Klark Darlton i Robert Artner: RAT MAJMUNA Sledei zapis hroniara predstavlja prvi opsean izvetaj o velikom ratu

i njegovim posledicama. Ovde, na ovom mestu, prvi put se objavljuju stvari koje su do sada drane u strogoj tajnosti. Moj izvetaj je, u skraenom obliku, ve objavljen na jednom drugom mestu. Ali ja smatram za neophodno da dogaaje iz prolosti jo jednom u svoj njihovoj detaljnosti izloim, tako da ubudue svaki nesporazum bude iskljuen. Zovem se Bendamin Miler. ivim u Vaingtonu, u jednom kvartu bive prestonice koji nije bio razoren. Po zanimanju sam uitelj, i jedan od mojih najvanijih zadataka je da omladini pripovedam o slavnom razvitku i usponu naeg naroda, koji je tako dugo iveo u duhovnoj potinjenosti. U strunim krugovima moje je ime poznato: pisao sam ve lanke za mnoge listove i strune asopise. Da, stekao sam lep ugled. Svako ko zna bliu prolost zna i to da sam gotovo od samog poetka uestvovao u tim dogaajima i dao svoj lini doprinos; ali ja ne piem ovaj izvetaj samo za sebe, da bih se tanije svega prisetio, nego i za moje itaoce. Moj izvetaj treba da bude svakome ko ga proita jasna opomena da presudnu ulogu u velikim istorijskim zbivanjima i prevratima ne igra masa angaovanih snaga, ve jedino i iskljuivo - inteligencija. Rat je ve odavno prohujao. Neprijatelj, koji je dugo vremena hteo da nam ospori gospodstvo na Zemlji, do nogu je potuen i prisiljen da igra ulogu koja mu je bila namenjena od samog poetka vremena. Mi smo preuzeli vlast nad ovom planetom, kao to je bilo predodreeno jo u ono davno vreme dok su Zemlju naseljavali saurusi. A tako e i ostati do kraja vremena. Mi smo ispravili istoriju i ukinuli nepravdu. Konani ishod rata odluen je posle tekih i ogorenih bitaka, to je tano; ali prvi korak nainio je jedan veliki naunik, najvei naunik od poetka raunanja vremena. Mnogima od nas moda izgleda udno to su profesoru Hariju M. Grinhergu spomenici podizani jo dok su gradovi najveim delom bili u prahu i pepelu. Svugde se u poetku moglo videti mono kameno postolje koje je nadvisilo ruevine. 'Posveeno naem oslobodiocu', bilo je ugravirano u postolju. Na postolju stoji verna kopija oveka kome svi mi dugujemo nau slobodu. Kad se danas osvrnem unazad, postaje mi jasno da je prvi uzroni faktor u itavoj toj istoriji bio neumorni istraivaki ljudski duh. U to vreme profesor Grinberg eksperimentisao je sa izvesnim serumima. Njegovo ime bilo je poznato u itavom svetu; vaio je za jednog od najboljih prirodnjaka na polju ispitivanja ivotinja i hormonologije. Poelo je time to je nainio jedan novi serum, koji je ubrizgavao raznim ivotinjama. Sa svojim saradnicima pratio je rezultate eksperimenata koje je vrio. Nikome nije govorio o tome ta zapravo oekuje. Danas, meutim, znamo da su jednu polovinu njegovog seruma sainjavali hemijski produkti. Druga polovina sastojala se iz hormonskih preparata ljudskih i ivotinjskih organa. Ta meavina ostala je sve do danas jedna tajna. Grinberg je bio uveren da e svojim metodom, ubrizgavanjem tog seruma, podstaknuti modanu aktivnost primitivnih ivih bia do te mere da e na kraju moi da se sporazumeva s njima. Svoje nade poverio je samo nekolicini najbliih prijatelja i saradnika. A i te malobrojne osobe bile su obavezane na apsolutno utanje. Da su one prekrile svoj zavet utanja, sve bi moda ispalo drukije. Prvi pokuaji bili su bezuspeni. Istina, kod prve generacije opitnih ivotinja dolazilo je do snanije telesne grae, ali izostalo je oekivano pojaanje ili pobuivanje njihovih misaonih sposobnosti. Grinbergu nikako nije polazilo za rukom da se sporazumeva makar sa jednom jedinom od opitnih ivotinja ili bar da uspostavi neki kontakt - ne raunajui, razume se, uobiajene kontakte i sporazumevanja koje je i tako ve znao na osnovu svojih dotadanjih

