Prof.

dr Vukain Pavlovi Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka

UDC 1(4)9)19 Foucault M. 316.334.3

MIKROFIZIKA I MAKROPOLITIKA MOI MIELA FUKOA1

Saetak: Autor se u tekstu bavi Fukoovom analizom diskursa i poretka moi. U kritikom prikazu Fukoove teorije moi akcenat se stavlja na sledea pitanja: dominacija i proizvoenje podanika; istorijska geneza diskursa rata i moi i uloga rata kao proizvoaa moi i politikih institucija; odnos moi prema sili i istini, kao i prema znanju i uitku; problem vladavinskog ili upravljakog mentaliteta (governmentality). Kljune rei: mo, diskurs, rat, istina, znanje, uitak, upravljai mentalitet. Francuski mislilac Miel Fuko (Michel Foucault) predstavlja jednu od najosobenijih figura na evropskom teorijskom nebu u ezdesetim i sedamdesetim godinama dvadesetog veka. U svojim mnogobrojnim delima2 Fuko, kako kae Rade Kalanj, zahvaa irok dijapazon socijalno-povijesnih, filozofsko-epistemolokih i kulturno-antropolokih pitanja koja nadilaze obzorje svake posebne discipline (Kalanj, 1994:173). Mada ga najee vezuju za krug strukturalista kome su pripadali Levi Stros (Levi-Strauss), Altiser (Althusser) i Lakan (Lacan), on sam to nikako nije prihvatao, a jo manje je bio spreman na svrstavanja u poststrukturaliste i postmoderniste. Fukoova misao je toliko osobena da jednostavno izmie svakoj klasifikaciji.

1 Ovaj tekst predstavlja poglavlje rukopisa koji e se pojaviti iz tampe u prvoj polovini 2009. godine u dve verzije: kraoj, pod naslovom DISKURSI MOI u izdanju Politike kulture iz Zagreba, i iroj, pod naslovom POLITIKA MO u izdanju Zavoda za izdavanje udbenika u Beogradu. Istraivanje razliitih koncepcija politike moi deo je rada na nauno-istraivakom projektu broj 149036 - Podizanje kapaciteta politikih ustanova u Srbiji, koji finansira Ministarstvo za nauku Vlade Republike Srbije. 2 Prvo znaajnije delo, Istorija ludila u klasino doba, objavljuje 1961. godine, a postaje slavan nakon knjige Rei i stvari, 1966. Arheologija znanja objavljena je 1969. godine, a 1971. godine knjiga Poredak diskursa, koja predstavlja pristupnu besedu na Kole de Frans. Poznata knjiga Nadziranje i kanjavanje objavljena je 1975. godine. Prva od planiranih i nedovrenih est knjiga Istorije seksualnosti, pojavila se pod naslovom Volja za znanjem 1976, a sledee dve, Upotreba uitka i Briga za sebe, objavljene su 1984, u godini kada je umro. U meuvremenu, objavljena mu je na italijanskom knjiga Mikrofizika moi, 1977. godine.

