HOMERSKO PITANJE I EPSKE TEHNIKE digresije, retardacije, katalozi, nabrajanja kompozicione formule, stih, izraz Ilijada i Odiseja su se usmeno

pevale i prenosile sve do 6. veka pre nove ere, kada su zapisane, prema naredbi atinskog tiranina Pizistrata. To je tzv. Pizistratova redakcija ova dva Homerova epa kakva je dola do dananjih dana, dok su same pesme nastale ranije, u 8. vpne. Pod uticajem Ilijade i Odiseje nastale su sve grke knjievne vrste, a naroito tragedije. Od Homerovih epova nadalje, svi stvaraoci su umetnici. Pre toga su folklorne tvorevine bile anonimne. Pevali su ih rapsodi, putujui pevai, koji nisu razmiljali o linom peatu, o autorstvu pesama koje pevaju. Uopte, sve folklorne tvorevine pevane su jezikom koji je zatvoren, ne trpi lino, peva se zajednici i prilagoava se publici. U anonimnim epovima, herojskim pesmama, nema inovacija a folklorni jezik kojima su one pevane raspolau utvrenim formulama koje pomau da se te pesme lake zapamte i prenose dalje. Prema teoriji folklora, folkloristici, za stvaranje epske pesme postoje odreene teme i EPSKE FORMULE, koje je oblikovala epska tradicija, odreen nain na koji se uobliavaju teme i motivi, kao i KOMPOZICIONE formule, tj. utvren nain na koji se razliiti elementi knjievnog dela (dogaaji, junaci, situacije, teme, motivi) uvezuju u celinu. Epske formule su obrasci, kliei, stereotipi, stajaa ili opta mesta koja se ponavljaju u jednoj pesmi, i od pesme do pesme. To mogu biti jedna re ili izraz, kao to su stalni i ukrasni epiteti, ali i itavi stihovi, ili vie stihova jednog odeljka. Folklorni jezik raspolae i ustaljenom METRIKOM formulom. U srpskoj narodnoj epici to je deseterac, a u grkoj heksametar. Tako je i Homerov stih sastavljen u heksametru, najstarijem stihu antikog pesnitva. Da bi pesnik lake zapamtio pesmu, morao je da upotrebljava isti metar, a da bi sastavio stih u odreenom metru, pomagao mu je itav niz FORMULA, kao to su, na primer, stalni epiteti: uvek se pominje kravooka Hera, iako izgled supruge vrhovnog olimpskog boga nema nikakve veze sa kravom, osim to su krupne oi u drevna vremena bile simbol lepote, ili brzonogi Ahilej, junak Ilijade, mada se nigde u epu ne istie da je on bio naroito dobar trka. Ovakve epitete je narodni peva uvek koristio i nije ih menjao, jer bi bilo teko nekim novim spojevima sastaviti pesmu uvek u istom metru. Kada je folkloristika ovladala nainom na koji su pevai sastavljali epske pesme, razreeno je i homersko pitanje, a to je, ko je, i da li je uopte postojao Homer, da li je postojao kao konkretna linost, ili je epove stvorila zajednica. Homersko pitanje je objanjenje nastanka Ilijade i Odiseje, ko je autor i kako su oni nastali. Nemaki klasini filolog Fridrih Volf je krajem 18. veka prvi je pokuao da nauno ospori postojanje Homera, tj. smatrao je da je on spevao vie pesama od kojih su nastale Ilijada i Odiseja. Trudi se da dokae da su Homerove pesme spevane bez pisma, a kako su pesme irene usmeno, rapsodi su ih recitujui menjali, a menjali su ih i dopravljali i ueni urednici poto su zapisane i ureene Pizistratovom redakcijom. U oba dela je ostvareno umetniko jedinstvo, ali ono dolazi, smatra Volf, od toga to su Homerove pesme umetniki obraivane. Konano, Volf hoe da dokae da pesme od kojih su sastavljene I. i O. nije spevao jedan pesnik. Zahvaljujui njemu, u folkloristici je postavljeno pitanje u kojoj meri je Homerov udeo u stvaranju epova bio odluujui. Volf je znaajan najvie zato to je podstakao nova pitanja, vie nego to ih je reio. Posle njega su se u tumaenju homerskog pitanja razvile dve glavne struje, ANALITIARI i UNITARISTI.

