolai, probuene papirnate loptice ispunjene sitnom strugotinom, epovi i pocepane krpe. Pod njihovim blatnjavim cipelama krckala je i lomila se sra, svetlucava, slina kapima rose. Sibinka ree: Prvo pare, narode, pa onda rabota. Kursula ree: Zar nama na re da ne poveruje!? Sekula ree: Robiju smo zbog potenja zaglavljivali! Canko ree: Vera nam je od kamena tvra! Sibinka ree: Jok, narode! Prolog sabora optinar me batunjski Mida pored Lepenice odveo, i-

84

Vidosav Stevanovi

vu me namuio, petli cvrcan, novu mi nalivau pocepao. Pare na sunce, kaem ja posle svega. Kakve pare, pita Mida. Ne zezaj, velim ja, neg reci de su pare. Pare su u banku, veli Mida, lopua batunjska. Za sve vreme dok je Sibinka pounu priu priala, Kursula ju je, iskrljetenih oiju i pocrvenelih uesa, polako povaljivao na svoj isflekani mantil, suknju joj nalivau zadizao, brekui i stenjui. A ona se nije branila, krkljava, s prevrnutim beonjaama, raskutrana, raskreena. Sekula i Canko zavitlali su kotarice i abri u iblje za svojim ustumaralim senkama i, onako s rukama, licima i kouljama zamazanim kajmakom, skakutali, ipali i usali, lomili se u pasu i previjali, boksovali i aketali po mrkom opalom oktobarskom liu, klizali se i posrtali po vlanoj travi, zgrenih i zguvanih crta, razjapljenih usta, znojavih ela, stisnutih pesnica, dok su im nabrekli crveni vratovi rasli iz ramena. Uagrelim i obnevidelim oima gutali su etvoronogu, etvororuku i dvoglavu ivotinju, koja se valjala, stenjala, prevrtala, kretala, kriala, belasala debelim Sibinkinim butinama i golom Kursulinom zadnjicom. I dopadoe joj obojica, svaki sa svoje strane, dok njihove senke naglo mugnue u crnu masu na sredini proplanka i ulie se u brektavo klupko. Veliko crveno sunce kotrljalo se i ipalo po brdima, rasturajui retke oblake, ibajui kosim zracima po nerazmrsivom spletu gnjatova, ruku, glava, koulja, obue i gaa, koji se sve vie stezao, sku-

Refuz mrtvak

85

pljao, valjao se preko ogrizina, zguvanih novina, zejtinjavih i ulubljenih konzervi, kourica salama i kobasica, praznih flaa i vlanih natrulih krpa. Ogolelo drvee povi se i zanjiha jer je iznad svega jurcao obestan i hladan vetar, mekeui kao jarac, kretei kao droplja, grakui kao gavran, udno i pohotljivo. Bio je to isceliteljski, otkupljujui i sagnjili vetar-apkun, koji je upio mirise i vonjeve strnjika, kravlje mokrae, previrue ire, vrele komine ispod kazana za peenje rakije, izrovanih ugara i satrulog lia. U hrpi smeuranih radnikih straara utiao se agor petlova i pasa. Za njim se die drugi smueniji i raznovrsniji agor ustajanja, hripanja, pljuvanja, umivanja, stenjanja, psovanja, dovikivanja, zvidanja, kripanja i lupanja kapija, urlikanja radija, tropota cipela na kaldrmi, mnogostruko pojaan hladnim bistrim vazduhom i ravnom ploom zvonkoga neba. U klopot manevarki umea se visoki cik trube iz kasarne na brdu, pio-ia-bozu-pa-needa-plati, a zatim nad zgurenim i ovlaenim krovovima kriknu fabrika sirena, ustaj-narode-ljakanjepoinje. Makadamskim drumom tandrkale su taljige, kripala seljaka volovska kola, trakarale eze i brektali kamioni vozei prema klanici, sa koje se ulo muklo, ustraeno i samrtniko rikanje goveda i grubo dovikivanje masnih radnika sa keceljama od jute, koji su na pitavim tocilima otrili sjajne, tanke i duge noeve. etiri goliava tela mirno su sada leala na prohladnoj zemlji.

86

Vidosav Stevanovi

Kursula ree: Ovo se zove ivot! Sekula ree: I nek se ponovi! Canko ree: I dvama i trima i mnogo puta na mnogaja ljeta! Sibinka ree: Amin, dezvarijo! Zgledae se drugari Kursula, Sekula i Canko, obradovae se, ponovo zarzae, arlauknue, kriknue, zarevae crvenom razigranom suncu na istoku, krljavom bagremovom umarku, sivoj stupi silosa, krmeljivoj i ubazdeloj restoraciji, zdepastom vojnom magacinu, polomljenim i rasturenim konzervama, ustajaloj i abokreinastoj Lekinoj bari, taljigaima i njihovim kosturastim ragama, olinjalim vojnikim kurvama iza klozeta i na poljanetu, ponovo otvorenim periferijskim kafanicama, umezima Rujki Petobanki, prljavoj i od jesenjih kia mutnoj Lepenici, enama i mukarcima, deci i starcima, psima i kokoima, kaldrmi, parkovima i bronzanim kipovima, probuenom Kragujevcu, ivima i mrtvima, celom bogovetnom venom svetu. I razlee se kroz vetar: iveli!

TUTUMI

Upueno tovanoj majci Boginji Kora-Ganovi udovi dvostrukoj na atresu ul.nar.heroja Straka Pidurova br. 23. Bgd. Kragujevac 1 septembar 1963. pola dva posle podne. jubljena majice oprosti svojoj nesrenoj eri Menki to ti ranije nije pismo poslala o svemu u ivotu to se zbilo. Imala je zato Menka hiljadu debelih i mali milion mravih razloga meu njima i obnovljeni sekret 5. grupa i 1 abortus bez veze i tromesenu suu i e ovdanju. enskai postojavaju na svetu da se pumpaju a ja da vam vadim slatku deicu iz droba rekla je nezakonita babica Rumena Trpkovi i bacila ti unue u kofu s pomijama i krvavom vatom. Dok sam kui ila niz nogu mi curkalo i haljina nova pozadi mi bee krvava ko kad me Tanasije prvi put u bunju koutnjakom. Nemoj dragi slatki mili cakani rekla sam ja ali je Tanasije hteo a posle sam i ja htela s drugima. Stvar zbog koje smo ja i moj naopaki mu Slavuj doli u Kragujevac jo maja meseca vozom u 9 i 35

potraga za nesretnim i nestalim sinom tvojim a polubratom mojim Istokom Ganoviem

nije naalost makla s mrtve take. Zata treba okrivljavati slepu Sudbinu i Sluaj i Nesreu koji nas

88

Vidosav Stevanovi

vavek prate Gospode Boe Na. Nikako tvoju er Menku. Ljubljena majice uinila sam sve to je bilo u mojoj slaboj enskoj i ljudskoj moi
menjala sam stanove ni manje ni vie nego etiri puta za tri i neto jae meseca gulei pasulj po tri dana i krpei pocepane arape iglom i koncem zbog nematine uzimala ljubavnike razne kad vie nisam mogla ali u srcu uvajui vernost nenost i ljubav prema jedinome Istoku. raspitivala se levo i desno i onda kada su svi navaljivali da me to pre povale iako sasvim ostah bez vea. odlazila kod gatara i vraara naroito kod Nikolije iz Mekovca Mare Bubalo iz Komarica i Saje iz pitome Drae. davala oglas u novine jedine ovdanje Svetlost koje su novine ne moe biti gore pedeset banki po jednom oglasu: Trai se Istoe javi se oglasnom odeljenju tvoja s. Menka kanarinci su ivi i zdravi. Brige nas izedoe sasvim. ifra ekanje.

sve nadahnjivana ljubavlju prema vama dvoma enjom za tvojim toplim materinskim krilom i Istokovom muanskom zatitom od zla svetskoga. Poto zna da se u Slavuja niko ne moe pouzdati to dokazuje svojom grudnom boleu. Ima da se uda za njega i da ne bere brigu rekao je Istok one zime kada ga je smrznutog dronjavog i ostalog doneo kui

Refuz mrtvak

89

naoj. Bie mi ena ljubaznica i majka rekao je Slavuj kad se oporavio i nou mi dolazio bez gaa. Tako sam se zakopala 13 januara po gadnom snegu u optini Vodovac i od tada venanicu nosim u tani pored line karte i Anovlara. Saranila sam dva mua i obojica su bili svinje rekla si ti posle matiara dok ruasmo s uzvanicama. I pored svih neuspeha i udaraca moja vera u Istokovo postojanje na Zemlji jeste neoboriva svetla kao zvezda Zornjaa. Takvi kao on nikad ne umiru napreac rekla si ti kroz pla neke noi. Nadam se kao to se pouzdano nadam u tvoju i svoju buduu sreu da sam iznebuha nabasala na trag koji e me uz Boju pomo odvesti u njegov muanski zagrljaj. Napominjem samo Vardarska 32 drugi sprat levo stan osam vreme pola tri posle podne utanje i tiina. Neu da brbljanjem ucvelim tvoje majinsko srce. Majku i vazduh boli koji joj deca sama diu rekla si ti kad je Istok netragom nestao u februaru po onoj lapavici. Shvatila sam to dok mi je Rumena vadila plod na tvrdom stolu u pokrajnjoj sobi a sunce sijalo u dvoritu kao ludo. Sijalo je i dok sam se vukla kui i curkalo mi niz nogu levu i deurlija pored tarabe vukla vezanu crnu maku. Sledei glasine razne
prianje kominice edomire kako se Istok navodno zaposlio u fabrici automobila kragujevakoj kao cenjeni strunjak za autodelove i samostalni komercijalista prianje ia Metodija kako su ga njegovi sinovi mangupi Mileta i Petar videli na berbi groa u gra-

90

Vidosav Stevanovi

diu Topoli u atoru gde se toilo vino uz evape prianje Musavere igraice u baru Lotos kako joj je neko slian Istoku ljubio kolena u kragujevakoj kafani Zlatibor i pokazivao spolni ud uasne veliine prianje mainovoe Dragorada kako na kragujevakoj taciji neko pleat kao Istok saekuje i ispraa sve vozove sa juga i severa maui belom maramicom

zatim peate na potanskim kartama svima bez adrese.

Dobro sam to i vama ravnom merom elim poz. Istok od 27 februara iz Rankovieva sa slikom novog hotela spreda i udericama pozadi. Menka reci Slavuju da u mu razbiti nos ako te bude tukao voli te tvoj brat od 5 marta iz Stalaa sa kafenom mrljom u obliku srca i veriga. Mama nema ta da brine. inim ono to moram jer mi je tako pisato u Rodeniku. Pripazi na moje kanarince. Ljubi te sin Istok u oba obraza od 12 marta iz Lapova. Molite se za mene. Va nesreni Taj i Taj. od 19 marta iz G. Milanovca sa slikom spomenika nekom bradonji i kojeim to se ne da videti zbog loe fotografije

koji gradovi obrazuju krug oko Kragujevca i tako pokazuju centar Istokova ivota. iveu tamo gde me budu potovali i gde u biti bog bogova rekao je Istok kada se nou vratio pripit iz bara Lotos od pomenute Musavere njegove oboavateljke. Bolje prvi lopov u selu nego drugi robija u gradu rekao nam je

Refuz mrtvak

91

kad smo ga posetile u Cezeu ili u Padinburgu. Povodom toga mrzim zakon i sudije a naroito udbae. Sledei zatim ljubavni magnetizam tajne struje privlanosti skrivene talase enje koji su me upuivali da on negde ovde provodi svoj zanimljiv udni izuzetni junaki divni sunani IVOT VELIKOG OVEKOLJUPCA ISTOKA GANOVIA sina Boginjinog brata Menkinog obretoh se u Kragujevcu. To je neka izumrla ptica to je ovde kljuvala oi ljudima i mrtvacima u zajednici sa zmajevima adahama vasiliscima i sukubama. Mu mora da brine o rodbini ene svoje rekla sam Slavuju u maju i spakovala svoje stvari u tvoj stari kartonski kufer. To jest tri haljine dva kombinezona neto donjeg vea dvoje cipele Istokove razglednice fotografije iz kole sa letovanja sa moga venanja. Seli smo na jutarnji voz u 9 i 35 i doputovali ovamo nekako u podne. Na putovanja treba nositi samo svoje srce i etkicu za zube rekao je Istok kad je polazio na lutanje po sajmovima. I svoju bolest i svoj strah rekao je Slavuj i pljunuo krv. Bila je ve ega i sua i svi su imali skorela usta. Ja bejah uzrujana blizinom boanskom brata mojega a Slavuj gunav i glupav i slabotinja i kukavica. Svi mi ovde lie na mrtvace i ubice rekao je dok smo s kuferom klancali uz ulicu pa preko kamenog mosta. Bilo je tu mnogo aavih kovanica i potkivanica i smrdljivih opanarnica i gadnih buregdinica. Videla sam

92

Vidosav Stevanovi

nekoliko pijanih njuki kako vire iz prljavih kafanica pored Lepenice. Dole crvendai iveo kralj drao se pored trafike dronjavi i masni starkelja s drvenom nogom i kasapskim noem za pojasom. Te noi nekako prespavasmo u sobi 31 hotela Dubrovnik u jednoj uskoj postelji pod jednim ebetom posle obaveznog pokazivanja venanice. Gospoa mi ba ne lii na udatu enu a gospodin jo manje na mua priapnuo mi je kuljavi portir i namignuo prema Slavuju nitavilu. Ostao mi je u nasledstvo od brata rekla sam ja. Iste veeri gostovali su u gradu u sali bioskopa Pionir pevai narodne muzike i folklorni ansambl umadija. Mrzim vlast i miliciju gore nego spolne bolesti rekao je Istok nekada kad sam ga oianog doekala pred Cezeom. Nikada neu da ulazim u njegove razloge poto sve zna o drmatorima.
kako za dravne pare kupuju kola strana i prave vile po moru i koluju decu u Francuskoj dok ostali gule proju trboboljnu i seku ui pa krpe dupe kako matorci sa kilama zavode sirote devojice po sajmovima i kupuju im bunde garsonjere i plaaju manikirke a ostali grizu nokte i jedu se ko pun mesec kako ima para da se prave bazeni bez vode na vrh brda a nema za bolnice ve po dva samrtnika umiru u jednoj postelji i po deset bednika gura se u jednoj vlanoj sobi kako svake godine lebac poskupljuju za deset din. a tramvajske karte takoe za banku a radnici primaju osminu plate a nezaposleni duvaju u prste

Refuz mrtvak

93

i jo dosta to nesmem da napiem u pismu zbog A. R. Stoga sam daleko zaobilazila prijavnicu i milicajce na dunosti. U cveare i pozorite nisam htela ni da zavirim zbog Istokove mrnje na mirise i glumu. Svi su umetnici pekiri i nadribudale rekao je Istok nekada kad se vratio od Zmajka sa pijanke. Ovde majice okreni list 5 i pogledaj beleku sa strane
Da raskrstim s ovim. Slavuj se jo u hotelu bio razboleo od neke stomane bolesti. Dobio je gadan srakavac jer mu boem ne prija kragujevaka zaraena voda. To je slabost volje po mom miljenju i zato sam odbila vrenje branih dunosti. Ubrzo sam ga isterala iz postelje i preko portira Muje zaposlila u kujni hotela Dubrovnik kroz koji prolazi pola grada i svi trgovaki putnici i fudbaleri i muzike kapele. Ipak sam s njim muku muila prilikom seoba. Prezirem mukarca koji ni svoju patku ne moe da digne. To nije mukarac nego filozofija.

i odsad sama itaj beleke sa strane. Sigurna budui da Istokov ivot mora da ostavi neizbrisiv upeatak na sve gnjide koje danas nose pantalone i suknje poela sam da se raspitujem levo i desno. U takim zabitim sredinama zna se ak i kad neko pusti vetar rekla si ti kad smo se poljubile na kapiji dok su radoznalci zijali s prozora. Pitaj prodavce novina i sreaka pitaj kelnere i prodavce pitaj burekdike na pijaci pitaj nosae prosjake i klozetarke rekla si ti briui suzu u kutu desnog oka. Pitala sam. Ne znamo nikog sem muka svojih odgovarali su svi bilmezi. ika Metodijevi sinovi Musavera i mainovoa Dragorad ipak nisu

94

Vidosav Stevanovi

pricani u mozak kao kominica edomira mislila sam i dalje pitala. Ako nema Istoka onda ne postoje ni kue kafane esme ni ulice i Slavuj mislila sam i dalje pitala. Saznala sam sledee injenice.
da povremeno neki lepotan lumpuje po periferijskim umezima i grdne pare razbacuje na pevaljke gladnice pijandure i besposlene vatrogasce iz Pirotehnike da je izvestan mladi kockar na pokeru opeljeio Gaju Coju ivka Duha i Joka Muziku u kui Jule servirke za pola milioneta i jo pride spavanje sa enom ivka Duha da se u burdeljima Rujke Petobanke i Maride Butrike pojavljuje neki drebac koji izrea po desetak kurava u vremenu izmeu pola jedanaest i etiri ujutru da su indivile iz gimnazije i raznih kola naglo poele da zatrudnjuju i da se odaju bludu po kapelama na groblju uz votanice kandila popovsku odedu i paljenje tamjana

to sve podsea na Istokovu snagu spretnost matu i snalaljivost. Vata senke u mraku i uvatie krasnik rekao je slaboduni Slavuj i pokuao da padne niz stepenice u hotelu. Malo suzama malo amarima naterala sam ga da se svakih nekoliko nedelja seli sa mnom u drugi kraj grada i u drugu sobu za izdavanje. On mora da je samac a za samcima ostaju tragovi rekla si ti kad smo se poljubile na kapiji. Tada Slavuj i ja zamalo da zakasnimo na voz u 9 i 35. Nai

Refuz mrtvak

95

u ga pa makar prevrnula zemlju nebo zatvore i groblja zarekla sam se pred tobom. Sve je od treeg dana naeg dolaska ovamo teklo ovako uz suu sa pustinjskom vruinom i usijanim suncem. Sutradan uvee ili smo u bioskop Kragujevac i gledali film Dogodilo se lane u banji i ja sam sauvala karte parter levo 22 red sedite 9 i 11 predstava od pola osam. U bioskopu nikog ivog sa glavom Istokovom. Uskoro e ljudske glave biti nalik na nule na nunicima rekao je Istok kada se vratio sa stadiona i oprao ruke. Kao prvo uselili smo se u rabatnu kuerinu Manasija Manasijevia penzonisanog kapetana kraljevske vojske koga zovu Mane Fikus. Kua se nalazi u Palilulama odmah ispod groblja Ciganmale i fabrike konzervi dvospratna je i u prizemlju je frontovska organizacija sa drutvenim televizorom. Neu ni da ujem ispod dvadeset iljada pa da ste od vazduha rekao je Mane Fikus izaav pred nas u gaama sa razvezanim uzicama. Ne izdajem ja sobu za orasi ve za dengi rekao je i poeao se po maljavim prsima. U sobi smo imali esmu s lavaboom tako da se moj sekret 5. grupa nije mnogo oseao. Ljubavno ulo jeste ulo njuha rekao je Istok vraajui se od Musavere. Tek posle tri nedelje mrljavi Slavuj smogao je snage da ustane od gripe sa bacanjem krvi. Mane Fikus je nou dolazio pred naa vrata i gvirio kroz kljuaonicu i dahtao. On je posigurno zaduen odozgo da motri na nas rekao je Slavuj i ponovo dobio proliv. Periferijska boranija koja dredi pred televizorom u prizemlju zavirivala mi je pod suknju i svlaila me oima. ene ene uzronice zla ljudskog stenjao je Ma-

96

Vidosav Stevanovi

ne Fikus pred vratima i lupao glavu u zid. Meu komijskim staricama usedelicama torokuama i alapaama nisam skoro nita saznala sem
da niko pametan nee ostati da ivi u Kragujevcu meu krokodilima majmunima korpijama i ostalom ivinom sem ako nije bogalj ili osuenik na smrt da kogod doe sa strane uvati tutanj i dadu im preboli prve bolesti kao to su eer u krvi i utica i da posle obilaze kao kia oko Kragujevca da se nijedan mlad jebivetar nije vratio poto su se u Nemakoj prouli kao izuzetni jahai i poto se veruje da im ona stvar raste na tetu mozga da kragujevake ene znaju samo jedan lek protiv zaea a to je Vadi Ga Brzo i stoga Rumena Trpkovi radi bogovski jer prosipa bar dve pune kofe dnevno

i kako e uskoro proraditi jo jedna kafana na uglu Radnike i Cerske na mestu predratnih est Topola Ovde su svi varalice i lopovi ero moja zato pazi s kim legne rekla mi je Kinka iz ulice 17 udarne divizije kad sam kod nje pila kafu i stvarno sam vrlo pazila u izboru partnera
Vrlo vano. Kinki je nou dolazio jedan Beograanin lep ko upisan. Nije se bojao ni njene svekrve ni mua konduktera na eleznici ni komijskog straarenja. Rekao je da se zove Kamenko nadimkom Kama i da ima stariju sestru Menku koja mu je zenica onjega vida i ivo srce u grudima. Motao se neto po pijaci sa sanitarcem Kutulom i

Refuz mrtvak

97

otkupljivao paradajz od Piroanaca. Imao je mlade na desnom obrazu i ovde su smatrali da je propali filmski glumac koji je preao u druge privredne delatnosti zbog opte nematine. Inae se na njemu videlo da je stvoren za velika dela u ivotu.

Sve sam pitala za Istoka. Upuivali su me na sledee graane

Milana Gruanina koji se u starom Plimutu bez prozora i sedita pojavio u Palilulama i prosio udavae sa mirazom meu njima i erku ivoslava Perinovia boksera polusrednje kategorije Komatinu uvenog fajtera i nokautera koji se pre desetak dana udavio u ladnom Ibru kod sela Vitanovac jer se prejeo bostana armunikaa Cigovca iz bogtepitaodakle to je kupio armuniku Dalape od pomenutog ivoslava Perinovia za dvesta hiljada plus polovna ivaa maina Bagat belomusastog bricu Dojina S. Markovia to su ga tu skoro uorkirali zbog zavoenja maloletnih deaka zajedno sa Tomom Roljom i Dikom Grobljancem

i jo na dvojicu lanih svedoka bez pravog imena koji kau da se zovu Mule i ule. Mane Fikus inae je povazdan dredao na prozoru prema ulici i derekao se na deurliju prolaznike i prosjake. Besposliite utve a tamo nam propadaju drumovi vritao je i gaao ih trulim krastavcima kokoijim kostima i

98

Vidosav Stevanovi

sveskama raskupusanog Policijskog glasnika. Fali mu neka daska ako ne i itav nametaj iz glave aputao mi je Slavuj i ui punio vatom. Sve bilmeze treba proterati u bratsku Bugarsku da sade rue i kupus rekao je Fikus Slavuju dok su praznili treu flau rakije iz radnje na uglu i mezetili paradajz. Kinkin sadanji mu opalio ga je stolicom po tintari ali Fikusu nita nisu mogli ni Nemci ni partizani ni sifilis. U krevetu e ti sve kazati o braci Istoku pa i o svekolikoj brai na svetu rekao mi je razgaeni Mane u hodniku gde je lovio stonoge i paukove i muve. On je ustvari moj ura Jagurida trostruki naslednik rekao je i nasrnuo na mene sa svim smradom rakiine duvana pomija i znoja. Pobegao je u Australiju s etnicima i sada tamo gaji zeeve kengure i ljudodere za ameriki cirkus Linkoln i Komp dodao je s poda kad sam ga ritnula od sebe. Dau ti kuu i krv za lecka donjeg vea cvileo je spolja dok sam uala na klozetskoj olji. Majice moja ljudi su stenice i uholae.
Pomozi mi Boe da naem Istoka pa u ti paliti sveu od pedeset banki svake nedelje u crkvi Sv. Marko misliu samo na boanstvene stvari a pred smrt u otii u kaluerice kao Marina s Brda s tim da se kasnije posvetim i userafimim. Ako ne bude tako mrzeu te vie nego komunizam.

Kao drugo Manetu Fikusu dadosmo dvadeset hiljada za sobu plus stosedamdesetipet banki za struju vodu i ubre. ovek je inae stvoren da pravi ubre i smrad rekao je Mane u hodniku i pokuao da mi

Refuz mrtvak

99

zadigne suknju. Za prenoenje kufera iptar nam uze stopedeset din. u gotovu i pola flae rakije. Nikada neemo imati svoju kuicu s baticom u cveu rekao je Slavuj i zakaljao se do daske. Pred fotografskim radnjama u centru Fotos i Argus videli smo etiri svadbe i jedan pogreb sa crnim kolima. Ou svoju kuicu pre nego izdanem raspizdio se Slavuj pred pratnjom i pokuao da klekne na trotoar. Bilo je oko pola jedanaest i neka dronjava starica povraala je u parkiu preko puta hotela Dubrovnik a klozetarka Marijana virila je ispod podzemnog javnog klozeta. Zato sunce sija kad svi umiremo naglabao je Slavuj dok sam ja gledala iptarove zglobove na nogama skorele od troke. Tako preosmo kod eleznike tacije u sokak Brae Poljjakovia kod dve sestre bliznakinje kondukterke inae na tek uvedenim autobusima izmeu Iline Vode i Stanova. Sestre Jelenike oe da potuku svetski rekord u tucanju promrndao je Slavuj posle dva dana i pokazao mi trinaest recki
posle tri dana bilo ih je sedamnaestorica ako se ne raunaju oni to dooe nou oni to nisu imali para ili oni koji tek tako ostadoe suva k. posle pet dana bilo ih je trideset trojica povremenih sa etvoricom stalnih muterija i badavadija koji su odlazili samo da jedu i da promene koulju. posle sedam dana utonula sam u duboka razmiljanja o smislu prirodnog zakona po kome jedna ena moe da primi onoliko mukaraca koliko ima vremena

100

Vidosav Stevanovi

posle deset dana usamljenosti i ja sam se pridruila Jelenikama i primala muterije kad pre podne kad uvee posle druge smene kad iza novih samakih stanova

i Slavuj je esto bio u zatvoru jer je opet poeo samoubilaki da pije i da dobija debele batine po kafaninama. Ne ustei se nieg jer e te stizati etiri daske rekla si ljubei me na kapiji. Izuzetni ljudi ne podleu pravilima za ovce i blesonje rekao je Istok kada je prvi put osuen zbog podvoenja Musavere onda obine fuksice iz kafane Moskva. Tvoj brat je dojio tri godine i est meseci zato je jak i mudar rekla si kada je Istok nestao po onoj lapavici. Znam da je u ratu bilo teko snalaziti se za mleko kao danas za stanove. Ubrzo sam stekla brojne muterije i kupila dve nove haljine jednu svilenu pa na tufne drugu vijolet. Ubiu se ako nastavi sa kurvanjem pripretio mi je Slavuj na Dan Borca i opet nije odrao re. Ne brini se za Istoka jer napominjem Vardarska 32 drugi sprat levo stan osam vreme pola tri posle podne utanje i tiina. Rumena Trpkovi mi je izvadila plod iz utrobe i bacila ti unue u kofu s pomijama i krvavom vatom. Mi smo ih etres dva komata zajedno bogu fala rekle su mi Jelenike i zaprale mi krv na nozi levoj. Leala sam tri dana i sluala glasove iz njihove sobe. Duo moja digni nogu jer sam omirglo muda o ebe alio se prvi vapijui. Ako ti to nije preklapaa ja sam rimski papa tugovao je drugi vapijui dok se sunce nije skidalo s neba. Kom se ne svia nek pree kod konkurencije odgovarale su vredne sestre

Refuz mrtvak

101

uglas i putale rokenrol na gramofonu. Njima smo davali 13 hiljada i strujavoda popola ekstra to su pile moju kafu Boe boe kada u najzad zagrliti Istoka telom svojim kada u mu pokloniti svoj trougao za veni spomen i dugo seanje. Boe moj topim se ponekad od milja kao maslac na vreloj plotni. Zaelim da on opet bude mali i da ga drim u krilu rumenog i tustog. Mrzim ovaj svet jer se vreme ne vraa kao gramofonska ploa i sve prolazi kao rabadija pored kue. i tako su nam prolazili vreli dani. Pored sve moje vetine u krevetu to je tvoja udovika kola majice opet nisam doznala nita odreeno sem vajkadanje istine
da su svi mukarci isti kad hoe da te imaju jer lau mau i kunu se u ta im padne na pamet naroito na brak i vernost do starosti i groba tavnoga da je Anovlar najbolje sredstvo kad se redovito uzima ali da oas posla ostane nosea i nabreena kad prekine jedno vee kao ja izmeu juvelira i sajdije da je skoro istina ono to se pria o Crncima jer su neki bili na praksi u fabrici automobila pored Lepenice i kolebali se izmeu mene Jelenika i Lole koniarke da svi bez razlike tvrde kako su poznavali Istoka ko iz vienja ko iz prianja ko direktivno sa kockanja kod Jule servirke ko iz novina

102

Vidosav Stevanovi

a naroito neki ofer Miladin Kreslo iz preduzea galovih lanaca i kuglinih leaja Filip Kljaji. Kunem se majinim grobom i sinom prvim Bobanom da je to posigurno ininjer Trifkovi Trile rekao je Miladin kada se od Jelenika preselio meni jer ih ne razlikuje im promene ve i frizuru. Slubeno sam ga vozio po burdeljima Rujke Petobanke i Maride Butrike sve dok nije nestao proneverivi grdne pare u fabrici rekao je Miladin muei me francuskim nainom po vruini. Slavuj se tada teko razboleo od malih boginja iz pakosti i zavisti
Izuzetnih podataka nema. Kreslo kae da je ininjer Trifkovi imao medaljon sa slikom neke Menke i pramenom smee kose. alio se inae kako ga na ovom svetu vole dve due o koje se teko ogreio i greh koji mu nagriza jetru kao rakija. Kosu je svakog jutra mazao briljantinom i brijao se dvaput dnevno zbog kosmatosti. Govorio je kako je kraa prirodan oblik nadoknade u drutvu lane jednakosti. Kad sam Kreslu pokazala oevu i Slavujevu fotografiju kleo se da je Trile-Istok na obe samo preruen. Kao to vidi nikakva korist od laljive ljudske prirode. Budui vlastodrcima morae da izmisle neto novo makar istinu.

i sunce je palilo i u gradu nije bilo dovoljno vode za pie i zapiranje. Slavuj je povraao od kisele vode iz bakalnice kod tacije. Nosie moju smrt na svojoj crnoj dui rekao je i opet nije umro iz inata. Svako li danas oe da bude kurva govorile su Jelenike mukarcima u drugoj sobi ciljajui tim na mene i moju popularnost. Iskvario se i pronevaljalio na zanat alile

Refuz mrtvak

103

su se radnicima iz tree smene i jednom ceduljom na vratima obnarodovale kako imam opasan sekret 5. grupa. Osvetila sam se objavivi kako imaju trule jajnike. Tavanica nam se osipala i ujutru smo liili na zidarske radnike petkom uvee. isti se odavlen inae emo ti sipat miomor u jelu zapretile su mi Jelenike jednom ceduljom bez potpisa. Ubrzo sam se ljubljena majice okanula toga posla to strano iscrpljuje a donosi vrlo malo obavetenja para i uivanja. Seau se uvek vae dobrote koja mi na nos izae rekla sam opratajui se sa Jelenikama u kafani Prolee pored tamparije Jovan Dutovac-Pera. Na postrestantu nita posebno sem jedne cedulje sa reima
Draga menka evo ti javljam Ljubav svoju jer si opasna kurva pua ena Prodo sam motokota Javu 250 kub. i pare te ekaju (kolko to e vidi!) kod prodavca lozova Tadije Batlije kod drugog kamenog mosla Ubiemo ti mua ko gnjidu iliti vaku pa stat pred matiara da nam spoji ruke i srca venim okovima ekau te u Dubrovnik (kafanu!) sa crvenim cvetom u reveru sakoa Tvoj Nepoznati Ljubavnik K. Pieta

i tvog pisma od 22 juna tekue godine sa obavetenjem o iznenadnom nestanku ia Metodijevih sinova Mileta i Petra. Sa Grozdincem i Robijom triput osvanuh u eleznikoj restoraciji ali ne naoh nikakav trag Istokov. Nijednom tipu s tim imenom ne bih dao pie rekao je kelner inda izbacujui nogom nekog naljokanog nosaa u zimskom kaputu. Mrzim

104

Vidosav Stevanovi

Ruse i osvedoeni sam zapadnjak rekao je inda i utinuo me za stranjicu dok je Robija gepisao flau vinjaka. Nismo blizu Istoka ali sam ja blizu groba rekao je pizdonja Slavuj i sasvim omrao zbog mrnje na moju mladost i lepotu. Priroda izvodi neslane ale im daje ivot ovakvom slepom crevu. Kao tree stvarno opet puim po etrdeset sarajevskih Zeta na dan i usta maem izazovno crveno. ene se farbaju da nas prefarbaju rekao je Istok kada se Musavera prvi put udala za krivonogog Alirca i otputovala na svadbeni put do mora. Bio je etvrtak predvee i manguparija mi je zvidala i dobacivala sa okova kod bioskopa Kragujevac i radnje Central. Smemo li da te ratosiljamo mua gospoa Menka kliberili su se fifirii u tesnim pantalonama i neki su kukurikali i rzali. Moja ast je u pitanju i pokazau svima pesnicu rekao je dibidus propali Slavuj i pokuao da padne s fijakera Svetozara Prelevia. Kljuse Zekan toliko je matoro da mu je zadnji kraj ve mrtav dok prednji jo kobajagi kasa. Prestizali su nas svi sem kua i drvea. Moe da radi ta oe da erei i ubija al samo brez miliciju rekla mi je nova gazdarica ve pomenuta Rumena Trpkovi. Mu joj je pre rata bio papuar i umro je od zaptiva kad su pred njim pomenuli slobodu. Varaj i pusti druge, neka varaju rekla je Rumena pokazujui mi sobiak u stvari letnju kujnu u dvoritu pored drvenog klozeta sa dve crvene nule na vratima. Sa duda pored prozora nou uori Rumenina ivina tri urke deset kokoaka leghorn i jedan pevac

Refuz mrtvak

105

61. ovde se desilo pomraenje sunca sa malim skretanjima u ludilo. Crne nakaze igrale su oko odaka kreveljile se i vikale antidravne parole. Jedan se deak popeo na orah i nije hteo da sie sve dok ga nisu oborili tojagom. Udbai su kau bili mirni kao jagnjad i delili su okolade enama i deci. Majice nigde ne videh ovakvu alajbegovu slamu. Ko kae da se u Kragujevcu ne pojavljuju duhovi kad se iz kapela nou uje vriska i pevanje. Ostoja s Vaarita nekada je popio ivu sodu i sada govori na dugme. Ovdanji slepci napravili su radiostanicu.

i Rumenini subotari skupljaju se uvee u pokrajnjoj sobi da pevaju pobone pesme u slavu Srca Isusovog. Ima ih svakojakih ko da su na bukalo vatani. Smak Sveta i Strani Sud doi e sedamdeset sedme godine sedmog sedmog u sedam sati uvee sve po starom kalendaru posle jednog lakeg zemljotresa rekla je glavna subotarka Simka Kokarda i pozvala nas da svoj ivot posvetimo nezi ivotinja. Istina o budunosti prebiva u bobu i kafenim arama ponekad u ptijem letu kae Rumena dok vadi plodove i podvodi malodobne devojice. Ubrzo sam joj se uvukla u kuu boem da je poduavam u vezendlu i pomaem pri pobaajima to mi ide od ruke. Traei Istoka upoznala sam
starice subotarke koje po okolnim selima prodaju svetske knjige udotvorne ikone sa Svete Gore i osvetanu lekovitu vodicu iz manastira Granarice, Ljubostinje i ie bogalje i bolesnice koji kod Rumene trae pomoi bolima svojim i lekove jer se u ovdanjoj bolnici va-

106

Vidosav Stevanovi

di jetra mesto slezine i zaboravljaju makaze u trbuhu posrnule devojurke izmeu 15 i 19 godina koje za neku stotku odlaze sajdijama obuarima drmatorima iz optine arhitektima mastiljarima i sekretarima prokurvane udate ene fabrikih radnika koje se pre podne uz kuvanje ruka kokaju sa studentima i dabalebaroima dok im deca na ulici ue razne vetine za ivot

i jednu ininjerku najposle koju je u Ilinoj Vodi zmija apila za stranjicu kad je sa Mikulom iz Paraina legla u bunje pa je tako pukla bruka. Nemoj Tanasije jer posle prvoga dolaze veliki brojevi rekla sam ja onda u Koutnjaku ali je Tanasije hteo a posle sam i ja htela s drugima. Samo sebe i svoje telo i sve muke i radosti njegove ima rekao je Istok onda kada je napustio erku mainovoe Dragorada jer je zahtevala da vode ljubav na duhovnoj bazi, Mukarci su iskreni samo kad su goli rekla si ti kad se sa Slavujem vratih sa venanja. Meutim nigde Istoka. Mnogo puta mi se uinilo da sam pred vratima tajne da treba uiniti jedan korak i pred mojim zasenjenim oima pojavie se bajoslovna muanska prilika i lepota nadzemaljska Istokova kao boje ovaploenje drugo posle Hrista. Koga po svu no eka pred vratima i uzdie nevernice pitao me Slavuj kad se ponovo pridigao i nastavio s radom u hotelu Dubrovnik. Dobijao je svega pedeset sedam hiljada i neto jae uz neku porciju orbe fraj. ekam sunce svoje da mi zasija sa istoka i obasja me

Refuz mrtvak

107

zracima radosti odgovarala sam i nastavljala da se rvem sa neizleivom vruinom. Uvek bi ispalo da sam kriomice ila
za nekim sitnim deparoem koji se kod Rumene krije dok ne proe milicijska potraga i spava u podrumu na uglju i trza se od svoje senke na zidu za nekim proneveriteljem koji poslednje dravne pare troi i kocka sa mizlama i flundrama u pokrajnjoj sobi s gramofonom i ve priprema zglobove za lisice za kockarima udbaa Gaje Coje koje je Jula servirka isterala iz kue vie generalskih stanova pa se sad ispomau kod Rumene i daju joj lovu za pikslu za nekim ljubomornim i razjarenim muem sa dignutom jakom i natuenim kaketom koji se smuca po dnu dvorita i od svakog drveta misli da je njegova enetina sa cegerom.

i za kojekakvim deakim druinama iz Palilula i Pivare sa lancima i bokserima. Desila se zatim jedna provala oblaka s gromom u dud pod naim prozorom i suva zemlja zaas upi svu vodu. Bog opominje za nae grehe i doi e tama velika rekao je Slavuj i sedam dana pio po drumskim krmama sa oferima taljigaima i sezonskim radnicima. Idui put grom e u nae pokvarene glave kukumavio je zatim iz kreveta i pijuckao Rumeninu vinjevau. Ljudi kao tvoj Istok ne ostavljaju tragove za sobom jer su laki kao perje i neuhvatljivi kao vazduh rekla mi je Rumena i bacila neije unue u kofu s pomijama i krvavom

108

Vidosav Stevanovi

vatom. Jednom sam upala u neki memljivi podrum iza suda na sastanak grupe radnika koji su se spremali da bee u inostranstvo. Ja od detinjstva navijam za radniku klasu govorio je Slavuj kad sam ga psovala zbog lenjosti. Zamalo me ne silovae. Pored prozora stajao je Ria sa crvenom kosom i predlagao da sama legnem. Imam mua rekoh ja. Baci ga na ubre ree Rida. Imam ljubavnika rekoh ja i zamrkah. Otruj ga miomorom ree Ria. Imam brata Istoka koga nigde nema zaplakah ja. Polji ga za nama u Legiju Stranaca ree Ria i jurnu prema meni. Prevrnuo je petrolejku i ja sam u mraku nekako napipala vrata zdrava i itava.
Za ta imam da zahvalim Rii. Sutradan mi je u krevetu ispriao da ga podseam na sestru Mirelu to se bacila pod voz kod eleznikog mosta 7. aprila tekue godine verovatno zbog Istoka. Ne zna se da li je bila trudna ili je sebi smrsila konce zbog neutoljene ljubavne enje jer nije ostavila oprotajno pismo. Rda kae da je pre toga bila triput verena za sanitarca Kutulu. Ree da je verovatno Istok osvojio gimnastiko prvenstvo grada u aprilu u gimnastikoj sali DTV Partizan u staroj radnikoj koloniji zapanjivi sve novim vebama na konju i razboju. Ko zna.

i uvee sam ila u bugarski internacionalni cirkus Central od pola devet. Ja sam igra na trapezu i zatitne mree nema pod mojim nogama rekao je Istok kada je uhvaen pri kockanju i milkan za njim zatvarao vrata na marici. Onaj sa trapeza odozdo je liio

Refuz mrtvak

109

na Istoka ali sam iza atre opazila da ima kriv nos i tetovirana prsa u stvari dve ptice to se kljunovima ljube. Ubiu svakog dripca koji te bude pipnuo bez moje dozvole rekao je te noi Slavuj posle dve flae Rumenine vinjevae i prekrstio se s dva prsta. Ovakvi kao Slavuj ipak ne umiru bez sekire. Gospode spri munjom i gromom mene grenicu vavilonsku zavijala je Rumena od mnogog piva dok su njeni subotari pevali u pokrajnjoj sobi Jutarnja zvezdo biseru spasenja obasjaj nas i oporativno plakali nam tugom i bedom ovog svela. Sutradan me Simka Kokarda optuivala da podilazim njenom ivadinu jednom kilavom i balavom starkelji to lii na ia Metodija na odru. Taman ena smogne neto malo mukarca a odnese ga neka mladunica okrivljavala me je kominica edomira povodom njenog penzionera a-Proke vaarskog fotografa. Oe droca da nam digne dvesta tries iljada to ih uvamo u slamaricu vritala je Kokarda i pokuala da mi poupa tek nafriziranu kosu. Ostavila sam joj samo uperak na vrhu glave i gurnula je u veliku Rumeninu vanglu.
Neu nikad u kaluerice zbog bogomoljki starake zavisti posta i molitava. Pogotovo danas jer manastiri ostadoe sa neto malo posne zemljice i tavore od priloga brae iz inostranstva. Jede se tamo krompir kupus pasulj proja i neto malo slojanjene ovetine. Marina s Brda nije u pravu jer je jo imala prou kod postarije gospode i mladih provincijalaca. Da bi mi dao Istoka Boe moj baviu se dobrim delima i vratiu Musaveru na put potenja i zaposliu je kao krojaicu. Prvog maja kuvau jagnjeu orbu

110

Vidosav Stevanovi

za prosjake iz nae ulice i astiu ih prezlama sve u Tvoje veliko i isto ime Oca Naega.

Kao etvrto isplatismo Rumeni 7 hiljada svega poto sam ja pomagala pri pobaajima. Ostane li uveu te u posao i bie moja naslednica za srez kragujevaki govorila mi je Rumena pre nego sam spakovala svoje dreje u kufer i prekrstila se prema raspoluenom dudu. Zakunte se da nikad nijedna re o meni nee pre preko vaih usana rekla je Rumena i mi se zaklesmo na Sveto Pismo preminulog papuara. iptar nam ovog puta uze tries banke i dve ljute u bifeu Avala. Drugi gule moju kou pa to ne bih ja vau rekao je pred kapijom i zabazdeo na znoj prljavtinu loj i uegle obojke. Ne alite pare Istoka traei jer su pare trica i kuina rekla si ti briui suzu u kutu desnog oka i maui mi drhtavom rukom majinskom. Sprena i gurava babuskera poznata mi odnekud prosila je pored konjskog restorana Radnik. Ispljunuu jednog dana cela plua i pola utrobe alio se Slavuj i kaljao kao da je zbog toga doao na svet i vukao se za mnom kao crkotina. Bila je to soba za Izdavanje branom Paru bez dece cena po Dogovoru perka ivkovi Naselje abisinija upitat kod Lonara Bogoljuba. U stvari bila je vie tenara ili trap za krompire nego soba ali besparica ne pita za udobnost. Zbog ove boguizalea Abisinije potroie mi se noge kao sapun zacvileo je Slavuj i navalio da aka svoje uljeve krupne kao orasi. Okolo su stanovali sve sami doseljeni seljaci prosjaci sirotinja sitne zanatlije fabriki radnici i nou se do izginua tukli u kafani kod Save Gegule. Dimnja-

Refuz mrtvak

111

ci fabrike konzervi zasipali su nas gustim dimom i gareom kroz sve tri smene. Za neku godinu a moda i pre svi emo liiti na Crnuge i jeemo ugljenu prainu rekao je oduzeti starac to se pod naim prozorom suna i trebi od vaaka. Pod nam je bio nepatosan zemljan a u pukotinama klimavog stola krile su se uholae i meso smo jeli samo nedeljom. I kad nema para treba iveti na velikoj nozi i na tu raun rekao je Istok kada se nekada vratio sa letovanja i pokazao nam poklone od Nemice Helge iz Diseldorfa tranzistor i runi sat Helvecia i elektrini aparat za brijanje Filips. Gospoda kao to je tvoj brat ne ive meu nama jer smo neznatni kao ljunak rekao je starac to se suna pod naim prozorom i digao garave dlanove k nebu. Sua je trajala kao dosadan film i ja sam se zapirala kiselom vodom iz bakalnice kod Ciganmale. Kajem se zbog greaka u ivotu i zbog lanog predstavljanja i zbog niskog porekla cvileo je Slavuj dok se branio od zmija paukova belih mieva i ostalih pijanakih utvara. Uz pomo portira Muje koji me nije preesto ucenjivao traganje sam nastavila u kafani hotela Dubrovnik sedei pre podne s Desom Kesom Janom Pikljom i Lunom Markizom. Uskoro sam upoznala sledee dokone graane
M. upca i V. Stevanovia besposliare ovdanje koji mi predloie bogovsku ljubavnu trojku u stanu kod Z. Derija jer su mu roditelji otili u selo na vridbu profesora fizike Svetolika koji je kupio rashodovani Plimut od Milana Gruanina i vazda mu menjao de-

112

Vidosav Stevanovi

love kod parkia i palio ga kurblom i vozio samo nizbrdo milicajca Vuurovia koji uva psa tragaa Musu i nosi nekoliko medalja zbog hvatanja lopova i ubica iako sam nije njuio tragove i razgovara samo o ginekologiji efa stanice Karajovia koji se udvarao nalickanim budama iz optine i plaao im rukove zbog svastike daktilografkinje koja mu se okaila o vrat

i jednog pleatog studenta tehnologije prehrambeni odsek vabu zvanog. Sem to su svi hteli da spavaju sa mnom niko nita nije znao jer se nikog ne tiu tue muke i muice. Kad ti dosadi traganje upucaj se lepo u elo i ist raun rekao mi je V. Stevanovi i na zidu nakrabao pesmuljak o lepoti smrti i trulei koja sve lei. Majice moja ima tu i neeg pametnog ako se odbije ludilo i zanos. Tvoj sekret 5. grupa zaleiemo samo mojim konim metkom rekao je Z. Deri i ponudio me da ukradenim kolima odemo do planinarskog doma na brdu eelj na putu za Jagodinu. Venau te i uvesti u najcenjeniju familiju kragujevakih predratnih rakidija rekao je Svetolik i ponudio mi pomo uvenog advokata Jevevia prilikom razvoda od naisto pobolelog Slavuja. Nema ti pojma kako se ovde dobijaju stanovi i slube rekao je Karajovi kada sam odbila sastanak sa udbaem Bajetiem jer mu se nos vue po zemlji. Uvee sam sluala pevaljku Mirijam koja takoe nita nije znala iako ivi sa Lajzerom iz odseka za kocku i prostituciju. Duo tako sam ja traila ljubav moju Bogdana pa

Refuz mrtvak

113

sam natrapala na tugu i alost do groba rekla mi je Mirijam i otila mesto mene na sudar s udbaem Bajetiem
Student vaba kae kako je s nekim mangupom iz Beograda u aprilu iao po igrankama i ganjao droculjke iz gimnazije i medicinske kole. Taj je u pijanstvu govorio kako nikada nee zaboraviti Menku sunce svoje neljubljeno krizantemu svoju neuvelu. Tako oaloen otputovao je za Kraljevo povodom tajnih poslova. vaba smatra da je Beograanin bio fudbaler ili bar ahista jer je imao para ko blata. Na visokom elu bila mu je jasno ispisana patnja i neobina sudbina. Predamnom je stalno bila senka Istokova.

i tako sam sedei u kafani reila da posle kraja izuim bar krojaki zanat kod kominice edomire jer e se ene uvek lickati i doterivati. Poto nikom nita ne pie na elu sumnjivi su svi sem robijaa rekao je milicajac Vuurovi i pozvao me da Istoka potraim meu zatvorenicima. Pristala sam jer se bojim sumnje i kajanja. Sunce je strano prilo kad smo ulazili u rabatnu zgradu iza suda i deurni me je stalno tapao po stranjici. Samo budale sede ovde a pametni drmaju odozgo rekao mi je belomusasti brica Dojin S. Markovi i nastavio da riba hodnik jednom prljavom mokrom krpom. Svuda je zadisalo na karbol i strah. Neki mravko u nanulama trkarao je pred nama i nije smeo da nam pogleda u oi. Taj je obio trafiku i misli kako smo doli da mu traimo popueni duvan rekao je deurni i dodao kako sa mnom oba-

114

Vidosav Stevanovi

vezno mora da se nae u civilu jer tek onda lii na oveka. Ko esto ima posla s milicijom progutae na kraju nekoliko puanih metaka rekao je Istok kada smo u novinama proitali da je njegov drug Pidula osuen na smrt. Jedan podrpani starac to prodaje zveke loptice na lastiu i pitaljke odveo me tih dana u polusruenu kuu ispred Stanovljanskog polja. Makedonac to tamo umire trai svoju rodbinu rekao mi je starac u parku kod pijace kad sam sela pored njega da se odmorim i jadala mu se na neuspeh. Lako je nai druge ali je teko otkriti i prepoznati sebe rekao je starac i ponudio me sonim crvenim krikama lubenice. Karakuljivi Slavuj vie nije naputao krevet i videla sam da su ga sasvim ophrvali lenjost i malodunost. Kroz prozore su virile uvele zborane babetine i kretanjem se dovikivale preko naih glava. Tamo smo nali uasno ispijenog oveka u bunilu i valjivim ebadima. Trojano moja opratam ti sav blud neverstva i pohotu samo ostani uz mene do asa samrtnoga vritao je mravi i lamatao kosturastim rukama kao oerupanim krilima. Starac iza mojih lea mrmljao je molitve i kletve protiv enske prevrtljivosti nestalnosti pokvarenosti. Trojano moja kumim te bogom uvaj mi decu malodobnu i roditelje iznemogle zavritao je onaj izdiui i poklonio mi bezvredan medaljon sa fotografijom devetoro dece u ritama.
Predamnom je stalno bila senka Istokova. Maui mi bacajui poljupce bliila mi se senka Istokova. Telo moje trnulo je i jeilo se kao u bolesti.

Refuz mrtvak

115

i uvee je moj naopaki Slavuj izdahnuo iz inata oko devet sati ba kada je crveni mesec zaigrao nad fabrikom konzervi. Rodio se slep iveo bolan umro nem rekao je starac to se bite pod naim prozorom i pozvao nekoliko zbabanih vetica da ga okupaju i pripreme za ukop. Od neznatne uteevine jo sam i popu morala da platim. Sahranismo ga u sredu na palilulskom groblju na kome se sahranjuje sirotinja i najzad MOJ ISTOK BIE USKORO U MOM ZAGRLJAJU jer ljubljena majice Boginja ovo pismo zato aljem tvom ljubavlju ispunjenom udovikom srcu. Bez vas dvoje svaki minut bie mi mesec i svaki sat godina rekla si ti blagosiljajui me i elei mi mnogo sree u traganju. Predamnom je utrven put ka srei i nikakva Nesrea i Sudbina huda koje prate Istoka od kolevke do brkova nee moi da me sprei. I sa mrtvakim pokrovom ustala bih i otila k njemu. ivim zato da drugima pruim razloge da ive rekao je Istok onda kada mu je Musavera rekla da je najlepi mukarac na svetu i bog svekolike enskadije. Jue mi je plavokos mladi u beloj koulji kratkih rukava priao na ulici. Istok eka sutra pola tri posle podne Vardarska 32 drugi sprat levo stan osam utanje i tiina rekao je taj aneo glasnik i smesta se izgubio u orsokaku iza drvare kod ulice Crveno Barjae. Sunce je bletalo u izlogu fotografskog drutva i grbavi rabadija na placu pored galanterijske radnje istova-

116

Vidosav Stevanovi

rivao je crvenu ciglu. Moj ivot bie pesma kad se vas dvoje budete sreli rekla si ti ljubei me na kapiji i briui suzu u kutu desnog oka. Nadam se da si pazila Istokove kanarince jer njegovo veliko srce viak svoje ljubavi rasipa na ivotinje. Smesta sam kupila hartiju i olovku u knjiari kod bioskopa Pionir. Moje srce ispunjeno je radou likovanjem enjom strahom. Gledam kako se pod prozorom bite garavi starac i oseam kako se usijano sunce okree u nebu. Ne verujem u Strani Sud jer e doi svetlost blaga i velika. Raduj se ljubljena majice. Ljubi te u oba isplakana obraza tvoja erka Menka ena tvog sina Istoka s. r.
Zariem se da u odsad svakom prosjaku dati neki dinar naroito na Prvi maj. Da u roditi svakad kad budem zanela. Da u strogo paziti na leenje sekreta 5. grupa. Da u greniku Slavuju podii spomenik od trideset hiljada kod kamenoresca Proke. Da neu psovati hulnim reima. Da u oprostiti Tanasiju to me neku pretvorio u hoku. Blagoslovi nas Gospode Boe Na za buduu radost i stradanja.

Isti dan u istom gradu Kragujevcu u istoj sobi oko est sati popodne. Bila je grozna la. Istok ne postoji. Menka takoe. Postoji kraguj ptica koja kljuje oi ivima i mrtvima zlobnica i zlokobnica. Hohtapleri znaju svaku rupu u zakonu i putevi vode na sve etiri strane

Refuz mrtvak

117

sveta dok je svaki komad zemlje kostima nagnojen. Kau da se u ovdanjem muzeju nalazi kostur majmunooveka i da sva deca pre roenja lie na njega. Zlo e nas progutati. Crnica e nas izbacivati a more nas nee hteti. Slavuj je govorio kako Istoka ima samo kad ga nema. Nije nam potreban nikakav Strani Sud jer dovoljni smo sebi kao prokletstvo.
Sunce danas bee jae nego ikad i e je velika.

Uas i samo uas je svuda oko mene. Ali nita me nee spreiti ni pokolebati majice ljubljena moja. Nita na ugavom svetu vie to ne moe. Jer bez obzira koliko smo slabi i laljivi i povodljivi i glupi i pokvareni i poroni i svirepi i gadni mi emo ipak pobediti nesreu pa makar svojom dragovoljnom smru svojom poslednjom moguom slobodom svojom patnjom i ponienjem. I stoga pljujem na grad koji nema bar tri drveta sa pogodnim granama duboku reku ili viespratnicu. Moje stvari zavetavam Jelenikama a fotografije tebi. Mane Fikus svakako je imao pravo svojim seenjem vena u toploj vodi. Kad se nita vie ne moe onda bar to blaenstvo.

LEINARI

ve noni vazduh malo ih je pokolebao. U stvari, gotovo ih je istreznio. Poduhvat, koji im je malopre u kafani izgledao lak i veseo, bezbrian kao Davletovo brbljivo navaljivanje, bezmalo aljiv, sada je sa svakim korakom postajao sve blii, stvarniji, opasniji. Ipak, bilo je kasno da se vrate u sigurnost i toplotu kafanskog dima. ef Stanoje je za njima podigao stolice na sto i zatvorio vrata. Kasirka je ve zakljuila dnevni pazar i abicama pritegla arape na krivim i pikljavim nogama. Obojica kelnera jo su ranije otili sa sudoperom i kuvaricom. Pevaljka Rola strusila je poslednji vinjak i odvezla se s novim muem u nekoj krntiji bez blatobrana. Stoga su utei klancali uz opustelu nonu ulicu, nehotice zaobilazei svetle prostore oko svetiljaka na banderama. Na raskrsnici nekoliko krivih uliica i orsokaka, sredinjoj petlji paukove mree staza i bogaza ispod Stare radnike kolonije, vie zamraene zdravstvene stanice, zastali su da se jo jednom dogovore. Na prstima su zali u senku iza tek zapoete novogradnje, ije su rbine trale prema svetlosti

120

Vidosav Stevanovi

sa ulice kao krnjaci zuba. Leerno su se naslonili na skele, oprezno pripalili cigarete i poluglasno govorili, pogledajui u modrocrno nebo preko kojeg su, ispred crvene kugle punog meseca, promicali pramiasti oblaci. Odnekud, verovatno sa smetlita pored prve tarabe, do njih je dopirao otuan smrad neke strvine, kokoke, make ili psa. Bilo je teko i prohladno. Veito je knap puno! ree Davle. ikai, preduzimai, oferi, ljakaroi, bokseri. Sve sami levaci. Sve sami dukci. Retko kad i neka mastiljara. uli smo! ree Murat. To smo ve uli, brale. Neto drugo nas zanima. Ima li zaista fljaskara? Nego kako! ree Davle. Bar dve-tri. Ne vodim vas valjda na partijski sastanak!? Ne bi ni mogao, brale! ree Murat. Odavno smo se upisali u samostalne mukaroe. Sami varamo. Blizanci Kalanci utali su u najguoj senci. Crvene eravice cigareta rumenile su im dlanove, usta, brade i noseve. Bilo je nemogue razlikovati njihove zdepaste prilike u vazda istim kariranim sakoima i tesnim pantalonama. Oiljak koji je stariji, utljiviji i opasniji, imao na bradi nije se dobro video ni pri elektrinoj svetlosti. Prialo se da ih je majka, matora Kalanka, nekada razlikovala samo pomou crvene i plave pantljike, koju im je vezivala oko vrata, ili pomou mesinganih ploica sa ugraviranim imenima Mileta i Jaka, koje su nosili oko zglobova na rukama kao vojnici u ratu. Za krivicu jednog, bilo kojeg, otac, matori stolar Kalanac,

Refuz mrtvak

121

tukao je i devetao obojicu kaiem za otrenje brijaa, svakog u drugoj sobi. U akim kuhinjama ljampave kuvarice nikada nisu znale kome daju kutlau s mlekom i crni hleb s margarinom. esto su se menjali na istoj eni, obino nekoj kafanskoj kurvi ili radnici iz fabrike konzervi, koja ne bi mogla da se naudi tolikoj neprestanoj poudi. Bezuspeno su, enidbe radi, traili sebi podobne bliznakinje. Nekoliko meseci dopisivali su se sa dvema sestrama iz Valjeva, koje su sakupljale razglednice i ljubavna pisma. Prialo se da su dve Valjevke, prodavaice u radnji sa obuom i glasovite droce, traile da im poalju tanu meru obima grudi, miica, butina, ak i duinu i debljinu udova u napetom i splasnutom stanju. Poto ih dobijeni podaci nisu zadovoljili, dopisivanje se prekinulo. Matori Kalanac i Kalanka sada su se po selima raspitivali za pogodne udavae sa mirazom i preko navodadike Boandrce obznanjivali da imaju kuu sa okunicom u ulici Kraljevia Marka i sedamdeset tri ara placa pored gronike stanice. Meutim, blizanci su i dalje lutali po kafanama i igrankama, tukli se, ganjali ankue i sudopere, prodavali ulaznice za boks-meeve i u gromoglasnom duetu pevali makedonske pesme. Ponekad su samo, kao sezonski radnici, odlazili na branje kukuruza i groa po Grui i Levu, ali su se ubrzo vraali, pocepani, neobrijani, pretueni, grdei seljaki tvrdiluk i pasjaluk. Zatim su mesecima spavali i jeli za etvoricu. Pujko naisto trokirao! ree jedan. Balsumirao se ko Dane troarinac. ta da mu radimo?