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

POLAZNE PRETPOSTAVKE FUKOOVE TEORIJE MOI Polazne pretpostavke Fukoove teorije moi moemo nai najeksplicitnije izloene u njegovim predavanjima na Kole de Fransu3 tokom januara 1976. godine.4 Prvo, Fuko odbacuje klasina shvatanja moi i vlasti koja na ove fenomene gledaju kao na neto konkretno to pojedinci ili grupe poseduju i to mogu u celini ili delimino da ustupe kako bi se ustanovila opta vlast u formi politikog suvereniteta. On na taj nain odbacuje dvostruku vrstu ekonomizma u teoriji moi. Najpre, mo nije neto to se poseduje kao svojina, niti je oblikovana po modelu robe. A zatim, analiza moi i vlasti ne moe se, po njegovom miljenju, izvesti iz ekonomije. U kritici ekonomistikog tumaenja politike moi, za koje kae da je zajedniko kako liberalnoj, tako i marksistikoj koncepciji moi i vlasti, Fuko postavlja itav niz pitanja: Da li su mo i vlast uvek u drugorazrednom poloaju u odnosu na ekonomiju? Da li je mo uvek funkcionalizovana od ekonomije i iskoriena za njene ciljeve? Da li je sutinski razlog postojanja i cilj moi i vlasti da slue ekonomiji? Da li je mo namenjena da pomae funkcionisanje, uvrivanje, odravanje i obnavljanje odnosa karakteristinih za odreenu ekonomiju? Drugim reima, da li politika mo i vlast imaju u ekonomiji svoj istorijski razlog postojanja i naelo svoje konkretne forme i njenog stvarnog funkcionisanja? Da li je politika mo nala svoj formalni model u procesu razmene, u ekonomiji kruenja dobara? (Fuko, 1998:27). Na sva ova pitanja Fuko nedvosmisleno daje negativan odgovor. Po njegovom miljenju, mo i vlast nisu stvari koje se stiu ili ustupaju ugovorom ili silom. Mo nije neto to moe da se otui ili vrati natrag, a jo manje neto to krui i plavi neku oblast drutvenog ivota, a neku drugu izbegava. Kako kae Fuko, da bi se pristupilo neekonomskoj analizi moi, na raspolaganju nam stoji malo stvari: Raspolaemo prvo tvrdnjom da se mo (vlast) ne daje, niti se razmenjuje i preuzima, ve se vri i postoji samo u inu. Takoe, raspolaemo i drugom tvrdnjom da vlast nije prvenstveno odravanje i obnavljanje ekonomskih odnosa, ve je u sebi samoj, pre svega, odnos snaga (Fuko, 1998:28). Dva su akcenta vana u navedenim polaznim postavkama. Prvi, da je sutina prirode moi u njenom inu, odnosno u procesu njene realizacije. Mo po Fukoovom shvatanju ne postoji kao apriorni realitet, ve samo kao injenje; ili, kako bi se drugaije, a na Fukoovom tragu reklo, mo ne postoji kao imenica, ve samo kao glagol. I drugi vaan akcenat, mo ne postoji kao objektivno data veliina, ve samo kao relaciona kategorija, kao stalno promenljivi odnos snaga. U ovoj taki mnogi tumai Fukoove misli nalaze njegovu vezu sa Makijavelijevim shvatanjem moi. U pokuajima neekonomske interpretacije i objanjenja moi susreemo se, ve na samom poetku, sa dve, kako Fuko kae, mone hipoteze.
3 College de France je najuglednija ustanova francuske univerzitetske zajednice, na kojoj je Fuko bio profesor od 1970. pa do svoje smrti 1984. godine. 4 Predavanja su objavljena pod naslovom Il faut defendre la socete 1997. godine, a kod nas 1998. pod naslovom Treba braniti drutvo (Novi Sad: Svetovi).