istraivanja. Ali profesor Grinberg je hteo vie od toga. To se desilo pre otprilike ezdeset godina. Profesor Grinberg je kupio jedan par orangutana i dao im injekciju svog seruma. Do tada jo nije eksperimentisao sa majmunima. Posle toga nije vie bilo mogue zadrati razvoj dogaaja. Tri nedelje posle ubrizgavanja seruma orangutanima, profesor Grinberg je otiao sa svojom asistentkinjom do kaveza dveju ivotinja. "Mogu li da vidim beleke o modanoj aktivnosti?" upitao je profesor. "Svakako", rekla je gospoica Kartrajt i pruila mu jedan list papira. "Ovde ve ima neto da se vidi", promrmljao je Grinberg. "Da, ovde zaista ima neto da se vidi." "Ali, ja sam oduvek smatrala da ste vi s time raunali tek od sledee generacije. Zar verujete da ve i sami pokusni roditelji mogu vetaki da mutiraju?" "Pa, nadao sam se. Siguran nisam bio. Ali sada izgleda da je zaista tako. U toku sledeih nekoliko dana nainiemo s njima prve testove inteligencije. Strano me interesuje ta e iz toga da izae." "Moete li mi rei, profesore, ta zapravo oekujete od toga? Hou da kaem, ukoliko eksperiment uspe. Zato vam je potreban jedan inteligentan majmun?" "Irena, elim s njim da razgovaram. elim da ga ispitujem. Hou da znam da li se neega sea. I hou da znam ega se sea. Na taj nain saznau kada se ovek odvojio od majmuna - a pre svega zahvaljujui emu se odvojio. Jer, da je tako bilo, u to sam ubeen." "Sada mi je poneto jasno", rekla je gospoica Irena Kartrajt. Naime, ona sve do tog asa nije pripadala onima koji su bili upueni u stvar. "ta vam je to jasno, Irena?" "Oh, nita naroito vano, profesore. Tek tako, jedna usputna misao." "Drugi smatraju da sam lud, zar ne? Ali oni ne znaju ta ja zapravo hou. Samo su poneto nauli i na osnovu toga izveli svoje zakljuke." "Ja vas ipak neu napustiti, jer sada je itava stvar postala suvie interesantna", rekla je ona. "Pametna odluka. A sada poite sa mnom. Hteo bih jo neto da vam pokaem." Napustili su otvoren prostor i otili do laboratorije. U jednom od kaveza leao je veliki ovarski pas. Kad su njih dvoje zastali ispred kaveza, pas ustade i, maui repom, prie reetkama. "To jo nije nikakav dokaz njegove poveane inteligencije, zar ne?" prokomentarisala je gospoica Kartrajt. "Strpite se malo", rekao je na to profesor Grinberg. "ta mislite, zato je susedni kavez ostavljen prazan?" Slegnula je ramenima. "Pazite dobro sada. Eno, upravo dolazi uvar i donosi mu hranu. Videete i sami ta sam mislio." uvar je ostavio sud sa hranom u susednom kavezu. Pas se odmah odmakao od reetke. Priao je spojnim vratima, pritisnuo nanie kvaku prednjom apom, uao spokojno u susedni kavez i pojeo svu hranu iz posude. "Nije loe", rekla je Irena. "Ali tako neto ve je i ranije zapaeno kod pasa." "Naravno, ja to uopte ne poriem. Novo u itavoj stvari je to mi psa nismo za to izdresirali. Ja sam mu pre tri nedelje dao injekciju seruma. A uvar mu je samo jedan jedini put pokazao kako se vrata mogu otvoriti." Prolo je nekoliko sedmica, u toku kojih se nije desilo nita naroito. Profesor Grinberg je i dalje radio na usavravanju svog seruma i ve ga je proizveo u znatnoj koliini. Zemljite na kome se nalazio institut za opite bilo je ograeno jakom elektrinom ogradom, pa se uprava nije

ni potrudila da laboratoriju podvrgne posebnom nadzoru. Serum se nalazio u jednom obinom medicinskom ormanu. Grinberg ga je dodue, zakljuavao, ali ponekad je zaboravljao da to uini. Nikada se jo nije desilo da neto nestane. Grinberg je i dalje obraivao par orangutana. Ali majmuni nisu reagovali na njegove pokuaje da s njima uspostavi kontakt. Profesoru Grinbergu uopte nije padala na um ideja da bi se majmuni mogli pretvarati da su glupi - naprosto zato to su postali inteligentni. Jednog jutra kavez je zateen prazan. Kad je Grinberg za to uo, pourio je na lice mesta, da izblie ispita okolnosti njihovog nestanka. Irena Kartrajt, koja mu je pravila drutvo, poela je da se raspituje: "Mislite li da je uvar zaboravio da zakljua kavez?" "To jo ne znam, ali videemo. Moda emo se svi mi mnogo uditi zbog nekih stvari." A to su zaista i inili. uvar ih je sveano uveravao da je zakljuao kavez. Kako je ovek uvek bio izuzetno pouzdan, profesor Grinberg mu je verovao. Grinberg je zamiljeno stajao ispred praznog kaveza. "Irena, mislim da znam ta se ovde desilo", rekao je najzad. "Majmuni su shvatili princip brave, mada ih niko tome nije poduio. To je neuveno. To je neporeciv dokaz. Blagi boe..." Zautao je. Ali pravi ok tek je usledio. Sledeeg dana profesor Grinberg je ustanovio da je nestala celokupna zaliha seruma. Ali, ni to jo nije bilo sve. Nestale su, isto tako, i igle za davanje injekcija. Od tada je prolo ezdeset godina. Nema verodostojnih podataka o tome ta se zapravo desilo u zavodu za opite profesora Grinberga. Institut je u toku rata potpuno uniten. Ali mora da se desilo tako i nikako drukije. Ja lino saznao sam tu istoriju od mog oca, koji su rodio uskoro po zavretku opisanih dogaaja. Posle nestanka para majmuna, u itavom svetu