122

Vidosav Stevanovi

Noge mu se odsekle! ree drugi. Zabole me rame od pridravanja. Da mu gurnemo prst u guu? Izmeu blizanaca mogla se nazreti Pujkova tamna i pogurena senka kako se njie i leluja. Moglo se uti njegovo ubrzano dahtanje, praeno povremenim stenjanjem i tucanjem. Bio je potpuno pijan. Kada je, posle jalovog pribiranja poslednjeg sitnia iz depova, Murat iznenada u klozetu dobio na par-neparu deset hiljada od brice Maligana i pohitao da asti drutvo, Pujko se opredelio za pivo s vinjakom. Ve kod druge ture traio je da se premeste za sto blie muzici. Kod etvrte je opsovao sestru funjarsku moleru Bujcu i glasno rekao da e polomiti koske novom muu pevaljke Role. Kod pete je poeo da tvrdi kako ima strica u Sinsinatiju, Ohajo, Amerika, i kako e ih posle strikanove sahrane sve kupiti za crno ispod nokata. Kod sedme je poeo da vie kako mu puca prsluk za supovce i ljude u utim demperima, da juri pevaljku Rolu izmeu stolova, a lupa ae sebi u glavu, pentra se na sto i jede pepeo iz pepeljara. Prsatoj plavui za Maliganovim stolom, koja je taman veerala, pokuao je da ukrade pljeskavicu sa tanjira. Naroguenoj kasirki Emi rekao je da je krmaa koja se vucara s kuljavim parajlijama i drljavim starkeljama, i da je ne bi opalio ni kroz tri ponjave. Na kraju je poeo da laje i da sve redom, od molera Bujca do novog mua pevaljke Role, trca sodom iz sifona. Moler Bujac je dreknuo da e mu stolicom razlupati tintaru. Novi mu pevaljke Role rekao je da je to bruka za jednu cenjenu kafanu i da e odsad doputati e-

Refuz mrtvak

123

ni da peva samo u lokalima gde nema takvih zvrndova i drmadija. Grbavi ef Stanoje, poznata utva palilulska, pripretio je milicijom i zabranio da se toi pie za njihov sto. Dve sledee ture Murat je naruio preko brice Maligana, koji je svoju prsatu i jenu plavuu ubeivao da nije zaraen. Kada je Pujko plavui rekao da je Maligan prole nedelje zaradio triperinu od ivke Kava, Murat se iznervirao i naljutio. Rekao je da svi drugari mogu da mu slobodno pljunu u njuku ako ikada bude seo s tim brljivkom i da najvie mrzi ljude koji ne umeju da se ponaaju kako dolikuje mangupima i vaaroima. Davle je poluozbiljno predloio da Pujka ostave dve ture. Zagrejani Kalanci na to su se uskikotali i uzmuvali laktovima u slabine. Mulja, koji im se naknadno prilepio iz Maliganovog drutva, kazo je da Pujka ostave iza anka da se ispava. Brica Maligan, koji je taman odlazio s odobrovoljenom plavuom, poznatom rasputenicom iz Nove radnike kolonije, doviknuo im je da pozovu kola za hitnu pomo. Grbavi ef Stanoje, koji je smirivao uplakanu Emu, ponovo je pripretio milicijom. Moler Bajac je ljutito i uvreeno napustio kafanu, zaboravivi uzgred da plati pozamaan ceh. Novi mu pevaljke Role dreknuo je da on ovde titi ast i est svoje ene i da e ubudue svakom napasnom dripcu grkljan prerezati. Mulja je proaptao da je novi mu pevaljke Role nekada bio kasapin i da se tek odskora bacio na umetnost. Davle i Kalanci hteli su da sami pou na noni poduhvat, jer je Pujko oigledno nesposoban i svoj pupak da napipa, kako

124

Vidosav Stevanovi

je smatrao Davle. Mulja je smatrao da je Pujko uprskao kao uran motku. Ali, najzad je Murat natmureno odluio, rekavi da ta strvina ima da se povede u unjainu pa makar svi prisutni zevzeci kenjali dramlije. Posluali su ga bez pogovora, kao i uvek. U Palilulama, meu nonicima i pijancima, smatralo se da nije ba naroito pametno protivreiti Muratu, osvedoenoj prznici. Znalo se da je kao etrnaestogodinjak zaglavio popravni dom u Kruevcu, zbog dve-tri provale u trafike i bakalnice. Posle neuspelog bekstva iz doma i hvatanja u Trsteniku izgledalo je da se smirio. Puten je na slobodu kao izueni tapetar, ali nikako nije hteo da se zaposli. Vremenom je postao est gost prepunog kragujevakog zatvora. Pera Slapek i ile Zum, stalni pretplatnici na posnu zatvorsku hranu, govorili su da e ih Murat uskoro naslediti u rabatnoj i prljavoj zgradetini iza suda. Njegova prva ena, Milijana Ramaanka, imala je sva lea oiljena od rana nanesenih mokrim konopcem, kojim je tukao, poto bi je prethodno zavezao za krevet, uvi posle vojske da se tu i tamo drocala s kojekim. Bokserski sudija Midalo imao je njegovom udarcu da zahvali za ukoenu desnu stranu lica i poluzatvoreno oko. Opte tue na igrankama i fudbalskim utakmicama nisu se mogle zamisliti bez njegovog uea. Jednom je u Izletnikom domu u umaricama pola sata izdravao jurie sedmorice milicionera, iskoio kroz prozor i pobegao preko potoka i Stanovljanskog polja. Ponekad, kada je bio dobre volje, hvali-

Refuz mrtvak

125

sao se kako pravi posao zubarima i kako jednim udarcem izbija bar tri zuba u gornjoj i dva u donjoj vilici. Njegov otac, mlinar Midule, koji se obesio posle poara u Akcionarskom mlinu, govorio je da e zavriti na vealima, ako ga pre toga neko ne ucmeka zbog nasrtanja na ene. Davle je, meutim, smatrao da je takav ovek duu dao za vou druine i da bi u nekom veem gradu bio neosporni ef podzemlja. Kalanci su ga kovali u zvezde i vukli se za njim kao paad. Jedino ga njegova majka Miladija nije zarezivala ni u ta. Nazivala ga je izrodom, odljudom, dindumaninom svoje starosti, naterivala da joj donosi drva i ugalj iz podruma, da riba podove i pere sudove. Govorkalo se da ga ponekad, kad je stegne reumatizam ili kad se posle Zadunica vrati sa Midulinog groba, voti oklagijom da sve puca. Ali, u druini je oduvek Muratov ugled bio neprikosnoven i nikad niko nije ni pokuao da ga narui. Zaudo, o Pujku, koji mu je preko Miladije bio dalji roak, Murat se esto starao briljivije nego o sebi. Uio ga je da pliva i roni, da lajmom hvata kanarince u jovanovakom polju, vukao ga sa sobom po igrankama u Vatrogasnom domu i Milicijskoj bati, uvodio bez ulaznice na boks-meeve, branio kad zabrlja na korzou i pokarabasi se s jaim od sebe, pijanog dovodio kui i trpao u krevet. Znalo se da ga nikada nije ostavio na cedilu i da je u milicijskoj stanici esto primao svu krivicu na sebe. Turite ga u dep! ree Davle blizancima. Bacite ga u kreanu. Ili ga nosite meu sebe. To-miga-uz-radoja!

126

Vidosav Stevanovi

I zatim dodade, okreui se Muratu, bacajui opuak i gnjeei ga petom: Svega ima kod mama Papane, brale. Mandovki uglavnom koliko oe. Sve same mealjke. Tuctucaljke. Rade ko singerice. Al pudljive su do zla boga, radi cajkana. Zato neu da bude tabae. Privrlji, radi radnju i utac! Murat je utao i odbijao kratke dimove. Oajdari! javi se i priipetlja Mulja nekim piskutavim i uzrujanim glasom. Oho-ho-ho. Iz mrtvaka bih ustao za tako neto ebeljivo. Brao moja roena! Dosta, pikolo! otro ree Murat siunoj prilici, koja se pribila i drhturila uz njegov lakat. Da nisi vie zucnuo. I da te ne vidim kako tamo pravi neku pokoru. Inae e sa mnom imati posla. Imau posla s jo nekim! nastavi Mulja, vrtei se i struui nogama. Videete vi rusvaja, dramoseri. Tri dana se ne skidam, ko dete s beloljive. Majko moja roena! Zavei, pikolo! ree Murat Mulji i zatim, okreui se blizancima: Vi, burazeri, Pujka meu sebe i ne putajte ga ni koraka samog. Odgovarate za njega. Razume se, brale! rekoe uglas blizanci. Naravski. Nema glava da te zaboli. Murat prvi preskoi zgomilane daske i doe do ugla novogradnje. Oprezno je zevao nadole i nagore. Znao je da milicioneri ba ovom ulicom odlaze u Lekinu kafanu u Staroj radnikoj koloniji. Znao je da su u ovo doba uvek orni da nekog zalutalog pi-

Refuz mrtvak

127

janca privedu u stanicu na putu za groblje. Znao je da milicioneri tako izigravaju savesnu slubu, jer pijanci obino nisu opasni. Putaju ih tek sutradan, posle sasluanja kod sudije za prekraje. Pre mesec dana to se dogodilo Muratu, kada se s nekim Suianinom podaveljao oko pevaljke Role. Celu no se u prepunoj zatvorskoj eliji kokao s ispizmljenim Suianinom. Mastiljavom olovkom zapisao je na zidu: Jeste l uli na radio Niu kako ljudi koParcovi diu! i doe i moji pet minuta ciketani. Suianin je tada zareao da e Muratovih pet minuta doi na Kukindan, Murga meseca, kad mu on bude sredio cuflu. Pred zoru su se ipak izmirili, raspriali o zajednikim poznanicima i mnogobrojnim muevima pevaljke Role, i zajedniki popuili poslednje Suianinove cigarete. U svitanje su otkrili da su obojica vojsku sluili u Bosni, Suianin u Slavonskom Brodu, Murat u Banjaluci, da su obojica znali kapetana Nenezia i prevrnuli po nekoliko majorica i pukovnikovica. Dogovorili su se da se ne terete pred sudijom prekrajcem i da se koliko dovee nau kod privatnika Kadrije uz vino i prena crevca. Ali, iako su obojica tvrdili da su samo neto bunije raspravljali o udaji Suianinove najmlae svastike i da se cenjenom drugu sa linije mora biti priinilo kako hoe da se pomakljaju, jedva su se izvukli sa novanim kaznama od pet hiljada u gotovu ili pet dana zatvora. Jo je prekrajac Dragan Tronja vrsto obeao Muratu da e ga idui put rebnuti bar sa mesec dana uze. Tada je Suianin priapnuo Muratu da Tronji sino ena sigurno nije delnula ri-

128

Vidosav Stevanovi

bu. Muratu se nije jela kukavna zatvorska hrana, niti mu se radilo na kaldrmisanju ulica i ravnanju drumova, i zato se sveano zarekao da ga oi cenjenog sudije nee vie videti na ovom mestu. im je doao kui Miladija ga je, onako mamurnog i neispavanog, naterala da plevi travu u dvoritu i da popravlja rasueno bure za kinicu. Uvee mu je Suianin kazao da se pevaljka Rola, uzronica njihovog stradanja, udala prole noi za nekog debelog tipa iz Aranelovca i da je obnarodovala vest kako vie nee da se bavi bludnim rabotama. Ulica pred Muratovim oima, osvetljavana retkim celim sijalicama sa bandera, bila je pusta kao i ranije. Nita se nije ulo iz grada, sem to je odozdo, od Male Vage, dopiralo nejasno pevanje i galama. Znailo je to da je ve fajront i kod privatnika Kadrije, koji nikad ne zatvara dok poslednji gost ne iskapi poslednje pie. Moralo je biti negde oko dva sata posle pola noi, jer su fosforne kazaljke na Muratovom runom satu zaklapale otar ugao. Znailo je to da imaju bar dva sata pred sobom pre nego to radnici iz prve smene pou na posao. Dotle se na ulicama mogu sresti samo oni koji idu na prvi jutarnji voz, dripavi ubretari sa kolicima i metlama, mokri polivai sa dugakim i debelim crevima preko ramena, poneka bunovna i raupana ena koja hita u stanicu za hitnu pomo. Murat je to znao iz mnogih ovakvih noi. Znao je koja se kafana prva otvara i gde se najranije moe kupiti vru burek. Znao je gde na ploniku stoje iane korpe sa teglicama kiselog mleka, koje blai i lei upaljeno nepce.

Refuz mrtvak

129

Znao je ak i na kojim e se prozorima pojaviti sanjive i razgoliene ene, lica masnih od kremova i pomada, plinulih podonjaka, izguvanih spavaica. Kroz sve te letimine misli ona strvina sa smetlita smrdela je sve gadnije, kao da sve bre truli, punei mu nozdrve neim slatkastim i zaguljivim. Pljuckajui kroz retke zube, Murat izae na ulicu i osvrte se prema ostalima. inilo mu se da ih je gusta senka potpuno skrila, progutala, svarila i da sada tamo nema nieg drugog do malo skorelog izmeta i ustajalog vazduha iz creva. Idemo li, drugari? ree. Idemo rekoe oni. Bili su ve sasvim trezni i pokolebani. Mislili su kako bi kudikamo bolje bilo oterati sve kalature u materinu i lepo otii na spavanje. Pljuvakom su vlaili ispucale usne. Bili su gladni i podrigivali su. Mislili su kako e ih kod kue moda ekati neko ohlaeno jelo u rerni. Jedino je Mulja drhturio od uzbuenja i strepnje. Unapred je zamiljao ceo doivljaj, ulazak, pijanku, prevrtaljku. inilo mu se da je propustio neku primamljivu mogunost, neku golicavu pojedinost, pa je sve zamiljao iznova, drukije, pononije, skarednije. Ponavljao je bezbroj puta u sebi pokrete, dodire, uvijanja, drmusanja. U mislima se ustremljivao na pojedine slike, delove slika, uveliane do bola, opipljive do ludila, i grickao ih, njukao, lizuckao. Istovremeno se gluvo bojao da se nita nee dogoditi, da e sve otprhnuti, nestati, iileti. Znao je da mu se dugo nee pruiti

130

Vidosav Stevanovi

takva prilika. Znao je da jedino noas moe biti osloboen oseanja siunosti, nitavnosti, poniznosti, straha i neumenosti. Zavideo je ostalima, Muratu, Davletu, Kalancima, ak i Pujku, na visini, snazi, grubosti, smelosti, nehajnosti. Mrzeo ih je i eleo im bolest, nesreu, nemo, ponienje. Mrzeo je ak i njihove brundave i hrapave glasove, koji trae, zahtevaju, prisiljavaju, zapovedaju. Ali bojao ih se, svih, naroito Murata, i zato im se umiljavao, udobravao, ulizavao. Bio je njihovo prezreno i jedva podnoeno trkaralo. Polako su koraali uz blagu strminu vie raskrsnice. Islabelim nogama epali su po dombavoj kaldrmi. Davle ree da je tu kaldrmetinu poslednji popravljao car Murat s tevabijom. Mulja, koji je napred trkarao pored krakatog Murata, ree kako njemu lino vie lei kaldrma nego asfalt. Murat kratko opsova sunce krvavo. Davle ree da su bar uredni Nemci mogli da je poprave i kako bi on voleo da Nemci Srbima bar tri dana poteraju suku. Kalanci, koji su sa strane pridravali onemoalog i oklembeenog Pujka, zareae kako Nemci mogu slobodno da se kokaju u mozak. To polurazumljivo reanje znailo je da su blizanci besni i da se svakog asa mogu potui meu sobom. Davle ih je bezbroj puta gledao kako se utei makljaju tekim pesnicama, obojica s visokim gardovima, pogureni, raskreenih nogu, nabreklih ila na vratovima. Nijedan nije udarao u glavu i lice, ve samo u prsa kada nije padao. Tua se zavravala napreac, iznenada kao to je i poela, bezrazlono, udno. Davle

Refuz mrtvak

131

ih je esto gledao kako potpuno mirni i sabrani, sa istovetnim tupim izrazom na etvrtastim licima, steu ruke jedan drugom i tapu se po leima. Tako su jedan drugome estitali istrajnost u tui. Zatim bi odlazili u prvu kafanu, sa istim tupim izrazom na licima, i cevili rakiju dok im ne nabreknu ile na vratovima, mrki, natmureni, zlovoljni, osorni, usamljeni. Pijanka se obino zavravala novom tuom ili jurnjavom za kuvaricama, koje su esto odvlaili od samog rotilja i seckanog crnog luka. Masnice i ugrizi na vratu sutradan su pokazivale radoznalijim gostima s kim su prole noi bile. Jednom su pokuali da otmu kasirku Emu, ali je stariji osvanuo s razbijenom glavom a mlai sa oguljenom ijom. Privatnik Kadrija, koji je svoje kuvarice ustupao platenijim gostima, nije ih od Nove godine putao u kafanu. Tvrdio je da je zbog njih pevaljka Rola prela u socijalistiki sektor. ef Stanoje jedino njima, kao neuraunljivima, nije davao pie na veresiju niti je pevaljki Roli dozvoljavao da ih poljubi za petsto dinara. Davle je znao da su zbog neeg bili otputeni iz vojske kao trajno nesposobni. Mulja je laparao okolo da su iz kole izbaeni zbog maloumnosti, kraa kolskog pribora i mokrenja u uionici. Koraali su polako pored zamraenih kuica iza visokih taraba i zaipljenih kapija. Iz malih dvorita sa baticama paradajza i krompira, s ponekom lejom sparuenog cvea, na njih su reali psi na dugakim lancima. Nikog nije bilo na ulici ni u dvoritima. Na periferiji nije vladao obiaj da se nou iz-

132

Vidosav Stevanovi

lazi napolje ak ni radi nude. Znali su da pod svakim krevetom stoji nokir, u svakoj bravi klju. Jedino je hrkanje tu i tamo pokazivalo da ima nekog unutra. Druine deaka i mladia iz raznih krajeva grada (Parkanci, Vaaranci, Staniarci, Grobljanci, Palilulci, Suiani, Pivarci, Vardarci, Brdarci, Dokejci, Kolonci, Stanovljanci, Abisinci) ponekad, naroito u prolee i jesen, tukle su se, vikale i zapomagale po sat-dva, a da se nijedan prozor ne otvori. Povreeni, ostavljeni od svojih druina, sami su se pored taraba vukli kuama, pljujui krv i parie zuba, motreni iza sputenih zavesa. Jednom je Mulja, uprepodobivi se, hotei da nasmeje Murata, desetak minuta zvao u pomo, drao se kako ga ubie, ali se niko nije pomolio na vratima i kapiji. Oko Mulje i Murata bila je sama tiina i utanje. Bilo je to zato, smatrao je Murat, jer su se u Kragujevcu poslednjih meseci desila dva ubistva, oba jo nerazjanjena. Telo sredovenog seljaka bez ake na desnoj ruci, prethodno zaklanog, sasvim su zdruzgali tokovi teretnog voza vie eleznikog mosta i ranoranioci su naili na krvavu smeu kostiju, ila i prosute iznutrice. Prialo se kasnije da je to nekadanji etniki vojvoda, begunac i odmetnik Mili Gluva. Uenica uiteljske kole naena je vezana za jelu u pivarskom parku, gola, modra, sa slepljenom kosom i osmuenim maljama pod pazuhom i meu nogama. Pretpostavljalo se da je silovana i udavljena ili obratno. Krivci nisu pronaeni, iako je odmah pritvoreno i sasluavano nekoliko skitnica, deparoa, povratnika sa robije i doljaka. ene su govor-

Refuz mrtvak

133

kale kako se po mraku unja neki seksualni manijak, koji ne pravi razliku izmeu mukaraca i ena. Neke su ak tvrdile kako su napastvovane, sreom bezuspeno, i kako napasnik ima mantil ukavac, kaket i ogromne svetlucave onjake, koji mu kao noevi tre iz usta. Bilo kako bilo, posle toga niko nou nije hteo da se paa u tue poslove. Na mestu gde ulica zavija udesno, prema bagremaru ispod naputenog hipodroma, Davle ree da su pred samom jazbinom. Murat smesta upozori ostale da budu to tii. Ree da Pujku, ukoliko mu dou lutke te navali da se dereka, pesnicom zapue pljucu. Blizanci ponovo ljutito zareae i jae pritegoe Pujka izmeu sebe. Mulja prosikta da e mu on sam razbiti njokalicu ukoliko ne bude miran kao boja bubica. To ih namah razveseli. Mulja ih je od detinjstva zasmejavao svojom eljom da pokae snagu. Uvek je bio neka sredina izmeu odraslog oveka i kepeca. Od malih nogu druio se sa fudbalerima i bokserima. eril, uvar stadiona, putao ga je besplatno na sve utakmice zajedno sa uvenim navijaima Strujom, Danetom i Pampuraem. Boks-klub uzeo ga je za maskotu, saio mu trenerku sa bojama kluba i vukao sa sobom na gostovanja i turneje po Bosni, Crnoj Gori, Bugarskoj i Rumuniji. Pored ringa se vazda mogla videti mala prilika kako ustro mlatara pesnicama i upuuje savete bokserima izmeu rundi. Osvojeni kup on je uneo u grad, stojei na krovu klupskog autobusa. Maser nicla stavljao ga je na ramena i trao po sali za trening, uz tapanje i smeh oznojenih boksera sa ban-

134

Vidosav Stevanovi

daima na rukama. Do ena je dolazio vrlo retko, na redaljkama Muratove druine ili u novogodinjoj pononoj guvi, dva-tri puta godinje. Patuljasta kerka nekog pekara iz Suice, koju je jednom sveano zaprosio, odgovorila mu je da bi pre skoila u bunar nego to bi njega zamilovala. Drugu gradsku patuljicu, Zozu iz apoteke, on sam nije hteo zbog njenih krivih nogu i jednog vanbranog deteta. Ponekad su mu kockari doputali da kibicuje poker i barbut u zabaenoj kui Jule servirke iznad kasarne i generalskih stanova. Jednom je za opkladu pojeo pedeset evapia i tri ranjia, i posle toga bio dve nedelje u bolnici. Inae, uvek je mogao da popije desetak flaa jagodinskog piva. Smejuckali su se Mulji i prilazili bletavoj sijalici na banderi pred duguljastom i oniskom kuicom, iji su krivi i podlupljeni zidovi bili obojeni dreee uto. Iza ebadi na malim i etvrtastim prozorima videli su tanke trake svetla. uli su neku ratimanu muziku, verovatno sa emaneta ili gramofona sa istupljenom iglom, i prigueno vriskanje dva enska i jednog mukog glasa. Davletu je izgledalo kao da krete svrake u kavezu. Muzika i vriskanje neskladno su parali nonu tiinu, koja je grudaki legla na zaspali grad kao pijanac na nerazmeteni krevet. Tek pred zoru na prilaznim putevima i drumovima zakloparae seljake taljige i volovska kola, zadrndae prvi lokali iz Lapova i Kraljeva sa radnicima iz fabrika, zabrundae kamioni transporteri koji su prenoili u gradu, ispraznie se stanina ekaonica i restoracija, i u nebo e se zakolutati crni dimovi.

Refuz mrtvak

135

Davle je to znao jo otkako su kao deaci saekivali svanua pod tuim otvorenim prozorima, lovei sanjive umove jutarnjih ljubavnih asova. Prestali su da se smeju Mulji, koji se i dalje kooperio pored Murata i mahanjem malih pesnica pokazivao kako se niega ne boji. Uozbiljeno su piljili u kuicu na laktu ulice, neograenu na prostranoj poljani, sklepanu od nepeenih cigala i polomljene eramide sa sruenih udera vie Stare radnike kolonije. Trudili su se da to neujnije diu. Grla su im bila suva kao ujutro posle pijanke i mamurnog sna. Kalancima su beonjae svetlucale i sevale na crnpurastim licima kao porculanske aice na banderama. Davle se seao kako su ih nekada u koli zadirkivali da imaju ciganske krvi u sebi i kako su se zbog toga tukli s celim razredom. Meutim, Murat ih je ponekad zvao Gavrani i blizanci se na njega nisu ljutili. Davle je podignutom rukom sada pokazivao kako ima neto da kae svima. Zastali su i okupili se oko njega. Muzika i vriskanje iz kuice kao da su jenjavali. Nalete li cajkani, obrali smo bostan! ree Davle. Ovde smo kao na tanjiru izloeni. Bie bajbokane, drugari! Murat se sae i poe da pipa po kaldrmi, dok mu je na potiljku bleskala briljantinom zalizana kosa. Posrana sijalica! ree. Kamenom u je. eknite. Nikako, brale! ree Davle, hvatajui ga za ruku. ue se. Poplaiemo tiice. Znam ja neto bolje.

136

Vidosav Stevanovi

Pre nego to Murat zausti psovku, Davle, rukama i nogama obuhvativi banderu, poe da se pue uvis ka sijalici, mic-po-mic, sporo i veto, odravajui se samo stiskom butina. Murat sono opsova mater frajersku. Mulja ree da je Davletov otac posigurno bio impanzo. Prigueno se nasmejae, iako su svi dobro znali starog Taka. Istina, Tako je u starosti, kada je po ulicama kupio opuke i po kafanama moljakao za ljivovicu, stvarno liio na impanza itu, Tarzanovog pratioca. Preko bezubih usta spajali su mu se nos i brada. Ponekad je za opkladu donjom beskrvnom usnom obuvhatao baburasti nos sa mnogim plaviastim ilicama. Govorilo se da je nekada bio kaplar u kraljevoj vojsci, ali se propio i propao. Imao je ve sedamdeset godina kada mu se rodio Davle, iznenada, na veliko iznenaenje i same Takove osme ene Rabije. Ona je bila istaica na pijaci, povremeno klozetarka po kafanama, i smatrala se nerotkinjom. Stoga je slobodno spavala sa svima redom. Ve sa zaobljenim trbuhom, nikako nije mogla da se naudi toj kasnoj trudnoi. Deset meseci posle Davletovog roenja umrla je na drugom poroaju, ostavivi za sobom i drugog sina, golubara i tapkaroa Lanju. Do poslednjeg daha tvrdila je da su deca Takova i da za poslednje tri godine nijednog stranog mukarca nije sebi pripustila. Tako je neko vreme svakodnevno iao na njen grob na Palilulskom groblju, redovno poseivao Staru crkvu, ak prodavao svee sa crkvenjakom Vasilijem. Jedne zime druio se sa subotarima iz naselja Abisinija i svima delio tvr-

Refuz mrtvak

137

do ukorienu knjigu Borba izmeu videla i tame. Govorio je da su i katolici i pravoslavci sluge repatoga i da se treba moliti bogu koji prebiva u biljkama, zverima i deci. Potom se naglo zapustio, ponovo propio i odao prosjaenju. Vucao se od vrata do vrata i traio milostinju od brae po Hristu. Bio je nadaleko uven sa svoje dugovenosti i zdravlja. Nita mu nisu mogli ni glad ni rakija ni kia ni zima. Jednom, po tekim mrazevima, nali su ga smrznutog u bunju iza muzeja, i lekari su utvrdili kliniku smrt. Raskravio se tek u mrtvanici i poeo da se dereka kroz prozor kako hoe ivog da ga zakopaju. Urlao je kao lud i psovao sve redom, od boga do komunista, na uas bolniarki i bolesnika na hirurkom i grudnom odeljenju. Dugo se posle po kafanama hvalisao kako njemu treba bar sekira da bi skiknuo. Priao je kako se malice proetao do onoga sveta, ali mu se tamo ni najmanje nije svidelo, jer nema rakije, psovanja i enskog sveta. Prorokovao je lakovernijim staricama sa groblja i ubezeknutim seljankama sa pijace. Najzad je navukao upalu plua i umro na Veliki Petak. Sinovima je ostavio neto dronjaka, neispravan depni sat, dva drenova tapa, jednu Rabijinu minuu i raskupusanu knjigu Borba izmeu videla i tame. Kasnije se prialo da je umro od neke azijske kuge, koju su u grad doneli Burmanci na radu u fabrici automobila. Davle i Lanja odrasli su kod Takove polusestre Stanojke, koja je uvala i neke dve gluvoneme devojke koje su se odnekud obrele u Kragujevcu za vreme velike letnje sue. Tek kasnije je Murat nauio Davleta

138

Vidosav Stevanovi

da sa punjenim kockama vara na barbutu i da prilikom tua gaa nogom u protivnikove monice. Kalanci su odozdo blenuli u Davletovu mravu priliku u otrcanim farmerkama i ukavac vindjaci. Izgledalo im je da Davle pue kao gusenica uza stablo. Bili su tromi, medvedasti i nespretni, i divili su se svaijoj okretnosti. Iskoristivi njihovu nepanju, Pujko se otre i dotetura do bandere. Obuhvati je rukama, nasloni elo na katranjivo drvo i poe da povraa. Muratu se inilo da e se Pujko svakog asa uguiti. Uvijao se celim telom i lagano klizio niz banderu. Mulja pisnu da e taj zinzov najzad poljubiti zemlju. Kalanci, plaljivo pogledajui u Murata, stadoe iza Pujka i obuhvatie ga oko struka. Jedan mu podmetnu dlan pod elo. Murata zapahnu otar smrad bljuvotine, koja se cedila iz Pujkovih usta i oticala mu izmeu nogu. inilo mu se da to ponovo smrdi ona strvina sa smetlita kod novogradnje. Svuda se osealo na nesvareni alkohol. Kad rigljanje prestade, Kalanci ispravie Pujka i ubrisae ga po licu maramicama iz malih depova svojih jednakih kariranih sakoa. Mulja siknu da e, ako ne budu bolje pripazili na svoje presisano dojene, on lino morati da se umea. Murat je izbliza posmatrao Pujkovo oputeno i zelenkasto lice, na kojem su se crnele okrugle rupe oiju i otvorenih usta. Liio mu je sada na crknutu i usmrenu ribu. Izgledalo je da Pujko vie nije pri svesti. Stajao je izmeu Kalanaca i klatio se levo-desno kao oveuljak ispunjen olovom. Koulja mu se bila izvukla iz spalih pantalona. Razbaruena kosa trala mu je

Refuz mrtvak

139

na sve strane kao uzjogunjeni dronjci. Jedan od Kalanaca nije ga vie pridravao. Stajao je pored Mulje i gledao prema sijalici. Davle, smanjen i nejasan pri pogledu odozdo, bio je ve pod samom sijalicom i pruao ruku. Zaustavljenog daha, Mulja je ponavljao njegove pokrete i naginjao se zajedno sa golemom senkom, koja je kao ptiurina leala preko ulice. Bio je sav zgren, glave uvuene u ramena kao ep u zdepastu bocu. Blizanci su reali otrije i ljutitije, sevajui klikerastim beonjaama. Murat je priguenim glasom upozoravao Davleta da se ne opui. Davle tada zastenja i glasno opsova sunce krvavo. Svetlost namah utrnu. Kroz pomrinu, koja se kao ponjava prevali preko glava dignutih prema nebu, sa zveketavim praskom razbi se staklo. Dok su im se oi sporo privikavale na oskudnu svetlost iza zamraenih prozora, neto se smulji niz banderu. Muratu se uini da je to raskriljena i strmoglavljena buljina. Davletove cipele meko lupie o kaldrmu. ulo se kako Mulja prestravljeno dahe. Lebac mu poljubim! prostenja Davle. Opeko sam se krvniki. Jesam dilea. Jesam laponac, brale! - -ut! odreza Murat. Mora da su nas uli! Za trenutak je uutao i zatim pribrano zapovedio: Kalanci s Pujkom pozadi! Davle i Mulja za mnom! Spremi se! Sad! Potrae zbijeni u gomilu, pognutih glava, isturenih ramena. Uz priguene uzvike grunue u niska drvena vrata na kuici. u se pratanje polo-

140

Vidosav Stevanovi

mljenog drveta i vrata popustie, zaklatie se na izvaljenim arkama, lupie o zid. Svetlost iz sobe prosu se po guvi glava, ramena, nogu i koulja. Davle, koga je unezvereni Mulja gurnuo ispred sebe, saplete se o niski prag i ljosnu koliko je dug. Uzreali Kalanci nosili su Pujka na rukama kao stvar kojom se kri put. Trapavi, s oputenim telom izmeu sebe, zaglavie se u vratima. Zgren iza Muratovih lea u kariranoj koulji, Mulja je za sobom oseao njihovo silovito batrganje. Murat pre svih rupi unutra i zastade posle dva koraka, napet, s pesnicama spremnim za tuu. irok, etvrtastih ramena, nabreklog vrata, napetih miia, s pesnicama spremnim na tuu, Murat je stajao korak ispred ostalih. Crna kosa, sjajna od briljantina, bila mu se rasula po znojavom elu. Odmah je zakljuio da im, bar zasad, ne preti nikakva tua sa pijanim gostima zabaenog Pampur-bara. Davle, koji je ovamo dolazio s nekim trgovakim putnikom iz Loznice za vreme praznika, nije bio u pravu kada je kod novogradnje nabrajao koga sve mogu zatei u kuici. Verovatno je bio zaboravio da je petak i da se kragujevaki nonici odmaraju i skupljaju snagu za subotu i nedelju. Murat je znao da subotom kafane rade itavu no i da bezbrojne muzike trete sa svih strana. Znao je kako se praznici slave bar tri dana, dok i najizdrljiviji ne popadaju pod sto. Zatvor iza suda punio se tada kao bure za kinicu za vreme provale oblaka. Jednom u novembru za dvadesetak pijanaca i siledija nije bi-

Refuz mrtvak

141

lo mesta u elijama. uvari su ih prebrojali i ostavili u poljunanom zatvorskom dvoritu. Kia je rominjala do jutra i svi su bili mokri i prozebli. Istrenjeni, kijali su, kokali se, psovali uvare i dravu kopilansku. Jedino su nosai Karanfil i Krklja hrkali pored visokog zida i povremeno se mekoljili pod debelim dronjcima. Pera Slapek je rekao da e im vodurina sigurno pomoriti vake. Bolesni Pujko povraao je sebi u krilo. ile Zum je dreknuo da je dolo poslednje vreme, jer jae lud zbunjenog. Posle toga nastavio je da nesuvislo vie kako u njemu ive dve due, jedna u drugoj, svetiteljska i zlikovaka. Pera Slapek je objanjavo Muratu kako Zum stalno sanja svoju glavu u svojim rukama i kako mu se ta glavurda pokvarenjaki plazi i krevelji. Pujko je slabakim glasom pitao da neko nema pilule za smirivanje eluca i tvrdio je kako je dosad povratio bar slezinu i pola jetre. Nosa Karanfil neprestano je putao smradne vetrove i ritao se u snu. Trojica Pivaraca predlagali su da se bei pre nego to i zdravi uhvate jektiku. ile Zum je riknuo kako je edan ljudske krvi i kako e koliko sutra smeniti vladu. Rekao je da e u njegovoj dravi moi da ive samo lufteri, kurve, kelneri i golubari, jer su svi ostali trice i picajzle. Nosa Krklja pomokrio se na kaput jednom nosatom Koloncu i ovaj ga je nemilosrdno iukao. Krklja se pravdao time da je jo pijan i da je mislio da mokri uz oluk. Kolonac je zaurlao kako uz oluk zvrdi i kako kod njega ne pale barapski folovi. Pivarci su ozbiljno predlagali da se Kolonac pomokri na Krkljin kaket sa brojem 1. Pe-

142

Vidosav Stevanovi

ra Slapek se umeao i rekao kako se i Krkljin kaket ima raunati u rekvizite javnih slubi. Pujko je dobio proliv i uao je, stenjui i drei se za oluk. Kia je pojaala i svi su poeli da cvokou. Matori prodavac lozova Joksim prouljetao je kako mu vetake vilice zvekeu u ustima. Trojica Pivaraca i nosati Kolonac poeli su da zavijaju pesmu: to imam enu, jednu fuksu finu, podanu i jenu u boju materinu! i Curo moja lepotice lika, daj da vidim kolka ti je kosa! Pera Slapek je ispriao kako je posle rata pevao u kulturno-umetnikom drutvu, sve dok ga etrdeset osme nisu pritvorili zbog sitnosopstvenikog skretanja u vode narodne svojine. Matori Joksim rekao je kako je svojim oima video kralja Petra Mlaeg na belom konju i kako je od tada ubeeni kapitalista. ile Zum je dreknuo kako e sve kraljeve smazati za uinu i kako je jedna glasovita srpska kraljica imala sto etrdeset i sedam ljubavnika. Nosa Krklja rekao je da je on osvedoeni sin radnike klase, koja mu je za to odala zaslueno priznanje u vidu nosakog kaketa broj 1. Jedan uvar sa kancelarijskog prozora zapretio im je pendreenjem. Trojica Pivaraca odvratili su mu uglas da moe da ih poljubi u guzicu. Pred zoru je ile Zum pokuao da siluje onesveslog Pujka i Murat ga je jednim aperkatom svalio na mokri ljunak. Sutradan su ih sve potrpali u kamion i odvezli u prazno krilo nove kasarne. Osudili su ih na vremenske kazne od sedam do pedeset dana. itavu kaznu Pujko je izdrao u bolnici i kui se vratio laki za dvadeset kilograma, teak svega pedeset tri kilograma i sedam stotina

Refuz mrtvak

143

grama. Murat se onda kod privatnika Kadrije javno zarekao da e olakati nekog milkana bar za tri frtalja kile mesa. Stojei korak ispred ostalih, Murat je, na brzinu i nehajno, uporeivao unutranjost jazbine sa Davletovim oduevljenim opisima. inilo mu se da na nepcima osea gorki ukus razoaranja. Pomalo se udio i sebi, jer je sve nekako sasvim drukije zamiljao, zabavnije, ivlje, nonije, pijanije i lue, moda ak i gore, samo ne ovako glupo, obino, smrdljivo. Bila je to niska i dugaka soba bez mnogo nametaja. Po utabanom zemljanom podu valjalo se mnotvo umazanih i kaljavih krpara. Pored potklobuenih i riastih zidova, iaranih vlagom i plesni, guvalo se nekoliko tankih vunenih jastuka. Vie njih su o koncima visile poutele fotografije filmskih glumaca i glumica (gola Merilin Monro koja klei, neija razbaruena glava na dojci ane Moro, prazni osmeh i ensko lice Riarda emberlena, porculanska glavica Odri Hepbern), iseene iz novina i asopisa, i nekoliko izbledelih skarednih fotografija. Na krajnjoj je debela ena s kovrdastom i runastom kosom kleala na nekom otomanu, oslonjena o laktove, sa dugakom kariranom suknjom zadignutom na lea, dok joj je izmeu gojaznih i mlohavih butina tralo crno runo i zjapila koljkasta i sluzava rupa. Preko okruglog i masnog eninog lica, okrenutog kameri, razlio se blesav i pohotljiv cerek, kao u kuke koja eka parenje. Na srednjoj fotografiji dva usukana i gola mukarca splela su se u neprirodni gr, krivih i maljavih no-

144

Vidosav Stevanovi

gu, ispalih jabuica, razjapljenih usta. Sparuena mukost prednjega, obrasla u retku maljavost, mlitavo mu je visila preko butine kao prazno crevo. Ostale fotografije prikazivale su ljubavne parove na zemlji, etvorke na gomili, runa i zgrena telesa u nasilnim zagrljajima, izobliena i tupa lica u trenucima iznuene slasti. Muratu se inilo da se sve te rugobe uvijaju i prepliu pod mutnom skramom vode, unakaene i mrtve kao raspadnute leine maaka, kokoaka i pasa. inilo mu se da kroz lagano strujanje sveeg vazduha spolja i ustajalog iznutra do njegovih nozdrva dopire otuan i slatkast smrad leine sa smetlita iznad zdravstvene stanice. Nesvareno pie komealo mu se i burlalo u crevima. Mislio je kako sve to nije bilo vredno nikakvog posebnog truda i napora, jer se mnotvo slinih burdelja moglo nai svuda po periferiji Kragujevca. Poslednjih godina, sa otvaranjem novih fabrika i doseljavanjem stanovnitva iz svih krajeva Srbije, ponovo su, kao i odmah posle rata, nicali na sve strane kao burjan na bunjitu. Davle je govorio da e ih uskoro biti na svakog Kragujevanina po jedan. Murat je ve odlazio u umeze Rujke Petobanke, Eme Potarke, Margite Parkanke, sestara Jelenika, kerke krojaa Meule, Maride Butrike. Naroito je bio na glasu burdelj Slovenke Ani, udovice starijeg vodnika Momira abarkape, u koji su svraali ininjeri, lekari, zubari, sudije, poslovoe, proneveritelji, fudbaleri, sekretari. Prialo se da tamo dve Dalmatinke izvode pravi striptiz, uz muziku sa ploa, priguenu svetlost i optu guvu na kraju.

Refuz mrtvak

145

Jo uvek stojei korak ispred ostalih, nepomian i zategnutih miia, pobelelih zglobova na pesnicama koje su se polako oputale, Murat je radoznalo zverao oko sebe i oslukivao. Iz samog ugla, sa hoklice, jednoliko je drnkao i kripao gramofon. Zatupljena igla neprestano se vraala na isti napev: Ruse su joj kose, ruse su joj kose, ruse su joj kose. Dok je levom rukom smirivao uzreale blizance iza sebe, Muratu se priinjavalo da je vreme stalo i da se svaki protekli trenutak vraa na poetak kao igla na prvi slog napeva. Odglavivi se, Kalanci su se gurali napred, s Pujkom ispred sebe kao titom. Iza Muratovih lea usplahireni Mulja jo je nepotrebno mahao pesnicama i brbljao neto bez ikakvog smisla. Trljajui naboj na elu i opipavajui povreeno koleno, Davle je ustajao muno i sporo. inilo se da je nezgodno pao, jer su mu oi bile iskolaene i zamuene od bola. Preko njihovih glava i ramena ponovo su se meali vazduh iznutra i vazduh spolja. Muratu se inilo da je vreme oivelo i da trenuci ponovo brzo promiu, odbrojavani slogovima jednolikog napeva sa gramofona. Tada se u sobi zaori neodluan i slab enski vrisak. Muratu je izgledalo da to piti zalutali slepi mi i skoro da ga potrai pogledom. Ku! Zapui pljucu! siknu Murat. I zatim dodade, blae i meke, gotovo prijateljski: Da niki nije pisnuo. Ni dlaka s glave nee vam fali. Za one na drugom mestu kako vam se zalomi. Gosti smo. Primajte nas na veselinku, kaldusi!

146

Vidosav Stevanovi

Mulja hitro izviri ispod Muratovog lakta. Na njemu je sve drhtalo: ui, usne, nos, kosa, oi, odelo. Mirni gosti! dodade. Oemo samo lecka da se proveselimo. Samo malice da se provedemo. Bez sve ale. Tek tada pred Muratovim oima nestade ukoenosti, zbog koje su ljudi izgledali kao stvari koje diu. Nastade lagano kretanje po uglovima, uzdisanje, njihanje, lelujanje, kao da se stvari bude i oivljavaju. Ugruvanom Davletu inilo se da se to njegov bol na elu i u kolenu ovaplouje i komea u izmaglici duvanskog dima. Svetlost mu se priinjavala kao smesa lepka i blata, koja se polako istee i curi po zamuenim oblicima. Uzdrhtali Mulja liio mu je na drevnog oveuljka u koga pucaju po vaarskim strelitima. Gotovo da mu je video nacrtane obrve, oi, nos, usta kako se ljuljaju posle pogotka. Nije bio siguran da li zaista uje cvokotanje Muljinih zuba i neko krkljanje iz svoga grla. Kroz kripanje gramofonske igle po ploi i jednolik napev nita se nije moglo jasno razabrati, izdvojiti. Dve mlade Ciganke, razgoliene, u crnim pamunim kombinezonima, bose, masnih kosa raspletenih niz mrava lea, ispalih lopatica, unezverenih oiju mutnog i ukastog sjaja, stisnute uz proelavog nosonju sa sitnim oicama duboko u dupljama pod elom, polako se odmakoe od njega i opruie po jastucima. Netremice su piljile u nove goste i osmehivale se krajevima debelih i namazanih usana. Davletu su kroz duvanski dim izgledale kao deji

Refuz mrtvak

147

crtei na vlanom zidu koji se kruni i osipa. Uini mu se da gleda kroz ogaravljeno staklo, jer crnilo ocrta pred njim obrise tree ene. Bila mu je vrlo blizu, gotovo na dohvatu ruke. Oamuen, zamalo je pokuao da je opipa. Trea Ciganka, postarija i krupna, okruglog lica sa zatupastim nosem, pleata i kukata, plavooka, u kratkoj cicanoj haljini i pocepanim crnim arapama, stajala je, podboivi se rukama, pored loptastog debeljka, koji je bezbrino hrkao, izvaljen nauznak pored hoklice sa gramofonom, sa pupavim i belim trbuhom ispod zadignute koulje. Bila je to Papana, vlasnica i gazdarica Pampur-bara. Iako je nikada ranije nije video, Murat je znao sve prie, koje su o njoj kruile po gradu. Pre rata je bila poznata i podatljiva pevaljka u kafani Toketa Bogievia. Zbog nje se Toke zakrvio sa svojim kumom Aleksom i najurio enu Ljubicu. Govorkalo se da je u svojoj uspaljenoj mladosti satirala mukarce i da joj cela eta vojnika Sedamnaestog puka nimalo nije naudila. Tri klomfera, dva opanara i jedan vatrogasac dolazili su joj zajedno petkom posle podne. Radi nje je porunik Karaonji pokuao da prekolje narednika Jefrema Klenka. Iznenada se udala za barbutaa, pevaa i deparoa Gurka, koji taman bee doao sa dvogodinjeg izdravanja kazne u Zabeli. Svakog novembra zamuila bi se Papana i rodila jo jedno crnoputo i plavooko dete. Prialo se da Gurko, koji je stalno tumarao po vaarima i saborima, svaku prinovu belei na rabo i prebrojava svu decu kada se vrati u kuicu ispod Stanovljanskog polja. Pod starost je napustio

148

Vidosav Stevanovi

barbut i munte, zanemario deparenje, prodao trange-frange, manuo se vetina sa tri karte. estario je po gradu na rasklimatanim kolima sa nejednakim tokovima, kupovao staro gvoe, krpe i hartiju i prodavao ih uz malu zaradu. Ponekad je opravljao kiobrane, lemio lonce i erpe, krpio plehane furune. S vremena na vreme ponovo se laao emaneta i vukao po kafanama pored fabrike oruja i automobila, ali bee davno izgubio sigurnu ruku i glasovito grlo. Papani se sve ee vraao bez prebijene pare, oronuo, krmeljiv, grudobolan, maloduan. Da bi prehranila silnu decu, Papana se vratila svom starom zanatu, ali bez nekadanjih uspeha. Podavala se vojnicima po smetlitima i kukurizitima vie Stare radnike kolonije. Saekivala je ponone pijance kod Male Vage i Troarine. Seljaci su joj ponekad davali krompir, kupus i paradajz, i zatim je vodili pod most. Viali su je kako po parkovima vue za rukave kljakave i slinave penzionere, uvek u drutvu neke mlade Ciganke sa oiljkom na obrazu. Toke Bogievi, koji se posle rata vratio iz ludnice u Toponici kod Nia, rekao je kumu Aleksi da je od nekadanje drusle ostao samo glas i zadah previne. Gurko je tada za opkladu naiskap popio litar prepeenice i umro u mukama. Navodadika Boandrca priala je uz kafu da je od njega teklo i curilo i gore i dole. Na sahrani mu je bila itava Cigan-mala i sanduk su nosili njegovi drugovi Piskaravlo, eprka, Mra i Firga. Cigani su govorili da e veselnik Gurko na onom svetu biti uvek uz samog konjanika Pengu. Da bi nekako pomogli si-

Refuz mrtvak

149

roiima, svi su svodili Papanu. Najzad su crnoputa i plavooka deca odrasla i otila svojim putem, jedno za drugim. ulo se kasnije da sviraju po drumskim i seljakim svadbama u Grui i Levu. Najmlaa kerka udala se za nekog eerdiju iz Uica i s njim prebegla preko granice. Nakupci paradajza doneli su glas da su dvojica najstarijih sinova skapali od grudobolje negde na Kosovu i da im se ne zna grob. Papanin miljenik Kosta otiao je u fudbalsku pealbu, prozvao se Zizinjo, zaglavio zatvor u Loznici i o njemu se vie nita nije ulo. Toketova Ljubica rekla je da to Papanu stie boja kazna i sasvim se bacila na bogougodna dela. Ostavi sama, Papana je svoju kuicu ispod Stanovljanskog polja pretvorila u tajno mesto za pie i zabavu oloa kragujevakog. Svoju radnju vodila je vrstom rukom, po neprekrljivim pravilima. Nije trpela tunjave i teka pijanenja. Prialo se da je sama izbacivala nasilnike. Kroz stisnute kapke mirno je sada posmatrala estoricu uljeza. Kaki je to nain, lafovi? ree Papana. Mislite li da je ovo samousluga, lafovi? Dafto bule bar! Stajala je podboena, krupna, vrsta, ogromnih i oputenih dojaka, nabreklog trbuha, raskreenih snanih nogu. Nad njenom prosedom glavom sijalica o tankom nuru, uvijena u crvenkastu hartiju, lila je tamnokrvavu svetlost, pod kojom su jastuci, zgrena lica, fotografije na zidu i gramofon na hoklici izgledali zaprljani, ugavi, natruli. inilo se da e se sve to raspasti, razleteti, razii pri prvom jaem pokretu, uzviku, udarcu. Kretavi glas sa plo-

150

Vidosav Stevanovi

e bio je samo to propadanje, raijavanje svih tela u crvotone estice, ruenje niske i krive tavanice, padanje vlanih i tankih zidova, cepanje satrule istanjene tkanine. Moemo mi lepo i bez vas, momci! produi Papana. Odma da ste se istili iz moje kue. Nije ovo alajbegova slama. Dafto bule bar! Govorila je hrapavo i sporo, slaui re na re. Bila je sigurna u sebe i u neprikosnovenost svoje kuice. Izgledalo je nemogue ne posluati tako snanu i vrstu zapovest. Psovku je propratila pokretom ruke prema vratima i preteim njihanjem velikog tela. Ispod Muratovog lakta Mulja se namah uzruja, usplahiri. Na odlunu zapovest Papanine ruke, mrave i mrke ruke sa nateklim zglobovima i naduvenim ilama, zamalo da je stuknuo prema vratima. Napreac su se ostvarivale njegove najcrnje slutnje: opet se nee doepati enskog tela, lei e pred zoru u prazan krevet, zamiljae pomamljene i jadne nizove skarednih slika, bievae i muie svoja iznemogla priseanja, grie se kao pod udarom struje, s mrnjom, prezrenjem, ogorenjem, jadom i tupou gledae svoje mokre dlanove u prvoj svetlosti jutra. Zanesen u strah, sasvim je preuo Davleta, koji mu je traio no da ga stavi na uboj, jer e mu inae izii vorugetina kao rog. Nije uo reanje Kalanaca iza svojih lea ni Pujkovo stenjanje. Srce mu je tuklo u podgrlcu i neto mu je pitalo u uima. Opet mu je sve izmicalo, brzo i neumitno, kao dugonogi drugari u pijanim trkama po ulicama. Jednom mu je Davle dao pedeset me-

Refuz mrtvak

151

tara fore i prestigao ga na kratkom rastojanju izmeu Kadrijine kafane i Male Vage. Murat je tada tvrdio da bi Mulja mnogo bolje trao unazad. Seajui se uskih Davletovih lea kako hitro odmiu uz pustu ulicu, uinio se samom sebi jo manji, slabiji, neugledniji, runiji, bedniji, sitan kao gnjida, omraen i prezren kao stidna va. Prezirao se, mrzeo, pljuvao. Nekada je s udnom nasladom ereio i davio svoj odraz u ogledalu. Pokuavao je, kada bi se sam naao na suncu, da svoju kratku senku petama sabije u prainu. Svoje zakrljalo i smeno telo muio je piem i prljavtinom. Davle je tvrdio kako ga jedino kia ponekad umije i spere mu krupne krmelje. Po vruini je naroito gadno zadisao na znoj i Murat mu nije dozvoljavao da prilazi blie od dva koraka. Jednom su ga uskikotani Kalanci silom okupali u mutnoj Lepenici. Na redaljkama je morao da bude poslednji i da se prikui tek kada i blizanci po drugi put ustanu sa ene. S poslednjim trakom nade pogleda sada u Murata i uuri se ispod njegovog lakta kao prepadnuta zverica. Neemo tako, mamice! suvo i oporo procedi Murat. Nismo se tako dogovorili. Bio je siguran u sebe, nadmen i drzak. Odavna se ogluivao o tue pretnje i uvek je radio ta je hteo. Prialo se da je nekada na sasluanjima u milicijskoj stanici davao lano ime, lane podatke o sebi. Nekoliko meseci predstavljao se uenicama Uiteljske i Srednje ekonomske kole kao Sozontije Muibabi, veterinar iz Drlupa, i svima redom obeavao brak. Prvu enu, Milijanu, doveo je iz Rama-

152

Vidosav Stevanovi

e tvrdei kako ima privatnu staklorezaku radnju i odmah joj prodao sav miraz, nametaj za sobu i kujnu, radio, posteljine i petnaest dukata sa niske. Jednom ga je po Kragujevcu traila neka konjasta i motkasta Zagrepanka, koja je svima priala kako joj je Murat uzeo nevinost u vozu Beograd-Ruma, predstavivi se prethodno kao neki poznati fudbaler, i kako je ona odmah posle gubitka telesne istote izgubila i duhovnu, to jest kako je prestala da veruje u Boga Gospodina, potenje i ljubav, i odala se piu, kraama i bludu sa deacima ispod etrnaest godina. Jedino mu pevaljka Rola nikada i nita nije verovala, ak ni kada joj se kleo kako je u popravnom domu nauio da pomou kalauza otvara sva vrata i brave. Udavala se levo i desno za preduzimae, kelnere i zanatlije, ali ni jednom za Murata. Davle je smatrao da je to zato jer je Murat zbog neega podsea na bricu Maligana, koji joj je kao trinaestogodinjoj devojici skinuo junfer i podveo je moleru Bujcu. trkljasti Suianin, Muratov suparnik i kasniji pobratim, u poverenju je ispriao privatniku Kadriji da je Rola doula kako Murat jo nije zaleio kapavac, zaraen od ivke Kava drugog dana Nove godine u podrumu suda, i da mu se nikad nee dati bez urednog lekarskog uverenja. Meutim, stara Miladija je uvek, poto bi se vratila sa Midulinog groba vritala kako Murata vie nee nijedna pristojna i uljudna ena jer je utva, lezilebovi, paavra i neradnik. Ve potpuno oputen, Murat je stajao ispred Mulje i polako stavljao levu ruku u dep. Desnom

Refuz mrtvak

153

je nemarno gladio svoju sjajnu i namazanu kosu. Da bi pokazao kako se ovde osea kao kod kue, sae se i podie zelenkastu flau, prevrnutu prilikom Davletovog pada, iz koje je s klokotom oticala rakija. U flai je rakije bilo jo za itav dlan. Murat pomirisa, liznu grli, coknu jezikom, namrti se i flau tutnu u ruke Davletu, koji je smesta pritite na uboj na elu. Kalanci progunae kako bi i oni mogli da se ogrebu za koji gutljaj i kako i oni bagateliu ivot bez rakije. Nehajnim i domainskim pokretom Murat im pokaza da Pujka smeste pored hrueg debeljka. Ne moe to tek tako, mamice! produi Murat. Nismo mi ciketani, gilipteri. Tu smo i nema izlaska pre onog. Nas je estorica, vas je tri, ako sebe urauna. Znai, nee biti guvanjca. Nismo mi zagoreli. Podeliemo bratski. Obradovani Mulja udari se akama o bedra i utae se izmeu Murata i Papane, jo uvek zagledanih jedno u drugo. Trljao je ruice, prskao pljuvakom i brzao od radosti. iroke pantalone, neveto prepravljene od konfekcijskih, tresle su se na njemu kao krpe na strailu. iljati nosi mrdao mu je levodesno kao deji prsti. Petorica nas je! ree Mulja. Svega petorica. Jedan od nas, onaj to ga smetaju burazeri Kalanci, nije sposoban veeras, noas. I onaj trbonja pored tebe izgleda mi da nije ba pri utu. I ovaj dugaki dovoljno se ve naprovodio. Je li tako, lepojke? Obraao se sada mladim Cigankama, koje su ostavile nosonju skupljenog na jastucima, gurkale

154

Vidosav Stevanovi

se laktovima u slabine i glavama pokazivale na Mulju. Oigledno im je bilo smeno da takav malian izigrava mukarca, prsei se kao pleati oferi i bokseri, koji s noi na no prelaze preko njihovih tela kao opor uspaljenih mujaka. Davletu se kroz staklo flae inilo da se njihova mrava, isceena, izgriena tela udvostruuju, utrostruuju, udesetostruuju, krivei se u nakazne oblike izumrlih vodozemaca, guterova, aba-krastaa. Video je golema iskrivljena ela, dvoja orava usta sa krnjavim i utim zubima, debele bieve ulepljene kose, koje su se lelujale i uvijale kao podvodna travuljina. Video je etiri mlohave dojke kako kao prazne kone kese vise ispod vreastih i otegnutih kombinezona. Papana je i dalje netremice posmatrala nabijenog i pleatog Murata, koji je, s rukama u depovima, raskoraen, udno gledao njenu stasitu priliku i njena krupna kolena izmeu podvezanih arapa i kratke, napred malo zadignute haljine. Oboje se nisu micali i samo su im se oi lagano okretale u dupljama. Nek vam bude, momci! ree Papana. Nek vam bude noaske. Samo, svaka stvar se plaa. Kod mama-Papane uvek je prima roba. Me aj dafto bule i som? Kapirate? Kapiramo! promuklo ree Murat. Kalanci spustie Pujka pored nepominog debeljka i uspravie se. Klimali su etvrtastim glavama i reali veselije i bodrije. Davle skide flau sa ela i pljucnu u stranu. Mulja se uvi u ramenima i samo to ne zapljeska. ak se i nosonja uliziki na-

Refuz mrtvak

155

ceri, poljupcem u vrhove skupljenih prstiju pokazujui kako su Ciganke vatra iva. Neto eretsko, iskusno, oguglalo i prezrivo zatitra u kutovima Papaninih beskrvnih usana, dok je irom otvorenih oiju, nepominih i rairenih zenica kao u buljine, gledala razdraenog Murata. Videla je kako u njemu raste pouda kao kljuala voda, kako mu koa tamni od nadole krvi, kako mu se cakle oi i grakasti znoj na elu. Vie iskustvom svoje mutne i prljave krvi, vie buhavim i smrdljivim znanjem svoga snanoga mesa, vie utrobom nego razumom, nego sveu, poele jo jedno padanje u nesvesticu i vrelinu, jo jedno samoubilako trcanje i upijanje semena. Grevito poele oajniko batrganje sa tekim mukarcem meu butinama, na skupljenom trbuhu i upaljenim prsima, i mrak sladostraa, neprekidni i neprozirni mrak sa crnim munjama slasti i bola. I dok je gramofon, zaboravljen od svih, neumorno ponavljao: Ruse su joj kose, ruse su joj kose, ruse su joj kose, iz jastuka i ponjava iza Papane iskobelja se mali crnpurasti Ciganin sa oguljenom starom gitarom, s dugakom crnom kosom palom po ramenima, nabeljen i narumenjen kao utvara. Tada se Pujko teko pridie, sede, leima oslonjen o zid, zanosei otealom glavom i mrtvo piljei zakrvavljenim oima. Skakuui i vrckajui kukovima, s neprirodnim oponaanjem enskog izazivakog hoda, isturajui okruglu stranjicu, mali Ciganin prie Pujku i uz nakaradan naklon klee pred njim na levo koleno. Gledali su se izbliza, sauesniki. Puj-

156

Vidosav Stevanovi

kove ruke neprestano su se dizale gore i nemono klizile niza zid. Glava maloga Ciganina padala je sve nie u dubokom naklonu. U svim uima neprijatno zazvua tanuan i enskast glas. Samo izvolte, gospodo! procvile mali Ciganin. Ja sam Baroigra i stojim vi na uslugu. Ovden sam radi pevaine, ikaine i tucaine. Zbog radi raznolikos, ako se kom svidi. Zovu me Baroigra i stojim vi na uslugu. Potom hitro ustade, poskoi, udari petom o petu. Poe da preplie nogama, da poskakuje, poukuje, pevui, malen, zboranog lica, s dugakom kosom palom po ramenima, nabeljen i narumenjen kao utvara. oek, cure! zapovedi Papana. Navalte, drugari! ruknu Murat. Svitalo je nad ovlaenim krovovima. Mrava i bleda svetlost praskozorja cedila se kroz poderotine oblaka, koji su hrpimice promicali prema istoku, kada estorica drugara posle zavrene terevenke zaoe iza novogradnje vie palilulske zdravstvene stanice. Ponovo su se nad njihovim glavama crnele rbine nedoetih zidova. Puei, utke, piljili su u malterom uprskane skele, u visoke hrpe crvenkastih cigala, u etvrtastu rupu kreane. Natenane su odbijali dimove i polako pljuckali kroz zube. Ponovo je sa smetlita pored taraba do njih dopirao otuan i slatkast vonj strvine. Imali smo sree! ree Davle. Vie sree nego pameti.

Refuz mrtvak

157

Prikupljao je skutove, vindjakne oko sebe i grio se u njihovoj oskudnoj toploti. inilo mu se da je hladnoa jutra, hladnoa sivocrnog neba i reskog vazduha, sve predmete, golubije plave zidove zdravstvene stanice, zaipljene kapije sa tablicama: Pazi pas ujeda, mrenaste prozore na kuicama duboko u dvoritima, zelene tarabe, mrkouto lie oraha u baticama, prevukla tankim slojem slane kao srebrnastom i istom opnom. I samo nisko nebo izgledalo mu je kao poderana i debela opna nad gradom. Kakva srea? promrsi Murat. ta trua? Naslonjen na skelu, posmatrao je Davleta. to nije bilo nikog sem one dvojice klipeta iz Pivare ree Davle. Obino je guvanjac ko da se lebac deli. Jednom bila cela bokserska ekipa, od pero do teke, sa pomonim trenerom i maserom. Dovuko se ak i onaj ilager to pere dresove i isti patike. Valjda im to bio najtei me! ree Murat. Jeste, brale! ree Davle. Odma u nedelju izgubili su u Niu sa 15:5. Obrukali se potenski. Ostali su utali. Namrteni, umornih i zelenkastih lica, odbijali su guste dimove, koji su se, ve sasvim vidljivi, blago dizali i kolutali pored skela i neomalterisanih zidova. udno su udisali prohladni vazduh, pitak kao izvorska voda. Odozdo, od pruge, ulo se kloparanje jutarnjeg lokalnog voza iz Kraljeva, tandrkanje kao da neko vue praznu plehanu kantu po kaldrmi. Mulja se zakikota i lupi po bedrima kao pevac koji kukurie s plota.

