Sie sind auf Seite 1von 137

Din Volf, MA LIKTORA Preveo Aleksandar B. Nedeljkovi 1. GOSPODAR KUE LANACA "To mi je bilo u kosi, Severijane", ree Dorkas.

"Zato sam stala pod vodopad u vruoj kamenoj sobi - ne znam da li je i muka strana ureena na isti nain. I svaki put kad sam iskoraila napolje, ula sam ih kako priaju o meni. Govorile su da si ti crni kasapin i jo tota su govorile to neu da ti priam." "Pa to je bar prirodno", rekoh. "Verovatno si prva neznanka koja je u poslednjih mesec dana ula tamo, pa je i trebalo oekivati da e brbljati o tebi i da e one, malobrojne, ene koje znaju ko si, biti zbog toga ponosne, te da e i ispriati izvesne prie. Ja sam, to se mene tie, na takve stvari navikao, a ti si takve izraze morala uti mnogo puta dok smo dolazili; znam da sam ih ja uo." "Da", priznade ona i sede na kameni prozorski okvir. Dole u gradu svetiljke nebrojenih radnji poele su da ispunjavaju dolinu Acisa zraenjem bledoutim poput latica luanj-cveta, ali Dorkas to kao da nije primeivala. "Sad shvata zato mi pravila gilde zabranjuju da se enim - mada u ih, kao to sam ti mnogo puta rekao, za tebe prekriti kad god poeli." "Misli da bi za mene bilo bolje da stanujem negde drugde i da samo dolazim jednom ili dvaput nedeljno da te vidim, ili da ekam da ti doe kod mene." "Tako se to obino radi. A pre ili kasnije te ene koje su danas o nama priale shvatie da se jednoga dana one, ili njihovi sinovi ili muevi, mogu nai pod mojom akom." "Ali zar ne vidi, sve to je mimo sutine. Stvar je u tome da..." Tu Dorkas zauta, a onda, poto je obostrano utanje potrajalo, ustade i poe hodati po sobi, stiskajui jednu aku u drugoj. Uznemirilo me je takvo njeno ponaanje, jer ga nikad ranije nisam video. "Pa, u emu je poenta?" upitah. "U tome da tada nije bilo istinito. A sada jeste." "Ja sam se Vetinom bavio kad god je bilo posla. Davao sam u najam svoje usluge gradskim i seoskim sudijama. Nekoliko puta si me gledala sa prozora, iako nikad nisi volela da stoji u gomili - to ti zaista ne zameram." "Nisam gledala", ree ona. "Pamtim da sam te viao." "Nisam. Ne kad se neposredno deavalo. Ti si se usresreivao na ono to si radio, pa nisi video kad sam ja ulazila unutra ili pokrivala oi. Imala sam obiaj da gledam i da ti mahnem, u poetku, kad naskakuje na platformu za pogubljenje. Tad si bio tako ponosit, stajao si prav kao taj tvoj ma i izgledao si tako fino. Bio si astan. Pamtim kako sam posmatrala jednom kad su uz tebe bili i osuenik, i hieromonah, i neki zvaninik. Tvoje lice bilo je jedino estito." "Lice mi nikad nisi mogla videti. Svakako sam nosio masku." "Severijane, nisam ga morala ni videti. Znam kako izgleda." "Pa zar ne izgledam i sad isto?" "Da", ree ona sa oklevanjem. "Ali bila sam dole. Videla sam one ljude u lancima, u tunelima. Kad noas budemo spavali, ti i ja u naem mekom krevetu, spavaemo preko njih. ta si ono rekao kad si me poveo tamo dole, koliko ih ima?" "Oko hiljadu esto. Da li istinski veruje da bi tih esnaest stotina ljudi bili slobodni kad ja vie ne bih bio prisutan da ih uvam? Imaj na umu da su ve bili tu kad smo mi doli." Dorkas nije htela da pogleda u mene. "Ovo je kao masovna grobnica", ree ona. Video sam da joj se plea tresu. "I treba da bude", rekoh joj. "Arhon bi ih mogao osloboditi ako bi mogao da vrati u ivot sve one ljude koje su ovi pobili? Ti nikog svog nisi nikad izgubila, je li tako?"

Nije odgovorila. "Pitaj majke, supruge i sestre onih koje su nai robijai ostavili da trunu po brdima da li bi trebalo da ih Abdiesus pusti." "Samo mene", ree Dorkas i duvanjem ugasi sveu. Traks je krivi bode zariven u srce planina. Lei u jednoj uzanoj sutjesci u dolini Acisa i prua se uzvodno sve do dvorca Acies. Od tog zamka, nizvodno sve do zida (zvanog Kapulus) koji pregrauje donji deo ovog uzanog poteza doline, celokupnu povrinu ravnog tla zauzimaju harena, panteon i druge javne zgrade. Privatne kue grada penju se uz litice s obe strane; mnoge kue su velikim svojim delom ukopane u samu stenu, zbog ega je Traks dobio jedan od svojih nadimaka - "Grad soba bez prozora." Procvat duguje svom poloaju na najuzvodnijoj taki plovnog dela reke. Sva roba koja se brodovima alje na sever, uz reku Acis (a veliki deo te robe prevali i devet desetina ukupne duine reke ol pre ulaska u ue ove manje reke, koja, uistinu, moe biti pravi izvor ola), mora biti u Traksu istovarena i zatim natovarena na lea ivotinja ako je potrebno da se prenese dalje. I obratno, hetmani planinskih plemena i zemljoposednici iz ovog podruja koji ele da otpreme svoju vunu i kukuruz ka junim gradovima, donose tu robu da je ukrcaju u lae u Traksu, ispod slapa koji tutnji kroz luno nasvoeni prelivni tunel dvorca Acies. Kao to uvek i mora biti kad jedno oruano uporite namee vladavinu zakona nekom nemirnom podruju, deljenje pravde bilo je glavna briga arhona ovog grada. Ako bi poeleo da nametne svoju volju onima izvan zidina koji bi joj mogli, inae, prkositi, mogao je pozvati u pohod sedam bataljona dimarha; svaki bataljon imao je svog komandanta. Sud je zasedao svakog meseca, od dana kad se mlad mesec pojavi do dana kad bude pun, a rad suda trajao je svakog od tih dana od druge jutarnje smene vremena pa sve do trenutka, koliko god to dugo potrajalo, kad sva suenja predviena za taj dan budu zavrena. Kao glavni izvritelj arhonovih kazni, ja sam morao prisustvovati tim zasedanjima, da bi on bio siguran da e kazne biti izvrene kako on izrekne, to jest da ih nee uiniti ni blaim ni otrijim oni koji bi, inae, dobili dunost da te kazne prenesu meni; morao sam i da nadzirem dejstvovanje Vinkule, robijanice, u svim pojedinostima. Bila je to odgovornost koja je odgovarala, mada u manjem obimu, dunosti majstora Gerlousa u naoj Citadeli, odgovornost koja me je tokom prvih nekoliko meseci provedenih u Traksu i te kako pritiskala. Jedna od maksima majstora Gerlousa glasila je da nijedan zatvor nije idealno smeten. Kao i vena mudrih tvrdnji pripremljenih za obrazovanje mladih ljudi, i ova je bila neosporiva i nekorisna. Bekstva se sva svrstavaju u tri kategorije - naime, postiu se kradomice, nasilno ili izdajstvom onih koji su postavljeni za straare. Izgradnja na zabaenom mestu najvie doprinosi da kradomino bekstvo bude teko, te je iz tog razloga omiljena kod onih koji su malo due razmiljali o ovoj temi. Na nesreu, pustinje, vrhovi planina i usamljena ostrva nude najplodnije polje za nasilna bekstva - jer ako prijatelji robijaa dolaze da naprave opsadu, teko je saznati tu injenicu pre nego to bude prekasno i praktino je nemogue poslati pojaanje tamonjem garnizonu; slino tome, ako se zatvorenici dignu na ustanak, vrlo su slabi izgledi da hitno upuene trupe mogu stii na lice mesta pre nego to bitka bude gotova. Zatvorska ustanova u gusto nastanjenoj i dobro branjenoj zoni izbegava ove tekoe, ali ulazi u jo gore. Na takvim mestima zatvoreniku nije potrebno da ima hiljadu prijatelja, dovoljno je da ima jednog ili dvojicu; to ne moraju biti ni borci - dovoljni su jedna istaica i jedan ulini prodavac, ako imaju pamet i odlunost. tavie, odbegli zatvorenik se odmah umea u bezlinu gomilu, tako da njegovo ponovno hvatanje nije posao za lovce i pse, nego za agente i potkazivae. U naem sluaju, nije nikako dolazilo u obzir da se zatvor izdvoji iz grada i smesti negde daleko. ak i kad bi imao, pored svojih kljuara, dovoljan broj vojnika da odbije napade autohtona, zoantropa i kultista koji lutaju vangradskim podrujima, da i ne pominjemo

oruane pratnje sitnih aristokrata (u koje se nikad ne moe imati poverenja), bilo bi, svejedno, nemogue snabdevati ga bez usluga itave jedne armije koja bi pratila konvoje sa namirnicama. Zato je robijanica Traksa morala svakako biti unutar grada; konkretno, smestili su je na desnu obalu, na otprilike pola puta uz liticu, nekih pola lige daleko od Kapulusa. Projektovana je na starinski nain i meni se inilo da je od poetka bila namenjena da slui kao tamnica, mada postoji legenda da je to prvobitno bila grobnica i da je tek pre nekoliko stotina godina proirena i prilagoena ovoj novoj svrsi. Posmatrau sa lagodnije obale, istone, inie se da je to samo jedan etvrtasti bedem koji stri iz stene, bedem visok etiri sprata sa te strane koju on vidi, sa zupastim grudobranom i iza toga ravnim krovom koji stie do same litice i tu se okonava. Ovaj vidljivi deo zdanja Vinkule - za koji mnogi posetioci, kad dou u grad, sigurno pomisle da je celina - zapravo je najmanji i najmanje vaan deo. U vreme kad sam ja bio liktor, tu su bile samo nae kancelarije, spavaonice kljuara i moj stan. Zatvorenici su bili smeteni u koso okno izbueno u steni. Nisu to bile individualne elije kao u ublijeti u naem domu, a nije bila ni zajednika soba poput one koju sam video kad sam ja bio zatvorenik u Kui Apsoluta. Umesto toga, zatvorenici su bili lancima privezani za zidove okna, svako sa stamenim gvozdenim obruem oko vrata, na takav nain da je niz sredinu tunela ostajala staza dovoljno iroka da su dvojica kljuara mogla hodati njome naporedo, bez opasnosti da bi im kljuevi mogli biti ugrabljeni. Ovaj tunel bio je dugaak oko pet stotina koraka, a imao je za robijae preko hiljadu mesta. Vodosnabdevanje je ilo iz jedne cisterne ukopane u stenu pri vrhu litice, a kanalizacijske otpadne materije su uklanjane tako to je okno ispirano svaki put kad je zapretila opasnost da cisterna pone da se preliva. Na najniem, najudaljenijem delu tunela nalazila se kanalizacijska odvodna cev, koja je te otpadne vode vodila do jednog pokrivenog kanala pri dnu litice, a odatle su ile tim kanalom kroz zid Kapulusa do ispranjenja u Acis, ispod grada. Mora biti da se u poetku Vinkula sastojala samo od tog etvrtastog bedema koji se pribio uz liticu i od tog okna. Kasnije se uslonjavala zamrenim mnotvom kojekakvih granajuih galerija i uporednih okana nastalih prilikom raznih pokuaja da se zatvorenici oslobode prokopavanjem tunela iz ove ili one privatne kue ukopane u stenovitu strminu, kao i kontratunelima koji su kopani da bi takvi pokuaji bili osujeeni - a sad je sve to, pod pritiskom okolnosti, privedeno drugoj svrsi, naime posluilo je kao dodatni prostor za smetaj robijaa. Postojanje tih neplaniranih ili loe planiranih dodataka inilo je da moj posao bude mnogo tei nego to bi inae bio, pa je jedan od mojih prvih postupaka bio da pokrenem program zatvaranja neeljenih i nepotrebnih prolaza (to smo postizali punei ih meavinom renog kamenja, peska, vode, gaenog krea i ljunka) i proirivanja i ujedinjavanja preostalih prolaza na takav nain da bi se, jednog dana, postiglo racionalno zdanje. Iako su ovi radovi bili potrebni, mogli su da napreduju tek veoma sporo, jer se samo nekoliko stotina zatvorenika moglo oslobaati radi obavljanja posla, a i oni su veinom bili u slaboj kondiciji. Kad smo Dorkas i ja doputovali u ovaj grad, prvih nekoliko nedelja moje dunosti mi nisu ostavljane vremena ni za ta drugo. Ona je istraivala grad za nas oboje, a ja sam joj dao strogo uputstvo da se, za mene, raspituje o Pelerinkama. Na dugom putovanju od Nesusa, svest da nosim Kandu Pomiritelja predstavljala je za mene veliki teret. A sad, kad vie nisam putovao i kad vie nisam mogao pokuavati da uem Pelerinkama u trag, pa ak ni ubeivati sebe da se kreem pravcem koji bi me mogao jednog dana dovesti u vezu sa njima, taj teret je postao gotovo neizdriv. Dok smo putovali, spavao sam pod zvezdama, sa tim draguljem u sari izme, a u onih nekoliko prilika kad smo mogli da prenoimo pod krovom, skrivao sam ga u prste izme. Sad otkrih da uopte ne mogu spavati ako ga nemam uz sebe i ako ne mogu, kad god se nou probudim, da se uverim da je jo u mom posedu. Dorkas mi je saila kesicu

od jelenske koe da bih u njoj uvao Kandu i ja sam je u toj kesici i nosio oko vrata, danju i nou. Desetak puta tokom tih prvih sedmica sanjao sam da vidim kako se dragulj razbuktao i kako lebdi iznad mene slian svojoj sopstvenoj zapaljenoj katedrali; tad sam se budio i uviao da Kanda bleti tako jako da se slabano plavo zraenje probijalo kroz tanku jelenju kou. Uz ovo, svake noi sam se jednom ili dvaput budio otkrivajui da leim na leima i da je kesica na mojim prsima prividno toliko oteala (mada sam je rukom mogao podii bez ikakvog napora) da me moe zgnjeiti i ubiti. Dorkas je uinila sve to je bilo u njenoj moi da me utei i da mi pomogne; a ipak, video sam da je svesna nagle promene u naim odnosima i da je time uznemirena ak i vie nego ja. Takve promene su uvek, ako je suditi po mom iskustvu, neugodne - ako nita drugo, ono zbog toga to nagovetavaju verovatnou daljih promena. Dok smo putovali zajedno (a mi smo putovali neprestano, sa veom ili manjom ekspeditivnou, jo od onog trenutka u Vrtu venog sna kad mi je Dorkas pomogla da se ispetljam napola udavljen, na ploveu stazu od barskih trava), bili smo jednaki i bili smo jedno drugome saputnici, svako je svaku milju puta prevalio sopstvenim nogama ili na svojoj jahaoj ivotinji. Ako sam ja Dorkasi obezbeivao neku meru fizike zatite, obezbeivala je i ona meni, podjednako, neku meru moralnog zaklona, jer je malo bilo ljudi koji su mogli dugo glumiti prezir prema njenoj nevinoj lepoti, ili tvrditi da se uasavaju moje profesije, a gledati, neizbeno, uz mene i nju. Ona mi je bila savetnica u zbunjenosti i drugarica u stotinu raznih mesta u pustoi. im smo, najzad, uli u Traks i ja predao pismo majstora Palaemona arhonu, sve to se, silom prilika, promenilo. U svom fuliginskom ogrtau nisam se vie morao bojati gomile nego se gomila bojala mene, kao najvieg slubenika najstrahovtije zakonosprovodne institucije. Dorkas je sad ivela ne kao ravnopravna, nego kao ljubavnica, ba kao to ju je Kumeanka svojevremeno nazvala; stanovala je u Vinkuli u stanu predvienom za mene. Njeni saveti postali su nekorisni ili gotovo sasvim nekorisni zato to su mene sad pritiskali problemi legalne i administrativne vrste, upravo oni za koje sam godinama bio obuavan da se s njima uhvatim ukotac, a o kojima ona nije znala nita; takoe, i zato to sam retko kad imao vremena ili energije da joj ih objanjavam da bismo onda mogli o njima razgovarati. I tako je Dorkas, dok sam ja iz smene u smenu vremena stajao u arhonovom sudu, navikla da luta po varoi, pa smo nas dvoje, iako smo u kasnom proleu bili gotovo neprekidno zajedno, provodili leto praktino se i ne viajui, samo veerajui zajedno i odlazei premoreni u postelju, da bismo tamo, najee, samo zaspali jedno drugome u naruju, nita vie. Konano je zablistao puni mesec. Sa kakvom radou sam ga ugledao sa krova bedema! Mesec zelen, u svom ogrtau ume, kao smaragd, a okrugao kao rub pehara. Jo nisam bio slobodan, jer trebalo je i zavriti sve pojedinosti muenja i sve administrativne poslove koji su se nagomilali tokom mog zadravanja uz arhona; ali bio sam sad bar slobodan da im posvetim svoju punu panju, a to mi je u tom asu izgledalo maltene jednako dobro kao sloboda sama. I ja pozvah Dorkas da sledeeg dana poe sa mnom, jer iao sam u inspekciju podzemnih delova Vinkule. Greka je to bila. Dorkasi je pozlilo u onom gadnom vazduhu, u okruenju robijakog jada; te veeri mi je, kao to sam ve ispriao, rekla da je otila u javno kupatilo (za nju, redak postupak, jer ona se vode toliko plaila da se obino prala malo po malo, sunerom koji je umakala u lavor ne dublji od tanjira supe) da oslobodi svoju kosu i kou od mirisa iz okna, te da je tom prilikom ula slubenice uposlene u kupatilu kako ukazuju drugim kupaicama na nju. 2. NA SLAPU Sledeeg jutra, pre nego to je pola iz bedema, Dorkas je podiala svoju kosu tako kratko da je dobila izgled, maltene, deaka; onda je zadenula cvet belog boura u rajf kojim je

kosu, tako skraenu, pritegla oko glave. Ja sam do popodne mukotrpno radio nad dokumentima, onda sam od narednika mojih kljuara pozajmio elabu i tako ogrnut iziao u grad, nadajui se da u sresti Dorkas. Ona knjiica smee boje koju nosim kae da nita nije udnije nego kad ovek istrauje grad sasvim razliit od svih onih koje je ve upoznao, jer kad to ini, istrauje i jedno svoje drugo, neslueno "ja". Ja otkrih neto jo udnije: kako je kad ovek istrauje takav grad, a u njemu je iveo ve neko vreme, ne upoznavi ga nimalo. Nisam znao gde se nalaze ta kupatila o kojima je Dorkas govorila, mada sam po razgovorima koje sam u sudu uo pretpostavio da postoje. Takoe nisam znao gde se nalazi bazar na kome je kupovala odeu i kozmetiku za sebe, ni da li je to samo jedan bazar ili ih ima vie. Ukratko, nisam znao nita osim onoga to sam sa bedema robijanice mogao videti, ili sagledati du kratkog puta od Vinkule do arhonove palate. Imao sam, moda, i preterano samouverenje u pogledu svoje sposobnosti da se snaem u gradu toliko manjem od Nesusa; ipak, bio sam dovoljno predostroan da se s vremena na vreme uverim da pogledom mogu pronai, dok hodam krivim uliicama koje se mukotrpno sputaju niz strminu izmeu kuapeina ukopanih u stenu i kua-lastinih gnezda koje stre iz stene, dobro znani oblik bedema robijanice, sa njegovom zapreenom kapijom i crnom gonfalon-zastavom okaenom o poprenu viseu preku na uspravnom jarbolu. U Nesusu bogati ive severno, gde su vode ola istije, a siromani juno, gde su zagaene. Ovde, u Traksu, taj obiaj vie nije vaio, i to iz dva razloga; naime, zato to Acis tee tako brzo da izmet onih uzvodno (koji svojom brojnou, dabome, nisu ni hiljaditi deo od onog stanovnitva koje ivi oko severnih delova ola) praktino i nema uticaja na tu silnu vodu, kao i zato to je voda iznad slapova zahvatana i prenoena akvaduktima do javnih fvodoskoka i do bogatijih kua, tako da nije bilo ni potrebno zahvatati iz reke osim kada su najvee koliine vode - za potrebe proizvodnje robe, ili za pranje vea naveliko - bile neophodne. Otud je u Traksu razdvajanje izvoeno elevacijom. Najbogatiji su stanovali na najniim obroncima, blizu reke, odakle se lako moglo stii do prodavnica i kancelarija, a kratkom etnjom i do kejova gde se moe iznajmiti ajka, u kojoj veslaju robovi, i na taj nain putovati celom duinom grada. Oni neto manje bogati imali su kue na neto uzdignutijim mestima; zatim su, jo vie na obroncima, stanovali oni koji su pripadali, uopte uzev, srednjoj klasi, to se tako nastavljalo sve do najsiromanijih koji su iveli ispod samih utvrenja, pri vrhovima litica, esto u izbama od blata i trske do kojih se moglo dopreti samo dugakkim merdevinama. Meni je predstojalo da kasnije i vidim neke od tih bednih koliba, ali u ovoj prvoj etnji ostao sam u trgovakoj etvrti, blizu vode. Tu su u uzanim ulicama bile takve gomile sveta da sam u prvi mah mislio da je u toku nekakva svetkovina, ili da je moda rat - koji se inio tako dalek dok sam boravio u Nesusu, ali koji je postupno postajao sve blii kako smo Dorkas i ja putovali na sever - sada dovoljno blizu da ispuni grad ratnim izbeglicama. Nesus se toliko rairio da u njemu, koliko sam uo, ima po pet zgrada na svakog ivog stanovnika. U Traksu, taj odnos je svakako obrnut, a toga dana mi se povremeno inilo da sigurno i po pedeset ljudi stanuje pod svakim krovom. Osim toga, Nesus je kosmopolitski grad, gde vidi mnogo stranaca, ponekad ak i kakogene koji su doputovali brodovima sa drugih svetova, ali si ipak uvek svestan da oni jesu stranci, da su daleko od svojih domova. A ovde je po ulicama vrvelo mnotvo ljudi razliitih vrsta, ali to je bio samo odraz raznovrsnosti planinskog okruenja, tako da sam ja, videi, na primer, oveka iji je eir izraen od ptije koe zajedno sa perjem, pri emu krila slue kao poklopci za ui, ili oveka u upavom uraku od koe kaberua, ili oveka sa istetoviranim licem, mogao ve iza sledeeg ugla naii na jo stotinu takvih plemenika.

Ovi ljudi bili su eklektici, potomci naseljenika sa juga koji su svoju krv izmeali sa niskim, mrkim autohtonima, primili i neke obiaje autohtona, a zatim te obiaje dalje meali sa obiajima amfitriona, koji ive jo dalje na severu, ili, u nekim sluajevima, i sa obiajima naroda jo manje poznatih, trgovakih ili izolovanih. Mnogi od tih eklektika najradije nose noeve koji su povijeni - ili "pod uglom", kako se to ponekad kae - naime, seivo se sastoji od dva zasebna segmenta koji su sliveni u jednom malom "laktu" neto pre sredine. Tvrdi se da je noem ovakvog oblika lake dohvatiti srce ubodom ispod grudne kosti; seivo je ojaano jednim "rebrom" du sredine, dvoseklo je, a vlasnici se trude da otrica bude i sa jedne i sa druge strane uvek vrlo otra; ne postoji nikakav titnik za aku, a drka je najee od kosti. (Opisao sam ove noeve podrobno zato to su oni jedna od stvari najosobenijih za ovo podruje i zato to je po njima Traks dobio svoj drugi nadimak: Grad krivih noeva. Osim toga, plan grada lii na seivo takvog noa, pri emu zakrivljenost kanjona odgovara povijenosti noa, reka Acis odgovara sredinjem rebru, zamak Acijes odgovara vrhu, a Kapulus liniji na kojoj elik ulazi u drku.) Jedan od uvara Medvee kule priao mi je jednom da nema ivotinje tako opasne, divlje i neukrotive kao to je meanac koji nastaje kad bojni pas opae vuicu. Navikli smo da mislimo da su zveri iz ume i planine divlje, a ljude koji, ini se, izniu iz tamonjeg tla da smatramo divljacima. Ali istina je da postoji divljanost opakija (to bi nam bilo jasnije da nismo na nju svikli) kod izvesnih domaih ivotinja, iako one u tolikoj meri razumeju ljudski govor i ak ponekad govore nekoliko ljudskih rei; isto tako, dublje je divljatvo kod nekih mukaraca i ena iji su preci iveli u varoima i gradovima jo od osvita oveanstva. U venama Vodalusovim tekla je neiskvarena krv hiljadu uzvienih - egzarha, etnarha i starosta pa ipak je on bio u stanju da poini nasilje nezamislivo tim autohtonima koji su kooperno hodali ulicama Traksa, goli ispod svojih "huanako" ogrtaa. Poput psovukova (koje nikad nisam video, jer su bili odve opaki da bi bili od ikakve koristi), eklektici su od svojih raznorodnih predaka uzeli sve to je bilo najokrutnije i najneukrotivije; u ulozi prijatelja ili sledbenika bili su zlovoljni, neverni i svadljivi; a u ulozi neprijatelja bili su estoki, podmukli i osvetoljubivi. Tako sam, bar, uo od mojih slubenika u Vinkuli; a tamo su eklektici inili vie od polovine zatvorenika. Nikad jo nisam sreo mukarce koji su po jeziku, odei ili obiajima tuinci, a da se nisam upustio i u nagaanja o prirodi ena njihove rase. Uvek postoji neka veza, jer ta dva pola su izrataji iste kulture ba kao to su listovi jednog drveta, koje ovek vidi, i plodovi tog drveta, koje ne vidi, jer su skriveni liem, izrataji jednog istog organizma. Meutim, posmatra koji bi hteo da predskae izgled i ukus plodova na osnovu izgleda nekoliko lisnatih grana vienih (pretpostavimo) sa daljine, mora znati poprilino i o liu i o vou ako ne eli da sebe uini smenim. Mogue je da ratoborne mukarce raaju mlitave ene, ali je isto tako mogue i da sestre tih mukaraca budu gotovo isto toliko jake kao oni i odlunije. I tako ja, i nehotice, dok sam etao kroz gomile sainjene velikim delom od tih eklektika i od graana Traksa (za koje mi se inilo da se ne razlikuju mnogo od graana Nesusa, osim to su po odei i manirima bili neto grublji), poeh da spekuliem o nekakvim enama tamnih oiju i tamne puti, enama sa blistavim crnim kosama gustim poput repova konja-araca njihove brae, enama ija sam lica zamiljao kao snana, ali ipak delikatna, enama koje su sklone pomamnom otporu, ali i hitroj predaji, enama koje moe osvojiti ali ne i kupiti - ako takve ene postoje na svetu. Iz njihovih naruja putovao sam, u svojoj uobrazilji, do onih mesta gde bi one mogle biti naene, do usamljenih koliba pokraj planinskih izvora, do jurta-atora od koa koji stoje sami na visokim panjacima. Ubrzo su me razmiljanja o planinama zanela gotovo isto onako kao to su me nekad, pre nego to mi je majstor Palaemon rekao taan poloaj Traksa, bila zanela razmiljanja o moru. Kako su velianstvene planine i na njima nepomini idoli Urta, isklesani neobjanjivim alatkama u epohama nezamislivo davnim, idoli koji i sad uzdiu

iznad ruba sveta svoje stroge glave krunisane mitrama, tijarama i dijademama na kojima sjakti sneg; glave ije su oi velike kao gradovi; figure ija su plea zaogrnuta umama. Tako sam se, maskiran tupom elabom graanina, laktao kroz ulice prepune naroda, ulice u kojima su se vrlo jako oseali mirisi smea i kuvanja, a moja mata je bila ispunjena vizijama viseeg kamena i kristalnih potoka koji blistaju kao dragulji. Mislim da su Teklu sigurno vodili, nekad, bar u bregove u podnoju ovih planina, nesumnjivo da bi izbegla vrelinu nekog izuzetno arkog leta; jer, od onih prizora koji su (spontano, inilo se) iskrsavali u mom umu, mnogi su bili primetno deji. Videh kamenvolee biljke, ije devianske cvetove sagledah sa onom bliskou gledanja koju ni jedan odrastao ovek ne moe postii bez kleanja; i provalije videh koje izgledahu ne samo zastraujue, nego i okantno, kao da samim svojim postojanjem prkose zakonima prirode; pa vrhunce tako visoke da se inilo da na njima najviih taaka uopte nema, kao da je itav svet padao ve itavu venost sa nekog nezamislivog Neba koje jo i sad ne puta iz svog zahvata vrhove ovih planina. Najzad stigoh do dvorca Acies, posle peaenja koje me je pronelo gotovo celom duinom grada. Otkrio sam svoj identitet tamonjim kapijskim straama, pa mi dozvolie da uem i da se popnem na vrh unutranje palate-tvrave, zvane "donon", kao to sam se svojevremeno popeo na nau kulu Matahinku pre nego to sam se oprostio od majstora Palaemona. A kad sam na Matahinki stajao da kaem zbogom jedinom meni do tad poznatom delu sveta, bio sam na jednoj od najviih taaka Citadele, koja je, opet, na jednom od najviih brda u celom prostranstvu Nesusa. Ispred mene tada, do krajnjih granica vidljivosti, bejae rairen grad, a po gradu iscrtan ol kao zelena sluz nekog crva koji je preao preko mape; na pojedinim takama obzorja mogao se, ak, videti i Zid Nesusa, a ni na jednoj taki nije bilo senke ma ega to bi bilo, visinom, mnogo iznad moje osmatranice. Ovde je utisak bio sasvim drugaija. Opkoraio sam Acis, koji se bacao ka meni u skokovima, svaki put niz kameni stepenik vii dva ili tri puta nego kakvo visoko drvo. Raspren u penuavu belinu koja je bletala na suncu, Acis je nestajao ispod mene da bi se opet pojavio kao srebrna traka koja hita kroz grad sloen u svoju udubinu uredno kao to je u svoju kutiju bilo sloeno jedno od onih sela-dejih igraaka, koje sam ja, prisetih se (ali to je, u stvari, bila Tekla) dobio/dobila za jedan roendan. A ipak, kao da sam stajao na dnu inije. Svud oko mene zidovi od stena su se uzdizali, tako da je ovek, pogledavi u bilo koji od njih, mogao pomisliti, bar na tren, da je gravitacija uvrnuta i naterana da deluje pod pravim uglom u odnosu na svoj normalni pravac, tako to ju je neki arobnjak pomnoio imaginarnim brojevima i, prema tome, da te visine koje ja gledam predstavljaju istinski ravnu povrinu sveta. Mislim da sam proveo jednu smenu, ili vie, vremena, zurei gore ka tim liticama i nalazei na njima pauinaste linije vodopada koji su se niz njih sunovraivali u grmljavini i istoj romansi da bi se pridruili Acisu; gledajui, takoe, oblake zarobljene izmeu tih strmina, koji kao da su mekano navaljivali na nepopustljive kamene povrine, kao zbunjene i pometene ovce u kamenim torovima. Onda sam se konano umorio od velianstvenosti planina i mojih planinskih sanjarija ne, nisam se stvarno umorio, nego su me opili toliko da mi se u glavi sve kovitlalo od vrtoglavice, pa mi se inilo da te nemilosrdne vrleti vidim i zatvorenih oiju; osetio sam da u u svojim snovima, te i jo mnogo koje noi, padati sa njihovih rubova, ili se drati krvavim prstima za njihove beznadne zidove. Tek se tad ozbiljno okretoh gradu i povratih pouzdanje jednim pogledom na bedem Vinkule: no, to je sad bila vrlo skromna kockica zabetonirana uz jednu liticu koja je bila tek talasi na neizraunljivim talasima kamena oko nje. Odmerih pravac glavnih ulica, trudei se (kao u nekoj igri, a sa ciljem da se otreznim posle onog dugog posmatranja planina) da

razaberem one ulice kojima sam proao dolazei do dvorca i da sagledam iz nove perspektive graevine i trgove koje sam uz put video. Okom sam popljakao bazare, ustanovljavajui da ih ima dva, po jedan sa svake strane reke; nanovo sam markirao dobro znane orijentire koje sam ranije gledao sa bedema robijanice - harenu, panteon i arhonovu palatu. A onda, kad sam sve sa tla vieno potvrdio i sa ovog novog vidikovca i kad sam smatrao da razumem prostorne odnose kule na kojoj stojim prema planu grada kako sam ga ranije znao, poeh da istraujem i manje ulice, da zagledam krive stazice na gornjim delovima strmina, da zavirujem u uske uliice za koje se esto inilo da su samo trake tame izmeu zgrada. arajui pogledom niz njih, vratih, najzad, svoju panju na obale reke i poeh izuavati tamonje gatove, magaze, ak i piramide buradi, sanduka i bala koje su tu ekale da budu unete u neko prevozno sredstvo. Voda tamo vie nije bila zapenuana, osim na takama gde su joj se gatovi ispreavali. Boja vode bila je maltene indigo, pa je, poput indigo-senki vienih u vee snenog dana, izgledalo da neujno klizi u daljine, zmijugava i smrzna; tek je urno kretanje ajki i natovarenih feluka pokazivalo koliko turbulencije lei prikriveno ispod te glatke povrine, jer su i veliki teretni brodovi izmahivali svojim pramanim izduenim gredama hitro kao maevaoci rapirima, a ponekad su se - i tei, ali i laki brodii - zanosili u stranu dok su njihova vesla urno makljala po hitrim vrtlozima. Kad sam iscrpeo sve to se imalo videti nizvodno, nagoh se preko zupastog grudobrana da osmotrim deo reke meni najblii i jedan kej koji se nalazio ni stotinu koraka daleko od kapije. Gledajui odozgo luke nosae koji su mukotrpno trudovali da istovare jednu od uzanih renih laa, videh blizu njih jednu nepominu malenu priliku svetle kose. Prvo sam pomislio da je to neka devojica, jer je izgledala tako malena pokraj robusnih, gotovo nagih radnika; ali to je bila Dorkas: sedela je na samom rubu vode, lica zagnjurenog u ake. 3. PRED IZBOM Kad sam stigao do Dorkas, nisam je mogao navesti da progovori. Nije u pitanju bilo samo to to je bila ljuta na mene, kao to sam tad mislio. utanje se spustilo na nju kao bolest, ne ozleujui njene usne i jezik, ali ponitavajui njenu volju da ih upotrebljava, moda ak i njenu elju da to ini, ba kao to neke infekcije unite nau elju za zadovoljstvom i ak nau sposobnost da shvatimo pojavu radosti kod drugih ljudi. Kad nisam dizao njeno lice ka svome, ona nije gledala ni u ta, ve je samo ukoeno zurila u tle ispred svojih stopala, ne videi, rekao bih, ni njega; ili je pokrivala lice akama, kao to je to inila i kad sam je naao. eleo sam da joj govorim, jer sam verovao - tada - da mogu kazati neto, mada nisam znao ta tano, ta e je vratiti sebi. Ali nisam mogao da joj priam tu na doku, gde su nosai buljili u nas, a neko vreme nisam nalazio ni mesto gde bih je odveo. U jednoj oblinjoj uliici koja se poinjala uspinjati obronkom istono od reke, videh popreno ispruenu plou sa firmom neke krme. U tesnoj zajednikoj sobi sedeli su i jeli gosti, ali ja sam, za nekoliko aesa, iznajmio jednu sobu na prvom spratu, sobicu gde je krevet bio jedini komad nametaja i gde za neki drugi nametaj ba i nije bilo mesta; tavanica je bila tako niska da na jednom kraju sobe nisam mogao stajati uspravno. Gazdarica je mislila da mi uzimamo sobu radi ljubavne veze, to je pod tim okolnostima bila prirodna pomisao - ali je, takoe, zbog oajnikog izraza na Dorkasinom licu, mislila da ja imam neku mo da Dorkas prisiljavam, ili da sam ak kupio Dorkas od nekog svodnika, pa je zato njoj uputila pogled rastapajueg saoseanja (to Dorkas, ini mi se, uopte nije primetila), a meni pogled teke optube. Zatvorio sam vrata, navukao rezu na njih i nagnao Dorkas da legne na krevet; onda sam seo uz nju i pokuao da je blago uvuem u razgovor, pitajui je ta nije u redu i ta bih ja mogao uiniti da uklonim taj neznani uzrok njene uznemirenosti i tako dalje. Kad sam uvideo da to nema dejstva, poeh da priam o sebi, na osnovu pretpostavke da je ona presekla svaki razgovor sa mnom samo zato to se uasnula uslova u Vinkuli.

"Nas prezire svako", rekoh. "Prema tome, nema razloga da ti ne prezire mene. Nije iznenaenje to si sad poela da me mrzi, nego to si tako dugo izdrala pre nego to si se svojim oseanjima pridruila ostalim ljudima. Ali, poto te volim, pokuau da izloim argumente u korist moje gilde, pa time i argumente koji idu meni u prilog, jer se nadam da se posle toga nee oseati tako ravo zbog injenice da si volela jednog muitelja, bez obzira na to to me ne voli vie." "Mi", nastavih, "nismo okrutni. Ne uivamo u svom poslu, sem to smo oduevljeni ako ga radimo dobro, a to znai ako radimo brzo i ako ne inimo ni vie ni manje od onoga to nam zakon nalae. Izvravamo nareenja sudija, a oni se na svojim poloajima nalaze zato to narod na to pristaje. Neki pojedinci nam govore da ne bi trebalo da inimo nita od onoga to inimo i da takve stvari ne bi trebalo da ini niko. Kau da je kazna izvrena hladnokrvno vei zloin od ijednog zloina koji su nai klijenti mogli poiniti. U tome moe biti pravednosti, ali to je pravednost koja bi satrla ceo Komonvelt. Niko se ne bi mogao oseati bezbedno, a niko ne bi ni bio bezbedan i na kraju bi se narod digao na bunu - prvo protiv lopova i ubica, zatim protiv svakog ko kri narodne predstave o ispravnosti i najzad protiv najobinijih neznanaca i izgnanika. Onda bi se stanovnitvo vratilo starim uasima kamenovanja i spaljivanja, gde svako nastoji da doprinese jo jae nego njegov komija, zato to se plai da e neko sutra za njega pomisliti da je imao izvesne naklonosti prema nesretniku koji umire danas. Postoje i takvi koji nam vele da neki klijenti zasluuju najstroiju kaznu, dok drugi ne, i da bi trebalo da odbijemo da izvravamo svoju dunost nad ovim drugim. Svakako, neki jesu vie krivi, a neki manje, to tako mora biti, ak moe biti tano da nama bivaju predati i neki koji nisu uinili nikakvo zlo, ni ono za koje su optueni, ni ma kakvo drugo. Ali, pojedinci koji istiu takve argumente jednostavno postavljaju sebe kao sudije iznad onih sudija koje je autarh naimenovao; no, to su sada sudije sa manje pravnog obrazovanja i bez zakonske moi da pozovu svedoke. Takvi zahtevaju da otkaemo poslunost pravim sudijama i da ponemo sluati njih, ali ne mogu da dokau da nau poslunost zasluuju u iole veoj meri. Ima i onih koji tvrde da nai klijenti ne treba da budu mueni, niti likvidirani, nego naterani da argatuju u korist Komonvelta, da kopaju kanale, podiu osmatranice i tako dalje. Ali trokovi za njihovu strau i lance bili bi toliki da bi za te pare mogli biti unajmljeni asni radnici, koji bi inae ostali bez hleba. Zato da lojalni radnici umiru od gladi, samo zato da ubice ne bi umirale niti lopue osetile ikakav bol? Osim toga, ti lopovi i ubice, poto nisu verni zakonu niti se nadaju ikakvoj plati, ne bi hteli raditi osim pod korbaem. A ta je to bievanje, a ako ne opet muenje, samo pod novim imenom? Dalje, ima i takvih koji kau da svako ko je osuen treba da ostane u zatvoru, u udobnosti i bez bola, mnogo godina - a u mnogim sluajevima i doivotno. Meutim, ljudi u udobnosti i bez bola ive dugo, a svaki oriok potroen na njihovo izdravanje morao bi biti oduzet od nekih korisnijih svrha. O ratu ne znam mnogo, ali znam koliko para treba da se kupuje oruje i vojnicima daje plata. Bitke su sada na severu, u planinama, tako da se mi borimo kao da smo iza stotinu zidova. Ali ta ako bi rat stigao u pampe? Da li bi bilo mogue zadrati Ascijane, na tako irokom manevarskom prostoru? A kako bi se Nesus hranio ako bi krda pala u njihove ruke? Ako neemo da ostavljamo krivce u udobnim zatvorima, niti da ih muimo, ta preostaje? Ako budu poubijani svi, svi jednako, onda e se misliti da je sirotica koja je neto ukrala jednako zla kao i mati koja otruje sopstveno edo, to je uinila Morvena od Saltusa. Da li bi ti to elela? U vremenima mira, mnogi krivci bi mogli biti prognani. Ali poslati ih u progonstvo sada, znailo bi samo izruiti Ascijanima bataljone uhoda - oni bi ih izvebali, snabdeli novcem i uputili natrag meu nas. Ubrzo ni u koga ne bismo mogli imati poverenja, bez obzira na to to bi svi govorili naim jezikom. Da li bi ti to elela?"

Dorkas je na postelji leala tako tiho, da sam na trenutak pomislio da je zaspala. Ali njene oi, te ogromne oi izvanrednog plavetnila, bejahu otvorene; a kad sam se nagnuo da je osmotrim, te oi su se pomakle i neko vreme se inilo da me gledaju onako kako bi mogle gledati irenje krunih talasia u bari vode. "U redu, avoli smo", rekoh. "Ako ti se tako dopada. Ali smo potrebni. ak i sile nebeske suoene su sa neophodnou da zapoljavaju vragove." Suze joj pooe na oi, a ja nisam mogao znati da li plae zato to me je povredila ili zato to vidi da sam jo prisutan. U nadi da u je pridobiti da mi opet bude naklona kao nekad, poeh da priam o vremenima kad smo jo putovali ka Traksu i da je podseam kako smo se sreli na onoj istini posle bekstva iz vrta Kue Apsoluta, zatim kako smo razgovarali u tim velikim batama pre drame dr Talosa, kako smo etali kroz rascvali vonjak, seli na jednu staru klupu pokraj polomljenog vodoskoka; podseao sam je na sve ono to mi je tada govorila i to sam ja govorio njoj. I inilo mi se da je njena tuga postala za jednu esticu manja, sve dok taj vodoskok ne pomenuh, vodoskok ije su vode isticale iz raspuklog tanjirastog udubljenja i stvarale potoi koji je neki batovan usmerio da krivuda izmeu stabala, da bi ih osveavao, i najzad da tu, natapajui tle, nestane; ali onda se tama koja nigde u sobi nije postojala osim na Dorkasinom licu tu i uvrsti, kao jedno od onih udnih bia koja su gonila Jonasa i mene kroz kedrovu umu. Posle toga me vie nije htela ni pogledati, a neto kasnije stvarno zaspa. Ustao sam najtie to sam mogao, sklonio rezu sa vratiju i siao niz krivo stepenite. Gazdarica je jo radila u prizemlju, u zajednikoj sobi, ali gostiju tu vie nije bilo. Objasnih joj da je ena koju sam doveo bolesna, platih joj kiriju za tu sobu za nekoliko dana unapred i obeah da u se vratiti i podmiriti sve ostale trokove koji budu nastali. Zamolih je da povremeno pogleda Dorkas i da joj daje hranu ako ova bude htela da jede. "Ah, nama e biti blagoslov da imamo nekoga ko e u toj sobi spavati", ree gostioniarka. "Ali, ako je tvoja draga bolesna, da li je 'Patkino gnezdo' najbolje mesto za nju? Zar je ne moe odvesti kui?" "Bojim se da se upravo i razbolela zbog stanovanja u mojoj kui. Ako i nije, ipak ne elim da rizikujem da se njeno stanje, povratkom tamo, pogora." "Jadna slaana!" Gazdarica zatrese glavom. "Tako je zgodna, a ini se kao da je jo dete. Koliko joj je godina?" Rekoh joj da ne znam. "Pa, posetiu je i dau joj supe kad bude spremna za to." Pogledala me je kao da hoe da kae da e to vreme brzo doi kad se ja sklonim. "Ali elim da zna da ja nju ovde neu drati u zarobljenitvu za tebe. Ako zaeli da ode, bie slobodna da to uini." Kad sam stupio iz te male gostionice na ulicu, poeleo sam da se vratim u Vinkulu najkraom putanjom; ali sam pogreio. Naime, pretpostavio sam da e biti bre, poto uzana ulica u kojoj se nalazi "Patkino gnezdo" vodi maltene pravo na jug, produiti tom ulicom, pa posle prei Acis na nekom nizvodnijem mestu, nego vraati se putem koji smo Dorkas i ja upravo preli, sve do podnoja zadnjeg zida dvorca Acijes. Ta uska ulica me je izdala, to je trebalo da oekujem da sam bolje poznavao obiaje u Traksu. Te krive ulice koje vijugaju po obroncima ponegde se ukrtaju, ali, ipak, gotovo sve vode uzbrdo ili nizbrdo; prema tome, da bi ovek stigao od jedne kue pribijene uz liticu, do druge (osim ako su u neposrednoj blizini ili jedna iznad druge) mora da sie sve do sredinjeg etalita pored reke, pa da se opet zaputi uzbrdo. I tako se vrlo brzo naoh isto toliko visoko na istonoj litici koliko je Vinkula visoko na zapadnoj, sa manjim izgledima da do Vinkule stignem nego u asu kada sam iziao iz krme. Ako u biti iskren, ovo saznanje nije bilo ba u celosti neprijatno. U Vinkuli me je ekao posao, a ja nisam neto goreo od elje da se bacim na njega; Dorkas je jo ispunjavala moje misli. Vie mi je prijalo da svoja osujeenja odagnam kroz peaenje, zato reih da se

penjem dalje tom levo-desno ulicom, ako treba ba i do vrha, a onda da vidim Vinkulu i dvorac Acies sa te visine i najzad da pokaem svoju slubenu znaku straarima koji se nalaze iznad toga, na utvrenjima, te da se vratim hodajui po tim tvravskim gradskim zidinama sve do Kapulusa, najnizvodnijeg mogueg prelaza preko reke. Meutim, posle jo pola smene i silnog napora, uvideo sam da dalje neu moi. Ulica se zavrila liticom tri-etiri lanca visokom, a moda se zapravo okonala i ranije, jer poslednjih nekoliko desetina koraka hodao sam stazom, valjda privatnom, koja je vodila do jedne oajne izbe od blata i tapova, pred kojom stadoh. Kada sam se temeljito uverio da se ovaj okomiti zid stena ne moe zaobii i da sa mesta gde stojim i sa znatnog prostora levo i desno odatle nema nikakvih putanja ka vrhu, spremih se, zgaen, da se okrenem i odem, kad iz kolibice izie jedno dete, kao da se unja, i poe mi prilaziti nekako postrance, sa nekom meavinom smelosti i straha, gledajui me samo desnim okom i pruajui malu, vrlo prljavu aku, sveoptim prosjakim gestom. Moda bih se i nasmejao tom jadnom stvorenjcu, tako bojaljivom, a tako nametljivom, da sam bio bolje raspoloen; ovako, spustih nekoliko aesa u prljavi dlan. Ohrabreno, dete se odvai da kae: "Moja sestra je bolesna. Jako bolesna, sire." Po boji glasa zakljuio sam da je deak; a poto je, progovorivi, okrenuo glavu gotovo sasvim ka meni, video sam da mu je levo oko nateklo i zatvoreno zbog neke infekcije. Iz tog oka su curile suze gnoja i suile se na obrazu ispod. "Jako, jako bolesna." "Vidim", rekoh mu. "O, ne vidite, sire. Ne moete odatle. Ali ako elite, moete pogledati kroz vrata - njoj nee smetati." Upravo tad jedan ovek sa ishabanom konom pregaom kamenoresca doviknu: "ta je, Dejderu? ta hoe?" Taj se mukotrpno penjao stazom ka nama. Kao to je svako mogao predvideti, deko se zbog ovog pitanja samo uplaio, pa je zautao. Rekoh: "Pitao sam koji je najbolji put do donjeg grada." Kamenorezac nita ne odgovori, nego stade na oko etiri duga koraka od mene i prekrsti na grudima ruetine koje su izgledale tvre od kamena koji su lomile. Svojim izgledom odavao je ljutnju i nepoverenje, a ja nisam mogao sa sigurnou znati zbog ega. Moda je moj naglasak odavao da sam sa juga; moda je moja odea, iako nipoto bogata ili kitnjasta, nagovetavala da pripadam vioj drutvenoj klasi nego on. "Da li sam zaao u tui posed?" upitah. "Jesi li ti vlasnik ovog mesta?" Odgovora nije bilo. Kakva god da su bila njegova oseanja u vezi sa mnom, jasno se videlo da, po njegovom miljenju, optenja izmeu nas dvojice ne moe biti. Ja sam se, dakle, mogao njemu obraati samo kao ovek zveri, i to ak ne ni inteligentnoj ivotinji, nego samo kao to goni vie na marvu. A sa njegove take gledita, moje rei su bile isto to i obraanje ivotinje oveku, samo zvuci nastali u grlu. Zapazio sam da se u knjigama zastoji ove vrste ne odigravaju takorei nikad; autori tako brino prieljkuju da poguraju svoje prie napred (ma koliko drvene bile, makar se i koturale kao pijana zaprena kola sa cijukavim tokovima koji nikad ne miruju i koji vode samo do pranjavih selendri gde je arm vangradskih zona izgubljen, a zadovoljstva grada nee nikad biti naena), da ovakvih nesporazuma nema, niko ne odbija da pregovara. Ubica koji je prislonio bode uz vrat svoje rtve pun je elje da podrobno raspravi celu stvar, u ma kom obimu koji bude po volji rtvi ili autoru. Dvoje ljubavnika u strasnom zagrljaju pokazuju podjednaku, ako ne i veu, spremnost da odloe ubadanje. U ivotu nije tako. Piljio sam ja u ovoga klesara, a on u mene. inilo mi se da bih ga mogao ubiti, ali u ovo nisam mogao biti siguran, ne samo zato to je izgledao neobino jak nego i zato to nisam mogao sa sigurnou znati nema li on neko skriveno oruje ili prijatelje u okolnim bednim nastambama. Imao sam utisak da e on pljunuti na zemlju izmeu nas i da je to uradio, bacio bih mu elabu preko glave i sputao bih ga. Ali nije pljunuo, a kad smo

proveli nekoliko trenutaka zurei jedan u drugog, deko, koji moda nije imao pojma ta se deava, opet ree: "Moete pogledati kroz vrata, gospodine. Mojoj sestri nee smetati." Usudio se ak i da me malo povue za rukav, eljan da mi pokae da nije lagao, ne uviajui da je ve i njegov sopstveni izgled dovoljno opravdanje za ma koju koliinu pronje. "Verujem ti", rekoh. Ali onda mi postade jasno da ja, govorei da mu verujem, ujedno njega i vream, jer pokazujem da u njegove rei ne verujem dovoljno da bi ih proverio. Sagnuo sam se, zavirio unutra, mada u prvi mah nisam mogao mnogo videti, zato to sam gledao iz sunevog sjaja u senovitu unutranjost te potleue. Izvor svetlosti bio je takorei pravo iza mene. Oseao sam njen pritisak na potiljku, a bio sam i svestan da me kamenorezac moe sada napasti neometano, jer sam mu okrenuo lea. Iako majuna, ta prostorija nije bila zakrena. Uz zid naspram ulaznih vrata bilo je natrpano neto slame. A na slami je leala ta devojka. Bila je u onom stadijumu bolesti kad prema bolesnoj osobi vie ne oseamo saaljenje, jer je ona sada objekat koji izaziva uas. Lice joj bejae mrtvaka glava, a na njoj razapeta koa, tanka i prozirna kao na gornjoj povrini doboa. Njene usne joj vie nisu mogle, ni u snu, pokrivati zube, a kosa joj je, termperaturom pokvaena, poispadala u toliko meri da je samo po koji pramiak ostao. Oslonio sam obe ake na zidove od blata i prua, levo i desno od ulaza, i uspravio se. Deko ree: "Vidite da je vrlo bolesna, gospodine. Moja sestra." On opet prui aku. Video sam tu aku - evo, vidim je i sada ispred sebe - ali je tada nisam sveu registrovao. Bio sam u stanju da mislim samo na Kandu; a ona kao da me je gurala u grudnu kost, i to ne kao teg, ve pre kao zglavci neke nevidljive pesnice. Seao sam se onog ulankonjanika koji je izgledao mrtav sve dok nisam njegove usne dotakao Kandom, ali to mi se inilo kao stvar iz daleke prolosti; pa se setih majmun-oveka i njegovog patrljka ruke; pa naina na koji su Jonasove opekotine postale blae kad sam prevukao Kandu du njih. Nisam Kandu nijednom upotrebio, ak ni pomislio da je upotrebim, otkad nije uspela da spase Jolentu. A sad je iza mene bilo tako dugo razdoblje uvanja tajne, da sam se plaio da pokuam ponovo. Imao bih, moda, volje da dotaknem Kandom umiruu devojku, da njen brat nije gledao; dotakao bih i njegovo bolesno oko, da nije bio tu zlovoljni klesar. Zavrilo se tako da sam se samo upinjao da diem, uprkos sili koja mi je naprezala rebra, a uinio nisam nita; krenuo sam nizbrdo, ne zapaajui u kom pravcu hodam. uo sam kako je kamenoreeva pljuvaka izletela iz njegovih usta i pljusnula na izlizanu kamenu stazu iza mene; ali nisam tada znao kakav je to zvuk, nego sam shvatio ta je tek kad sam ve bio nadomak Vinkule i kad sam se manje-vie vratio sebi. 4. U BEDEMU VINKULE "Ima drutvo, liktore", ree mi straar, a poto samo klimnuh glavom da potvrdim da sam uo, on to dopuni: "Moglo bi biti najbolje za tebe da prvo promeni odeu, liktore." Onda vie nije bilo potrebno da pitam ko mi je gost; jedino to je iz ovog straara moglo izvui takav ton bilo je prisustvo arhona. Nije mi bilo teko da u svoje privatne prostorije uem ne prolazei prethodno kroz radnu sobu u kojoj sam obavljao administrativne poslove i uvao raunovodstvene knjige Vinkule. Dok sam skidao pozajmljenu elabu i oblaio svoj fuliginski ogrta, nagaao sam ta je moglo nagnati arhona, koji nikad ranije nije doao kod mene, i koga, to se toga tie, izvan njegovog suda praktino nisam viao, da potegne u posetu Vinkuli - i to, koliko sam mogao videti, bez pratnje. Te spekulacije bile su mi dobrodole, jer su pomogle da neke druge misli ostanu daleko. U naoj spavaoj sobi postojalo je jedno veliko posrebreno staklo, ogledalo mnogo delotvornije od onih ploica poliranog metala na koje sam bio navikao; tek sad, kad sam stao

pred to ogledalo da proverim svoj izgled, primetih da je Dorkas po njemu naarala sapunom etiri stiha iz jedne pesme koju mi je svojevremeno pevala: Rogovi Urta, trubite, note ka nebu bacajte. Dobre su, dobre su, dobre i zelene. Slaa je moja livada, uz korak moj pevajte, dignite me, o, dignite, do ume oborene! U radnoj sobi bilo je nekoliko velikih fotelja i ja sam oekivao da u nai arhona u jednoj od njih (mada mi je takoe palo na um da bi on mogao iskoristiti priliku da pregleda moje papire - a imao je puno pravo da to uini ako mu se hoe). Umesto toga, stajao je pokraj kamenog prozorskog okvira, posmatrajui panoramu svog grada, manje-vie na isti onaj nain kako sam ga ja gledao sa grudobrana dvorca Acies ranije tog popodneva. ake je drao jednu u drugoj, iza lea; posmatrao sam ga i video da se svaka aka pomie za sebe, kao da svaka ima svoj nezavisan ivot, izazvan njegovim razmiljanjima. Tek posle nekog vremena se okrenuo i ugledao mene. "Tu si, majstore muiteljstva. Nisam uo kad si uao." "Ja sam samo kalfa, arhone." Osmehnuo se, seo na prozorski okvir, leima ka ponoru. Njegovo je lice bilo grubo, sa kukastim nosem i krupnim oima oivienim tamnim mesom, ali nije bilo muevno; moglo je, zamalo, biti lice neke rune ene. "Iako sam ti ja poverio odgovornost za ovo mesto, ostaje samo kalfa?" "Samo majstori nae gilde mogu mi dati vii in, arhone." "Ali ti si najbolji od njihovih kalfi, ako je suditi po pismu koje si nosio, kao i po tome to su odabrali ba tebe za dolazak ovamo, a i po tvom radu otkad si stigao. U svakom sluaju, ako bi ti ovde odluio da se lano prikae, niko to ne bi znao. Koliko majstora ima?" "Znao bih ja, arhone. Postoje samo dvojica, osim ako je neko promovisan posle mog odlaska." "Pisau im i zatraiti da te promoviu in absentia." "Hvala ti, arhone." "Sitnica", ree on i okrete se da gleda kroz prozor, kao da mu je u ovoj situaciji bilo nelagodno. "Trebalo bi da vest stigne do tebe kroz jedno mesec dana." "Nee mi oni dati vii in, arhone. Ali e majstor Palaemon biti srean kad uje da o meni ima tako visoko miljenje." Opet se okrenuo da me pogleda. "Pa valjda nije potrebno da budemo toliko formalni. Moje ime je Abdiesus, nema razloga da ga ne koristi kad smo sami. Ti si, koliko znam, Severijan?" Klimnuh glavom. Opet mi je okrenuo lea. "Otvor ovoga je vrlo nizak. Razgledao sam ga pre tvog ulaska i, evo, zid mi je jedva do iznad kolena. Bojim se da bi se lako moglo desiti da neko odavde ispadne." "Samo neko visok kao ti, Abdiesuse." "Zar nisu u prolosti pogubljenja izvoena i tako to su rtve, ponekad, bacane sa nekog visokog prozora ili sa ruba provalije?" "Da, koriena su oba ta metoda." "Ali ih nisi koristio ti, pretpostavljam." Jo jednom se okrete ka meni. "Nisu korieni u seanju ma koga ivog danas, koliko je meni poznato, Abdiesuse. Ja sam samo obavljao dekapitacije - na panju i na stolici - i to je bilo sve." "Ali ti se ne bi protivio da upotrebi i druge metode? Ako bi dobio takva uputstva?" "Ovde sam da izvravam arhonove presude."

"U nekim prilikama, Severijane, javna pogubljenja su u drutvenom intersu. A u drugim prilikama ona bi bila samo tetna, jer bi uznemirila narod." "To je shvaeno, Abdiesuse", rekoh. Kao to sam ponekad u oima nekog deaka viao brige onog odraslog oveka koji e od njega tek postati, tako sad videh da je budua krivica ve dola na lice ovog arhona (mada on toga, moda, jo nije bio svestan) i tu se ustalila. "Noas e u palati biti nekoliko gostiju. Nadam se da e meu njima biti i ti, Severijane." Naklonih se. "Abdiesuse, meu raznim rodovima administracije postoji jedan - moj sopstveni - koji se, po starim obiajima, ne poziva u drutvo ostalih." "A ti to osea kao nepravdu, to je sasvim prirodno. Veeras emo, ako hoe to tako da sagleda, donekle popraviti stvar." "Mi, lanovi ove gilde, nikad se nismo alili da je to nepravda. Uistinu, nalazili smo da je naa jedinstvena izdvojenost slavna. Veeras e, meutim, drugi gosti moda stei oseaj da imaju razloga da ti se obrate protestima." Njegovim usnama proe mali gr osmeha. "Nije mene briga za to. Dri, ovo e ti dati pristup u prostor palate." Pruio je ruku, drei delikatno, kao da se plaio da e iz njegovih ruku odleprati, jedan od onih malih diskova krute hartije, ne veih od hrisosa, sa natampanim zlatnim liem i ukrasnim slovima; esto sam od Tekle sluao o takvim diskovima (a sad se ona poe pomicati u mom umu, kad sam ovaj dodirnuo), ali nikad do tad nisam ni jedan video. "Hvala ti, arhone. Noas, kae? Pokuau da naem podesnu odeu." "Doi obuen ovako kao sad. Bie maskenbal - ta odeda e biti tvoj kostim." On ustade i poe se protezati, sa dranjem, pomislih, oveka koji se blii dovretku dugog i neugodnog posla. "Maloas pomenusmo neke od manje sloenih naina kojima bi se ti mogao posluiti da obavi svoju dunost. Moglo bi za tebe biti dobro da veeras ponese sa sobom svu opremu koja e ti biti potrebna." Razumeo sam. Nee mi trebati nita osim mojih aka. To mu i rekoh; onda mu, smatrajui da sam se kao domaim ve slabo pokazao, ponudih da se poslui jelom i piem u skladu sa naim mogunostima. "Ne", ree on. "Kad bi ti znao koliko sam ja samo prinuen da pijem i jedem iz razloga utivosti, znao bi i koliko mi prija drutvo nekoga iju gostoprimljivu ponudu mogu odbiti. Pretpostavljam da tvoje bratstvo nije nikad pomislilo da kao sredstvo muenja upotrebi hranu, umesto izgladnjavanja?" "To se zove kvanteracija, arhone." "Jednog dana mi mora priati o tome. Vidim da je tvoja gilda daleko ispred moje mate - desetak vekova ispred, nesumnjivo. Vaa nauka mora biti, posle lovake, najstarija od svih nauka. Ali ne mogu vie ostati ovde. Videemo te veeras?" "Ve je maltene vee, arhone." "Onda, pred kraj sledee smene vremena." Iziao je; tek kad su se vrata zatvorila za njim, razabrao sam vrlo slabi mousni miris kojim je njegova odeda bila namirisana. Poeh prevrtati u ruci taj papirni krui i razgledati ga. Na poleini je bio naslikan izvestan broj maski, meu kojima prepoznadoh dve: jedno od uasnih lica koje sam video u autarhovom vrtu kad su kakogeni strgli svoje ovekolike maske - a to se sastojalo zapravo samo od usta okruenih vencem iljatih zuba - i lice ovekomajmuna iz naputenog rudnika blizu Saltusa. Bio sam umoran od svoje duge etnje, a i od rada (gotovo celodnevnog, jer bio sam ustao rano ujutru) pre etnje; zato sam pre novog izlaska prvo poao da se svuem i operem, zatim sam pojeo neto voa i hladnog mesa, najzad popio, malo po malo, au aromatinog

severnjakog aja. Kad mene neki problem duboko zabrine, ostaje mi prisutan u umu ak i kad toga nisam svestan. Tako se i ovog puta dogodilo: iako ih nisam bio svestan, sve misli pomisao na Dorkas kako lei u svojoj uzanoj sobici sa kosom tavanicom u krmi i uspomena na devojku koja umire na onoj slami - zatvorile su mi i oi i ui. Valjda zbog toga nisam uo ulazak moga narednika, niti sam bio svestan, do trenutka njegovog ulaska, da iz sanduka pokraj ognjita vadim jedno po jedno tanko drvo za potpalu i da te tapove slamam u akama. On me zapita hou li opet u grad, a poto je u mom odsustvu odgovornost za rad Vinkule prelazila na njega, rekoh mu da hou i da ne mogu kazati kad u se vratiti. Onda mu zahvalih to mi je pozajmio elabu i rekoh mu da mi nee vie biti potrebna. "Samo izvoli, uzmi je u bilo koje vreme, liktore. Ali nije me to brinulo. Hteo sam predloiti da povede sa sobom dvojicu ili trojicu naih kljuara kad poe dole u varo." "Hvala ti", rekoh. "Ali bezbednost je dole, u policijskom smislu, dobra tako da neu biti ni u kakvoj opasnosti." On proisti grlo. "Tu je posredi presti Vinkule, liktore. Trebalo bi da uz tebe, kao naeg komandanta, ide eskor." Lepo sam video da lae, ali sam takoe video da je uveren da lae za moje dobro, pa rekoh: "Razmotriu to, pod pretpostavkom da ima i da moe odvojiti od posla dva oveka dovoljno dobrog izgleda." Ozario se odmah. "Meutim", rekoh, "ne elim da budu naoruani. Idem u palatu, a za naeg gospodara arhona bilo bi uvredljivo, ako bih stigao sa oruanom pratnjom." Na to on poe mucati, a ja se obruih na njega kao da sam jako ljut. Te izlomljene tapove sam tresnuo na pod. "Izjasni se! Misli da sam u opasnosti. O emu je re?" "Ni o emu, liktore. Nije nita to bi se odnosilo na tebe lino. Samo..." "Samo ta?" Znajui da e sad progovoriti, odoh do ormaria i nalih obojici po jedan vr rozolija. "Bilo je u gradu nekoliko ubistava, liktore. Tri ubistva prole noi, dva one prethodne. Hvala ti, liktore, u tvoje zdravlje." "U tvoje. Ali ubistva nisu nita neobino, je li tako? Ovi eklektici se veito bodu noevima." "Ovi ljudi su umrli tako to su spaljeni, liktore. Ja o tome zaista ne znam mnogo - a ini se da nema nikog ko zna. Mogue je da ti sam zna vie." Lice toga narednika bilo je bezizraajno kao da je isklesano od grubog smeeg kamena; ali primetio sam kako je, govorei, bacio jedan hitri pogled ka hladnom loitu i bilo mi je jasno da on pripisuje moje slamanje tih tapova (tapova koji su u mojim akama bili tako tvrdi i suvi, ali koje uopte nisam oseao, ak ni dugo posle narednikovog ulaska, ba kao to ni Abdiesus, moda, nije shvatao da razmilja o svojoj sopstvenoj smrti, nego je to uvideo tek dugo poto sam ja uao u radnu sobu da ga posmatram) neemu, nekakvoj mranoj tajni, koju je arhon saoptio meni; a u pitanju je bila samo moja uspomena na Dorkas, na njeno oajanje i na devojku-prosjakinju koju sam poeo meati sa Dorkas. On ree: "Imam dva dobra momka koji ekaju napolju, liktore. Spremni su da krenu kad god ti krene, a onda e te ekati dokle god ti ne bude pripravan da se vrati." Rekao sam mu da je to veoma dobro, a on se naglo okrenuo na suprotnu stranu da ja ne bih pogodio da on zna, ili misli da zna, vie nego to je meni rekao; meutim, njegova kruta ramena, nabrekli miii na vratu i hitri koraci ka vratima preneli su mi vie informacija nego to su to njegove oi ikako mogle. Moj eskort se sastojao od dvojice miiavih ljudi, izabranih zbog snage. Demonstrativno maui svojim velikim, gvozdenim kljuevima, pratili su me dok sam odmicao, sa Terminus Estom o ramenu, krivudavim ulicama; kad je ulica bila dovoljno iroka, ili su jedan levo, a drugi desno od mene, a kad nije bila dovoljno iroka, jedan ispred,

a drugi iza mene. Na obali Acisa otpustio sam ih, a da bi me ranije ostavili, rekao sam im da imaju moju dozvolu da provedu ostatak veeri kako god im se svia; tad sam unajmio jednu usku ajkicu (sa veselo obojenim platnenim krovom koji mi nije bio potreban, sad kad je poslednja dnevna smena vremena prola) da me odnese uz reku, do palate. Tad sam prvi put stvarno zaplovio po Acisu. Dok sam sedeo u krmenom delu ajke, izmeu krmanoa-vlasnika i njegove etvorice veslaa, na ledenoj, bistroj reci koja je jurila tako blizu mene da sam mogao obe ake drati stalno zamoene u nju (ali to nisam poeleo), inilo se da je nemogue da ova krhka drvena ljuska, koja je sa grudobrana naeg bedema morala izgledati samo kao pleui insekt, ima iole ikakvu nadu da otplovi makar i jedan pedalj uzvodno. Onda krmano ree neto i mi jurnusmo - drei se, dakako, sasvim blizu obale, ali maltene odskaui preko vode kao baeni kamiak "abica"; zamasi naih vesala bili su tako brzi i savreno usklaeni, a amac tako lak, uzan i gladak, da smo vie ili kroz vazduh iznad vode nego kroz vodu samu. Sa gredice na krmi visila je pentagonalna lanterna sa oknima od ametistnog stakla; u jednom trenutku, ba kad sam pomislio da e nas matica epati preko sredine, prevrnuti, potopiti i odneti prema Kapulusu, gazda je pustio krmu, koja je ostala da visi na svojim konim kaievima i pripalio fitilj. On je, jakako, bio u pravu, a ne ja. Tek to su se vrataca lanterne zatvorila da zatite plamen ut poput maslaca unutra, a ljubiasti zraci svetlosti pojurili kroz okna napolje, nas je zahvatio jedan vrtlog, zavrteo nas punim krugom i hitnuo nas stotinu dugih koraka, ili vie od toga, uzvodno; veslai su za to vreme drali vesla podignuta sasvim iznad vode; ostadosmo u jednom minijaturnom zalivu, tihom poput vodenine bare, napola ispunjenom arenim malim jahtama. Jedno vodeno stepenite, veoma slino onom sa koga sam se kao deak otiskivao da plivam u olu, ali mnogo istije, izlazilo je marirajui iz dubine reke i uspinjalo se sve do brilijantnih buktinja i kitnjastih kapija kroz koje se ulazilo na teren palate. esto sam tu palatu gledao sa Vinkule, pa sam znao da to nije podzemno zdanje, po obrascu Kue Apsoluta, to bih inae mogao oekivati. Ali nije bila ni sumorna tvrava, kao naa Citadela - jer arhon i njegovi prethodnici su oevidno smatrali da dva tvrda uporita, i to zamak-tvrava Acies uzvodno i Kapulus nizvodno, meusobno dvostruko povezana zidinama i kulama du samih vrhova litica, znae dovoljnu bezbednost za ovaj grad. Odbrambeni zidovi oko terena ove palate sastojali su se samo od zelene ive ograde od kvadratno potkresanog velikog bunja, tek toliko da se zaustave pogledi radoznalaca i moda da se obeshrabre uzgredni kradljivci. Graevine sa pozlaenim kupolama bile su razasute po prostranom vrtu koji je izgledao i prisno i ivopisno; sa mog bedema izgledale su otprilike kao komadi hrizolita koji su ranije sainjavali ogrlicu, ali im se vrpca prekinula pa su popadali na tepih sa arama. Na filigranski izraenim kapijama bili su straari, pripadnici jahakih odreda, ali sada bez svojih ivotinja; imali su eline oklopne prsluke i lemove, plamtea koplja i dugake konjanike maeve, "spate"; ali drali su se kao glumci amateri u sporednim ulogama, kao ljudi dobre udi, ali koji su puno toga pretrpeli i koji sad uivaju u odmoru od estokih bitaka i patrola na vetrometnim prostranstvima. Ona dvojica kojima pokazah svoj krui naarane hartije jedva ga i pogledae i ve mi mahnue rukom da uem. 5. SAJRIAKA Ja sam bio, po vremenu stizanja, jedan od prvih gostiju. Jo je bilo vie ushodanih posluitelja, nego maskiranih gostiju, a posluitelji su ili kao da su svoj posao poeli pre samo jednog trenutka, ali sa reenou da ga zavre u celosti ve sledeeg trenutka. Pripaljivali su kandelabre sa kristalnim soivima i "lucis-korone", svetlosne krune, okaene sa viih grana drvea; iznosili su posluavnike sa hranom i piem, rasporeivali ih, premetali ih, opet ih vraali u jednu od kupolastih graevina - a ta tri posla obavljala su trojica posluitelja,

mada se povremeno deavalo (nesumnjivo zato to su drugi bili zauzeti neim drugim) da jedan isti posluitelj obavi sva ta tri zadatka. Neko vreme sam lutao po vrtu, divei se cveu u sutonu koji se brzo gasio. Onda, uoavajui izmeu stubova jednog paviljona kostimirane ljude, odoh etkajuim korakom unutra, da im se pridruim. Kako takvo okupljanje moe izgledati u Kui Apsoluta, ve sam opisao. Ovde, gde je drutvo bilo celim svojim sastavom provincijalno, atmosfera skupa vie je podseala na decu koja su se maskirala starom odeom svojih roditelja; videh mukarce i ene koji su se kostimirali kao autohtoni i obojili lica riom bojom, pa iarali mrljama bele, ak videh i jednog koji je stvarno bio autohton, a maskirao se u autohtona, i to kostimom nita autentinijim od kostima ovih ostalih, tako da sam bio sklon da mu se smejem sve dok nisam shvatio da je on, mada to moda shvatamo samo ja i on, zapravo kostimiran originalnije nego iko drugi, jer se maskirao u graanina Traksa koji se maskirao. Oko svih tih pravih i tobonjih autohtona vrzmalo se desetak drugih, nita manje apsurdnih prilika - oficiri obueni kao ene i ene odevene kao vojnici, eklektici podjednako lani kao ti autohtoni, pa gimnosofisti, papini izaslanici - ablegati, sa svojim pratiocima - akolitima, pa eremiti, eidoloni, zoantropi koji su pola ljudi a pola ivotinje, pa deodandi - krivci koji e biti prineti na rtvu bogovima, i remontadosi u arenim dronjcima i sa oima tako oslikanim da izgledaju lude. Tada uvideh da sam se zaneo u razmiljanje o tome kako bi se sve ovo udno zavrilo ako bi se ovde sada pojavio onaj koga zvahu Novo Sunce ili Zvezda Dana, i to sa istom onom iznenadnou kako se pojavljivao u prolosti toliko davnoj, kad su ga zvali i Koncilijator ili Pomiritelj, ako bi se pojavio ovde ba zato to je ovo neprikladno mesto, a on je oduvek voleo mesta ponajmanje prikladna, i ako bi sagledao ove ljude sveijim oima nego to bi iko od nas ikako mogao; ako bi on zatim, pojavivi se tako ovde, doneo odluku i sproveo je teurgijom - inom svoje volje - da svi ovi ljudi (od kojih nikog nisam poznavao, niti je iko poznavao mene) od sad pa zauvek ive u onim ulogama koje su veeras preuzeli: autohtoni zgureni uz dimljive vatre u planinskim kamenim kolibama, taj jedan pravi autohton da veno ostane graanin na maskenbalu, ene zauvek da jau ka neprijateljima Komonvelta mamuzajui jahau zver i mlatarajui maem, oficiri da bockaju sitan vez sedei pokraj severnih prozora i diui povremeno pogled da bi uzdisali to je drum prazan, deodandi da kukaju i izgovaraju svoja neopisiva svetogra u divljini, a remontadosi da spaljuju sopstvene kue i okreu pogled ka planinama u koje e poi; da ostanem neizmenjen samo ja, onako kao to brzina svetlosti, kau, ostaje neizmenjena matematikim transformacijama. Onda, dok sam se sam za sebe iroko osmehivao iza svoje maske, osetih pritisak koji je Kanda, u svojoj mekoj konoj kesici, poela vriti na moju grudnu kost, da me podseti da Pomiritelj nije bio ala i da ja sa sobom nosim neki fragment njegove sile. Ba tada, bacajui pogled preko dvorane, preko svih tih glava sa perjanicama, lemovima i raupanim kosurinama, ugledah jednu Pelerinku. Najbre to sam mogao, preao sam kroz dvoranu do nje, odgurujui one koji mi se nisu sami sklonili s puta. (Takvih je bilo malo, jer, iako niko nije pomiljao da ja jesam ono to izgledam, svi su zbog moje visine mislili da sam aristokrata, utoliko pre to se u blizini nije nalazio nijedan pravi uzvieni.) Ta pripadnica Pelerinskog reda nije bila ni mlada ni stara; ispod njene uzane dominomaske oko oiju, lice joj je izgledalo kao glatki oval, prefinjeno i udaljeno poput lica one prvosvetenice koja mi je dopustila da iziem iz ator-katedrale poto smo Agija i ja unitili oltar. U ruci je drala malu vinsku au kao da njome eli samo da se igra, a kad sam kleknuo pred njene noge, ostavila ju je na sto da bi mi mogla pruiti svoje prste da ih poljubim. "Ispovedi me, domnicelo", poeh tonom preklinjanja. "Naneo sam tebi i svim tvojima sestrama tetu najveu." "Smrt svima nama nanosi tetu", odvrati ona.

