Mek Rejnolds i Frederik Braun: MRANI INTERMECO Oi erifa Bena Renda bile su ozbiljne.

Rekao je: "U redu, mladiu. Izgleda da si nervozan; to je prirodno. Ali ako je tvoja pria istinita, ne brini. Ni zbog ega ne brini. Sve e biti u redu, mladiu." "Bilo je to pre tri sata, erife", ree Elenbi. "alim to mi je trebalo toliko vremena da stignem u grad i to sam morao da vas probudim. Ali seka je neko vreme bila histerina. Morao sam pokuati da je umirim, a posle sam imao muke i sa paljenjem one krntije od kola." "Ne mari nita to si me probudio, mladiu. Ja kao erif radim non-stop. Uostalom, nije ni kasno; sluajno sam se veeras vratio kui ranije. A sad dozvoli da razbistrimo neke stvari. Kae da se zove Lu Elenbi. To je uvaeno ime u ovom kraju, Elenbi. Jesi li roak Rensa Elenbija, koji je drao bakalnicu preko u Kupervilu? Iao sam u kolu sa Rensom... A sad da preemo na tog ovu koji je rekao da dolazi iz budunosti..." Prezidor Odseka za istorijska istraivanja bio je skeptian do poslednjeg asa. Dokazivao je: "Ja i dalje smatram da je projekat neizvodljiv. Postoje u tome neki paradoksi koji predstavljaju nepremostive..." Doktor Meti, uveni fiziar, prekide ga utivo: "Ser, vi bez sumnje znate ta je dihotomija?" Prezidor nije znao i zato je utao, dajui tim na znanje da oekuje objanjenje. "Zenon je postavio pitanje dihotomije. On je bio grki filozof i iveo je oko pet stotina godina pre onog drevnog proroka iji su dan roenja primitivci koristili da bi njime obeleili poetak svog kalendara. Dihotomija tvrdi da je nemogue prevaliti bilo koju datu razdaljinu. Dokaz: najpre mora da se pree polovina razdaljine, zatim polovina preostale razdaljine, zatim opet polovina od onoga ta preostane, i tako dalje. Iz toga proizlazi da uvek ostaje jedan deo razdaljine koji treba prevaliti, i zato je kretanje nemogue." "Nema tu analogije", usprotivi se prezidor. "Pre svega, va Grk je polazio od pretpostavke da svaka celina sastavljena od bezbrojnih delova mora, samim time, da bude beskrajna, ali mi znamo da beskonaan zbir elemenata sainjava jednu konanu celinu. Sem toga..." Meti se blago osmehnu i podie ruku. "Molim vas, ser, nemojte pogreno da me shvatite. Ja ne poriem da mi danas shvatamo Zenonov paradoks. Ali, verujte mi, u toku mnogih stolea najbolji umovi koje je dala ljudska rasa nisu mogli to da objasne." Prezidor ree taktino: "Ja vas ne shvatam, doktore Meti. Molim vas da mi oprostite zbog moje neupuenosti. Kakve veze ima ta Zenonova dihotomija sa vaom nameravanom ekspedicijom u prolost?" "Samo sam povukao jednu paralelu, ser. Zenon je postavio taj paradoks dokazujui da je nemogue prevaliti bilo koju razdaljinu, a nai drevni preci nisu bili kadri da ga objasne. Ali, da li ih je to spreilo da prevaljuju razdaljine? Oigledno nije. Danas, moji asistenti i ja izmislili smo jedan metod da poaljemo ovog naeg mladog prijatelja, Dena Obrina, u daleku prolost. Paradoks se odmah namee - pretpostavimo da on ubije nekog starog pretka ili da na drugi nain izmeni istoriju? Ja ne tvrdim da sam kadar da objasnim kako se taj oigledni paradoks moe prevladati u putovanju kroz vreme; znam jedino da putovanje kroz vreme jeste mogue. Nema sumnje, umovi bolji od mene reie jednog dana paradoks, ali dok se to ne desi mi emo