poele su da se deavaju udne i neobjanjive stvari. Na primer, jednog dana u nekom amerikom zoolokom vrtu svi kavezi za majmune zateeni su prazni. ivotinje su netragom nestale. Oigledno, posredi je bila neka organizacija, koja je delovala po tano odreenom planu. Sve je ukazivalo na to da je akcija unapred paljivo smiljena i izvedena iznenada, u jednoj jedinoj noi. U poetku se sumnjalo na drutva za zatitu ivotinja ili neke fanatike, koji su hteli da ivotinjama vrate izgubljenu slobodu, ali to se nije moglo dokazati. Sve je bilo i ostalo neobjanjivo. U to vreme moj otac ve je imao nekoliko godina i mogao se sasvim dobro prisetiti uzbuenja koje je izazvao taj dogaaj. Profesor Grinberg je i dalje eksperimentisao, ali nije vie imao nekog veeg uspeha. Istina, pokusne ivotinje dostizale su izvestan stepen inteligencije, ali profesoru nikako nije polazilo za rukom da uspostavi s njima kontakt za kojim je oduvek udeo. Kad bi eksperimentisao sa majmunima, deavalo se uvek isto: posle izvesnog vremena oni su iezavali. A onda, jednog dana, tama se razbistrila. Bilo je to tano deset godina nakon tajanstvenog bekstva prvog para majmuna. Koliko god mi raspoloivi podaci doputaju, opisau te dogaaje onako kako su se desili. Tamo gde nema verodostojnih podataka, dozvoliu sebi slobodu da neke epizode sam iskombinujem. Ali moete biti sigurni da u se svojski truditi da obuzdam svoju fantaziju. Moji nalazi bazirani su na onome ta se nekada desilo; direktno nisam ustanovio nita. Poluostrvo Jukatan je najveim delom pokriveno praumom. Ono je jo i danas nastanjeno samo na priobalnom pojasu. U unutranjosti je bilo svega nekoliko usamljenih naselja. Vojna postaja garnizona Progreso nalazila se severoistono od grada na ivici praume.

Priobalni pojas bio je ovde irok samo pola kilometra i pruao se u glatkoj ravni sve do mora. Tu su postojali samo pesak, ljunak i oskudna trava. Iza toga leala je prauma. Na suprotnoj strani granicu zatitne zone sainjavalo je more. Tvrava je bila sagraena od opeka, koje su premazali belim kreom, da bi se sunevi zraci odbijali. Naime, u ovom kraju je veoma vrue. U toj tvravi, koja je sa vojne take gledita bila neinteresantna, bile su uskladitene zalihe municije i oruja. Komandant se zvao major Huares. Bio je to jedan dobroudan postariji gospodin, koji se u ovoj graninoj postaji na kraju sveta oseao sasvim dobro; nije bio ljubitelj guve niti preterane vojnike revnosti. Njegov zamenik, kapetan Fernandes, bio je sasvim drukiji tip. Pedantan, korektan i pun oseanja dunosti. Time se nije htelo rei da je Huares bio lien oseanja dunosti, to nikako; on jedino nije voleo preteranu vojniku revnost. Fernandes nije proputao nijednu priliku da se odveze u grad; u takvim prilikama drutvo mu je obino pravio porunik Volter Meri. Meri je bio Englez i njegova shvatanja poklapala su se sa Fernandesovim. Zahvaljujui tome, njih dvojica su se meusobno dobro razumeli i esto bili zajedno. Kad se ova dva oficira nisu nalazila u tvravi, komandu nad garnizonom preuzimao je narednik Pedro Berner. A Berner je, opet, bio ovek sasvim drukijeg kova. iveo je saglasno devizi: "Sluba je sluba, a rakija je rakija." Tu poslovicu rado je citirao. Bio je poreklom iz Nemake i veoma ponosan na to to je mogao da upotrebi nekoliko nemakih jezikih obrta. Otac mu je bio Nemac a mati Meksikanka. U stvari, trebalo je da postane svetenik kao i njegov otac, ali nakon to je studirao nekoliko semestara izgubio je volju i prijavio se u vojsku. Hteo je da vidi poneto od irokog sveta. A sada je, eto, dredao ovde, na samom kraju sveta. Ovde, gde se nita nije deavalo. Ali Berner se nije alio zbog toga. Sam je tako izabrao, a on nije pripadao ljudima koji saaljevaju sami sebe. Tvrava je bila etvrtasto zdanje, okrueno visokim zidom. Strae su se upravo smenile i major Huares vratio se u tvravu. Gledao je pomalo zaueno kako Fernandes i Meri pripremaju dip za vonju. "Zar ipak nameravate u grad?" upitao je major Huares, jer vee se ve uveliko sputalo. Fernandes je salutirao. "Pota, komandante, ve je uveliko zakasnila. Ljudi ekaju na potu." Huares je gledao svog zamenika sa blagom uveseljenou. "Zar verujete, kapetane, da e pota raditi i preko noi zbog naih pisama?" "Gospodine, upravo smo im telefonirali. Oni nas oekuju, gospodine." "E pa, onda je u redu. Odvezite se do pote, kapetane. Samo pazite da uz put ne zalutate." "Dobro