"Ja nisam Smrt." Digoh tada pogled ka njoj i protrese me prva sumnja. "Nisam On." Zauo sam, iznad avrljanja gomile, itanje njenog uvuenog daha. "Nisi taj?" "Ne, igumanijo." I mada sam ve sumnjao u nju, pobojao sam se da e sad pobei, pa sam posegnuo da uhvatim sveteniki opasa koji je visio sa njenog pojasa. "Domnicelo, oprosti mi, ali jesi li ti stvarno inilac tog reda?" Bez ijedne dalje rei, ona odmahnu glavom, a onda pade na pod. Nije retkost da klijent u naoj ublijeti glumi nesvesticu, ali ta podvala se lako otkriva. Lani onesveenik namerno zatvori oi i dri ih zatvorene. Kod pravog onesveivanja, rtva, a verovatnoa da e to biti mukarac je maltene jednaka verovatnoi da e biti ena, prvo izgubi kontrolu nad svojim oima, tako da one, na trenutak, vie ne gledaju tano u istom pravcu; ponekad se, ispod kapaka, i prevrnu nagore. A kapci se, opet, retko kad sasvim sklope, jer njihovo zatvaranje nije hotimini akt, nego posledica nekog oputanja kapanih miia. Obino posmatra moe videti uzani polumesec beonjaa izmeu gornjih i donjih onih kapaka, a ja sam to i video sada kada je ta ena pala. Nekoliko mukaraca mi pomogoe da je odnesem do kaua u jednoj nii, a onda se zaulo izobilje glupavih reenica o vruini i uzbuenju, iako nije bilo, maloas, nikakve vruine, a ni uzbuenja. Neko vreme bilo je nemogue rasterati te posmatrae - a onda je zanimanje za dogaaj prestalo, tako da bi mi tad bilo podjednako nemogue da ih zadrim da sam to nekim sluajem eleo. U meuvremenu, ena u skerletnoj odedi ve se poela micati, a ja sam, opet, od jedne ene priblino istih godina koja je bila obuena kao malo dete doznao da je to supruga nekog armigera ija vila nije mnogo udaljena od Traksa, ali koji je zbog nekakvog posla otputovao u Nesus. Tada sam se vratio do stola, doneo neku aicu i dotakao njene usne crvenom tenou koja se u ai nalazila. "Ma ne", ree ona nejako. "Neu to... to je sangare vino, a ja ga mrzim - samo - samo sam ga izabrala zato to se boja slae sa mojim kostimom." "Zato si pala u nesvest? Je li zato to sam pomislio da si prava kaluerica?" "Ne, nego sam pogodila ko si ti", ree ona; onda smo jedan trenutak utali, ona jo u poluleeem poloaju na divanu do kog sam pomogao da je odnesu, a ja sedei kraj njenih nogu. Tad sam u svom umu opet oiveo one trenutke kad sam kleknuo pred nju; imam, kao to sam ve i priao, mo da rekonstruiem svaki tren svoga ivota. Najzad moradoh rei: "Kako si znala?" "Ma ko drugi u toj odei, upitan da li je Smrt, odgovorio bi da jeste... jer bi bio u kostimu. Sedela sam u arhonovom sudu pre sedam dana, kad je moj mu optuio jednog od naih kmetova za krau. Tog dana sam te videla kako stoji sa strane, ruku sklopljenih na rukotitniku tog maa koji je i sad na tebi, i kad sam sad ula ta si rekao, neposredno poto si mi poljubio prste, prepoznala sam te i pomislila... Ma, ne znam ta sam pomislila! Valjda da si kleknuo pred mene zato to namerava da me ubije. isto po nainu kako si stajao, uvek si izgledao, kad sam te posmatrala u sudu, kao neko ko e se ponaati galantno prema jadnicima kojima e da otfikari tintaru, a naroito prema jadnicama." "Kleknuo sam pred tebe samo zato to silno elim da naem Pelerinke, a inilo se da tvoj kostim, kao i moj, nije kostim." "Pa i nije. Hou rei, ja nemam pravo da ga nosim, ali ipak ga nisu moje slukinje skrpile za mene. To je prava odeda za monahinju." Ona zastade. "Zna li da ja ne znam ak ni kako se zove?" "Severijan. A ti si Sajriaka - to je pomenula jedna od ovih ena, dok smo ti pomagali. Mogu li pitati otkud ti ta odea i da li zna gde su Pelerinke sad?" "Ovo nije deo tvojih dunosti, a?" Jedan trenutak mi je zurila u oi, a onda odmahnula glavom. "Nego je neto privatno. One su me odgajile. Bila sam iskuenica, zna. Putovale smo uzdu i popreko ovog kontinenta, sticala sam divne nauke iz botanike prosto

posmatrajui drvee i cvee dok smo prolazili. Ponekad, kad se prisetim tih vremena, ini mi se kao da smo stizale od palmi do borova za sedam dana, iako sam svesna da to ne moe biti istina. Trebalo je da poloim konane zakletve, a oni tamo naprave odedu za tebe godinu dana ranije, tako da je moe probati i da se ona na tebi malo podesi, kao i da je vidi meu svojom obinom odeom svaki put kad se raspakuje. To je kao ono kad devojka gleda venanicu svoje majke, a zna da je to, takoe, bila venanica njene babe, ali i da e se u njoj i ona, sama, venati, ako se ikada uda. Ali ja svoju mantiju nikad nisam obukla; a kad sam pola kui, a to je bilo tek posle dugog ekanja da proemo tom pokrajinom, zato to nije imao ko da poe sa mnom kao pratnja, ponela sam je sa sobom. Dugo nisam razmiljala o njoj, nastavi ona. Onda je stigao ovaj arhonov poziv, pa sam odluila da je obuem veeras. Ponosim se svojom figurom, morale smo samo malo da popustimo odedu tu i tamo. Mislim da mi, ipak, dobro stoji, a imam i lice za Pelerinku, mada nemam njihove oi. Zapravo, te oi nikad nisam ni imala, premda sam svojevremeno mislila da u ih stei kad poloim zavet, ili kasnije. Naa upravnica iskuenica imala je taj pogled. Umela je da sedi i ije, a da joj oi budu takve da kad ih pogleda, ini ti se da vide sve do kraja Urta gde ive periiji, da su se zagledale kroz tu pocepanu staru suknju i kroz zidove atora, da gledaju kroz sve. Ne, ne znam gde su Pelerinke sad - a ne verujem ni da one same to znaju, mada Majka njihova to moda zna." Rekoh: "Mora biti da si meu njima imala prijateljice. Zar neke od tvojih drugaricaiskuenica nisu ostale?" Sajriaka slegnu ramenima. "Nijedna od njih mi nikad nije pisala. Zaista ne znam." "Da li se osea dovoljno dobro da se vrati na ples?" U nau niu poela je dopirati muzika. Nije pomakla glavu, ali videh pokret njenih oiju: one su maloas, dok je priala o Pelerinkama, bludile niz hodnike godina, a sad su se okrenule da mene pogledaju postrance. "Da li je to ono to ti eli da radi?" "Pa ne bih rekao. Nikad se ne oseam sasvim oputeno u gomili sveta, osim ako su to moji prijatelji." "A ti ima i prijatelja?" Izgledala je istinski zaprepaeno. "Ne ovde - zapravo, samo jednog ovde. U Nesusu, imao sam bratiju nae gilde." "Shvatam." Oklevala je. "Nismo mi ni pod kakvom obavezom da poemo. Ovo e da potraje celu no, a u zoru, ako se arhon jo dobro provodi, bie sputene zavese da bi se otklonila svetlost, moda e ak biti podignut platneni svod preko vrta. Mi ovde moemo sedeti koliko god nam je volja, a kad god proe neko od posluitelja, dobiemo da jedemo i pijemo ta nam se ushte. Ako proe neko s kim hoemo da priamo, naveemo ga da stane i da nas zabavlja." "Bojim se da bih ja poeo da ti dodijavam pre nego to bi no mnogo odmakla", rekoh. "Ma ne, nikako, ne nameravam da ti dopustim da mnogo pria. Govoriu ja i naterau te da slua. Za poetak - zna li da si vrlo zgodan?" "Znam da nisam. Ali poto me nikad nisi videla bez ove maske, ne moe ni na koji nain znati kako izgledam." "Naprotiv." Nagnula se napred kao da hoe da sagleda moje lice kroz otvore na maski, otvore za oi. Njena maska, u istoj boji kao njena mantija, bila je tako mala da je zapravo tek forme radi bila tu: dve bademasto uobliene petlje platna oko oiju; ipak, davala je Sajriaki izvestan egzotini izgled koga inae ne bi bilo, a davala joj je, rekao bih, i prisenak tajanstvenosti i skrivenosti koja znai da je teret odgovornosti podignut. "Sigurna sam da si veoma inteligentan ovek, ali nisi na zabave ove vrste iao onako esto kao ja, inae bi nauio vetinu da oceni lice koje ne vidi. To je, dakako, najtee kad osoba koju gleda ima krutu drvenu masku koja se ne prilagoava licu, ali ak i tad se moe

mnogo tota pogoditi. Ti ima otar vrh vilice, zar ne? Sa malim okomitim usekom na sredini." "Da, to se tie iljatog vrha", rekoh. "Ne, to se tie useka." "Ti to ili lae, da me zbuni, ili nisi nikad primetio. Ja o vrhu vilice ocenim gledajui struk, naroito kod mukaraca, gde lei moje glavno zanimanje. Uzani struk - otra vilica, a ta tvoja maska od tavljene koe otkriva taman toliko da se ovo potvrdi. Oi ti jesu duboko usaene, ali su krupne i pokretljive, a to kod mukaraca znai useen vrh vilice, naroito ako je lice mravo. Ima visoke jagodine kosti - njihovi oblici se malice vide krozi masku, a one e izgledati jo i vie, zato to su ti obrazi ravni. Kosa ti je crna, zato to su ti dlaice na nadlanicama crne, a usne su ti tanke, to se vidi kroz otvor za usta na maski. Poto ih ne mogu videti cele, znai da se povijaju, uvijaju, a to je kod usana mukarca najpoeljnije." Nisam znao ta bih rekao i, istinu da kaem, tad bih je veoma rado bio napustio; konano upitah: "Hoe da skinem masku da proveri tanost svojih procena?" "O, ne, to ne sme. Ne, dok ne zatrube aubade. Osim toga, uzmi u obzir moja oseanja. Ako bi ti skinuo masku i ja videla da ipak nisi zgodan, ostala bih bez jedne zimljive noi." Ve neko vreme sedela je uspravno. Sad se osmehnula i zavalila opet na divan, a kosa joj se rasula oko nje kao tamni oreol. "Ne, Severijane, treba da otkrije ne svoje lice, nego svoj duh. Kasnije e to uraditi tako to e mi pokazati sve to bi uradio kad bi bio slobodan da uradi ta god eli, a sad odmah, tako to e mi ispriati sve to elim da znam o tebi. Doputovao si iz Nesusa - to sam doznala. Zato ti je tako stalo da nae Pelerinke?" 6. BIBLIOTEKA CITADELE Ba kad sam zaustio da odgovorim na njeno pitanje, pokraj nas leerno proe jedan par, mukarac ogrnut "sanbenito" odedom osuenika koga je inkvizicija osudila na spaljivanje i kome su zato na odedi naslikali vatre i avole, a ena u odei trgovake pomonice - midinete. Na nas su, u prolazu, samo bacili pogled, ali meni je neto - naklon, moda, kojim su se dve glave primakle, ili neki izraz oiju - kazalo da oni znaju, ili bar nasluuju, da nisam maskiran. Ja sam se, meutim, pravio da nita ne primeujem i rekao sam: "Neto to pripada Pelerinkama dospelo je, igrom sluaja, u moje ruke. elim da im to vratim." "Znai, nee im uiniti nita naao?" upita Sajriaka. "Moe li mi rei koja je to stvar?" Nisam se usuivao da kaem istinu, a znao sam da e od mene biti zatraeno da pokaem predmet koji navedem, te zato rekoh: "Jedna knjiga - stara, divno ilustrovana knjiga. Ne glumim da znam ita o knjigama, ali sam siguran da je od religijskog znaaja i veoma vredna." Izvukoh iz svoje jahake torbice na opasau onu smeu knjigu iz biblioteke majstora Ultana koju sam sa sobom poneo kad sam izlazio iz Tekline elije. "Stara, tano", ree Sajriaka. "I poprilino zabrljana od vode, koliko vidim. Mogu li je pogledati?" Pruio sam joj knjigu i ona je poe brzo prelistavati, dok ne zastade kod slike sikinija; onda je knjigu podizala sve dok slika nije uhvatila sjaj lampe koja je gorela u nii, iznad divana. U tom treperavom svetlu rogati mukarci su izgledali kao da ipaju, a sulfide kao da se uvijaju. "Ne znam ni ja nita o knjigama", ree ona, vraajui mi knjigu. "Ali imam jednog ujaka koji zna, a on bi, verujem, mogao mnogo dati za ovu knjigu. Kamo sree da je on ovde veeras, pa da je moe videti - ali, opet, moda je i dobro to nije tu, jer bi verovatno pokuao da ti je na neki nain uzme. On svake pentade otputuje isto onako daleko kao ja kad sam sa Pelerinkama najdalje ila, samo da bi tragao za starim knjigama. ak je otiao i do izgubljenih arhiva. Jesi li uo za njih?" Odmahnuo sam glavom.

"Znam samo onoliko koliko mi je on ispriao, jednog dana kad je iz bureta na naem imanju potegao malo vie nego obino, a moe biti da mi i nije sve ispriao, jer ja sam u razgovoru imala oseanje da se on malice plaio da bih ja mogla pokuati da tamo otputujem. To nikad nisam pokuala, mada sam ponekiput alila to nisam. Dakle, u Nesusu, daleko na jug od onog dela grada koji veina ljudi poseuje, zapravo toliko daleko niz veliku reku da veina ljudi misli da je jo mnogo pre tog mesta grad trebalo da prestane, stoji jedna prastara tvrava. Nju je odavno zaboravio svako osim moda autarha lino - neka njegov duh ivi u hiljadu njegovih naslednika - a pretpostavlja se i da je pohaaju duhovi. Stoji na jednom brdu iznad ola, rekao je moj ujak; ispred nje je polje sa upropaenim grobnicama, tako da tvrava gleda preko tih grobnica i - ne uva nita." Zastala je i pokazala, pokretima aka, u vazduhu ispred sebe, brdo i tvravu na brdu. Stekao sam utisak da je Sajriaka tu priu ve mnogo puta ispriala, moda svojoj deci. Ovo me je navelo da postanem svestan da je Sajriaka uistinu dovoljno stara da ima decu, decu dovoljno staru da su imala kad sluati i ovu i druge prie mnogo puta. Na Sajriakinom glatkom, senzualnom licu godine nisu ostavile nikakav trag; ali svea mladosti koja je jo gorela tako blistavo kod Dorkas, i bacala svoje jasno, neovosvetsko svetlo ak i oko Jolente, i sijala tako tvrdo i jako iza Tekline snage, i obasjala maglene staze nekropolisa kad je Teklina sestra Tea uzela Vodalusov pitolj pokraj groba, kod Sajriake je bila ugaena tako odavno da vie ak ni parfem plamena nije ostao. alio sam Sajriaku. "Sigurno zna priu o tome kako je naa rasa u minulim epohama stigla do zvezda i kako je morala, da bi to postigla, sklopiti pogodbu kojom se sasvim odrekla one divlje polovine sebe, tako da ti ljudi vie nisu imali naklonost prema ukusu bledog vetra, niti su oseali ljubav i pohotu, niti hteli da prave nove pesme ni pevaju stare, niti da ine ita od onih drugih ivotinjskih stvari koje su, po sopstvenom uverenju, doneli sa sobom iz tropskih kinih uma sa dna vremena - mada su zapravo, tako mi je ujak rekao, te stvari donele njih. Takoe zna, ili bi trebalo da zna, da su ta bia, kojima su ljudi prodali sve te stvari, bila zapravo tvorevine ruku tih istih ljudi i da su mrzela, u svojim srcima, ljude. A imala su srca stvarno, mada to uopte nije bilo u planovima ljudi koji su ih stvorili. Dakle, ta bia su odluila da upropaste svoje tvorce, pa su to i uinila na taj nain to su vratila, kad se oveanstvo rairilo na hiljadu sunaca, sve ono to je ostalo sa njima davno pre toga. Toliko bi, bar, trebalo da ti je poznato. Ujak mi je priao ovako kao ja sad tebi, a on je naao sve to, i vie, zabeleeno u jednoj knjizi u svojoj zbirci. Bio je uveren da tu knjigu nije, pre njega, niko otvorio hilijadu godina. Ali kako su ti stvorovi uradili to to su uradili, nije toliko dobro poznato. Seam se da sam zamiljala, kad sam bila dete, da te rave maine kopaju - kopaju nou, najzad uklone kvrgavo korenje starog drvea i ogole jedan gvozdeni sanduk koji su tamo zakopale kad je svet bio vrlo mlad, onda odvale katanac sa tog sanduka, a tad sve one stvari koje sam pomenula poizleu iz sanduka, kao roj zlatnih pela. To je nerazumno, ali ja ak ni sada ne mogu ni priblino da zamislim kakva je mogla biti stvarnost tih misleih maina." Setio sam se Jonasa, koji je imao laki, blistavi metal tamo gde je trebalo da bude koa njegovih bedara, ali nisam naao naina da sebi doaram sliku kako Jonas oslobaa neku kugu da bi ljudskom rodu zadao nevolje; zato sam odmahnuo glavom. "Ali moj ujak je rekao da je u njegovoj knjizi pisalo da su oni ba to uradili, kao i da su pustili na slobodu ne neki roj insekata, nego poplavu svakovrsnih proizvoda, a to je bilo sraunato od strane maina da u ljudima pobudi sve one misli koje su ljudi iza sebe ostavili zato to nije bilo mogue izraziti ih brojevima. Pravljenje svega, od gradova do aa za krem bilo je u rukama maina, i one su poele, poto su hiljadu ljudskih vekova provele zidajui gradove nalik na velike mehanizme, zidati nove gradove, nalik na oblake nagomilane pred oluju, i druge, nalik na skelete zmajeva." "A kad je to bilo?" upitah.

"Veoma davno - znatno pre nego to su poloeni prvi kamenovi Nesusa." Bio sam je obgrlio jednom rukom oko plea, a ona je dopustila da jedna njena aka dopuzi meni u krilo; oseao sam toplotu te ake i njeno sporo traganje. "A u svemu to su radili, drali su se istih naela. U oblikovanju nametaja, na primer, i u krojenju odee. A poto su ve odavno bile mrtve one voe koje su tako davno pre toga bile odluile da sve misli simbolizovane odeom i nametajem, kao i gradovima, treba zauvek da se zaborave, te poto je narod pozaboravljao i njihova lica i njihove maksime, sad se ljudi ovim novim proizvodima oduevie. I tako je nestalo celo to carstvo sazdano iskljuivo na redu i poretku. Meutim, iako se carstvo raspalo, bilo je potrebno dugo da svetovi poumiru. Maine su u poetku, sa ciljem da to to ljudima vraaju ne bude opet odbaeno, smislile izvestan broj sveanih obreda i fantazmagorija, ije je izvoenje nadahnjivalo gledaoce da razmiljaju o bogatstvu, osveti ili o nevidljivom svetu. Kasnije dadoe svakom mukarcu i svakoj eni po jednog pratioca, savetnika, nevidljivog za sve ostale oi. Deca su takve sadruge imala i mnogo ranije. Kad je mo maina jo vie oslabila - kao to su maine, upravo, i elele - one nisu vie mogle odravati te fantome u umovima svojih vlasnika, a ni graditi nove gradove, jer gradovi koji su preostali bili su ve gotovo sasvim prazni. Maine su tada, po reima mog ujaka, stigle do take na kojoj su se nadale da e ih ljudski rod napasti i unititi, ali to se nije desilo, jer taj isti ljudski rod, koji je maine ranije prezirao kao robove ili oboavao kao avole, sada ih je veoma voleo. Zato su maine okupile oko sebe sve one ljude koji su ih najvie voleli, pa su ih dugi niz godina pouavale o svemu onome to je ljudska rasa bila napustila; posle izvesnog vremena, maine su umrle. Tada su se okupili svi oni ljudi koji su voleli maine, a maine volele njih, okupili su se radi toga da se posavetuju kako da sauvaju pouke dobijene od maina, jer znali su da na Urtu vie nikada nee postojati takva mainska rasa. Meutim, ogorene svae izbile su meu njima. Oni nisu uili zajedno, nego je svako ponaosob sluao samo po jednu mainu, kao da je sa njom sam na svetu. A poto je znanja bilo tako mnogo, a uenika tako malo, maine su svakog uile drugim stvarima. Zato su se ti ljudi podelili u dve grupe, a ove opet svaka u dve, pa svaka od tih opet u dve, i najzad je svaka jedinka stajala sama, okruena nerazumevanjem i mrnjom svih ostalih, i uzvraajui jednako. Najzad svako ode na svoju stranu, neko iz gradova u kojima su maine ranije bile, a neko jo dublje u gradove; samo vrlo mali broj je ostao u onim palatama gde su maine ranije bile, da straari uz njihove leeve." Posluitelj nam je doneo vreve vina bistrog maltene poput vode; ono je i ostajalo nepomino kao voda, sve dok ga neki pomicaj vra ne bi probudio. Parfimisalo je vazduh kao oni cvetovi koje nijedan ovek ne moe videti, cvetovi koje samo slepi ljudi mogu pronai; piti to vino, bilo je kao da pije snagu iz srca bika. Sajriaka je eljno dohvatila vr, ispila ga naiskap i bacila u ugao, gde se zatumbao zveei. "Reci mi jo", rekoh joj, "o toj prii o izgubljenim arhivima." "Kad je i poslednja maina bila hladna i nepomina, a svaki pojedinac koji je od njih uio odbaene i zaboravljene ljudske nauke razdvojen od svih ostalih, u srce svakoga uvukao se strah. Jer, svaki je za sebe znao da je samo smrtnik, a veina vie nisu bili mladi. I svaki je uviao da e njegovom smru umreti i njegovo najomiljenije znanje. Tada je svaki od njih svaki pomiljajui da se on, ili ona, jedini toga dosetio, ili dosetila - preduzeo da zapisuje ono to je saznao tokom dugih godina kada je sluao pouke maina koje su sipale ovo skriveno znanje o divljim stvarima. Mnogo je propalo, ali jo mnogo vie je i sauvano, zatim je dosta palo u ruke onih koji su to dalje prepisivali ali dodajui svoje svakodnevne dopune ili slabei ga izostavljanjem... Poljubi me, Severijane."

Iako nam je moja maska smetala, nae usne su se srele. Dok se odmicala, u meni navree seni uspomena na Tekline divne, razbrbljane ljubavne poduhvate izvoene meu pseudothirumima i u podzemnim budoarima Kue Apsoluta, pa rekoh: "Zar ne zna da je oveku, za ovako neto, potrebna nepodeljena panja?" Sajriaka se osmehnula. "Zato sam to i ubacila - da vidim da li slua. Dakle, tokom dugog vremena - a niko ne zna tano koliko dugog, ini mi se, ali svet tada svakako nije bio tako blizu propasti sunca, a godine su bile due - ti spisi su kruili od ruke do ruke, ili su leali buajui u grobnicama gde su ih autori sakrili radi bezbednosti. Bili su to fragmentarni rukopisi, protivureni i subjektivni. Onda se neki autarh (mada oni tada nisu nazivani autarsima) ponadao da e osvojiti itav onaj dominion koji je bio pod vlau prvog carstva; on je na zadatak prikupljaljanja svih tih spisa poslao svoje sluge, ljude u belim odedama koji su preturali po tavanima i ruili androsfinge podignute mainama u spomen i ulazili u kamene elije davno mrtvih monahinja. Sav svoj plen su natrpali na jednu veliku gomilu u varoi Nesus, tada tek izgraenoj, sa namerom da ga sagore. Ali u noi uoi zakazanog spaljivanja, taj autarh, ovek koji nikad ranije nije imao one divlje snove, u uspavanom stanju, nego samo budne sanjarije o vlasti, najzad usni jedan san. U njemu vide sve nepokorene svetove ivota i smrti, stena i reka, zveri i uma, kako izmiu iz njegovih ruku zauvek. Pa, kad je svanulo jutro, on naredi, ne da se pale buktinje, nego da se izgradi velika graevina sa svodovima u kojoj e se uvati sve knjige i rotulusi prikupljeni rukama tih ljudi u belim odorama. Jer pomislio je da e se, ako mu konano propadnu svi planovi o novom carstvu, povui u to spremite i ui u one svetove koje je, dotad, nameravao da odbaci onako kao to su ih jednom odbacili drevni. Carski planovi su mu se najzad izjalovili, kao to su i morali, zato to prolost ne moemo nai u budunosti, gde se ona ne nalazi; ne moemo, bar, dok se ne zavri jedan puni obrtaj metafizikog sveta, a to je svet toliko vei i toliko sporiji od fizikog, i dok ne doe Novo Sunce. Ipak, on se nije povukao prema svome planu, u graevinu sa knjigama, iza tvravskog zida iju je izgradnju oko te zgrade naredio; nije, jer kad se divlje stvari jednom sasvim napuste, one ostaju iza oveka, zatvorene kao u klopku, i ne mogu se vraati. Ipak, pria kae da je autarh, pre zaptivanja zgrade sa svim tim prikupljenim spisima, odredio jednog uvara da bdi nad njom. A kad su se dani toga uvara na Urtu primakli svome kraju, taj je naao drugoga, a ovaj opet drugoga i tako se uvari nastavljaju, veno verni zapovesti onog autarha, zato to su prepuni divljih misli proisteklih iz znanja koje su sauvale maine, a upravo takva vernost jeste jedna od tih divljih misli." Dok je govorila, svlaio sam odeu sa nje i poeo ljubiti njene dojke; ali sad rekoh: "Da li su sve te misli o kojima si govorila nestale iz sveta, kad ih je autarh stavio pod klju? Zar ja nikad nisam nita o njima uo?" "Ne, nisu nestale jer su dugo ile od ruke do ruke, pa su ule u krv celog naroda. Osim toga, pria se da ih uvar ponekad alje u svet; one mu se uvek vrate, ali pre toga ih neko proita, moda jedna osoba, moda mnogo ljudi; najzad opet potonu u njegovu tamu." "Predivna pria", rekao sam. "Mislim da o njoj znam moda i vie nego ti, ali nisam je nikada ranije uo." Naoh da ona ima duge noge koje se lako suavaju od butina slinih jastuiima od svile, do vitkih zglavkova stopala; itavo njeno telo bilo je, uistinu, oblikovano za oduevljavanje. Njeni prsti dotakli su kopu koja mi je drala ogrta na pleima. "Kako bi bilo da ovo skida?" upitala je. "Zar nas to ne moe pokrivati?" "Moe", rekoh. 7. ATRAKCIJA

Malo je nedostajalo pa da se udavim u oduevljenju koje sam sa njom doivljavao, jer iako Sajriaku nisam voleo na onaj nain kao nekada Teklu, niti kao to sam jo i tada voleo Dorkas, iako nije bila lepa kao Jolenta nekada, oseao sam prema njoj nenost proisteklu samo jednim delom iz onog nemirnog vina, a osim toga, Sajriaka je bila tano onakva ena o kakvoj sam sanjao kao dronjavi deki u Matahinskoj kuli, pre nego to sam ugledao Teino srcoliko lice pokraj otkopanog groba; uz to, znala je o ljubavnoj umetnosti daleko vie nego ijedna od one tri. Kad smo ustali, otili smo do jednog srebrnog bazenia koji se prelivao vodom, da se operemo. Tamo su se nalazile dve ene, koje su maloas bije jedna drugoj ljubavnice, kao nas dvoje, i one poee da zure u nas i da se smeju; ali kad videe da ih neu potedeti zato to su ene, pobegoe vriskajui. Tada smo prali jedno drugo. Znam da je Sajriaka mislila da u je tada ostaviti, ba kao to sam i ja verovao da e ostaviti ona mene; ali nismo se razdvojili (mada je, moda, bilo bolje da jesmo), nego smo otili u tihi mali vrt, pun noi, i zaustavili se pored jednog usamljenog vodoskoka. Drali smo se za ruke kao mala deca. "Jesi li ikada posetio Kuu Apsoluta?" upita ona. Gledala je nae odraze u vodi natopljenoj meseinom i govorila tako tiho da sam je jedva uo. Rekoh joj da sam tamo bio, a na te rei njena se aka stee jae na mojim akama. "A jesi li tamo posetio Vodoskok orhideja?" Odmahnuo sam glavom. "Bila sam i ja u Kui Apsoluta, ali Vodoskok orhideja nisam nikad videla. Pria se da, kada autarh ima drubenicu - na je nema - ona sedi sa svojim dvorkinjama tamo, na najlepem mestu na svetu. ak i sada, samo najlepe ene dobijaju pravo da tamo etaju. Kad smo bili tamo, odseli smo, moj lord i ja, u jednoj malenoj sobi koja je odgovarala naem armigerskom statusu. Jedne veeri, kad je moj gospodar bio otiao, a ja nisam znala kuda, izila sam u hodnik, i dok sam tako stajala gledajui na jednu i na drugu stranu, naiao je neki visoki dvorski slubenik. Nisam znala ni njegovo ime, ni ta je po dunosti, ali sam ga zaustavila i pitala da li bih smela otii do vodoskoka, to jest do kladenca, orhideja." Zautala je. Prooe tri ili etiri daha vremena bez ikakvog zvuka osim muzike iz arhonovih paviljona i zvonkog ubora vodoskoka. "A on je stao i pogledao me, i to, ini se, sa izvesnim iznenaenjem. Ne moe znati kako je to biti mala armigeta sa severa, u haljini koju su saile tvoje sopstvene slukinje, i sa provincijalnim nakitom, i doiveti da te pogleda neko ko je itav ivot proveo meu uzvienima Kue Apsoluta. On se onda nasmeio." Sada je jako stegla moju aku. "I kazao mi: niz taj i taj hodnik, skrenuti kod takve statue, uz jedno stepenite, pa stazom od slonovae. O, Severijane, ljubavnie moj!" Lice joj je zrailo sjajem kao mesec sam. Znao sam da je taj trenutak, koji je upravo opisala, bio kruna njenog ivota i da je njoj sad ljubav koju joj dadoh dragocena jednim delom, moda i velikim delom, zbog toga to sam doprineo da se ona priseti tog trenutka kad je njenu lepotu ocenjivao neko ko je, po njenom oseanju, bio i dostojan da izrekne takav sud, i kad je za njenu lepotu zakljueno da nije nedovoljna. Razum mi je govorio da bi trebalo zbog ovoga da budem uvreen, ali ja u sebi nisam nalazio takvu reakciju. "On je otiao, a ja sam krenula po njegovim uputstvima - desetak koraka, dvadesetak. Onda sam srela svog lorda i on mi je naredio da se vratim u nau sobicu." "Shvatam", rekoh i pomerih ma na leima. "Mislim da uvia. Da li je, onda, pogrean moj postupak kad ga izneveravam ovako? ta ti misli?" "Nisam sudija."

"Svako mi sudi... svi moji prijatelji... svi moji ljubavnici, od kojih ti nisi ni prvi ni poslednji; ak i one dve enske u kaldarijumu maloas." "Nas od detinjstva obuavaju ne da sudimo, nego da samo izvravamo presude koje nam dostave sudovi Komonvelta. Neu izricati sud ni o tebi, ni o njemu." "Ja izriem sudove", ree ona i okrete lice ka blistavoj, tvrdoj svetlosti zvezda. Prvi put od kada sam je ugledao preko guve u balskoj dvorani, razumeo sam kako je bilo mogue da ozbiljno pomislim da je kaluerica tog reda u ijoj se odori nalazila. "Ili, bar, govorim sebi da donosim sudove. I presuujem da sam kriva, ali ne mogu se zaustaviti. Mislim da privlaim k sebi ljude kao to si ti. Jesi li ti bio privuen? Znam da je tamo bilo ena lepih od mene." "Pa, nisam siguran", rekoh. "Dok smo putovali ovamo, ka Traksu..." "Ima i ti priu, zar ne? Ispriaj mi, Severijane. Ja sam tebi ve ispriala jedinu, ili maltene jedinu, zanimljivu stvar koja mi se ikad desila." "Dok smo bili na putu ovamo, mi - objasniu neki drugi put s kim sam to bio - dospeli smo u drutvo jedne vetice, njene famule i jednog njenog klijenta, koji je doao na odreeno mesto da ponovo udahne duu telu jednog davno mrtvog oveka." "Zaista?" Sajriakine oi su se iskrile. "Predivno! ula sam za takve stvari, ali ih nikad nisam videla. Priaj mi o tome, ali se postaraj da pria samo istinu." "Nema, zaista, mnogo da se kae. Na put vodio je kroz jedan naputen grad i kad smo videli njihovu vatru, otili smo do nje jer smo sa sobom imali nekog bolesnog. Kad je vetica vratila u ivot tog oveka radi ijeg oivljavanja je i dola, ja sam u prvi mah pomislio da ona oivljava ceo grad. Tek nekoliko dana kanije sam shvatio..." Onda uvideh da ne mogu da kaem to to sam razumeo, jer se to zapravo nalazi na nekom nivou znaenja iznad jezika, nivou za koji rado verujem da jedva i postoji, iako bismo se do njega esto peli i nesvesno, samo da nema stalne disciplinovanosti koju, zato to smo tako naueni, nameemo svome ramiljanju. "Nastavi." "Nisam stvarno razumeo, dakako. Jo razmiljam o tome i jo ne razumem. Ali znam da je ona nekako vraala u ivot njega, a on je vraao u ivot kameni grad, donosio ga je sa sobom, kao svoju pozadinu. Povremeno sam pomiljao da taj grad moda i nije nikad imao stvarnost izvan njega, tako da smo mi, jaui po njegovim plonicima i ruevinama njegovih zidova, jahali zapravo meu kostima tog oveka." "A da li je on doao?" upita ona. "Reci mi!" "Jeste, vratio se. A onda je taj klijent umro, a umrla je i ona bolesnica koja je bila sa nama. A Apu-Punau - tako se zvao onaj mrtvi ovek - opet je nestao. Vetice su, rekao bih, pobegle, mada je mogue i da su odletele. Ali hteo sam da kaem da smo sledeeg dana nastavili peice i proveli sledeu no u kolibi jedne siromane porodice. Te noi, dok je ena koja je bila sa mnom spavala, razgovarao sam sa domainom; inilo se da on zna mnogo o tom kamenom gradu, mada nije znao njegovo prvobitno ime. A govorio sam i sa njegovom majkom, za koju verujem da je znala i vie nego on, mada nije htela tako mnogo da mi kae." Oklevao sam; nije mi bilo lako da priam stvari te vrste ovoj eni. "Prvo sam pretpostavio da su preci to dvoje bili, moda, poreklom iz tog grada, ali oni su onda izjavili da je grad uniten znatno pre dolaska njihove rase. Ipak, oboje su znali mnogo folklornih predanja o toj varoi zato to je taj ovek jo od detinjstva tragao za blagom po njoj, mada, po njegovim reima, nikada nije naao nita osim odvaljenog kamenja, polomljene grnarije i tragova drugih tragaa koji su tamo bili pre njega. 'U davna vremena', rekla mi je njegova majka, 'verovalo se da zakopano zlato moe izvui na taj nain to zakopa nekoliko svojih zlatnika u zemlju, uz ovakvu ili onakvu zvrku. Mnogi su to probali, pa su neki zaboravili mesto, ili su kasnije bili u nemogunosti da te svoje novie iskopaju. To moj sin nalazi. To je hleb koji jedemo."

Prisetih se kakva je bila te noi, pogrbljena, stara, kako je grejala ake uz vatricu od zapaljenog busenja. Moda je liila na jednu od Teklinih starih dadilja, jer neto u vezi sa tom staricom dovuklo je Teklu blie povrini mog uma, blie nego to je bila ijednom jo od vremena Jonasovog i mog zatoenitva u Kui Apsoluta, tako da sam jednom, ili dvaput, primeujui sopstvene ake, bio iznenaen to su mi prsti toliko debeli i to su smee boje i to na njima nema nijednog prstena. "Nastavi, Severijane", ree Sajriaka opet. "Tada mi je ta baba rekla da u tom kamenom gradu zaista postoji neto to privlai sebi slina bia. 'uo si prie o nekromanserima', rekla je, 'koji trae i hvataju duhove mrtvih. A zna li da postoje i vivimanseri meu mrtvima koji prizivaju sebi one koji su u stanju da njih vrate u ivot? U tom kamenom gradu postoji jedan takav i on jednom ili dvaput u svakom sarosu prizove nekog ko onda veera sa nama.' Posle toga je rekla svom sinu: 'Sea se onog utljivog oveka koji je spavao pored svog tapa? Bio si samo dete, ali mislim da e ga se setiti. Bio je poslednji, do veeras.' Tad mi je bilo jasno da je i mene privukao vivimanser Apu-Punau, mada nita nisam tada osetio." Sajriaka me pogleda iskosa. "Da li to znai da sam ja mrtva? Da li mi to govori? Kazao si mi da postoji vetica nekromanser i da si ti tek tako nabasao na njeno ognjite. Meutim, ja bih rekla da nije bila vetica, nego vetac, naime, ti lino, a ta bolesna osoba je nesumnjivo bila tvoja klijentkinja, dok ti je ta druga ena bila slukinja." "To je zato to sam propustio da ti ispriam mnoge vane delove prie", rekoh. Malo je nedostajalo pa da se nasmejem na pomisao da bih ja mogao biti vetac; ali mi Kanda poe pritiskati grudnu kost, govorei mi da sam, kroz njenu ukradenu mo, postao zaista vetac u svakom pogledu, osim u tome to jo nisam uvideo da sam vetac; potom sam shvatio, na isti onaj nain na koji sam "shvatio" ranije - da je Apu-Punau, dodue, dovukao Kandu sebi u dohvat, ali da je nije mogao (ili nije hteo?) oduzeti od mene. "A to je najvanije", nastavio sam, "kad je taj revenant, povratnik iz mrtvih, nestao, u blatu je ostala jedna skerletna odeda Pelerinki, slina onoj koju sada ti nosi. Imam je u jahakoj torbici. Da li se Pelerinke bave, pomalo, i nekromansijom?" Odgovor na ovo pitanje nikada nije stigao do mene, jer tek to sam to izgovorio, visoka arhonova prilika pojavi se na uzanoj stazi koja je vodila do vodoskoka. Bio je pod maskom i kostimiran kao psoglava avet - smrtovesnik, bargest, pa ga ja ne bih ni poznao da sam ga video u dobroj svetlosti; ali upravo mrak u vrtu ponitio je delotvornost njegovog kostima tako potpuno, da ni ljudske ruke ne bi mogle potpunije: im sam ocenio njegovu visinu i njegov nain hoda, bio sam siguran da je on. "A-ha", ree on. "Naao si je. Trebalo je da to predvidim." "Mislio sam da je ona", rekoh mu, "ali nisam bio siguran." 8. NA LITICI Zemljite palate napustio sam kroz jednu od onih kapija koje su bile okrenute ka vrstom tlu, a ne ka vodama reke. Tamo je straarilo est vojnika, bez ikakvog traga one oputenosti kojom su se odlikovala ona dvojica na renom stepenitu pre nekoliko smena vremena. Jedan mi je utivo, ali sasvim jasno, zapreio put i zapitao me da li moram da odem tako rano. Ja sam se identifikovao i rekao da, na alost, moram - jer me eka jo posla te noi (to je bilo tano), budui da u sutra imati teak dan (to je, takoe, bilo i te kako tano). "E, onda si ti junak." Taj vojnik je sad zvuao donekle prijateljskije. "Zar nema oruanu pratnju, liktore?" "Imao sam dvojicu kljuara, ali sam ih pustio da odu. Nita me ne spreava da i sam naem put do Vinkule." Drugi vojnik, koji do tad nije progovarao, ree: "Moe ostati unutra do jutra. Oni e ti nai neko mirno mestace da prilegne."

"Da, ali onda moj posao ne bi bio obavljen. Bojim se da moram otii sad." Onaj koji mi je zapreavao put stade u stranu. "Rado bih uputio nekoliko ljudi sa tobom. Ako saeka samo trenutak, tako u i uiniti. Moram dobiti doputenje od gardijskog oficira." "To nee biti potrebno", rekoh mu i odoh pre nego to su mogli rei ita vie. Neto se, oigledno, komealo u tom gradu - a moglo se pretpostaviti da je posredi poinilac onih ubistava o kojima mi je moj narednik govorio; inilo se maltene sigurno da se jo jedna smrt dogodila dok sam bio u arhonovoj palati. Ta misao me je ispunila prijatnim uzbuenjem - ne zbog toga to bih bio tako glup da pretpostavim da sam nadmoan u odnosu na sve mogue napade, nego to je ideja da u moda biti napadnut, da u se suoiti sa smru te noi u mranim ulicama Traksa, doprinosila umanjenju one potitenosti koju bih inae oseao. Ovaj nefokusirani strah, ova nona opasnost bez lica, to je bio najraniji od mojih deijih strahova; zato je, sad kad je detinjstvo ostalo za mnom, imao za mene svojstvo podseanja na dom, koje sve stvari iz detinjstva imaju kad sasvim odrastemo. Nalazio sam se, ve, na istoj onoj strani reke gde i straarica koju sam posetio tog popodneva i nije mi bilo potrebno da opet uzimam amac; ali ulice mi bejahu nepoznate, a u onom mraku su izgledale kao lavirint sainjen da bi ba mene zbunio. Nekoliko pogrenih polazaka sam napravio, dok nisam naao onaj uzani put koji sam hteo, a koji je vodio uz liticu. Stanovi du leve i desne strane te uliice, koji su ranije stajali u tiini dok su ekali da se moni kameni zid naspram njih uzdigne i zakloni im sunce, sad su bili uzmrmljani glasovima, a poneki prizor je i sijao blagom svetlou lampe koja sagoreva masnou. Dok je Abdiesus terao brigu na veselje u svojoj palati dole, skromni narod na visokoj litici takoe je slavio, ispoljavajui radost koja se od njegove razlikovala pre svega po manjem stupnju divljanja. Prolazei, uo sam i zvuke ljubavi, ba kao to sam ih nedavno, rastajui se konano od Sajriake, uo i u njegovom vrtu; i tihe razgovore ljudi i ena sam uo, i kojekakva blebetanja, ovde ba kao i tamo. Vrt palate bio je namirisan svojim cveem, a vazduh ispran vodoskocima i velikim kladencem hladnoga Acisa koji je hitao nadomak palate. Ovde od tih mirisa nije bilo ni traga, ali je zato povetarac povremeno kretao izmeu sirotinjskih kuica i peina zaepljenih usta, donosei ili smrad smea, ili miris aja koji se kuva, ili neke jadne orbe, ili, neki put, samo isti vazduh planina. Kad sam se naao na tako visokom delu klifa, da tu vie nije stanovao niko tako bogat da bi sebi mogao priutiti ikakvu svetlost osim one od kuhinjske vatrice, okrenuo sam se i osmotrio tu varo manje-vie isto onako kao ranije - ali, dakako, u sasvim drugom raspoloenju - sa grudobrana dvorca Acies. Postoji predanje da u planinama ima pukotina tako dubokih, da ovek na njihovom dnu moe videti zvezde - to bi znailo da su to pukotine koje prolaze pravolinijski kroz celu planetu. Sad sam se oseao kao da sam naao takvu. Prizor je bio kao da gledam neko sazvee, kao da je otpao itav Urt, a ja ostao zagledan u zvezdani bezdan. Izgledi su bili da je potraga za mnom ve otpoela. Zamislio sam kako arhonovi dimarsi jau kasom kroz tihe ulice, moda nosei baklje koje su dograbili iz vrta. Daleko gora bila je pomisao na kljuare, kojima sam do sada komandovao, kako poinju lepezasto da se ire iz Vinkule. Ali nisam video nikakva pokretna svetla, niti sam uo daleke, promukle povike; a ako je Vinkula bila uznemirena, to nije bilo uznemirenje koje bi se prenosilo na pauinu mranih ulica na suprotnoj litici, s one strane reke. Trebalo bi da se vidi i svojevrsno namigivanje svetlosti na mestu gde bi se velika kapija otvarala da propusti maloas uzbunjene kljuare, pa zatvarala, pa opet otvarala, ali ni toga nije bilo. Najzad se okrenuh da nastavim uspon. Ne, uzbuna jo nije data. Odjeknue, meutim, uskoro. U izbi, nijednog zraka svetla, nijednog zvuka govora. Pre nego to sam uao, izvadio sam Kandu iz njene kesice, zato to sam se plaio da, kad se naem unutra, vie neu imati

smelosti da to uinim. Umela je Kanda da zableti kao vatromet, na primer u onoj krmi u Saltusu. Umela je i da ostane sasvim bez svetlosti, kao najobinije pare stakla. Te noi u potleui nije blistala, nego se arila plavetnilom tako tamnog preliva da je izgledalo da to ne navire svetlost, nego, maltene, neka providnija tama. Od svih imena Pomiriteljevih, najmanje se, rekao bih, koristi, a mene je oduvek najvie zbunjivalo ono koje glasi: Crno Sunce. Posle te noi imao sam oseaj da sam blizu da ga shvatim. Nisam bio u stanju da taj dragulj drim prstima, kao to sam ranije esto inio i kao to u i kasnije initi; poloio sam ga na dlan desne ake da ne bih svojim doticanjem inio vie svetogra nego to je bilo sasvim neizbeno. Sa Kandom tako na dlanu ispred sebe, pogurio sam se i uao u potleuicu. Devojka je leala na istom mestu gde i to popodne. Ako je jo disala, ja to nisam mogao uti; pomicala se nije. Deak sa inficiranim okom spavao je na goloj zemlji pokraj njenih nogu. Sigurno je novcem dobijenim od mene kupio hranu; po podu su bili razbacani oglodani ostaci klipova kukuruza i kore sljutene sa voa. Na tren sam se usudio da se ponadam da se ni jedno ni drugo nee probuditi. Duboka svetlost Kande pokazala je da je lice te devojke izmuenije i uasnije nego to mi se po danu uinilo; bore ispod oiju sad su bile upadljivije, udubine obraza takoe. Imao sam oseanje da bi trebalo da kaem neto, da prizovem nekom formulom Inkreatora i njegove glasnike, ali usta su mi bila suva i bezgovorna gore nego gubica ma koje zveri. Polako sam sputao aku, sve dok njena senka nije potpuno zaklonila plavu svetlost koja je po devojci padala. Kad sam opet digao aku, nikakve promene nije bilo i ja se, pamtei da Kanda nije pomogla Jolenti, zapitah da li je mogue da Kanda ne deluje uspeno na ene, ili da je potrebno da je ena sama uzme. Onda sam Kandom dotakao devojino elo, tako da je na trenutak izgledala kao tree oko na tom smrtolikom licu. Nikada ni pre ni kasnije nisam upotrebio Kandu sa tako zapanjujuim dejstvom; ujedno, to je bio moda jedini primer u kome nije bilo mogue objasniti dejstvo Kande ma kakvim mojim samozavaravanjem, ili podudarnou makar i najslabije verovatnom. Nije iskljueno da je ovekomajmun zaustavio svoje krvarenje snagom vlastite vere, moda je ulan na drumu blizu Kue Apsoluta bio samo oamuen i moda bi se u svakom sluaju vratio u ivot, a utisak da su Jonasove rane bile ublaene mogao bi se objasniti optikom varkom. Ali sada je bilo kao da je neka nezamisliva sila uinila svoje u razmaku izmeu dva hronona i pomakla Vaseljenu iz ina. Devojine prave oi, tamne kao dva jezera, otvorile su se. Njeno lice vie nije bilo maska smrti, kao maloas, ve samo iscrpljeno lice mlade ene. "Ko si ti u toj blistavoj odei?" upita ona. Onda dodade: "O, pa ja sanjam." Rekoh joj da sam prijatelj i da nema razloga da me se plai. "Ne plaim se", ree ona. "Plaila bih se da sam budna, ali to sad nisam. Izgleda kao da si pao sa neba, ali ja znam da si samo krilo neke jadne pice. Da li te je Dejder uhvatio? Pevaj mi..." Opet joj se oi sklopie; sad sam uo i njeno tiho disanje. Lice joj je ostalo kao i dok su oi bile otvorene: mravo, istanjeno, ali bez peata smrti na sebi. Podigao sam dragulj sa njenog ela i dotakao njime deakovo oko na isti nain kao maloas lice njegove sestre, ali nisam siguran da je to bilo potrebno. Oko je izgledalo normalno jo pre nego to je dobilo poljubac Kande; infekcija je, moda, bila ve potuena. Promekoljio se u spavanju i uzviknuo kao da u nekom snu tri ispred sporijih deaka i poziva ih da pou za njim. Vratio sam Kandu u vreicu i seo na zemljani pod meu apurine i kore, sluajui njega. Posle nekog vremena umirio se. Svetlost zvezda stvarala je mutni okvir blizu vratiju; u svim ostalim delovima izbe vladala je potpuna pomrina. uo sam ravnomerno disanje i tog deaka i njegove sestre. Njene su rei bile da sam ja blistavo obuen - ja, koji sam od unapreenja u kalfu nosio fuligin, a pre toga sive dronjke. Znao sam da je bila zasenjena svetolu na svom elu -

tad bi njoj ma ta, ma kakvo odelo, izgledalo blistavo. Pa ipak, imao sam oseaj da je, na neki nain, ta njena opaska bila i istinita. Ne u smislu (a ba sam bio u iskuenju da to napiem) da sam od tog asa zamrzeo svoj ogrta, pantalone i izme; vie je u pitanju bilo to da sam stekao svojevrsno oseanje da ti komadi odee jesu uistinu kostim, kao to su ljudi i mislili u arhonovoj palati, moda i pozorini kostim kao to je izgledalo kad sam igrao u drami dr Talosa. ak i muitelj je ovek, a za oveka nije prirodno da se oblai uvek, bez izuzetka, u tu boju tamniju od crne. Prezirao sam svoje licemerje dok sam nosio smei ogrta dobijen u Agilusovoj radnji; a fuligin ispod toga bio je, moda, licemerje jednako veliko ili vee. Tek tada je istina poela da se namee mome umu. Ako sam muitelj ikada istinski bio, muitelj u onom smislu kako su majstor Gerlous i majstor Palaemon bili muitelji, sad sam to prestao biti. Ovde, u Traksu, data mi je druga prilika. Doiveo sam neuspeh i tu, a tree prilike nee biti. Mogao bih jo da naem zaposlenje, koristei svoju vetinu i svoju odeu; posao, ali ne vie od toga. Nesumnjivo, bilo bi mi bolje da sve to unitim i da pokuam nai sebi mesto meu vojnicima koji se bore u ratu na severu, im mi poe za rukom - ako to ikad bude - da vratim Kandu. Deko se pomakao, izgovorio neko ime koje je sigurno bilo ime njegove sestre. Ona je, jo spavajui, neto promrmljala. Ustao sam, gledao ih jo jedan asak, pa se izvukao tiho napolje, plaei se da bi ih mogao uplaiti prizor mog tvrdog lica i dugakog maa. 9. SALAMANDER Napolju, zvezde kao da su bile sjajnije, a Kanda je, prvi put posle mnogo nedelja, prestala da mi pritiska prsa. Dok sam silazio uskom stazom, nije vie bilo potrebno da zastajkujem i okreem se da bih gledao grad. On je leao rairen ispred mene, sa svojih deset hiljada treptavih svetlosti, od straarske vatre na tvravi Acies, do odsjaja straarskih prozora u vodama koje se sjuruju pod Kapulus. Nesumnjivo su sve kapije bile ve zatvorena za mene. ak i ako dimarsi jo nisu izjahali, izjahae pre nego to stignem do ravnog terena oko reke; a mene je bila obuzela reenost da vidim Dorkas jo jednom pre nego to odem iz grada, i ne samo reenost nego odnekud i uverenje da e mi to poi za rukom. Upravo sam poinjao da razmiljam o planovima za kasniji beg preko zidina, kad jedna nova svetlost planu daleko dole. Bila je, na toj razdaljini, mala, kao i ostale - samo takica kao od uboda iodom; ipak, nije nikako liila na njih, a moj um ju je zabeleiio moda samo zato to nisam znao nita sa ime bih je mogao uporediti. Svojevremeno sam video ispaljivanje pitolja punim potencijalom; bilo je to one noi u nekropolisu kada je Vodalus digao iz groba mrtvakinju, a zrak energije bio je koherentan i rascepio je maglu kao munja. Ova vatra nije liila na to, ali je ipak vie liila na to nego na ita drugo ega sam se mogao setiti. Razgorela se nakratko, pa zgasla, a jedan otkucaj srca docnije osetio sam kako se talas toplote preliva preko mog lica. Nakako promaih, u mraku, malu gostionu zvanu "Patkino gnezdo". Ni do danas ne znam da li sam negde pogreno skrenuo, ili sam jednostavno proao pored zakapenih prozora, ne primeujui firmu iznad glave. Bilo kako bilo, uskoro sam se naao na veoj udaljenosti od reke nego to je trebalo; energino sam hodao jednom ulicom koja je, neko vreme, vodila, ako nita drugo, bar uporedo sa liticom. Oseao sam u nozdrvama miris oprenog mesa, kao pri igosanju. Ve sam pomiljao da se okrenem i poem natrag, kad se u mraku sudarih sa jednom enom. Tako smo se jako i neoekivano sudarili da je malo nedostajlo da padnem; zateturao sam se unazad i uo kako njeno telo pada na kamen. "Video vas nisam", rekoh, pruajui ruke dole ka njoj. "Bei! Bei!" jeknula je. A onda: "O, o, o, pomozi mi da se dignem." Njen glas bejae neodreeno poznat.

"Zato bih beao?" Pomogoh joj da ustane. Pri slaboj svetlosti, njeno lice bilo je samo mrlja, ali inilo mi se da ipak i tako vidim na njemu stravu. "To je ubilo Jurmina. Izgoreo je iv. Njegov tap je jo goreo kad smo ga nali. On..." Ostatak onoga to je nameravala da kae pretvorilo se u jecanje. "ta je spalilo Jurmina?" Poto nije odgovorila, protresao sam je, ali ona je zbog toga samo poela jo jae plakati. "Ma zar ja tebe ne poznajem? Kazuj, eno! Ti si vlasnica 'Patkinog gnezda'. Vodi me tamo!" "Ne mogu", ree ona. "Plaim se. Dajte mi ruku, molim vas, sire. Treba da uemo u neku zgradu." "Fino. U 'Patkino gnezdo' emo. Ne moe biti daleko - ama, ta je ono?" "Predaleko!" zaplaka ona. "Predaleko!" U ulici se, osim nas, nalazilo jo neto. Ne znam da li sam zbog svoje nepanje propustio da primetim njegov nailazak, ili je do tog asa bilo neprimetno; u svakom sluaju, odjednom je bilo - tu. uo sam da ljudi koji se uasavaju pacova kau da osete taan trenutak kad je pacov uao u kuu, iako ga ne mogu videti. Tako je bilo sad. Oseala se jara, bez topline; u vazduhu nije bilo nikakvog mirisa, ali sam osetio da se crpi i gubi mo tog vazduha da podrava ivot. ena kao da jo nije bila svesna toga. Ona ree: "To je sagorelo trojicu prole noi blizu harene, a noas, kau, jednog, blizu Vinkule. A sad Jurmina. Ono, pria se, trai nekog." Setih se notula i onog bia koje se vuklo du zidova "Predsoblja" u Kui Apsoluta, i rekoh: "Mislim da ga je nalo." Pustih je da ide, pa se okretoh jedanput, dvaput, nastojei da otkrijem gde se to stvorenje nalazi. Poveavala se jara, a svetlosti nije bilo. Bio sam u iskuenju da izvuem Kandu da bih pri njenom sjaju neto video; onda sam se setio kako je Kanda probudila ono to je spavalo ispod rudnika ovekomajmuna, pa zakljuih da bi Kandina svetlost mogla pomoi ovom biu, ma ta ono bilo, da me pronae. Nisam bio ubeen da e moj ma biti protiv tog stvora delotvorniji nego to je bio protiv notula kad smo Jonas i ja beali od njih kroz kedrovu umu; ipak, isukao sam ga. Ve sledeeg trenutka zatutnjae kopita, prolomi se silovit povik i dvojica dimarha nahrupie oko ugla, ni sto koraka daleko od mene. Da je bilo vie vremena, osmehnuo bih se videi kako tano odgovaraju prilikama koje sam bio zamislio. Ali sad, vatrometno plamsanje njihovih kopalja pokaza obrise neeg mranog i zgurenog to je stajalo izmeu nas. ta god da je bilo, okrenulo se ka svetlu, a onda kao da je poelo da se otvara, kao kakav cvet, i da raste, i to, maltene, bre nego to se okom moglo pratiti; pri tome se i tanjilo, najzad postajui stvorenje od svetlucave gaze, vrelo, a ipak na neki nain reptilsko, ba kao to su one arolike zmije, koje ljudi donose iz severnih dungli i koje ponekad vidimo, ipak reptili, iako izgledaju kao umetnika dela od obojenog emajla. Jahae zveri tih vojnika propele su se i zavritale, ali jedan od njih dvojice, pokazujui vie prisustva duha nego to bih ja pokazao, ispali svoje koplje u stvora s kojim se suoavao. Nastade silovit blesak svetla. Gazdarica "Patkinog gnezda" klonu na mene, a ja, ne elei da je izgubim, privih slobodnu ruku oko nje, da ne padne. "Mislim da to bie trai ivu toplotu", rekoh joj. "Trebalo bi da navali na destrijere. Izvui emo se." Tek to sam to rekao, okrenulo se ka nama. Ve sam rekao da je, vieno otpozadi, kad se otvorilo prema dimarsima, izgledalo kao reptilski cvet. Sad, kad smo ga sagledali u njegovom punom uasu i velianstvenosti, taj utisak nije nestao, ali je bio dopunjen sa jo dva utiska. Prvi je bio silovita, neovosvetska vrelina; i sad se inilo da je to reptil, ali reptil koji izgara na neki nain koji na Urtu nikad nije vien, kao da je neka aspida upala pravo iz uarene pustinje u grudvu snega. Drugi je bio lepranje, iscepano lepetanje na nekom nevazdunom vetru. Stvorenje je i dalje liilo na cvet,

ali cvet ije su latice, sainjene od bele i bledoute boje i od vatre, pokidane razbesnelom olujom koja se raa u srcu cveta samog. U svim tim utiscima, okruujui ih, natapajui ih, bio je uas koji ja ne mogu opisati. On je iz mene izvlaio svu odlunost i svu snagu, tako da u tom asu nisam mogao ni da beim ni da napadam. Kao da smo to bie i ja fiksirani u jednoj vremenskoj matrici koja nema nikakve veze ni sa prolou ni sa budunou i koja dri svoja jedina dva stanovnika u potpunoj nepominosti, tako da ne moe niim biti izmenjena. Ovu zaaurenost razbio je jedan povik. Druga grupa dimarha uletela je galopom u ulicu iza nas i, ugledavi to stvorenje, oinula svoje atove da juriaju. Za manje od trajanja jednog daha ve su jurili olujno oko nas i tad nismo bili pregaeni samo zahvaljujui uplivu Svete Katarine lino. Ako sam ikada sumnjao u hrabrost autarhove vojske, te sumnje sam tada izgubio, jer obe grupe se bacie na udovite kao lovaki psi na jelena. Uzalud im bee. Sevnulo je zasenjujue, osetila se stravina jara. Drei i sad polusvesnu enu, pojurih punim trkom niz ulicu. Nameravao sam da skrenem na istom onom mestu gde su dimarsi uli u ulicu, ali u panici (da, u panici sam bio, i ne samo ja, jer u mom umu je vritala Tekla) skrenuh oko nekog ugla ili prerano, ili prekasno. Umesto da produim strmo ka donjim delovima grada, kao to sam oekivao, naoh se u slepoj uliici, tanije u jednom obzidanom malom dvoritu na stenovitoj izboini koja je strala iz litice u prostor. Dok sam ja shvatio ta nije kako treba, ono stvorenje se pojavilo, sada opet patuljasto i izoblieno, ali zraei stranom nevidljivom energijom, na ulazu u dvorite. Pod svetlou zvezda izgledalo je tako kao da je to mogao biti i neki pogureni starac u crnom kaputu, ali ja nikad nisam osetio vie straha nego tada, videi ga. Zadnji deo dvorita bio je zatvoren jednom straarom: veom od one izbe u kojoj su patili onaj deak i njegova bolesna sestra, ali sastavljenom od tapova i blata, na isti nain. Grunuo sam nogom u vrata tako da su uletela unutra i utrao u tu jazbinu skrpljenu od nekoliko odvratnih sobiaka; projurio sam kroz jednu sobicu, pa kroz drugu, pa kroz treu u kojoj je lealo , spavajui, petoro ili estoro mukaraca i ena, pa sam onda uleteo u etvrtu - i video prozor nadnet nad grad otprilike kao to se nadnosi bedem Vinkule. Bio je to kraj, najudaljenija soba te kue: visila je kao lastino gnezdo iznad provalije duboke (inilo se u tom trenutku) beskonano. Iz sobe kroz koju smo upravo proli uo sam gnevne glasove ljudi koje sam probudio. Neko je estokim razmahom otvorio vrata, da istera uljeza napolje, ali je, izgleda, odmah video svetlucanje Terminus Esta; stao je, opsovao i okrenuo se natrag. Trenutak kasnije neko je kriknuo i ja sam znao da je ar-bie ulo u izbu. Pokuah da postavim enu na noge, ali ona se samo srui pored mene. Izvan prozora nije bilo nieg - blatom lepljeni zid okonavao se nekoliko lakata nie, a podupirai poda nisu se pruali nimalo izvan zida. Ispred mene, streha od trule trave davala je mojoj aci slabiji oslonac nego to bi davale niti "viline kosice". Dok sam se upinjao da ipak nekako uhvatim taj krov, naie poplava svetlosti tako jake, da je unitila sve boje i bacila senke mrane poput fuligina samog, senke nalik na pukotine kosmosa. Tad mi je bilo jasno da se moram ili boriti, pa poginuti kao oni dimarsi, ili skoiti; okrenuh se da se suoim sa tim biem koje je dolo da me ubije. Jo nije ulo u sobu gde sam bio, etvrtu, ali sam ga video u treoj, kroz otvorena vrata; bilo je opet raskriljeno, kao na ulici. Pred udovitem je lealo, na podu od kamena, telo neke jadne starice, napola izgorelo; pred mojim oima, udovite se prignulo uz nju, zauzimajui, maltene bih se zakleo, ispitivaku pozu. Njeno meso se dizalo u plikovima i cvralo kao masno peenje, onda je pootpadalo. Ve sledeeg trenutka i to meso, a i same gole kosti, postadoe samo bledi pepeo, a stvorenje ga, nastupajui dalje, razasu. Bejae Terminus Est najbolje seivo ikada iskovano, ali ja sam znao, tada, da njime nita neu moi protiv sile koja je potukla takvo mnotvo konjanika; pa sam zato paloinu

odbacio, u nejasnoj nadi da e, tu negde po strani, moda biti pronaena i jednog dana vraena majstoru Palaemonu; izvukao sam Kandu iz kesice koja mi je visila oko grla. Bila mi je to poslednja, i sasvim slaba, prilika; vrlo brzo sam uvideo da je propala. Ma kojim ulima da je to bie osealo svet oko sebe (a po njegovom kretanju sam zakljuio da je na naem Urtu maltene slepo), taj dragulj je ugledalo jasno i nije ga se uplailo. Sporo nastupanje udovita pretvori se u hitro, odluno slivanje napred. Pojavi se na vratima - grunu oblak dima, zau se lomljava, i tog stvora vie nije bilo. Odozdo je sevala svetlost, kroz rupu koju je udovite progorelo u nejakome podu to je poinjao na mestu gde se okonavalo stenovito proirenje, oprueno iz litice; u prvom trenutku to je jo bila bezbojna svetlost udovita, onda su se poeli naglo smenjivati pastelni prelivi - paunska plava, ljubiasta, pa ruiasta. Najzad, samo slabi, crvenkasti sjaj poara. 10. OLOVO U jednom trenutku sam mislio da u i ja pasti kroz tu rupetinu u sredini sobice; ipak, moja nastojanja da dohvatim Terminus Est i da dovuem gazdaricu "Patkinog gnezda" do bezbednog mesta bila su na kraju uspena, iako je samo malo nedostajalo pa da se u provaliju srui itav taj uzdrhtali ostatak sobice - zajedno sa nama. Izvukosmo se, najzad. Kad smo izili na ulicu, na njoj nije bilo ni dimarha, ni graana; vojnike je, svakako, privukao poar, dole, a graani su se plaili da iziu iz kua. Jednom rukom sam pridravao tu enu i putao sam da ona usmerava na hod; iako je i sad bila odve uplaena da bi na moja pitanja odgovarala razumno, odvela nas je, kao to sam i pretpostavio, do svoje gostionice, nepogreivo. Dorkas je spavala. Nisam je budio, nego sam u mraku seo na jednu stoliicu pokraj kreveta. Tu se sad nalazio i stoi dovoljno veliki da na njemu stoje aa i boca koje sam doneo odozdo, iz trpezarije. Ne znam koje je to vino bilo, ali u ustima mi se inilo da je jako, a potom, progutano, kao da je obina voda; pola boce sam popio pre nego to se Dorkas probudila, ali dejstvovalo nije nita vie no da sam popio isto toliko erbeta. Cimnula se kao da e ustati, a onda je dopustila da joj glava opet klone nazad, na jastuk. "Severijan. Trebalo je da znam da si ti." "ao mi je ako sam te uplaio", rekoh. "Dooh da vidim kako si." "Veoma ljubazno od tebe. Meutim, nekako ispada - kad god se ja budim, iznad mene se nadnosi ti." Na trenutak je opet sklopila oi. "Jesi li svestan koliko tiho gazi u tim tvojim izmama sa debelim onovima? To je jedan od razloga to te se ljudi plae." "Jednom si rekla da te podseam na vampira zato to sam jeo nar, pa su mi usne bile zamrljane crvenim. Smejali smo se oko toga. Sea li se?" (A to je bilo na jednom polju, unutar Zida Nesusa, kad smo prespavali pokraj pozorita doktora Talosa i, probudivi se, jeli voe koje su prethodne veeri ispustili nai gledaoci dok su beali.) "Seam se", ree Dorkas. "Ti bi da se ja opet smejem, a? Ali bojim se da se nikad vie neu moi smejati." "Jesi li raspoloena za vino? Bilo je besplatno i ne onako loe kako sam oekivao." "Da bi me razveselilo? Ne. ovek treba da pije, rekla bih, kad je ve veseo. Inae, u vr ne tee nita osim dodatne tuge." "Pa bar gutljaj jedan. Gazdarica kae da ti je bilo zlo i da nisi jela ceo dan." Videh onda pokretanje Dorkasine zlatne glave na jastuku: okretala ju je da me pogleda; poto se inilo da je Dorkas sasvim budna, odvaih se da upalim sveu. "U svojoj si mantiji", ree ona. "Sigurno si je prestravio do besvesti." "Ne, nije me se uplaila. Trenutno sipa u svoj vr sve to u boci moe nai." "Bila je dobra prema meni - veoma ljubazna. Nemoj joj jako zameriti ako se opredeli da pije tako pozno u noi."

"Nisam joj zamerao. Ali zar nee bar neto? Ovde sigurno ima hrane u kuhinji, mogu zaas da izruim pred tebe ta god poeli." Nain na koji sam se izrazio izazvao je kod nje bledi osmejak. "Izruujem ja hranu - iz sebe - ceo dan. Na to je ona mislila kad je rekla da mi je bilo zlo. Moda ti je to i kazala? Povraanje. Pretpostavljam da bi taj miris mogao jo da se osea, mada je jadnica istila za mnom najbolje to je mogla." Dorkas je zastala i onjuila. "Kakav to miris oseam? Nagorelu tkaninu? Mora biti da to svea tako mirie, ali ne verujem da moe potkresati fitilj tom tvojom mautinom." Rekoh: "Mislim da to mirie moj ogrta. Stajao sam preblizu jedne vatre." "Zatraila bih da otvori prozor, ali vidim da je ve otvoren. Imam utisak da ti to smeta. Izaziva kolebanje plamena svee. Da li se tebi od ustreptalih senki vrti u glavi?" "Ne", rekoh. "Ne smeta mi, osim ako gledam ba u sam plamen." "Sudei po tvom izrazu lica, osea se onako kako se ja uvek oseam kad sam u blizini vode." "Danas popodne zatekao sam te kako sedi na samom rubu rene obale." "Znam", ree Dorkas i zauta. Onda je to utanje toliko potrajalo, da sam se uplaio da ona vie nee ni progovarati, da e opet nastati patoloko utanje (sad sam ve bio siguran da je bilo takvo) koje ju je bilo ranije obuzelo. Najzad rekoh: "Iznenadio sam se videi da si tamo - seam se da sam nekoliko puta gledao da se uverim da si to ti, iako sam upravo za tobom tragao." "Povraala sam, Severijane. To sam ti, zar ne, ve kazala." "Jesi." "A zna li ta sam izbljuvala?" Zurila je u nisku tavanicu, a ja sam imao oseanje da se tamo nalazi neki drugi Severijan, onaj dobri i ak uzvieni Severijan koji samo u Dorkasinom umu postoji. Pretpostavljam da svi mi, kad verujemo da se obraamo na najintimniji nain nekome, zapravo upuujemo rei jednoj slici, naoj slici o toj osobi sa kojom mislimo da razgovaramo. Ali ovo kao da je bilo i neto vie; inilo mi se da bi Dorkas nastavila da govori i kad bih iziao iz sobe. "Ne znam", rekoh. "Moda vodu?" "Kamenje za praku." Mislio sam da ona to kae metaforino, zato sam samo rekao: "To je sigurno bilo vrlo neprijatno." Glava joj se opet okrenula na jastuku, pa sam sad video njene plave oi sa jako rairenim zenicama. Bile su tako prazne da su mogle biti i dva mala duha. "Kamenove koji se iz prake izbacuju, dragi moj Severijane. Male, teke, metalne grudve, u preniku otprilike kao orah, a po duini neto krae od mog palca. Na svaki komad je utisnuta re udarni. To mi se iskotrljalo iz grla, u kofu, a ja sam pruila ruku dole - zavukla sam aku u to odvratno to sam ispovraala, pa sam izvukla ove komade, da ih vidim. Vlasnica ove krme je dola i odnela kofu, ali ja sam ih ve bila obrisala i sauvala. Postoje dva komada, oba su sad u ladici tog stola. Donela ga je da bi na njega stavljala moje obroke. Hoe li da vidi te udarne? Otvori fioku." Nikako nisam mogao zamisliti o emu ona to govori, pa je upitah: smatra li da neko pokuava da je otruje. "Ne, apsolutno ne. Pa zar nee otvoriti ladicu? Ti si toliko hrabar. Zar ne eli da pogleda?" "Imam poverenja u tebe. Ako kae da su u stoiu komadi municije za praku, ja sam siguran da jesu." "Ali ne veruje da sam ih iskaljala. I ne zameram ti. Zar ne postoji jedna pripovest o keri nekog lovca, koja je dobila blagoslov od jedne panter-pardalke, tako da su posle toga, kad god je govorila, sa njenih usana padali crni biseri? A onda je supruga njenog brata ukrala

taj blagoslov i posle, kad je govorila, sa usana su joj skakale abe krastae? Pamtim da sam tu stvar sluala, ali nijednog trenutka nisam poverovala." "Kako bi iko mogao iskaljati olovo?" Dorkas se nasmeja, ali bez veselja. "Lako. Ba vrlo lako. Zna li ti ta sam videla danas? Zna li zato nisam bila u stanju da razgovaram s tobom kad si me naao? A nisam, zaista nisam mogla, Severijane, kunem se. Znam da si mislio da sam samo ljuta i jogunasta. Ali nije bilo tako - bila sam postala kao kamen, bila sam bez rei, jer se inilo da ne postoji nita vano, a ni sad nisam sigurna da postoji. Meutim, ao mi je to sam rekla ono da nisi hrabar. Jesi hrabar, znam to. Samo, kad jadnim robijaima ovde radi ono to radi, to ba ne izgleda hrabro. Bio si toliko hrabar kad si se borio sa Agilusom, pa i kasnije, kad si poleteo da se bori sa Boldandersom zato to si mislio da e on ubiti Jolentu..." Opet je zautala, zatim uzdahnula. "Uh, Severijane, tako sam umorna." "eleo sam da priam s tobom o tome", rekoh. "O zatvorenicima. Hou da razume, ak iako mi ne moe oprostiti. To je bilo moje zanimanje, za to sam bio obuavan od deakih dana." Nagnuo sam se napred i dohvatio njenu ruku, krhku, inilo se, poput ptice pevaice. "Tako neto si rekao i ranije. Uistinu razumem." "A bio sam i sposoban da to obavljam dobro. Dorkas, to je ono to ne razume. Muenje i pogubljenje su dve umetnosti, a ja imam onaj prvi oseaj, nadarenost, onaj blagoslov. Ovaj ma u mojim rukama oivi - i ne samo on, oive i sva druga naa orua. Da sam ostao u Citadeli, mogao sam postati majstor. Dorkas, slua li? Da li ti ovo ita znai?" "Znai", ree ona. "Malice. Ali edna sam. Ako si ve dovoljno popio, sipaj mi sad malo tog vina, molim." Uinih tako, ali punei au samo do etvrt visine, jer sam se plaio da bi je Dorkas mogla razliti po posteljini. Da bi pila, digla se u sedei poloaj. Do tog trenutka nisam bio ubeen da je ona u stanju to da uradi; a kad je progutala i poslednju skerletnu kapljicu, hitnula je aicu kroz prozor. uo sam kako se aa, dole na ulici, rasprskava u parampare. "Ne elim da pije posle mene", ree mi. "A znala sam da hoe, ako ovo ne uradim." "Smatra, dakle, da je ono to tebe mui zarazno?" Opet se nasmejala. "Jeste zarazno, ali ti to ve ima. Od svoje majke si to dobio. Smrt. Severijane, nikako da me pita ta sam to videla danas." 11. RUKA PROLOSTI im je Dorkas rekla "Nikako da me pita ta sam to videla danas", uvideo sam da sam nastojao da usmerim razgovor tako da tu temu izbegnem. Bilo me je obuzelo predoseanje da e Dorkas opisati neto za mene savreno besmisleno, a za nju silno znaajno, kao to ine oni ludaci koji veruju da putanje crva izgrickane ispod kore palog drvea predstavljaju natprirodne zapise. Rekao sam: "Mislio sam da je bolje da ne razmilja o tome, ta god da je bilo." "Sigurno da bi bilo bolje, kad bismo to mogli postii. Videla sam jednu stolicu." "Stolicu?" "Staru. I jedan sto i jo nekoliko predmeta. Izgleda da u ulici Turners postoji prodavnica koja nudi stari nametaj eklekticima i onim autohtonima koji su nau kulturu apsorbovali u dovoljnoj meri da takve stvari ele. Ovde nema izvora iz koga bi se ta potranja zadovoljavala, zato vlasnik i njegovi sinovi idu dva ili tri puta godinje u Nesus - u one naputene, june, kvartove - da napune svoj brod. Vidi, porazgovarala sam sa njim; znam sve o tome. Tamo ima na desetine hiljada praznih zgrada. Neke su se odavno sruile, ali neke i danas stoje kao i onog dana kad su ih vlasnici napustili. Veinom su popljakane, ali ovi

trgovci tamo ipak pronau, s vremena na vreme, srebro i komadie nakita. U veini tih kua glavnina nametaja je nestala, pa ipak, odseljeni vlasnici su redovno poneto i ostavljali." inilo mi se da je Dorkas blizu suza, pa sam se nagnuo napred da je pogladim po elu. Jednim kratkim pogledom mi je pokazala da to ne eli i opet se opruila na krevetu kao ranije. "U nekim od tih kua nalazi se jo i sad sav nametaj. To su, rekao je, najbolje kue. On smatra da je nekoliko porodica, ili moda samo nekoliko jedinki, ostajalo u svakom kvartu i posle njegovog izumiranja. Ostajali su oni odve stari, ili odve zadrti za odseljenje. Razmiljala sam o tome i sigurna sam da su neki od njih imali u tim etvrtima poneto od ega se nikako nisu mogli rastati. Moda neki grob. Takvi ljudi su daskama zatiivali svoje prozore od lopova, a za odbranu drali pse, ili gora bia. Pre ili kasnije ipak su odlazili - ili su umirali, posle ega su te ivotinje prodirale njihova tela, pa beale na slobodu; meutim, tada u blizini vie nije bilo nikoga, pa ni pljakaa i sakupljaa naputenih stvari; niti se iko pojavio, sve do dolaska ovog oveka i njegovih sinova." "Tamo stvarno postoji mnotvo starih stolica", rekoh. "Ali nisu kao ova. Znala sam sve o njoj - ta joj je izrezbareno na nogama, ak i are u drvetu na rukonaslonima. Tad mi se vratilo toliko toga. I najzad, ovde, ispovraah ove komade olova, koji su kao neko tvrdo, teko semenje, i - shvatih. Pamti li, Severijane, kako je bilo kad smo izlazili iz Botanikih vrtova? Ti, Agija i ja izili smo iz tog velikog staklenog vivarijuma, ti si unajmio amac da nas preveze od ostrva do obale, a reka je bila puna nenufara sa plavim cvetovima i sjajnim zelenim listovima. I semenke su im takve, tvrde i teke i tamne, a ula sam da tonu na dno ola i tamo ostanu tokom itavih epoha sveta. Onda, kad ih neki sluaj izbaci blizu povrine, proklijaju bez obzira na to koliko su stare, tako da vidimo otvaranje cvetova iz neke prole hilijade." "uo sam to i ja", rekoh. "Ali to nita ne znai tebi ili meni." Dorkas je leala nepomino, ali njen glas je drhtao. "Koja ih to sila pozove da se vrate? Moe li to objasniti?" "Pa valjda Sunev sjaj - ali, ne, ne mogu objasniti." "A jedini izvor Sunevog sjaja je Sunce - ne postoji drugi izvor?" Tad sam znao na ta misli, ali neto u meni nije bilo u stanju da tu misao prihvati. "Kad nas je onaj ovek, onaj - Hildegrin, drugi put smo ga sreli navrh jedne grobnice u sruenom kamenom gradu - prevozio preko Jezera ptica, pomenuo je milione mrtvih ljudi ija su tela potopljena u tu vodu. A kako se postie da potonu, Severijane? Le plovi. Kako oni opterete leeve? Ja to ne znam. A ti?" Znao sam. "Naguraju im olovnu samu niz grlo." "Tako sam i mislila." Glas joj je sad bio tako slab, da sam ga jedva uo, ak i u toj tihoj sobici. "Ne, nego sam znala. im sam videla ta dva, znala sam." "Ti misli da te je Kanda vratila." Dorkas klimnu. "Ona jeste delovala, ponekad, priznau to. Ali samo kad sam je izvadio, a i tada ne uvek. Kad si me izvukla iz vode u Vrtu beskonanog sna, bila mi je u jahakoj torbi, a ja, tavie, nisam ni znao da je imam." "Severijane, jednom si mi dozvolio, ranije, da je uzmem u ruku. Mogu li je sada opet videti?" Izvukao sam Kandu iz njene mekane kese i podigao je u vazduh. Njene plave vatre izgledale su dremljivo, ali videla se kuka, surovog izgleda, u sreditu dragulja, ona po kojoj je Kanda dobila ime. Dorkas je pruila ruku, ali ja odmahnuh glavom, pamtei ta je bilo sa vinskom aom. "Misli da u joj napraviti neku tetu, a? Neu. Bilo bi to svetogre." "Ako veruje u to to govori, a ja mislim da veruje, onda sigurno mrzi Kandu to te je dovukla nazad..."

