Sie sind auf Seite 1von 89

Naslov originala Alessandro Baricco Novecento Copyright 1994 Giangiacomo Feltrinelli Editore Milano All rights reserved

Izdava PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR IVADINOVI Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJI 2007, PAIDEIA, za ovo izdanje

ALESANDRO BARIKO

PIJANISTA
PREVELA SA ITALIJANSKOG

ANA SRBINOVI

PAIDEIA
BEOGRAD,2007.

Napisao sam ovaj tekst za jednog glumca, Euenija Alegrija, i jednog reditelja, Gabrijelea Vaisa. Oni su od njega napravili predstavu koja je debitovala na festivalu u Astiju, u julu ove godine. Ne znam da li je to dovoljno da bih mogao da kaem da sam napisao pozorini tekst: no, sumnjam. Sad kada ga vidim kao knjigu, ini mi se pre da je to tekst koji je negde izmeu pozorinog komada i pripovetke za javno itanje. Ne verujem da postoji naziv za takvu vrstu tekstova. Ali, nije ni bitno. Meni se ini da je to jedna lepa pria koju je vredelo ispriati. I dopada mi se pomisao da e je neko proitati. A.B.
Septembar 1994.

za Barbaru

Uvek bi se dogodilo da u izvesnom trenutku neko digne glavu... i ugleda je. To je teko razumeti. Hou da kaem... Bilo nas je vie od hiljadu, na tom brodu, bogatai na krstarenju, emigranti, raznorazni udaci, i mi... Pa ipak je uvek bio jedan, samo jedan, jedan koji bi je... prvi ugledao. Sedeo bi, recimo, i jeo, ili bi, naprosto, etao po palubi... ili bi, recimo, nametao pantalone... digao bi glavu na tren, bacio pogled ka moru... i ugledao je. Tada bi se skamenio, tu gde je stajao, srce bi poelo da mu bubnja u grudima, i, uvek, svaki bogovetni put, majke mi, uvek, okrenuo bi se ka nama, ka brodu, ka svima, i viknuo (tiho i otegnuto): Ame-

rika. Potom bi ostao tamo, nepomian kao da pozira za kakvu fotografiju, s licem kao da ju je lino on napravio, Ameriku. Uvee, nakon posla, i nedeljom, pomagao mu je zet, zidar, valjan ovek... isprva je imao na umu neto od per ploe, a onda... onda se malo zaneo, i napravio je Ameriku... Onaj koji prvi ugleda Ameriku. Na svakom brodu ima jedan. I ne treba misliti da su to stvari koji se dogaaju sluajno, ne... to ak nije ni pitanje dioptrije, to je sudbina. To su osobe kojima je taj trenutak oduvek bio utisnut u ivotu. I dok su bili deca, mogao si da ih pogleda u oi, i ako bi se dobro zagledao, ve bi je video, Ameriku, spremnu da se ukae, da otklizi kroz nerve i krv i ta ti ja znam, sve do mozga i odatle do jezika, sve dok se ne ulije u taj povik (viui), AMERIKA, ve je bila tu, u tim oima, dejim, cela, Amerika. Tu, spremna. To me je nauio Deni Budman T.D.
10

Lemon Noveento, najvei pijanista koji je ikada svirao na Okeanu. U oima ljudi se vidi ono to e videti, a ne ono to su videli. Tako je govorio: ono to e videti. Ja sam ih se nagledao, tih Amerika... est godina na onom brodu, pet do est putovanja svake godine, od Evrope do Amerike i natrag, stalno na toj vodurini od Okeana, kad sie na zemlju nisi mogao ak ni pravo da pia u klozet. On se nije pomerao, ali ti, ti bi nastavio da se ljulja. Jer s jednog broda jo moe i da sie: ali sa Okeana... Kada sam se ukrcao, imao sam sedamnaest godina. I samo me je jedna stvar zanimala u ivotu: da sviram trubu. I tako, kad se proneo glas da trae ljude za parobrod Virdinijan, dole u luci, ja sam stao u red. Ja i moja truba. Januar 1927. Ve imamo muziare, rekao mi je tip iz Pomorske kompanije. Znam, i poeo sam da sviram. Saekao je da zavrim, utei. A onda me je upitao: ta je to bilo?"

11

,,Ne znam." Oi su mu zasijale. Ako ne zna ta je, onda je dez." Potom je napravio neku udnu grimasu ustima, moda je to bio osmeh, imao je zlatan zub ba ovde, tano u sredini, izgledalo je kao da ga je stavio u izlog da se proda. ize za tom muzikom, tamo gore." Tamo gore je znailo na brodu. A ono to je liilo na osmeh znailo je da sam primljen. Svirali smo tri-etiri puta na dan. Prvo za bogatae iz luksuzne klase, a onda za one iz druge, i svaki as bismo odlazili kod one sirotinje od emigranata i svirali za njih, ali bez uniformi, tako kako bismo se zatekli, a ponekad bi i oni svirali, zajedno s nama. Svirali smo zato to je Okean veliki, i zato to uliva strah, svirali smo da im bre proe vreme, i da bi zaboravili gde su, i ko su. Svirali smo da bismo ih podstakli da igraju, jer dok igra ne moe da

12

umre, i ima oseaj da je itav svet tvoj. I svirali smo regtajm, jer je to muzika na koju igra Bog, kad ga niko ne vidi. Na koju bi Bog igrao, kad bi bio crnac.

(Glumac izlazi sa scene. Zauje se neki diksilend, veoma veseo i prilino glupav. Glumac se vraa na scenu elegantno obuen kao dez muziar na parobrodu. Od sad pa nadalje e se ponaati kao da je orkestar, fiziki, na sceni)

Lejdis end Dentlmen, majne Damen und Heren, Sinjore e Sinjori... Madam e Mesje, dobrodoli na ovaj brod, u ovaj plovei grad koji u potpunosti lii na Titanik, samo mirno, ostanite na svojim mestima, gospodin u dnu je ukrstio prste, odlino sam video, dobrodoli na Okean, nego, ta vi uopte radite ovde?, da pogaam, poverioci su vam za petama,

13

kasnite nekih tridesetak godina u trci za zlatom, eleli ste da vidite brod a onda niste primetili da je isplovio, izali ste na sekund da kupite cigarete, vaa ena je ovog asa u policiji gde govori bio je dobar ovek, sasvim normalan, za trideset godina nijedna svaa... Sve u svemu, ta vi kog avola ovde radite, tri stotine milja od bilo kog jebenog kopna i dva minuta od sledeeg napada povraanja? Pardon madam, alio sam se, budite spokojni, ovaj brod klizi poput bilijarske kugle po bilijarskom stolu Okeana, tak, jo est dana, dva sata i etrdeset sedam minuta i plop, u rupu, Njujoooooork!

(Orkestar u prvom planu)

Ne verujem da ima potrebe da vam objanjavam kako je ovaj brod, u svakom smislu, jedan izuzetan brod, i nesporno

14

jedinstven. Pod komandom kapetana Smita, poznatog klaustrofobiara i veoma razboritog oveka (sigurno ste primetili da ivi u amcu za spasavanje), za vas radi jedna takorei jedinstvena posada sastavljena od apsolutno izvanrednih profesionalaca: Pol Sjezinjski, krmano, bivi svetenik, Poljak, oseajan, pranoterapeut, naalost slep... Bil Jang, radio-telegrafista, veliki ahista, levoruk, mucavac... brodski lekar, dr. Klauzermanpicvegensdorfentag, teko vama ako biste ga hitno morali dozvati..., ali, pre svega: Mesje Parden, glavni kuvar, koji je doao direktno iz Pariza gde se uostalom odmah vratio nakon to se lino uverio u posve neobinu okolnost da na naem brodu ne postoje kuhinje, kao to je to otroumno primetio Mesje Kamamber, iz kabine 12, koji se danas poalio da je zatekao umivaonik pun majoneza, to je poprilino udno, jer u umivaonicima

15

obino drimo nareske, a sve u nedostatku kuhinja, emu izmeu ostalog treba pripisati odsustvo pravog kuvara na ovom brodu, kuvara kakav je zasigurno bio Mesje Parden, koji se istog asa vratio u Pariz iz kojeg je direktno doao u iluziji da e ovde gore zatei kuhinje koje, meutim, istini za volju, ne postoje i sve to zahvaljujui simpatinoj zaboravnosti projektanta ovog broda, uvenog inenjera Kamilerija, anoreksiara svetskog glasa, kome emo sada uputiti jedan srdaan aplauuuuuuz...

(Orkestar u prvom planu)

Verujte mi, neete nigde nai brod slian ovom: moda ete, ukoliko budete godinama traili, nai jednog klaustrofobinog kapetana, jednog mucavog radiotelegrafistu, jednog doktora sa neizgo-

16

vorljivim imenom, sve na istom brodu, bez kuhinja. To nije nemogue. Ali vam se nikada vie nee dogoditi, mogu da se opkladim, da sedite s dupetom na deset centimetara fotelje i stotinak metara vode, usred Okeana, s tom arolijom u oima, i arolijom u uima, i ritmom u nogama i zvukom u srcu ovog jedinstvenog, neponovljivog, venog, ATLANTSKOG DEZ ORKESTRAAAAAA!!!!!

(Orkestar u prvom planu. Glumac predstavlja muziare, jednog po jednog. Posle svakog imena sledi kratka solo partija)

Za klarinetom, Sem Pospanko" Vaington! Za bendom, Oskar Delaguera! Za trubom, Tim Tuni! Trombon, Dim Dim Dah" Galap! Za gitarom, Semjuel Hokins!

17

I najzad, za klavirom... Deni Budman T.D. Lemon Noveento. Najvei.