158

Vidosav Stevanovi

Kalature su ko sozgajs! ree Mulja. Naroito ona mravija sa oiljkom. Mislio sam da u da zakovrnem ko pile. Zapamtiu to za drugi put. Sluajui ga rasejano, ne razumevajui sasvim taj brzi i usceptali govor, s gorinom na nepcima i goruicom u grlu, Davle je leno i gadljivo razmiljao da li e biti tog drugog puta, drugog dana, druge noi. Zakljuio je letimice, ne domislivi misao do kraja, da je tako otkad je veka, ili bar dok bude ovoga grada i njih i njima slinih u njemu. Oduvek je bilo glupo, runo, smrdljivo i sramno, i zauvek e biti tako blesavo, rugobno, prevno i sramotno. Osetio je neobino i gorko zadovoljstvo, neku prijatnu pomirenost sa sobom i svetom, to tu nikada nee biti nikakve promene, nikakvog boljitka, nikakvog izlaza i spasa, to e sve tako taljigati godinama i godinama, ukoeno, isto, do starosti i dalje, dok se ne udrvene kao mrtvaci pre njih i ovim istim ulicama ne pronesu ih na groblje pored mladia slinih njima, mrtve pored mrtvih, nikakve pored nikakvih, leine na leima pored leina na nogama. inilo mu se da stoji negde daleko i visoko, iza sedam gora i sedam voda, i da pod sobom vidi majuni grad, majunu novogradnju, majune mladie pored nje i sebe majunog meu njima. Potom se zakikotao i on, otresajui san sa kapaka i gledajui kako skakutavi mali komedija Mulja rukom pokazuje ta e biti drugi put, ivahan, srean, ozaren, prevrnutih oiju. Murat je, ustro cimajui dimove iz cigarete dogorele do prstiju, posmatrao demekaste blizance, oiljak na bradi starijega, njihove karirane sakoe sa maramicama u ma-

Refuz mrtvak

159

lim depovima i uske pantalone, njihove nakostreene kratke kose. Izmeu njih je, sav oklembeen, stajao Pujko i podrigivao. Po duguljastom licu razlivala mu se modrina kao da se lagano smrzava. inilo se kao da nije sasvim pri svesti, jer su mu beonjae bile mrtve i bez sjaja. Pustite tog kreleta, burazeri! ree Murat. Moe valjda sam da stoji. Niste mu vi stric iz Amerike. I dodade, obraajui se pogurenom Davletu i palcem gadljivo pokazujui preko ramena na ravnodunog Pujka: Vide li valera, brale? Nisam znao da je iz iste klape ko i onaj Baroigra. Da sam jue umro, danas to ne bi znao. Ni posumnjao nikad nisam. Jo sam mu i trebe nametao. I ja sam! ree Davle. Trifunovoj eni zajedno smo odlazili. Svaki je svoj dan imao. Kako li je samo godinama to skrivao od nas? ree Murat. Nikako mi to ne ide u glavu. esto smo i spavali zajedno. Poto mu Davle ne odgovori, on produi: I otkud se samo dovukao taj mandov? Davle se ispravi i rukom pree preko voruge na elu. Letos se pojavio u Ciganmali! ree Davle mrtvo. Ni on sam ne zna otkud je doao. Zar je malo kurvarnica po zemlji Srbiji? Sloboda, brale! ree Murat. Svako ima pravo na svoju privatnu kundaarnicu. Pojavio se letos i smesta se obnarodovao ko je i ta je? ree Davle. Papana ga odmah iznajmi-

160

Vidosav Stevanovi

la za valera s posebnom krvnom grupom. Za ovake ko to se Pujko pokazao. Ima dobru prou ovde, kau. Bolju nego one dve olinjale drombulje. To je zato jer je jedini zvanini pekir u gradu! ree Murat. I jedini poten. Oni drugi kokaju nas u mozak. Pripalili su po drugu cigaretu. Puili su i drhturili od hladnoe, posmatrali pepeljasto nebo nad krovom zdravstvene stanice, oslukivali pitanje lokalnog voza. Smrad strvine sa smetlita pored tarabe ponovo im je punio nozdrve. Ne gledajui na satove znali su da e uskoro, za desetak minuta moda, prvi radnici pohrliti na posao i milicioneri poi na prvu jutarnju ljutu kod privatnika Kadrije. Od Male Vage ulo se tandrkanje seljakih kola koja ure na pijacu. Ti, Mulja! ree Murat. ta ti je naspelo da onoj rarafljenoj umal odgrize cilku? ta ti bi, pikolo? Od strast! uskikota se Mulja. Taki sam vatren od roenja. U vojsci su me zvali Tigri. Svi, Murat, Davle, Kalanci, ak i Pujko, nasmejae se hvalisanju prvog palilulskog karta. Ali Davle se odjednom uzvrpolji i uzmlatara rukama. Lebac mu! prostenja Davle. Sasvim sam zaboravio, brale. ta misli ako smo neki andrak dobili? Neto prilepivo, brale? Da ne bude kapkap-ka-panja prekosutra? Triu ree Murat. Tog se ni ja nisam setio, matorog Trileta. Znao sam ipak da je on stalno s nama.

Refuz mrtvak

161

I dodade, iskeen i zlurad: Odma se ispiajte! Svi. I ti, Pujko. Ti najpre. Okreui lea klimavom Pujku, psujui i cerei se, arajui po daskama i betonu isprskanim malterom i kreom, diui visoko svetlucave mlazeve, mokrili su prema jutru, koje se kotrljalo preko ovlaenih krovova tmurno i ljutito jutro.

POMETINE

lakao je i vriskao prodornim dejim glasom kad se nad njim sae Agatja, opava prosjakinja, i poe da pucketa prstima i da tepa prozuklim i hrapavim glasom: Mati, kuence, dojene, crviu, kezei krezuba i valava usta. Plakao je. Uuta naglo kad Agatja poe da se trese, uvija ramenima, vrti kukovima, povodi se i skakue na nesigurnim nogama, izvodei prvu jutarnju kljastu igru. Prosjakinja je zaneseno igrala pred zatvorenim prozorima, praznim plonicima, pred zapraenim drvoredom i ukoenim detinjim oima. utao je, gledao. Sunce ibnu preko bledozelenih kronji, zapalaca utim zmijskim jezicima na staklu izloga. Agatja se povodila u korenu svoje dugake krive senke, pored same prepunjene kante za ubre. Nije vie plakao. Mamurni i raupani nosa Teofilo koji je spavao u retkom bunju na ivici parka, preko puta Suda, podie ogromnu pljosnatu glavu, razbuen dosadnim muvama, pomislivi odmah kako i gde da nade rakiju za lek. Mrenastim ribljim oima zable-

164

Vidosav Stevanovi

nu se u razigranu Agatju. Zatvori oi, protrlja elo, a onda ponovo, s naporom i nevericom, utrati u opavu igraicu. Nije mogao da veruje da je ve... a i zavideo joj je. Majku joj, pomisli, majku joj opavu nataknem, naljemala se, naroljala ko zemlja, ve! I savlaujui svoje nekorisno dostojanstvo biveg nonog uvara, pljunu i zakreta: Matora, ej, matora! Gde samo nae rakiinu od sabajle, krst ti poljubim cuganovaki? Preseena usred zanosa, kao ubodena tim napasnikim glasom, Agatja zastade i umiri se. Nije plakao. Ona se ustro okrete i ratoborno upilji u Teofila, u njegovu zgurenu i speenu priliku sa debelim, pocepanim zimskim kaputom i plavim teniskim patikama na vorugavim stopalima. Pitam te gde se od jutra napi? pomirljivo kveknu Teofilo. Njuei svau, on vre natae slepljenu kaketinu. Ne treba izazivati blesavu lajavuu, jo manje kad gleda da se ovajdi, pomisli. Oeknu. Pijan si ti, ivotinjo pogana! siknu acnuta Agatja i namreka bore po sitnom svrajem licu, oko iskrivljenih konastih usnica. Ne vriskaj, more! Sigurno si trezna kad se rita ko junica! dodade, ve sasvim prijateljski, Teofilo. ta te se tie, prokletinjo! Nije to za tebe! To je njemu! I starica pokaza rukom negde pored kante za ubre. Teofilo ubezeknuto i tupo zagleda prljavosive plehane kante, opuke, kore od pomorandi, is-

Refuz mrtvak

165

pljuvke, pocepane novine, zaveljaj nalik na Agatjine prnje, nju i dignutu ruku. Trepnu i prekrsti se. Kaljucnu. Njemu? procedi zbunjeno, osvrui se i zakljuujui da to nisu ista posla. Njemu, veli? Kome to, bre, suklato matora? Kome? Tvom pokojom ocu Kristiforu, valjda! Kome, ako je taj iva i krtena dua? Uurba se, prepliui ukoenim jezikom, i sede. Mom pokojnom ocu Kristivoru! naruga se Agatja, mirkajui pakosno. Mom pokojnom emer-deki! Njemu. Ovom detecetu, oravko! Jedno je moje lue-gugue! Detetu!!? bleknu naisto uprepaeni Teofilo i zinu, eui se po ugavom vratu. Detecetu! Kakvom detetu, ludao? Mom detetu, mom jedinetu, pinetu! materinski zapevui Agatja. Mom najroenijem detencetu, dabome, onom tamo! Oi e ti isterati, Pali moj! Teofilo jo jednom podrobno osmotri nepomine kante, dripavi zaveljaj, prosjakinju i njenu otronosnu glavicu, oklembeene i natrontane prnje, tanke noge opletene modrocrnim venama, razjapljene i kaljave cokuline. I nita ne shvatajui od sveg Agatjinog trabunjanja, zinu kao riba. Tvom detetu, ha! zakikota se preko volje, da razbije strah i nedoumicu i opasnu jezu uz kimu, i uhvati dugme na pantalonama, da rastera ini i odstrani baksuza, i pljucnu preko levog ramena: Anatema te bilo! Poludela si naisto, treba te u ludu ku-

166

Vidosav Stevanovi

u, i kvit! Treba te u orku, dabome i peki! Budiboksnama! Kao da ometa Agatju, koja se taman spremala da jurne na bezobraznika, neto vrisnu i zakmea. Prosjakinja zamaha rukama, okrete se i potra prema zaveljaju, tepajui pod nos i zunzaravo pevuei. Pored same kante ona se sae i, na najvee zaprepaenje Teofilovo, podie neto majuno i ruiasto u emu on na prvi pogled, sav usplahiren i ustraen, prepoznade dete, pravo pravcato ljudsko dete, dojene kakvih se nagledao po crkvama na krtenjima. Boe, zabrza, ta je to jutroske sa mnom, goni neistu silu, sanjam li, avolje prikazanije, pijan sam jo, zgazio sam na vrzino kolo, Boe Svemoni, pomozi i sakloni, molim ti se! Utinu se krvniki za krastu na bolesnoj nozi, prekrsti i ponovo zablenu u udo nevieno. Ludim li, zavapi, pobrljavio li sam dokraja? Majko Boja, pomozi! Agatja je nenaviklo i nespretno njihala na rukama dete koje je vritalo, zapevala, mrmljala uspavanke, brojalice, brzalice, beila oi, upinjala se da se osmehne. Najzad, kada nita ne pomoe, ponovo zaigra. Okretala se sve bre, neoprezno gazei na krau i sasuenu nogu, vitlajui suknjama, kloparajui cokulama, diui s naporom, hripavo. Igrala je pod samim kafanskim prozorom. Dete je piskalo. Sa crkve, pored zasjaktelog krsta, uznemiri se, prhnu i zalepra jato golubova, udno lupajui krilima, s kljunovima uvis. Raznobojne grudve perja hitnue se prema gore, susreui se u vazduhu s

Refuz mrtvak

167

otegnutom piskom voza. Duguljast tanak oblak visio je na bistroplavom zapadu. Otvori se najvii prozor na potamneloj demekastoj zgradi pored bioskopa i tanka enska ruka prosu na trotoar pikavce iz pepeljare. Zanjiha se i sklopi zavesa. Pod kestenovima mirisalo je na istrunulo lie, na ustajalo pivo i vlanohladne hodnike, na prosuti benzin i nagorele gume. Na zavijutku izmeu bioskopa i gradilita pomolie se Konstantin Gora i Pangaj. Teturali su se, posrtali, pijani, hvatali se islabelim rukama za kapije, za prijatnohladne ipke na gvozdenim ogradama, za okatranjene bandere, psovali, kaljali, pevuili, svaali se. Alkohol im je prosuo snagu da bi se tukli, ali su rei jo mogle da vreaju i poniavaju. Siktali su uvrede i kletve, drmusali revere jedan drugome, mlatarali akama. Bili su onemoali, kao lutke iz kojih curi strugotina. Izmileli su iz noi i pijanke, slini pacovima, i jutarnja svetlost sruila se na njih poput pesnice. Moda su psovke bile upuene sunevim otrobridim strelicama, toploti koja je ve drhturila po ulazima i dodirivala asfalt. Mrzeli su se. Noge su im se lagano punile olovom, a plea probadima, usijanim iglama. Barabo! prsnu pljuvakom Pangaj okreui se zaostalom sadrugu. Dripino valjiva, kurvin sine! ta ti zna o njima, droljetinama? ta ti zna, mlakonjo, kad veito u sobi smrdi i po knjigama rije? Konstantin sae duguljastu glavu, iskezivi pomodrela usta. Pored razvezane kravate, uprljana i

168

Vidosav Stevanovi

vinom polivena bela koulja otvarala se, kao rana nazubljenih ivica, iscepana. Ulepljena kosa, eljana sa temena prema napred, raskutrala se, pokazujui sjajnu elu nad ulubljenim elom. Oi su mu se crvenele, skrivene duboko u dupljama. Stoko! zapita prezrivo merei protivnika, koraajui raskreeno, poguren. Stoko laljiva bokserska! Sam si kriv. S takvim majmunom, orangutanom, nijednoj eni koja neto vredi nije do kreveta i strndanja. Pogledaj samo svoju nosinu, nosinu i glavurdu ko mericu. Pangaj stee vilice i krupnom maljavom rukom opipa slomljen nos. S dlakama koje su virile iz uiju, niskim elom, izboenom donjom vilicom, zejtinjavim oima liio je na svinju i gorilu istovremeno. Ispod pupavog stomaka visile su mu iroke vreaste pantalone. Mar! zarea, pokazujui tupe sitne zube. Mar, buljino od artije! Nos! Slepili su mi ga mukarci, na mukom poslu. ta to ima s njom? Udarali su me flaama i nogama dok sam leao u krvi i sri. Nije valjda zato otila. Kurva je to, ala nezasita. Zato je i otila s onim mrljavkom, pobegla nou, odnela pare i odela, do koe me opeljeila, satrla, bez metka upucala, bez konopca jobesila! Kurva! izrugivao se Konstantin, stiskajui krmeljive kapke, klatei se na obruastim, dralovski tankim nogama. Kurva! Ko ne bi postao kurva pored tebe, koja ne bi? Ruan si ko Franketajn, glup ko tocilo, pijan, smrdljiv, gotov na svaki gadaluk, prodana dua. Svaka bi se, pa da je

Refuz mrtvak

169

sveta Genoveva, prokurvala pored takvog sirovog panja. Zavei, kad kaem! Zavei, zaepi gubicu! ta ti zna, ceketane? Nikad enski trbuh video nisi, ako majci pod suknju nisi virio. Nikad nisi legao sa pravom enskom. Nikad i nee. I ne moram. Znam ja ko su, do danca ih skroziram, ne moram da im brljam meu nogama, ne moram da se valjam sa svakom fljaskarom upianom. Znam ja sve o njima, sve, a ti... ti... pfuj. Rodio se majci enskaro, ha! Pangaj iznenada zaplaka, neveto i grcavo. Cmizdrio je bez stida, dok su mu suze kapale sa neobrijane brade, mrktao, roptao, ciao. Bio je bespomoan, otkriven, slab. Liio je na uvreenog deaka. Prijatelju! prostenja, okreui se moleivo Konstantinu. Prikane dragi! Pomozi, burazeru, ko boga te molim. Reci, zato je otila? Budi iskren, kai mi sve, bie mi lake. Laknue mi, majicu mu! Konstantin oseti muninu u stomaku, nesvesticu, otar bol u preponama. tucnu i opsova. Oseao se izgubljen, preputen samom sebi, ostavljen na milost tuoj slabosti. ta li mu je, pomisli unezvereno, ta li mu je, do vraga? Pita mene, moli, slini, preklinje. Kao da ja znam, kao da ja neto znam, kao da ja neto mogu. Trpeo je mutan strah i nelagodnost, zagluno lupanje srca. Strino! ohrabri se i pokua da se brani, zaguen. enturao u pantalonama! Vue se ko crv,

170

Vidosav Stevanovi

nitarijo, kumi. Zna zato? Zato to si neradnik, paavra, niko i nita, propalica. Ko moe da ivi s takvim dripcem? Burazeru, mili! jeknu Pangaj i tresnu se pesnicom u grudi. Nisam ja tu nimalo kriv, ist sam ko sunce sjajano, prav ko vladika. Otila je s onim fibajnom zato to je kurva da joj ravne nema, to joj nikad nije dosta trkeljanja, kobili preanskoj. to oe svi da je jau. Svi i jesu, svi koji ne ure na voz. I ti si, tuberane! Nisam poslednji valjda! umorno odvrati Konstantin i oseti se istiji, sveiji, jai. Nisam spao na toliko niske grane da tvoju naopaku enu rendiem. Nisam pas. Jesi. Priznaj mi, roeni, budi drugar. Reci, je l ti bilo ohoho, je l si uivao do gue, a? Je l uivala ona, onako jaosadjaojtako, reci mi? Sa mnom nikad nije ni ovolino, uvek je govorila pouriohpouri, jer je umorna jer je boli glava, jer ima na sebe, jer su joj plodni dani. Nikad nisam mogao da je zadovoljim do svravanja, alila se da sam grub, sebian, nespretan, debelokurat, da je muim jer sam poudan ko jarekanja. Reci mi, jesi l je bar ti zadovoljio? Budi ovek, braco moj lepi! Nitaku! otpljunu Konstantin postajui sve mirniji i otporniji, sve hladniji. Govnaro smrdljiva! Zato je i otila, jadnica. Jer si ljubomoran ko uspaljena dukela, podao, puzav, bolestan od sumnje. Jer si pokvaren i perverzan ko najposlednje pozorino glumetalo. Pangaj zarida iz sveg glasa, mlatnu se pesnicom

Refuz mrtvak

171

po glavi, zakuka, balei i prskajui pljuvakom. Urlao je ba pod natkriljenom kamenom kapijom tako da se jauk udvajao i dobijao prizvuk tutnjave. Prljava voda, prosuta sa balkona vie njegove glave, pljusnu mu pred nogama. Niko se nije video. U dvoritu su se uli teki tromi koraci, kripa stepenica, lupanje vrata, ali na ulici nije bilo nikoga. To ga je plailo i hrabrilo, smetalo mu i podsticalo ga. Uivajui, on produi. Jesam, Gora, jesam, ljudi moji, jesam naopak i zao. Gori sam od ivine, jesam, gori sam, od jarca. Znam to i kajem se, od sveg srca se kajem, al ne mogu nita protiv zla svoga, lupam se u glavu, al opet me vue neto, svaka me stvarka kua i izaziva. Nita ne vredi to kaem da neu, kad volje nemam. Jedino da sebi smrsim konce. Lud je, pomisli Konstantin, dilkan kolko je teak. Kako mu se ovako zavue pod kou? Kako ga zalude, fuksa, kako mu mozak popi? Neu vie s njim, zbrisala s nekim kurajberom, ovaj hoe da se ubije. Bolje nemati s njima nikakva posla. Najbolje je tako, Konstantine Gora. Ne meaj se s tricama da te ne pojedu svinje. Ostavi ene budalama, uspeh lopuama. Stajali su pred gimnazijskim vratima, ispod velikih stepenica, debelih iscifranih stubova, pod ogromnim pokvarenim satom s kazaljkom na pet do devet. Jablanovi su umeli iznad njihovih glava, blago se njiui. Sunce ih je drailo te su kijali, utei i klatei se, bledoutih lica, mlitavi, pospani. Nisu se vie svaali. Pangaj je zautao, a Konstantin

172

Vidosav Stevanovi

se radovao to je sve gotovo, svreno do kraja i zauvek, mrtvo, pusto. Gledali su pravo pred sebe ka malom parku pred kafanom, gde je na ploniku, u irokom krugu suneve svetlosti, stara Agatja igrala divljaki pozdrav jutru, diui neto uvis, vritei opijenim glasom. Vrtela se i vrtela, izbacujui zdravu nogu, kloparajui cokulama i promuklo uzvikivala, dajui sebi takt. Okolo je bila tiina. Nad bolnicom se dizala peruka dima, uvijala se, rasipala i lebdela nad crvenkastim oljutenim zidom. Tiina, kao debeo gust pokriva nad svim, nije se micala. Iz krljavog bunja, iz samog bokora imira, klimala je kutrava glava kljakovog Teofila, mirkala jednim okom, nagnuta na jednu stranu kao da neto muno premilja. Ispod kaketa trala je kosa, puna lia i granica, a pod baburastim crvenim nosem ugnezdila se skorela krasta. Majicu mu, pomisli Pangaj drei dlan nad veama, kakva je ovo Bela Poklada, koji je ovo cirkus? Ne privia mi se valjda, nisam dotle dogurao, nisam izlapeo. Zdravlje me umno sluilo ne moe biti bolje. Gospode, zavapi u sebi Konstantin dok mu se munina komeala u stomaku. Smrdljiva prosjakinja na suncu, vene na nogama. I ovaj kreten utih zuba, ubazdao od znoja i troke. Sae se pored trafike, pritisnu ramenom lesonitni zid i poe da povraa, s naporom. Gurao je prst duboko u guu, stenjui i rigljajui. Oseti

Refuz mrtvak

173

olakanje pod grudima, bistrinu u glavi, goruicu u grlu, otuno gorki ukus sline na nepcima. Pljunu u itku zelenkastu tekuinu od nesvarene salate i rakije, koja se puila i oticala ka otvoru kanalizacije. Pa to je opavela Agatja, ona bojakinja s groblja! viknu Pangaj, razveseljen i oraspoloen, i lupi Konstantina po ramenu, drugarski, prisno. Vidi li, burazeru, uskanjac? Pomamila se od pia, matora kalatura, razigrala se sve u esnaest. Vidi li? Skae ko gumalastika. Vidim, kleo je u sebi Konstantin, jetko, s mrnjom. Vidim, prokleti bili, rugobe i nakarade. ta mi ostaje nego da gledam nakaze? Nisam ja to izsmislio, svu tu kojetariju. Nisi, apnu onaj drugi iznutra, i ne moe, dragi moj stvaraoe, i ne moe. Nema ti dara za to, veleumni. E imam, inatio se Konstantin malom jektiavom dvojniku, tebi u inat imam. I pokazau ti. Izmisliu neto da na dupe tresne. Izmisliu, vaistinu. Vidim! procedi Pangaj dok su koraali preko skvera. Vidi i ti! Da te priupitam neto, Franketajne. Jesi li siguran da je ona besnulja ba krezuba Agatja, vena mlada i udavaa? Jesi li siguran da je ono kragujevaki nosa broj dva, Teofilo, bivi kaplar, kako sam kae? Jesi li, ampione? Naravski da sam siguran. Siguran ko jedanijedandva, ko triloaubiemiloa, ko ljubiblinjegasvoga, ko ta oe. Ko bi drugi i bio, majicu mu? zabrza Pangaj, svetei se pomalo rasejanom Konstantinu.

174

Vidosav Stevanovi

Moda je ono zajedljivo poe Konstantin, zagledajui ga iskosa neka lepotica, neka glumica, na primer, neka strankinja koju iz prikrajka posmatra zaljubljeni mladi. Moda je to ona devojica to se letos bacila pod voz, sa nekim muziarem, saksofonistom, oboistom. Moda je vaskrsla sama ruska cariica Anastazija. Trabunja, strese se Pangaj u sebi i odmae se malo od sagovornika, lupa ko maksim po trnju. Jo samo da vidi bele mieve ili zmije s krilima ili ribe na tokovima, pa gotov belaj. Jo samo to. I oi su mu nekako, blesave. I celo je ovo jutro nekako umurasto. Zamorena, Agatja se okretala sve sporije, sve nesigurnije, sve zamiljenije. Pokreti su joj zamirali zajedno sa sve nejasnijim unutranjim taktom. Sklopljenih oiju, stisnuvi dete na grudi, gegala je s noge na nogu, uutavi sasvim, diui teko i ubrzano. Dete je utalo, nepomino. Gazei iz svetla u senku, iz senke u svetlo, Pangaj i Konstantin su prilazili utei, oborenih glava. inilo im se da ne uju svoje korake kolovozom pa plonikom. Konstantin je oprezno stupao na svaku drugu plou. Pangaj paljivo nogom odgurnu iskrivljenu i zejtinjavu konzervu. Na uglovima su straarile iane korpe s flaama mleka, svetlosrebrnasta telefonska govornica, prazan kiosk istaa cipela, afie na oglasnim tablama, posmrtni plakati na banderama. Tiho zazuja telegrafska ica. trale su pored zida rude nosakih kolica. Veliki olinjao pas protra na tri noge, njukajui po okovima.

Refuz mrtvak

175

Teofilo se, stenjui i othukujui, podie sa zemlje i namesti kaput na ramenima. Pijani su ko majke, obradovano zakljui gledajui im oputene ruke i pogrbljena lea, pijanili su celu celcatu no kod Jezde, idu iz kafane i ekaju da se otvori kafana. udno ponjui miris alkohola, koji se irio oko Pangaja i Konstantina, i oseti kako mu se nepca sue i gore i kako ga pee u crevima. Daj, boe, da me pozovu, daj da kupe rakiju, slatku rakiju, prokletu rakiju, molio se brzo i zaptiveno. Uini, boe, da me aste bar jednom ljivovicom, tenom vatricom. Dete!!? zablenu se i uprepasti Pangaj zavirujui u stariino naruje. Primae se blie. To je dete, tu, kod matore. Nita drugo nego dete. Pravo pravcato dete. Je l mogue, majicu mu, je l mogue. Nisi brbljao u vetar. Il ima neega, il sam ja poblesavio od nokauta. Eto ti, lepotane, izmislio sam, nasamario sam te, svaao se i likovao Konstantin obraajui se onom drugom iznutra. Izmislio sam neto to si najmanje oekivao, zaprepastio te, izradio te ko najposlednju budalu kragujevaku, kikotao se Konstantin nad pobeenim i satrvenim dvojnikom i vraao mu svaku zapamenu pakost. Videi kuda obojica gledaju, Teofilo prui ruku prema Agatji, kao da hoe da pomiluje, i ree, ulagujui se: Dete, boga mi! i u tiini, koja ga je okruivala, dodade kao pravdajui se: Nita manje nego dete, pravo pravcato dete. Kao u crkvi. Izistinsko dete.

176

Vidosav Stevanovi

Agatja pogleda oko sebe, tek sada svesna prisustva ostalih, u ljubopitljiva uta lica, u Teofilovu crnu ruku sa polomljenim noktima, pruenu kao kanda, u rumenkasto detinje lice malo oznojeno u snu. Naglo ga tre k sebi, brinim pokretom, sevajui beonjaama kao maka u mraku. Sunce je ibalo po njenoj prljavosedoj kosi, po stisnutim konastim usnicama, po umazanoj arenoj krpi oko tankog i iliastog vrata, po zgrenoj i naboranoj ruci. Upiralo je ut prst u detinje elo kao u nestanoj igri. Okolo, senke se nisu micale. Lealo je tamo, pored kante, kad sam se probudio, ba tamo, kao da ga je neko bacio! produi Teofilo, koji se jo nadao da e iz svega potei rakija, brzao, eprtljio i gutlavu ruku krio iza lea, eui polako uzsvrbelu krastu na kuku. Sigurno su ga ostavili noaske, biva to. Mnogo dece ima, ko utijeh mrava. Nije ga bilo sinoke kad sam zaspao, nikoga nije bilo, boga mi i asti, nikoga. Svaki noni uvar mora pomalo i psiholog da bude, velim. Visoko gore kruili su golubovi, udarajui krilima. Prevrui, jedan je padao kao kamen, rairio krila sasvim blizu krovova, sleteo na zvonik i stao na zvono. Jato je, meutim, letelo sve vie, smanjujui se, komeajui i ukrtajui. Na balkonima je belesalo rublje na konopcima i mirovale su saksije s cveem. Zapita negde automobilska sirena. To je, obradova se Pangaj i zagrcnu od iznenadnog otroumlja. Baeno dete, nahoe, kako se kae.

Refuz mrtvak

177

Nita vie. Ostavila ga majkana da se smrzne, da ga psi rastrgnu, da ga milicajci pokupe. Kurva neka, uf. A rupu je znala svoju da zatisne. Ostavila ga majina! ree otro, osuujui, svetei se, likujui. Sve su takve, bile sekadae il Genoveve. Samo da im je da odu, da se valjaju s kojekim, s cilemile pekirima, da svinje jaojsadjaotako, a mu, roditelji, deca o plot. Trebalo bi ih ive sahranjivati, sunce im jarko, pei ih na tihoj vatri, drati im kou, na krst ih raspinjati. Ne dola im moja vlada. Eto ti, naceri se onaj drugi iznutra, Gospode Stvaraoe. Kakva tvoja ideja, kakvo izmiljanje, kakvi bakrai. Neija prljavtina i nita vie. Neiji strah i sebinost i surovost i sramota, Agatjine bube i Teofilov blesavluk nita vie. Pogledaj, Gospode, delo misli svojih, uivaj i divi se moi svojoj. Nesposobnjakoviu moj. ije ti je to derite? upita Konstantin Agatju, tuno i pogrueno, gurei se jo vie. Evo ti, ree dvojniku, diem ruke i ta mi moe! ta mi moe, poklonie rugoba? Ne ide ti dalje od mrtvakog sanduka. Nisi ni seanje ni zaborav. Nita si, nitavilo. Agatja se osvrnu na bledozelenkasta lica oko sebe, na kestenove koji su mirovali. Uzdrhta i vre stee dete na grudi. Strah je potrese i uznemiri. Neto je izmicalo i ostavljalo je, a ona nije mogla ni da se makne. Nije mogla da se pomeri kao u tekom snu kad utvara dahe za leima. Moje! procvili, spremna da se bori, da brani,

178

Vidosav Stevanovi

grebe, ujeda, bez nade. Jadine moje, deai majkin, mamina maza, Pali. Gugutka majina. Kakvi tvoje! zarea Teofilo, okreui se Pangaju, koji je jae bazdio na rakiju. Kakvi njeno. Luda je i pijana ve ko zemlja. Gde li samo nae rakiju od sabajle? Ni tene ne moe da okuci, kamoli dete. Otkud bi? Otkad je znam ni orav je ne bi dirnuo, ko ni u smrad, ko ni u oca joj Kristifora. ta sam rekao? viknu pobesneli Pangaj i podnese pesnicu pod nos Konstantinu. ta sam priao, ceketane? Sve su iste, sve do tvoje cariice Anastazije. Sve naputaju, bacaju, mue, eree. Nijedna nije za muki palac, kakvi, za spreni klinkur Teofilov nije. Nisam imao kome da priam. Pametnjakovi, sve zna, sve to su budale zaboravile. Piam ti se na takvo znanje uzdu i popreko! Ne trabunjaj, Franketajne! iskosi se Konstantin i gadljivo skloni Pangajevu pesnicu osutu riim dlakama. Ne lupetaj, neznalico! Otkud ti zna ije je i kako je dospelo ovamo? Odgovori kao ovek, iako si odavno dak s peskom. Ne zna, jer si budala, idiot, mufljuz. Automobil se vie nije uo, a ni voz. Oblak sa zapada rairio se i plovio polako, crn, kionosan. Prozori na kuama svetlucali su kao obasjana ogledala, dok su odraavali zapraene kestenove s klonulim liem, tamne u beloj svetlosti. Nebo je bilo zategnuto kao tanko beljeno platno. Moj je, moj! zatoroka Agatja, bunovno i suludo. Prvoroeni, slatki, ljubljeni. Rumen ko jabuka, beo ko mleko, debeo ko prasence. Jedini moj Pali.

Refuz mrtvak

179

Svata se deava! ree Konstantin, bezvoljno, i povi se napred, ka zemlji, kao da e pasti, snizati se dole. Sve moe da se zbude, sve je mogue. Ko kae da Agatja ne moe da rodi? I zato? Ali ne moe! promuca Pangaj, zverajui oko sebe i udei se kako mu sve postaje svejedno, ravno do mora. Tako ta se nikad nije desilo od Hrista naovamo. Ona ima bar sto godina, kakvi, bar petsto, bar hiljadu godina na rabou. Ona je vetica. Ko e s njom, smrdljivom? Neka! aputao je Konstantin, oseajui kako se savija i pribliava zemlji, koja mu se inila meka, dobra, topla, isceliteljska. Neka. Smradu ne smrdi! I on sae glavu, pristajui na sve, mirei se sa svim, i klee pred Agatjine noge, krivei usne kao da e da zaplae. U stvari, osmehivao se. Iza mosta i fabrike automobila dopirao je nejasan agor, kao da gomila ide ulicom, zbijena, ispunjavajui ulice, gazei, satirui sve pred sobom, slepa i neumoljiva. Gotovo da se mogao razabrati bat koraka, dah iz mnogih plua, nevezan govor iz razjapljenih usta. Zavese su se sklanjale pred podbulim i nateklim licima onih koji se behu probudili. Zvono na crkvi se zanjiha i zazvoni jednom, kratko, i zvuk zalebde nad drveem kao bronzana ptica. Pangaj se nije micao. Spavalo mu se, mamio ga je odmor, krevet, san, nesvest. Bi mu kao da sve nestaje, kao da se polako isparava i ili u belom vazduhu: prozori koji blete, uski i etvrtasti balkoni,

180

Vidosav Stevanovi

saksije s klonulim cveem, mrtvo rublje na konopcima, prljavi plonici, bolnica i kafana, arene afie, ustajali i glavobolni miris piva, skotureni Konstantin Gora na kolenima, dete u neijim rukama, dete koje zeva bez glasa... Bio kod nas jedan prorok! protera Teofilo i zaboravi na svrab, rakiju, nedoumicu. Mudar, bolestan i straan. Zvao se Jeremija. Tako smo ga zvali u njegovom kratkom a znamenitom ivotu muenikom. Otvorie se vrata Suda i na stepenicama se pojavi uvar, razbarueni starac u nonoj koulji, belokos, namrten, bos, nosei kantu s vodom i jaku veliku metlu. Nad gradom zazvonie i ujednaie zvona, visoko.

SUAJE

oivale su, lebdele, kruile oljice, predavale dosadnu prainu otriastom lanenom platnu, vrsto naslanjale okrugla danca na usjakteloogledalaste posluavnike sa anelastim kraljevskim parom podbula ena kukastog nosa i mekoput ovek sa naoarima okruenim horovima deice i zalepralim druinama arhanela i serafina, odslikavale trbuaste figurice na glatko politiranoj ploi ormara, prihvatale grgouepiteu vrelu vodu, devianski mirovale u inat uznemirenom, garavom, uarenom loniu za kafu, kuckale se incestuozno, zvonkaste, poletne, primale pravedno podeljenu penu iz blistavohromiranih kaiica mrko previranje i mrki neumolni vetrovi i mrko korito u sreditu mrkog peanika uparaivale se damski i balski na glatkoklizavoj ravni meu blagostrmim, arabeskama ukraenim padinama zlatom oivienih tacnica-pratilja, tacnica-guvernanti, tacnica-drubenica, pored grimiznocrvenih prsnika, alabasterno i slonokosno belih pripijenih ispodkolenastih pantalona, raskono nauurenih panskih kragni i okovratnika ritera, trubadura i

182

Vidosav Stevanovi

paeva sa melodioznim lirama u cvetnom perivoju, u zlaano sumraje kad slavuji poju i vozdie se sklad ptijeg suglasja, u arolijskom svetu tuberkuloznih princeza i bogato naboranih kadifa, velura, mletakih svila, labuih, gracilnih, izvijenih vratova, visokih frizura dama i gospi u zelenkastom odsjaju bistrog neba, tuno svijenih vrba, mekih aputavih trava, spomenarski uboravih izvoria i potoia, pokazivale su elegantne starinske oljice drage mile slike na svojim porculanskim bokovima, netaknutim bedrima, pokorno prihvatale paljiv zagrljaj dlanova ukoenih prstiju, oprezan dodir jedva primetno neistih noktiju, izvijale vitke ukraene drice, naginjale se ispod lelujavih talasia ka smiljeno rastvorenim usnicama, vraale se sa mesearskom sigurnou, pokretale, vrtele, uznosile u uljuljkujuem ritmu, praznile i olakavale, iscrtane na okomitoj unutranjoj povrini kafenim dinama, otocima, arhipelazima, sanovitim iskrivljenim rastinjem, tamnim sipkavim nasipima, ohlaenim i stegnutim talozima i mutljazima skorele are zemlje nad kojom su se ukoili vetrovi, vetrii povetarci, zefiri, ustoke, oluje, gregotramuntani, razvigori, pasati sa kiama i promaje proroanskim figurama, grupicama zverinja i bilja, bistama vetica i zloguka, torzoima ljubovci i vojna, matovito sloenim simbolikim i utvarnim hijeroglifima, uvraanim ideogramima, tajnovitim pismenima nad crnim ognjem duva crn vetar, crn plamen, crn zid, crna babuskera kolje crnog maka trogoca i crnog petla jutrenjaka, crna sova hue sa

Refuz mrtvak

183

duda, noas poast i morija, sutra zdravlje i veselje prevrtale se, arlekinski nepogreive, uvebane, uigrane, cirkuzanski neozbiljne, arale mekouti hrapavi papir, mirovale zavereniki i hiromantski sa postoljima uvis. Razigrana plaviasta muva zunzara polete sa sijalice, na kojoj je tetoinski ostavila svoj trag u obliku siunog govanceta, i prilepi se uz staklo fotografije; trbuhom ispod naherenog nosa, u dubodolini izmeu dva raeljana brka, zadnjim nogama nad zaepljenom provalom usta. U tamnokestenastoj kutiji zidnog sata klatila se sjajna niklovana kugla, levo-desno, levo-desno, odmereno-ravnomerno, lako-glatko, neodluna izmeu smernoobeavajueg tak i turobno zapovednikog tik, tamo-amo, ivicom estine kruga. Tri para enskih nogu spokojno se druilo u tami ispod stola na krparama jedne vitke, ljupko prekrtene, u svetlim najlon arapama, sa crnim antilopskim cipelama na visokoj tankoj tikli; druge krupne i gnjecavodebele, u prljavobelim gumiranim arapama i razgrienim filcanim papuama; tree koatih kolena, u crnim pamunim arapama i starinskim cipelama s duplim onom. Preteruje, duo! ree mazan, sladunjav, tanak, nameten, oseajan deviki, milozvuan glasi, draesno umekavajui r, zaobljavajui slogove, pevuckajui samoglasnike. Preteruje dobra ena!! ree kripav, zarao, promukao glas, itei na suglasnicima, dahui pre svake rei.

184

Vidosav Stevanovi

Preterujem, jadna ja!!! ree polako jednolik, zunzarav, tubaliki, onemoao glas, uzdiui i mrkui u prekidima. Preterujete, da, da, da!!!! zaustie masnom zelenom bojom premazane stolice bez naslona, uurbano se sloie radine igle za pletenje, fini konac od trikeraja i nespretne makaze, dahnue njiui se necane zavese, potvrdi okruglasti stoi sa muemom na kockice i masivni kripavi otoman, zastruga iak u ormaru, zaleprae nabrani valoviti miljei, meko zaapta otrcani pranjavi tepih, krcnue niska staklena vrata sa ubavim tufnasitm zavesicama od markizeta, klimnu labavija kuvarica i zanjiha se plavo-crveni kalendar, kucnue se prisno rese na alu, zvecnue kaiice u aama sa dopola ispijenom vodom, zalebdee slepe gipsane balerine, prignu se mukatla i asparagus u saksijama na niskom prozoru, pucketnu nepopravljeni reo sa ivice oienog tednjaka, rairie se namirnice i poguvane i ovlaene maramice. Pojavljivale su se grakaste suze, kupile se, klizile preko trepavica, niz obraze, sakupljale se na vrhu nosa, na bradi, otkidale se lagano, bleskale, kapale, na batist, na obino platno, vlaile tamnije krugove na arenoj povrini. Ogledalo, visoko i pravougaono izmeu dve nahtkasne, ocrtavalo je: jedan nervozan profil, velike modre, krejonom iscrtane oi, nabeljene i narumenjene obraze, nakolmovanu kosu ispod tanke crne mreice, zlatne minue u uima, sitnu priliku u tesnoj kajsijastoj haljini sa ipkama i broem

Refuz mrtvak

185

na grudima, ogrnutu providnim alom oko uskih ramena, crvenkast iljast jezii izmeu jarkocrvenih usana, masivan prsten pored kojeg zmijasto klizi konac obmotavajui se oko otre glavice igle za trikanje; visoku krupnu gromadu, okruglo ouvano jedro lice, oblaporna debela usta, zatubast nos, nisko glatko elo, ugaene kestenaste oi, masnu neurednu kosu, iroku prljavu kunu haljinu, tamnoplavu, s krupnim cvetovima rua i karanfila, debeli vuneni konac koji se privlai jakim iglama upliui se u demper; zborano orah-lice, kljunast nos na kojem drema gromuljasta bradavica sa nekoliko sedih dlaka, ekinjaste mukobanjaste posedele brie, bele vetake zube, izbledele eline oi koje svetlucaju iz onih duplji, smanjene i sovinske u staklima jakih naoara koje o masnom koncu vise o uima, korubavu iroku svetlocrnkastu haljinu, makaze kojima zgrena vornata ruka ree sivu tkaninu; na ogledalu su visile razglednice, etke, eljevi, flaice, svenuli struak bosiljka koji je radoznalo dodirivao sebe unutar stakla. Ogledalo je sve iskrivljavalo. Bilo je staro, rashodovano, spremljeno za prodaju, prebaeno iz spavae sobe u kujnu, gde je kupilo prainu i paru iz lonaca. Govorila sam ja tebi, duice slatka, otkad sam ti govorila! brino ree Gospoica Pelagija. Svi smo govorili, svi, jednako! mudro ree Nana Jekaterina. Govorila sam i ja sebi, sestre roene, hiljadu puta sam sebi rekla! tuno ree Gospoa Sara.

186

Vidosav Stevanovi

U nezgrapnoj kutiji zidnog sata etala se senka njihalice levo-desno, neodluna izmeu zamamno slatkog tak i gorkotvrdog tik. Gospodin Matija navijao je sat svojeruno, ujutro, poto bi se umio, pojeo dva na oko prena jajeta, popio olju mleka i oljicu crne kafe, proitao novine, nahranio kanarinca Baltazara i progunao kako se na ovom svetu deavaju nemogue stvari jer u ljudskim glavama i srcima nema mudrosti i estitosti i dobrote to se sve lepo moe videti po pegama na Suncu i neprestanim ratovima i obaranjima vlada. Gospode, gde je sada esna ruka Gospodina Matije, ako sve nije tama i zaborav, ako isto biva greniku i pravedniku? Gospoa odloi vlanu maramicu u korpicu sa priborom za ivenje i rairi drugu, sveu i suvu. METAMORFOZE u 8.18h, kiovitog jednog petka. ETIKA I BOL u 8.55h, u kujni tunoj. REINKARNACIJE kad se najmanje nada. ednost (Gospoica): Nesrenik je taj, razbojnik, donuanina, vidi se odmah, im ga bolje pogleda, boe me prosti, jarac mu viri iz oiju i mekee-limekee. Seate se kad ste ga zatekli u klozetu, duo, da izvini ova stara ena, onako, pfuj. Rekla sam vam onda, slatka moja, nita od njega, zavrie gde je i poeo, pored kante za ubre, uzalud se vi oko njega muite i krv svoju pljujete, im je onako mali pa ve, smui mi se kad pomislim. inilo mi se esto, draga, da mene gleda, onako, znate, al sam od-

Refuz mrtvak

187

mah presekla, nikad nikom nisam davala povoda, niko na svetu ne moe da pokae prstom na mene, niko ne moe da se pohvali kako me je. Nisam ja kao neke pice. Viala sam ga sa svakojakim, onim ensketinama, razumete, majka mogu da mu budem. Da sam se udala kada me prosio Gospodin Bruno, porunik, pokojnik, umro od tifusa negde u Hercegovini, imala bih tolikog sina. Bolje to ga nemam, nije mi ao to nikad nisam, da, zgrozim se kad pomislim kakvi su ponekad mukarci, pokvareni, francuskog duha, pa onda boletine prilepive, znate. Kau, to se danas rairilo kao najlon, svaki trei kuburi, toliko ne volim da priam o tome. Moja kuna pomonica, pre rata se to govorilo slukinja, ta Stanica ko zna gde se i tako to, nikad je nema kod kue. Nou, ujem, pljuska voda u kujni, molim vas lepo. Tata je tako nastran, sudovi na stolu, ono pa ono, odmah sam je otpustila, aljkuu, dobijem koprivnjau kad pomislim, slatka. Videla sam ga prekjue, ulazi u kafanu, znam kako vam je teko, s nekim, nekom puenicom, ne mogu da kaem koliko se gadim, mila moja. Izguvana koulja, strano. A vaa poznata pedantnost, jeste. Tata menja koulje dvaput dnevno, navika, volim kad neko pazi na sebe u veu. Tuga (Gospoa): Plaem i plakau do groba moga. Uvek sam elela svakog da razumem i svakom da pomognem, uvek sam stradala sa svoje lude glave. Takva mi Sudbina valjda, skapau od dobrote i meka srca, tako i treba kad ne umem drukije, ko ostali svet. Bila sam mu vie nego majka, o

188

Vidosav Stevanovi

roenom se tako ne stara, iveo ko mali car Nikola, sit i napit i obuen. Kad sam bila na kliniki, sestro, mrtvosana onako kad sam izila, odma sam mu kupila aku kapu, plavu, sa iritima od utog gajtana, glatku pa vrstu, ni Gospodin Kadribai Petri nije imao lepu. Slutila sam, draga, srce mi moje govorilo, treba nas ene sluati. Kad je pokojni Moj Matija, jadnik, bio je tako dobar i nean Moj Pokojnik, zato smo se i uzeli, Bog nas sam sastavio, suvie je verovao ljudima, voleo je mnogo decu, stalno je alio to nismo mogli da imamo naslednika. Govorio je da bi ivot, desnu ruku i slubu dao da mu dete zaplae u kui, naslednik, produetak loze Mileusnia. Nosio je u depovima bonbone i slatkie i delio to komijskoj deci. Mato, rekla sam kad je doveo onog Antihrista, ba nekako posle Vrbice, posle sahrane Tea Avrama, usvojio ga je Mu Moj jer nije imao nigde nikoga sem mene, crna. Mato, rekla sam iste veeri, kad sam malog stavila u krevet, kupili smo i kreveti kod Laze Sumarena, kotao je petstoosamdesetsedamipo dinara, jos je na tavanu, drim prnje i knjige u njemu. Mato, rekla sam ba kad smo sedeli za veerom i on pio ilavku, uvek je naruivao ilavku preko senzala Petnjaria, mnogo je voleo da pored mene pijucka vino i pui na onu njegovu staru pocrnelu lulu to mu doneo Kum Atinagora sa Svete Gore, onu na kredencu, ba pored serviza za vino. Mato moj, rekla sam, sluao me ko sebe, sedeo eno tamo u onoj njegovoj pletenoj stolici, neka stoji tu, prekrstio noge, raskopao kai, rekla sam, Matija moj, i srce mi

Refuz mrtvak

189

reklo, slatka, treba srce sluati, srce sve zna, srcetu je i Bog komija... Slutnja (Nana): Kaem da to ludovanje nee na dobro da izie. Gore je Provienje koje vidi sve nae grehe. Setite se vunovlaara Nikodema, koji sa kurvama iveo, kako na samrti molio i preklinjao Pop Velika za miropomazanije i boiji blagoslov. Sav se bio skvrio onolika ljudina, kau da je peenog urana za ruak jeo. Ja sam ga ovim rukama okupala. Nikad nijedan mrtvac kragujevaki, a okupala sam ih podosta, nije toliko gadno smrdeo. Mi to smo le prale i posle uvale, ja i Marija Ribaneva i Kristina Grkinja, morale smo svaki as tamjan da palimo i marame svu no uz nos drimo. Bog blagosilja, Bog kanjava, kaem, i s njim ne mogu ni silni ovoga sveta ni ostala beda to crkava po piliarnicima... Smernost (Gospoica): Strogost je moje pravilo, pravedna strogost, zbog nje mi toliko zavidele kolege, i pred rat me pohvalio Gospodin kolski Nadzornik Vieslav Tutundi. Nikad se nisam pravila vana, iako mogu, draga moja, Tatin brat Trajan bio Pukovnik i bio rado priman na Dvoru kod Pokojnog Kralja Aleksandra. Dobar i lud su braa a ti si erko smerna kao kaluerica, govorila Pokojna Mama, kao janje si krotka. Ne sekiraj se toliko, duo, nek radi taj mangup ta hoe, ne jedi sebe, zdravlje upropauje, a bolest i nesrea sami dou, na komarcu dou na magarcu odu. Tako govorila moja Ujna Olika, druga ena Ujka Oskara, od raka na levoj dojci umrla, jadnica, est meseci se ko Hristos

190

Vidosav Stevanovi

muila, Boga molila da joj smrt poalje, ni prijatelju ni dumaninu da ne poeli tako neto. Nisi ti kriva, duice, mukarci su takvi, drveni i kameni. I Gospodin Matiji sam rekla, jesam, zna koliko je on mene cenio i potivao, kao brat roeni. Vi ste pametna skromna ena, Gospoice Pelagija, govorio je, mirna i tiha i razumna, ba tako je govorio. To onda kad smo ili na izlet do eelja na Vaskrs, mila, sa Alempijevievima, seate se jagnjeta na ranju, da. Divan ti je serviz, duo, jamano eki porcelan, vidi se, Jadna Mama imala jedan takav to ga dobila na venanju od Babe Justine. Nikad mi se nije sviao taj namrtenko i upavko, nije liio na dete, boe sakloni, pre na ubicu sa Temze. Seate se kad nam razbi prozor iz bate, prakom, jer mu kao Tata udario amar, znate, on jeste naprasit. Ja nisam u toku celog slubovanja niije dete udarila, dobila sam zlatan sat, evo ovaj, sa posvetom, vidite: Dragom I Nezamenljivom lanu Kolektiva Za Portvovan Rad Na Polju irenja Kulture I Pismenosti Sa Zahvalnou... Seta (Gospoa): Mato moj, rekla sam kad smo poli na spavanje, da je Bog hteo dao bi nam decu od srca, kao i Jefremoviima, krpe nikad sreu ne donosi. Mislila sam pri tom na nesrene Vojinicalijevie. I uzdahnula sam onda, valjda, a on se nasmejao i potapao me po obrazu, kao to je imao obiaj. Domaice moja, rekao je, i jo da smo mi ene plaljivice i zloslutnice, ba tako je rekao, i od smeha se zavalio na krevetu, bio je kao i uvek zaboravio da stavi nonu kapu, i natakao naoari i upa-

Refuz mrtvak

191

lio stonu lampu. esto je pre spavanja itao Sveto Pismo i jo neku drugu knjigu kupusaru, ini mi se Tajni ivot Kralja Milana. Jadne mi, sve ide na nas, i bolest i patnja i muka, maler i kletva. Neu da greim duu, bio je mu mimo mueva, dobar, poten, veran, nean, nikad meu nama runa re nije pala. Govorilo se po komiluku: Slau se ko Matija i Sara. Nikad se nismo porekali, nijednom za trideset i jednu godinu i sedam meseci, ni onda kada je dao hiljadu dinara za pomo Naoj Nesrenoj Brai u Emigraciji. Za srebrnu svadbu doneo je kui veliku tortu sa lagom a u sredini je pisalo: Vernoj Supruzi, i buket rua sa crvenom trakom, i karirani engleski tof meni za haljinu, i onaj mali mlini za kafu, i marinskoplavu bluzicu sa lengerima na kragni za onog nezahvalnika. Preko leta sam iao da kupi dinje, jer se mnogo brinuo za tu barabu, i lubenice i breskve i ljive i groe, pa ak ugovarao s mlekadijom da svako jutro donosi litar sveeg mleka. Voleo da mi pomae, nedeljom bi pripasao moju kecelju i prao sudove zviduui njegovu pesmu Miruj, miruj srce moje, i priao kako je kao deak eleo da svira klarinet u kapeli kod Masarika, a u vojsci bio truba i nauio da odsvira Hej Sloveni jote ivi. Ko ne bi tugovao za takvim drugom branim kad ostane sam ko drvo u planini... Materinstvo (Nana): Neko ima sree sa decom, kaem. Koliko sam se namuila kad mog Kostu ubi kai u mlinu. Udovica bez posla a etvoro dece, jedva sam ih mojim jorganima i krparama i mrtvacima prehranila. Hvala Svevinjem, sada su svi ljudi:

192

Vidosav Stevanovi

najstariji, Bogdan, otvorio automehaniarsku radnjicu ispod Stare crkve, ide mu ko podmazano, srednji, Bogi, javlja se iz Lozane pa i pare alje, a najmlai, Neboja, vrnjak ovog tvog mangupa, cepa karte i razvodi ljude u bioskopu a pre podne ide na daktilografski kurs, miljenik majkin. erka mi Ksenija radi u novoj cveari u centru i ve se verila za starijeg vodnika Asima Pambirova, udae se, kae, na jesen kad utede pare za nametaj. Deca su il blagoslov il prokletstvo, eri. Razumem te, znam kako ti je, jede se vie nego da je tvoje meso i krv... Gospodin Dimitrije oprezno presee karte, Gospodin Damjan podeli a Gospodin Matija viknu: Erac iz ruke, i poe ispod duplog popa u trefu, diplomatski uvajui svoje makaze u piku, na ta Gospodin Damjan ree: Do avola: Vi ste prava morija, a Gospodin Dimitrije glasno zakljui da je suvie rizikantno igrati u novac, pa makar i sitan, sa takvim maherom i dibidus srenikom kakav je u trefu Gospodin Matija, koji dodade da je ovo igra znanja i umenja i da u njoj nema mesta emocijama, kao na primer u knjievnosti. Gospode, gde je mudra glava Gospodina Matije, ako duh vlada nad materijom, ako posle smrti dolaze pakao i istilite? Vrlina (Gospoica): Nemoj da plae, srce moje, ne pomae. Nebo visoko, zemlja tvrda, a pokvareni svet vrlinu i ne potuje. Kako je poelo, boga mi, uskoro e najgori odlikovanja da dobijaju. Eno Svetolik Zindovi, Direktor kole. Kad je Bog stvarao svet, videla sam onomad Jeju iz adventistike crkve i rodilo joj se unue od sina Raleta, onda je Bog, kaem, enama dao osetljivost i vrline, a ceo svet na-

Refuz mrtvak

193

pravio tako da nas iskuava i mui. Kad pomislim samo, duo, koliko slabih ena mrca sada po belom svetu, koliko e sutra, ne mogu da gledam tue suze a da se sama ne rasplaem. Sve me dira, od paralize Mikana Komija Pavlovog do onog smetlita iza moje kue, od nepristojnosti na javnom mestu do pribliavanja one zvezde to e da nam rasturi Zemlju. Bolje bi bilo da sam gluva i slepa za sve pa da uivam kao neki trupaci, duice, takva mi narav, boleiva, tu sam na Pokojnu Mamu. Nikad nije mogla da gleda sahranu, pod starost nije ila na groblje ni prvom muu, onesvestila bi se od plaa i kuknjave i vraala se fijakerom. Seam se nedelju dana posle nije mogla iz postelje, samo leala, jeala i trljala slepoonice siretom, pravim vinskim to smo ga dobijali iz naeg vinograda. Kau, slatka, stare ene da to pomae od glavobolje, morau da probam jer me namui prokleta glava. Svu no etam. Eto, sad si me rastuila, duo, odavno nisam ovako slatko plakala. Kao devojica, roena, znala sam da se zavuem u ormar i da plaem, plaem, tek onako, iz delikatnosti. Nije ala, onakav ovek. Kao da ga sad gledam kad izae u kafanu nedeljom pre podne, u crnom odelu, na glavi irado eir sa trakom, utirkana kragna, tu si ti majstor, u desnoj ruci fini ukraeni tap to ga imao jo samo Gospodin Sudija Vinji. eta bezbrino trotoarom i pozdravlja etae, pravi domain i zatitnik i ovek koji veruje u vrlinu. A ovaj mangup, oprosti, ne mogu da pomislim na njega koliko me je stid. ujem da se kocka, a kau da za Praznik prodao sat u

194

Vidosav Stevanovi

kafani, onaj vajcarski to mu Gospodin Matija pokloni za roendan. Tu neka sam najtanja ako takav besan ivot nije protiv svake vrline... Brinost (Gospoa): Nita nisam skrivila da tako proem, nita. Sve to nisam htela to me snalo. Izgubila sam mua u najboljim godinama, a ta je jedna ena bez zatitnika. Samo jedna ena. ta ja sada smem i mogu, kad za njegova ivota ni za ta nisam morala da brinem i mislim, uvao me ko malo vode na dlanu i govorio da se pripazim i uvam jer sam nena i slaboga zdravlja. Ko bi znao da e onaka ljudina i snaga naprasno da umre, dok dlanom o dlan, crna. Pre spavanja me jo upitao da li sam se natrljala reuminom i uzela kapljice valerijane to mi ih tog dana, bio isto ovako petak i padala kia od jutra, doneo iz apoteke. Onda mi je kazao da mu za doruak isprim mafie, nikad nije jeo mafie, i skuvam belu kafu, uvek je pio belu kafu, i zevnuo. Nije se muio, bio je smesta gotov, daj Boe svakom takvu smrt. Kad smo se posle svadbe selili ovamo nije mi dozvolio nita da pipnem, sve je sam, sa momkom iz Nadletva sloio, uvio, upakovao, prtio ko od ale onaj veliki ifonjer. Za sve je bio stvoren, umeo je i da opravi i da napravi, a u upi jo stoji mala tezga i alat i stari struni asopisi na koje se pretplatio. Klupice pod venjakom i iviluk u predsoblju svojeruno je napravio i ak se reavao da izmajstorie i roletne u gostinskoj sobi i ve kupio daske i naruio nacrt kod nekog preduzea. Smrt nosi najvrednije a rugobe i nakaze ni ona nee, pogledaj samo logiranog Arsenija Truca

Refuz mrtvak

195

s kojim moj Pokojnik iao u kolu, sluio vojsku, momkovao i drugovao sve dok onoga ne uapsie zbog pronevere. Taj e veito. Moram da poklonim neku hiljadu Fondu Saveza Slepih, za pokoj mu due kad ga onaj crnjojko ve sasvim zaboravio. ujem kako pije... Razboritost (Nana): Mladost, ovaj, nije vie razborita i u pamet se drea. Gledam samo kako luduju, jure, piju, are se, a ne misle da dolazi starost i nemo i slabost. Nekad sam mogla da rintam od jutra do sutra, a danaske jedva ruak zgotovim iako sam ivela kako Bog nalae. Pomislite samo na sina Sofije Kanurski to mu odsekoe nogu, pa na unuka Jevena Grbovia to je sad u nekom sanatoriju, pa na Borisa Nadininog to ga saranie proletos na Veliki Petak, pa recite jel imaju kolko za crno ispod nokata pameti i razbora. Ne vrati se vie ono vreme kad sam ustajala im neko stariji ue. Prijatelj Luka veli da e doi vreme kada emo mi matori morati da skaemo pred balavurdijom... Uzdranost (Gospoica): Skupo oveka staje raspojasanost, duo. Kakva setva takva etva, govorila moja Uboga Mama. Kako radi onako ti se sudi, iako se desi da lezilebovii i utve bolje ive. Udarie on, draga moja, glavom u zid, pa ko bude tvri. Niko ne treba da se izdvaja od ostalog sveta i da misli kako mnogo zna. Balav je on i lud i morao bi da oseti ta znai pravi ozbiljni ivot i rad. Lenost je najgori porok, na, od neradnika svata postane, i pijanica i kockar i robija i nikogovi i uliar i propalitet. Najbolje je drati se zlatne sredi-

196

Vidosav Stevanovi

ne, ni mnogo gore ni mnogo dole, i iveti lepo sa svakim. Duvae taj u prste jednog lepog dana kad ga bude napustila njegova baraberija. ivo se seam kako je jednom Gospodin Mata, povodom izbora za Optinu, rekao: Ja se izdvajam od drugih ljudi, Gospoice Pelagija, to je moj Princip. Znam dobro gde mi je Mesto i ne elim nita vie, iako sam mogao mimo Svih, miran sam i nikom ne zavidim, ba tako je rekao dobri Gospodin Matija, ali budite uvereni da ne dozvoljavam da me iko gazi i koristi moj Rad u negativne svrhe. Tako govori Pametan i Uzdrljiv ovek a ja jo nisam srela tako pametnog i razumnog kao Njega i Mog Dragog Ujaka Vujadina. Umeo je tako lepo sve da objasni, i zakon i politiku i moral i sve. Bio je roeni govornik i prava je teta to se nikad nije kandidovao, sa svojim Sposobnostima daleko bi dogurao... Seanje (Gospoa): Kako da ne kukam, sestro, na ulicu ne smem da iziem od sramote jer svi apuu da je to moje Vaspitanje i smeju mi se iza leda. arija jedva eka tuu nesreu, seam se kako su svi likovali kad smenie Gospodina Ugljeu Afanasijevia i natovarie mu suenje ni krivom ni dunom. Nikad me nije sluao, takvi u zatvoru zavravaju. Kod kue je bio samo kad treba da prenoi i jede, jadna ja, nimalo nije bio kao Mata. Moj Pokojnik je voleo Kuu kao svaki Domain, mnogo smo davali na hranu a ja sam oduvek umela i volela da kuvam, da prolekari i prodrema posle Ruka, ba na onom otomanu onde koji mu se sviao jer kripi, poto se raskomoti i okai depni sat na

Refuz mrtvak

197

ekser vie glave i opere noge u toploj vodi i pospe ih talkom i obue stare pantalone od salije. Nikom nisam dala da ga budi, Kuanika mog. Posle je esto iao kod Kum Ostoje na kartanje, imali su tamo drutvo sve samih kolega, koje su nazivali Apostoli iako ih nije bilo dvanaest, i vraao se da me izvede u etnju do parka ili na evapie i ranjie u hotelu. Prolo vreme kad nam uvek bila puna kua Gostiju, jer smo voleli da nam neko doe, prialo se svuda po gradu kako smo drutveni. Jednom, bio neki vaniji Dravni Praznik, dole sve njegove kolege iz Kancelarije na ruak, nikad takav ruak nisam pripremila, bio i bakalar i onaj moj malo zaljueni ajvar i mlado peeno prase sa zeleniem i naroito punjene tikvice sa kiselim mlekom i ufte u saftu i ajmokac i torte i palainke s orajima i guvara i turske baklave s grundbirnnudlama na kraju. Gospodin ef Gazibari, stari punaak i pristojan gurman koji je imao najbolju kuvaricu u gradu, rekao je da nikada takav ruak nije jeo. estitam Vam, Dragi Gospodine, tako je rekao Mati kad su posle ruka pijuckali hlaeno dalmatinsko vino i puili fini grki duvan. Dragi Moj Kolega, treba ovek da vam pozavidi na takvom Zlatu Od ene koja sprema rukove kakvi se jedu samo u raju. Vi ste, Dragi Moj Mladiu, srean ovek ali koji zasluuje svoju sreu. Mi mladi, Gospodin ikoparija i njegova slatka enica i Natalija Meljnikova i njen brat Nikolaj, umro kasnije u lageru, i ostali, sklonili smo sto i pustili gramofon. ta ete, udala sam se iz ljubavi, i nikada nisam poalila. Dobila sami Mir, i Udobnost, i Bez-

198

Vidosav Stevanovi

bednost, i ast, i nikada nisam poalila. ivesmo u punoj Slozi i Potovanju... Mudrost (Nana): Prekjue sahranismo Dimitrija, odmah iza kapele trgovca Bajia na Novom groblju. Ceo grad bio na pratnji, sav ozbiljniji svet, udi me da ti nisi bila, drugo. I tri popa, prota Timotije i jo dvojica iz Manastira Ljubostinje to poju ko heruvimi. I sva Rodbina, Sinovi, Snaje, erke, Zetovi, Ispisnici i Kolege, Komije i Poslovni Prijatelji. Jedan prosedi Gospodin drao je Slovo, izginuli smo od plaa, pominjao njegove Zasluge, Dobrotu, Vrline, Blagost, Savest, Blagorodnost. A unuk mu Mikica, lep ko upisan, sa plavom zalizanom kosicom i u crnom odelcu, stao pred raku i rekao neto kao: Zbogom dedice uvek u te se seati i iveti lepo ko i ti. Pokojnik mu, kau, ostavio kuu u Vardarskoj i komad zemljita vie Male Vage. Prava je mudrost kad se ivi i mre pristojno... . Meu lejama crnog i belog luka, salate, kupusa, celera, rotkvica, cvekli, pakanata, kelja i kelerabe, stajao je, poput svetionika i stuba venosti, Gospodin Matija, u puplinskoj koulji bez kragne i gledao prema patlidanu, konopcu za suenje rublja, trolistoj detelini i kokoarniku, pevuei pod nos. Tada se slio s vazduhom i nestao u beskonanosti. OSUDA I KAZNA I ree Gospoica Pelagija, trikajui: NIKAD TAJ NEE I NE MOE BITI SREAN JER JE MIMO OSTALI SVET!