Analitiari su dokazivali da su Homerovi epovi nastali od vie razliitih, koje je neki urednik povezao u celinu. U prilog ovoj tezi ila je duina epa, jer se smatralo da jedan ovek ne moe da zapamti toliki ep, kao i neujednaena kompozicija. Na primer, kao kada Diomed sa svojim protivnikom Glaukom mirno aska o roakim vezama usred krvave bitke. Primer analitikog shvatanja pravljenja epa od vie manjih je finska Kalevala. Meu Srbima je u 19. veku bilo pokuaja da se na ovaj nain od pesama kosovskog ciklusa sastavi jedan ep. Unitaristi, naprotiv, kau da su sve pesme u Ilijadi i Odiseji nastale na osnovu jedinstvene zamisli, iz jedinstvenog jezgra koje se kasnije proirivalo. Dodavanjem epizoda su unitaristi objasnili i duinu epova. 1) Teorija o pojedinim samostalnim pesmama: prvi predstavnik je Karl Lahman (19. v), koji je poao od shvatanja da se narodno epsko pesnitvo javlja samo u kratkim pesmama, pa je, prouavajui unutranju povezanost Ilijade, pronaao mnoga prekidanja i praznine u njenom pripovedanju, logike protivrenosti, itd. Taj nesklad je objasnio time da je Ilijada postala od vie kraih, u poetku samostalnih pesama, a ispevali su ih razliiti pesnici u razliita doba. Kasnije su ih drugi prevai prema svojim potrebama preraivali, sastavljali i proirivali, a kako su bile irene samo usmeno, neki ih i nagrivali. Konano im je Pizistratova redakcija dala krajnji oblik. Razlika od Volfa je to Lahman misli da je svaku pesmu ispevao drugi pesnik. Lahhman je izdvojio 18 takvih samostalnih pesama, ali nijedna od njih nije zaista zaokruena celina. Lahmanova zasluga je u tome to je ukazao da se pitanje postanka Homerovih pesama ne moe reavati samo na osnovu podataka iz starine, nego i na osnovu analize samih pesama. 2) Teorija o jezgri. Najraniji predstavnik joj je, pored Milera, Gotfrid Herman: Homer je sastavio 2 manje pesme o Ahilejevom gnevu i o povratku Odiseja, a potom su ih drugi pesnici proirivali i doterivali. Za razliku od Volfa koji misli da je Homer samo poeo da peva epove, Herman smatra da je Homer spevao cela oba epa, samo to su te pesme bile malene. Ali, smatra Herman, jezgra I. i O., tj Prailijada i Praodiseja vie se ne mogu izdvojiti i zato kritika treba da se zadovolji time da u dananjoj I. i O. razlikuje tri elementa, ono to je Homer prihvatio od prethodnika, ono to pripada njemu i ono to su dopunili kasniji pesnici. Ova teorija je do danas stekla mnogo pristalica. G. Grote je modifikovao ovu teoriju smatrajui da je Homer spevao pesmu o Ahilejevom gnevu, i nju je nazvao Ahilejida, i ona ide do Hektorove smrti, a potom su drugi pesnici ili za tim da naprave pesmu o trojanskom ratu uopte, pa su dodali ostale knjige, i to se dogodilo otprilike u isto vreme kada je spevana i Ahilejida, dok je Odiseju spevao drugi pesnik, a oba su ivela krajem 8. vpne. 3) Unitaristika, ili teorija o prvobitnom jezgru. Usprotivii se kasapljenju epova, kao to su to inili Lahman i Herman, oni tvrde da su oba epa nastala od poetka gotovo u istom obimu u kome su i danas, a krupnije protivrenosti, koje su isticali raniji ispitivai, posledica su kasnijih umetanja. Prvi predstavnik je Gregor Ni. Za organsko jedinstvo Ilijade glavni mu je dokaz udes glavnog junaka Ahileja, koji se prekomerno razgnevio, i zato izgubio svog najdraeg druga Patrokla, a za organsko jedinstvo Odiseje to je kanjavanje, sa jedne strane glavnog junaka zbog presmeone rei protiv Posejdona, a sa druge obesnih prosaca. 4) Teorija o kompilaciji ili o malim epopejama. Polovinom 19. veka je na red dola analitiarska kritika Odiseje. Tada je Nemac Adolf Kirhof objavio shvatanje da Odiseja nije ni jedinstvena tvorevina jednog pesnika, ni zbornik isprva samostalnih a posle mehaniki nanizanih pesama, nego je to u kasno vreme obraena starija i prostija jezgra.