(Muzika se naglo prekida. Glumac naputa ton konferansijea i, ne prestajui da govori, skida uniformu muziara)

Zaista je bio najvei. Mi smo svirali muziku, on je bio neto sasvim drugo. On je svirao... Ta muzika nije postojala, pre nego to bi je on odsvirao, ok.?, nije nigde postojala. A kada bi on ustao od klavira, nije je vie bilo... nije je vie bilo zauvek... Deni Budman T.D. Lemon Noveento. Poslednji put kada sam ga video, sedeo je na bombi. Bez ale. Sedeo je na pozamanoj koliini dinamita. Duga je to pria... Govorio je: Nikada nisi skroz sjeban ako ima u rezervi neku dobru priu, i nekoga kome moe da je ispria". On je

18

imao... dobru priu. On je bio dobra pria. Suluda, ako bolje razmisli, ali lepa... I tog dana mi je, sedei na svem tom dinamitu, tu priu poklonio. Jer ja sam bio njegov najbolji prijatelj... Ali posle sam napravio gomilu gluposti, i kada bi me izvrnuli naopake ne bi imalo ta da mi ispadne iz depova, ak sam i trubu prodao, sve, ali... tu priu, ne... nju nisam izgubio, jo uvek je ovde, jasna i neobjanjiva kakva je bila muzika jedino kada ju je, usred Okeana, svirao udesni klavir Denija Budmana T.D. Lemona Noveenta.

(Glumac odlazi iza kulisa. Ponovo se zauje orkestar kako bi odsvirao finale. Kada zamre poslednji akord, glumac se vraa na scenu)

Naao ga je mornar po imenu Deni Budman. Naao ga je jednog jutra kada su

19

se svi ve bili iskrcali, u Bostonu, naao ga je u kartonskoj kutiji. Mogao je imati deset dana, ne vie. Nije ak ni plakao, leao je neujan, irom otvorenih oiju, u toj kutiji. Ostavili su ga u balskoj dvorani prve klase. Na klaviru. Nije, dodue, izgledao kao novoroene iz prve klase. Takve stvari su radili emigranti, obino. ene bi se tajno porodile, u nekom kutku palube, a potom bi tu ostavile dete. Ne iz zloe. Bila je to beda, najcrnja beda. Isto kao i pria s odelima... ukrcali bi se sa zakrpama na dupetu, svako u svom odelu skroz izlizanom, jedinom koje su imali. Ali onda, poto e Amerika uvek biti Amerika, mogao si ih videti kako silaze, na kraju, svi lepo obueni, ak i s kravatama, mukarci, i deca u nekakvim belim kouljicama... sve u svemu, bili su veti, u tih dvadeset dana putovanja ili su i krojili, na kraju vie nisi mogao da nae nijednu zavesu, na brodu, nijedan arav, nita: napravili su sebi fina odela za

20

Ameriku. itavoj porodici. I je l' si mogao da im zameri? Jednom reju, svaki as bi iskrslo i poneko dete, koje za emigranta predstavlja samo jedna usta vie koja treba hraniti i gomilu komplikacija u useljenikom birou. Ostavili bi ga na brodu. U zamenu za zavese i arave, u izvesnom smislu. Tako je verovatno bilo i sa tim detetom. Mora da su zakljuili: ako ga ostavimo na koncertnom klaviru, u balskoj dvorani prve klase, moda e ga uzeti neki bogata, i bie sreno itav ivot. Bio je to dobar plan. Ali se ostvario samo dopola. Nije postao bogat, ali je postao pijanista, to da. Najbolji, tako mi boga, najbolji. Naime. Stari Budman ga je tamo naao, potraio neto to bi mu otkrilo ko je, ali je naao samo jedan natpis, na kutiji, odtampan plavim mastilom: T.D. Limunovi. Bila je tu i neka vrsta crtea na kojem je bio prikazan limun. I on takoe plav. Deni je bio crnac iz Filadelfije, jedan

21

din nenog srca. Uzeo je dete u naruje i rekao mu Hello, Lemon!". I neto mu se pokrenulo iznutra, neto poput oseaja da je postao otac. itavog ivota je tvrdio da je ono T.D. nesumnjivo znailo Thanks Danny. Hvala Deni. Bilo je to besmisleno, ali on je u to vrsto verovao. Ostavili su ga njemu, to dete. Bio je u to ubeen... T.D., Thanks Danny. Jednog dana su mu doneli novine u kojima je bio reklamni oglas sa slikom nekog oveka s blentavim licem i tanunim briima, u stilu latinskog ljubavnika, i sa crteom limuna, ovako velikim, a pored je pisalo: Tano Damato kralj limunova, Tano Damato, kraljevski limunovi, i ko e ga znati kakva potvrda ili nagrada ili ve ta... Tano Damato... Stari Budman nije ni trepnuo. ,,Ko je ovaj peder?" upitao je. I uzeo je novine jer su pored reklame bili rezultati konjskih trka. Nikada se nije kladio, na trkama: sviala su mu se imena konja, i to je sve, bila je to prava pravcata strast, stalno bi govorio

22

vidi ovog, ovog ovde, jue je trao, u Klivlendu, sluaj ovamo, ime mu je Trai vraga, shvata? ma je 1' mogue? a ovaj? uj, Bolje pre, zar nije da umre od smeha?" sve u svemu, sviala su mu se imena konja, imao je tu strast. Bolelo ga je dupe ko e pobediti. Sviala su mu se imena. Isprva je tom detetu dao svoje ime: Deni Budman. Jedina tatina koju je sebi dopustio, u itavom svom ivotu. A onda je tome dodao T.D. Lemon, ba kako je stajalo u natpisu na kartonskoj kutiji, jer govorio je da je otmeno imati slova u sredini imena: ,,svi advokati ih imaju", potvrdio je Barti Bam, mainovoa koji je zavrio u zatvoru zahvaljujui jednom advokatu koji se zvao Don P.T.K. Vander. Ako bude advokat, ubiu ga", zakljuio je stari Budman, ali posle je ipak ostavio dva inicijala u imenu, i tako je ispalo Deni Budman T.D. Lemon. Bilo je to lepo ime. Prouavali su ga neko vreme, ponavljajui

23

ga u pola glasa, stari Deni i ostali, dole u kotlarnici, s ugaenim motorima, u Bostonskoj luci. Lepo ime", rekao je na kraju stari Budman, ,,ali neto mu fali. Fali mu veliki finale." To je bilo tano. Falio mu je veliki finale. Dodajmo utorak", rekao je Sem Stal, koji je bio konobar. Naao si ga u utorak, nazovi ga utorak." Deni se na trenutak zamislio. A onda se nasmeio. ,,To je dobra ideja, Seme. Naao sam ga u prvoj godini ovog novog, jebenog veka, zar ne?: nazvau ga Noveento."* Noveento?" Noveento." Ali to je broj!" Bio je broj: sada je ime." Deni Budman T.D. Lemon Noveento. Savreno ime. Prelepo. Veliko ime, boga mu, zaista veliko ime. Daleko e dogurati, s takvim imenom. Nagnuli su se nad kartonsku kutiju. Deni Budman T.D. Lemon Noveento ih je pogledao i nasmeio se:
* Novecento, ital.: Dvadeseti vek; u osnovnom znaenju broj devet stotina. Prim. prev.

24

ostadoe zblanuti: niko nije oekivao da bi jedno tako malo dete moglo da proizvede toliko govana. Deni Budman je bio mornar jo osam godina, dva meseca i jedanaest dana. A onda, za vreme jedne bure, usred Okeana, udario ga je jedan pomahnitali kotur, po sredini lea. Tri dana je umirao. Bio je sav polomljen iznutra, nije bilo anse da ga zakrpe. Noveento je tada jo bio dete. Seo je pored Denijevog kreveta i nije se vie makao. Imao je hrpu starih novina, i tri dana je, uz stravian napor, itao starom Deniju, koji se opratao od ivota, sve rezultate trka koje je naao. Sricao je slova, kako ga je Deni nauio, vukui prst po novinskoj hartiji, s oima koje nisu ni na tren odlutale. itao je polako, ali je itao. I tako je stari Deni umro na estoj trci ikaga, koju je dobila Pijaa voda za dve duine ispred Papazjanije i pet ispred Plavog pudera. injenica je da nije mogao da obuzda smeh, sluajui ta

25

imena, i tako je, smejui se, skonao. Umotali su ga u muemu i vratili Okeanu. Kapetan je na muemi crvenom farbom napisao: Thanks Danny. I tako, iznenada, Noveento je po drugi put ostao siroe. Imao je osam godina i ve je propartao tamo i natrag od Evrope do Amerike pedesetak puta. Okean je bio njegova kua. A to se kopna tie, e, pa, na njega nikada nije kroio. Video ga je, iz luka, naravno. Ali nikada nije siao. Stvar je bila u tome to se Deni plaio da mu ga ne oduzmu, s nekom priom o dokumentima, vizama i slinim stvarima. I tako bi Noveento ostao na brodu, svaki put, a onda bi u nekom trenutku brod ponovo isplovio. Tanije reeno, Noveento nije uopte postojao, za svet: nije bilo grada, parohije, bolnice, zatvora, bejzbol tima gde je na nekom mestu bilo zapisano njegovo ime. Nije imao zaviaj, nije imao datum roenja, nije imao porodicu. Imao je osam godina: ali zvanino nikada nije ni bio roen.

26

Nee jo dugo moi da traje ta pria", esto su govorili Deniju. ,,A pre svega, to je protiv zakona." Ali Deni je imao jedan odgovor koji je bio nedvosmislen: ,,U materinu sa zakonom", rekao bi. Takva izjava nije doputala bog zna kakav prigovor. Kada su stigli u Sautempton, na kraju plovidbe tokom koje je Deni umro, kapetan je odluio da zavri s tom predstavom. Pozvao je pristanine vlasti i naredio svom zameniku da mu dovede Noveenta. Meutim, nisu mogli da ga nau. Traili su ga po itavom brodu, puna dva dana. Nita. Nestao je. Nikome se to nije dopalo, takav razvoj dogaaja, jer, jednom reju, tu na Virdinijanu, svi su se ve bili navikli na tog deaia, i niko se nije usuivao da to kae, ali... bilo je lako prekoraiti ogradu i... a onda more uini svoje, i... I tako su ga ve oalili kada su nakon dvadeset dva dana isplovili za Rio de aneiro, a da se Noveento nije niti

27

vratio, niti se ita saznalo o njemu... Raznobojne trake, vatromet, na polasku, kao i svaki put, ali sve je bilo drugaije, ovog puta, izgubili su Noveenta, i to zauvek, neto im je mutilo osmeh, svima, i izjedalo ih iznutra. Druge noi plovidbe, u kojoj se ak nisu vie ni videle svetlosti irske obale, Beri, zapovednik palube, uleteo je kao pomahnitao u kabinu kapetana broda, probudivi ga i rekavi da mora bez daljnjeg neto da vidi. Kapetan je opsovao, ali je zatim poao. Balska dvorana u prvoj klasi. Pogaena svetla. Ljudi u piamama, na vratima. Putnici koji su izali iz svojih kabina. A zatim mornari, i ona trojica koji su se popeli iz kotlarnice, skroz garavi, pa ak i Truman, radio-telegrafista. Svi gledaju, u tiini. Noveenta. Sedeo je na klavirskoj stolici, s noga-

28

ma koje su visile, nisu ak ni dodirivale pod. I, tako mi boga, svirao.