poznajemo put", oglasi se Meri. "Izvinite, gospodine." "Znam, znam", ree Huares. Posle toga produio je u svoj kvartir. Fernandes se isceri. Meri se isceri. Voza dipa se isceri. "Stari zvekan", ree Fernandes. Sve je bilo u najboljem redu, jer njih su zaista oekivali. Jedino to nisu znali ko ih oekuje. Vraali su se pred sam osvit zore. Dip se pomalo zanosio, jer i voza je bio oekivan u gradu i imao je iza sebe pomalo vlano druenje. U jednom trenutku dip je ak zavrio u grmlju. Stenjui i psujui, uspeli su da ga izvuku. Fernandes je bio vojnik od glave do pete. A jedan vojnik od glave do pete mora da vodi redovan ivot. Zato je Fernandes pio redovno, kad god nije bio na dunosti. A voleo je i drugima da prui slino zadovoljstvo. I tako su Fernandes i Meri sedeli na neukrotivom dipu, pevajui u sav glas poslednji lager koji su uli preko duboksa. Ko bi video Fernandesa u ovakvom stanju nikada ne bi pomislio da je on vojnik sa visoko razvijenim oseanjem dunosti. Ali on je to bio. Svoje mamurluke savlaivao je sa zauujuom brzinom i ve sledeeg jutra bio jo samo vojnik, a ne vie pijani, budalasti ovek od prethodne veeri. ak i u odnosu na svoje pajtae iz terevenki. Oni tada nisu za njega bili nita drugo sem 'vojniki materijal', kako je voleo da se izrazi.

Ni Fernandes ni njegovi pratioci nisu primeivali da se od pre izvesnog vremena nalaze pod prismotrom. Kad su ve stigli do tvrave, voza iznenada uzviknu: "Do vraga, izgubili smo dak sa potom!" Fernandes zauze odgovarajui stav. Istina, bio je jo pomalo nesiguran na nogama, ali se odmah preobratio iz oveka u vojnika. "To je neuveno!" obrecnuo se, savlaujui napad kalja. "Odmah se vratiti i potraiti! Odmah se vratiti, razume?" "Razumem, gospodine", ree voza plaljivim glasom, jer je bio veoma pijan, a u pijanom stanju bio je uvek veoma osetljiv. Meri je odveo kapetana do njegovog kvartira. Onda se vratio natrag na sve vazduh. Uvlaio je vazduh punim pluima. "Gospode, ba sam se nakitio", govorio je sebi. "Ovako ne moe dalje da ide. Sutra e me opet jetra boleti. To mora najzad da se promeni. Neka Fernandes potrai sebi drugog pajtaa za bekrijanje." Sem toga, oseao je prilinu muninu. A kad god bi mu bilo muka spopadalo ga je kajanje, i tada je donosio najbolje odluke. Priao je straaru. "ini dobro ovaj vazduh, je l' da?" upitao je straar i zavidljivo mrknuo. "Je li bilo mnogo pote?" "itavo brdo", odgovorio je porunik Meri. Bacio je pogled prema umi. Uinilo mu se da je tamo primetio neki pokret. Ali u polutami praskozorja nije mogao da razabere nita odreenije. Odjednom se pojavio dip. Iskrsnuo je iz iblja i ljuljajui se i zanosei pojurio prema tvravi. Voza je urlao kao mahnit. "Otvarajte", zapovedio je porunik Meri. Straar je otvorio vrata i odmah ih ponovo zatvorio. Meri nije mogao da vidi nita odreeno; video je samo da su neke mrane prilike jurile za vozilom. Kola se zaustavie uz cijuk guma. "Hej, jeste li poludeli?" upita Meri, koji je imao svoje posebne metode pri ispitivanju ljudi. On je prilino tano video da je dip bio progonjen, ali je hteo da uje izjavu samog vozaa. A gde je dak sa potom, do vraga? Voza je bio mrtvaki bled. Znoj se u potoiima slivao ni njegovo lice. "Majmuni... oni su me napali. Oni napadaju tvravu!" izdeklamovao je, borei se za dah. "Ovaj se gadno naroljao", primeti straar. Meri se okrete prema njemu. "Ko vam je, do vraga, dozvolio da se meate u ovo?" prasnuo je s takvim gnevom da mu je jedna ila na elu iskoila. "ta vam je! Upristojite se, molim, i poite na vae straarsko mesto." Straar se najeio od pete do glave. "Oprostite, gospodine, naravno, gospodine", promucao je i urno se uklonio. "Dakle, ta se desilo?" upita Meri. "Jeste li stvarno videli majmune? Ili vam se to samo uinilo? Znate i sami da ste neku vie popili..." "Gospodine, kunem vam se da sam ih video i da su me napali. A sada kreu na tvravu. Bilo ih je tako mnogo da nisam mogao da ih izbrojim. Bilo je neuveno mnogo majmuna, gospodine!" Meri je pustio oveka da stoji. "Zovite na uzbunu!" doviknuo je straaru. Kad je straar dao signal za uzbunu, iz okolne ume kao odgovor odjeknu paklena dernjava. Tvrava je oivela. Upola odeveni vojnici iskakali su iz svojih prostorija, punei puke municijom. Major Haures dotrao je u potkoulji. "ta se ovde deava, Meri?" povikao je? "Zato ste dali znak za uzbunu?" "Gospodine, napada nas jedan opor majmuna", prodra se Meri.