"Iz smrti." Opet je gledala u tavanicu, sada joj se osmehujui, kao da s njom deli neku duboku, ali kominu tajnu. "Kai, hajde kai to. Nee te boleti." "Iz sna", rekoh. "Jer, ako ovek moe biti dozvan da se iz toga vrati, to onda nije smrt - ne smrt u onom smislu kako smo je uvek shvatali, ne ono to imamo na umu kad kaemo smrt. Mada moram priznati da mi je jo i sad gotovo nemogue poverovati da bi Pomiritelj, sad mrtav ve toliko hiljada godina, dejstvovao kroz ovaj kamen, sa naumom da die neke druge osobe." Dorkas nije odgovorila. Nisam bio siguran ak ni da slua. "Pomenula si Hildegrina", rekoh, "i ono kad je veslao preko jezera, kad nas je vozio da uzberemo avern. Pamti li ta je rekao o smrti? Da je pticama Smrt dobra drugarica. Moda je trebalo tada da nam bude jasno da takva smrt ne moe biti smrt u onom smislu rei kako to mi zamiljamo." "Ako kaem da verujem u sve to, hoe li mi dati Kandu da je drim?" Opet sam odmahnuo glavom. Dorkas nije gledala ka meni, ali je, valjda, videla pokret moje senke; ili je, moda, njen mentalni Severijan na tavanici takoe odmahnuo glavom. "Pa dobro, u pravu si nameravala sam da je nekako unitim ako mogu. Hoe da ti kaem u ta stvarno verujem? Verujem da sam bila mrtva - ne usnula, nego mrtva. I da se sav moj ivot odigrao davno, davno, kad sam sa svojim muem stanovala iznad jedne male prodavnice i brinula se o naem detetu. I da je taj tvoj Pomiritelj, koji je stigao tako davno, bio neki pustolov, pripadnik neke od pradrevnih rasa koje su nadivele vaseljensku smrt." Njene ake stisnue ebe. "Pitam te, Severijane, zar on, kad ponovo doe, ne treba da dobije ime Novo Sunce? Zar to ne zvui tako? Dalje, verujem da je on, dolazei, doneo sa sobom jednu stvar koja ima istu mo nad vremenom, kao ogledala oca Inirea, bar kako se o njima pria, nad razdaljinom. Doneo je taj tvoj dragi kamen." Zautala je i okrenula glavu da me pogleda prkosno; kad ja ne rekoh nita, ona nastavi. "Severijane, kad si vratio onog ulana u ivot, to je bilo zato to je Kanda izazvala zakrivljenje vremena, za tog oveka, natrag do take u kojoj je bio jo iv. Kad si napola zaleio rane svog prijatelja, bilo je to zato to je Kanda savila taj trenutak do trenutka kad e one biti ve maltene izleene. A kad si pao u travuljinu u Bati venog sna, mora biti da je Kanda mene dotakla, ili zamalo dotakla, i za mene je to postalo ono vreme u kome sam bila iva, pa sam, zbog toga, poela opet iveti. Ali sam u meuvremenu bila mrtva. I to sam dugo, dugo bila mrtva, bila sam smeurani le ouvan u mrkoj vodi. U meni postoji i sad neto mrtvo." "Ima u svima nama neto to je oduvek bilo mrtvo", rekoh ja. "Ako ni zbog ega drugog, ono zbog toga to znamo da emo svi jednom biti mrtvi. To znamo svi, osim najmanje dece." "Vratiu se, Severijane. Sad mi je to jasno, i to sam pokuavala da ti kaem. Moram da se vratim i da iznaem ko sam bila, gde sam ivela i ta mi se desilo. Znam da ne moe sa mnom..." Klimnuh glavom. "A to od tebe i ne traim. ak i ne elim. Volim te, ali ti si jo jedna smrt, smrt koja je ostala sa mnom i sa mnom se sprijateljila ba kao i ona stara smrt u jezeru, ali, svejedno, smrt. Neu da vodim smrt sa sobom kad krenem da potraim svoj ivot." "Razumem", kazah. "Moda je moje dete jo ivo - starac je, moda, ali jo iv. Moram to saznati." "Da", rekoh. Nisam mogao da se uzdrim da ne dodam: "A ti si jednom govorila, meni, da nisam smrt. I da ne smem dozvoliti drugima da me ubede da o sebi razmiljam na taj nain. Govorila si to iza vonjaka na prostoru Kue Apsoluta. Pamti?"

"Meni si bio smrt", ree ona. "Moe rei, ako hoe, da sam pala u tu zamku na koju sam te upozorila. Moda i nisi smrt, ali ostae ono to jesi, torturist i karnifeks, preko tvojih aka e se slivati krv. Poto tako dobro pamti ta je bilo u Kui Apsoluta, moda ti... Ne mogu to kazati. Pomiritelj, ili Kanda, ili Inkreator, eto ko mi je ovo uradio. Ne ti." "A o emu je re?" rekoh. "Doktor Talos je dao i tebi i meni pare, kasnije, na proplanku. Novac dobijen od nekog dvorskog slubenika za nau predstavu. Dok smo putovali, sve sam dala tebi. Mogu li ga sad dobiti natrag? Potreban mi je. Ako ne celu svotu, daj mi bar deo." Izruih pare iz moje jahake torbice na sto. Bilo je tu priblino onoliko koliko sam svojevremeno dobio od nje, moda i malice vie. "Hvala", ree ona. "Tebi nee biti potreban?" "Ne tako estoko potreban kao tebi. Uostalom, tvoj je." "Otputovau sutra, ako se budem oseala dovoljno ojaanom. A prekosutra svakako, ma kako se oseala. Ne pretpostavljam da ti je poznato kojom uestalou brodovi isplovljavaju odavde da bi otili niz reku?" "Koliko god esto hoe. uni brodi u reku, a ona e uraditi sav ostali posao." "Ovo ne lii na tebe, Severijane, ili bar ne mnogo. Na osnovu onoga to si priao o svom prijatelju Jonasu, ovo vie zvui kao neto to bi on mogao izgovoriti. I eto, to me podsea da mi ti danas nisi prvi posetilac. Bio je ovde i na prijatelj - ili, bar, tvoj prijatelj Hetor. Ovo ti nije smeno, a? E pa izvini, samo sam htela da promenim temu." "On uiva u tome. Uiva da me gleda." "Uivaju hiljade ljudi, kad su tvoje predstave javne, a uiva i ti." "Oni dolaze da budu uasnuti, pa da posle mogu da estitaju samima sebi to su ivi. Dolaze i zato to vole to uzbuenje i vole onu napetost kad se ne zna hoe li osuenik doiveti slom i hoe li se odigrati neki strahotni incident. Ja uivam u upranjavanju svoje vetine, u obavljanju onog za ta sam jedino stvarno pozvan - uivam u postizanju savrenstva. Hetor hoe neto drugo." "Bol?" "Bol, da, ali i neto vie." Dorkas ree: "Zna, on te oboava. Popriao je sa mnom i meni se ini da bi on u vatru zagazio ako bi mu ti tako naredio." Mora biti da mi se, na te rei, trznulo lice, jer ona nastavi: "Od ove prie o Hetoru pripada ti muka, je li tako? Dovoljno je kad ima jednog bolesnika. Hajd' da priamo o neem drugom." "Ne pripada mi muka u onom smislu kao tebi, to ne. Ali kad zamislim Hetora, to je uvek ista slika: video sam ga, sa platforme za pogubljenje, jednom, usta su mu bila otvorena, a oi..." Promekoljila se nelagodno. "Da, te oi - videla sam ih veeras. Mrtve oi, mada ja, valjda, ne bih imala pravo da kaem tako neto. Oi lea. ini ti se, ako ih pipne, bie suve kao kamen i nikako se nee pomerati pod tvojim prstom." "Ne, uopte nije to. Kad sam bio na platformi u Saltusu i spustio pogled i ugledao ga, njegove oi su plesale. Meutim, rekla si da onaj njegov tupi pogled, a najee jeste takav, tebe podsea na oi lea. Zar nikad nisi pogledala u ogledalo? Ti nema oi mrtve ene." "Moda nemam." Dorkas zastade. "Imao si obiaj da ih naziva lepim." "Zar ti nije drago to si iva? ak i ako ti je mrtav mu, i dete, i ako je kua u kojoj si nekad stanovala sad ruevina - ako je sve to tako - zar nisi prepuna radosti to si opet ovde? Nisi avet, nisi revenant poput onih koje smo videli u sruenom gradu. Kao to rekoh, baci pogled u ogledalo. Ili, ako to nee, zaviri u moje lice, ili lice ma kog mukarca, pa e videti ta si." Sad se Dorkas pridigla u sedei poloaj jo sporije i bolnije nego kad se dizala da popije vino, ali je sad i prebacila noge preko ivice kreveta i ja videh da je pod tim tankim

ebetom gola. Jolenta je, pre svoje bolesti, imala savrenu kou, sa glatkoom i mekoom kakvog poslastiarskog proizvoda. Dorkasina koa bila je poprskana zlatnim pegicama, a telo tako istanjeno da sam veito bio svestan njenih kostiju; ipak, ona je u svom nesavrenstvu bila poeljnija nego to je Jolenta u svom telesnom izobilju ikad bila. Svestan koliko bi za osudu bilo kad bih joj se sad nametnuo silom ili ak i ubeivanjem da mi se otvori, sad kad je bolesna, a ja ve praktino krenuo da je ostavim, osetio sam, ipak, u sebi elju prema njoj. Koliko god da volim neku enu - koliko god mnogo, ili malo - uvek naem da je najjae elim onda kad je vie ne mogu imati. Ali ono to sam oseao prema Dorkas bilo je jae od toga, i sloenije. Ona je bila, mada samo tokom kratkog vremena, najblii prijatelj koga sam ikad imao, a nae uzajamno posedovanje, od mahnite poude u naoj konvertovanoj magacinskoj sobi u Nesusu, pa sve do dugog, lenjog igranja u spavaoj sobi u Vinkuli, bilo je osoben akt ne samo nae ljubavi nego i naeg prijateljstva. "Plae", rekoh. "Hoe da odem?" Odmahnula je glavom, a onda, kao da vie nije mogla zadrati rei koje naviru same, proaputala je: "Ooo, pa zar nee i ti da krene, Severijane? Nisam ono mislila. Zar nee poi? Sa mnom?" "Ne mogu." Utonula je nazad na uzani krevet, sada manja i izrazitije nalik na dete. "Znam. Ima svoju dunost prema svojoj gildi. Ne moe gildu opet izdati, a onda se suoiti sam sa sobom, a ja to i ne traim od tebe. Samo, nikad nisam sasvim odustala od nade da bi mogao." Odmahnuo sam glavom kao i pre. "Moram beati iz grada." "Severijane!" "I to prema severu. Ti e na jug, a kad bih ja iao s tobom, jurili bi nas kurirski brodii puni vojske." "Severijane, ta se dogdilo?" Dorkasino lice bilo je vrlo smireno, ali oi jako rairene. "Oslobodio sam jednu enu. Od mene je zahtevano da je zadavim i da bacim njeno telo u Acis, a to sam i mogao - nisam oseao nita prema njoj, nita stvarno, pa je trebalo da bude lako. Ali, kad sam ostao nasamo s njom, pomislio sam na Teklu. Bili smo u jednom malom senjaku, koji je zaklonjen bunjem, a nalazi se na rubu vode. Sastavio sam ake oko njenog vrata i pomislio na Teklu i na ono kako sam nju eleo da oslobodim. Nisam uspeo da smislim nain za osloboenje Tekle. Da li sam ti to ikad ispriao?" Dorkas, gotovo neprimetno, odmahnu glavom. "Braa su bila svuda, najkrai put vodio je pored petorice, a sva petorica su poznavala mene i znala za stvar sa Teklom." (Sada je Tekla ve vritala u nekom uglu moga umu.) "Zapravo je bilo dovoljno da im kaem da je majstor Gerlous naredio da dovedem Teklu njemu. Meutim, zato bih morao i da idem uz nju, a ja sam jo traio nain da ostanem u gildi. Nisam je voleo dovoljno." "To je sada prolost", ree Dorkas. "A smrt, Severijane, nije ono strano to misli." Zamenili smo, dakle, uloge, kao kad dvoje izgubljene dece naizmenino tee jedno drugo. Slegnuo sam pleima. Avet koju sam pojeo na Vodalusovom banketu bila je opet gotovo sasvim primirena; oseao sam njene dugake, prohladne prste na svom mozgu i znao sam, iako nisam mogao izvrnuti svoju lobanju naopake da je pogledam, da njene duboke ljubiaste oi gledaju iza mojih. Morao sam stalno ulagati odreeni napor da ne progovorim njenim glasom. "Bilo kako bilo, naao sam se u senjaku sa onom enom, nasamo. Zvala se Sajriaka. Znao sam, ili bar nasluivao da ona zna gde su Pelerinke - ona je neko vreme bila njihova pripadnica. Postoje metodi muenja koji su neujni i ne zahtevaju nikakvu opremu i koji, mada nisu nimalo spektakularni, deluju i te kako efikasno. Posegne, da se tako izrazim, u telo i neposredno barata klijentovim ivcima. Spremio sam se da primenim neto to mi opisujemo izrazom 'Humbabin tap', ali pre nego to sam je i dotakao, rekla mi je: 'Pelerinke

su u blizini Orithijskog prolaza i tamo neguju ranjenike.' Ta ena je, to je tad rekla, dobila pre samo nedelju dana pismo od neke svoje poznanice koja je ostala u tom redu..." 12. ZA POPLAVOM Krov tog senjaka bio je solidan, ali zidovi - samo ipka, od tananih drvenih delia, tako da su oko nas mnogo stvarnije zidove inile visoke stabljike umske paprati zasaene svuda unaokolo. Kroz to okruenje curili su snopovi Meseevih zraka. Meseina je, odraena sa zahuktalih voda reke ispred nas, prodirala i kroz vrata senice. Na Sajriakinom licu videh i strah i svest da je za nju jedina nada da je ja jo malo volim i znadoh otud da za nju nema nade jer ni u meni nikakvog oseanja nije bilo. "Kod autarhovog logora", ponovi ona. "To mi je Ajnhildis napisala. U Orithiji, blizu izvora ola. Ali ako e ii tamo da vrati knjigu, morae dobro da pripazi - ona je, takoe, rekla da su kakogeni doleteli i spustili se negde na severu." Zurio sam u nju, trudei se da ocenim da li lae. "To mi je Ajnhildis napisala. Sigurno su eleli da izbegnu ogledala u Kui Apsoluta, pa time i pogled autarha. Navodno je on njihov sluga, ali pokatkad se ponaa kao da su kakogeni njegove sluge." Prodrmao sam je. "ali se sa mnom? Autarh da slui njima?" "Molim te, o molim te..." Ispustih je. "Svakako... Erebuse! Pardon." Zajecala je i, mada je leala u senci, osetio sam da brie oi i nos rubom svoje skerletne odede. "Svako zna da je tako, jedino ne znaju seljaci, dobri mukarci i dobre ene. Znaju svi armigeri i ak veina optimata, a uzvieni su, dabome, oduvek znali. Autarha nikad nisam videla, ali reeno mi je da je on, vicekralj Novog Sunca, jedva neto vii rastom nego ja. Zar misli da bi nai ponositi uzvieni dozvoljavali da na vlasti bude neko takav, da nema hiljadu topova iza njega?" "Ja sam ga video", rekoh, "i razmiljao, sa uenjem, o tome." Potraih meu Teklinim uspomenama potvrdu Sajriakinih tvrdnji, ali naoh samo glasine. "Da li bi mi priao o njemu? Molim te, Severijane, pre nego to..." "Ne, ne sad. Ali zato bi kakogeni predstavljali opasnost po mene?" "Zato to e autarh sigurno poslati izvidnike da ih otkrije, a i ovdanji arhon e, pretpostavljam, uiniti isto. Ko god bude naen blizu kakogena, smatrae se da je za njih uhodio, ili, jo gore, da ih je traio u nadi da ih pridobije za nekakvu zaveru protiv Feniksovog trona." "Razumem." "Severijane, nemoj me ubiti. Preklinjem te. Nisam dobra ena - nisam nikad bila dobra, jo od dana kad sam ostavila Pelerinue, i sad da se suoim sa umiranjem ne mogu." Zapitah je: "A ta si, uostalom, uradila? Zbog ega Abdiesus hoe da bude ubijena? Zna li?" Nita jednostavnije nego zadaviti osobu iji vratni miii nisu jaki; ve sam razgibao ake pripremajui se za taj zadatak, ali sam istovremeno i alio to mi nije dozvoljeno da stvar ipak okonam maem. "Samo sam volela prevelik broj mukaraca, a ne samo tog jednog koji mi je mu." Kao da je pokrenuta uspomenom na te zagrljaje, digla se i krenula ka meni. Meseina opet pade na njeno lice; oi su joj bile prepune suza, neprolivenih. "Bio je okrutan prema meni, tako okrutan, posle naeg venanja... pa sam zato, njemu za inat, nala ljubavnika, a posle toga drugog, sledeeg..." (Glas joj se stiao toliko da sam jedva razaznavao rei.) "Konano, nalaenje novog ljubavnika postane navika, postane nain da odguruje dane od sebe i da sebi pokazuje da ti nije ba itav ivot iscurio kroz prste, ve da si jo dovoljno mlada da ti mukarci donose poklone, dovoljno mlada da oni jo ele da te miluju po

kosi. Pa ja sam, zapravo, radi toga ostavila pelerinski red." Zastala je i inilo se da prikuplja snagu. "Zna li koliko mi je godina? Jesam li ti rekla?" "Nisi", rekoh. "Onda i neu. Ali mogla bih maltene da ti budem majka. Da sam zatrudnela godinu ili dve posle trenutka kad je trudnoa postala za mene mogua. Bile smo daleko na jugu, tamo gde veliki led, sav plav i beo, plovi po crnim morima. Postojao je jedan breuljak na kome sam obino stajala i gledala i sanjala kako u obui toplu odeu i poi da veslam sa onim jednim veslom, poput lopatice, do leda, i kako u sa sobom imati hranu i jednu dresiranu pticu, koju nikad nisam stvarno imala, samo sam elela da je imam; te kako u, vozei se na svom sopstvenom ledenom ostrvu, otii na sever, do nekog ostrva na kome su palme, gde u otkriti ruevine nekog dvorca sazdanog u osvit ovog sveta. Ti bi se, moda, rodio, dok bi tekli moji usamljeni dani na tom ostrvu. Zato se ne bi, na zamiljenom putovanju, rodilo zamiljeno dete? Odrastao bi lovei ribu i plivajui u vodi toplijoj od mleka." "ena za neverstvo nikad ne biva ubijena, osim ako je ne ubije njen suprug", rekoh. Sajriaka je uzdahnula, a njen san je spao sa nje. "Meu ovdanjim armigerimazemljoposednicima on je jedan od onih malobrojnih koji podravaju arhona. Ostali se nadaju da e, ispoljavajui neposlunost koliko se najvie usuuju i navodei eklektike na zlo, navesti i autarha da smeni arhona. Zbog mene se mom muu sada svi smeju - pa, prema tome, i prijateljima mog mua, pa i arhonu." Poto je u meni bila Tekla, video sam jednu vilu u vangradskom podruju - bila je to napola seoska bogataka kua, a napola tvrava, puna soba koja se tokom poslednjih dvesta godina nisu tako rei nimalo promenile. Zauo sam kikotanje dama, teki hod lovaca, a ispred prozora zvuk lovakog roga i potmuli lave pasa za lov na divlje veprove. Bio je to onaj svet za koji se Tekla nadala da se u njega povue; osetih saaljenje prema ovoj eni, koja je bila prisiljena da u tom mestu povlaenja ivi stalno, ne upoznajui nikad nijednu iru sferu. Ba kao to je u pozorinom komadu doktora Taloksa ona inkvizitorova soba, sa svojim visoko uzdignutim sudijskim stolom, vrebala negde u najniem nivou Kue Apsoluta, tako svi mi imamo, u najpranjavijem podrumu svog uma po jedan bankovni alter na kome pokuavamo i jako navaljujemo da vratimo dugove prolosti obezvreenom valutom sadanjosti. Na tom alteru ja ponudih Sajriakin ivot kao otplatu za Teklin. Kad sam je poveo iz tog senjaka, pretpostavljala je, znam, da nameravam da je ubijem na rubu vode. Umesto toga, ja pokazah prstom ka reci. "Ovo tee brzo na jug sve dok se ne ulije u ogromni ol, koji onda tee sporije do Nesusa i najzad se uliva u Juno more. U lavirintu Nesusa ne moe biti naen nijedan begunac koji to sam ne eli, jer tamo ima nebrojeno mnogo ulica, dvorita i stambenih zgrada, a sva lica iz svih pokrajina vide se po stotinu puta. Ako bi mogla da ode tamo, obuena ovako kao to si sad, bez prijatelja i para, da li bi pola?" Klimnula je glavom, drei jednu bledu aku nadomak grla. "Na Kapulusu barijera za amce zasad nije postavljena; Abdiesus zna da se ne mora plaiti nikakvog uzvodnog napada tim putem do sredine leta. Ali morae da proleti kroz kapiju za vodu i mogue je da e se tom prilikom udaviti. ak i ako stigne do Nesusa, morae radom da zarauje hleb - perui, moda, za druge ljude, ili kuvajui." "Umem da nametam frizure i da ijem. Severijane, ula sam da se ponekad poslednje i najstranije muenje sastoji u tome da svojoj zatvorenici kaete da e biti osloboena. Ako mi to sad radi, preklinjem te da prestane. Dovoljno si daleko otiao." "To radi kaloer ili neki drugi religijski funkcioner. Nijedan klijent ne bi nama poverovao. Ali hou da budem siguran da nee biti nikakvih gluposti u smislu vraanja tvojoj kui ili obraanja arhonu sa molbom za pomilovanje." "Glupaa jesam", ree Sajriaka, "ali, ne, ak ni takva glupaa kao to sam ja ne bi to uradila, kunem ti se."

Hodali smo pokraj samih talasa, sve dok ne doosmo do onog stepenita gde su stajali straari da prihvataju arhonove goste i gde su bile privezane male, blistavo obojene jahte. Rekoh jednome od vojnika da emo mi malo oprobati kako je na reci i zapitah da li e biti teko iznajmiti veslae da nas vrate uzvodno. On ree da brodi moemo ostaviti i na Kapulusu ako elimo, a odatle moemo iznajmiti fijaker. Kad se okrenuo da nastavi razgovor sa svojim drugarom, ja sam poeo da glumim da pregledam brodie; onda sam smaknuo konopac kojim je bio vezan amac najudaljeniji od straarskog mesta. Dorkas ree: "I tako ti sada kree na sever kao begunac, a ja ti uzela pare." "Nee mi bitti porebno mnogo, a dobiu jo." Ustao sam. "Uzmi nazad bar polovinu." Kad sam odmahnuo glavom na to, ona ree: "Onda uzmi nazad dva hrisosa. Mogu ja i da se kurvam, ako se sve okrene na najgore, ili da kradem." "Ako krade, odsei e ti aku. A bolje je da ja zaraujem za ruak odsecajui ake, nego da ti daje svoje ake za svoje rukove." Pokrenuh se da odem, ali ona iskoi iz kreveta i dohvati me za ogrta. "Dobro se uvaj, Severijane. Postoji neto - Hetor ga je nazvao imenom 'Salamander' - to luta po gradu. Ne znam ta je, ali izgara svoje rtve." Rekoh joj da imam mnogo vie razloga da se plaim arhonovih vojnika nego tog Salamandera i odoh pre nego to je mogla ita dalje rei. Ali dok sam se mukotrpno peo jednom uzanom ulicom na zapadnoj obali, ulicom za koju me je moj amdija uveravao da vodi do vrha litice, zapitao sam se neu li imati vie razloga da se plaim planinske hladnoe i planinskih divljih zveri nego vojnika ili Salamandera. Zapitao sam se i ta je to sa Hetorom, na koji nain me je pratio tako daleko na sever i zato. Ali ponajvie sam razmiljao o Dorkas, ta mi je bila i ta sam bio ja njoj. Preda mnom je bilo dugo razdoblje ivota, kroz koje sam morao proi pre nego to opet doem u priliku da makar samo bacim pogled ka Dorkas; mislim da sam to, tada, na neki nain osetio. I ba kao to sam, pri svom prvom izlasku iz Citadele, navukao kapuljau da prolaznici ne bi mogli primetiti moje osmehe, tako sam sad skrio lice da ne vide suze koje su mi klizile niz obraze. Ranije sam dvaput, i to danju, video rezervoar koji snabdeva Vinkulu vodom; nou nijednom. Danju mi je izgledao malen, inilo se da taj kvadratni bazen nije prostraniji od temelja neke kue i nije dublji od groba. Ali pod mesecom koji se smanjivao, rezervoar je izgledao maltene kao jezero i inilo se da bi mogao biti dubok kao ona cisterna ispod Dvorca sa zvonom. Samo stotinak koraka delilo je ovaj rezervoar od zida kojim se brani zapadni rub Traksa. Na tom zidu su postojale kule - jedna ba blizu rezervoara - a garnizoni su, do tada, nesunjivo ve dobili nareenje da me uhvate ako pokuam bektvo iz grada. Dok sam peaio du litice, primeivao sam, na odreenim razmacima, straare koji su patrolirali po bedemu; koplja su im bila neupaljena, ali su se njihovi lemovi sa perjanicama u obliku kreste ocrtavali spram zvezda, ponekad dajui i slabane odsjaje svetlosti. unuo sam, raunajui da e moj fuliginski ogrta i kapuljaa zavarati njihove oi, i osmotrio grad. Sa lunih svodova Kapulusa sputene su gvozdene portkulis-reetke - zapazio sam uskomeanost vode Acisa na mestima gde je naletala na njih. Ovo je uklonilo svu sumnju: Sajriaka je zaustavljena - ili, jo veovatnije, jednostavno viena i prijavljena. Abdiesus bi mogao preduzeti, ili ne preduzeti, ozbiljnji napor da je uhvati; meni se inilo verovatnije da e joj dozvoliti da nestane, jer e na taj nain izbei da skree panju na nju. Ali mene e svakako uhvatiti ako bude mogao i pogubiti me sa obrazloenjem da sam izdao njegovu vlast, kao to i jesam. Sa vode prenesoh pogled opet na vodu, sa jureeg Acisa na mirni rezervoar. Bila mi je poznata komandna re za otvaranje vratnica za pranjenje celog rezervoara; sad sam je upotrebio. Prastari mehanizam se, uz silno grebanje, poeo dizati kao da ga izvlae neki fantomski robovi, a onda ta mirna voda pokulja ee nego besni Acis kod Kapulusa. Daleko

dole zatvorenici e zauti tutnjavu, a oni najblii ulazu e i videti belu penu poplave. Trenutak posle toga onima koji stoje voda e biti do glenjeva, a oni koji su spavali skakae na noge. Odmah zatim voda e svima biti do pojasa, ali budui da je svako lancem vezan za svoje mesto i da e jai pomagati slabije, nee se niko - to sam se ja nadao - udaviti. Kljuari na ulazu napustie svoja mesta i pourie strmom stazicom uzbrdo, ka vrhu litice, da vide ko to petlja oko rezervoara. I odista, dok su oticale poslednje koliine vode, zauh kako se niz strminu kotrlja kamenje otisnuto njihovim nogama. Zatvorio sam opet vratnice za pranjenje i siao u ljigavi, gotovo okomiti prolaz kojim je voda upravo otila. Tu sam mogao daleko bre napredovati da nisam nosio Terminus Est. Da bih mogao leima da se upirem o jednu stranu te krivudave, odaku sline cevi, morao sam skinuti ma odatle, ali nisam mogao posvetiti jednu ruku samo tome da ga drim. Zato sam paloinu okaio oko vrata i preko grudi, putajui da visi i snalazei se s tom teinom kako znam i umem. Dvaput sam se okliznuo, ali me je svaki put spasao zavijutak sve ue cevi; konano, posle vremena tako dugog da sam bio siguran da su se kljuari morali ve vratiti, ugledao sam sjaj crvenog buktinjskog svetla i izvukao Kandu. Nikad vie nisam video tako bletav njen sjaj. Zaslepljivao je, tako da sam, nosei visoko podignutu Kandu kroz dugaak tunel Vinkule, mogao samo da se udim kako to da mi se ruka nije pretvorila u pepeo. Mislim da nijedan zatvorenik nije video mene. Kanda ih je opinila kao lanterna jelene u nonoj umi; nepomino su stajali, otvorenih usta, njihova izrovaena bradata lica bila su okrenuta nagore, a njihove senke iza njih bile su otre kao obrisi izrezani od metala, a mrani kao fuligin. Na samom kraju tunela, gde se voda sliva u dugaki, nagnuti kanalizacijski tunel koji je vodi ispod Kapulusa, bili su smeteni najslabiji i najzaraeniji zatvorenici; i tu sam najjasnije video koliku je snagu Kanda svima njima dala. Mukarci i ene za koje ni najstariji kljuar nije pamtio da su ikad uspeli stati uspravno sada su izgledali visoki i jaki. Mahnuo sam im u znak pozdrava, mada sam siguran da niko od njih to nije primetio. Onda sam vratio Kandu Pomiritelja u njenu kesicu, pa se naosmo baeni u takvu no da bi pored nje no na povrini Urta bila dan. Navalom vode bila je kanalizacija proiena, a silazak njome bio je laki nego vodovodnim tunelom, jer, iako ua, bila je to manje strma cev, niz koju sam mogao brzo da odmiem etvoronoke, glavom napred. Na samom dnu - reetka; ali, kao to sam zapazio pri jednom od mojih inspekcijskih obilazaka, reetka gotovo sasvim izjedena rom. 13. U PLANINE Proleu je bio kraj, a letu poetak, kad sam se ja puzei udaljio od Kapulusa u sivoj svetlosti, ali, ipak, u ovim visinskim predelima nikada nije bilo toplo, osim kad se sunce nalazilo blizu zenita. Ipak, nisam se usuivao da silazim u doline gde su bila zgurena sela, nego sam ceo dan peaio uzbrdo, u planine, sa ogrtaem umotanim preko jednog ramena, da bi liio, koliko je mogue, na odeu elektika. Takoe sam rasklopio Terminus Est i opet ga sastavio bez rukotitnika, da bi, u svojoj kaniji, izgledao, bar izdaleka vien, kao tap. Oko podneva teren je ve bio goli kamen, i to tako neravan da sam morao koliko hodati, toliko i pentrati se. Dvaput sam ugledao sjaktanje oklopa daleko ispod mene i, sputajui pogled tamo, uoio grupice dimarha kako jau kasom du stazica kojima bi se veina ljudi jedva usudila da hoda; sa njihovih ramena irili su se skerletni vojniki ogrtai. Nisam naao nijednu jestivu biljku, a ni ivotinju, osim ptica grabljivica koje su estarile po nebeskim visinama. A i da sam neku ivotinju video, nije bilo nikakvih izgleda da je ulovim maem, a drugog oruja nisam imao. Sve ovo zvui ba oajno, ali ja sam, zapravo, bio oduevljen planinskim prizorima, divovskom panoramom carstva vazduha. Kao deca ne umemo da cenimo pejza zato to jo nemamo u svojoj uobrazilji zalihu slinih prizora sa prateim oseanjima i okolnostima, tako

da ga tada zapaamo bez psihike dubine. A ja sam sada gledao oblacima krunisane vrhove, imajui pred sobom takoe i onaj svoj pogled na Nesus sa kupastog pramca nae Matahinske kule i pogled na Traks sa bedema dvorca Acies, pa mi je, i tako janom i ubogom, malo nedostajalo da se onesvestim od zadovoljstva. Tu no provedoh zguren u zavetrini jedne gole stene. Nisam jeo jo od kada sam se u Vinkuli presvukao, a sada mi se inilo da je od tada prolo ve nekoliko nedelja, ako ne i godina. A zapravo je tek mesec minuo od kada sam provercovao jedan istroeni kuhinjski no do jadne Tekle, a onda video kako njena krv curi, kao grimizni crv koji pipkajui trai put ispod vratiju njene elije. Ako nita drugo, bar sam izabrao dobru stenu. Zapreavala je vetar, tako da mi je bilo maltene kao da se odmaram u mirnom, studenom vazduhu neke ledene peine. Korak ili dva uinjen nalevo, ili nadesno, izneo bi me pod puni udar vetra, tako da bih bio do kostiju probijen hladnoom u jednom jedinom mraznom trenutku. Mislim da sam odspavao otprilike jednu smenu vremena, bez ikakvih snova koji bi nadiveli moje spavanje, a onda sam se probudio sa utiskom - koji nije bila san, nego ona vrsta znanja bez ikakve osnove, ili pseudoznanja, koja nas ponekad pohodi kad smo umorni i ustraeni - da se Hetor nadnosi nada mnom. Kao da sam osetio njegov dah, smrdljiv, hladan kao led, na svom licu; a njegove oi su, ne vie tupe, plamsale zurei u moje. Razbudivi se sasvim, videh da su te dve take svetlosti, koje sam bio smatrao njegovim zenicama, zapravo dve zvezde, krupne i vrlo sjajne u razreenom, istom vazduhu. Pokuao sam opet da spavam, sklopio sam oi i upinjao se da se prisetim najtoplijih i najudobnijih mesta na kojima sam ikad bio: sobica za kalfe, od kojih sam jednu i ja dobio u naoj kuli, a koje su mi, posle egrtske spavaonice, izgledale, sa svojim privatnou i mekanim ebiima, kao palate; onog kreveta gde sam jednom spavao uz Boldandersa, a gde su njegova iroka lea zraila toplotom kao furuna; Teklinih odaja u Kui Apsoluta; udobne sobe u Saltusu gde sam stanovao sa Jonasom. I nita nije pomoglo. Nisam mogao opet zaspati, a nisam se usuivao ni da krenem nekud dalje, jer sam se plaio da bih se mogao u pomrini sunovratiti niz neku liticu. Ostatak te noi provedoh ukoeno posmatrajui zvezde; tad prvi put stvarno doiveh velianstvenost sazvea o kojima nam je majstor Malrubius govorio na nastavi kad sam bio najmanji od svih egrta. Kako je to udno da to nebo, koje danju predstavlja nepokretno tlo spram koga se vidi kretanje oblaka, nou postaje pozadina koja otkriva kretanje Urta samog, tako da oseamo kako nam se planeta valja ispod nogu, kao to mornar osea nailaenje plime. Te noi oseaj ovog laganog obrtanja bio je tako jak da mi se maltene vrtelo u glavi od tog dugog, neprekidnog zamaha. Bilo je snano i oseanje da je nebo jama bez dna u koju bi Vaseljena mogla padati zauvek. uo sam svojevremeno prie da neke ljude kad predugo gledaju zvezde obuzima uas zbog oseanja da e biti odvueni u svemir. Moj sopstveni strah - a strah sam oseao - nije bio vezan za ta udaljena sunca, nego za razjapljeni vakuum; na mahove me je zanosio takav strah da sam smrzavajuim prstima grabio stene oko sebe, jer mi se inilo da u svakog asa pasti sa Urta. Svako, nema sumnje, osea neki doticaj ovoga, jer pria se da ne postoji klima tako blaga da bi ljudi pristali da spavaju u kuama bez krovova. Ve sam opisao kako sam se probudio pomiljajui da to Hetorovo lice (to je, valjda, bilo zato to sam o Hetoru mnogo razmiljao posle razgovora sa Dorkas) zuri ka mome, a onda otvorio oi i zakljuio da su od tog lica ostala samo dve pojedinosti, dve zvezde. Takvo isto odsustvo detalja nastupilo je i kad sam pokuao da pronaem sazvea, ija sam imena esto itao, mada sam imao veoma nejasne predstave o tome gde bih, na kom delu neba, mogao ta sazvea pronai. U poetku sve zvezde su mi izgledale samo kao bezlina masa svetlosti, ma koliko lepa, poput iskri koje sukljaju uvis iz vatre. Ubrzo sam, dabome, poeo zapaati da su neke sjajnije od drugih i da im boje nipoto nisu jednake. Onda, sasvim

neoekivano, posle dugog zurenja, oblik ptice peritona kao da je iskoio pred mene, sasvim razaznatljiv, kao da je celo to ptije telo zapraeno dijamantnom prainom. Uas je i nestao, ali se brzo vratio, a sa njim i drugi oblici, od kojih su neki odgovarali sazveima za koje sam bio uo, a neki, bojim se, bili samo proizvod moje mate. Naroito se jasno videla jedna anfisbena, zmija sa po jednom glavom na svakom kraju tela. Kad su te nebeske zveri nagrnule u moj vidik, njihova lepota me je zadivila. Ali kad su postale tako jako vidljive (a to je brzo nastupilo) da ih vie nisam mogao voljnim inom odbaciti, poeo sam ih se plaiti ba kao to sam se pre toga plaio te ponone provalije nad kojom su se gibale; meutim, to nije bio onaj jednostavni, fiziki, nagonski strah kao maloas, ve pre neka vrsta filosofskog uasa izazvana pomilju na kosmos u kome su grube slike zveri i udovita naslikane plamteim suncima. Kad sam prekrio glavu kapuljaom, to sam morao uiniti da ne bih poludeo, poeh razmiljati o svetovima koji krue oko tih sunaca. Svi mi znamo da oni postoje i da su neki samo beskonane ravnice sainjene od stena, drugi sfere leda, ili brda pepela izmeu kojih teku reke lave, kao to je, kau, na Abadonu; ali mnogi drugi su svetovi manje ili vie lepi i nastanjeni stvorenjima koja su ili ljudskog porekla ili bar ne toliko razliite od nas. Prvo sam razmiljao o zelenim nebesima, plavoj travi i svim ostalim detinjastim egzotinim stvarima koje brzo spopadnu um koji pone sebi doaravati vanurtske svetove. Vremenom sam se zamorio od tih detinjarija i poeo umesto toga da razmiljam o drutvima i nainima razmiljanja sasvim razliitim od naih, o planetama na kojima se svi ljudi, znajui da su postali od samo jednog para kolonista, ophode jedni prema drugima kao braa i sestre, i o svetovima gde je jedini oblik valute - ast, tako da svako radi sa ciljem da stekne pravo da se drui sa nekim od onih mukaraca ili ena koji su spasli zajednicu, pa o svetovima gde se dugi rat izmeu oveanstva i ivotinja vie ne vodi. Uz te misli, dolo je i stotinu i vie od stotinu drugih - kako bi izgledalo deljenje pravde u drutvu gde svako voli svakoga, na primer; ili kako bi prosjak koji nije sauvao nita osim svoje ljudskosti mogao prositi da mu se udeli ast; ili kako bi se mogli obuvati i hraniti ljudi koji nee da ubiju nijednu svesnu ivotinju. Kad sam, kao deak, prvi put shvatio da je zeleni krug meseca zapravo neka vrsta ostrva okaenog o nebo, koje svoju boju dobija od uma, sada nezapameno starih, posaenim jo u najranijim danima ljudske rase, naumio sam da krenem tamo, a onda sam tom planu dodavao i sve druge svetove Vaseljene kako sam, vremenom, doznavao za njihovo postojanje. Kasnije sam tu elju napustio (mislei da je to deo mog odrastanja), jer sam saznao da samo ljudi iji su drutveni poloaji meni izgledali nedohvatno visoki ikad uspevaju da napuste Urt. Sad se ta stara enja opet razbuktala, bez obzira na to to je proticanjem godina postala prividno jo besmislenija (jer je maleni egra, kakav sam bio, sigurno imao vie izgleda da seva izmeu zvezda pre ili kasnije nego lovljeni izgnanik u koga sam se pretvorio), tavie postala je daleko vra i jaa zato to sam u tom proteklom vremenu nauio kolika je glupost ograniavati svoje enje na oblast mogueg. Reih: krenuu. Tokom preostalog dela svog ivota veitom budnou u motriti na svaku mogunost, pa i najmanju. Jednom prilikom sam ve doiveo da budem sam sa ogledalima Oca Inirea; tada se Jonas, daleko mudriji od mene, bez oklevanja bacio u plimu fotona. Ko je mogao tvrditi da se ja vie nikad neu nai pred tim ogledalima? Sa tom pomilju strgoh kapuljau sa glave, reen da jo jednom osmotrim zvezde, i videh da su, pod kopljima Sunevog sjaja koja su preletala preko planinskih kruna, izbledele maltene do beznaajnosti. Titanska lica koja su se nad mene nadnosila bila su, sada, samo lica davno mrtvih vladalaca Urta, lica roava od vremena, lica iji su se obrazi odronili u obliku lavina. Ustao sam i protegao se. Bilo je jasno da neu moi da izguram i ovaj dan bez hrane kao prethodni; i jo jasnije da neu moi sledeu no da provedem kao ovu, zatien samo svojim ogrtaem. I zato, iako se jo nisam usuivao da siem u nastanjene doline, oblikovah

svoju putanju tako da me dovede do visokih uma koje sam video kako maruju po kosinama ispod mene. Glavninu prepodneva sam potroio da do ume stignem. Kad sam se najzad spustio dovoljno da stanem meu krljave breze koje su u toj umi bile izvidnica, video sam da je uma, dodue, na strmijem terenu nego to sam pretpostavljao, ali da sadri, blizu svog sredita gde je teren neto ravniji, a krto zemljite zbog toga ipak malice bogatije, drvee zaista znatne visine, koje raste tako gusto da su praznine izmeu stabala jedva neto ire od stabala samih. To, naravno, nisu bila glatkolisna tvrdodrvna stabla kao u tropskoj umi koju su ostavila iza sebe na junoj obali Cefisusa. Ovo su veinom bila zimzelena stabla sa grubom, upkastom korom, visoka i prava debla koja su se, ak i u svojoj visini i snazi, naginjala na jednu stranu, da se udalje od senke planine; etvrtina, ako ne i vie, od ukupnog broja tog drvea pokazivala je lako vidljive rane iz svoga ratovanja sa vetrovima i munjama. Doao sam nadajui se da u nai drvosee ili lovce od kojih bi mogao zatraiti gostoprimstvo koje (bar tako stanovnici gradova vole da zamiljaju) u divljini svak nudi neznancima. Meutim, ni posle dugog vremena ta mi se nada nije ostvarila. Mnogo puta sam zastao da oslunem da li igde odzvanja sekira ili se uje lave lovakih pasa. Svugde samo tiina; nigde nisam video ni znake da su stabla ovde ikad seena, mada je ova uma mogla davati veliku koliinu drvne grae. Najzad sam naiao na jedan potoi ledeno hladne vode koji je lutao izmeu stabala, oivien patuljastom, nenom paprati i travom finom poput kose. Napio sam se poteno, a onda sledeih, moda pola smene vremena, iao za tom vodom, niz nagib, pored niza minijaturnih vodopada i planinskih jezeraca, udei se, kao to su se nesumnjivo udili i drugi tokom nebrojenih hilijada, kako to da potok postaje malo po malo vei iako mu se ne vide nikakve pritoke. Konano je to bio potok tako veliki da ni sama stabla nisu bila od njega bezbedna i ja videh ispred sebe jedno deblo, bar etiri lakta debelo, koje je, u korenju potkopano, palo popreko preko potoka. Priao sam mu bez neke velike opreznosti, jer nije bilo zvukova koji bi me upozorili, dohvatio sam jednu izboinu i jednim skokom se vinuo na deblo. I zamalo se stumbao u okean vazduha. One zidine dvorca Acies, sa kojih sam svojevremeno video Dorkas zahvaenu oajanjem, bile su, u poreenju sa ovom visinom, kao ograda nekog balkonia. Sumnje nema, Zid Nesusa je jedino delo ruku koje se sa tim prirodnim zidom moe meriti. Potok je neujno ispadao u ogromnu prazninu u kojoj se raspadao u vodeni prah, tako da je nestajao zalazei u dugu. Stabla ume ispod te litice bila su kao igrakice koje je neki predusretljivi otac izradio za svog malog sina, a na rubu ume, na jednoj maloj poljani, videh kuu ne veu od oblutka i traicu belog dima koja se, kao duh ove pale i umrle vode, uzvijala krivudavo uvis, da nestane u tom istom nitavilu gde je i voda nestala. U prvom trenu bilo mi je i odve lako da krenem u sputanje niz liticu, jer je samo malo nedostajalo pa da me zamah mog skoka prenese preko palog stabla, koje je i samo, jednom svojom polovinom, virilo preko ruba. Ali im sam povratio ravnoteu, sagledao sam da je spust gotovo nemogu. Veliki delovi litice sastojali su se od gole ravne stene, gde sam se moda mogao spustiti i do kuice stii pre noi da sam imao konopac, koji, dakako, nisam imao; a i da jesam, ne bih mnogo urio da poverim svoj ivot konopcu tako ogromne duine kakva bi ovde bila potrebna. Ali ja sam proveo izvesno vreme istraujui rub te litice, pa sam posle nekog vremena otkrio stazicu koja je, iako vrlo strma i uzana, pokazivala nesumnjive znake korienja. Neu ovde prepriavati pojedinosti tog sputanja, detalje koji su zaista u vrlo maloj ili nikakvoj vezi sa mojom priom, iako su, kao to se moe pretpostaviti, u onim trenucima duboko zaokupljali moju panju. Brzo sam nauio da treba gledati samo u stazicu i u one delove litice levo i desno od mene koji se nalaze neposredno oko zavijutka staze. Veim delom svoje

duine staza je bila iroka oko jedan lakat ili neto manje i sputala se strmo. Povremeno se pretvarala u niz silaznih stepenika isklesanih iz neprekinute stene, a na jednom mestu svela se na niz rupa za stopala i ake: tu sam se sputao kao niz merdevine. Tu je bilo, objektivno gledajui, daleko lake silaziti nego niz one naprsline za koje sam se drao one noi na ulazu u rudnik ovekomajmuna, a osim toga nisu mi eksplodirali nikakvi projektili iz samostrela oko uiju - bar tog oka sam bio poteen, ali me je oamuivala stotinu puta vea visina. Moda ba zato to sam se toliko trudio da prenebregnem zjapeu provaliju iza svojih lea, postadoh akutno svestan ogromnog, stratifikovanog uzorka Urtove kore niz koji sam puzio. U vremenima starostavnim - tako je pisalo u jednom od tekstova koje sam svojevremeno dobio od majstora Palaemona - bejae ivo srce Urta samog, pa su ponekad, zbog premetanja i pomeranja tog ivog jezgra, nastajale u ravnicama erupcije poput vodoskoka, ili su se itava mora otvarala za jednu no izmeu ostrva koja su bila sastavni delovi istog kontinenta kad ih je Sunce pre te noi poslednjim zrakom obasjalo. A sada je, kau, naa Urta mrtva, hladi se i sakuplja u svojoj kamenoj mantiji kao le neke starice u jednoj od onih naputenih kua o kojima je Dorkas govorila: mumifikuju se u nepominom, suvom vazduhu, a odea se uruava ka unutra. Pa i sa naom Urtom je, pria se, tako bilo; a na ovom mestu se, smicanjem, pola planine pomaklo u dubinu, najmanje jednu ligu nadole, izlaui drugu polovinu iste planine pogledu. 14. UDOVIINA KUA U Saltusu, gde smo Jonas i ja boravili nekoliko dana i gde sam izveo drugo i tree javno odsecanje glave u mojoj karijeri, rudari istru iz zemljita metale, graevinsko kamenje, pa ak i sloenije proizvode koje su tu poloile civilizacije zaboravljene hilijadama pre nego to se uzdigao Zid grada Nesusa. Ovo rade tako to bue uzana okna poinjui od obronka nekog brda i istrajavaju sve dok ne naiu na neki bogat ruevinski sloj, ili ak (ako u svome tunelovanju imaju izuzetno mnogo sree) na neku zgradu koja je ouvala neki deo svog sklopa tako da im slui kao gotovo okno. Ono to tamo postiu uz toliko muka moglo bi se ovde na litici kojom sam silazio uraditi praktino bez truda. Prolost je stajala uz moje rame, gola i, kao sve mrtve stvari, nesposobna da se brani; bilo je to kao da se padom planine razlomilo i vreme samo. Ponegde su iz povrine litice strale fosilne kosti, i to kosti monih ivotinja i ljudi. I uma je ovde polagala svoje mrtve - panjeve i grane okamenjene vremenom - tako da sam se, silazei, pitao da li je moda mogue da Urt, zapravo, nije, kao to mi zamiljamo, stariji od svojih keri uma, nego da su (to ja sad zamislih) prvo rasle ume, u praznini, pred licem Sunca, drvo uz drvo, drei se upetljanim korenjem i ukrtenim granicama, sve dok najzad njihovim sabiranjem nije nastao na Urt, a uma ostala samo navlaka preko Urtove odee. Ispod tih slojeva leali su slojevi graevina i ljudskih mehanizama. (I, lako moe biti, slojevi koje su ostavile neke druge rase, jer u smeoj knjiici koju sam nosio nekoliko pria kao da je nagovetavalo da su ovde nekad postojale kolonije onih bia koja nazivamo kakogenima, mada su to, zapravo, nebrojene zasebne rase, svaka odelita kao i naa.) Video sam tu metale koji su bili zeleni i plavi u istom smislu u kome se za bakar kae da je crven, a za srebro da je belo, obojene metale u oblicima tako udnim da nisam znao da li im je namena da budu umetnika dela ili da slue kao delovi nekih udnih maina; moe biti, uistinu, da kod nekih od tih nedokuivih naroda nema razlike izmeu te dve vrste oblika. Na jednoj taki, samo neto malo pre polovine silazne putanje, povrina geolokog smicanja podudarila se sa povrinom jednog velikog, keramikim ploicama obloenog zida, na takav nain da je vetrovita stazica kojom sam iao vodila ukoso po tom zidu. Kakav je crte bio tim ploicama doaran nikad nisam doznao; dok sam se sputao niz liticu, bio sam preblizu da ga sagledam, a kad sam se konano spustio na ravno tlo, crte je ve bio nesagledno daleko u visinama, izgubljen meu pokretnim maglicama padajue reice. A ipak,

moe se rei da sam ga gledao dok sam silazio na nain kako insekt gleda portret dok po njegovoj povrini gamie. Ploice su bile u mnogo raznih oblika, ali veoma tesno uklopljene jedna uz drugu; u prvi mah sam mislio da njihovo dopunjavanje daje slike ptica, gutera, riba i slinih stvorenja, vrsto isprepletanih u stegama ivota. Sad mi se, pak, ini da ipak nije bilo tako, da su to bili oblici iz neke geometrije koju nisam uspeo da shvatim, dijagrami sloeni do te mere da su ivi oblici, prividno, izranjali iz njih kao to oblici stvarnih ivotinja izranjaju iz zamrene geometrije kompleksnih molekula. Bilo kako bilo, ti oblici kao da su imali malo veze sa tom zidnom slikom ili shemom. Bili su ispresecani linijama boje i, mada su sigurno upeeni u keramiku pre mnogo eona, izgledali su tako blistavi, tako puni volje, da su mogli i pre jednog trena biti naneti etkom nekog titanskog umetnika. Najee upotrebljavani prelivi bejahu berilskoplava i bela; nekoliko puta sam zastajao i pokuavao da razumem ta bi mogli predstavljati (kakav tekst, ili lice, ili moda isto ukrasnu kombinaciju linija i uglova, ili stilizovano upleteno bilje) ali uzalud; uostalom, moda je ta zidna slika predstavljala sve te stvari jednovremeno, ali u zavisnosti od ugla pod kojim se gleda i predispozicije gledaoeve. Posle spuanja niz taj zagonetni zid, dalji silazak bio je laki. Vie nijednom nije zatrebalo da planinarim niz potpuno okomitu liticu, a nogostupi koji su se ipak tu i tamo pojavljivali bili su iri i na manje strmoj povrini. Do dna stigoh pre nego to sam to oekivao, a onda, diui pogled ka preenom putu, osetih zaprepaenje kao da tamo nikad ni kroio nisam - ugledah, zapravo, nekoliko mesta gde se inilo da je litica na takav nain odvaljena da tu nikakve stazice, ni mogunosti prolaska nema. Ona kua koju sam odozgo video tako jasno sad je bila negde izvan vidika, srivena drveem; ali dim iz njenog dimnjaka jo se video na nebu. Poao sam kroz umu manje strmu od one kroz koju sam iao pratei potok. Drvee je bilo tamne boje; inilo se da je ovde, moda, i starije. Onih velikih papratnjaa sa juga ovde nije bilo; zapravo nisam ih nikad ni video severno od Kue Apsoluta, osim onih vetaki gajenih u Abdiesusovim vrtovima; ali su zato izmeu korenja drvea rasle divlje ljubiice glatkih, sjajnih latica, raslo je i neko cvee ija se boja savreno podudarala sa bojom oiju jadne Tekle, a mahovina je tu bila kao najdeblji zeleni somot, tako da je zemljite izgledalo kao zastrto tepihom, a drvee zaogrnuto skupocenom tkaninom. Pre nego to sam ugledao kuu, ili ma kakav drugi znak ljudske prisutosti, uo sam lave pasa. Na taj zvuk kao da padoe unazad od mene sva ona tiina i udesnost drvea, odmakoe se, ne iezavajui, u daljinu beskonano veu. Imao sam oseanje da je jo samo malo nedostajalo, jo samo jedan trenutak, pa da mi se otkrije neki tajanstveni ivot, star i udan, ali i dobronameran, ali da se sad povukao poput neke silno ugledne osobe, poput, moda, nekog majstora meu muziarima, koga sam godinama, velikim trudom, nastojao da privuem do svojih vrata, no koji je onda, podigavi ruku da pokuca, uo iznutra glas nekog drugog, njemu neprijatnog gosta, pa spustio ruku, okrenuo se i otiao da se vie nikad ne vrati. Ali, ipak, kako je to i prijalo. Gotovo cela dva duga dana bio sam sasvim sam, prvo na isprelamanim poljima kamena, zatim meu ledenom zvezdanom divotom, pa onda u pritihnutom dahu drevnih uma. Sada me je ovaj reski, dobro znani zvuk naveo na to da opet pomislim na ljudsku udobnost - ne samo da na nju pomislim, ve i da je zamislim tako ivo da mi se uinilo da je ve oseam. Znao sam da e taj pas, kad ga ugledam, biti kao Triskele; takav je i bio, ali sa etiri, a ne tri noge; glava mu je bila neto izduenija i ua, a krzno vie smee nego lavlje boje; meutim, imao je iste razigrane oi, razmahan rep i isplaen jezik. Otpoeo je objavom rata, ali ju je povukao im sam mu se obratio i pre no to sam nainio jo dvadeset koraka, ve je podmetao glavu da ga poekam iza uiju. Iziao sam na proplanak gde je ta kua stajala, praen psom koji je oko mene veselo skakao na sve strane. Zidovi su bili od kamena, jedva neto vii od moje glave. krov od naslagane mase trave i granica bio je jedan od najstrmijih koje sam ikad video, a po njemu je mestimino

lealo ravno komae kamena da pridrava taj travnati krov u vreme jakih vetrova. Bio je to, ukratko, dom nekog od onih seljaka-pionira koji su ponos i oajanje naeg Komonvelta i koji jedne godine proizvedu trni viak hrane dovoljan da se ishrani ceo Nesus, a sledee godine moraju da dobiju pomo u hrani da ne bi pomrli od gladi. Kad ispred vrata ne postoji poploana staza, moemo oceniti koliko esto se tu ulazi na osnovu stupnja do kojeg je ugaeni deo zarastao u travu. Ovde je ispred kamenog praga postojao samo mali krug praine, veliki kao maramica. Videvi ovo, pretpostavio sam da bih mogao i uplaiti osobu koja ivi u toj skromnoj kui (raunao sam da tu moe biti samo jedan stanovnik) ako se nenajavljen pojavim na vratima i zato, poto je kucov odavno prestao da laje, stadoh na rubu proplanka i doviknuh pozdrav. Progutae ga drvee i nebo, ostavljajui samo tiinu. Povikao sam ponovo i krenuo ka vratima, a pas u korak sa mnom, i kada sam ve bio na domaku ulaza, tu se pojavi jedna ena. Imala je delikatno lice koje je lako moglo biti lepo da joj oi nisu bile toliko uznemirene; ali odea na njoj bila je toliko dronjava, da se samo time to je bila ista razlikovala od prosjake. Trenutak potom, jedan deki okruglog lica, ije su oi bile ak i krupnije nego oi njegove majke, provirio je iza njene suknje. Rekoh: "ao mi je ako sam vas uplaio, ali bio sam izgubljen u ovim planinama." ena je klimnula glavom, oklevajui, a onda se sklonila sa ulaza. Uao sam. Njena je kua, unutar tih debelih zidova, bila ak i manja nego to sam pretpostavio i odisala je neprijatnim mirisom nekog jakog povra koje se kuvalo u kljualoj vodi, u kotlu koji je bio okaen o kuku iznad vatre. Prozori su bili maleni i malobrojni i imali su, zbog debljine zidova, pre izgled kutija sa senkama nego proreza sa svetlou. Neki deda je sedeo na panterovoj koi, leima okrenut vatri; njegovim oima su do te mere nedostajali ia i inteligencija, da sam u prvi mah pomislio da je slep. U sredini prostorije bio je sto, a oko njega pet stolica, od kojih su tri izgledale kao da su napravljene za odrasle osobe. Setio sam se Dorkasinih opisa kako se nametaj iz naputenih delova Nesusa odvlai na sever da ga koriste elektici koji su usvojili poneto od njegove kulture, ali na svim ovim komadima nametaja videlo se da su pravljeni na licu mesta. ena vide u kom pravcu gledam i ree: "Moj mu e doi uskoro. Pre ruka." Rekoh joj: "Ne mora se brinuti - nemam nikakve zle namere prema vama. Ako me pustite da dobijem deo vaeg obroka i da noas prespavam u toplom i ako ete mi ujutru dati uputstva za dalje kretanje, bie mi drago da pomognem u svakom poslu koji treba da se radi." ena je klimnula glavom, a deko je sasvim neoekivano progovorio vrlo tankim glasom: "Da li si video Severu?" Onda se majka obruila na njega tako brzo da me je to podsetilo na one asove kada je majstor Gerlous pokazivao zahvate koje koristimo za kontrolisanje zatvorenika. Udarac sam uo, mada sam ga jedva video; klinac je ciknuo. Majka se pomakla na takav nain da je zapreila vrata, a on se sakrio iza jedne krinje u uglu koji je od nje bio najudaljeniji. Tada sam shvatio, ili sam bar mislio da sam shvatio, da je ta Severa neka devojka ili ena koju ona smatra jo ranjivijom od sebe i kojoj je naredila da se sakrije (najverovatnije na tavan, pod travnati krov) pre nego to me je pustila da uem. Ali, razmiljao sam, svaka dalja izjava o mojim dobrim namerama bila bi uzaludna kod ove ene koja, ma kako bila neuka, svakako nije bila budala; najbolji nain da zadobijem njeno poverenje bio je da ga zasluim. Poeo sam tako to sam zapitao mogu li dobiti vode da se operem; rekoh da u rado doneti vodu sa izvora samo ako mi dopuste da je i zagrejem iznad vatre. Ona mi dade jedan lonac i ree mi gde je izvor. Imao sam prilike, u raznim razdobljima svog ivota, da se naem na veini onih mesta koja se konvencionalno smatraju romantinim - na vrhovima visokih kula, duboko u utrobi sveta, u dunglama, na brodovima - ali nijedno od tih mesta nije na mene delovalo na ovaj nain kao ta uboga kamena kua. Uinila mi se kao arhetip onih peina u koje, po tvrdnjama uenjaka, oveanstvo opet otpuzi kad se nae na najnioj taki svakog civilizacijskog

ciklusa. Kad god sam itao ili sluao opis idiline seoske kuice (a to je bila silno omiljena Teklina zamisao), naglasak je bio na istoi i urednosti. Pod prozorom leaj od nane, drva naslagana pokraj najhlanijeg zida, pod od kamenih ploa koje se blistaju od istoe i tako dalje. Ovde nije bilo nieg od toga, nije bilo idealnosti; a ipak je ta kua, u svoj svojoj nesavrenosti, bila savrenija jer je pokazivala da ljudska bia mogu da ive i vole na tako udaljenom mestu, iako nemaju sposobnost da svoje stanite oblikuju u poemu. "Da li se ti uvek brije maem?" upita ta ena. Tada mi se po prvi put obratila bez posebnog opreza. "To je jedna tradicija, obiaj. Ako ma ne bi bio dovoljno otar za brijanje, ja bih se stideo da ga nosim. A ako je dovoljno otar, ta e mi britva?" "Ipak, mora biti nezgodno to kad dri tako teko seivo u vazduhu, a mora dobro i paziti da se ne posee." "Tom vebom jaam ruke. Osim toga, za mene je dobro da rukujem maem kad god mi se ukae prilika da bih se s njim srodio kao sa svojim udovima." "Znai, vojnik si. Tako sam i mislila." "Ja sam kasapin ljudi." Kao da je ustuknula zbog ovoga, te ree: "Nisam mislila da te uvredim." "Nisam uvreen. Svako ubija neka bia - ti si ubila to korenje koje ti je u kotlu kad si ga stavila u kljualu vodu. Kad ubijem oveka, spasem ivote svih onih ivih bia koja bi on unitio da je nastavio da ivi, a u to spadaju, moda, i ivoti mnogih drugih mukaraca, ena i dece. ime se bavi tvoj mu?" ena se na to malo osmehnula. Tad sam prvi put video na njenom licu osmeh; odmah je izgledala znatno mlaa. "Svaim. ovek ovde gore mora da radi sve." "Znai, niste roeni ovde." "Ne", ree ona. "Jedino Severijan..." Osmeha vie nije bilo. "Ree li ti - Severijan?" "Tako se zove moj sin. Video si ga kad si dolazio, a sad nas on uhodi. On je ponekad nepromiljen deko." "Tako isto se zovem i ja. Ja sam majstor Severijan." Doviknula je deaku: "Jesi li to uo? Ime ovog gudmena je isto kao tvoje!" Onda opet meni: "Smatra li to ime dobrim? Da li ti se dopada?" "Bojim se da o tome nikad nisam mnogo razmiljao, ali, da, pretpostavljam da mi se dopada. Nekako mi odgovara." Dovrio sam brijanje i seo u jednu od tih stolica da negujem seivo. "Roena sam u Traksu", ree ena. "Jesi li ikad bio tamo?" "Uprvo stiem odatle", rekoh joj. Ako bi je posle mog odlaska ispitivali dimarsi, njen opis moje odede odao bi me u svakom sluaju. "Nisi sreo enu po imenu Herais? To je moja majka." Odmahnuo sam glavom. "Pa, veliki je to grad, ini mi se. Nisi tamo bio dugo?" "Ne, ba ne dugo. Dok si boravila u ovim planinama, jesi li ula za Pelerinke? To je jedan red svetenica koje se odevaju u crveno." "Na alost nisam. Mi ovde ne dobijamo mnogo novosti." "Pokuavam da ih naem, a ako to ne budem uspeo, pridruiu se vojsci koju vodi autarh protiv Ascijana." "Moj mu bi ti mogao dati bolja uputstva nego ja. Meutim, nije trebalo da se popne ovako visoko. Bekan - to je moj mu - veli da patrole nikad ne prave smetnje vojnicima koji se kreu ka severu, pa ak ni ako upotrebljavaju stare drumove." Dok je ona govorila o vojnicima koji se kreu ka severu, kretao se i neko drugi, neko mnogo blii. Bilo je to kretanje izvedeno sa takvom potajnou, da se jedva moglo uti preko

pucketanja vatre i starevog umnog disanja, ali se ipak nepogreivo ulo. Neka bosa stopala, ne mogavi vie da izdre potpunu nepominost koja je radi tiine potrebna, pomakla su se gotovo neprimetno, ali su ispod njih daske, zbog novog rasporeda optereenja, kripnule. 15. ON JE ISPRED TEBE! Taj mu, koji je trebalo da stigne pre veere, nije doao, pa smo nas etvoro - ta ena, deda, klinac i ja - veerali bez njega. U prvo vreme verovao sam da je enino predvianje njegovog povratka ista la, namenjena da me odvrati od ko zna kakvih zlodela koja bih ja inae mogao poiniti; ali dok je sumorno popodne odmicalo u onoj tiini koja predskazuje oluju, postalo je oigledno da je i sama verovala u ono to je govorila i da se sad ozbiljno zabrinula. Naa veera bila je, maltene, najprostija to veera uopte moe biti; ali je moja glad bila tako velika da mi je to ipak bio jedan od najprijatnijih obeda koje pamtim. Imali smo kuvano povre bez soli ili maslaca, grub hleb i malice mesa. Nimalo vina, niti voa, nita svee i nita slatko; a ipak, pojeo sam, sumnje nema, vie nego njih troje zajedno. Kad je na obrok bio zavren, ta ena (ije je ime, doznao sam, bilo Kesdou) uzela je dugaki, gvoem okovani tap iz ugla i krenula da potrai svoga mua; pre polaska me je uveravala da joj nije potrebna pratnja, a starcu, koji, inilo se, njene rei nije ni uo, kazala je da nee ii daleko i da e se vratiti uskoro. Videi da je stari, pred svojom vatrom, jo odsutan duhom kao to je neprestano i bio, ubedio sam, blagou, deaka da doe kod mene, a kad sam zadobio njegovo poverenje, tako to sam mu pokazao Terminus Est i dopustio mu da hvata drku i pokuava da podigne seivo, zapitao sam ga zar ne bi trebalo da Severa sada sie i da se brine o njemu poto njegova mama nije kod kue. "Ona se vratila sino", ree mi on. Mislio sam da to kae o svojoj majci, pa rekoh: "Siguran sam da e se i veeras vratiti, ali zar ne misli da bi trebalo da Severa sad brine o tebi dok je mama odsutna?" Kao to deca ponekad ine ako nemaju dovoljno jezikog pouzdanja da se raspravljaju, klinac je slegnuo ramenima i pokuao da se okrene na drugu stranu. Dohvatio sam ga za ramena. "elim da ti sad poe gore, mali Severijane, i da joj kae da sie. Obeavam da joj neu nita naao uiniti." Klimnuo je glavom i poao ka merdevinama, iako sporo i nevoljno. "Rava ena", ree on. Onda je, prvi put od mog ulaska u kuu, progovorio starac. "Bekane, doi ovamo! Da ti priam o Fehinu." Tek posle jednog trenutka shvatio sam da on to meni govori, uveren da sam njegov zet. "Taj je bio od svih nas ponajgori, taj Fehin. Visok, divlji deko, sa crvenim dlakama na akama i rukama. Kao majmunske ruke; kad ih vidi kako se pruaju iza ugla da neto uzmu, mislio bi, sem po veliini, da to neki majmun uzima. Jednom je uzeo na bakarni tiganj, onaj u kome je majka obino pripremala kobasice, a ja videh njegovu ruku, al' nisam rekao ko je, jer mi je bio prijatelj. Nikad vie taj tiganj nisam naao, nikad ga nisam video, mada sam s Fehinom bio jo hiljadu puta. esto sam pomiljao da je on od tog napravio brodi i putao ga po reci, jer je to ono to sam ja oduvek eleo da uinim sa tim tiganjem. Peaio sam niz reku da ga naem, ali no pade pre nego to ja to i primetih, pre nego to se okrenuh da poem kui. Moda je izglaao dno da se ogleda - ponekad je crtao svoj lik. Moda ga je punio vodom da se ogleda." Otiao sam preko sobe da sluam staroga, delom zato to je rei izgovarao nejasno, a delom iz potovanja, jer njegovo ostarelo lice podsealo me je donekle na lice majstora Palaemona, mada je ovaj starac imao svoje prirodne oi. "Sreo sam jednom jednog oveka tvojih godina koji je pozirao za Fehina", rekoh mu.

Stari die pogled ka meni; videh kako, brzinom kojom bi senka ptice mogla preleteti preko neke sive krpe izbaene iz kue na travu, njegovo uvianje da ja nisam Bekan dolazi i odlazi. Ali nije prekinuo priu, niti na ma koji drugi nain potvrdio da uvia da nisam Bekan. Bilo je to kao da ima da kae stvari tako hitne, da ih mora rei nekome, izruiti u ma ije ui, pre nego to budu izgubljene zauvek. "Njegovo lice nije uopte bilo majmunsko. Fehin je bio zgodan - najzgodniji. Uvek je mogao da izvue hranu ili pare od neke ene. Mogao je da dobije ta god je hteo od ena. Pamtim kako smo jednom ili stazom koja je vodila do mesta gde je tad stajala stara vodenica. Imao sam jedno pare hartije koje mi je uitelj dao. Pravi list hartije, ne ba beo, malo smekast i sa pegicama ponegde, tako da je izgledao kao pastrmka u mleku. Uitelj mi je dao tu hartiju da bih mogao napisati pismo za majku - a mi smo u koli veito pisali po daskama, pa kad treba opet da pie, ti sunerom obrie dasku, a mi deca, kad niko ne gleda, tresnemo suner daskom tako da poleti i lupi u zid ili nekog u glavu. Ali Fehin je voleo da crta i ja dok sam iao, mislio sam o tome i kako bi njegovo lice izgledalo kad bi dobio hartiju da napravi sliku koju bi mogao sauvati. Jedino to je uvao", nastavi on. "Sve drugo je gubio, ili poklanjao, ili bacao, a ja sam prilino dobro znao ta majka hoe da kae, pa sam zakljuio da u to moi i na pola lista da napiem ako piem sitno. Fehin nije znao da ja imam hartiju, al' ja je izvuem i pokaem mu, presavijem i iscepam na dva dela." uo sam, iznad naih glava, frulasti deakov glasi, ali nisam uspevao da razaberem ta kae. "Najblistaviji dan to sam ga ikad video. Sunce je imalo neki novi ivot u sebi, kao kad je oveku dobro danas, a bilo mu je loe jue i bie loe sutra, ali danas se eta i smeje tako da kad bi neki nepoznat ovek doao, pomislio bi da nema nieg loeg, da nema bolesti, da su lekovi i postelja za nekog drugog. U molitvama uvek kau bie Novo Sunce tako sjajno da nee moi u njega da gleda, a ja sam uvek do tog dana mislio da je to samo nain kako valja priati, kao kad kae da je beba lepa il' hvali sve to je neki dobar ovek napravio za sebe, mislio sam da kad bi i dva sunca bila, mogao bi oba da gleda. Ali tog dana vidim da je to istina, sve istina, svetlo Sunevo na Fehinovom licu bilo je jae nego to su moje oi mogle izdrati. Ila mi voda na oi. Rekao je hvala, pa smo poli dalje i evo nas kod jedne kue gde je stanovala jedna cura. Ne pamtim kako se zvala, ali bila je stvarno lepa, sa onom lepotom koju ponekad imaju one najtie. Dotad pojma nisam imao da je Fehin poznaje, al' on me zamolio da saekam i ja sednem na prvi stepenik ispred kapije." Iznad naih glava neko tei od deaka hodao je ka merdevinama. "Nije dugo ostao unutra, al' kad je iziao, a cura pogledala kroz prozor, znao sam ta su radili. Pogledam ja njega, a on iri one dugake, tanke, majmunaste ruke. Kako da podeli sa mnom ono to je dobio? Na kraju je naveo tu devojku da mi da pola vekne hleba i neko voe. S jedne strane hartije je nacrtao moju sliku, a s druge devojinu, ali je hartiju sauvao za sebe." kripnue merdevine, a ja se okrenuh da pogledam. Kao to sam i oekivao, silazila je jedna ena. Ne visoka, ali uska u struku, a stasa dobro razvijenog; haljina joj je bila gotovo isto onako dronjava kao odea deakove majke, ali mnogo prljavija. Bogata, smea kosa prosipala joj se niz njena lea. Mislim da sam je prepoznao ak i pre nego to se okrenula, pre nego to sam video te visoke jagodine kosti i izduene smee oi - Agija. "Znai, znao si sve vreme da sam ovde", ree ona. "Mogao bih ja to isto da kaem tebi. Izgleda da si bila ovde pre mene." "Samo sam pogodila da e se zaputiti ovamo. Ispalo je tako da sam stigla malo pre tebe, ali rekla sam gospodarici ove kue ta e mi uraditi ako me ona ne sakrije", ree Agija. (Pretpostavljam da je elela da znam da ona ovde ima saveznika, pa makar kako labavog.) "Ti mene pokuava da ubije jo od kada sam te na trenutak video u gomili u Saltusu."

