Jelena orevi Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka

UDC 316.75 325.8

POSTKOLONIJALNA TEORIJA DISKURSA

Saetak Kao i kad je re o feminizmu, studijama rase ili medijskim studijama, i postkolonijalne studije se u velikoj meri ukljuuju u teorijske modele koje najee koriste studije kulture, kao i u svojevrstan politiki angaman koji one podrazumevaju. U najkraim crtama, njih povezuje analiza ideolokog diskursa i diskursa moi, kritika modernizma i evropocentrizma, a pre svega tematska usredsreenost na podreene i marginalizovane kulture ili delove sveta. Ove studije se pozivaju na poststrukturalistike i postmodernistike teorije i metod dekonstrukcije binarnih opozicija koje su vladale nainom miljenja Zapada, a koje su utemeljene u kolonijalnom projektu. Postkolonijalizam nudi teorijske mogunosti i koncepte za tumaenje savremenih kulturnih tokova, svuda gde moe biti rei o starim i novim hegemonijama i razliitim vidovima kulturnog otpora, to ih ukljuuje u iroke rasprave vezane za probleme globalizacije. Kljune rei: kolonijalizam, hibridna kultura, imperijalizam, mi/drugi, reprezentacija, diskurs.

Savremene analize kulture usko su vezane za studije postkolonijalizma koje imaju za cilj da sa jedne nove pozicije priu analizi kulturnih kretanja karakteristinih za sadanji svet u kome su nominalno zavrene sve antikolonijalne borbe, a koji je je jo uvek duboko uslovljen nekadanjim podelama i vrednosnim sudovima koje su one podrazumevale. Ovaj pristup kulturi je direktno vezan za sva ona promiljanja savremenosti koja su svesna postojanja novog svetskog globalnog poretka, ali koja tee da se odmaknu od klasinih dihotomija pokuavajui da kulturni imperijalizam velikih, naroito SAD, osmotre sa take gledita jedne dinamine, brze, tehnoloki orijentisane kulture koja spaja i razdvaja na sasvim nov nain, dekonstruiui sve one pojmove i stavove koji su nekada bili deo antikolonijalne i antiimperijalne borbe. Postkolonijalna teorija nije i ne mora biti iskljuivo vezana za kulture Afrike, Azije, June Amerike i Australije, koje su direktno uestvovale u kolonijalnom osvajanju tuih teritorija i kultura; ona prua teorijske mogunosti i koncepte za tumaenje savremenih kulturnih tokova, svuda gde moe biti rei o starim i novim hegemonijama i razliitim vidovima kulturnog otpora, to ih ukljuuje u iroke rasprave vezane za probleme globalizacije.

30

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Kao i kad je re o feminizmu, studijama rase ili medijskim studijama, i postkolonijalne studije se u velikoj meri ukljuuju u teorijske modele koje najee koriste studije kulture, ali i u svojevrstan politiki angaman koji one podrazumevaju. U najkraim crtama, njih povezuje analiza ideolokog diskursa i diskursa moi, kritika modernizma i evropocentrizma, a pre svega tematska usredsreenost na podreene i marginalizovane kulture ili delove sveta. I jedne i druge studije zapoele su svoju egzistenciju kao radikalna kritika klasinih disciplina i modela znanja, kao i kritika inherentnog evropocentrizma u pogledu kulture Zapada i njegove interpretacije Drugog ili drugosti. Obe su tesno vezane za analizu knjievnosti, to je u velikoj meri povezano sa tekstualnim pristupom kulturi, ali i sa ruenjem zapadnog knjievnog kanona. I jedne i druge se protive svakom vidu esencijalizacije u tumaenju kulturnih pojava, zasnovanom na binarnoj logici, kao i na prosvetiteljskom i modernizacijskom progresivizmu. Usredsreenost na probleme vezane za razliite oblike stvarne, materijalne i diskurzivne hegemonije u kulturi shvaenoj u najirem smislu, uspostavlja vrstu vezu meu njima, s tim to postkolonijalizam kolonijalizam uzima kao arhetipski i najbrutalniji izraz hegemonije (Kvajson 2005: 498). Povezuje ih i interesovanje za marginalne, obespravljene grupe ili kulture, za nain ispoljavanja otpora i uspostavljanja odnosa pregovaranja sa hegemonijskim silama i diskursima. Zbog toga postkolonijalne i kulturoloke studije ulaze u oblasti feminizma, multikulturalnih studija, studija manjina, rase, rodnih (gej i lezbejskih) studija, ime i jedne i druge tee da ospore sredinje mesto i autoritet distinktivnih sistema dominacije u kom god obliku se oni izraavali. Studije kulture i postkolonijalizam odbijaju da prihvate koncept definisanih nacionalnih i kulturnih identiteta, razmatrajui sloene procese koji u odnosima podreenih i hegemonijskih instanci uestvuju u razbijanju svake identitetske homogenosti. I najzad, obe discipline zapoinju kao radikalna kritika zvaninog poretka znanja i kulture Zapada da bi vremenom postale zvanine akademske discipline koje u nekim aspektima poinju da se uklapaju u interese globalistikih neoliberalnih ideologija. Neki autori, opet, smatraju da postkolonijalna teorija predstavlja najplodotvornije polje savremenih studija kulture, i to upravo zbog toga to je pruila metodoloka sredstva ne samo za razumevanje odnosa Zapada i bivih kolonija, ve i neokolonijalizma kao jednog aspekta globalizacijskih procesa (Sardar, van Loon 1998). Tome je mogue dodati da je postkolonijalistika teorija izuzetno podsticajna u istraivanjima odnosa izmeu starih i novih lanica EU, izmeu zemalja koje su izale iz socijalizma i ule u ekonomsku, politiku i kulturnu tranziciju. Prefiks post ne odnosi se toliko na vremensku dimenziju, na drutveni, ekonomski ili politiki poredak koji sledi posle kolonijalizma, koliko na odreeni teorijski pristup ili diskurs u ijoj osnovi lei pretpostavka da evropski kolonijalizam i posle politikog osloboenja utie na odnose Zapada i bivih kolonizovanih zemalja, i da je taj odnos uzajaman. Akcenat je na istraivanju kulturnih praksi u kojima se, s jedne strane, uoava ilavost hegemonije koja iznutra utie na kulture zemalja koje su se politiki oslobodile kolonijalizma. I obrnuto, koliko je i kako vekovima dugo kolonijalno iskustvo definisalo i odreivalo samoidentifikaciju Zapada. Postkolonijalne studije tee da odnos nadreenih i podreenih ne posmatraju kao neproblematinu opoziciju izmeu opresora i rtve, ve kao sloen odnos koji ni jednu stranu ne ostavlja netaknutom. S druge strane, prefiks