"ta? Mora da ste sasvim poludeli! Da niste sluajno i sami pomajmunisali, ovee!" "Gospodine, verujte mi, to je tano!" Ovo sveano uveravanje bilo je sasvim izlino. Za majmune, zid oko tvrave nije bio nikakva velika prepreka. Pristizali su u itavim oporima i obruavali se na posadu. Vazduh je bio ispunjen kricima, praskom oruja i mirisom baruta. Meri je stajao sa leima uza zid i pucao sve dok arer njegovog revolvera nije bio prazan. Kao u snu video je da su neki majmuni bili naoruani pukama i da su paljivo nianili pre nego to e povui obara. A sem toga bili su u brojnom pogledu daleko nadmoniji. Meri kao bez due ulete u Hauersovu kancelariju i dohvati telefonsku slualicu. Linija je funkcionisala. Odmah je dobio vezu. "Govori porunik Meri, granina postaja Severoistok. Sluajte me paljivo i ne postavljajte nikakva izlina pitanja. Tvrava je napadnuta. Poaljite odmah pojaanja. Zato ne major? ovee, major se bori za svoj ivot, kao i mi svi ostali! Uinite odmah ovo ta vam kaem! Majmuni su nas napali! Ne postavljajte ta glupava pitanja, ja ne pravim nikakve viceve! Stupite u akciju!" Odbacio je slualicu i ponovo izleteo napolje. Ako nam oni tamo ne poveruju, gotovi smo, mislio je, psujui sebe to nije uspeo da nae neku bolju formulaciju. A moda bih i ja reagovao ba kao onaj ovek maloas, mislio je. Jer sve je ovo prava ludost. Ali oni su mu ipak poverovali. Samo to je tada bilo prekasno. Kad je pojaanje stiglo, sve je ve bilo gotovo. Prizor koji su zatekli u tvravi bio je neopisiv. Ni jedan jedini ovek nije preiveo napad. Major Huares je leao zgren preko nekih merdevina. U njegovom elu bila je jedna rupa. Porunik Volter Meri leao je ispred vrata podzemnog skladita municije. Vrata su visila koso na svojim arkama. Tvrava je bila temeljito opljakana. Nestali su oruje i municija. Nigde se nije mogao videti nijedan mrtvi majmun. Ovaj dogaaj izazvao je, dabome, veliko uzbuenje u svetu. Ali, kao to to ve biva kod ljudi, neki su ovo shvatili kao obinu novinsku patku, neki se uopte nisu interesovali jer je sve to bilo tako daleko, a neki su naprosto bili ravnoduni. Nikome nije padala na um pomisao da je ovde posredi bila samo jedna proba. Postojao je samo jedan ovek na svetu koji je nasluivao pravu istinu: profesor Grinberg. Ali profesor Hari Grinberg je utao. Sada moram da preskoim nekoliko godina. Ljudi naprosto nisu verovali da je eksperiment profesora Grinberga uspeo. A ipak je bilo tako. Majmuni su izgradili pravu armiju. Posle onog prvog napada doli su ubrzo drugi. Ali prolo je novih desetak godina pre nego to su oni izveli odluujui udarac. Ja se tada jo nisam bio rodio, ali moj otac esto mi je o tome priao. On je tada jo i sam bio mladi, ali zato je moj deda bio jedan od onih koji su izgubili ivot nesebino ispunjavajui svoju dunost. U to vreme jo je bilo nacija i drava koje su strahovale od atomskog rata. Ali sklopljen je jedan sporazum. Dodue, atomsko oruje nije bilo uniteno - to bi svima izgledalo suvie lakomisleno - ve samo uskladiteno u podzemnim depoima. Depo SAD nalazio se negde u pustinji Nevade. Depo SSSR leao je istono od Urala, u sibirskoj tundri. Ove dve zemlje imale su takozvanu 'Vruu liniju' koja im je omoguavala direktnu telegrafsku i telefonsku vezu. Ona se u prolosti pokazala kao najbolje sredstvo komunikacije. Ameriki predsednik mogao je u svako doba da dobije vezu sa sovjetskim premijerom. Odluujua faza poduhvata ipak nije poela ni u Vaingtonu ni u Moskvi. Ona je poela u Nevadi i Sibiru. Atomsko oruje lealo je dvadeset metara ispod povrine zemlje. Bilo je zatieno betonskim zidovima. Jedini ulaz osiguran je elektronskim bravama. Ove brave mogao je da otvori samo