nastaviti da koristimo putovanje kroz vreme, pa bilo to paradoksalno ili ne." Den Obrin je sedeo, nervozno miran, sluajui uvaene stareine. Sada je kaljucnuo i rekao: "Mislim da je doao as za eksperimenat." Slegnuvi ramenima, prezidor je dao na znanje da se i dalje ne slae, ali nije nastavio raspravu. Sumnjiavo je odmerio opremu koja se nalazila u uglu laboratorije. Meti baci brz pogled prema ureaju za putovanje kroz vreme, a onda urno poe da daje poslednja uputstva svome studentu. "Dogovorili smo se o svemu jo ranije, Dene, ali da sumiram - ti treba da se pojavi u sredini

takozvanog Dvadesetog veka; gde zapravo, to ne znamo. Jezik e biti amer-engleski, kojeg si ti temeljito prouio; u tom pogledu imae malo potekoa. Pojavie se u Sjedinjenim Dravama Severne Amerike, jednoj od drevnih nacija - kako su ih nazivali - politika podela ija nam svrha nije sasvim jasna. Jedan od ciljeva tvoje ekspedicije sastojae se u tome da ustanovi zato je ljudska rasa u to vreme bila rascepkana u itav niz drava, umesto da ima samo jednu vladu. Morae da se prilagodi uslovima koje zatekne, Dene. Nae istorije su toliko nejasne da ti moemo pruiti samo veoma oskudne informacije o tome ta treba da oekuje." Prezidor se umea: "Ja sam krajnje pesimistian u tom pogledu, Obrine, ali vi ste se javili dobrovoljno i zato nemam prava da se meam. Va najvaniji zadatak je da ostavite poruku koja e stii do nas; ukoliko uspete, doi e do novih pokuaja da se istrae i drugi periodi istorije. Ukoliko omanete..." "On nee omanuti", ree Meti. Prezidor odmahnu glavom i stegnu Obrinovu ruku u znak pozdrava. Den Obrin pristupi ureaju i pope se na malu platformu. Pomalo oajniki zgrabio je metalne ruice na tabli sa instrumentima, skrivajui to je bolje mogao zebnju koja ga je zahvatila. erif ree: "Dakle, taj ova... kae kako ti je rekao da dolazi iz budunosti?" Lu Elenbi klimnu glavom. "Otprilike etiri hiljade godina ispred nas. Rekao je da se vratio iz godine trideset dve stotine ili tako nekako, ali da je to oko etiri hiljade godina raunajui od sada unapred; oni su u meuvremenu promenili numeriki sistem." "A ti nisi pomislio da je to bilo najobinije buncanje, mladiu? Sudei po tome kako govori, imam utisak da si mu poverovao." Elenbi ovlai usne. "Da, izgleda da sam mu poverovao", ree tvrdoglavo. "Bilo je neeg u vezi s njim; bio je drukiji. Ne mislim fiziki, to jest, kao da nije roen u ovom vremenu, ali bilo je tu... neto drukije. Kao da, ovaj, kao da je bio u slozi sa samim sobom; ostavljao je utisak da su takvi i svi ostali tamo odakle je on doao. A bio je bistar, bistar kao lasica. I ne bi se moglo rei da je bio lud." "ta je traio ovde kod nas iz prolosti, mladiu?" erifov glas bio je blago zajedljiv. "Bio je... neka vrsta uenjaka. ini se, po onome ta je rekao, da su uenjaci gotovo svi oni koji ive u njegovom vremenu. Reili su sve probleme proizvodnje i raspodele, niko ne mora da se brine za svoju sigurnost; u stvari, ini se kao da oni ne brinu ni o jednoj od stvari o kojima mi sada brinemo." U glasu Lu Elenbija bila je jedna nota setne zamiljenosti. Uzdahnuo je duboko i nastavio: "Vratio se unatrag da istrauje nae vreme. Oni ne znaju mnogo o tome, ini se. Neto se desilo u meuvremenu - postojao je jedan gadan period od nekoliko