J. orevi: Postkolonijalna teorija diskursa

31

post direktno se odnosi na teorijsku orijentaciju koja odnose izmeu Zapada i drugih ukljuuje u druge postove pre svega, postmodernost i poststrukturalizam. U zapadnoj akademskoj zajednici, postkolonijalna teorija diskursa i studije postkolonijalizma su nuno vezane za poststrukturalizam, dok se postkolonijalno stanje smatra konstitutivnim za opte stanje postmodernosti. Meutim, ovaj prefiks odnosi se i na one procese koji, zbog irenja globalnog kapitalizma, mnoge zemlje uvlae u kolonijalni odnos prema dominantnim silama koje su situirane na Zapadu ili u multinacionalnim kompanijama. Mnogi bi se danas sloili da globalizacija predstavlja vrhunac kolonijalizma. Postkolonijalne studije tee da pokau razliite aspekte kolonijalizma kao jednog od osnovnih uslova postojanja i definicije modernosti i modernog sveta uopte, to znai da su njegovi uticaji i znaenje mnogo ireg i sveobuhvatnijeg opsega nego to je bukvalno i faktiko podjarmljivanje ili vladanje tuim teritorijama. Pojmovi Evropa, nerazvijenost, razvoj, Trei svet, Prvi svet, predistorijska drutva, domoroci, domorodake kulture i mnogi drugi, ne bi postojali da nije bilo istorije kolonijalizma. Oni predstavljaju vrednosne kategorije koje je u njih utisnuo modernistiki racionalizam, progresivizam i univerzalizam, i kao takve duboko su obeleile ne samo Evropu i SAD, ve i kolonizovani svet. Problemi nacionalnosti, etniciteta, posledice globalnih migracija, sistematske i drastine razlike u rasporedu bogatstva izmeu severa i juga koje danas potresaju svet, samo su deo postkopostkolonijalnog stanja. Sukobi, lokalni ratovi, ruenje moi nacionalnih drava predstavljaju naslee kolonijalizma koje je vrsto povezano i upleteno u kontradiktorne procese vezane za ekonomski, politiki i, naroito, kulturni aspekt globalizacije. Postkolonijalne studije se razvijaju od osamdesetih godina prolog veka i vezane su za univerzitetske centre na Zapadu i mnoge istraivake ustanove u nekadanjim kolonijama, naroito u Indiji. One su najsnaniji impuls imale u oblasti teorije i kritike knjievnosti, ali kao metod diskurzivne analize, postale su sastavni deo antropologije, istorije i, posebno, studija kulture. One se znaajno razlikuju u odnosu na izuavanje postkolonijalizma koji se razvijao esdesetih i sedamdesetih godina, pre nego to je poststrukturalistiko-postmodernistika teorijska paradigma postala zvanini teorijski diskurs u oblastima kojima se ovde bavimo. U tom smislu, mogue je napraviti razliku izmeu postkolonijalnih studija koje zahvataju irok spektar drutvenih, politikih, ekonomskih, kulturnih ili istorijskih aspekata kolonijalizma i postkolonijalne teorije diskursa, koja je usredsreena na kulturu kao diskurzivnu kategoriju. Prve obuhvataju iroko polje razliitih drutvenih disciplina ukljuenih u istraivanje kolonijalizma, njegovih uzroka i posledica, dok su druge vie vezane za nove, uglavnom poststrukturalistike pristupe humanistikih disciplina. U ranijem periodu, istraivanja postkolonijalnog sveta su se bavila pitanjima stvaranja novih drava u Africi, Aziji, Karibima, i naroito sociolokim i ekonomskim analizama nerazvijenosti, materijalnim i drutvenim posledicama kolonijalizma, kao i istorijom nacionalnih pokreta za osloboenje i razumevanjem autentine kulture domorodaca ili novoosnovanih nacija. Postkolonijalno je znailo posle kolonijalizma i imalo je iskljuivo znaenje vremenske odrednice, bilo je vezano za istorijski period i politiku dimenziju dekolonijalizacije. U takvim pristupima podrazumevala se jasna distinkcija izmeu suprotstavljenih blokova: imperijalizma/antiimperijalizma, kapitalizma/socijalizma, prvog/ treeg sveta, samoopredeljenja/kolonijalizma, centra/periferije, razvijenosti/

32

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

nerazvijenosti to je istovremeno odgovaralo drutveno-politikoj realnosti tadanjeg blokovski podeljenog sveta. Istovremeno, jedan od elemenata identifikacije tog perioda, odmah nakon dekolonizacije, bila je politika realnost u kojoj su razne voe, partije i vlade, preuzimajui vlast u novim dravama, prisvajale i modifikovale aparature kolonijalnih drava da bi sluili novim liderima u njihovim politikama, bez obzira da li su one socijalistike ili buroaske, napredne ili reakcionarne, popularne ili autoritarne. Tada su stvari bile jasne i u istraivanju kulture ili knjievnosti bilo je sasvim normalno pripisati odreene karakteristike nekoj kulturnoj celini ili bloku okarakterisanim u pojmovima zajednice porekla i celovitog identiteta. Tako bi, na primer, Chinua Achebe bio razliito opisivan kao Igbo pisac, nigerijski pisac, afriki pisac, pisac Komonvelta, pisac Treeg Sveta, ali retko kada kao postkolonijalni pisac (Lazarus 2004: 2). Postkolonijalne studije bi se preciznije mogle odrediti na osnovu tri karakteristike. Prva se povezuje sa post-teorijskim tokovima koji u sreditu imaju kritiku modernosti. U tom smislu, postkolonijalna teorija se ukljuuje u sveobuhvatnu retrospektivu preduzetu osamdesetih godina, o ekskluzivistikim formama razlike i univerzalnosti koje je izgradila Zapadna modernost u sauesnitvu sa imperijalnom ekspanzijom i kolonijalnom vladavinom (Kvajson 493). Odatle proizlazi i sklonost ka naputanju klasinih disciplinarnih pristupa i njihovog pojmovnog aparata, koji podrazumeva mogunost uspostavljanja objektivnih sudova, iju referencu istinitosti ine zapadni modeli, na osnovu kojih se razumeju sredine koje podleu potpuno drugaijim kulturnim, drutvenim i ekonomskim prilikama i usmerenjima. Osnova za ovakve interpretacije lei u kritici sistema reprezentacije zasnovanih na binarnim opozicijama i na hegelovsko/marksistikoj koncepciji istorije. Binarna opozicija podrazumeva da merila Zapada i njegovog pogleda na stepen razvijenosti ili civilizovanosti postaju merila za sve ono to je drugaije ili razliito od njega. U takvoj binarnoj podeli, jedan pol je odreen kao pozitivan, a drugi kao negativan, i to je razlog zbog koga se postkolonijalne studije bave dekonstrukcijom evropske tradicije koja je uspostavila takav sistem vrednovanja. To je, drugim reima, znailo da se odnos zemalja prvog i treeg sveta ne moe posmatrati kao odnos opozicija, da je nekada kolonizovani svet isto toliko heterogen i podeljen prema razliitim osama koliko i zapadni svet koji ga je osvajao. Odatle i druga osobenost postkolonijalnih studija, a to je njihov radikalni kulturalizam. Naputajui interesovanje za drutveno-ekonomska pitanja, institucije ili pokrete kolonijalnog otpora, klasnu borbu, koncepte sukoba civilizacija, postkolonijalna teorija se ukljuuje u kulturalistiki obrt u drutvenim i humanistikim naukama. Zaokret ka jezikoj analizi doveo je do primata analize diskursa umesto analize konkretnih materijalnih drutvenih pojava. Zbog toga Ekroft, Grifits i Helen Tifin, vodei teoretiari u oblasti postkolonijalizma, ovaj pojam definiu kao termin koji obeleava diskurse teoretiara postkolonijalizma (...) da bi se oznaile politika, lingvistika i kulturna iskustva u drutvima koja su nekada bile evropske kolonije (Ashcroft, Griffiths, Tiffin 2005: 510). Autori koji se smatraju posebno znaajnim za vezu postkolonijalizma i studija kulture, Edvard Said, Homi Baba i Gajatri Spivak, zasnivali su svoje postkolonijalne analize na teorijskim pretpostavkama poststrukturalizma: Said na Fukoovom konceptu diskursa, Homi Baba na Lakanovoj psihoanalizi, a Spivak, prvi prevodilac Deridine Gramatologije na engleski