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

Prvu od njih Fuko naziva Rajhova hipoteza, po kojoj je sutina moi i vlasti ono to pokorava prirodu, instinkte, klasu i pojedince. Sutina mehanizma moi i vlasti sastoji se u represiji. Kada tu mnogo puta ponavljanu definiciju moi naemo i u savremenom diskursu, ta istina nije neko novo otkrie. Hegel je to prvi rekao, zatim Frojd, pa Rajh. U svakom sluaju, biti organizam represije u dananjem reniku je gotovo homerovski pridev vlasti (Fuko, 1998:28). Rajhovu hipotezu Fuko naziva jo i hipotezom o represiji, jer je svojstvo moi, posebno one koja funkcionie u modernom drutvu , da bude represivna i da s osobitom pozornou potiskuje beskorisne energije, intenzitet uitaka i nepravilna ponaanja (Fuko, 1994:11,12). U odnosu na ovu hipotezu, a na primeru diskursa o seksu koji se u modernim drutvima razvija od sedamnaestog veka, Fuko iznosi tri vrste upita ili sumnje. Prva sumnja, koja ima karakter povesnog pitanja, jeste da li je represija nad seksom istorijska oiglednost? Da li ono to se pokazuje na povrini i na prvi pogled predstavlja iskazivanje i naglaavanje ili pak ustanovljavanje poretka represije nad seksom? Druga sumnja, koja ima karakter povesno-teorijskog pitanja, tie se represivne mehanike moi i postavlja se kao upit da li su zabrana, cenzura, poricanje, zaista oblici u kojima se u svim drutvima, pa i u naem, dogaa mo. Trea sumnja se svodi na povesno-politiko pitanje - da li se kritiki diskurs koji se odnosi na represiju i njeno zapreavanje istovremeno preplie s mehanizmom moi koja je na delu? Drugim reima, postoji li zaista povesni raskid izmeu doba represije i kritike analize represije? (Fuko, 1994: 12). Fukoov odgovor na ove sumnje videemo kasnije, u delu ovog teksta koji se bavi odnosom znanja i moi. Drugu hipotezu Fuko naziva Nieova hipoteza. Po njoj, sr odnosa moi i vlasti ini ratoborno sukobljavanje sila (Fuko, 1998: 30). Za razliku od prve hipoteze po kojoj bi mehanizmi moi i vlasti u sutini bili mehanizmi represije, po drugoj, Nieovoj hipotezi, ono to grmi i funkcionie pod politikom vlau, sutinski je i pre svega ratni odnos (Fuko, 1988: 32). Posledica druge hipoteze, koja je na izvestan nain blia Fukoovom shvatanju, jeste zakljuak da bi mo i vlast pre svega trebalo analizirati u pojmovima borbe, sukoba, rata. Zato je sutina i glavni izvod druge hipoteze sadran u stavu: mo (vlast) je rat, samo rat nastavljen drugim sredstvima. Tu vidimo da Fuko na obrnut nain koristi poznatu Klauzevicevu formulu o ratu kao politici koja se nastavlja drugim sredstvima. Dakle, Fuko izriito kae upravo obrnuto od Klauzevica: Politika je rat nastavljen drugim sredstvima (Fuko, 1998: 29). Posledice ovog obrta su trostruke: prvo, odnosi moi i vlasti takvi kakvi funkcioniu u jednom drutvu kao to je nae, sutinski za sredinju taku imaju odreeni odnos snaga ustanovljen u ratu i kroz rat, u nekom datom, istorijski odredivom, trenutku (Fuko, 1988: 29). Drugo, politike borbe i sukobi oko vlasti, sa vlau i za vlast unutar civilnog mira trebalo bi da budu tumaene samo kao nastavak rata. I tree, konana odluka dolazi samo kroz rat, to jest kroz upotrebu sile gde, napokon, oruje treba da bude sudija. Kraj politike bi bila poslednja bitka, to znai da bi poslednja bitka konano, i samo konano, ukinula vrenje vlasti kao nastavljanje rata (Fuko, 1988: 30). Politika mo bi, po Nieovoj hipotezi, za ulogu imala da neprestano, nekom vrstom tihog rata, kako kae Fuko, ponovo upisuje odnos snaga u institucije, ekonomske nejednakosti, jezik, sve do tela jednih i drugih. To bi dakle, bio pravi smisao