(Oglasi se muzika za klavir, prilino jednostavna, lagana, zavodljiva)

Svirao je neku boga pitaj kakvu melodiju, ali malu i... lepu. To nije bila nikakva prevara, lino on je svirao, to su bile njegove ruke, na tim dirkama, sam bog zna kako. I trebalo je uti ta je ispod tih prstiju izlazilo. Bila je tu jedna gospoa, u kunoj haljini, ruiastoj, sa tipaljkama u kosi... neka bogataica, da se razumemo, ena nekog amerikog agenta osiguranja... e, pa, ronila je ovolike suze koje su joj tekle niz nonu kremu, gledala je i plakala, nikako da prestane. Kada je pored

29

sebe videla kapetana, koji je bio sav zajapuren od iznenaenja, da, bukvalno zajapuren, kada ga je videla pored sebe, mrcnula je, reena bogataica, mrcnula je i pokazavi na klavir upitala ga: Kako se zove?" Noveento." Ne pesma, deak." Noveento." Isto kao pesma?" Bio je to tip razgovora koji jedan kapetan broda ne moe da podnese due od etiri-pet replika. A posebno ako je tog asa otkrio da je deak za koga je mislio da je mrtav, bio ne samo iv ve je, u meuvremenu, nauio ak i da svira klavir. Ostavio je bogataicu tu gde je stajala, sa njenim suzama i svim ostalim, i odlunim korakom proao kroz dvoranu: u donjem delu piame i raskopanoj jakni od uniforme. Zaustavio se tek kada je stigao do klavira. eleo je da kae mnogo toga, u tom asu, izmeu ostalog Gde si

30

kog avola to nauio?", ili ak Gde si se kog avola krio?" Meutim, kao mnogi koji su navikli da ive u uniformi, na kraju je poeo i da misli u uniformi. I tako je rekao: Noveento, sve ovo je u potpunoj suprotnosti s pravilnikom." Noveento je prestao da svira. Bio je to deai koji je malo govorio, ali je brzo uio. Ljupko je pogledao u kapetana i rekao: ,,U materinu s pravilnikom."

(Preko zvunika se zauje um olujnog mora )

More se probudilo / more se raspomamilo / prska vodu u nebo / prska / pljuska / skriva od vetra oblake i zvezde / razulareno / besni sve do / niko ne zna / smiraja dana / prestae / mama ovo / nisi mi

31

rekla mama / nina nana / ljuljuka te more / ljuljuka te malo sutra / razulareno / svuda unaokolo / penuava strava / pomahnitalo more / dokle pogled see / sve je crno / i crni zidovi / i virovi / i svi nemi / ekajui / da proe / da potone / to mama ne elim / elim vodu koja miruje / u kojoj mogu da se ogledam / glatku / ovi / zidovi / besmisleni / od vode / koji se oburvavaju / i ta rika / hou onu vodu, meni znanu hou ono staro more tiinu svetlost i letee ribe povrh vode to lete.

Prvo putovanje, prva bura. Baksuz. Nisam jo ni estito shvatio gde se nalazim, kad me je strefila jedna od najpogibeljnijih oluja u istoriji Virdinijana.

32

Usred noi, uhvatio ga je bes i hajmo, preokrenuo sve naopake. Okean. inilo se da nikada nee prestati. Neko ko na brodu svira trubu, kad se podigne bura ne moe bog zna ta da uradi. Moe jedino da izbegne da svira trubu, tek da ne bi dodatno komplikovao stvari. I da se zavue u svoju kuicu. Meutim, ja nisam mogao da se svrtim tu unutra. Moe sebi da odvraa panju koliko hoe, ali nema sumnje da e ti pre ili kasnije grunuti pravo u mozak ona reenica: crk'o je kao mi. Ja nisam eleo da crknem kao mi, i zato sam izaao iz kabine i poeo da lutam. Nisam imao pojma kuda idem, bio sam ovde samo etiri dana, na ovom brodu, bio je ve uspeh ako bih pronaao put do klozeta. Brodovi su kao mali plutajui gradovi. Zaista. Sve u svemu, nita udno, lutajui malo tamo malo vamo i nasumino birajui hodnike, kako bi mi dolo, na kraju sam se izgubio. Gotovo. Definitivno sam najebao. Ali u tom trenu

33

je naiao neki tip, otmeno odeven, u crno, hodao je staloeno, uopte nije delovao kao da se izgubio, inilo se kao da ni ne uje talase, kao da se eta rivijerom u Nici: bio je to Noveento. Imao je dvadeset sedam godina, tada, ali je izgledao stariji. Jedva sam ga poznavao: svirali smo zajedno tokom protekla etiri dana, s orkestrom, ali nita vie od toga. Nisam ak znao ni gde mu je kabina. Naravno da su mi drugi poneto ispriali o njemu. Govorili su jednu udnu stvar: govorili su: Noveento nije nikada siao s broda. Roen je na ovom brodu, i od tada je tu. Neprekidno. Dvadeset sedam godina, a da nikada nije kroio na zemlju. Tako izreeno, zvualo je kao presna la... Priali su ak i da je svirao neku muziku koja nije postojala. Ono to sam ja znao bilo je da bi mu svaki put, pre nego to bismo poeli da sviramo, tamo, u balskoj dvorani, priao Fric Herman, jedan belac koji je bio totalni duduk za muziku ali je

34

imao lepo lice i zbog toga je vodio orkestar, i tiho mu rekao: Molio bih te, Noveento, samo normalne note, ok.?" Noveento bi potvrdno klimnuo glavom, a zatim bi svirao normalne note, zurei ispred sebe, nikada ne bi spustio pogled na ruke, inilo se kao da je negde drugde. Sada znam da je on zaista i bio negde drugde. Ali tada to nisam znao: mislio sam samo da je pomalo udan, i to je sve. Te noi, usred najgore oluje, s izgledom kakvog gospodina na krstarenju, naao me je tamo, izgubljenog u jednom od onih hodnika, bledog kao krpa, pogledao me, nasmeio se, i rekao: Doi." E sad, ako neko ko na jednom brodu svira trubu, usred najgore oluje sretne nekoga ko mu kae Doi", taj koji svira trubu moe da uradi samo jedno: da doe. Poao sam za njim. Koraao je. Dok ja... to je bilo malo drugaije, nisam imao tu

35

oputenost, ali ipak... nekako smo stigli do balske dvorane, a onda, teturajui se, ja, naravno, jer on kao da je na nogama imao sliuge, stigli smo do klavira. Nije bilo nikog u blizini. Bio je gotovo mrak, gorelo je samo poneko slabano svetlo, tu i tamo. Noveento je pokazao na noge klavira. Skini konice", rekao je. Brod se ljuljao sve u esnaest, morao si avolski da se pomui da bi se odrao na nogama, bilo je suludo osloboditi tokie. Ako ima poverenja u mene, skini ih." Ovaj je lud, pomislio sam. I skinuo ih. ,,A sad doi ovamo i sedi", rekao mi je tada Noveento. Nisam shvatao ta smera, uopte nisam shvatao. Stajao sam tamo i pridravao taj klavir koji je poeo da se klie kao kakav ogromni crni sapun... Bila je to usrana situacija, tako mi svega, usred one oluje koja je divljala, a sad jo i ovaj ludak koji sedi na svojoj stoliici - jo jedan fini

36

sapun - s rukama na klavijaturi, savreno mirnim. Ako se sada ne popne, nee se vie nikada popeti", rekao je ludak smeei se. (Penje se na neku skalameriju, neto izmeu ljuljake i trapeza) ,,Ok. Neka sve ide do avola, ok.? ionako nemam ta da izgubim, popeu se, vai, evo, na tu tvoju glupavu stoliicu, popeo sam se, i ta sad?" Sad nemoj da se plai." I poeo je da svira.

(Zauje se muzika za solo klavir. Neka vrsta plesne muzike, valcera, blaga i ljupka. Skalamerija poinje da se ljulja i da nosi glumca s jednog kraja pozornice na drugi. Kako glumac nastavlja da pria, amplituda tog kretanja je sve vea, ljuljaka gotovo da dodiruje kulise)

37

E, sad, niko ne mora da mi veruje, ni ja, da budem iskren, ne bih nikada poverovao da mi je neko priao, ali suta je istina da je taj klavir poeo da se klie, po parketu balske dvorane, i mi zajedno s njim, dok je Noveento svirao, ne odvajajui pogled od klavijature, izgledao je kao da je negde drugde, a klavir je pratio talase, i odlazio je i vraao se, i okretao se oko sebe, jezdio pravo ka velikim staklenim vratima, a kada bi donde stigao, zaustavio bi se na milimetar od njih i meko otklizio natrag, kaem, inilo se kao da ga more ljuljuka, i da ljuljuka nas, i meni nita nije bilo jasno, a Noveento je svirao, nije prestajao ni na tren, i bilo je jasno, nije samo svirao, on ga je vodio, taj klavir, shvatate?, dirkama, notama, ta znam, on ga je vodio kuda je hteo, zvui sumanuto, ali bilo je ba tako. I dok smo se okretali meu stolovima, ovla dodirujui lampe i fotelje, ja sam shvatio u tom asu, shvatio sam ta radimo, ta uistinu radimo: pleemo s

38

Okeanom, mi i on, poludeli plesai, i savreno uigrani, priljubljeni jedan uz drugog u tom strahotnom valceru, na zlaanom parketu noi. Oh, yes.