J. orevi: Postkolonijalna teorija diskursa

33

jezik, na dekonstrukciji. Zato prefiks post ukazuje na energian razlaz sa onim to mu je predhodilo u teorijskom smislu (Dirks, Best&Kelner 1991: 29). Poststrukturalizam je predstavljao mono oruje protiv onoga to su ovi autori videli kao zatvor evropskog humanizma. Oslonjenost na ove teorije diktirala je i izbor tema, i nain tumaenja, ali i sudove vrednosti i implicitni ideoloki stav koji je bio antimarksistiki, protiv sociologije nerazvijenosti, teorije zavisnosti i protiv svake rigidne konceptualizacije odnosa izmeu Zapada i biveg kolonizovanog sveta. Odatle i trea karakteristika postkolonijalne teorije - sklonost ka relativizaciji antikolonijalistikih diskursa koji su inspirisali ranije teorijske obrasce, ili tanije, pristup kulturnim promenama i pojavama u odnosu izmeu Zapada i drugih kao odnosa meusobne zavisnosti i uticaja, odnosno odnosa interkulturalnosti. To istovremeno podrazumeva da se taj odnos tumai kao neravnomeran i da se u obzir uzimaju velika raznolikost drutvenih i kulturnih odgovora na kolonijalizam, a koji se ne mogu svesti na odnos koji je pisala i propisivala politika, njene institucije i pokreti. Postkolonijalna teorija je jo jedan od napora da se zapone pisanje istorije odozdo. U okviru samog polja postkolonijalnih studija postoje ozbiljne napetosti izmeu onih dominantnih struja oslonjenih na poststrukturalizam i onih, manje ili vie, utemeljenih u tradicionalnim disciplinama. Analiza kolonijalnog diskursa se ranih osamdesetih poklopila sa institucionalizacijom novih istraivakih inicijativa vezanih za feministike, afro-amerike, etnike i homoseksualne studije. Njihov zajedniki cilj bio je okrenut ka demistifikaciji dominantnih sistema znanja koji su odluujue uticali na diskurzivno potiskivanje i institucionalno ugnjetavanje razliitih potinjenih zajednica i marginalizovanih kulturnih tradicija. Ova nova interdisciplinarnost obeleeva dominantne struje na angloamerikim univerzitetima u okviru klasinih odeljenja za engleski jezik, antropologiju, muziku i istoriju umetnosti, a utie na stvaranje novih, kao to su enske studije (kasnije studije roda), afro-amerike studije, azijsko-amerike studije, studije kulture, itd. Rani pobornici analize postkolonijalne teorije diskursa esto su bili suoeni sa znatnim otporom od strane naunika i kritiara vernih klasinim disciplinarnim paradigmama. Neretko se itava struja smatrala pomodnom strategijom zapadne inteligencije emigranata koja je posle pada berlinskog zida i stvaranja unipolarnog sveta multinacionalnog kapitalizma prigrlila tekstualnu analizu i analizu diskursa kao metod koji razvodnjava sve vrste pojmove, relativizuje, a time i depolitizuje analize vezane za stvarne probleme post- kolonijalnog sveta. Entoni King kae da rani eksponenti postkolonijalne knjievne dekonstruktivne kritike (Said, Spivak, Baba), lagodno smeteni u humanistikim naukama Zapadnih univerziteta poinju svoj uzlet kada se poveao broj postkolonijalnih intelektualaca i kada je stvorena njihova publika, a to je bilo krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina. U istom stilu Arif Dirlik kae da je postkolonijalnost stanje inteligencije globalnog kapitalizma. Entoni Apia ove teoretiare naziva relativno malom grupom pisaca i mislilaca obuenih u zapadnom stilu, koji posreduju u trgovini kulturnom robom svetskog kapitalizma na periferiji(citirano u Lazarus, 2004, 6-7). Ove otre kritike upuene postkolonijalnoj teoriji deo su opteg argumenta protiv postrukturalistike destabilizacije pojmova, ali i jednog stava klasine levice da ameriki multikulturalizam i akademski poststrukturalizam predstavljaju apologiju, ako ve ne produenu ruku, globalnog kapitalizma. Ovaj argument je ciljao na to da, postajui

34

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

ogranak studija knjievnosti ili kulture, postkolonijalizam rizikuje da izgubi svoju prvobitnu vezanost za istorijske uslove i realne politike, ekonomske i kulturne uticaje kolonijalne vladavine, a naroito za njene globalne posledice Sa malo drugaije take gledita, Benita Peri ukazuje na unutarnji konflikt izmeu antikolonijalne ideologije, koja je bila jedan od temeljnih podstreka za izuavanje kolonijalizma, i ideologije prisutne u postkoloniijalnim studijama. Peri istie da istraiva zainteresovan da se bavi istorijom kolonijalizma, njegovim drutveno-ekonomskim formama i institucijama, kao i problemima kolonijalnog otpora i klasnog poretka, meunarodnih saveza i ideolokih utemeljenja postkolonijalnih reima, ubrzo shvata da se takva istraivanja uglavnom ne vode u oblasti postkolonijalnih studija, ve na drugim mestima, u specijalistikim domenima unutar drutvenih nauka. Osim toga, on e ubrzo otkriti da preovlaujui modeli postkolonijalne teorije nisu vezani za naslee antikolonijalne misli inspirisane marksizmom, s obzirom da postkolonijalna kritika ispoljava neprijateljstvo i prema marksizmu i prema pokretima nacionalnog osloboenja. Ova taka gledita potie od averzije prema svakom nacionalizmu, u svim vremenima (...) i poiva na pogrenom itanju antikolonijalizma kao nativistikog, esencijalistikog, atavistikog i vezanog za pre-modernistike ideologije (B. Parry 2004, 66-68). Pomak od analize institucija ka analizi diskursa Gajatri Spivak je okarakterisala kao odlinu priliku da se iskoristi ono to je nudila Deridina dekonstrukcija diskurzivnog aparata za demistifikaciju zapadnjakog naina miljenja, jer ona ima mnogo veu analitiku i intervencionistiku prednost nego prizivanja autentinosti drugog (Spivak 1988: 294). Za Homi Babu, jeziki model je takoe ponudio sredstva za objanjenje prolosti kolonijalizma i postkolonijalnu sadanjost otvaranjem uvida u psihoanalitiku teoriju. Pomak od analize relanih istorijskih procesa je znaio da je diskurzivno ili epistemiko nasilje teilo da dobije prednost u analizi u odnosu na institucionalne prakse nasilnog drutvenog sistema kolonijalizma (Parry, 73). Spivakova citira Saida, koji je rekao da je insistiranje na analizama teksta, praksama oznaavanja i sistemima znakova postavljena scena za vladavinu teorijskih tendencija koje nude zadivljujui besteinski oseaj u odnosu na gravitaciju istorije (74). Navedeni kritiki stavovi u odnosu na postkolonijalne studije i teoriju diskursa prate istu liniju argumentacije koju klasine discipline upuuju poslednjoj fazi interpretacija kojima su sklone studije kulture. U pogledu osporavanja poststrukturalistikih teorijskih preferencija vanu ulogu igra i problem stepena otrine kritike kolonijalizma i njegovih posledica, koja je u promiljanju tekstualnosti i analizi knjievnosti izgubila snagu. Meutim, u ovoj raspravi postoji i suprotan argument na osnovu koga se dokazuje prirodna veza postkolonijalizma sa poststrukturalizmom, koji je bio jedan od filozofskih i teorijskih pravaca koji su direktno i indirektno podravali antikolonijalne pokrete. Robert Jang polazi od stava da se istorijski koreni poststrukturalizma ne nalaze u krizi evropske kulture povezane sa studentskim protestima 1968. godine, ve u alirskoj borbi protiv kolonijalizma deset godina ranije. Jang ide toliko daleko da predstavlja postkolonijalnu teoriju kao produetak antikolonijalnih pokreta u Treem Svetu, tvrdei da se poststrukturalizam razvio kao anti-zapadnjaka strategija uperena protiv hijerarhijskih kulturnih i rasnih pretpostavki evropske misli (R. Young 1990). ini se da bi studije postkolonijalizma dobile na snazi ukoliko bi akcenat na kulturi i analizi diskursa vre