10

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

koji bi trebalo dati tom obrtu Klauzevicevog aforizma: to jest, politika je rat nastavljen drugim sredstvima; to jest potvrda i obnavljanje neravnotee sila koje su uestvovale u ratu (Fuko, 1988: 29). Zakljuujui ove uvodne napomene mogli bismo, zajedno sa Fukoom, da kaemo da se ispitivanje moi i vlasti u savremenom drutvu svodi na pitanje ispitivanja rata u civilnom drutvu. Tezu o neprestanom ratu u civilnom drutvu, odnosno o nemogunosti pacifikovanja zaraenih morala, bez stupanja na scenu novog tipa politike, uverljivo obrazlae R. Kozelek (R. Koselleck) u knjizi Kritika i kriza, sa karakteristinim podnaslovom studija o patogenezi graanskog sveta.5 Politika mo i vlast se vie ne analiziraju u emi ugovor represija, ve prema emi rat opresija. Binarna shema rata, borbe, sukobljavanja sila, zapravo moe biti oznaena kao osnova civilnoga drutva, istovremeno i kao naelo i motor vrenja politike vlasti (Fuko, 1988: 32). NI DISKURS PRINCA, NI DISKURS LEVIJATANA Kada se razmatraju relacije mo (vlast) rat ili mo (vlast) odnosi snaga, odmah nam, konstatuje Fuko, padaju na pamet dva imena: Makijaveli i Hobs. Zbog toga on eli najpre da iskljui, kako kae, izvesna lana oinstva koja se obino pripisuju tom istorijsko-politikom diskursu. Fuko izriito kae da taj politiko-istorijski diskurs nije i ne moe biti diskurs Princa. To je, u stvari, diskurs koji princa moe posmatrati samo kao iluziju, nekakav instrument, ili u najboljem sluaju, kao neprijatelja (Fuko, 1998: 77). Novi diskurs moi o kome govori Fuko je diskurs koji, u osnovi, kralju see glavu, koji se u svakom sluaju oslobaa vladara i optuuje ga (Fuko, 1998: 77). Isto tako, Fuko kae da mo i vlast treba prouavati izvan Hobsovog modela Levijatana, izvan polja ogranienog pravnim suverenitetom i institucijom drave (Fuko, 1998: 49). Po Fukoovom miljenju, mo treba analizirati polazei od tehnika i taktika dominacije. Dakle, umesto da se istraivanja moi usmeravaju prema vladaru (princu), kao to je to bilo u Makijavelijevom sluaju, ili prema suverenitetu drave Levijatana, kao to je to bilo u sluaju Hobsa, Fuko usmerava analizu na oblike i veze lokalnog potinjavanja i dominacije, kao i na odreeni tip i mehanizme znanja koji tome slue. To je ono to e Fuko nazvati mikromehanika vlasti ili mikrofizika moi, o emu e kasnije biti vie rei. DOMINACIJA I PROIZVOENJE PODANIKA Smatrajui da pravni model suvereniteta nije dovoljan niti prilagoen za analizu mnotva odnosa moi i vlasti u modernom drutvu, Fuko se koncentrie na analizu inilaca i mehanizama dominacije. Klasina teorija suvereniteta se kree u trouglu koga sainjavaju jedinstvo vlasti, zakon i podanik. Teorija suvereniteta nastoji da ustanovi da pojedinac moe i mora postati podanik koji je potinjen centralnoj i suverenoj vlasti. Za podaniki status malo je vano da li jedinstvo vlasti ima lice monarha, Makijavelijevog Princa, ili
5 Knjigu je na srpski jezik preveo dr Zoran ini, koji je za tu priliku napisao i vrlo instruktivan predgovor.

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

11

oblik svemone bezline drave, Hobsovog Levijatana. Fuko ak smatra da teorija suverenosti u poetku sebi daje mnotvo vlasti koja nije vlast u politikom smislu pojma, ve sposobnost, mogunost, mo koju ona moe da ustanovi kao vlast (Fuko, 1998: 58). Za razliku od klasinog shvatanja politike moi kao suverene vlasti, Fuko preduzima teorijski projekat istraivanja inilaca, odnosa i mehanizama dominacije. Umesto da vlast izvodi iz suvereniteta moi, Fuko najpre nastoji da istorijski i empirijski izlui iz odnosa vlasti inioce dominacije. Dakle, neemo postavljati pitanje kako, zato i u ime kojeg prava podanici mogu da pristanu da budu potinjeni, ve emo pokazati kako stvarni odnosi potinjavanja proizvode podanike (Fuko, 1998: 60). Fuko zatim nastoji da analizira odnose dominacije i da ih vrednuje u njihovom mnotvu i razliitosti, u njihovoj specifinosti i ponovljivosti. On nastoji da uvidi i pokae kako se razliiti inioci dominacije oslanjaju jedni na druge, upuuju jedni na druge, u izvesnom broju sluajeva se pojaavaju i tee istom cilju, u drugim se negiraju ili tee da se ponite (Fuko, 1998:60). Naravno, to ne znai da ne postoje veliki mehanizmi vlasti, kao to je vlast drave, ali Fukoova poenta je da i ti mehanizmi uvek funkcioniu na osnovu prethodno uspostavljenih mehanizama dominacije. Konkretno reeno, moe se opisati kolski sistem ili celina sistema uenja u jednom datom drutvu, ali, po Fukoovom miljenju, moemo ih uspeno analizirati samo kao globalno jedinstvo. Drugim reima, moramo da vidimo kako oni funkcioniu, kako se potpomau, kako taj aparat odreuje izvestan broj globalnih strategija, polazei od mnotva potinjavanja (potinjavanja deteta odraslima, potomstva roditeljima, neznalice znalcu, egrta majstoru, porodice administraciji, itd.) (Fuko, 1998: 61). Svi ti mehanizmi i svi ti inioci dominacije stvaraju osnovu globalnog aparata dominacije koji kolski sistem odreuje. Razmiljajte o strukturama vlasti kao o globalnim strategijama koje proimaju i koriste lokalne taktike dominacije (Fuko, 1998: 61). Najzad, u isticanju odnosa dominacije umesto izvora suvereniteta, Fuko pokuava da prati odnose moi ne u onome to ini njihovu temeljnu zakonitost, ve nasuprot tome - on traga za tehnikim instrumentima koji omoguuju da se odnosi moi i dominacije uvrste. Ili, kako sam kae, glavna tema istraivanja je proizvoenje podanika umesto geneze suverena (Fuko, 1998: 62). RAT KAO PROIZVOA MOI I POLITIKIH USTANOVA Ako je tano da prioritet u prouavanju treba dati oblicima i mehanizmima dominacije i njenim iniocima, postavlja se pitanje kako se ta analiza moe izvesti. U odgovoru Fuko se takoe pita: Po emu se odnos dominacije moe svesti ili ograniiti na pojam odnosa sile? Po emu i kako se odnos sile moe svesti na ratni odnos? (Fuko, 1998: 62). U odgovoru na ta pitanja Fuko smatra da rat moe da poslui za punovanu analizu odnosa moi i vlasti i sagledavanje osnovnih matrica razliitih strategija i tehnika dominacije. Rat je ekstremni sluaj u meri u kojoj se rat moe predstaviti kao taka maksimalne napetosti, ogoljenost odnosa sile (Fuko, 1998: 62). Odnosi moi/vlasti se u svojoj sutini mogu, po Fukoovom miljenju, predstaviti kao odnosi sueljavanja, borbe na smrt i rata (Fuko, 1998: 62).