Refuz mrtvak

199

I ree Gospoa Sara, plaui i pletui: NIJE NITA UINIO KAKO TREBA I ZASLUIO JE DA PROE KAO NAJGORI! I ree Nana Jekaterina, prinosei nakaze i sekui: ZAVRIE MEU SMEEM I RASPADAE SE KAO KRASTAVAC!!!

UTA GROZNICA

a samoj Zagrinoj sahrani, tek to zemlja zabobonja po sanduku, prie mi dugaki ikeri Kulov, roak mi neki po majinoj lozi iz Svetlia, i kae: Dimrijo svetska, sad li nae da me upoznaje sa enom? Za ivota joj vie bi mi odgovarala. Pri tom namiguje kao da zajedno neto smiljamo protiv naroda i drave, i krijemo se u podrumima i naputenim nemakim bunkerima pored mostova. Taman zaustih da ga pripitam za junako zdravlje, kad navali sva prisutna raja da mi izjavljuje sauee i da me tape po ramenu. Tako, zahvaljujui silnom rukovanju, stvar osta neraiena. Tek sutradan, kad malo isplivah iz mamurluka od pomeanog pia, dooe mi njegove rei u glavu kao da ih je tamo neko usijanim gvoem utisnuo. Svaka mi vijuga stade na svoje mesto kao remac u stroju, to mi se odavno nije desilo, i bi mi jasno kao sunce sjajno da me je Zagra itavo vreme varala s kojekim, i da su to svi sem mene znali. I pod voz se iznebuha bacila, na veliko moje uenje, i tajnu je svoju od mene u grob odnela. Ostaje mi sa-

202

Vidosav Stevanovi

da jedino da se raspitujem kod vidovite Kajadine iz irovnica, i da moljakam pojedine poznate barabe za obavetenja, ali slutim da su to turfa posla. Ljudi, naravno, nita jedno drugom bratski i od srca ne kazuju, sem ako ih ne pritegnu Udba i Kos treim stepenom. Svi laemo, kao da e nam istina opei usta, i nema iskrenosti meu nama. A moja Zagra mora biti da se u debeo promet bila pustila, im i drljavi Kulov, kojem ni fuksa Mairka ne bi orah iz ruke uzela neto kao nabacuje iz kornera i gradi se zavodnik. I smesta ukapiram zato su se vojnici za rad kod nas otimali, prilikom seoba i unoenja uglja, i zato se meu kolegama vodnicima prialo da ne vidim dalje od nosa, i zato smo preesto imali puno gostiju za Novu godinu i Prvi maj i Praznik Armije. Svaka lakodajka vue itav opor mukaraca za sobom, i svima curi slina na usta, i svi kolutaju oima kao da im je dolo milo. Mu se, naravno, prsi meu njima kao petao cvrcan, i ini mu se da ga svi vole kao brata, i smean je do suza, kao ja u godinama naega branoga ivota. Doe mi onda da se pobljujem na brak, i da stavim taku na ivotinjarenje u praznom stanu, meu sve samim uspomenama na nevernicu, i da otputujem u Nedoiju. Jer, dece Zagra i ja nismo imali, poto smo iveli za svoj raun i provodili se bogovski, i bio sam sam na svetu kao suvo drvo u emer-planini. Teila me jedino pomisao na one muurle, koji se sa mnom kuvaju u istom loncu, o istom paklenskom troku, izigravajui istu avolozobinu. A ta-

Refuz mrtvak

203

kvih ima kao pleve, i pun je svet rogatih nesrenika, i neki su mi pod rukom i raspoloeni da me tee. Jer, poto odljakamo svoje za otadbinu, drugari Cuki, Bandula, Digeran i ja obavezno navratimo u bife preko puta mene da izmenjamo misli i skinemo pritisak sa modane opne. im uniemo unutri, naravno, Canka nam donese ljivovicu, i tako dalje, i tako izgubimo raun i ubijemo vreme, to se oteglo kao gladna godina etrdeset esta. Zauzmemo poloaj za naim stolom, i ne odstupamo dok nas noge dre, i hrabro odolevamo vetru nesree. Nekako se doteturamo kuama tek kada obezlovimo, i kada ne vidimo ni belu maku, i kada u bife nagrne druga smena iz fabrike automobila. Ponekad, meutim, zaginemo do zore po palilulskim burdeljima, i konjoemo za ispolivanim stolovima kao vojnici na manevrima i budimo se u jendecima. Ujutru sam toliko krmeljiv da kapke moram tako rei ibicama da podupirem i ruke mi se tresu kao da sam troletnicu uhvatio, i u grudima mi krklja kao u izdiueg tuberana i hou da me nema. Usput, naravno, trgnem jednu ljutu s nogu, i meznem malo kiselih krastavaca, i skreem neto papreno Canki, i nekako se sredim za vojene poslove. I tako je stalno bivalo. Dan po Zagrinoj sahrani na posao nisam otiao. Valjda je enina samostalna smrt opravdanje i za kapetana prve klase Peenka Posaveca, koji inae ne priznaje nita sem raka i leukemije i kimenog preloma, i duu mi na pamuk vadi. Reio sam da dam sebi malo slobode, makar me to kotalo ina,

204

Vidosav Stevanovi

koji uzalud ekam punih dvanaest godina, i prkosim neprijateljskim ogovaranjima. Ako sam stariji vodnik Mijat Trifunovi, star trideset osam godina i koji mesec, ist kao deja suza i neosuivan, nekada najbolji strelac u garnizonu nisam prokleveni trudbenik, tono kau mokra braa. Moe vojska malo i bez mene, ako ve ne moe bez avijacije. Odmileo sam, naravno, u bife, i uglavio se meu dokoliare i otputene radnike, i svakojake klupodere. Propisno sam se dosaivao, sluajui kako nigde nema posla ni za lek, i kako se danas ivi gore nego na robiji, i kako se u inozemstvu bar zarauje leba i sleba, i kako jednom mora da pukne lopta. Valjda e se sve to tumbe prevrnuti kada prevri dara meru, i kada gladnicama doe iz dupeta u glavu, i kada bombe zaorljaju oko nas. Nee biti pravde dok se svi ne raspadnemo pod zemljom i dok se svuda ne razmnoe zverovi. Do pola tri, kada umorni drugari izioe iz Doma Armije, Canka mi bee mnoinu ljivomicina donela, i mnoinu praznih aa odnela, i sve sam joj po dve glave video, i etvore minue uo kako joj zveckaju iz frizure. Jedini sin moje majke Milosavke bee se strano rastuio, i ivot mu obnemilio sasvim, i hrabrost ga napustila kao kurva besparia. Posle pola tri, naravno, uetvorimo, i nastavimo dok nam se ne smre iznutra, kao itavom Kragujevcu spolja. Bili smo izmeu dva kamena mraka, koji nas mrvie kao drobilice, i oseao sam se kao truo kutnjak u zapaljenoj vilici. Malo smo plakunjali zbog ututanj protraenih nam dana, malo se

Refuz mrtvak

205

jaranili zbog zajednike nam ugave sudbe. Izmeu Cukieve i moje ture malo smo izmarisali nekog crnpurastog karta, koji se sav srean vraao sa vojne komisije u oblinjoj osnovnoj koli Moma Stanojlovi, i uglas pevao etnike pesme. ipili smo kada ga usmo kako se hvali da je sada uspeli kockar u Beogradu, najvei posle Boana Kurnjave i kako vojska moe malo da ga drpi za kitu. Dreknuli smo slono da taj film nee uskoro gledati, i da mi od takvih iljokurana pravimo kobasice. Cuki i Bandula su ga drali za ruke, poto nemaju dovoljno snage u akama, a Digeran i ja smo ga samo u jajca i trbuh gaali, i pogaali. Pomalo nesigurni, jer se odavno nismo makljali, tukli smo jedan drugoga po pesnicama, i zglobovi nam posle behu podosta oguljeni. ini se da smo dotinom kartu i cuflu leka razbili, jer mu je piala krv iz nosa kao iz preklanog kokoijeg vrata i koulja mu je na grudima bila arena kao zemljopisna karta. Naa udruena vetina i vojnika spretnost strovalie ga najzad na olajisani patos, gde mu i bee mesto. Leao je potom u lokvi svoje krvi, i stenjao kao svinja, i pomalo trzao nogama, dok sam ja naruivao novu turu zaborava. Kasnije ga milicajac Gizda odvede u orku, da nam ne rui vidik. Canka je prijateljski posvedoila da nas je taj olo, naravno, nedune napao, i majku nam joficirsku psovao i uopte se veleizdajniki ponaao. Mislim da smo i neto staklarije polupali, poto nam je sra pod cipelama krckala, ali to ide na rabo najebavem kartu, provokatoru. Tek, nee valj-

206

Vidosav Stevanovi

da neko vodnike u uniformi da okrivljuje za izazivanje tue i takve kojetarije. Nas etvorica musketara ve bismo umeli da mu zaprimo orbu negde u mraku, i da ga zasvagda nauimo graanskim dunostima. Naravno, pravda zahteva da i kartovi na svojoj koi osete nedae vojnikoga ivota, i promenljivost ratne sree. Jo pre desetak godina, kada smo poeli da drugujemo i tugujemo, zdogovorili smo se da uvek jedan drugome stranu drimo, u zlu kao i u dobru. Stoga su nas i gradske siledije, povratnici sa Grgura, izbegavali kada zauzmemo sto pored muzike, i raspalimo u naruivanje pesama. Ali, reeni kart verovatno to nije znao, ili nije hteo da primi k znanju, i tako se proveo kao bos po trnju. Posle smo, naravno, jo po nekoliko tura okrenuli, mezetei krompir-salatu, i nabadajui seckane kobasice na akalice. Drugari mi, zbog moje svee alosti za Zagrom, ne dozvolie da platim svoj deo, a rekoe kako sam od sada njihov mezimac, i njihova maza razmazana, i njihovo derle naputeno. Trpljenje e nam biti zajedniko, i neemo se razdvajati do groba, i u istoj e nas raki sahraniti, i koske e nam biti pomeane. Digeran koji jedini meu nama nije vojeno lice ve milicijski dounik, ak mi je upalja svoj poklonio, i posred usta me cmoknuo, rekavi da su mi vrata njegovog srca vazda irom otvorena. I dobroduna Canka je iz istih razloga, zbog bolne rane moje, dozvolila da joj zabrkljaim ruku meu butine, gde moji prsti htedoe zauvek da ostanu, i da se svaki u pimpeka premetne. Tada,

Refuz mrtvak

207

naravno, nikoga sem nas nije bilo u bifeu, jer bee nastupilo predveernje zatije, kada ljokadije hvataju zalet za no. Jedino su povremeno promicali prodavci lozova sa izvetajima poslednjeg vuenja dravne lutrije, i mi smo se na trenutke oseali kao orci koji ostadoe u bubnju, i produili smo da ekamo iduu priliku. Onda se pobratim Cuki, s kojim sam najprisniji jo otkako mi je pomogao da Zagru otmem obuaru Miuli, rasplaka kao malo dete pred kolom, i kae mi: Brale roeni, grean sam pred tobom, i kleau sve dok mi se dua tvoja ne otvori! Oprosti, ako ikako moe, drugaru svojemu, i nita ne zapitkuj! Onda Bandula, s kojim me veu mnoge uspomene iz vremena kada smo igrali u kulturno-umetnikom drutvu Abraevi i prevrtali frontovke, vikne novu turu i veli mi kroz suze: Bio sam misirska svinja prema tebi, brate Mijate! Bio sam picajzla nad picajzlama, i stoka bez repa! Ali, od sada okreem nov list, i oduiu ti se kad-tad! Jedini Digeran, o kojem ni milicija ne zna ta misli pod elom, uti, i trepe kao svraka na jugovinu, i pravi se da posmatra reklamu jagodinskog penuavog piva. U zlo doba, kada Canki doe vreme za evu s juvelirom Despotom Despotoviem iz Marala Tita sto sedam, moradosmo da se poistimo iz bifea i da promenimo lokaciju kao i svake srede i petka. Njih dvoje se inae kokaju u sobici iza radnje, na malom

208

Vidosav Stevanovi

otomanu pored flaa i kojeega, ali zbog Cankinog zaguljenog mua Dragia, mojega sapatnika, bife mora da bude zatvoren, i spolja da lii na praznu crkvu. Canka posle kod kue kae da je nosila dnevni pazar u direkciju, i tako zamae oi svekrvi i muu. Naravno, ako neto greno nanjui, Dragi e i no da potegne iz korica, i vatreno oruje da upotrebi, kao to je uradio sa prvom enom, ivadinkom iz Ljuljaka. Odleao je za to deset godina u Zabeli, i tamo izuio tapetarski zanat, ali ljubomornost svoju nije smirio, i od krvoednosti se nije izleio, i nee. Jednom smo Canku, koja je onda neto mutila sa Digeranom, jedva sakrili u klozet u dvoritu, i uvali je dok se Dragi nije izduvao, i odustao od nameravanog zloina, i onda smo ih naterali da se kao mladenci izljube na klozetskim vratima, i zavetuju na slogu. Naravno, i pored sve pogibelji, Canki ona stvarka ne da mira, i vie voli da arne nego hleba da jede, i oijuka sa svakim bilmezom s brkovima, kao i njena mrtva sestra Zagra. Cankini smo redoviti gosti, i dunici stoga joj zaelimo tvrd, im se Despot s nosinom pomoli na vratima, i krenemo iz Palilula. Koraali smo u etvororedu, kao na paradi, i pomalo pevuckali za svoj raun, dok su u polumraku agorile torokue na kapijama, i olinjale palilulske kurve hitale na noni rad u gradu, oko hotela i eleznike stanice. Ba pred Zlatiborom, ciljem naeg pohoda, nagazimo na Lokera i okia, koji se ne razdvajaju jo otkako smo im sudili radi silovanja neke uenice iz Uiteljske kole, i oslobodili ih zbog nedostatka do-

Refuz mrtvak

209

kaza. Zbog toga su se kasnije nazivali istorupiima, i bili jedan drugome kumovi na venanju, i pozivali se na slave i roendane. Obojica mi spremno izrazie prijateljsko sauee povodom Zagrine nenadane smrti, groma iz vedra neba, i rekoe kako to svakome moe da se desi u braku, i mraku. Primetim da se oni, roeni mukaroi, neto kao domiguju sa Digeranom, ali oi ve behu poele da me izdaju, i otpiem to na alkoholizaciju i nevidelicu. Zagrin i moj kuni prijatelj, poginuli motociklista Alojz, neto je mnogo urovao s njima pre one nesrene trke u Kraljevu, i sigurno su znali neto to ja ni danas ne znam, i krili to kao zmija noge. Usvojimo ih na licu mesta, radi vee guve, i unutra kaemo efu Dobrici da ture ima da lete kao vrapci na suvomrazici, i spojimo dva stola. Prisutna raja, sve neki bednici i nitaci, utia se pred naim ulaskom, i mi preuzmemo glavnu re, i pruimo noge do anka. Zarekli smo se bili da ispijemo svu ljivovicu zaostalu od prolog meseca, i tako Dobrici poveamo promet bar za sto odsto, i kandidujemo ga za Zlatni Bokal. Mnoge kafane za svoje seknule podrume treba nama da zahvale, i da nas odlikuju bar besplatnom veerom. Ne jednom smo dobili pijaku bitku protiv ljakaroa i privatnika iz Palilula, i prouli se kao nepobedivi i uzdigli se u oima rulje do nesluenih visina. Bezmernu e u nama ne mogu da ugase kojekakve patvorene ljivovice, i zato buktimo, i rigljamo vatru i sumpor kao vulkani, i poprskae nam damari od sile to nas raspinje.

210

Vidosav Stevanovi

Pevajui uz dva ratimana emaneta i jednu harmoniku dugmetaru, nismo ni primetili kako odmie vreme na velikom satu povie kelneraja. Sati su nam bili trenuci, i trenuci godine, i moda e na ivot trajati bez kraja, i moda nikada nee biti prazan i ugaen kao slepeva zenica, i pretvoriemo se u sunani zrak koji leti kroz dubine nebesa. Neto tamno i gluvo u nama zahtevalo je da sve zaboravimo, i da potonemo u crnilo, kao kamen u vodu, i da vie nikada ne izronimo. Hteli smo da nestanemo i da se rasplinemo u svojim senkama, i da budemo vazduh, i da budemo nita. I inilo se da topla ljubav materice, osvetljavana krvlju i semenom, zavazda povezuje naa odvojena disanja i da nam bila kucaju kao u sijamskih blizanaca, skladno i bratski. Ipak, pred sam fajront, kada kafana poe da se prazni kao probueni nokir, i kada se ugasi ar pod rotiljem, oki nam obznani da se u Domu kulture odrava godinja zabava ribolovaca sa kobajagi prigodnim programom, to jest sa piem, i dranjem, i dranjem, i onim to se slikuje. Posle mi rekoe da sam ve bio otknjavao jednu partiju za stolom, pobovi glavu u luk od evapia, i da sam pokuao da Lokeru gurnem prst u oko, to mi se retko deava. Naravno, najvie volim da ae krckam zubima, i da ene pipkam pod stolom, i da starcima pljujem za vrat, i da cepam odelo sa sebe. Verovatno sam bio ljut kao ris, i spreman da nekoga prekoljem zubima, i da mu krv na cevku pijem. Ne seam se kako, ali se najednom obretosmo u Domu kulture, kafanini veoj od tri strelita, koja

Refuz mrtvak

211

je sveano otvorena ba za Praznik Armije. Kao da smo sa neba pali, sedimo u plavoj sali, blizu arenog paravana, preko kojeg oni koji plate pedeset banke atro pecaju ribu, sve u vidu pomoi Udruenju ribolovaca. U stvari, neko izvue spljeskani kalodont, neko jeftine enske gae, neko cuclu, a Digeran probueni kurton, uz opti kikot i presamiivanje. Debelguza i namazana pevaljka, koja je neprestano krmaukala: Nisam dola da se grebem, ve sam dola da se... zna se, prekide solo-taku da bi estitala srenom dobitniku. Digeran, naravno, pocrveneo kao paprika, i guta knedle, i jabuica mu samo igra gore-dole. Drugari Cuki i Bandula da padnu na teme od bruke, i pljuju preko tri stola unapred, i struu nogama kao pastuvi. A muzika grmi preko zvunika ko demsovi na uzbrdici, i ne ujemo ni sebe, i samo vidimo kako nam se pljuce miu, i oseamo kako nam se milje razliva po telu kao da smo uzeli morfijum. Naravno, tek kada nas neto spolja zaglui, dreka ili ene ili pie, moemo da zaboravimo golemi nered u sebi, i da se opustimo, i da malakemo u blaenstvu. Tek tada nam je ravno sve do mora, i nema straha i nema razuma, i nema nigde niega. U gunguli glava i frizura, zgomilanoj kao hrpe ljake iza fabrike automobila, Cuki mi skrene panju na prisustvo pretpostavljenog mi kapetana Peenka Posaveca, izmiljenog da me mutra i ikanira. Sedeo je malo podalje, sa onom svojom kurvotijom Karanfilom, zamazanom kao zid javnog nunika, i s nekim utogljenim i utirkanim drutvom

212

Vidosav Stevanovi

kurotresaca iz sreza. Ukrutili se kao vojnici na raportu, i samo klimaju glavama, valjda neto mnogo pametno razgovaraju, i kose im sijaju od briljantina. Poto znam da me naravno, preziru iz dna utrobe, reim da im pokaem kako mi puca prsluk za miljenje njihovo i svih pristojnih ugursuza pod nebom. Verovatno sam bio razjaren kao ranjeni kurjak, i sposoban da im creva vadim, i da im bele digerice ereim. Otmem se drugarima, i priem mu strojevim korakom, i stanem mirno, i pozdravim ga kao da je general, komandant vojne oblasti, dok oblinja raja bulji u mene kao u morsko udo, i razgleda me kao politikog buntovnika. Zaguljenom Peenku, vidim, igra levi obraz, a Karanfila se izbeila u mene kao da imam otkopan lic, to mi se retko deava. Napravim malu tiinu, radi utiska, i najzad progovorim: Drue kapetane, jue sam sahranio svoju enu Zagru, i danas sam saznao neke leve istine. U interesu ouvanja asti Armije, skreem vam panju da obratite pozor na svoju drugaricu, dobru poznanicu moje Zagre! Tu me neto akne u trbuh, u sam eludac, kao da me zviznulo konjsko kopito, i funjarski se pobljujem razrogaenom Peenku u krilo, na novu uniformu, to e me sigurno stajati ina, i jo kojeeg uz to. Ne seam se ta je posle bilo, jer su mi pale roletne na oi i razum, i bauljao sam kroz mrak bez kraja, i ivci su mi se tresli negde van tela. Drugari Cuki i Bandula su me neto kao muvali u klozetu, i baba klozetarka me brisala mokrom kr-

Refuz mrtvak

213

pom sa zadahom na amonijak, i video sam sunce i mesec i zvezde kako se stropotavaju u ambis, mrvei me teinom vasione. I opet sam obnevideo. Mora da su klozetska vrata bila s druge strane paravana, iza dreavih mazarija na zidu to predstavljaju grad u razvoju, i umobolni grad budunosti. ini mi se da je pecaro Bada, debeli buka na fudbalskim utakmicama i boks-meevima, na neiju udicu okainjao buljavog soma sa brcima kao u matorog maora, i kliberio se kao konferansije na dobrotvornim priredbama. Moja Zagra se nekada nije razdvajala od njegove pokvarene Angeline, i pre podne su pile kafu u poslastiarnici Kod Kuma, i uvee su ile da sluaju pevae zabavne muzike u dvorani Pionir, i drale su jedna drugoj strah prilikom pobaaja na ginekolokom odeljenju, i slutim da su se grdno kurvale sa zubarima i bolniarima, dok amula Bada nije video dalje od nosa, i ljutio je sans sa istorupiima, i vozio ih na izlete u umarice. Onda sam uo zaglueni aplauz iz sale, valjda zbog onoga soma, i pokuao sam da Badu utnem u debelu guzicu rogonje, zbog njegove gluposti i mekutva, i da mu pljunem posred njuke, pravo u zlatne zube u gornjoj vilici. Mislim da sam izveo pravi pravcijati kolski volej, punom nogom iskosa, kao u vremenima kada sam ozbiljno pikao fudbal za F. K. umadiju, i bio golgeter kragujevakog podsaveza. U sezoni pedeset trea-pedeset etvrta, u doba Trst je na i tako to, postigao sam ravno dvadeset sedam golova na prvenstvenim, i jedanaest na prijateljskim i kup-utakmicama, od toga

214

Vidosav Stevanovi

samo dva iz penaltika, i dobio pehar najboljeg strelca, i ak bio vrbovan za F. K. Radniki. Naravno, kasnije sam zabatalio nogomet, zbog udvaranja i enidbe sa Zagrom, i bacio se na satiranje pia i dopustio da se na mojoj sportskoj figuri pojavi penzionerski trbui, i sada se zadiem uz svake stepenice, i pomalo patim od zagui. Potom su Loker i oki za neto okrivljavali Zagru, ega se ne seam dobro, i ja sam pomalo lupao ae. Naruili smo pun posluavnik rashodovane staklarije, zbog oplialih depova, i sejali oko sebe kiu sre dok su uzvritale ene dizale noge na stolice, i tanama titile lica, i dok su se neka dremljiva deca zavlaila pod stolove. Staklo koje prti, i vrisak iz desetina grla, smirivali su nae uzbuenje, kao komove obloge vatrutinu u grudima, i ve su nam padale koprene sa oiju, i zvali smo litrenjak za litrenjakom. Bokali sa ljivovicom stizali su u neprekidnom nizu, kao auto-delovi na beskrajnoj traci u fabrici, i zasenjivali nas blistavim bokovima kao uznemireni kukovi goliave pevaljke. Onaj izmakljani kart pojavio se za stolom levo, uflasterisan kao izbuena harmonika, i streljao nas oima po grkljanima i trbusima, ali je netragom nestao odmah posle Digerana, starog nevernika, i vie se nikada nije pojavio u Kragujevcu. U njegovo hokuspokus ieznue izgleda da su umeali prste milicajac Gizda i ef sale Dragan ulaji, vajkadanji saradnici iz Udbe, koji su se tu neto muvali, i jedino je sigurno da ga nisu pojeli. Kad oni nekoga zavedu u sobicu iza kujne, praznu kao garnizonska biblio-

Refuz mrtvak

215

teka, taj moe da se oprosti od zdravlja i budunosti, i da se prijavi grobaru Miljenku, i da sam sebi sastavi epitaf. Pado ko rtva nasilnike ruke nek mi se smiluje sveti Zaguljontije. Trulie mu bubrezi u telu, kao iznutrica na ubritu, i zaudarae sam sebi na crkotinu, i oseae kako mu prolaze kosti mimo kosti. I skapae kao pas. Onda nam se pridruio Despot Despotovi, sa jednim nateenim okom, sav blatnjav po leima, iscepanog rukava, iskidane mane. Naravno, zadesila ga je kazna za njegove bludne grehe, i jedva je govorio od prpe. Cankin Dragi je namirisao tucaku radnju, i saekao ga kod peakog mosta sa dvojicom Staniaraca, povratnika sa Grgura, i vratio mu alost za sramotu. Dragi je imao elini bokser, i Staniarci lance od bicikla, to se dalo videti po njihovoj rtvi, i uhvatili su ga u trougao po svim pravilima. Bio je mrkli mrak, i ubojice su tukle nasumce, i Despot se na jedvite jade nekako otrgao, i zbrisao brzinom taneta, i do samog Doma kulture je sluao neko dahtanje za leima. Naravno, zaricao se da vie nikada nee pogledati udatu enu, pa taman da joj minda stoji ukoso i da ima zubie, ali smo mu verovali koliko i Cukiu kad se odricao pia, i nosio pare na tednu knjiicu radi kupovine automobila, i uzimao asove iz vonje u Auto-moto drutvu. Kao melem me je blaila pomisao na muice koje je Dragi Canki smislio, iskaljujui na njoj bes svih prevarenih mueva u Kragujevcu i okolini, i unapred sam stenjao od zadovoljstva, i zamiljao kako se masnice pojavljuju

216

Vidosav Stevanovi

na beloj koi. I molio sam se da Dragieva ruka ne malake. Tu sam valjda dremnuo na brzinu, i tako pogubio konce itavoj guvi kad zabava postane luda kobila. Naravno, kroz glavu su mi, kao senke kroz sobu, promicale svakojake ive slike iz moga ivota sa Zagrom, drukije nego nekada, mune kao pola litre zejtina u stomaku, gadne kao trndaenje sa krezubom babetinom, i rojile se oko jedne jedine injenice. Petogodinji sin, koga je iz nehata na Novoj godini ubio njen prvi mu, obuar Miula iz Sipia, pruio je Zagri razlog da osvetu srui na mene, i na sve mukarce s kojima se vucarala, i da potone u besomunu nasladu. Oduvek je prodirala sve oko sebe, kao da e svakog asa umreti, i inilo se da u njoj kipti neki zverski nagon, basnoslovna glad i e, i da e posle njenog nestanka nastaviti da besni po svetu, kao polip, kao zmijurina, kao adaja. Naravno, sve mi je to tek sada postalo jasno, i stoga sam osetio svoju slabost. Iako mrtvome malianu nikada nije na grob ila, niti ga pominjala, niti njegove fotografije uvala, jedan mali le je smrdeo u njenim suludim zagrljajima, i zaudarao joj u znoju i vulvi. Mamljen tim snanim zadahom razvraene kobile, nisam mogao glavu da podignem iz njenoga krila, i gusta uma malja zavodila mi je svest na stranputice, i zarad tog vetiijeg kola izgubio sam slobodu, i duu, i sebe samoga. I nikada nisam skinuo ini sa oiju. Trgao sam se iz sna, i kao kroz maglu video ikerija Kulova, vinovnika moje sumnje u poznate i-

Refuz mrtvak

217

njenice, kako se za mikrofonom previja, kao preseena glista. Uobraavao je da bogovski peva narodne pesme, i krmaukao je kad god se nacuga, vadei iz depova iskrzane pesmarice, i kolutajui volovskim beonjaama, i glas mu je bio kao rika stoke koju kolju na klanici. Verovatno se mojom rukom hitnuta flaa razbila o zid vie glave bubnjara Kiselog, i sruila niza zid iza podijuma za muziku. Kulova je sigurno od straha zabolela jetra, ona od koje je ostao samo komad ubualog sunera, i vie mi se nije guzio pred oima, i tako je glista lipsala. Nafrakana pevaljka, Bugarka Nina, zveckajui grivnama na golim rukama, veerala je sa muziarima za posebnim stolom, i bleskali su joj vetaki zubi, dok su neonska svetla okolo trnula, kao ar na cigareti. Naravno, plava sala je utonula u polutamu, gustu kao blato, koja je sakrila pecaroki paravan, i Badu, i klozetarku iza njega. Za garderobom su poslednji eiri skakali na zalizane glave, i onda sam sebe izgubio u optoj zbrci na vratima. Ne znam kuda su se denuli drugari Cuki, Bandula, Loker i oki, niti znam gde sam izgubio levu cipelu, niti ita znam. Nije meni potrebno znanje, ve snaga, i hrabrost, i volja. Valjda se, po obiaju, pojavila mruljava Cukieva Dujka, daskasta adaja bez grudi i stranjice, i straarno ga sprovela u krevet, i naterala ga sebi meu noge. Vazda mu je ona prvog u mesecu izvlaila platu iz depova, i ganjala ga po kafanama kao jastreb pile goludrave, dandarala mu pred drutvom i posle ga vodila kui kao na streljanje, tukui ga pesnicama po gla-

218

Vidosav Stevanovi

vi, vritei da su mukarci zmije u nedrima. Pobratim Cuki, mirna valjevska budala ponekad je pretio bekstvom i nestankom, ali nikada nije stigao dalje od stanine restoracije, i nee. Nikako mu se nije dalo da postane slobodan ovek, i da se otisne u svet, i stoga se teio piem, i laprdanjem protiv naroda i drave. Sve su ree bile kafane u kojima je mogao dobiti pie na veresiju, i esto se od poverilaca krio po ulazima i podrumima, a samoj Canki dugovao je bar jednu mesenu platu. Naravno, pomagali smo mu u njegovom ropstvu, i do istrage vojevali protiv Dujkinih osvajakih planova, i smiljali joj smrt bez milosti. Ostali su verovatno od mene otili za njima kao zatitnica, da usput pokuaju koji boni manevar, to vie ne pali kod iskusne Dujke. im se primeti prvi znak neprijateljskog pribliavanja, Dujkin vrisak razlee se ulicama, kao sirena kola za hitnu pomo, i onda nastaje opte povlaenje. I Cuki je do daljnjeg preputen svojoj zloj sudbini. Pretpostavljam da sam od Lokera, privatnog zanatlije, to jest krojaa narodnog odela sa radnjom u Lenjinovoj, uzeo neto para, jer dimrija oki ne bi ni bogu uzajmio tamjana za opelo oca mu Stojadina. U svakom sluaju, imao sam neke krupnije uke u depu, i oseao sam se sigurnije. Pronaao sam sebe pred Starom Srbijom: stojim pored Makanje, nastavnika u koli za gluvoneme, i vidim da se nebo belasa nad krovovima, kao isprani aravi u garnizonskoj veernici. Vreme izmeu dve svesti bie zauvek izgubljeno za mene, i nikada ga neu

Refuz mrtvak

219

moi pozvati iz mraka, ak ni onda kada uilim, raspem duvanski dim. Makanja, nekadanji gimnastiar i glumac-amater, teio me je time to se on ovih dana razveo od ene, koja mu je rodila dvoje dece, i napustio njen stan u novogradnji, i vratio se majci i ouhu, spreman da radije trpi samou nego enu svaalicu. Prvo smo hteli da se pomakljamo, ali smo se posle izljubili, i pobratili, izmenjavi kaieve i mutikle. ini se da se zlosreni Makanja tih dana smandrljao niz neke stepenice, ili se kroz rupu za ugalj strmeknuo u podrum, i leva ruka mu je bila u gipsu do ramena. Kazivao mi je kako i preostalom rukom moe da ubije boga u trbuh, ali ja nisam prihvatio izazov. Ne tuem se kada nisam siguran da u sauvati sve zube u glavi, i tako se staram o svojoj dugovenosti, koja je vrlina itave porodice s oeve strane. Ako sam stariji vodnik bez mane i straha, spermotoivi Mijat Trifunovi, golub mira nisam krvoedna zver nosorog, i u tuama jo nikoga nisam naisto ubio. Uto je iznenada pljusnula kia na nau izgubljenost, i zalila nas hladnom vodom otrenjenja. Iedneli kao suneri na sui, laptali smo po mokrim stolovima napolju, kao kuii zagorele lonce, dok su nam se ukrueni jezici lepili za nepca, kao flasteri za rane. Gasili smo vatru u crevima, i nismo je ugasili. Mamurni, videli smo stvari oko sebe kao utvare, i sanjarili smo o bekstvu prema dnu. Natreskani dripac u radnikom kombinezonu, koji je do tada hrkao pored trafike na uglu, skoturen uz prastari bicikl, prevalio se lepo u baru, i mirno nastavio spa-

220

Vidosav Stevanovi

vanciju, dok mu se kia slivala niz pepeljasto lice. Na drndavom kamionu promakli su ubretari u sivozelenim mantilima, i zapahnuli nas smradom tuih izmetina. Zaguljivi dim iz auspuha polako se rastvarao u prljavim potoiima, koji su pored plonika teurali prema rupama kanalizacije. Ipak, neto nas je ljuto peklo u grlima, i podrigivali smo iz skupljenih utroba. Prvi ranoranioci, koji su prolazili pogureni pod kiobranima, nosili su tup umor u zakrvavljenim oima, i gadljivo su pljuvali, zaobilazei bicikl, i spavaa, i nas. Izgleda mi da je Makanja tada pomenuo udovinu muku mo motocikliste Alojza, ali sam se bio bacio u snatrenje u flai rakije, i tekoj alkoholnoj magli, koja isceliteljski pada na mozak, i tako preuo reenje itave zagonetke. Mislio sam na pune i vrste Zagrine butine, kako se na mojim ramenima praakaju kao ribe, belasajui skliskom koom, i na maljavi breg podtrbuija, u kojem sam traio sklonite, i mir, i zaborav, podarujui mu svoj jezik i usta, i nos, i kosu, i oi, kako se otvara kao zemlja, poraavajui me vlagom, i dubinom, i uasom. Bolno me je prostrelila misao da je svaka lepota van oveka, nedodirljiva, hladna kao zvezda veernjaa u zimskom nebu, i da nam ostaju samo rei: ena, i pika, i koleno, i ljubav, i oajanje, i nita. Neka neizmernoj enskoj ravnodunosti padne greh na duu zbog moje propasti. Neto kasnije, sedeli smo u maloj sobi Stare Srbije, onoj sa etiri stola: ja, Makanja i Tra Burgija, koji se nekoliko sati ranije bee vratio iz Zabele, gde je okajavao isti greh kao Cankin Dragi, i raspalio u

Refuz mrtvak

221

pijanenje do daske, do izbezumljenja. Polokao je itav bife u vozu, istresao flau kolonjske vode, i urlao kako mu ni tona piritusa nita ne moe posle viegodinje ei. Na robiji se ueleo svega pod nebom, i pobesneo od nezajaljivih apetita, a slabiji zatvorenici nisu ga bogzna kako zadovoljavali. eznuo je za neumornim palilulskim kurvama, koje mukarca ispijaju kao jektika, i vapio ak i za ivotinjama enskoga roda, kravama, i kobilama, i mekama. Skotolotvo ga je opinjavalo, kao snoaj kolarca, i u snu su se pred njegovim uspevenim mukim kopljem otvarali mrtvaki sanduci, i leine su se raspadale od skarednosti. Nosio je neki golem eki, valjda onaj za tucanje kamena, i njime je svakih pet minuta dozivao kelnera ukljeta, i uterivao mu strah u kosti. Sedei u tuzi do kolena, povremeno smo bljuvali pored stola, i tako prosipali jed i otrov nae iznutrice. Dok sam vakao sru kao orasnice, primetio sam da je meu nama Mairka, vojnika kurva za pedeset banki, i da drema kao buva na kurcu. Znajui da je vazda bezganica, radi hitnih potreba svojega zanata, gurnuo sam joj prst u rupu, do balaka, i, tako namazanog mindafor-sokom, tutnuo ga Makanji pod nos. Vratio mi je ravnom merom, poklopivi mi nozdrve i usta celim usmrenim dlanom, i tako smo se neprestano aljakali. Mislim da je Tra Burgija odveo Mairku u klozet na kecanje, jer se jedini nije prepao od sifilisa, i zatim smo uli kako se tamo rue sanduci sa pivom, nehajno naslagani pored podluburenih zidova. Mora da se Tra prejako ritnuo nogama kad je

222

Vidosav Stevanovi

svravao, i mora da je Mairku zalilo bar pola litra vreloga semena. Dok mi je malo rakijsko sunce gorelo u crevima, i osvetljavalo me iznutra crvenom svetlou, proplakao sam krvavim suzama, i kapalo je sa mene kao sa mokroga rublja. alio sam sebe oravog, i Zagrinu kujinsku uspaljenost, i Cukievo jadno papuarstvo, i Makanjinu smrskanu ruku, i Burgijaev nemoni eki, i olinjalu Mairkinu ronu, i sve boje golanfere koji crkavaju u ludom Kragujevcu kao beslovesna ivina. Putao sam vodu za sve to je bilo, i to e biti, za smrskanu Alojzovu lobanju, i otkinutu ruku moje mrtve ene, i ludilo, i propast, i krv, i smrad. Rakija mi je egla grkljan kao sona kiselina, i brektao sam kao parni kotao pod pritiskom od sto atmosfera. Uvideo sam kako mi je la pomagala da ivim, i bodrila me, i krepila, i kako e me istina ubiti, i smrskati, kao kamen abu krastau. Uvideo sam da mi nema spasa, i da mi zapaljena glava visi o koncu, tankom kao vlas. Da sam otpevao svoje, i da u se uskoro pretvoriti u crnu zemlju. Da u se zauvek smiriti kao drvo pored javnog nunika. Da u i najtanjim ilicama upijati hranljivost tuih govana. Stoga mi je dolo da klikem od veselja, kao kliktavac u itu, i da glavom probijem nisku tavanicu, i zabodem se u nebo kao raketa, i prdnem na sve, i taka. Urlajui, poeleo sam veni ivot kalu, i crvima, i droljama, i hohtaplerima, i ubicama, i lopuama, i podvodaima, i oskrvniteljima, i zverstvu, i nakaznostima, i ljudoderstvu, i rodoskvrnuu, i boletinama. Hteo sam

Refuz mrtvak

223

da zapalim ovaj gnusni isprdak od grada, i da piaom punom tripera raspirujem poar do nebesa, i da sagorim na lomai. Ali, samo sam se okliznuo na svom izbljuvku, i geknuo pod sto kao slabonoga matora mrcina, i ostao tamo. Cerekao sam se, leei pored Mairkinih krivih nogu, kao padaviar, i liui sluzave ostatke salate od kiselog kupusa, kao pregladnela psina, i moj se cerek razlegao nad svetom, i nad ljudima. Oko podneva, kada se velika soba Stare Srbije napunila seljacima i pijandurama, pridruila su nam se dva mornarika potporunika na odsustvu, koji se ve dve nedelje ni sat nisu istreznili, i nee. Zvali su ih ora i Maei, i bili su Vaaranci, kao i Makanja, i pretili su da e iskopati oi svim suvozemcima, i baciti ih u more, i zatim makama promeati tu slanu vodurinu, kao litu od proliva. Uniforme su im bile prljave i uguvane, i kape su im stajale nakrivo, i za sobom su o kanapu vukli onog soma s brcima, sljutene krljuti, ispalih creva. Otkopanih liceva, otupeli od alkohola i nesna, traili su rum, i vinjak, i votku, i pivo, radi spravljanja nekog pia zvanog uta groznica, jaeg od elektrine struje, i eeg od izmeta panske muice. Kazivali su da emo posle tog napitka zaboraviti imena, i porekla, i poloaje, i ene, i decu, i roditelje, i da emo se naglo preobraziti u usijani zrak, slian onome na povrini Sunca, dovoljni sebi za veita vremena, i neunitivi. Naravno, strah od naeg besnila, i vike efa ugostiteljstva, shrvao je bednog tvora ukljeta, i bacio ga u drhtanje, i nije pomogao ni Burgijaev

224

Vidosav Stevanovi

eki iz Zabele. Morali smo da se zadovoljimo prostom kafanskom rakijom, glavobolnim otrovom bez ukusa i mirisa, koja ni malom mozgu nita ne moe, i ostavlja nas na vetrometini. Sve smo videli i sve uli: i trokave kafanske zidove bez ukrasa, i od dima pocrnele fotografije prirodnih lepota nae otadbine, i agor seljaije, i nae dranje. Kroz prozor sam video kako u zadnjem dvoritu stari vidar abarac prima seljake, i nameta im polomljene koske, poluslep, i uzdrhtalih ruku, i teturav. uo sam kako pacijenti riu od bola, kao pastuvi kojima ekiem tucaju monice na stonim vaarima, i uivao sam u tuem bolu, koji svakoga pravi boljim, i mirnijim, i ovenijim. Onda mi je pao mrak na oi. Kau da sam uz dobar baki poslao ukljeta da mi u radnjici preko puta kupi vrsto konope, na kojem vode telad na klanicu. Kau da sam se sveano oprostio sa svima, i zavetovao ih da uvaju spomen na moja stradanja. Kau da sam pevao kano slavuj pred smrt, i da sam iz carskoga grla putao nadzemaljske glasove, ustreptale od tuge, i nesree, i lepote. Kau da me je s tog konopeta u klozetu skinuo Tra Burgija, koji se tome izvetio na robiji, i bio predloen za odlikovanje od strane upravnika Piletia. Kau da sam se smesta povratio s onoga sveta, i da sam majku roenu u pomo prizivao. Ja se niega ne seam, i mislim da sam se provukao kroz iglene ui. Mora da mi je svet tada bio duboka crna rupa, u kojoj trnu ljudi, i stvari, i biljke, i ivotinje, umobolna bezdana jama puna leleka, i straha, i gnoja, i patnje.

Refuz mrtvak

225

Kasnije sam se obreo u letnjoj bati kafanice streljakog drutva ika Mata, u velikom parku pored kasarne, i ne znam koga sam avola tamo traio. Sve krivudave staze sastaju se tu pored presahlog vodoskoka, i buavozelenog kipa ranjenika koji davi gadnu zmijurinu i nikako da je zadavi. Bio sam sa nekolicinom muziara iz orkestra Doma Armije, koji su ispraali saksofonistu Dutinca, premetenog u Smederevo, i tugu rastanka gasili litrama ruice i pianjem u bunje. Pobratim Cuki, unezveren kao lopov u friideru, tu se krio od terora durnovite Dujke, i reavao da zauvek raskrsti sa enom, i klinadijom, i porodinim zaptom, i da malo provrlja po belome svetu. Naravno, neprestano se trzao i brecao, jer mu se inilo da se Dujka smuca po okolnom bunju, sa satarom u ruci, i da e svakog asa banuti meu nas, kao adahaka meu sirotinju, i urnisati nas naisto. atro smo pevuili, i pomalo piali pod sto, i gaali se evapiima, i boli se akalicama. Moja leva noga, ona bez cipele, bila je sasvim mokra, i nikako mi nije bilo jasno da li je to od znoja ili od podzemnih voda. Pobratim Cuki je pokuao da se uspentra uz oblinju jelu, i njegova se ulitana guzica klatila nad naim glavama kao ispumpani balon, i uli smo ga kako preti odmetanjem u hajduke. Na cerek se meao sa drndanjem krkljavog zvunika, koji je suludo verglao narodna kola, i prosipao se preko klupa sa penzionerima, i bapcima, i dojeniima, i pokojim prosjakom. Valjda sam tu nauo glasinu da je onaj isprebijani kart noas Digerana ubo noem u tr-

226

Vidosav Stevanovi

buh, i presekao mu glavno crevo, i odmaglio u komarika brda. Istina je, naravno, bila neto drukija: pobesneli Burgija je onim kamenolomim ekiem odalamio milicajca Gizdu po glavurdi, i tako se ponovo kandidovao za apsu, u kojoj e ostati da mu trunu kosti. Dugujem mu jedan ivot, i poslau mu paklo najjeftinijih cigareta i Zagrinu turpijicu za nokte. Valjda sam potom odrao govor, u kojem sam saeto izneo svoje zakljuke povodom itave petljavine: Drugari, znam ja ta vi mislite u sebi kad mi izjavljujete sauee povodom Zagre. Ali, kurva je mrtva, i neete vie u mojoj kui dobijati ronu na tanjiru! Sve sam zapeatio razbijenom flaom i ini se da je i bronzani ranjenik to primetio, i s novom snagom navalio na zmijurinu. Mislim da su svi prisutni javno protestovali, izjavljujui kako bi krv iz vena za mene dali ako me pregazi auto, to mi se jo nije desilo, i nee. Dutinac se obavezao da mi svake nedelje napie bar jedno prijateljsko pismo, uz balon smederevskog vinca, i da u Podunavlju obznani narodu moju veliinu. Ostali su me teili tvrenjem da nijedan motociklista, ma bio on i bivi prvak Srbije u klasi od petsto kubika, ne moe da se meri sa starijim vodnikom Mijatom Trifunoviem, streljaem. Vojnici su vavek bili prvi ljudi i bie doveka, jer smo jedino mi strunjaci za ubijanje, i satiranje, i unitavanje. Koljai, i revolverai, i ljudoderi jesu obini diletanti, i nemaju nikakvu budunost pred sobom.

Refuz mrtvak

227

Teina smaka sveta poiva samo na naim leima, i videe se ko je majstor od zanata. Mornariki potporunici ora i Maei, zamazani skorelim bljuvotinama, i direktor kulturno-umetnikog drutva Abraevi, sa vatrogasnom kacigom na glavi, iskrsli su odnekud, valjda iz Ulice Tanaska Rajia, zajedno sa Mairkom, izguvanom kao da je preko nje prela eta vojnika, to nije iskljueno. Sasluavi moju muku, izjavili su da je njima savest mirna kao jagnje, jer su bili daleko odavde: mornari na kolskom krstarenju oko sveta, direktor na savetovanju u Aranelovcu, Mairka na venerinom odeljenju ovdanje bolnice. Jednom e se na sudu utvrditi da niko ni za ta nije kriv, i da su svi cveke, i ovekoljupci. uli smo pucnjavu sa strelita vie nas, oseali smo se kao da nam neko eksere u glavu ukucava, i prizivali smo u pomo mitraljeze, i bombe, i kugu. Tamo se odravalo republiko takmienje u trostavu i olimpijskom mau, uz uee streljaa iz svih republika, i jednog narodnog poslanika iz junih krajeva, i svojski je pratalo iz svih puaka. Mora da je Mairka neto zatezala, jer je puklo nekoliko zvunih amara, i obrazi su joj se arenili kao deja stranjica posle batinanja, i cmizdrila je zbog muke grubosti. Rucala je da je njen prvi mu bio preduzima Betega, i da je bio nean kao ribaa etka, i da je meu zverovima nezatienu ostavio, i zbrisao u Zapadnu Nemaku. Sve se mealo i splitalo u klupko, sastavljeno od teskobe, i gaenja, i odvratnosti, i ovek nije imao gde da skloni glavu od nepogode. Verovatno smo tada odluili da se svi dumle sjurimo

228

Vidosav Stevanovi

u grad, i napravimo rusvaj, i zabeleimo se u pamenju buduih narataja, koji nadiru kao mravi. Razvijeni u strelce, dok nam je curilo iz pljuvanih lezda, krenuli smo prema popritu budueg boja, i nita nismo ostavili za sobom. Pobratim Cuki je ostao na jeli, gde ga i dan-danji moete videti, ako vas put nanese u veliki kragujevaki park. Preobrazio se u vranoga gavrana, i zloslutno grake o crnilu ia naega, i ratuje s vevericama. Rodbina odbija da se stara o njegovom izdravanju, i tako je prinuen da hranu kraducka iz studentske menze Mainskog fakulteta, i da se udvara kuvaricama. Naravno, o dravnim praznicima pretvara se u kamenog ranjenika, i zaneseno klike kako e samo sloboda spasti svet od propasti. I tako se jo nije opametio. Na izlazu iz parka zaustavili smo taljigaa Kidru, koji se vraao iz Poskurica, i potrpali se u pediter kao seljaci na svadbi, i dreknuli da vozi pravo u centar. Noge su nam visile i klimatale, dok su nam usijane glave lebdele prema nebu, crnom i natutenom kao indigo, i puile se kao prasee njuke na ranju u izlogu kafane Bioskop Bata. Pevali smo uglas, pocrvenili od kose do tabana, slaui se kao rogovi u vrei, i inilo se da zapevamo kao na groblju. Nai su se bodri glasovi zaplitali u granje kestenova, i tamo se smesta preobraavali u poutelo lie, to se poput dupebrisa lepilo za mokre plonike, smeurano, i videlo se da emo ii do kraja. Mairki smo tvrdo obeali da emo je svi uzeti za suprugu, i deliti s njom nevolje ivotne i slasti bra-

Refuz mrtvak

229

ne, to se njoj toliko dopalo da je zahtevala da smesta preemo s rei na delo, to nismo mogli zbog ogranienog prostora. Jedino je direktor kulturnoumetnikog drutva Abraevi hteo da s njom, sestrom naom, deli samo postelju, poto se jo uvek potpisuje palcem, i nee da ima okapanja s vlastima. Dok smo na konjskim nogama kasali niz glavnu ulicu, enetine su se kikotale s prozora, i starkelje su pred kapijama pokuavale da ne padnu s klupe, i aknuti Radojica nas je pozdravljao stisnutom pesnicom, i kue su od stida potanjale u zemlju. kolarci, koji su u redovima promicali pored neomalterisanih zidova, nisu u nama prepoznavali svoje oeve, i prijatelje svojih majki, i sami sebe kroz desetak godina. Taljiga Kidra je besomuno ibao svoje letee rage, i tako smo bili bri od svetlosti, i pretili da nestanemo u slobodnome prostoru iznad grada, gde je izmeu oblaka viruckao aluminijumski mesec. Moda emo se kroz stotinak godina, jednog divnog smrdljivog jutra, posle sua i ratova, iznebuha pojaviti u Kragujevcu, pijani, i zaneseni, i ubljuvani, i prozrani kao vazduh, i pokazati tadanjim iteljima da nismo bili maji kaalj. Moda emo prosto ispariti, kao voda iz lokava na ploniku, i u obliku mnoine punoglavaca padati iz oblaka. A moda emo svemu okrenuti lea, i pokazati ipak onima koji ostadoe. Videemo ko je vera a ko je nevera. Dok sam u izlogu voskarske radnje posmatrao debelu sveu, naglo mi se prekinuo film, i sve je bilo crno kao arapsko dupe. Sav ovosvetski mete na-

230

Vidosav Stevanovi

jednom se izgubio u mraku, i na mestu svega je bila otvorena raka Zagrinoga groba, okruena ljigavovlanom zemljom, i tuno-pretunom pratnjom. Ako se ne varam, iz oblaka je muzla uporna kia, i voda se slivala na spomenike, i krstae i kapele, i satrule vence. Ako se ne varam, kroz procepljene oblaie ogranulo nas je sunce sa zapada, i blistale su nam mokre kose, i ikeri Kulov me napojio pelenom i kukutom. Poto mi je ulina buka grmela u uima, i poto su me guili smradovi iz kanalizacije, mora da sam bio propaot sto posto. Beao sam od samoga sebe, i stalno sam samoga sebe stizao. Jedini sin mojega oca Todora bio je mrtav umoran, i spavalo mu se do kraja urnebesa. Doem sebi u mojoj kujni: stojim na stolici, i kai sam zavezao za luster, i omu natakao na vrat. Spopadalo me duboko gaenje zbog stvari kupljenih na kredit, i stana koji treba platiti svakog prvog u mesecu, i slube koja mi troi vreme i ivce, i kapetana prve klase Peenka Posaveca, koji me mutra kao ja regrute, i svega poznatog, i nepoznatog. Stojei tako, gotovo da sam bljuvao. Besi li se, Mijate? ujem glas iza sebe. Okrenem se: na poretu sedi Zagra, ista istacka kao pre samoubistva i debelguza i jedra, samo to joj je desna ruka otkinuta iz lakta, i tri patrljak kao telee kokalo u kasapnici. I, zaudo, krv ne kaplje. I kosa joj je doterana kao da je tek izila od frizera, i usta su joj nakarminisana, i obrve iscrtane. I minue joj vise u uima. Sve kao da se subotom uvee spremamo da krenemo u Dom Armije.

Refuz mrtvak

231

ta ti se tie, crkotino? obrecnem se, jednako stojei desnom nogom spremnom da izbije stolicu. Zagra samo ui na poretu kao remac na latrini, i gleda me praznim oima ispod plavo namazanih kapaka. Kao da vidi samo moj kostur kako se raskreio na stolici. Kao da pogledom ispipava moju praznu lobanju sa rupama umesto oiju. Jedva ekam da se besi! kae unjkavim glasom kao da je kijaviava. Jedva ekam da mi dopadne aka! Ako sam stariji vodnik Mijat Trifunovi, nesrenik od roenja, ratno siroe, i teak paenik nisam osuen da trpim mrtvake bezobrazluke. Imam dovoljno asti da se oduprem kojekakvim avetinjama, i da se za perin izvuem iz blata. Ako sam ludak nisam budala. To li je, tico lastavico!? kaem, kad mi sinu kakva se tu podvala sprema. Oe i mene na glupost da navede? E, neu da se besim, pa da si drug kapetan Peenko Posavec. Trebae meni ovo malo ivota. Skoim na pod, i odem do ormara da se malo okrepim ljutom, jednako pridravajui pantalone da mi ne spadnu. Uzmem flau manastirke a unutra ni kapi tenog zaborava. Jedino kao da se koprcaju i prepliu neke arene zmijice, i jezici im palacaju kao majuni plamici. Prosto ujem itanje, i kako se taru hrapave koice. Zgranut, jer mi se tako ta prvi put deava, okrenem se, i vidim: Zagra ui gde se zatekla, i zagolaila kolena, ime me je uvek izazivala, i spazim

232

Vidosav Stevanovi

joj abice na arapama. Samo to mi svoj maljavi breuljak nije pod nos turila, kao u prvim danima braka. Zuri u mene kao u prazno mesto, i suze joj curkom teku niz obraze, i sakupljaju se na nosu. I kaplju na plotnu. Muitelju moj! kae unjkavo, i mrke. Zlotvore enskoga pola! Miula mi je detence ubio, a ti si me, pastuve, u smrt oterao. Razbenjen, tresnem flau o pod, i sra se razleti po kujni. I meu stakliima ima puno zmijica, i uvijaju se kao odblesci u rakiji. I siku. Ali, nikakav mi se strah ne skoturi u utrobi, kao to mi se do sada uvek deavalo. Oguglao sam na sve, i brinem za sebe koliko i za lanjski sneg. Nije nego! dreknem, kao da sam pred strojem. Valjda sam i tucae trebao da ti nametam. Valjda sam i ikerija Kulova morao da ti podmestim. Zagra ui tamo kao lonac sa pasuljem, i roni krokodilske suze. Sve joj farba sa trepavica curi niz obraze, i ostavlja brazde kao duboke bore. Unitavo si ljubav moju! kae onim glasom. Sprtio si ljubav moju kao stenicu! Nita mi ne bude jasno, i zablenem se u nju kao da je pricana u mozak, to nije iskljueno. Meu nama ljubavi nikada nije ni bilo, i nikakve, da bih je ja unitio i ubio. Uzeli smo se da se meusobno prodiremo u krevetu, i da elju isterujemo na znoj, i da istraujemo granice umoru, i pomami, i gnevu, i mrnji, i razliitosti. iveo sam s njom, jer nisam mogao bez njenih bedara, i sisa, i kolena i njenog

Refuz mrtvak

233

maljavog i ovlaenog breuljka, i gubio sam sebe u njoj do kraja. Nita preko toga nije bilo mogue, jer smo oboje bili obogaljeni, i sebini, i nastrani, i besni, i zli. Nismo bili ni za ta, sem za jebainu, i oseali smo kako nam ponestaje snage, i kako ilimo, i trulimo. Stoga samo to se ne preturih od iznenaenja kad Zagra pomenu nekakvu ljubav. Nee mi, valjda, jo i to natovariti na vrat, pored sveg besnila i oajanja to me razdiru kao opor divljih veprova. Nikako jo i to, pored sveg slepila, i gladi, i ei, i nitavila. Nikako to. Smetao si meni i Alojzu! kae Zagra onim glasom. Taman htedosmo da se uzmemo, kad on pogibe u Kraljevu! Skamenjen, sluam, i nita ne shvatam, kao da mi je vlaan pesak u glavi umesto mozga. Prosto oseam kako se komeaju i taru usplahirena zrnca. Zdruzgao se sav, moj Alojz, i samo parii mesa od njega ostali! nastavlja Zagra. U mrtvanici ni da ga prepoznam nisam mogla. Od tada sam mrtva ena, i ne mili mi se ni u krevet da legnem. A ti nisi prestajao ni danju ni nou, crni Mijate, crna ti dua! I nestade moja ena Zagra, kao senka ruke sa zida. Ni nje, ni njenih kolena, ni sre na podu. Samo arene zmijice gamiu svuda naokolo, i puna mi je kosa, i pune su mi grudi tih majunih guja, i oseam da u da svisnem od teskobe. Prosto mi se srce rasprskava, i znam da polako trulim iznutra, i da mi nema spasa. Grlo mi se stee, i plua mi se

234

Vidosav Stevanovi

skupljaju, i noge mi klecaju, i oi me izdaju. I stalno tako. Nestade moja ena Zagra, kao senka ruke sa zida. Ostadoh da blenem u ono mesto na poretu, vlano od njenih suza kao da tamo pie ta e biti, ako e ieg biti. Mora da sam itavu no tako proveo, zinuvi kao som, i znojei se hladnim znojem. Tu no, i sutranji dan, i iduu no, i ko zna jo koliko dana, i noi. Vrata sam zakljuao, i podupro ih ifonjerom, i nikoga ne putam unutra. Sedim, i kamenim se, i ekam. ekam Zagru. Da se objasnimo jednom zasvagda.