J. orevi: Postkolonijalna teorija diskursa

35

povezale sa ekonomskom i politikom kritikom i analizom; to bi ukazalo, jasnije nego to ini poststrukturalizam, postojanje politikih i ekonomskih uticaja neokolonijalnih struktura na novi svetski poredak autonomnih drava, na mnogo irem podruju nego to je to nekada bio deo kolonizovanog sveta. ORIJENTALIZAM Jedan od najznaajnijih teoretiara koij je dao impuls savremenim postkolonijalnim studijama je Edvard Said i njegova knjiga Orijentalizam, koja je izvrila ogroman uticaj i otvorila mnoge rasprave u okviru postkolonijalne teorije i ire. Osnovna Saidova pretpostavka zasniva se na Fukoovom tumaenju produktivne prirode znanja/moi koja obezbeuje diskurzivnu konstrukciju saznanja i njegovo povezivanje sa hijerarhijama moi. Na osnovu analize naina na koji se o Orijentu govori i pie u delima istoriografije, knjievnosti, nauke, socijalne teorije reju u kulturi Said nalazi dokaz o proizvedenom znanju koje je bilo snana podrka imperijalnog osvajanja koje je Zapad vekovima preduzimao. Said naglasak stavlja na drutveno konstitutivnu ulogu orijentalistikog ili evrocentrinog diskursa, to, drugim reima, znai da je taj diskurs, bukvalno, stvorio jedan svet koji, tako stvoren, prestaje da bude izmiljen i postaje stvaran. Zato diskursi koje on analizira prikazuju Orijent kao neto to prosto postoji, kao inertnu prirodnu injenicu. Said diskurzivnu konstrukciju Orijenta oznaava pojmom orijentalizma koji se odnosi na forme, na osnovu kojih se jedan neodreeni, ali veoma prostrani deo sveta, prikazuje (reprezentuje) i tekstualno uobliuje i to koliko u nauci, toliko i u umetnikim delima, filozofskim spekulacijama ili administrativnim dokumentima. Orijentalizam ne postavlja pitanje o stepenu vernosti prikazanog u odnosu na original (Orijent), ve o unutarnjoj konzistentosti ideja, slika ili govora o Orijentu koji se udruuje sa socio-ekonomskim i politikim institucijama uestvujui u Zapadnom kolonijalnom projektu. Orijentalizam ne nastaje u nekim izmiljenim priama, ve u okviru irokog korpusa teorije i prakse razvijanih u akademskim institucijama, muzejima, kolonijalnim kancelarijama, antropolokim i biolokim teorijama i analizama, tvorei diskurs kulture koja je delovala uporedo sa sirovim politikim i vojnim razlozima (E. Said, 2000, 25). Na osnovu materijala koji ukljuuje knjievnost, putopise, etnoloke, istoriografske radove, lingvistiku, Said dokazuje da je kulturno oblikovanje znanja o Orijentu direktno vezano za politiki imperijalizam koji ne bi bio mogu, niti bi ikad imao tako snanu podrku, da nije bio deo jednog sveobuhvatnog pogleda na svet, zasnovanog na zapadnjakom etnocentrizmu i njegovoj sklonosti vienja i oblikovanja sveta prema vlastitoj slici. Orijentalizam se shvata kao zapadni stil dominacije restrukturiranja i posedovanja vlasti nad Orijentom. Saida ne zanima pravi Orijent zbog toga to on ne postoji kao homogena celina, kao kultura, geografsko podruje, drutveni sistem koji se moe podvesti pod neki zajedniki imenitelj. Ne zanima ga ni da poredi diskurse na nekim odabranim elementima Orijenta koji bi se mogli identifikovati kao tipini, prepoznatljivi, esencijalni sastojci tog dela sveta. Zbog heterogenosti zemalja i kultura koje su ukljuene u orijentalistiki diskurs, on se moe prepoznati samo kao konstrukcija Zapada. Povezivanje Bliskog istoka, arapskog sveta sa Indijom, pa ak i Dalekim Istokom, na ta se odnosi orijentalizam,

36

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

ukazuje do koje mere je razliitost svedena na opte privaene ideje i stavove u cilju opravdavanja imperijalnih namera. Ta homogena slika, kao konzistentan diskurzivni sistem, Orijent je definisala kao pasivan, sklon despotizmu, povodljiv, senzualan, feminizovan, slab, lukav, nepredvidiv, rasno inferioran, kulturno zaostao, a kao takav, on je apsolutno drugo u odnosu na Zapad. Na takvom saznanju Zapad gradi vlastitu superiornost i autoritet, legitimiui pravo na osvajanje i vladanje: Evropska kultura ojaava sopstvenu snagu i identitet, profiliui se spram Orijenta kao svog surogata ili ak svog skrivenog Ja (4). U stvaranju slike drugog i u stvaranju naina na koji Zapad sebe vidi i identifikuje, uestvuju znanje i mo. Ovakav pristup ukazuje na ono to je distinktivna crta postkolonijalnog pristupa, a to je da se Saidova analiza znanja/moi u odnosu izmeu Zapada i Istoka ne svodi na dokazivanje kako funkcionie prosta logika sile, niti da postoji neto to bi se moglo shvatiti kao zavera Zapada prema drugima, ve se radi o obuhvatnijem i sloenijem, vieznanom pristupu, koji pretpostavlja orijentalizam ili evropocentrizam kao dominantnu epistemu Zapada. Drugim reima, jedan odreeni pogled na svet, nain percepcije i reprezentacije sebe i drugog, stvaraju kulturne diskurse koji su upleteni u oblike politike moi, i obrnuto. Tu nije re o odreenoj ideologiji, ve o mnogo fundamentalnijoj karakteristici, neverovatno konzistentnom sistemu pomou koga je evropska kultura bila u mogunosti da politiki, socioloki, vojno, ideoloki, nauno i imaginativno upravlja Orijentom tokom post-prosvetiteljskog perioda (3). Orijentalizam pristupa heterogenoj, sloenoj, promenljivoj istorijskoj stvarnosti sa esencijalistikog stanovita, pokuavajui da otkrije postojanje jedne vanvremenske, trajne, nepromenljive stvarnosti. Zapad vidi Istok kao veito isti, to Said pokazuje na primerima zapadne kulture od renesanse do dananjih dana, na osnovu ega se Orijent fundamentalizuje i naturalizuje, predstavljajui dinamine istorijske procese kao prirodne i nepromenljive. S jedne strane, postoji istorijski promenljivi, dinamini, aktivni Zapad, a nasuprot njemu je pasivan, nepromenljivi Istok: Ta lana pozicija skriva istorijsku promenu. to je, sa mog stanovita, jo vanije, ona skriva interese kojima se orijentalista rukovodi (442). Posledica takve esencijalizacije dovodi do opravdavanja misionarskog odnosa Zapada, a danas SAD, da se jednom oslikani Orijent, kao suprotnost Zapadu, oplemeni, aktivizuje, demokratizuje. Antiteroristike akcije koje su preduzele SAD posle septembra 2000, opravdavane su na osnovu orijentalistike slike koja radikalne i teroristike pokrete identifikuje sa celokupnom kulturom Bliskog istoka ili Istoka, postavljajui ih u poredak vrednosti anticivilizacije/civilizacije. Orijentalizam kao metod istraivanja nije nuno vezan za Orijent, ve za analizu diskurzivnog oblikovanja drugog, nezavisno od toga da li se to oblikovanje koristi u imperijalne svrhe, ekonomsko politiku dominaciju ili za prosto oblikovanje stereotipa i predrasuda. Orijentalizam, u tom smislu, moe da se razume kao govor o optem ili svakom drugom. Jedan od estih takvih govora je onaj koji se zasniva na slici i priama o domorocima, posebnim, apsolutno razliitim grupama, sa divljaki nesavrenim nainom miljenja kojima je potrebna reedukacija. Tako, na primer, Skot Nezbit ukazuje na stvaranje mitova o domorocima na osnovu kojih je imperijalizam za sebe uzimao pravo da oduzima zemlju nerazvijenih, primitivnih divljaka, da ih kontrolie, obrazuje, pokrtava. Ono to je odatle proizalo kao uzgredna posledica ili kolateral-