12

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Naravno, postoje i drugi znaajni odnosi, kao to su odnosi nejednakosti, drutvene asimetrije, podele rada, eksploatacije, ali su odnosi rata i sukobljavanja najvaniji. Imajui to u vidu moe da se kae da je civilni poredak u osnovi i u svojim bitnim dimenzijama borbeni poredak (Fuko, 1995: 23). U tom smislu bi moglo takoe da se kae, kao to je napred ve pokazano, da Fukoovo naelo politika je rat nastavljen drugim sredstvima sutinski prethodi Klauzevicu i njegovoj formuli da je rat politika nastavljena drugim sredstvima (Fuko, 1998: 64). Sa porastom uloge drave na prelazu iz srednjeg u novi vek dolazi do jednog procesa koji Fuko naziva podravljenje ili etatizacija rata: Ratne delatnosti i ustanove su se sve vie koncentrisale u rukama centralne moi, tako da su de facto i de jure samo jo dravne vlasti mogle da zaponu rat i uvedu sredstva rata (Fuko, 1995: 24). Zbog toga iezavaju privatni ratovi, koji su bili jedna od karakteristika feudalnog drutva. Procesima podravljenja ili etatizacije rat je postao profesionalni i tehniki monopol briljivo definisanog i kontrolisanog vojnog aparata: nastaje armija kao institucija, koja kao takva nije postojala u srednjem veku (Fuko, 1995: 24). Dakle, moderna drava nastaje tek na kraju srednjeg veka, kada je opremljena institucijom vojske. Institucija vojske zamenjuje dotadanje svakodnevne i sveprisutne ratne prakse i omoguava da drava uspostavi monopol nad ratnim aktivnostima. Ovaj istorijsko politiki diskurs koji sada izranja je istovremeno diskurs o ratu, ratu kao trajnom socijalnom odnosu, ratu kao neiscrpnom razlogu svih odnosa i institucija moi (Fuko, 1995: 25). Fuko s pravom podsea da je rat prethodio raanju drava: pravo, mir i zakoni su roeni u krvi i blatu bitaka (Fuko, 1998: 66). Ali to ne znai, kae Fuko, da zakon obezbeuje takvu pacifikaciju odnosa u drutvu koja eliminie sukobe, jer i pod njim nastavlja da besni rat unutar mehanizama vlasti; stoga Fuko zakljuuje: Rat je motor ustanova reda: mir u najmanjem od svojih zupanika potmulo vodi rat. Drugaije reeno, ispod mira treba deifrovati rat: rat je sama ifra mira (Fuko, 1998: 67). ISTORIJSKA GENEZA DISKURSA RATA I MOI Taj tuan i mraan diskurs rata razvijao se na Zapadu u nekoliko talasa. Taj diskurs nije, veli Fuko, samo izum nekolicine intelektualaca koji su dugo drani na margini drutva. Prvi talas tog diskursa zapoeo je u prvoj polovini sedamnaestog veka (oko 1630. godine) sa zahtevima naroda i sitne buroazije u predrevolucionarnoj Engleskoj. Taj diskurs je uoblien u pokretima puritanaca i levelera. Drugi talas e se javiti pola veka kasnije, kako konstatuje Fuko, na suprotnoj strani, na strani aristokratske gorine protiv apsolutistike vladavine kralja Luja XIV. Od tada, a to u osnovi znai od engleske, amerike i francuske revolucije, uspostavlja se diskurs ija je glavna ideja rat kao neprekinuta potka istorije: rat koji se odvija ispod reda i mira, rat koji oblikuje nae drutvo i binarno ga deli (Fuko, 1998:78). Od tada, slogan moramo se braniti protiv drutva biva zamenjen sloganom moramo braniti drutvo od njega samog. To po Fukoovom miljenju iskazuje uvoenje unutranjeg rasizma neprekidnog ienja, koji e biti jedna od temeljnih dimenzija drutvenog normiranja (Fuko, 1998:80). To je, po njegovoj oceni, istovremeno i osnova globalne strategije drutvenog konzervativizma.