Ali, to nije nikakva Praodiseja, kako su nalazili unitaristi, nego mala epopeja sastavljena od dva dela, jednog starijeg, o povratku Odiseja iz Trojanskog rata, sve do povratka na Itaku, i drugog, mlaeg, o osveti Odiseja po povratku kui. Mlai deo je produenje koje nikada nije bilo samostalna pesma, nego uvek u vezi sa prvim delom, a onda je oko 30. olimpijade neki obraiva stariju redakciju preradio i dopunio, tako da je narasla za vie od polovine, a prvobitni tekst se u mnogim stvarima preinaio. Tu dopunu naroito ini Telemahija. Do Pizistratove komisije ovakva Odiseja je ve bila prilino proirena kada ju je komisija uzela za podlogu i sastavila potpun primerak epa. Modifikujui Kirhofa, Vilamovi je utvrdio da je dananja Odiseja delo jedinstvene kompilacije. Sastavio ju je polovinom 7. veka redaktor koji je bio slab pesnik, krpar, i za svoju kompilaciju je upotrebio tri manje epeopeje: Povratak Odiseja, Telemahiju kojoj je 1. knjiga najmlai deo, i Ubistvo prosaca. Harvardski profesor Nirman Peri i njegov asistent Albert Lord su 30. godina prolog veka u Sandaku obavljali posao slian poslu Vuka Karadia, a to je sakupljanje i snimanje srpskih narodnih pesama. Izmeu ostalog, pobili su tezu da jedan ovek ne moe da zapamti ep kao to je Ilijada ili Odiseja, jer su nali jednog pevaa koji je recitovao i duu. Lord je napisao knjigu Peva pria kojom je dokazao unitaristiku teoriju. Tokom vie od 200 godine reavanja homerskog pitanja ova dva ekstremna gledita su se pribliila. Unitaristi su prihvatili da je Homer iveo u vremenu kada je postojala snano razvijena epska tradicija i da je on iz nje i proizaao, da se koristio postojeim motivima, tematikom, stihom i izraajnim sredstvima, dok su analitici priznali postojanje jednog velikog pesnika, ali su se kolebali izmeu mogunosti da je Homer dao osnovno jezgro epovima koje su kasniji redaktori proirivali, i mogunosti da je Homer stvorio epove od postojeih pesama, kao genijalni redaktor. Ilijadi i Odiseji je, dakle, prethodio dug razvoj epskog pesnitva, bogat nepoznatim pevaima. Drevna graa epova naroito se ogleda u osnovnoj temi junake pesme a to su junak i njegovi poduhvati, opisi megdana i konana pogibija. Zajedniko i grkoj epskoj pesmi i pesmama mnogih naroda jeste mnotvo internacionalnih motiva. Oni sainjavaju obrazac slike junaka i junakog ivota, i dokazuju odakle je Homer crpeo i umetniki oblikovao sadraj svojih epova. Homer se pored tema i motiva posluio i stilom, tehnikom i formulama starije epike, spojio ih sa originalnim umetnikim postupcima i komponovao Ilijadu i Odiseju kao jedinstvene celine. KOMPOZICIONE FORMULE: Prvi obavezni deo antikog epa je INVOKACIJA, figura u kojoj pesnik priziva muzu ili boanstvo koje ga je nadahnulo da mu pomogne pri sastavljanju dela koje je zapoeo. Njome poinju oba Homerova dela: Ilijada Srdbu, boginjo, pevaj, Ahileja, Peleju sina, Od: Pevaj mi, Muzo, junaka dovitljivca onoga tono trojanski sveti razori grad, pa se naluta mnogo. Drugi je najava sadraja, ili nagovetavanje izvora kojima e se sluiti. Trei i najvaniji deo epa je samo pripovedanje dogaaja, a epski pesnik odmah ulazi u samu sr, sutinu zbivanja IN MEDIAS RES, da bi pobudio panju slualaca. Jedan od vanih postupaka u tehnici epskog pripovedanja je RETARDACIJA, njome se usporava razvoj radnje i odlae njen ishod. Glavna sredstva retardacije su ponavljanje, epizoda i digresija. One odlau razreenje napetosti, ali zato postiu veu plastinost, realistinost i ubedljivost sveta koji se opisuje. Prvobitna uloga EPSKOG PONAVLJANJA je bila da iznova navodi osnovni motiv i ime junaka na poetku novog prizora, kako bi peva uveo u radnju sluaoca koji se tek pridruio sluanju epske pesme.