J. orevi: Postkolonijalna teorija diskursa

37

na teta, bilo je stvaranje negativnih slika domorodaca o samima sebi, koji u odnosu na kolonizatora oliavaju apsolutnu suprotnost: Stoga kolonizator mora da predstavi model realnosti, koji je toboe, apsolutan i besprekoran, u zamenu za onaj koji poinje da se smatra starim, divljaki nesavrenim nainom miljenja koji se pripisuje starosedeocima. Tokom reedukacije, starosedeoci su preplavljeni negativnim slikama o sebi i svojoj kulturi i idilinim, gotovo savrenim slikama o kolonizatoru. Nepromenljivi divljak, nezavisno od toga da li je plemeniti ili bestijalni, ne samo da je potpuno suprotan u odnosu na kolonizatora, ve je za njega jedino reenje u takvom stanju stvari, ili da bude uniten ili asimilovan: Ovo nipodatavanje egzistencije domorodaca kao ljudskog bia, kolonizatoru prua skoro boansko prisustvo i mo (Nezbit 2005: 521). Postkolonijalni diskurs u ogromnom broju radova istrauje razliite varijacije konstrukcije geografskih oblasti, politikih, etnikih ili nacionalnih celina koje se percipiraju kao apsolutno razliite, pa time i problematine u odnosu na zapadnjaki sistem vrednosti, ali i u odnosu na njegove politike i ekonomske interese. Saidova analiza orijentalistikog diskursa korespondirala je sa novim strujanjima u okviru mnogih drutvenih disciplina, naroito antropologije, ali i sa osnovnim smernicama rada u okviru britanskih studija kulture. I antropolozi su poeli da dovode u pitanje klasine metode istraivanja uroenika, i uopte nezapadnih drutava, postavljajui jedno jednostavno pitanje: Ko smo mi koji ih prikazujemo (Rabinow 1986), da bi se kasnije pitanja uslonjavala prema poznatom modelu ideoloke i fukoovske kritike : Ko govori? Kada i gde govori? S kim i kome govori? Pod kojim institucionalnim i istorijskim prinudama se govori? Kako Morli navodi, itava antropologija je govor koji su Evropljani izmislili da bi opisali svoju tamniju brau i sestre(Morli, Roberts 2004: 175-199). U samom procesu opisivanja, reprezentacije, uvek postoji odnos izmeu Nas i Njih, s tim to je Zapad razvio metodoloka sredstva i osvojio politiku poziciju sa koje je druge mogao da izuava. Sa pojavom filma i televizije, ovaj etnoloko-antropoloki rad se proirio i omoguio mnogo iri, stalniji i brojniji korpus pria i prikazivanja drugog, to ne samo da je omoguilo da se razvija svest o drugome, ve je istanalo mogunosti njihovog prikazivanja, od empatinog, romantinog, pa sve do banalno propagandnog i politikog. Zahvaljujui novim tehnologijama, ceo svet se nalazi pod budnim okom Zapada. Jedan od drastinih primera je svakako medijska priprema rata u Zalivu devedesetih i dvehiljaditih godina, sprovedena prema jednostavnom (propagandnom) modelu zasnovanom na apsolutnoj podeli izmeu nas i njih, kao na podeli dobra i zla, neba i pakla, Boga i avola: Poput Frankentajna, Sadama je trebalo prognati iz civilizacije (...) Tako su pametne tehnologije zapadnog razuma bile pokrenute da bi se unitio drugi (191). Poznati su radovi Marije Todorove i Vrsne Goldsvorti koji istrauju konstruisanje zapadnjakih diskursa na osnovu kojih se konstruie Balkan. iroj javnosti je jo poznatija politika konstrukcija Srbije i Srba kao bestijalnog, primitivnog naroda, koja se ostvarivala i jo uvek se ostvaruje u razliitim medijskim, teorijskim, naunim, politikim i pravnim diskursima, koji nisu stvarani samo na Zapadu, ve i u samom srpskom drutvu. U ovom drugom sluaju, na delu je slina paradigma o kojoj govori Nezbit, odnosno re je o interiorizaciji vrednosnih sudova drugih u okviru domorodakih drutava, to podupire oseanje inferiornosti, ali i mnoge defanzivne strategije tog istog drutva, koje u sebi nose opasni otrov agresivnosti.

38

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Uprkos velikom uticaju koji je imala Saidova knjiga na postkolonijalnu teoriju, ona je otvorila i niz problema koje e ova teorija preispitivati u dosluhu sa postmodernistikim tendencijama. Jedan od problema vezan je za unutranju protivurenost Saidovog koncepta orijentalizma koji, uprkos protivljenju autora, podrazumeva izvesnu meru esencijalizacije Orijenta i Zapada. Time to se evropocentrizam tumai kao dominantan oblik miljenja celog Zapada, proizlazi da je celokupno znanje Zapada o drugome homogeno, nepromenljivo i bez pukotina, orijentisano ka jednom velikom hegemonijskom cilju. U kasnijim radovima Said je ublaio akcenat na opoziciji izmeu Zapada i njegovih konstrukata stvorenih u funkciji imperijalizma, okreui se vie ka kulturi, naroito romanu kao formi posebno znaajnoj za stvaranje imperijalnih gledita, referenci i iskustava. U knjizi Kultura i imperija on proiruje opseg kolonizovanog sveta o kojem govori na sve one prostore gde je zapadna kultura velikih imperija, Britanije, Francuske i dananje Amerike ostavila trag, a koje se nisu nametale tromom, inertnom, nezapadnjakom strosedeocu ve postojeim, ivim i aktivnim kulturama koje su na kolonizaciju uvek reagovale aktivnim otporom (E. Said,2002, 10). Said ublaava podelu iz Orijentalizma okreui se vie ka temi uzajamnosti, uoavanju meusobnih uticaja dva sveta koji posebno dolaze do izraaja danas i to zahvaljujui globalizovanom procesu to ga je pokrenuo moderni imperijalizam (Isto, 23). Kulture Zapada i mnogih drugih, nekada kolonizovanih delova sveta se preklapaju, jer je u imaginarijumu i jednih i drugih utisnuto imperijalno iskustvo. Said na neki nain ispravlja greh nehotine esencijalizacije, zbog eka mu se zameralo sa razliitih strana i imajui u vidu ivlje i aktivnije kontakte meu kulturama u savremenom svetu eli da pokae da je imperijalizam fundamentalno odredio ideje, misli, slike u glavama, doivljaj sebe i drugih poslednja dva veka, na sve etiri strane zemljine kugle. To ne znai da on odustaje od analize neeg sistematinog u imperijalnoj kulturi prisutnog i danas kada je dekolonizacija nominalno okonana, ali u ovoj knjizi on ire otvara vrata za glasove svih onih koje je imperijalizam teio da poniti ili da prikae kao prazninu koju je Zapad trebalo da popuni. Said duboke tragove imperijalizma preispituje u kulturi koju on shvata na klasian nain - kao dela duha, filozofske i umetnike kreacije. Kao osnovni predmet analize Said izdvaja roman, jer je on nastao upravo kao produkt uspona buroazije, i to u vremenu kada zapoinje i razvija se velika kolonizatorska avantura Zapada koja je fundamentalno obeleila modernizam novog veka. Romaneskna geografija, antropologija, pogled na drutvo, nain pripovedanja, uspostavljanje odnosa meu likovima, sve to nije samo plod individualnog napora i spisateljske mate velikana knjievnosti Zapada, ve je duboko odreeno slikom sveta stvorenom na osnovu otkria i vladanja novim teritorijama i starim kulturama. Tako se pomera akcenat sa itanja romana kao izolovanih i samosvojnih dela iste umetnosti od brige za koherentnim izvoenjem pripovedanja, ka preispitivanju naracija imperijalizma i kolonizacije kao unutarnjeg principa oblikovanja romanesknog sveta. Osnovna Saidova teza je da, ne samo kategorije znanja na koje se oslanjaju humanistike i drutvene nauke, ve i imaginacija, nisu nastajale i razvijale se nezavisno od grandioznog i sveobuhvatnog imperijalnog projekta. I kod pisaca u ijim romanima postoji otvorena ili skrivena kritika imperijalizma prisutan je latentni etnocentrizam kao sastavni deo poretka sveta koji je konstruisao imperijalizam. Veliki pisci kao