(Poinje da se vrti u irokom luku iznad pozornice, na svojoj ljuljaci, ozarenog lica, dok Okean mahnita, brod plee, a muzika klavira namee neku vrstu valcera koji uz pomo razliitih zvunih efekata ubrzava, usporava, vrti se kao pokvarena ploa, sve u svemu upravlja " tim velikim plesom. A zatim, nakon hiljadite akrobacije, pravi pogrean pokret i zavrava iza kulisa. Muzika pokuava da zakoi", ali prekasno. Glumac ima tek toliko vremena da vikne

Oh, boe..."

39

a potom izlee iza jedne bone kulise i svom silinom udara o neto. uje se stravian tresak, kao da je polupano kakvo staklo, barski pult, salonska garnitura, tako neto. Uzasan haos. Na trenutak zavlada tiina. A potom, iza iste kulise iza koje je nestao, ulazi glumac, polako)

Noveento je rekao da mora jo malo to da proveba, taj trik. Ja sam rekao da je u sutini potrebno samo podesiti konice. Kapetan je, po prestanku bure, rekao (uzrujano i urlajui) TAKO MI SVEGA NA SVETU, VAS DVOJICA SADA IDETE U KOTLARNICU I TAMO ETE OSTATI JER U VAS U PROTIVNOM ZADAVITI SOPSTVENIM RUKAMA, I NEK VAM BUDE JASNO DA ETE SVE PLATITI, DO POSLEDNJE PARE, MAKAR RADILI ITAV IVOT, TO VAM GARANTUJEM KAO TO VAM GARANTUJEM DA SE OVAJ BROD

40

ZOVE VIRDINIJAN I DA STE VI DVE NAJVEE BUDALE KOJE SU IKADA PLOVILE OKEANOM!" Dole, u kotlarnici, te noi, Noveento i ja smo postali prijatelji. Nerazdvojni. I za venost. Proveli smo vreme raunajui koliko bi kotalo u dolarima sve to smo porazbijali. I to je cifra vie rasla, sve smo se vie smejali. A ako sad o tome razmiljam, ini mi se da je to bila srea, to to smo oseali. Ili neto slino tome. Te noi sam ga upitao da li je ta pria istinita, ta pria o njemu i brodu, sve u svemu da je roen na njemu i sve ostalo... da li je istina da nije nikada siao s njega. A on je odgovorio: ,,Da." ,,Je 1' to uistinu istina?" On je bio mrtav ozbiljan. Uistinu je istina." Ne znam, ali u tom asu ono to sam osetio u sebi, na tren, mimo svoje volje, i ne znam zato, bili su marci: i to marci od straha.

41

Strah. Jednom prilikom sam upitao Noveenta na ta kog avola misli dok svira, i u ta gleda, uvek tako zagledan ispred sebe i, ukratko, gde zavri, u glavi, dok mu prsti prelaze gore-dole preko dirki. A on mi je rekao: Danas sam zavrio na jednom predivnom mestu, ene su imale mirisne kose, sve je bljetalo od svetlosti i svuda unaokolo su bili tigrovi." On je putovao, eto. I svaki put bi zavrio na nekom drugom mestu: u centru Londona, u vozu usred poljane, na nekoj tako visokoj planini gde ti sneg dopire do struka, u najveoj crkvi na svetu, brojei stubove i zurei u raspea. Bilo je teko razumeti ta je on mogao da zna o crkvama, o snegu, o tigrovima i... hou rei, nije nikada siao, s tog broda, ba nikada, to nije bila izmiljotina, bila je to suta istina. Nikada nije siao. Pa ipak, inilo se kao da je ih je sve video, te stvari. Noveento je bio tip

42

koji, ako bi mu neko rekao Jednom prilikom sam bio u Parizu", on bi ga upitao da li je video te i te parkove, da li je jeo na tom i tom mestu, sve je znao, rekao bi ti Ono to se meni tamo dopada je da posmatram zalazak sunca etkajui gore-dole po Pon Nefu, a kada prou lepovi, da zastanem i posmatram ih odozgo, i mahnem rukom u znak pozdrava", Noveento, jesi li ti ikada bio u Parizu?" ,,Ne." Pa onda..." ,,To jest... da." ta da?" Pariz." Mogao si pomisliti da je lud. Ali, to nije bilo tako prosto. Kada ti neko tako slikovito pripoveda o mirisu u Bertam Stritu, leti, tek to je prestala kia, ne moe da pomisli da je lud iz jednog jedinog kretenskog razloga to on, u Bertam Stritu, nikada nije bio. Kroz neije

43

oi, neije rei, on je taj vazduh istinski udisao. Na svoj nain: ali istinski. On moda nikada nije video svet. Ali ve dvadeset sedam godina taj svet je prolazio kroz ovaj brod: i on ga je, ve dvadeset sedam godina, na tom brodu, uhodio. I krao mu duu. U tome je bio genijalan, nema ta. Umeo je da slua. I umeo je da ita. Ne knjige, one su sve dobre, umeo je da ita ljude. Znakove koje ljudi nose na sebi: mesta, zvukove, mirise, njihovu zemlju, njihovu priu... Koja je bila skroz ispisana, na njima. On je itao, i s neizmernom panjom registrovao, razvrstavao, sreivao... Svakoga dana bi dodao poneki deli toj dinovskoj mapi koju je isrctavao u glavi, dinovskoj, mapi sveta, itavog sveta, s kraja na kraj, velike gradove i kutke kakvog bara, dugake reke, lokve, avione, lavove, bila je to predivna mapa. Putovao je preko nje, sav blaen, posle, dok su mu prsti klizili

44

preko dirki, milujui obline kakvog regtajma.

(Zauje se neki setni regtajm)

Trebalo je da proe vie godina, ali na kraju, jednoga dana, skupio sam hrabrost i postavio mu to pitanje. Noveento, zato pobogu ne sie, makar jednom, samo jednom, zato ne ode da vidi svet, svojim oima, svojim sopstvenim. Zato sedi u ovom putujuem zatvoru, mogao bi da se eta po tvom Pon Nefu i posmatra lepove i sve ostalo, mogao bi da radi ta god hoe, svira klavir fenomenalno, poizeli bi za tobom, namlatio bi dak para, i mogao bi da izabere najlepu kuu na ovom svetu, moe ak i da je napravi u obliku broda, ta te briga?, ali bi je sagradio gde ti eli, okruenu tigrovima, recimo, ili u Bertam Stritu... svetiboe

45

nee valjda itavog ivota da se vozika tamo-vamo kao budala... ti nisi budala, ti si najvei, a svet je tamo, treba samo sii niz onih nekoliko prokletih stepeniica, ta je to, par glupavih stepenica, Isuse, tamo je sve, iza tih stepenica, sve. Zato ve jednom ne stavi taku i ne sie odavde, makar jednom, samo jednom. Noveento... Zato ne sie? Zato? Zato?

Bilo je to u leto, leto 1931. kada se na Virdinijan ukrcao Deli Rol Morton. Skroz odeven u belo, ak i eir. I s ovakvim dijamantom na prstu. On je bio tip koji kada je imao koncerte na plakatima bi napisao: veeras Deli Rol Morton, ovek koji je izmislio dez. Nije to pisao tek onako: bio je u to uveren: ovek koji je izmislio dez. Svirao je

46

klavir. Sedei uvek pomalo na ivici, i s dve ruke koje su bile poput leptirova. Nepojmljivo okretne. Poeo je u kuplerajima, u Nju Orleansu, i tamo je nauio da klizi preko dirki i miluje note: vodili su ljubav, na spratu iznad, i nisu eleli buku. eleli su muziku koja e se provlaiti iza zavesa i ispod kreveta ne ometajui ih. On je svirao takvu muziku. I u tome je zaista bio najbolji. Neko mu je, negde, jednog dana, priao o Noveentu. Mora da su mu rekli neto tipa: on je najvei. On je najvei pijanista na svetu. Moda zvui besmisleno, ali nije iskljueno da se upravo tako dogodilo. Nije nikada odsvirao nijednu notu van Virdinijana, Noveento, pa ipak je na izvestan nain bio poznata linost, u to doba, prava mala legenda. Oni koji bi sili s broda priali su o nekoj udnoj muzici i o nekom pijanisti koji kao da je imao etiri ruke, toliko je nota uspevao da odsvira. Kruile su udne prie, ak i istinite,

47

ponekad, kao ona o amerikom senatoru Vilsonu, koji je odluio da putuje treom klasom, jer je Noveento tamo svirao, kada nije svirao normalne note, ve one njegove, koje nisu bile normalne. Imao je klavir, dole, i odlazio bi po podne, ili kasno u no. Prvo bi sluao: eleo je da mu ljudi pevaju pesme koje znaju, svaki as bi poneko izvadio gitaru, ili usnu harmoniku, bilo ta, i poeo da svira, muziku koja je dolazila ko zna odakle... Noveento bi sluao. Potom bi poeo da dodiruje dirke, dok su oni pevali ili svirali, dodirivao bi dirke i, malo-pomalo, to bi se pretvorilo u pravo pravcato sviranje, iz klavira uspravnog, crnog - izlazili su zvuci, i bili su to zvuci iz nekog drugog sveta. Unutra se nalazilo sve: sve odjednom, sve muzike ovoga sveta. Da ostane bez daha. I ostao je bez daha, senator Vilson, kad je to uo, i ako zanemarimo tu ujdurmu s treom klasom, on, sav otmen, usred tog smrada, jer to je bio pravi pravcati smrad, ako

48

zanemarimo tu ujdurmu, morali su silom da ga odvuku, po dolasku, jer da je bilo po njegovom, ostao bi tamo gore, da slua Noveenta do kraja svih onih jebenih godina koje su mu preostale od ivota. Bez ale. To je pisalo po novinama, ali bila je suta istina. Upravo se tako dogodilo.