Kasnije je ponavljanje dobilo umetniku vrednost, a peva se njime koristio kako bi oznaio vane trenutke u radnji, naglasio osnovno raspoloenje ili podvukao slinost ili razliku u karakterima. Ponavljaju se stajae rei, jedan deo stiha, itavi stihovi, ustaljeni stihovi, i oni ine epske formule i opta mesta u istoj ili vie pesama. Opisi junaka, pevaeva monoloka kazivanja, tekstovi poruka ponavljaju se u trenutku tumaenja te poruke, u dijalozima junaka stihovi odgovora poklapaju se sa stihovima pitanja do trenutka kada se, razlikom u stihu, posebno naglaava dramatinost epske radnje. Razlikom u ponovljenom delu pesme peva istie ono to situaciju, dijalog, opis ini novim, suprotnim ili znaajnim. U Homerovovim pesmama ponavljaju se ukrasni i stalni epiteti, preuzeti iz ranije epike, kao to su ruoprsta Zora, brzonogi Ahilej, zlatotrona ili kravooka Hera, dovitljivi Odisej, lepogrivi konji, mnogoumno more. Ponavljanje epiteta je sluilo isprva najvie zato da sluaoca odmori od strahovitih zbivanja. Tipini brojevi koji se ponavljaju su takoe odlika Homerove poezije: tri grada su Heri najmilija, Mikena, Sparta i Arg; Agamemnon, voa grkih osvajaa Troje, ima tri keri, tri puta Ahilej goni Hektora oko grada, tri puta ga povlai mrtvog oko Patroklovog groba. Tri puta Odisej hoe da zagrli majku u podzemnom svetu, i njena senka mu tri puta izmie. Sedam brae je ubio Ahilej Andromahi, sedam godina vlada Egist Mikenom, sedam godina boravi Odisej kod Kalipse. Tipini brojevi su i devet, dvanaest, sto. Tipinih brojeva ima i u stvaralatvu drugih naroda. Neije rei se sasvim ili priblino onako kako je neko rekao ponavljaju dalje u pesmi, takoe je karakteristina epska crta kod Homera, a ima je i u srpskoj narodnoj poeziji. Da osveti Ahileja, Zevs alje Agamemnonu Sna da ga nagovori da zametne boj, pa e zauzeti Troju. to je San rekao Agamemnonu, ovaj to istim reima kazuje stareinama u veu. EPIZODE su dogaaj ili deo radnje koji predstavlja manje ili vie zaokruenu celinu, smisaono povezanu sa irom celinom dela. Svaka radnja se moe posmatrati kao skup epizoda, pa jo Ar. istie da pesnik treba najpre da da opti nacrt prie, a onda tek da je deli na episodije, pazei pri tom da one budu u vezi (Poetika 17). Uplitanje zanimljivih crtica o kvalitetu i istoriji junakovih predmeta ili konja pri opisivanju neke borbe ili druge radnje takoe je osobina homerske tehnike. Iznosi se istorija Agamemnonovog ezla, koje svojim poreklom i naslednom vezanou za njegovu lozu Atrida uveava dostojanstvo kue vrhovnog komandanta Grka, pa istorija Pandarovog luka, pa Ajantovog tita, pa Agamemnonovog oklopa, Ahilejevog oruja i konja, pa pravljenje novog Ahilejevog tita, Odisejevog luka. Kada epizoda kao dogaaj ili deo radnje nije dovoljno ubedljivo povezana sa radnjom, onda je re o digresijama. DIGRESIJE su odstupanje od glavne teme umetanjem posebnih smisaonih celina koje ne moraju da budu u direktnoj vezi sa glavnom temom, i karakteristine su za epsko pesnitvo. Izlaenje iz epske neutralnosti, kada Homer smee sa uma ulogu epskog pesnika, pa govori o sebi, obraajui se muzama, i