"Da li je to optuba? Da, pokuavam." "Lae." Bila je to jedna od retkih prilika kad sam Agiju video izbaenu iz ravnotee. "ta hoe rei?" "Samo to da si pokuavala i pre Saltusa da me ubije." "Pomou averna. Jesam, naravno." "I kasnije. Agija, znam ko je Hetor." ekao sam da odgovori, ali ona ne ree nita. "Onog dana kad smo se sreli, kazala si mi da postoji neki stari mornar koji eli da ivi s njim. Mator, ruan i sirot, tako si rekla o njemu, a meni nije bilo jasno zato bi ti, divna mladica, ak i razmatrala njegovu ponudu, poto nisi ba umirala od gladi. Imala si svog blizanca da te titi, a i neto para koliko je od prodavnice priticalo." Doao je red na mene da se iznenadim. Ona ree: "Trebalo je da mu odem i da ovladam njime. Ovladala sam njime sada." "A ja mislio da si mu obeala sebe samo ako uspe da me ubije." "Obeala sam ja njemu i to i mnogo tota drugo i tako sam njime ovladala. On je ispred tebe, Severijane, i eka moju re." "Doveo je jo tih svojih ivotinja? Hvala na upozorenju. O tome je i bila re? Pripretio je, svojevremeno, tebi i Agilusu tim svojim ljubimcima koje je doneo iz drugih sfera." Klimnula je glavom. "Bio je doao da proda svoju odeu, a to je bila odea onakve vrste kakva se nosila na starim brodovima koji su plovili preko ivice sveta, davno; nisu bili kostimi niti krivotvorine, pa ak ni u grobu smekana stara odea koja je vekovima leala u mraku, nego je bila odea maltene nova. On je rekao da su njegovi brodovi - svi ti brodovi zalutali u neki takav mrak izmeu sunaca, gde se godine ne vrte. Izgubili su se tako, da ih ni vreme nije moglo nai." "Znam", rekoh. "Priao mi je Jonas." "Kad sam doznala da e Agilusa ubiti ti, otila sam kod Hetora. On je u poneemu jak kao gvoe, u mnogo emu drugom slab. Da sam mu uskraivala svoje telo, nita ne bih postigla, i tako sam uradila sve one nenormalne stvari koje je eleo i navela ga da veruje da ga volim. Sad je spreman da izvri to god ja zatraim. Kad si ubio Agilusa, on te je, za mene, poeo pratiti; njegovim srebrom iznajmila sam ljude koje si pobio kod starog rudnika, a stvorovi kojima on zapoveda na kraju e te i ubiti ako te ne ubijem ja sama, ovde.!" "Mislila si da eka dok zaspim, a onda, valjda, da sie i ubije me." "Prvo bih te probudila, kad bih ti stavila no pod grlo. Ali ovo dete mi je reklo da zna da sam ovde, pa sam pomislila da bi ovo moglo biti prijatnije. Ali, reci mi - kako si pogodi za Hetora?" Dah vetra pahnu kroz uske prozore. Od toga se vatra zadimi i ja zauh staroga, koji je opet sedeo utke, kako se zakaljava, pa pljuje na ar. Deki je bio siao sa tavana dok smo Agija i ja priali i sad nas je gledao krupnim, neshvatajuim oima. "Trebalo je da uvidim odavno", rekoh. "Moj prijatelj Jonas bio je ba takav plovilac. Mislim da e ga se setiti - na trenutak si ga videla na ulazu u rudnik, sigurno ste znali za njega." "Znali smo." "Moda su obojica sa istog broda. Ili je moda postojala mogunost da jedan drugog prepoznaju po nekom znaku, ili se Hetor bar plaio toga. U svakom sluaju, dok sam putovao sa Jonasom, Hetor mi je vrlo retko prilazio, mada je ranije bio toliko eljan mog prisustva. Videh ga u rulji kad sam vrio pogubljenje nad jednom enom i jednim mukarcem u Saltusu, ali tad nije pokuao da mi se pridrui. Na putu prema Kui Apsoluta Jonas i ja smo ga videli iza sebe, ali dojurio nije sve dok Jonas nije odjahao, mada je morao oajniki eleti da mu notula bude vraena. Kad je baen u predsoblje u Kui Apsoluta, nije ni pokuao da sedne

blizu nas, iako je Jonas bio goovo mrtav; meutim, kad smo odlazili, neko stvorenje koje je ostavljalo trag sluzi pretrailalo je tu prostoriju." Agija nita nije rekla i u svojoj utnji mogla je biti ona mlada ena koju sam ugledao u jutro posle dana kad sam otiao iz nae kule, ena koja je otkainjala reetke to su uvale izloge jedne pranjave radnje. "Mora biti da ste vas dvoje izgubili moj trag na putu ka Traksu", nastavih, "ili vas je neka nezgoda zadrala. ak i kad ste otkrili da smo nas dvoje u gradu, bilo vam je, svakako, nepoznato da je upravljam Vinkulom, jer Hetor je pustio svoje vatreno stvorenje da me trai po ulicama. Onda ste, ve nekako, nali Dorkas u 'Patkinom gnezdu'..." "Pa i mi smo tamo stanovali", ree Agija. "Stigli smo samo nekoliko dana ranije i tragali smo za tobom, a onda si ti doao. Posle sam uvidela da je ta ena u sobici u potkrovlju ona ludaa koju si naao u Botanikoj bati, ali i tad nismo pogodili da si je ti tu stavio, jer je ona babetina u krmi rekla da ju je doveo ovek u obinoj odei. Meutim, raunali smo na to da bi ona mogla znati gde si i da e lake progovoriti pred Hetorom. A on se i ne zove stvarno Hetor, uzged budi reeno. On kae da je njegovo ime jedno mnogo starije, za koje praktino niko danas ne zna." "On je Dorkasi ispriao o vatrenoj spodobi", rekoh, "a Dorkas meni. Ja sam i ranije uo o tom biu, ali Hetor je za njega imao i ime - zvao ga je Salamander. To mi nita nije znailo kad je Dorkas priala, ali sam se kasnije setio da je Jonas imao ime za ono crno to je letelo za nama blizu Kue Apsoluta. Nazvao je to notulom i rekao da su ljudi na brodovlju odabrali takvo ime zato to se te ivotinje odaju talasom vreline. Ako je Hetor znao ime vatrenog stvora, inilo se verovatno da je to takoe ime koje su nadenuli mornari i da je u nekoj vezi sa osobinama stvorenja." Agija se tanko nasmeila. "I tako, sada zna sve i ima me na mestu gde si i hteo da budem - samo jo kad bi ovde mogao da zamahne tom tvojom maetinom." "Imam te i bez toga. Imao sam te pod nogama i na ulazu u rudnik, to se toga tie." "Ali ja jo imam svoj no." U tom asu na vratima se pojavila deakova majka i mi, oboje, zastadosmo. Prenosila je zaprepaeni pogled sa Agije na mene i nazad; onda je, kao da nikakvo iznenaenje ne moe probiti njenu tugu niti promeniti ono to mora initi, zatvorila i tekom rezom zamandalila vrata. Agija ree: "uo je da sam na tavanu, Kesdou, i naterao me je da siem. Namerava da me ubije." "A kako u ja to spreiti?" odvrati ena umorno. Okrete se meni: "Sakrila sam je zato to mi je rekla da joj misli zlo. Hoe li ubiti i mene?" "Ne. A neu ni nju, to ona zna." Agijino lice se izobliilo od gneva, kao to bi se moglo izobliiti lice neke druge lepe ene, neke koju je moda Fehin lino izvajao od obojenog voska, pred naletom vatre: istovremeno se istapalo i raspaljivalo. "Agilusa si ubio i time se diio! Zar nisam i ja dostojna da umrem kao on? Isto smo meso bili!" Maloas, kad je rekla da je naoruana noem, nisam joj u celosti poverovao, ali sad je no, iako nisam video da ga izvlai, bio u njenim rukama jedan od onih povijenih bodea iz Traksa. Ve neko vreme vazduh je bio teak od predznaka oluje. Sad se poe valjati grmljavina, poe gruvati meu planinskim vrhuncima iznad nas. Kad su odjeci i protivodjeci ve gotovo sasvim zamrli, neto im se odazva. Ne, ne mogu taj glas da opiem; nije to bila ljudska vika, ali nije bilo ni puko rikanje zveri. Sva ona izmorenost nestade iz ene zvane Kesdou i bi zamenjena najoajnijom urbom. Ispod svakog od tih prozoria stajao je o zid oslonjen po jedan teki drveni kapak; ona dohvati onaj njoj najblii, die ga kao da nije tei od kakvog tiganjia i tresnu ga u

leite. Napolju pas mahnito zalaja, pa zamue i vie nikakvi zvuci ne stigoe, izuzev umorenja prvih kinih kai. "Tako brzo", kriknu Kesdou. "Tako brzo!" Pa svome sinu: "Sklanjaj se, Severijane." Kroz jedan od jo otvorenih prozora zauh kako neki deji glas doziva: "Oe, zar mi ne moe pomoi?" 16. ALZABO Pokuavajui da pomognem Kesdoi, okrenuh lea Agiji i njenom bodeu. Bila je to greka koja me je umalo ivota stajala, jer Agija se bacila na mene im sam se poeo truditi oko kapka. Poslovica kae da ene i krojai dre seivo nadole, ali Agija je izmahnula nagore da raspori eludac u uhvati srce odozdo kao izvebani ubica. Okrenuo sam se i stigao da samo tim drvenim kapkom pariram njen udarac; vrh seiva se probio kroz drvo, pa je na tom mestu zasvetlucao elik. Upravo zbog silovitog svog udarca nije uspela. Cimnuh kapak u stranu i bacih ga zajedno sa noem u drugi kraj sobe. I Agija i Kesdou jurnue tamo. Agiju sam zgrabio za miicu i trzajem vratio nazad; Kesdou je sruila kapak na prozor i uvrstila ga, i to na takav nain da je no ostao sa spoljanje strane, pruen u nailazeu oluju. "Glupao", ree Agija. "Zar ti nije jasno da prua oruje onome, napolju, koga se boji, ma ko to bio?" Njen glas je bio poraeno miran. "Njemu noevi nisu potrebni", ree Kesdou. Sad je u kui jedina svetlost bila ona crvenkasta, od vatre. Potraih pogledom svee ili svetiljke, ali nita takvo nije se moglo videti; kasnije sam doznao da je porodica imala nekoliko komada, ali da je sve bilo odneto na tavan. Napolju su se krile munje, svaki put ocrtavajui rub prozorskih kapaka i stvarajui isprekidanu liniju estoke svetlosti ispod ulaznih vrata - trenutak kasnije shvatio sam da je to isprekidana linija, a da je trebalo da bude neprekidna. "Neko je napolju", rekoh. "Stoji na pragu." Kesdou je klimnula glavom. "Zatvorila sam prozore u zadnji as. Nikada ranije nije dolo ovako rano. Moe biti da se zbog oluje probudilo." "Ne misli da bi to mogao biti tvoj mu?" Pre nego to mi je mogla odgovoriti, jedan glas, tanji od glasa onog deeka, pozva: "Pusti me unutra, majko." ak sam i ja, ne znajui jo ta je progovorilo, osetio u tim reima uasavajuu pogrenost. Bio je to, moda, glas deteta, ali ne ljudskog deteta. "Majko", poe taj glas opet dozivati. "Poinje kia." "Bolje da se mi popnemo", ree Kesdou. "Ako za sobom izvuemo merdevine, ono nee moi da nas dohvati ak ni ako ue u kuu." Ja sam otiao do samih vrata. Bez munja, stopala tog bia koje se nalazilo na pragu bila su nevidljiva; ali uo sam, preko zvuka jake kie, njegovo sporo, umno disanje, a jednom i struui zvuk kao da vue stopala po pragu. "Ti si ovo napravila?" upitah Agiju. "To je neka Hetorova spodoba, a?" Agija je odmahnula glavom; njene uzane, smee oi su plesale. "Oni lutaju po ovim planinama kao divlje ivotinje, to bi trebalo da bude tebi poznato mnogo bolje nego meni." "Majko?" Struganje stopalima - stvorenje se, posle ove poslednje, zlovoljno izgovorene rei, okrenulo od vratiju. Na jednome od kapaka bila je naprslina i ja pokuah da virnem napolje; ne mogah nita razabrati u mrklom mraku, ali zauh korake mekane, a teke, upravo onaj zvuk koji se pokatkad uo kroz reetkama zapreene kabinske prozore Medvee kule, u mome domu. "Pre tri dana je uzelo Severu", ree Kesdou. Pokuavala je da navede starca da ustane; ovaj to i uini, ali sporo, jer mu se nije odlazilo od topline vatre. "Nikad nisam putala ni nju

ni Severijana meu drvee, ali izilo je ovde na proplanak, jednu smenu vremena pre sutona. Od tada se vraa svake noi. Pas nije hteo da ide za njegovim tragom, ali je Bekan danas krenuo u lov na to." Do tog trenutka, ja sam ve pogodio o kojoj je zveri re, iako nijednu takvu nisam video. Rekoh: "Znai, to je alzabo? Stvor od ijih lezda se pravi analept?" "Jeste alzabo", odgovori Kesdou. "To o analeptu, o tome ja nita ne znam." Agija se nasmeja. "Ali Severijan zna. On je okusio mudrost tog stvorenja, pa sad nosi svoju dragu u sebi, kud god poe. Koliko je meni poznato, ovek ih moe uti nou kako apuu jedno s drugim, pregrejani i oznojeni od ljubavi." Izmahnuo sam da je udarim, ali odskoila je hitro, zatim se postavila tako da je izmeu nas bio sto. "Pa zar nisi oduevljen, Severijane, to je i alzabo meu ivotinjama koje su dole na Urt kao zamena za sve one ranije ivotinje koje su nai preci poubijali? Bez alzaboa ti bi svoju najdrau Teklu izgubio zauvek. Ispriaj Kesdoi koliko te je alzabo usreio." Ja Kesdoi rekoh: "Stvarno mi je ao da ujem o smrti tvoje erke. Ako ovu kuu mora da brani neko od te ivotinje napolju, braniu je ja." Moj ma je stajao naslonjen na zid i ja, da bih pokazao da moja reenost nije meka od mojih rei, posegnuh da ga dohvatim. I dobro je bilo to sam to uini, jer upravo u tom asu jedan muki glas na vratima ree: "Otvori, draga!" Agija i ja se bacismo da zaustavimo Kesdou, ali ne dovoljno hitro. Pre nego to smo je mogli dohvatiti, Kesdou je digla rezu. Vrata se otvorie. Zver koja je tu ekala stajala je na sve etiri noge, ali i tako njena mona plea bila su u visini moje glave. Alzabova glava bila je nisko sputena, tako da su mu i vrhovi uiju bili nii od krznene kreste koju je imao na vrh lea. U svetlosti vatre zubi su mu blistali belo, a oi se sjaktale crveno. Video sam oi mnogih stvorova za koje se pria da su doputovala iz prostora onostran ruba sveta, privuena - tako bar tvrde izvesni filonoisi, smru onih iji se mastanak zbio ovde, kao to i plemena primitivnih starosedelaca dou, mlitavo se vukui, sa svojim kamenim noevima i vatrama, u predele koji su zbog rata ili zaraza ostali sasvim bez stanovnitva; meutim, oi svih tih stvorova su samo zverske. Crvene oi alzaboa bile su neto vie, nisu imale ni inteligenciju ljudske rase, ali ni nevinost zverinja. Tako bi mogao izgledati avo, pomislih, kad se konano izbatrga iz jame neke tamne zvezde; potom se setih i ovekomajmuna, koje su neki nazivali avolima, ali koji su imali oi ljudi. U jednom trenutku se inilo da je mogue opet zatvoriti vrata. Video sam da to pokuava Kesdou, koja je uasnuto ustuknula. Alzabo je krenuo napred, i to, izgledalo je, sporo, ak lenjo, ali ipak prebrzo za nju; vrata su ga udarila ivicom po rebrima - kao da su naletela na stenu. "Neka ostanu otvorena", doviknuo sam. "Trebae nam svetlosti koliko god je ima." Ve sam bio izvadi Terminus Est iz kanije, tako da je otrica zahvatila svetlo ognjita, poinjui i sama da lii na gorku vatru. Bolje bi mi oruje bio arbalest, samostrel poput onih koje su Agijini plaenici svojevremeno nosili, ije su streleu pale zbog trenja vazduha, a kad udare u metu, rasprsnu se kao kamen baen u ognjite; ali arbalest ne bi, kao Terminus Est, izgledao kao produetak moje ruke, a osim toga, moda bi arbalest dopustio alzabou da skoi na mene dok bih pokuavao da namestim novu strelu, u sluaju da prva promai. Dugako seivo mog maa nije u celosti otklanjalo ovu opasnost. Vrh moje paloine je etvrtast, nije iljast, tako da ne bi mogao probosti tu zver ako bi skoila. Morao bih da izmahnem dok zver leti kroz vazduh; bio sam siguran da mogu da odreem alzabovu glavu sa tog debelog vrata u tom trenu, ali sam i znao da bi eventualni promaaj znaio smrt. Osim toga, bilo mi je potrebno i mnogo prostora za zamah, a u ovoj sobici je prostora bilo jedva dovoljno; i svetlosti mi je trebalo, a vatra je umirala. Nisu vie bili tu ni starac, ni deko Severijan, ni Kesdou - nisam bio siguran da li su se popeli merdevinama na tavan dok je moja panja bila usmerena na oi zveri, ili su pobegli,

neki ili svi, kroz vrata, iza zveri. Ostala je samo Agija, pritisnuta u ugao; drala je Kesdoin gvoem okovani penjaki tap kao oruje, kao to bi neki mornar mogao pokuati, u oajanju, da odguruje brodskom kukom galiju koja se valja na njega. Znao sam da u, ako joj se obratim, privui alzabovu panju na Agiju; ali, ako bi zver samo okrenula glavu na tu stranu, lako bi se moglo desiti da dobijem priliku da joj preseem kimu. Rekoh: "Agija, svetlosti moram imati. Ovo e me ubiti u mraku. Jednom si rekla svojim ljudima da e me zadravati borbom spreda, ako su oni spremni da me ubiju s lea. Ja u se sad boriti s ovim spreda, ako si ti voljna samo da donese sveu." Agija je klimnula glavom da pokae da je shvatila, a zver je u tom trenutku krenula ka meni. Meutim, nije, kao to sam oekivao, skoila, nego je kliznula postrance, lenjo ali spretno, nadesno, prilazei blie, ali ostajui izvan domaaja seiva. U prvi mah to nisam shvatio, a onda sam uvideo da to zver, svojim poloajem pokraj zida, jo vie smanjuje prostor za neki moj budui napad i da e, ako me zaobie (a malo je nedostajalo pa da to i postigne) i isprei se izmeu vatre i mene, ponititi glavninu koristi koju sam od vatre imao. Zato smo poeli paljivo igru u kojoj se alzabo trudio da iskoristi, na najpovoljniji nain, stolice, sto i zidove, dok sam se ja trudio da obezbedim to je mogue vie mesta za razmah mog maa. Onda sam skoio napred. Alzabo je izbegao moj udarac, ali, kako mi se uinilo, samo za irinu prsta, a zatim je izmahnuo eljustima ka meni i opet uzmakao taman na vreme da izbegne moj povratni udarac. Te vilice, dovoljno velike da zagrizu ljudsku glavu kao to ovek zagriza jabuku, zveknule su sklapajui se ispred mog lica i zalile me smradom alzabovog gnjilog daha. Pue novi grom, tako blizu da sam posle tog urlika uo i ruenje velikog stabla ija je smrt bila tim zvukom proglaena; sev munje obasjao je svaku pojedinost, ali ja posle tog paralizujueg bleska ostadoh zaslepljen. Usledio je juri mraka i ja u njega zasekoh Terminus Estom; osetih da see neku kost; skoih u stranu i udarih ponovo, ali ovoga puta samo aljui neki deli nametaja u propast. Onda mi se vid vratio. Dok smo se alzabo i ja premetali i nadmudrivali fintama, kretala se i Agija, a prema merdevinama je, izgleda, jurnula kad je pukao grom; sad je ve bila na pola puta uz njih i ja videh da Kesdou prua ruku odozgo da joj pomogne. Alzabo je stajao ispred mene, prividno neozleen; ali video sam i njegovu tamnu krv koja je curila tankim mlazom i stvarala baricu kod njegovih prednjih nogu. Krzno mu je u svetlosti vatre izgledalo crveno i dronjavo, a nokti na stopalima, vei i grublji od medveih, bili su takoe tmastocrveni, a inilo se i poluprovidni. Zauo sam glas, jeziviji nego to bi progovaranje lea ikad moglo biti. Onaj glas koji je pred vratima rekao: "Otvori, draga", sad ree: "Jeste, ranjen sam. Ali ne boli mnogo, a mogu i da stojim i da se kreem kao i pre. Nee ti moi veito da mi spreava pristup do moje porodice." Iz usta zveri, glas strogog, asnog i estitog oveka. Izvadio sam Kandu i poloio je na sto, ali ona je bila samo plava iskrica. "Svetla!" doviknuh Agiji. No, svetlo se nikako ne pojavi, samo zauh kako po podu tavana lupkaju merdevine, jer su ih ene podigle i izvukle. "Put za bekstvo ti je odseen, vidi", ree zver, i dalje mukim glasom. "A i tebi za nastupanje. Da li e moi da skoi tako visoko, sa ranjenom nogom?" Odjednom se glas preobrati u tuno piskutanje devojice. "Mogu ja da se penjem. Zar misli da se neu setiti da doguram sto pod tu rupu? Ja, koja mogu govoriti?" "Znai, zna da si zver." Ponovo je zazvuao muki glas. "Znamo da se nalazimo u zveri, ba kao to smo se ranije nalazili u mesnatim omotaima to ih ova zver prodra." "I ti bi, Bekane, pristao da prodere i tvoju enu i tvog sina?"

"Ja bih i naredio da tako bude. I nareujem. Hou da nam se Kesdou i Severijan pridrue ovde, kao to sam se ja danas pridruio Severi. Kad umre vatra, umree i ti - i pridruie se nama - ba kao i oni." Nasmejao sam se. "Jesi li zaboravio da si svoju ranu zadobio kad ja nisam mogao nita videti?" Drei Terminus Est u pripravnosti, preao sam preko sobe, doao do ostataka jedne stolice, dohvatio ono to je nekad bilo naslon te stolice i hitnuo ga u vatru, stvarajui oblai varnica. "Mislim da je to bilo drvo koje je dobro odlealo, a zatim natrljano pelinjim voskom, to je uradila neka paljiva ruka. Trebalo bi da gori blistavo." "Ipak, tama e doi." Ta zver-Bekan zvuala je beskonano strpljvo. "Tama e doi i ti e nam se pridruiti." "Ne. Kad bude sva stolica izgorela i kad svetlost pone da poputa, poi u na tebe i ubiu te. Sad ekam samo zato to te putam da krvari." Nastupilo je utanje, avetinjsko utoliko vie to na izrazu lica te zveri nije nagovetavalo nikakvu misao. Znao sam da su ostaci Tekline nervne hemije ugraeni u jezgra izvesnih elija u prednjim renjevima mog mozga, dejstvom sekreta koji je destilisan iz organa jednog upravo ovakvog stvora; znao sam, takoe, da na isti nain ovaj mukarac i njegova ker pohode ipraja sutona u mozgu ove divlje ivotinje i zamiljaju da ive; ali kakva bi to avet od ivota mogla biti i kakvim snovima i enjama, moda, ispunjena, to nisam mogao ni nagaati. Konano, muki glas ree: "Kroz jednu ili dve smene vremena, dakle, ubiu ja tebe ili ti mene. Ili emo se unititi uzajamno. Ako se ja sada okrenem i odem u no i kiu, hoe li me loviti kad se Urt opet okrene ka svetlosti? Ili ostati ovde da mi spreava pristup do ene i deteta koji su moji?" "Ne", rekoh. "To potvruje onom au koju ima? Da li e se zakleti na taj ma, iako ga ne moe uperiti ka suncu?" Naninio sam korak unazad i preokrenuo Terminus Est, drei ga za seivo na takav nain da je vrh bio okrenut ka mome srcu. "Kunem se ovim maem, oznakom moje Umetnosti, da ako se ti ove noi ne vrati, ja tebe neu loviti sutra. A neu ni ostati u ovoj kui." Okrenuo se hitro kao kad zmija klizne. U jednom trenu imao sam, moda, priliku da udarim po tim masivnim leima. Onda ga vie nije bilo tu, a nije ostalo ni ma kakvih tragova njegovog prisustva, osim otvorenih vrata, jedne polomljene stolice i bare krvi (tamnije boje, ini mi se, nego to je krv ivotinja sa ovoga sveta) koja je natapala izribane daske poda. Otiao sam do vratiju i zamandalio ih, vratio sam Kandu u vreicu koja mi je visila o vratu, a onda sam, kao to je zver predloila, premestio sto tako da sam, popevi se na njega, lako mogao da se izvuem na tavan. Tamo su, na udaljenom kraju, ekali Kesdou, starac i deko zvani Severijan, u ijim oima videh kakve bi uspomene na ovu no mogle postojati u njegovoj svesti kroz dvadeset godina. Svi su bili okupani kolebljivom svetlou jedne svetiljke okaene o jednu od krovnih greda. "Opstao sam", rekoh "kao to vidite. Jeste li uli ta smo dole priali?" Kesdou utke klimnu glavom. "Da ste mi doneli svetlo koje sam traio, ne bih uradio ovo to sam uradio, Ali, ovako, smatrao sam da vam ne dugujem nita. Da sam na vaem mestu, napustio bih ovu kuu im se razdani i krenuo bih u nizije. Ali to je vaa stvar." "Plaili smo se", proguna Kesdou. "I ja sam se plaio. Gde je Agija?" Na moje iznenaenje, stari je pokazao prstom, a ja, gledajui tamo, videh da je gusti slamnati krov razgrnut i da je tu napravljen otvor dovoljno veliki za Agijino vitko telo.

Te noi sam spavao pored vatre, ali sam prvo upozorio Kesdou da u ubiti svakog ko sie sa tavana. Ujutru sam poao oko kue i, kao to sam oekivao, iz drvenog kapka je Agijin no bio iupan. 17. MA LIKTORA "Odlazimo", ree mi Kesdou. "Ali pre nego to krenemo, spremiu doruak za nas. Ti, ako nee, ne mora da jede sa nama." Klimnuo sam glavom i ostao napolju, ekajui, sve dok nije donela drvenu iniju obine ovsene kae i drvenu kaiku; to sam odneo do potaka i tamo jeo. Oko potoka je bio zaklon, obilje trske; ja iz zaklona nisam iziao. To, valjda, znai da sam pogazio zakletvu koju sam alzabou dao; ali ekao sam tamo i osmatrao kuu. Posle nekog vremena izioe Kesdou, njen otac i mali Severijan. Ona je nosila jedan zaveljaj i tap svog mua, a deko i deda su nosili svako po jednu malu vreu. Pas koji se, mora biti, zavukao ispod patosa kad je alzabo doao (ne mogu rei da mu to zameram, ali Triskele to ne bi uradio) sad poe veselo skakutati iza njihovih peta. Video sam da se Kesdou osvre, traei me pogledom. Kad me nije uspela nai, ostavila je jedan zaveljaj na prag. Gledao sam ih kako odmiu ivicom svoje male njive, koja je bila samo oko mesec dana pre toga zaorana i zasejana, a kojoj je sada predstojalo da je poanju ptice. Ni Kesdou ni njen otac se nisu osvrtali; ali je deko, Severijan, pre nego to je preao preko prvog grebena, zastao i okrenuo se da jo jedanput vidi jedini dom koji je ikada znao. Kameni zidovi te kue stajali su i dalje postojano kao i pre, a iz dimnjaka se jo izvijao dim od vatre na kojoj su bili spremili doruak. Mora biti da ga je majka tada pozvala, jer on pohita za njom i na taj nain ieze sa vidika. Tada sam iziao iz travuljina i trstika i otiao do vrata. U zaveljaju na pragu bila su dva ebeta od mekog guanakoa i izvesna koliina suenog mesa umotana i istu asuru. Meso sam stavio u svoju jahaku torbicu na opasau, a ebad sam presavio na drugi nain, da bih mogao da ih nosim preko ramena. Posle kie vazduh je ostao sve i ist; prijalo mi je saznanje da u uskoro ostaviti iza sebe tu kamenu kuicu i njene mirise dima i hrane. Razgledao sam i unutranjost, video crnu mrlju koja je ostala od alzabove krvi i polomljenu stolicu. Kesdou je vratila sto na mesto gde se ranije nalazio; Kanda, koja je tu tako slabo sijala, nije nikakav trag ostavila na njegovoj povrini. Nije ostalo nita to bi izgledalo vredno odnoenja; iziao sam i zatvorio vrata. Onda sam se zaputio za Kesdou i njenom grupom. Nisam joj oprostio to mi nije dala svetlost kad sam se borio sa alzabom - mogla je to lako uiniti da je samo spustila svetiljku sa tavana. S druge strane, nisam je mogao ni mnogo okrivljavati to je stala na Agijinu stranu, jer Agija je bila ena, usamljena, meu zureim licima i ledenim krunama planina; a to se tie deaka i dede, ni za jednog ni za drugog se ne bi moglo rei da su u toj stvari mnogo krivi. Obojica su, meutim, bila izloena opasnosti bar u jednakoj meri kao Kesdou. Staza je bila toliko meka da sam mogao pratiti njihove tragove u najbukvalnijem smislu rei, jer sam lepo video otiske Kesdoinih malih stopala, deakovih jo manjih koja su inila po dva koraka na svaki njen jedan i starevih stopala kod kojih su prsti bili okrenuti spolja. Hodao sam polako da ih ne sustignem; znao sam da se sa svakim korakom koji prevaljujem poveava i opasnost po mene, ali sam se usuivao nadati se da e arhonove patrole sasluavati prvo njih, te time upozoriti mene. Kesdou me nije mogla izdati, jer sve to bi dimarsima rekla iskreno, njih bi samo zavodilo na pogreni put; a ako bi alzabo napao, ja bih ga (nadao sam se) pre toga uo ili namirisao - a nisam se ni zakleo, uostalom, da njegov plen neu braniti, nego samo da neu alzaboa loviti i da neu ostati u kui. Taj puteljak je svakako bio samo lovaka stazica koju je Bekan malo proirio; uskoro je iezao. Pejza je ovde bio manje okrutan nego iznad linije uma. Juni nagibi esto su bili obrasli mahovinom i sitnom paprati, a iz litica su rasli etinari. Padajua voda retko kad je

izlazila iz domaaja sluha. U meni se Tekla priseti da je na jednom mestu veoma slinom ovome nekad dolazila da slika, u pratnji svoga nastavnika i dvojice zlovoljnih telohranitelja. Poe me obuzimati oseanje da u uskoro nabasati na tafelaj, paletu i jedan neuredni sandui sa etkama, stvari ostavljene pokraj neke kaskade kad se sunce vie nije zadravalo u vodenom prahu. Dabome da nisam ni na ta slino naiao; sledeih nekoliko smena vremena nije bilo ba nikakvih znakova ljudskog prisustva. Sa otiscima stopala Kesdoine grupe meali su se tragovi jelena, a u dva maha i otisci apa jedne od onih mrkih maaka koje se tim jelenima hrane. Ovi ivotinjski tragovi nainjeni su, svakako, u zoru, posle prestanka kie. A onda sam ugledao liniju otisaka ostavljenih nekim bosim stopalom krupnijim od starevog. Svaki od tih otisaka bio je, uistinu, krupan koliko i moj otisak zajedno sa izmom, a korak moda i dui od mog. Ovi tragovi su se pruali pod pravim uglom u odnosu na pravac kretanja grupe koju sam sledio, ali jedan otisak pao je preko jednog deakovog, to je pokazivalo da je ovaj pridolica proao izmeu nas. Pohitao sam napred. Pretpostavio sam da su to otisci stopala nekog autohtona, mada sam se jo tad zapitao otkud tako dugaki koraci - ti planinski divljaci su, obino, prilino malog rasta. Ako bi to stvarno bio autohton, onda ne bi bilo mnogo verovatno da e naneti Kesdoi i ostalima neko stvarno zlo, mada bi joj mogao uzeti predmete koje je nosila. Koliko je meni tada bilo poznato, auhtohtoni su bili domiljati lovci, ali ne skloni ratovanju. Nastavili su se otisci bosih stopala. Bar jo dve ili tri jedinke su se pridruile onoj prvoj. Dezerteri iz vojske - to bi bilo neto drugo; priblino etvrtina naih zatvorenika u Vinkuli bili su takvi ljudi i njihove ene, a mnogi od njih poinili su najgrozomornije zloine. Dezerteri bi bili i dobro naoruani, ali oekivao bih i da su dobro obuveni, a ni u kom sluaju bosi. Jedna strma uzbrdica dizala se ispred mene. Video sam brazde koje je u zemlji napravio Kesdoin tap i grane odlomljene na mestima gde su se ona i deda hvatali za njih radi lakeg penjanja - mada je postojala mogunost, i te kako, da su i njihovi gonioci polomili izvestan broj grana. Pomislio sam da stari mora do sada ve biti iscrpljen i da je iznenaujue to to njegova kerka jo uspeva da ga podstie na dalji hod; moda je on ve bio svestan, ili su svo troje bili svesni, da ih neko goni. Bliei se vrhu uzviice, uo sam lave psa, a onda (uinilo mi se tad da se, maltene, vraaju odjeci od protekle noi) i jedan divlji, neartikulisani krik. Ali, ipak, ne onaj uasni, poluljudski krik alzaboa. esto sam i ranije uo taj zvuk; ponekad tiho, dok sam leao na uzanom leaju pokraj Roheovog, a esto glasno, dok sam nosio jelo kalfama na dunosti u naoj ublijeti i klijentima. Tano na ovaj nain je vikao jedan od klijenata na treem nivou - jedan od onih koji vie ne mogu da govore suvislo i koje mi, zato, iz isto praktinih razloga, vie nikako ne dovodimo u sobu za sasluanje. Ovo su bili zoantropi, ali pravi, a ne glumnjeni kao na Abdiesusovom maskenbalu. Izlazei na vrh grebena, video sam i njih i Kesdou sa ocem i sinom. Zoantrope ne moe nazvati ljudima, ali iz daljine su izgledali kao ljudi, devet golih ljudi koji su kruili oko njih troje, skakali, povremeno uali. urio sam napred dok nisam video kako jedan od njih zadaje udarac mougom i kako stari pada. Onda sam zastao, zaustavljen ne Teklinim, nego svojim sopstvenim strahom. Moda sam se ja protiv ovekomajmuna u rudniku borio hrabro, ali morao sam. Alzaboa sam zadravao do nereenog ishoda, ali nije se imalo gde beati osim u mrak, napolje, gde bi me on sigurno ubio. A sad sam imao izbor i pred njim sam stao.

Poto je u ovom kraju ivela, Kesdou je sigurno znala za zoantrope, mada ih, moda, nikad ranije nije srela. Deko se drao za njenu suknju, a ona je vitlala tapom kao sabljom. Njen glas je dopirao do mene preko glasova zoantropa, ciktav, nerazumljiv i prividno dalek. Oseao sam onaj uas koji se kod mukarca pojavi uvek kad je ena napadnuta, ali pored tog uasa, ili moda ispod njega, leala je misao da ona, koja nije htela da se bori uz mene, sada mora da se bori sama. To, dakako, nije moglo dugo trajati. Stvorovi takve vrste se ili uplae i razbee odmah, ili nikako. Videh kako joj jedan otima tap iz ruku, potegnuh Terminus Est iz kanije i pooh trkom niz dugaki nagib ka njoj. Ta gola prilika bacila je enu na zemlju i (pretpostavio sam) spremala se da je siluje. Onda je, levo od mene, iz ume jurnulo neto ogromno. Bilo je tako veliko i kretalo se tako brzo da sam pretpostavio da je crveni destrijer, bez jahaa i sedla. Tek kad sam video sev zuba tog stvora i uo krik jednog zoantropa, shvatio sam da je to alzabo. Ostali zoantropi ga napadoe istog trena. Glave njihovih mouga od takozvanog "gvozdenog drveta" dizale su se i sputale i na trenutak su groteskno nalikovale na glave kokoi koje kljucaju zrnevlje to im je baeno. Onda je jedan zoantrop hitnut u vazduh i inilo se da je on, do maloas nag, sad obavijen skerletnim ogrtaem. Dok sam ja stigao do poprita, alzabo je ve leao na zemlji, a ja mu, u tom asu, nisam mogao posvetiti panju. Terminus Est je pevao u orbitama oko moje glave. Pade jedna gola prilika, pa druga. Kamenina velika kao pesnica fijuknu mi pored uva, tako blizu da sam taj zvuk jasno uo; da sam tad pogoen, sledeeg trena bio bih mrtav. Ali ovo nisu bili ovekomajmuni iz rudnika, toliko brojni da ne mogu, na kraju, biti potueni. Presekoh jednog od ramena do pojasa, oseajui kako se rebra razdvajaju jedno po jedno i teku preko moje otrice, rasporih drugoga, rascopah jednu lobanju. Onda je ostala samo tiina, prekidana deakovim jecajima. Na planinskoj travi je lealo sedam zoantropa; mislim da je etvoricu poubijao Terminus Est, a trojicu alzabo. U alzabovim eljustima lealo je Kesdoino telo - njena glava i plea bili su ve pojedeni. Taj starac koji je nekad poznavao Fehina leao je sada srozan kao lutka; nainio bi neto divno od njegove smrti taj slavni umetnik, prikazao bi je iz neke perspektive koju niko drugi ne bi umeo nai, izrazio bi, izgledom te izobliene glave, dostojanstvo i uzaludnost sveukupnog ljudskog postojanja. Ali Fehin nije bio tu. Pokraj starca je leao pas, okrvavljenih vilica. Pogledom sam potraio deaka. Na moj uas, on se zgurio uz alzabova lea. Nesumnjivo ga je to bie pozvalo glasom njegovog oca, pa je deak doao. Zadnji udovi alzabovi jo su drhtali i protresali se grevima, ali su mu oi bile sklopljene. Uzeo sam deaka za miicu ruke i u tom asu se alzabov jezik, iri i deblji od bikovskog, isprui, kao da hoe da lizne deakovu aku; onda se plea alzabova stresoe tako silno da ja odskoih. Jezik se nije sasvim vratio u usta, ve je ostao jednim delom da lei mlitavo na travi. Odvukao sam deaka odatle i rekao: "Sad je gotovo, mali Severijane. Je li ti dobro?" Klimnuo je glavom i poeo da plae, a ja sam ga dugo posle toga nosio u naruju, etajui tamo-amo. U jednom trenutku sam pomislio na mogunost da upotrebim Kandu, iako me je izneverila i u Kesdoinoj kui i u nekoliko ranijih prilika. Ali da je ovog puta uspela, ko zna kakvi bi ishodi bili? Nisam hteo da dam novi ivot zoantropima ili alzabou, a kakav bi novi ivot mogao biti dat Kesdoinom obezglavljenom leu? to se tie starca, on je ionako sedeo u predvorju smrti; sad je umro, i to brzo. Da li bi mi zahvalio to ga prizivam nazad da kroz godinu-dve umre opet? Dragi kamen je sevao na suncu, ali to je bilo samo odsijavanje sunevog svetla, a ne svetlo Pomiriteljevo, ne onaj protivsjaj Novog Sunca, te ga zato opet sklonih. Deko me je gledao rairenih oiju. Terminus Est je bio okrvavljen do balaka i vie od toga. Seo sam na jedno oboreno drvo i oistio paloinu trulim komadiima drveta, premiljajui ta da inim; onda sam seivo

naotrio i nauljio. Bilo mi je savreno svejedno za zoantrope i alzaboa, ali ostaviti Kesdoino i starevo telo zverima da rastru, inilo se da bi bio odvratan postupak. I predostronost je upozoravala da to ne dopustim. ta ako bi naiao jo jedan alzabo, najeo se Kesdoinog mesa, pa krenuo za deakom? Pomislio sam na mogunost da odnesem oboje u kuicu. Ali daljina je bila poprilina; ne bih mogao nositit oboje istovremeno, a jasno se videlo da e ono telo koje ostavim ve biti napadnuto dok se po njega vratim. Privueni prizorom tolike koliine krvi, leoderi teratornisi ve su kruili iznad nas, svaki noen krilima iji je raspon irok poput glavne poprene grede na jarbolu karavele. Neko vreme sam oprobavao teren, traei mesto dovoljno meko da bih mogao kopati Kesdoinim tapom; najzad sam odneo oba lea do jednog kamenitog mesta blizu nekog vodotoka i tu ih zatrpao kamenjem, tvorei mogilu. Pod njom e oni leati, nadao sam se, gotovo godinu dana, sve dok topljenje snegova, priblino u vreme praznika Svete Katerine, ne odnese kosti oca i keri odatle. Mali Severijan, koji je u poetku samo gledao, poeo je i sam da donosi manje komade kamena i nabacuje ih na mogilu pre nego to je bila gotova. Dok smo se prali od prljavtine i znoja u tom potoku, on upita: "Jesi li ti moj ujak?" Rekao sam mu: "Ja sam ti otac - bar za sada. Kad nekome umre otac, on mora da dobije novog oca ako je tako mlad kao to si ti. Taj novi sam ja." Klimnuo je glavom, izgubljen u mislima; a ja se sasvim neoekivano prisetih kako sam sanjao, pre samo dve noi, o svetu u kome svi ljudi znaju da su krvni srodnici, jer su svi postali od jednog istog para kolonista. Bilo je savreno mogue da sam ja, koji nisam znao ni ime svoje majke, ni svog oca, u rodbinskoj vezi sa tim detetom koje se zvalo isto kao ja; ili, zapravo, sa bilo kim drugim. Taj svet o kome sam sanjao bio je, za mene, postelja na kojoj sam leao. Kako bih eleo da sada mogu opisati koliko smo ozbiljni bili tu pored nasmejanog potoka, koliko je sveano i isto on izgledao sa mokrim licem i kapljicama koje su se iskriile na trepavicama njegovih irokih oiju. 18. SEVERIJAN I SEVERIJAN Napio sam se najvie to sam mogao, a deaku sam rekao da i on mora da uini tako, jer u planinama ima mnogo suvih mesta, tako da do sledeeg jutra moda neemo vie piti vode. Pitao je, zar nee sad ii kui; a ja, iako sam do tada planirao da se vratimo u kuu koja je nekad bila Kesdoina i Bekanova, rekoh da neemo tamo. Znao sam da bi za njega bilo odve strano da sad opet vidi taj krov, njivu, baticu i da jo jednom bude prinuen da sve to napusti. U tom ivotnom dobu on bi mogao ak i pretpostaviti da su njegov otac i majka, sestra i deda jo i sad, na neki nain, unutra. A ipak, nismo se mogli ni sputati mnogo nie - ve smo bili na nivou gde je putovanje bilo opasno za mene. Ruka arhona Traksa pruala se stotinu liga, ili vie, u daljinu, a sad je postojala i velika verovatnoa da e Agija uputiti dimarhe na moj trag. Na severoistoku od nas nalazila se planina via od svih koje sam do tada video. Ne samo glava nego i plea tog kipa bila su zaogrnuta snegom koji se sputao maltene do struka. Nisam tada znao, a moda vie i ne postoji niko ko zna, ije je to ponosito lice koje zuri na zapad preko tolikog mnotva niih planinskih vrhova; ali to je, sigurno, neki od vladara sa poetka najslavnijih dana oveanstva i nema sumnje da je zapovedao energijama koje su mogle oblikovati granit kao to duboreev no oblikuje drvo. Dok sam osmatrao njegovo lice, inilo mi se da bi ak i otvrdli dimarsi, koji tako dobro poznaju ove divlje visije, mogli pred njim osetiti strahopotovanje. Zato krenusmo ka njemu, tanije ka jednom visokom planinskom prevoju koji je inio spoj izmeu naborane draperije njegovog ogrtaa i ove planine na kojoj se nalazio domalopreanji Bekanov dom. Neko vreme su usponi bili blagi, tako da smo daleko vie snage troili na hodanje nego na pentranje.

Mali Severijan me je vrsto drao za ruku i kad nije bilo potrebno da ga podravam. Nisam neki veliki majstor za ocenjivanje starosti dece, ali ini mi se da je bio otprilike u onom ivotnom dobu kad bi, da je jedan od naih egrta, prvi put uao u uionicu kod majstora Palaemona - to e rei, bio je dovoljno odrastao da hoda dobro, da razume ta mu se govori i da postigne da drugi razumeju njega. Tokom jedne smene vremena, ili vie, nije kazao nita osim rei koje sam ve prepriao. Onda, dok smo silazili niz jednu nagnutu livadu oivienu borovima, mesto veoma slino onom gde je njegova mati umrla, on upita: "Severijane, ko su bili oni ljudi?" Znao sam na koga misli. "Nisu to bili ljudi, mada su ljudi nekad ranije bili i na ljude jo i sad lie. Bili su to zoantropi, a ta re znai: ivotinje ljudskog oblika. Razume li ta govorim?" Klimnuo je glavom sveano, pa upita: "to ne nose odeu?" "Zato to vie nisu ljudska bia, rekao sam ti. Pas se rodi kao pas, ptica im se rodi ptica je, ali da postane ljudsko bie, to je dostignue; mora da razmisli o tome. Ti si o tome ve razmiljao najmanje tri ili etiri godine, mali Severijane, mada moda nikad nisi razmiljao o razmiljanju." "Pas samo gleda ta e da pojede", ree deko. "Tako je. Ali iz ovoga dolazi pitanje da li oveka treba silom terati da se bavim takvim razmiljanjem, a neki ljudi su, u davnoj prolosti, zakljuili da ne treba. Mi moemo da nateramo psa, ponekad, da postupa kao ovek - da ide samo na zadnjim nogama, da nosi kai oko vrata i tako dalje. Ali mi ne treba da teramo oveka da postupa kao ovek, niti bismo to mogli. Da li si ikad eleo da padne u san iako nisi bio ni pospan ni umoran?" On klimnu glavom. "To je bilo zato to si eleo da zbaci sa sebe teret deakog ivota, bar privremeno. Ja ponekad popijem previe vina, a to je zato to bih voleo da vie ne budem ovek. Ponekad se ljudi ubiju iz tog razloga. Da li si to znao?" "Ili rade stvari koje bi im mogle doneti zlo", uzvrati on. Nain na koji je to rekao ukazivao je na svae koje je nekom prilikom morao uti; Bekan je, vrlo verovatno, bio ovek takve vrste, inae ne bi odveo svoju porodicu na tako udaljeno i opasno mesto. "Jeste", rekoh mu. "To moe da izie na isto. A ponekad se desi da neki mukarci, pa ak i ene, ponu da mrze teret misli, ali ne vole smrt. Pogledaju ivotinje, pa poele da budu takvi, da postupaju samo po nagonu, a ne po mislima. Zna li zbog ega misli, mali Severijane?" "Zbog glave", ree deko odmah i uhvati se obema akama za glavu. "I ivotinje imaju glave - pa ak i vrlo glupave ivotinje kao to su jastozi, volovi i krpelji. Ti misli samo zbog jednog vrlo malog dela glave, unutra, odmah iznad oiju." Dodirnuo sam njegovo elo. "E, sad, ako bi ti iz nekog razloga eleo da ti neko odsee jednu ruku, postoje izvesni ljudi kod kojih bi mogao da ode, a koji su veti u tom poslu. Pretpostavi, recimo, da ti je aka nastradala na takav nain da se vie ne moe oporaviti. Oni bi je mogli tako skinuti da bi bilo vrlo malo izgleda da se ikakvo zlo desi preostalom delu tebe." Klimnuo je glavom. "Vrlo dobro. Isti ti ljudi mogu da odseku i onaj mali deo tvoje glave koji te nagoni da misli. To oni ne mogu da vrate nazad, zna. A i kad bi mogli, ti ne bi mogao to od njih da zatrai, jer bi ti nedostajao taj deo. Meutim, ponekad ljudi plate takvima da im taj deli odseku. ele da zauvek prestanu da razmiljaju, a esto kau i da hoe da okrenu lea svemu onome to je oveanstvo poinilo. Onda vie nije opravdano postupati prema njima kao prema ljudskim biima - postali su ivotinje, mada zadravaju ljudski oblik. Pitao si zato ne nose odeu. Oni vie ne razumeju odeu i ne bi je nikako hteli obui, ak i kad bi im bilo veoma hladno, iako bi mogli lei na odeu ili se ak uvaljati u nju."

"Jesi li i ti malo takav?" upita deko, pokazujui prstom ka mojim golim prsima. Ta misao, koju mi je tada nagovestio, nikad mi do tog trenutka nije pala na um, pa se naas zbunih. "To je jedno od pravila u mojoj gildi", rekoh. "Meni nije izvaen nijedan deli glave, ako me to pita, a koulju sam svojevremeno nosio... Ali, da, pretpostavljam da jesam malo takav, jer o tome nikad nisam razmiljao, ak ni kad mi je bilo veoma hladno." Njegov izraz lica mi ree da sam samo potvrdio njegove sumnje. "Je l' zato bei?" "Ne, ne beim zato. U stvari bi se moglo, valjda, rei da beim zbog suprotnog. Moda je u mojoj glavi taj deli isuvie porastao. Ali ako se to to si kazao odnosi na zoantrope, onda je tano. Kad ovek postane ivotinja, postane opasna ivotinja, a takvim ivotinjama ne moe se dozvoliti opstanak u naseljenim predelima, gde su farme i gde ima mnogo naroda. Zato oni moraju biti proterani u ove planine, ili ih njihovi stari prijatelji ovde dovedu, ili ih dovede neko kome su, pre nego to su odbacili mo ljudske misli, platili da to uine. Oni, dabome, ipak mogu malice da misle, kao to mogu i sve ivotinje. Dovoljno da u divljini nalaze hranu, mada svake zime mnogi poumiru. Dovoljno da bacaju kamenje kao to majmuni bacaju orahe, dovoljno da udaraju motkama, pa ak i da trae sebi enke za parenje, jer, kao to ti rekoh, meu njima ima i ena. Ali samo u malom broju njihovih sinova i keri ivot je dug, a ovo je, rekao bih, i dobro, jer to su deca koja se raaju kao to smo roeni ti i ja - sa teretom misli na sebi." Pomenuti teret je i te kako teko legao na mene kad sam dovrio to objanjenje; zapravo, toliko teko da sam tada prvi put zaista shvatio da nekim drugim ljudima razmiljanje moe biti u istoj meri strano prokletstvo kao to je pamenje ponekad meni bila. Nikad nisam raspolagao nekim jakim oseanjem za lepotu, ali lepota tog neba i tog planinskog predela bejahu takvi da mi se uini da sve moje misli dobijaju boju lepote i da mi jo samo malo treba pa da shvatim neshvatljive stvari. Kad se majstor Malrubius pojavio pokraj mene posle naeg prvog izvoenja predstave doktora Talosa - a to je neto to onda nisam mogao, a ni sada u planini nisam mogao da shvatim, mada se moje pouzdanje da je Malrubiusova pojava bila stvarna povealo, a ne smanjilo - govorilo mi je o cirkularnosti vladavine, iako mene vladavina nije zanimala. Sad mi pade na um da neto vlada i voljom, ali ako ne vlada razum, onda vlada neto ispod ili iznad razuma. Meutim, bilo je veoma teko rei s koje strane razuma te stvari lee. Nagon, svakako, lei ispod razuma; no, nije li mogue da je nagon, istovremeno, i iznad razuma? Kad je alzabo juriao na zoantrope, nagon mu je zapovedao da sauva svoj plen od drugih; kad je Bekan inio to isto, njegov nagon mu je, uveren sam, zapovedao da spase svoju suprugu i svoje dete. Obojica su, u istom telu, uinila isti postupak. Jesu li tada vii i nii nagon delovali zajedniki, razumu iza lea? Ili postoji samo jedan nagon iza svekolikog razuma, tako da razum sa obe svoje strane, i ispod i iznad sebe, vidi po jednu takvu silu? Ali, da li je nagon zaista ona "privrenost linosti monarha" za koju je majstor Malrubius nagovestio da je istovremeno i najnii i najvii oblik vladavine? Jer, oito, sam nagon nije se mogao uzdii ni iz ega - jastrebovi koji su krstarili iznad naih glava prave svoja gnezda, nesumnjivo, po nagonu, ali moralo je postojati i neko vreme u kome gnezda nisu pravljena; prema tome, prvi jastreb koji je sebi napravio gnezdo nije mogao takav nagon naslediti od svojih roditelja, jer ga oni nisu imali. Nije se takav nagon mogao razviti ni postupno - na taj nain to bi hiljadu pokolenja jastrebova donosilo samo po jednu jedinu slamku, sledeih hiljadu samo po dve slamke i tako dalje, jer jedna ili dve slamke ne mogu biti ni od kakve koristi mladuncima jastreba kad se izlegnu. Moda je upravo ta pojava, koja je dola pre nagona, najvie i ujedno najnie naelo koje vlada voljom. A moda i nije. Ptice su kruile i ispisivale po vazduhu svoje hijeroglife, koje, meutim, nisu bile namenjene da ih itam ja. Dok smo se pribliavali tom sedlu kojim je naa planina bila spojena sa onom jo velianstvenijom, koju sam opisao, inilo se da idemo preko lica itavog Urta, iscrtavajui

neku liniju od pola do polutara; zapravo, ta povrina po kojoj smo mileli kao mravi mogla je biti globus sam, izvrnut naopake. Daleko iza nas, i daleko ispred nas, uzdizala su se iroka, svetlucava polja snega. Ispod njih su leale kamenite kosine kao obale junog, ledom okovanog mora. Jo nie su bile visoke livade od grube trave, sada istakane divljim cveem; dobro sam pamtio one preko kojih sam gazio prethodnog dana i uspevao sam da razaznam, ispod plave izmaglice koja je obavijala planinu ispred nas, traku ovih novih livada, rairenu preko grudi planine, zelenu poput onih njiva na kojima se gaji zelena stona hrana; jo nie, borovi su blistali tako tamno da su izgledali crni. Onaj udubljeniji deo sedla, u koji smo silazili, bio je sasvim drugaiji; bilo je to prostranstvo planinskih uma, gde su glatkolisna tvrdodrvna stabla dizala svoje boleljive glave tri stotine lakata prema umiruem suncu. Tu su mrtva stabla stajala uspravno meu svojom braom, ivom, koja su ih podravala; lijane su u itavim povesmima omotavale drvee. Blizu jednog potoia, gde smo se zaustavili da bi zanoimo, rastinje je ve bilo izgubilo glavninu one planinske tananosti i poprimilo deo nizijske bujnosti; sad kad smo se najniem delu sedla primakli dovoljno da ga deko jasno sagleda i kad njegovu panju vie nije zaokupljala samo potreba da se pentra i da hoda, on pokaza prstom tamo i upita hoemo li tamo silaziti. "Sutra", rekoh ja. "Uskoro e pasti mrak, a ja bih voleo da kroz tu dunglu proem za jedan dan." Njegove se oi na re dungla rairie. "Je li to opasno?" "Pa ne znam stvarno. Koliko sam ja u Traksu uo, insekti ne bi trebalo da budu ni priblino tako gadni kao to su na niim mestima, a nije verovatno ni da e nas uznemiravati krvopijni imii - jednog mog prijatelja ujeo je jednom krvopijni slepi mi i to nije bilo nimalo prijatno. Ali veliki majmuni ive tamo, a nai e se tu i grabljivice iz roda maaka i tako dalje." "I vukovi." "I vukovi, jata. Meutim, vuci postoje i na ovim visinama gde smo sad. I na onim gde je bila tvoja kuae, a i na mnogo veim." Zaalio sam istoga trena to sam pomenuo njegovu staru kuu, jer je jedan deo one radosti ivota koja mu se bila poela vraati u lice zgasnuo im se ta re zaula. Na trenutak se inilo da se deko zaneo u misli. Onda ree: "Kad su ti ljudi..." "Zoantropi." Klimnuo je glavom. "Kad su zoantropi doli i povredili mamu, da li si ti doao u pomo najbre to si mogao?" "Da", rekoh. "Doao sam najbre to sam mogao da doem." Bila je to, bar u nekom smislu, istina, ali je, ipak, bilo bolno izgovoriti je. "Dobro", ree on. Bio sam rairio jedno ebe za njega i on sad tu lee. Preklopio sam ebe preko njega. "Je l' da su zvezde postale sjajnije? One sijaju jae kad Sunce ode." Legao sam pored njega i pogledao gore. "Ne ode Sunce stvarno. Samo Urt okrene lice na drugu stranu, pa mi mislimo da je Sunce otilo. Ako ne gleda ka meni, ne vidi me, ali to ne znai da sam ja otiao." "Ako je Sunce jo tamo, zato zvezde sijaju jae?" Njegov glas mi je govorio da je deko zadovoljan to u razgovoru ispoljava toliko pameti, a i ja sam zbog njegove bistrine bio zadovoljan; pa odjednom shvatih zato je majstor Palaemon voleo da pria sa mnom kad sam bio dete. Rekoh: "Plamen svee se pri Sunevom sjaju tako rei i ne vidi, a zvezde, koje su zapravo i same sunca, na isti nain prividno gube sjaj. Slike koje su pravljene u prastara vremena, kada je nae Sunce bilo blistavije, prikazuju, izgleda, da zvezde nije bilo uopte mogue videti sve do sutona. Stara predanja - imam u torbici jednu smeu knjigu u kojoj su mnoga ispriane - puna su maginih bia koja polako

iezavaju, a onda se opet na isti nain pojavljuju. Nema sumnje da su te prie zasnovane na tadanjem izgledu zvezda." Pokazao je prstom. "Eno je Hidra." "Mislim da si tano kazao", rekoh. "Zna li jo toga?" Pokazao mi je Krst i Velikog Bika, a ja sam ukazao na moju Amfisbenu i na jo nekoliko figura. "A evo ga i Vuk, na onoj strani, pored Jednoroga. Postoji i Vui, al' ne mogu da ga naem." Naosmo Vuia zajedno, blizu obzorja. "Oni su kao mi, zar ne? Veliki Vuk i Mali Vuk. Mi smo Veliki Severijan i Mali Severijan." Saglasio sam se s time, a on je jo dugo zurio gore u zvezde, vaui pare suvog mesa koje sam mu dao. Onda ree: "Gde je ta knjiga sa priama unutra?" Pokazah mu je. "Imali smo i mi jednu knjigu, pa je mama ponekad itala Severi i meni iz nje." "Ona ti je bila sestra, zar ne?" Klimnuo je glavom. "Bili smo blizanci. Veliki Severijane, jesi li ti ikad imao sestru?" "Ne znam. Cela moja porodica je mrtva. Mrtvi su jo od kad sam ja bio beba. Kakvu bi priu voleo?" Zatraio je da razgleda knjigu i ja mu je dadoh. Okrenuo je nekoliko stranica, pa mi je knjigu vratio. "Nije kao naa." "Nisam ni kazao da jeste." "Vidi da li moe u njoj da nae neku priu o deaku koji ima velikog prijatelja i blizanca. Treba da budu vukovi u njoj." Potrudio sam se najbolje to sam mogao, a onda sam itao brzo, da nadbrzam svetlo koje je nestajalo. 19. PRIA O DEAKU ZVANOM ABAC Deo I Ranoletka i njen sin Na jednom planinskom vrhu onostran obala Urta ivljae jednom lepotica koja je, po ranom letu, nosila ime Ranoletka. Ona je kraljica te zemlje bila, ali njen mu je bio jak, neopratajui ovek, pa poto je ona ljubomorno motrila na njega, motrio je zauzvrat i on ljubomorno na nju i ubijao svakog oveka za koga bi zakljuio da je njen nalonik. Jednoga dana Ranoletka je etala po svojoj bati i ugledala cvet najdivniji, ali neke nove vrste, njoj potpuno nepoznate. Bejae crveniji od ijedne rue i mirisniji, ali njegova je stabljika bila bez trnja i glatka kao slonovaa. Ona ga uzbra i odnese do jednog skrovitog kutka i dok je tamo lekarila razmiljajui o vetru, poe joj se priinjavati da to i nije cvet, nego ba onakav dragan za kakvim je eznula, moan, ali istovremeno i nean kao poljubac. Neki od sokova iz te biljke uoe u nju i ona zatrudne. Kralju, meutim, ree da je dete njegovo, a on joj, poto je dobro uvana bila, poverova. Deak se rodio i po elji svoje majke dobio ime Vetran Proletnjak. Kada se on raao, svi zvezdoaci su se okupili da bacaju njegov horoskop, ne samo oni to na vrhu te planine ivehu nego i mnogi od najveih urtovskih magiara. Dugo su se trudili nad kartama svojim i devet puta se u sveani zbor sastajali; konano su proglasili da e Vetran Proletnjak u bitkama neodoljiv biti i da nijedno njegovo dete nee umreti pre nego to potpuno odraste. Ovim proroanstvima kralj je veoma zadovoljan bio.

Dok je Vetran, po vetru i proleu nazvan, rastao, njegova majka je sa tajnim zadovoljstvom primeivala da se on najvie oduevljava livadom, cveem i voem. Svaka zelena biljica pod njegovom rukom napredovala je odlino, a enja je njegova bila da u ruci dri no za okresivanje, a ne ma. Ali kad je u mladia izrastao, rat doe, pa on dohvati svoje koplje i svoj tit. Poto je bio dranja mirnog, a posluan prema kralju (koga ocem svojim smatrae, a ovaj sebe, takoe, ocem njegovim), mnogi su pretpostavili da e se proroanstvo pokazati lano. Ali to im se ne ostvari. U vrelini bitke Vetran se borio hladnokrvno, njegova je smelost valjano odmerena bila, a njegova obazrivost trezna; nijedan general nije bio plodniji strategijama i trikovima nego Vetran, niti ijedan oficir pomniji u ispunjavanju svih dunosti. Vojnici koje je on vodio protiv kraljevih neprijatelja uvebani su dok se nije inilo da su to bronzani ljudi vatrom oivljeni, a njihova vernost njemu bila je takva da bi za njim poli i u Svet seni, kraljevstvo od Sunca najudaljenije. Onda se poelo govoriti da proleni vetrovi obaraju tornjeve i prevru lae, iako to nije bilo ono to je Ranoletka nameravala. Zbilo se tako da je ratna srea esto dovodila Vetrana Proletnjaka na Urt, a on tu upoznao dvojicu brae koji kraljevi bejahu. Stariji od te dvojice imaae sinova nekoliko, a mlai samo ker jednu, devojku imenom Pticanka umarica. Kad je ta devojka postala ena, njenog oca ubie; a njen ujak, voen eljom da ona nikad ne rodi sinove koji bi zatraili kraljevstvo svoga dede, zapisa njeno ime u spisak devica-svetenica. To se Vetranu nije dopalo, jer ta kneginja bejae lepa, a njen otac bee njegov prijatelj za ivota. Jednoga dana se dogodilo da je on doputovao na svet Urta sam i tamo video Pticanku da pored potoka spava i poljupcima svojim je probudio. Iz njihovog spoja sinovi blizanci se rodie, a svetenice njenoga reda, iako su skrivale od njenog ujaka kralja rast tih beba u utrobi njenoj, ne mogae ve roene bebe sakriti. Pre nego to ih je Pticanka umarica uopte i videla, kaluerice stavie blizance u korpu za provejavanje ita, obloenu upletenim perjem, odnesoe to do obale istog onog potoka gde ju je Vetran Proletnak iznenadio, porinue korpu niz vodu i odoe odatle. Deo II Kako je abac naao novu majku U daljine silne otplovila je ta korpa, preko voda slatkih i slanih. Neka druga deca bi pomrla, ali sinovi Vetranovi nisu mogli umreti, jer jo nisu bili odrasli. Oklopljena udovita koja u vodi ive pljuskala su oko njihove korpe, a majmuni bacali tapove i orahe u nju, ali korpa je plutala dalje, i jo dalje, i najzad stigla do jedne obale na kojoj su dve siromane sestre prale odeu. Te dobre ene, videi korpu, poee vikati, pa kad vikom nita ne postigoe, zavukoe svoje suknje sebi pod opasae, zagazie u reku i korpu izvukoe. Poto su deaci u vodi naeni, dobie imena Ribac i abac, a kad su ih te dve sestre pokazale svojim muevima i kad se videlo da su to deca izuzetno jaka i lepa, svaka sestra odabra po jednog. E, sad, ona koja Ripca odabra, bila je supruga nekog uvara stoke, a mu one sestre koja apca odabra bejae drvosea. Ta je sestra apca negovala dobro i dojila ga mlekom iz sopstvenih grudi, jer zadesilo se tako da je ona nedavno izgubila bebu svoju sopstvenu. Nosila ga je okaenog na lea, u jedan al umotanog, kad je kretala sa svojim muem u predele divlje da naseku drva za loenje i zato tkai predanja posle rekoe da je ona bila od svih ena najjaa, jer je iznela carstvo na leima. Godina jedna prominu, a na njenom kraju abac naui da stoji uspravno, pa i pokoji korai da naini. Jedne noi seae drvosea sa svojom suprugom pored vatrice koju su sami naloili na jednom proplanku u divljini; i dok je drvoseina ena veeru za njih spremala, abac doe go do vatre i tu stade da se pred plamenovima greje. Onda drvosea, ovek sirove, ali plemenite prirode, upita njega: "Da li ti se to dopada?" a abac, iako nikad ranije nita nije

rekao, klimnu glavom i uzvrati: "Crveni cvet." U tom trenutku, pria kae, Ranoletka se nemirno pomakla na svojoj postelji na planinskom vrhu daleko od obala Urta. Drvosea i ena njegova zaprepaeni behu, ali nemadoe vremena da kau jedno drugome ta se desilo, niti da pokuaju da ubede apca da opet govori, pa ak ni da uvebavaju ta e rei goniu stoke i njegovoj eni kad ih sledei put sretnu. Jer zvuk najstraviniji na proplanak dopre - oni koji su ga sluali kau da stranijeg nema na svetu zvanom Urt. Tako je mali broj onih koji su ga uli, pa ivi ostali, da za njega ime ne postoji, ali donekle je slian zujanju pela, i donekle je slian zvuku koji bi maka mogla stvarati kad bi bila vea od krave, i donekle je slian onom zvuku koji je prvi na redu kad se bacai glasa ue svome poslu, onom brujanju u grlu koje kao da dopire odasvud istovremeno. Bila je to pesma koju peva sabljozubi tigar smilodon kad se svom plenu primakne, pesma koja ak i mastodonte plai toliko da esto juriaju u pogrenom pravcu, pa im se ubod srui u lea. Pankreator sigurno sve tajne zna. On je izgovorio onu dugu re koja je naa Vaseljena i malo stvari se dogaa koje nisu deo te rei. Po njegovoj volji, dakle, uzdizala se jedna uka nedaleko od te vatre, na mestu gde je u danima najdavnijim jedna velika grobnica bila; nije bilo znano ni siromanome drvosei ni njegovoj eni da je tu dom svoj podiglo dvoje vukova, kuu niskog krov, a debelih zidova, kuu ije su galerije osvetljene zelenim svetiljkama sputenim meu oborene nadgrobne spomenike i polomljene urne, kuu, dakle, kakvu vuci vole. Tu je vuk sedeo siui butnu kost korifodona, a vuica, njegova supruga, dojila je svoje mlade. uli su izbliza pesmu smilodonovu i poeli je proklinjati na Sivom Jeziku, kojim vuci kunu, jer nijedna zakonopotujua zver ne lovi u blizini doma neke druge lovake vrste, a vuci se dobro slau sa mesecom. Kad je prokletstvo bilo dovreno, ree vuica: "Kakav je to plen mogao nai taj Kasap, taj glupi ubica vodenih konja, kad ti, o muu moj, koji bi mogao stii i gutere to jure po stenju planina koje izvan Urta lee, pristaje da se zadovolji glodanjem jednog sasuenog tapa?" "Crkotine ne jedem", odgovori vuk kratko. "Nit' izvlaim crve iz jutarnje trave, nit' abe po pliacima pecam." "A ni Kasap ne peva za ma ta od toga", ree njegova ena. Onda vuk mujak die glavu da njune vazduh. "Lovi on sina Meijinog i erku Meijaninu, a ti zna da od takvog mesa nita na dobro ne izie." Na to vuica klimnu glavom, jer znaae da od svih ivih stvorova jedino sinovi Meije ubijaju sve redom kad je neko njihov ubijen. To je zato to je Pankreator dao Urt njima, a oni taj poklon odbacili. Svoju pesmu okonavi, Kasap riknu tako da lie poe sa drvea otpadati; pa ciknu bolno, jer prokletstva vuija su mona kad mesec sja. "Kako jada dopade?" upita vuica, koja je upravo lizala lice jedne od svojih keri. Vuk opet onjui. "Opeeno meso! Uskoio u njihovu vatru." Poee se smejati i on i njegova ena, na nain vuji, neujno, uz pokazivanje svih zuba; a ui su im se uspravile kao to atori u pustinji stoje, jer su oslukivali kako Kasap srlja kroz gustie traei svoj plen. Vrata kue vuje stajahu, pak, otvorena, jer ako je iko od to dvoje odraslih vukova kod kue bio, bilo im je svejedno ko e ui, a ulazilo je stvorova raznih vie nego to je posle izlazilo. Vrata su do tog asa prepuna meseine bila (jer je mesec uvek dobrodoao gost u kui vujoj), ali se sad zamraie. Dete je stajalo tamo, pomalo se plaei, moda mraka, ali i oseajui jaki miris mleka. Vuk zarea, ali vuica pozva svojim najmaterinskijim glasom: "Hodi, Meijin mali sine. Ovde moe piti i moe biti u toplini i istoi. Ovde su ti i sjajnooki i hitronogi drugovi za igru, najbolji na celom svetu." uvi to, deak ue unutra, a vuica spusti svoju tenad mlekom nasienu, pa primi deaka uz svoje dojke. "ta e nam takav stvor?" upita vuk.

Vuica se nasmeja. "U stanju si da sie kost od prolomesenog ulova i da pita to? Zar se ne sea kako je bilo kad je rat besneo u ovim krajevima i kad su vojske kneza Vetrana Proletnjaka pustoile ovu zemlju? Tad nas nijedan od sinova Meije nije lovio, jer su lovili jedni druge. Posle njihovih bitaka izili smo mi, ti i ja i ceo Senat vuji, pa i ovaj Kasap ak, i Smeja, i Crni Ubica, pa smo se etali izmeu mrtvih i umiruih, i birali ta nam se htelo." "Istina je to", ree vuk. "Knez Vetran je veoma mnogo uinio za nas, ali ovo tene Meijino nije on." Vuica se samo nasmeila i rekla: "Oseam dim bitaka u krznu na njegovoj glavi i na njegovoj koi." (Bio je to dim Crvenog cveta.) "Ti i ja emo biti prah kad prva kolona izmarira iz kapije u njegovim zidinama, ali ta prva porodie jo hiljadu kolona, koje e davati hranu naoj deci i deci nae dece i dalje deci njihovoj." Na ovo je vuk klimnuo glavom jer je znao da je vuica mudrija od njega i da, ba kao to on moe da nanjui stvari koje lee onostran urtovskih obala, ona moe da vidi dane onostran sledeegodinjih kia. "Dau mu ime abac", ree vukica. "Jer je Kasap stvarno abe pecao, kao to ti ree, o muu moj." Ona je mislila da to govori da bi uinila kompliment vuku, iz razloga to je on na njene elje tako spremno pristao; ali je istina bila da je u apcu kolala krv onog naroda sa planinskih vrha izvan Urta, a imena onih koji nose takvu krv ne mogu se skrivati zadugo. Napolju se prolomi divlji smeh. Bio je to glas Smejaa koji je dozivao: "Eno ga, gospodaru! Tamo, tamo, tamo! Ovde, ovde, ovde je mladune! Na vrata je ulo!" "Eto vidi", primeti vuk, "ta bude kad neko pomene zlo. Imenovati znai pozivati. To je zakon." Pa dohvati, odozgo, svoj ma i opipa otricu. Opet neto vrata zamrai. Uska su to vrata bila, jer nigde nema iroka vrata osim kod budala i na hramovima, a vuci budale nisu; abac je glavninu tih vrata bio popunio. Sad ih je Kasap popunio sasvim i jo se izvijao ramenima da ue i saginjao svoju veliku glavu. A poto zid tako debeo bejae, vrata su liila na tunel. "ta bi ti?" upita vuk i liznu pljosnati deo svoga seiva. "Traim samo ono to je moje", ree Kasap. Smilodoni se bore drei po jedan krivi no u svakoj ruci, a ovaj je smilodon bio jo od vuka i mnogo vei, ali mu nije bila volja da s njim kavgu zapone u tako uzanom prostoru. "Nikad to nije bilo tvoje", ree vuica. Spustila je apca na pod, pa prila Kasapu tako blizu da ju je mogao i udariti da se usudio. Iz njenih oiju sevala je vatra. "Lov je bio nezakonit, lovljen je nezakonit plen. On je sad od mene pio, pa je vuk zauvek, mesecu svet." "Viao sam ja mrtve vukove", ree Kasap. "Jesi, a i jeo si njihovo meso, iako je i muvama odve gadno bilo, usuujem se rei. Moda e i moje jesti, ako padne drvo na mene pa me ubije." "Vuk je, veli. Mora pred Senat izveden biti." Kasap liznu usne jezikom suvim. Napao bi on vuka na otvorenom prostoru, moda; ali nije imao sranosti da napadne par vuiji i znao je da e oni, ako li se on kroz vrata probije, zgrabiti apca i povui se u prolaze podzemne, izmeu ispreturanih kamenova grobnih, gde bi se vuica ubrzo nala iza njega. "A kakva ti posla ima sa Senatom vujim?" upita vuica. "Moe biti isto tako velika kao i on", ree Kasap i ode lakega mesa traiti. Deo III Zlato Crnog Ubice Senat vuji sastaje se pod svakim punim mesecom. Dou svi koji mogu, jer ko ne doe, sumnja se odmah da izdajstvo neko snuje, da, moe biti, hoe stoku sinova Meijinih da uva u zamenu za otpatke sa trpeze. Vuk koji dva sastanka Senata propusti mora biti podvrgnut suenju kad se vrati, a ako Senat zakljui da je kriv, ubiju ga vuice.