predsednik lino. Jer jedini je on znao ifru za otvaranje. itavo postrojenje bilo je apsolutno bezbedno. Otprilike dva kilometra od depoa nalazio se jedan hangar sa malom kuom za stanovanje. U toj kui iveli su pukovnik Dens i dva narednika, Fleer i Defers. Oni su imali direktnu telefonsku vezu sa Pentagonom. Sem toga imali su i aparat za radio-vezu. U hangaru se nalazio jedan helikopter sa kojim su svakodnevno izviali okolinu. Dvadeset kilometara dalje stacionirana je jedna jedinica vojske u snazi divizije, koja je bila u stalnoj bojnoj pripravnosti. Pustinja je bila ravna i prazna. Nekoliko breuljaka koji su se tu ranije nalazili bilo je poravnato, kako bi ljudi imali to bolji pregled. Svuda oko depoa instalirane su kamere, koje su bez prestanka snimale okolinu. Filmovi su paljivo prouavani, mada ovde niko nije raunao sa iznenaenjem. Defers je bio na slubi. Fleer je upravo zavrio kruni let helikopterom i pravio mu je drutvo. Pukovnik Dens odvezao se u garnizon. "Ima li ta?" upita Defers. "Nita, kao uvek. Odleteo sam do bregova. Predeo je vrlo lep. Hou da kaem, kad ga ovek odozgo posmatra." Defersovo lice se razvue u grimasu. Fleer je uvek isto govorio kad bi se vratio sa inspekcijskog leta. Od rei do rei isto. To je nerviralo Defersa. Mrgodnog lica, Fleer izvue jednu cigaretu iz kutije. I on se pomalo nervirao. Kad god bi se vratio sa obilaska terena, Defers ga je doekivao istim frazama. Od rei do rei istim. "Ima li ta?" pitao bi Defers. I tako iz dana u dan. Fleer je oseao da nee moi jo dugo to da slua. Sutra, sasvim sigurno, mislio je Fleer, kad me on ponovo upita "Ima li ta?" odrau mu lepu bukvicu. Rei u mu bez uvijanja da je ve krajnje vreme da izmisli neko drugo pitanje. Ta ima dovoljno vremena za to. "Idem malo da prilegnem", ree Fleer. "Smeniu te kad se Dens vrati. Nadam se da e nam doneti potu." Defers klimnu glavom u znak saglasnosti i zadubi se u knjigu pred sobom. Ipak, svakih nekoliko minuta dizao je glavu, da prokontrolie filmske ekrane. Ma koliko interesantna bila knjiga koju je itao, Defers nikada nije zanemarivao svoju dunost. Prolo je nekoliko sekundi pre nego to je Defers neto primetio. Odgurnuo je knjigu u stranu i zagledao se paljivije u etvrti ekran. Kamera se nalazila na jednom tornju, deset metara iznad povrine zemlje. Defers je video pustinju, video je bregove, ali video je jo neto. Video je jedno malo ispupenje. Tog ispupenja pre pola sata nije bilo. Iza njega bilo je jo jedno ispupenje, a iza ovoga jo jedno. A to je najudnije, sva su ona leala u istom pravcu. Defers napregnu pogled. Paljivo je vizirao ona tri ispupenja. Sada je video da iza njih ima jo dosta drugih ispupenja. I sva u pravoj liniji. Do avola... mislio je. Sada je sedeo potpuno nepokretno, pokuavajui da nae neko objanjenje. Naravno, posredi su mogli da budu prerijski psi. To se ve esto deavalo. Kad padne sledea kia, ispupenja e ponovo nestati. Ali, od kad to prerijski psi raspolau teodolitima? Ispupenja su leala u pravoj liniji. Od uzbuenja, Defers poe da grize nokte. Da li bi trebalo, ili ne bi trebalo...? Otrao je do vrata i viknuo: "Hej, Fleer, doi malo ovamo!" Prolo je izvesno vreme pre nego to se Fleer pojavio. "Zato vie toliko?" zagunao je. "Ja nisam tvrd na uima." "De, de, nisam mislio da te vream", uzvrati Defers. Bojao se da bi Fleer mogao ponovo da mu odri jedno od svojih predavanja o lepom ponaanju. "Pogledaj malo paljivije etvrti ekran. Da li ti tu neto pada u oi?" Fleer prie blie i zagleda se u ekran. Onda se ponovo uspravi i pogleda Defersa.