stotina godina - i veina knjiga i izvetaja bila je izgubljena. Oni su imali neke, ali to je bilo premalo. Zato nisu ni znali mnogo o nama i hteli su da upotpune ono ta nisu znali." "I ti si poverovao u sve to, mladiu? Da li je imao neki dokaz?" Bio je to opasan trenutak; onaj koji je sadravao najvei rizik. Jer, oni nisu znali kako je, zapravo, izgledalo zemljite pre etrdeset vekova, ni da li je tu bilo drvea ili zgrada. Ako bi se pojavio na pogrenom mestu, to bi moglo da znai momentalnu smrt. Den Obrin je imao sreu; nije tresnuo ni o ta. U stvari, ispalo je sasvim obrnuto. Iskrsnuo je u vazduhu na deset stopa iznad jedne preorane njive. Pad je bio dosta gadan, ali zatitila ga je meka zemlja; inilo se da je uganuo jedan lanak, ali ne suvie opasno. Uspravio se bolno na noge i osvrnuo oko sebe. Ve i samo prisustvo njive bilo mu je dovoljan dokaz da se Metijev postupak pokazao bar delimino uspean. Naao se u prolosti daleko ispred svog vremena. Poljoprivreda je jo bila neophodna komponenta ljudske privrede, ukazujui jasno da je u pitanju jedna civilizacija znatno starija od njegove. Otprilike pola milje dalje nalazilo se jedno gusto poumljeno podruje; ne park, pa ak ni

planski podignuta uma koja bi predstavljala obitavalite divljai, kao u njegovo doba. Nasumce izrasla uma - gotovo neverovatno. Ali, na kraju krajeva, on se mora navii na neverovatno; od svih istorijskih razdoblja, ovo je bilo najmanje poznato. Mnogo toga e biti udno. Desno od njega, nekoliko stotina jardi dalje, nalazila se jedna drvena zgrada. Bilo je to, bez sumnje, ljudsko stanite, uprkos svom primitivnom izgledu. Ne bi vredelo zaobii ga; kontakt sa ljudskim sabratom i tako mora da bude uspostavljen. Odepao je nespretno u susret svom sastanku sa Dvadesetim vekom. Devojka oigledno nije primetila njegov iznenadni dolazak, ali u vreme kad se on pojavio u dvoritu seoske kue ve je izala da ga pozdravi. Njena haljina bila je iz drugog doba, jer u njegovom vremenu odea enskog dela rase nije imala svrhu da primamljuje mukarce. Njena je, meutim, bila svetla i ukusno obojena i isticala je mladalake konture njenog tela. Ali nije ga samo haljina zaudila. Bilo je malo boje i na njenim usnama, i njemu odjednom postade jasno da to nije prirodna boja. itao je kako su te primitivne ene premazivale svoja lica raznim vrstama boja - i iz nekih razloga, sada dok je to gledao, nije oseao odbojnost. Ona se osmehnu, a crvenilo njenih usana samo je pojaalo belinu zuba. Zatim ree: "Bilo bi lake doi ovamo putem, umesto preko polja. Njene oi su ga premeravale, i da je nekim sluajem imao vie iskustva, mogao bi u njima proitati zainteresovanost." Rekao je, paljivo sriui rei: "Bojim se da nisam dovoljno upoznat sa vaim poljoprivrednim metodima. Nadam se da nisam nepopravljivo otetio produkte vaih gradinarskih napora." Suzan Elenbi zatrepta oima. "Gospode", rekla je blago, sa diskretnim prizvukom smeha u glasu, "neko se izraava kao da je moda progutao renik." Odjednom, njene oi se rairie kad je primetila kako on udobnije nameta svoje levo stopalo. "Hej, pa vi ste se ozledili. Odmah ulazite u kuu i pustite me da vidim mogu li tu neto da pomognem. Hej..." Poao je tiho za njom, ujui samo upola njene rei. Neto - neto fenomenalno - raalo se