PRAVI ZAHAR

pravom Zaharu tako Stojna me napustila im su me drmatori najurili s posla i otila s onim drugim Zaharom jer sam kobajagi s lajmom i po vasceli dan vrljao poljem ispod klanice i lovio cajzlane cvrkutane i razmenjivao golubove prevrtae i ubane i jer nisam podnosio bebi praak i jer sam sav nametaj iz kue izbacio na ovu kiu jesenju. Tako bar ona kae. Stojna je nekada govorila kako sam ja dasa bez premca i basadija najbolji u srezu i tri sela vie. Ostavila mi je iz pakosti svoju pocepanu kunu haljinu crvenu s ruama koje lie na paukove a ja sam se pred ogledalom pravio svetac Petar i svetac Pavle bogo moj kao roeni hristijanin i crkovnjak. Deda mi je bio prorok. Uglavnom vritala je kao kuka kad joj nagazi na rep kevtala lajala gaala me stonom lampom tanjirima bokalima rekla da sam paavra pekir buzerant da imam suner onde gde prestaje trbuh i sve tako neto bez veze kao klokoika iak izma. Kad samo pomislim kako sam ceptao onda na otomanu u njenoj kujni smui mi se sve to zaudara na ensko crno i nemojunutra. Filovana je pomadama kremovima ruevima kao torta

236

Vidosav Stevanovi

za s. Petku. Njene drugarke su navakane preko oiju i priaju glupe viceve o Jomilku. Dajem sve tri ruke da je Trpko funjara najdeblji dedak u Srbiji a kamoli u Tunguziji. Otac joj ima smeno ime Trpko odgovara mu kao kavez cajzlanu pisak trubi. Savetovao sam mu da svira u drombulje. I deda joj je bio budalina Atanasije ili tako neto prota ili tako neto tamjanasto i kandilasto zadivie me kad na vrbi groe rodi i kad kamila proe kroz iglene ui. Ja sumnjam da je bio semenjar na pijaci kod mosta i u starosti dubokoj prodavao kore za pitu potajno sumnjam jo mnogo ta megreovsko ali utim kao riba jer joj je brat stariji oficir sa uniformom zastavnika ili major ili tako neto. Ne razlikujem inove koliko ni Stojna tikire i mavjane zbog toga me kuljavi doktor u belom mantilu oslobodio vojske jer sam daltonista ponekad eret i ludalo. Kako mi se kad svidi. Najbolji golubei umez ima ira Gvozdenjak ako se ne rauna umez u kom ivi olba s makama. Kominica Jerotina kae kako sam hteo da je bacim kroz prozor i strano lae i podlaguje etku za cipele sam hteo da bacim kroz prozor sve se ofucala i olinjala ta etka i evo je na stalai pored lajma. Nisam pristao da budem ista cipela. Jerotina me inae mrzi zbog onog tvoje cuce buce pii latinicom itaj irilicom. Mrzim i ja nju pa smo kvit. Kad smo svirali po igrankama Jumba havajac odgrizao je pisak svog trombona kao dete lilihip. Obukao sam Stojninu kunu haljinu crvenu s ruama koje lie na muve zunzare zuu zuuu i a-

Refuz mrtvak

237

lac Trpko je pokuao da se uvue kroz kljuaonicu u hodnik kao Hromi Daba iako je debeo kao vepar jorkirac i sipljiv uas jedan dva tri. Pali su mi na pamet probni baloni neto kao dimna zavesa zbog onog drugog Zahara probisveta muktaa. Dolo je uto vreme nema ta. Kad me trai potar Papagosa osetim potare na trideset pet kilometara jer miriu na markice gumarabiku peatni vosak i desni kaiprst im se raspljotio od pljuckanja onda se sakrijem iza vrata pruim mu dlan pod nos nek odgoneta kao Ciganka ija majka sitnu vunu prede. Dodue na vratima stoji ploica mesingana sa imenom prezimenom i zanimanjem Taj i Taj To i To ali nju je svakako zaboravio bivi stanar Kursula moda je neko iz pakosti zakucao naopako moda je odneo neko ko skuplja ploice sa imenom prezimenom i zanimanjem ili tako neto. Kako inae. Spomenik slobodi iz parkia kod fabrike jedne noi otiao je da se ispia u Lepenicu zbog slabe beike. Nekada sam i ja skupljao markice Gvatemale Burme s lamama gauima rikama izmeu ostalog. Kitovi diu na krge. Album sam dao jednom kelneru Drdi koji se spremao da me maklja i razbio mi kroeom nos isti ovaj koji sada imam meu oima arnim ali ni njemu nije bilo sve potaman naduo se kao balon na vaaru raskopao bluzu useknuo se u pe crveno to znai da je dola meka i pred njegovu kuu. Ja se useknjujem u postavu od mog plavog plianog kaputa to je moje nek je uvek sa mnom od roenja imam sirotansku kijavicu goru

238

Vidosav Stevanovi

nego papada. Uistinu strano je vazda biti bez love i guliti suvu panju. BG. bogata gospoda. ZG zaguljena gospoda. KG. kurata gospoda. Da ne kaem kragujevaka gospoda. U orki je logirani ua hteo da me proburazi rafcigerom kroz creva i kroz guu jer sam ga kobajagi pipao otpozadi tamo gde prestaju lea i poinju protisli ali me nije proburazio i nee sve dok sam ovaj pravi Zahar golubar i samotar iz ulice akona Avakuma. Atanasije nije znao da otpoje ni Isaija likuj Djevo. Moje mi roene glave na ramenu. Strano je to to negde u belosvetskom mraku postoje drekavci bakcili punata i inini prsti na nogama. Iznebuha sam poeo da putam probne balone. Prvo sam smislio sve u tanine kao pronalaza elektrine stolice zbog onog drugog Zahara jer ako ne pripazim mogu da progutam francuski klju ili pletie igle ili da me prebiju razvodnici u bioskopu ili tako neto gangstersko. Moj elini bokser oduzeo mi je Daa milicajac. Svi su razvodnici dobili od doktora u belom mantilu ili od CIA neke uniforme plave kao milicajci da pukne od smejurije a penkalo im virucka iz malog depeta kao kenguri iz torbe. Istina neki vie vole jeftine hemijske olovke plave pa zelene pa crvene. Kako ko.
Prvi Zaharov probni balon koji sam zamislio posle trinaestog vinjaka sa sodom. Vratio se jednom jedan ovek iznenada kui svojoj. Odmah s vrata opalio je eni amarinu koliko da

Refuz mrtvak

239

pokae ko je gazda. Onda je razbio kredenac i pocepao novine. Novine nisu bile od tog dana ve su bile od nekog drugog dana. Zatim je pljunuo u kafu koja se hladila na stolu. Potom je otvorio dvokrilni ifonjer koji mu je ena donela u miraz. U ifonjeru je stajao jedan ovek. ovek je bio u dugakim gaama ali bez mane i kose na glavi. Imao je tucovane brkove i retke zube. ta radite tu upita prvi ovek. to pobogu radite u mom sopstvenom dvokrilnom ifonjeru. Veliki znak pitanja. Nita odgovori ovek u gaama i pokaza ute zube. Sem ako moda ne ekam tramvaj iz Pikopeje. Prvi ovek se okrete i baci enu kroz prozor. Meutim ena je slomila svega dve noge dve ruke i sedam rebara sa neto malo vrata. Naravnouenije: Nikada se iznenada ne vraati kui svojoj zbog Stojne i njoj slinih.

Kad sam joj po hiljaditi put gurnuo Jomilka u rupu ulo se samo stenjanje i ljike ljak. Kupio sam nekoliko odvojenih karata jednu u drugom drugu u desetom i treu u dvadeset sedmom redu kao grof De la Ganaguzi fon upakburg. Sunce inae zabuava na poslu kao i ja. vrljao sam zatim malo po parku kod muzeja malo po pijaci bez pijaara popio kod Kokala sodadije jednu limunadu na veresiju i namerno nisam pogledao koji se film prikazuje ako se prikazuje. To zbog da zavaram trag elavom cinkarou Trpku. U svim posleratnim filmovima zbiva se jedno te isto palamudacija i zafrkancija do neba glumetala nose cilindre i

240

Vidosav Stevanovi

tapove a ispod cilindra uvek viri potar Papagosa ili kelner Drda ili moj berberin Zelenac aljivdija i lucprdojko. Tog Zelenca kreketana izbegavam jer me vue za nos kad brije brijaem i uopte je vrlo pokvaren u prolazu iza drvare. Dadu li mu dadinu sponataknem. Kad ovek dobro izgladni treba da pojede prvo podgojeno dete koje sretne bez tatice i mamice. Kad sam posle urnala broj trinaest hteo da uniem inkognito kao Faruk u javnu kuu razvodnik me ilja pogledao koso iskosa ali sam ga ponudio kiki karamelama i rekao mu da treba neodlono pod hitno da vidi kita onog sa Grenlanda to je nastao ukrtanjem slona i ajkule. Ko vidi kajae se ko ne vidi pre e. To sa kitom nisam izmislio kao ostalo u komendiji i panorami za radni narod. Zaista su na praznom placu pred optinom u golemom atoru prikazivali golemog prepariranog kita za sto kinti jer su hteli od mesa da naprave Rimljane s igrama ali bez hleba. Svi pametni su videli kita izbliza samo ovaj blentavi razvodnik ilja to nije znao u glavi iako je imao trucane brie i bradavicu na obrazu levom i sjajne zlatne zube i troje dece. Ja nemam dva zuba u gornjoj vilici zbog Drde ubojice ali se pravim da ih imam sve na broju svih trideset pet i ne dozvoljavam doktorima ni Stojni da mi guraju jezik u usta ili tako neto umurasto kao esti pade. Kad je stari bog pravio oveka od blata nije umeo da mu zatisne svih devet ili deset rupa. Kau da se trideset petog oktombra pojavljuje beli konj sa crnom dlakom koji njiti po muzikoj skali.

Refuz mrtvak

241

U sali sam video polumrak i kominicu Jerotinu s nekim tipom Laki Luijanom koji je sigurno bio brat od strica onom kuljavom doktoru to me jednom zasvagda oslobodio napredmar i etapali. Od malih nogu uili su me kako da postanem ovek ali sam se izmetnuo u Zahara. Jeli su potajno kiki karamele a tipus nije imao esembe uniformu to se odmah videlo oima. Pravili su se da me ne poznaju kao da ja koljem medicinske sestre trujem crnce i trebim Japance. Namignuo sam im arsenlupenovski kako ja to umem ljude treba ceniti i potovati prema namigivanju jer postoje neki koje bi i blesavi ilja smesta prepoznao i drugi koji sami sebe ne mogu da uhvate u ogledalu kao ni hitru ticu prepelicu. Takav je onaj drugi Zahar prevarant i laiovek ne bilo ga epana Malog. Nee ga ni biti na kraju balade. Poto mrtvih ima vie nego ivih pitam se kada li je samo odapelo mrtvo more. Seo sam u dvadeset i drugom redu na sedite pored enske u crnim arapama crnim rukavicama crnom velu i polumrak je izbrisao brojeve kao guma vrljotine. Nikada u stvari nisam shvatio etiri raunske radnje. Znao sam pouzdano da ova djevojka Milica ima crne najlonske arape iako ih nisam video jer se po njenom licu i rukama i sisama moglo sigurno kao Merkur prepoznati da je kurva sekadaa flinta. Pljuckam ti ja na takvu bednu mimikriju. Namiriem svojim nosem kurvu na trideset i pet kilometara jer svaka ima osobit zadah na znoj jarevinu i jo neto tree koje samo ovek bez nosa moe da ne oseti iz mesta. Jo hvala bogu imam nos onaj

242

Vidosav Stevanovi

stari i postoji ovde jedan ovek zove se olba i ivi s makama i nema nos ve neke dve rupe kao na dugmetu ili fruli. Bolje tri krsta u krvi nego jedan vie glave kaem ja. Verovatno da bi se ogledala manje potovala kad bi mogla da se ogledaju bez minke i donjeg vea. Na platnu je Zelenac kao pravi pravcijati motoas vozikao auto od desetinu hiljadu konja i grli Jerotinu pod suknjom i uopte bio vrlo pokvaren u prolazu iza drvare kao klimave merdevine ili maina za pranje rublja a onaj mamlaz mirnovoljno urlator bez esembe uniforme nekuda se izgubio u vidu lastinog repa kao da ga je pojeo vukodlak drekavac karandeloz. Jerotini je velika pegla u radionici otkinula tri prsta. Zelenac se bogme raspitoljio i razuzurio kao svaki provereni valer brica kad obrauje Jerotinu sedlastu i pojebljivu tako da sam hteo da pustim mia u salu iako je odavno prestao da mrda u mom desnom depu a u levom sam depu levom rukom drao onu stvarku za koju moja lajava Stojna kae da je suner valjda se ona u to razume kao podmornica u ribe tune morune i jegulje. Inae Stojnina baba mora da je bila tuka. Ja se ponekad propisno razumem u maskirane potare na platnu ili u bifeu kod oficirskih stanova ili pod mostom kamenim ili u prolazu iza drvare. Razumem se i u mieve ali to danas nije na bogznakakvoj ceni. Valjda zbog epidemije papadaa ili zbog brzalice vidi gnjurca voda mu do kolena. Ne znam zato su me u koli zvali Tucko Bui iz ukojevca kad inae vie volim da sam Njui.

Refuz mrtvak

243

Onda je ona sto posto kurva i lana Milica djevojka iz dvadeset drugog reda ili tako neto u polumraku poela da vriti upomomanijak a ja ne volim glasno vritanje jer imam radarski osetljiv sluh kao cajzlan i ujem mia u duvaru pa da mu je majka Janja garderoberka. Znao sam da mogu da slikam za posmrtnicu ako zaglavim orku u Petrovcu. Hteo sam da je potenski maznem pesnicom preko usta kurve koje vrite upomomanijak treba mlatiti kao maku u daku jer one zato nose crne arape i crn kombinezon bebidol i crnu onu stvarku koju Stojna ima i kad se kupa i kad voli Jomilka i kad puni regator ali me potkupljeni razvodnik ilja epao za vrat kao jerebicu uz bogalititvoga i gurao ka crvenom svetlu iznad izlaza. Mnogo sam puta eleo da budem drugi Bandit Crvenog Svetla. apnuo sam mu na uvo da ga je onaj dobroduni lipsali kit pozdravio kao radnog oveka hteo sam da mu poklonim divotalnu pljugu liio je na punjenu buljinu iz botanikog kabineta u koli ukrao sam mu hemijsku olovku da mu posle kraja komendije napiem pismo preporueno ili razglednicu s maiima gde u mu u tanine objasniti sve to se tie mia i moje leve ruke i onda sam zaglavinjao kao Baster na vrhu viespratnice i ljosnuo o beton kao kora od afrike banane. Poljubio sam kako se to kae asfalt da su mi zubi zveknuli. Jednom je Zlaja Parkanac za doruak pojeo kolena svoje roene ene i posle joj kupio sjajnu protezu. Setio sam se odmah i na licu mesta da ona vritea kurva ima meke noge nego Stojna iako Stojna

244

Vidosav Stevanovi

ima meke noge od mene a ja od ue iz orke koji me nije proburazio rafcigerom i nee sve dok sam ovaj pravi Zahar tragalo i sveznalica. Zatim sam ustao kao bokser Pangaj na osam u treoj rundi i otiao zadovoljan da popijem jo jednu limunadu protiv mamurluka kod Kokala sodadije koji takoe nosi trucovane brkove bradavicu na obrazu levom eir od pre Hrista i uopte je vrlo pokvaren u prolazu iza drvare. Uvek sam bio sam protiv svih i ostalih. Otkako su me zaludnjaci s knjiicama opanjkali kod drmatora i ovi me najurili s posla kobajagi zbog cajzlana i lajma i golubova prevrtaa davao mi je kiki karamele za dabdabe jer je mekog srca kao da mu je otac pamuk a majka teina. Grdno se taj zavrzanko Kokalo pravio berberin i namigivao kao da je sam samcijat na svetu i tri sela vie. to nije istina na moju veliku alost. Bunar u dvoritu Paje Alamunje ima rupu sve do Indonezije pa prva ulica levo ili tako neto. Posle sam iz pakosti lino moje obukao Stojninu kunu haljinu s cvetovima ini mi se da su bili karanfili eboj ili tako neto miriljavo i natenane razmiljao kako moram da budem mnogo oprezniji od mia u duvaru a sve zbog onog drugog Zahara bira dudevog doljaka iz Makedonije. Taj dimrija vue poreklo od zemlje Cincarije u kipetarije. Onaj doktorov brat bez esembe uniforme neto je kao pijunirao i njukao kod kominice Jerotine a ova iako zna da ja znam kako ona zadie na znoj previnu i neto tree razdraljivo uvek je protiv mene kao tajna policija protiv Zorgea i ljuti se iz sve sna-

Refuz mrtvak

245

ge kad hoem da joj stavim ruku na izvesno mesto gde prestaje trbuh i poinje uma neprohodna i dungla afrika sa pitonima i pavijanima. Kae da e pozvati milicajca da me uorkira sasvim. Tvrdim da Laponci i veani ive u Cerovcu Crnom Kau Sipiu i Dibokiu kao poljoprivredni tehniari. Vie nego prilepivog papadaa bojim se rafcigera i francuskih kljueva i pletiih igala kojih u orki petrovakoj ima tuta i tma jer moe neki tokar da mi izbui rupe mesto nosa kao makaru olbi a u poslednje je svetsko vreme grdna nestaica maaka i mieva na trideset i pet kilometara naokolo. ivim meu samim huljama lopuama hohtaplerima i nabiguzicama. Nigde mia sem ovog koga sam sakrio u kutiju za cipele a pored etke za cipele i pored lajma i stavio pod krevet i dlanove posuo bebi prakom i ponovo okrenuo ogledalo od zida. Nek se zna da ja nisam zadribalda kao delati pod vealima. Kad bih bio neka dronjava vlast naredio bih da svi budu sreni pod pretnjom smrtne kazne. Moe onaj kelner ubojica to se naduva kao crveni balon i useknjuje u pe saznao sam da mu je pravo krteno ime Bogoljub Picika ali se predstavlja kao Drda samo iz pakosti i lukavosti moe on da mi vrati album s markicama Mongolije Tanganjike s kamilama pustinjama i fetiima a onda treba razmiljati glavom gde da sakrije taj izdajniki strogo pov. album i trzati se noom i danjom i uvek i stalno pronalaziti skrivena mesta sulundar klozetsku olju mlini za kafu i iljboiti da se tatica Trpko

246

Vidosav Stevanovi

kroz kljuaonicu ne uvue u hodnik onako debeo kao jorkirac i sipljiv i znojav kao kaldrmdija. U nemakom zarobljenitvu prcao je vabice za koru hleba. Jerotina od one olinjale etke za cipele kao da nasluuje moje namere jer je ujem kako pevui neto vrlo provokatorski ikdragiakosme i pere se nad lavorom i stenje kad doe doktorov brat sa Jomilkom i bez esembe uniforme koju je sakrio pod mostom iza kamena to su ga zaboravili cirkuzani kad su odnosili kita poto valjda niko vie nije imao sto kinti i slovima sto kinti. Ja imam fotografiju tog kita na koju je stao ceo od njuke do repa. Prvi ovek koji se posle mamuta pojavio na zemlji bio je Trivun Sokoalo jer sad ima sto pet godina i koji mesec vie. Stojnin brat ima neki avolji in i untercigere i poznaje straobalnog Dau milicajca i svi su cinkaroi do groba jer uruju s razvodnicima plavim anelima i alju potara Papagosu za tobom ba kad posipa dlanove bebi prakom izmeu ostalog. Sve u ih pohapsiti kad dignem svoju revoluciju. Nastrljivci su kao odaari blebetala i mrze pravog Zahara. Kai mi furuna rodila ti majka majmuna kai bioskop sidimio te ilja razvodnik
Drugi Zaharov probni balon koji sam prozvao pederski. Vozio jednom jedan ofer kamion drumom. Vozio tako dok nije zadremao. Odjednom tre se i vidi da pored druma stoji plavua s koferom. Ili moda samo sa enskom torbicom. Kad je kamion stao nasmei se plavua i ljupkim glasom upita da li bi mo-

Refuz mrtvak

247

gao da je poveze do grada. Molim hoete li da me povezete do grada. Molim poveu vas do grada ree ofer. Nasmei se plavua i ue u kabinu. Kad je plavua pogledala kroz prozor videla je da su u umi. ta hoete od mene ree ona. Jer vi oigledno neto hoete od mene ree ona. Malu stvar ree ofer. Hou onu vau stvarku izmeu nogu. Molim ree plavua. Moja stvarka izmeu nogu trenutno je na remontu. Ali poto ste dobar ovek pa lepo pitate dau vam ono pozadi. I bi tako. Vidite li gospojce kako mi oferi teko dolazimo do te stvarke ree ofer. Smuio mi se ve ovaj posrani ivot oferski. Vidim lepotane odgovori plavua skidajui periku. Vidite li vi kako mi pederi teko dolazimo do Jomilka. Naravnouenije: Svako se snalazi kako ume pa i moja braa po sklonosti.

Kad su areta Barbulu nali kod Gine Dinetove rekao je da joj one stvari radi samo iz drugarske panje. Reio sam u glavi da pod hitno odem do enice Stojne i tajkice Trpka i majkice Paraskeve zbog onog drugog Zahara priipetlje da se uunjam onako kako ja to umem kad me popusti kijavica panska i to za vreme veere porodine kad zaborave na cajzlana u kavezu vie samih vrata i berberski se raspitolje i razuzure i navale da gumaju pire i prenu svinjsku digericu. Ko nije za sebe nije ni za drugoga. Pokazau im kako umem da se pretvaram presaldumljujem prekopiram presvlaim i premeem preko konopca bolje nego glupi Avgust i nego Zelenac dave u bioskopu i kako se Stojna ljuto pre-

248

Vidosav Stevanovi

varila kad me gaala stonom lampom erpama tanjirima plehanim vazama dedinim budilnikom kojima ovek ne moe da se ubije pa da mu je majka Janja krmarica. to je teta vea nego kad posle venanja otkrije da ti je ena droca. Bilo kako bilo na ulicama je nou sve vie urlikavih kunica koje se smucaju po bunjitima i nunicima. Moja roena i jedina prava majka zvala se Jeka jorgandika Jeka uka i Jeka Naopako tako se zvala pre nego to se kao protac ukoila na svom otomanetu u kujni i takvu je posle nedelju dana pronaao samac Dudula kad se vratio sa neije svadbe. A sada se u itulji crkvenoj posmrtnoj listi na banderama i na spomeniku zove doslovce Jekaterina Golubovi roena ivela umrla i tako to i ne volim da je stalno viam kad otumaram na groblje za tiglicima gde ona stalno stanuje pod zemljom crnicom. Bogo moj kako mi lepo bee u njenoj utrobi dok sam joj krv pio. Uvek sumnjam u glavi da i ona onako umotana u marame rekle i sa ozlucima na nosu dorukuje u bifeu jaja barena i umae u so prljav od praine ali se pred kelnericama i molerima i kobasiarima pravim kako sam sm za stolom i kako u sad n otii na posao s koga su me najurili zlobnici jer sam kobajagi poeo da bulaznim protiv drave i lovim mieve i kroz prozor bacam nametaj na kiu jesenju. to je istina za takve plitko umne neverne Tome i zaverenike. Inae kelnerice ne primeuju Jeku vampira a moleri i kobasiari ravnoduno i dalje ceve rakiju i bulje kroz prozor u ovu kiu jesenju.

Refuz mrtvak

249

Kud ide oveija dua posle smrti ako ne u Murtenicu ili u pumpe za pumpanje fudbalskih lopti i guma na biciklu. Hou iz sve snage da vidim oima onaj razdrndani otoman gde smo Stojna i ja prvi put radili one stvari sumnjive nemojunutra i lepi mi se to za matericu kao flaster za ir zbog kojih sedlasta Jerotina zadie na trideset i pet kilometara i ona kurvetija iz bioskopa vriti upomomanijak kao da si joj nagazio na rep u ime svetog Petra i svetog Pavla i ja na kraju zaglavinjam kao stolica i ljosnem o beton kao kora od afrike banane i ustanem nimalo grogiran pre osam i odem da popijem jo jednu limunadu protiv mamurluka. Kau da je moja baba tri puta premirala i tri puta se vraala iz mrtvih. Njihov nesumnjivi deda Atanasije onaj semenjar i koriar sigurno je imao rupe umesto nosa i rep na guzici poto se netragom krije od mene u zagrobni ivot i radoznala majka Jeka veli mi u bifeu da ga ona ne poznaje dole pod zemljicom crnom gde svi inae igraju mice i domine i mezete beli lukac. Oni nikako ne mogu da ukljue ta ja hou da uinim sa svojom glavom jedinom bez kape i kose koju bih mogao kao etku da frljnem kroz prozor u blato svetsko. To je zaharovski i tu nema drugog boga. Tako je drugar Grozdinac polupao tintare trojici milkana i proetao se do letovalita Goli Otok. A riobradi Kokalo sodadija moe odsele sam da bude vrlo pokvaren u prolazu iza drvare jer mu je limunada najako poela da smrdi na crne arape

250

Vidosav Stevanovi

i prepunjen regator i kiki karamele buave. Naglo se zahladnelo i kue su posivele kao nita. Mene neka brie sa spiska kragujevakih ozvanienih buzera. Moja vajna tata Paraskeva nosi zube na razdeljak a tast Trpko dri ih noom u teglici s vodom. Svukao sam Stojninu kunu haljinu s cvetovima i cvetiima koji lie na paukove korpije leptire kupusare ili tako neto i obukao ganc novo plavo odelo koje sam natakario i onda kada smo igrali komendiju pred onim ludakom iz optine i neto se izmotavali s prstenjem cveem estitkama fotografisanjem kumeizgoretikesa i onaj drugi Zahar neto potpisivao u moje roeno ime pravoga Zahara iz ulice akona Avakuma. Uvek nosim pantalone Super Rifle i verujem da sam u nekom ranijem ivotu bio Divlji Bil. Zatim sam pomerio krevet da se krepali mi iz desnog depa manje osea na crkotinu jer je naglo poeo da zaudara kao majka Jeka kad se udrvenila na svom otomanu u kujni zatim sam sakrio no u sulundar da ga bolje naem kad se vratim ako se vratim. Iao sam sve tajnim stazama okolo pored pijace i pored kasarne i pored stambenih vojnih kuerina utirao sam kamenie i kore od banana vrgao deurliju pokislu zaobilazio raskoraene bandere koje donose nesreu. Mutna vodurina slivala se otuda gde je trebalo da bude sunce. Sve mi se inilo da Zelenac badavadija ide za mnom sa cilindrom bez oboda i tapom kao glumetala u filmu i da se preruio kao maioniar u kitovom cirkusu sa Grenlanda. Mora da je ubiboe hladno u toj severnoj ledenjajki im izvoze sneg u juna mora.

Refuz mrtvak

251

Nestae umezi i svuda e trati viespratnice u ijim tenarama vie neemo moi ni da akamo Jomilka. Ba me oe od robne kue boli to se Zelenac pretvara kao i svaki brica kad brija brijaem gledao sam ja iz potaje olbine make kad izigravaju da su prepelice fazani gavrani i ona buljina jaukalja i zloslutnica iz kole navikao sam da mi potar Papagosa bulji u tablicu na vratima iako sam odavno promenio ime i prezime i zanimanje kao maestro Svengali a sve zbog brzalice vidi gnjurca voda mu do kolena ili one druge raskiselie li ti se opanci ivenjaci. Kad svi na roenju dobie dobru vilu ja dobih baba Rogu. Prebie ga Drda snagator kad ne bude imavao perpere filere tantuze da plati barena jaja i so i pokvarie mu facu bez koje moe samo da prodaje semenke i kore za gibanicu i da izigrava dodolu pokladnu masku i ostalo bez veze kao pertla petrolej friider. Druge mu nema pa da je grobar Miljenko koji mamaljugom tovi sve pod zemljom crnicom. Isposnici moda jesu jeli skakavce i abe krastae ali niko od njih ne bee prokleven devet meseci pre roenja. Setio sam se smesta da nisam pozdravio buljinu iz botanikog kabineta u koli ali me mrzelo da glumim tiurinu i noobdiju i sve tera stoku Raca i krca krca Milkin krevet svako vee posle devet i bilo mi je hladno na kii i oko srca kao na groblju kod majke Jeke koja se na spomeniku valjda zauvek zove Jekaterina. Idui iz peine u peinu nagaziu najzad i na avolovo legalo. Stojna begunica i Jeka lie kao dve fotografije iz brzosnimajueg japarata i zato ih drim na raznim mestima daleko podaleko da se ne

252

Vidosav Stevanovi

pomeaju kao kit i razvodnikova hemijska olovka plava pa zelena jer enskai zamiljaju da svi ivi i mrtvi moraju da budu isti isticki i ne razlikuju tikira od mavjana kao ni drugi Zahar potuka burmu od kurtona. Posle osloboenja gulismo utu proju i zubi nam poispadae iz glave. Useknuo sam se u postavu na kojoj se od slinaca naslikala itava geografska karta to je moje nek je moje do sudnjega dana od roenja imam dosadnu i prilepivu kijavicu. Ali u je se uskoro reiti kad ispucam probne balone i vidim stranu ribu sokaaru i Gurgura Gurgurovia.
Trei Zaharov probni balon koji sam izmislio na dan prvog kragujevakog pomraenja sunca. Ue jednom jedan ovek u bife i narui dva dupla vinjaka. Kelner donese dva dupla vinjaka. ovek ispi jedan dupli vinjak a drugi sasu u mali dep svoga sakoa. Zatim narui jo dva dupla vinjaka. Kelner donese dva dupla vinjaka. ovek ispi jedan dupli vinjak a drugi sasu u mali dep svoga sakoa. I tako redom do petog duplog vinjaka. Izvini burazeru ree kelner. Izvini to se meam. Ali zato jedan dupli vinjak uvek popije a drugi sipa u mali dep svoga sakoa. ovek se strano razjari pogleda kelnera iz glave i zviznu pesnicom o ank. To da nisi ponovio mamlaze ree on. Inae u ti skrckati koske. Tada se iz malog depa njegovog sakoa pojavi razjareni mi. To se isto odnosi na tvoga kretena od maka. Ree mi. Naravouenije: Ne moe ut s rogatim i tako mievi izumree kao vrsta.

Refuz mrtvak

253

Jedne prestupne godine rekoe nam kako ne znamo note i od sviraa po igrankama postadosmo kaldrmdije. Zakucao sam na vrata porodice Muzikravi moje bive tazbine tiho sa dva savijena prsta uk uk i opet uk uk kao da sam potar Papagosa i mugnuo nekoliko koraaja natrag i uskoio u kantu za ubre i spustio poklopac i oslukivao ta su protivnici i cincilimilai smislili u svojim glavama. A oni su virili i virili kao nosorozi i gunali i aputali i nikako nisu znali ko je taj nevidljivi bestelesni Fantomas duh iz flae vinjaka nikada me nisu nanjuili kad sam noom dolazio kao osvetnik kabalero da vidim ta rade sa cajzlanom Cvrkutanom u kavezu vie samih vrata gluvi su kao lonac s kupusom i rebarcima. Morau najzad naisto da pobrljavim meu ovim lupeima. Jedino se onaj uinovljeni brat sa esembe uniformom i hozentregerima drao kao da si mu stao na rep onaj porodini i svirao kao gramofon zabogakoje i rikao kao bivo razbiutinosmamlaze i ipao kao Dimi Ringo i psovao panaiju i kalajisanu kavurmu i mia u duvaru i sve neto tako umu a ja odvajkada imam osetljiv sluh i zidovi pleh i takve trice uopte mi ne smetaju. Sav sam bez mane i pukotine ako ne raunamo onih devet bojih rupa. Na mestu gde sada stojim bilo je more a uskoro e biti samo prljavtina smrad i hrpa bazdeeg ubreta. Zavrnuo sam rukav i popridigao poklopac i pokazao im svoju pravu zaharovsku ruku zajedno sa prstima bez prstena a oni su blenuli u moj dlan kao telad u arena vrata jerusalimska i pljuckali preko

254

Vidosav Stevanovi

ramena zbog uroka i odgonetali kao Cigani za sto kinti. Nita nije onako kako izgleda. Da sam im pokazao onu stvarku to je drim levom rukom u levom depu Stojna bi je sigurno prepoznala jer se ona razume u te rabote to mi je dokazala delom i telom onda na otomanu kada sam prvi put u ivotu video izbliza kako se upotrebljava bebi praak i regator i arena suknja na vratima visi. uo sam ih kroz pleh kako se domunavaju kao oni doktori u belim mantilima to su me oslobodili vojske jer sam daltonista i dibidus ne razlikujem inove. Terali su me da sipam vodu u kofu bez dna. A onda vie nita nisam uo sem onog uvrnutog cajzlana Cvrkutana koji je piskao i laparao kao mlini za kafu neke budalatine i palamudacije i zafrkancije da ti se smui u donjem trbuhu pa sam kvarnjaki pustio lagacak lagacak vetri skoro povetarac razvigori jer oni to ne vole kao ni drpau jo od one etke za cipele valjda zbog mirisa na ukvaren kupus i mukove od petla. Tako sam se osvetio za stonu lampu suner vangle oklagije bokale. Ko ne zdipi dovoljno za ivot bie rastrgnut iseckan na rezance i baen u zahodsku jamu. A onda sam se useknuo pravo u postavu i poklopac je lupnuo i zaobiao sam tri bandere koje po kii jesenjoj donose nesreu i video umurastog Zelenca i razvodnika ilju kako se drpaju u prolazu iza drvare i doviknuo im da komotno mogu da mi pljunu pod prozor pa da im je King-Kong aa i da me mrze kao zemljotres poplavu bombardovanje jer ni mrtav ne nasedam berberskim tosevima ko-

Refuz mrtvak

255

je bolje priaju Stojnine drugarke sekadae flinte i kurvetije do neba. Kud li u i ta u pred ovom vodurinom koja nadire sa svih strana. Niko me ni u snu nije otkrio niko nije ni naslutio ta u svojoj glavi hou da uinim i to je bilo dobro kao limunada kiki karamele lilihip i vie nego dobro i moji su probni baloni pokazivali ipak celom bojem karavlakom svetu i tri sela vie. Mudar sam i prepreden kao taljige a po neustraivosti sam bez premca u Kragujevcu. U krtenici stoji da se kobajagi zovem Stojan Golubovi ali je to neprijateljska patka koju u smazati za uinu. Bojim se jedino francuskih kljueva i pletiih igala kojih u orki petrovakoj ima tuta i tma i uinog rafcigera kojim je po tuoj zapovesti hteo da me proburazi kroz trbuh i kroz guu ali me nije proburazio i nee pa da mu je majka Janja trukerka sve dok sam jedini pravi Zahar iz ulice akona Avakuma ptiar i golubar za priu. Tako je to s mojim ivotom.

ZLATAN GVOZD

Ruke beloglavog pokazuju mi kako da legnem i kako da se namestim. Moje ruke dre zlatan gvozd. Ogledalo mi vazda potura istu sliku: bela kosa, bele trepavice, bele obrve, rudasta koa. Vraka deurlija vikala: Beluga, i tako je poelo moje bekstvo. Muka grana loze Jemenia ugasie se sa mnom. Kraj je blizu. injenica je da se Kragujevac izgrauje od neke tamo etrdeset pete pedeset etvrte godine. Napreac proradie fabrike automobila, koa, konzervi, nametaja, galovih lanaca, konfekcije: ovdanji prvoborci svim srcem se u Beogradu zalau za tu izgradnju. Dooe zidari iz Makedonije i Crne Trave, taljigai iz Grue i Leva, prosti radnici iz Vlake i June Srbije, oferi iz Preka i Podunavlja, inenjeri i tehniari iz Hrvatske i Dalmacije: iptari, Maari, Bunjevci, Slovaci, okci, Slovenci i ostali. Nastade tarapana bez boga i zakonodavca. Pomeae se smradovi i jezici kao svakojake izmetine u klozetskoj jami, i podzemni izvori reke Lepenice oslabie i gotovo presahnue. Bi velika e u svima.

258

Vidosav Stevanovi

Vladimir Jemeni, koji sa Belugom ima isti broj line karte: 5718, zna sve o tome. Znanje je stekao prelazei s gradilita na gradilite i prenosei svoje umetnike fotografije iz jedne montane zgrade u drugu; vitki gumeni ud uvek se selio s njim. Jednom je video novi urbanistiki plan i zna: grad je podeljen na osam oblasti obeleenih rimskim brojevima. Ivice budueg Vavilona ulaze u seoske atare Mekovac, Beloevac, Bresnica, Stanovo, Suica i Majini ve su osvojeni i gutaju polja kao zmija abu, kao nesit krkuu. Tri brega i jedno brdo podmeu lea viespratnicama. Groblje e uskoro biti pritisnuto Zelenim Prodorom. evarno Jezero preobrazie se u parking-prostor i benzinske pumpe. Breuljak pored druma i pruge za Lapovo jo uvek pripada manjem ciganskom naselju, ai iz dimnjaka lokomotiva i zadahu oblinje klanice. Lepenica vijuga kroz sve to kao mrtvo crevo u trbuhu lea. ak i drvee naputa periferiju. Moj prijatelj Cogolj je gluv kao betonska greda u temelju, i jezik mu je samo pare mesa. Dika Grobljanac, najiskusniji i najmudriji meu nama, kae da je u detinjstvu preleao zapaljenje mozga. Stoga gluvilo i blesavluk poivaju u njemu kao smrdivrana u gnezdu. Ponekad pokuavam da ga nauim itanju rei sa usana, ponekad on mene ui utanju tela. Stara Grozda Krivoija, majka Jova Vukotia, brinula se o njemu dok ga Beluga nije umotrio pored ringipila u Pivarskom parku. Tada je bilo turo prolee, i mladii su nou silovali kurve iz fabrike konzervi, i milicioneri su pored pru-

Refuz mrtvak

259

ge pronali onesveenu Duku Bua. To je bio poetak svega. Majka je hladna leala na leima i sijalo je sunce povie eelja. Otac je hladan leao na leima i padala je kia iz niskog neba. Nedostajao mi je zlatni gvozd. U pismu iz Novog Travnika Dika Grobljanac je skrenuo panju Belugi na temu gluvoga i maloumnoga kao spoj nitavne svesti i boanskoga blata. Nije se imalo kud, sem u zanos i propast. Vladimir Jemeni je usedeliki pominjao savest i obzirnost, poglavito zakon i supovce. Gradilita su mi ostavljala slobodnog vremena: posvetio sam ga Cogolju i njegovoj efebskoj osavosti. Od prvog dana, onoga pored kripavog ringipila, Grozda Krivoija je znala sve o tome. Znale su i poneke ljutite oi na ulici. I niko vie. Vladimir Jemeni ima svoj urbanistiki plan grada i, kada se zanese alkoholom, pokazuje ga Belugi. Nou, sedei pod okruglom svetlou stone lampe, ucrtavam izmene u pojedinostima; okosnica se nikada ne menja kao ni zemlja pod nama, i nee. Fotografije u fioci uvaju svoju razdraujuu lepotu i razvrstavaju se po temama: deaci krhkih rebara, miiavi i kostolomni kosmati bilmezi, san i pakao. Pekiri padaju sa bedara, i Vladimir Jemeni, koji svakoga prvoga u mesecu ispunjava novanu uputnicu na ime Judite Pal-Jemeni u gradu Vrcu, naputa crtanje pod okruglom svetlou stone lampe. U mraku montane zgrade Be-

260

Vidosav Stevanovi

luga odabira temu i jedan trcavi beliasti vodoskok, svetli mlaz jalovosti i bola, obasjava privienje mladoga i vitkoga mukarca, venog Alkibijada, kose namazane miriljavim uljem od masline, vrste i glatke koe. Radnici sa mojih gradilita, grozni heloti, zadiu na znoj i malter; isto je na gradilitima Dike Grobljanca u Novom Travniku. Nad svim, danju i nou, po suncu i kii, za boletina i svakakvog zla, straari kula Vatrogasnog doma, i jedan iljbok povazdan oekuje golemi isti plamen meu zidinama Vavilona. Bez nade i bez oajanja, ali vedar i bodar. Kuerci, straare i uliice sa Pivarskog brda, puni svae i pijanih grmalja i raupanih ena i srdanosti, nestae zajedno sa baticama u uskim dvoritima. Kaldrma i tucanik bie zaliveni crnim i vrelim asfaltom. Na mestu obuarskih radnjica, abadinica sa krivim cimerima, berbernica bez vode i trafika, dizae se samousluga za itav kraj: med, mleko i ostali otrovi. Splet krivih ulica iz Bresnice, sa Metinog brda, od Pirotehnike, pretvorie se u irok skver sa travnjakom i alejom cvea u sredini. Neonska svetlost obasjavae ak i deaku Cogoljevu glavu. Tuda e prolaziti autobuska linija broj sedam: Suice-Bresnice i stanice e biti udaljene oko tri stotine pedeset metara. Tamo gde su se zgomilali: kafana Rujna zora, pranjava pekara, Simina kasapnica, Pidulina sodadinica, stolarnica Stolarske zadruge, rairie se robna kua: aluminijum, staklo i hrom. Inae, Cogolj je roen povie samog Pivarskog parka i Skladita jagodinskog piva. Beluga je

Refuz mrtvak

261

sluajno, voen mesearskom sigurnou, svratio na ringipil i tako pronaao put svoje sudbine: Vrac-Kragujevac-Strast-Uas-Grob. Meutim, grad je rastao i rastao kao podljueni irslepak. Stara Grozda Krivoija, baba Dragovana Vukotia, prozvanog Cogolj, itave zime ni nos ne promoli iz svoje kuice na vetar i sneg koji hrle sa severa. Kostobolna i polupijana, povazdan tumara po pretrpanim i smrdljivim sobama, dredi pod kandilom ispred ikone Sveta Tri Jerarha, nudu vri u noe i lavore, i poesto razgovara sa svojim mrtvima. Toliko se boji smrti da ne sme da zaspi: do jutra suludo bulji u zidove i mrmlja beskrajne molitve. Sa Cogoljevog prozora Beluga je kroz reetke video tri aava fabrika dimnjaka, dve kapije sa po jednim vatrogascem, mnotvo mrkozaralih hala, pomonu fabriku prugu. Vladimir Jemeni je sa istog mesta uo tutanj maina u fabrici oruja i pomiljao na sveopti kraj: svoj i poludelog sveta bez mere. To je, u stvari, desno; levo su ruevine jednog dela Pirotehnike. etrdeset pete tu se desila velika eksplozija baruta i dinamita, to pokazuju zmijaste pukotine u naherenim zidovima Cogoljeve rodne kue u panskih brigada ulici. Stara Grozda Krivoija, iji pristanak kupujem za desetak hiljada meseno, ispriala mi je da se Cogolj u asu eksplozije kupao u viru reice draljice, blizu postradalih zidova; bio je zaronio i jedan zalutali rapnel zario mu se u meku detinju stranjicu. Okruglasta rupa stoji tu i dan-danas kao znak i trag staroga nasilja, i stajae do njegove starosti. Ponekad je koristim kao

262

Vidosav Stevanovi

naroitu temu, ponekad je opisujem u pismima Diki Grobljancu u Novi Travnik. On hoe sve da zna, jer je prvi meu nama. Prijatelj moje sklonosti, Cogolj, gluv je i malouman, ne bezuman. Meutim, njegovo telo je mudrije od svih urbanistikih planova Vladimira Jemenia i Centar Za Izgradnju Kragujevca. Dok meko i oputeno koraa pored radnika na skelama, dok preskae malter i kre, dok nosi blago jesenje sunce na ramenima i u kosi, dok ulazi u montanu zgradu kod drugog kamenog mosta, dok se prua po tvrdom momakom i isposnikom leaju Vladimira Jemenia, dok u rukama dri vitki gumeni ud, Beluga zamilja vodoskok koji se rascvetava kao krin i rasipa u praznini, ist i jalov kao biljur. Improvizovana tema Dike Grobljanca pokazala se kao izuzetno nova i svea; Belugina zbirka fotografija gubi dra i bledi pred stvarnim padanjem pekira sa oblih bedara. Tada je bilo zlatno doba ljubavi, i nije bilo mrlje na mojoj zanetosti. Meutim, Lepenica izvire u Glediskim planinama, prima Gruu i draljicu, vijuga pored Batoine, mea se sa Velikom Moravom ispod Lapova, uto i razliveno tee prema Dunavu, mutno klokoe i besni u erdapu, razliva se u malarinoj delti u obliku korenja pirevine: pred njom je Crno more. Ruke beloglavoga tite me od kamenica i hitre deurlije, od bolnih tapova u rukama debele i psoglave. Ruke beloglavoga pune su poklona. Imam zlatan gvozd

Refuz mrtvak

263

Gadna pivarska balavurdija nazivala ga je ak i Adajica, skraeno dajca. Pocepan i prljav, bosih nogu, liio je na strailo onda pored ringipila. Reio sam da Judita Pal-Jemeni vie ne bude ni maska ni zaklon pred ispravnijima i snanijima. Svako je sam sebi najcrnji pakao. Stara Grozda Krivoija kae da se zove Dragovan Vukoti i da je poslednji iz porodice Vukotia, doseljenih odnekud od Kolaina u Crnoj Gori. Majka mu je umrla od galopirajue tuberkoloze, Jovo Vukoti je skonao negde u zatvoru. Nesrenici crkavaju kao vake u vreloj vodi, i tako smo svi jednaki. Obojica smo poslednji, Cogolj i Beluga, maloumni i beloglavi. Ipak, kada popije makar i jedno pie, lice i telo moga prijatelja Cogolja postaju takasto-mrkocrveni, kao da su mestimino posuti sokom od paradajza. Tada bivam briga i nesanica, i patim strano. Kragujevac je sada, svakako, pravi grad. Prilikom poslednjeg popisa stanovnitva imao je ezdeset sedam hiljada pet stotina devedeset i dva stanovnika. Dnevno se u bolnici raa petoro-estoro dece, plus roena po selima i kuama, plus doseljenici sa Kosmeta; od toga treba oduzeti umrle, odseljene i pobaene. Umrloga grobara Miljenka zamenio je grobar Miliko; Rakica Lunja je upravnik oba groblja, Glavnog i Palilulskog. Groblja su mrtva istorija grada, i tako smo svi jednom nogom u prolosti. Vladimir Jemeni je napravio spisak pod svetlou stone lampe u montanoj zgradi pored novog gradilita: sto devedeset i osam raznih radnji, devet kola, jedan fudbalski stadion, osam fud-

264

Vidosav Stevanovi

balskih timova, trideset i pet kafana, dve robne kue srednje veliine, etiri samousluge, est neureenih parkova, tri bioskopa, jedna biblioteka, jedna bolnica iz Karaorevih vremena, jedan staraki dom, nekoliko tajnih javnih kua, jedanaest fabrika, tri stotine sedamdeset i etiri ulice i uliice, dve crkve bez pastve, dva bazena za kupanje, jedno parno kupatilo, etiri telefonske govornice, jedan naputeni aerodrom, dve kasarne, tri muzeja, jedan nedeljni list. Spisak ne bi bio skoro zavren; Beluga, meutim, smatra da brojke nita ne kazuju. Samo patnja neto ljudski kazuje, samo bol. Grad postoji: glupost, crkavanje, smrad. Grad postoji: komarno trabunjanje u dubinama more. Vladimir Jemeni izabrao ga je zbog sumornosti, rugobe i prostatva; mislim da je najbolje umreti blizu tuposti i beznaa, blesav kao odrtaveli bogomoljac sa slinama vere na masnoj bradi. Nekoliko loih drumova prilazi Kragujevcu sa svih strana. Vavilon sa urbanistikog plana zahvatie jo tri breuljka, poderae sve zelenilo. Kie retko padaju, i Lepenica lagano sahne kao Belugin kratkoveni vodoskok u vonjavom mraku, kao krv u venama. Sve sahne, i sve leti u bezdan. Teme koje su isplutale u samoi Vladimira Jemenia, vazdanjeg samca i samotara: alkibijadovski vrsta i cogoljevski glatka tela u belim kupatilima, na uskim stepenitima, u liftovima. Nastranost zajedno sa raspojasanou kao na obalama svetlih grkih reka: bog Falus nad svim. U poslednjem pismu Beluga ih je preporuio Diki Grobljancu u No-

Refuz mrtvak

265

vi Travnik; Dika otpisuje kako prljavtina i niskost poveavaju nasladu. Tako nam se ukusi prvi put razilaze: Cogolj u sebi spaja niskost blata i visonost sunevog sjaja. Moj prijatelj Cogolj, nemak, ia je svih zadovoljstava, utoka slasti i bola. Od njegove muke istoe jo je daleka lepljiva sluz Duke Buda. I ja sam daleko od plaa i bola. Vladimir Jemeni, ija se fotografija od Belugine razlikuje samo po odelu, svakog prvog u mesecu ispisuje novanu uputnicu od dvadeset pet hiljada dinara na ime Judite Pal-Jemeni u gradu Vrcu. Nepoznata i neviena devojica zove se TatjanaTanja, i nema ni lika ni oblika. Oinstvo je teret koji neu da nosim, samar koji ne odgovara mojim leima. Ako ve moje ime trpi podsmeh i podrugivanje, moje telo nee, i tako sam vrlo blizu slobode. Vrac je udaljen gotovo tri stotine kilometara, areni tanjir na ploi ravnice, iban peskom i severcem. Beluga se gorko podsmeva venanju i roditeljskim oseanjima, nakaznoj elji da se prevari Smrt, jedina neprevarljiva. Produenje vrste je neprozirna maska na lobanji kostura. Ostatak svoga graditeljskog ivota Beluga posveuje jalovosti i beliastom vodoskoku u tami montanih zgrada irom samrtnike Srbije, i tunim mislima. Uz novanu uputnicu aljem neispisan list bele hartije: simbol prezira. utanje je posebna vrsta govora Vladimira Jemenia i Cogolja; njihove ruke katkad ute kao cigle u hrpama pod skeletom viespratnice. Desetak hiljada dajem staroj Grozdi Krivoiji, majci Jova Vukotia, koji sve zna i gradi se kao da nita ne zna: kan-

266

Vidosav Stevanovi

dilo povazdan gori pred ikonom Sveta Tri Jerarha, i svuda smrdi strah od groba i kraja. Ponekad je novac Belugina zatita, ponekad mamac. I uvek drug i prijatelj. Uskobedri deaci su dolazili poto radnici sa sobom odnesu zadah maltera i krea. Njihov uegli znoj stanuje u barakama pored silosa: prnje, masne karte, jevtina rakija eerua, kobasica s paretom crnog hleba, iskrpljene cicane koulje, mnogousno hrkanje kroz tri godinja doba. Nismo braa, i meu nama nema razumevanja i ljubavi. Meutim, u zimu deaci i danju dolaze preko praznog gradilita koje gnjije pod snegom: mravi mangupii izbaeni iz kole, gomilice lukavstva i pokvarenosti, bledi obrisi ramena i bedara pod bleskom magnezijuma. Glave to se cere, prsti koji pokazuju: pare, lova, engi. U prolee, u leto i u jesen deaci odlaze kroz smireni i odmarajui mrak pored Muzike kole, i pod zadovoljnim Beluginim pogledom. Smernost i zahvalnost sputaju mi se na ivce, i plaem dok imam suza, radosno i vedro. Ipak, odanost moga prijatelja Cogolja preobraava se u svetlost, i kao da sjajem natapa masnu i tvrdu zemlju koja se sui, koja se stutkava. Vladimir Jemeni uzima estare i odmerava proporcije novoga bioskopa izmeu kafana Dubrovnik i Prvi maj. Pored bioskopa, pod zemljom e biti javni klozet, svetilite nas koji smo ojaeni. Ispod svega e se granati snana kanalizaciona mrea sa utokom u Lepenicu pored prvog kamenog mosta, i tako emo se oistiti od svoga jada i gada. I od mnogo ega jo, stranijeg i pogubnijeg.

Refuz mrtvak

267

I pored sve panje i nadzora, glatka koa mojega prijatelja Cogolja pokatkad se ospe mrkocrevnim mrljama kao u gubavoga. Praznikom, esto i prvog u mesecu, kada prime plate, dokoliari, nazorbudale i kukumaglaji mu po bifeima i kafanicama oko fabrike automobila plaaju rakiju za rakijom: da igra trbuni ples, da pokazuje ta enetine ine u krevetu. Cogoljeve ruke, koje na tvrdom leaju Vladimira Jemenia neno dre vitki gumeni ud, nesuvislo se pruaju ka smradnim telesinama ankua i kelnerica; sav ubalavljen i upovraen, on tetura ulicama uz kikot drolja i poganaca, i na istini kod pijace potura pod nos svetini natekle mladike monice. Vladimir Jemeni gadljivo pljuje u toplom mraku montane zgrade; Belugu obuzimaju vatrutina, nemir i drhtavica. Stara Grozda Krivoija kae da je to porodini porok: svi su se Vukotii utopili u rakiji. Piem Diki Grobljancu kako u kalu nema niega sem uasa, i strano eznem za ravnodunou. Vrelina mi pali grkljan i creva. Milje mi prolazi svim ilama. Ruke i noge ive mi same za sebe. Obrve beloglavoga tute se na mene. Zlatan gvozd se krije od mojih oiju. Vladimir Jemeni je leporeiv i utiv, i skruen. Beluga je ponekad grubijan, prostak i psova. Vladimir Jemeni ivi sav u budunosti: rastu planovi beloga grada na beloj hamer-hartiji. Beluga je sav u sadanjosti: mravi deaci, efeb-Cogolj, viso-

268

Vidosav Stevanovi

ka umetnost Dike Grobljanca. Jedino se ja, oplemenjen gaenjem i prezirom, ponekad setim prolosti, crnoga bunara: postoji tamo, u zabaenoj vrakoj ulici, prosta mala kua i u njoj sedamdesetogodinja starica, zborane koe, nikakva, uplesnivela kao otpadak koji truli. Jednom sam joj bio manje nego sin i vie nego mu. Ta starica i Cogolj su Belugino istilite, i tako e nas, nitavne, progutati velike vatre. Stara eleznika stanica u Kragujevcu, podignuta prve godine dvadesetog veka, bie sruena kao nahereni kokoinjac. Nova, koja e se nalaziti u etvrtoj oblasti, liie na zaleeni san od kamena i metala, koji briu pamenje i potiru lepotu. Vladimir Jemeni nepregnuto crta podzemne prolaze obloene mermerom, bezbedne lavirinte nusprostorija, mnogobrojne perone sa tihim i jasnim zvunicima, iroke i svetle ekaonice bez dima, smrada i ubalavljenih ikova na podu. Tamo gde je sada naputeni vojni magacin, sklonite pacova i nonih ptiurina, dizae se etvorospratno prihvatilite za gluve i maloumne: saaljenje i milosre pre svega, u ime nae goleme sebinosti. Na uskom poljanetu pored sporednih koloseka, obraslom sada u suvu travu i korov, znojavi radnici iskopae temelje za berbernice, frizernice, hotelske sobe, turistike agencije: crvenkasti i beli mermer, kamen-temeljac iz botunjskog kamenoloma, aluminijum, hrom i staklo. Nesrenici, sezonski radnici, beskunici, barabe i kockari se nee vie jatiti naokolo: bie istrebljeni kao stidne vai iz uperaka dlaka pod trbu-

Refuz mrtvak

269

hom. Nebo e biti premreeno elektrinim vodovima; Vladimir Jemeni hoe da zaboravi gare iz brektavih lokomotiva i svitake oi kiljavih sijalica. Na levoj betonskoj obali Lepenice auto-put e protezati svoju iroku traku, i tako e svi izlazi biti zatvoreni za begunce s prolou u mozgu i kostima. Sve e biti svetlo i mrtvo. Vukotii dooe iz Kolaina, Jemenii odvajkada behu u Vrcu; putevi se ukrtaju po smenim zakonima seoba i lutanja. Dok su jedni tonuli u rakiju, drugi su se davili meu enskim nogama; svaka vrsta pronalazi najbri nain izumiranja. Dok je Malia Vukoti prodavao kaput za rakiju pred burdeljem Krit, dotle je major Bogdan Jemeni rasipao porodini novac na maloletne kurvice po banjama i hotelima irom Evrope. Dok je Jovo Vukoti obijao prodavnice po seljakim zadrugama, dotle se ivko Jemeni satirao i ubijao radi balerine Anice Markove-turm. Malia i Jovo Vukoti behu deda i otac, sposobni da oplode enu; Dragovan Vukoti, zvani Cogolj i Adajica, znai kraj i slatku predanost propadanja. Tako se istoa uliva u nitavilo, i tako svi nestajemo. Vladimir Jemeni je napustio predanja o porodinim nesreama, mnoinu nemutih simbola otimanja od Smrti; montane zgrade pri gradilitima irom Srbije pamte njegovu visoku i malo pogrbljenu priliku sa buem bele kose. Rastui Kragujevac jeste mesto za skonavanje: urbanistikom planu verovatno e biti docrtan jedan omanji krematorijum, koji e nae bedne zemne ostatke izduvavati u nebo kao trbobolni starac smradne vetrove

270

Vidosav Stevanovi

od pasulja. Beluga ipak puni trbuh tekom hranom po kafaninama du glavne ulice, i uvee sanjari nad razvrstanim fotografijama. I sve ree vreli dah noi povija beliastu perjanicu vodoskoka. Moj prijatelj Cogolj je pokoran i podatan kao gronika glina. Obla i meka ramena lelujaju mu se na nestalnom vetru Beluginih pouda kao baloni o tankom koncu vie pretrpanih tezgi u subotnje prepodne. Povodljiv je kao slinavo derite izgubljeno u svetini na Malogospojinskom vaaru. Stara Grozda Krivoija nauila me je da ga mamim slatkiima: kiselim bombonama, medenjacima, biskvitima, petliima od eera. U poslednjem pismu Dika Grobljanac pie da je on za rafiniranost i produhovljenost oplemenjene prljavtinom i gadalukom; Beluga je, meutim, jednostavan kao naubrena zemlja, i surov kao ona. Seme mukog prijateljstva rasuto je kao polen svuda po svetu koji se lagano hladi: ledena kugla u studenom prostoru. Seme mukog prijateljstva je svuda, sem u enskim duama. Okruglo toplo Sunce zlati Cogoljeva ramena dok meko i tromo koraa pored buldoera i dizalica, dok bulji u kran i teku metalnu korpu na njegovom vrhu, dok zamie meu jele u parkiu kod drugog kamenog mosta. To isto Sunce sija potom u mojem seanju, i greje me do jutra. esto eprkam po prolosti kao maloumnik po tek skoreloj rani, i tako obnavljam svoju muku. U ruevinama Pirotehnike traim iezle obrise jednog viljastog deakog tela, uvek kada me ophrve seta: uti gusti korov, protravaju guterovi, dre-

Refuz mrtvak

271

maju zmije arke, tandru puni i prazni vagoneti uskom prugom prema vojnim skladitima u Medni. Usijani dah eksplozije zapahnuo je kou mojega prijatelja Cogolja kao ropac tuberkuloznoga, i ja udiem smrad oprljene puti kao astmatiar dimove od lekovitih trava. Saznao sam da su svi prozori na Pivarskom, Metinom i Bresnikom brdu popucali dvadesetog jula etrdeset pete godine u osam sati ujutru, i tiina vie nikada nee dremati u naim uima kao detli u duplji. Rei i utanje stare Grozde Krivoije lukavi Beluga kupuje punim flaama rakije iz kafane Rujna zora. Ponekad se ustoka obrui na njihovu kuicu u panskih brigada ulici, i kandilo mirka pred ikonom Sveta Tri Jerarha kao krmeljiva prosjakinja na grobljanskoj kapiji. Ponekad Sunce lije vrelinu sa neba, i ja trnem od slasti. Moja ruka svakog prvog u mesecu ispisuje novanu uputnicu na ime Judite Pal-Jemeni; devojica se zove Tatjana-Tanja Jemeni i nema lika ni oblika, i ne mui me uspomenama. Izmeu Beluge i njih je svega oko tri stotine kilometara bezbednosti i mira, do sada netaknuti pojas razumevanja i meusobnog iskoriavanja. Vladimir Jemeni misli da velika daljina pomae ljubavi prema blinjima, i tako je suta dobrota i portvovanje. Moda u jednog dana, zajedno sa Cogoljem, prei u drugu montanu zgradu: deaci lopovii, fotografije razvrstane po temama skarednosti, sevanje blica, pisma Diki Grobljancu u neki budui Novi Travnik. Veno se dvoumim izmeu odlaenja i ostajanja, i tako sam svuda namernik. Meutim, Kragujevac ima

272

Vidosav Stevanovi

Vatrogasni dom, podignut neposredno posle velike eksplozije i nekoliko poara; na njemu je straarska kula i u njoj dremljivi straar koji sanja plamen oienja, sumporni plamen pakla. Verovatno je da svi sanjamo isto, i da svi hoemo isto, samo to smo na razliite naine slabi i nemuti. Stoga traim potpuni oprotaj za sve i svakoga, i ekam re milote za onoga koji pada. Ali, Petrovaki potok, koji se provlai ispod Gimnazije i Pijace, posluie Vladimiru Jemeniu kao glavna arterija jake i efikasne kanalizacije; u njega su kragujevaki mangupii zaveli trapavu priliku mojega prijatelja Cogolja, i prepustili je ivotinjskom strahu i cviljenju. Bie to iskupljenje za sve nas. I uvee sedim pored Lepenice i mislim kako vreme prolazi, i kako nema bekstva pred sobom. I kako jaa naa nemo. Vladimir Jemeni i Beluga, koji imaju isti broj line karte kao i ja: 5718, stoje pred ogledalom vie tvrdog pustinjskog leaja: bela kosa, bele obrve, bele trepavice. Samo je koa rudasta kao oktobarsko lie, i zenice su obrubljene crvenkastim krugom kao u golubova. A telesna usamljenost i izuzetnost uvek je i duhovna usamljenost i izuzetnost, i tako u vazda biti gubavac sa tekim zvonom o vratu. U Muzeju kod Pijace, nekadanjem Konaku KnjazMiloevog ankoliza Sime Patrmca, nalazi se fotografija jednog mladog albina, prvog u srezu kragujevakom. Pokazivali su ga po vaarima, zajedno sa ribom-devojkom i ovekom sa dve glave, i umro je mlad, umorivi samoga sebe glau i eu, i seljaci su mu nou raskopali grob: ni koica od njega nije

Refuz mrtvak

273

ostala. Meutim, nepobitna je injenica da Kragujevac raste kao otok na stranjici izbatinane kamenjarke, dvehiljaditu godinu doekae sa sto hiljada stanovnika. Osam graditeljskih oblasti bie dovreno, i nita od naeg ivota nee ostati: ni uspomene, ni tragovi, ni kosti. Jednom je Vladimir Jemeni video urbanistiki plan i zna: peta, esta, sedma i osma oblast zadree u seoske atare kao nunici u susedna dvorita. Ali, Beluga gotovo da nikada ne misli na umiranje i konani poraz. U njegovom snu gubavca pekiri padaju sa oblih i mekih bedara, tek proaranih maljama kao gola zemlja slabunjavom travom. I bodri ritam strasti damara mu u krvi. Ruke beloglavoga pokazuju mi ta kau usta. Ruke beloglavoga pokazuju mi kako da se namestim. Drim zlatan gvozd i letim nebu pod oblake. Moj prijatelj Cogolj ostaje zatvoren u gluvoi kao zloinac u samici: ruke mu nita ne kazuju. Posmatram kako se tupost razliva preko tog netaknutog lica venog deteta, i hvata me jeza pred onim to e doi. Beluga je po ko zna koliko puta razmiljao o podatnosti prhkog i suvog drela zemlje, eljusti bez volje, ustima van vremena: o gnjecavoj mesoderki upijenoj u sve nae pore. Povremeno je Cogoljevo alkibijadsko telo takasto-mrkocrveno, kao posuto sokom od paradajza, i tako nam obojici nema uzmaka. Ostajemo na belegu strelcu, koji veto cilja malo ispod trbuha, i ekamo da nas dotue. Meutim, Lepenica i dalje uporno i suvo tee; usko-

274

Vidosav Stevanovi

ro e sasvim presahnuti izvori ispod Gledikih planina. Nad svim je straarska kula Vatrogasnog doma kao nadgrobni kamen nad hrpicom kua za pse: vrh Vavilona u ostvarenom urbanistikom planu. I nekakva strana nakaza privlai mi se nou kao akal, i oseam kako me sve vie nema. Vladimir Jemeni, vizionar, vazda je poguren pod okruglom svetlou stone lampe, kao osavi alhemiar nad retortama i nejasnom slutnjom kamena mudrosti. Brundaju kamioni transporteri ka parkingu preko puta ulaza u fabriku automobila, tutnje vozovi starom krivudavom prugom ispod Pivarskog i Bresnikog brda, treti muzika u privatnim kafanicama u Palilulama, i sve to kida komad po komad moga tela. U prepunoj fioci fotografije se razvrstavaju po temama, i na svakoj je beli trag moje enje: ispravljanje prirodnih nesavrenstava, korektura Bojeg sloga, lucidnost u slubi tune lepote. Na beloj hamer-hartiji ukrtaju se paukovski tanke linije kao mravlji tragovi u praini, meaju se boje: crvena, zelena, plava, crna, i ona koje nigde nema, sem u mojoj vatrutini. Novi zatvor budunosti polako iz moga sna izrasta u stvarnost crtea kao burjan iz gnojavog bunjita. Umor je neprijatelj samo onima koji ne trae apsolutno, koji se zadovoljavaju mrvicama istine. Na utrini izmeu Petrovca i Opornice, nekadanjoj ispai, u vedrom kutku izmeu umice bagremova, s jedne, i kukuruzita, s druge strane, geometrijskim aparatima bie paljivo ucrtan veliki kvadrat: trista-sa-trista. Severna strana kvadrata naslanjae se na Oporniki potok bez vo-

Refuz mrtvak

275

de, istona na stari dom Beograd-Topola-Kragujevac, juna na nekadanji i sada u travuljinu obrasli aerodrom sa sruenim hangarima; zapadna e biti irom otvorena za suneve izlaske i oluje kao bata s bioskopom i rotiljem. Sunce u Kragujevac dolazi sa istoka, oblaine i olujine sa zapada, vozovi sa severo-istoka i jugo-zapada, doseljenici iz Makedonije i sa Kosmeta. arobni kvadrat nee biti ograen nikakvom icom ni zidom, kao ni vrzino kolo po kojem ipaju vetice. Iznad zemlje e se videti zgrada ne vea od upravne zgrade Zemljoradnike zadruge u Teveriu. Sav zamreni svet zloina, pravde i krivde damarae pod crnicom, blie usijanom srcu ljudskoga sveta, kao uarena lava u kotlu od metala i minerala. Ruka Vladimira Jemenia hitro i precizno pretvara mutne oblike sna u stvarnost crtea: metafora se odreuje brojkom i proporcijom, vizija podlee zakonima simetrije, izmaglica se stutkava u oblik, i tako smo na pragu neega venoga. Dole e biti itav mali grad, grob bez crva i trulei, pun radosti i uasa: elije sa ventilacijom i difuznim osvetljenjem, hodnici sa beumnim podom, bogato opremljene biblioteke, udobne i hladovite bioskopske sale, bletavo bele bolnike prostorije. Nad svim e se koiti golem naslov: Opta Slobodanka, jer svaka stvar ima svoje ime u glavi Vladimira Jemenia. Jedna daleka ena zove se Judita, jedna nepoznata devojica: Tatjana-Tanja, jedan gluvonemi prijatelj: Cogolj, jedan pronalaza tema i mudrac nas nastranih: Dika Grobljanac. Tada je opet bilo turo prolee, i opet sam sav bio strepnja i drhtavica.