"uj, da nema ti neka privienja?" upitao je. "Pa ovo je samo pustinja." Defers poluglasno zastenja. "Pogledaj jo jednom", rekao je. "Pogledaj veoma paljivo, ovee, to je vano!" Narednik Vili Fleer zagledao se ponovo u ekran. Onda se okrenuo prema Defersu i paljivo ga osmotrio. "Vejne, jesi li siguran da nema sunanicu?" "Prestani s tim, Vili, hoe li? Prestani sa zanovetanjem. Pogledaj jo jednom ekran i reci mi ta vidi." "Pa, vidim pustinju. Ne vidim nita drugo sem pustinje, koju gledamo itavog prokletog dana." "Opii mi pustinju. ta jo vidi u pustinji, osim trave?" "Nita", uzvrati narednik Vili Fleer. Defers prasnu. "Nita? Onda u ti ja kazati ta vidi! Ti tamo vidi ispupenja. I to ne dva ili tri, ve mnoga ispupenja. A ta ispupenja lee u pravoj liniji. Ta ispupenja ranije nisu bila tu, a ona i ne pripadaju ovde, ona nemaju ovde ta da trae." Grmnuo je na Fleera: "ta misli, ta mi zapravo ovde uvamo? Mi ovde ne uvamo deje rublje, mi uvamo atomske rakete, ovee!" Fleer je napregnuto zurio u ekran. "U pravu si", rekao je posle nekog vremena. "Oprosti ako sam maloas... Zna, pomalo sam nervozan." "Fleeru, moramo neto da preduzmemo", ree Defers. "Pa ne moe tek tako da pozove predsednika, zbog nekoliko ispupenja na tlu. Moda su to krtinjaci?" "Moramo obavestiti pukovnika Densa." "Idem da ga dolepujem helikopterom", ree Fleer i odmah se dade na put. "Ovako neto", mrmljao je, izlazei napolje. "Ovako neto jo mi se nikada nije dogodilo." I bio je potpuno u pravu. Minut kasnije helikopter je uzleteo, da dovede pukovnika Densa. Defers je bio sam. Zurio je u crveni telefon. ta u da radim, pitao se, ako ispadne da sam sve ovo samo uobrazio? Ponovo je skrenuo pogled na ekran. Video je isti prizor. Jo dvadesetak minuta, mislio je. Kroz dvadesetak minuta pukovnik Dens e biti ovde. Neka on odlui ta da se radi; uostalom, zato se i nalazi ovde. Pukovnik Dens je gledao u ekran. Onda se trgnuo, zagledao jo paljivije i posegnuo za crvenim telefonom. Posle tano tri sekunde javila se stranka sa drugog kraja ice. "Ovde atomski depo, gospodine, pukovnik Dens. Molim vas da ukljuite ekran broj deset." Fleer i Defers stajali su po strani; oni nisu uli ta je govorila suprotna stranka. "Da, gospodine, sumnja je opravdana. Izgleda kao da je u pitanju jedan podzemni hodnik od bregova do nas. Razumem, gospodine. Da, razumeo sam, generale. Da, ekau..." Dens odsutno pogleda dvojicu narednika. Onda se odjednom trgnuo i sav nekako ukrutio. "Razumem, gospodine predsednie", rekao je. "Ja sam uveren da je posredi podzemni hodnik. Nismo uli nikakvu eksploziju. Uprkos tome, zamolio bih..." Zautao je. Jasno se videlo kako je pobledeo. Najzad je rekao: "Da, gospodine predsednie, sve sam razumeo." Poloio je slualicu pored viljuke. "Deferse, pritisnite dugme pored ekrana deset", rekao je. Onda se duboko sagnuo, sve dok mu usne gotovo nisu dodirnule gornji deo aparata. "Saratoga", rekao je glasno i razgovetno. Ekran se osvetlio. Prvi put u svom ivotu tri oveka videla su unutranjost depoa. Videli su ga prvi put, ali su uprkos tome odmah shvatili da neto nije u redu.