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

13

Istorija je jedan od vanih inilaca moi i vlasti, kao uostalom i rituali i legende (krunisanja, pogrebi, proslave jubileja i druge drutvene i politike ceremonije). Jaram zakona i sjaj slave mi se ine kao dva lica kojima istorijski diskurs cilja na izvestan efekat jaanja vlasti (Fuko, 1998: 84). Fuko razlikuje tri funkcije istorijskog diskursa u jaanju moi i vlasti. Prva funkcija ini ono to Fuko naziva rodoslovna osovina istorije. U toj vrsti rodoslovnog zadatka veliina dogaaja i linosti prolosti treba da jami vrednost sadanjosti, da njenu niskost i svakodnevicu preobrazi u neto podjednako herojsko i pravedno (Fuko, 1998: 85). U tome lei genealoka (rodoslovna) funkcija istorijskog pripovedanja. Druga je funkcija istorijskog pamenja. To stalno zapisivanje istorije koje upranjavaju pisci anala takoe slui jaanju vlasti (Fuko, 1998: 85). Trea funkcija istorije kao jaanja vlasti je omoguavanje kruenja primera, uzora. Primer je, na neki nain, slava koja je postala zakon, to je zakon koji funkcionie u sjaju nekog imena (Fuko, 1998: 86). Istorija je, dakle, proizvoa diskursa moi, diskursa obaveza kojima vlast potinjava. Ona je, takoe, i proizvoa diskursa sjaja kojim vlast opsenjuje, plai i umiruje. Vezujui i umirujui pojedince i drutvene grupe, mo i vlast deluju kao utemeljitelji i garanti reda. U zapadnoj ili indoevropskoj civilizaciji predstavljanja moi i vlasti postoje, po Fukou, kao dva aspekta ili dva lica koja su stalno udruena. S jedne strane je pravni aspekt: mo i vlast obavezuju zakletvom, obeanjem, zakonom. S druge strane, mo i vlast imaju funkciju, ulogu, magino dejstvo: vlast opsenjuje, vlast okamenjuje. Jupiter, savreno reprezentativan bog za vlast, u pravom smislu rei bog prve funkcije i prvog reda u indoevropskoj trijadi, istovremeno je bog sa lancima i sa munjama (Fuko, 1998: 86). U svemu to je do sada reeno o istorijskom diskursu, mogu se, dakle, prepoznati dve velike morfologije, dva glavna velika arita, dve njegove osnovne politike funkcije. S jedne strane imamo rimsku istoriju suvereniteta, sa druge biblijsku istoriju suanjstva i progona (Fuko, 1998:97). Na strani istorijskog diskursa u znaku rimskog suvereniteta su zakon, poredak, vlast, racionalnost, konzervativizam. Na biblijskoj strani istorijskog diskursa su pobune, zahtevi, iracionalnost, revolucionarni diskurs. Parafrazirajui uvenu Petrarkinu reenicu ta postoji u istoriji, a da nije pohvala Rimu? Fuko se pita: ta postoji u istoriji, a da nije poziv na revoluciju ili strah od revolucije? (Fuko, 1998: 105). MO NAD IVOTOM: PRAVO MAA Zakon se uvek poziva na ma, veli Fuko. Nema zakona, a da nije naoruan, a njegovo pravo oruje je smrt (Foucault, 1994: 99). Jedno od bitnih obeleja suverene moi dugo je bilo pravo na ivot i smrt. Ono je izvedeno iz rimskog patria potestas koje je ocu porodice davalo pravo da raspolae ivotom svoje dece i svojih robova. Pravo maa ima danas dva glavna oblika: pravo na izricanje smrtne kazne i pravo na voenje ratova. Sa ograniavanjem i ukidanjem smrtne kazne broj onih koji umiru od ruke drave je sve manji, ali zato raste broj onih koji ginu u ratovima. Ratovi se vie ne vode u ime vladara kojeg treba braniti; oni se vode u ime opstanka sviju. Cijeli se narodi pokreu na meusobno ubijanje u ime potrebe da preive (Foucault, 1994: 94). Krv je, kae Fuko,