276

Vidosav Stevanovi

Katkad se plaim zbrke i nesporazuma, mojih vazdanjih pratilaca, kao ubica lica ubijenoga. Sluaj i nunost su dva imena za Haos: niko me nikada nije pitao za pristanak. Bezbrini Beluga, susopstvenik moje line karte, sve to zamilja drukije: bie vedar i sunan proleni dan kao onda pored ringipila u Pivarskom parku. Viak svetlosti i toplote proimae mi sr u kostima kao da leim u lekovitom blatu Prolom-banje, lebdeu i kovitlau se kao maca. Uz riku buldoera, znojavi radnici isparavae smradove beloga luka, rakije i ueglih teinjavih gaa. Metalna korpa na dugakom pipku dizalice jurie tamo-amo kao strljen, i inie se da je iva i zla. Beluga sve inscenira kao u filmu. Meu jelama parkia kod drugog kamenog mosta i Muzike kole pojavie se troma i gegava prilika mojega prijatelja Cogolja; Sunce e zasipati njegovu razbaruenu kosu i ramena kao taljige i stoku pijaara na obali Lepenice. To je spora i namerno otegnuta ekspozicija. Zatim dolazi vor, dramski klimaks: radnici zastaju s lopatama u rukama i tupo bulje u iu dogaaja, buldoeri urlaju oajniki kao ranjene meke, Sunce pri kao rastvorena soda, Beluga drhti na otvorenom prozoru montane zgrade, tamna senka metalne korpe sa dizalice ustremljuje se prema Cogoljevoj deakoj glavi kao kobac. Meutim, Beluga nema smisla za tragediju: korpa tresne kraj Cogoljevih nogu. Radnici se kikou na skelama viespratnice dok se otvaraju vrata na montanoj zgradi i Vladimir Jemeni otvoreno pokazuje zabrinutost. To je sve, i tu nema ak ni smeha.

Refuz mrtvak

277

Ipak, sve dobija ukus naroite teme Dike Grobljanca: prljavtina i bol, vena Prljavtina i veni Bol. Tek to je otposlata novana uputnica Juditi Pal-Jemeni i devojici Tatjani, tek to su napunjene flae stare Grozde Krivoije i zapaljeno kandilo pred ikonom Sveta Tri Jerarha, tek to je dodata jo jedna pojedinost urbanistikom planu i ve Vladimir Jemeni gorko uiva u ponienju i razoaranju. Tada nas je konano preplavio sram, kao muljava i nabujala reka leinu davljenika, i batrgali smo se jadno u ivom pesku sramote. Stvar saznajem ja za veerom u kafani Dubrovnik, iz odlomaka razgovora za susednim stolom, i tako poslednji put potpisujem predaju. Diem ruke od svega, pa i od samoga sebe. Stvar ne moe da se smesti ni u jedan stari okvir: ivotinja se otkinula s lanca i urliui pohitala u divljinu. opor je pobedio, i meni jedino ostaje da se zgadim. Manguparija, pijanci i dokonai nagovorili su Cogolja da prie eni; pred mojim unutranjim oima smesta se pojavio rutavi i krezavi Alkibijad sa vonjem uegle sluzi u masnoj kosi, razvraeni starac bez obraza i ukusa. Na golim nonim stolovima pred zatvorenom kafanom gledali su ga kako dahe nad raepljenom kafanskom kurvom Duskom Bua, i mrano drelo materice progutalo je njegovu nevinost kao svinja biser. Pismo Diki Grobljancu u Novi Travnik pokazalo je moje konano opredeljenje za svetlost, i nema povratka mladalakoj razvratnosti. Biu star, i ve sam star. Vladimir Jemeni e, znai, stvarno biti poslednji u porodici Jemenia, kojima je i vreme.

278

Vidosav Stevanovi

Kragujevac se jo nekoliko dana kikotao kao pokvarena stara svodilja koja na pijaci prodaje prezervative i mast protiv stidnih vai. uo sam Belugu kako plae u tami montane zgrade, i to je bio bedan i nesrean pla. Uskoro je beli vodoskok utonuo u prazninu i jalovost, ispod kojih nema nikakvog dna. Biu mrtav, i ve sam mrtav. Kraj je, najzad, doao. Ruke beloglavoga izgubile su se nekuda. Ruke beloglavoga ne pokazuju mi vie kako da se namestim. Vrua voda curi niz moje obraze. Nema vie zlatnoga gvozda.

REFUZ MRTVAK

RAZGOVOR UGODNI TIODORA KOCOA I VASILIJA POJCA ISPRIAN U PRVOM LICU DRUGOGA

Je l svraao danas u kafane neki od moje klape? raspali Tiodor, im smo se ispozdravljali. Nikoga tamo nema! reknem. Nikoga pod milim bogom sem Milentija, milicajca, i Pangaja i Kadrije koji ljemaju od jutroske. Da nemate u planu neku seansu? priupitam. Zdogovorili smo se za sedeljku i pijanku dovee kod pobre Refuza, jer mu ena odvrljala u rodbinu pa sad teramo kod njega iz sve snage razveze Tiodor a oi mu dole ute kao umance i podlivene krvlju. Zato ti izgleda ko da su te vetice jaile? reknem. Mani me! zabrza on a glas mu ko iz bave. Sinoke smo ljemali kod njega, do zore. I da nesrea bude vea, i enske bile: ona kobila Duna Klicina iz fabrike konzervi, i biletarka iz bioskopa Noja, i neka Refuzova svastika to dolandara odnekud, i

280

Vidosav Stevanovi

debela Olja, Refuzova kominka. Sauvaj boe, pobratime, nije se znalo ko koga prevre i kekee. A tako, daklem, vi!? naljutim se kobajagi i namrtim. Ne zovete u kompaniju nijednog od starih drugara, a? to ne kaete kako ste kurve pa da raskinemo ispomo i ortakluk? Ne svircaj mnogo uz maku! iskrivi se on i iskrljeti na mene onim urokljivim glediljkama. Ne piaj uz vetar za dabdabe. Bar tu smo iroke ruke. Uostalom, Refuz je trebo da te pozove jer je stan njegov, i pie, i klopa, i emske. On sve priprema i ranira pa najbolje i prigrabi, a mi ostali ta zakaimo. Doi dovee, kad zavri s popovi, pa ist raun! Doo bi ja! reknem brzo jer kod njega nikad ne zna na emu si. Doo bi i da me ne zove, al nikako ne mogu da se opsetim gde je Refuzova kua. Ono, bili jedama pijani ko majke, al nas njegova svraka od ene Milenija iznazivala svinjama, majmunima i krokodilima, i proterala napolje, a ja se sutra razbudim na taciji, iza indinog anka, sav ispolivan i upovraan. E jesi bilmez! proguna i presee me iskosa. Al to je bar lako. Proe pored parka i krene nalevo pored Vaarita, ondak pravo do novih kua, onda pree poljane pored bare, Otpad i smetilite, pa javni klozet, pa udari pravac uzbrdo i tu ti je s desne strane jedan umez koj samo to se ne srui to je Refuzova kua. Ej, Pacov! doviknu posle za mnom, kad sam ve bio pored Simanove bakalnice. Pazi da ne

Refuz mrtvak

281

upadne u kreanu ispred vrata. Svakakve se nesree zdeavaju.

LUTANJE BAMBULE SLOVOSLAGAA I MARGITE KASIRKE KOJE ONA PRIA MAGDALENI ANKUI

Bila sestra po vaarima, ne moe niko da me preko vode ednu prevede. Ne nasedam frajerima, vaaroima i ostaloj sitnoj ribi pljuckavici. Ne da se femkam i uspijam, najvie mrzim prevrtljivce, nekalice i vrtiguze, sa mnom se moe kako oe, asno i na lep nain, al neu da me neko u zdrav mozak dribluje ko da sam balavura il upljoglava poloara. Svemu ima red i nain, pa i potenoj ljudskoj prevrtaljki. Pristala sam da poem kod onog nesrenika jer sam, boe me prosti, odavno imala merak na njega. Red je da se ponekad, sestro roena i drugo, s mene pa na utap, potenski izdovoljim i nasladim. ena sam jaka i zdrava, ako glavobolju prokletu izuzmem, volu rep da iupam, nisam nikakva slepica, i prtikorpa, i pudljiva ustaimajeziknema. Na vrh glave mi rintanje, i duranje, i ljakanje u kui i na poslu, moram i ja malo da se remorkiram. Tek posle vidim da Bambula ne zna dobro gde je ta prokleta kua, al ti zna kaka sam, od rei i obeanja. to kaem to ti je ko planina kamena. Poem onako, na sente, pa kud puklo da puklo. U najgorem sluaju ostae mi Bambula. Ve smo bili skrenuli s glavne ulice, preli ona dva blatnjava sokaeta, i konjski restoran Radnik, i

282

Vidosav Stevanovi

bojadijsku radnju Gerasima Piroanca iz koje viri ona njegova nabeljena poprdljivica Cana, i udericu u kojoj Jerotej Amza izdaje sobe na sat, po sitnositnoj kiici a leva mi cipela propuala vodu, kad sretosmo Kokala sodadiju i Gileta stakloresca, koji se klatarili odnekud odozgo iz Palilula, zavijali i pridravali se da se ne skljokaju. Koji se ispreie pred nas i stadoe da se rukujedu sa Bambulu koga nazivljali ratnim drugom pod Jorgan Planinom, ispisnikom i starom kuom izdrkanom, lufterom i muftadijom. Koji onda priupita da l se snalaze za put do kuu onog Refuza, pajtaa i ljokare Refuza, robijaa Refuza, onog irokana to nosi jo uvek bri pantalone i ofiksane izme ko honved. Posle, kad nas oni uputili negde nadesno, preko pruge, pa pored internata Vl-a i Todorove kasapnice, i kad smo na jedvite jade skinuli s vrata te krpelje i icare, koji stalno lupetali kako oni, nepokolebljivi prijatelji, ne mogu da dozvole da jedna cenjena enska, koju oni vole ko sestru roenu, ko erku roenu, ko valerku roenu, ide u polak noi sa pederikusa i opasnika i prevaranta Bambulu, koji e oas posla da me prevari i zableneta i opeljei i ukoka i jo prijavi Dai milicajcu, takav je dripac iako njegova najstarija sestra Rehima bila najpotenije kurvite u burdelju kod Erike Madarice i ko zna dokle bi dogurala da nije zaradila prilepivu bolest od nekog kaplara ehoslovaka pa se udala za Petronija koji otrio noeve i prodavao ilete ispod ruke. Posle svega, kaem, poosmo po onoj ljiskavici ko da se tamo leba deli il meka igra.

Refuz mrtvak

283

Ba nekako ispod brda, onde gde sidimi ostavljaju konje i kola o Maloj Gospojini i subotom pijanom, dok sam ja rondzala i dukelisala pasji kijamet, iskrsnu odnekud, ko da je s kruke pao, speeni Jernej, bivi loa u parnom kupatilu a sada kuvar za nudu. Kad ga Bambula zapita za kuu, on se ubezeknu, i pomenu trista svetaca kalendarskih i majku boju sirotinjsku, a onda poe da se dereka da s tim veze nema i da nikad u veku nije uo za tako neto, da ima troje sitne dece i enu Ristinu koja boluje od ivci i bubrezi, i da je uvek potivao ekstra i delikatno predsednika Optine i enu mu gospoju Kaju. Krstila sam se levom i desnom rukom, kadli mu Bambula podviknu belu zoru dilkansku, pa odvali jednu crvotonu tarabetinu, na ta polapeli Jernej uvati tutanj i drkteni niz ulicu. Natutimo ti onda u smej jer je zdravo kilavo izgledao i dokonasmo da se sasvim urnisao, razglavio i ujdurisao za vrbicu. Pravi kr, rekne Bambula, i zafrljai onu vrljietinu u mrak gde ene bacaju kokoinji drob i trokavu vodurinu, na ta tamo skamliknu neka psea poloara i polomi se staklarija. Zapone ti on onda uvertiru i brljne mi ruku pod suknju, a ja ga krvniki opauim po dlanu i rinem od sebeka, i oitam liturgiju da ne eka kunicu jer i moja mirisavka nije na kolenetu, a i nemam ekstra nadraaj da se s njega tucam, nego da se brine za od eg ivimo. Udari ti on u palamudaciju i napadaciju ko da sam na vrbi roena, te odavno mu se naroito prioalo da se s mene gaa i rondai jer sam barut-emska, te vreba me i oekiva ko izebo

284

Vidosav Stevanovi

sunce, sve mu kita pantalone izbui, te ne mrdamo odavlen dok se ne potkeimo s nogu uz tarabu. Obeam mu tvrdo im domilimo do kreveta, a on sreom ovarisa i lecka se sredi, pa zalupa u neki prozor u kom kiljila utinjava sijalica. Zavesa se mikne, i neka raupana krkulja razumede u emu je stvar i protolkova nam u tanine, i jo ree da i ona bila jednom sa nekog iptarina to pri semenke a Refuzova enetina, akljava kobilalda i uma Milenija, zaklepeta debela za koju mi se sprama svetlosti priini da lii na moju pokojnu seju Veliku koja imala iste onake sisetine i kandisala na znojinu i previnu ko i prozorua, otrokona Milenija naila ba na guvanjac kad utulili videlo. Zafalimo napreac i uzduimo napred, a ja se sve preneseem od ladnoe i od jajnici koji me nikad ne napuaju. Ondak se onjavko Bambula oklizne i ljosne posred barudije, uz sledeu sijalicu vidimo da se sav uljiskao, a za lakat mu se prilepila neka mokra binda, a koulja mu emitira nuniki zid pun brisotina od govnjavih prstiju i kecelju Marijane klozetarke. Uljudim ga nekako, pa krenemo unapredak, i, najzad, ulegnemo u Refuzov burdelj. Jo Bambula umal da upadne u kreanu i rekne kako na zemlji postoje samo zamke i rupe.
ISIDOROVA PARODISTIKA PROLEGOMENA

1. A ovo behu gosti, uzvanice i posetitelji u zabaenoj kui Refuza, pree sanzala i dambasa; od-

Refuz mrtvak

285

linici koji se sabrae na saturnaliji povodom stranstvovanja Milenije, suprunice njegove, i Sidora, maloletnog i neukog izdanka krvi njegove; 2. U no kinu i tmurnu, kad gavranovi vise u vazduhu i kukuvije prorokuju sa slemena, posle ei velike koja protutnja nad mirovinom raspikua i betenika; na jugu, oktovrija meseca, leta Gospodnjeg hiljadu devetstotina ezdeset i nekog; 3. Noobdije koji ulicom i trotoarom, nosei flae pune prepeenice i razlinijeh sokova opojnijeh, kese sa kobasicama, varglama i debrecinama koje plodnost zemaljska izasu na ruke njihove; inoplemenici i prazniuture koji odbacie mirluhe ognjita rodnoga i pevrnute kombinezone inoa i ljubovci; prikani i kostoboljci koji uprkos dadu i vetru nebeskom dovukoe svoja telesa do predsoblja njegovoga i obuu svoju ne obrisae na otirau i nogobrisau koji pred raskriljenim dverima straae i straae, uzaman; 4. Periferijske utehe starosti mueva svojijeh, preljuboinice i kurve vavilonske, koje ostavie jela u rernama, nejaad svoju po otomanima i komijskim odajama, a zaputie se u bludilite, prtei torbice sa veom istijem; svetenice iz zapeaka i pajzlova koje stresoe vekovno ropstvo sa udova svojijeh, pojaseve nevinosti skidoe, raskinue negve i paragrafe, i u zanosu stigoe u kuu mladosti svoje, dohaahu u dom slobode svoje; jedni za drugima: 5. Nevalid Skalamera, koji s drvenom nogom spava i tugu muansku u crveniki skriva, vidilac

286

Vidosav Stevanovi

koji se grobljanskoj kapiji blii i pacove koji letaju vidi, ratnik i stradalnik, koji vo vremja ono, kad dojezdie nevernici sa Severa, kad glad i nematina gradom zavladae, kad namrznu brat na brata i sin na oca die ruku i otac na sina sekiru, kad ene asne hodahu ulicama prodajui se za novac, za pare okolade, za muf i arape svilene, i kad se smrzavahu ivi u domovima krenim, nepokolebimi Skalamera koji u vreme srama savlada se i eni se, Pelageji, obrati: 6. Obuzdaj gordost nekorisnu, sujetu runu, tatinu bogumrsku, namesti usta da se smeju, obuci haljine svoje svearske i namai se uljima mirisnijem, idi u logor stranaki, u eliju vojnika, klekni, raskopaj se i reci: Strane, pogledaj moju jedrinu i pokornost moju, saali se, mu mi doma od gladi umire, deca pite, stoga zakolji brava pretila, dvisku mladicu i poalji mu da jede, eda bi se okrepio. I bi tako; 7. Skrueni rab, Karaman prozvan, iz obitelji asne Kutleia, koji krmari i meandije behu s oca na sina jo od vlade Kode-Miloa, konaari za trgovce i berzijance izmodene, svratitari koji se za poinak i nesanicu udovica i puenica i mueva njihovijeh brinue, i legahu u miru govorei: Blaen onaj koji ima jer je stekao; 8. Mladac negda, Karaman, koji na ponos oca svojega i radost posedele roditeljke svoje, ostavi ene tue, oficirske i jevrejske, iji put voae u klijeti smrtne, i rad boljitka plemena svojega uze za nevestu Ugrinku, zatrudnjelu ker preduzimaa

Refuz mrtvak

287

Adventija, i spremu devojaku i sav nakit porodini skupa uze; 9. A kad zavlada bezakonje i zlost etrdeset pete i etrdeset este, ostavi Karaman radnju svoju i ode u fabriku konzervi, nabavlja i prevoznik da bude, i svaka trea kola doterivae kui svojoj, jer zato bi se rasipalo ututanj. A ovek zao i pedepsan, Jagurida, pratijae ga i videvi sve, otra i prijavi ga sudijama. I sud mu suae i osudi ga na duge i teke godine tavnice iz koje uskoro, popravljen, izae; 10. Bonik Siksa, zvan Palakurija, koji odnekud iz prestonice doe i zaposli se kao trafikant, a oprezne domaie jutrom u neveru hodei u radnji njegovoj prezervative kupovahu, a asne supruge i majke johimbin traahu. Sve to tajom i kriomice, jer zaradu deljae sa straarom Simonom koji nadgledae da se prestuplenije ne ini; 11. A bejae visokan i odlinik negda, u zlatno doba prosperiteta i sree, kad s knezovima i efovima kockarskog i podvodakog ceha seae i saekivae provincijalce uspaljene. Imaae dvosoban stan na Krstu Crvenom, u vreme krize stambene, koji izdavae studentkinjama vrednijim i daktilografkinjama bez posla i najderkama koje bez muterija behu i devojicama koje od kue odoe; 12. A dana jednog, Pane Grka, moler i ivopisac koji za nudu harmonike i vatreno oruje opravlja, kad ustade i vide da su mu depovi prazni a Tajsije Japanke, s kojom ludu ljubavnu no provede, nigde ni od pepela, spremi se i vlastima prijavi

288

Vidosav Stevanovi

da se u stanu tom protuprirodne rabote odravaju, i straari dooe, pokupie sve koji se tu zatekoe, i Kikireza i Peruna i Bukau i oju, u Maricu strpae, u Slobodanku odvedoe. I tako Palakurija nevin postrada; 13. Pruni radnik, dokej i vodonoa negda, poliva ulica i ista sada, Josip Varadinac, koji levo uvo nemaae jer ga u trenu oajnom otfikari i pokloni tefiki, sobarici u hotelu Ekscelzior, koja se kolebae izmeu njega i pogrebnika Lojzeka i na kraju se ovom drugom muu privole, i napusti i njega, tuna i pretuna, i odbee s nekim brkatim Dalmatincem koji se kao fotograf predstavljae i slike za nadgrobne spomenike raae. I napusti dom svoj Josip Lutalac i krete po svetu golubicu svoju traei; 14. Prvo nosa u pristanitu rijekom bee, uvek pri ruci mornarima prekomorskim, i posetitelj jedne konobe u kojoj se prodavae nepatvoreno vino dalmatinsko i blindirane sise jora Tine koja porod svoj vanbrani i mnogousni izdravae, onda intimus mister Simonsa koji po kejovima i zakutcima, u jelicima i pearama, internacionalu platonske ljubavi propovedae. Onda se u Neapolju, u zemlji Taliji, obrete; 15. Gde mu se od osmeha prostitutke inevre priini lik izabranice njegove, suenice odbegle, ali sinjorinu kikotavu mrtvu naoe u sanduku za pomorande uzepa Sicilijanca, i ovoga na venu robiju osudie. A Josip Tragalac otide otud i u domovinu se povrati, govorei sve ive i mrtve jezike belosvetske i prodajui preparat protiv boletina spol-

Refuz mrtvak

289

nih. I tako se svri ivotopis njegov, a njega u gradu peder nazvae, homoseksualac krstie; 16. pekulant i trgovaki putnik Isak, koga tuinci u ropstvo odvedoe, u zemlju Ungariju, u grad Kapovar, i na ispomo Piti, optinskom beleniku, poslae: da mu tei ker tek stasalu i enu za kojom metani aputahu, i polje obdelava i oko stoke posluje. I rodi se dete koje imaae umadijsku glavu i est prsta na desnoj ruci, a prohoda posle est meseci i progovori; 17. A kad oslobodioci dooe, pokupi Isak prnje svoje i poe ka Srbiji, koja iz daljine sijae kao zvezda od staniola. I zaplaka irokokuka Fanika i rastui se vilja Ilona, jer im on mnogo dobra injae. I kroz poruene gradove vojvoanske i pored redova pred radnjama i kroz jagmu za pomo Unrinu, nosei engleske avijatiarske pantalone i pregrt ukradenog eera, stie putnik domu svom, vernoj ljubi svojoj, i lee s njom; 18. I nasladi se bedrima Poleksije, suprunice svoje, sisama majke dece svoje Borisa i Natae, i poinu. A neto kasnije vide Isak da je triper dobio, da mu je ena gadnom boleu zaraena, i primoravae nevernicu da preljub i poinioca prizna. A kad ona zaplaka i ree: Naie namernik, bugarski vojnik, i uperi puku u me i silova me, smilova se Isak i uzali za slabou kuanice svoje, i oprosti joj, jer od njene volje ne bi. I ivljahu tako u slozi i miru i ljubavi i vrlini. 19. I drugi jo behu, mnozi, znani i neznani, zvati i nazvati. I bi puna kua u no bez meseca.

290

Vidosav Stevanovi

20. A ovo zapisa Isidor, sin nepoznatog oca i majke, nahod i letopisac gradski.
PAKOSNA KARAKTEROLOGIJA SIMEONA FINANSA U PENZIJI

Nisam uio nauke al znam ta znam i nemam dlake na peru. Ljudi su stoka bez repa i prava pravcata ivina. Moja vlastita babuskera gora je od iijasa i reome zajedno pa nek mi je i raala samo muku decu. Naslednici moji mogu da mi pljunu pod prozor. Za karaktere dolenapisane garantujem Albanskom spomenicom i smem da stavim ruku u vatru kao onaj mutavi Rimljanin. Milovao sam ja tua jajca u ivotu. Sve sam funjara i droculja danaske, aliboe to taki ive a onaki ljudeskare izgiboe po ratovima i Kajmakalanima. Nema pravde i razuma na svetu. Karakter 1: Prvi i ponajglavniji je taj Alempije, sin Ristivoja lonara to mu ena bila Makedonka Tina koja se mazala i frakala ko najposlednja lorfa belosvetska i kurvala se sa Kojadina bakalina i Jerotija rakidiju, a Ristivoje koji bio kurjak i ubilac sve je golu svlaio i na vrelu plotnu turao ne bi l joj doakao i stao na kraj, i za drvo je pred kuu vezivao po pasjem mrazu i kijametu, i nimalo joj nije naudio, nadivela ga tri meseca i est dana. Taj Alempije, Refuz to ga vikaju, posle rata radio u galanteriju pa proneverio grdne pare izdravajui fresku Staniarku i njenu lenugarsku rodbinu, pa zaglavio Poarevac, kuedomain tamo, e taj majkovi

Refuz mrtvak

291

kad se s robije vrnuo zaputio se lepo po selima da trai neku bogatu udavau, kosanim prifatnu radnju e otvara. Nagazi tako na nekoj proslavi u Jaruicama, Mala li Gospojina bee, onog seljakog prefriganca Bogomira, koji i etnikovao i ljotievao i partizanovao i prvi se u radnu zadrugu upisao i prvi izaao iz nje, i njegovu milu ercu Mileniju, koja ve bila udavana za nekog Rumuna u Kladovo, ribara ili laara, pa je taj baja isterao jer je ufanjo na gomilu sa roenog kuma. Nanjui ti Alempije mru i saleti ih i oeni se ba nekako pred Uskrs, po kii i vetrutini, a onaj balavac od sina, to kroz rupicu u enske klozete gviri, rodi im se nekako oko svetog Ilije i svi vidimo da tu nisu ista posla. A kljakavi grbavac Bogomir od one stare magazetine izmeu mene i Varadinke novinarke, u kojoj dro alat neki i starudiju, napravi im umez od dve sobe i kupi im nametaj, sobu i kujnu, veliki ifonjer i radio, i uz to im da pare te Alempije pone onaj posli na pijaci. On pijandura i kurvar, prodao bi se za ronu, a ona pokvarulja i ropija, sve u nesves pada i vene see. Svaaju se, rastavljaju i sastavljaju bar dvama godinje. Ona bei drugarkama i ocu, a on je posle kumi i vraa zarad ono malo platice to radi u tampariju kod uvenog arpule. Pravi Cigani to se ne venavaju u crkvu i ne kravaju decu kako pravoslavcima prilii. (Fusnota: Brak danas nije nita do narodni jebarnik. Sastanu se nebo i zemlja pa rode kamen i pacifistu. Bilo bi tako i sa mnom da nisam mojoj matoroj uterivao pamet u glavu ovim taketinama.

292

Vidosav Stevanovi

Tvrdo mislim da su enskai iz nekog mukog otpatka, nekog slepog creva ili od protisli sainjeni, jer bi u protivnom bili spreni munjom nebeskom. Koja li im denderleska budala dade ravnopravnost dabogda ga crvi jeli?) Karakter 2: Drugi je njegov pobratim i jaran Tiodor, Ercov, karta, mamipari i utva to se bio prizetio kod mule Najlonke, eretine Parkanke Vladimire, to je Konj vikaju, i ostavio je naposledak, jer mu kosanim smetalo to mule ko oficirska pre rata u burdelju Krit radila, ba na oak kod iftine uprije i ordinacije doktora Preanina. Onaj manga Tvrtko, koji ruu u zapuak nosio i cilindar, ovakav oglas dao trideset devete u svom ogovarakom listiu: Gospoica mule, koja je gae svoje kod advokata Vuje zaboravila, neka se redakciji javi da bi iste podigla. Preselio se poslen Tiodor kod Skalmerine Pelagije, koja dri samce i navodadie, poeo da se vucara po saborima, da igra trangefrange, barbut, darde i munte, da cuga s regrutima, da kupuje i preprodaje sve od igle do traktora, a ivi s matorkama, a naroito sa bivu enu Nijaza poslastiara, onu to je mu uvatio sa valera i poo da kolje a naili neke muterije i odbranili je. Sad druguju Alempije i Tiodor, jure sojke i sokaare i dovlae svakojake mustre kad je Refuz sam kod kue. (Fusnota: Ni moja babetina nije bila bolja dok je bila emu i dok smo stanovali kod kasarne, al sam joj koske polomio i sad je pobona ko kaluerica. Otriji sam ja nego oni panski odljudi, akvizitori, o kojima sam u podlistak Politike itao, oni to

Refuz mrtvak

293

ivoga oveka na toak rasteu ko gumalastiku i seckaju ga ko crni lukac. Jo sam kurjak, i pored dece to sam ih posaranjivao. Jo klimam ko regrut.) Potkarakteri 1 i 2: To su one dve olinjale drombulje to sa oferi i ostalu bagru kafansku digirigi rade po ceo dan, paciraju se, dupetiu i prodaju. Ona Omilija to pokvarila dve enske i zasigurno trebala da bude muko, i ona Alivera to uiljila i upicila ko da joj je dua u nosu. Ja sve tolkujem da je jektiava i angirljiva i udom se udim kako je supovci ne zatvore da ne zarazuje svet i mladunce poletljive. Sigurno da ti vajni redouvari zaradu s njima dele. Dovela ih odnekud, valjda iz Novog Pazara, ona krezuba i krmeljiva podvodaica Persida, oprala, obukla i podmetala svakom ko ima milku i smer da se izdrnda. Radili smo i mi to u Solunu, ili ko na abu, sve red vatali i gimnastiili, a Grkinjice mlade, pa pune, pa sisate tako da im svaka cilka drugu pesmu poje. A majstorice da im nema ravne, hiljadama godina obuavane, tepuju ko singerice, sve nam dua na nos izlazila. Meutim, bilo je to zbog srpske asti, obraza i uvenja. Zbog Omilije teo da se razvede Trivun vulkanizer: prodao motor i biciklu, zapustio radnju, enu i decu oterao u tazbinu. Al onda mu trokira jetra pa se smiri, sredi i postade manji od makova zrna, i baci se na okopavanje bate i bistrenje visoke politike. (Fusnota: Kad bi mene pitali, sve bi takve trkeljajke u internat pa vojnicima na raspoloenje, da ne pljuju u dlanove i kupe picajzle od svake prljavtine i guze se meusobno. Vojska sa kurvama svaki

294

Vidosav Stevanovi

rat bi mogla da dobije ako ih iz pozadine prebace u prethodnicu. itao sam da Napolion tu imao jake planove, al ga Englezi, jajare boje, preduhitrili i u buvaru strpali, gde je od tuge nauio ah i straare do poslednjeg funtaa opeljeio. U Srbiji inae ima kurava ko pleve.) Podrobniji podaci o goroj: Za onu malenu, Aliveru, pria se da je nekada, kao devojka, ubila dete to ga stvorila sa nekog Tuzlanca, fuzbalera. Bacila ga, kau, u bunar, a prvo ga uguila jastukom i dvama probola sa kuhinjskim noem. Poalju je onda u popravni dom, gde se izvetila i svakojakim majstorijama nauila, koliko da se na slobodi snae. Zatim se udala za nekog pravog slepca i bila mu uvarka, i drndala se i pendreila sa svima redom, dok se taj dasa nije niz stepenice opuio i vrat slomio, i tako se ratosiljao bede. Ondak naleti na nekog kvitara Krntiju s dvoje dece, proda mu neto malo zemljice to taj imo u selu pa pobegne s parama, a kad je uvate na granici, dosude joj svega est meseci uze. I evo, to dikla navikla, od fuksetine nikad domaica. Sve se iskvarilo danas i svakog popala neka moralna trule i bu, smrdi svet od ovo malo zemljice izmeu etiri reke i potomci e nai misliti da smo oboavali nunik. Karakter 3: Niko drugi nego Vasilije Pacov to sada slubuje ko bolniar na venerino odeljenje, ispomae na kapiji mom ispisniku Miladinu Kloci kad se ovaj narolja i oneredi, uvodi bez propusnice snae i devojke to pobacuju, opsluuje svakoga ko je voljan da plati, i poje u Novu crkvu. Propali sin

Refuz mrtvak

295

imunije roditelja alac mu drao eerdinicu i poslastiarnicu preko puta gimnazije propali ak u svim kolama, propali peva u kafanama Sloga i Prolee, propali pisar u sudu. Kau da je i ilete bio poeo za pare da jede i da mae takove na bilijaru u Klubu prosvetnih radnika. (Fusnota: Da sam ja poem imo prilike ko on otac mi Svetozar imao tri ektara posne zemljice u Goleelu izguro bih neki poloaji, sigurno ko to je sunce na nebu i muenica u ljivi. Posto bih sudija il inenjer il bi doguro do kolskog nadzornika il bih bistrio politiku. Ovako sam celog ivota vercere jurio i sa seljacima se natezao za malo mita.) Ovaj i nije karakter ali je 4: Rali, armunika, pijan od jutra do mraka, rodom odnekud iz Dobrovodica. Veito dremljiv i nedospavan i neobrijan i prljav, sa onom klopocijom dugmetarom to je sva izlepljena flasterima. Kau da ga manguparija iz Palilula jednom oenila preobuenim mukarcem, nekim ickom sa enskim guzicama, i on je to primetio tek kada se sedmog dana neto malo rastreznio. Skupila se lora i salamura, pokupovala svata za ie i pie, i udarila smesta u ikanjac i vriskanjac i prevrtanjac. Moralo je do nekog belaja da dode, jer su zajedno bili slama i vatra. Sve sam baraba danaske, a sutra e biti jo gore. Kad me ne bi mrzelo da zapisujem sve gadarije pobljuvao bi se svaki koji proita kao da je progutao crknutog tvora. Smatram da je smisao svekolikog krabanja smisao ribljeg ulja i ricinusa.

296

Vidosav Stevanovi

SATIRSKA IGRA

Sipajder boju muenicu! zavapi starina Skalamera, zahripa, pljunu komadeku prljavoutog lajma, ustoboi se na krevetu, koji domain u miraz dobio. Sipajder rakiinu, sunce joj sponataknem kalaisano, da vi kako suemo. Nema skomraenja noaske, bratijo! Oka na momka, jakako! Ne urlikaj, matori, niko ti nije na rep zgazio! ljubazno proslovi bogobojazni Refuz, levajui rakiju iz zapraenog balona, preskaui preko nogu na patosu izvaljenih. Niko nee biti kratkih rukava. Pravda i jednakost i briga za opte dobro ko u svetlijoj budunosti. Izem ti pravdu i jednakost! ozlojeeno siknu Karaman i alno obori glavu na prsi maljave. Kad sree nema, nita ti ne pomae, kone gae da nosi, ikone da moluje. Rodi me, majko, srenog pa me u baru baci. Plajvaz moj! okosiri se oponentski nastrojeni Skalamera. Sudbina ti je glavna, majkoviu, bez sudbine za petama ni u klozet ne moe. Kako ti je pisato, onako e proe, pa seku da sere. Kod druga Usuda protekcije ni zasluga nema. Isti su mu patrijarh i bozadija, isti istacki. Man se, matori, orava posla i dave filozofije! dometnu re Siksa, zvan Palakurija, koji je bio ovek praktiar. Opali neku golicavu vojniku, onu kako kaplar Martu za dopisnu kartu, il neku jo eu i benju, a enskai nek u zid gledaju! uzvrpolji se na stolici kripavoj i visoko podie ulu-

Refuz mrtvak

297

bljeno lone s piem. Koje mu zapalo kao gostu prekobrojnom. To je Vasiliju i Raliu poso, boga im abortiranog poljubim! kreknu gorostasni jaran Tiodor, prebaci nogu preko noge i blie se Omiliji primae, jer mu ona, trenutno, srce zarobi. Ne uzimaj im leba, bre, i ne isteruj nas napolje, kad prena potreba nije! Ostavite za posle! zacijuka goljava naivka Alivera i edno povue suknju preko kolena iljastih. Nije sikira za vratom. Rakija peva, govorila moja majka Mairka, i daobog celog ivota pevala, a ja se na nju metnula. Grdne se kafane za mene otimale i grdni se primai podaveljali. Nisi imala na koga da se izbaci! groknu Isak, navaljujui telesinu na sto sa kockastom muemom. Ko ni ovaj Josipi na papu svoga! i zakoluta oima na siunog priipetlju, koji se sirotanski pored furune stisnuo i prenemogao. Sem vas lipo molil i preklinjal, kume i prijatelu! straljivo zacvili Josip Izgnanik, trepnu, pljuvaku proguta i ruicu nejaku na srce stavi. Sem vas lipo zavetoval bili me na miru ostavili, kameradi. Sem ja kriv, madre mia, to sam na taku formu kreiran i to nisam grandisimo, judina. A mali pevec tries jaja snese, Jezus i Marija, pitajte neku gospodinu, ovu ovde injorinu to uti kak svaka dama. Tako li je, jora moja? Spusti ti keglu, burazeru, zeznu te naisto! zagrohota Karaman i obrisa znoj sa ele, treskajui stomainom i dvostrukim podvoljkom. A to se

298

Vidosav Stevanovi

ostalog tie, pitaj Margitu, ona je tu maher i fakman da takvog nadaleko nema. Pronela se njena slava po zemlji Srbiji. Nanjuilo pikolo gde ima leba. Pie, Refuz, za fakina! Ne laj, drtino! prozbori i sunu Margita, koja jedva smestila svoje omane drai na otoman, pored stamene i korpulentne dive Omilije, koja utivo utala. I ne kai se sas poten svet, robijau i rogonjo! Brin se za klepetuu one svoje smrdibabe i zvizdulje, onjo i sekaperso! Tako e bolje bit! Ni makac! Ne mrdaj, drugar, inae e leti ko bela lala! zarea krni telohranitelj i mirotvoritelj Tiodor i strgnu nourdama na Karamana, koji se ratoborno pridizao. Neu vidim guvu i tabaenje u kuu mog pajtaa Refuzanka. Malo vam to vas poji. Napolju svak nek radi ta oe. Je l jasno? seknu andarmskim pogledom i natuti se kao gradobitan oblak na sumranom obzorju. Mir, mlaarijo, kiobran vi naopako turim! umea se i presudi pravdoljubivi Skalamera, i ponovo pljunu na neoribani patos. Zatim skutom obrisa poutele brke. Zatim nakrenu au naiskap. Zatim udari tapom po kaljavoj drvenoj nozi. Ne kvari se veselica rad neijih zadevica! Ima pravo ia!! uglas rekoe Alivera i Omilija, a ova druga lepojka namesti eznutljiv pogled prema furuni, gurnu napasniku Tiodorovu ruku i smireno skrsti ruke u krilu. Kad sam reko veselje nek bude veselje! zapovedi glavni metar ceremonijal Refuz i nakrenu iz dobrano olakanog balona. Rakija za svaiju

Refuz mrtvak

299

duu. Mrtvac da je pije pa da mu se neto popridigne! dodade kad odui i kresnu okom na Margitu, koja ne skidae s njega pogled svoj zaneseni, dok klimae poluskinutom cipelom na levoj nozi. Koja (cipela) bee skroz mokra i probuena odozdo. Nit bez viski mog tovaria Marija to ga dobil ot Ameriani turisti, strenderi! tuno prognjavi Josip Izgubljenik i sanjalaki prevrte oima. To je bil delija, Kristua i mi svetog Bartolomea, i Dulijana Gostoprimca. In vinas verita, rekli stari Palestinci koji zbog mudrosti izumrli. Sad je pokojnik, dragec, popil vitriol, zbog ljubovni jad. Tako zgodan re uvek imal, krucifiks! to lupa, bogo moj, to lupa ko dilkan kad ga milkan privrlji u gepai! zakikota se Palakurija i lupi Vasilija po mlohavim leima. Blesav tip, samo ubija se rad neke popiulje koju nije mogao da iskeca kako treba. Budalina! Svaku kundaiti treba! Nita vi mukarci ne oseate! zaplaka odjednom Margita i zaklima glavom. Ko kamenje ste kad je ljubav u pitanje. Svi ste ista bagra, zverovi, valerai! Nemo nas trpa u istu vreu, ko boga te molim! zagraja Vasilije, koji se skalupio na patosu pored Palikurijinih cipela i dosad dremao oslonivi glavu na progledala kolena. Ima nas razni u ivotu. Nae se i potenje, majke mi moje jedine. Saoseamo mi i cenimo ene, ne bio ja otac sedmoro dece! Pazi ga, ludak! graknu Tiodor, koji je taman ko zna koju au strusio i stresao i othuknuo gustiozno. On i sedmoro dece! Ljudi moji, jalov ko Jo-

300

Vidosav Stevanovi

sipi a toliki porod. Sem ako eninu pobaenu decu ne rauna, al onda umanjio bar za pedesetak i neto jae. Ne grei duu, sine moj neiskusni, ne vreaj drugoga oveka, koji sigurno neku svoju muicu ima pa mu se moda priinilo! samilosno i uteiteljski utanji hromac Skalamera, koji se ve sasvim nakitio. Ko zna ta sve moe biti i za ta je ko sposoban. ue u nama enerali, ministri i direktori. Ljude treba voleti, ujte me i poujte, grenici, ovice zabludele! i pusti suzu plemeniti mu za bedu oveiju, za veru u nesrenike, za mnogobrojni porod jalovog Vasilija Pacova, za nemo svoju da au napuni, i nasloni se leima na kuvaricu, na kojoj hijeroglifnim slovima pisalo: JO EDAN POLJUB DRAGI MOJ DAJ DOK CVETA CVETJE I MAI. Imao sam ih! osokoli se Vasilije, ivnu i isto se povea. I to ne sedam nego devet, samo to mi dvoje najstarijih, Lazika i Mirkec, od pegavog tifusa umre. Moj najmlai posto najder za bude i drmatore, stanuje u Karlovcu, odma iza treeg mosta levo, kod kamenoresca Marijana Kvertuila, a srednja mi erka, Razumenka, uzdanica tatina, ide na modelarski kurs i priprema se za manekene... najder ko to je moja baba Rupa segedinski vladika! pojavi se Bambula, koji dosad dremao naslonjen na zguvanog Ralia i njegovu prepotopsku harmoniku, koji blaeno hrkao isterujui neizleivi mamurluk. Otkad znam za sebe lomata se po burdeljima bez kueta i maeta. Ne lai ovaj narod, poverovae ti. Suvie je lai danas! prekore,

Refuz mrtvak

301

zevnu, pa ponovo zadrema, dok mu sa pantalona kapalo itko blato i pravilo baricu ispod nahtkasne, i u snu Margita dizala noge i upozoravala da se glavom ne ali, jerbo... Znam ja jednu kuvaricu to ima slepljen nos, odaziva se na Piklja, a bila s mene u bolnicu pedeset i leve zbog kamena u beiki, a usput joj otkrili vanmaterinu trudnou. Kasnije pila sodu zbog vodoinstalatera Lavrnje i sad govori na dugme, jeste! zatoroka Alivera i noicu pomeri blie Tiodorovoj ruci. Koja taman pipala kombinezon i gaice utljivoj i indiferentnoj Omiliji. Koja to primeivala ali se nije branila, jer gorolomni Tiodor liio na njenu prvu ljubav Vatroslava Rakonjca, potara i dominaa, kao na svoju sliku u ogledalu. Slaem se i priznajem da tu druge nema! sveano proklamova dumanski naefleisani Karaman. Zatim odreza gromoglasan vetar i seti se prijatelja iz zatvora, Jefrema Klenka, koji se hvastao kako tim trombonom ume majstorski da odsvira serenadu pod uslovom da se prethodno krvniki naklopa pasuljine bez mesa. Rekbi da je taki eret ovaj guravi ivot, nikad ne zna koliko si dece istresao kojekud! i zamisli se nad istrunulim kostima svoje po kanalizacijama i ubritima rasute siroadi, dok mu burlala creva i krala stolica pod njim. Kojom jednom Refuz mlatnuo enu svoju angrizivu Mileniju kad mu opsovala oca barapskog zbog ozelenjenih kolena na pantalonama. Sroili ga v kuplet bili, a na grob mu pie: Laate anji speranc a voji entrate u lazaret! sentimental-

302

Vidosav Stevanovi

no procvili Josip Namernik, kome nikada nije prijala srpska brlja i oma, a prilepio se ve uz stegno Isakovo, blizu jore Margite. Koja taman oekivala da Refuz krene dalje od drpanja i cmakanja i vikne je u drugu sobu, i mislila na onaj park pre dvadeset i tri godine, devet meseci i tri dana, u, kome se nalazilo strelite... Bogac nesreni, kako samo uz mandolinu pival na rivi ispred crkve svetog Anisija: Vlak mi fuka vlak mi fuka karta mi v depu omepela omepela bel Zagreb grad brzo Jankec brzo Jankec vlak ti bu pobegel! okrenu pevuei, dok na ormanu vie njegove glave bila zakaena razglednica arena sa mrljom od slatkog i pismenima: Kupam se svaki dan vino ko grom poz Jakterinu voli Ve dakula. Kaem vam, ljudi, niko ivi enama da ne veruje! propedevtisao Isak i traio sitni u pocepanom depu. ene su najgore kurve, gore od prostitutki! zavri sentenciozno i apodiktiki, smae s glave prljavo kee, koje neprestano nosio od novogodinje noi, i tresnu ga pored ofiksane Refuzove izme. Koju ovom pijanom na vaaru, kad je zaspao iza kola sa lubenicama i dinjama, poeo da skida neki lopovi nespretnjakovi, ali se Refuz u snu ritnuo i razbio mu njokalicu, izbio dva zuba s desne i tri s leve strane, i rasparao mu crvenjikavu pletenu manu crnogorku. Ne treba da surdue rakijicu koj petlje nema! milokrvno zakljui Palakurija, jer je primetio kako sa kreveta, ispod samog usnulog Skalamere, voda kapa. Koji u snu amarao efa stanice ilaa, s kojim se dvadeset i dve godine sudio oko dva metra

Refuz mrtvak

303

dvorita, psovao mu sestru Danilu kurvanjsku i kretensku i terao ga da po paklenoj vruini oblai elezniarsku bundu sa vatiranom kapuljaom. Pazi Refuz, da te ena ne skalpira kad pronae potop u sobama! produi Palakurija i sa uivacijom zamisli kako rona Milenija, koja nije ena ve gvozdenzuba, skida trokavu gazdinu kosurinu kuhinjskom satarom. Koju istupio Parmezan, koji se predstavljao kao kvalificirani i ubeeni otra iz svih republikih centara. alost iva to svemu kraj dolazi! nostalgino se raspria Tiodor, koji lamentirao nad ispranjenom poslednjom flaom i lakim balonom. Onda se maknu od uspaljene Alivere, koja ve bila strpala ruicu u njegov dep. Onda cmoknu onemoalu Omiliju u tustu vratinu i uzgred joj iscedi iri nasaen u lascivnoj udolini izmeu dve oputene sise. Prosto zaelim da krepam od tog sranja od kog se okoriste samo pogrebnici Belovii i Raja Miomor to nosi svee za mrtvakim kolima! i pade preko nebranjene doline slasti i preko otomana. Ciliknu otkopana Ralieva harmonika, a bunovni se vlasnik vrati svesti i ubrisa slinu sa crvene nosine. Zaudaralo je na prosutu rakiju i mokru odeu, na ustajali vazduh i neoprane noge. Ispod stola neko je spljeskao tubicu kalodonta hygia i otrcanu etkicu za zube, i preko svega bacio nedeljne novine sa fotografijom ubice u belo obuenih medicinskih sestara. Tu je restoran Kosmaj reklamirao svoju restovanu digericu, dobitnicu prve nagrade na poslednjoj Rotiljijadi. Tu se oglaavala smrt

304

Vidosav Stevanovi

mnogih malih i dragih, enidbe i udadbe, verenitva i diplomiranja. Tu su se traili brani i poslovni ortaci.
PACOVI NAPUTAJU KUU

Mrtav ovek je nezgodna stvar. (Margita): ekala sam i ekala sve se preznojih od strasti a on loe li loe grli se i bratimi sa trkljastog Tiodora zaklinje mu se na venu drugarsku ljubav poklanja mu vojniku bukvicu za uspomenu i skida venani prsten i plae zbog svoje samoe i nerazumevanja sveta upriliim kad sve sraunam da u kui nekako pred zoru onda stisnem butkama ruku koju on butnuo u moju mirisavku a njemu oi samo to ne iskoie iz glave ko da e da se logira ne bilo mu na premaglavicu. Mrtvac je stvar koja se koi i hladi (Alivera): kad neko utuli videlo nastade opte komatanje i prevrtanje neko vrisnu ko da ga kolju ini mi se Refuz Skalamera hrko bogovski jo vidim u magnovenju Tiodora kako se ko kurjak baca na moju Omiliju moju Omu i reim da joj to zapamtim i vratim onda me neko sobali sa stolice i poe da cmae i lie i po zadahu na ustajalu duvaninu i usukanosti ko da nije od roenja jeo poznam Palakuriju s kojim sam se ve jednom dumanski istrtila u stanu ire Bogomoljca onda on vikne sad sad

Refuz mrtvak

305

sad i ja ponem da meam onako kako svi kau da nijedna enska kragujevaka ne ume usitnim usitnim al osetim neto mokro pod plekom i zadah na mokrau Mrtvac plai onoga koji mu pomae da umre. (Isak): vrtelo mi se u glavi ko na ringipilu oseao sam se gospocki ko da se ljuljam na mekim mandracima a Margita me ko onda kad smo se mandraili pored suikog potoka milki i draka i tepoli i lizka jezikom bolela me pomalo ruka to sam razbio au i posekao se i taman sam pevuio i mumlao Magla padnala dolinav pod njumo se nio ne vidi jer najvie uivam kad se nalijem da mrmljam za sebe svialo se to kome ne svialo kad osetim neiju ruku kako me dri za kardinal i stee nasmejem se jer kad se natrkeljam moe i vojna muzika da svira uzalud kad napipam neije muko rame i sako i po goljavosti znam da je to Pederikus Josip pa pobesnim i dobrano ga odalamim pesnicom onako u mraku i osetim kako pod rukom neto krcka Mrtvac nije opasnost dok se ne sazna. (Bambula): udarimo ja i Karaman ini mi se u pesmarenje Idem orem i pucam pitoljem ej bei bre odalamiu te ciglem i sve to smo mogli da se setimo pijanom nita ne pada na pamet sem neto budiboksnama u podvriskivanje da te milota spo-

306

Vidosav Stevanovi

padne do malia prsta na nozi neko pone da otvara vrata sigurno ide na povraanje meni se to nikad ne deava imam stomak gvoe da svari i tad vidim prema spolja neku krupnu ensku priliku jasno mi bude da je to Margita sine mi da brie kui a od naeg dogovora nita e nee reknem e nee da si jo tolika kurvo glibava ustanem sapletem se preko neijih nogu koje bile ukoene ko da je taj svat odapeo pa rgnem da je pristignem Mrtvac nije pravi mrtvac dok ga neko ne vidi mrtvog. (Josip Begunac): udaril me je tako da sam sve zvezde videl gejak vrag mu babi turil pimpeka potrefil me odma preko nosa i poel da psuje tat eden porka madona kud sam ja bogec dospel u divlju Srbiju ripim zaglavim na vrata boe moj karo mio i zatitnie sveti Franjo kakav svit nekulturni ujem ga kako tetura iza mene i lupa o tarabu i vikal je al sam ja ve bil daleko fala svecima Jagu Antunu Vidu Ivanu Nepomuku a pre nego skrenem iza ugla obazrem se i bum ga videl kako lomata onako debel ispod sijalice porka mizeria pomislim zaplaem nad svojom bedom kad e se moje patnje zavrit i vidim da je dobro to sam na vreme pobegel Mrtvaca naputaju svi ivi i mrtvi. (Omilija): zaklela sam se tvrdo Aliveri da nikako ni po koju cenu neu s njega jer ona trza iz sve

Refuz mrtvak

307

snage pamet joj pomerio valjda to je ogroman ko kasapin Todor i jak ko kova mit ruke mu ovolike i nosat ko niko iv a njoj naspelo da bude s njega i samo s njega e zaintaim se e ne moe tako e ne dam ti pa da ti je ruda ako je tvoj oka glupi Avgust moja ribica nije cirkus moj duan moja roba to se vie ne da vie te cene iako pretio i zavijao kao dukac ja se izmicala ovamo-tamo dok se on ne omae s mene i ljoljnu s otomana nije mi prvina volijem ja svoju drugaricu s kojom bila po svim vaarima kajmaenjima i evaljkama i sakrijem se iza klozeta i gledam kako izjuri besan boe besan i dade se u trk niz ulicu pa oko oka proem kroz provaljenu tarabu pa kroz Simeonovo dvorite pa pourim da se to pre strpam u krevet sama najzad Mrtvac ne mora da bude primeen u mraku. (Siksa): terao sam i terao nisam imao o ta da se oduprem neka me flaa uljila i zakainjala me neija glava ko da taj burazer promenio svetom i upisao se u mrtvake klatila se klatila Alivera skvikala i kukala kako smo legli u neku izmetinu nije prijatno uvidim da od klipaenja ovde nema nita treba ti zato krevet i ljudski prostor na raspolaganju povedem je kod mog pobratima Pangaja pa makar je obojica zadovoljavali sam nita neu moi da uinim sitne enske su nezajaljive poe ona odma bez rei jedino kae neija ladna ruka joj neija ladna ladnijata ruka al joj reknem da ne svira pa zagla-

308

Vidosav Stevanovi

vinjamo kroz onu kiicu koja i dalje pikirikila a terevenka ostane u mraku gustom ko testo Mrtvac je stvar koja sa ivima nema nikakve veze. (Karaman): ve sam se bio ispovraao i naslonio na zid da malo danem duom kad izruim skoro sam trezan mogu jovonanovo kad izmile Skalamera skljoka se preko praga ko protac lupi zamalo ne pade u kreanu to treba pokrivati vidim da se balsumiro naisto i da nee moi ni da pomisli kui pridignem ga to je pijan ovek teak ko olovo il ko mrtvak zapeva jednako hoe da vidi svoju enu Pelagiju jadnu enu Pelagiju milu enu Pelagiju i tako bez veze da je zamoli za oprotaj to je za vreme rata na blud terao ba tako i sad plavokosu decu izdrava vajde nema pljusnem mu dva-tri amara poduvatim pa zajedno niz ulicu ko valeri uvek moram ja pijance da razvodim znam i ja uostalom da se onesvestim od pia Mrtvac je samo jedan le i nita vie. (Vasilije): sudarim se na vratima s tim zevzekom udari me onom armunietinom ko da me parni valjak udario il brzi voz ni trezan taj ne vidi kuda ide usranko budalo blesonjo reknem al pomislim da je do jutra ko zna jo koliko namoram ga da zasvira jedno kolce arlamu pa krenemo niz ulicu otvori se jedan prozor debela enetina zakreti da je ovo trei put noaske kako se pijandure oko kue

Refuz mrtvak

309

njene sakupljaju i obikoljavaju da zna odaklen idemo skreem joj majicu krvavu i sestru naguvanu i detence u grobu pa udarimo u pevanciju kako dolikuje i okrenemo prema taciji na jo poneko pie Mrtvac moe da bude iv za sve koji ne znaju. (Prozorua): ne dadoe mi da spavam gledala sam gde sve jedan za drugim prolaze nadrljokani ko svinje i prebrojim i vidim da nema Refuza sigurno ostao kod kue pijan bie lepa svaa kad sutra njegovi uu u kuu a on odavno mrtav pijan i kad tu nastane jedno lelekanje i za kosu upanje.
PLA MARGITIN I JEDAN NESPORAZUM ISPRIANI U PRVOM LICU JEDNINE VLADIMIRA KELNERA

Izgledao je dibiduz oajno, zelen, bled, s podonjacima ko tanjirii i skorelim usnama. Po nervozi i gadljivom bacanju nedoputenih cigareta video sam da je prepio noas i da mu nisu sve koze na broju. Poznajem ljude kad tako drhte, spremni za oi da skoe na najmanju re. Toliko sve znam o pijancima da mogu da piem knjigu: Neka razmatranja o problemu trenjenja i leenja mamurluka, sa opaskama o tetnosti neistih alkohola, od Toga i Toga, izdanje Sreskog zavoda za brigu i staranje o nesrenicima, delo naeg eminentnog strunjaka i praktiara, nagraeno na Kongresu dijabetiara, i tako dalje, kako to ve ide. Boga mi, samo kad bi se isplatilo pisati, bacio bih se

310

Vidosav Stevanovi

na tu besposlicu. Ali, kod nas gladuju i buregdije, a kamoli piskarala, i stoga ostajem u radnom narodu. Taman sam ubeivao Margitu da nema razloga za cmizdrenje, jer nije, uostalom, ni prva ni poslednja, a koliko ja znam o ivotu, to moe da se desi svakoj eni, poto nijedna nije osigurana i pelcovana protiv malera. Sem, razume se, ako nije udata za nekog drmatora. Ne budi luda! reknem. Ne pravi cirkus od sebe za banbadava, za teine strine zdravlje. Ne cmizdri mi tu pred gostima, neu da imam nikakvih neprilika sa onim zavrzanom od efa, ionako se ispizmio na nas. Lako je tebi! raspilavi ti se ona jo vie (enama je to lake nego meni popiti pie, manje piaju posle, valjda). Lako je tebi da pria kad se tebi nita nije desilo. Blago vama mukarcima, sve vam je potaman. Psovao sam sve na svetu: i svoje meko srce koje mi ne da d mirno gledam tue suze, i kelnerski poziv koji te primorava da razume ljude i pomae im, i ene koje nemaju prea posla sem da se egebee i jadikuju, i govnaru efa kome svaki ivi ovek smeta jer mu se erka prokurvala, i dulove koji mu pune kafanu i vaare kao u svinjcu, i mamurnog Isidora koji se ispreio pored vrata kao inspektor, i ovo svratite za sve oloe kragujevake i junosrbijanske. Ne lupetaj! okrenem strogo. Ne sviraj mi tu uz krivak! to mora da bude, mora, i to se desilo,

Refuz mrtvak

311

desilo se, ne pomae tu kukumavenje, sunce mu jarko! Ubrii njuku, umazala si se ko tanjir sosom, lii na lecederski kola. Takva je priroda, poto nema boga od osloboenja, takvi su zakoni materije, da. Luda si ako misli da e ta aa nekog mimoie. Nije se rodio taj majkin sin! Ne razume! valavila i dalje. Ne razume ta to za jednu osetljivu ensku znai. Nisam bukva, boli me. Drugo ste vi, vama je sve jednostavno, samo da legnete i da se ubljuzgate, i ni na ta vie ne mislite. A mi, nesrene i jadne! i zacvili opet kao da si joj zgazio na ulj. Video sam da nee prestati uskoro, ene mogu tako do iznemoglosti, curi i lije iz njih kao da su im se provalile suzne lezde, boga mu, kao da uivaju pravei vodu. Digao sam ruke od teenja poto mi se inilo da ona slini jo vie. Zarekao sam se da u da promenim smenu im budem mogao, nisam ja odozgo zaduen da izigravam ispovednika i podvodaa pored ove razguene i namazane Margite, i da traim mirniju i otmeniju kafanu u koju ne svraa svaka ua, dripina i dunsterina nalokana da urla i da se mlati, pa sam posle ja kriv kad uleti vrljavi Milentije i vikne i rikne zahtevajui red i mir i pretei prijavom i tresui se kao padaviar. Opazio sam da se Isidor opet namestio kao da e da dredi ovde celo poslepodne, ekajui da mu neko plati pie i krljetei se na mene kad mu ne dam veresiju, kao da ja ovde serem pare i radim samo zato da bih njemu i njemu podobnoj bratiji, grebatorima i icarima, davao mufte pie i cigarete. Muftakis i daba-

312

Vidosav Stevanovi

lesku, eanje. Nema leba kod mene, batane, nisam ja levak, niti se gaam u upak! Neka mu njegove dripave fukse plate neto, ako daju ita drugo sem tripera i avke na veliko. Servus, Glavonjo! uzdiplomatiem. Neto si podranio danas. Da nisi nekoga opljakao na barbutu? Da ne eka neku argoensku? Servus, burazeru! promrmlja Isidor, sav zagoreo od rakiine i duvana. Piam ti se na ovo ranoranjenje. Upekla zvezda u teme, ne mogu ni da krnjoem kako treba, sav sam na tri oka. Ona moja vetiara od gazdarice od jutros krmaue i zapeva, priprema sinu dau. Sav taj krkanluk za onu bandu sa groblja, grobare i ankolisce i prosjake. Krvava im zezaina! Rastrtljao se, ljubazan i utiv, iskezivi se ak, to bi trebalo da predstavlja osmeh, tako da sam odmah ukljuio kuda smera i unapredak se reio da mu dam ipak mesto zajma. Pohvatao sam konce odavno, njemu i njemu slinima, i ne idem vie na lepak, ni za ivu glavu. Pare su jedina sigurnost, i prijatelj, i utoite, i zatita, i ljubavnica sve ostalo neka se tornja u boiju mater volijem njih, slatke parice, vie nego sve drugarine iz ove arije i svih takvih budaka za vagabunde i nigdenikovie. Mlatio me ivot kao vola u kupusu dok nisam nauio da teem, i kuim, i pribiram za crne dane. Moj dep to je moja sloboda, i otadbina, i sve uz to. Ipak, ostajem sa svima dobar, zlu ne trebalo, neu da mi se prebacuje kako diem nos i kako se koim, ak ni pred ovakvim sakaludama i prevarantima.