Sve u svemu, neko je otiao kod Delija Rola Mortona i rekao mu: na tom brodu ima neki tip koji s klavirom radi ta mu se prohte. Kad mu se hoe svira dez, a kad mu se nee svira neto to zvui kao deset dezova odjednom. Deli Rol Morton je imao nezgodnu narav, to su svi znali. Rekao je: Kako moe da svira dobro neko ko nema muda da sie s jednog usranog broda?" I poeo je da se smeje, kao lud, on, ovek koji je izmislio dez. Moglo je na tome da se zavri, da neko tada nije rekao: Moe da se smeje koliko hoe, ali ako taj rei da sie, ti e

49

ponovo da svira po kuplerajima, tako mi svega na svetu, po kuplerajima." Deli Rol je prestao da se smeje, izvadio je iz depa mali pitolj sa drkom od slonovae, uperio ga u glavu onoga koji je to rekao i nije pucao: ali je rekao: Gde je to govno od broda?" Na umu je imao dvoboj. Tada se to radilo. Nadmetali bi se u sviranju virtuoznih komada i na kraju bi jedan pobedio. Muziarski fazoni. Bez krvi, ali prilina doza mrnje, istinske mrnje, pod koom. Note i alkohol. Moglo je da potraje i itavu no. To je bilo ono to je Deli Rol imao na umu, kako bi stavio taku na tu priu o pijanisti na Okeanu, i svim tim izmiljotinama. Kako bi stavio taku. Problem je bio to Noveento, istini za volju, u lukama nikada nije svirao, nije eleo da svira. Luke su ve pomalo bile kopno, i to mu se nije mililo. On je svirao gde je on hteo. A to gde je on hteo bilo je usred mora, kada bi kopno bilo samo

50

daleka svetla, ili seanje, ili nada. Bio je takav. Deli Rol Morton je sto puta opsovao, a potom je iz sopstvenog depa platio povratnu kartu za Evropu i ukrcao se na Virdinijan, on koji nikada nije kroio ni na jedan brod koji nije plovio gore-dole po Misisipiju. ,,To je najgluplja stvar koju sam ikada uradio u ivotu," rekao je, udenuvi poneku psovku izmeu, novinarima koji su doli da ga isprate na etrnaesti gat Bostonske luke. Zatim se zatvorio u kabinu, i saekao da kopno postane samo treperava svetlost u daljini, i seanje, i nada. Noveento se nije previe zanimao za tu stvar. Nije je ak u potpunosti ni razumeo. Dvoboj? A zato? Meutim, bio je radoznao. eleo je uje kako svira ovek koji je izmislio dez. To nije govorio u ali, on je u to verovao: da je taj zaista izmislio dez. Mislim da je imao na umu da neto naui. Neto novo. Bio je takav. Pomalo kao stari Deni: nije imao smisla za nad-

51

metanje, nije ga se ticalo ko e da pobedi: opinjavalo ga je ono ostalo. Sve ostalo. U 21 i 37 narednog dana plovidbe, dok je Virdinijan jezdio brzinom od 20 vorova u pravcu Evrope, Deli Rol Morton je uetao u balsku dvoranu prve klase, veoma otmen, u crnom. Svi su vrlo dobro znali ta treba da rade. Plesai su se zaustavili, mi iz orkestra smo odloili instrumente, barmen je sipao viski, ljudi su uutali. Deli Rol je uzeo viski, priao klaviru i pogledao Noveenta u oi. Nije nita rekao, ali ono to je lebdelo u vazduhu bilo je: Ustaj odatle." Noveento je ustao. ,,Vi ste onaj koji je izmislio dez, zar ne?" Tako je. A ti si onaj koji svira samo ako mu Okean buka pod dupetom, zar ne?" Tako je." Predstavili su se jedan drugom. Deli Rol je upalio cigaretu, stavio je na samu ivicu klavira, seo, i poeo da svira.

52

Regtajm. Ali je zvualo kao neto to niko nikada pre nije uo. Nije svirao, klizio je preko dirki. Liilo je na svileni kombinezon koji klizi niz telo neke ene, i to ini pleui. U toj muzici su bili svi ameriki kupleraji, ali oni luksuzni, oni u kojima je ak i garderoberka prelepa. Deli Rol je zavrio raznizavi nevidljive notice, visoko visoko, na kraju klavijature, kao da se kia perlica prosula po mermernom podu. Cigareta je jo uvek bila tamo, na ivici klavira: dopola izgorela, ali pepeo je jo uvek stajao itav. Reklo bi se da nije eleo da otpadne da ne bi naruio tiinu. Deli Rol je uzeo cigaretu izmeu prstiju, imao je ruke poput leptirova, kao to rekoh, uzeo je cigaretu, a pepeo je jo uvek stajao tu, nije eleo da otpadne, moda je to ak bio neki trik, ne znam, injenica je da nije otpao. Ustao je, ovek koji je izmislio dez, priao Noveentu, poturio mu cigaretu pod nos, nju i sav onaj pepeo koji je i dalje uredno stajao, i rekao:

53

,,Na tebe je red, moreplove." Noveento se nasmeio. Zabavljao se. Ozbiljno. Seo je za klavir i uradio neto najgluplje to je mogao da uradi. Zasvirao je Vrati se tatice, jednu nepojmljivo blentavu pesmicu, infantilnu, uo ju je od nekog emigranta, ne znam ta je u njoj nalazio ali mu se dopadala, smatrao ju je beskrajno dirljivom. To svakako nije bilo neto to bi se moglo nazvati virtuoznim komadom. ak sam i ja mogao da je odsviram, da sam hteo. On ju je odsvirao igrajui se malo s basovima, duplirajui poneto, dodavi dva-tri ukrasa od onih svojih, ali, sve u svemu, bio je to blentav komad i takav je i ostao. Deli Rol je imao izraz kao neko kome su ukrali boine poklone. Prostrelio je Noveenta divljim pogledom i ponovo seo za klavir. Odvalio je jedan bluz koji bi rasplakao ak i kakvog nemakog mainovou, inilo se da je sav pamuk svih crnaca na ovom svetu sabran u njemu i da ga on lino bere,

54

tim notama. Bilo je to da se raspadne od tuge. Svi su ustali: mrcali su i tapali. Deli Rol nije naao za shodno ak ni da se nakloni, nita, videlo se da mu je ve svega preko glave. Ponovo je doao red na Noveenta. Ve je loe poeo jer je seo za klavir s dve ovolike suze u oima, zbog bluza, dirnuo ga je, i to je jo bilo razumljivo. Totalna besmislica bila je to i pored sve one muzike koju je imao u glavi i u rukama, pogodite ta je njemu palo na pamet da odsvira? Bluz koji je malopre uo. Bio je tako lep," rekao mi je posle, sledeeg dana, kako bi se opravdao, da ne poveruje! Nije imao blage veze ta je dvoboj, nije imao blage veze. Odsvirao je taj bluz koji se, na sve to, u njegovoj glavi pretvorio u niz akorda, beskrajno sporih, jedan za drugim, vezanih, ubistvena gnjavaa. On je svirao sav zgren nad klavijaturom, uivao je u tim akordima, svakom ponaosob, tim akordima koji su bili ak i

55

neobini, povrh svega, uglavnom disonantni, istinski je u njima uivao. Ostali neto manje. Kada je zavrio, zauo se ak i poneki zviduk. U tom asu je Deli Rol Morton konano izgubio strpljenje. Umesto da ode do klavira, gotovo je skoio na njega. Sebi u bradu, ali tako da svi dobro uju, prosiktao je kroz zube nekoliko rei, veoma jasnih. ,,E, pa, onda, jebi se, glupane." Potom je zasvirao. Ali sviranje nije prava re. ongliranje. Akrobatika. Sve ono to se moe uraditi s jednom klavijaturom od 88 dirki, on je uradio. udovinom brzinom. Bez ijedne pogrene note, ne pomerivi nijedan mii na licu. To ak nije ni bila muzika: bila je to maioniarska vetina, prava pravcata magija. Bilo je to udo, nema zbora. udo. Publika je poizela. Vritali su i tapali, nikada nisu videli nita slino. Nastala je takva gungula kao da je Nova

56

godina. U toj gunguli zatekao sam se pred Noveentom: imao je razoaran izraz. I pomalo zauen. Pogledao me je i rekao: Ovaj je potpuni idiot..." Nisam mu odgovorio. Nije imalo ta da se odgovori. On se nagnuo ka meni i rekao mi: Daj mi jednu cigaretu, brzo..." Bio sam do te mere zabezeknut da sam je uzeo i dao mu je. Hou rei: Noveento nije puio. Nije nikada ranije puio. Uzeo je cigaretu, okrenuo se i otiao da sedne za klavir. U prvi mah niko u dvorani nije shvatio da je tamo seo, i da bi ak moda eleo da svira. Zaula se poneka podrugljiva re, i smeh, i poneki zviduk, ljudi su takvi, zli prema onima koji gube. Noveento je strpljivo saekao da se koliko-toliko stiaju. Potom je bacio pogled na Delija Rola, koji je stajao za barom ispijajui au ampanjca, i rekao apatom: Sam si ovo hteo, usrani pijanisto."

57

A onda je poloio moju cigaretu na ivicu klavira. Ugaenu. I poeo.