u Denu Obrinu, utiui udno a ipak prijatno na njegov metabolizam. Sada mu je bilo jasno ta su Meti i prezidor podrazumevali pod paradoksom. erif ree: "Dakle, ti si bio odsutan kad je on stigao u tvoju kuu... ma kako da je stigao tamo." Lu Elenbi klimnu glavom. "Da, bilo je to pre tri dana. Nalazio sam se u Majamiju, gde sam koristio moj dvonedeljni odmor. Seka i ja smo svake godine odlazili nedelju ili dve na letovanje, ali uvek u razliito vreme, delimino i zato to smatramo da je dobra ideja da se malo odvojimo jedno od drugog, bar za neko vreme." "Svakako dobra ideja, mladiu. Ali tvoja seka... ona je verovala u priu o tome otkuda je on doao?" "Da. A imala je i dokaz, erife. Voleo bih da sam i ja lino to video. Polje na koje se spustio bilo je upravo uzorano. Poto mu je namestila lanak, bila je dovoljno radoznala, posle onoga ta joj je on ispriao, da poe tragovima njegovih stopa preko zemljita do mesta gde su oni poinjali. A zavravali su se, ili, bolje reeno, poinjali tano na sredini njive, gde je ostalo jedno uoljivo udubljenje, ba kao da je tamo pao." "Mladiu, moda se spustio iz nekog aviona, pomou padobrana. Jesi li pomislio na to?" "Pomislio sam na to, a i seka je. Ona kae da bi se, u sluaju da je zaista tako, morao izvesti zakljuak da je on progutao padobran. Mogla je da prati otiske njegovih stopala itavim putem iznosilo je to svega nekoliko stotina jardi i nije bilo nijednog mesta gde bi on mogao da sakrije ili zakopa padobran." "Kae da su se odmah zatim venali?" ree erif. "Posle dva dana. Ja sam bio uzeo kola, pa je seka upregla konje i odvezla se s njim u grad on nije znao kako se teraju konji - i onda su se tamo venali." "Jesi li video venanicu, mladiu? Jesi li siguran da su se oni stvarno..." Lu Elenbi ga pogleda, usne mu malo pobelee, i erif dodade urno: "U redu je, mladiu. Nisam

mislio nita runo. Smiri se, mladiu." Suzan je poslala svome bratu telegram u kome mu je javila sve o tome, ali on je u meuvremenu promenio hotel, pa mu telegram nije mogao biti uruen. Prvi put je saznao za venanje tek kad se vratio na farmu, gotovo nedelju dana kasnije. Bio je iznenaen, razume se, ali Don O'Brajen - Suzan mu je donekle promenila ime izgledao je dosta prijatan. A bio je i zgodan, mada malice udan, i inilo se da su on i Suzan ludo zaljubljeni jedno u drugo. Naravno, nije imao nikakvog novca - objasnio je da ga u njegovo vreme nisu vie upotrebljavali - ali bio je dobar radnik, nimalo mek. Nije bilo nikakvog razloga za pretpostavku da se nee snai. Njih troje su napravili okvirni plan da Suzan i Don ostanu na farmi sve dok se Don malo ne svikne na svoj novi ivot. On se nadao da e posle toga smisliti neki nain za zaraivanje novca veoma optimistiki je gledao na svoje sposobnosti u tom smislu - i provodie vreme u putovanju, vodei Suzan sa sobom. Nema sumnje, na taj nain e uspeti da upozna sadanjost. Vana stvar, najbitnija stvar, bila je da se smisli neki plan za slanje poruke doktoru Mehiju i prezidoru. Ako je ovakvu vrstu istraivanja trebalo nastaviti, sve je zavisilo od njega. Objasnio je Suzani i Luu da je ovo bilo jednosmerno putovanje. Da je njegova oprema dejstvovala samo u jednom pravcu, da se moglo putovati samo u prolost, ali ne i u budunost. On je bio dobrovoljni