J. orevi: Postkolonijalna teorija diskursa

39

to su Dozef Konrad, Dejn Ostin, Gistav Flober, Alber Kami, Jejts, Vilijam Blajk, ali i drugi umetnici kao Verdi ili Delakroa, uz politike mislioce i filozofe na razliite naine u svojim delima iskazuju podrazumevajue stavove prema kolonizovanim, necivilizovanim ljudima, divljacima, odnosno drutvima i kulturama kojima nedostaje suverenitet i identitet na osnovu impicitnog evropocentrizma kao idejnog temelja imperijalizma. Meutim, taj isti pokoreni svet sastavni je deo romanesknih narativa, on je prisutan kao iva meterija imaginacije. Sad, u ovoj knjizi, eli metodiki da prikae uzajamno delovanje dve sile, kao to su imperijalizam i otpor koji su pruali oteeni narodi. On se pridruuje onim interpretacijama koje pokazuju da ne postoji apsolutna razlika meu njima, naroito tamo gde nativizam, separatizam kao zle kobi nacionalizma, karakteristine za novonastale drave Treeg sveta, u stvari ponavljaju etnocentristike diskurse: Imperijalizam Zapada i nacionalizam Treeg sveta hrane jedan drugoga (29). Imajui to u vidu, Saidove analize nekih novih literarnih dostignua, kao i pomaka na planu teorije i uopte u intelektualnom ivotu treba da pokau da se dogaa demistifikacija svih kulturnih konstrukata, to ide u prilog propoznavanju vane injenice - da kultura nije monolitna i da nije iskljuivo vlasnitvo Istoka, Zapada ili nekih manjih grupacija (29). Monopol nad istinom, hegemonija jedne kulture i pria koje ona pripoveda o sebi i drugima je svojevrsna imperijalizacija kulturnih istina koje su mnogo sloenije, nekonsekventnije i problematinije od svega to takve prie mogu da pokau (Said eli, izmeu ostalog, da pokae da, i kada dolazi do dekolonizacije, imperijalna pria nije okonana, ve na svojevrstan nain nastavlja da se obnavlja u naem vremenu. S jedne strane, ona se ukljuuje u globalizaciju, ali ne vie u vidu direktnog fizikog dodira, ve na osnovu dominacije kulturne sfere u kojoj SAD igraju glavnu ulogu. U tom smislu, pored vojnih intervencija, ekonomskog i politikog uticaja na veliki deo sveta, SAD nastavljaju u naem veku imperijalizam prethodnog. Said posebno okree svoju analizu ka mentalnim, vrednosnim obrascima i principima reprezentacije na osnovu kojih ova supersila gradi odnos prema drugima i samosvest velike sile. Pored znatnih promena koje su se dogodile u drutvima Velike Britanije, Francuske i Amerike zbog blieg susreta i interakcije meu razliitim kulturama imigranata i kultura ovih velikih sila, tragovi kolonizacije i dalje ostaju deo kulturnog imaginarijuma i jedne i druge strane. Kultura i imperijalizam predstavljaju jedan od sjajnih primera onog najboljeg u studijama kulture. Said je svoju erudiciju stavio u funkciju upornog i svobuhvatnog ispitivanja odnosa izmeu imperijalnih poduhvata u prolosti i sadanjosti i kulture, ime je osnaio i dao novi analitiki impuls postkolonijalnim studijama knjievnosti. Uporedo sa feminizmom koji se poduhvatio ogromnog posla ponovnog itanja istorije umetnosti i knjievnosti sa pozicija ena, i studijama kulture koje su otkrivale ideoloke i hegemonijske glasove u popularnoj i medijskoj kulturi sa optim trendom dekonstrukcije, analiza knjievnosti se odmakla od pravila imanentne kritike i formalne i strukturalne analize, koje su u dugo predstavljale temelj nauke o knjievnosti. Said uestvuje u jednoj vrsti kampanje protiv ideje nacionalne knjievnosti i kulture, kulture centra i periferije koju postkolonijalne studije knjievnosti, a posebno Said, preduzimaju upravo zbog ilavosti kulturnih predrasuda koje i danas odravaju u ivotu imperijalne tendencije i pratee hegemonijske diskurse: Onog asa kada prihvatimo postojeu konfiguraciju knjievnih iskustava koja

40

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

se meusobno preklapaju i jedna od drugih zavise, uprkos nacionalnim granicama i prisilno ozakonjenim nacionalnim autonomijama, tada e istorija i geografija stvoriti nove mape, nove i mnogo nestabilnije entitete, nove obrasce povezivanja (555). Za razliku od nekih drugih poskolonijalnih teoretiara i analitiara knjievnosti i kulture, Said nikada nije iz vida gubio realnost i materijalnost drutvenog i politikog ivota; nije se preputao stilu istraivaa sa mnogih amerikih univerziteta koji, pratei postmodernistiki odbojni argon, dekonstrukciju ili neopragmatizam, oblikuju postkolonijalni diskurs u nekom besteinskom prostoru, oslobaajui se tako odgovornosti da delaju reagujui na tragove imperijalizma na svim poljima, naroito kad se skrivaju u povlaenom domenu kulture. NACIONALNA HIBRIDNA KULTURA Do trenutka kada su se pojavile postkolonijalne studije (kasnih osamdesetih godina dvadesetog veka), zavrena je era antikolonijalne borbe i stvaranja nacionalnih drava Treeg sveta, nestala je blokovska podela, zapoelo je cepanje postojeih nacionalnih drava pod udarom etnikih partikularizama, to je stvorilo jednu optu klimu nepoverenja i preispitivanja samog koncepta nacije. Ona je poela da se posmatra kao sutinski destruktivna, u osnovi autoritarni oblik politikog ureenja i kulturnog usmeravanja. Tome posebno doprinosi globalna ekspanzija kapitalizma, to je vodilo ka popularnom akademskom stanovitu da se era nacionalnih drava blii kraju i da su nacija i nacionalna kultura anahrone modernistike kategorije neprilagoene novom svetskom poretku (Hobsbawm, 1993). Kulturalistiki preokret i skretanje ka poststrukturalistikoj i postmodernistikoj kritici racionalizma i prosvetiteljstva omoguilo je postkolonijalnim studijama i studijama kulture da nacionalizam posmatraju prevashodno kao kulturoloku i epistemoloku, a ne kao politiku formaciju. Tako je Gajatri Spivak tvrdila da je nacionalizam obrnuta ili preokrenuta legitimnost kolonijalizma, s obzirom da nacionalizam ponavlja epistemoloko nasilje kolonijalizma koji odbacuje (Spivak 1999: 62). Nacionalne drave, stvorene u postkolonijalnom periodu irom zemljine kugle, postkolonijalna teorija posmatra kao produenu ruku zapadne hegemonije, ne samo kao politiki proizvod bivih imperijalnih sila, ve kao proizvod impregniran konceptima, podelama i vrednostima preuzetim iz zapadne modernosti. Delo Benedikta Andersona, Nacija, zamiljena zajednica, prvi put objavljeno 1984. godine, podstaklo je analizu nacionalizma kao naracije, kao pojma koji se izgrauje na zamiljanju zajednitva u uslovima u kojima pripadnici ak i najmanje zajednice nikada nee upoznati veinu pripadnika svoje nacije, pa ak ni uti o njima, no ipak u mislima svakog od njih ivi slika njihovog zajednitva (Anderson 1998: 17). Anderson eli da istakne da pojam zamiljanja nije isto to i izmiljanje, lanost ili izmiljotina, ve da je nacija najsavremeniji i najrasprostranjeniji nain predstavljanja u svesti drutvene zajednice kojoj pripadaju sasvim razliite grupe, a to je oduvek bila karakteristika svih zajednica. Svaka nacija gradi svoj identitet na konstrukcijama sazdanim od simbola i rituala, vezanim za teritorijalne i administrativne kategorije. Ona je suverena, jer se pojam nacije pojavio u doba prosvetiteljstva i revolucije, koji su razbili legitimitet hijerarhija dinastikog kraljevstva. Anderson eli da pokae kako su se poslednja dva veka zamiljanja nacije oslanjala na kulturno naslee, lojalnost i jednu univerzalnu potrebu ljudi da preko