(Zauje se jedan sumanuto virtuozan odlomak, moda ak odsviran sa etiri ruke. Ne traje vie od pola minuta. Zavrava se rafalom zagluujuih akorda. Glumac eka da se zavri, a onda nastavlja)

Tako. Publika je sve upila kao u transu. Ne diui. Oiju prikovanih za klavir i otvorenih usta, kao gomila kompletnih imbecila. Ostali su tako, u tiini, potpuno oamueni, ak i posle tog ubistvenog zavrnog rafala koji kao da je bio izveden sa sto ruku, izgledalo je da e klavir svakoga asa eksplodirati. U toj sablasnoj

58

tiini, Noveento je ustao, uzeo moju cigaretu, nagnuo se malo napred, preko klavijature, i pribliio je icama klavira. Tiho pucketanje. Izvadio ju je odatle, i bila je upaljena. Tako mi boga. Lepo upaljena. Noveento ju je drao u ruci kao da je sveica. On nije puio, eto, nije ak ni umeo da je dri meu prstima. Napravio je nekoliko koraka i stao ispred Delija Rola Mortona. Pruio mu je cigaretu. Popui je ti. Ja to ne umem." U tom asu publika se probudila iz arolije. Prolomio se urlik oduevljenja, i aplauz, zavladala je opta histerija, ta znam, nikada se nita slino nije dogodilo, svi su urlali, svi su eleli da dodirnu Noveenta, totalni haos, nita se vie nije moglo razabrati. Ali ja sam ga video, usred sveg tog metea, Delija Rola Mortona, kako nervozno pui tu prokletu cigaretu, traei neki izraz lica koji bi

59

odgovarao situaciji, i ne nalazei ga, nije ak znao ni gde treba da gleda, u odreenom momentu njegova ruka nalik leptiru poela je da drhti, zaista je drhtala, ja sam je video, i to nikada neu zaboraviti, toliko je drhtala da se u jednom trenutku pepeo cigarete odvojio i pao dole, isprva na njegovo sveano crno odelo a onda, skliznuvi, na njegovu desnu cipelu, crnu i lakovanu, uglancanu, taj pepeo nalik kakvom belom oblaiu, on ju je pogledao, vrlo dobro se seam, pogledao je cipelu, lak i pepeo, i shvatio, shvatio je ono to je trebalo shvatiti, okrenuo se na peti i lagano hodajui, korak po korak, tako lagano da ne otrese taj pepeo odatle, proao kroz dvoranu i iezao, sa svojim crnim lakovanim cipelama, a na jednoj od njih beleo se taj oblai, i on ga je odneo sa sobom, a na oblaiu je pisalo da je neko pobedio, a taj neko nije bio on. Deli Rol Morton je proveo ostatak

60

putovanja zatvoren u svojoj kabini. im smo stigli u Sautempton, siao je s Virdinijana. Sledeeg dana otputovao je za Ameriku. Drugim brodom, dodue. Nije vie eleo ni da uje za Noveenta, niti za bilo ta drugo. eleo je da se vrati i kraj. Sa palube tree klase, naslonjen na ogradu, Noveento ga je gledao kako silazi u svom otmenom belom odelu i sa svojim koferima, lepim, od svetle koe. I seam se da je samo rekao: ,,U materinu i sa dezom."

Liverpul Njujork Liverpul Rio de aneiro Boston Kork Lisabon Santjago de ile Rio de aneiro Antili Njujork Liverpul Boston Liverpul Hamburg Njujork Hamburg Njujork eneva Florida Rio de aneiro Florida Njujork eneva Lisabon Rio de aneiro Liverpul Rio de aneiro Liverpul Njujork Kork erburg

61

Vankuver erburg Kork Boston Liverpul Rio de aneiro Njujork Liverpul Santjago de ile Njujork Liverpul, Okean, usred srede. I tu, na tom mestu, pala je slika. Uvek me je fascinirao taj fenomen sa slikama. Stoje na zidu godinama, a onda, bez ikakvog povoda, ama ba ikakvog, tras, padnu dole. Vise okaene o ekser, niko ih i ne pipne, ali one u jednom trenutku, tras, padnu dole, kao kamen. U savrenoj tiini, dok je oko njih sve nepomino, ni muva da proleti, a one, tras. Ne postoji nikakav razlog. Zato ba u tom momentu? Niko ne zna. Tras. ta se to dogodi jednom ekseru te on zakljui da mu je svega dosta? Ima li i on duu, jadnik? Donosi li odluke? Dugo je razgovarao sa slikom, nisu mogli da se dogovore ta da rade, priali su o tome svake veeri, godinama, a onda su odredili datum, sat, minut, tren, upravo sada, tras. Ili su to ve znali od samog poetka, njih dvoje, sve je ve bilo ugovoreno, zna ja
62

u da popustim za sedam godina, to se mene tie nema problema, ok., onda smo se dogovorili za 13. maj, ok., oko est, neka bude petnaest do est, vai, onda laku no, 'ku no. Sedam godina kasnije, 13. maja, petnaest do est: tras. Nikom nije jasno. To je jedna od onih stvari o kojima je bolje ne misliti, u protivnom moe da poludi. Kada padne slika. Kada se probudi, jednog jutra, i vie je ne voli. Kada otvori novine i proita da je poeo rat. Kada vidi neki voz i pomisli ja moram da odem odavde. Kada se pogleda u ogledalo i shvati da si ostario. Kada je, usred Okeana, Noveento podigao pogled sa tanjira i rekao mi: ,,U Njujorku, za tri dana, sii u s ovog broda." Ostao sam kao gromom pogoen. Tras. Jednu sliku ne moe nita da pita. Ali Noveenta moe. Pustio sam ga na miru neko vreme, a onda sam poeo da ga saleem, eleo sam da znam zato, neki
63

razlog mora da je postojao, niko ne prebiva trideset dve godine na nekom brodu, a onda jednog dana naprasno rei da sie, kao da nita nije bilo, ne rekavi zato ak ni svom najboljem prijatelju, ne rekavi mu nita. Moram neto da vidim, tamo dole", rekao mi je. ta to?" Nije hteo da mi kae, i to je ak bilo razumljivo, jer kad mi je konano rekao, to to je rekao bilo je: More." More?" More." Moete li da zamislite? Sve si mogao da pomisli, ali to ne. Nisam eleo u to da poverujem, liilo je na isto zajebavanje. Nisam eleo u to da poverujem. Bila je to kenjaa veka. Ve trideset dve godine gleda to more, Noveento." Odavde. A ja elim da ga vidim odande. To nije isto."

64

Blagi Boe. inilo mi se kao da priam s detetom. ,,U redu, saekaj da stignemo u luku, nagni se preko ograde i dobro ga pogledaj. To je isto." Nije isto." ,,A ko ti je to rekao?" Rekao mu je neki tip koji se zvao Baster, Lin Baster. Seljak. Jedan od onih koji ive etrdeset godina rmbaei kao mazge i sve to su ikada videli je njihova njiva i, jednom ili dvaput, veliki grad, nekoliko milja odatle, na dan vaara. Samo to je njemu posle sua sve odnela, ena mu je otila s nekim propovednikom ili tako nekim, oboje dece mu je pokosila groznica. Miljenik sudbine, nema ta! I tako je jednoga dana spakovao svoje stvari, i prepeaio itavu Englesku kako bi stigao do Londona. Meutim, budui da se nije previe razumeo u puteve, umesto da stigne u London, zavrio je u nekom neuglednom mestacetu, gde, meutim,

65

ako bi nastavio putem, dvaput skrenuo i obiao jedan breuljak, na kraju bi, iznenada, ugledao more. Nikada ga pre nije video, taj Baster. Ostao je njime opinjen. Spaslo ga je, ako je verovati onome to je rekao. Rekao je: ,,To je kao neki dinovski urlik koji urlie i urlie, a ono to urlie je: 'stoko bezrepa, ivot je bezmeran, hoete li ve jednom to da shvatite ili ne? Bezmeran'." On, Lin Baster, nikada ranije nije na to pomislio. Naprosto mu se nikada nije dogodilo da na to pomisli. Bilo je to kao revolucija, u njegovoj glavi. Mogue je da ni Noveento, da ni on... da mu nikada pre takva jedna stvar nije pala na pamet, da je ivot bezmeran. Moda je to ak i pretpostavljao, ali nikada mu to niko nije na taj nain urliknuo. I tako je traio od dotinog Bastera da mu hiljadu puta ispria tu priu o moru i svemu ostalom, i na kraju je reio da i on mora to da proba. Kada je poeo da mi objanjava, izgledao je kao neko ko ti

66

objanjava kako funkcionie motor s unutranjim sagorevanjem: nauno. Mogu ovde gore da ostanem ak i godinama, ali more mi nikada nita nee kazati. Sada u sii, iveu na zemlji i od zemlje godinama, postau normalan ovek, a onda u jednoga dana krenuti, stii na neku obalu, dii pogled i ugledati more: tada u ga uti kako urlie." Nauno. Meni je zvualo kao nauna kenjaa veka. Mogao sam to da mu kaem, ali nisam mu rekao. To nije bilo tako jednostavno. injenica je da sam ja Noveenta mnogo voleo, i eleo sam da kad-tad sie odande, i da svira za ljude na zemlji, i da se vena s nekom finom enom, i da ima decu i, ukratko, sve ono to postoji u ivotu, koji moda nije ba tako bezmeran, ali je nesumnjivo lep, ukoliko ima malo sree, i volje. Sve u svemu, to s morem mi je zvualo kao prava besmislica, ali ako e pomoi da Noveento sie odavde, za mene je bilo u

67

redu. I tako sam na kraju pomislio da je bolje tako. Rekao sam mu da je njegovo rasuivanje sasvim na mestu. I da mi je drago, zaista. I da u mu pokloniti svoj kaput od kamilje dlake, izgledae fenomenalno dok bude silazio niz stepenice, u kaputu od kamilje dlake. On je ak bio pomalo dirnut: Ali doi e da me poseti, zar ne?, na zemlji..." Isuse, kao da mi je neki kamen zastao tu, u grlu, kao neki kamen, ubie me ako tako nastavi, ja mrzim rastanke, poeo sam da se smejem to sam bolje umeo, muan prizor, i rekao sam da u svakako doi da ga posetim i da emo zajedno etati njegovog psa po poljima, i njegova ena e ispei urku, i ta ti ja znam kakve sve gluposti, a on se smejao, i ja s njim, ali obojica smo duboko u sebi znali da to nije istina, istina je bila da e se sve zavriti, i da je stvar ve zapeaena, moralo je da se dogodi i upravo se sada

68

dogaalo: Deni Budman T.D. Lemon Noveento e sii s Virdinijana, u Njujorkoj luci, jednog februarskog dana. Posle trideset dve godine provedene na moru, sii e na zemlju, kako bi video more.