Refuz mrtvak

313

Izlapele babuskere! ubacim susretljivo. Iskarabudene cicijeke. ivom ni lebac ne bi dale a mrtvima se za duu i dranje brinu. Gledam ih samo kako se vucaraju i liu s kuiima i ostalom usedelikom ivinom i smradeom. Raspilavio se i raskokodakao odmah, zapenuao i razvikao se protiv svih to neto imaju i svoje ne daju. Treba im sipati miomor u orbu, kao. Takvom ne ide u glavu tua uvarnost, lezileboviu. Domiljat sam dovoljno da to ukapiram i prevejan da ga okreem oko malog prsta i radim kao bilmeza. Nema pod mojom vokom ladovine za svakoga, pogotovo ako je zabuant i lenja utva. Stajao sam na sredini kafane i inilo mi se da ona prokletinja pozadi vie ne mrca i ne bugari, i od toga mi laknulo jer ne volim plaisinere i scene alostivne. Kakva to muzika kod tebe? ukilji Isidor u mene odjednom, zverajui u Margitu (na koju znam da odavno ima merak ali jo nije uspeo da je oajdari). Da ta tvoja ne cmizdri zbog nekog valera? Ostavio je neki buda valjda? Nije to tako jednostavna stvar, pobratime, pomislio sam, ne plau ba samo zbog toga, imaju i one po neku trunicu obraza, iako ne znam emu bi im sluila. Saaliti se treba neki put, ako te to nita ne kota, ljudi smo, majku mu, nismo Amerikanci, svakog po neto pee. Ali ne izvata mene niko na brzu brzinu, ne lajem to ne smem jo od etrdeset osme, iako mi je esto jezik hitriji od pameti. Dokonam da mu nita ne kaem jer bi od svega napravio smejuriju i sprdainu, i zapisao to u njegove teftere,

314

Vidosav Stevanovi

i rastrubio na sva usta, tako da ne bi mogla posle da ivi od zezatora i drkadija. Farbnuo sam ga stoga iz mesta, bez da trepnem. Na dananji dan umrla joj majka! udarim u najtanje ice, tamo gde svakog pogaa, ma od koje sorte bio. Pa suzi tu od jutroske. Kae: takva se vie ne raa. Kae: takva e biti pamena dok je sveta i veka. Nije joj lako, nije majka tek kakva poabana stvar. Rod je to najroeniji, moj bato! Eve ti ga na! opetova ti ona i naceri se. Zar jo neko zavija zbog takve sitnice? Stao si na lud kamen ako veruje u tako neto, kad svakog boli stojko za tuu smrt. Bilo to. Mora da sino onaj njen amula nije mogao nita da joj uradi, il joj neki dasovan opalio vruu za pamet. Otkad se znamo nije slinila nikad, a valjda joj je svake godine majina godinjica il daa pomen il tako neto. Lau ene i trabunjaju kojeta, a mi se satresmo da poverujemo u to!
NARATAJ JEDAN ODLAZI I DRUGI DOLAZI A ZEMLJA STOJI UVIJEK

Bazao sam oko podne pred parkom, etao sam izmeu benzinske pumpe i kafane, bio sam nervozan i iscrpljen i mamuran i smetalo mi sunce koje avolski upeklo. Strano me bolela glava, pred oima mi svetlucalo, grkljan mi goreo, stomak se stezao i sav sam bio iscrpljen i suv iznutra kao fuzbalska lopta. Rekao sam sebi da neu vie da ludaki loem kao sino, nema potrebe, to niemu ne vodi,

Refuz mrtvak

315

i kodi mi i smeta mi da se oseam kako valja. Nisi ti od onih, rekoh sebi, koji drljokaju svaki bogovetni dan i no, koji smuu otkad znaju za sebe i terae dok ne krepaju, i kojima to nimalo ne kodi i nisu nikad nervozni i ruke im se nikad ne tresu i uvek su orni za pijanku iznova. Ne lii nimalo, rekoh sebi, na sve one pijanice i sunere koji se smucaju po periferijskim burdeljima, ponu u Suici, nastave u Bresnici, produe u Stanovu, zavre u Mekovcu, crvenih noseva i zakrvavljenih oiju, ta burad bez dna i ivaca. Boga mu, rekoh sebi, moe da se urazumi i umeri i natera sebe da odbije kad ti kodi. Ili kad ti se nee. Psovao sam u sebi i rukom pritiskivao stomak, dok sam sluao uobiajene ale dosadnog kee Paraferije, koji se u svom zamazanom radnom odelu, demekast i podbuo, kreveljio naslonjen na pumpu. Pitao me da nisam jeo guterove il pio fozgen, i predlagao mi da jednom za lek pregrizem govno od tri mraza. Sreom, pozva ga neki umaeni traktorista sa svog drndavog traktora sa prikolicom iz koje su virili znojavi i preplanuli radnici sa klempavim eirima. Niko od poznatih ne proe, ovde se svi znamo, a da mu taj neto ne spusti, starkelja smrdljivi. Blagosiljajui onog traktoristu, pozdravio sam Paraferiju zovu ga jo i Slinda preko ramena i pourio prema kafani, a u sebi sam mu opsovao enu i erku i zarekao se da ih prevrnem kadtad jer nema oveka koji to ne moe. Kad su crnci dolazili u fabriku, erka mu se jebuckala za dolare, vukla se po kafanama s tim debelousnim grmalji-

316

Vidosav Stevanovi

ma, igrala rok da joj je suknja letela uvis i sevale debele butine. Bolje bi za njega bilo da brine svoju brigu i da gleda da mu svaki ofer iz oblinje garae ne nabija rogove. Blene u mene Janja, njegova raskokana ena, koluta oima i uspija kad proem kroz Karaorevu, raspituje se imam li enu ensku i cereka se i poziva me na kafu kad budem imao vremena i kad budem nemao trebu. Imao sam stranu elju da popijem neto hladno i resko, i uoh u kafanu s namerom da naem nekog prikana koji e mi platiti jednu koka-kolu, ili vikendsok. Ili bilo ta hladno. Poluprazno, kao za pakost. Jedino to su u oku sedeli neki pranjavi seljaci i jeli paradajz i sir i kobasice iz novina, s torbama pored sebe, i pored klozetskih vrata prepotopski Mamut, uitelj u penziji, i Persida, njegova speena ena, pored svojih veitih ljivovica. To je sloga, mislio sam, piju i biju se i opet piju, i tako navek. Mnogi bi bili sreni kad bi imali iste poroke kao i njihove ene. Brak, rezonovao sam, govnarija, jedna usrana dosada zbog istog kreveta i dece koja ispadaju iz svega toga. ena ima na svakom oku, mislio sam, i sve su hoke. Dvoje u stiskavcu i drhtavici i vozivozidokmoe, u tome je sva mudrost. Umem da budem jako trezven kad se moje koe i moje slobode tie. Bledunjavi kosooki Vladimir, sav usukan i presamien, puio je pored anka i palamudio se neto sa kasirkom Margitom, koja, na izgled uplakana, sedela iza kase kao iza zaklona i puderisala se. Znao sam da ima mua i etvoro dece i neku babu to umire od

Refuz mrtvak

317

raka na grlu i opavog brata koji ivi na njen raun, i da je uvek aljkava i raupana, i da je svake noi posle fajronta eka poneki grmalj, i da se trti sa celim personalom, od efa Mitra do onog kretenastog gluvonemog to pomae u kujni, ali mi nikad nije bilo jasno kad sve to postigne. Jednom je neki pijani profesor iz Despotovca, koji ovde bio na seminaru istoriara i napijao se do besvesti lupajui ae i zahtevajui da svi pevaju s njim i plau uz Oj Moravo moje selo ravno i Tuna je nedelja, podilkanio poto mu je dala korpu, bila zauzeta valjda, nisam jo sreo oveka koga je odbila sem Bambule slovoslagaa, poeo da vriti, da psuje ensku prevrtljivost, lakoumnost i kurvinsku foliranciju, i da se dereka kako je ona Mesalina iz budaka, kuka i nimfomanka, gora od Marije Stjuart, vojnike drolje i njegove vlastite ene Svetlane, i da e je on uzjahati, pa makar je silovao, na ta mu je Margita, mlitavo i neuvreeno, na opte zaprepaenje nas prisutnih, rekla: Nee, vala, da mi je na dlanu, ne dam vie nikom, mrzim i prezirem sve mukarce i nijednog vie neu pa da mu je zlatan i eeran. Posle toga je ak i bezobrazni Tiodor prestao da je pita ta misli o njegovoj meri od trideset santimetara i neki milimetar pride. Skljokao sam se na stolicu kraj vrata, gde ne smrdi mnogo na kujnu, dim i proliveno pie, i smetalo mi sunce koje bletalo iza prozora i razmekavalo asfalt na ulici. Video sam kako se retki prolaznici, znojavi i slomljeni, pribijaju uz uarene zidove i trae zasenak. Nisam se vie nadao da e neko da navrati. U ovo doba, samo jebeno podne, svi ra-

318

Vidosav Stevanovi

de, ili sede iza sputenih zavesa pored ventilatora i ekaju da zahladi. Ima jo dva-tri sata dok se zavri prva smena, i pokuljaju radnici iz fabrika, i pacovi iz kancelarija, i prodavaice pou na popodnevni rad. Kraj je meseca i niko nee imati para ni za kafu. Bolje je bilo da sam pokuao da dremnem, tako se najbolje lei mamurluk, pa da uvee izaem oran, sve i obrijan, da naem neto ensko, makar onu opavu pekarku, da se ispraznim i oslobodim tegobe. Nema nita lepe od oble i podane enice, napika i skoibuve, koja trai od tebe samo ono to moe da joj da, i jedva eka da je svrne negde u mrak na metainu i jedno maratonsko gaenje. to sam u petak nagazio Manoelu, Milunku valjda, kondukterku, riokosu, to ima sestru bliznakinju pa ti izgleda da ima dve odjednom. Kad su me drugari Davle i Konstantin Gora pitali koje je moje ivotno pravilo, rekao sam: ivi dok ne lipe i zapii kolika ti stranjica, tolika ti grobnica! Rekao sam, i ne odstupan od toga.

ITIJE CIFRONIJA I OJE

ZLOINSTVO BEZ PREDUMILJAJA

ogodilo se u Kragujevcu petnaestak godina posle rata i desetak godina posle poara biveg Akcionarskog mlina. Zloinac je bio glavom Cifronije Furda, a rtve novoosnovano preduzee Otpad, Vasilj Kriva i nekolicina nepoznatih kupaca iz grada i okoline. Mnoge injenice nisu poznate ni mudrom Vanelu. Ne zna se kada je i otkud doao crnpurasti visoki ovek sa tankim trucanim briima, oiljkom na desnom obrazu i golemim vorugavim nosem, koji je neznanac kasnije prozvan Cifronije Furda. Ne zna se ni ta je radio ni od ega je iveo nekoliko godina za kojih je gluvo lutao po kafanama, dredao na uglovima, blenuo u izloge i sporo miui usnama sricao natpise na spomenicima po groblju. Ne zna se ni da li bio oenjen, iako je vunovlaar Nikodem kasnije tvrdio kako ima matoru enu i dvoje odrasle dece negde u Junoj Srbiji. Niko, sem moda Vanela, nije znao gde stanuje, jer se pojavljivao u svim krajevima grada i to, kako se kasnije govorilo, odjednom. Tek, jednog da-

320

Vidosav Stevanovi

na je osvanuo kao uvar i nadziratelj na zabaenom skladitu Otpada, odmah pored gronike stanice i Jezdine kafane, i elezniari su ga viali kako povazdan tumara meu starudijom i svakojakim krem. Ubrzo se u Jezdinoj kafani posumnjalo da se Cifronije Furda ogreio o zakon, jer je za bagatelu teslimio seljacima, zanatlijama, mainovoama, oferima i mainobravarima sve to je jo bilo za upotrebu: plotne od poreta, izlizane automobilske gume, krunjae, federe, pegle, sifon-boce. Jezdinom evabdiji iri Grbi prodao je iskrivljeni adavi rotilj i neznatno oteene daire sa urezanim reima: Srcetu mom Fatimi od njenog venog Sekule. elavom preprodavcu Vasilju Krivi, tih dana ostavljenom od ene i pijanom od zore do zore, utrapio je razdrndanu vralicu bez tokova, tulumbeta i prenosnih kaieva, a zauzvrat dobio pokvareni radio Kosmaj 48 bez zemljovoda i antene, zarali madrac, dve dezve za kafu sa drkama u obliku gole ene, irigator i stonu lampu bez abaura i sijalice. Za traktor, koji je nou odvukao punu prikolicu starog gvoa, nije se znalo kome pripada ni ko je kupac. Kasnije je Vanel doputao mogunost da je u sve bila umeala prste neka dobro organizovana i prikrivena lopovska banda sastavljena od rukovodilaca iz fabrike automobila i optine, ali nikada nije nikoga imenovao. Meutim, Cifronije Furda je nastavljao prodaju i uskoro je na zabaenom skladitu ostala samo neupotrebljiva starudija i jedna gotovo razmontirana lokomotiva manevarka. Novac je troio sa pevaicama i muzikantima kod Jezde, lupaju-

Refuz mrtvak

321

i ae, prevrui stolove, derui se: Samo jo danas, pa ne alim da umrem! i Bolje pet minuta bogovski nego celog ivota jedva nekako! Nijednom nije otiao ak ni u oblinju stanovljansku kafanu i zaricao se Jezdi na vernost i pobratimstvo do groba, pa je ak nekoliko puta prespavao na sastavljenim stolovima, pod pocrnelom slikom u drvenom ramu, delom ruke Veljka Mazala, koja je predstavljala prosutu enetinu u providnoj haljini kako u peini prelistava neku debelu knjigu. Vanel Sveznalica tvrdio je da je to lino Magdalena Pokajnica, ali je tvrdoglavi Jezda smatrao da je to pre sama oja Pivarka, glasovita kurva periferijska, ili neka njena sestra po zanatu. Jednom je Cifronije, posle dvodnevne pijanke, poeo da ljubi sliku i da se kune u svoje budue oienje, ali su mu smesta podmetnuli mlau pevaicu Divnu i on se pomamno obruio na nju. to ti je ovek neblagorodno ivine, rekao je tada Jezda, oe sveticu a zadovolji se kojekakvom fuksicom. Mesec dana su svi Groniani, Stanovljanci i Palilulci sluali neprekidnu terevenku i oekivali Cifronijevo hapenje. Najzad ga milicioneri Simon i Daa odvedoe usred estoke pijanke, poto su prethodno s celom kafanom popili jednu za rastanak i dopustili mu da izljubi harmonikae brau ilce, evabdiju iru Grbu, usukane i promukle pevaice Divnu i Savetu, rastuenog Jezdu i na stolu zaspalog Vasilja Krivu. Kasnije se doulo da je suenje odrano tajno ali je Vanel ispriao vunovlaaru Nikodemu i Dardi prvoborcu neke zanimljive pojedinosti. Sudijama, koji su ga zbog pronevere drutvene imovine

322

Vidosav Stevanovi

osudili na dve godine zatvora, Cifronije je zahvaljivao i hteo da im poljubi: Ruicu pravednu koja je ovakvog grenika iz blata izvadila i teih prestupa spasla! Kleknuo je izmeu zapanjenih milicionera i plakao: Fala to se za mene pobrinuste koji ljudsku nenost i ljubav nikad upoznao nisam! Vanel je jo ispriao kako su ga u zatvor sproveli vozom, lisicama spojenog za uvara, jednog oktobarskog jutra, i kako je dugo mahao eirom sa prozora. I to je bilo sve to se znalo.
KAZNA S PREDUMILJAJEM

izvrila se nad Cifronijem posle njegovog povratka iz Zabele, dve godine kasnije. Mnogi su znali kako, ali niko nije znao zato. Smatralo se, naime, da je ovek koji dolazi iz zatvora gori nego vojnik na odsustvu, grbavac, deak od petnaest leta, eljniji enske topline i milote nego hleba i rakije, uspaljiviji nego barut i trud, pomamniji nego drebac dvogodac. A Cifronije Furda je bio, kako se Jezda izrazio pred novom pevaicom Kajom Batoinkom: Ljudeskara od blizu dva metra, akonja, nogonja i pleonja, satira jestija i pitija, silnu snagu svoju mora u enu da saspe. I dodao je uzdiui: Samo ga je vunovlaar Nikodem za po palca uio kad se ovden merila ona muka rabota, i to zato to se Furdi zbog pia nije sasma digo. ira Grba dodavao je uz to svoje poreenje sa oveim ranjevima, a mlada pevaica Divna iskazala se jedino irenjem ruku i zadivljenim sleganjem ramenima. Ali, poto se Cifronije poetkom leta po-

Refuz mrtvak

323

javio u gradu sa otrcanim kartonskim koferom i u tankom kariranom konfekcijskom odelu, Vanel je ispriao kako nijedna enska iz Gronice, Stanova i Palilula, pa ni iz same Ciganmale, nee ni da uje za njega. Priao je da Furda nijednoj ne moe ni prii, kamoli izdovoljiti svojoj proslavljenoj mukoj poudi, i da mu to doe neto kao nebeska kazna zbog ranijeg razvrata i tri pokuaja silovanja. Sve tvrde pazar i nikad ne zna kad e ti uskratiti ono malo slasti meu nogama, govorio je Vasilj Kriva i navodio primer svoje ene Slaviteljke, koja ga je napustila ba kada je poeo da kuburi s novcem. Meutim, Cifronije je bio sam, naputen i prezren, i niko, sem moda Vanel, nije znao zato. Uozbiljeni Jezda i ira Grba odbijali su da mu dadu bilo kakav savet i govorili da svaki ovek mora sam sebi da pomogne. Od besa zbog nevere i sebinosti prijatelja, Cifroniju se crveneo i na grudima istetovirani tigar u skoku, koga mu je lino uradio veti Veljko Mazalo. Gunao je, sedei u Jezdinoj kafani i zurei u pocrnelu sliku nepoznate ene: Na zlo me navedoe, pokvarenjaci, i zatim niz vodu gurnue! Sada se znalo ta radi i od ega ivi, iako to nikoga, sem moda Vanela, nije zanimalo. Spavao je celog leta u jednoj zaboravljenoj cevi od kanalizacije kod staninog predsignala, cepao drva po radnikim kuama, donosio vodu sa esme kod praznog i zaputanog skladita Otpada, klao i redio ivinu nedeljom i praznikom, vukao zidarima cigle, malter i daske, riljao male bate u razgraenim dvoritima, okopavao repu na polju blizu ciglane, brao kukuruz i pa-

324

Vidosav Stevanovi

priku. Sve je to radio za sitne novce, najvie petsto dinara, za ostatke jela i poneko pie. Krajem avgusta pomagao je bunardiji uljetu pri kopanju bunara Jezdinom paenogu Drai i dobio pedeset kilograma tek ovrene penice, koju mu je bakalin Spasoje zamenio za dake belog brana, dva litra petroleja i komad najprostijeg sapuna merima. Sveeri je usamljeniki lutao pored osvetljenih prozora i preskakao tarabe, prislukivao razgovore, poljupce i milovanja. Uzdisao je: Ni ivotinja sama ne ivi, kamoli krtena dua! Ponekad je beznadeno saekivao radnice iz druge smene fabrike konzervi, i muno i tuno stenjao za njihovim kratkim suknjama i razglavljenim kukovima. Uglavnom je pratio parove u iprage i bagremare. Zatim je u Jezdinoj kafani cevio lou rakiju, onu za beznaajne goste, poloivi kvrgave ruerde na sto i mrgodno streljajui pogledom pevaice i kurve. I nadalje su ga se sve klonile kao nezdravog. Pljunuti ubilac i muibabi, zakljuie za njega pevaice Divna, Saveta i Kaja Batoinka. Kopnio je Cifronije, mraveo i tutio obrve izvijene kao vranina krila. Jo nije znao zato ga i najofucanija stanika i kafanska opajdara izbegava. Ulagivao se moljakao: Ajde, sestro, ako due ima, vidi li da mi sokovi u glavu udaraju! Bunardija ulje mu jednom ree da enskai ne vole troku i neistou. Od tada se ribao i istio koliko je mogao. Dva-tri puta se okupao u gotovo presahlom gronikom potoku, potroio itav komad sapuna merima, kosu dobro namazo zejtinom i potkratio je Drainim makazama za ianje ovaca. No nita nije po-

Refuz mrtvak

325

moglo. Nijedna, pa ni sama Kalua, koja se hvalila mnogim izdranim redaljkama, nije prihvatila njegovu ponudu da svrate ispod pruge. Podsmevale su mu se, psovale ga, upuivale: Obrati se Deski aki, depnom bilijaru! otidi do oje Pivarke, Fabrike Dece, koja bi potroila i pekira Ljubeza i nekoliko starakih domova i dva bataljona stajae vojske i tri manastira i etiri fuzbalska tima! obrati se Batuli trojau! I tako u nedogled. Grdno bi se Cifronije rasplakao da je iole umeo da plae. Ovako je samo grizao nokte, eao istetoviranog tigra u skoku, gutao slinu i vrpoljio se kao avo na dombi. Nije video kraja svojim mukama i ponekad je sanjao kako ga ene krmaom ili kobilom. A sve bee zato, ispriao je kasnije Vanel vunovlaaru Nikodemu i Dardi prvoborcu, to se meu periferijskom boranijom, kao kasa za priloge rtvama zemljotresa, proneo glas da je u Cifronija: Sakloni sveta Petko i nekoliko desetina svetaca, ona muka sramotinja toliko golema i sauvajboe razvijena od dvogodinjeg uzdravanja da bi svaki estiti enski trbuh pocepala i proburazila kao raanj peenicu! Glasina moda lana, smatrao je Vanel, ali dovoljna da se sve radnice, sladoledike, koriarke, cvearke, bakalke, pekarke, lonarke, najderke i ostale ustrae i ustuknu kao pred prilepivom boleu, zariui se tvrdo da bi pre s psom, bikom, beznosim olbom. I sama Kalua je rekla da joj se od same pomisli die kosa na glavi i kojegde drugde. Prianja Jezdina, ire Grbe i pevaice Divne o nekadanjoj Cifronijevoj moi, mislio je Vanel, uinila su mu medveu uslugu. Nije se znalo ije je to maslo, ali je Vanel

326

Vidosav Stevanovi

docnije pred Dardom prvoborcem izrazio svoje sumnje u vunovlaara Nikodema, surevnjivog zbog Cifronijevog prvenstva. Meutim, tada nita od toga nije stiglo do Cifronijevih klempavih uiju, jer su se svi Groniani, Palilulci i Stanovljaci, pa i sam lucnuti Veljko Mazalo, bojali njegovih koatih pesnica: Koje bi i adaju umlatile i slona s duom rastavile, kako je govorio zavidljivo vunovlaar Nikodem. Pred njim su utali, iza lea ga ogovarali. I Cifronije Furda je uzalud ludovao za pevaicom Kajom Batoinkom, pijanio do besvesti sa Vasiljem Krivom, koji se tek spetljao sa Divnom, ljubio enu na pocrneloj slici, lomio plotove i tarabe, kao pomamljen jurio uz drum i niz drum, vritei: Sii, boe, da ti dugovanje vratim! Njegovim mukama kao da nije bilo kraja.
SRCE PROBODENO PLAVOM STRELOM

i sve to je s njim u vezi nalazilo se na pedeset metara od tree kapije fabrike automobila, iznad jagodinskog druma u kraju poznatom pod imenom Pivara. Tu je ivela oja Pivarka, glasovita kurva periferijska, posestrima Kalue Palilulke i mule Parkanke, rodom iz neke selendre pod Bukuljom, otkud su je pedesetih godina doveli omladinski aktivisti na radu meu irokim narodnim masama. Vanel je kasnije govorio kako su omladinci s njom praktikovali slobodnu ljubav u slobodnoj zemlji i smatrali je ovaploenjem emancipovane enske sa sela. Ona je odbacila mrak neznanja i prigrlila svetlost

Refuz mrtvak

327

znanja, govorili su omladinci vodei je po frontovskim organizacijama. Kao nekvalifikovana radnica u fabrici konzervi bila je otputena kao viak radne snage. Bila je slukinja kod namorastih oficirki i triput je najurena zbog voenja ljubavi sa potarima, akviziterima i inkasantima za struju. Kao sudopera u Rujnoj zori bila je otputena zbog krae, koju je izvrio i veto prikrio kelner op. Kao istaica u sudu od strane mladih slubenika esto je voena u podrum, na provaljeni kau iza uglja. Iz Jezdine kafane isterana je zato to je nekoliko puta zaspala nad lukom i seckanim mesom. ak ni Vanel nije znao ostala njena zaposlenja. Sa petoro sitne dece bez oeva etiri goljave devojice i jednim travim mukariem stanovala je oja u nakrivljenoj bivoj garderobi bokserske sale za trening i bivoj kujni letnje bate, ispod zaputenog pivarskog parka u kojem se bokserima, lancima i pesnicama tuku zakrvljene druine kragujevakih deaka. Za sto dinara primala je pijance, obuare, sodadije, trukere, nanulare, kasape, brice, kamenoresce, klomfere, najdere, trafikante, kurire, vulkanizere, eerdije, pekare, deparoe, nosae, emaniste, none uvare, kaldrmdije, ubretare, grobare, krpe, starinare, travare, sudske svedoke, stolare, otrae, bostandije, piljare, ilimare, mlekadije, potkivae, kuvare, komordije, bojadije, pogrebnike, sitniare, magacionere, koritare, traktoriste, pintere, barbutae. Muila se sa svojom plodnou zeice i tromesenim pobaajima kod stare gurave Jerine, semenjarke, pralje i vraare. Klela je oja: Majku

328

Vidosav Stevanovi

majinu i majine majke majku, to su me enskom s rupom me nogama stvorile i na muke podmetaljske i trudnike osudile! Svi su znali da je teko ivela jevtina kurva oja sa petoro dece bez oeva. Krivila se i padu klonila biva garderoba u kojoj odavna ne zadiu znojem natopljeni dresovi, i biva kujna u kojoj vie ne cvre evapii, ranjii i pljeskavice. Vanel je kasnije obnarodovao vest da se udera sruila pod snegom i da je svu drvenariju raznela sirotinja. Danas jo jedino stoji betonski podijum za muziku, pored kojeg se pivarska deca igraju krajcarica, tutumia, andara i lopova, idemakaokotebe, nekabijenekabije, cevkom naduvaju abe krstae, veaju make i vrapcima kidaju krila. I viu ponekad za ojinom decom u dvoritu Darde prvoborca: Kopilani, steram vi ga nani! kopilani, im vas majka rani! Kelner op je priao kako su ga obeivali da je on izmajstorisao bar jedno dete i kako je morao da izvadi lekarsko uverenje da je naisto jalov. Vunovlaar Nikodem se vadio na dvogodinju impotenciju i hronino zapaljenje pinog kanala. Mole Bujac je tvrdio kako je tih godina bio na radu u Nemakoj i dravi zaraivao devize. Tek, niko nije hteo da pomogne oji prilikom utvrivanja oinstva. Bila je ona oiroka, sisata, nogu maljavih kao u mukarca, krezuba, raupana, pogrbljena i aljkava, veito u ispranim cicanim haljinama sa bezbrojnim zakrpama, sa modricama po grlu i miicama. Te mnogobrojne ivitaste tragove, ujede, utipe, oderotine i ogrebotine, sline vlanim mrljama na tavanici i masnim otiscima neijih stopala po zidovima, osta-

Refuz mrtvak

329

vljali su za sobom prolaznici, jahai jednononi, naroito ostrvljeni ubretari i grobari, moni konjanici na niskoj ceni meu enskinjem periferijskim. Ponajvie ih je ostajalo iza Srpka Bapca, pukara, harmonikaa, molera i kartaroa, ije je ime istetovirano na ojinoj butini pored krvareeg loptastog srca probodenog plavom strelom i datuma 3 j. 955. Jednom, otkuvavajui vreteno kojim vri pobaaje, ree stara Jerina, iskusna unititeljica neeljenih zametaka: arena si, ero, ko boginjava Bapeva njuka il ko usrane deje pelene il ko arav od crvenog enskog pranja! Imala je oja oi izbledele, plavkaste i suzne, tanak oiljak preko ela i obrve, mlohave obraze, ake krupne i razjedene ceu, levo rame neto vie od desnog. Vunovlaar Nikodem je tvrdio kako je maljava do pola trbuha i kako je nekoliko bruca zalutalo ak meu sise. Svima je posetiocima priala to je bilo jedino to im je priala pripremajui krpu u koju e ibnuti sluz, i kasnije, uei nad lavorom kako iznad svega voli ratluk, kabezu kod sodadije Pidule i suene smokve. Kod vaarskog fotografa Drakule Mlaeg, koji je sahranio est ena i bio na dobrom putu da i sedmu otera u grob, fotografisala se sa pripitim i ukoenim Bapcem i velikom kutijom rahat-lokuma u nabreklim rukama. Ta fotografija visila je uramljena vie kreveta, retuirana i mutna, poutela i smeurana od vlage u zidovima. Moler Bujac je rekao da je Babac ojina prva ljubav i poslednja ansa, ali da e je oeniti samo ako ostane bez ruku i nogu. Tako su svi mislili, ak i sam Vanel. A Babac je, onda kada nije sedeo u za-

330

Vidosav Stevanovi

tvoru zbog tue, kocke, prevara, podvoenja i lanog predstavljanja obiavao da se po vozovima predstavlja kao pogorelac iz Kurumlije, rtva poplave Velike Morave, zemljotresa u Valjevu i okrutnog faistikog terora, i da tako iskami poneki dinar od boleivijih putnika i kada nije lutao po Srbiji i Makedoniji za vaarima, panaurima i svadbama, navraao do oje bar jedanput meseno, uvek iznebuha, da se ispava, najede, uljudi, izvie i natue. Urlao je: Ja sam, bre, gadijo, za dab-dabe, iz meka srca tako rei, iz boleivosti i dobrote svoje, zatitnik i skoro otac sve te prodrljive deurlije, i zato u im glave rascopati i rastvorenim kreom ih politi! Vunovlaar Nikodem je smatrao da bi Babac pretnju i ostvario samo kad bi mogao da stoji na nogama. Rastuivi se, obino poto bi se istreznio, zahtevao je da mu devojice i mukari aolje tabane perima iz petlovog repa i tiho pevaju: S one strane Plive gajtan trava raste! Potom, nemajui ime da rastera mamurluk i zlovolju, gaao ih je tekim i elinim klincima potkovanim izmama, pretio da e ih izbaciti na mraz samo ako pisnu, vitlao satarom, koju je na barbutu dobio od Todora kasapina, i cmizdrio: Za proerdanom mladou i karijerom svojom koje zli ljudi i nesree upropauju! Pijucnuvi zatim na zajam iz Rujne zore uzetu rakiju, razneio bi se i govorio: Nema za vas zime dok sam ja iv, obui u vas i na zanat daif, devojurke u najderke, momie u mainobravare, na put u vas izvesti, kuu vam sagraditi, grdno nasledstvo u testamentu vam zavetati, obraz svoj pred svetom osvetlati! No i to se, pored ispranjene

Refuz mrtvak

331

flae, zavravalo tuom i dranjem: Unakaradili ste me, neprijatelji ivota mog, i kao ruglo svetu izvrgli, gledaju me protivnici moji ko tele s dve glave il ko ribu-devojku, prokletnici zlomislei! Meutim, oja je uvek pokorno primala pijanog Bapca, davala mu da jede, skidala izme sa zabreklih nogu, decu razmetala po podu a njega trpala u krevet, podmetala mu lavor da se ispovraa, stavljala hladne obloge na elo iste one krpe za sluz i crni luk pod nos. Deca nisu smela ni da unu, uurena i prestraena pod krparama, ak ni onda kada je majka stenjala, guila se kao sipljiva Jerina, bacakala nogama, grgutala, jer joj je ale Babac neto radio, isto ono to i gorogani koji dolaze nou, lupaju u vrata i cenkaju se, samo mnogo due i jae, zapetljali se majka i ale kao kuii u parku, krguu zubima kao da se makljaju, krevet samo to se ne raspadne, ale groke kao vepar kad skae na krmau u dvoritu Darde prvoborca, majka dudla onu crvenu maku, aletove oi iskau iz duplji, napolju pljuti kia, iz pivarskog parka zavija pas i zviducima se dozivaju zaraene druine deaka, kaplje voda sa tavanice u pripremljene sudove, kaplje. Deca se nimalo nisu udila kad bi se Babac, posle nekoliko takvih noi i dana, nekuda izgubio. Samo to bi oja rekla: Odmagli opet, propalica, ni strva mu ni abera nema, poljubie vrata drugi put, govna jela ako mu budem legla! Ipak je esto uzdisala i uvee trljala butinu sa istetoviranim krvareim srcem probodenim plavom strelom. Ponekad je odlazila na stanicu i saekivala putnike iz pretrpanih vozova, enjivo kolutajui

332

Vidosav Stevanovi

suznim oima. A Vanel Sveznalica je tvrdio da e se Babac uvek vraati oji, jer svaki roeni lutalica voli svoj miran put i svoje rtve.
SPARIVANJE DVA UDILA

i ostalo to je s tim u vezi odigralo se u mesecu oktobru, za vreme jednog Bapevog dugog izbivanja i poto je Cifronije Furda napustio svoj sto ispod pocrnele slike nepoznate ene u Jezdinoj kafani. Vasilj Kriva, naputen od Divne i zatreskan u Savetu, priao je kasnije kako nije primetio njegov nestanak jer se bio dao na pie i tugovanje. Lucnuti Veljko Mazalo izgovorio je pred Jezdom kako ima neke istine u slinosti Magdalene Pokajnice i oje Pivarke i kako zbog besparice mora da prihvata svakojake modele. ira Grba je, meutim, smatrao da su Furdu posigurno uhapsili zbog nekog silovanja ili zbog obijanja Spasojeve bakalnice krajem septembra. Kako su se upoznali i spetljali Cifronije i oja nije pouzdano znao ni Vanel, koji je inae u Rujnoj zori ispomagao oko anka ankui Magdaleni, za potrebe nepismenih udovica pisao nadgrobna slova, epitafe, enidbene oglase, pisma vojnicima i roacima na radu u inostranstvu, mirio zavaene susetke, jetrve, posredovao u kupoprodaji svega i svaega, prodavao svee pred crkvom i na groblju, nudio lozove i lekovite trave koje jaaju muku snagu. ak ni sveznajui Vanel ni u ta nije bio siguran, iako je, uz rakiju i meze, priao vunovlaaru Nikodemu i Dardi prvoborcu, novopeenim prija-

Refuz mrtvak

333

teljima Nikodem je ak iz ljubavi prema Dardi preao iz Jezdine kafane u Rujnu zoru i otvorio sebi meseni kredit kod kelnera opa da su se Cifronije Furda i oja Pivarka, adaja i nezasitnica, sreli u staninoj restoraciji, gde je oju doveo neki Vranjanac paradajzlija, a Cifronije ve bio tamo, zalutavi valjda, i po obiaju sukao rakiju sa eerdijom Kidetom i molerom Bujcem. Tamo se sretoe i upoznadoe ta dva udila o kojima se prie po kafanama ispredaju, rekao je Vanel i pozvao se na svedoenje eerdije Kideta, koji je tih dana leao u bolnici zbog operacije bruha. Kada je iz ista mira izbila tunjava izmeu paradajzlije i nekih naljoskanih svadbara sa bardacima i buklijama, koji su se veernjim vozom vratili iz Bagrdana, priao je Vanel, kad je poela da prti staklarija i enske uzvritale i stolice zaredile po tintarama, Cifronije se nezvan umeao, iaketao propisno sve redom, kuma i starog svata prebacio preko anka poput cepanica, vojvodu nabio pod trei sto u drugom redu od vrata, paradajzliju zavrljaio pravo kroz staklena vrata, i time izazvao pravi rum u grupici prozeblih putnika pred restoracijom. Posle toga je Soju, skukunjenu u zakrpljenom mantiliu i teturavu na visokim tiklama, odvukao u umicu iza silosa. Ni njoj ni njemu nije, izgleda, smetala prohladna i vlana zemlja u iblju. Deaci sa brda, koji su u umici bili priredili redaljku sa Kaluom, uli su ga kako njiti i obesno lomi omanja drveta, i u bekstvu su se zaustavili tek na rampi kod klanice. Dva sata kasnije oja je Cifronija povela svojoj kuici ispod pivar-

334

Vidosav Stevanovi

skog parka, valjda naisto obrljavljena njegovom mukom jakou, onom istom koju je vunovlaar Nikodem svojim oima video na takmienju kod Jezde pre gotovo tri godine. Sumranim ulicama do Rujne zore proli su zagrljeni, ogrnuti pocepanim Cifronijevim kaputom. Jo je Cifronije, kaljav na kolenima i laktovima, navratio u Rujnu zoru ve je bio fajront i kelner op je zakljuivao pazar i ankua Magdalena je prala ae kupio suve srpske kobasice za esto dinara, pola kilograma bajatog hleba i flau rakije, i time zapeatio neku vrstu venanja bez popa i svedoka. Kelner op je kasnije priao kako mu je Cifronije tog asa liio na bradatog sveca sa jedne ikone u manastiru Granarici, koju je takoe svojeruno uradio Veljko Mazalo posle smrti svoje kerke Sultanije. Odmah posle toga, bio je znai oktobar, priao je Vanel Nikodemu i Dardi, oja je zatvorila vrata pred nonicima i po Kalui poruila gradu i svetu da prestaje s radnjom i zatvara duan. Meutim, ojinim bivim posetiteljima to je liilo na izgovor radi podizanja cene. Cifronije je morao da se obrauna sa nekolicinom najupornijih, koji nikako nisu hteli da se iste i kuuju, i neprestano navaljivali da plate makar troduplo i koliko se trai. Meu njegovim rtvama nali su se i moler Bujac i eerdija Kide, koji su, ustajui ispod visokih pivarskih stepenica niz koje ih je strmeknuo Cifronije, ljuti kao risovi, psovali boga u trbuh i zakljuili kako vie nema pravih prijatelja na ovom ugavom svetu. Cifronijeve vorugave pesnice osetio je na svojoj koi i grbavi Japule, koji je,

Refuz mrtvak

335

vraajui se iz proevine u Gornjoj Sabanti i prolazei drumom pored pivarskog parka, podvrisnuo: Oprem, Furda, zanose l ti se jajca na krivinu! i zatim nije dovoljno brzo zamakao za ugao iza fabrike kapije. Prefekt pokora, zakljuio je priu Vanel i popio esnaestu rakiju. Vunovlaar Nikodem i Darda prvoborac smatrali su da je to najvei preobraaj posle odlaska Dune Klicine u manastir. Meutim, Cifronije i oja nisu nikud izlazili, ak ni na ringipil koji se odskora vrteo na istini usred parka. Raspaljeni parovi, koji su se trljali po klupama i uz drveta, gledali su u stalno zatvorene i zamraene prozore na bivoj garderobi i kujni. Pivarska deca prestala su da se igraju pored betonskog podijuma i okupljala su se oko kripavog ringipila. ojine devojice i deai kupovahu na pijaci krompir, kupus i iznutricu deai je napred sveano nosio sve kupljeno, zavijeno u novine, a za njim su trkale bojaljive blede devojice u pocepanim haljinicama, bose, drei se za ruke i na Nikodemova pitanja ogovarahu: Majka rekla da utimo! uvi to, Darda prvoborac ree da se danas deca raaju s velikom maturom i da e pijuni svetske kontrarevolucije ostati u Srbiji, ili bar u Kragujevcu, kratkih rukava. Trljajui ruke, Vanel ree: Ma uskoro e onim udovitima unutra ponestati para pa e iza delo na videlo! Na psovke Nikodemove, koji se bee navikao da jedanput nedeljno svrati do oje nosei kutiju ratluka i pregrt suvih smokava, Vanel se samo smekao: Zaklela se zemlja raju! bie guvanjac kad se Babac vrne! videete ta e iz svega ispadne! krv nije voda! Na-

336

Vidosav Stevanovi

tuknuo je neto o tome kako Cifronije kriomice odlazi od kue i kako ga onda po itav dan nema, ali nije hteo da otkrije kuda ide i ta radi. Rekao je da je to izvan obinog ljudskog razuma i da je moda sve besmislica. Postao je Vanel tajanstven, hodao je i govorio kao da zna neto od ega e svet pasti na lea, ak je od Vasilja Krive kupio gotovo nove naoari sa elinim okvirom i jednim malo naprslim staklom. Kelner op mu je prebacio to nije svoj mudri ivot posvetio kriminalistici, jer bi u tom sluaju Kragujevac moda prestao da bude grad sa najvie lopova u Srbiji. Nikodem i Darda ga do kraja priznadoe za sveznajueg i reie da mu za roendan u decembru kupe dogled na izvlaenje koji je Simeon Solunac doneo iz Prvog svetskog rata i kroz njega motrio na kradljivce groa u svom vinogradu kraj jagodinskog druma. Nema ta, skrozira te pogledom ko sveti Sava, zna gde avo veera, govorili su, pijuckajui rakiju pored anka i ekajui da ankua Magdalena pristane na sumu od pet hiljada za dvojicu. Meutim u Rujnoj zori je danonono sedeo elavi Vasilj Kriva, ostavljen od Kaje Batoinke, pijuckao rakiju i mezetio krompir-salatu, priajui: Namrtvo me izradio Furda s onu vralicu bez tokova! sudskim putem u traim povratak radija Kosmaj, madraca brez felera, dezvi za kafu, regatora moje ene Slaviteljke! u moju e korist svedoe svi dulovi, fiziari i ostali radnici kojima je onaj zevzek i vrdalama, ona uumiga robijaka, utrapio rabljenu robu! opeljeio mi dep gore nego mikoza kosu! pravda mora na kraju da pobedi! Tako se alio Vasilj Kriva ravnodunom o-

Refuz mrtvak

337

pu i dremljivoj Magdaleni. Vanel je, meutim, smatrao da vreme sve reava, ak i stambene probleme, i da e se uskoro pred njima odigrati rasplet zapleta.
POVRATAK SRPKA BAPCA

i rasplet itave guve odigrao se u novembru mesecu, odmah posle prisilnog zatvaranja Jezdine kafane i suenja pevaicama Divni, Saveti i Kaji Batoinki zbog pljakanja pijanog bakalina Spasoja. Vanel Sveznalica je, kao i uvek, bio u pravu. Krajem novembra Babac se vratio sa jednog od svojih bezbrojnih i stalno ponavljanih puteestvija po Srbiji i Makedoniji. Ovoga puta izbivao je puna tri meseca, due nego ikada u Niu je odleao petnaest dana zatvora zbog podvoenja neke drumske maloletnice etvorici sredovenih bradatih Turaka, u Tetovu se s uspehom kockao s povratnicima iz Amerike i mesnim preduzimaima i nakupcima, radnicima koji su zidali motel u Predejanima odneo je petomesenu zaradu, na svadbi u Aleksincu bratimio se sa mladoenjom, kumovima i starim svatom u ime srpske irokogrudosti i drueljubivosti i stigao u Kragujevac umorniji nego radnik u kamenolomu. Bio je sav pocepan, mamuran, zarastao u kosurinu i obradatio do oiju, s jednim pomodrelim i naduvenim okom, sa oklembeenim slamnim eirom provaljenim na temenu i u blatnjavim izmama bez sara, s depovima punim hiljadarki. Odmah, pravo iz kamiona-hladnjae kojim se dovezao

338

Vidosav Stevanovi

iz Paraina, zaglavio je u Rujnoj zori, astei taljigae, obuare, sodadije i kelnere, i naterujui umorne harmonikae, brau ilce, da se pentraju na sto i do promuklosti urlaju: ta e nama oferima kua, kad je naa kua putujua! ak je i polazaspala Magdalena videla da je Babac pri kraju snaga dremao je izmeu aa, pio samo tanak pricer, teko pokretao noge u kolu, glava mu je svaki as padala na sto, po ko zna koji put je priao Vanelu kako su ga milkani glupo rebnuli orkom ali se niko, pa ni vunovlaar Nikodem, inae poznat sa svoje drskosti i bezobrazluka, nije usudio da ga obavesti kako kod oje spava jedan suparnik, niko drugi do grmljasti Furda sa rukama kao lopate i udarcima koji bi i mita kovaa smlatili. A sve zato, smatrao je Vanel, to je Babac voleo i umeo da se tue sluio se stolovima, stolicama, flaama, potrzao no iz izme iz ista mira, za jedan pogled popreko, za jednu psovku ili prosto to mu se ne bi svideo neiji nos i moda zbog elje da se vidi propisna guva kad se sukobe dva snagatora. Odavna se na Pivari, ozloglaenom leglu siledija i ubojica, smatrao je Vanel, nije dogodila neka znaajnija tua, ako se ne raunaju pijanaka amaranja, enska upanja za kose i sukobi zavaenih deakih druina u parku. Ve je bila zaboravljena uvena makljaa Srpka Bapca i molera Bujca, zapoeta zbog ojine naklonosti i zavrena neznatnom Bapevom prednou u celim zubima, to je naknadno, posle njihovog izlaska iz bolnice, utvrdila posebna komisija u sastavu: Vanel, op, Darda i sodadija Pidula. Sve je danas

Refuz mrtvak

339

sitnurija i dosada, ko da su Pivarci preli u fibajne, kako se oaloeno izrazio eerdija Kide pred vunovlaarom Nikodemom, seajui se slavnih dana, posle rata i pre poara Akcionarskog mlina, kada niko iz grada nije nou smeo da prekorai fabriku prugu. Meutim, u Vanelove pametnozlobne prie o gradskim i prigradskim novostima Ovaj dilber ovde, Japule, slika trukovana, prosio mladu po svim selima okolo, pleo i meo, lagao i mazao, prestavljao se ko joficir u penziji, sve dok ga Marianci nisu priupitali da l ume da rastavi i sastavi puku, izmlatili ko vola u kupusu, svukli dogola, namazali izmetom, uvaljali u katran i perje i ostavili u jendeku! uz gromoglasan smeh i cerekanje zagrejanih slualaca, premoreno zavijanje brae ilaca, roktanje harmonika dugmetara, u dimu i vlanom lepljivom vonju prosutog pia, pored aa i flaa koje su se tiskale na pretrpanim stolovima, pijanka se rasplamsala, uskovitlala i nastavila itavo poslepodne Babac je stigao nekako oko podneva, kad Nikodem prvi put zatvara radnju i pije petu ljivovicu pred ruak, kad probreke blatom isprskani autobus za selo pretovaren pijaarima, kad op iza anka masira gutlave vene na nogama, kad Vanel zauzme svoje mudrako mesto i navije prastari depni sat bez kazaljki i trajala do duboko u no. A no, smatrao je Vanel, uvek razgori smalaksalu terevenku i pospe je zapaljivim mrakom, besom i oajanjem, kao zgarite benzinom, u ijem plamenu sagorevaju poslednji obziri, dnevne smetnje i nemogunosti. Razmahana se druina proirivala prinovama zamazanim radnicima iz

340

Vidosav Stevanovi

fabrike automobila i Pirotehnike, pijancima koji su po okolnim kafanama douli za pijanku do izginua i jo na tu raun, oferima koji su kamione transportere parkirali na praznom placu iza Rujne zore, svakojakim odrpancima koji nude razglednice, mutikle i ruske satove, lutajuim ciganskim orkestrima, skupljaima priloga za unesreene koje su slono navaljivale na pie i mezeluke. Vasilj Kriva, mamuran i unjkav, blistao je elom uz Bapevo rame, raspitivao se za slamni eir i po navici predlagao trampu: Penkalo i perorez s vadiepom, poso ist ko sunce! Kelner op je gotovo izludeo od neprestanih porudbina i sraunavanja, jedva je stigao da ovdaonda zdipi poneku stodinarku i strusi koju rakiju. Trei sa prepunim posluavnicima u rukama, mislio je: Stari se, eto, umreu i strunuu ko ivine, ni koica nee od mene ostati, brzo se trune u kragujevakoj zemlji! eerdija Kide se zavukao pod sto, rekavi: Preko glave mi je uspravnog i dvononog sveta, i otud lajao, kukurikao, mukao, meketao i cvileo. Vunovlaar Nikodem je u poverenju priapnuo Dardi prvoborcu kako Kide sadri u sebi itav ivotinjski svet. Moler Bujac je upao kosu i lupao ae o glavu, viui da je glava njegovo prokletstvo, njegov krst ispatanja, i da e joj stoga vratiti milo za drago. Grbavi Japule je za opkladu vakao sru, govorei kako e, ako se samo zainati, pojesti itavu Krivinu vralicu bez tokova i traktorsku gumu pride. Darda je alio to nigde nema Veljka Mazala da sve ovo ovekovei bojom na platnu kao sliku i priliku raja na zemlji. Nikodem je smatrao da bi

Refuz mrtvak

341

mnogo bolje doao fotograf Drakula Mlai, koji se verno pridrava prirode i nita ne izmilja. Vanel tada iznebuha ispria kako oja pere noge Cifroniju i brie ih svojom kosom, ali ne dovri i prekrsti se levom rukom. Tresli su se u kolu trbusi, kaputi, gunjevi, bluze crne od mainskog ulja. Po nekolicina je uvek dredala pred klozetom, i nastavljala pevanje, grljenje i krabanje po zidovima. Vanel je mastiljavom olovkom navrljao pored dve nule: Svima Svima Pantite i Potujte sitne Muenike bez Groba! Neispavanoj Magdaleni inilo se da znoj curi niz zidove i da se glave rasplinjavaju u dimu. Znalo se da tek negde u zlo doba dolazi ono pravo, cirkusijada bez premca, odlazak oji, dumbus i guvanjac koji e nastati kad se tamo sukobe dva gorogana i ubojice, Cifronije Furda i Srpko Babac. Znalo se da do toga mora doi. Jer, smatrao je Vanel, sva Bapeva lutanja i terevenenja po drumskim krmama i kockarskim jazbinama Srbije i Makedonije zavravala su se, kao cigareta kod prsta, u bivoj garderobi bokserske sale za trening i bivoj kujni letnje bate, pod belim pogledima etiri goljave devojice i travog desetogodinjeg deaka, pod izbledelim cicanim haljinama koje se sue na konopcu zategnutom preko sobe, pod zguvanom vaarskom fotografijom, izmeu velikog ifonjera i poreta sa iskrivljenom plotnom. Tako je bar dosad uvek bilo, smatrao je Vanel, a sve to je bilo bie jo jednom i mnogo puta, i tu kraja nema. Svi su stoga ekali polazak i rasplet. Vanel je prstom pokazivao na svoje zborano elo: Mozak je to, bato moj, Mandrak i

342

Vidosav Stevanovi

Leo kerbinek ujedno, plus Hudini! Meutim, milicioneri Simon i Daa, utegnuti kaievima, s torbicama, pendrecima i revolverima, u dvokoraku su zaobilazili oko uskiptele Rujne zore; U kojoj ovek moe da skikne i da ga iznesu s nogama napred, uvali san spavaa u zabaenim uliicama oko Pirotehnike, pripaljivali jevtine milicionerske zete i raspravljali da li e sresti neku zalutalu nonu kurvu: Pa makar i Kaluu, ako se nita bolje ne nade! Huka i buka terevenke razlegale su se pustim ulicama nonim.
POLAZAK I RASPLET ZAPLETA

odigrali su se iste novembarske noi, u prisustvu nekolicine imenovanih i gotovo potpunom mraku. Kad Vanelov depni sat bez kazaljki otkuca pola noi, Babac se tromo uspentra na sto, mahanjem ruku smiri galamu, strugnu kaljavim izmama, naheri eir i dreknu tako da probudi zaspalu Magdalenu: Ja vi sada doem voa i nemoj neko neto protiv da ukne! Ima da ga nema! Kuuj i poslunost! Od sluanja nikog glava nije zabolela, pa nee ni radniku klasu! Prvo: Krei narode! Narod ga utke i s potovanjem saslua. Oni pozadi brzo zapuie usta nekom vrljavom plavuanu, koji je taman zinuo da vrekne kako je on lino protiv svakog kulta linosti i za slobodu veroispovesti, tampe, zbora i dogovora. Priapnue mu neka to trtlja izmeu etiri zida, jer e u protivnom dobiti besplatan stan i hranu, i besplatan grob na kraju. Tada Babac, sa flaom rakije pod mikom i kilogramom su-

Refuz mrtvak

343

vih srpskih kobasica u zamaenoj hartiji, prvi grunu kroz vrata. Za njim nagrnu gungula pijanaca radnici koji su vikali: iveo narodni otac Babac! adrapovci koji su pruali ruke prema njegovim depovima, skupljai priloga koji su bogoradili: Udeli paenicima! preprodavci koji su cvileli: Gospocke mutikle, satovi za bogatune! oferi koji su ugovarali trku po drumovima zatim Vanel sa mastiljavom olovkom za uvom i Nikodem sa nekakvom lulom, pa Kide, Vasilj Kriva, Bujac i Japule, koji su upriliili pevaku etvorku i dreali: Skini, mala, malo ambalau, da uteram kola u garau! U Rujnoj zori ostadoe ispolivani stolovi, polupana staklarija, premoreni op, koji nikako nije mogao da se otrese misli o smrti, i Magdalena, koja je sve videla izdaleka, obavijeno maglom. Napolju je poinjala sitna novembarska kiica. Duvao je hladan vetar sa brda levo i bistrio uarene glave. Pored kiljavih sijalica na banderama promicale su svetlucave iglice. Prozori na okolnim kuama bili su zatvoreni i zamraeni, i samo se odnekud ula reska piska dojeneta. Niz strmu Kosovsku ulicu teturao se nosa Krklja za svojim kripavim kolicima. Vanel ispria kako Krklja ve dva meseca neprestano luta ulicama, odbija da prevozi robu i kod svih se raspituje za le nekog velikog oveka koji mu se u snu javio i zamolio da ga poveze na poslednji put. Niko nije znao, a anuti Krklja nije umeo da objasni, ko je taj veliki ovek. Na fabrikoj pruzi rampa je bila dignuta i trala je u nebo kao rude seljakih kola u kafanskom dvoritu. ulo se kako u fabrici klopou ma-

344

Vidosav Stevanovi

ine, muklo, kao pod zemljom. Darda prvoborac izjavi kako mu dostojanstvo ne dozvoljava da uestvuje u pijanakim ekspedicijama i da stoga pere ruke, i skrete u svoje razgraeno dvorite pored Piduline sodadinice. Vanel je razveseljeno trljao ruke: Najzad e izii delo na videlo i sastat e se muka sa uasom! krv nije voda i svaka ljubav nije istota! Druina se gegala za Bapcem, koji je ipio napred, i osipala polako, jer mnogi nisu imali petlje da prisustvuju obraunu. Radie tu i noevi, bie posla za Simona i Dau, rekao je tiho vrljavi plavuan i s mnogim plaljivcima potonuo u mrak. Vasilj Kriva se spremao da Cifronija uhvati na legalu, pokupi potpise prisutnih i podnese tubu sudu zbog prevare oko vralice bez tokova. Zato je uliziki klipsao za Bapcem i usput ga nagovarao da proda izme i eir i da od njega kupi stonu lampu bez abaura i dve dezve za kafu, koje je ve smatrao potpuno i sigurno svojima. Ukoliko me pravda ne zadovolji, prodau se neprijateljima socijalizma, govorio je i trpkao kobasice ispod Bapeve mike. Kide, Bujac i Japule su zaostajali, gurili se i preskakali jedan drugoga, udarajui petama u stranjice: Torak, seremeda, tucaj biber, bralica! Na pruzi se Nikodem omae i ljosnu o zemlju koliko je dug, ali ga ubrzo pridigoe: Noge su zato da se stoji na njima! Bujac primeti kako se Nikodem inae odavna izvetio u padanju i raznim vrstama puzanja. Kide ubaci kako i on poznaje ne jednog dupelisca. Japule ree kako se on uvek slagao s veinom pa e tako i ubudue. Vasilj Kriva se poali na zubobolju i tmuu, rekavi: Iste ovake noi