J. orevi: Postkolonijalna teorija diskursa

41

neke vie instance obezbede kontinuitet i iru strukturu za vlastitu kratkovenost i prolaznost na ovom svetu. Pod uticajem prosvetiteljstva i modernistikog sekularizma, potrebe religijske svesti poela je da zadovoljava nacija. Ona je, po Andersonu, svoj identitet u svestima ljudi dobijala prevashodno zahvaljujui romanu kao tipino modernistikoj, buroaskoj umetnikoj formi, kao i tampi, koja je odluujue uticala na oseaj pripadnosti zajednikom svetu i poretku stvari koje je obezbeivala nacionalna drava. Njegov cilj je da pokae kako se u razliitim delovima sveta razliite etnike grupe i klase ukljuuju u zajedniko zamiljanje nacije - to ne nosi nikakvu unutarnju nunost, niti je dokaz realnog istorijskog kontinuiteta, ve posledica simbolike obrade vremena i prostora, kao i izbora onih elemenata kulturne prolosti koji u datom trenutku mogu da obezbede i potvrde ideju kontinuiteta i pripadnosti nacionalnoj zajednici. Uprkos injenici da u svakoj naciji postoje nejednakosti, ona se zamilja kao zajednica i horizontalno bratstvo koje ima takvu mo da je ve dva veka u stanju da tera ljude da prinose (...) kolosalne rtve (19). Andersonova analiza imala je znaajnu ulogu u okviru postkolonijalne teorije i studija nacija/nacionalizma, ali je njen fini i uravnoteen odnos prema materijalnoj realnosti u strujama okrenutim poststrukturalistikoj dekonstrukciji i analizi diskursa radikalizovan do mere da se same narativne forme (romani, putopisi) stavljaju u centar istraivanja, sa tenjom da se dokae da svaka naracija ima tendenciju da unifikuje, zatvori, protera razliitost u ime promovisanja identiteta i teleologije. U tom smislu, svaka naracija ili pria o jedinstvu ili identitetu jeste umreena u imperijalizam. Postkolonijalna teorija diskursa dekonstruie razliite narativne strukture, pokazujui da samo tekstualno predstavljanje slui dominaciji, iskljuivanju ili instrumentalizaciji drugih. Jednom reju, svako predstavljanje moe da se tumai kao deo nacionalistikog projekta ili logike dominacije i ideologije omeenih identiteta, to predstavlja koncept koji nove teorijske tendencije odbacuju kao hegemonistiko naslee modernistike tenje za vladanjem. Stjuart Hol, jedan od aktivnih uesnika u obrazovanju postkolonijalne teorije, kae: Umesto da razmiljamo o nacionalnim kulturama kao o neemu homogenom, trebalo bi da ih promiljamo kao diskurzivna sredstva pomou kojih se razlike predstavljaju kao jedinstvo ili identitet. One su ispresecane dubokim unutarnjim podelama i razlikama, ali ujedinjene jedino kroz ispoljavanje razliitih oblika kulturne moi. U drutvima postoje razliite klase, politiki interesi, etnike grupe, lokalne voe, bogati i moni, siromani i neujni, zemljoposednici, kapitalisti, seljaci, ene, mukarci, mladi, stari. Ne postoji nain da se razliita iskustva na bilo koji nain prepoznaju kao jedinstvena i na isti nain pozicionirana u odnosu na kolonijalnu hegemoniju i ono to je iz nje proisteklo (Hall, 1996: 54). Osnovni stav prema naciji kao konstruktu diskurzivnih sila dominacije stavlja u prvi plan heterogenu prirodu svake kulture, kao i prisustvo razliitosti u okvirima normativne i totalitarne koncepcije nacije kao jedinstvenog kulturnog prostora. Odatle je proizala jo jedna znaajna osobenost postkolonijalnih studija tenja da se otkriju glasovi neujne, ali heterogene veine, niih marginalnih slojeva i grupa, one istorijske praine koja se rasipa ne ostavljajui za sobom trag u zvaninim dokumentima i zvaninim istorijama. Tako je Gajatri Spivak, indijska feministkinja i prevodilac Deride, borei se protiv hegemonijske istoriografije osnovala grupu za subalteralne studije, koja indijsku istoriju, prema klasinom hegelijanskom ili marksistikom obrascu razvoja, predstavlja kao kontinualnu. Subalterno je

42

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

pojam koji ona uzima od Gramija, a oznaava sve one koji se nalaze na marginama istorije, eksploatisane, podreene, neme drutvene grupe kojima nedostaje klasna svest, klasno i kulturno suprotstavljene drutvenim elitama. Rasturanje koncepta nacije odvija se na osnovu stava da je antikolonijalizam imao razliite forme i motive u okviru elita i grupa na vrhu i ovih nemih subjekata istorije, to se, izmeu ostalog, uklapalo u osnovne trendove studija kulture i njihovog interesovanja za razliite vidove otpora. Stvaranje nacionalnih drava u velikom delu kolonizovanog sveta bilo je akt politikih projekata samih kolonizatora; oni su stvarali politike entitete sloene od nesamerljivih i razliitih etnikih kultura, koje su razliito doivljavale i odgovarale na kolonijalnu hegemoniju. Preokret od analize elitistikih formi predstavljanja ka popularnim jeste deo ireg projekta kritike diskurzivne hegemonije, koja je mogla da se ita u razliitim sektorima drutvenog ivota i na razliitim prostornim koordinatama. Tako su se subalteralne studije odnosile podjednako kako na podreene grupe nekada kolonizovanog sveta, tako i na svaku diskurzivno potinjenu grupu, bilo kojoj kategoriji da pripada (manjine, ene, homoseksualci). Homi Baba nacionalizam tumai kao dominantnu silu koja se diskurzivno ostvaruje kao pedagogija, zahvaljujui performativnoj snazi samih diskursa koji svaki narod pretvaraju u preformativni subjekat, a koji, opet, stvara kontra-naracije nacije prizivajui i briui njihove totalizirajue granice (299). Odatle proizlazi da diskurzivna priroda nacije nuno tei auto-destrukciji i ukidanju. Postkolonijalni diskurs pokuava da razloi naciju na mnotvo razliitih diskursa koje, u meusobnom ukrtanju, stvaraju klase, rodovi, etniciteti, marginalne grupe sa ciljem da se pokae da istoricizam, marksizam ili liberalna demokratija nisu pronale nain da izau na kraj sa razliitostima kulture i da je nuno napraviti radikalan odmak od svih koncepata, merila i naslea praksi proizalih iz tog naina miljenja. Baba predlae koncept treeg prostora koji bi otvorio mogunost da se protumai transnacionalna i translaciona kultura ona bi trebalo da zahvati istorije kulturne izmetenosti, pojave koje su izazvali civilizirajui pohodi Zapadnjaka kao to su ropstvo, eksploatacija, ali i nezaustavljivi procesi migracija. Politike izbeglice, s jedne, i teritorijalne ambicije globalnih medijskih tehnologija s druge strane, ine da kultura postaje transnacionalna, pri emu ujedinjujui diskurs nacije, naroda i autentine narodne tradicije, nisu u stanju da objasne uznemirenost globalnog kretanja:
Ako bismo iskoristili Habermasa u nae svrhe, moglo bi se rei da postkolonijalni projekat, na najirem teoretskom nivou, tei da istrai te drutvene patologije gubitak znaaja, stanja rasula - koje se vie nisu jednostavno nagomilavale oko klasnih antagonizama, ve se rasprivale po iroko rasprostranjenim, istorijski moguim situacijama. Postkolonijalna perspektiva (...) polazi od tradicija sociologije nerazvijenosti i teorije zavisnosti. Kao nain analize, ona pokuava da revidira ove nacionalistike ili nativistikepedagogije koje postavljaju odnos izmeu Treeg Sveta i Prvog Sveta u binarnu strukturu suprotnosti. Postkolonijalna perspektiva odoleva svim holistikim formama socijalnog objanjenja. Ona namee prizivanje kompleksnijih kulturnih i politikih granica koje postoje na vrhu ovih esto suprotstavljenih politikih sfera (Baba 2004: 317).