u Ilijadi i u Odiseji. Ponekad on sam sebe pita, i sam sebi odgovara. esta pojava u epskoj poeziji, a naroito kod Homera je KATALOG, nabrajanje i opis junaka i predmeta. U Ilijadi je, na primer, takav popis ahejske vojske koja je stigla pod Troju, kao i trojanske vojske, gde se uz svakog junaka opisuje ta je uradio u odreenoj okolnosti ili odakle je zaviajem ili rodom: Shedije i Epistrof Fokejcima bejahu voi, sinovi Ifita, hrabrog junaka, Naubolu sina, jednih Kiparis bee i ona Pita kamenita, ili Trojancima vojvoda bee sjajnolemi veliki Hektor, Prijamov sin, a sa njime u oruju

najbolji borci, pa sledi nabrajanje: voa Dardancima Anhisov estiti sinak Eneja, pa sinovi Antenora, od kojih je Akamant borbama vian, pa Trojance sin Likaonov voae svetli Pandar, koga je sam Apolono obdario lukom. POREENJA je bilo u starijem epskom pesnitvu i ona su tipina u Homerovoj epici. Te poredbe, iroko ili kratko izvedene, uvek predstavljaju zaokruenu sliku, male pesme za sebe. One slue ne samo da se slualac odmori, i nisu isti nakit, nego su uvod u neki momenat naroito zanimljive radnje, prizor ili glas koji budi uenje, strah ili saaljenje, reju, neto znatno. On hoe sluaoce na to da pripremi tako to se slui onim to je nekoj radnji, prizoru ili neijem dranju slino, ali sluaocu blie, i to e mu dati jasniji pojam. Homerove poredbe su odgovor na pitanja koja se nameu iz razvitka radnje. Na primer, kada u Ilijadi stavlja Atena Ahileju oko ramena egidu, tit, a oko glave ovija zlatan oblak iz koga izbija plamen. Taj plamen poredi se sa vatrom koja u mraku izbija iz dima koji se u nebo die iz posednutog grada na nekom ostrvu. Ili, kada se Posejdon sa bojita die u vazduh, poredi se sa jastrebom. U Ilijadi, koja je puna ratnih prizora koje valja doarati, ima i tri puta vie poreenja nego u Odiseji koja je puna zanimljivih avantura. Oblast Homerovih poredbi obuhvata ceo njemu poznat ivot: umski poar, nebo, zvezde, meseina, duga, more i valovi, vetar, bezvetrica, grom, pa meu ivotinjama gde se istie lav na primer, u jednoj od najsnanijih, kada se Ajant, branei mrtvo telo Patroklovo uporeuje sa lavicom koja uva lavie. Pojave u prirodi Homer uvek posmatra u vezi sa ljudskim delanjem, a to delanje, ak i svakodnevno, koristi za dalja poreenja. Na primer, broj Ahejaca i Trojanaca koji se otimaju za mrtvo telo Patroklovo uporeuje sa ljudima koji rasteu volujsku kou, a kako je naglo Peon izvidao ranu Areju, poredi sa zgrzunjavanjem mleka. Prkosno povlaenje Ajanta, koga Trojanci pritenjuju i obasipaju strelama a on uzmie samo korak po korak, poredi veoma jasno sa jogunastim i upornim magarcem koji je doao na njivu, odakle uzalud deaci hoe batinama da ga isteraju, a on odlazi tek kada se najeo. Ahilej prekoreva Patrokla koji plae kao devojica koja tri za majkom i hvata je za haljinu, sve dok je ona ne uzme u ruke. Ahilej ali za Patroklom kao otac koji pali kosti sina koji je umro odmah posle enidbe. Ponekad Homer istu stvar oivljava celim nizom poredbi koje dolaze jedna iza druge. Na primer, mesto gde se opisuje kako Ahejci iz tabora kod brodova ure na