izgnanik, osuen da ostatak svog ivota provede u ovoj eri. Ideja je bila u tome da on, poto ostane u ovom veku dovoljno dugo da ga temeljito opie, napravi svoj izvetaj i stavi ga u jednu kutiju specijalno nainjenu da potraje etrdeset vekova, a onda je pohrani tamo gde e moi da bude iskopana - na jednom mestu koje je odreeno u budunosti. Imao je tanu geografsku lokaciju tog mesta. Bio je veoma uzbuen kad su mu priali o kapsulama vremena koje su bile zakopane na drugim mestima. Znao je da one nikada nisu bile iskopane i planirao je da to ukljui u svoj izvetaj, kako bi ljudi budunosti mogli da ih nau. Veeri su provodili u dugim razgovorima. Den je priao o svome vremenu i svemu onome to je znao o stoleima koja su mu prethodila. O dugoj borbi za uspon i ovekovim pobedama na podruju nauke, medicine i meuljudskih odnosa. A oni su njemu priali o svome svetu, opisujui obiaje i naine ivota koji su njemu izgledali tako jedinstveni. Lu u poetku nije bio naroito srean zbog ove naprasne enidbe, ali je zatekao sebe kako se sve vie zagrejava za Dena. Sve dok... erif ree: "I on ti sve do veeras nije ispriao ta je zapravo bio?" "Tako je." "Tvoja sestra ga je ula kako to govori? Ona e potvrditi tvoju izjavu?" "Ja... ja mislim da hoe. Sada je uzrujana, kao to sam rekao, sva nekako histerina. Vriti da e napustiti mene i farmu. Ali ula ga je da to govori, erife. Mora da je imao veliki uticaj na nju, inae se ne bi ponaala ovako kako se ponaa." "Nije da sumnjam u tvoju re, mladiu, da se stvar tako desila, ali bilo bi bolje da ga je i ona ula. Kako je dolo do toga?" "Postavljao sam mu neka pitanja o stvarima iz njegovog vremena, i malo kasnije zapitao sam ga kako oni izlaze na kraj sa rasnim problemom; on je izgledao zbunjen, a onda je rekao kako se sea neega o rasama iz istorije koju je prouavao, ali da kod njih nije vie bilo nikakvih rasa. Rekao je da su do njegovog vremena - raunajui od zavretka nekakvog rata, zaboravio sam kako se zvao - sve rase bile stopljene u jednu. Da su se beli i uti najveim delom meusobno poubijali i da je Afrika neko vreme dominirala svetom pa da su zatim sve rase poele da se stapaju u jednu putem kolonizacije i meovitih brakova i da je do njegovog vremena taj proces bio zavren. Ja sam samo zurio u njega, a onda sam ga upitao: 'Hoe da kae da u tebi ima crnake krvi?' na ta je on odgovorio, kao da to savreno nita ne znai: 'Najmanje jedna

etvrtina.'" "Pa, mladiu, uinio si tano ono ta si morao da uini", ree erif ozbiljno, "u to nema nikakve sumnje." "Sve mi je bilo crveno pred oima. On se oenio mojom sekom; spavao je s njom. Bio sam tako ludaki besan da se ne seam ak ni kako sam pograbio pitolj." "Pa, ne zabrinjavaj se zbog toga, mladiu. Postupio si ispravno." "Ali, oseam se vraki gadno zbog toga. On nita nije znao." "E, to je stvar za diskusiju, mladiu. Moda si ti progutao malo previe tog njegovog blebetanja. Dolaenje iz budunosti - huh! Te crnje e izmisliti najprokletije trikove, samo da se nekako proture kao beli. Kakvu vrstu dokaza za njegovu priu predstavlja ono udubljenje na njivi? Kojetarije, mladiu. Nema nikoga ko dolazi iz budunosti, ili odlazi tamo. Moda naprosto da preutimo itavu stvar, tako da niko nikad ne sazna o tome. Bie to kao da se nita nije ni desilo."