I tenad mora pred Senat, da bi ih mogao osmotriti svaki odrasli vuk koji to poeli i uveriti se da je njihov otac bio pravi vuk. (Biva da vuica iz inata sa psom legne, ali iako sinovi psei mnogo na vuju tenad lie, uvek imaju negde na sebi belu taku zato to je belo bilo boja Meije, koji je zapamtio istu svetlost Pankreatorovu; otud Meijini sinovi ostavljaju i do danas belo kao ig na svemu to dataknu.) Tako ova vuica pred Senat vuji o punom mesecu stade; pred njenim nogama igrahu se njena tenad, a abac - koji je zaista liio na abu kad je Meseeva lua kroz prozore kou njegovo u zeleno obojila - stajae pokraj nje drei se za krzno njene suknje. Predsednik opora sedeo je na najviem seditu; iznenaen ako je bio to vidi izvoenje sina Meijinog pred Senat, ui njegove to ne pokazae. On je zapevao: "Pet su tuuuu-auuuu-auuuu! Sinovi, keri roeni ivi! Kai ako su, kako su krivi! Sad odmah istinuuuu-auuuu-auuuu!" Kad su tenad izvedena pred Senat, pa bude izreena optuba, roditelji njihovi ne mogu ih braniti; ali, u ma koje drugo doba, smatra se ubistvom ako neko pokua da tenadi ini naao. "Odmah istiNUUUU-AUUUU-AUUU!" Zidovi vratie odjek, pa u kolibama u dolini sinovi Meijini svoja vrata poee zamandaljivati, a keri Meijine svoju decu uz sebe privijati. Onda Kasap, koji je iza poslednjeg vuka ekao, istupi napred. "Zato odugovlaite?" ree on. "Ja pametan nisam - isuvie sam jak za pamet, to vi razumete dobro. Ali ovde ima etiri vuja teneta i ima tu taj peti koji nije vuk nego je moja lovina." Na ovo onaj vuk, mujak, upita: "Kakvo pravo ima on da govori ovde? Jasna je stvar da on nije vuk." Odgovori desetak glasova: "Moe govoriti svako ako neki vuk njegovo svedoenje zatrai. Kasape, govori!" Onda vuica olabavi svoj ma u kaniji i pripremi se za svoju poslednju bitku, za sluaj da do bitke doe. Kao demon je izgledala sa svojim mravim licem, a oima goruim, jer aneo je esto samo demon koji stoji izmeu nas i neprijatelja naeg. "Kae da vuk nisam", nastavi Kasap. "I istinu kae. Znamo miris vuka, i zvuk i izgled vuka. Ovaj vuk je uzeo ovog sina Meijinog za svoje tene, ali mi svi znamo da tene ne postaje vuk time to ga vuica uzme pod svoje." Onda vuica povika: "Vuci su oni kojima su oevi i majke vuci! Ja ovo tene uzimam da mi bude sin!" Na ovo se smeh razlee, a kad smeh zamre, jedan glas neobini nastavi da se smeje. Bio je to Smeja, koji je doao da savetuje Kasapa kako e pred Senatom vujim. Smeja dobaci: "Tako je govorio mnogo ko, ho-ho-ho! Pa tenad njegovu opor pojeooo-ho-ho!" Kasap ree: "tenad zbog belog krzna ubiju. Koa je ispod krzna. Kako moe ovo iveti? Dajte to meni!" "Govoriti moraju dvoje", proglasi Predsednik. "To je zakon. Ko govori za ovo tene ovde? Ono je Meijin sin, ali da li je i vuk uz to? Dvoje, koji mu roditelji nisu, moraju govoriti." Onda ustade Gola, koga smatraju lanom Senata zato to vuie poduava. "Nikad nisam imao sina Meijinog za aka.", prozbori on. "Od njega bih neto mogao nauiti. Ja za njega govorim." "Jo jedan", veljae predsednik. "Jo jedan govoriti mora."

ula se tiina samo. Onda Crni Ubica iz zadnjeg dela dvorane krupnim koracima izie. Svako se Crnog Ubice boji jer, iako je njegov ogrta mek kao krzno najmlaeg teneta, njegove oi plamsaju kroz no. "Ve dvoje ovde govorahu koji vuci nisu", ree on. "Zar ne mogu zboriti i ja? Zlato imam." On podie u vazduh kesu da svi vide. "Zbori! Zbori!" sto glasova doviknu. "Zakon takoe kae da ivot teneta moe otkupljen biti", ree Crni Ubica, pa sasu zlato u svoju aku i tako otkupom carstvo jedno spase. Deo IV Zaoravanje Ripca Kad bi sve pustolovine apeve ispripovedane bile - kako je iveo meu vukovima i nauio da lovi i da se bori - to bi knjige mnoge ispunilo. Ali oni koji nose krv onog naroda sa planinskog vrhunca onostran Urta uvek, pre ili posle, zov te krvi osete; tako doe i vreme kad abac donese vatru u Senat vuji i ree: "Evo cveta Crvenoga. U ime njegovo, ja vladam." Pa kad mu se niko ne usprotivi, on povede vukove i nazva ih narodom svoje kraljevine, a ljudi mu uskoro, kao i vuci, prioe, a on, iako tek deko bejae, uvek vii od mukaraca oko sebe izgledae, jer u sebi krv Ranoletkinu imaae. Jedne noi kad su se otvarale divlje rue Ranoletka je njemu u san dola i rekla mu o njegovoj majci Pticanki umarici, i o njenom ocu, i o ujaku njenom i o njegovom bratu. On je svoga brata, koji je do tada goni stoke postao, pronaao, pa njih dvojica sa vukovima i Crnim Ubicom i mnotvom ljudi izioe pred kralja i zatraie svoje nasledstvo. On je bio star, a njegovi sinovi su poumirali bez sinova, pa im on nasledstvo dade, a od nasledstva Ribac uze grad i njive, a abac divlja brda. Ali rastao je broj ljudi koji su za apcem ili. Oni su od drugih naroda krali ene i decu podizali; a kad su se vuci, koji vie nisu bii potrebni, vratili u divljinu, abac je ocenio da je njegovom narodu potreban grad u kome bi iveo, grad zidinama opasan radi zatite kad ljudi zarate. Otiao je do krda Ripevih i uzeo iz njih jednu belu kravu i jednog belog bika, upregao ih u plug i pomou njih zaorao brazdu koja je trebalo da oznaava te zidine. Doao je onda Ribac dok se narod pripremao na rad dunerski. Kad su mu ljudi apevi pokazali brazdu i rekli mu da to treba njihov bedem da bude, on se nasmejao i preskoio brazdu; ali oni, znajui da male stvari poruzi izloene ne mogu nikad porasti, ubie ga. Ali bio je ve ovek odrastao, tako da se proroanstvo kazano pri roenju Proletnjakovom ispunilo. Kad abac vide Ripca mrtvog, u tu brazdu ga sahrani da zemlji plodnost obezbedi. Jer tako ga je nauio Gola, koga takoe nazvahu imenima Divljak i Skvanto. 20. KRUG AROBNJAKA Pri prvoj svetlosti jutra uli smo u dunglu kao to ovek ulazi u kuu. Iza nas suneva svetlost poigravala je po travi, bunju i kamenju; proli smo kroz jedan zastor od isprepletanih lijana, tako debeo da sam ga morao maem sei, a onda smo ispred sebe videli samo senku i stabla koja su se kao kule uzdizala ka visinama. Unutra nije nijedan insekt zujao, nijedna ptica cvrkutala. Vetra - ni daka. U poetku golo zemljite po kome smo gazili bilo je kamenito gotovo u istoj meri kao planinski obronci, ali pre nego to smo ijednu ligu prevalili, postade glatkije; najzad doosmo do jednog kratkog stepenita koje je, van svake sumnje, bilo aovom useeno. "Vidi", ree deko, pokazujui neku stvar crvene boje, a neobinog oblika, koja je leala na najviem stepeniku. Stao sam da to pogledam. Bila je to glava petla; igle od nekog tamnog metala bile su mu ubodene u oi, a u kljunu je drao traku zmijske svuene koe. "ta je to?" Deak je gledao iroko rairenih oiju. "Vradbina, rekao bih."

Pokuah da se prisetim svog, vrlo malenog, znanja o toj lanoj vetini. Kao dete Tekla je imala neku negovateljicu koja je vezivala i razvezivala vorove da ubrza poroaje i koja je tvrdila da u pono moe da vidi lice Teklinog budueg mua (bee li moje, pitam se) u odsjaju sa posluavnika na kome se nose svadbene torte. "Pevac je", rekoh deaku, "vesnik dana, pa se u magijskom smislu moe rei da njegovo kukurikanje u zoru dovodi do toga da sunce izie. Moda je oslepljen da ne bi znao kad e zora. Kad zmija zbaci svoju staru kouljicu, to znai neko oienje ili podmlaivanje. Oslepljeni petao se dri za staru kou." "Al, ta to znai?" upita deko ponovo. Rekoh da ne znam; ali u srcu mi je bila izvesnost da je to bajanje protiv dolaska Novog Sunca, te me je na neki nain zabolelo saznanje da ta obnova, koju sam tako arko prieljkivao kada sam bio deak, ali u koju jedva da sam iole verovao, moe imati ijednog protivnika. U isto vreme bio sam svestan da nosim Kandu. Neprijatelji Novog Sunca sigurno bi unitili Kandu ako bi im dopala aka. Nismo ni stotinu daljih koraka nainili, a na drveu su se pojavile izveane traice crvene tkanine; neke su bile prazne, ali na drugima su bili crni natpisi izvedeni nekim slovima meni nerazumljivim - inilo se najverovatnije da je to ona vrsta simbola i ideograma koju upotrebljavaju ljudi to glume da imaju vie znanja nego to stvarno imaju, kad ele da oponaaju pisanje astronoma. "Bolje e biti da se mi vratimo", rekoh. "Ili da zaobiemo ovo." Tek to sam to izgovorio, zauo sam utanje iza sebe. U jednom trenu sam stvarno verovao da su prilike koje su na stazu bile iskoraile avoli, sa ogromnim oima i sa crnim, belim i skerletnocrvenim trakama na sebi; onda sam video da su to samo goli ljudi sa obojenim telima. Dizali su ake u vazduh da mi pokau da na njima imaju nadodate eline kande. Potegao sam Terminus Est. "Neemo te ometati", ree jedan. "Idi. Ostavi nas ako eli." inilo mi se da ispod te boje ima bledu kou i svetlu kosu juga. "Savet bi vam dobar bio da me ne ometate. Ovim dugakim seivom mogu vas ubiti obojcu, a da me i ne dotaknete." "Onda idi", ree mi taj plavokosi. "Ako nema nita protiv da dete ostavi kod nas." uvi to, potraio sam pogledom malog Severijana. Nekako je bio iezao, iako se maloas nalazio pokraj mene. "Meutim, ako eli da ti on bude vraen, predae svoj ma i poi e sa nama." Ne pokazujui nikakav znak straha, obojeni ovek mi je priao i pruio ruke. Izmeu njegovih prstiju virile su te eline kande, privrene za jednu uzanu ipku gvoa koju je drao na dlanu. "Neu pitati ponovo", ree on. Zavukao sam ma u kaniju, skinuo sa sebe kai kojim se kanija okainje i predao mu sve to skupa. Sklopio je oi. Njegovi oni kapci bili su naarani tamnim takama sa belim rubovima, nalik na are koje postoje na izvesnim gusenicama koje bi volele da ptice za njih pomisle da su zmije. "Ovo je popilo mnogo krvi." "Jeste", rekoh. Njegove oi opet su se otvorile; netremice se zagledao u mene. Njegovo obojeno lice bilo je, ba kao i lice onog drugog oveka koji je stajao neposredno iza njega, bezizraajno kao maska. "Novoiskovani ma ovde bi imao malo moi, ali ovaj bi mogao nainiti tetu." "Pouzdajem se da e mi ma biti vraen kad moj sin i ja budemo odlazili. ta ste s njim uinili?" Odgovora nije bilo. Njih dvojica me zaobioe, svaki sa po jedne strane, i produie stazom u istom onom pravcu kojim smo se ranije kretali deak i ja. Trenutak kasnije poao sam i ja za njima.

Mogao bih mesto do koga su me odveli nazvati selom, ali to nije bilo selo u obinom smislu rei, ne kao to je Saltus selo, pa ak ni nalik na one grupe autohtonskih koliba koje se ponekad selima nazivaju. Ovde su stabla bila vea i na veim meusobnim razmacima nego to sam ikad ranije u umama viao, a svod od njihovog lia inio je, na visini od nekoliko stotina lakata iznad nas, neprobojni krov. Tako veliko je, uistinu, bilo to drvee, da se inilo da je tu ve eonima raslo; videlo se da su u jednom stablu izbueni prozori i vrata do kojih su vodile stepenice. Na granama drugog drveta nalazila se viespratna kua, a neto nalik na ogromno gnezdo ptice zlatke njihalo se okaeno o grane treeg stabla. Ulazi sa odignutim poklopcima, u zemljitu oko naih nogu, pokazivali su da se tu i rudarstvom bavilo. Odveden sam do jednog od tih ulaza u zemlju, pa mi je reeno da se spustim jednim primitinim merdevinama koje su vodile u tamu. U jednom trenutku (ne znam zato) obuzeo me je strah da bi to moglo voditi u velike daljine, u pilje duboke poput onih u kojima ovekomajmuni u noi bez kraja uvaju svoja blaga. Pokaza se da nije tako. Siao sam u dubinu svakako ne veu nego etiri puta koliko sam visok, onda sam se progurao kroz neto za ta mi se tad uinilo da su neke dronjave asure i stupio u jednu podzemnu sobu. Onaj poklopac su gore, iznad mene, spustili, tako da je sve ostalo u potpunom mraku. Pipkajui, istraivao sam to mesto i naao da mu je veliina otprilike tri sa etiri koraka. Pod i zidovi bili su od zemlje, a tavanica od balvana sa kojih kora nije bila zguljena; nametaja nije bilo ba nikakvog. Nas dvojicu su uhvatili priblino sredinom popodneva. Jo sedam smena vremena pa e biti mrak. Bilo je mogue da me pre toga izvedu pred nekog ko ima vlast. Bio sam reen da u tom sluaju uinim koliko mogu da ga ubedim da smo to dete i ja bezazleni i da treba da budemo puteni da idemo s mirom. A ako ne bude toga, namera mi je bila da se popnem opet uz one stepenice i pogledam da li mogu da provalim kroz poklopac. Sedoh da ekam. Siguran sam da zaspao nisam; meutim, koristio sam onu moju sposobnost prizivanja vremena prolog, pa sam tako, bar u svome duhu, otiao iz tog mranog mesta. Neko vreme sam gledao ivotinje u nekropolisu s one strane citadelskog bedema, kao to sam u deatvu inio. Gledao sam kako guske na nebu obrazuju glave strela, gledao sam dolaske i odlaske lisica i zeca. Opet su za mene jurili preko trave, a onda, dalje u vremenu, ostavljali tragove u snegu. Eno Triskelea gde lei mrtav, uinilo mi se, na smeu, iza kule Medvednice; priao sam mu, video kako se stresa i die glavu da me lizne po ruci. Sa Teklom sam u njenoj uzanoj eliji sedeo, tamo smo jedno drugom itali glasno i zastajali da raspravljamo o proitanome. "Svet se, kao asovnik, blii zaustavljanju", rekla je ona. "Inkreator je mrtav, a ko e njega opet stvoriti? Ko bi to mogao?" "Pa, svako zna priu da asovnik stane kad njegov vlasnik umre." "To je praznoverica." Knjigu je uzela iz mojih aka da bi ih mogla u svojima drati; a njene su ake bile dugoprste i veoma hladne. "Kad vlasnik legne na svoju samrtnu postelju, niko vie ne doliva vodu. On umre, a bolniari bace pogled na kazaljku da bi znali koliko je smena bilo. Posle nau sat zaustavljen, a na njemu - vreme je isto." Rekao sam joj: "Ti to kae da sat stane pre svog vlasnika; prema tome, ako se Vaseljena sad blii zaustavljanju, to ne znai da je Inkreator mrtav - znai samo da nikad nije ni postojao." "Ali on je bolestan. Pogledaj oko sebe. Vidi kakvo je ovo mesto, vidi ove kule iznad tebe. Zna li, Severijane, da to nikad nisi sagledao?" "Pa dobro, on bi ipak mogao da kae nekom drugom da opet napuni mehanizam", predloio sam, a onda, uviajui ta sam to rekao, pocrveneh. Tekla se nasmejala. "E nisam te videla da pocrveni jo od dana kad sam prvi put skinula haljinu za tebe. Poloila sam tvoje ake na moje dojke, a ti - pocrveneo kao malina. Pamti li? Da kae nekom drugom da opet napuni? Pa gde nam je sad na mladi ateista?"

Poloio sam aku na njenu butinu. "Zbunio se, isto kao i tada, zbog prisutnosti boanstva." "Znai, ti u mene ne veruje? Rekla bih da si u pravu. Nema sumnje da sam ja ono o emu vi mladi muitelji sanjate - lepa zatvorenica, jo neosakaena, koja te zove da utai njenu e." Trudei se da ispadnem galantan, rekao sam: "Snovi poput tebe lee izvan moje moi." "Nikako to ne moe istina biti, jer, evo, u tvojoj sam moi." Neto se nalazilo u eliji sa nama. Pogledao sam prema vratima sa retkama, prema Teklinoj svetiljki sa srebrnim reflektorom, zavirio u svaki ugao. Smraivalo se u eliji, a sa svetlom nestadosmo i Tekla i, ak, ja; ali to to je, svojim nametanjem, upalo meu moje uspomene, nije nestalo. "Ko ste vi", upitah, "i ta od nas elite?" "Zna ti dobro ko smo, a mi znamo ko si ti." Taj glas je bio vrlo staloen, a, rekao bih, moda i autoritetom najispunjeniji glas koji sam u ivotu uo. Sa toliko autoriteta u glasu nije ni autarh govorio. "Pa, ko sam?" "Severijan od Nesusa, liktor Traksa." "Jesam Severijan od Nesusa", rekoh. "Ali vie nisam liktor Traksa." "To bi ti hteo da mi poverujemo." Opet je zavladalo utanje i ja sam posle nekog vremena razumeo da moj ispitiva nee da mi postavlja pitanja, nego eli da me prisili da mu dam objanjenja o sebi ako elim slobodu. Silno sam eleo da ga epam - nije mogao biti udaljen vie od nekoliko lakata - ali sam znao da je po svoj prilici naoruan onim elinim kandama koje su mi straari na stazi pokazali. Takoe sam eleo, ve neko vreme, da izvuem Kandu iz njene kone kesice, mada nije bilo mogue uiniti nita gluplje. Rekoh: "Arhon Traksa je eleo da ubijem izvesnu enu. Ja, umesto da je ubijem, oslobodio sam je, pa sam morao da beim iz grada." "A straarska mesta vojnika si proao magijom." Oduvek sam verovao da su svi samoproglaeni udotvorci varalice; sad mi neto u glasu tog ispitivaa nagovesti da ovi, trudei se da prevare druge, moda malice varaju i sebe. U tom glasu bilo je prisutno ruganje, ali ruganje meni, a ne magiji. "Moda", rekoh. "ta vi znate o mojim moima?" "Znamo da su nedovoljne da se odavde oslobodi." "Nisam ni pokuao da se oslobodim, ali ipak sam ve bio slobodan izvesno vreme." Ovo ga je uznemirilo. "Nisi bio slobodan. Tu enu si samo u duhu doneo ovamo!" Ispustio sam dah, nastojei da taj moj uzdah bude neujan. Jednom je, u predsoblju Kue Apsoluta, jedna devojica pomislila da sam ja neka visoka ena, zato to je Tekla bila privremeno potisnula moju sopstvenu linost. inilo se da je, sad, upamena Tekla govorila kroz moja usta. Rekoh: "Onda sam sigurno nekromanser koji moe da zapoveda duhovima mrtvih. Jer, ta ena je mrtva." "Ti nam ree da si je oslobodio." "Jednu drugu, koja sa ovom ima vrlo malo slinosti. ta ste uradili sa mojim sinom?" "On te ne naziva ocem." "On pati od fantazija", rekoh. Odgovora nije bilo. Posle nekog vremena ustao sam i preao rukom preko zidova mog podzemnog zatvora; bili su od obine zemlje, kao i pre. Nisam maloas video nikakvu svetlost niti uo ma kakav zvuk, ali mi se inilo da bi bilo mogue prekriti onaj poklopac nekom pokretnom napravom koja bi odstranila dnevnu svetlost, a ako je poklopac veto nainjen, mogao bi se i dizati neujno. Popeo sam se na prvu preagu merdevina; one su pod mojom teinom kripnule.

Popeo sam se na sledeu preagu, pa na sledeu, i svaki put se ulo kriputanje. Pokuah da se popnem i na etvrtu i osetih da me odozgo gura neto nalik na vrhove bodea. Curak krvi iz mog desnog uva poe mi vlaiti vrat. Odstupio sam na treu preagu i poeo pipati iznad glave. Pokaza se da je ona stvar koja je, kad sam silazio u ovu podzemnu odaju, izgledala kao pocepana asura, zapravo bila naprava od desetak, ili vie, otrih bambusovih cepki, na neki nain nametenih da u toj okomitoj jami vise sa iljcima nadole. Silaenje mi je bilo lako, jer sam telom potisnuo cepke u stranu; ali sad su me ti isti iljci spreavali da se popnem, ba kao to na ribolovnom koplju oni posuvraeni iljci spreavaju ribu da se oslobodi. Dohvatio sam jednu cepku i pokuao da je slomim, ali to jednom rukom nisam mogao, mada je moda bilo mogue da to sa dve ruke izvedem. Da sam imao svetlosti i vrmena, mogao sam da prokrim sebi put kroz te bodlje; nije iskljueno da sam svetlost mogao i obezbediti, ali na taj rizik se nisam odvaio. Doskoih opet na pod. Novo obilaenje odaje nije mi donelo nikakva nova saznanja, a ipak je izgledalo neverovatno da je moj ispitiva siao niz merdevine bez ijednog zvuka, bez obzira na to to bi on mogao posedovati neko naroito znanje koj bi mu omoguilo da prolazi kroz bambus. Pooh po podu etvoronoke i opet ne otkrih nita novo. Pokuao sam i da pomaknem merdevine, ali bile su na tom mestu privrene; zato sam, polazei iz ugla sobe koji je ulaznoj jami bio najblii, poeo skakati i doticati zid na najviim takama koje sam mogao dohvatiti, uz pomicanje za po pola koraka u jednu stranu. Kad sam dospeo do mesta koje je moralo stajati manje-vie naspram mestu gde sam ranije sedeo, pronaao sam pravu stvar: etvrtastu rupu moda lakat visoku, a dva lakta iroku, rupu ija je donja ivica bila malice nia od mog temena. Mogao se moj ispitiva tiho spustiti kroz taj otvor u odaju, eventualno uz pomo konopca, i na isti nain vratiti; ali, inilo se verovatnije da je kroz otvor samo gurnuo glavu i ramena da bi mu glas zvuao kao da je on zaista u sobi sa mnom. Uhvatio sam ivice tog otvora najbolje to sam mogao, skoio sam i izvukao se gore. 21. MAGIJSKI DVOBOJ Odaja u koju uoh znatno je nalikovala na onu u koju su me bili zatvorili, samo je pod bio vii. Unutra je vladao, dakako, potpuni mrak; ali sada, kada sam bio vrsto uveren da me ne posmatraju vie, izvukao sam Kandu iz vreice i pogledao oko sebe, koristei Kandinu svetlost koja je, iako ne blistava, bila dovoljna. Nije bilo merdevina, ali su jedna uzana vrata vodila ka neemu za ta sam pretpostavio da je trea podzemna odaja. Kandu sam opet sakrio, a onda pooh tamo, ali se naoh ne u nekoj sobi, nego u tunelu koji nije bio nita iri od vrata. U sledeih pet-est kraka otkrio sam ak dva skretanja tog tunela. U prvi mah sam pretpostavio da je to samo krivudavi hodnik ija je svrha da sprei prolaz svetlosti koja bi odala postojanje otvora na zidu sobe gde su me bili zatvorili. Ali za to ne bi bilo potrebno vie od tri skretanja. Zidovi kao da su se savijali i delili; a ipak, ostajao sam u neprobojnoj tami. Opet Kandu izvadih. Izgledala je sad neto sjajnija, moda zbog ogranienosti prostora u kome sam bio; ali nije se imalo ta videti osim onog to su mi ake ve rekle. Bio sam sam. Stajao sam u lavirintu sa zemljanim zidovima i tavanicom (koja mi je sad bila tik iznad glave) od grubih oblica; mnogobrojna uzana krivudanja brzo su poraavala svetlost. Ve sam se spremao da opet sklonim Kandu, kad osetih jedan miris istovremeno i prodoran i stran. Moj nos ni u kom sluaju nije onako osetljiv kao nos vuka iz one prie - ak bi se reklo da imam slabije ulo mirisa od veine ljudi. Odmah sam pomislio da taj miris prepoznajem, ali tek nekoliko trenutaka kasnije jasno sam ga odredio kao isti onaj miris koji sam osetio i u predsoblju Kue Apsoluta onog jutra kad smo beali, kad sam se, posle razgovora sa devojicom, vratio po Jonasa. Ona je tada rekla da je neto, neko bezimeno,

tragajue bie njukalo meu zatvorenicima tamo; a ja sam na podu i na zidovima, na mestu gde je Jonas leao, pronaao, tada, neku viskoznu tvar. Posle ovoga Kandu vie nisam vraao u vreicu; nastavio sam lutaje kroz lavirint i naiao jo nekoliko puta na taj smradni trag, ali stvora koji je taj trag ostavljao nisam ni na tren ugledao. Posle lutanja koje je potrajalo jednu smenu vremena, ili vie, naioh na merdevine koje su vodile nagore, jednim kratkim, otvorenim oknom. Kvadrat dnevne svetlosti na njegovom vrhu bio je istovremeno i zaslepljujui i razgaljujui. Neko vreme sam se u toj svetlosti bakario, ak i ne stavljajui nogu na merdevine. inilo se da u biti ponovo uhvaen onog trenutka kad se popnem i izvirim; ali ve sam bio toliko gladan i edan, da sam se jedva uzdravao od polaska gore; najzad, pomisao na to ogavno stvorenje koje me trai - iz menaerije Hetorovih ljubimaca, nesumnjvo - stvarala je u meni elju da odmah jurnem uz merdevine. Najzad sam se obazrivo popeo i gurnuo glavu nad nivo tla. Mislio sam da u se nai u onom istom selu, ali nije bilo tako; zaokreti lavirinta odneli su me dalje do nekog tajnog izlaza. Ovde su velika, utljiva stabla stajala jedno drugome blie, a svetlost koja je na mene maloas ostavila utisak takve blistavosti bila je samo filtrovana zelena senka njihovog lisja. Iziao sam i zakljuio da iza sebe ostavljam samo jednu rupu izmeu dva korena, mestace tako neupadljivo da bih mogao na korak od njega proi, a ne videti ga. Da sam mogao, zapreio bih ga neim tekim, da osujetim ili bar odloim prodor onog stvora koji me je lovio; ali nije bilo pri ruci ni kamena, ni ma kakvog drugog predmeta koji bi takvoj svrsi posluio. Koristei stari trik da ovek osmatra nagib zemljita i ide uvek u najveoj moguoj meri nizbrdo, otkrio sam ubrzo jedan potoi. Iznad njega je bilo i neto malo otvorenog neba i, koliko sam mogao da ocenim, ve je bilo proteklo osam ili devet smena vremena ovoga dana. Nagaajui da selo nee leati daleko od istog tog izvora dobre vode na koji sam upravo naiao, brzo sam i selo pronaao. Obmotan svojim fuliginskim ogrtaem, stojei u najdubljoj senci, neko vreme sam samo posmatrao naseobinu. Jednom je jedan ovek - ne obojen kao ona dvojica koja su nas na stazi zaustavila - preao proplankom. Kasnije je neko drugi iziao iz jedne visee kolibe, otiao do izvora, pio vode, pa se u kolibu vratio. Smrailo se, a udnovato selo se probudilo. Iz okaene kolibe izilo je desetak ljudi, koji poee da nagomilavaju drva na sredini proplanka. Iz drveta-kue izioe jo trojica, u odedama, nosei ravaste tapove. I drugi, koji su sigurno motrili na umske staze, iskliznue iz senki ubrzo poto je vatra podloena i poloie ispred nje jedno platno. Jedan od onih odedama ogrnutih stao je leima okrenut vatri, a druga dvojica su unula uz njegove noge; sva trojica su bila na neki nain udna, ali podseala su me vie na dranje uzvienih, nego na hijerodule koje sam viao u batama Kue Apsoluta - bilo je to ono dranje koje proistie iz svesti o predvodnikoj ulozi, koja, istovremeno, i odseca vou od obinih ljudi. Metani bojama namazani i oni neobojeni posedae podvijenih nogu na tlo, okrenuti ka toj trojici. uo sam amor njihovih glasova i snano govorenje onog koji je stajao, ali predaleko sam bio da bih razumeo ta se govorilo. Posle izvesnog vremena oni koji su uali uz njega ustadoe. Jedan je rairio svoju odedu kao ator, a odatle izie Bekanov sin, koga sam svojim sinom uinio. Drugi istim nainom iznese Terminus Est i isuka ga, prikazujui gomili blistavo seivo njegovo i crni opal u drci. Onda ustade jedan od obojenih, pree izvestan put ka meni (tako da sam se pobojao da e me ugledati, iako mi je lice bilo pokriveno maskom) i podie jedna vrata ugraena u tlo. Uskoro izie iz drugih vrata, blie vatri, i poe, kretnjama neto brim, ka zaodedenima da raportira. Nije moglo biti mnogo sumnje u to ta im javlja. Ustao sam, ramena malo uzdigao i krenuo u svetlost vatre. "Nisam tamo", rekoh. "Ovde sam." ulo se uvlaenje daha u mnoga plua, i to je, iako sam znao da mogu uskoro umreti, bilo lepo uti.

Onaj srednji od zaogrnutih ree: "Kao to vidi, od nas ti bekstva nema. Bio si slobodan, pa ipak, privukli smo te natrag." Bio je to onaj isti glas koji me je ispitivao u mojoj podzemnoj eliji. Rekoh: "Ako si daleko hodao Putem, zna da ima nada mnom vlasti manje nego to neznalice to moda misle." (Nije bilo teko oponaati njihov nain govora, jer taj nain je i sam podraavanje - zato to ljudi te vrste podraavaju govor asketa i svetenica kao to su Pelerinke.) "Ukrali ste moga sina, koji je takoe sin Zveri to govori; to ste, uostalom, dosad ve morali i sami saznati ako ste ga mnogo ispitivali. Da bih izdejstvovao njegov povratak, predao sam svoj ma vaim robovima i neko vreme sam se podvrgao vama. Sada u ga opet uzeti." Postoji na ramenu jedno mesto koje kad se vrsto pritisne palcem paralie celu ruku. Poloio sam aku na rame zaodedenog oveka koji je drao Terminus Est i on ispusti paloinu pred moje noge. Sa vie prisustva duha nego to bih verovao da dete moe imati, deak Severijan dohvati paloinu i dade mi je. Onaj srednji od te trojice sa odedama die tap i viknu: "Oruje!" a njegovi sledbenici ustadoe svi kao jedan. Mnogi su imali kande kakve sam ve opisao, a mnogi drugi potegoe noeve. Privrstio sam Terminus Est sebi na lea, na uobiajeni nain, i rekao: "Ne misli valjda da je meni ovaj prastari ma potreban kao oruje? Ima ta paloina izvesne vie osobine, to bi, od svih ljudi, ponajpre tebi trebalo da bude poznato." Zaodedeni, koji je maloga Severijana izveo, ree urno: "To nam je i Abundancijus upravo rekao." Onaj drugi je jo trljao ruku. Pogledao sam srednjega od njih trojice, oveka na koga se ova poslednja primedba, oigledno, odnosila. "Abundancijus je mudar", rekoh. Pokuavao sam da smislim neki nain kako bih ga mogao ubiti, a da ne privuem na nas dvojicu napad ostalih. "Mislim da on, takoe, zna kakvo prokletstvo sustigne one koji nanesu zlo linosti magiara." "Ti si, znai, magus", ree Abundancijus. "Ja, koji sam izmakao arhonu plen iz ruku i proao nevidljiv kroz sredite njegove vojske? Da, nazivali su me tako." "Onda dokai da si arobnjak pa emo te pozdraviti kao brata. Ali ako probu odbije, ili na njoj ne uspe - nas je mnogo, a ti samo jedan ma ima." "Neu podbaciti ni na jednom potenom oprobavanju", rekoh. "Mada ni ti, ni tvoji sledbenici nemate vlast da takve probe pravite." Bio je odve pametan da bi dopustio da bude uvuen u takve rasprave. "Taj test poznat je svima prisutnima, osim tebi, a zna se i da je pravedan. Svako koga ovde vidi uspeo je na njemu, ili se nada da e uspeti." Odveli su me u jednu dvoranu koju ranije nisam video, izgraenu stameno, od brvana, skrivenu meu drveem. Bila je to graevina bez prozora, sa samo jednim ulazom. Kad su uneli buktinje unutra, video sam da ta dvorana, koja je bila jedina prostorija u toj graevini i zapravo inila graevinu celu, ne sadri nikakav nametaj osim tepiha od upletene trave i da je, u odnosu na svoju irinu, toliko dugaka da maltene lii na hodnik. Abundancijus ree: "Ovde e imati svoju bitku sa Dekumanom." Pokazao je ka onome iju sam ruku bio umrtvio, a taj ovek se, moda, malice i iznenadio to je na ovaj nain izdvojen. "Pokraj vatre si ga nadmaio. Sad mora on da nadmai tebe, ako moe. Izvoli sesti ovde, do samih vrata, da bi bio siguran da ne moemo ulaziti da mu pomaemo. On e sedeti na udaljenijem kraju. Neete prilaziti jedan drugome, niti dodirivati jedan drugoga onako kako si ti njega dotakao pored vatre. Morate tkati svoje arolije, a mi emo ujutru doi da vidimo ko je preovladao." Dohvatio sam maloga Severijana za ruku i odveo ga u onaj drugi, slepoulini kraj tog tamnog mesta. "Ovde u sesti", rekoh. "Imam puno poverenje da vi neete dolaziti Dekumanu

u pomo, ali vi nikako ne moete znati nemam li ja saveznike u dungli, napolju. Ponudili ste da ispoljite poverenje prema meni, zato u i ja imati poverenje u vas." "Bolje bi bilo", ree Abundancijus, "da dete ostavi nama na uvanje." Odmahnuo sam glavom. "Moram ga imati uz sebe. On je moj, a kad ste ga oteli od mene na stazi, oteli ste pola moje snage. Neu vie biti od njega razdvojen." Trenutak potom Abundancijus je klimnuo glavom. "Kako hoe. Jedino nam je elja bila da se deku nita zlo ne dogodi." "Nita mu se zlo dogoditi nee", rekoh. Na zidovima su postojali gvozdeni drai, u koje etvorica golih ljudi zabie svoje buktinje, pa izioe. Dekuman je seo do vratiju, nogu prekrtenih, drei tap na krilu. Seo sam i ja i privukao deka sebi. "Mene je strah", ree on i zari svoje maleno lice u moj ogrta. "Pa kako i da se ne plai. Ova protekla tri dana bila su za tebe loi dani." Dekuman je otpoeo da napeva neto, ritmino i sporo. "Mali Severijane, hou da mi kae ta se s tobom desilo na stazi. Kad sam se osvrnuo, nije te bilo." Jo neko vreme sam morao da ga smirujem i lepim nainima pridobijam i najzad njegovi jecaji prestadoe. "Trojica... su izila... obojeni ljudi, sa kandama, a ja se uplaio i pobegao." "Je li to sve?" "A onda su izili jo neki ljudi u tri boje, pa su me uhvatili i naterali da siem u jednu rupu u zemlji, gde je bio mrak. Posle su me probudili i podigli, pa sam bio unutra u kaputu jednog oveka, a onda si ti doao i uzeo me." "Zar te niko nije nita pitao?" "Jedan ovek, u mraku." "Znai, tako. Mali Severijane, ne sme nikad vie da pobegne onako kao to si sa staze pobegao - razume? Bei samo ako beim i ja. Da nisi pobegao kad smo sreli trobojne ljude, ne bismo sad bili ovde." Deko klimnu glavom. "Dekumane", pozvah ja. "Dekumane, moemo li razgovarati?" Prenebregao me je, mada je, moda, njegov napev postao za oktavu glasniji. Lice je okrenuo nagore, kao da zuri u krovne oblice, ali su mu oi bile sklopljene. "ta to on radi?" upita deko. "Tka aroliju." "Hoe li nam uiniti neto zlo?" "Ne", rekoh. "Magija te vrste je veim delom arena laa - na primer, tebe su podigli kroz rupu da bi izgledalo da je onaj drugi ovek postigao da se ti stvori ispod njegove mantije." Ipak, ak i dok sam izgovarao te re, bio sam svestan da tu postoji i neto vie. Dekuman je svoj um usredsredio na mene na nain kako malo koji um moe biti usredsreen i ja se poeh oseati kao da sam nag na nekom blistavo osvetljenom mestu gde me hiljadu oiju gleda. Jedna od buktinja je zamirkala, posustala i ugasila se. Time je svetlo u dvorani oslabilo, ali ono svetlo koje nisam mogao videti kao da postade jo jae. Ustao sam. Postoje naini ubijanja koji ne ostavljaju trag i ja, stupajui korak napred, poeh u svom duhu da ih nabrajam. Odjednom iz zidova iskoie koplja, po jedan el duine sa svake strane. Nisu to bila onakva koplja kakva vojnici imaju, energetska oruja iz ijih glava tuku plamene munje, nego jednostavne drvene motke sa gvozdenim vrhovima, nalik na pilete koje su seljani Saltusa upotrebljavali. Ipak, ta su koplja iz blizine mogla ubiti, te ja zato ponovo sedoh. Deko ree: "Mislim da su oni napolju pa nas gledaju kroz prazna mesta izmeu balvana." "Da, sad i ja znam da je tako."

"ta moemo mi da uradimo?" upita on. A kad ja nisam odgovorio, on nastavi: "Ko su ovi ljudi, oe?" Tad me je prvi put tako nazvao. Privukoh ga blie sebi i to kao da oslabi mreu koju je Dekuman uvoravao oko mog uma. Rekoh: "Nagaam, ali ini mi se da je ovo akademija magiara - onih kultista koji se bave vetinama za koje smatraju da su tajne. Tvrdi se da imaju sledbenike svugde - mada ja u to sumnjam - a zna se da su veoma surovi. Da li si uo za Novo Sunce, mali Severijane? Proroci kau da je to ovek koji e doi i poterati led nazad i dovesti svet u red." "On e ubiti Abaju", odgovori deak, iznenaujui me. "Da, od njega bi se oekivalo da uradi i to i mnoge druge stvari. Pria se da je on ve jednom i doao, u davnoj prolosti. Da li si to znao?" Odmahnuo je glavom. "Tada je njegov zadatak bio da iskuje mir izmeu oveanstva i Inkreatora i zvali su ga Pomiritelj. Iza sebe je ostavio jednu slavnu relikviju, dragi kamen poznat pod nazivom Kanda." Dok sam te rei izgovarao, moja ruka poe prema Kandi; nisam olabavio uzice na malenoj vrei od ljudske koe u kojoj se Kanda nalazila; u pitanju je bilo naprosto to da sam na prsima oseao njeno prisustvo. im sam je dotakao, nevidljivo bletanje koje je Dekuman stvarao u mom umu smanjilo se gotovo do beznaajnosti. Ja ne mogu sada rei zbog ega sam toliko dugo zamiljao da se Kanda mora izvaditi iz svog skrovita da bi delovala. Te noi saznadoh da to nije tako i nasmejah se. Za trenutak Dekuman u svome pevanju zastade, a oi mu se otvorie. Mali Severijan me vre zagrli. "Zar se vie ne plai?" "Ne", rekoh ja. "A zar si ti mogao da vidi da se ja plaim?" On sveano klimnu glavom. "Ono to sam hteo da ti kaem jeste sledee: izgleda da je postojanje te relikvije navelo neke ljude na pomisao da je Pomiritelj koristio kande kao oruje. Ja sam ponekad i sumnjao da je on postojao; ali ako je takva osoba ikada ivela, siguran sam da je svoja oruja koristila velikim delom protiv sebe. Da li ti razume ovo to ti priam?" Ne verujem da je ba razumeo, ali klimnuo je glavom. "Kad smo bili na stazi, nali smo jednu amajliju protiv dolaska Novog Sunca. Ovi trobojni ljudi, za koje ja, inae, mislim da su oni koji su ovaj test poloili, upotrebljavaju eline kande. Po mom miljenju, oni sigurno ele da odgaaju dolazak Novog Sunca da bi zauzeli njegovo mesto i uzurpirali njegovu mo. Ako..." Napolju neko kriknu. 22. U NABORIMA OGRTAA PLANINE Moj malopreanji smeh je prekinuo, bar za trenutak, Dekumanovu usredsreenost. Ovaj krik napolju - nije. Njegova mrea, u onako velikoj meri oteena kad sam dohvatio Kandu, bila je sada u procesu novog splitanja, i to je ovoga puta ilo sporije, ali vre. Uvek postoji iskuenje da se za takva oseanja kae da su neopisiva, mada je to retko kada tano. Osvajalo me je oseanje da visim nag izmeu dva svesna sunca; znao sam, odnekud, da su to dve polulopte Dekumanovog mozga. Okupan sam svetlou bio, ali to je bila jarosna svetlost iz dveju pei, svetlost koja prodire i na neki nain sputava. U toj svetlosti inilo se da nita nije vredno truda; takoe da sam beskrajno malen i prezira dostojan. Tako je i moja usredsreenost ostala, u izvesnom smislu, neprekinuta. Ipak, bio sam, makar i mutno, svestan da bi taj krik mogao nagovestiti neku priliku za mene. Mnogo kasnije nego to je trebalo, tek poto je desetak dahova prolo kroz moje nozdrve, digao sam se, teturavo, na noge. Neto je naviralo kroz vrata. Moja prva pomisao, mada to sad moe zvuati besmisleno, bila je da to upada nekakvo blato - da je neki gr potresao Urt i da e dvoranu

potopiti ono to je dotad lealo na dnu neke smradne barutine. Teklo je oko vratnica na nain slep, a mek, i dok je teklo, ugasila se jo jedna zublja. Uskoro je moralo dotai Dekumana i ja viknuh da ga upozorim. Uzmakao je, mada ne znam da li je to bilo zbog dodira tog stvorenja ili zbog mog glasa. Opet sam bio svestan da se njegovo zaaravanje prekida, da se raspada ona zamka koja me je drala izmeu dve dvojne zvezde. Ta dva sunca su odletela svako na svoju stranu, gubei sjaj, i nestala sasvim, a ja kao da sam se irio i poeo obrtati u nekom pravcu koji nije ni gore ni dole, ni levo ni desno, dok se najzad ne naoh opet stojei u potpunosti u dvorani za testiranje, sa malim Severijanom koji se drao za moj ogrta. Dekumanova aka je sevnula kandama. Do tada nisam ni znao da ih on ima. ta god da je taj crni, maltene bezoblini stvor bio, bok mu se rasekao poput sala pod udarcem korbaa. I krv tog stvorenja bila je crna, ili moda tamnozelena. Dekumanova je bila crvena; kad se stvorenje prelilo preko njega, inilo se da mu rastapa kou kao vosak. Podigao sam deaka i namestio ga da mi bude na leima, da mi se dri rukama oko vrata, a nogama oko struka; onda sam skoio svom snagom. Vrhovima prstiju sam dotakao jednu krovnu oblicu, ali uhvatiti je nisam mogao. Stvorenje se okretalo, slepo ali sa jasnim usmerenjem. Moda je lovilo oslanjajui se na ulo mirisa, ali ja sam oduvek imao oseaj da je nalazilo misli plena - time bi bilo objanjeno zato me je trailo onakvom sporou u predsoblju Kue Apsoluta, gde sam u snovima preobratio sebe u Teklu, i zato me je nalo tako brzo u dvorani testiranja, gde je Dekumanov um bio fokusiran na moj um. Moj novi skok donese mi jo vei podbaaj; ovog puta bar pedalj prostora ostade izmeu moje ruke i oblog drveta. Da bih se doepao jedne od preostalih dvaju buktinja, morao sam potrati prema tom biu. Tako sam i uinio i dohvatio buktinju, ali ona se ugasila dok sam je vadio iz leita. Drei se jednom akom za to leite za buktinje, skoio sam po trei put; snaga ruke pomogla je nogama i ja sam sada dohvatio, levom akom, tu uzanu oblicu. Ona se pod mojom teinom izvila nadole, ali ipak sam uspeo da se izdignem, nosei deaka na leima, toliko da sam se oslonio jednim stopalom na taj dra za baklje. Ispod mene, mrani, bezoblini stvor se uzdigao, zatim pao, pa se opet uzdigao. I dalje se drei za tavaninu oblicu, potegao sam Terminus Est iz korica. Udarac je zasekao duboko u tkivo prepuno sluzi, ali tek to je seivo izilo napolje, rana je poela da se zatvara i, inilo se, da zarasta. Onda sam okrenuo ma ka krovu od naslagane biljne materije; priznau da sam taj trik ukrao od Agije. Taj krov prekriven biljnim slojevima bio je debeo, sastojao se od lia iz dungle uvezanog jakim vlaknima; inilo se da moji prvi besomuni udarci na njemu ne ostavljaju mnogo traga, ali pri treem udarcu padoe itave pregrti. Deo tog materijala sruio se na poslednju preostalu buktinju i zatrpao je, ali se zatim iznutra vinuo veliki jezik plamena. Iskoio sam kroz rupu na krovu, u no. Budui da sam iskoio na taj nain, naslepo, a sa isukanim tolikim seivom, pravo je udo da nisam ubio i deaka i sebe. Tresnuo sam na zemlju i ostao na kolenima, a od mene su odleteli i deak i ma. Crveni proplamsaji krova jaali su sa svakim sledeim trenutkom. uo sam deakove jecaje, rekao mu da ne bei, zatim sam ga jednom rukom povukao da ustane, a drugom rukom dograbio Terminus Est; najzad sam i sam poeo da beim. Sav ostatak te noi proveli smo beei slepo kroz dunglu. Nastojao sam, koliko sam mogao, da nae korake usmeravam uzbrdo - ne samo zato to je na put ka severu morao znaiti penjanje nego i zato to sam znao da je na taj nain manja mogunost da padnemo niz neku liticu. Kad je svanulo jutro, bili smo jo u dungli i nije nam bilo nita jasnije nego pre gde se nalazimo. Tad sam uzeo deaka u naruje i nosio ga, a on je tu i zaspao. Jednu smenu vremena kasnije nije vie moglo biti sumnje da se teren ispred nas strmo die; najzad doosmo do jedne zavese od lijana, sline onoj kroz koju sam prosekao prolaz prethodnog dana. Ba kad sam naumio da pokuam da spustim deaka na tlo, a da se on ne

probudi, te da onda isuem ma, video sam da blistava dnevna svetlost u mlazevima pristie kroz jedan procep u zavesi, levo od mene. Pohitao sam tamo najbre to sam mogao, maltene potrao, proao kroz procep i stupio na stenovitu visiju prekrivenu grubom travom i sitnim bunjem. Sledeih pet-est koraka donelo me je do jednog bistrog potoka koji je pevao preko stena - van svake sumnje bio je to onaj potok pokraj koga smo deak i ja spavali pre dve noi. Ne znajui i ne marei da li nam je ono bezoblino stvorenje jo na tragu, legoh pored deaka i opet zaspah. Nalazio sam se u lavirintu koji je bio i slian i neslian onom mranom lavirintu kod magiara. Ovde su hodnici bili iri, ponekad se ak inilo da su to galerije mone poput onih u Kui Apsoluta. U nekim hodnicima itavi zidovi bili su obloeni neprekinutim ogledalima, u kojima sam video sebe u dronjavom ogrtau, lica izmuena, i Teklu, poluprovidnu, u divnoj, dugakoj haljini, nadomak mene. Planete su se vozile niz dugake, zakoene, svijene ine samo njima vidljive. Plavi Urt nosio je sa sobom mali zeleni Mesec kao bebicu, ali ne dodirujui ga. Crveni Verthandi se pretvorio u Dekumana, sa koga je koa sva izjedena, tako da se u svojoj krvi vrti. Beao sam, padao, trzao se i rukama i nogama. Kroz nebo, suncem natopljeno, ugledao sam, na trenutak, prave zvezde, ali me je onda spavanje odvuklo, neodoljivo poput sile tee. Pa sam pored zida od stakla hodio i kroz zid jednog deaka ugledao, kako bei uplaen, u onoj staroj, zakrpama proaranoj, sivoj koulji koju sam kao egrica nosio, i to, rekao bih, kad sam beao iz etvrtog nivoa ka Atrijumu vremena. Dorkas i Jolenta su naile, drei se za ruke i smeei se jedna drugoj, a mene nisu videle. Onda su krivonogi autohtoni, sa koom boje bakra, ukraeni perjem i dragim kamenjem, naili razigrani u koloni za svojim amanom, pleui na kii. Sirena undina plovila je kroz vazduh i, ogromna kao oblak, sunce zaklanjala. Probudio sam se. Blaga kia tapkala mi je po licu. Pored mene je mali Severijan jo spavao. Omotao sam ga ogrtaem koliko sam najbolje mogao i poneo ga nazad do onog procepa u zidu od puzavica. Iza te zavese, pod irokogranim stablima, kia jedva da je iole uspevala da se probije; tu smo legli i nastavili da spavamo. Ovog puta snova nije bilo, a kad sam se probudio, video sam da smo prespavali jedan dan i jednu no i da bleda svetlost zore lei svuda. Deko se bio ve digao i sad je lutao izmeu debelih stabala. Pokazao mi je gde se, ovde, nalazio taj potok, pa se ja oprah i obrijah koliko je bilo mogue bez vrue vode; to nisam radio jo od onog prvog popodneva u kui ispod litice. Onda smo nali stazu dobro znanu i krenuli opet ka severu. "A trobojne ljude neemo sresti?" upita on, a ja mu rekoh da ne brine i da ne bei - da u se ja pozabaviti trobojnim ljudima ako zatreba. Istina je bila da sam se mnogo vie brinuo zbog Hetora i zbog tog stvora koji je on nahukao na moj trag. Ako nije u poaru nastradao, mogao je sad ii za nama; inilo se da je to ivotinja koja e zazirati od Sunevog sjaja, ali je, zato, u dungli imala polumrak koji kao da je bio napravljen od sutona samog. Na stazu iskorai obojeni ovek, ali samo jedan, pa i on ne da bi nam zapreio put, nego da legne niice pred nas. Bio sam u iskuenju da ga odmah ubijem i da okonam stvar; nas ue, strogo, da ubijamo i sakatimo iskljuivo po nareenju sudije, ali ta obuka je u meni poputala dok sam putovao sve dalje od Nesusa, a sve blie ratu i divljim planinama. Neki mistici tvrde da se iz bitaka diu isparenja koja utiu na mozak, ak i na velikim daljinama niz vetar; moda i jeste tako. U svakom sluaju, ja sam ovog obojenog povukao da ustane i samo mu rekao da se s puta skloni. "Veliki arobnjae", ree on, "ta si sa puzeom tamom uradio?" "Vratio sam je u bezdan iz koga sam je i izvukao", rekoh mu, raunajui ovako: poto nismo naili na ono bie, svi su izgledi da ga je Hetor pozvao nazad, k sebi, ako je uopte jo ivo.

"Transmigraciju uinie petorica nas", ree ovek bojama namaza. "Vaa je mo, onda, vea nego to sam bio spreman da poverujem. To bie je umelo da ubije i stotine ljudi za jednu no." Nisam imao mnogo pouzdanja da nas ovaj nee napasti kad mu okrenemo lea, ali on to nije uinio. Ona staza kojom sam, prethodnog dana, stupao kao zatvorenik, sad je izgledala naputena. Nisu se pojavili vie nikakvi straari koji bi nas zaustavljali; neke od traica crvene tkanine bile su strgnute sa drvea i izgaene, mada nikakvu predstavu nisam imao zbog ega bi neko to radio. Videh mnotvo otisaka nogu na toj stazi, koja je bila glatka (moda grabuljanjem uravnjena) samo jedan dan ranije. "ta hoe da nae?" upita deak. Odgovorio sam tiho, jer jo ni sad nisam bio siguran da se iza drvea ne nalaze sluaoci. "Traim sluz one ivotinje od koje smo pobegli prole noi." "A je l' je vidi?" Odmahnuo sam glavom. Deko je neko vreme utao. Onda ree: "Veliki Severijane, odakle je to dolo?" "Jesi li zapamtio onu priu? Dolo je sa jednog od planinskih vrhova koji se nalaze s one strane obala Urta." "Sa onog gde je Vetran Proletnjak iveo?" "Ne verujem da je to bio ba taj isti vrh." "A kako je dolo ovamo?" "Doneo ga jedan rav ovek", rekoh. "A sad, da uti neko vreme, mali Severijane." Ako sam to malo preotro rekao deaku, razlog je bio taj to je ista misao muila i mene. inilo se da je sasvim jasno da je Hetor svoje ivotinje-ljubimce prokrijumario na onom brodu na kome je i sluio; a kad je krenuo za mnom iz Nesusa, mogao je lako nositi notule sa sobom, u nekoj maloj, zapeaenoj posudi - iako uasna, ta bia nisu bila deblja od papirne maramice, to je Jonasu bilo poznato. Ali ta je sa onim stvorenjem koje smo u dvorani za testiranje videli? Ono se i u predsoblju Kue Apsoluta, posle Hetorovog dolaska, pojavilo, ali kako? Zar je onda ilo za Hetorom i Agijom kao pas dok su putovali ka severu, ka Traksu? Prizvao sam iz seanja uspomenu na to bie, onako kako sam ga video dok je ubijalo Dekumana, i pokuao da ocenim njegovu teinu: moralo je biti teko kao nekoliko ljudi zajedno, moda ak i teko kao destrijer. Za prevoz i prikrivanje takvog stvorenja bila bi, svakako, potrebna velika zaprena kola. Zar je Hetor vozio takva kola kroz ove planine? U to nisam mogao poverovati. Zar je to sluzavo bie boravilo u istim kolima gde i salamander ije sam unitenje video u Traksu? Nisam ni u to mogao poverovati. Selo je, kad smo do njega stigli, izgledalo naputeno. Neki delovi dvorane za testiranje jo su stajali uspravno, dimei se. Tu sam, uzaludno, tragao za ostacima Dekumanovog tela; naao sam samo njegov tap, napola sagoreo. tap je bio upalj; glatkoa tog unutranjeg kanala navela me je na pomisao da je tap, sa skinutom glavom, bio duvaljka za izbacivanje otrovnih strelica. Sumnje nema, to bi i bilo upotrebljeno da sam se pokazao previe otporan na njegove arolije. Deko je sigurno, na osnovu izraza mog lica i usmerenosti mog pogleda, pogodio ta mislim, pa ree: "Taj ovek je stvarno bio magian, a? Malo je nedostajalo da te omaija." Klimnuh glavom. "A ti si rekao da to nije stvarno." "U poneemu, mali Severijane, ja nisam mnogo mudriji od tebe. Nisam smatrao da je stvarno. Toliko sam lanih arolija video - jedna tajna vrata u podzemnoj sobi gde su me drali, pa ono kako su udesili da se ti tobo stvori ispod odede onog drugog oveka. Ipak, ima tamnih stvari svuda, tako da poneku, valjda, mora nai onaj ko dovoljno uporno trai. A takav ovek onda postane, kao to si rekao, pravi magiar."

"Oni bi mogli svakom da govore ta da radi, kad bi znali pravu magiju." Ja sam na to samo odmahnuo glavom, ali sam, od tada, mnogo razmiljao o tom pitanju. Meni se ini da postoje dve primedbe koje se mogu izneti protiv te deakove zamisli, mada bi ona, kad bi bila u zrelijem obliku izraena, sigurno zvuala jo ubedljivije. Prva primedba se sastoji u tome to sa jednog pokolenja magiara na drugo prelazi tako malo znanja. Ja sam dobio obrazovanje u jednoj oblasti koju moemo nazvati najtemeljnijom od svih primenjenih nauka; na osnovu tog obrazovanja znao sam da napredak nauke ne zavisi ni priblino u onoj meri, koliko se obino veruje, od teorijskih razmatranja i sistematskih istraivanja, ve zavisi, u daleko veoj meri, od prenoenja pouzdanih informacija, dobijenih ili sluajno ili uvidom, sa jedne ekipe ljudi na njihove naslednike. Priroda onih ljudi koji kreu u lov na mrana znanja takva je da oni ele da ak i u smrti zadre naeno znanje samo za sebe, ili da ga prenesu toliko obmotano maskama i sebinim laima, da od njega malo koristi moe biti. Ponekad se pronese glas da je neki posednik maginih znanja valjano pouavao osobu sa kojom je u ljubavnim odnosima bio, ili decu takve osobe; ali priroda je, opet, takvih znalaca da retko imaju bilo ljubav, bilo decu, tavie njihova umetnost moda i poputa kad neto od toga imaju. Druga primedba bila bi da samo postojanje takvih moi govori da postoje i protivsile. Prvu vrstu sila nazivamo mranim silama, iako se moda i tu koristi svetlost, ali one smrtonosne vrste, kakvom se Dekuman sluio; a drugu vrstu sila nazivamo svetlim silama, iako, po mom miljenju, i sile svetlosti ponekad moda upotrebljavaju tamu, ba kao to ovek, iako je dobar, moe ponekad navui zavese oko svoje postelje kad hoe da spava. A ipak, ima istine u priama o svetlosti i tami, jer sasvim je jasno da je postojanjem jednog pretpostavljeno i postojanje drugog. U onoj prii koju sam malom Severijanu itao bilo je reeno da je Vaseljena samo jedna duga re Inkreatorova. Mi smo, dakle, slogovi te rei. Ali uzaludno je izgovaranje ma koje rei ako nema i drugih rei, onih rei koje ostaju neizgovorene. Ako neka zver ima samo jedan krik, on ne saoptava nita; ak i vetar mnotvom glasova raspolae, tako da ih oni koji sede u kuama mogu uti i saznati da li je vreme burno ili mirno. Meni se ini da one sile koje nazivamo mranima jesu rei koje Inkreator nije izgovorio, ako, uopte, postoji Inkreator; a te rei se moraju odravati u kvazipostojanju, da bi se ona izgovorena mogla razlikovati. Ono to nije reeno moe biti vano - ali je vanije ono to jeste reeno. Otud je ak i samo moje znanje da Kanda postoji bilo maltene dovoljno da poniti Dekumanovu aroliju. A ako tragai za mranim stvarima nalaze ono to ele, zar nije mogue da i tragai za svetlim stvarima nalaze ono to ele? I nije li verovatnije da e ovi drugi uspeti da prenesu svoju mudrost sledeim pokolenjima? Tako su i Pelerinke uvale Kandu, iz pokolenja u pokolenje; a ja, o tome razmiljajui, odluih vre nego ikad da ih naem i da im Kandu vratim. Jer ona no sa ivotinjom alzabo me je nauila, ako to ve i ranije nisam znao, da sam samo meso i da u svakako posle izvesnog vremena umreti, tavie da bi se moglo desiti da umrem uskoro. Poto je planina kojoj smo prili stajala na severu, te zato bacala senku prema prevoju na kome je ta dungla bila, s te strane nije rasla nikakva zavesa od lijana. Bledo zelenilo lisja samo je postajalo sve blee, mrtvih stabala je bilo sve vie, a sva stabla, i mrtva i iva, postajala su manja. Svod lisja pod kojim ceo dan hodasmo na jednom mestu se prekide, stotinu koraka dalje prekide se opet i konano nestade sasvim. Tad se planina uzdigla ispred nas, odve bliska da bi se mogla sagledati kao slika oveka. Iz jednog sloja oblaka sputale su se velike, zatalasane planinske kosine; znadoh da su to samo izvajani nabori njegovoga ogrtaa. Koliko li se puta morao taj ovek iz sna dii i ogrta na sebe staviti, moda ne znajui da e ta njegova odea ovde biti sauvana kroz veke vekova, ali uveliana toliko da e, maltene, izmicati vidu ljudske rase?

23. UKLETI GRAD Oko podne sledeega dana naosmo opet vodu, jedinu vodu za koju je bilo sueno da je nas dvojica na toj planini okusimo. Bilo je preostalo jo samo nekoliko traka onog suenog mesa koje je Kesdou ostavila za mene. Podelio sam ih sa deakom, a onda smo pili iz potoia, koji je zapravo bio samo curak, ne deblji od palca odraslog oveka. inilo se da je to neobino, jer sam svojevremeno zapazio onolike koliine snega na glavi i pleima te planine; tek kasnije sam otkrio da je na onim kosinama ispod linije snega, dakle tamo gde bi se sneg mogao leti topiti, vetar razneo sav sneg. A na veim visinama beli nanosi bi se mogli vekovima nagomilavati. Naa ebad bila su vlana od rose, pa smo ih rairili tu po kamenju da se osue. ak i bez sunca, naleti suvog planinskog vazduha osuili su ih za oko jednu smenu vremena. Znao sam da emo sledeu no provesti visoko na obroncima, otprilike onako kako sam ja proveo prvu no posle odlaska iz Traksa. Iz nekog razloga to saznanje nije uspelo da narui moju duevnu vedrinu. Radovao sam se to ostavljamo iza sebe one opasnosti koje smo nali u planinskome sedlu sa dunglom, ali, jo i vie, to izlazimo iz svojevrsne odvratnosti tamonje. Imao sam oseanje da sam tamo zaprljan i da e me hladna planinska atmosfera oistiti. Neko vreme ovo oseanje ostajalo je u meni gotovo sasvim nerazmotreno; a onda sam, kad smo poeli svojski da se penjemo, otkrio da me je, zapravo, uznemiravalo seanje na lai koje sam arobnjacima napriao, one lai o ogromnim silama kojima ja, navodno, zapovedam i ogromnim tajnama koje tobo znam. Te lagarije bile su potpuno opravdane pomogle su da budu spaseni moj ivot i ivot maloga Severijana. Svejedno, oseao sam se, zbog toga to sam laganju pribegao, manje ovekom. Majstor Gerlous, koga sam pre odlaska iz gilde poeo mrzeti, esto je lagao; sad vie nisam znao da li mrzim njega zato to lae, ili laganje zato to se on njime slui. A ipak, majstor Gerlous je imao izgovor nita loiji od mog, moda i bolji. Lagao je da sauva gildu i unapredi njeno ekonomsko stanje, davao je raznim zvaninicima i oficirima preuveliane izvetaje o naem radu, a nae greke, kad je bilo potrebno, prikrivao. inei to, on je, kao de facto ef nae gilde, poboljavao, svakako, i svoj lini poloaj; ali i moj i poloaj Drotea, Rohea, Eate i svih ostalih kalfi i egrta kojima je predstojalo da gildu naslede. Da je on stvarno bio onakav jednostavan, brutalan ovek za kakvoga je eleo da ga svi smatraju, mogao sam imati vrsto uverenje, sada, da su njegovi neasni postupci bili samo radi njegove line koristi. Ali sam znao da takav nije bio; moda je godinama sagledavao sebe onako kako sam ja, sada, video sebe. Ipak, nisam mogao biti siguran da je svrha mojih nedavnih postupaka bila da spasem malog Severijana. Posle njegovog bekstva, predao sam svoj ma, ali moda je moglo biti korisnije po njega da sam se borio - jer moja mirna kapitulacija ila je u korist neposredno meni, poto sam u borbi mogao biti i ubijen. Kasnije, posle mog bekstva, vratio sam se, nesumnjivo, po Terminus Est koliko i po deaka; jer po ma sam se vratio i u rudniku ovekomajmuna, kad deak nije bio sa mnom, a bez maa bih sad postao obina lutalica. Jednu smenu vremena posle ovih mojih razmiljanja pentrao sam se po litici nosei na leima i ma i deka, ali nije mi bilo nita jasnije nego to je pre bilo do koje mere mi je stalo do jednog i do drugog. Na sreu, bio sam prilino sve, a penjanje, imajui u vidu kakvi sve usponi postoje, nije bilo osobito teko; na vrhu te strmine naiosmo na jedan prastari drum. Iao sam kroz mnoga udna mesta, ali ni kroz jedno koje bi mi davalo tako veliko oseanje nepravilnosti kao ovo. Levo od nas, na daljini ne veoj od dvadeset koraka, video sam kraj ovog irokog puta: tu mu je neka lavina odnela donji deo. Ispred nas drum se nastavljao, savren kao i na dan kad je njegova izgradnja bila okonana; bila je to traka crnog kamena, bez ikakvih avova, koja je vijugala nagore, ka onoj divovskoj figuri ije je lice bilo meu oblacima izgubljeno.

Kad sam spustio deaka na tlo, on me jako stee za aku. "Meni je mama rekla da ne smemo ii putevima, zbog vojnika." "Tvoja majka je bila u pravu", rekoh mu. "Ali ona se spremala da ide dole, gde je vojska. Svakako je i na ovom drumu bilo vojnika nekada, ali su oni umrli davno pre nego to je i najvee od onih drveta u dungli dole bilo semenka." Bilo mu je hladno, pa mu dadoh jedno od ebadi i pokazah mu kako da ga oko sebe obavije i dri, da bi mu sluilo kao ogrta. Da nas je iko tada video, izgledali bismo mu kao mala, siva prilika za kojom se pokree senka nesrazmerno velika. Uli smo u neku izmaglicu, a ja sam razmiljao da je udno nai takvu pojavu na toj visini. Tek poto smo se nad nju popeli i odozgo osmotrili njen osunani vrh, shvatio sam da je to bio jedan od onih oblaka koji su izgledali tako daleki kad sam iz planinskog prevoja dizao pogled ka njima. A ipak, to planinsko sedlo, sada toliko daleko ispod nas, nalazilo se, nesumnjivo, hiljadama lakata iznad Nesusa i donjeg toka ola. Onda poeh da razmiljam o daljinama koje sam prevalio, kad dungle mogu postojati i na ovolikim visinama - znailo je to da sam blizu one linije koja ovome svetu ini struk i na kojoj klimatske razlike nastaju iskljuivo zbog visine. Da sam tad krenuo na put ka zapadu, onda bih, sudei po onome to sam od majstora Palaemona nauio, zapao u dunglu tako kunu da bi ova iz koje smo izili izgledala prema njoj kao raj; bila bi to priobalna dungla koja se sva isparava od vreline i u kojoj posvuda vrve insekti. Ipak, i tamo bih video dokaze zamiranja, jer, iako na Urtu nema nijednoga mesta koje prima vie Suneve snage nego ta dungla, ipak i ona prima manje nego to je u prolim vremenima primala, tako da, ba kao to na jugu led nastupa puzei, a rastinje umerene zone bei pred njim, ovde tropsko drvee i bilje izumire, ustupajui prostor pridolicama. Dok sam tako gledao dole ka oblacima, deak je krenuo napred. Sad se okrenuo ka meni, oiju blistavih, i zapitao: "Ko je napravio ovaj drum?" "Radnici koji su isklesali planinu, sigurno. Oni su zacelo imali pod svojom komandom velike energije i maine monije od svih za koje mi danas znamo. Ipak, i oni su morali na neki nain odnositi odvaljeni materijal. Mora biti da su se ovde nekada kotrljale hiljade i hiljade zaprenih kola." Pitao sam se, meutim, da li je to ba tako bilo, jer gvozdeni tokovi takvih vozila ostavljaju brazde ak i na tvrdoj kaldrmi Traksa i Nesusa, a ovaj drum je ostao gladak kao poligon za sveane povorke. Jasna je stvar da su ovde samo Sunce i vetar prolazili, pomislih. "Veliki Severijane, gledaj! Vidi li ruku?" Pokazivao je prstom ka jednoj planinskoj izboini, visoko iznad nas. Zabacio sam glavu, ali sam, u prvom trenutku, video isto to i pre: sivu, stenovitu, negostoljubivu masu pruenu daleko u prostor. Onda je sunev zrak blesnuo na neemu to se nalazilo blizu kraja. inilo se da tu greke ne moe biti, da je to sjaj zlata; a kad sam sagledao to, sagledao sam i da zlato ima oblik prstena i da se ispod prstena nalazi, u istoj steni zamrznut, palac, moda stotinu koraka dugaak. Brda iznad palca bila su prsti. Mi novca nismo imali, a ja sam znao kako bi nam dobro novac mogao posluiti kad budemo prisiljeni, to emo pre ili posle biti, da uemo, jo jednom, u nastanjena podruja. Ako je potraga za mnom jo trajala, zlato bi moglo ubediti tragae da tragaju negde drugde. Zlato bi moglo i kupiti malome Severijanu egrtski status u nekoj dostojnoj gildi, jer bilo je oigledno da on ne moe nastaviti da putuje sa mnom. inilo se najverovatnije da je to zlato samo zlatni list rairen po kamenu; ipak, tako ogromna povrina zlatne folije dala bi, ako bih je ja mogao zguliti i smotati, znatnu teinu. Iako sam uloio odreeni napor da moje misli ne pou na tu stranu, ipak se zapitah da li bi obina zlatna folija izdrala toliko vekova. Zar se ne bi odavno razlabavila i zar ne bi otpala? A ako bi taj prsten bio od masivnog zlata, vredeo bi itavo bogatstvo. Sva bogatstva Urta, meutim, ne bi mogla kupiti ovu monu sliku, a onaj ko

je naruio da bude izgraena, morao je posedovati i neprocenjiva bogatstva. ak i ako prsten i nije bio sve do prsta neprekinuto zlatan, mogao je biti znatnim delom svoje debljine nainjen od tog metala. Dok sam razmatrao sve to, grabio sam uzbrdo, a moje dugake noge brzo su odmakle deakovim kratkim. Ponegde je uspon ovog druma bio tako strm, da mi je bilo teko da poverujem da su njime ikada ila vozila natovarena kamenjem. Preli smo dve pukotine; jedna je bila tako iroka da sam morao prvo da bacim deka preko nje, pa tek onda da je i sam preskoim. Nadao sam se da u nai vodu pre nego to se zaustavimo; ali ne naosmo nimalo, a kad zanoismo, jedino nam sklonite bee jedna pukotina u stenama, gde se umotasmo u ebad i u moj ogrta i provedosmo no spavajui najbolje to smo mogli. Ujutro smo obojica bili edni. Iako sezona kia nije mogla poeti pre jeseni, rekao sam deaku da bi po mom miljenju danas mogla pasti kia; tako smo krenuli opet dobro raspoloeni. Osim toga, on mi je pokazao i kako noenje kamika u ustima pomae da se ugasi e. Taj planinski trik do tada nisam znao. Vetar je sad bio hladniji nego pre; poeh da oseam i razreenost vazduha. Povremeno nas je vijuganje puta dovodilo do mesta gde nas je, na po nekoliko trenutaka, osvetljavalo Sunce. Krivudajui tako, put se sve vie udaljavao od prstena i mi se najzad naosmo u punoj senci, na mestu odakle prsten nismo uopte mogli videti; bili smo negde u blizini kolena te sedee figure. Pred nama se naao poslednji uspon, tako strm da bih bio ba zahvalan da se tu kojim sluajem nalo i stepenite. Onda prizor: grupa vitkih tornjeva, koji kao da su plovili po bistrom vazduhu. Deko povika: "Traks!" tako sreno, da mi je bilo jasno da mu je majka priala o tom gradu i da mu je takoe rekla, kad su ga ona i starac poveli iz kue u kojoj je roen, da e ga u Traks odvesti. "Ne", rekoh. "Nije Traks. Ovo vie lii na moju Citadelu - na nau Matahinsku kulu, i kulu sa veticama, i Medveu, i na Dvorac sa zvonom." Pogledao me je iroko rairenih oiju. "Ne, nije ni Citadela, naravno. Al' ja sam u Traksu bio i znam da je Traks grad od kamena. Ove kule su od metala, kao to su nae bile." "Imaju oi", ree mali Severijan. I imale su. Pomislih, prvo, da me to moja uobrazilja vara, naroito zbog toga to nisu sve te kule imale oi. Onda sam video da su neke okrenute licima na drugu stranu, od nas, i da ti tornjevi imaju ne samo oi nego i plea i ruke; da su to, zapravo, metalne figure katafrakta, ratnika oklopljenih od glave do pete. "Nije to pravi grad", rekoh deaku. Ono to smo pronali jesu autarhovi vojnici, koji u njegovom krilu ekaju da unite one koji bi hteli da mu naine neku tetu." "Hoe li nama uiniti neko zlo?" "Zastraujua pomisao, a? Mogli bi da izgaze i tebe i mene nogama, kao mieve. Ali siguran sam da nee. To su samo kipovi, duhovni uvari koji su ostavljeni ovde kao uspomene na njegove moi." "Ima tu i velikih kua", ree deak. Tako je i bilo. Te kue bile su velikim metalnim figurama jedva do pojasa, pa smo ih zato u poetku prevideli. To me je, opet, podsetilo na Citadelu, gde su sa kulama izmeana i razna ustrojstva kojima namena nikada nije bila da se vinu meu zvezde. Obuze me, tada, moda zbog razreenosti vazduha, iznenadna prikaza: ti metalni ljudi se uzdiu polako, pa sve bre, i pruaju ruke uvis ka nebu, rone u njega onako kako smo mi ronili kroz mrane vode cisterne pri svetlosti buktinja. Mora biti da se ulo neko kripanje mojih izama po vetrom obrisanoj povrini kamena, ali ja uopte ne pamtim takav zvuk. Moda je bio izgubljen u ogromnosti planinskih prostora; prilazili smo stojeim kipovima neujno kao da gazimo preko mahovine. Nae senke, koje su, kada su se prvi put pojavile, bile iroko opruene iza nas i levo od nas, sad su

bile skupljene u dve barice oko naih nogu; onda primetih da vidim oi ba svih figura. Rekoh sebi da sam neke, sigurno, maloas prevideo; ali blistale su na Suncu. Konano poosmo nekom krivudavom putanjom izmeu kipova i izmeu graevina koje su oko tih kipova bile. Oekivao sam da te zgrade budu ruevine, kao u zaboravljenom gradu Apu-Punaua. Bile su to, dodue, zgrade zatvorene, tajnovite i neme, ali i ouvane kao da su izgraene tek pre nekoliko godina. Nijedan krov nije bio zaruen; nijedna puzavica nije izgurala iz leita etvrtasto sivo kamenje njihovih zidova. Graevine su bile bez prozora, a svojom arhitekturom nisu nagovetavale da bi mogle biti ni hramovi, ni tvrave, ni grobnice, ni ma koji drugi meni poznat tip neimarskog zdanja. Bile su potpuno liene ukrasa i elegancije; ali videlo se da su zidane majstorski, a razliitost njihovih oblika nagovetavala je da su im i svrhe razliite. Blistave figure stajale su meu njima ne onako kako spomenici stoje, nego kao da su u hodu zaustavljene nekim nenadanim, smrzavajuim vetrom. Odabrao sam jednu zgradu i rekao deaku da emo u nju provaliti i da emo u njoj, ako budemo imali sree, nai vodu, a moda ak i ouvanu hranu. Onda se pokaza da je to bilo glupavo hvalisanje. Vrata su bila stamena koliko i zidovi, krov jak poput temelja. ak i da sam sekiru posedovao, ne verujem da bi mi uspelo da provalim unutra, a paloinom se nisam usuivao prosecati taj materijal. Straili smo nekoliko smena vremena akajui i zavirujui, u elji da naemo neku slabu taku. Druga i trea zgrada na kojoj smo oprobali snagu nisu se pokazale nimalo lake. "Ima onamo jedna okrugla kua", ree deak najzad. "Idem ja, umesto tebe, da je pogledam." Poto sam bio sasvim siguran da u ovom naputenom mestu nema nieg to bi po njega moglo biti opasno, rekoh mu da to i uini. Vratio se uskoro. "Vrata su otvorena!" 24. LE Ja nikada ne otkrih kojim svrhama su sluile one druge zgrade. Ali ne shvatih ni ovu, krunu, kupolom pokrivenu. Zidovi su joj bili od metala - ne od onog tmastog, a sjajnog, od koga su zidovi naih citadelskih kula, nego od neke svetle legure nalik na uglaano srebro. Ova svetlucava zgrada stajala je navrh jedne platforme opasane stepenitem; prisustvo te platforme inilo mi se udno, jer su katafrakti, u svojim prastarim oklopima, jednostavno stajali na ulicama. Du spoljanjeg, krunog zida zgrade postojala su petora vrata (jer mi smo zgradu obili pre nego to smo uli), sva otvorena. Posmatrajui paljivo i vrata i pod pokraj njih, pokuao sam da ocenim jesu li ve mnogo godina otvorena; na toj visini praine je bilo malo i ja na kraju ne dooh ni do kakvog pouzdanog zakljuka. Kad smo ovu svoju inspekciju zavrili, rekoh deaku da pusti mene da uem prvi i kroih unutra. Nita se nije dogodilo. ak i kad je deko uao za mnom, vrata se nisu zatvorila, nikakav neprijatelj nije jurnuo na nas, nikakva energija nije obojila vazduh, a pod je ostao vrst ispod naih nogu. Svejedno, imao sam oseanje da smo, nekako, uli u zamku: da smo napolju, na planini, bili slobodni, pa ma koliko trpeli od ei i gladi, a da ovde vie nismo slobodni. Mislim da bih se tad okrenuo i dao u bekstvo da nije on bio sa mnom. Ovako nisam eleo da ispadnem sujeveran ili uplaen, a oseao sam i obavezu da pokuam da naem hranu i vodu. U toj zgradi bilo je mnogo naprava kojima ne mogu nikakav naziv dati. Nije to bio nametaj, nisu bili ni sanduci, ali ni maine u onom smislu u kome ja tu re shvatam. Veina je imala udne uglove; na nekima sam video otvore koji kao da su bili namenjeni da se u njima sedi, ali bi sedeocima bilo tesno, a, osim toga, svaki bi bio licem okrenut ka nekom delu naprave, a ne ka svojim drugarima. U nekim drugim napravama kao da su postojala vodoravna udubljenja gde se neko, moda, nekad odmarao. Izmeu tih naprava postojali su prolazi, potpuno pravi, koji su, kao paoci kolskog toka, svi vodili do sredita tog zdanja. Gledajui niz onaj prolaz u koji smo mi zali, video

sam, nejasno, neki crveni predmet, a na njemu jedan mnogo manji, smei. U poetku nisam mnogo panje obraao na te predmete, ali kad sam stekao uverenje da opisane sprave nisu nama dvojici ni od kakve koristi, a i da nisu po nas opasne, povedoh deka tamo. Taj crveni predmet bio je kau, veoma sloeno izraen, sa kaievima, tako da bi zatvorenik mogao biti za njega vezan. Uokolo leaja bili su mehanizmi ija svrha kao da je bilo to da obezbede hranu i odstranjuju otpadne materije. Kau je bio na maloj uzdignutoj platformi, a na kauu je lealo telo oveka sa dve glave. Razreeni, suvi planinski vazduh odavno je doveo do isuivanja lea - koji je, poput tih tajanstvenih zgrada, mogao biti star jednu godinu ili hiljadu godina. To je bio ovek vieg rasta nego ja, moda ak i uzvieni, i mone miine grae - svojevremeno. A sada bih ja, pomislio sam, mogao jednim pokretom da mu istrgnem ruku iz ramena. Nije imao nikakvu tkaninu na bedrima, ni ma kakvu drugu odeu; mi smo navikli da vidimo nagle promene razmera organa za razmnoavanje, ali, ipak, bilo je neobino videti ih ovde toliko sparuene. Na glavama tog oveka ostalo je neto malo kose i meni se uini da je, nekada, kosa desne glave bila crna; za kosu leve glave jasno se videlo da je bila ukasta. Oi na obema glavama bile su sklopljene, a usta otvorena; videlo se nekoliko zuba. Primetio sam da kaievi, koji su ovo stvorenje mogli pritegnuti uz leaj, nisu provueni kroz svoje kope. Meutim, mene je u tim trenucima daleko vie zanimao mehanizam koji je tog oveka nekada hranio. Rekao sam sebi da su te drevne maine esto bile u zapanjujuoj meri trajne i da je ova maina, iako ve dugo naputena, bila u uslovima najpovoljnijim za ouvanje; zato poeh da uvrem svu dugmad koju sam mogao nai i poteem sve poluge, pokuavajui da nateram mainu da prui neto hranljivo. Deko me je gledao, a kad je to moje petljanje potrajalo, on me upita da li emo pomreti od gladi. "Ne", rekoh mu. "Mi bez hrane moemo izdrati mnogo due nego to bi ti pomislio. Problem daleko prei jeste kako da naemo neto za pie, ali ako ne budemo uspeli nita da naemo ovde, sasvim je sigurno da e na planini, na veoj visini, biti snega." "Kako je umro?" Ja, iz nekog razloga, ni do tog trenutka nisam dotakao tog mrtvaca; ali deko sad pree svojim punanim prstima du jedne sasuene ruke. "Ljudi umiru. udesno je da je takvo udovite uopte ivelo. Takve stvari obino uginu pri roenju." "Je l' misli da su ga drugi ostavili ovde, kad su otili?" upita on. "Misli da li su ga ovde ostavili ivog? Pa, pretpostavljam da su to mogli uiniti. Moda se za njega nije moglo nai mesta u onim zemljama dole. Ili moda nije hteo da poe. Moda su ga privezali uz ovaj kau zato to je postupao ravo. Moda je bio sklon ludilu, ili napadima nasilnikog gneva. Ako je ita od toga bilo, onda je on sigurno proveo svoje poslednje dane lutajui po planini i vraajui se ovamo da jede i pije; u tom sluaju, umro je kad su se zalihe vode i hrane, od kojih je ovde zavisio, iscrple." "Znai da ovde nema vode nimalo", ree deko praktiarski. "Tako je. Ipak, mi ne znamo sigurno da je to ilo ba tako. On je mogao umreti i iz nekih drugih razloga pre nego to je ostao bez zaliha. Osim toga, mi priamo na takav nain da ispada kao da je on bio nekakvo miljene ili maskota ljudima koji su isklesali planinu. A ovo ovde ne izgleda kao mesto za uvanje nekakvog ljubimca, odve je sloeno. U svakom sluaju, ne verujem da u ikada biti u stanju da oivim ovu mainu." "Mislim da treba da siemo", ree deak dok smo izlazili iz te krune graevine. Okrenuo sam se da pogledam iza nas, pomiljajui da su moja ranija strahovanja bila odista nepametna. Vrata su ostala otvorena; nita se nije pomaklo, nita izmenilo. Ako je to ikada i bila zamka, inilo se izvesno da je, u svom otvorenom poloaju, zarala pre vie vekova. "I ja tako mislim", rekoh. "Ali kraj ovog dana ve se primakao - vidi koliko su nam dugake senke sada. Ne elim da me pri silaenju niz severnu stranu planine sustigne no.