zborite u dolini reke, ravnici. Njihov pokret iz tabora u silnom i sjajnom oruju uporeuje sa ognjem koji guta umu, a sputanje ispred reke sa sputanjem i ciktanjem dugovratih ptica, gusaka, labudova i dralova. Njihovo mnotvo na samom zboritu uporeuje sa cveem u polju i liem u umi, a agor sa zujanjem muva u pastirskom stanu kada su posude pune mleka. Stareine ih postavljaju u vrste kao kozari stada, i konano, kako se Agamemnon istie nad stareinama. Prvo ga uporeuje sa vrhovnim bogom Zevsom kome je slian glavom i oima, sa Aresom, slian pojasom, i Posejdonom, sa grudima, ali kako je to tee zamisliti, on daje sluaocima konkretniju sliku Agamemnona. Uporeuje ga u vojsci sa bikom koji se u stadu istie iznad ostalih goveda. Svaka od tih devet slika obeleava odreeni trenutak, i dolazi jedna za drugom onim redom kojim se faze velikog prizora razvijaju u pesnikovoj fantaziji. HOMEROVO: Upravni govor: jedna od najvanijih osobina homerske tehike, koji su ponekad veoma veliki. Najdui govor u Ilijadi je Fenikov, nekadanjeg vaspitaa Ahilejevog koji pokuava da ga odljuti besedom o vrlini pomirljivosti i o Meleagrovom gnevu, zatim

Nestorov, pa Ahilejev (kada odbija Odiseja, poslanike i Agamemnonove darove i kae da e se vratiti kui). Upravni govor oivljava pripovedanje, i bez njega bi homerska epika bila suva, ukoena. Epski opisi predstavljaju visok umetniki stepen homerskog tehnikog stila, naroito prizora borbi i dvoboja to ih u Ilijadi dele istaknuti junaci, kao Paris i Menelaj, Hektor i Ajant, Patroklo i Sarpedon, Ahilej i Eneja, Ahilej i Hektor. Naroito umetniki prikazuje smrt, i to posebno plemenitog trojanskog junaka Hektora. Karakteristino za stil Ilijade je i da junaci pre megdana priaju svako o svom poreklu, kao Glauk i Diomed, pa Glauk tom prilikom istie kako ga je otac opominjao da svagda najbolji bude, i odlian izmeu drugih, da ne sramoti rod otaca. Realistinost u prizorima borbe je takoe Homerova osobina. Da bi postigao jasnost, Homer se ne slui poreenjem, nego izglaganjem konkretnih crta i realistinim isticanjem znaajnih pojedinosti. Na primer, detaljno opisuje povrede, kao kada je Piroj Dioreja udario otrim kamenom u nogu, pa mu smrskao ile i kosti, i ne da ustane, nego ga probode u stomak i prospe mu creva. U opisu enske lepote Homer ne opisuje celo telo jer ne pristaje pevau da se toliko intimno zanima za vlastelinke, nego istie samo neke crte, kao u Odiseji vitki stas Nausikajin ili tano pronaenim epitetom naglaava ono to je odlika te lepote, na primer ruoprsta Zora ili srebronoga Tetita. Homer takoe ume da opie i silan efekat lepote. Kad trojanske sede stareine, okupljene oko Prijama na kuli ugledaju Helenu gde im prilazi, tada ak i tim razboritim starcima zaigra srce u grudima, pa oni na trenutak zaboravljaju strahotu desetogodinjeg rata koji je ona izazvala upravo tom svojom lepotom: Licem ona veoma na besmrtne boginje lii. Snaga kontrasta je naroito Homerovo umee, kao kada se usred krvave stvarnosti provuku najdrae uspomene. Na primer, kada Ajant ubija Hipotoja, koji pade daleko od svoje grude Larise, ni majci ni