(Zauje se muzika u stilu kakve starinske balade. Glumac iezava u mraku, potom se nanovo pojavljuje preobuen u Noveenta, na vrhu stepenica parobroda. Kaput od kamilje dlake, eir, veliki kofer. Stoji nekoliko asaka tu, na vetru, nepomian, gledajui ispred sebe. Posmatra Njujork. Potom sie jedan stepenik, pa drugi, pa trei. Tu se muzika naglo prekida i Noveento se ukoi. Glumac skida eir i okree sa ka publici)

Na treem stepeniku se zaustavio. Naglo.

69

ta bi?, je 1' ugazio u govno?", rekao je Nil O'Konor, jedan Irac koji je bio pravi tupadija, ali nije bilo anse da mu pokvari raspoloenje, ikad. Moda je neto zaboravio", rekao sam. ta?" ,,A otkud znam..." Moda je zaboravio zato hoe da sie." ,,Ne lupetaj gluposti." U meuvremenu je on stajao tamo, nepomian, s jednom nogom na drugom stepeniku, a s drugom nogom na treem. Ostao je tako beskonano dugo. Gledao je ispred sebe, izgledalo je kao da neto trai. I na kraju je uinio neto udno. Skinuo je eir, pruio ruku preko ograde stepenica i bacio ga dole. Liio je na kakvu umornu pticu, ili na plavu kajganu s krilima. Napravio je nekoliko krugova u vazduhu i pao u more. Plutao je na povrini. Oito je bio ptica, a ne kajgana. Kada smo podigli oi ka stepenicama, videli smo

70

Noveenta, u njegovom kaputu od kamilje dlake, u mom kaputu od kamilje dlake, kako se penje uz ona dva stepenika, okrenut leima svetu, i s jednim udnim osmehom na licu. Dva koraka, i nestao je u unutranjosti broda. Jesi li video?, stigao nam je novi pijanista", rekao je Nil O' Konor. Kau da je najvei", rekao sam ja. I nisam znao da li sam tuan ili lud od sree.

ta li je video, s tog prokletog treeg stepenika, nije hteo da mi kae. Toga dana, a zatim i tokom dva naredna putovanja, Noveento se ponaao pomalo udno, priao je manje nego obino, i izgledao je veoma obuzet nekim svojim linim stvarima. Mi ga nismo nita pitali. On se pravio kao da nita nije bilo. Videlo se da ba nije sasvim svoj, ali, u svakom sluaju, nije nam se mililo da ga bilo ta

71

pitamo. To je trajalo nekoliko meseci. A onda, jednoga dana, Noveento je uao u moju kabinu i lagano, ali u jednom dahu, bez prekida, izgovorio: Hvala na kaputu, sjajno mi je stajao, teta, izgledao bih fenomenalno, ali sada je sve mnogo bolje, prolo je, ne treba da misli da sam nesrean: nikada to vie neu biti." to se mene tie, nisam uopte bio siguran da je ikada bio nesrean. Nije bio od onih ljudi za koje se pita jesu li sreni ili nisu. On je bio Noveento i taka. Nije ti padalo na pamet da razmilja da li da mu pripie sreu ili, pak, tugu. inilo se kao da je izvan svega, inilo se da je nedodirljiv. On i njegova muzika: sve ostalo je bilo nebitno. ,,Ne treba da misli da sam nesrean: nikada to vie neu biti." Ostavila me je bez teksta, ta reenica. Imao je izraz nekoga ko se ne ali, kad ju je izgovorio. Nekoga ko dobro zna kuda ide. I zna da e tamo stii. Kao kada bi seo za klavir i

72

poeo da svira, njegove ruke nisu poznavale sumnju, a dirke kao da su oduvek ekale na te note, inilo se da su tu zbog njih, i samo zbog njih. inilo se da ih je tog asa izmislio: ali tamo negde, u njegovoj glavi, te note su oduvek bile zapisane. Sada znam da je toga dana Noveento odluio da sedne pred bele i crne dirke svog ivota i pone da svira neku besmislenu i genijalnu muziku, komplikovanu ali lepu, najveu od svih. I da e uz tu muziku plesati do kraja ivota. I da vie nikada nee biti nesrean.

Ja sam siao s Virdinijana 21. avgusta 1933. Ukrcao sam se est godina ranije. Ali inilo mi se da sam na njemu proveo itav jedan ivot. Nisam siao na jedan dan ili jednu sedmicu: siao sam zauvek. Sa dokumentima za iskrcavanje, i zaostalom platom, i svim ostalim. Sve po

73

propisu. Zavrio sam s Okeanom. Nije da mi se nije dopadao taj ivot. Bio je to udan nain svoenja rauna, udan ali uspean. Jedino to nisam zapravo mogao da zamislim da bi mogao veno da traje. Ako si mornar, to je druga pria, more je tvoja kua, moe na njemu da ostane sve dok ne krepa i to je u redu. Ali neko ko svira trubu... Ako svira trubu, na moru si stranac, i to e zauvek biti. Pre ili kasnije, normalno je da se vrati kui. Bolje pre, rekao sam sebi. Bolje pre," rekao sam Noveentu. I on je shvatio. Videlo se da nema nikakvu elju da me vidi kako silazim niz one stepenice, zauvek, ali... naravno, nikada mi to nije rekao. I bolje to nije. Poslednje vee, svirali smo za uobiajene glupandere iz prve klase, doao je momenat za moj solo, poeo sam da sviram i posle nekoliko nota zauo sam klavir kako me prati, tiho, nenametljivo, ali svirao je sa mnom. Nastavili smo zajedno, i ja sam

74

svirao to sam bolje umeo, o boe, nisam bio Luj Armstrong, ali sam zaista bio dobar, s Noveentom iza sebe, koji me je svuda pratio, kao to je samo on znao. Pustili su nas da sviramo prilino dugo, moja truba i njegov klavir, poslednji put, da iskaemo sve one stvari koje ne moe ni u ludilu da iskae reima. Za to vreme ljudi su nastavili da pleu, nita ne primetivi, nisu ni mogli da primete, ta su oni znali, nastavili su da pleu, kao da se nita ne deava. Moda je neko samo rekao nekom drugom: Gle onog s trubom kako je smean, bie da je pijan, ili lud. Gle onog s trubom: plae dok svira." Kako su se posle odvijale stvari, poto sam siao odande, to je neka druga pria. Moda bi mi ak i uspelo da uradim neto korisno u ivotu, da se nije upleo onaj prokleti rat, samo nam je on jo falio. Nastalo je pravo zameateljstvo, sve se okrenulo naopake. Bila je potrebna velika mudrost kako bi se ovek u tome razabrao.

75

Bile su potrebne sposobnosti koje ja nisam imao. Da ne poveruje koliko je besmisleno svirati trubu kada rat divlja oko tebe. I nad tobom. Kad te zaskoi i ne puta. Bilo kako bilo, o Virdinijanu, i o Noveentu, nisam vie nita uo, godinama. Nije da sam ih zaboravio, stalno sam ih se seao, deavalo mi se da se upitam: ,,Ko zna ta bi uradio Noveento da je ovde, ko zna ta bi rekao, 'u materinu s ratom' rekao bi," ali nije bilo isto kad bih to rekao ja. Sve je bilo toliko grozno da bih svako malo sklopio oi i vratio se tamo gore, u treu klasu da sluam emigrante kako pevaju arije iz opera i Noveenta kako svira ko e ga znati kakvu muziku, njegove ruke, njegovo lice, usred Okeana. Preputao sam se matanju, uspomenama, to je jedino to ti preostaje, ponekad, da bi se spasao, i nita drugo. Trik siromanih, ali uvek deluje. Sve u svemu, bila je to zavrena pria. Koja je izgledala kao da je skroz zavrena.

76

A onda sam jednog dana dobio pismo, napisao mi ga je Nil O'Konor, onaj Irac koji se neprekidno alio. Tog puta, meutim, bilo je to ozbiljno pismo. U njemu je pisalo da se Virdinijan vratio u raspadnutom stanju, iz rata, koristili su ga kao ploveu bolnicu, i na kraju je tako propao da su odluili da ga potope. U Plimutu su iskrcali ono malo preostale posade, napunili ga dinamitom i pre ili kasnije e ga izvesti na puinu kako bi ga dokrajili: bum, i zbogom. U dnu je bio postskriptum: u njemu je pisalo: Ima li sto dolara? Kunem se da u ti ih vratiti." A ispod, jo jedan postskriptum: u njemu je pisalo: Noveento uopte nije siao." Samo to: Noveento uopte nije siao." Danima sam premetao po rukama to pismo. A onda sam seo u voz koji je iao za Plimut, otiao sam u luku, potraio Virdinijan, naao ga, dao neto novca uvarima koji su tu stajali, popeo se na brod, pretraio ga od glave do pete, siao

77

u kotlarnicu, seo na neki sanduk koji je izgledao kao da je pun dinamita, skinuo eir, spustio ga na zemlju, i ostao tu, u tiini, ne znajui ta da kaem/ ... Nepomino sedei i gledajui ga, nepomino sedei i gledajui me/ Dinamit i ispod njegovog dupeta, dinamit svuda unaokolo/ Deni Budman T.D. Lemon Noveento/ Reklo bi se da je znao da u doi, kao to je uvek znao koje u note odsvirati i.../ S onim licem koje je ostarilo, ali na lep nain, bez tragova umora/ Nije bilo svetla na brodu, samo ono koje je dopiralo spolja, boga pitaj kakva je bila no/ Bele ruke, uredno zakopan sako, uglancane cipele/ Uopte nije siao, eto/ U polumraku, liio je na kakvog princa/ Uopte nije siao, otii e u vazduh zajedno sa svim ostalim, usred mora/ Velika zavrnica, s publikom koja

78

gleda, sa mola, i sa obale, veliki vatromet, adieu, dole zavesa, dim i vatra, veliki talas, na kraju/ Deni Budman T.D. Lemon/ Noveento/ U tom brodu utonulom u mrak, poslednje seanje na njega je jedan glas, gotovo jedino, koji lagano izgovara/