J. orevi: Postkolonijalna teorija diskursa

43

Trei prostor o kome govori Baba uspostavlja nove strukture autoriteta i politike inicijative, i to je hibridan prostor. Hibridnost je mesto gde se izraava otpor, strateki preokret procesa dominacije koji preokree pogled diskriminisanih u oko same moi. Njegov cilj je da je postkolonijalnu kritiku suoi sa neravnopravnom i nejednakom snagom kulturnih reprezentacija ukljuenih u borbu za politiki i drutveni autoritet i da rasturi modernistike narative koji podrazumevaju geopolitike podele na Istok, Zapad, Sever i Jug:
Postkolonijalna kritika svedoi o nejednakim silama kulturnog predstavljanja koje su uvuene u takmienje oko politikog i drutvenog autoriteta unutar modernog svetskog poretka. Postkolonijalni pogledi nastaju iz kolonijalnih svedoanstava zemalja Treeg Sveta i diskursa manjina unutar geopolitikih podela Istoka i Zapada, Severa i Juga. Oni uestvuju u onim ideolokim diskursima modernizma koji tee da daju hegemonijsku normalnost nejednakom razvoju i razliitim, esto nepovoljnim istorijama nacija, rasa, zajednica, ljudi. Oni formuliu svoje kritike revizije oko pitanja kulturnih razlika, drutvenog autoriteta i politike diskriminacije u cilju otkrivanja antagonistikih i ambivalentnih momenata unutar modernistikih racionalizacija (317).

Sve ono to je modernistiki um mogao tumaiti kao nerazvijeno, anomijsko, aistorijsko, postkolonijalni diskurs sagledava kao razliito, hibridno, liminalno. Pojmovi hibridnosti, migracije, putovanja, premetanja, slike kretanja i nejasni obrisi identifikacije, osnovni su pojmovi kojima studije kulture objanjavaju odnose u postmodernom globalnom svetu. Hibridnost je metafora koja ukazuje na rasno i etniko meanje, odnosno ono to predstavlja kulturnu meavinu. U okvirima modernistikog diskursa, hibridnost je imala pejorativno znaenje, jer je ukazivala na neautentinost, neeljeni upliv drugih rasa u istotu bele rase (kreoli), meavinu nesrazmernih kultura i remeenje zamiljenog poretka stvari koji je pretpostavljao istotu kulturnih formi i oblika. Meutim, u okvirima postkolonijalne teorije i studija kulture, ovo postaje kljuni pojam, jer uzima u obzir realnost migracija po celom svetu, susretanja i preklapanja rasa, etnija i kultura u globalnom multikulturalnom svetu. Ovaj pojam tei da ospori ideju o zemljama Treeg sveta i domorodakim kulturama kao egzotinim prostorima, nedodirnutim modernizacijskim i globalizacijskim procesima, da dovede u pitanje svaki holistiki pojam kulture i verovanje u istotu, autentinost etnikih ili nacionalnih kultura. Mnogi postkolonijalni kritiari su naroito teili da pokau kako se hibridnost ostvaruje u okviru jednog, nominalno jedinstvenog drutva, koje moe pripadati i Zapadu i kolonijalizovanim prostorima sveta. Drugim reima, hibridnost nije ekskluzivna osobenost kultura nekadanjih kolonija, zemalja Treeg sveta ili kultura koje prolaze razliite oblike tranzicija iz socijalistikih ili nekih drugih autoritarnih poredaka u demokratski. Hibridnost poinje da se javlja i u zemljama Prvog sveta, a naroito u nekadanjim kolonijalnim silama, kao posledica migracija i uspostavljanja principa multikulturalizma. Nezavisno od toga kako se problem multikulturalizma razreava na dravno-pravnom nivou i kakve politike i ideoloke otpore moe

44

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

da izazove, uticaj pisaca, intelektualaca, religijskih verovanja, hrane, mode, muzike ili umetnosti migranata iz celog sveta uplie se u dominantnu kulturu Zapada stvarajui hibridne oblike kulture. Ta unutarnja hibridnost veine savremenih drutava uspostavlja se u meudejstvu interesnih ekonomskih sfera, klasne nejednakosti i delovanja razliitih sila hegemonije, potvrujui pretpostavku da je itava kultura, u principu, arena borbe; u njoj su pokuaji dominantne kulture da zatvori i uredi poredak prema odreenim hegemonijskim nastojanjima, uzdrmani povratkom pria podreenih, manjina, parcijalnih istorija i iskustava koje bacaju potpuno novo svetlo i novu procenu na nekada uspostavljene odnose izmeu Zapada i drugih. LITERATURA
Anderson, Benedikt: Nacija: zamiljena zajednica, Plato, Beograd, 1998. Ashcroft, Griffiths, Tiffin: The Empire Writes Back: Theory and Practice in postcolonial literatures, London and New York, Routledge, 1989. Baba, Homi: DisemiNacija: Vreme, narativ i margine moderne nacije, Smetanje kulture Beogradski krug, Beograd, 2004. Baba, Homi: Smetanje kulture, Beogradski krug, Beograd, 2004. Driks, Nicholas: Orientalism, New Keywords , eds. T. Bennett, L. Grossberg and Meaghan Morris, Blackwell, London, 2005. Gikandi, Simon: Poststructuralism and postcolonial discourse, Postcolonial Literary Studies, ed. Neil Lazarus, Cambridge university press, 2004. Kanklini, Nestor Garsija: Hibridne kulture prikrivena mo, Studije kulture zbornik, ur. Jelena orevi, Slubeni glasnik, Beograd, 2008. Kvajson, Ato: Postkolonijalizam, Teme, 2005/4, Ni Lazarus, Neil: Introducing postkolonial studies, Postcolonial Literary Studies, Cambridge university Press, 2004. Parry, Benita: The institualization of postcolonial studies, Postcolonial Literary Studies ed. Neil Lazarus, Cambridge university press, 2004 Said, Edvard: Kultura i imperijalizam, Beogradski krug, Beograd, 2002. Said, Edvard: Orijentalizam, XX vek, Beograd, 2000. Smith, Andrew: Migrancy, hybridity and postcolonial studies, Postcolonial Literary Studies, ed. Neil Lazarus, Cambridge university press, 2004. Spivak, Gajatri akravorti: Kritika postkolonijalnog uma, Beogradski krug, Beograd, 2003. Spivak, Gayatri Chakravorty: A Critique of poscolonial reason: Toward a history of the vanishing present, Harvard university press, 1999. Spivak, Gayatri Chakravorty: Can the subaltern speak? Marksism and the Interpretation of Culture, University of Ilinois press, 1988. Young, Robert: White Mitologies: Writting hisory and the West, Routledge, New York and London, 1990.

J. orevi: Postkolonijalna teorija diskursa Jelena orevi

45

POSTCOLONIAL THEORY OF DISCOURSE

Abstract Same as when speaking about feminism or race studies, media studies, the postcolonial studies to a large extent includes theoretical models most often used in cultural studies, as well as a specific self-understanding political engagement. In brief, they are connected with analysis of ideological discourse and discourse of power, critics of modernism and Eurocentrism and, above else, thematic focusing on subordinated and marginalized cultures or parts of the world. These studies refer to poststructuralist and postmodern theories and method of deconstruction of binary oppositions which ruled the Western way of thinking and which are embedded in the colonial project. Postcolonialism offers theoretical possibilities and concepts for interpretation of contemporary cultural flows everywhere, wherever one can speak about old and new hegemonies and various aspects of cultural resistance, which involves them in broad discussions pertaining to problems of globalization. Key words: colonialism, hybrid culture, imperialism, we/others, representation, discourse