ocu nege nije naplatio, kratak mu ivot bee... Ili, kad Agamemnon ubija Ifidamenta, koji preseenog vrata i zdrobljenih kolena zaspi medenim sankom jadnik, daleko od ene venane, graane tite, ne dobi hvale od ljube verenice za mnoge dare, a ve je za nju dao veliko blago. Veliki junaci kod Homera prikazuju isuvie prirodne crte. Na primer, esto plau. Ahilej plae od gneva to mu je Agamemnon uzeo robinju Briseidu. I najvei junaci su puni ljudskih slabosti, a Homer nas na to podsea da bi smo se vie zanimali za njih. Umeju da se uplae, kao kad Paris opazi Menelaja meu ratnicima, pa beei od smrti, utekne meu drugove. Bogovi se premeu u zemaljska lica, i znaju bolje od ljudi ta e se dogoditi. Kad je Hektoru bilo sueno da pogine, pretvorila se Atena u njegovog brata Dejfoba i nagovorila ga da se ogleda sa Ahilejem, a njegova majka Tetida kazuje da i njega posle Hektora eka smrt. Homerovski junaci razgovaraju sa svojim konjima, koji ih dobro razumeju. Hektor podstie svoja etiri konja da ga prenesu do ahejskih brodova da bi ih zapalio, a Ahilej kad je skoio u bojna kola sokoli svoje konje da ga iz borbe sreno iznesu, srenije nego Patrokla, koga je Hektor ubio. Ovoga ima i u naoj epici. Tu je i odanost pasa, kao kada Odiseja jedniog u dvoru prepoznaje verni Argos i od radosti ugine. Homerove pesme obilno prosipaju skupocene metale i dragocene tkanine. Hera je zlatotrona, Apolon nosi srebrn luk, a junaci se, poneki i doslovno, kupaju u zlatu.

HOMER: Do nas je stiglo vie Homerovih ivotopisa, ali se i dalje ne zna njegova ni otadbina ni vreme. Prvu hronoloki ujamenu biografiju napisao je lekar Hermogen iz Smirne, 2.vpne. Herodot u svojoj Istoriji kae da je H. iveo 400 god. pre njega, to bi bilo oko 850. gpne, i smatra da je savremenik pesnika Hesioda, a drugi izvori smatraju da je blii Trojanskom ratu koji se smeta u 12. vek. Drugi vei ivotopis koji se pogreno smatrao Plutarhovim, ima dva dela, u jednom je H. retorika i stilistika, a u drugom se hvali H. polimatija, mnogoznalatvo, a i mitovi se tumae alegoriki, to se pripisuje stoicima. Trei spis se poziva na Hesiodove Poslove i dane, u kojima Hesiod govori o pesnikim nadmetanjima na jednoj sveanosti, pa je odatle neko napravio priu o pesnikofilozofskom nadmetanju H. i Homera, gde je H. kazivao stihove iz Ilijade, a pobedio je Hesiod. Mnogi gradovi su se otimali da budu Homerov zaviaj, i tu ima mnogo predanja. Mislilo se da su to gradovi Pil, Itaka i Arg, jer Homer naroito slavi junake iz njih, Nestora, Odiseja i Diomeda. Najstarije i najrasprostranjenije je predanje prema kome se H. rodio u Smirni, dananjem Izmiru u Turskoj, i da je roen kao Melesigen, i u tom gradu postoje tragovi Homerovog kulta, trem sa njegovim kipom i svetilite. Prvi trag o Homeru u knjievnosti nalazi se u jednoj izgubljenoj Pesmi elegiara Kalina Efeanina, 7. vek, a prvi pomen se H. ime spominje reima koje su sauvane kod Ksenofana Kolofonjanina, osnivaa elejske kole, 6. vek, da su sve to se kod ljudi smatra za sramotu, krasti, preljubu i meusobno varanje priili bogovima Homer i Hesiod. Prvi Homer a, iz Ilijade