(Glumac se preobraava u Noveenta)

itav onaj grad... nije mu se video kraj.../ Kraj, zaboga miloga, moe li se uopte videti kraj ?/ I ona buka/

79

Na onim prokletim stepenicama... sve je bilo tako lepo... a ja sam bio veliki u onom kaputu, izgledao sam fenomenalno, i nisam se dvoumio, sigurno bih siao, nema sumnje/ S mojim plavim eirom/ Prvi stepenik, drugi stepenik, trei stepenik/ Prvi stepenik, drugi stepenik, trei stepenik/ Prvi stepenik, drugi/ Nije me zaustavilo ono to sam video/ Ve ono to nisam video/ Moe li to da shvati, prijatelju?, ono to nisam video... traio sam ga ali ga nije bilo, u itavom tom nepreglednom gradu bilo je svega osim/ Bilo je svega/ Ali nije bilo kraja. Ono to nisam video je gde se sve to zavrava. Kraj sveta/ I sad zamisli: klavir. Dirke poinju. Dirke se zavravaju. Ti zna da ih ima 88, tu niko ne moe da te pree. Nisu

80

beskonane, dirke. 77 si beskonaan, unutar tih dirki, beskonana je muzika koju moe da proizvede. Njih ima 88. Ti si beskonaan. Meni se to dopada. U tome je mogue iveti. Ali ako ti/ Ali ako se ja popnem uz te stepenice, i ispred mene/ Ali ako se ja popnem uz te stepenice i ispred mene se razastre jedna klavijatura od milion dirki, milioni i milijarde dirki/ Milioni i milijarde dirki, kojima nema kraja i to je suta istina, kojima nema kraja i ta klavijatura je beskonana/ Ako je ta klavijatura beskonana, onda/ Ne postoji muzika koju na toj klavijaturi moe da svira. Seo si na pogrenu stolicu: to je klavir na kojem svira Bog/ Isuse, jesi li video te ulice?/ ak samo ulice, bilo ih je na hiljade, kako vama tamo dole uspeva da odaberete jednu/ Da odaberete jednu enu/ Jednu kuu, jednu zemlju koja e biti

81

vaa, jedan pejza koji ete gledati, jedan nain na koji ete umreti/ itav taj svet/ Taj svet oko vas za koji ak ni ne zna gde se zavrava/ I koliko svega toga ima/ Zar se nikada ne plaite, vi, da ete se raspasti na hiljadu komadia samo ako na to i pomislite, na tu bezmernost, samo ako na nju i pomislite? Da u njoj ivite... Ja sam roen na ovom brodu. Svet je i ovuda prolazio, ali dve hiljade osoba po jednom putovanju. Bilo je takoe i elja, ovde, ali ne vie od onoliko koliko je moglo stati izmeu jednog pramca i jedne krme. Svirao si svoju sreu, na jednoj klavijaturi koja nije bila beskonana. Ja sam tako nauio. Zemlja je brod koji je prevelik za mene. To je jedno suvie daleko putovanje. To je suvie lepa ena. To je suvie jak miris. To je muzika koju ne umem da sviram. Oprostite mi. Ali ja neu da siem. Pustite me da se vratim natrag.

82

Molim vas/

Sad pokuaj da shvati, prijatelju. Pokuaj da shvati, ako moe/ Sav taj svet u oima/ Stravian ali lep/ Suvie lep/ I strah koji me je odgurnuo natrag/ Brod, ponovo i zauvek/ Brodi/ Taj svet u oima, svake noi, ponovo/ Utvare/ Mogu te ubiti ako im pusti na volju/ elja da siem/ Strah da to uinim/ Moe da poludi, tako/ Da poludi/ Neto mora da uini, i ja sam to uinio/

83

Prvo sam zamislio/ Potom sam uinio/ Svakoga dana godinu za godinom/ Dvanaest godina/ Milijardu puta/ Nevidljiv i usporen in./ Ja, koji nisam bio u stanju da se iskrcam s ovog broda, kako bih se spasao iskrcao sam se iz svog ivota. Stepenik po stepenik. I svaki stepenik bio je po jedna elja. Za svaki korak, po jedna elja kojoj sam rekao zbogom. Ja nisam lud, prijatelju. Nismo ludi kada naemo naina da se spasemo. Prepredeni smo, kao izgladnele ivotinje. To nema veze s ludilom. To je talenat. To je geometrija. Savrenstvo. elje su mi razdirale duu. Mogao sam da ih proivim, ali nisam uspeo. Tada sam ih zaarao. I, jednu po jednu, ostavio sam ih iza sebe. Geometrija. Fino rezbarenje. Sve ene ovog sveta zaarao sam svirajui za

84

jednu enu, jednu, prozirna koa, ruke bez prstenja, neni listovi, njihala je glavom uz moju muziku, bez osmeha, ne skreui pogled, ni za tren, itave noi, a kada je ustala, nije ona bila ta koja je izala iz mog ivota, bile su to sve ene ovoga sveta. Oca, to ja nikada neu biti, zaarao sam gledajui jedno dete kako umire, danima, sedei pored njega, ne propustivi nita od tog stravinog i predivnog spektakla, eleo sam da budem poslednji prizor koji e videti, kada bude odlazio, gledajui me u oi, i nije on bio taj koji je otiao, ve sva deca koju nikada nisam imao. Zemlju koja je bila moja zemlja, u nekom delu sveta, zaarao sam sluajui kako peva neki ovek koji je doao sa Severa, sluao sam ga i video, video sam dolinu, brda unaokolo, reku koja sporo tee, sneg zimi, vukove nou, a kada je taj ovek zavrio pesmu, zavrila se i moja zemlja, zauvek, gde god ona bila. Prijatelje za kojima sam udeo,

85

zaarao sam svirajui za tebe i s tobom one veeri, video sam ih u tvom licu, tvojim oima, sve njih, moje drage prijatelje, a kada si ti otiao, oni su otili s tobom. Rekao sam zbogom divoti kada sam video dinovske ledene bregove Severnog mora kako se rue svladani toplotom, rekao sam zbogom udima kada sam video kako se smeju ljudi koje je rat slomio, rekao sam zbogom besu kada sam video kako u ovaj brod unose dinamit, rekao sam zbogom muzici, mojoj muzici, onog dana kad sam uspeo itavu da je odsviram jednom jedinom notom koja je trajala samo tren, i rekao sam zbogom srei, zaaravi je, kada sam te video kako ovde ulazi. To nije ludilo, prijatelju. Geometrija. To je filigranski rad. Razoruao sam tugu. Razdvojio svoj ivot od svojih elja. Kada bi mogao unazad da pree moj put, naao bi ih jednu za drugom, zaarane, nepomine, zaustavljene tu, zauvek, da oznaavaju

86

pravac ovog neobinog putovanja koje nikome nikada nisam ispriao osim tebi/ / / / / (Noveento se udaljava ka izlazu) / / / / / (Zastaje, okree se) Ve vidim scenu, kad budem stigao gore... onog koji trai moje ime na listi i ne nalazi ga. Kako rekoste da se zovete?" Noveento." Noinjski, Notarbartolo, Novalis, Noca..." To je zato to sam roen na brodu." Molim?" Roen sam na jednom brodu i na

87

njemu sam i umro, ne znam da li je to naznaeno, ovde gore..." Brodolom?" ,,Ne. Eksplozija. est i po kvintala dinamita. Bum." ,,Ah. I je 1' sad sve u redu?" ,,Da, da, odlino... to jest... jedino ta stvar s rukom... izgubila se jedna ruka... ali obeali su mi..." Fali ruka?" ,,Da. Znate, u eksploziji..." Trebalo bi da ih ima nekoliko, tamo... koja fali?" Leva." ,,Uh." ta hoete da kaete?" Bojim se da su ono dve desne, znate?" Dve desne ruke?" ,,Eh, da. Nego, je 1' bi bio problem ako biste..." Ako bih ta?" Hou da kaem, ako biste uzeli desnu ruku..."

88

Desnu umesto leve?" Da." ,,Ma... ne, u krajnjoj liniji... bolje desna nego nita..." ,,To i ja mislim. Saekajte trenutak, idem da vam je donesem." Mogao bih eventualno da svratim za koji dan, moda e vam stii neka leva..." ujte, imam jednu belu i jednu crnu..." ,,Ne, ne, iste boje... nemam ja nita protiv crnaca, eh, to je samo pitanje..." Kakav baksuz. itavu venost, u Raju, s dve desne ruke. (Kroz nos) A sad hajde lepo da se prekrstimo! (Posegne da to uini, ali se ukoi. Gleda u ruke) Nikad ne zna koju da upotrebi. (Okleva trenutak, a onda se hitro prekrsti obema rukama) itavu venost, milione godina, da izigravam budalu! (Ponovo se prekrsti s obe ruke) Pravi pakao. U Raju. To uopte nije smeno. (Okree se, ide ka izlazu, zaustavlja se korak pre nego to e izai,

89

ponovo se okree ka publici: oi mu sijaju) Naravno... da zna kakvu bih samo muziku... s tim dvema rukama, desnim... kad bi ovde samo bio neki klavir... (Ponovo se uozbilji) Ima dinamit pod dupetom, prijatelju. Ustani i idi. Gotovo je. Ovog puta je zaista gotovo. (Izlazi)

KRAJ

90

Lektura SNEANA UKANOVI

Priprema za tampu, grafika produkcija PAIDEIA I M A G E STUDIO tampa TOPALOVI, Valjevo

1 - A A ,

821.131.1-27
,

Pijanista / Alesandro Bariko italijanskog Ana Srbinovi. Beograd : Paideia, 2 0 0 7 Topalovi). - 92 str. ; 21 cm. Matarije /1 Paideia])

; prevela sa - 2. izd. (Valjevo : - (Biblioteka

Prevod dela: N o v e c e n t o / A l e s s a n d r o Baricco. - Tira 1.000. ISBN 978-86-7448-378-7 C O B I S S . S R - I D 144984332