Pukovnik Dens se sledio kad mu je to postalo jasno. U jednom skoku ponovo se naao pored telefona. "Gospodine? Jedan deo polica je prazan. Po mojoj proceni, nedostaje otprilike polovina od ukupnog materijala. Na podu usred depoa nalazi se jedna rupa. Oni su doli odozdo. Kako su to uradili, potpuno mi je nejasno. Zidovi i tavanice su neoteeni." Ponovo je predsednik neto rekao. "Razumem, gospodine", odgovorio je pukovnik. Onda je spustio slualicu. "Crveni alarm", obratio se dvojici podreenih. "Predsednik je izdao nareenje za alarm najvieg stepena. Danas e nam poslati istranu komisiju." "Gospodine", ree Defers, "meni je sve ovo neobjanjivo. Pazio sam itavo vreme. Fleer je helikopterom stalno nadzirao teren. Ne znam kako su uspeli ovo da urade. Ja sam stvarno paljivo pazio, gospodine." Ali pukovnik Dens kao da ga nije uo. Umorno je odmahnuo rukom. "U redu je, Deferse. Vi niste krivi. Kad bih samo znao ko je bio i kako je to uinio." Zatim je napustio prostoriju. Fleer je jo zurio u etvrti ekran. "Krtice", mrmljao je pometeno. "Ja sam mislio da su to bile krtice!" Tunel je poinjao u jednoj uskoj dolini u brdima. Dolina je odozgo bila pokrivena, da je niko ne bi otkrio. I ne bi je otkrili bar jo deset godina da tunel nije do tamo vodio. Strop tunela bio je samo provizorno poduprt gredama, ali je izdrao. Na nekoliko mesta prolaz je bio zatrpan. Jo te iste veeri predsednik Sjedinjenih Drava govorio je sa premijerom Zorkovom. Zorkov je takoe bio zbunjen. Naredio je da se prokontroliu skladita u Sibiru i ubrzo sa zapanjenou javio da je i tamo izvrena provala. "Ne, to nisu bili Rusi", obratio se predsednik svome ministru odbrane. "Nisu to bili ni Rusi, ni Amerikanci, niti bilo koji drugi ljudi. Rusi su uspeli da uhvate nekolicinu provalnika. Drite se dobro, Maknamileru: bili su to majmuni!" Majmuni su posedovali polovinu atomskog naoruanja ljudi. Uzbuna se irila Zemljinom kuglom. U isti mah, iz mnogih mesta u itavom svetu stizale su vesti o krai vozila. Ubrzo posle toga otpoeo je rat. Sa jednom jedinom atomskom bombom majmuni su unitili Njujork i zahtevali bezuslovnu kapitulaciju Sjedinjenih Drava. Avion koji je nosio bombu bio je prekasno pogoen. Nosio je amerike oznake. Ali za komandnim pultom sedeo je jedan majmun. Sledeeg dana Moskva je iezla sa lica Zemlje. Pariz, London i mnogi drugi gradovi doiveli su istu sudbinu. Veliki kanali leteli su u vazduh. U vazdunim bitkama obe strane trpele su velike gubitke. Onda su majmuni poeli da koriste atomske rakete. Nije se moglo tano utvrditi gde se nalaze njihove baze za ispaljivanje. Mora da su leale negde u nenastanjenim predelima sveta. oveanstvo je bilo iznenaeno divljim besom s kojim majmuni napadaju. Bilo je to kao da se jedna hiljadama godina gomilana mrnja odjednom i neumoljivo oslobodila. Moji roditelji poginuli su u tom ratu. Ja sam detinjstvo proveo u jednom sirotitu. im sam dovoljno stasao, prijavio sam se u vojsku. Rat je trajao dugo. Obe strane istroile su svoje zalihe atomskih bombi. itavi tepisi bombi razorili su praume Afrike i June Amerike. Za uzvrat, majmuni su unitavali nove gradove. Ali ljudi se nisu predavali. I oni su se borili sa ogorenim besom. Uskoro nije vie bilo sumnje ko e na kraju izai kao pobednik. U tom ratu ja lino bacio sam poslednju bombu i unitio poslednju veliku grupu protivnika. Time je pobeda najzad bila naa. Vreme straha i umiranja bilo je jednom zauvek prolo.

Bendamin Miler je jo jednom proitao svoj izvetaj i konstatovao da ovaj zvui sasvim prikladno. Onda je sloio stranice, privrstio ih spajalicom i odloio u stranu. Pogledao je na asovnik. Nije imalo smisla da sada ide na potu i poalje izvetaj, jer je ve bilo prekasno. Ugasio je cigaretu. Opet sam previe puio, pomislio je. Kad bih samo mogao da se odviknem od te navike. Sutra u sigurno zbog toga ponovo kaljati. Sada idem malo na sve vazduh. Dok je u predsoblju skidao mantil sa iviluka, bacio je pogled na ogledalo. Preao je rukom preko kose. Pa, u sutini, ja sam jo veoma privlaan mukarac, s obzirom na moje godine, pomislio je. Oi su mi duboko usaene u duplje, ba kao to i treba, a sem toga jo imaju mladalaki rumenu nijansu. Kosa mi raste sve do oiju. Ne mogu da se poalim ni na moje zube. Onjaci su otri i dugi i jo sneno beli. Ne elim biti uobraen, ali siguran sam da izgledam bolje nego Akut, sa onom njegovom crvenom stranjicom. Uostalom, pavijani su i tako samo upola majmuni. Bendamin Miler je meditirao jo neko vreme o sebi, a onda izaao napolje, na sve veernji vazduh. Da bi proslavio ovaj dan, otiao je u svoj omiljeni restoran i poruio svee, bele larve hrutova uvezenih iz Centralne Afrike. Hteo je da malo ugodi svom blagoutrobiju. Uostalom, radio je naporno itav dan. Konobar je bio neka individua sa odvratnom belom koom. Bio je to jedan ovek.