citira pesnik Semonid: Jednako, kao to lie, i koleno ljudsko se raa. Homerovo ime se takoe objanjavalo na razne naine. Neki antiki strunjaci kau da ono zani pratioca, ili taoca ili slepca, ili druga, a noviji smatraju da ono znai sastavljaa, to je ilo u prilog unitaristima koji smatraju da je Ilijadu spevao jedan pesnik. I Homerova navodna slepoa je zajednika svim mitskim pevaevima i prorocima. Homeru se u starini pripisivala i druge pesme, npr. sve herojske epopeje u kojima je bio obraen trojanski i tebanski mit, aljiva pesma Boj mieva i aba, i podrugljive pesme Margit i Kerkopi, ali je tu vaan hronoloki momenat: tek Herodot sumnja da su te pesme Homerove. Aristotel odvaja kiklike epopeje od Homerovih, i Homerovim smatra ilijadu, Odiseju i Margita, a tek su aleksandrijski gramatiari Ksenon i Helanik odricali Homeru Odiseju, primetivi da se ona u nekim stvarima ne podudara sa Il, gde se kao Hefestova ena spominje harita, a u Od. Afrodita. (Odavde ide dalje Homersko pitanje). Vreme: H. je za grau svojih epova uzeo junaku pesmu i mitove o bogovima i herojima, koji vladaju svetom i ljudima donose vie zla nego koristi, ali on tu herojsko-mitsku istoriju posmatra drugaije nego njegovi nepoznati prethodnici. Svet o kome peva Ilijada peva dosta je udaljen od Homerovog neherojskog doba. Njegovi junaci esto izraavaju shvatanja mirnodopskog, urbanog aristokratskorobovlasnikog drutva. U oba epa helenska plemena su na putu da postanu narodi, ali jo vode stalne ratove za podruje i plen, i ive u utvrenim gradovima. Vlast u toj zajednici su vee, od izabranih stareina rodova, narodne skuptina koju saziva vee radi reavanja vanih poslova, i vrhovni vojni stareina. Nasledno plemstvo i monarhija su u zametku, nedostaje jo samo drava. Homer je protivnik samovolje pojedinih vlastelina, i njegovi epovi pokazuju da su nastali kada je poelo da se rastura rodovsko drutvo, a to nije bilo pre 7. veka. Kada se Ag. u skuptini pristao da vrati Hrisejidu, ali navestio da e nekom junaku uzeti u nadoknadu deo njegovog ratnog plena, kree ljuta prepirka sa Ahilejem u kome najvei grki junak nazove svog vojnog stareinu najveim lakomcem, lukavim grabljivcem, tekom pijanicom, kraljem izelicom. Da bi ogledao vernost naroda, u koju se ne uzda, Ag. se pretvara da je reio da se vrati u otadbinu, i kada narod, iscrpljen dugim ratom, pone da se sprema na odlazak, ovu bunu, na poziv Atenin, krene da utiava Odisej: poto je ljubazno umirio stareine reima, on vojnike pretei poziva na potovanje hijerarhije, jer vladanje mnogih ne valja, nek jedan bude gospodar. Naroit znaaj ima u I. buntovniki stav nakaznog vojnika Tersita, koji se

usuuje da takoe optui Ag. zato to je sebi prigrabio sav plen iz Troje: tu se ogleda nalije opozicije prema rodovskoj aristokratiji. Homer je video u sopstvenom vremenu da jaa mo naroda u skuptini, tako da vlastela vie ne moe prosto da joj izdaje nareenja, nego se trudi da je pridobije lepim besedama. U Il. se Ahilej ali Ajantu kako ga je Ag. vreao kao kakva prezrena doljaka, jer doljaci tada meu starim Grcima nisu imali nikakva prava.