Zato u sad pogledati mogu li stii do prstena koji smo videli jutros. Moda emo nai i vodu, a ne samo zlato. Noas emo spavati u toj okrugloj zgradi, koja e nam biti zaklon od vetra, a sutra emo, pri prvoj svetlosti zore, krenuti niz severnu stranu." Klimnuo je glavom da pokae da to shvata, a zatim je, sa puno volje, poao sa mnom; dali smo se u potragu za stazom koja bi vodila do onog prstena. Prsten je bio na junoj ruci, tako da smo se, u izvesnom smislu, vraali na onu stranu po kojoj smo se prvobitno i peli, iako smo se grupi zgrada i izvajanih katafrakta primakli sa jugoistoka. Ja sam se plaio da e uspon do ruke biti teak; umesto toga, naoh, tano na mestu gde su se pred nama uzdigle dinovske litice prsa i nadlaktice, upravo ono to sam znatno ranije prieljkivao: uzano stepenite. Stepenika je bilo mnogo stotina, tako da je penjanje, ipak, ispalo naporno; zato sam, velikim delom tog puta, nosio deaka. Sama podlaktica bila je od glatkog kamena, ali toliko iroka da se nije inilo da ima ikakve opasnosti da bi deak mogao sa nje pasti, ako u svome hodu ne zastranimo od sredine. Naveo sam deka da me dri za ruku i krenuo koracima vrlo eljnim; moj ogrta je praskao vetrom bacakan. Levo od nas leale su one planinske kosine po kojima smo, dan pre toga, poeli uspon; jo dalje, bilo je ono sedlo izmeu planina, zeleno pod svojim ebetom dungle. A jo dalje i od toga, sada u izmaglicama zbog razdaljine, uzdizala se ona planina gde su Kesdou i Bekan nekada dom svoj sagradili. Nastavljajui peaenje, pokuavao sam da razaznam njihovu kuicu, ili bar onu oblast gde se kuica nalazila, ali sam samo naao, konano, jedno mesto za koje sam pretpostavio da je ona vrlo strma litica niz koju sam se na putu ka toj kui spustio: to je bila samo jedna mrljica boje, na boku te manje visoke planine, mrljica u ijem sreditu je jedna takica padajue vode svetlucala kao trun duginih boja. Kad sam to video, stao sam i okrenuo se da pogledam gore, ka vrhu planine po ijoj sam strani sada peaio. Sad sam mogao videti i lice ove planine i iznad lica mitru od leda, a ispod lica levo rame, na ijem prostranstvu bi neki hiliarh mogao uvebavati hiljadu svojih konjanika. Ispred mene deko je pokazivao prstom i dovikivao neto to nisam uspevao da razumem; pokazivao je ka zgradama i stojeim figurama metalnih gardista. Sledeeg trenutka shvatio sam ta on to hoe da kae - njihova lica i sada su, kao i jutros, bila okrenuta sa tri etvrtine svoga obima ka nama. Njihove glave su se, dakle, pokretale. Prvi put pooh pogledom za njihovim pogledima - i utvrdih da oni gledaju u Sunce. Klimnuh glavom ka deaku i povikah: "Vidim!" Nalazili smo se na zglobu ake, a pred nama se irila mala ravnica nadlanice, ira i bezbednija od podlaktice. Tu krenuh, koracima dugakim, a deko potra ispred mene. Prsten se nalazio na drugom prstu, koji je bio vei nego to bi bio balvan nainjen od najveeg drveta. Mali Severijan je istrao na taj prst, odravajui sa lakoom ravnoteu na njegovoj gornjoj strani, i onda, videh, izmahnuo obema rukama napred da pipne taj prsten. Sevnulo je - bletavo, ali, u tom popodnevnom Suncu, ne zaslepljujue; poto je munja imala ljubiaste prelive u sebi, izgledala je maltene kao sev tame. Deaka je to ostavilo pocrnelog, spaljenog. Mislim da je iveo jo jedan tren; glava mu se cimnula unazad, ruke je jednim razmahom sasvim rairio. I oblai dima se pojavi, a vetar ga odmah odnese. Telo je palo, ruke i noge su se skupile uz trup kao to to kod mrtvih insekata biva, onda se otkotrljalo u pukotinu izmeu drugog i treeg prsta i nestalo s mog vidika. Sad ja, koji sam tolika igosanja i abacinacije gledao i ak lino upotrebljavao gvoe za igosanje (meu milijardom stvari koje pamtim savreno nalazi se i tkivo Morveninih obraza u trenucima kad se osipa plikovima), jedva prinudih sebe da odem i pogledam ga. Bilo je kostiju tamo, u tom uzanom prostoru izmeu prstiju, ali to stare kosti bejahu, koje su pod mojim nogama, kad sam skoio dole, popucale kao one kosti kojima su staze u

naem nekropolisu posute; nisam se potrudio da ih razgledam. Izvadio sam Kandu. Kada sam, svojevremeno, proklinjao sebe to je nisam upotrebio kad je Teklino telo izneto na Vodalusov banket, Jonas mi je rekao da ne budem budala, jer Kanda, kakve god moi imala, nikako nije mogla vratiti ivot u to ispeeno meso. Sad nisam mogao spreiti u sebi misao da u, ako mi Kanda vrati maloga Severijana, odvesti deaka na neko bezbedno mesto, a onda prerezati sopstveno grlo Terminus Estom. Jer ako bi Kanda to mogla postii, znailo bi da je i Teklu mogla prizvati nazad da je samo upotrebljena bila; a Tekla je bila deo mene, deo sada zauvek mrtav. U jednom trenutku kao da se pojavilo neko svetlucanje, svetlea senka, ili aura; onda se deakov le raspade u hrpu crnog pepela, koja se poe pokretati u nemirnom vazduhu. Ustao sam, vratio Kandu na mesto i krenuo nazad, mutno se pitajui koliko e mi muka biti potrebno da se iz tog uzanog prostora popnem natrag, na nadlanicu. (Na kraju sam morao da uprem Terminus Est vrhom u tlo, da nagazim jednom nogom na rukotitnik da bih se ispentrao gore, zatim da puzim nazad, glavom nadole, da bih konano prstima obuhvatio jabuku drke i izvukao i ma odatle.) Nikakva pometnja nije u mom pamenju nastala, ali u svesti, privremeno, jeste: spojile su se predstave o ovom deaku i onom drugom, Dejderu, koji je stanovao sa svojom umiruom sestrom u kolibi na jednoj od litica u Traksu. Ovog, koji mi je toliko znaio, nisam mogao spasti; a onog drugog, koji mi je veoma malo znaio, izleio sam. inilo mi se, odnekud, da je to jedan isti deak. Doao sam tada do zakljuka (nesumnjivo, to je bila neka zatitna reakcija mog uma, neko pribeite u koje je razum hteo da se skloni od oluje ludila) da, dokle god Dejder ivi, ne moe ni ovaj deko, kome majka ime Severijan dade, stvarno poginuti. Imao sam nameru da se na nadlanici zaustavim i pogledam nazad; to nisam mogao uiniti - a istina glasi da nisam smeo, jer sam se plaio da u otii do ivice i baciti se u provaliju. Zapravo, nisam ni prekidao koraanje sve dok se nisam naao nadomak onog uzanog stepenita, koje je sad za mene znailo putanju sa mnogo stotina stepenika nadole, do irokog prostranstva na "krilu", to jest na butinama planine. Tu sedoh i jo jednom naoh onu pahuljicu boje koja je bila litica pod kojom je stajao negdanji Kesdoin dom. Setih se kako je onaj smei ker, dok sam iz ume kretao ka njemu, poeo lajati. Kukaviki se pokazao taj dukac kad je alzabo navalio, pa ipak, poginuo je sa zubima zarivenim u meso zagaeno, zoantropsko, dok sam ja, kukavica takoe, tad stajao po strani. Prisetih se Kesdoinog umornog, divnog lica, pa tog dekia kako izviruje iza njene suknje, pa kako je deda sedeo leima ka vatri, a nogu podvijenih dok je o Fehinu pripovedao. I svi su bili mrtvi, sad, i Severa, i Bekan, ljudi koje nikada ugladao nisam, i starac, i pas, i Kesdou, sada evo i mali Severijan, pa i Fehin ak, svi mrtvi, svi izgubljeni u onim izmaglicama koje zaklanjaju nae dane. Vreme je samo po sebi jedna stvar, tako ga ja sagledavam, stvar koja stoji stameno poput ograde od uspravnih gvozdenih ipki: to su godine, poreane u beskonani red, a mi pored njih protiemo kao ol, na naem putu ka moru, iz koga emo se vratiti samo kao kia. Osetih tada, na ruci te divovske figure, elju da vreme pobeeno bude, elju pokraj koje udnja za dalekim Suncima predstavlja samo udnju nekog triavog, perjem okienog poglavice da sebi potini neko drugo pleme. Sedeo sam na tom mestu sve dok Sunce nije bilo gotovo sasvim zaklonjeno uzdizanjem planina na zapadu. Trebalo je da silazak niz to stepenite bude laki od penjanja, ali ja sam sada bio veoma edan, a udar svakog stepenika bolno mi je potresao kolena. Svetlost je bila ve gotovo sasvim nestala, a vetar - kao led. Jedno ebe je izgorelo sa deakom; razmotao sam ono drugo i njime se, ispod svoga ogrtaa, obmotao oko ramena i prsa. Kad sam stigao moda do pola puta nadole, napravio sam pauzu da bih se odmorio. Od dana je bio preostao samo tanki polumesec crvenkastosmee boje. Suavao se i on, a zatim je nestao; u tom asu svaki od velikih metalnih katafrakta ispod mene digao je ruku i

salutirao. Toliko su tihi bili i toliko postojani, da sam mogao, maltene, poverovati da su izvajani tako kako sam ih u tom asu video sa dignutim rukama. udesnost ovoga prizora isprala je, privremeno, svu tugu iz mene, tako da sam se mogao samo diviti. Ostao sam tu gde sam se zatekao, ukoeno sam zurio u njih, nijedan pokret se nisam usuivao nainiti. No je hrlila preko planina; u poslednjem, mutnom sutonu posmatrao sam kako se te mone ruke sputaju. Jo i sad oamuen, uoh u tihu grupu zgrada u "krilu" sedee figure. Ja jesam video kako se jedno udo ne uspeva dogoditi; ali zato sam posmatrao dogaanje drugog, a svako udo je, makar se inilo i besciljnim, neiscrpni izvor nade, zato to dokazuje da mi ne razumemo sve i da, prema tome, nai porazi - toliko silno brojniji od naih pobeda, retkih i praznih - mogu biti jednako prividni. Nekakvom idiotskom grekom uspeo sam da zalutam kad sam se pokuao vratiti u onu krunu zgradu za koju sam deaku bio rekao da emo u njoj zanoiti; da tragam za njom, preumoran bejah. Kao zamenu, naoh jedno zaklonjeno mesto znatno udaljeno od najblieg metalnog straara, tamo istrljah bolne noge i umotah se, radi zatite od hladnoe, u ogrta, najbolje to sam mogao. Mora biti da sam pao u san tako rei istog trena; ipak, uskoro su me probudili mekani koraci. 25. TIFON I PIATON Kad sam te korake uo, ustao sam, isukao ma i ostao u senci, ekajui; to je potrajalo, prividno, bar smenu vremena, ali siguran sam da je, u stvari, bilo znatno krae. Jo dvaput sam ih uo, korake brze, a tihe, koji su, nekako, ipak govorili da je to krupan ovek, mono graen - ovek koji hita, maltene tri, lakonog, atletski vet. Ovde je bila vidna sva slava zvezda; njihov sjaj do te mere jak sigurno vide i oni plovioci kojima su te zvezde pristanita, kad odu u visine da tamo ire zlatnu gazu kojom bi se kontinent umotati mogao. Video sam, maltene kao po danu, nepokretne gardiste, a i zgrade; sve je to, oko mene, bilo okupano raznobojnom svetlou deset hiljada sunaca. Mi se uasavamo kad pomislimo na smrznute ravnice Disa, koji je naem Suncu najudaljeniji pratilac - ali koliko je onih sunaca kojima smo mi najudaljeniji pratilac? Disovskom narodu (ako takav postoji) sav ivot je jedna duga zvezdana no. Nekoliko puta bio sam blizu da, stojei tu pod zvezdama, zaspim; na granicama sna poinjao sam da se brinem o deaku, da pomiljam kako sam ga svojim ustajanjem verovatno probudio i da se pitam gde li u nai hranu za njega kad Sunce opet bude dostupno pogledu. Posle takvih misli, priseanje na njegovu smrt dolazilo mi je kao no ovoj planini, kao talas crnoe i oaja. Znao sam tada kako se Dorkas oseala kad je Jolenta umrla. Nikakvih seksualnih igara nije bilo izmeu mene i tog deaka, dok je, uveren sam, izmeu Dorkas i Jolente u nekom trenutku bilo i toga; ali njihova telesna ljubav nikad nije izazvala ljubomoru u meni. Dubina mojih oseanja prema ovom deaku bila je, sigurno, koliko i dubina Dorkasinih prema Jolenti (i mnogo vea nego dubina Jolentinih oseanja prema Dorkas). Kad bi Dorkas za ovo saznala, pomislih, bila bi ljubomorna koliko sam i ja pokatkad bio - ali samo kad bi me volela kao ja nju. Konano, te korake vie ne ujui, prikrio sam se najbolje to sam mogao, pa sam legao i zaspao. Napola sam oekivao da se iz tog sna neu probuditi, ili da u se s noem pod grlom probuditi, ali nita od toga nije se desilo. O vodi snevajui, spavao sam do znatno posle zore i probudio se sam, prohlaen, ukoenih ruku i nogu. Nije mi bilo ni najmanje stalo do tajne tih koraka, niti do gardista, ni do prstena, niti do ma ega drugog u tom ukletom mestu. Moja jedina elja bila je da odatle odem, i to to je pre mogue; i obuzelo me je oduevljenje - iako, tada, ne bih umeo objasniti zato - kad sam video da na putu ka severozapadnoj strani planine neu morati jo jednom da proem pored one krune graevine.

Meni se u ivotu mnogo puta uinilo da sam poludeo zato to sam imao mnotvo velikih pustolovina, a najvee pustolovine jesu one koje najjae deluju na na um. Ovo je bila jedna od tih prilika. Jedan ovek, vii od mene i u pleima daleko iri, iskorai napred, izmeu stopala jednoga katafrakta; bilo je to kao da je jedno od divovskih sazvea nonog neba palo na Urt i zaogrnulo se ljudskim telom. Jer, taj je imao dve glave, kao ljudoder u nekoj zaboravljenoj prii iz uda Urta i neba. Nagonski, poloih aku na drku maa iznad ramena. Jedna od tih dveju glava se nasmeja; mislim da je to bio jedini smeh koji sam u ivotu uo pri izvlaenju tog velikog seiva. "Zato se uzbunjuje?" doviknu on. "Vidim da si opremljen isto tako dobro kao ja. Kako je tvome prijatelju ime?" Iako iznenaen, zadivio sam se njegovoj hrabrosti. "Ova se zove Terminus Est", rekoh i okretoh ma tako da dvoglavi sagleda ta na eliku pie. "'Ovo je mesto razdeljenja.' Vrlo dobro. Vrlo dobro, zaista, a naroito je dobro to se to ita sada i ovde, jer ovo vreme e odista biti jedna linija razdeljenja izmeu starog i novog, kakvu svet jo nije video. A moj prijatelj se zove Piaton, to, bojim se, ne znai nita naroito. On je slabiji sluga nego taj tvoj, mada je, moda, bolji at." ujui ime svoje, druga glava otvori i silno rairi oi, koje su do tada bile poluzatvorene, pa prevrte njima. Poe pomicati usta kao da e govoriti, ali nikakav zvuk ne proizvede. Zakljuih da je to neka vrsta idiota. "Ali sada moe vratiti svoje oruje gore. Kao to vidi, ja sam nenaoruan, iako se o mojoj glavi ve radilo i uradilo; a, u svakom sluaju, nikakvo ti zlo ne spremam." Govorei ovo, digao je ruke i okrenuo se prvo na jednu stranu, pa na drugu, da bih mogao videti da je potpuno nag, to je i bez toga bilo dovoljno jasno. Zapitah: "Jesi li ti moda sin onog mrtvog oveka koga sam video u okrugloj zgradi, tamo, pozadi?" Vratio sam Terminus Est u kaniju dok sam to govorio, a ovaj sad prie jedan korak blie i ree: "Ma, nikako. Ja sam upravo taj ovek." Dorkas se, kao kroz mrke vode Ptijeg jezera, uzdie kroz moje misli i ja osetih kako njena mrtva ruka opet grabi moju. Pre nego to znadoh da u progovoriti, izlete mi: "Ja sam te vratio u ivot?" "Pre bi se reklo da me je tvoj dolazak probudio. Mislio si da sam mrtav, a ja sam bio samo suv. Pio sam i, kao to vidi, ponovo ivim. Piti znai iveti, okupati se u vodi znai roditi se ponovo." "Ako je istina to to mi govori, divno. Ali ja o tome ne mogu sada mnogo razmiljati zato to je meni samome voda odve potrebna. Kae da si pio, a nain kako to kae nagovetava da si prema meni bar prijateljski nastrojen. Molim te da to dokae. Ja ve dugo vremena nisam ni jeo ni pio." Osmehnu se ona glava koja je govorila. "Zaista je udesno kako se ti uklapa u sve to ja planiram - postoji neka podesnost u tebi, ak i u tvom nainu odevanja, koja me oduevljava. Eto, upravo sam se spremao da predloim da odemo na jedno mesto gde hrane i pia ima u izobilju. Hajde sa mnom." Mislim da sam u tom trenutku bio spreman da poem za svakim ko bi mi obeao vodu, i to svuda. Od toga dana pokuavao sam da ubedim sebe da sam tad poao iz radoznalosti, ili zbog nade da u saznati tajnu ogromnih katafrakta; ali kad se, sada, setim tih trenutaka i pretraim svoj um u onom obliku kakav je tada bio, ne nalazim u njemu nita osim oajanja i ei. Vodopad iznad Kesdoine kue uplitao je svoje srebrne mlazeve ispred mojih oiju, seao sam se i Vatikog vodoskoka u Kui Apsoluta i huke vode koja je krenula sa vrha litice u Traksu kad sam otvorio poklopac i poplavio Vinkulu.

Dvoglavac je stupao ispred mene kao da pouzdano zna da u ii za njim i, jednako pouzdano, da ga neu napasti. Kad zaobiosmo oko jednog ugla, po prvi put uvideh da nismo, kao to sam mislio, u jednoj od radijalnih ulica koje vode ka krunoj zgradi. Sad se to kruno zdanje nalo tano ispred nas. Vrata - ali ne ona kroz koja smo mali Severijan i ja uli - bila su otvorena i mi uosmo. "Evo", ree glava koja je govorila. "Ulazi." Pokazao je ka jednoj stvari koja je liila na amac i bila iznutra mekano obloena, kao onaj amac-nenufar u autarhovom vrtu, ali je plovila ne po vodi, nego po vazduhu. Kad sam dodirnuo bonu ivicu amca, on se malo zaljuljao i zanjihao pod mojom rukom, mada je to kretanje bilo minimalno, jedva primetno. Rekoh: "Ovo mora biti letei amac. Nikad to ranije nisam iz ovakve blizine gledao." "Ako bi letei amac bio lasta, ovo bi bio - ne znam - vrabac, moda. Ili krtica, ili ona ptica-igraka koju deca udaraju reketima da bi letela tamo-amo izmeu njih. Utivost, bojim se, zahteva da ti ue prvi. Uveravam te da nikakve opasnosti nema." Ipak, oklevao sam. inilo se da u tom vozilu postoji neto toliko tajanstveno da, u tim trenucima, nisam mogao sebe naterati da uem. Rekoh: "Dolazim iz Nesusa, sa istone obale ola, a tamo su nas uili da se poasni tretman, u svakom vozilu, sastoji u tome da ovek ue poslednji, a izie prvi." "E, pa, ba tako", odgovori ona glava koja je govorila i pre nego to shvatih ta se zbiva, dvoglavac me poduhvati oko pojasa i ubaci me u amac kao to bih ja mogao onog deaka ubaciti. Pod udarom mog tela, amac je malo utonuo, pa se opet digao, a poeo se i ljuljati levo-desno. Sledeeg trenutka se silovito odmakao pramcem u stranu kad je dvoglavi uskoio pokraj mene. "Nadam se da nisi pomislio da tebi sleduju vee poasti nego meni?" apnuo je neto i vozilo poe. U poetku je polako klizilo napred, ali je poelo hvatati sve veu brzinu. "Istinska utivost", ree on, "zasluuje svoje ime. Naime, to je utivost koja je istinita. Kad plebejac klei pred svojim monarhom, on nudi svoj vrat. Nudi ga zato to zna da mu ga vladalac moe i uzeti ako eli. Takvi ljudi, prosti, kau - ili su, bar, govorili nekad, u vremenima starijim i boljim - da ja ne volim istinu. Ali istina je upravo to, da ja istinu, otvoreno priznavanje injenica, volim." Sve to vreme leali smo na leima, potpuno isprueni, a prostor izmeu nas dvojice bio je jedva jednu aku irok. Ona idiotska glava, koju je druga nazvala imenom Piaton, beila je oi na mene dok je on govorio i smueno mumlala. Pokuah da se pridignem u sedei poloaj. Dvoglavac me dohvati gvozdenom rukom i povue me nadole, govorei: "Opasno ti je to. Ove sprave su pravljene da se u njima lei. Ti ne bi voleo da izgubi glavu, a? To je gotovo isto toliko ravo, veruj mi, koliko i dobijanje jedne glave vika." amac obori nos nadole i zaroni u mrak. Jedan trernutak sam pomiljao da emo umreti, ali to se pretvori u oseanje oduevljenja brzinom, kao kad smo se mi, deaci, klizali niz grane etinara izmeu mauzoleja zimi. Kad sam se koliko-toliko privikao na brzinu, upitah: "Jesi li ti roen ovakav? Ili ti je Piaton na neki nain nametnut?" Mislim da sam ve tad poeo da uviam da e za moj opstanak biti presudno da o ovom udnom biu saznam to je vie mogue. Glava koja je govorila se nasmeja. "Zovem se Tifon. Ti bi me, ba, i mogao tim imenom zvati. Jesi li uo za mene? Nekada sam vladao i ovom planetom i mnogim drugim planetama." Bio sam sasvim siguran da lae, pa rekoh: "Glasine o tebi moda jo odjekuju... Tifone." Nasmejao se opet. "Malo ti je nedostajalo da me oslovi titulom 'car' ili nekom slinom, a? A doi e, stvarno, i as kad e to initi. Ne, nisam roen ovakav, niti sam uopte

roen, u onom smislu kako si ti to mislio. A nije ni Piaton hirurki usaen u mene. Kako ti se to ini?" Sad se amac kretao tako brzo da je vazduh zvidao iznad naih glava, ali sputanje kao da je bilo manje strmo nego pre. Kad sledei put progovorih, nae kretanje pree manjevie u vodoravno. "A da li si ti to eleo?" "Ja sam to naredio." "Ako je tako, mislim da je to veoma udno. Zbog ega bi ti eleo da ti se tako neto uradi?" "Radi toga da bih imao ivot, naravno." Sad je mrak bio pregust da bih mogao videti ijedno od ta dva lica, iako je Tifonovo bilo manje od jedan lakat udaljeno od mog. "Sve to je ivo trudi se da ostane ivo - to zovemo Zakon postojanja. Naa tela, vidi, umiru mnogo pre nas. Zapravo, bilo bi poteno rei da mi umiremo samo zato to naa tela umiru. Moji lekari, a to su, naravno, bili najbolji doktori sa mnogo svetova, rekoe da bi bilo mogue postii da uzmem novo telo, a njihova prva misao bila je da stave moj mozak u lobanju koju je ranije zauzimao neki drugi mozak. Ti uvia nedostatak toga?" Pitajui se da li on to ozbiljno govori, rekoh: "Ne, bojim se da ne uviam." "Lice - lice! Bilo bi izgubljeno lice, a ljudi su navikli da budu posluni prema jednom licu!" Njegova aka me, u mraku, epa za miicu. "Rekao sam im da to ne bi dolazilo u obzir. Onda je doao jedan sa predlogom da se zameni cela glava. To bi ak bilo, po njegovim reima, i lake, jer ne bi bile dirane sloene neuronske veze koje kontroliu govor i vid. Obeao sam mu palatinat ako uspe." "Pa meni se ini da bi..." poeh. Tifon se opet nasmeja. "Da bi bilo bolje prvo ukloniti originalnu glavu. Da, i ja sam uvek tako razmiljao. Ali tehnika pravljenja nervnih korekcija bila je teka, pa je on iznaao da je najbolji nain - a sve to je utvrivao pomou opitnih jedinki koje sam mu ja obezbeivao - da se hirurkim putem prenesu samo voljne funkcije. Kad se to uradi, one nevoljne se, pre ili kasnije, prenesu same. Onda se prvobitna glava moe ukloniti. Ovo bi ostavilo oiljak, jakako, ali bi koulja taj oiljak pokrila." "Ali je neto ispalo kako ne treba?" Ve sam se bio, u tom uzanom amcu, odmakao od njega najvie to je bilo mogue. "Posredi je bio, preteno, vremenski inilac." Strana silovitost njegovog glasa, koja je do tad ostajala neumoljiva, sad kao da poe poputati. "Piaton je bio jedan od mojih robova ne najkrupniji rastom, ali najsnaniji od svih. Stavili smo ih na probu. Meni ni na kraj pameti nije bilo da bi neko, obdaren tolikom snagom, mogao snano i da se dri za rad srca..." "Shvatam", rekoh, mada je istina bila da nisam shvatao nita. "Bilo je to i razdoblje velike pometnje. Moji astronomi su mi rekli da e Suneva aktivnost postupno posustajati. Daleko presporo, zapravo, da bi se tokom jednog ljudskog ivota zapazila ikakva promena. Pogreno su govorili. Toplina sveta se smanjila za blizu dva hiljadita dela tokom samo nekoliko godina, a onda se upostojila. Usevi su propadali, dolazilo je do masovne gladi i do pobuna. Trebalo je da odem tada." "Zato nisi?" upitah. "inilo mi se da je potrebna vrsta ruka. A vrsta ruka moe biti samo jedna ruka, bez obzira na to da li je to ruka vladara, ili nekog drugog... Osim toga, pojavio se, tada, i jedan udotvorac, na nain kako takvi ljudi, ve, ine. Nije pravio stvarne probleme, iako su neki od mojih ministara smatrali da jeste. Ja sam se povukao ovamo, da tu ekam dovretak toka mog leenja, a poto se inilo da zarazne bolesti i izoblienja bee od njega, naredio sam da mi ga dovedu." "Pomiritelja", rekoh ja, a sledeeg trenutka poeleh da sebi preseem vene to mi je to izmaklo. "Da, to je bilo jedno od njegovih imena. Zna li gde je on sada?"

"Mrtav je ve mnogo hilijada." "A ipak mislim da ga i dalje ima?" Ova primedba me je toliko trgla, da sam spustio pogled na vreicu koja mi je visila o vratu da se uverim da iz nje ne bei nikakvo azurno svetlo. U tom trenutku vozilo u kome smo bili uzdiglo je pramac i krenulo nagore. Jeanje vazduha oko nas pretvori se u urlanje tornada. 26. OI SVETA Moda je svetlost upravljala ovim amcem - kad je svetlo sevnulo oko nas, odmah je stao. U krilu planine bilo mi je veoma hladno, ali to nije bilo nita u odnosu na ono to osetih sad. Nije duvao nikakav vetar, ali je bilo hladnije nego u najotrijoj zimi koje sam se mogao prisetiti; od napora da ustanem poe mi se mutiti u glavi. Tifon iskoi napolje. "Odavno nisam ovde bio. E, dobro je kui doi." Bili smo u praznoj dvorani isklesanoj iz ive stene, a velikoj poput balske. Dva okrugla prozora, na udaljenom kraju, proputala su svetlost unutra; Tifon ka njima pohita. Bili su to prozori odmaknuti jedan od drugoga moda sto koraka, a svaki je imao nekih deset lakata u preniku. Iao sam za njim dok nisam primetio da njegova bosa stopala ostavljaju jasne tamne otiske. Sneg je to bio; doplovio je kroz prozore i rasuo se po kamenom podu. Pao sam na kolena, zagrabio pregrt i natrpao ga u usta. U ivotu nisam nita ukusnije kuao. inilo se da ga toplota mog jezika pretapa istog asa u nektar; imao sam, zbilja, oseanje da bih mogao celoga ivota ostati na tom mestu, na kolenima, i sneg jesti. Tifon se okrete i, videi me, nasmeja se. "A ja zaboravio koliko si edan. Samo izvoli. Vremena imamo u izobilju. Ono to sam hteo da ti pokaem moe da eka." Piatonova usta se opet, kao i pre, poee micati, a meni se uini da na idiotskom licu uhvatih izraz saoseanja. Dooh sebi, moda zahvaljujui tom licu, a moda prosto zbog injenice da sam ve progutao nekoliko puta po puna usta topeeg snega. Progutah jo jednom, pa onda, ostajui na istom mestu i prikupljajui novu gomilicu, rekoh: "Kazao si mi o Piatonu. Zato on ne moe da govori?" "Ne moe, jadnik, da doe do daha", ree Tifon. Sad videh da je dobio erekciju, koju je negovao jednom akom. "Kao to ti rekoh, ja upravljam svim voljnim funkcijama - a upravljau i nevoljnim, uskoro. Zato je jadni Piaton, iako jo moe pokretati svoj jezik i uobliavati svoje usne, sad kao muziar koji prstima pritiska tipke duvakog instrumenta u koji duvati ne moe. Nego, kad ti bude dosta tog snega, reci mi, pa da ti pokaem gde moe dobiti neto za jelo." Napunio sam usta jo jednom i progutao. "Ovo je dovoljno. Da, veoma sam gladan." "Dobro", ree on i, okrenuvi se od tih prozora, ode do jednog mesta na zidu dvorane. Pribliavajui se tom mestu, videh da, ako nita drugo, bar nije od obinog kamena. Tu kao da je bila neka ploa od kristala, ili od debelog, dimnog stakla; kroz to sam video vekne hleba i mnoga udnovata jela, nepomina i savrena poput hrane na umetnikim slikama. "Ima jedan talisman moi", ree mi Tifon. "Sad mi ga mora dati da bismo mogli da otvorimo ovaj orman." "Bojim se da ne razumem ta to pria. Hoe li moj ma?" "Hou to to nosi oko vrata", ree on i prui ruku da to i dobije. Izmakoh jedan korak. "U tome nikakve moi nema." "Onda nita i ne gubi. Daj mi to." Dok je Tifon govorio, Piatonova glava se pomakla gotovo neprimetno: levo, desno. "To je samo jedna retkost", rekoh. "Svojevremeno sam mislio da ima veliku mo, ali kad sam pokuao da oivim jednu lepu enu koja je umirala, nije ispoljilo nikakvo dejstvo, a jue nije moglo vratiti u ivot deaka koji je putovao sa mnom. Kako si saznao za to?"

"Posmatrao sam vas, naravno. Popeo sam se dovoljno visoko da vas vidim. Kad je moj prsten ubio to dete, a ti otiao do lea, video sam svetu vatru. Ne mora da stavi dragulj u moju ruku ako nee, samo radi to ti kaem." "Znai, mogao si da nas upozori", rekoh. "A zato bih? U to vreme vi mi niste bili nita. Je l' ti hoe da jede, ili nee?" Izvadio sam dragi kamen. Pa, najzad, i Dorkas i Jolenta su ga videle, a, osim toga, uo sam da su Pelerinke tokom velikih sveanosti imale izlobu gde su ga prikazivale. Leao je na mom dlanu kao parence plavog stakla, svake vatre lieno. Tifon se radoznalo nagnuo nad njega. "Nije ba upeatljivo. Sad klekni." Kleknuo sam. "Ponavljaj za mnom: kunem se svime to ovaj talisman predstavlja da u u zamenu za hranu koju u dobiti, biti stvorenje u svojini onoga koji mi je pod imenom Tifon poznat za vjeki vjekov..." Tu se zatezala jedna zamka od uadi, prema kojoj je Dekumanova mrea bila primitivni prvi pokuaj. Ova je bila tako istanana da sam jedva i znao da postoji, a ipak sam oseao da je svako ue od tvrdo izvuenog elika. "...i da njemu predajem sve to imam i sve to u biti, sve to posedujem sada i sve to u posedovati u danima koji e doi, a iveu ili u umreti kako se njemu bude svidelo." "Ve sam ja krio zakletve", rekoh. "Ako bih ovu dao, pogazio bih je." "Onda se zakuni", ree on. "To je samo jedna formalnost koju moramo uvaiti. Poloi ovu zakletvu, a ja te mogu nje osloboditi im zavri jelo." Umesto da to uinim, ustao sam. "Rekao si da voli istinu. Sada vidim i zato - istina vee ljude." Sklonio sam Kandu na njeno mesto. Da to nisam uinio, sledeeg trenutka bila bi zauvek izgubljena. Tifon me obuhvati rukama i stee, tako da nisam mogao osloboditi ruke i potegnuti Terminus Est i, nosei me, potra do jednoga od ta dva prozora. Borili smo se, ali to je bilo kao kad se kuence bori u rukama snanog oveka. Veliina tog prozora bila je tolika da je, dok smo mu se pribliavali, sve manje liio na prozor; izgledalo je kao da se jedan deo spoljanjeg sveta ugurao u dvoranu, i to ne deo koji bi se sastojao od polja i uma u podnoju planine, nego deo puke praznine, odseak neba. Kameni zid dvorane, manje od jednog lakta debeo, otplovio je unazad, iz krajiaka mog vidnog polja, poput one smuene linije koju vidimo, kad plivamo otvorenih oiju, kao razdeobnu liniju izmeu vode i vazduha. Onda sam bio napolju. Tifonov zahvat prebacio se na zglavke mojih stopala, ali ja u jednom trenutku, moda zbog debljine mojih izama, ili prosto zbog panike, dobih oseaj da uopte nisam dran. Leima sam bio okrenut ka masi planine. Kanda je, u svojoj mekoj vrei, visila i njihala se ispod moje glave, okaena o moju vilicu. Pamtim da me je obuzeo iznenadan, besmislen strah da e mi Terminus Est iskliznuti iz kanije. Pomou trbunih miia se podigoh, kao to gimnastiar ini kad visi stopalima okaen o vratilo. Tifon ispusti jedan od mojih skonih zglobova da bi me mogao pesnicom tresnuti po ustima. Padoh opet unazad. Jauknuh i pokuah da izbriem iz oiju krv koja je u njih curila sa mojih usana. Iskuenje da potegnem ma, pridignem se opet i njime udarim bilo je maltene neodoljivo. Ipak, znao sam da to ne mogu izvesti, a da Tifon ne dobije sasvim dovoljno vremena da vidi ta nameravam i ispusti me u provaliju. A i kad bih uspeo, poginuo bih. "Pozivam te sada..." Tifonov glas je dopirao iz prostora iznad mene, prividno dalek u zlatnoj ogromnosti "...da zatrai od svog talismana da ti pomogne kako god moe." Zastao je, a svaki trenutak je izgledao kao Venost sama. "Moe li ti pomoi?" Uspeo sam da doviknem: "Ne."

"Razume li gde si?" "Video sam. Na licu. Planinskog autarha." "To je moje lice - jesi li i to video? Ja sam bio autarh. I ja dolazim ponovo. Ti si kod mojih oiju, a uz tvoja lea je duica mog desnog oka. Razume li? Ti si suza, samo jedna, crna suza koju ja u plau isputam. Mogu te u sledeem trenu pustiti da padne i uprlja mi odeu. Ko te moe spasti, nosioe Talismana?" "Ti. Tifon." "Jedino ja?" "Jedino Tifon." Izvukao me je nazad, unutra, a ja sam se pridravao vrsto uz njega kao onaj deko ranije uz mene, sve dok nismo zali duboko u tu dvoranu koja je bila lobanjska upljina planine. "A sad emo", ree on, "nainiti jo jedan pokuaj. Mora doi sa mnom opet do oka, ali ovog puta mora ii dobrovoljno. Moda e ti biti lake ako budemo otili do levog, a ne do desnog oka." Dohvatio me je za ruku. Pretpostavljam da bi se moglo rei da sam iao po sopstvenoj volji, jer hodao sam; ali mislim da nikad u ivotu nisam hodao sa manje srca nego tad. Jedino me je uspomena na moje malopreanje ponienje spreavala da odbijem. Nismo se zaustavili sve dok nismo dospeli do samog ruba zenice oka; onda me Tifon jednim gestom natera da pogledam napolje. Ispod nas je leao okean zatalasanih oblaka, plav od senki na mestima gde nije bio ruiast od Sunca. "Autare", rekoh ja, "kako to da smo ovde, kad je vozilo u kome smo bili jurilo nadole, tunelom onako dugakim?" Sleganjem ramena ostavio je to moje pitanje po strani. "Zato bi sila tee sluila Urtu, ako moe Tifonu da slui? Ipak, Urt je lep. Gledaj! Vidi mantiju sveta. Zar divna nije?" "Veoma divna", sloio sam se. "To moe biti tvoja mantija. Rekoh ti da sam autarh mnotva svetova bio. I opet u autarh biti, ovog puta na mnogo veem broju svetova. Ovaj svet, od svih najstariji, svojom sam prestonicom bio uinio. To bejae greka, predugo se zadrah kad katastrofa naie. Kad sam se najzad odluio da uzmaknem, mogunost beanja vie nije za mene bila otvorena - oni kojima sam dao upravu nad brodovljem sposobnim da dohvata zvezde pobegli su njime, a ja sam ostao na ovoj planini, pod opsadom. Tu greku vie neu napraviti. Moj glavni grad bie negde drugde, a ovaj svet u dati tebi da u njemu vlada kao moj namesnik." Rekoh: "Nita nisam uinio ime bih zasluio tako uzvien poloaj." "Nosioe Talismana, od mene niko, pa ni ti, ne moe zahtevati da obrazlaem svoje postupke. Umesto toga, razgledaj svoje carstvo." Dok je to govorio, daleko ispod nas rodio se vetar. Pod njegovim ibanjem oblaci su prokljuali, pa se poreali kao vojnici u smaknutim redovima i krenuli na istok. Ispod njih videh planine i obalske ravnice, a iza tih ravnica slabanu, plavu liniju mora. "Vidi!" pokaza Tifon prstom i ba tad se jedna takica svetlosti pojavi u planinama na severoistoku. "Tamo je upravo upotrebljeno neko veliko energetsko oruje", ree on. "Upotrebio ga je ili onaj ko je u ovoj epohi vladalac, ili njegovi neprijatelji. U oba sluaja, sad je njegovo mesto otkriveno, te e ono biti uniteno. Vojske ovog vremena su slabe. Padae pred naim mlatilima kao trice pri etvi." "Kako ti moe sve to znati?" upitah. "Bio si kao mrtav dok moj sin i ja nismo naili na tebe." "Da. Ali sam onda iveo ve skoro jedan dan i poslao svoju misao do dalekih mesta. Postoje sad u morima sile koje bi htele da vladaju. One e postati nae roblje, a horde na severu jesu njihovo roblje." "A narod Nesusa?" Bio sam promrzao do kostiju; noge su podrhtavale ispod mene.

"Nesus e, ako eli, biti tvoja prestonica. Sa svog trona u Nesusu ti e mi slati svoj vazalski danak - odreen broj lepih ena i deaka, prastarih naprava i knjiga i izvesne koliine svih onih dobrih stvari koje ovaj svet, Urt, proizvodi." Opet je upro prstom. Sad ugledah vrtove Kue Apsoluta kao zeleni i zlatni al baen preko nekog travnjaka, a iza toga Zid Nesusa videh i sam taj moni grad, Neunitivi Grad, rairen preko toliko mnogo stotina liga prostora, da je ak i sama Citadela bila izgubljena u tom beskonanom prostranstvu krovova i krivudavih ulica. "Nijedna planina nije toliko visoka", rekoh. "Da je ova i najvea na svetu i kad bi stajala povrh one druge po veliini, opet ovek ne bi mogao videti ovako daleko kao ja sad." Tifon me dohvati za rame. "Ova planina je visoka koliko ja hou. Jesi li zaboravio ije lice ona nosi?" Jedino sam mogao da zurim u njega. "Budalo", ree on. "Kroz moje oi gleda. A sad, daj taj tvoj talisman. I poloie mi zakletvu na njega." Izvukao sam Kandu - mislei, tada, da e to biti poslednji put - iz kone vreice koju je Dorkas saila za nju. Kad sam to uinio, neto se malice pomaklo, daleko u dubini, ispod mene. Panorama sveta, viena sa prozora ove dvorane, bila je i sad nezamislivo velianstvena, ali je, ipak, bila samo ono to ovek moe da razazna sa jednog monog planinskog vrhunca: samo plavi tanjir Urta. Kroz oblake ispod sebe nazirao sam "krilo", preklop na butinama ove planine i u njemu mnotvo pravougaonih zgrada i onu krunu u sreditu i katafrakte. Oni su polako okretali lica od Sunca, nagore, da pogledaju ka nama. "Iskazuju poast meni", ree Tifon. Pokretala su se i Piatonova usta, ali ne u skladu sa Tifonovim. Ovog puta sam Piatonove rei uzeo u obzir. "Ranije si bio kod onog drugog oka", rekoh Tifonu, "pa ti nisu ukazivali poast. To oni Kandu pozdravljaju svojim salutiranjem. Autare, ako Novo Sunce konano doe, ta e biti sa njim? Da li e biti i njegov neprijatelj, kao to si Pomiritelju bio neprijatelj?" "Meni se zakuni i veruj mi kad on doe, ja u biti njegov gospodar, a on moj najbedniji rob." Tad sam udario. Postoji nain da se nos razbije bridom ake tako da doe do zarivanja krhotina kostiju u mozak. Meutim, onaj ko tako napada mora biti veoma brz, jer ovek e, bez ikakvog razmiljanja, dii ruke da zatiti lice kad vidi pribliavanje tog udarca. Nisam bio brz kao Tifon, ali on je digao ruke da zatiti svoje sopstveno lice. A ja Piatona udarih i osetih ono malo, ali strano razlamanje koje je signal smrti. Srce, koje toliko mnogo hilijada nije njemu sluilo, prestade kucati. Trenutak posle toga unuo sam nogom Tifonovo telo preko ruba u provaliju. 27. NA VISOKIM PUTANJAMA Lebdei amac nije hteo da me slua jer nisam imao pravu re za njega. (esto sam, kasnije, pomiljao da je ta re bila jedna od onih koje je Piaton pokuao da mi saopti, na isti nain kako mi je rekao da ubijem njega; kamo sree da sam ranije poeo obraati panju na njegov govor.) Na kraju sam bio prinuen da se ispentram iz desnog oka - to mi je bilo najgore planinarenje u ivotu. U ovom predugom pripovedanju o mojim pustolovinama esto sam kazao da nita ne zaboravljam; ali veliki deo tog spusta sam zaboravio zato to sam bio toliko iscrpljen da sam se kretao kao kroz san. Kad sam se najzad isteturao u tihi, zapeaeni grad koji je stajao meu stopalima tih katafrakta, no je svakako bila ve na domaku, a ja sam legao pokraj jednog zida koji mi je davao zatitu od vetra. Planine poseduju neku strahotnu lepotu, ak i onda kad dovedu oveka u blizinu smrti; zapravo, mislim da je njihova lepota ba tad najoiglednija, a da ih lovci koji dou dobro

obueni i dobro nahranjeni, i odu dobro nahranjeni i dobro obueni, retko kad vide. U gorama itav svet moe izgledati kao jedan prirodni zdenac bistre vode, nepomine, studene. Silazio sam daleko, toga dana, i naao visoke ravnice koje su se protezale ligama daleko, ravnice ispunjene slatkom travom i onakvim cveem kakvo se na manjim nadmorskim visinama nikad ne via; to cveta brzo, a cvetovi su maleni, savreni i isti na nain kako to rue nikad ne mogu biti. Te ravnice su esto bile oiviene liticama. Uinilo mi se, ne jednom, da mi dalje kretanje ka severu nee vie biti mogue i da u morati da se vraam nazad; ali svaki put pronaoh, konano, neku putanju nagore ili nadole i njome navalih dalje. Nisam video nijednog vojnika da jae ili marira ispod mene i mada mi je to bilo olakanje - jer sam se plaio da bi mi arhonova patrola mogla biti jo i sad na tragu - bilo je i nepovoljno, jer je znailo da vie nisam u blizini vojnih linija snabdevanja. Uspomene na alzaboa su se vraale da me uznemiravaju; znao sam da u ovim planinama mora biti jo mnogo ivotinja te vrste. Osim toga, nisam bio ba potpuno siguran da je onaj alzabo mrtav. Ko zna kakve bi moi regeneracije to stvorenje moglo imati? Iako sam alzaboa mogao zaboraviti danju, izgurivati ga, da se tako izrazim, iz svoje svesti brigama o prisustvu ili odsustvu vojske i hiljadama divnih slika gorskih vrhunaca, slapova i nadole razmahnutih dolina (a takve su se slike i same odasvud nametale mojim oima), nou mi se alzabo vraao, kad sam, zguren pod svojim ebetom i ogrtaem, izgarajui od visoke temperature jer sam se razboleo, pomiljao da ujem mekano tapkanje njegovih stopala i grebanje njegovih kandi. Ako je svet, kao to esto kau, ureen prema nekom planu (svejedno da li bi to bio plan skovan pre nastanka sveta, ili plan izveden tokom milijardu eona njegovog postojanja, neumoljivom logikom reda i rasta), onda u svim stvarima mora postojati i minijaturna slika viih velianstvenosti, ali i uveana slika sitnijih sastojaka. Da bih odrao svoju krueu panju podalje od uasa alzaboa, pokuavao sam je ponekad vezati za onu facetu alzabove prirode koja omoguuje toj ivotinji da upije uspomene i volju ljudskih bia u sebe. Tu mi je bilo lako izvesti poreenje sa sitnijim stvarima. Alzaboa moemo uporediti sa izvesnim insektima koji pokrivaju svoje telo granicama i vlatima trave da ih ne bi njihovi neprijatelji otkrili. Kad se na jedan nain gleda, prevare nema - i te granice, i ti delii listova su stvarno tu i pravi su. A ipak, unutra je insekt. Tako je i sa alzabom. Kada mi je Bekan, govorei kroz usta tog stvora, kazao da eli da njegova supruga i njegov deko budu s njim, on je zaista verovao da opisuje svoje sopstvene elje, a to je i bilo tano; a ipak, te elje bi posluile hranjenju alzaboa, koji je bio unutra i ije su elje i svest bili sakriveni iza Bekanovog glasa. Nikakvog iznenaenja nije bilo u tome to se problem uspostavljanja veze izmeu alzaboa i neke uzvienije istine pokazao kudikamo tei; ali ja na kraju zakljuih da bi se stvar mogla uporediti sa onim sluajevima kad materijalni svet upija misli i dela pojedinih ljudskih bia koja su, dodue, ve umrla, ali koja su, pre smrti, na takav nain ostavila svoj otisak u svetu, delima koja moemo u nekom irem smislu nazvati umetnikim ili proizvodom vetine, na primer graevinama, pesmama, bitkama, istraivanjima, da e se jo neko vreme moi govoriti da svet nastavlja da nosi napred, sa sobom, njihove ivote. Upravo na ovaj nain je dete Severa predloilo alzabou da pomakne sto u Kesdoinoj kui da bi se on mogao popeti na tavan, iako dete Severa, tada, vie nije postojalo. A ja sam, dakle, imao Teklu za savetnicu; dodue, kad sam je pozivao, imao sam malo nada, a ona vrlo malo saveta za mene, ali, ipak, nju su svojevremeno esto upozoravali na opasnosti planina i zato me je ona pri svakom svitanju podsticala da ustanem i da krenem napred, dole, uvek dole, ka toplijim zemljama. Glad vie nisam oseao, jer glad je neto to proe ako ovek ne jede. Umesto gladi je slabost dola i donela sa sobom svetaku istotu uma. Onda sam, uvee drugog dana posle pentranja iz zenicu desnoga oka, naiao na pastirsku

kuicu, slinu pelinjaku od naslaganog kamenja, i u njoj pronaao lonac za kuvanje i izvesnu koliinu grubog kukuruznog brana. Jedan planinski izvor bio je samo desetak koraka daleko, ali goriva nije bilo. Provedoh vee sakupljajui naputena ptija gnezda po jednoj litici pola lige udaljenoj, a onda, u no, ukresah vatru pomou usadnog dela seiva Terminus Esta (onog unazad produenog dela koji se u drku usauje), skuvah grubu palentu, koja se kuvala dugo, zbog visine, i pojedoh je. Mislim da u ivotu nisam jeo veeru bolju od te; imala je neki teko uhvatljiv, ali nepogreivo prisutan ukus meda, kao da je u suvom zrnevlju zaostalo neto nektara kukuruzne biljke, na onaj nain kako, u jezgru izvesnog kamenja, ostaje so iz nekih davnih mora, ije postojanje pamti jo samo Urt sam. Bio sam reen da platim za to to sam pojeo, pa pregledah sadrinu svoje opasake torbice, traei neto po vrednosti bar jednako to bih pastiru mogao ostaviti. Od Tekline smee knjige se nisam hteo rastati; savest sam umirio podseanjem da je obanin, ionako, najverovatnije ne bi mogao proitati. Nije me bila volja ni da ostavim svoj prelomljeni brusni kamen - prvo zbog toga to me je podseao na zelenog oveka, a drugo zbog toga to bi belegija bila jadan poklon ovde, gde kamenovi maltene jednako dobri lee meu mladom travom posvuda. Para nisam imao, jer sam Dorkasi ostavio sve do poslednjeg novia. Najzad se opredelih za onu skerletnu odedu koju smo Dorkas i ja nali u blatu kamenog grada, dugo pre nego to smo do Traksa stigli. Isprljana je bila i odve tanka da bi dala mnogo toplote, ali ja sam se nadao da e kianke i blistava boja zadovoljiti onoga ko me je nahranio. Nikad nisam sasvim razumeo kako se ta odeda stvorila tamo gde smo je nali, pa ak ni to da li ju je onaj udni ovek koji nas je prizvao k sebi da bi mogao imati to kratko razdoblje vaskrsenja ostavio namerno ili sluajno kada je, kiom rastvoren, opet postao prah kao to je toliko dugo i bio. To drevno sestrinstvo kaluerica sasvim sigurno poseduje izvesne moi koje koristi retko, ili nikad; nije besmisleno pretpostaviti da u te moi spada i takvo vaskrsavanje mrtvih. Ako je tako, onda je on moda i njih prizvao sebi, kao i nas, a mantija je mogla zaostati na tom mestu i nekom sluajnou. A ipak, moda je sve to posluilo i nekom viem autoritetu. Na taj nain veina mudraca tumai prividni paradoks da, iako slobodnom voljom odabiramo hoemo li uiniti ovo ili ono, hoemo li kakav zloin poiniti ili emo iz ovekoljublja ukrasti sveto odlije Empirijanaca, Inkreator, svejedno, zapoveda celinom, pa mu slue podjednako (to e rei, slue mu potpuno) i oni koji bi hteli da budu posluni i oni koji bi da se bune. I ne objanjavaju samo to. Neki mudraci, ije sam stavove itao u smeoj knjizi i o njoj vie puta razgovarao sa Teklom, isticali su da u Njegovom Prisustvu postoji i lepra mnotvo bia koja, dodue, izgledaju u poreenju sa Inkreatorom siuna - uistinu, beskonano sitna - ali su, u istoj takvoj razmeri, dinovska u oima ljudi, koji svoga gospodara ne mogu ni videti jer je za sagledavanje preveliki. (Tom svojom bezgraninom veliinom Inkreator je sveden na minucioznost, tako da smo mi, prema njemu, kao oni koji hodaju po jednom kontinentu, ali vide samo ume, trake, peane breuljke i tako dalje, a kad osete, moda, kakav kameni u cipeli, ne doseaju se da je zemlja koju su celog veka previali tu, unutra, i da hoda sa njima.) Postoje i drugi mudraci koji, iako ne veruju da postoji takva Sila kojoj bi sluila ta bia, koja moemo zvati amaspandima, ipak potvruju da amaspandi uistinu postoje. Njihove tvrdnje ne temelje se na ljudskim svedoenjima - a takvih svedoenja ima u izobilju, dodau im i moje lino svedoenje, jer ja sam jedno takvo bie video u ogledalskoj straninoj knjizi u odajama Oca Inirea - nego na neoborivoj teoriji, jer, kau oni, ako Vaseljena nikad nije stvorena (a oni, iz razloga koji nisu samo filosofski, nalaze da je pogodno verovati da Vaseljenu nikad niko nije stvorio), onda je morala postojati itavu venost, sve do dana dananjeg. A ako je postojala tako, onda se vreme protee unatrag od dananjice do beskraja, a u takvom bezgraninom okeanu vremena neminovno se moralo odigrati sve to je

zamislivo. Stvorenja kao to su amaspandi jesu zamisliva, jer, eto, zamislili su ih i ti mudraci, a i mnogi drugi ljudi. Meutim, ako su bia tako mona jednom stupila u postojanje, kako bi bilo mogue da budu unitena? Prema tome, amaspandi postoje i danas. Tako, kroz paradoksalnu prirodu znanja, uviamo da se moe sumnjati u postojanje Ilema, praiskonskog izvora svih stvari, ali da se u postojanje slugu Ilemovih ne moe sumnjati. A poto je sigurno da takva bia postoje, zar nije mogue da se ona meaju (ako se to moe nazvati meanjem) u nae poslove posredstvom takvih sluajnosti kao to je ona sa nalaenjem crvene mantije koju sam konano ostavio u pastirskoj kolibici? Nije potrebna neka beskonana mo da bi se neko umeao u internu ekonomiju jednog mravinjaka - dete moe zabiti tap u njega i proakati po unutranjosti. Nije mi poznata nijedna misao stranija od ove. (Popularno je verovanje da ovek ne moe ni da razmilja o svojoj smrti, jer mu je ta pomisao odve strana, ali mene ona ne uznemirava mnogo; nalazim da, moda zbog savrenstva mog pamenja, o svome ivotu nisam u stanju da razmiljam.) Postoji, ipak, i jedno drugo objanjenje: moda svi oni koji ele sluiti teofaniji, pa moda ak i svi oni koji tvrde da joj slue, iako se nama ini da su meusobno toliko razliiti i ak da na neki nain ratuju jedni protiv drugih, u stvarnosti jesu povezani, kao one marionete deaka i drvenog oveka koje sam jednom u snu video, a koje, iako se prividno bore jedna protiv druge, vise na koncima koji su svi pod upravom jedne iste, skrivene jedinke, operatora. Ako je istina takva, onda je moda i onaj aman, koga smo videli, prijatelj i saveznik tih svetenica koje, u svojoj civilizovanosti, putuju tako daleko preko iste one zemlje u kojoj je on, u svojoj primitivnosti i divljatvu, nekada prinosio izvesna iva bia na rtvu, liturgijski kruto, uz bubnjeve i zveketaljke, u malom hramu kamenog grada. U poslednjoj svetlosti dana posle noi prospavane u obanskoj kolibici dooh do jezera koje zovu Diuturna. Mislim da sam to jezero, a ne more, video na obzorju pre nego to je Tifon opinio moju svest - ako, uistinu, itav moj susret sa Tifonom i Piatonom nije bio samo jedan san, ili prikaza neka, iz koje sam se, neminovno, probudio na istom onom mestu gde sam u nju i uao. U svakom sluaju, jezero Diuturna je maltene itavo jedno more, jer je dovoljno ogromno da bude umu nerazumljivo; a um je, na kraju krajeva, taj to stvara rezonance koje nam re "more" priziva - jer, bez uma, postoji samo jedan deli Urta pokriven slankastom vodom. Iako ovo jezero lei na daleko veoj nadmorskoj visini nego pravo more, ja provedoh vei deo tog popodneva silazei sve do njegove obale. To peaenje bilo je izuzetan doivljaj, meni i danas drag, doivljaj moda najlepi od svih kojih se mogu setiti, iako sada imam u svom umu iskustva tolikog broja mukaraca i ena; jer, silazei, ja sam hodao kroz jednu godinu. Kad sam polazio iz kuice, imao sam iznad, iza i desno od sebe velika snena i ledena polja, kroz koja je virilo krevito stenje ak i od tih polja hladnije, stenje vetrom odve silovito brisano da bi se na njemu mogao odrati sneg, koji je sipio nadole i topio se na nenoj travi livada po kojima sam hodio, travi najranijeg prolea. Dok sam peaio, trava je postajala grublja, a njena boja muevnije zelena. Nastavili su se zvuci insekata, zvuci kojih sam ja retko svestan, osim ako ih neko vreme nisam uo; inili su buku koja me je podsetila na timovanje gudakih instrumenata u Plavoj dvorani pre poetka prve kantilene, buku koju sam pokatkad sluao leei na svom uzanom leaju pokraj otvorenog brodskog okruglog prozoria u egrtskom dormitorijumu. bunje, koje i pored sveg svog izgleda ilave snage nije bilo u stanju da opstane na onim visinama gde nene trave ive, sad se poelo pojavljivati; ali kad sam to bunje pomnije zagledao, naao sam da to i nije bunje, ve da su to one biljke koje su mi ranije bile poznate kao ogromno drvee, ali su ovde zakrljale zbog kratkoe leta i divljanosti zime, esto i pocepane tim zlim uslovima u grke muenike stabljiice. U jednom takvom patuljastom stablu naao sam gnezdo i u njemu drozda; to bejae prva ptica, osim visokoleteih planinskih grabljivica, koju sam posle dueg vremena video. Jednu ligu hoda dalje zauo sam

zvidukanje sitnih prerijskih kejvi-glodara, koji su meu stenovitim gromadama imali svoje jazbine i koji su iz rupa izvirivali svojim arenim, mrkoutim glavama sa otrim crnim oicama, reeni da upozore svoju rodbinu na moj nailazak. Preoh ligu jo jednu i zec odskakuta ispred mene, preplaen da u za njim zakovitlati astaru koju nisam imao. Tu je moje silaenje ve bilo brzo i postadoh svestan koliko sam snage izgubio, ne samo zbog gladi i bolesti nego i zbog razreenosti vazduha. Bilo je to kao da me je jo jedna bolest zahvatila, bolest koje nisam bio svestan sve dok, povratkom drvea i pravog bunja, nije stigao i lek za nju. Odatle gledano, jezero vie nije bilo magliasta plava linija; sagledavao sam ga kao veliko, maltene bezlino prostranstvo vode elinog izgleda, istakano tu i tamo malobrojnim brodiima za koje kasnije saznadoh da se uglavnom od trske prave; video sam i jedno savreno seoce, na najudubljenijem delu jednog zaliva, samo malice desno od moje tadanje linije putovanja. Ba kao to svoje slabosti do tada nisam znao, tako, dok brodie i obline travnatih krovova ne videh, ne dokuih ni koliko sam usamljen bio od vremena kad je deak poginuo. Mislim da je to bilo i neto vie od obine usamljenosti. Meni drutvo ljudi nikad nije bilo osobito potrebno, osim ako je to bilo drutvo nekoga koga sam mogao nazivati prijateljem. Sigurno je da sam retko kad poeleo da razgovaram sa neznancima ili da viam nepoznata lica. Meutim, verujem da sam, ostajui usamljen u planini, osetio da sam na neki nain izgubio svoju individualnost; onom drozdu, onom zecu ja nisam bio Severijan, nego ovek. Mnogo je ljudi koji bi eleli da budu potpuno sami, a naroito u divljini potpuno sami; uveren sam da je to zato to uivaju u igranju te uloge. Ali ja sam eleo da opet budem posebna osoba, pa sam zato traio ogledalo sainjeno od drugih, ogledalo koje bi mi pokazalo da ja nisam kao oni. 28. HETMANOVA VEERA Ve se bliilo vee kad sam stigao do prvih kua. Sunce bejae odmotalo stazu crvenog zlata preko jezera, stazu koja kao da je produavala tu seosku ulicu do ruba sveta, tako da bi ovek mogao odetati njome i produiti napolje, u jednu iru Vaseljenu. Ali i samo to selo, iako sam, ulazei, video da je malo i siromano, bilo je dovoljno meni, koji sam toliko dugo peaio po visinama i zabitima. Nikakve krme nije bilo, pa poto niko od ljudi koji su zurili u mene preko okvira svojih prozora nije pokazivao ni najmanju elju da me primi u kuu, pitao sam gde je hetmanova kua, a onda sam odgurnuo u stranu jednu debelu enu koja je otvorila kad sam na vrata zakucao i najzad sam se smestio udobno. Dok je stigao i hetman, da vidi ko se to proglasio njegovim gostom, ja sam ve bio izvadio belegiju i ulje i poeo seivo Terminus Esta negovati, grejui se ispred njegove vatre. On je poeo klanjajui se, ali je njegova radoznalost u vezi sa mnom bila tolika da nije mogao odoleti iskuenju da gleda pravo u mene dok se klanja; zato mi nije bilo lako da se uzdrim da mu se ne nasmejem, a takav moj smeh mogao je biti po moje planove koban. "Optimat je dobrodoao", ree hetman, izduvavajui vazduh iz svojih zboranih obraza. "U najveoj meri dobrodoao. Moja uboga kua - celo nae maleno, ubogo naselje - njemu je na raspolaganju." "Optimat nisam", rekoh mu. "Ja sam veliki majstor Severijan iz Reda tragalaca za istinom i pokajanjem, koji je kod naroda poznat kao gilda muitelja. Ti e mi se, hetmane, obraati reju majstore. Put mi je bio naporan, pa, ako mi bude obezbedio dobru veeru i podnoljiv krevet, nije verovatno da u morati da uznemiravam tebe i tvoj narod nekim velikim novim zahtevima pre jutra." "Imae moj sopstveni krevet", ree on brzo. "I hranu kakvu moemo obezbediti."

"Ovde sigurno imate sveu ribu i vodene ptice. Donesite mi i jedno i drugo. A i divlji pirina." Setio sam se kako je jednom, u nekom razgovoru o odnosima nae gilde sa drugim gildama u Citadeli, majstor Gerlous rekao da je jedan od najlakih naina da se uspostavi prevlast nad ovekom taj da zahteva neto to on ne moe dati. "Bie dovoljno da donesete jo i med, sve hleb i maslac, ne raunajui naravno povre i salatu, a poto u pogledu ove dve poslednje vrste hrane nemam neke naroite prohteve, dopustiu da me tu iznenadite. Donesite neto dobro i neto to nisam ranije jeo da bih imao priu koju bih mogao odneti nazad, u Kuu Apsoluta." Dok sam govorio, hetmanove oi su postajale sve okruglije i okruglije, a kad je pomenuta i Kua Apsoluta, koja je u njegovom selu nesumnjivo bila samo najudaljenije govorkanje, inilo se da e mu oi iskoiti iz lobanje. Pokuao je da promrmlja neto o stoci (valjda da stoka na tolikoj visini ne moe da ivi, pa zato ne mogu ni da proizvode maslac), ali ja sam mu pokretom ruke pokazao da izie napolje, no zatim sam ga i zgrabio akom za zadnju stranu vrata zato to izlazei nije za sobom zatvorio vrata. Kad on vie nije bio tu, odvaio sam se da skinem izme. Nikad nije dobro ispoljavati oputenost pred zatvorenicima (a on i njegovo selo sad su bili, pomiljao sam, moji zatvorenici, mada ne iza brave), ali bio sam siguran da se niko nee usuditi da ue u tu sobu dok ne bude spremljen nekakav obrok. Dovrio sam ienje i nauljivanje Terminus Esta i zatim dovoljno puta preao belegijom preko otrica da one opet dobiju svoju pravu otrinu. Kad je to bilo dovreno, izvukao sam svoje drugo blago (mada, zapravo, nije bilo moje) iz vreice i osmotrio ga u svetlosti hetmanove vatre otrog mirisa. Od kad sam iz Traksa otiao, taj dragulj vie nije pritiskao moja prsa kao gvozdeni prst - uistinu, dok sam skitao po planinama deavalo se da i zaboravim i da se pola dana ne setim da ga imam, a jednom ili dvaput se desilo i to da sam ga, setivi se najzad njegovog postojanja, panino grabio rukom, jer sam pomiljao da sam ga moda izgubio. U ovoj hetmanovoj etvrtastoj sobi niske tavanice, gde se inilo da obli kamenovi, u zidove ugraeni, greju svoje trbuie kao dobrostojei varoani, dragulj nije sevao kao u izbi jednookog deaka; ali nije bio ni onako beivotan kao kad sam ga Tifonu pokazao. Sada je izgledao vie kao da se ari, pa sam mogao, maltene, zamisliti da njegove energije poigravaju, svojim zracima, po mom licu. Ono polumeseasto oblije u srcu dragulja nikad nije izgledalo razgovetnije; iako je bila tamna, odatle je blistala jedna zvezdana taka svetlosti. Konano sam sklonio dragulj na njegovo mesto, pomalo i posramljen to sam se jednom tako boanskom stvari igrao kao da je najobinija inuva. Izvadio sam smeu knjigu; iz nje bih tada i itao da sam mogao. Ali, iako se inilo da vie nemam povienu temperaturu, bio sam i sad veoma umoran, a treperava svetlost je uinila da ta zgrena, staromodna slova ponu da poigravaju po stranici; uskoro su moje oi izgubile bitku, pa je u pojedinim trenucima izgledalo da se ta pria, koju sam itao, sastoji od obinih gluposti, a u drugim trenucima da se tie mene lino - da govori o putovanjima bez kraja, o surovosti rulje, o vodotokovima koji su sa krvlju pomeani. Jednom mi se uini da vidim Agijino ime, ali kad sam zagledao ponovo, ono se preobratilo u re agilna: "Skoila je, Agija, izvila se oko kolumni od kornjainog oklopa..." Stranica - blistava, a neodgonetljiva, kao odraz ogledala vien u tihom bazenu. Sklopio sam knjigu i vratio je u svoju jahaku torbicu, ne ba siguran da sam zaista video ijednu od tih rei koje maloas proitah. Mora biti da je Agija stvarno skoila sa biljem prekrivenog krova Kesdoine kue. Izvijanje, u tome je ona bila veta, jer pogubljenje Agilusa uspela je da izvije i izoblii tako da pone izgledati kao ubistvo. Navodno je ona velika kornjaa koja, po predanju, na svojim leima nosi svet i koja je, prema tome, otelotvorenje nae Galaksije, a bez ijeg bismo uzvrtloenog poretka bili usamljeni lutaoci kroz kosmos, saoptila, u vremena starostavna, Sveopti zakon, kasnije izgubljen, koji omoguuje oveku da bude uvek siguran u to da su njegovi postupci ispravni. Lub te kornjae predstavljao je

iniju nebesku, a grudno-trbuni deo njenog oklopa - ravnice svih svetova. "Kolumne", ta re ne mora znaiti stubove ni stupce, moe znaiti i kolone, jer vojske Teologumenona nastupaju u kolonama, stranim i blistavim... A ipak nisam bio siguran da sam ita od toga proitao, a kad sam opet uzeo knjigu i pokuao tu stranicu nai, nisam to uspeo. Iako sam znao da je moja pometenost samo posledica zamora, gladi i te svetlosti, osetio sam i onaj strah koji me je svaki put obuzeo u sluajevima, u mom ivotu mnogobrojnim, kad me je neki mali incident podsetio na postojanje zaetka ludila u meni. Dok sam zurio u vatru, inilo se da su izgledi vei nego to mi je tad prijalo da poverujem, da e jednog dana, moda posle nekog udarca po glavi, ili moda bez primetnog uzroka, moja uobrazilja i moj razum razmeniti mesta - ba kao to bi dvojica prijatelja, koji svakog dana dou da sednu na iste klupe u nekom javnom parku, mogli konano odluiti, promene radi, da razmene mesta. Onda bih ja sve utvare svoga duha video kao stvarnost, a ljude i stvari iz stvarnog sveta opaao bih na onaj razreeni nain kako sagledavamo svoje strahove i htenja. Ove misli, u ovoj taki moje prie, moraju izgledati kao vidovitost; kao jedino opravdanje mogu navesti to da ja, koji sam zbog svog seanja na mukama, esto meditiram tako. Slabano kuckanje po vratima okonalo je moj morbidni zanos u misli. Navukoh izme na noge i uzviknuh: "Napred!" Vrata su odgurnuta rukom neke osobe koja se potrudila da ne ue u moje vidno polje, mada sam manje-vie siguran da je to bio hetman; ula je jedna mlada ena, nosei mesingani posluavnik natrpan jelima. Tek kad je spustila posluavnik, uvideo sam da je sasvim naga i da na sebi ima samo neto to mi se u prvi mah uinilo kao grubo izraen nakit; a tek kad se naklonila, diui, pri tom, ake do glave, kao to u severnim krajevima rade, video sam da su te tamne svetlucave trake oko njenih zglavkova, za koje sam bio pomislio da su narukvice, zapravo negve od kaljenog elika, meusobno spojene dugakim lancem. "Tvoja veera, veliki majstore", rekla je i poela uzmicati unatrake; stigla je tako i do vrata i ja videh kako se meso njenih oblih kukova pritiska uz ravnu povrinu vrata i zato iri. Pokuala je, jednom rukom, da okrene nagore ipku za zatvaranje vrata; uo sam taj tihi zveket, ali vrata nije uspela otvoriti. Nesumnjivo je ona osoba, koja ju je pustila unutra, sad drala vrata sa spoljne strane, onemoguavajui otvaranje. "Mirie divno", rekoh joj. "Jesi li ti kuvala?" "Poneto. Ribu i peene kolae." Ustao sam, oslonio Terminus Est o grubo nazidani zid da ne uplaim devojku i priao da pregledam jelo: mlada patka, raetvorena i peena, zatim ta riba koju je ona pomenula, pa kolai (za koje se kasnije pokazalo da su od pahuljastog brana pomeanog sa kaom od ostriga), krompiri peeni u aru i salata od peuraka i zelenia. "Nema hleba", rekoh ja. "Nema maslaca, nema meda. ue oni o ovome." "Nadali smo se, veliki majstore, da e kolai biti prihvatljivi." "Uviam da nisi ti kriva." Dugo je vremena bilo prolo od kad sam legao sa Sajriakom, zato sam se trudio da ne gledam ovu mladu robinju, ali sad je poeh gledati. Dugake, crne kose bila je do struka opustila, a koa joj je bila maltene iste boje kao taj posluavnik u njenim rukama; a ipak, u struku je bila vitka, to je kod autohtonskih ena retkost, a lice joj je bilo pikantno, ak malice zaotreno. Agija je, iako svetle koe i sa pegicama, imala obraze daleko ire. "Hvala ti, veliki majstore. On eli da ja ostanem ovde da te sluim dok jede. A ako to ne eli, mora mu rei da otvori vrata i pusti me napolje." "Ja u njemu kazati", rekoh, pojaavajui glas, "da se udalji od vratiju i prestane da prislukuje moj razgovor. Ti o svom vlasniku govori, pretpostavljam? O hetmanu ovdanjem?" "Da, o Zambdasu."