Refuz mrtvak

345

dobio sam mikozu, koja mi odnose lepu grguravu kosu, a ena me Slaviteljka napustila! Sa visokih pivarskih stepenica videli su ceo grad razbacana i mirava svetla periferije, pravilno u pravougaonike poreana u centru i na soliterima ispod groblja u kojem ba tada nestade elektrine struje. Vanel je kasnije priao neverniku Dardi kako tu mora da je neki avo umeao prste i kako pitanje zagrobnog ivota tek treba razvideti. Sada su, meutim, videli samo mrak i oseali kiicu. Pred vratima bive garderobe i kujne nasta tajac, kao na prozivci, i svi se zbie u utljivu gomilu iza Bapevih lea. Nikodem proaputa kako su samo budale uvek u prvim redovima. Kide se oprezno iskalja u aku. Otvaraj, ojka! Ovden Babac i bratija, promuklo zavika Babac i nae se napred. Oekivao je da se vrata odmah otvore i da mu se uzradovana oja obesi o vrat. Unutra se nita ne pomeri i ne u nikakav glas. Vanel je kasnije priao da se takva tiina uje valjda samo pred smrt ili u sreditu zemlje. Nauljenih uiju, uli su svoje utiano disanje. uli su kako im srca bubnjaju u grudima. Laknu im kad u pivarskom parku zalaja pas i lave stra niz brdo. Disali su slobodnije, bodrije, bre, glasnije. Kide se ponovo iskalja i ree kako je sigurno zaradio neku trlemu. uli su ga kako umno mokri na beton. Svima se to naglo dopade. Mokrili su na podijum i razveseljeno oslukivali pljutanje mlazeva pomeano sa utanjem kie u golim granama kestenova. Bujac ibnu mlazem na Japuletove cipele, a ovaj mu vrati ravnom merom. I ostali pokuae da se meusobno pomokre. Vasilj

346

Vidosav Stevanovi

Kriva ree kako je njegova mokraa toliko jaka da razara drvo, zemlju i kamen. Rairenim nozdrvama udno su lovili mek i lagan vonj. Vasilj Kriva je palidrvcetom akao uvo, predano i sa uivanjem. Bujac ree kako slepci vide uima i kako bi dobro bilo zamuriti i oslukivati. Japule ree da je njegova baba po majci oslepela u trideset sedmoj a progledala u ezdeset drugoj godini. Nikodem zaali to s njima nije Darda, stari jurilija, pred ijim podvizima Japuletov bakutan moe da se sakrije u miju rupu. Meutim, Babac je pesnicama lupao u vrata i sve se vie ljutio na tako gurav doek. Unutra se nita nije pomeralo niti se ta ulo. Kao osica ga ubode pomisao kako spava sad oja s nekim balvanom pored sebe, izdovoljena do gue, a on ko siroe dredi na kii, bolest moe da navue, da se prevrne kao arapa, da dobije neko zapaljenje plua ili leukemiju. Otvaraj, bre, kad velim, da ne izvaljujem, ruknu, uhvati zalet od nekoliko koraka, nalete na podijum i sede. Stalno mu se po glavi vrzmala rasparana prevrnuta arapa i leukemija. Seti se kako su mu otac i deda mladi umrli, obojica u pijankama na vaarima, i poele da skona dostojno svoje porodice. Druina, meutim, stuknu i uskomea se. Nikodem se povue iza svih i opipa lulu u depu. Bujac je pipajui kupio kamenje i trpao ga u depove svoje kone vindjake. Japule je milovao svoju grbu i razmiljao da li da tukne niza stepenice. Kide je mrmljao kako je siguran da su se usosili. Jedino je Vanel bio miran i sabran. Zaagorie. Moda enska ima muteriju, ree Japule, jer poso je poso, brajko. Ako

Refuz mrtvak

347

danas propusti, sutra e se kajati. Poso je ko riba jegulja, zaas iz ruke isklizne. Pokojna baba moja petnaestak godina vid ekala. Znamo mi dobro kakva je to muterija, ree Vasilj Kriva, i znamo kakav je poso! Sto godina, devedeset groa. enske treba za glavu vatati, ko zmije, da se ne ee poslen gde te ne svrbi! Moda nije kod kue, ree Nikodem, moda odvrljala nekud? Moe se ii kud se oe, nigde ne pie da se ne moe. Svet je svakome otvoren, guraj kud te noge nose, kae Darda. Znamo mi kaka je to kua, ree Vasilj Kriva, i ako vrata ne pogodi, kuu nikad nee. Pusti, Babac, ree Kide, e naie milicija. Sede i ekaju, potenog e uvek doekati. Poten sam u klopku padne. A na sudu te nikoji advokat ne opra. Znamo mi ko e naie, ree Vasilj Kriva, pismenost je zato izmiljena da se prevarantu u duu zaviri. Taka i taka su ti dela lopovska, vri ljudima to si lagarijama zdipio. Nek vidi ta se zbiva, ree Bujac, oi su za gledanje nasaene, nisu zbog lepote. Nita ne zna dok oima ne vidi i rukom ne opipa, pa magaree ui da ima. Dobro mi to znamo, ree Vasilj Kriva, znanje je imanje. Bez znanja ni budala nee zapevati. Pusti oveka, ree Vanel, domain je i zatitnik. Danas domaina sa sveom moe da trai. Svako voli ist raun i jasnu sudbinu. Rei se brzo ukrstie nad Bapevom glavom i on hitro skoi na noge. Svi osetie olakanje, neku prijatnost i lagodnost. Smejuckali su se, svaki za sebe. Kide i Bujac boksovali su se od ale. Kad Babac iz zaleta provali vrata i nestade u mraku, svi nagrnue za njim, radoznalo, veselo, ivahno i nestano zverajui oko sebe, trepui na svetlosti petrolejke sa poa-

348

Vidosav Stevanovi

avelim trbuastim staklom, koju neko, po svoj prilici Vanel, bee upalio. On sam je najednom izrastao, ispravio se i pogordio, preko lica mu se razlilo likovanje, vragolanski je trljao nos kaiprstom i jezikom oblizivao usne, ak je i upkao sede dlake iz uiju. Naoari su mu svetlucale mutnim sjajem. Nikodem pomisli: Nema ta, novi sveti Sava, skrozira te pogledom ko staklo. Na krevetu je sedela Soja, drei pokriva pod bradom i preplaeno kolutajui oima. Na fotografiji vie glave imala je iste takve oi, izbledele i suzne. Nikodem zakljui da je ojina glava na pocrneloj slici Veljka Mazala u Jezdinoj kafani i da ga sve to nekako podsea na pobono pojanje u crkvi. Devojice su se pokrile preko glave i uurile, gotovo ne diui. Deak je tupo zurio u pokisle, skakutave, klimave uljeze i zakretao glavom prema naroguenom Bapcu, koji je ispustio kobasice i vitlao flaom. Nikodem pomisli: Kao moj pobra Darda, stari bomba, kad se sprema da nekom dripcu razbije njuku. Za sve vreme ojine oi rasle su kao krugovi na vodi. Sa konopca, zategnutog iz ugla u ugao, visile su izbledele cicane haljine, izujedane raznobojnim zakrpama, sa kojih je kapalo kao sa tavanice. Tanka pruga vode puzila je pod krevet kao ljeskava zmija. Cifronija, meutim, nigde ne bee. Svi se upitae u sebi: Kuda je nestao Cifronije Furda? I: dokle e rasti ojine oi? I: iji li su ovo, pobogu, tragovi stopala po zidovima? I jo: Ne izgleda li ovo kao poetak nekakvog jebanog kraja? Ispred svih, Vanel je trljao nos krivim kaiprstom i jezikom oblizivao usne, tanke kao dve crte povuene mastiljavom

Refuz mrtvak

349

olovkom. Koj ti je taj arapan to ga prima kad je domain tamo gde krvavo zarauje leba i sleba, riknu Babac i spotae se o lavor s prljavom vodom, ne raste leba po drveu, samo ruku da digne. Mora se pomuiti, dlanove oznojiti. Pokazuj tog arapana da ga bojem ne iskamujem iz tebe, kurvetino kapedomska! Soja drhtavom rukom pokaza na ifonjer, skupljajui se, prosto se uvlaei u sebe, ceptei. Deak se pridie, isprsi se, ali namah klonu i povi travu desetogodinju glavu. Devojice su sasvim prestale da diu. Nikodem pomisli: Sigurno ni svetski ovek Darda nije video ovolike oi kao u oje. Babac prilete ifonjeru i otvori ga, uz kripu nepodmazanih arki. Nekoliko trenutaka stajao je tako, glupo se osmehujui, raskoraen, sa na potiljak zaturenim eirom. A onda se sae i podie neto na rukama. I Vanel i Nikodem i Vasilj Kriva i Kide i Bujac i Japule namah opazie da je to neki smeno nesklapan kepec, umotan u arenu koulju, koji se ne pokree i ne die, veliki koliko najmanja devojica, nesrazmeran kao nedonoe. Nos mu je iz lica trao kao panj iz zemlje, a ui su mu bile kao u zagoneci; Oko panja dva lopara. Nikodem pomisli: Kao devojka bez ruku, nogu i trupa u treoj atri na prolom vaaru. I svi u tim zguvanim crtama prepoznadoe Cifronijevo elo, Cifronijeve tucane brie, Cifronijev nos i zastidee se duboko i zauvek. Jedino je Bujac digao kobasicu s poda i halapljivo je gutao, mljaskao i cmoktao, pogledom traei flau s rakijom. Zatim je podie i nagnu, poto rukavom obrisa grli, i obliza se. Jabuica mu je skakala kao vorak u zamci. Sad

350

Vidosav Stevanovi

znam, ree Vanel ne trepui, u tiini koja nastade svud unaokolo: onaj pas iz parka prestao je da zavija, kia je, verovatno, prestala da pada, Bujevo mljaskanje zamrlo, ojin cvokot sasvim nestao i oi joj se smanjile, nosa Krklja prekinuo traganja za leom velikog oveka, op nije stigao da do kraja domisli svoje truljenje i nestanak, Magdalena se razdremala i reila da prekine rad, deake druine zastale usred tue s bokserima, lancima, noevima, vaarski fotograf Drakula Mlai okanuo se sedme ene, Jezda odluio da ponovo otvori kafanu, svi glasovi noni zaronili u utanje i ljudi ostali da stoje nadomak mrtve bele vode koja se polako valja na sve. Sad znam, ree Vanel, prodavao je Cifronije krv bolesnicima, pola kile za hiljadarku, zato sam ga viao pred bolnicom, postao je dobrovoljni davalac krvi, prodao je svu krv, po pola kile za hiljadarku. Nije krv soda-voda, reko bi, sabije pod pritiskom pa krmi koliko te volja. Znamo mi kakva je to krv, ree Vasilj Kriva, znamo mi dobro kakva je ija krv. Svi su utali.
EPILOG SA MALO TMURNE SVETLOSTI

o kojem se neto zna uglavnom zahvaljujui Vanelovim zabelekama i raznim priama koje su se kasnije prenosile po gradu. Prialo se da se posle govora Vasilja Krive, pre nego to su se svi razbeali kud koji, pred vratima bive garderobe i bive kujne pojavio nosa Krklja sa kolicima, koji je, poto je video Cifronija, rekao kako su mu umesto velikog oveka podmetnuli neki prirepak i kako on

Refuz mrtvak

351

odbija da uestvuje u svaijem vaskrsenju. Srpka Bapca iste noi, onako u izmama bez sara, provaljenom slamnom eiru i sa praznim depovima, uhapsie milicioneri Simon i Daa, rekavi da mora da je kriv im nema ni dinara. Tim hapenjem zavrena su Bapeva lutanja po Srbiji i Makedoniji. Treeg dana pred vee u zatvoru je odigrao oprotajni barbut sa zatvorskim uvarem akarem i zatim se obesio nad kiblom o svoj ukur. Povodom toga vunovlaar Nikodem ree Dardi prvoborcu: Ne raa se vie, pobratime, takav koco, pa makar se Kragujevac zvao Kartojevac. Darda prvoborac je, meutim, smatrao da talenti nikada ne izumiru i kao primer je navodio ojinog dearca, koji ve ume veto da obre tri karte. A kad u zimu oja ostavljae decu etiri goljave devojice i travog desetogodinjeg deaka i odlazae iz grada da bi sa oferima lutala po drumovima izmeu evelije i Triglava, Jerina semenjarka, otkuvavajui vreteno kojim vri pobaaje i videi je kako se penje u kabinu hladnjae, ree: Anama i toj ti je, od takije postaje Kvekenbu! Samo Vanel Mudrac, poto se preselio pod Jezdino okrilje u novu kafanu preko puta Pirotehnike i zauzeo sto pod pocrnelom slikom nepoznate ene, trlja ruke, pie dirljiva nadgrobna slova, saete epitafe, enidbene oglase, prodaje svee pred crkvom i na groblju, i travama lei muku nemo. U dokolici ispisuje dugaka itija svojih svetaca, sitnih kragujevakih muenika, iji grob niko prstom ne moe da pokae. Zapoeo je veliku hroniku o podvizima proslavljenog Cifronijevog uda, jer se nada spomi-

352

Vidosav Stevanovi

njanju svoga imena i onda kada mu guteri budu po kostima trkarali i deca mu od lobanje pravila fenjer za Poklade. Brigu o svojoj hroniarskoj zaostavtini prepustio je elavom Vasilju Krivi, koji jo kuburi sa vralicom bez tokova, tulumbeta i prenosnih kaieva. Na kraju, vredi jo napomenuti da je ankua Magdalena, odmah posle smrti Kelnera opa, dala otkaz na posao u Rujnoj zori, grdno se prokurvala i sada se koleba izmeu molera Bujca i eerdije Kideta. Time je stavljena taka na itije Cifronija Furde i oje Pivarke, i otvorena stranica za novo itije. Amin.

JEREMIJINA SMRT

eremija je ve dizao glavu sa jastuka kada je uo slab zvuk tanak i nejasan, nalik na cianje ili nejako cviljenje, koji je, inilo se, dolazio od vrata, a moda i od stola. Oslonio se na laktove, krivei vrat zbog zujanja i tegobe u lobanji, pokuavajui da otvori oi zapekle od pospanosti, kad je ponovo uo pitanje, sada malo jae, muno i srsiavo tuno, kao da je od neke iscrpljene i ranjene ivotinjice, ili, udno, kao da je glas mekanog, sluzavog i providnog vodozemca. Nije se iznenadio ni uplaio. inilo mu se prirodno i razumljivo da se u ovoj mranoj i prljavoj sobi, punoj stenica, zadaha i gustih senki, meu podlupljenim i vlanim zidovima, u ovoj uasnoj radnoj jazbini za pacove i sove, kako je ponekad s jedom i zlobom nazivao, u ovom prenatrpanom umezu bogu iza lea, pored razorene fabrike oruja, poruenih zidova i svuda iikalog korova, pojavi ujutro, im se oi otvore, neto tako besmisleno i bedno kao taj glas, taj majuni jauk koji nije pripadao nikome i nije dolazio niotkuda. Nije se ni pourio da zagleda u sve uglove, jer je bio mrzovoljan i rasejan od tekog i ravog vina popi-

354

Vidosav Stevanovi

jenog sino u sobi krofulozne kelnerice koja ga je povela sobom za novac, jer je odavna navikao i oguglao na otrcane utiske posle buenja u svom nakrivljenom i tvrdom krevetu, u stvari dombavom otomanu kupljenom na buvljoj pijaci, koji je pri svakom pokretu promuklo cvileo razdrndanim federima. Pogledao je sto, iskrzan po ivicama i kao presvuen au, prepun izguvanih hartija, raskupusanih knjiga, iscepanih pantalona i prljavog donjeg rublja sa strane, gde je leala iskrivljena viljuka i plehani tanjir zamazan nedojedenim jajima. Pogledao je zatim pod, pranjav, grbav i podignut u uglu, nakaznog konja na tavanici izmeu dve velike mrlje od vlage, stalno iskeene zube, svedeno elo i kukast nos na fotografiji nekog starca u nedeljnom odelu, i pao nazad na jastuk, jastunicu od atorskog platna ispunjenu isitnjenom slamom, zgaen na svoje konjuktivitine kratkovide oi koje se svakog dana otvaraju u istom kukavnom enterijeru, memljivoj ropotarnici starei i trulei, ogoren na svoje uporno srce koje budalasto kuca kao stari navijeni sat na nekoj zabaenoj i polustrunuloj podrumskoj pozornici. Nije se seao, u dugom trenutku jedne svakog jutra obnavljane munine, nepoznatog zvuka koji mu je okrenuo glavu u krug. Leao je nauznak, skupljajui hrabrost i snagu da svoje mravo i povijeno telo izvue ispod pohabanih pokrivaa nezdravo mrke boje, iskamenih na rasprodaji zatvorskih stvari, i da svoje tanke noge, opletene plavim gajtanima vena i pokrivene skorelom trokom, ugura u pocepane papue, otpo-

Refuz mrtvak

355

injui tako svoj svakodnevni tromi put do umivaonika naherenog u uglu sobe. Iz druge sobe, iza napuklih vrata, uo je gazdariino mrmljanje i othukivanje, kripu dasaka i hod bosih stopala. Po umovima, koji su se rojili unaokolo, zamislio je njene iskrivljene ronate none prste kako ekaju o mesnate i zadrigle listove s gustim crnim dlakama, njena mlohava i gnjecava bedra uvijena u zamaeni kuni ogrta s crvenim ruama, njene ispucale ruke kako naslepo pipaju po nahtkasni i dohvataju prvu cigaretu, i njen mrzovoljni, tupi, blesavi pogled iz podbulog sala masnog lica kako tupo prati kolutove dima. Ta bezvoljna, runa i nagojena ena, sopstvenica dve sobe u toj naputenoj periferijskoj predionici uadi, koja ne primeuje nita oko sebe, bila je tako oito mlitava i na izgled bez kostiju da se Jeremija pitao kako se uopte kree i odrava uspravnom. Uostalom, uglavnom je leala nauznake, puei jevtine i smrdljive cigarete, pijuckajui ohlaenu kafu, nadimajui bavastu telesinu, upkajui i njuei znojave malje ispod pazuha, prstima drakajui sluzavi jezik draice. Vraajui se jednom pijan, nou, Jeremija je, prolazei kroz njenu sobu i videi kako ga posmatra praznim i razrogaenim oima razvraene ivotinje, legao pored nje gonjen ljigavom udnjom, u koju se uplitala i mrnja i bolesna radoznalost i enja za prljavtinom i gadom, i tek kada su se njene butine otvorile naviklim i mrtvim pokretom, mehanikom kretnjom jedne leine, osetio je gaenje i stid, dubok i straan, i odmah ustao promrmljavi neto nalik na

356

Vidosav Stevanovi

izvinjenje i na kletvu zbog svoje slabike impotencije. Gazdarica je sutradan leei na svom irokom kauu, puei i pijuckajui ohlaenu kafu, izgledala sasvim obino, tupo i blesavo, kao da se nita nije desilo, kao da nita i nije moglo da se desi u tom vremenu zastalom pred pragom prenaseljene kuerine, a Jeremija, poto mu je to godilo i pogodovalo bar deliminom zaboravljanju svega niskog i oslobaalo ga munog kajanja posle pijanstva, u kojem mu se s naroitom estinom nametala blaena praznina samoubistva, nije nita spominjao niti ikad ita ponovo pokuavao. Ali je meu njima vejala i bila neskrivena odvratnost, neko mutno strujanje nagona za rastankom, sjedinjenjem, unitenjem i konanim mrtvilom poslednjeg zajednikog cilja. Objasnio je zato sebi, onako kako se objanjava maloumniku, da je onaj neprijatni uzdah oajanja ispustila gazdarica pokreui svoju tromost, moda, razdraivi sebe do vrhunca neprirodno izazvane i lano ostvarene strasti, i taman skupi usne da gadljivo otpljune, kad zau ono, sada negde u blizini, popraeno lakim umom kao da se neko lakonog kree po sobi. Osetio je tada laku neprijatnost po licu, bol u povijama, crvenilo na obrazima, kao pod pogledima nekog nepoznatog uljeza, moda neprijatelja, koji neuviavno i surovo posmatra nezgodni in tueg jutarnjeg otvaranja oiju, prvi greni i strani trenutak svesti. Podie kapke i sa uenjem, pomeanim sa nevericom i strahom, ugleda umobolnu prikazu koja je stajala ba pred njim. Sedei u krevetu, prilepljenu uza zid talasima

Refuz mrtvak

357

uznemirenosti i strave, zgren, ekajui jo cilik razdrndanih federa i kranje svojih praznih creva, netremice je buljio u odvratno i fantastino stvorenje zdepastog praseeg trupa, naduvenog kesastog trbuha i ruku nalik na peraja ribe, golo i pomodrelo, koje je na njega treptalo kapcima bez trepavica, nemono maui velikom poluljudskom glavom na tankom peteljkastom vratu, gegajui se iz ugla na krivim i kratkim majmunskim nogama, treskajui oputenim naborima roave koe sline pepeljastom krenjaku. Jeremija se jo tresao od jeze i unezvereno stiskao krajeve pokrivaa, stalno ekajui cilik federa i kranje creva, kad nakaza opet pusti svoj ogavni cijukavi zvuk, sada stvarno nalik na jecanje i cviljenje od tekog telesnog bola i ustremljenog beznaa, uurbano i nespretno zaklima trbuhom, poklecnu, spovede se, zaglavinja napred-nazad, zamaha patrljcima izroda gmaza i ribe i biljke mesoderke, i pade na pod ispred stola, savivi se kao zametak koji je izgubio zatitniku toplotu materice, tresui se jo malo od oito neizleive studeni koja mu se zauvek uvreila u kostima. Zatim se skoanjeno telace umiri pred razrogaenim Jeremijinim oima. Posle prvog straha koji ga je ludakom snagom digao sa jastuka, zavitlao prema zidu i presekao namah svaku mogunost da neto od svega, bilo ta, shvati i razume, usceptali Jeremija oseti kako mu krv u vrelim i burnim mlazevima prosto ikljajui i klokoui, jurnu u glavu, urlajui u potiljku, udarajui u eone kosti, zagluno bubnjajui u uima. S

358

Vidosav Stevanovi

naporom i grevito pomisli da je sve to san, nezdravo i nastrano privienje niklo iz tmue neprestane noi u rabatnoj kuerini, mrsko udovite roeno iz gazdariine jalove strasti i sladostrasnog bola njegove poude, patuljak iz podzemlja samrtnikoga grada, i da se treba samo probuditi, samo rasvestiti, i sve e biti po starom, onako kako je oduvek i kako e biti doveka: laka i okrepljujua tupost izmeu dve more. Stisnu zato kapke, zamaha glavom kao da priznaje poraz i polako, sa strepnjom otvori oi kao da izlazi sa dna mranog bunara, iz u korov obraslih rovova eksplozivom zdruzgane fabrike, plaei se naglog bleska snane svetlosti, ali pokoran i odnekud ubeen da e ponovo videti nakaznu sliku od malopre, delimino uveren u zasigurnu neistinitost svega, delimino ak i pomiren i gotovo obradovan to e se sve ponoviti sada i jo mnogo puta. Pred njim je bila njegova stara iznajmljena soba, radna jazbina za pacove i sove, sa poznatim runim stvarima, svatarijama pretrpanim stolom i naherenim umivaonikom sa plehanim oljutenim bokalom i vlanim mrljama na tavanici i obrisima konja u vijugama pukotina i otpalog maltera, koje su se najednom isticale novom otrinom i jasnoom, opipljivou rezanog kamena, kao da su obasjane iznutra i zaleene zauvek na istim mestima. Zagledan u neprirodno pravilne zube na fotografiji starca u nedeljnom odelu, Jeremija je naglo zaceptao u paraliuoj i brzoj drhtavici, primirio se i opustio. I punim pluima udahnu opojan i zaudo poznat miris, koji je lebdeo unaokolo, mamei prema

Refuz mrtvak

359

otrim i opasnim ivicama iza kojih je milosrdna blagost kraja. Jeremija prestade da oslukuje panino damaranje u slepoonicama i grmljavinu uzbuene krvi u uima i, primamljen privlanom opasnou konane odluke i zanesen oporom drai neopozivog ina, pogleda prema mestu gde je malopre pala prikaza. Na iskrivljenim rebrima poda, meu razbacanim sasuenim korama pomorandi i zgnjeenim opucima od cigareta, u krivoj senci stola, lealo je ono, uasno neoekivano stvorenje nekakve pakosne izazivake izmiljotine, nepokretno i tamno u turobnom osvetljenju oblanog dana koje se unjalo kroz prljavi prozor i koturalo na podu kao uad. Savlaujui neprijatnost i gaenje, najednom olako i prosto kao micanje nonim prstima, Jeremija ga podrobno osmotri sa svih strana i, razmiljajui mnogo mirnije i pribranije i jasnije, oseajui ak i izvesnu skromnu nadmonost zbog svoje tako oitovane hladnokrvnosti i smelosti, pouzdajui se u svoj mozak, sasvim trezveno zakljui da u tom neskladnom biu nema nieg stranog to bi nagonilo u zaprepaenost, uas, oajanje i ludilo. Gotovo se zaudio, uostalom sasvim povrno i bez povezanosti sa glavnom misli o jednostavnosti i obinosti pojave toga polubia, svojoj malopreanjoj mimikriji sa naknadnim otvaranjem oiju i oekivanjem promene. U malom, prosto beznaajnom i zgrenom telu tog izroda niih ivotinjica i biljaka neodreenih svojstava, nalik na zametak, istina majmunolik, ili iznakaeno bogaljasto novoroene-presmake,

360

Vidosav Stevanovi

u oputenim ruicama-perajama spuznulim niza zbrkane slabine, u iskrivljenim nogama skupljenim pod vreastim trbuhom, u samom naboranom i gromuljastom trbuhu bez rupice pupka i bez vidljive pupane vrpce, u golom i ravnom temenu bez kose i pora, bio je vidljiv tako neizdrljiv bol i poniavajua telesna slabost da Jeremija, umotan u pocepanu i pranjavu ebad, udno nagnut preko ivice kreveta, ne ujui vie cilik federa i krkljanje u crevima, zaboravivi namah sve to se maloas zbilo i gonjen ivom i drhtavom radoznalou koja ga je one noi spustila meu gazdariine salaste butine, oseti jeuravo i tugaljivo saaljenje prema tom jadnom otpatku pomeanom sada sa smeem i prainom, sa baenim krpama, ueglim arapama i jednom skorelom cipelom bez pertli. Naglo je bio obuzet sitnom jecavom tugom i jakom eljom da ustane i tu bednu nakazu skloni na istije i provetrenije mesto, makar gde van promajnih prostorija mrane kuerine koja se naginje i rui. Pokrenu zato svoje tegobno izmodeno telo, izlomljeno sinonim patvorenim vinom, munim podavanjem uskokarliaste krofulozne kelnerice, groznicom i vatrutinom pijanog sna, i ustade, razbacujui ebad, nogama napipavajui papue, gunajui, zlovoljan i namrten, i tromim i tekim koracima poe preko male istine izmeu stola i zdepastog naduvenog ormara. Sva oseanja i utisci od malopre iileli su, potpuno i neopozivo, sa prvim pokretima. Trpeo je jedino kljucav bol u potiljku kao da mu otar kljun jastreba-leinara dubi potiljanu kost, is-

Refuz mrtvak

361

prepletan sa neprijatnou zbog mnogobrojnih treperavih krugova pred oima. Saginjui se nad tim neobinim uljezom, koji je ko zna kako i ko zna otkud dospeo u njegovu sobu, i psujui zbog otrih probada u pleima, sam sebi je izgledao kao ovek koji se mirno i naviknuto budi u svom krevetu, otvara oi nesvikle na iznenaenja i udne prizore, zeva, mrmlja, pljuje, onanie, isti mrve hleba sa stola i prepunu pepeljaru istresa kroz prozor. Nije oseao veu odvratnost dodirujui hladnu i zbrkanu kou nego kada je to inio sa mekim i sipkavim pepelom od cigareta, i nije video nita neobino i nastrano ni u toj ve poluzaboravljenoj i nesnosnoj samilosti jaega, boljega i celovitijega, ni u tom spokojnom, ravnodunom i leernom pokretu i dodiru iscelitelja ili, bar, zatitnika. Ali, onog jasno ocrtanog trenutka, koji se napreac izdvojio iz tmurne mase vremena i vinuo u jednu naroito bistru posebnost, kad se njegova aka spusti i nekako suvie prisno pripi uz grbava majuna lea, Jeremija nasluti u sebi, negde izmeu trbuha i plua, neko nejasno drhturenje, lak i povran gr ak, koji mu nenadno otkri neto poznato i blisko u itavom prizoru, pokretu i situaciji, kao da je sve to se sada deava on ve jednom preiveo, negda, u svetlom procepu onog gromadnog i jedinstvenog vremena pred pragom, i kao da neke davno iezle kretnje, moda kretnje biljaka i nezamislivo drevnih ivotinja i beskrajno dalekih samrtnika, ustaju sa nevidljivog dna, ispod bezbrojnih slojeva voda i kamenja i zemlje, ovrnjavaju u retkom vazduhu, ulaze u njegovo te-

362

Vidosav Stevanovi

lo kao bacili bolesti i pokreu ga neznano kud, moda ravnim i bezdunim visoravnima ravnodunosti koje su sa one strane trajanja. Pored uenja i mogunosti da se u svemu snae, o svemu da promisli, bar da pristane, drao je siuno groteskno bie u naruju, privuen neodoljivom silovitom udnjom da mu zagleda u lice, levom rukom podizao mu oklembeenu glavu i paljivo, vie pokorno i moleivo nego nadmeno i zapovedniki, sasvim skrueno i trpeljivo, zagledao izbliza, savijajui se istovremeno u leima kao pod teretom nekog nepovratnog saznanja, neke neisceljive poluljudske sramote i nekog nepodnoljivog poluivotinjskog jada, i nabirajui obrve i irei zenice kao da s naporom razaznaje predmete u neprovidljivom mraku. S unezverenom nevericom, s tupim i krotkim oajanjem, prepoznavao je, ili ponovo upoznavao, u tom niskom izrovaenom elu bez bora, u tim mutnim oima bez sjaja koje su svetlucale ukastim beonjaama, u tim roavim i mlitavim obrazima, u debelom i spljeskanom nosu iznad zevajuih rnja, u mesnatim i modrim usnama, u itavom tom mamurnom, sumornom i praznom licu bez crta prepoznavao je lice njemu tako dobro i roaki poznato iz ogledala, iz prljave sapunjave vode u umivaoniku, iz zaljeskanih povrina izloga, iz tuih razrogaenih zenica, moda ba gazdariinih od one noi ili kelneriinih od sino, lice preliveno sebinou, rasejanou i slabou: svoje mrsko, neivo i bledo lice. Ostao je dugo tako, zgren i prazan, drei tu runu sliku i priliku samoga sebe na odrvenelim

Refuz mrtvak

363

rukama, neni i materinski, kao da uva od nasrtljivog ivog vazduha i radoznalih napasnih pogleda neto nedolino, nepristojno, poniavajue i sramotno a dragoceno, nezamenljivo i potrebito, nasluujui sablasnu prazninu koja je zaustavljala kucanje srca, tog ve malaksalog sata u memljivom i smenom podrumskom pozoritu bez programa i glumaca, i savijala bele i pogubne kolutove oko uzdrhtalih dlanova, oko uznemirenih i pokretljivih stvari, naduvenog ormara i kripavog kreveta i nacerene ute fotografije krezubog starca u nedeljnom odelu, oko laganog i peperjastog straha ljudskoga, koji ga je ve dodirivao samo najtanjim i najosetljivijim ticalima. Savio je onda kolena kao da ih lomi i klekao na pod, sklapajui tako mali le, koji je oito, sudei po hladnoi koe i mrtvakoj ukoenosti udova, ispustio poslednji dah jo kada se stropotao pred njegovim uasnutim oima, od svojih nepotrebnih i skrnavnih pogleda i od izduenog noa kroz oblake zalutalog sunanog zraka koji je iskosa buio prainu pored stola. Spustio je ukoeno i sasvim poplavelo telace na prljavi komad ebeta, koji mu je sluio za brisanje cipela i prljavtine, pod samim stolom i ukoio se nad njim, miran i pribran odnekud, zagledavi se u obrise krljavog jasena koji se isposniki i alostivo njihao pod prozorom, i primetivi ak, nekako uzgred i gotovo prezrivo, slinost njegovih oerupanih grana sa poaavelim kosturom oveje ake. Nije znao ta osea, i nije eleo da ita zna. Bilo je vrlo bezbolno, tiho i odmarajue sedeti tako oputen i

364

Vidosav Stevanovi

ravnoduan kao streljani ovek koji, evo, sedi na ivici svoje rake, klatari nogama, mirka na ogolelo drvee, zvidue neto u ritmu svoga srca i bila, moda broji ptice ili oblake, i nemarno posmatra osipanje zemlje i glibavu vodu koja se sa strane sliva u taj meki i gnjecavi koveg za kosti i ohlaene vene. Bilo je vrlo umirujue ne micati se nad jednom stvari koja je tako oigledno i neopozivo okonana i optoena izvesnou i neminovnou kao misao o dolasku sudnjeg dana, kao tvrdina dasaka i otra ivica stola za leima, kao iskaljavanje gazdarice i neki tih i aputav zvuk koji se bliio vratima. Ponovo se u sve umealo kranje creva. Taj um i to kranje namah ga vratie javi. Po iznenadnoj i napetoj tiini, prosto tankom svilenom koncu zategnutom do same ivice kidanja, po nejasnom dahu kao od zaustavljenog disanja, shvatio je ta se deava u drugoj sobi, koja je malopre bila nestala u vremenu i odmah se vratila na svoje mesto. Video je tupo uenje koje obuzima nepokretne gazdariine crte razvraene ivotinje zato to nije ula svakodnevno hripanje i pljuvanje prilikom umivanja, ukanje hartijama, kresanje ibice, to su sve bili znaci da je njen stanar ustao i da se sprema da ode na lutanje po lagumima razorene fabrike oruja. Shvatio je i video radoznalost i elju koji su je naterali da se ostavi puenja, pijuckanja kafe, njuenja znojavih malja ispod pazuha, drakanja crvenog jezika draice, da pretetura preko sobe, prie vratima i, poluotvorenih usta i eui mesnate zadrigle listove ronatim nonim prstima, prislukuje uzne-

Refuz mrtvak

365

mirujuu tiinu iza njih kao da nasluuje izvestan prestup, zloin, greh. Zamislivi sve to u magnovenju, Jeremija je isprva osetio prezir, nelagodnost, gnuanje, pa ak i bes, to tu neko, stranac i nitarija i mrtvac od roenja, tako prostaki, drsko i neuviavno zavlai svoju mlitavu radoznalost u njegov okrepljujui ali gotovo letargian mir. Ali sve to, mir i gnuanje i bes, naglo presee nasluena, u letu uhvaena mogunost da e se vrata najzad otvoriti, polako i muiteljski, i da e se u tamnom pravougaoniku otvora pojaviti upava, bunovna glava koja e, kad u prazne i okrugle zenice ue itav prizor i ocrta se svaka pojedinost, postati maska straha sa zgrenom akom na skupljenim usnama. Uasno se plaio sada ba svoje gole i ubistvene nemoi, i ceptao je nemuto i zverski pred slikama koje su ga saletale kao klice teke zarazne bolesti. Ta odkrinuta napukla vrata sa cijukom nepodmazanih arki, ti teki modri kapci nad razrogaenim zenicama, ta prljava sluzava ruka, prilepljena o magloviti oval lica, koja kao da gui dahtanje i gaenje, itava ta zdepasta i mlohava figura u zamaenoj kunoj haljini s ruama sve to dobijalo je u njemu, u nagrizajuoj kiselini njegovog preneraenja, britkost otrice noa i avolsku olujnu snagu more, koja se iaurava iz nestvarnosti kao stvaran i grozan leptir ogromnih krila. Zamiljao je gazdariin promukli vrisak, trenutak napete tiine, panino i uurbano lupanje vratima u itavoj zgradi pretrpanoj bolesnim i gladnim ljudima, rashodovanim nametajem, krpama, zadahom znoja i gnoja, i gustim

366

Vidosav Stevanovi

senkama, grozd zgranutih lica oko sebe, prljave apate, blesava domunavanja, neutaivu znatielju koja ispunjava sobu kao gusta i zaguljiva tekuina, grenje svog tela koje se izvija iznad i oko male nakaze, pokuavajui da je sakrije od besnih i zgaenih pogleda, od nemilosrdnog prezira, od gnuanja nad tim mrtvim i gadnim dvojnikom, bratom jednoutrobnim i drugoroenim. Oseao je, stiskajui se ispod stola kao u smradnom i ugroenom brlogu, da je svuda unaokolo, u svetu i venosti, prisutan ogroman, jedinstven, neljudski, mraan i nesavladljiv strah, i da neizleivi i pogubni sram plavi njegovo zagueno srce. Za trenutak, kratak koliko i bol izmeu trbuha i plua, uinilo mu se da e zaplakati nad svojom bedom, i ve je nabrao lice u gr osloboenja, ali je istovremeno znao da su mu oi suve, iste one premorene i zakrvavljene oi koje vie ne zure u obrise konja meu vijugama pukotina, u plehani tanjir zamazan nedojedenim jajima, u raskupusane knjige i prljavo donje rublje, u pokret leine kojim se otvaraju gazdariine butine i primie se kelneriina uska karlica znao je, konanim znanjem itavog tela i duha, da vie ne postoji nita, nita i nita to bi mu moglo izmamiti suze i glas pred nedoglednom daljinom poslednjeg zajednikog cilja. Nosei svoj lik pred oima, zaboravljajui kuda ide, Jeremija je koraao preko beskrajne i puste visoravni nad kojom se nije irilo nikakvo nebo. inilo mu se da za sobom, u neverovatnoj daljini, skriven i zagluen vetrom i nekim podzemnim bruja-

Refuz mrtvak

367

njem, uje amor i doziv ljudskih glasova, i pokua da se okrene, po navici, ali samo umorno odmahnu rukom, oseajui da je sve to, i vetar i podzemno brujanje i amor ljudskih glasova, nekako suvie daleko. A onda mu se uini da vie ne koraa, i oseti puno i strasno blaenstvo pada.

POSLE DESET GODINA*

re deset godina izalo je prvo izdanje moje zbirke pripovedaka Refuz mrtvak. Sada, posle mnogo buke i besa, izlazi drugo izdanje, kod drugog izdavaa. U meuvremenu je pisac razmiljao da li i kako da izae iz sopstvene koe. esto se oseao kao onaj maioniar koji kae publici: Ako elite, potovani, izveu vam najtei trik: nestau pred vaim oima. Ali to mogu samo jedanput! Moj prozni prvenac stei e tako priliku da uestvuje u knjievnom ivotu, da bude dostupan i itan, da se moe nai u knjiarama i bibliotekama. Kasno je za aljenje, rano za mudrost, pravi trenutak za rezignaciju. Svi smo unapred poraeni: neko to spozna ranije, neko kasnije, a neko proivi slep kod oiju. Bitno je, mislim, videti, znati, istrajati.

* Ovaj tekst je napisan za drugo (zakasnelo) izdanje Refuza mrtvaka u Srpskoj knjievnoj zadruzi 1979. godine. Ni danas (deset godina posle tog teksta) autor nema ta da doda niti da oduzme.

370

Vidosav Stevanovi

Kako je nastala ova knjiga? Jednog davnog prolea dogodilo mi se udo. Prie koje sam godinama pisao, bacao i ponovo pisao poele su da uspevaju. udna i naroita umetnost proze otvorila se preda mnom. To nije bilo otkrovenje, provala imaginacije, blesak lucidnosti, pojava jevaneljskog anela. Bilo je to ovladavanje vetinom posle godina vebi, sumnji, promaaja, tekog rada presudni trenutak u kojem sve, zahvaljujui ranijem trudu, izgleda mogue, mada je, kao to znate, nemogue. Poinjui hiljadu i prvi put, tada sam otkrio da sam na pravom poetku, da sam poeo. Uspomene, misli, doivljaji, izmiljotine, slike, rei sve se preobraavalo, sve je trailo da bude uoblieno i napisano, da ivi. Mogao sam jedino da se pokorim toj strogoj, unutranjoj zapovesti. Prava, konana stvar otkriva se jednom u ivotu. Sve ostalo vreme provodimo napreui se da je do kraja i potpuno shvatimo i da joj se potinimo. Nema potrebe da objanjavam onima koji su to doiveli drugih se ionako ne tie. Imao sam dvadesetak godina, bio sam redovan student knjievnosti, provincijalac, sin palog borca, siromaan koliko dolikuje pravom doljaku, podstanar, prinudni asket usijane glave. Tog prolea postao sam ovek bez identiteta, bez svojstava, bez obeleja koji ubeskraj ispisuje reenice, slae pasuse, strukturira prozne celine, ucrtava shemu budueg dela, koje e, razume se, nadmaiti sva pret-

Refuz mrtvak

371

hodna i zadiviti svet. Da li je to bila nagla provala dara ili manija veliine ili strasna reakcija mladia na bedu i surove uslove? Verovatno i jedno i drugo i tree. Nisu vani podsticaji, vano je ono to nastaje. Elem, ostavio sam sve ime sam se bavio, napustio fakultet, odvojio se od rodbine, odbacio poreklo, prekinuo s drugovima iz detinjstva, pomeo sve tragove iza sebe. Pobegao sam na periferiju, sakrio se meu ljude koji nita ne oekuju, zavukao se u nekakav memljiv podrum. Bacio sam dokumenta: indeks, linu kartu, zdravstvenu knjiicu, prijavu boravka, krtenicu, fotografije. ovek, koji se stvarao, nije smeo da ima nikakvih veza sa onim od ranije, morao je biti drukiji, osobitiji linost sa svim oznakama individualnog i naroitog. Unikat obeleen posebnou i tragikom, slikovitim ponaanjem i zamrenim govorom. Morao se razlikovati jo pre samostvaranja posle toga nije se smeo ak ni porediti. Model je, oigledno, bio romantiarski. Podrazumevao je pobunu, usamljenost, boemu, antikonformizam, rasulo ula i jednu vrstu blagog ludila, koje se ispoljavalo kroz neprestano pisanje i udne ispade. Glumac koji je sam stvarao svoju ulogu, menjao tekst, glumio sebe i proizvodio dramu uspeno je pobrkao pozornicu sa stvarnou, pomeao sebe sa rediteljem, otkaio se i poleteo. Na mestu gordog umetnika prisutni su videli udaka, opsednutog nevidljivim silama, malne sumasiaveg. Ostvarenje je zbog napetosti izmeu zamiljenog

372

Vidosav Stevanovi

i mogueg ispalo polovino i manjkavo, novoroeni je morao da prelei sve deje bolesti, homunkulus se odlikovao presnom snagom i nespretnom grubou. Spoljanje je, moda, bilo obeleeno promaajem, ali je unutranje ono to stvara, podstie i razara bilo ista vatra, dubok i jak zanos, kao u vruici. Neprestan, neumoljiv zanos, koji se hranio i razgorevao sobom, koji nije jenjavao preobraavao se u prozne i poetske slike, kojih bee toliko da nisam stizao da ih zapiem. Najbolje sam, ini mi se, prosanjao otvorenih oiju, upio njihov sjaj i pustio ih da iile, jer sam smatrao da postoji neto nadliterarno to na hartiji umire kao na suvom pesku. I tako sam sedeo u tom zabaenom podrumu i pisao dan-no, izloen istom postojanju. Pod prozoretom je bila septika jama oko nje su se skupljali periferijski psi, grizli se i zavijali. Susedi su me gledali kao ludaka, potar mi se nije javljao niti sam pisao niti dobijao pisma a gazda je proveravao da ne radim za kakvu stranu slubu: za svaki sluaj mi je podigao kiriju i traio plaanje unapred. Snalazio sam se i icario umetnik je katkad jedna povlaena i neiskrena vrsta prosjaka ili dervia, svoju atru razapinje tamo gde mu dopuste i ivi od tue radoznalosti ili dosade. Ustajao sam posle doruka, legao pre veere, gladovao sam zadovoljno manje patnje nisu odgovarale onom liku to mi je neprestano bio pred oima, a za ponienja pod ovim nebom uvek ima ko da se pobrine. Kakav je to, do avola, umetnik koji ne plaa svoju umetnost, koji

Refuz mrtvak

373

ne zna ta su rtva i samopregor. A svi bismo da nekako ne platimo. Mnogo je lanih, a malo pravih ove druge prepoznaete po mrnji polutana koja ih okruuje i po tome to prave greku za grekom. Ono to bih napisao prekucavao sam na staroj, klepetavoj maini TOPS M1. Njeno mi je razdeeno lupanje pokazivalo put u neobino, udesno i novo. Put, koji je moda krug, ali iz koga ne bih eleo da ikada izaem. Drugi su videli lutanja i nedoslednosti, a ja spiralu koja se neumoljivo dizala uvis razlike meu naim vienjima behu poetak kasnijeg nesporazuma. O emu sam pisao? Sve to sam znao, sve to sam video, uo, osetio, doiveo i naslutio preobraavalo se u slike grube, opasne i gorue. Nisam ih izazivao niti zvao, nastajale su same od sebe, pojavljivale se iz magle polusvesti, mutne, a gotovo dovrene trebalo ih je izotriti, srediti i uklopiti u nekakvu snanu, konanu celinu, koja e im dati red i smisao i uiniti ih umetnikim. Imale su svoje poreklo, svoje uzroke, svoj ivot, a hranile su se mojim, gutale mi dane, zapljuskivale me nesanicom, damarale mi u nervima, kao neka naroita vrsta anestetika koji budi i osveuje gledao sam ih kako nadolaze, rastu, bujaju, nisam mogao da ih oteram ili odbacim niti da im pohvatam navike i udi. Najzad sam im se predao i pokuavao da plivam niz bujicu i da se odrim na povrini: nigde tla pod nogama, nigde druge obale, jedino neprekidni tok, vrtlozi, svakojake naplavine i kretanje. Biete u pravu ako ovo shvatite kao jo jednu takvu sliku.

374

Vidosav Stevanovi

Mnoile su se u jednom izmiljenom, nestvarnom prostoru bez odrednica i koordinata, oko nekakvog bunovnog grada, koji je vrio od ivota, strasti i muka, koji se uvek iznova razarao i stvarao, zahvaen promenljivim a istim hemijskim i fizikim procesima elementi su se menjali, ali se formula ponavljala i bit svega toga bee konana, odreena unapred i bez mog uea. Nazvao sam ga Grad, a mogao sam staviti bilo koju smislenu ili besmislenu imenicu. Onda mi se to uinilo neodreeno, apstraktno i slabo pa sam mu dao ime grada u kome sam nekad iveo. Pisao sam Kragujevac, kao to sam mogao pisati bilo ta drugo, bez ikakve skrivene misli ili zle namere. Stvarni, geografski Kragujevac onaj u koji putujemo kad traimo vezu za auto nije s tim izbuncanim gradom imao gotovo nikakvih stvarnih odnosa, mada su bili nekakvi blizanci-antipodi: dve sline slike, ali smetene u razliite ravni, pribliene suprotnostima, strogo podeljene sopstvenim prirodama i vrstom postojanja, razluene prividnim slinostima, injenicom da maska nije lice i da knjievnost nije ivot i da izmiljeno nije to i stvarno. to je moja vizija bivala otrija i neobinija, to se vie razlikovala od knjievnog standarda tih godina, to sam se vie upinjao kontradikcije se podrazumevaju u poslu spisateljskom da je sapnem i zatvorim u poznat i prepoznatljiv ulni omota, da je uinim itkijom, da otvorim mogunosti raznovrsnih korespondencija. Bio je to dvostruk ili dvogub postupak: negde je moralo doi do kratkog spoja,

Refuz mrtvak

375

do pucanja spona. Opsednut poetskim, proganjan lirskim, a privren injeninom, namerno sam, ak i protiv sebe, naginjao ovom poslednjem, kao da krijem viziju i njenu osobitost. Nisam eleo nita neodreeno, opte i plitko, nita apstraktno naletao sam na oigledno, kao na zid od neprobojnog materijala, pravio sam spiskove imena, nadimaka, ulica, koristio stvarnu a jo vie apokrifnu istoriju, ruio zgradu da bih joj video temelje, gradio na pesku i u vazduhu. Stvarna imena, stvarni ljudi, stvarni grad nisu s tim imali nikakve veze, bili su negde daleko, u mrtvakom svetu prolosti, a ja sam se, piui, probijao u ivot, svakom reenicom osvajao jedan dan, jedan trenutak budunosti. Tako je to izgledalo, moda je tako i bilo. Nita od svega toga, mislio sam, nije moglo da se bukvalno odnosi na proverljivu stvarnost, da bude crna hronika jednog grada i njegovih itelja. To je, mislio sam, ist simbolizam, kvintesencija neeg mnogo dubljeg i znaajnijeg, pojavni oblik onog nevidljivog i skrivenog, aranje reima, magijski obred bez svetenika i vraa. Da li sam tada pogreno mislio? I zanima me da li su ovo pitanje ikad postavili sebi oni koji su me nazivali realistom, neorealistom, neonaturalistom, crnotalasovcem, zagovornikom stvarnosne proze, neoprimitivcem, barbarogenijem, pornografom?... Ili sumnjaju samo oni koji stvaraju. I tako sam ispisivao priu za priom. Prepisivao sam i popravljao beskrajno, jer nita napisano nije odgovaralo onim principima to sam ih sebi

376

Vidosav Stevanovi

nametnuo, to sam ih nosio u sebi. Skidam kapu lakopiscima, mada im ne zavidim meni su tegobe i napori deo teksta. Gotova pria, gotova knjiga to je podnoljiva, radna verzija konanog i savrenog teksta, koji katkad sanjamo ali ga ne moemo dosei. Predano i samopregorno pisanje je samo pokuaj da se dosegne nemogue. Dobro je dok pokuavamo. Sabijao sam i skraivao bee me uhvatilo ludilo saetosti, punoe izraza, preciznosti, tih, po mom miljenju, vrhovnih svojstava proze. Reenice koje su me okruivale, kao vazduh morale su biti pune, krcate zvukom, bojama, mirisima i smislom, morale su biti tane i odreene, razgovetne i logine, poput muzike fraze, samosvojne, osobite i prepoznatljive. Trebalo je da budu svoje i samo moje, da se razlikuju i da budu neponovljive. Onaj koji nita nema ima reenice i njihovu drhtavu, unutranju lepotu, koja ne prolazi, ima jedno veliko i doivotno nemanje. Izvesni skaka uvis na treninzima je skakao sa metalnim tegovima na nogama. Na takmienjima je skidao tegove i inilo mu se da leti. Radio sam neto slino tome: oteavao sam sebi da bih olakao izrazu, optereivao sam se ogranienjima i zabranama da bih se oslobodio suvinog, ukrasnog i slatkastoknjievnog. Neprestano sam smiljao nove oblike, odriui se onih koje sam ve osvojio. Doepavi se jednog oblika, znao sam da moram da ga napustim: svako ponavljanje je lenjost, slabost, dosada i zaudara na smrt. Stalno sam menjao postupke:

Refuz mrtvak

377

to je bila i ostala jedna od glavnih osobina mog pisanja, jedino to je kritiari nisu zapazili. Nijedna pria, verovao sam, nije smela biti napisana kao prethodna, svaka se morala organizovati i stvarati na novim osnovama, a oblik je trebalo, potpomognut reima, da potvrdi to naelo. I potvrivao ga je, mada ne uvek. Bilo je, priznajem, mnogo karta i ljake, kao u radionici koja se bavi izdvajanjem istih metala, ali je sve to, nadam se, letelo napolje. Mislim da nisam bio blag i popustljiv prema sebi. Kao da su pisala dvojica: jedan zanet, polusnen, opsednut, drugi napet, sabrane svesti, koji ide iza prvoga i odvaja uspelo od neuspeloga. Postupao sam ili sam mislio da tako postupam kao onaj usamljenik na dalekom severu koji, izgubljen usred snene oluje, sam sebi operie slepo crevo. Danas sve to ne mogu ni da opiem. Vi ete misliti da je patetino, ja da je preslabo. Jedino katkad sanjam taj produeni zanos, to buktanje mladosti, ula, uma i simbola. Besmisao se uobliavao u smisao, haos se pretvarao u sklad, lutanja i skretanja su jasnije obeleavala pravi put kroz dobrovoljnu i stvarnu pustinju: usred nje se iz ruevina dizao onaj utvarni grad, pojavljivale se ulice, bioskopi, pretrpane radnje, kafane, rasli breuljci, premetala se brda, kretali se ivi ljudi, komeao se neverovatno dalek i poznat ivot u jednoj jedinoj kapi mutne vode to se nikada nije menjala pod mikroskopom. Sve je nestajalo, ilelo i umiralo, da bi se ponovo pojavilo sve se pojavljivalo da bi isparilo, iezlo,

378

Vidosav Stevanovi

izgubilo se u kovitlacu. Vrtlog je neprestano besneo i premetao se, a ja sam bio u njegovom sreditu. Uravnoteen i zreo umetnik zna koliko moe i sme: ja sam bio protiv ravnotee, protiv zrelosti, mislio sam da sve mogu i da sve smem. Opasna vrsta doslednosti povezivala je moje pisanje i moj ivot. Ako to danas poriem, ne mogu da izbriem niti da zaboravim. Preivljavao sam staru legendu o smrti i novom raanju, iznutra upoznavao ciklinu volju postojanja. Uinio sam sve to sam mogao i to mi se dalo. Drugo je pitanje koliko sam stvarno mogao i koliko su moje mogunosti, kao i svaije, bile ograniene. Niko ne moe preko sopstvenih granica, osim, moda, ludaka i samoubica. Nae je da se ne mirimo. Katkad sam naputao svoj podrum i jurio u grad. Hteo sam da na drugima vidim svoju promenu, kao ovek koji prvi put izlazi posle plastine operacije lica. Moje ponaanje je sve vie liilo na jurodivo i derviko, male eksplozije prolaznih strasti raznosile su i poslednje ostatke nauenog, konvencionalnog i pristojnog. Bio sam zaboravio to namerno, to nehotice obine rei i obine odnose: ovde vam prataju svaku ravtinu, osim prestupa protiv obinosti. Preterivanje je jedna od osobina moje prirode, prepustio sam joj se kao jedinoj i pravoj ostalo je bilo skriveno, potisnuto i nipodatavano. Zlonamerni su to razroko posmatrali i spremali optunicu, aputali po premijerama, amorili po klubovima, zgraali se na veerinkama,

Refuz mrtvak

379

prokazivali preko novina i govornica. eke su postavljene, vrebaoci vrebaju, lovina mora da natri. Imam jedno jedino opravdanje: iveo sam do prskanja damara, nisam se tedeo, nisam pazio na sitne raunice, iao sam do kraja, nita nisam stekao, osim sumnji, podozrenja i osuda. teta to se tako vie ne moe, velika teta. Tada se u onom smenom, arhainom delu grada, koji nazivamo arijom i kome svi pomalo pripadamo, izgradio jedan lik (moj alter ego), delimino istinit, delimino surovo podsmeljiv, koji me i danas prati: neki hibrid tuinca, prestupnika, pripravnika za odstrel i depnog demona, bez kojeg bi svet bio lepi, a ljivovica se smesta pretvorila u viski. Kao da vas, recimo, neki pozorini kostim iz detinjstva prati do starosti svi znaju da to niste vi, ali vam se tako obraaju. Oglaavao sam ga, izgleda, i ja sam, koliko i svi oni sivi, ravnoduni filistri to se muvaju oko umetnosti i umetnika: estete, moralisti s jednim okom na tuoj kljuaonici, uvari zakopanoga blaga, generali mrtve vojske, manekeni ideja, potomci slavnih predaka, tamburmajori, lanovi svih moguih i nemoguih tela. Ne alim se: danas na sve to gledam sa humorom i smejem se sebi, koliko i onima koji mi se obraaju kao nekom drugom. Ima namernih, ima i sluajnih zabluda: ova je, ini se, i jedno i drugo. arilije vole da misle pojednostavljeno i shematino: ovaj je zauvek ovakav, a onaj zauvek onakav. Proglasimo svog junaka, svog ludaka, svog zlikovca, svog politikog prog-

380

Vidosav Stevanovi

nanika, svog slobodara lake je sa etiketom nego sa ovekom. Nema promene, razvoja, preobraaja, smiljene i namerne evolucije, sve je sebi slino i zauvek dato, onako kako je odredio neki brbljivi kafansko-klupsko-redakcijski zakonodavac. Drutvena struktura je, misle oni, nepromenljiva, svako ostaje na svom mestu i kod svojih para, kastinizam treba sprovesti do kraja i odrati, hijerarhija je sveta, pomeranja su nemogua, a pokuavaju ih samo kriminalci, patoloki tipovi. Takve treba unititi, ali tako da lii na samounitenje: ispisao se ovek, izdali ga nervi, razveo se, propio, uhvatila ga manija gonjenja, bio je slabi, kukavica i neprilagoen. ta tu ima dalje da se pria. Odluio sam tada da objavim ono to sam napisao i, recimo, zavrio. Poao sam po knjievnim redakcijama. Zato kod nas svi ulazi u knjievni ivot toliko zaudaraju na otrcano, ustajalo i gorko, zato se redakcije kriju iza mranih stepenita, uskih hodnika, isflekanih stolova i naduvenosti, kao kakva polutajna slobodnozidarska udruenja? Nikoga nisam znao, niko me nije znao taj greh se ne oprata lako. Knjievni monici imaju naroitu sposobnost verovatno uroenu, jer se tako neto ne da nauiti da gledaju kroz oveka i da ne primeuju oigledno, njihove misli su zauzete digitronskim kombinacijama oko poloaja, irija, nagrada, privilegija, simpozijuma, pretampavanja, sabranih dela. Da bi vas primetili izmeu, recimo, dva vana sastanka morate dubiti na glavi ili ispaliti koju petardu. Ispaljivao sam kad se moralo,

Refuz mrtvak

381

nisam dubio na glavi niti imam nameru. Nije mnogo pomoglo. Svuda tuda vlada duh prepunog tramvaja: mi smo uli, vie nema mesta. Ne samo to ste napolju, jo ste i bezobrazni! Konanu verziju rukopisa Refuz mrtvak zavrio sam juna 1968. godine. Onda se desilo ta se desilo. Rukopis sam predao tada najveem izdavau, bio je usvojen i tampan tako je sve poelo. Ostalo je druga pria i nema nikakve veze sa priom o zanosu i mladosti. A ni sa mnom.

ta se u meuvremenu desilo? Deavalo se svata, teko je sve ak i nabrojati. Bio je vaar, a na vaaru: Delimian uspeh kod kritike, uspeh kod italaca. Dosta sumnjivog publiciteta, neto malih knjievnih nagrada. Napadi sa raznih strana i sa razliitim motivima: jedni su mislili da sam crn, drugi da sam taman, trei crnotaman. Mrnja arilija i polutana onih koji vam ne oprataju sopstvene pogrene procene i linu nedarovitost. Jedan gotovo estogodinji sudski proces poto me nisu mogli naterati da ga izgubim, nisu mi dopustili ni da ga dobijem, jednostavno je zastareo, kao kakav ir slepak koji me je doveo na kriminalistiku stranu novina (moja knjiga oigledno nije spadala ni u kulturu ni u potkulturu): izmeu sinovca to je silovao strinu na otomanu u kujni i sinia koji je utamanio oca sekirom. Rasprodato prvo i neobjavljeno drugo

382

Vidosav Stevanovi

izdanje: pored ostalih prestupa, bio sam jo i itan pisac. Jedan mali milion mojih graaka i egzaltacija, u venom balkanskom maniru samounitenja. Neto mutnih i nastranih knjievnih sukoba znate ko vas napada, ali ne znate zato. Nekoliko ostavki u nekoliko redakcija: da bi drugi mogli lepo gore, vi morate jo lepe dole. I tako dalje. Sve ovo ne bi bilo vredno pomena da nije prilog studiji provincijskih naravi: usred velegrada ivotari jedno tako rei kulturno selo gde je svako svakom dobrovoljni nadzornik nadziravajte da ne biste bili nadziravani. Kako se sad osea pisac onih i ovih redova? Odlino. Zato? Zato to je iv i zdrav i to ovaj tekst ne nosi transparentni naslov Posle devedeset godina. Posle svih gubitaka i to je neki dobitak, kao kad preivite ispadanje iz voza. Jer sve se to moe samo jedanput, to rekao onaj pokojni maioniar pred jo pokojnijom publikom. V. Stevanovi

SADRAJ

Plod reva tvojego Psetoder Ne verovati gladnom Ptice zemaljske Mukoensko Tutumi Leinari Pometine Suaje uta groznica Pravi Zahar Zlatan gvozd Refuz mrtvak itje Cifronija i oje Jeremijina smrt V. Stevanovi: Posle deset godina

5 33 47 59 75 87 119 163 181 201 235 257 279 319 353 369

Vidosav Stevanovi REFUZ MRTVAK Izdava Koraci doo, Kragujevac, Branka Radievia 9 e-mail: office@koraci.net Za izdavaa Zoran Jevtovi Tehniki urednik Aleksandar okovi Korektor Milorad Stojanovi tampa Grafostil, Kragujevac Tira 500
CIP Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-32 STEVANOVI, Vidosav Refuz mrtvak / Vidosav Stevanovi. - Kragujevac : Koraci, 2008 (Kragujevac : Grafostil). - 384 str. - (Sabrana dela / [Vidosav Stevanovi] ; tom 6) Tira 500. - Iz sadraja: Plod reva tvojego ; Psetoder ; Ne verovati gladnom ; Ptice zemaljske ; Mukoensko ; Tutumi ; Leinari ; Pometine ; Suaje ; uta groznica ; Pravi Zahar ; Zlatan gvozd ; Refuz mrtvak ; itije Cifronija i oje ; Jeremijina smrt ISBN 978-86-86685-23-0 COBISS.SR-ID 152155148