14

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

dugo ostala znaajni element u mehanizmima moi, u njezinim manifestacijama i ritualima. U drutvu u kojem glad, epidemije i nasilje ine smrt neumitnom, krv tvori jednu od bitnih vrednota. Njezina cijena istodobno proizilazi iz njezine instrumentalne uloge (moi proliti krv), njezina funkcioniranja u poretku znakova (biti iste krvi, odvano ponuditi svoju krv), pa i njezine nepouzdanosti (lako se rasipa, podlona je presuivanju, olako se mijea, brzo se kvari) (Foucault, 1994: 102). Zbog toga drutvo krvi, kako ga imenuje Fuko, mo iskazuje preko krvi (ne samo delati i muenja, ve i ratna ast i trijumf smrti). Naelo moi ubiti da bi se opstalo danas je jedan od vanih strategijskih principa u meunarodnim odnosima. Opstanak o kome je ovde re nema pravno znaenje u smislu opstanka suvereniteta, ve bioloko opstanak sopstvenog stanovnitva. Mo nad ivotom se, po Fukoovom mieljenju, od osamnaestog veka razvijala u dva pravca: jedan je bio usmeren na telo pojedinca, a drugi na telo vrste. Prvi pravac naziva anatomo-politika ljudskog tela, a drugi pravac bio-politika stanovnitva. Disciplina tijela i regulacija puanstva tvore dva pola oko kojih se razvila organizacija moi nad ivotom (Foucault, 1994:96). Preuzimanje brige za ivot vie nego pretnja umorstvom jeste ono to moi daje pristup do tela. Bio-politika oznaava ulazak fenomena svojstvenih ivotu ljudske vrste u poredak znanja i moi, u podruje politikih tehnika. Moderni je ovek takva ivotinja u politici kojoj je njezin ivot ivog bia doveden u pitanje (Foucalt, 1994: 99). Tu svoju tvrdnju Fuko ilustruje sledeim injenicama: prvo, glad danas postoji u veim razmerama nego ikad; drugo, atomsko oruje dovelo nas je do krajnje take kada se radi ouvanja opstanka jednog dela stanovnitva drugi deo izlae optem unitenju, i tree, bioloki rizici kojima je vrsta izloena danas su vei i tei nego ikad ranije. Ono to Fuko naziva pragom bioloke modernosti dogaa se kada vrsta kao ulog ulazi u sopstvene politike strategije. Nekadanja mo nad smru, koja je simbolizovala mo vladara, danas je briljivo zastrta administracijom tela i rasporeivanjem ivota u podruja vrednosti i korisnosti. Normalizatorsko drutvo, kako ga naziva Fuko, a ije su funkcije uglavnom regulativne, povesna je posledica tehnologije moi usredsreene na ivot. Stoga je ivot znatno vie od prava postao ulogom politikih borbi (Foucault, 1994: 100). Imajui to u vidu, Fuko konstatuje da su nove procedure moi dovele do prelaska naih drutava iz simbolike krvi u analitiku seksualnosti. Stvarnost sa simbolikom funkcijom drutva krvi transformisala se u stvarnost sa analitikom funkcijom drutva seksa. Simbolika krvi i analitika seksualnosti u naelu potiu iz dva razliita reima moi. Ako postoji neto to je uz zakon, smrt, prijestup, simboliku i suverenitet, onda je to krv; seksualnost pak stoji uz normu, znanje, ivot, smisao, discipliniranje i regulaciju (Foucault, 1994: 102). MO, SILA I ISTINA Ako neko govori o pravu, govori o istini, ali ta istina nije univerzalna istina filozofa, veli Fuko. Diskurs rata i mira zasniva i odreuje sutinsku vezu izmeu odnosa istine i odnosa sile. Za razliku od starogrke filozofije u ije je temelje bila ugraena pripadnost istine miru i neutralnosti, u novo doba to vie nije tako. U diskursu modernoga doba, to smo vie uronjeni u nekakav tabor, bolje emo iskazati istinu. Istina se, misli Fuko, danas