"A kako se ti zove?" "Pia, veliki majstore." "A koliko ti je godina, Pia?" Rekla mi je to, a ja sam se nasmeio injenici da i ja imam upravo isto toliko godina. "A sada me mora posluivati, Pia. Ja u sesti ovamo, kod vatre, gde sam sedeo pre nego to si ti ula, a ti mi onda moe donositi hranu. Jesi li ranije posluivala pri obrocima?" "O, da, veliki majstore. Ja posluujem pri svakom obroku." "Onda bi trebalo da zna ta radi. ta preporuuje prvo - ribu?" Klimnula je glavom. "Onda je donesi ovamo, a i vino i nekoliko tvojih kolaa. Jesi li ti jela?" Odmahnula je glavom tako da su njene vrane kose zaigrale. "O, ne, ali ne bi priliilo da ja sa tobom jedem." "Ipak, primeujem da mogu poprilian broj rebara izbrojati." "Mene bi za to tukli, veliki majstore." "Ne bi, ili bar ne dok sam ja tu. Ali neu te prisiljavati. Svejedno, rado bih se uverio da nisu ni u jedno od ovih jela stavili nita to ja ne bih dao svome psu kad bih ga jo imao. Mislim da bi za to najbolje posluilo vino. Ono e biti grubo, ali slatko, kao veina seljakih vina." Nasuo sam u kameni vr, tako da je bio dopola pun, i dodao joj ga. "Popij ovo, pa, ako ne tresne na patos u grevima, probau moda i ja kapljicu-dve." Gutala je vino ne bez izvesnih tekoa, ali najzad ga je popila i onda, sa oima koje su malo zasuzile, vratila vr meni. Sipao sam potom sebi i otpio samo malo; bilo je ba onoliko ravo koliko sam i oekivao. Onda sam je nagnao da sedne pored mene, pa sam je hranio jednom od tih riba koje je ona sama isprila na ulju. Kad je pojela ribu, pojeo sam i ja dve. Bile su u onoj meri bolje u odnosu na to vino, koliko je i njeno lice bilo lepe nego lice matorog hetmana - bile su, uveren sam, tog dana uhvaene u vodi mnogo hladnijoj i istijoj nego to je blatnjavi donji tok ola, iz koga je dolazila riba na koju sam ja u Citadeli bio naviknut. "Da li roblje ovde dre uvek u lancima?" zapitah je dok smo delili kolae. "Ili si ti, Pia, bila neto posebno neposluna?" Ona ree: "Ja pripadam jezerskom narodu", kao da je time moje pitanje dobilo odgovor, to bi i bilo da sam bio upoznat sa mesnim prilikama. "Pa meni se ini da su ovi ljudi jezerski narod", rekoh, pokazujui pokretom ruke hetmanovu kuu i selo kao celinu. "O, ne. To je obalski narod. Nai stanuju na jezeru, na ostrvima. Ali ponekad vetar oduva naa ostrva dovde, pa se Zambdas plai da u ja tada videti svoj dom i otplivati do njega. Ovaj lanac je teak - vidi koliko je dugaak - a ja ga ne mogu skinuti. Znai, ta teina bi me udavila." "Osim ako bi ti nala neko pare drveta koje bi nosilo tu teinu, a onda veslala nogama." Pretvarala se da ovo nije ula. "Da li bi voleo da proba i paje meso, veliki majstore?" "Bih, ali ne dok i ti ne pojede izvesnu koliinu, a pre nego to pone, elim da mi kae neto vie o tim ostrvima. Ree li da ih vetar oduva dovde? Priznau, nikad uo nisam za ostrva koja zbog duvanja vetra idu tamo-amo." Pia je enjivo gledala ka patki, koja je, u tim krajevima, sigurno bila delikates. "A ja sam ula da postoje i nepokretna ostrva. To je, valjda, vrlo nepogodno; nikad takvo nisam videla. Naa ostrva putuju s mesta na mesto, a mi ponekad u njihovom drveu dignemo i jedra da bi bila bra. Ali ostrva ne mogu osobito dobro ploviti ukoso u odnosu na pravac vetra, zato to nemaju mudro dno kao amci, nego glupo dno kao to je dno buradi, a, osim toga, biva da se ostrvo i prevrne."

"eleo bih da vidim vaa ostrva jednog dana, Pia", rekoh joj. "Takoe elim da vratim tebe tamo, jer se ini da bi ti tamo htela poi. Dugujem neto jednom oveku ije ime je tvome veoma slino, pa u, zbog toga, pokuati to i da izvedem pre nego to odavde odem. A, u meuvremenu, bie bolje da pone skupljati snagu tako to e jesti tu paetinu." Pojela je jedan komad, a kad je nekoliko puta progutala po puna usta mesa, poela je da otcepljuje komade i za mene i da mi ih prstima stavlja u usta. Paetina je bila veoma dobra, jo dovoljno vrua da se pui, proeta nekim tananim ukusom koji je podseao na perun, to je moda poticalo od neke vodene biljke kojom se te patke hrane; ali je i bogata bila, a i pomalo masna, pa sam, pojevi jedan batak, uzeo nekoliko zalogaja salate da oistim nepce. Mislim da sam posle toga jeo jo paetine, a onda primetih neki pokret u vatri. Sa jedne od cepanica komad ara je pao kroz reetku u pepeo, ali umesto da tamo ostane i polako gasne i kasnije ostane crn, inilo se da se uspravlja da raste i inei to postaje Rohe, Rohe ija se vatreno crvena kosa preobrazila u pravi oganj, Rohe koji dri u ruci onu buktinju kojom smo se sluili kad smo bili deaci i kad smo ili da plivamo u rezervoaru vode, ispod Dvorca sa zvonom. Stvar je toliko udnovata bila - videti tamo njega, svedenog na uarenog mikromorfa da sam se okrenuo Piji da joj ukaem na njega. Izgledalo je da ona nije videla nita; ali je Drote, ne vii od mog palca, stajao na njenom ramenu, poluskriven slapovima njene crne kose. Kad sam pokuao da joj saoptim da se on tamo nalazi, zauo sam da govorim nekim novim jezikom, koji se sastojao od itanja, mumlanja i coktanja. Nita od ovoga nije u meni izazivalo strah, jedino moje oseanje bilo je udaljeno uenje. Bilo mi je jasno da to to govorim nije ljudski govor, a uasnuti izraz na Pijinom licu razgledao sam kao to bih razgledao neku prastaru sliku u galeriji starog Rudesinda u Citadeli; a ipak, nisam mogao te svoje zvuke ni pretvoriti u rei, a ni zaustaviti ih. Pia vrisnu. Vrata se naglim zamahom otvorie. Toliko su dugo bila zatvorena, da sam bio maltene zaboravio da ih nije mogue zakljuati; ali sad su otvorena bila, a u njima su dve prilike stajale. U trenutku otvaranja vrata bili su to ljudi, dodue ljudi koji su umesto lica imali samo glatke krznene povrine nalik na lea dva dabra, ali ipak ljudi. Sledeeg trena ve su bili biljke, visoke stabljike zelene boje, iz kojih se irilo brijaki otro, udnouglo lie averna. Tu su se ve krili pauci, crni, mnogonogi, meki. Pokuao sam da ustanem iz svoje stolice, a oni skoie na mene, vukui za sobom velove od viline kosice, koji su u svetlosti vatre blistali. Imao sam vremena samo da vidim i upamtim Pijino lice, sa oima silno rairenim i sa tim delikatnim ustima sleenim u krug uasa, a onda se jedan sivi soko sa kljunom od elika sagnuo i otrgao Kandu sa mog vrata. 29. HETMANOV AMAC Posle toga bio sam zakljuan u tami, i to je potrajalo, kako saznadoh kasnije, celu no i vei deo jutra. Iako je tu, gde sam leao, bio mrak, meni u poetku nije bilo mrano, jer mojim halucinacijama svea nije bila potrebna. Pamtim ih i sad, kao to i sve ostalo pamtim; ali neu dodijavati tebi, mom konanom itaocu, celim tim katalogom utvara, mada bi mi bilo lako da ih ovde opiem. Ono to nije lako jeste moj zadatak da opiem svoja oseanja u vezi sa tim utvarama. Bilo bi mi, tada, veliko olakanje da sam mogao poverovati da su svi oni na neki nain bili sadrani u drogi koju sam progutao (a izvor je bio, kao to sam pogodio tada, a pouzdano saznao kasnije, kad sam doao u priliku da postavljam pitanja onima koji su se brinuli oko ranjenika iz autarhove vojske, krajnje jednostavan: peurke, one koje su naseckane i ubaene u moju salatu) na isti nain kako su Teklina linost i Tekline misli, ponekad uspokojavajue, a ponekad uznemiravajue, bile sadrane u onom komadiu njenog mesa koji sam pojeo na Vodalusovom banketu. Ali znao sam da ne moe biti tako i da su sve stvari koje vidim, a

meu kojima je bilo i zabavnih, i stranih, i uasavajuih, ali i samo grotesknih, proizvod mog sopstvenog uma. Ili Teklinog, koji je sad bio deo mog uma. Ili, jo tanije, kao to sam poeo da uviam tu u mraku dok sam gledao paradu dvorskih ena - aristokratkinja ogromno visokih, obdarenih krutom ljupkou skupog porcelana, sa prahom bisejra ili dijamanata razasutim po koi i sa oima za koje je, primenom minijaturnih koliina izvesnih otrova u detinjstvu, postignuto da budu onoliko krupne kao Tekline oi - proizvod onog uma koji je nastao spajanjem nekadanjeg mog i nekadanjeg Teklinog uma. Severijan, onaj egrt koji ja bejah bio, onaj mladi koji je plivao ispod Dvorca sa zvonom, onaj koji se jednom prilikom umalo nije udavio u olu, onaj koji je tokom letnjih dana dokoliio sam u ruevnom groblju, onaj koji je u nadiru svog oaja dao Tekli ukradeni no, taj Severijan vie nije postojao. Nije bio mrtav. Na osnovu ega je on, uopte, mislio da se svaki ivot mora okonati ba smru i niim drugim? Nije bio mrtav, nego je nestao onako kako jedna, pojedinana nota nestaje, da se vie nikad ne pojavi, kad postane nerazaznatljivi i nerazdvojni deo neke improvizovane melodije. Taj mlaani Severijan mrzeo je smrt i zahvaljujui milosti Inkreatora, ija nas milost zaista (kao to je na mnogo mesta mudro reeno) zbunjuje i satire, on nije umro. Te ene su okretale svoje dugake vratove da pogledaju dole, ka meni. Njihova ovalna lica bila su savrena, simetrina, bez ikakvog izraza, a opet pohotljiva; i ja sasvim nenadano shvatih da one nisu - ili, bar, vie nisu - dvorkinje Kue Apsoluta, ve da su postale nalonice iz Kue Azura. Neko vreme se, takav je bio moj utisak, parada tih zavodljivih, neljudskih ena nastavljala, ali su one pri svakom otkucaju moga srca (a svoga pulsa bio sam svestan kao retko kad, tako da mi se inilo da mi bubanj drhti u prsima) preokretale svoje uloge, ne menjajui pri tom ni najmanju pojedinost svoje spoljanjosti. Ba kao to sam u snovima ponekad znao da izvesna prilika zapravo jeste neko na koga ni najmanje ne lii, tako sam i sada znao jednoga trenutka da su te ene znamenja autarkog prisustva, a ve sledeeg trenutka da e one noas biti prodavane za aku orioka. Za sve to vreme, a takoe i u mnogo duim razdobljima pre i posle ovog, bilo mi je silno neudobno. One paukove mree, za koje sam postupno uvideo da su obine ribarske mree, nisu sa mene uklonjene; ali vezali su me i konopcima, na takav nain da je jedna moja ruka bila vrsto pritegnuta uz telo, a druga savijena tako da su mi prsti ake, koja je ubrzo utrnula, maltene dodirivali lice. Dok je dejstvo droge bilo na vrhuncu, dogodila mi se inkontinencija, pa su mi sada pantalone bile natopljene mokraom, hladne i smrdljive. Poto su moje halucinacije postajale manje estoke, a razmaci izmeu njih dui, beda u koju sam zapao sve jae me je muila, a poeo sam i strahovati ta e mi se desiti kad budem, najzad, izveden iz besprozorne magacinske sobe u koju sam baen. Pretpostavio sam da je hetman od nekog estafeta saznao da nisam ono za ta se predstavljam, kao i, nesumnjivo, injenicu da sam begunac od arhonove pravde; jer smatrao sam da se on, inae, ne bi usudio da postupi sa mnom ovako. Pod takvim okolnostima, mogao sam se samo pitati da li e me likvidirati lino (davljenjem u vodi, jasna stvar, na takvome mestu), ili e me predati nekom sitnom etnarhu, ili vratiti u Traks. Odluio sam da svoje usmrenje izvedem sam, ako mi ponude tu mogunost, ali izgledi za to inili su se tako malenim, da sam, u svome oaju, bio spreman i da poinim samoubistvo. Najzad su se otvorila vrata. Svetlost je, iako je dopirala samo iz jedne mutno osvetljene sobe u kui debelih zidova, izgledala zasenjujue. Dvojica me izvukoe napolje, pokretima kao da tegle vreu brana. Imali su velike brade, pa zato pretpostavljam da su to bili oni koji su upali kod Pie i mene u sobu i za koje mi se uinilo da umesto lica imaju ivotinjska krzna. Uspravili su me na noge, ali noge me nisu htele drati, pa su me morali

odvezati i ukloniti mree kojima sam, posle neuspeha Tifonove mree, ipak ulovljen. Kad sam opet bio u stanju da stojim, dadoe mi vr vode i traku usoljene ribe. Posle izvesnog vremena uao je hetman. Iako je stajao u onoj pozi vanosti kakva je, nesumnjivo, za njega bila stvar navike kad je upravljao seoskim poslovima, nije mogao spreiti drhtanje svog glasa. Nije mi bilo jasno zbog ega bi se on jo mene plaio, ali lepo se videlo da se plai. Naredio sam mu (zato to takvim pokuajem nisam imao ta da izgubim, a mogao sam sve dobiti) da me oslobodi. "To ne mogu uiniti, veliki majstore", ree on. "Postupam po nareenju." "A mogu li ja upitati ko se to usudio da ti naredi da ovako postupa prema predstavniku tvoga autarha?" Proistio je grlo. "Uputstva iz dvorca. Moja ptica-pismonoa odnela je prole veeri tvoj safir tamo, a jutros se vratila druga, sa znakom koji znai da treba da te dovedemo." Prvo sam pomislio da on to govori o zamku Acies, gde je bio tab jednog od dimarkih bataljona, ali sledeeg trenutka shvatih da je ovde, na udaljenju od najmanje dvadeset liga od utvrenja Traksa, do krajnosti neverovatno da bi hetman imao u vidu ba taj dvorac. Rekoh: "A koji je to dvorac? I da li tvoja uputstva zabranjuju da se ja operem pre nego to se tamo predstavim? I da moja odea bude oprana?" "Valjda bi se to moglo uraditi", ree on neodluno; onda upita jednoga od svojih ljudi: "Kako stoji vetar?" Oslovljeni mu odgovori deliminim sleganjem ramena; ta kretnja meni nije znaila nita, ali inilo se da je hetmanu prenela traeno obavetenje. "U redu", ree mi on. "Da te oslobodimo, to ne moemo, ali opraemo ti odelo i daemo ti neto za jelo, ako hoe." Odlazei, okrenuo se sa izrazom lica gotovo izvinjavajuim. "Dvorac je, veliki majstore, blizu, a autarh je daleko. Razume. Imali smo velike nevolje u prolosti, ali sad imamo mir." Nameravao sam da se raspravljam s njim, ali mi on ne dade priliku. Vrata se za njim zatvorie. Malo kasnije doe Pia, sad u nekoj dronjavoj kunoj haljini. Morao sam se podvri ponienju da me ona svlai i pere; ali sam tokom tog postupka iskoristio priliku da joj se apatom obratim, te je zamolih da se pobrine da moj ma bude poslat za mnom, bez obzira na to kud budem upuen - jer, nadao sam se da u pobei, makar prethodno morao sve priznati gospodaru tog tajanstvenog zamka i ponuditi mu da udruimo snage. Ba kao to me je prenebregla kad sam joj, ranije, predloio da podmetne neku cepanicu pod svoj lanac da bi on mogao ploviti po vodi, tako mi ni sad ni po emu nije stavila do znanja da me je ula; ali otprilike jednu smenu vremena kasnije, kad su me, celom selu za nauk, paradno sprovodili do brodia, ona dotra za naom malom povorkom nosei u naruju Terminus Est. Izgleda da je hetman imao nameru da zadri oruje tako fine izrade, te joj se poe protiviti; ali ja sam onda, dok su me odvlaili na brodi, uspeo da ga upozorim da u, kad u dvorac stignem, prijaviti onome ko me tamo primi, pa ma ko to bio, da postoji i moj ma; konano, hetman popusti. Bio je to tip laice kakav nikad ranije ne videh. Oblikom je mogao biti ksebek, otar na pramcu i krmi, irok u sredini, sa krmenim delom dugakim, nadnetim nad vodu, a pramanim jo duim. Meutim, plitkogazno brodsko korito bilo je nainjeno od svenjeva plovnosposobne trske, uvezanih jednim posebnim nainom slinom pletenju korpi. Nije mogla postojati podloga za uobiajenu katarku na tako krhkom brodskom koritu, ali su zato postojale motke, uzdignute i meusobno povezane, koje su sainjavale jedan jednakokraki trougao. Njegova uzana osnova prostirala se vodoravno, od jedne do druge bone strane brodice; kraci su se dizali visoko u vazduh i spajali inei vrh trougla, a na tom mestu se nalazila koturaa kroz koju sada, ba kad smo hetman i ja ulazili u brodicu, potegoe konopac, koji za sobom povue u visinu jedno laneno jedro, irokim prugama obojeno. Hetman je sada

drao moj ma; ba u trenutku kad su konopac za vezivanje brodia bacili sa obale u vodu, Pia, zveei lancem, uskoi u laicu. Besan zbog ovoga, hetman je udari; ali nije lako, kad ima takvo plovilo, sputati jedro i brzo se vratiti nazad i zato je on na kraju dopusto da robinja, iako je morala u suzama pobei na pramac, ostane unutra. Odvaih se da upitam zato je ona elela da poe, iako sam smatrao da odgovor znam. "Moja ena je otra s njom kad ja nisam kod kue", ree mi on. "Mlati je i tera je da riba po ceo dan. To je, prirodna stvar, dobro za devojicu, posle se raduje kad vidi da se ja vraam. Ali, eto, htelo dete da poe sa mnom, a ja u tome ne mogu videti neku veliku krivicu." "Ni ja", rekoh, nastojei da okrenem lice podalje od njegovog kiselog daha. "Osim toga, devojica e dobiti priliku da vidi dvorac, koji, pretpostavljam, nikad ranije nije videla." "Ma videla je ona zidine sto puta. Ona je od bezemljakog naroda, jezerskog, a njih vetar nosi tamo-ovamo, pa zato oni vide sve." Ako je vetar nosio te bezemljae, nosio je i nas. Vazduh ist poput duha ispuni prugasto jedro, zanjiha se ak i to, tako iroko, brodsko korito, i mi odosmo pljuskajui preko talasa; najzad selo nestade ispod ruba obzorja - iako su beli vrhunci planinski jo vidljivi bili, uzdignuti, inilo se, iz jezera samog. 30. SODIJUM Toliko su primitivno bili naoruani ti ribari sa obale jezera - daleko primitivnije, zapravo, nego autohtonski "primitivci" koje sam po Traksu viao - da sam tek posle dueg vremena shvatio da su uopte naoruani. Na palubi ih je bio vei broj nego to je bilo potrebno da bi se krmanilo i jedrom rukovalo, ali ja sam u prvi mah pretpostavio da su poli samo da bi bili veslai, ili da bi uveavali presti svoga hetmana kad me on izvede pred svog gospodara, u dvorcu. Za opasaima su nosili noeve kakve ribari svuda koriste - takav no je prav, a uzan; u prednjem delu brodia leao je i jedan snop ribarskih kopalja sa unazad posuvraenim bodljama na vrhu, ali meni to nita nije znailo. Tek kad se na vidiku pojavilo jedno od tih ostrva koja sam toliko eleo da vidim i kad sam primetio da jedan ribar opipava mougu obrubljenu ivotinjskim zubima, shvatio sam da su povedeni da budu branioci i da, zapravo, tu postoji neto od ega se treba braniti. U izgledu tog ostrvca nije se moglo zapaziti nita naroito, sve dok nije postalo oigledno da se ono zaista kree. Bilo je to nisko ostrvce, veoma zeleno, sa jednom minijaturnom kolibom (ispletenom, poput naeg brodia, od trske; krov je bio biljni, od naslage tog istog materijala) na najvioj taki. Nekoliko vrba je na ostrvcu raslo, a jedan uzani amac, opet trani, bio je privezan uz samu obalu njegovu. Kad dospesmo blie, videh da je i samo ostrvo sainjeno od vodenog bilja, ali ivog. Stabljike tih biljaka davale su ostrvu osobenu zelenu boju; osnova ostrva, slina splavu, sigurno se sastojala od isprepletanog korenja. Na toj upetljanoj ivoj masi zemljite se nagomilalo samo od sebe, ili su ga doneli itelji. Tu je i drvee izniklo i sad je vuklo svoje korenje kroz vodu jezera. Videla se i jedna mala, bujna leja povra. Poto su i hetman i svi ostali u brodiu, izuzev Pie, bacali mrgodne poglede na tu stranu, ja sam ovu majunu zemlju posmatrao sa naklonou; a oveku koji ju je video onako kako sam je ja tada video - kao taku zelenila naspram hladnog i prividno beskrajnog plavetnila Diuturninog lica i naspram dubljeg, toplijeg, ali uistinu beskonanog plavetnila Suncem krunisanog, zvezdama poprskanog neba - bilo je i lako da je voli. A da sam taj isti prizor posmatrao kao umetniku sliku, nalo bi se u njoj i tee simbolike - platno preseeno ravnom linijom obzorja na dve jednake polovine, mrljica zelenog, sa svojim zelenim drveem i smeom kolibom - nego u onim slikama koje kritiari umetnosti, kako su ve navikli, ismevaju zbog preteranog simbolizma. Ali, opet, ko bi mogao rei ta je ona znaila?

Nemogue je, rekao bih, da su svi simboli koje vidimo u prirodnim pejzaima prisutni samo zato to ih mi gledamo. Niko ne okleva da proglasi ludima solipsiste, koji bukvalno veruju da svet postoji samo zato to ga mi gledamo i da graevine, planine, pa ak i mi sami (sa kojima je solipsista razgovarao do pre jednog trenutka) iezavamo onda kad on okrene glavu na drugu stranu. A zar nije jednaka ludost verovati da i znaenje tih objekata nestaje na isti nain? Ako je Tekla simbolizovala onu ljubav, za koju se nisam oseao dostojan, a znam da je tako bilo, da li je, onda, njena simbolska mo nestajala kad god sam ja zakljuao vrata za sobom? To bi bilo kao da kae da e tekst u ovoj knjizi, nad kojom toliko mnogo smena vremena u mukotrpnome radu provedoh, ieznuti, u zamrljanu crvenu povrinu se pretvoriti, im je poslednji put sklopim i u veitu biblioteku, koju stari Ultan dri, poaljem. Veliko pitanje, dakle, o kome razmiljah, posmatrajui plovee ostrvo enjivim oima, i vrpoljei ruke u konopcima kojima zauzlane behu, i psujui u svome srcu tog hetmana, bilo je: kako odrediti ta ti simboli znae po sebi i za sebe. Mi smo kao deca koja gledaju tampani tekst i vide zmiju u pretposlednjem i ma u poslednjem slovu. Koja je to bila nameravana poruka za mene u toj malenoj, domainskoj kolibi i njenoj zelenoj batici okaenoj izmeu dva beskraja, ne znam. Ali znaenja koja sam ja u nju uitao bila su: sloboda, dom; tada sam osetio jau elju za slobodom, za mogunou da slobodno lutam i po gornjim i po donjim svetovima kako mi je volja, nosei sa sobom onoliko udobnosti koliko je meni potrebno - jau elju nego, ak, kad sam bio zatvorenik u predsoblju Kue Apsoluta, jau nego kad sam bila klijentkinja muilaca u Staroj Citadeli. Onda, ba kad sam ponajvie poeleo da budem slobodan i kad smo se ostrvcu primakli najvie to nas je tadanja putanja mogla pribliiti, iz kolibe izioe dvojica mukaraca i jedan deko od moda petnaest godina. Jedan trenutak su proveli stojei ispred svojih vrata i gledajui nas kao da odmeravaju i brodi i posadu. U naem brodiu su, osim hetmana, bila jo petorica seljaka i inilo se oigledno da ostrvljani ne mogu nita da uine protiv nas, ali oni se nadadoe svojim vitkim amcem za nama; mukarci su veslali lopatastim dvorunim veslima, svako samo sa po jedne strane amca, a deak je podigao jedno primitivno jedro od asure. Pored mene je sedeo hetman, sa Terminus Estom poloenim popreno u krilo, i okretao se s vremena na vreme natrag da ih pogleda. Meni se inilo da bi svakog trenutka mogao ostaviti ma postrani i otii do krmenog dela da porazgovara sa krmanoem, ili napred, da pria sa onom etvoricom koji su besposliili u pramanom delu. Ruke su mi bile vezane ispred mene, tako da mi je bio dovoljan samo jedan tren da izvuem ma tako da otrica izviri iz kanije koliko je palac irok, te da preseem konope, ali ta prilika mi se nije pruila. U vidik se uzdie i drugo ostrvce i nama se pridrui drugi amac; u ovome su bila dvojica. Sad je odnos snaga bio kudikamo nepovoljniji, a hetman pozva jednoga od seljana k sebi i ode korak ili dva ka krmi, nosei moj ma. Otvorie jednu metalnu kantu koja je dotad bila sakrivena tamo, ispod krmanoeve platforme, i izvukoe jedno oruje kakvo ne videh ranije, luk napravljen tako to su dva vitka luka vezana u jedan, ali i dalje sa posebnim kanapima i sa umetnutim komadima drveta koji su zadravali te lukove na meusobnom rastojanju od oko pola pedlja. Sredina jednog i sredina drugog kanapa bejahu posebnim vezama spojene, tako da je na tom mestu postojalo neto nalik na praku za izbacivanje nekakvih hitaca. Dok sam motrio na tu nesvakidanju skalameriju, Pia mi se kradomice primakla. "Paze na mene", proaputala je. "Ne mogu te sad odvezati. Ali, moda..." Znaajno je pogledala ka amcima koji su nas pratili. "Hoe li oni napasti?" "Nee ako im se ne pridrui jo drugih. Imaju samo koplja za ribe i paoe." Videi moj pogled nerazumevanja, dodala je: "tapove sa zubima - kao to ima jedan od ovih ovde."

Onaj seljak koga je hetman pozvao k sebi sad je iz kante vadio neto nalik na zamotuljak od krpa. Razmotao ga je na prevrnutom poklopcu; ukazalo se nekoliko metalnih valjaka srebrnosive boje, uljastog izgleda. "Kurumi sile", ree Pia. Zvuala je uplaeno. "ta misli, da li e doi jo tvojih?" "Ako proemo pored jo ostrva. Ako jedno ili dva ostrva pou za obalskim amcem, pou i svi ostali da bi uestvovali u deljenju onoga to se tu moe uzeti. Ali mi emo vrlo skoro imati obalu opet na vidiku..." Njena se prsa, ispod otrcane kune haljine, naglo podigoe: videla je kako taj seljak, obrisavi aku o kaput, uzima jedan srebrnasti komad i nameta ga u "praku" izmeu dva luka. "To je samo kao neki teak kamen..." poeh ja. On zatee kanape do svoga uha i odape, tako da taj metak fijuknu kroz prostor izmeu jednog i drugog vitog luka. Pia je pokazivala toliko straha, da sam ja napola oekivao da e se taj komad metala u letu preobraziti u neto drugo, moda u jednog od onih paukova za koje sam jo i sad napola verovao da sam ih video kad su me, drogiranog, spetljali ribarskim mreama. Nije se dogodilo nita slino. Komad je poleteo - kao traka blistanja u vazduhu - preko vode i pljusnuo u jezero desetak koraka ispred pramca blieg amca. Posle toga se, u trajanju od jo jednog daha, nita nije desilo. Onda usledie otri prasak, plamena lopta i gejzir pare. Neto tamno, a inilo se da je to bio isti onaj projektil, jo netaknut, izbaen uvis snagom eksplozije koju je sam izazvao, polete u vazduh, pa opet pade, sad izmeu dva gonea amca. Dogodi se nova eksplozija, malice manje silovitosti od prve, i talas vode umalo da potopi jedan amac. Drugi amac otrim zaokretom poe da se udaljava. Dogodi se trea eksplozija, pa etvrta, ali taj komad metala, ma kakve druge sposobnosti posedovao, nije ispoljio sposobnost da prati amce onako kako su notule sledile Jonasa i mene. Svaka ga je eksplozija odbacivala sve dalje, a posle etvrte njegova snaga je bila istroena. Dva gonea amca zaostadoe daleko za nama, ali ja sam se divio njihovoj hrabrosti to su, do tad, uopte preduzimali gonjenje. "Kurumi sile donose vatru iz vode", ree mi Pia. Klimnuh glavom. "To i ja vidim." Nastojao sam da dovuem noge ispod sebe i dobro ih postavim, namera mi je bila da se na te svenjeve trske pouzdano oslonim. Nije osobito teak trik plivati ak i sa rukama vezanim iza lea - Drote, Rohe, Eata i ja smo ponekad vebali plivanje na taj nain, da pliva iza lea dri samoga sebe za paleve; znao sam da u ovako, sa rukama vezanim ispred mene, moi da se dugo odrim na povrini vode, ako to bude potrebno; brinuo sam se, meutim, zbog Pie, pa joj rekoh da ode to dalje moe ka pramcu. "Ali onda neu moi da te odveem." "To nikad nee ni moi dok nas gledaju", proaputah. "Idi napred. Ako se ovaj brodi raspadne, dri se za neki sveanj trske. Ti svenjevi e i dalje ploviti. Ne raspravljaj se." Oni na pramcu nisu zaustavili robinju, pa ona stade tek kad je dola do take gde je snop upletenog bilja zalazio u sam kljun brodice. Udahnuo sam duboko i skoio u jezero. Da sam hteo, mogao sam uroniti praktino bez ijednog talasia, ali ja sam obgrlio rukama kolena, do prsa privuena, da bih pljusnuo to jae; zbog teine izama potonuo sam daleko dublje nego to bih potonuo da sam bio svuen za plivanje. Upravo u vezi s tim bio sam zabrinut; video sam, kad je hetmanov strelac ispalio projektil, da je eksplozija nastala tek posle odreene pauze. Znao sam da sam dobro pokvasio ne samo njih dvojicu nego i sve komade metala rasporeene po nauljenoj krpi - ali nisam mogao biti siguran da e eksplodirati pre nego to izronim. Voda je bila hladna, a dok sam ronio sve dublje, postajala je jo hladnija. Otvarajui oi, video sam velianstvenu kobaltnu boju koja je, vrtloei se oko mene, postajala sve tamnija. Osetih paninu elju da hitno, ritanjem, zbacim izme s nogu; ali to bi me na

povrinu iznelo brzo, pa sam zato uinio neto drugo, ispunio sam svoj um divotom boje i razmiljanjima o onim neunitivim leevima koje sam viao razbacane po brdima jalovine oko Saltusa - leevima koji e tonuti veito kroz plavu provaliju vremena. Poeh se obrtati lagano, bez napora. Najzad sam mogao nazreti mrko korito hetmanove laice, okaeno iznad mene. Neko vreme ta mrlja mrke boje i ja kao da bejasmo zaleeni u svojim poloajima; leao sam ispod nje onako kako mrtvac lei ispod pticeleinarke koja je napunila svoja krila vetrom, pa se ini kao da lebdi ispod samih zvezda nekretnica. Onda sam se, sa pluima koja samo to nisu prsla, poeo dizati. Kao da je to bio signal, uo sam prvu eksploziju; grunulo je tupo, daleko. Plivao sam nagore kao aba, sluajui sledeu, pa jo jednu; svaka je zvuala otrije od prethodne. Kad sam izbio glavom kroz povrinu vode, video sam da se zadnji deo hetmanove laice otvorio i da se trska iri na sve strane kao mnotvo slamica iz metle. Jedna zaostala eksplozija, desno od mene, na trenutak me je zagluila i zasula mi lice sitnim vodenim kapljicama koje su ubadale bolno kao grad. Hetmanov strelac se batrgao u vodi, nedaleko od mene, ali je hetman lino (jo vrsto drei, to sam sa oduevljenjem video, Terminus Est u akama) uspeo, sa Piom i ostalima, da se zadri na pramanom delu brodice, koji je, zahvaljujui plovnosti trske, i sad plutao, mada uronjen niim krajem u vodu. Poeo sam zubima da kidam konope na svojim rukama i time sam se bavio sve dok mi dvojica ostrvljana ne pomogoe da se popnem u njihov amac; tad oni konop presekoe. 31. JEZERSKI NAROD Pia i ja provedosmo no na jednom od ploveih ostrva, gde ja, koji sam u Teklu ulazio tako esto dok je bila bez lanaca, ali neslobodna, sad uoh u Piu, ulanenu, ali slobodnu. Posle je leala na mojim prsima i plakala od radosti - ne toliko to je bila sa mnom, nego, rekao bih, vie od radosti to je slobodna, bez obzira na to to njeni sunarodnici, ostrvljani, koji ne raspolau nikakvim metalom osim ako ga dobiju od obalskog naroda trgovinom ili kraom, nisu imali ni kovaa koji bi razbio njene okove. uo sam izjave pojedinih mukaraca koji su mnogo ena znali da oni, na kraju, ponu da primeuju ljubavne slinosti izmeu nekih od tih ena, a ja sad prvi put u svome linom iskustvu naoh da je to istina zato to je Pia, sa svojim gladnim ustima i gipkim telom, podseala na Dorkas. Ali ta je slinost bila, do neke mere, i lana; Dorkas i Pia su u ljubavi nalikovale kao to lica sestara ponekad jedno na drugo nalikuju, ali ja se nikad ne bih zbunio toliko da za ljubav jedne pomislim da je ljubav druge. Do ostrva kad smo stigli bio sam previe iscrpljen da bih svu udesnost njegovu ceniti mogao, a i no nas je bila ve, maltene, stigla. ak i sad pamtim samo kako smo izvlaili amac na obalu i ili u kolibu, gde je jedan od naih spasilaca zapalio zaista majunu vatru od naplavinskog drveta, i kako sam nauljio Terminus Est koji su ostrvljani uzeli od zarobljenog hetmana i vratili meni. Ali kad je Urta opet okrenula lice ka Suncu, kako je udesno bilo stajati, jednom rukom oslonjen na ljupko vrbovo stablo, i oseati da se ispod mene njie celo ostrvo! Nai domaini su nam, za doruak, skuvali ribu; pre nego to smo tu ribu pojeli, stie amac sa jo dvojicom ostrvljana, koji donesoe jo ribe i jestivo korenje nekog povra koje nikad ranije nisam okusio. Ukus je podseao vie na kesten nego na ma ta drugo ega se mogu setiti. Jo tri amca dooe, onda i jedno ostrvce sa etiri stabla i po jednim ispupljenim, etvrtastim jedrom u kronji svakog stabla, tako da sam, videi to ostrvo sa razdaljine, pomislio za njega da je flotila. Kapetan je bio jedan postariji ovek; ostrvljanima je bio neto kao poglavica, ili tome najpriblinije to je kod njih postojalo. Zvao se L-Libio. Kad me je Pia njemu predstavila, zagrlio me je kao to oevi grle sinove; to mi nikad ranije niko nije uradio.

Kad smo se iz tog zagrljaja razdvojili, svi ostali, pa i Pia, odstupili su dovoljno daleko da bi nama ostala mogunost da razgovaramo u etiri oka, za ta je, dodue, bilo neophodno i da govorimo veoma tiho; neki su otili u kolibu, a neki (sad je tu bilo ukupno desetak osoba) na onu drugu stranu ostrvceta. "uo sam da si veliki borac i sasecatelj ljudi", poe L-Libio. Rekoh mu da sasecatelj jesam, ali ne veliki. "Pa tako je to. Svaki ovek se bori unatrake - da bi druge ljude ubijao. Ipak, njegova pobeda ne proistie iz toga to ubija druge, nego iz toga to ubije izvesne delove sebe." Da bih pokazao da sam ga razumeo, rekoh: "Mora biti da si ti ubio sve najgore delove svog sopstvenog bia. Tvoj narod te voli." "Ni u to se ne treba pouzdati." Zastao je, bludei pogledom preko voda. "Siromani smo i malobrojni, a da je narod tokom ovih godina sluao nekog drugog..." On odmahnu glavom. "Daleko sam putovao i primetio sam da siromani ljudi obino imaju vie pameti i vrline nego bogati." Na to se osmehnuo. "Ljubazan si. Ali kod nas se sad nakupilo pameti i vrline toliko da samo to ne pomremo. Nikad nismo imali brojnost, a mnogi pomree prole zime kad se puno vode zaledilo." "Nisam pomislio na to kako zima mora biti teka tvom narodu, bez vune i krzna. Ali uviam, sad kad si mi na to ukazao, da mora biti zaista veoma teka." Stari odmahnu glavom. "Mi se namaemo mau, to znatno pomogne, a foke nam daju finije ogrtae nego to zemljai imaju. Ali kad doe led, naa ostrva ne mogu da se kreu, a zemljai mogu da dou i bez brodova do njih i mogu da nas napadnu celom svojom brojnou. Svakog leta se borimo protiv njih kad dou po nau ribu. Ali oni nas svake zime ubijaju, kad dou preko leda po roblje." Pomislih tad na Kandu, koju je hetman uzeo od mene i poslao u zamak, pa rekoh: "Obalski narod slua nareenja gospodara dvorca. Ako biste se vi sa njim pomirili, moda bi oni prestali da vas napadaju." "Nekada, kad sam bio mlad ovek, te svae su odnosile dva ili tri ivota godinje. Onda je doao graditelj zamka. Zna li tu priu?" Odmahnuo sam glavom. "Sa juga je doputovao, odakle si, koliko ujem, i ti. Imao je mnoge stvari koje su obalski ljudi eleli, na primer tkanine, srebro i mnoge dobro iskovane alate. Po njegovim uputstvima dvorac mu izgradie. To su bili oevi i dedovi ovih koji sada jesu obalski narod. Tim alatkama oni su radili za njega i, kao to im je obeao, dozvolio im je po zavretku posla da ih zadre, a uz te, dodao im je i mnoge druge stvari. Otac moje majke je otiao do njih dok su argatovali i pitao ih, zar ne uviaju da sami sebi gospodara nameu jer e graditelj zamka moi da im uradi ta god hoe, pa onda da se povue iza tih jakih zidova, koje su oni njemu podigli, i da tamo bude za njih nedostian. Smejali su se ocu moje majke i rekli su mu da je njih mnogo, to je bilo tano, i da je graditelj zamka potpuno sam, to je takoe bilo tano." Zapitah ga da li je graditelja ikad video, a ako jeste, kako taj izgleda. "Jednom jesam. Stajao je na jednoj steni i razgovarao sa obalskim narodom dok sam ja svojim amcem prolazio. Mogu ti rei da je to bio malen ovek, ovek koji tebi, da si tamo stao, ne bi dosezao vie nego do ramena. Ne takav ovek da bi strah ulivao." L-Libio opet zastade, gledajui zamuenim oima ne vode svog jezera, nego vremena davno prola. "Ipak, strah je doao. Spoljanji bedem je bio gotov i obalski ljudi su se vratili svome lovu, svojim koarama za hvatanje ribe i svojim krdima. Onda najvei ovek meu njima doe kod nas i ree da smo krali ivotinje i decu, pa, ako ne vratimo, da e nas oni unititi." L-Libio mi se zagleda u lice i zgrabi moju aku svojom, koja je bila tvrda kao drvo. Tada, njega videi, videh i nestale godine. Morale su izgledati i te kako surove u to vreme, a

budunost koja se iz njih rodila - ova budunost u kojoj sam ja, s maem preko krila, sedeo s njim i sluao njegovu priu - bila je i surovija nego to je on onda mogao znati. A ipak, bilo je radosti za njega u tim godinama. Bio je tada snaan mlad ovek; o tome, moda, nije sada razmiljao, ali su to njegove oi pamtile. "Rekli smo im da decu ne jedemo, da nam nisu potrebni nikakvi robovi za ribolov i da nemamo gde da napasamo stoku. ak i tada oni su morali znati da to nisu naa dela, jer nisu krenuli u rat protiv nas. Ali kad su se naa ostrva bliila obali, uli smo naricanje njihovih ena kroz no. U tim vremenima dan posle punog meseca bio je uvek pazarni dan, tad su oni nai ljudi, koji su to eleli, dolazili na obalu po so i noeve. Kad je doao sledei dan za trgovanje, videli smo da obalski narod zna kuda su im otila deca, a i ivotinje takoe, i da o tome apuu izmeu sebe. Onda smo ih pitali zato ne odu do dvorca i ne zauzmu ga na juri jer su mnogobrojni. A oni, umesto toga, pohvatae nau decu, a i mukarce i ene svih doba starosti, i vezae ih lancima ispred vrata svojih kua da ne bi bio njihov narod odvoen - ak su neke od naih terali do kapija dvorca i vezivali ih tamo." Zapitah ga koliko je to trajalo. "Mnogo godina - jo od kad sam bio mlad ovek, kao to ti rekoh. Ponekad su se obalnjaci borili. Najee ipak nisu. Dvaput su dolazili ratnici sa juga koje je poslao onaj ponosit naroda iz visokih kua sa june obale. Dok su oni tu bili, borbe su prestajale, ali ta se u zamku govorilo, ja ne znam. Onog graditelja, o kome ti priah, niko vie ne vide od kad je njegov dvorac dovren." ekao je da progovorim. Imao sam, kao to mi se esto deava kad priam sa starim ljudima, oseaj da su rei koje je on izgovorio i rei koje sam ja uo, sasvim razliite, da u njegovom govoru postoji itavo nagomilano bogatstvo nagovetaja, kljueva za odgonetanje izvesnih stvari i skrivenih znaenja, ali za mene nevidljivo poput njegovog daha, kao da je Vreme neka vrsta belog duha koji stoji izmeu nas i, svojim dugakim, oputenim rukavima, brie vei deo onoga to je reeno pre nego to to stigne do mene. Najzad rekoh: "Moda je mrtav." "Sad tamo boravi jedan zli din, ali graditelja nije video niko." Jedva uzdrah osmeh. "Ipak, rekao bih da njegovo prisustvo znatno doprinosi da obalski narod ne napadne to mesto." "Pre pet godina napadoe, povrvee jedne noi po tom zamku kao mladunci lososa kad se sjate oko mrtvog oveka. Dvorac su spalili i one unutra zateene pobili." "Zar to znai da ratovanje protiv vas nastavljaju iz navike?" L-Libio odmahnu glavom. "Posle ovogodinjeg otapanja leda vratili su se ljudi iz tog zamka. Ruke su im pune poklona bile - bogatstava i onih udnih oruja koja si ti okrenuo protiv obalskog naroda. Dolaze sad tamo i neki drugi, ali ne znamo da li kao sluge ili kao gospodari." "Sa severa, ili sa juga?" "Sa neba", ree on i pokaza prstom uvis, tamo gde su visile zvezde, blede, zasenjene velianstvenou Sunca; ali ja to shvatih tako kao da on hoe da kae da su posetioci dolazili leteim amcima i ne postavih nikakvo dalje pitanje. Celog tog dana stizali su pripadnici jezerskog naroda. Mnogi su bili u amcima nalik na one koji su hetmanovu lau pratili; ali drugi su se opredelili da se celim svojim ostrvom pridrue L-Libiovom ostrvu, tako da smo najzad bili u sreditu jednog ploveeg kontinenta. Nijednog trenutka nisu otvoreno zatraili od mene da ih povedem u napad na taj dvorac. Ipak, dok je dan odmicao, uvideo sam da je to njihova elja, a oni su uvideli da u ja biti voljan. Mislim da je obiaj, u knjigama, da se te stvari obavljaju uz vatrene govore; stvarnost je ponekad drugaija. Divili su se mojoj visini i mom mau, a Pia im je rekla da sam predstavnik autarhov i da sam poslat da ih oslobodim. L-Libio je rekao: "Iako smo mi ti koji najvie stradaju, obalski narod je uspeo da uini taj zamak svojim. Oni su u ratu jai od nas, ali nije

ponovo izgraeno sve to su spalili, a nisu ni imali vou sa juga." Ispitivao sam njega i druge o predelima oko dvorca i rekao im da ne treba da napadamo dok no ne otea straarima na zidinama da vide nae primicanje. Iako im to nisam rekao, drugi razlog to sam eleo da saekam tamu bio je taj da bi dobro gaanje bilo nemogue; ako je gospodar dvorca dao "kurume sile" hetmanu, inilo se verovatno da je daleko ubojitija oruja zadrao za sebe. Kad smo zaplovili, bio sam na elu grupe od oko sto ratnika, mada je veina njih imala samo koplja iji su vrhovi bili napravljeni od plenih kostiju foka, zatim paoe i noeve. Godilo bi mome samouvaavanju sada da napiem da sam prihvatio da vodim ovu malu vojsku zbog oseanja odgovornosti i zbog saoseanja sa njihovom nevoljom, ali ne bi istinito bilo. A nisam poao ni zbog straha od onoga to bi mi oni mogli uiniti ako odbijem, mada sam nasluivao da bih mogao loe proi ako, odbijajui, ne bih postupio diplomatski, ako ne bih raznim dosetkama odugovlaio, ili izmislio nekakve koristi za ostrvljane od neborenja. Istina je bila da sam oseao iznudicu jau od njihove. L-Libio je nosio oko vrata ukras u vidu ribe, izrezbaren od jednog zuba; a kad sam ga zapitao ta je to, rekao je da je to Oanes i pokrio to akom da ne bi moje oi skrnavile amajliju, jer znao je da ja ne verujem u Oanesa koji je, valjda, riba-bog kod ovog naroda. Verovao nisam, ali mi se ipak inilo da o Oanesu znam sve to je vano znati. Znao sam da taj mora iveti u najmranijim dubinama jezera, ali da ga za vreme oluja viaju kakao skae uvis izmeu talasa. Znao sam da je on pastir dubina, koji ostrvljanima puni mree; takoe da se ubice ne mogu otisnuti na vodu bez straha, jer se moe uz bok lae pojaviti i onda je prevrnuti, on, Oanes, ije su oi velike kao meseci. U Oanesa nisam verovao, niti ga se plaio. Ali sam znao odakle dolazi - znao sam da u Vaseljeni postoji jedna sveprisutna sila i da su sve ostale sile njene senke. Znao sam da bi u krajnjoj liniji moje poimanje te sile bilo podjednako smeno (ali i podjednako ozbiljno) kao i predstava o Oanesu. Znao sam da je Kanda njegova i oseao sam da jedino za Kandu to znam; meu tolikim oltarima i svetinjama sveta, jedino za Kandu. Nju sam u ruci drao mnogo puta, nju sam podigao iznad glave u Vinkuli, njome sam dotakao autarhovog ulana, a i bolesnu devojku u onoj straari u Traksu. Tada sam beskonanost posedovao, silom beskrajnosti raspolagao; nisam vie bio siguran u to da u je moi pitomo predati Pelerinkama ako ih ikad naem, ali sam i te kako pouzdano znao da neu pitomo dopustiti da je izgubim u korist ma koga drugog. Osim toga, sticao sam utisak da sam, na neki nain, izabran da drim - makar i za kratko - tu mo. Pelerinke su je izgubile zbog mog neodgovornog postupka, koji se sastojao u tome to sam dopustio Agiji da natera, svojim podbadanjem, naeg koijaa na trku; prema tome, meni je pripala i dunost da se za Kandu brinem, a i da je koristim, pa moda da je i vratim, ali svakako dunost da je spasem iz onih ruku, po svim izvetajima udovinih, kojih je Kanda sada, mojom nepanjom, dopala. Nije mi bila namera, kada sam zapoinjao ove spise o svome ivotu, da otkrivam ma koju od onih tajni nae gilde koje su mi preneli majstor Palaemon i majstor Gerlous neposredno pre mog unapreenja, na gozbi Svete Katerine, u rang kalfe. Ali otkriu jednu od tih tajni sada, zato to ono, to sam na jezeru Diuturni uradio, ne moe biti shvaeno ako se ta tajna ne razume. A tajna se sastoji naprosto u tome to smo mi muitelji posluni. U celom uzvienom poretku dravne politike, u toj piramidi sazdanoj od mnogobrojnih ivota, koja je via od Dvorca sa zvonom, via od Zida Nesusa, via od planine zvane Tifon, u piramidi koja se protee od autarha na Feniksovom tronu do najsmernijeg atice koji krabuca u slubi najnepotenijeg trgovca - dakle, do sbodobe koja je nia i od najbednijeg prosjaka - mi smo jedini zdrav kamen. Niko nije zaista posluan, ako nije spreman da uini, iz poslunosti, i nezamislive stvari; a niko ne pristaje da radi to nezamislivo, niko osim nas. Kako bih mogao ne dati Inkreatoru ono to sam dobrovoljno autarhu dao kad sam Katarini odrubio glavu?

32. KA DVORCU Preostala ostrva su se sada razdvojila; iako su izmeu njih krstarili amci, iako su, tavie, sa svake grane polazila, nadimajui se, jedra, nisam se mogao oteti utisku da smo nepokretni pod redovima oblaka koji su nebom tekli, a da je nae kretanje samo poslednji privid jedne zemlje koja se davi. Mnoga od onih ploveih ostrvaca koja sam ranije toga dana video ostavljena su iza nas da poslue kao utoita za ene i decu. Ukupno je samo est ostrvaca plovilo ka dvorcu, a ja sam stajao na najviem mestu najveeg, L-Libiovog ostrvca. Na njemu je, osim tog starog oveka i mene, bilo jo sedam boraca. Na ostalim ostrvcima po etvorica ili petorica. Imali smo i tridesetak amaca i u svakome po dva ili tri borca. Nisam se zavaravao da su naih stotinu ljudi, sa svojim noevima i harpunima, neka zastraujua sila; petorica ili estorica Abdiesusovih dimarha bi to rasterali kao plevu. Ali to su bili moji sledbenici, a kad vodi ljude u bitku, to je oseanje koje se ni sa im drugim ne moe uporediti. Na vodama jezera nije se video ni najmanji treptaj svetlosti, izuzev zelenog, odraenog svetla koje je padalo sa mirijade listova Meseeve ume, udaljene pedeset hiljada liga. Navodile su me te vode na pomisao o eliku, uglaanom i podmazanom. Vetar je bio slab, nije stvarao nikakvu penu na talasima, nego ih je samo podgurivao; a talasi su bili dugaki i niski, kao metalni breuljci. Posle nekog vremena jedan oblak je zaklonio Mesec i ja se, nakratko, zapitah da li e jezerci u mraku izgubiti orijentaciju. Meutim, oni svojim plovilima nastavie da rukuju kao da je blistavo podne; osim toga, iako su ostrvca i amci esto bili u meusobnoj blizini, ja tokom celog tog putovanja nisam video nijedan sluaj ma i najmanje opasnosti da se sudare. Biti prevoen tako kao to sam ja bio, pri zvezdanoj svetlosti i u tami, u sreditu mog sopstvenog arhipelaga, bez ikakvog zvuka osim apata vetra i zamakanja lopatastih dvorunih vesala koja su se dizala i sputala pravilno poput kuckanja asovnika, voziti se bez ikakve kretnje koju bi ovek mogao da oseti, osim blagog izdizanja i sputanja zbog talasa - to je moglo biti umirujue, ak i uspavljujue, jer umoran sam bio, mada sam neto malo odspavao pre nego to smo krenuli; meutim, otra hladnoa nonog vazduha i pomisao na ono to smo nameravali da uinimo odravali su me u budnom stanju. Ni L-Libio ni ma ko drugi od ostrvljana nije bio u stanju da mi obezbedi vie od najmutnijih obavetenja o unutranjosti zamka koji je trebalo da zauzmemo na juri. Postojala je glavna zgrada i postojao je bedem oko nje. Da li je ta glavna zgrada pravo tvravsko sredinje zdanje - to e rei, utvrena kula dovoljno visoka da na bedeme gleda odozgo - to pojma nisam imao. A nisam znao ni da li postoje jo kakve zgrade osim glavne (recimo, neko izdvojeno utvrenje), da li je bedem ojaan kulama ili kulicama i koliko bi branilaca moglo biti. Izgradnja zamka trajala je, uz upotrebu mesne radne snage, dve ili tri godine; nije to mogao, dakle, biti dvorac onako zastraujui kao to je Acies; ali i neto sa etvrtinom snage Aciesa bilo bi za nas neosvojivo. Bio sam potpuno svestan toga koliko sam slabo opremljen da predvodim jedan takav pohod. Nijednu bitku nisam nikad u ivotu ni video, a kamoli u njoj uestvovao. Moje poznavanje vojnog neimarstva poticalo je od toga to sam u Citadeli odgajen i to sam ovla razgledao utvrenja Traksa; a ono to sam znao - ili zamiljao da znam - o taktici bilo je napabireno itanjem jednako ovlanim. Prisetih se kako sam se, kao deko, u nekropolisu gradu mrtvih, igrao rata, kako smo imali svoje kobajagi okraje, sa drvenim maevima, i od te misli mi je, maltene, pripala muka. Ne zato to bih se neto mnogo plaio za svoj ivot, nego zato to sam znao da bi jedna moja greka mogla izazvati pogibiju veine ovih neukih i nedunih ljudi koji su od mene oekivali vostvo.

Nakratko zasija opet Mesec, preko koga su promicali crni obrisi jednog jata roda. Obalu sam sagledao kao traku gue noi na obzorju. Jedna nova masa oblaka odsee tu svetlost, a kapljica vode me udari po licu. Zbog te kapljice osetih nenadano veselje, ne razumevajui razlog - a razlog je nesumnjivo bio taj to sam se nesvesno prisetio kako je napolju padala kia one noi kad sam odbio alzabov napad. Moda sam, takoe, pomislio i na one ledene vode koje kuljaju iz ulaza u rudnik ovekomajmuna. Ipak, ostavljajui po strani sve te sluajne primisli, postojala je injenica da je kia mogla biti pravi blagoslov za nas. Nismo imali lukove; ako bi ona pokvasila kanape lukova naih protivnika, utoliko bolje. Svakako bi onemoguila i upotrebu onih "kuruma sile" koje je hetmanov strelac bio ispaljivao. Osim toga, kia bi doprinosila uspehu napada koji bi se zasnivao na prilaenju kriom, a ja sam odavno zakljuio da na napad moe imati nekakve nade za uspeh jedino ako se priunjamo neopazice. Bio sam zadubljen u planiranje kad se oblaci opet razbie i ja videh da plovimo kursom koji je uporedan sa obalom; a obala se sastojala od litica koje su se dizale desno od nas. Ispred nas, u jezero je zadiralo jedno poluostrvo, sainjeno od stenja jo vieg; odoh do prednje take naeg ostrva i zapitah oveka koji je tamo bio postavljen da li se zamak nalazi na poluostrvu. On odmahnu glavom i ree: "Obilazimo." Tako smo i uinili. Odvezae, pa za druge grane zavezae, donje vrhove svih jedara. Daane branike, kamenjem oteane, spustie u vodu sa jedne strane ostrva, a trojica navalie na gredu krme da je okreu. Pade mi na um da je L-Libio svakako naredio da kopnu priemo na ovaj nain kako bismo izmakli panji onih straara koji, moda, motre na vode jezera. U tom sluaju morali smo se opet nai u opasnosti da budemo primeeni onog asa kad to poluostrvo vie ne bude izmeu dvorca i nae malene flote. Takoe mi pade na um sledea misao: poto se graditelj nije opredelio da svoje utvrenje postavi na taj visoki kr, koji je sada, dok smo plovili oko njega, izgledao gotovo neosvojivo, to bi moglo znaiti da je naao neko jo bezbednije mesto. Onda smo obili najistureniju taku poluostrva i ugledali svoje odredite, jedva etiri lanca daleko niz obalu - jedno stenovito uzdignue, od tog poluostrva i vie i strmije, a na njegovom vrhu tvravski zid, sa pravom tvravskom kulom u sredini, ali kulom koja kao da je imala nemogui oblik ogromne peurke. Gledao sam, ne verujui svojim oima. Od velikog, vitkog sredinjeg stuba, za koji sam bio siguran da je obla kula od ovdanjeg kamena, irio se metalni sklop u obliku soiva, deset puta veeg prenika i, inilo se, podjednako stamen kao i sama kula. Svuda oko naeg ostrvca ljudi su u amcima i na drugim ostrvcima aputali izmeu sebe i jedan drugome pokazivali prstom prema kuli. inilo se da je taj neverovatni prizor novost i za njih u istoj meri kao i za mene. Izmagliasta svetlost Meseca, poljubac mlae sestrice upuen licu umirue starije, obasjavala je gornju povrinu tog ogromnog diska. Ispod njega su, u gustoj senci njegovoj, postojale iskrice narandaste svetlosti. One su se kretale, klizile su gore-dole, ali tako sporo da sam ja njihovog kretanja postao svestan tek posle nekog vremena. Najzad se jedna taka svetlosti podigla toliko da se inilo da se nalazi tik ispod diska; tada je nestala. Neposredno pre nego to smo dospeli do obale, druge dve se pojavie na istom mestu. Jedna majuna plaa leala je u senci litice. L-Libiovo ostrvce se, meutim, nasukalo pre nego to smo do plae stigli; morao sam jo jednom da skoim u vodu, ovoga puta drei Terminus Est iznad glave. Sreom, nije bilo velikih talasa, a kia, iako je i sad pretila, jo nije poinjala. Pomogao sam nekima od jezeraca da izvuku svoje amce na obalski krupni ljunak; drugi su vezivali ostrvca za stene pomou debele uadi od upletenih ila. Posle mog putovanja kroz planine, uzana, nepouzdana staza kojom pooh bila bi laka da je nisam morao savladavati po mraku. A ovako, inilo mi se da bih radije jo jednom iao

onom silaznom putanjom du zakopanog grada, prema Kesdoinoj kui, mada je taj put bio pet puta dui, nego ovom uzlaznom. Kad smo stigli do vrha, bili smo jo na izvesnoj udaljenosti od zida, koji je od nas bio zaklonjen umarkom krljavog zimzelenog drvea. Sakupio sam ostrvljane oko sebe i postavio im pitanje - retoriko - da li znaju odakle je doao taj nebeski brod koji se naao iznad zamka. A kad su me uverili da ne znaju, ja im rekoh da ja znam (to je bilo tano, jer me je Dorkas upozorila na njih, mada nikad ranije nisam tako neto video) i da e, zbog njegove prisutnosti, biti bolje da ja izvidim situaciju pre nego to navalimo. Niko nije progovarao, ali sam bio svestan njihovog oseanja bespomonosti. Do maloas su verovali da su nali junaka koji e ih predvoditi, a sad, evo, vide da e ga izgubiti pre nego to bitka i pone. "Ui u unutra ako budem mogao", rekoh ja. "Vratiu se do vas, ako to bude mogue, a za vas u ostaviti onoliko otvorenih vrata koliko budem mogao." L-libio upita: "Ali, pretpostavimo da se ne moe vratiti. Kad bude doao trenutak da isuemo noeve, kako emo to znati?" "Dau neki signal", rekoh i poeh naprezati mozak da smislim kakav bih signal mogao dati ako budem u nemogunosti da iziem iz te crne kule. "Mora biti da oni, u ovakvoj noi, imaju vatre. Pokazau buktinju na nekom prozoru, pa u je i baciti ako budem mogao, tako da ete videti traku svetlosti u padu. Ako ne nainim nikakav signal i ako vam se ne budem mogao vratiti, moete pretpostaviti da su me zarobili - onda krenite u napad im prva svetlost dotakne planine." Posle kratkog vremena stao sam pred kapiju zamka i poeo udarati velikim gvozdenim zvekirom, koji je imao oblik (koliko sam ja to mogao prstima osetiti) ljudske glave, o plou od tog istog metala, u hrastovo drvo uglavljenu. Niko se nije odazvao. ekao sam desetak dahova, onda ponovio kucanje. Iznutra sam uo odjeke, prazna vibriranja nalik na podrhtavanje srca, ali nikakve glasove. Ona jeziva lica koja sam u autarhovom vrtu video ispunila su moj um, pa sam ekao, u strahu, da odjekne pucanj, iako sam znao da ja, ako hieroduli odlue da me upucaju - a sva energetska oruja dolazila su, u krajnjem sagledavanju, od njih - pucanj najverovatnije neu ni uti. Vazduh je bio tako miran da se inilo da i atmosfera eka sa mnom. Sa istoka se dovalja grmljavina. Konano se zaue koraci, tako hitri i laki da sam maltene mogao pomisliti da su deji. Jedan neodreeno poznati glas doviknu. "Ko je tamo? ta e?" A ja odgovorih: "Majstor Severijan iz Reda tragalaca za istinom i pokajanjem dolazim kao ruka autarha, ija pravda je njegovim podanicima hleb." "Ma nije mogue!" uzviknu, irom otvarajui kapiju, doktor Talos. Jedan trenutak sam mogao samo zuriti u njega. "Pa priaj, ta eli autarh od nas? Kad sam te poslednji put video, bio si na putu ka Gradu krivih noeva. Stie li ikad do njega?" "Autarh je eleo da zna zato su tvoji vazali ugrabili jednoga od njegovih slugu", rekoh. "Naime, mene. Ovim je baena kudikamo drugaija svetlost na to pitanje." "I jeste! I jeste! Ali i sa nae take gledanja, razume. Nisam znao da si ti taj tajanstveni posetilac u Mureni. Siguran sam da ni jadni stari Boldanders nije znao. Ui, pa emo popriati o tome." Zakoraih kroz kapiju u bedemu, a doktor, iza mene, gurnu teku kapiju u zatvoreni poloaj i poloi rezu - a to je bila jedna gvozdena ipka - na njeno mesto. Rekoh: "Zapravo nema mnogo ta da se pria, ali mogli bismo poeti sa jednim vrednim draguljem koji mi je silom oduzet i, koliko sam obaveten, poslat tebi." Meutim, jo dok sam ovo govorio, moju panju je od tih rei odvukao, svojom ogromnou, brod hierodula, koji se nalazio neposredno iznad moje glave, sad kad sam kroz bedem proao. Gledajui uvis, ka njemu, dospeh do istog onog oseanja izmetenosti koje me

je ponekad obuzimalo kad sam gledao, kroz dvostruku krivinu lupe, dole; ispupena donja strana tog broda imala je izgled neeg to je tuinsko ne samo svetu ljudskih bia nego i itavom vidljivom svetu. "A, da", ree dr Talos. "Kod Boldandersa je tvoja inuva, rekao bih. Zapravo, bila je kod njega, pa ju je strpao negde. Siguran sam da e ti je vratiti." Iz unutranjosti te okrugle kule, koja je na sebi prividno (siguran sam da to ni u kom sluaju nije bilo stvarno mogue) nosila teinu itavog broda, dopre slabano jedan zvuk, usamljen, straan, zvuk koji je mogao biti zavijanje vuka. Nita slino tome nisam uo jo od kad sam iz nae kule Matahinske otiao; ali sam znao ta je to, pa rekoh doktoru Talosu: "Ima zatvorenike ovde." Klimnuo je glavom. "Jeste. Bojim se da sam stvarno bio toliko zauzet danas da nisam stigao da nahranim te jadne stvorove." Neodreeno je mahnuo rukom prema brodu iznad nas. "Nadam se da ti ne smeta da se susree sa kakogenima, Severijane? A to e, bojim se, morati, ako ti je namera da se penje gore i zatrai od Boldandersa svoj dragulj. Boldanders je tamo, razgovara s njima." Rekoh da nemam nita protiv takvih susreta. Ali, dok sam to izgovarao, u sebi sam, bojim se, zadrhtao. Doktor se osmehnu, pokazujui iznad svoje crvene brade red onih otrih, blistavih zuba koje sam tako dobro pamtio. "Divno ti je to. Oduvek si ti bio jedna divno bespredrasudna osoba. Ako se mogu tako izraziti, svojom obukom si, pretpostavljam, pripremljen da sa svakim biem postupi jednako." 33. OSIPAGO, BARBATUS I FAMULIMUS Kao to esto biva kod tih kula tipa "pele", ovde nije postojao nikakav ulaz na nivou tla. Jedno usko, strmo stepenite, bez ikakve ograde, vodilo je do jednako uskih vrata, nekih deset lakata iznad plonika kojim je dvorite bilo prekriveno. Ova su vrata ve stajala otvorena i ja sa oduevljenjem primetih, posle naeg prolaska, da ih doktor Talos nije za nama zatvorio. Proosmo kroz jedan kratki hodnik koji je, nesumnjivo, bio samo debljina zida kule i uosmo u jednu dvoranu koja je ostavljala utisak (kao i sve ostale dvorane koje sam u toj kuli video) da zaprema celokupni postor raspoloiv na svome spratu. Bila je ispunjena mainama koje su izgledale bar isto onoliko stare koliko i maine koje smo imali u Matahinki, kod kue, ali o namenama ovih ni nagaati nisam umeo. Na jednoj strani ove sobe postojalo je drugo stepenite, takoe uzano, koje je vodilo na gornji sprat, a na suprotnoj strani stajao je mrani stepenini bunar kojim se moglo sii u to mesto, ko zna kakvo, gde je urlajui zatvorenik bio zatoen; uo sam, naime, njegov glas kako doplovljava iz crnih ustiju tog stepenita. "Ovaj je poludeo", rekoh ja, pokazujui naginjanjem glave ka tom mestu. Dr Talos potvrdno klimnu glavom. "Veina njih je poludela. Bar veina onih koje sam ja pregledao. Ja im dajem preparate smuene od crne emerike, ali ne mogu rei da se zapaa neko veliko poboljanje." "Mi smo na treem nivou nae ublijete takve klijente uvali, jer smo zakonskim zakoljicama bili prisiljeni da ih zadravamo kod sebe; naime, vidi, ima ko da nam ih preda, ali posle nema nikoga ko je na vlasti, a ko bi bio voljan da odobri da oni budu puteni." Doktor me je vodio prema uzlaznom stepenitu. "Saoseam sa vaim nevoljama." "Oni su kod nas, vremenom, umirali", nastavio sam uporno. "Ili od posledica naih ekskrucijacija, ili iz drugih razloga. Nikakav stvarni cilj nije postizan njihovim ostankom u zatoenitvu." "Pretpostavljam da nije. Obrati panju na ovu spravu sa kukom. Ona pokuava da te uhvati za ogrta."

"Onda, zato uva ovoga? Nisi zakoniti zadravalac, svakako ne u onom smislu kao mi." "Pa valjda zbog delova. Glavnina ovog kra slui Boldandersu za to." Doktor Talos se sada, sa jednom nogom na prvom stepeniku, okrete da me pogleda. "Sad imaj u vidu da treba dobro da se ponaa. Oni, zna, ne vole da ih neko naziva kakogenima. Kad im se obraa, koristi ona imena kojima e se oni ovog puta predstaviti, pa ma kako glasila, i ne pominji sluz. Zapravo, ne pominji nita neugodno. Jadni Boldanders je toliko truda uloio da popravi odnose s njima, posle onog sluaja kad je izgubio prisebnost u Kui Apsoluta. Ako ti sad pokvari sve, neposredno pre njihovog odlaska, to e ga stvarno zgromiti." Obeah da u se ponaati krajnje diplomatski. Znajui da taj brod lebdi iznad kule, pretpostavio sam da e se Boldanders i zapovednici broda nalaziti u najvioj sobi. Pretpostavio sam pogreno. Dok smo se peli stepenitem, uo sam mrmor glasova, a onda duboke tonove diva, koji su zvuali, kao i toliko puta dok sam sa njim putovao, kao da se u daljini obruava neki ruevni zid. I u ovoj dvorani su bile maine. Ali su ove, mada moda podjednako stare kao one dole, odavale utisak da su spremne za rad; tavie, i utisak da stoje jedna sa drugom u nekom loginom, mada nerazumljivom odnosu, kao aparati u Tifonovoj dvorani. Boldanders i njegovi gosti nalazili su se na udaljenijem kraju dvorane; tamo se njegova glava, tri puta vea od glave ma koga obinog oveka, uzdizala nad guvu metala i kristala kao glava nekog tiranosaura nad lisnate kronje ume. Dok sam iao ka njima, videh da pod jednim zvonastim poklopcem, u treperavoj svetlosti, lee ostaci tela neke mlade ene koja je mogla biti Pijina sestra. Trbuh joj je bio raseen i otvoren, a pojedini organi izvaeni iz stomaka i rasporeeni oko tela. inilo se da je le u ranim fazama raspadanja, meutim njene usne su se pomicale. U trenutku dok sam pored nje prolazio, oi joj se otvorie, a onda se opet sklopie. "Dolo drutvo!" pozva doktor Talos. "Nee pogoditi ko je." Divova glava se polako okrete ka meni; pogledao me je, meutim sa isto onoliko neshvatanja kao i kad ga je dr Talos probudio prvoga jutra u Nesusu. "Boldandersa poznaje", nastavi doktor, obraajui se sada meni, "ali moram te predstaviti naim gostima." Trojica ljudi, ili, bar, stvorenja nalik na ljude, skladno ustadoe. Jednoga bih, da je bio ljudsko bie, opisao izrazima "mali i debeo". Druga dvojica su bila za dobru glavu via od mene, visoki poput aristokrata. Maske na glavama sve trojice davale su im lica rafiniranih sredovenih ljudi, misaonih i otmenih; ali bio sam svestan da kroz one proreze na maskama one dvojice visokih gledaju oi vee od ljudskih, a da ona nia prilika nema oi uopte, ve samo tamu, vidljivu u onim prorezima. Sva trojica bejahu u belo obuena. "Vae oboavanosti! Evo naeg velikog prijatelja, majstora Severijana iz esnafa muiteljskog. Majstore Severijane, dozvolite da predstavim asne hierodule Osipagoa, Barbatusa i Famulimusa. Ove uzviene osobe ulau trud da ugrade mudrost u ljudsku rasu koja ovde ima dvojicu predstavnika, a to ste Boldanders i, od ovog trenutka, ti." Ono bie, koje je Talos predstavio imenom Famulimus, progovori. Glas je taj mogao biti sasvim ljudski, osim to je bio zvonkiji i muzikalniji od ijednog stvarno ljudskog glasa koji je ikad dopro do mog sluha, zbog ega sam imao, maltene, oseaj da sluam govor nekog gudakog instrumenta koji je oiveo. "Dobro doao", zapeva taj glas. "Nema za nas vee radosti nego da pozdravimo tebe, Severijane. Ti nam se iz utivosti klanja, ali mi emo i kolena saviti." I on i ostala dvojica nakratko kleknue. Nita, ba nita to bi oni mogli rei ili uiniti ne bi me tada u veoj meri iznenadilo; bio sam odve zateen iznenaenjem da odgovorim na ma koji nain. Onaj drugi visoki kakogen, Barbatus, progovori na nain kako bi to mogao uiniti neki dvorjanin reen da popuni neprijatnu prazninu koja je u razgovoru nastala. Njegov glas bio je dublji od Famulimusovog i inilo se da u sebi ima neeg vojnikog. "Dobro si doao ovde -

veoma dobro doao, kao to je moj dragi prijatelj rekao i kao to smo svi pokuali da nagovestimo. Ali tvoji prijatelji moraju ostati napolju dokle god smo mi ovde. Ti to, naravno, zna. A ja to pominjem samo forme radi." Trei kakogen proguna tonom tako dubokim da ga je ovek mogao pre osetiti nego uti: "Nije to vano", i kao da se plai da bih ja mogao primetiti prazne one proreze njegove maske, okrete se i poe demonstrativno zuriti kroz uski prozor koji se iza njega nalazio. "Pa, onda, moda i nije vano", ree Barbatus. "Osipago, ipak, zna najbolje." "Ti ovde ima prijatelje, a?" proaputa doktor Talos. Jedna od njegovih neobinih osobina sastojala se u tome to se grupi ljudi gotovo nikad nije obraao na nain kako to veina ljudi ini, nego je ili govorio samo jednom pojedincu u toj grupi, maltene kao da je sa njim nasamo, ili se postavljao govorniki, kao da se obraa hiljadama slualaca. "Neki od ostrvljana mi dadoe pratnju", rekoh ja, nastojei da stvari okrenem tako da se pojave u najpovoljnijoj svetlosti. "Sigurno zna za njih. Stanuju na plutajuim masama vodenog bilja u jezeru." "Diu se na bunu protiv tebe!" ree dr Talos divu. "Upozorih te da e do toga doi." On pojuri ka prozoru kroz koji je, inilo se, gledalo i bie zvano Osipago; ramenom odgurnu Osipaga u stranu i poe piljiti u no. Onda se okrete ka tom kakogenu, dograbi ga za aku i poljubi je. Sasvim jasno se videlo da je ta aka samo rukavica od nekog fleksibilnog materijala, obojenog da na meso nalikuje, a da se u rukavici nalazi neto to nije aka. "Ti e nam pomoi, oboavanosti, zar ne? Imate fantasine u svome brodu, zacelo. Rasporedite du zida razne uase samo jednom i mi emo biti bezbedni sledeih sto godina." Svojim sporim glasom Boldanders ree: "Severijan e biti pobednik. Zato bi, inae, oni klekli pred njim? Dodue, on moe poginuti, a mi moemo i ne poginuti. Ti, doktore, zna kako oni postupaju. Kroz njihovu pljaku moe doi i do irenja znanja." Dr Talos se jarosno okrete ka njemu. "A je li dolo ranije? Pitam ja tebe!" "A ko zna, doktore?" "Zna ti da nije. Oni su iste onakve neuke, sujeverne ivotinje kakve su uvek i bile!" Opet se hitro okrenuo. "Uzvieni hieroduli, odgovor mi dajte. Vi morate znati, ako iko zna." Famulimus naini jedan gest; nikad nisam bio svesniji nego u tom trenutku istine iza njegove maske, jer taj njegov pokret ne bi nijedna ljudska ruka mogla izvesti. Bio je to, inae, jedan pokret bez znaenja, koji nije prenosio ni slaganje, ni neslaganje, ni razdraenost, ni utehu. "Neu govoriti o svim onim stvarima koje zna", ree on. "Da su oni kojih se plai nauili da te savladaju. Moe biti istina da su jo i sad jednostavni; ipak, neto odneto kui moe ih mudrima uiniti." Obraao se doktoru, ali ja se vie nisam mogao uzdrati, pa rekoh: "Mogu li zapitati o emu govorite, sire?" "Govorimo o vama, o svima vama, Severijane. Sad vam tetu ne moe naneti da ja govorim." Barbatus ubaci: "Samo ako to ne inite odve olako." "Postoji jedna oznaka koju upotrebe na svetu nekom, pa tu na istroeni brod nae odmor najzad. To je zmija sa po jednom glavom na svakom kraju. Jedna glava je mrtva, a druga je grize." Ne okreui se od prozora, Osipago ree: "To je ovaj svet, mislim." "Nema sumnje, Kamoena moe otkriti svoj dom. Ali, ipak, nije vano ako to znate. Razumeete me jasnije. iva glava predstavlja unitenje. Ona koja ne ivi izgradnju. Prva se drugom hrani i hranei se ishranjuje svoju hranu. Mogao bi pomisliti, deko - ako prva umre, mrtva, neimarska stvar bi pobedila, pretvarajui svog blizanca u stvar sada poput sebe. Istina je da bi obe brzo istrunule."

Barbatus ree: "Kao to se to esto deava, moj dobri prijatelj nije ba jasan. Pratite li ta hoe kazati?" "Ja ne!" saopti doktor Talos besno. Okrete se kao da mu se zgadilo, pa pohita niz stepenite. "To ne mari", ree Barbatus, "jer prati njegov gospodar." Zastade kao da eka da Barbatus ove njegove rei opovrgne, onda nastavi, govorei i dalje meni. "Naa je elja, vidi, da unapredimo, a ne da nametnemo miljenje vaoj rasi." "Jezerski narod da unapredite?" upitah. Za sve to vreme jezerske vode su mrmljale svoj noni jad kroz prozor. Sa tim zvukom kao da se stopi glas Osipaga, koji ree: "Vas sve..." "Znai, istina je! Ono to su toliki mudraci nasluivali. Vi nas nadzirete, a tokom epoha nae istorije, epoha koje su vama morale izgledati samo kao dani, vi ste nas dizali iz divljatva." U svome poletu, izvukao sam smeu knjigu, jo unekoliko vlanu od kvaenja koje joj se, mojom krivicom, dogodilo ranije toga dana, iako je bila umotana u nauljenu svilu. "Evo, da vam pokaem ta ovde kae: 'ovek, koji mudar nije, ipak jeste predmet mudrosti. Ako mudrost nalazi da joj je on podesan predmet, da li je za njega mudro svojoj se gluposti podsmevati?' Tako nekako." "Grei", ree mi Barbatus. "Epohe su eoni za nas. Moj prijatelj i ja bavimo se tvojom rasom manje vremena nego to iznosi tvoj ivotni vek." Boldanders ree: "Ove stvari ive samo po dvanaestak godina, kao psi." Njegov ton mi je kazao vie nego to je ovde napisano, jer je svaka re padala kao kamen baen u neku duboku cisternu. Rekoh: "To ne moe biti." "Vi ste rad za koji ivimo", objasni Famulimus. "Taj ovek koga zove Boldandersom ivi da ui. Mi gledamo da on nakuplja znanje prolo - tvrde injenice kao semenke da mu snagu daju. Vremenom e on umreti od ruku koje ne nakupljaju, ali umreti sa nekom malom dobiti za vas sve. Misli o drvetu koje cepa stenu. Skuplja vodu i sunevu ivotodavnu toplinu... i sve ivotne stvari za svoju upotrebu. Vremenom umre i trune da obue zemlju, koju je njegovo sopstveno korenje napravilo od kamena. Kad nema vie senke njegove, niknu semenke nove; vremenom uma buja tamo gde je stajalo." Doktor Talos se opet pojavi iz stepeninog bunara, pljeskajui lagano i podrugljivo. Upitah: "Znai, vi ste im ostavili ove maine?" Govorei, bio sam otro svestan da ta ena izvaene utrobe mumla ispod svog stakla, negde iza mene; bila je to pojava koja svojevremeno ne bi ni najmanje zasmetala Severijanu muitelju. Barbatus ree: "Ne. Ove je on naao, ili sazdao sam. Famulimus je rekao da je hteo da ui, a mi smo gledali da to radi, a ne da mu dajemo pouke. Mi ne uimo nikog niemu, a trgujemo samo onim spravama koje su odve sloene da ih umnoavaju ljudi vai." Doktor Talos ree: "Ova udovita, ove avetinje, ne pomau nam ni najmanje. Video si ih - zna ta su. Kad je moj jadni pacijent podivljao i zaleteo se meu njih u pozoritu u Kui Apsoluta, umalo da ga ubiju svojim pitoljima." Div se pomae u svojoj ogromnoj fotelji. "Nema potrebe da glumi saoseanje, doktore. Loe ti stoji. Glumiti budalu, pred njihovim pogledima..." Njegova ogromna plea se podigoe i spustie. "Nije trebalo da dopustim da me to savlada. Oni su se sad saglasili da zaborave." Barbatus ree: "Mogosmo lako ubiti tvog tvorca te noi, kao to zna. Pekli smo ga samo koliko je bilo potrebno da skrenemo njegove navale." Prisetih se ta mi je din rekao kad smo se rastajali u gori, onostran autarhovih vrtova da je on doktoru gospodar. Sad, pre nego to sam imao vremena da razmislim ta to inim, dograbih doktora za aku. Njegova koa je ostavljala oseaj da je topla i iva koliko i moja, mada neobino suva. Sledeeg trenutaka on istre aku iz moje.

"ta si ti?" postavih pitanje, a kad mi doktor ne dade nikakav odgovor, okrenuh se biima koja su sebe nazivala imenima Famulimus i Barbatus. "Jednom sam, gospodo, poznavao oveka koji je samo delom bio od ljudskog mesa nainjen..." Umesto da mi odgovore, pogledali su ka Boldandersu; iako sam znao da su njihova lica samo maske, osetio sam snagu njihovog zahteva. "Homunkulus", zabrunda Boldanders. 34. MASKE Kia je poela dok je on to izgovarao, hladna kia koja je poput milion ledenih pesnica tukla po grubo obraenim, sivim kamenim blokovima dvorca. Seo sam i stegao Terminus Est izmeu kolena da mi se ne bi tresla. "Ja sam ve zakljuio", rekoh, trudei se da pokaem to veu prisebnost, "da su ostrvljani, kad su mi govorili o jednom malom oveku koji je platio za izgradnju ovog dvorca, mislili na doktora. Ali rekli su da si ti, din, doao kasnije." "Taj mali bio sam ja. Doktor je doao kasnije." Ispred prozora jedan kakogen pokaza svoje komarno, kapljue lice, pa nestade. Moe biti da je on preneo neku poruku Osipagu, ali ja nita nisam uo. Osipago, ne okreui se, ree: "Rast ima i mane, mada je za vau vrstu to metod jedini pomou koga se mladost moe povratiti." Doktor Talos skoi na noge. "Savladaemo mi njih! On se sam predao u moje ruke." Boldanders ree: "Bio sam prisiljen. Nije bilo nikog drugog. Stvorio sam svog sopstvenog lekara." etajui pogledom izmeu doktora i Boldandersa, nastojao sam da povratim mentalnu ravnoteu; nije bilo nikakvih promena u izgledu, niti u dranju, ni jednog ni drugog. "Ali on te tue", rekoh. "Video sam." "Jednom sam te sluajno prislukivao dok si se poveravao onoj manjoj eni. Unitio si jednu drugu enu koju si voleo. A ipak si bio njen rob." Dr Talos ree: "Moram ga prisiljavati na ustajanje, vidi. Njemu je neophodno vebanje, a to je deo onoga to ja za njega inim. Reeno mi je da autarh - ije je zdravlje srea njegovih podanika - ima u svojoj odaji za spavanje jedan izohronon, poklon od nekog drugog autarha, koji ivi onostran ruba sveta. Moe biti da je to gospodar ove gospode ovde. Ne znam. U svakom sluaju, on se boji da mu neko ne stavi bode pod grlo, pa ne puta nikog blizu sebe kad spava, a ovaj aparat mu kazuje koliko je nonih smena vremena minulo. Kad doe zora, aparat ga budi. Pa kako to moe biti da on, gospodar Komonvelta, dozvoljava da jedna obina maina uznemirava njegov san? Boldanders je, kao to ti je rekao, stvorio mene da mu budem lekar. Severijane, poznaje me ve neko vreme. Da li bi ti rekao da sam mnogo zahvaen odvratnim porokom lane skromnosti?" Odmahujui glavom, uspeo sam i da se osmehnem. "Onda ti moram rei da za svoje vrline, one koje imam, nisam zasluan ja. Boldanders je, mudro, uredio da budem sve to on nije, da bih bio protivtea njegovim nedostacima. Na primer, nisam ljubitelj novca. Za pacijenta je odlino ako je lekar takav. Takoe, odan sam svojim prijateljima, zato to je on prvi od njih." "Ipak", rekoh, "uvek sam se sa zaprepaenjem pitao zato te on ne ubije." U sali je bilo toliko hladno da sam vre pritegao ogrta oko sebe, iako sam verovao da sadanji varljivi mir nee jo dugo potrajati. Kolos ree: "Mora biti da zna zato drim svoj temperament pod uzdom. Video si me kad sam tu kontrolu izgubio. Da oni tamo sede i gledaju me kao da sam medved na lancu..." Doktor Talos ga pipnu po aci; u tom gestu je bilo neeg enstvenog. "U pitanju su njegove lezde, Severijane. Endokrini sistem i tireoidea. Mora se tako paljivo upravljati svim

tim, inae bi on rastao suvie brzo. Osim toga, moram paziti i da mu se, od njegove sopstvene teine, ne polome kosti, a moram i na hiljadu drugih stvari paziti." "Mozak", potmulo ree div. "Mozak je od svega najgori i najbolji." Rekoh: "Da li ti je Kanda pomogla? Ako nije, moda hoe, u mojim rukama. Ona je za mene uinila vie, i to u kraem roku nego to je tokom mnogih leta uinila za Pelerinke." Poto Boldandersovo lice nije pokazalo nikakav znak shvatanja, dr Talos ree: "On misli na onaj dragulj koji su ribari poslali. Taj, navodno, postie udesna izleenja." Na to Osipago konano okrete lice ka nama. "Kako je to zanimljivo. Imate ga ovde? Moemo li ga videti?" Doktor poe etati brinim pogledom od kakogenove bezizrazne maske do Boldandersovog lica i nazad, govorei za to vreme: "Molim te, oboavanosti, to nije nita. Komad korunda." Tokom svog vremena koje je proteklo od kad sam uao na ovaj nivo kule nijedan od kakogena se nije pomakao za vie od jednog lakta kroz prostoriju; sada Osipago prie mojoj stolici, koracima paijim i kratkim. Mora biti da sam uzmakao od njega, jer on ree: "Ne treba da me se plai, iako mi tvojoj vrsti mnogo naao inimo. Hou da ujem o toj Kandi, za koju nam kae homunkulus da je samo mineralni uzorak." uvi te njegove rei, pobojao sam se da bi on i njegovi kompanjoni mogli uzeti Kandu od Boldandersa i odneti je u svoj dom, iza vakuuma, ali sam razmiljao i ovako: oni to nee moi ako ga prvo ne prisile da je pokae, a ako ga budu prisilili, moda u ja imati priliku da Kandu uzmem za sebe, priliku koja mi se, bez toga, moda nee ukazati. Zato ispriah Osipagu o svim onim stvarima koje je Kanda postigla dok sam je ja uvao - o ulanu na drumu, o ovekomajmunima i o svim drugim emanacijama njene moi koje sam ovde ve zabeleio. Dok sam govorio, dinovo lice postajalo je sve tvre, a doktorovo, rekao bih, sve zabrinutije. Kad sam zavrio, Osipago ree: "A sad, moramo videti i to udo samo. Iznesi ga, molim te." Boldanders ustade i prui korake preko sale, inei da pokraj njega tako krupnog sve njegove maine izgledaju kao igrake; najzad povue ladicu jednog malog stola sa belom gornjom povrinom i izvue dragulj. Bio je u njegovoj aci tuplji nego to sam ga ikad video; mogao je biti i komad plavog stakla. Kakogen uze dragi kamen od njega i podie ga svojom obojenom rukavicom u vazduh, ali ne okreui pri tome lice nagore da ga pogleda, kao to bi ovek uinio. Gore su se nalazile ute svetiljke, iz kojih je svetlost izrastala nadole; Kanda kao da je tu svetlost uhvatila, jer u njoj je sevnula istom azurnom bojom. "Vrlo divno", ree on. "I krajnje zanimljivo, iako dela ovome pripisana ovo nisu mogla izvesti." "Oigledno", otpeva Famulimus i naini jo jedan od tih gestova koji su me toliko podseali na kipove u vrtovima autarhovim. "To je moje", rekoh im. "Obalski narod mi je to silom oteo. Mogu li sada dobiti tu stvar nazad?" "Ako je tvoje", ree Barbatus, "odakle ti?" Pristupih zadatku da opiem svoj susret sa Agijom i razaranje oltara Pelerinki, ali me on prekide. "Sve to je prazno umovanje. Nisi ti video taj dragulj na oltaru, a nisi ni video eninu ruku kad ti ga je dala, ako uopte jeste. Odakle ti?" "Naao sam ga u jednoj pregradi u mojoj jahakoj torbici, ovoj na opasau." inilo se da nisam imao ta drugo da kaem. Barbatus se okrete od mene, kao da je razoaran. "A ti..." Pogledao je ka Boldandersu. "Osipago sada ima taj dragulj, a dobio ga je od tebe. Odakle tebi?" Boldanders zagudi: "Videli ste me. Iz ladice tog stola."

Kakogen je klimnuo glavom na taj nain to je akama pomakao masku dole pa gore. "Eto vidi, onda, Severijane, njegovo polaganje prava na vlasnitvo postalo je jednako dobro kao tvoje." "Ali dragulj je moj, a ne njegov." "Nije na zadatak izmeu vas da sudimo; to ete morati reiti kad mi odemo. Ali pitau iz radoznalosti, koja mui ak i tako udna bia za kakva nas vi smatrate Boldanderse, hoe li to zadrati?" Div odmahnu glavom. "Ne bih eleo da uvam takav spomenik praznoverju u svojoj laboratoriji." "Onda ne bi trebalo da bude mnogo tekoa u postizanju razreenja", proglasi Barbatus. "Severijane, da li bi voleo da gleda uzletanje naeg plovila? Boldanders uvek doe da nas isprati; on, dodue, nije tip koji bi uivao u prizorima vetakim ili prirodnim, ali meni lino se ini da je to neto to mora biti vredno da se vidi." Okrete se na drugu stranu, podeavajui svoju belu odedu. "Oboavani hieroduli", rekoh, "ja bih to veoma rado gledao, ali elim neto da vas pitam pre nego to odete. Kad sam stigao, rekli ste da za vas nema vee radosti nego da me vidite, pa ste i kleknuli. Da li ste stvarno mislili to to ste rekli, ili ita slino? Ili ste pogreili, mislei da sam ja neko drugi?" Boldanders i doktor Talos su se digli na noge im je kakogen prvi put pomenuo svoj odlazak. Sada su, iako je Famulimus ostao da saslua moje pitanje, druga dvojica ve krenula, udaljavajui se od nas; Barbatus se peo stepenicama koje su vodile ka spratu iznad nas, a Osipago je, jo i sad nosei Kandu, iao ne mnogo iza njega. Pooh i ja, plaei se da ne budem od Kande razdvojen, a Famulimus poe uz mene. "Iako nisi sada poloio na test, mislio sam ono to sam ti i rekao, ne manje." Njegov glas bio je kao muzika neke divne ptice, muzika koja premouje ponor dopirui iz neke ume nedostine. "Koliko smo se esto savetovali, vladaoe. Koliko esto smo jedan drugome inili po volji. Vodene ene zna, rekao bih. Zar da Osipago, zar hrabri Barbatus, zar i ja da budemo toliko manje razumni nego one?" Duboko sam udahnuo. "Ne znam ta hoe da kae. Ali imam oseanje, iz nekog razloga, da ste ti i tvoj rod, iako izgledate uasno, dobri. A da undinke to nisu, iako su toliko divotne, a ujedno i tako udovine da jedva mogu podneti da ih pogledam." "Je li itav svet rat dobra i zla? Zar nisi pomislio da bi svet mogao biti i neto vie?" To nisam bio pomislio, do tada; zato sam mogao samo da zurim. "I, da li bi bio ljubazan da podnosi moj izgled. Bez uvrede, mogu li skinuti ovu masku? Obojica znamo da je maska, a vruina je. Boldanders je ispred nas, pa nee videti." "Ako ti je volja, oboavani", rekoh. "Ali zar mi nee rei..." Brzim zamahom jedne ake i nainom kao da mu to donosi olakanje, Famulimus smae krinku. Lice koje je time otkrio nije ni bilo lice, bile su to samo oi u ravnoj gnjilei. Onda se aka pomae jo jednom na isti nain, pa i taj lik pade. Ispod njega bila je ona udna, smirena lepota koju sam video urezanu u lica pokretnih kipova u vrtovima Kue Apsoluta, ali lepota od toga razliita u onom smislu kako je lepota ive ene razliita od realistine maske koja bi toj istoj eni mogla biti stavljena posle smrti. "Zar se nikad nisi dosetio, Severijane", ree ona, "da bi onaj ko nosi jednu masku, mogao nositi jo jednu? Ali ja, koja sam dve nosila, ne nosim tri. Nikakve nas vie neistine ne razdvajaju sada, kunem se. Dodirni, vladaoe, prstima lice moje." Plaio sam se, ali ona dohvati moju aku i podie je do svog lica. Oseaj je bio da je to tkivo prohladno, ali ivo, oseaj tano suprotan od suve vreline doktorove koe. "Sve one udovine maske koje si video da nosimo samo su tvoji sugraani na Urtu. Jedan insekt, jedna vrsta vodene zmijuljice, sada leprozni bolesnik na samrti. Sve vaa braa, mada se izmiete unazad kad ih vidite."

Ve smo bili blizu najvieg sprata kule; povremeno smo gazili po ugljenisanom drvetu, zaostalom posle onog poara kojim su Boldanders i njegov lekar ranije bili isterani. Kad sam sklonio ruku sa njenog lica, Famulima opet namesti svoju masku. "Zato to radite?" upitah. "Da biste nas mrzeli i svih nas se plaili. Koliko bi dugo, Severijane, da nije toga, obini ljudi trpeli vladavinu koja nije vaa? Nije nam volja da vaoj rasi ukrademo pravo da sama nad sobom vlada; zar autarh ne dri Feniksov tron time to titi vau vrstu od nas?" Oseao sam se kao pokatkad u planinama, kad sam se, prilikom buenja iz sna, zaueno pridizao u sedei poloaj i osvrtao, pa video zeleni mesec priboden vrhom jele za nebo i sveana lica planina, mrgodna ispod njihovih isprelamanih dijadema - umesto da ugledam sanjane zidove radne sobe majstora Palaemona, ili trpezariju nau, ili koridor sa elijama gde sam ispred Teklinih vrata sedeo za straarskim stoiem. Nekako izgovorih: "Pa onda, zato si mi pokazala?" A ona odgovori: "Iako nas vidi, mi tebe vie videti neemo. Nae prijateljstvo ovde poinje i ovde se zavrava, bojim se. Nazovi ovo poklonom dobrodolice dobijenim od odlazeih prijatelja." Onda je doktor, ispred nas, energinim pokretom otvorio vrata; bubnjanje kie pretvorilo se u urlanje, a ja osetih kako u hladni, mrtvaki vazduh kule prodire struja lednog, ali ivog spoljanjeg vazduha. Boldanders se morao sagnuti i iskrenuti da bi se progurao kroz vrata i mene odjednom obuze uvianje da e doi dan kad Boldanders ni ovako nee moi da proe, ma kako se doktor Talos trudio oko njega - vrata e morati da budu proirena, a moda i stepenite, jer ako bi pao, on bi sigurno poginuo. Onda sam razumeo ono to me je ranije zbunjivalo: zato su prostorije u toj njegovoj kuli tako ogromne, a tavanice u njima tako visoke. Zapitah se, dalje, kakvi li su, u stenama, lagumi gde on dri svoje od gladi umirue zatvorenike. 35. SIGNAL Iako je, odozdo gledajui, ovek sticao utisak da brod lei na samom zdanju kule, to nije bilo tako. Sad se inilo da lebdi pola lanca, ili vie, iznad nas - previsoko da bi pruio mnogo zaklona od kie, zbog koje je glatka oblina brodskog korita svetlucala kao crni sedef. Dok sam zurio gore, ka njemu, nisam se mogao uzdrati od razmiljanja o jedrima koja bi takvo vozilo moglo rairiti da bi uhvatilo vetrove koji duvaju izmeu svetova; a tada, ba kad sam se pitao da li je mogue da posada ba nikad ne virne dole da vidi nas, nas muke i enske iz sveta sirena, nas neuke koji neko vreme etaju po dnu ispod njihovog brodskog korita, pojavi se, odista, jedan od njih, i to izlazei nadole, a glavom napred, kao veverica, obmotan narandastom svetlou, i poe po koritu, prislanjajui ake i stopala uz njega, iako je bilo mokro toliko da nijedan kamen u reci ne moe biti mokriji i uglaano kao seivo Terminus Esta. Na sebi je imao masku one vrste koju sam esto opisivao, ali sam sad znao da je to maska. Kad je video, dole, Osipagoa, Barbatusa i Famulimu, prestao se sputati, a sledeeg trenutka jedna vitka linija, koja je takoe sijala areom narandastom bojom, tako da se inilo da je konopac od svetlosti, baena je odozgo, odnekud. "Sad moramo ii", ree Osipago Boldandersu i dade mu Kandu. "Razmiljaj dobro o svim onim stvarima koje ti nismo rekli i pamti dobro ono to ti nije pokazano." "Hou", ree Boldanders; glas mu je bio sumoran u tolikoj meri da ga sumornijeg nisam nikad uo. Onda je Osipago uhvatio tu liniju i poeo kliziti po njoj, do mesta gde je ona zalazila iza krivine brodskog korita; tamo produi i on i nestade sa vidika. Ali inilo se, nekako, da on ne klizi nagore, nego zapravo nadole, kao da je taj brod jedan zasebni svet koji sve to mu pripada vue k sebi slepom glau, kako to Urt ini; a moda je, u stvari, posredi bilo samo to

da je Osipago postao laki od naeg vazduha, da bi bio kao mornar koji je sa svog broda skoio u more, te da bi izronio kao to sam ja izronio posle skoka iz hetmanovog brodia. Bilo kako bilo, Barbatus i Famulima pooe za njim. Famulima je mahnula trenutak pre nego to ju je nadignue korita zaklonilo od naih pogleda; nema sumnje da su doktor i Boldanders mislili da to ona njima eli da kae zbogom; ali ja znadoh da je mahnula meni. itav jedan arav kie udari me po licu, zaslepljujui me iako sam imao kapuljau na glavi. U poetku sporo, pa zatim sve bre i bre, brod se uzdizao i odmicao i najzad je nestao, ne kretanjem uvis, niti ka severu, jugu, istoku ili zapadu, nego smanjivanjem zbog toga to je zalazio u neki pravac ka kome ja, kad je otiao, vie nisam mogao prstom upreti. Boldanders se okrete ka meni. "uo si ih." Ovo nisam razumeo, pa sam odgovorio: "Jeste, razgovarao sam sa njima. Doktor Talos me je i pozvao da to uinim kad mi je otvorio vrata na tvravskom zidu." "Nisu mi rekli nita. Nisu mi pokazali nita." "Njihovu lau videti", rekoh ja, "i sa njima razgovarati - te stvari, zasigurno, ne moemo oceniti kao 'nita'." "Oni mene gone napred. Uvek napred. Teraju me kao vola na klanje." Otiao je do bedema i zagledao se napolje, preko ogromnog prostranstva jezera, ije su se vode toliko od kie usklobuale, da se inilo da je to more mleka. Merloni, uzdignuti grudobranski delovi izmeu proreza kroz koje strelci treba da gaaju, bili su nekoliko pedalja vii od moje glave, ali je on na njih naslonio ruke kao na ogradu kakvog balkona, a ja videh plavi blesak Kande u jednoj stisnutoj pesnici. Doktor Talos me povue za ogrta, mrmljajui da bi bolje bilo da uemo i sklonimo se sa oluje, ali ja ne htedoh da poem sa tog mesta. "Poelo je to mnogo pre nego to si ti roen. U prvo vreme su mi pomagali, mada samo tako to su podsticali neke misli, postavljali pitanja. A, evo, sad samo nagovetavaju. Sad samo dopuste da procuri da takva i takva stvar moe biti uraena. Veeras nije bilo ak ni toga." elei da od njega zatraim da vie ne uzima ostrvljane za svoje opite, ali ne znajui kako to da mu kaem, rekoh da sam video njegove eksplozivne metke koji su svakako prava divota, veoma veliko dostignue. "Sodijum", ree on i okrete se da me pogleda; njegova ogromna glava uzdizala se ka mranome nebu. "Nita ti ne zna. Sodijum, natrijum, to ti je jedna elementarna tvar koju more daje u beskrajnom izobilju. Misli li ti da bih ja to ribarima dao da je ita vie od igrake? Ne, moje veliko delo sam ja. tavie, ja sam svoje jedino veliko delo!" Doktor Talos proaputa: "Pogledaj oko sebe - zar ne prepoznaje ovo? Tano je onako kako on kae!" "ta ti to znai?" uzvratih, takoe apatom. "Dvorac? udovite? ovek od nauke? Eto, tek sad mi je palo na um. Svakako ti je poznato da ba kao to epohalni dogaaji iz prolosti bacaju svoje senke napred niz vekove, tako i sada, kad se Sunce primie tami, nae sopstvene seni jure u prolost da uznemiravaju snove ljudskog roda." "Ti si lud", rekoh. "Ili alu zbija." "Lud?" potmulo ree Boldanders. "Ti si lud. Ti, sa tvojim fantazijama o teurgiji. Kako nam se, mora biti, sad smeju. Smatraju sve nas varvarima... Ja, koji sam tri ljudska veka proveo radei naporno." Pruio je ruku i otvorio aku. Sad je Kanda bletala za njega. Posegnuh ka njoj, a on je iznenadnim pokretom baci. Kako je sevala, u toj kiom tuenoj mranosti! Bilo je to kao da je sam blistavi Skuld pao iz nonog neba. Tada zauh opti pokli jezerskih ljudi koji su dotle ekali izvan bedema. Ja im nikakav signal nisam dao; no on je ipak dat, i to postupkom koji je bio upravo onaj jedini koji me je mogao navesti da signal dam (zapravo, jedini uz jo jedan, koji bi se sastojao u fizikom

napadu na mene i koji bi me moda jednako opredelio). Paloina je izila iz svoje kanije dok je vetar jo nosio njihovu bojnu viku. Digoh Terminus Est da zadam udarac, ali pre nego to sam mogao diva dohvatiti, dr Talos skoi izmeu nas. Digao je jedno oruje da mome udarcu parira i ja pomislih da je to samo njegov tap za etnju; da mi srce nije bilo iskidano zbog gubitka Kande, nasmejao bih se glasno u trenutku kad sam zasecao u taj predmet. Moje seivo zazvoni po eliku; njegovo sam seivo oterao ka njemu, ali, ipak, Talos je uspeo da zadri moj udarac. Boldanders jurnu pored mene pre nego to sam se mogao povratiti i odbaci me na grudobran. Doktorov ubodni zamah nisam bio u stanju da izbegnem, ali zavarao ga je, rekao bih, moj fuliginski ogrta; Talosov ma vrhom me je ogrebao po rebrima, ali je onda ipak zazveketao po kamenu. Tresnuh Talosa drkom maa tako da se on zatetura. Boldandersa vie nije bilo na vidiku. Trenutak kasnije uvideh da je njegova jurnjava morala biti usmerena ka vratima iza mene, a da je udarac meni upuen morao biti tek jedna njegova uzgredna pomisao, kao kad ovek ije su misli okrenute nekim drugim stvarima ugasi sveu pre nego to izie iz sobe. Doktor se opruio po kamenom ploniku koji je bio, istovremeno, i krov kule; te ploe su, moda, na Sunevoj svetlosti bile samo sive, ali sada su izgledale kao da imaju kiom udavljenu crnu boju. Njegova crvena kosa i brada jo su se videle, to mi je omoguilo da uoim da lei potrbuke i da mu je glava zavrnuta na jednu stranu. Meni se nije inilo da sam ga maloas ba tako jako udario, mada je mogue da sam jai nego to znam; to su mi nekoliko puta rekli. Ipak, oseao sam da je doktor Talos, ispod sveg svog junanog epurenja, bio slabiji nego to je iko od nas, osim Boldandersa, pretpostavljao. Lako sam ga tada mogao ubiti, bilo je dovoljno da izmahnem Terminus Estom tako da mu se jedan ugao seiva zarije u lobanju. To nisam uradio, nego sam podigao njegovo oruje, slabo vidljivu srebrnastu liniju koja mu je bila ispala iz ruke. Bilo je to seivo sa samo jednom otricom, iroko otprilike kao moj kaiprst, veoma otro - kao to i dolikuje mau jednoga hirurga. Jedan trenutak kasnije shvatio sam da drka tog maa nije nita drugo nego drka Talosovog etakog tapa, koji mi je toliko puta bio na vidiku; bio je to tap sa maem skrivenim unutra, nalik na onaj kojim se Vodalus jednom posluio u naem nekropolisu i ja se tu pod kiom osmehnuh na pomisao da je doktor prevalio toliko liga nosei svoj ma na taj nain, bez mog znanja, dok sam ja uz njega mukotrpno nosio svoj natovaren na lea. Polomio je vrh o kamen kad je pokuao da me probode; bacih to slomljeno seivo preko grudobrana, kao to je Boldanders Kandu bacio, i onda pooh dole u njegovu kulu da ga ubijem. Kad smo ili uz te stepenice, bio sam odve zadubljen u razgovor sa Famulimom da bih obratio mnogo panje na dvorane kroz koje smo prolazili. Onu koja je inila najvii sprat zapamtio sam samo kao mesto u kome sve kao da je bilo obloeno zastorima skerletno crvene boje. Sad videh i crvene loptaste svetiljke koje su gorele bez vatre, slino onom srebrnom cveu koje je, kao da je iz nje izniklo, virilo iz tavanice one prostrane sobe u kojoj sam sreo ona tri bia koja vie nisam mogao nazivati kakogenima. Ove lopte su stajale na pijedestalima od slonovae, koji su izgledali laki, a vitki kao ptije kosti i koji su se uzdizali iz poda koji i nije bio pod nego samo more tkanina, bez izuzetka u crvenoj boji, ali razliitih preliva i tekstura. Iznad ove sobe bilo je razapeto "nebo" od tkanine koju su drali Atlanti. Ona je bila skerletne boje, ali sa hiljadu naivenih srebrnih ploa, toliko uglaanih da su bile ogledala savrena maltene kao oklop autarhovih pretorijanaca. Tek kad sam gotovo sasvim siao niz ovo stepenite, razumeo sam da je taj prizor, zapravo, samo divova spavaa soba, s tim to je krevet, pet puta prostraniji od normalnog, ugraen u pod, na takav nain da je gornja povrina kreveta u istoj ravni sa podom; krevetski pokrivai, trenjacrvene i karmincrvene boje, bili su razasuti i po podu. Ba tad videh meu tom upetljanom krevetninom jedno lice. Podigoh paloinu, i to lice nestade, ali ja onda preoh

sa stepenita u sobu i poeh potezati jednu od tih paperjastih tkanina. Taj katamit, deak namenjen homoseksualnom iivljavanju (ako je ovaj uistinu to bio), ustade i suoi se sa mnom, pokazujui onu hrabrost koja se kod dece ponekad primeuje. A bio je, zaista, malo dete, iako visok maltene kao ja; goli deak toliko nagojen, da je njegov raireni trbuh gotovo sasvim zaklanjao majune polne organe njegove. Ruke su mu bile kao ruiasti jastuci obmotani kanapima od zlata, a ui probuene i u njih zadenuti zlatni obrui iskieni majunim zvonima. Kosa mu je bila takoe zlatna i kovrdava; ispod te kose gledao me je irokim, plavim oima bebe. Iako je deko bio tako krupan, nikad nisam mogao poverovati da je Boldanders s njim upranjavao pederastiju u uobiajenom smislu tog izraza, mada je mogue da se nadao da pone kad deko bude jo krupnijeg rasta. Mora biti da je Boldanders, odravajui sopstveni rast pod kontrolom i dozvoljavajui da se on nastavlja samo onoliko koliko je bilo neophodno da bi njegovo planinasto telo izmaklo pustoenjima protiuih godina, istovremeno ubrzavao rast ovog jadnog deaka do krajnosti koju je mogao svojim antropozofskim znanjem postii. Ovo kaem zato to mi se ini izvesno da je taj deak mogao potpasti pod Boldandersovu kontrolu tek neko vreme posle rastanka Boldandersa i doktora Talosa od Dorkas i mene. (Tog deaka sam ostavio tu gde sam ga naao i do dana dananjeg nemam pojma ta je posle bilo s njim. Znatna je verovatnoa da je izgubio ivot; ali mogue je, takoe, da su ga jezerci sauvali i othranili, ili da su to isto uinili hetman i njegovi ljudi, ako su ga, neto kasnije, nali.) im sam siao na sprat ispod toga, novi prizor potpuno je izbrisao tog deka iz moje svesti. Ta sala bila je u isto tolikoj meri obavijena maglom (koja, siguran sam, nije bila prisutna pri mome prvom prolasku tamo), koliko ona gornja crvenim tkaninama; bila je to neka iva magla, koja se vrtloila onako kako bih mogao zamisliti da se uvijao logos dok je izlazio iz usta Pankreatorovih. Dok sam je posmatrao, jedan ovek od magle, beo kao grobni crv, uzdigao se ispred mene, uzmahujui zupastim kopljem. Pre nego to sam shvatio da je to samo prikaza, seivo mog maa prohujalo je kroz njegov ani zglavak, sa lakoom kao da prolazi kroz stub dima. ovek se odmah poe saimati, inilo se da se ta magla obruava sama u sebe, tako da je najzad stajao jedva vii od mog struka. Krenuo sam napred, niz jo stepenika, i najzad ostao stojei u hladnoj, klobuavoj belini. Onda preko njene povrine doe, u skokovima, jedno grozno bie, sazdano, kao i taj ovek, od magle same. Kod kepeca koje sam ja do tada viao glava i torzo su normalnih, ili uveanih razmera, ali ruke i noge, ma koliko miiave bile, ostaju deje veliine; ovaj kepec bio je poseban, njegove ruke i noge bile su krupnije od mojih, ali su izrastale iz zakrljalog trupa. Taj antikepec mahao je estokom; otvorio je usta, ispustivi neki svoj neujni krik, i zario to oruje oveku u vrat, ne obraajui ni najmanje panje na koplje koje se njemu samome sjurilo u prsa. Zauo sam tada smeh i odmah sam znao iji je, iako sam njega retko kad veselog uo. "Boldanderse!" povikah. Njegova glava se digla iz magle, poput onih planinskih vrhova koje sam viao kako iz nje u zoru izranjaju. 36. BITKA U DVORITU ZAMKA "Evo neprijatelja koji stvarno postoji", rekoh. "I ima oruje takoe stvarno." Krenuo sam dole, u maglu, pipajui seivom maa ispred sebe. "Vidi ti i u mojoj odaji oblaka stvarne neprijatelje", zabrunda Boldanders, glasom sasvim mirnim. "Osim to se nalaze napolju, u dvoritu dvorca. Onaj prvi bio je jedan od tvojih prijatelja, a drugi jedan od mojih neprijatelja."

Dok je to govorio, magla se razila i ja videh da Boldanders sedi u jednoj masivnoj stolici, blizu sredita odaje. Kad sam se okrenuo ka njemu, on je ustao, dohvatio tu stolicu za naslon i hitnuo je kroz vazduh onako lako kako bih ja bacio nekakvu korpu. Promaila me je jedva za pedalj. "A sad e ti pokuati da me ubije", ree on. "Sve za jednu glupavu amajliju. Trebalo je da te ubijem one noi kad si spavao u mojoj postelji." Mogao sam i ja da kaem to isto, ali nisam se trudio da odgovorim. Bilo je jasno da on pokuava da me, glumei bespomonost, namami u neobazriv napad; iako se inilo da nema nikakvo oruje, bio je, ipak, dvaput vii od mene, a, uz to, kao to sam imao razloga da verujem, i etvorostruko, ili vie jai. Osim toga bio sam svestan, dok sam mu se pribliavao, da mi tu ponavljamo glumu onih marioneta koje sam video u snu tokom one noi na koju me je on upravo podsetio, a u tom snu drveni din bio je naoruan mougom. Ovaj je uzmicao od mene, korak po korak, dok sam ja nastupao; a ipak, inilo se da je spreman da se u svakom trenu uhvati sa mnom ukotac. Sasvim iznenada, kad smo, udaljavajui se od stepenita, preli moda tri etvrtine te dvorane, on se okrete i poe beati. Bilo je to neto zapanjujue, kao da vidi stablo koje je potralo. Bilo je, takoe, i veoma brzo. Iako nezgrapan, on je svakim svojim korakom prelazio dva normalna ljudska, pa je stigao do zida - do mesta gde se nalazio samo jedan prozor, uzak, sasvim slian onome kroz koji je Osipago gledao - znatno pre mene. Tokom jednog trenutka nisam uspevao da se dosetim kakve bi njegove namere mogle biti. Taj prozor nije imao ni priblino onu irinu koja bi bila potrebna da bi Boldanders mogao da se provue. Zavukao je obe svoje ogromne ake u prozor i ja zauh struganje kamena o kamen. U poslednji as sam se dosetio i uspeo da odskoim nekoliko koraka natrag. Sledeeg trenutka u njegovim akama bio je blok kamena iupan iz zida. Digao ga je iznad glave i bacio na mene. Odskoio sam u stranu, a on je izvukao drugi blok, pa trei. Ve kod treeg morao sam se baciti u oajniko kotrljanje da bih izbegao etvrti, a kameni blokovi su posle toga stizali sve uestanije, jer je nedostatak onih ve izvaenih razlabavljivao sklop itavog zida. istom sluajnou to kotrljanje primaklo me je jednom koveicu, predmetu ne veem od kutije koju bi neka skromna domaica mogla imati za svoje prstenje, koji je leao na podu. Stvar je bila ukraena malom obrtnom dugmadi, iji me je oblik po neemu podsetio na onu dugmad koju je majstor Gerlous okretao da bi postigao podeavanja prilikom Tekline ekskrucijacije. Pre nego to je Boldanders stigao da otrgne sledei kamen, doepah se te kutije i zavrnuh jedno od dugmadi. Najednom ona iezla magla opet prokljua iz poda, brzo stiui do visine moje glave, tako da ostadoh bez vida u tom moru beline. "Naao si", ree Boldanders svojim dubokim, sporim tonovima. "Trebalo je da je iskljuim. Sad te ne mogu videti, ali ni ti mene." utao sam zato to sam znao da on stoji sa kamenim blokom podignutim i spremnim za bacanje i da samo eka zvuk mog glasa. Povukao sam moda jo dvanaest dahova, a onda krenuo ka njemu malo po malo, najtie to sam mogao. Bio sam siguran da on, i pored sveg svog lukavstva, ne moe da korakne a da ja to ne ujem. etiri koraka sam prevalio, onda kamen grunu o pod iza mene i zau se buka izvlaenja sledeeg iz zida. Taj je bio onaj jedan prekomerni; nastade zagluna tutnjava, po kojoj sam znao da se itav jedan deo zida iznad tog prozora odronio ka dvoritu. Na tren sam se usudio da se ponadam da je to ubilo Boldandersa; ali magla se odmah poe razreivati zato to je kuljala kroz provaljeni deo zida u no i u kiu napolju, a ja Boldandersa videh kako stoji i sad pored tog ogromnog otvora.

Taj poslednji iupani blok sigurno je ispustio kad je dolo do odronjavanja zida; stajao je praznoruk. Pojurio sam na njega, u nadi da u ga zakaiti pre nego to shvati da sam napao. On se jo jednom pokaza prebrz. Videh kako se hvata za ostatak zida i silazi napolje, a kad stigoh do tog mesta, on je ve bio odmakao niz zid. Ono to je uradio inilo se neizvodljivo; ali kad sam pomnije pogledao taj deo kule, obasjan svetiljkama iz sobe u kojoj sam jo stajao, videh da su kameni blokovi isklesani grubo i naslagani jedan na drugi bez maltera, tako da je ostalo, izmeu njih, mnogo pukotina znatne veliine; videh, takoe, da zid ima izvestan nagib, zakoenost ka unutra, kad se gleda od podnoja nagore, ka vrhu. Bio sam u iskuenju da vratim Terminus Est u kaniju i da krenem za Boldandersom, ali da sam tako postupio, naao bih se u sasvim ranjivoj poloaju, jer bi Boldanders sigurno pre mene stigao do te take na tlu. Bacih taj kovei za njim; ubrzo, u kii, izgubih Boldandersa iz vida. Poto mi nita drugo nije preostalo, krenuo sam, pipajui, nazad sve do stepenita i siao na onaj sprat na koji sam, ulazei u ovaj zamak, prvo bio dospeo. Tada je to bio sprat tiine i na njemu nije bilo nikog osim drevnih mehanizama. A sad - pandemonijum. Preko maina, i ispod i kroz njih, vrvele su rulje gnusnih stvorova nalik na ono avetinjsko bie sa ijom sam se utvarom susreo u sali koju je Boldanders nazvao svojom odajom oblaka. Neki stvorovi imali su, kao Tifon, dve glave; neki etiri ruke; na neke se obruilo prokletstvo koje se sastojalo u tome da su im udovi bili nesrazmerni - noge dvaput due od tela, ili ruke dvaput deblje od butina. Svi su bili naoruani i, koliko sam mogao oceniti, ludi, jer nasrtali su jedni na druge podjednako slobodno kao i na ostrvljane koji su se protiv njih borili. Onda se setih onog to mi je Boldanders rekao: da je dvorite ispod nas puno mojih prijatelja i njegovih neprijatelja. To je, sumnje nema, rekao tano; te spodobe bi i njega napale im bi ga ugledale, ba kao to su se napadale uzajamno. Pre nego to sam stigao do izlaza, tri takva stvora sam sasekao, a, osim toga, uspeo sam, odmiui napred, da okupim oko sebe one jezerce koji su u kulu uli i da im kaem da je neprijatelj koga traimo napolju. Poto sam video koliko se uasavaju tih sumanutih udovita koja su i dalje iskakala iz mranog stepeninog bunara (a u kojima nisu uspeli prepoznati ono to su ta bia nesumnjivo bila - ruevine njihove brae i dece njihove), iznenadih se kako su uopte skupili hrabrost da uu u kulu. Bilo je, meutim, divno videti kako je moje prisustvo ovrslo jezerske borce; pustie da ih povedem napred, a ja po njihovim pogledima videh da su spremni da za mnom krenu ma kuda. Tada sam, ini mi se, prvi put stvarno shvatio prirodu onog zadovoljstva koje je majstor Gerlous morao izvlaiti iz svog poloaja; do tad sam pretpostavljao da se ono sastojalo naprosto od stalne slave koja je proisticala iz njegove sposobnosti da namee svoju volju drugima. Shvatih, takoe, zato je na dvoru bilo tako mnogo mladih mukaraca koji su ostavili svoje verenice, moje drugarice, u ivotu koji sam kao Tekla provela, da bi prihvatili da zapovedaju kojekakvim mranim regimentama. Kia je popustila, iako je i dalje padala u srebrnim aravima. Po stepenitu su leali mrtvi ljudi i, u daleko veem broju, divove spodobe - nekoliko tela sam morao ritanjem skloniti sa svoga puta jer sam se plaio da u pasti ako pokuam da gazim preko njih. Dole, u dvoritu, bilo je bitke jo mnogo, ali nijedna od tamo zateenih spodoba nije krenula uz stepenite da nas napadne, a sa druge strane jezerci su branili gornji kraj stepenita od onih nakaza koje smo u kuli ostavili. Boldandersa nigde nisam video. Iskustvom sam doao do saznanja da je bitku teko opisati, iako je uzbudljiva u smislu da izvodi oveka iz samoga sebe. A kad bitka bude gotova, ono to oveku najvie ostane u pamenju jesu pauze izmeu okraja, a ne zamasi i blokade, zato to je u trenucima borenja um odve zauzet da bi mnogo ta mogao beleiti. U dvoritu Boldandersovog dvorca razmenjivao sam mahnite udarce sa ukupno etiri pripadnika te legije udovita koju je on iskovao, ali sad ne mogu rei u kojim trenucima sam se borio valjano, a u kojim loe. Mrak i kia ili su u prilog onom divljem stilu borenja koji mi je bio nametnut graom Terminus Esta. Ne samo formalno maevanje rapirima nego i svako drugo nadmetanje

maevima i kopljima koje lii na rapirsku borbu zahteva da osvetljenost bude dobra, jer svaki takmac mora videti oruje onog drugog. Ovde je svetlosti bilo sasvim malo, ili nimalo. Osim toga, Boldandersova stvorenja imala su samoubilaku hrabrost koja im nije mnogo dobra donosila. Pokuavali su da nadskoe putanju mog zamahnutog maa, ili da se ispod te putanje provuku i zato su najee bivali zahvaeni sledeim, unazadnim trzajem moga oruja. U svakoj od tih pojedinanih borbi u izvesnoj meri su uestvovali i ratnici sa ostrvaca, a u jednom sluaju su ba i ubili, umesto da ja to uinim, moga protivnika. U preostala tri sluaja skretali su mu panju, ili su ga ranjavali pre nego to sam stizao da ga saseem. Nijedan od tih obrauna nije bio zadovoljavajui u onom smislu u kome pogubljenje, kad je dobro izvedeno, zadovoljava. Kad je palo i etvrto udovite, prestadoe da nailaze; njihovi mrtvi i umirui sadruzi leali su posvuda. Okupih ostrvljane oko sebe. Bili smo svi u onom uzbuenom stanju koje ide sa pobedom, pa su oni bili i te kako voljni da napadnu ma kakvog diva, ma koliko ogromnog; ali ak i oni koji su bili u dvoritu dok je kamenje padalo zaklinjali su se, sada, da nikakvog diva nisu videli. I upravo kad sam poeo da pomiljam da su slepi, a kad su oni, svakako, ve bili spremni da poveruju da sam ja lud, spasao nas je Mesec. Kako je to neobino. Svako ko u nebo gleda trai na njemu znanje - neko izuava uticaj sazvea na dogaaje, neko je eljan, kao Boldanders, da preotme nebo od onih osoba koje neznalice nazivaju kakogenima, a neko samo, poput ratara, ribara i slinih, trai znake dolazeih atmosferskih prilika; ali niko ne oekuje od neba neposrednu pomo, iako je dobijamo esto, kao to je te noi dobih i ja. U pitanju je bio samo jednan procep u oblacima. Kia, koja je ve padala samo na mahove, nije stvarno prestala; ali tokom jednog vrlo kratkog vremena svetlost Meseca koji se nalazio u fazi smanjivanja (i koji je bio visoko na nebu, jedva neto malo vie no upola pun i vrlo blistav) pala je na divovo dvorsko dvorite, tano na onaj nain kako svetlost nekog od najveih svetleih tela u odeonu na oneirijskom nivou Kue Apsoluta obino pada na pozornicu. Pod tom luom glatke, mokre kamene povrine plonika zablistale su kao barice mirne, mrane vode i ja u njima videh, odraen, prizor tako fantastian da se sad pitam kako sam uopte uspeo da reagujem, a ne samo da zurim u njega sve do trenutka svoje smrti - a taj bi trenutak doao brzo. Jer, Boldanders je padao na nas, ali je padao polagano. 37. TERMINUS EST Postoje u onoj knjiici smee boje slike koje prikazuju anele kako se obruavaju ka Urtu, tano u toj pozi: glava zabaena unazad, ali telo nagnuto pod takvim uglom da su lice i gornji deo prsa ipak u istom nivou. Mogu zamisliti kakvo bi udo bilo i kakav uas kad bi ovek video da se ka njemu na taj nain sputa ono veliko bie koje sam na trenutak ugledao u knjizi u Drugoj kui; ipak, mislim da dejstvo zastraivanja ne bi moglo biti vei. Kad se ja, sada, setim Boldandersa, prvo mi pred oi izie ta njegova poza. Lice mu je bilo stisnuto, a u uzdignutoj ruci drao je neto nalik na malj, ili eki "macolu", sa fosforescentnom kuglom na vrhu. Razbeasmo se kao vrapci kad se sova, u suton, sjuri meu njih. Osetih na leima vetar od njegovog udarca i okretoh se na vreme da ga vidim kako prizemljuje, ali doekujui se na jednu aku, a ne na noge; akom se odbio od tla i tek tad se doekao na noge, kao to sam svojevremeno video da rade pojedine uline akrobate; na sebi je imao opasa kakav ranije nisam viao, debeo, sainjen od metalnih prizmi meusobno povezanih. Ni do danas, meutim, nisam doznao kako je Boldanders uspeo da ue jo jednom u svoju kulu i da uzme malj i taj opasa, dok sam ja mislio da se on sputa niz zid; moda je negde postojao prozor vei od onih koje sam video, moda su postojala ak i izlazna vrata ija je svrha bila da daju pristup do nekog proirenja kule koje je izgorelo u poaru posle napada obalskog naroda. ak

je mogue i da je samo posegnuo jednom rukom kroz neki prozor. Ali, u kakvoj tiini je sletao, sa kakvom gracioznou se on, velik kao neka od onih koliba u kojima tako mnogo siromanih ljudi stanuje, doekao na aku i onda jednim skokom dovio do stojeeg, uspravnog poloaja. Najbolji nain opisivanja tiine sastoji se u tome da nita i ne kaemo, ali - kakva gracioznost! Okrenuo sam se naglo, tada, dok je vetruina ibala mojim ogrtaem iza mene, i digao ma, kao i toliko puta ranije, za udarac - i onda shvatio odgovor na jedno pitanje kojim se nikad ranije nisam bavio: naime, zato me je moja sudbina poslala da lutam preko pola kontinenta, da se suoim sa opasnostima iz vatre, i sa onima iz dubina Urta, i onima iz vode, i sad iz vazduha, snabdeven ovim orujem, tako ogromnim i tekim da napasti ma kog obinog oveka njime nije tee nego sekirom sasecati ljiljane. Boldanders me vide i die malj, ija je glava blistala utom i belom bojom; mislim da je to bila neka vrsta pozdrava. Petorica ili estorica jezeraca okruie ga naperenim kopljima i zubatim motkama, ali ga ne napadoe. inilo se da je Boldanders sredite nekog hermetikog kruga. Dok smo se nas dvojica pribliavali jedan drugome, otkrio sam i zato ne napadaju: obuzeo me je strah koji nisam mogao ni razumeti ni obuzdam. Nisam se ja plaio Boldandersa, niti sam se plaio smrti, nego sam se jednostavno plaio. Oseao sam kako mi se kosa na glavi pokree kao pod rukom nekog duha; o toj pojavi sam, ranije, mnogo puta sluao, ali sam je uvek odbacivao kao preterivanje, kao govornu figuru koja je prerasla u la. Kolena su mi bila slaba i drhtala su - tako silno da sam bio zahvalan to je mrak, pa ih niko nije mogao videti. Ali, pribliismo se. Znao sam sasvim dobro, na osnovu veliine tog malja i veliine ruerde iza malja, da udarac njime zadat ne bih nikako mogao preiveti; jedina mi je mogunost bila da izmiem i odskakujem. Boldanders, jednako, ne bi mogao preiveti udarac Terminus Esta, jer, iako je bio dovoljno krupan i jak da nosi oklop debeo poput onog na prsima i bokovima destrijera, nije nosio nikakav, tako da bi seivo tako teko, a sa otricom tako finom, seivo sposobno da lako presee obinog oveka od glave do pupka, moglo da mu udeli smrtnu ranu jednim jedinim zasekom. To je on znao i zato smo se borili na nain sasvim slian glumakom maevanju na pozornici, irokim zamasima, ali bez stvarnog kidisanja. Sve to vreme drao me je onaj strah, tako jak da mi se inilo da e mi srce, ako odmah ne pobegnem, pui. Neto mi je pevalo u uima; posmatrajui glavu malja, koja je, zbog svog bledog nimbusa, bila i odve vidljiva, postadoh svestan da to pevanje dopire odatle. To oruje je zujalo jednom visokom, nemenjajuom notom, kao vinska aa udarena noem, a onda pokrenuta u kristalastom vremenu. Ovo otkrie me je, nesumnjivo, pomelo, makar samo za trenutak. Malj, umesto da udara koso, jurnu pravo nadole, kao eki kojim zakucava u zemlju jedan od klinova za razapinjanje atora. U poslednji tren sam koraknuo u jednu stranu, a ta raspevana, svetlea glava sevnula je pokraj mog lica i tresnula ispred mojih stopala, u kamenu plou, koja se rasprsla i razletela na komadie kao glineni up. Jedna od krhotina me rasee po elu i osetih da mi je tu linula krv. To je Boldanders video i njegove tupe oi su zasijale likovanjem. Od tog trenutka svakim udarcem je gruvao po kamenu i svakim udarcem razbijao po jednu od tih ploa na paramparad. Morao sam da uzmiem ponovo, i ponovo, i uskoro me je div doterao do bedema. Du njega sam nastavio da se povlaim, a din je koristio svoje oruje uspenije nego ikad, izmahujui vodoravno i udarajui po zidu opet i opet. esto su me kamene krhotine, otre kao noii od kremena, promaivale; esto, meutim, i nisu, pa mi je uskoro krv lila u oi, a moja prsa i ruke bejahu grimizni. Kad sam, moda po stoti put, odskoio da bih izbegao malj, neto me je udarilo u petu i tad zamalo da padnem. Bio je to najnii u jednome nizu stepenika koji su vodili uz bedem. Pooh tim putem uvis, ostvarujui izvesnu prednost zbog visine, ali ne dovoljnu da bih mogao

prekinuti svoje povlaenje. Du vrha bedema postojala je uska staza za povlaenje. Potiskivan, morao sam unatrake, korak po korak, ii tom stazom. Sad sam, zaista, eleo da se okrenem i dam u bekstvo, ali se nisam usuivao, jer sam pamtio kako se brzo div pokrenuo kad sam ga iznenadio u odaji oblaka; znao sam da bi me sustigao jednim skokom, ba kao to sam ja, kao deak, sustizao pacove u ublijeti ispod nae kule i tapom im lomio kime. Meutim, nisu sve okolnosti ile Boldandersu u prilog. Neto belo je sevnulo izmeu nas i koplje sa kotanim vrhom se nalo zariveno u jednu ogromnu ruku, kao kad biku zabiju u vrat pero ilespila. Sada su jezerski borci bili toliko daleko od raspevanog malja, da ih uas, koji je ta sprava u njima budila, vie nije spreavao da bacaju svoja oruja. Boldanders je oklevao jedan trenutak, pa je koraknuo unazad da izvue to koplje. Ali u to ga drugo udari, okrznu ga po licu. Tada osetih nadu, pa skoih napred, ali u skoku izgubih oslonac na kamenu razlomljenom, od kie skliskom. Zamalo da odletim preko ruba; u poslednjem trenu uhvatih se za grudobran - taman na vreme da vidim blistavu glavu dinovog maa kako se sputa. Nagonski digoh Terminus Est da odbijem taj udarac. Razlegao se takav vrisak kao da su se na zidu okupile aveti svih onih mukaraca i ena koji su od te paloine poginuli - onda i eksplozija, zagluujua. Jedan trenutak sam leao, omamljen. Ali i Boldanders je leao oamuen, a jezerski ljudi su, sad kad je arolija malja bila razbijena, povrveli po bedemu, sa obe strane, ka njemu. Moda je elik paloine, koji je imao svoju sopstvenu prirodnu uestalost i, kao to sam esto primeivao, odzvanjao udesnom slatkoom kad ga kucne prstom, bio prejak izazov za neznani mehanizam koji je dinovom mlatilu davao te udne moi. Moda se dogodilo jednostavno to da je otrica maa, otrija od hirurkog noa, a tvra od opsidijana, prosekla sebi put kroz glavu malja. ta god da se desilo, maa vie nije bilo na vidiku, a meni u rukama ostade samo drka, iz koje je virio, u duini manjoj od jednog lakta, razmrskani metal. Onaj hidrargirum koji je unutra, u tami, tako dugo i naporno radio, sada je u vidu srebrnih suza isticao iz tog ostatka maa. Pre nego to sam mogao ustati, jezerski borci poee da me preskau. Jedno koplje se zari divu duboko u prsa, jedna hitnuta mouga tresnu ga u lice. Od jednog razmaha njegove ruke dvojica ratnika padoe sa zida, tumbajui se i vritei. Drugi ga zaskoie istog trena, ali ih on strese sa sebe. Izborih se nekako da stanem na noge, jo i sad samo upola razumevajui ta se dogodilo. Jedan trenutak Boldanders je stajao u ravnotei, navrh grudobrana; onda je skoio. Nema sumnje da mu je taj njegov opasa mnogo pomogao, ali, ipak, i snaga njegovih nogu morala je biti ogromna. Polako, teko, lunom putanjom, leteo je u daljinu i sve dalje, nisko, i jo nie. Trojica koja su se predugo drala za njega popadae i pogiboe na stenama blizu vode. Najzad pade i on, silovito pade, kao da je - on sam i on jedini - neka vrsta leteeg broda koji je izgubio kontrolu. Jezero je, belo kao mleko, uzvratilo erupcijom, a onda se sklopilo nad njim. Neki predmet koji se izvijao poput zmije, odbleskujui povremeno svetlou, uzdie se iz vode i ode u nebesa, tako da najzad nestade meu zlovoljnim oblacima; nesumnjivo, to je bio onaj opasa. Ostrvljani su stajali, kopalja uzdignutih, ali njegova glava nikad se ne ukaza iznad talasa. 38. KANDA Te noi jezerci su opustoili dvorac; ja im se nisam pridruio, niti sam izmeu njegovih zidina prespavao. U sreditu onog umarka borova, gde smo svoj ratni savet bili drali, pronaao sam jedno mesto granama tako zaklonjeno, da je tepih od popadalih iglica bio jo suv. Tu sam, kad su moje rane bile oprane i previjene, legao. Drka paloine koja je

donedavno bila moja, a pre mene pripadala majstoru Palaemonu, leala je uz mene, tako da sam imao oseaj da spavam sa neim mrtvim; ali to mi nikakve snove ne donese. Kad sam se probudio, u mojim nozdrvama bio je divni miris borova. Urt se bio ve gotovo celim svojim licem okrenuo Suncu. itavo telo mi je bilo izmueno, a posekotine koje sam zadobio od leteih krhotina kamena pekle su me i bolele, ali to je bio najtopliji dan koji sam doiveo od kad sam iz Traksa u visinske predele krenuo. Iziao sam iz umarka i video jezero Diuturnu kako se iskrii na Suncu, kao i travu, sveu, kako raste izmeu kamenja. Seo sam na jednu isturenu stenu; zidine Boldandersovog dvorca uzdizale su se iza mene, plavo jezero se irilo ispod mojih nogu, a ja, poslednji put, izvukoh stranji produetak upropaenog seiva koje je nekad bilo Terminus Est iz divotne drke od srebra i oniksa. Ma je seivo, a Terminus Est vie ne postoji; ali ja sam tu drku nosio sa sobom sve do kraja mojih putovanja, mada sam kaniju, napravljenu delom i od ljudske koe, spalio. U taj balak e jednog dana neko drugo seivo biti usaeno, ali nee moi da bude onako savreno i nee moje biti. Ostatak moga seiva sam poljubio i hitnuo u vodu. Onda sam poeo svoje traganje meu stenama. Imao sam samo nejasnu predstavu o pravcu u kome je Boldanders bacio Kandu, ali sam ipak znao da je to bilo ka jezeru; video sam da je dragulj preleteo preko bedema, ali sam smatrao da postoji mogunost da ak ni ruka tako mona kao to je njegova nije uspela da baci predmet tako malen daleko od obale. Ubrzo sam, meutim, utvrdio da Kanda, ako je u jezero pala, mora biti izgubljena sasvim, jer je voda svuda bila mnogo ela duboka. Meutim, inilo se da jo ima i neke verovatnoe da Kanda nije ni stigla do vode, nego da je zapala u neku pukotinu, zbog ega se njeno zraenje nije moglo videti. I tako sam tragao, plaei se da traim od ostrvljana da mi pomognu, ali, takoe, plaei se da odustanem od traganja, ili jedem, zbog mogunosti da neko drugi nastavi traganje. Doe no i sa njom krik ptice zvane "severni gnjurac", koja se na takav nain oglasi prilikom umiranja svetlosti, a jezerci mi ponudie da me povedu na svoja ostrva, ali ja to odbih. Plaili su se da e obalski ljudi doi, tavie da ve pripremaju neki napad kojim bi Boldandersa osvetili (ja se nisam usuivao da im saoptim svoje nasluivanje da on nije mrtav, nego da nastavlja ivot u jezeru, ispod vode), i tako, najzad, na moje navaljivanje, oni mene ostavie samog da nastavim da se vuem etvoronoke izmeu otrouglastih stena od kojih se ta uzvisina sastojala. Najzad sam se zamorio toliko da vie nisam mogao da lovim po mraku, pa sam legao uz jednu zakoenu kamenu plou da saekam dan. S vremena na vreme priinjavalo mi se da vidim azurni sjaj kako zrai iz neke pukotine blizu mesta moga leanja, ili iz samih voda, koje su bile dole; ali kad god sam pruio ruku u elji da dragulj dohvatim, ili kad sam pokuao da ustanem da bih otiao do ruba ploe i pogledao dole, probudio sam se sa trzajem i uvideo da su to bili snovi. Stotinu puta sam se zapitao nije li neko drugi naao taj dragi kamen dok sam spavao pod borom i opsovao sebe to sam to uinio. Stotinu puta sam, takoe, podsetio sebe koliko bi bolje bilo da je nae ma ko nego da bude izgubljena zauvek. Ba kao to meso ubijeno u leto privlai muve, tako i dvor privlai lane mudrace, tobonje filozofe i akosmiste, koji tu ostanu onoliko dugo koliko to mogu, svojom kesom para i svojom dovitljivou, postii, u nadi (u poetku) da e biti primljeni kod autarha i (kasnije) da e se ubaciti na uiteljski poloaj pri nekoj porodici uzvienih. Kad je Tekla imala otprilike esnaest godina, bila je privuena, kao to je kod mladih ena, rekao bih, esto, njihovim predavanjima o teogoniji, teodiciji i slinim stvarima; zapamtila sam naroito jednu lekciju, u kojoj je jedna febada ponudila, kao da je re o nekoj krajnjoj istini, prastaru sofisteriju o postojanju tri Adonaisa, i to gradskog (ili narodnog), onda onog koji pesnicima pripada i onog koji pripada filozofima. Njeno razmiljanje ilo je ovako: od poetka postojanja ljudske svesti

(ako je takvog poetka ikad bilo) ivelo je silno mnotvo ljudi koji su pripadali tim trima kategorijama i koji su se trudili da proniknu u tajnu boanskog bia. Ako boanstvo ne postoji, trebalo je da oni tu injenicu otkriju odavno; a ako postoji, nije mogue da ih je sama Istina vodila pogrenim putevima. A ipak, uverenja kojih se stanovnitvo dri, zatim uvidi rapsodiara i teorije metafiziara, meusobno su se toliko razlikovali da je malo ko od njih mogao ak i da razume ta oni drugi kau; neko ko o njihovim idejama ne bi nita znao, mogao bi odbiti da poveruje da izmeu njihovih iskaza o tim temama ima ikakve povezanosti. Pa zar, onda, ne moe biti, pitala je ona (a ja ak ni sad nisam sigurna da mogu odgovoriti), da su ti ljudi, umesto da putuju, kao to se uvek verovalo, niz tri druma ka istom odreditu, zapravo putovali ka tri sasvim razliita odredita? Mi, najzad, ako u obinom ivotu vidimo tri druma koji kreu iz iste raskrsnice, ne pretpostavimo da sva tri vode ka istom cilju. Naao sam (i nalazim) da je ova zamisao koliko razlona, toliko i odbojna, jer je, sa moje take gledanja, tipian primer onog monomanijakog uplitanja argumenata kojim se dobije tkanina tako gusta da iz njenog zahvata ne moe pobei ni najmajunije protivljenje, ni iskrica svetla - dobije se mrea u koju se ljudski umovi zapetljaju kad god je re o nekoj temi kod koje nije mogue pribei injeninoj proveri. injenica je da je Kanda bila, u ovom smislu, jedna nesamerivost. Nikakva koliina novca, nikakvo nagomilavanje raznih arhipelaga ili carstava nije se moglo, svojom vrednou, Kandi primai, ba kao to umnoavanja vodoravnih razdaljina, ak ni ako je beskonano, ne moe dati okomito rastojanje. Ako je Kanda bila, kao to sam verovao, predmet donet iz nekog prostora izvan Vaseljene, onda je njena svetlost, iji sam slabi sjaj viao esto, a jaki retko, bila, u jednom smislu, jedina svetlost koju smo imali. Njenim konanim unitenjem bili bismo ostavljeni da pipanjem traimo put kroz tamu. Verovao sam da sam je cenio visoko, u svim onim danima koje provedoh nosei je; ali dok sam sedeo tu, na kosoj kamenoj ravni iznad unoenih voda jezera Diuturne, shvatio sam koliko sam lud bio to sam Kandu uopte nosio, kroz sve one moje divlje kripce i bezumne pustolovine, sve dok je konano nisam izgubio. Neposredno pre izlaska Sunca poloih zakletvu da u samome sebi ivot oduzeti ako je ne pronaem pre nego to opet padne mrak. Da li sam bio u stanju, ili nisam bio u stanju, da tu zakletvu odrim, ne mogu rei. ivot volim od kad za sebe znam. (Upravo mi je, verujem, ta ljubav prema ivotu dala svu vetinu koju sam u svojoj umetnosti imao, jer nisam mogao podneti da gledam kako taj plamen, meni tako drag, biva gaen na nesavren nain.) I te kako sam, jasna stvar, voleo i svoj sopstveni ivot, sad sa Teklinim ivotom izmean, voleo sam ga koliko i drugi. Da sam tu zakletvu pogazio, ne bi mi bila prva. Nije zatrebalo. Negde sredinom tog prepodneva, u jednome od najprijatnijih dana koje sam ikad doiveo, kad je Sunce bilo toplo milovanje i kad je voda, dole blago pljuskajui, stvarala nenu muziku, ja dragulj naoh - ili, bar, ono to je od njega ostalo. Sasvim se rasprsnuo pri udaru o stene; bilo je komada tako velikih da bi se njima mogao ukrasiti prsten tetrarha, a bilo je i estica ne veih od onih sjajnih takica koje u liskunu vidimo, ali nieg drugog nije bilo. Suze ronei, skupljao sam ove krhotine, malo po malo, a kad sam se uverio da su beivotne kao oni dragulji koje rudari iskopavaju svakodnevno, kao taj pljakom dobavljeni nakit davno mrtvih, odneo sam komadie do jezera i bacio ih unutra. Tri puta sam tako silazio do ruba vode, nosei u dlanu jedne ruke svaki put po jednu hrpicu plavkastih paria, vraajui se svaki put na mesto gde sam ih pronaao, reen da traim jo; a posle treeg vraanja naao sam neto, u pukotinu izmeu dva kamena tako duboko uglavljeno da sam konano morao da odem do onog borovog umarka u kome sam prenoio i nalomim granice kojima u tu stvaricu osloboditi i ieprkati - naao sam neto to nije bilo ni azurno, a ni dragulj, ali to je sijalo snanom belom svetlou, kao zvezda.

Izvukao sam taj predmet iz radoznalosti, ne iz uvaavanja. Bio je toliko neslian blagu za kojim sam tragao - ili, bar, neslian razbijenim deliima tog blaga koje sam nalazio - da mi nije ni na um palo, dok ga nisam uzeo u ruku, da bi mogao imati sa Kandom neke veze. Ne mogu rei kako je mogue da jedan predmet, sam po sebi crn, daje svetlost, ali ovaj je to postizao. Kao da je od smolastog uglja gagata bio izvajan, tako tmast bejae i tako glatke povrine; ipak, i sijao je: kanda je to jedna bila, dugaka kao poslednji deo mog najmanjeg prsta ruke, kanda surovo kukasta, sa vrhom otrim kao igla; stvarnost mranog jezgra skrivenog do tada u srcu dragulja, eto ta je bila, a dragulj je njoj samo posluio, nesumnjivo, kao posuda za prenoenje, kao lipsanoteka ili kutija za uvanje dragocenosti. Dugo sam kleao, leima okrenut dvorcu, i gledao naizmenino u to bletee blago i u talase, upirui se da shvatim smisao otkria. Sad, kad sam tu kandu video bez njenog safirnog omotaa, duboko preiveh jedno oseanje koje uopte nisam primetio tokom svih onih dana pre nego to mi je oduzeta u hetmanovoj kui. Naime, inilo se da gledanje u nju dovodi do brisanja misli. Ne u onom smislu kako vino, ili izvesne droge, briu misli, onesposobljavajui um da se bavi razmiljanjem; ta kanda je zamenjivala razmiljanje nekim viim stanjem, za koje nemam naziv. Oseao sam kako u ovo stanje uzleem iznova i iznova i svaki put dostiem sve vee visine, pa sam se najzad poeo plaiti da mi nee biti mogu povratak u onaj oblik svesti koji ja nazivam normalnou; zato sam se svaki put, iznova, otrzao iz tog stanja. A pri svakom izlasku iz njega, inilo mi se da sa sobom donosim neka uvianja, neiskaziva, u vezi sa nekim stvarnostima ogromnih razmera. Konano sam, posle dugog niza tih odvanih nadiranja i strahom obojenih uzmicanja, shvatio da nikad neu stei nikakvo pravo znanje o toj malenoj stvari koju sam drao, a sa tom milju (jer, to jeste bila misao) nastupi jedno tree stanje, koje se sastojalo u radosnoj poslunosti prema ne-znam-emu, poslunosti bez ikakvog razmiljanja, jer se vie nije imalo o emu razmiljati, poslunosti bez i najmanjih primesa pobune. Ovo stanje me je dralo celog tog dana i tokom velikog dela sledeeg dana, a do tad sam ve daleko zaao u bregove. Ovde zastajem, jer sam preneo tebe, itateljko, od tvrave do tvrave - od obzidanog grada Traksa, koji preovlauje gornjim tokom Acisa, do divovog zamka, koji preovlauje severnom obalom zabaenog jezera Diuturne. Traks je za mene bio kapija za izlazak u divlje planine. Kasnije se pokazalo da je i ova usamljena kula bila kapija - i sam prag rata; okraj koji se na tom mestu upravo okonao bio je zapravo jedan daleki deli tog rata. Od toga dana, pa do danas, taj rat je zaokupljao moju panju gotovo bez prestanka. Zastajem, ovde. Ako nema elje da se baci, rame uz rame sa mnom, u tu borbu, itateljko, ne osuujem te. Nije laka. DODATAK Beleka o provincijskoj upravi Severijanov kratki zapis o njegovom boravku u Traksu predstavlja najbolje (mada ne i jedino) svedoanstvo koje imamo u vezi sa obavljanjem upravnih poslova u epohi Komonvelta, zato to su tu pokazani poslovi onostran blistavih hodnika Kue Apsoluta i vrveih ulica Nesusa. Tu, oito, ne vae ona razlikovanja koja mi pravimo izmeu zakonodavne, izvrne i sudske grane vlasti - upravnici kao to je Abdiesus nesumnjivo bi se nasmejali naoj zamisli da zakone treba jedna grupa ljudi da donosi, druga grupa da sprovodi, a trea po njima da sudi. Oni bi smatrali takav sistem neprimenjiv, a on to, kao to u poslednje vreme vidimo, i jeste. U razdoblju koje pokriva ovaj rukopis, arhone i tetrarhe je naimenovao autarh, koji je, kao predstavnik naroda, imao u svojim rukama svu vlast. (Pogledajte, meutim, kakvu primedbu je Famulima iznela Severijanu u vezi sa ovom temom.) Od tih zvaninika se oekivalo da silom sprovode ono to autarh zapovedi i da dele pravdu u skladu sa

prihvaenim tradicijama itelja nad kojima su vladali. Arhoni i tetrarsi takoe su imali ovlaenje da donose mesne zakone - vaee samo na zakonodavevoj teritoriji i samo dok je on lino na svojoj dunosti - pa i da obezbeuju, koristei i pretnju smrtnom kaznom, da se ti njihovi zakoni sprovode. U Traksu, kao i u Kui Apsoluta i u Citadeli, ostavljanje oveka u zatvoru tokom nekog odreenog razdoblja - najea kazna kod nas - kao da nije poznato. U Vinkuli zatvorenici ostaju zato to ekaju da budu mueni ili smaknuti, ili zato to su taoci utamnieni da bi se njihovi prijatelji i rodbina ponaali kako treba. Kao to rukopis jasno pokazuje, nadzor nad mestom zvanim Vinkula (to znai "kua lanaca") bio je samo jedna od dunosti liktora ("onoga koji vezuje"). Meu onim slubenim licima koja su arhonu podreena, taj zvaninik je glavni kad je posredi sprovoenje pravde u vezi sa zloinakim delima. U izvesnim ceremonijalnim prilikama liktor hoda ispred svog gospodara nosei goli ma, moni podsetnik na arhonovu vlast. Tokom sednica arhonovog suda od liktora se oekuje (Severijan se na to ali) da stoji levo od sudijskog stola. Smaknue i druge glavne postupke po presudama izvrava liktor svojeruno, ali on i nadgleda delatnosti klavigera ili kljuara. Ti kljuari nisu samo uvari Vinkule; oni rade i kao detektivi i policajci, a taj posao im je olakan injenicom da mogu iznuivati obavetenja od svojih zatvorenika. Nose kljueve koji su, izgleda, dovoljno veliki da poslue i kao pendreci, to e rei da je za njih klju i oruje, i alat, i znamenje vlasti. Dimarsi ("oni koji se bore na dva naina") su arhonu i uniformisana policija i vojska. Izgleda, meutim, da se njihov naziv ne odnosi na tu dvojnu dunost, nego na njihovu opremljenost i obuenost zahvaljujui kojima su sposobni da dejstvuju i kao peadija i kao konjica, ve prema potrebi. Njihove redove, reklo bi se, popunjavaju profesionalni vojnici, veterani iz ratnih pohoda na severu - i to oni koji, po roenju, nisu iz tih krajeva. Sam Traks je, oigledno, grad-tvrava. Od takvog uporita zaista se ne bi moglo oekivati da odoleva due od jednog dana ascijanskom neprijatelju - jer sazdano je, svi su izgledi, da odbija napade bandita, kao i pobune mesnih aristokrata i armigera. (Sajriakin mu, koji bi u Kui Apsoluta bio ovek maltene nedostojan da na njega iko obrati panju, oigledno je u izvesnoj meri znaajan, pa ak i opasan, u okolini Traksa.) Iako je, ini se, uzvienima i armigerima zabranjeno da dre privatne vojske, manje-vie je jasno da su mnogi njihovi pratioci, iako imaju zvanja "lovac", "stjuard" i slino, zapravo borci. Njihovo angaovanje je, valjda, bitno kad treba braniti vile od pljakaa i skupljati porez, ali ako bi dolo do graanskih nemira, oni bi bili ozbiljan izvor opasnosti za funkcionere kao to je Abdiesus. Utvrena varo, koja je opkoraila reku, dala bi mu, ako bi se ikakav sukob tog tipa dogodio, prednost gotovo odluujuu. Marruta za koju se Severijan opredelio kad je morao beati nagovetava kako se izlaz iz grada mogao valjano nadgledati. Arhonova lina tvrava, zamak Acies (to bi znailo "oruani logor na vrhu") titi severni kraj doline. Ta tvrava kao da je potpuno odvojena od palate, a i od grada samog. Juni kraj je pregraen Kapulusom ("balakom maa"), a to zdanje je, izgleda, jedan sloeno izgraeni utvrdni zid, umanjena imitacija Zida Nesusa. ak su i vrhovi litica zatieni utvrenjima, koja su meusobno povezana zidinama. Poto grad poseduje neiscrpni izvor svee vode, reklo bi se da je sposoban da izdri dugotrajnu opsadu ma kojih snaga koje ne raspolau tekim naoruanjem. D. V.