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

15

moe razviti samo polazei od borbenog poloaja u drutvenom sukobu. to se vie udaljavam od centra, bolje vidim istinu; to vie naglaavam odnos snaga, vie se borim i stvarnije e se istina preda mnom razviti (Fuko, 1998: 70). Dakle, istina se moe spoznati samo u perspektivi borbe, preivljavanja i pobede. Ili, kako naglaava Fuko, istina je dodatak snazi, kao to se i razvija samo polazei od nekog odnosa snaga (Fuko, 1998: 70). Prema tome, zakljuuje on, sutinska pripadnost istine odnosu snaga, asimetriji, decentriranosti, bici i ratu upisana je u tip diskursa koji odlikuje modernu. Pitanje istine u moderno doba ne moe se postavljati kao pitanje lica (pravnika, politiara ili filozofa) koje je linost mira, lica koje je neutralno i stoji izmeu dva tabora (u poloaju koji su filozofi sanjali od Solona do Kanta). Uopte nije re o tome da onaj ko traga za istinom ili je izrie treba da se postavi izmeu protivnika, u centar ili iznad njih kako bi nametnuo istinu u formi zakona i zasnivanja reda koji pomiruje. U praksi je re upravo o suprotnom: kako uspostaviti istinu kao pravo, kao asimetriju, kako utemeljiti istinu za odnos snaga. Lice koje izrie istinu jeste lice koje ratuje (Fuko, 1998: 71). U modernim drutvima mnotvo odnosa vlasti ne moe, po Fukoovom miljenju, funkcionisati bez proizvodnje i kruenja diskursa istine. Vlast nas primorava na proizvodnju istine i vlast moemo da vrimo jedino proizvodnjom istine (Fuko, 1998: 38). Drugim reima, vlast nas prisiljava da pronalazimo, priznajemo i proizvodimo istinu, jer je to uslov da bi se mo zasnovala i funkcionisala u celini drutvenog tkiva. S tim u vezi Fuko razmatra i odnos racionalnosti i iracionalnosti. U moderno doba uspostavlja se vid racionalnosti za koju Fuko kae da je krhka i povrna. To je racionalnost tehnikih postupaka za odravanje pobede, racionalnost prorauna, strategija i lukavstava. Ta racionalnost je nepostojana, apstraktna, a esto i iluzorna. To je ona racionalnost koja je vezana za one koji u odnosima snaga imaju pobedu, kojima dominacija ide na ruku i koji nisu zainteresovani da se to stanje dovodi u pitanje (Fuko, 1998: 71-72). U temeljima te i takve racionalnosti jeste stalna, sirova i gola iracionalnost u kojoj se, kako kae Fuko, rasprskava istina. Samo u viim delovima imamo krhku i prolaznu racionalnost koja je kompromitovana i vezana za iluziju i pokvarenost, ili, kako kontrapolira Fuko: Istina e, dakle, biti na strani bezumlja i brutalnosti; nasuprot tome, razum na strani himere i pokvarenosti (Fuko, 1998: 72). Fuko smatra da svako drutvo ima svoj reim istine, svoju optu politiku istine, to jest tipove diskursa koje prihvata i ini da funkcioniu kao istiniti. Vano je, meutim, shvatiti da istina nije izvan moi. Istina je od ovog svijeta, ona je stvorena zahvaljujui mnogostrukim prisilama. I sadri obvezatne efekte moi (Foucault, 1994: 160). U modernim drutvima politika ekonomija istine, kako je vidi Fuko, karakterie se s pet historijski vanih taaka: prvo, istina je usredsreena na formu naunog diskursa i na institucije koje ga proizvode; drugo, istina je potinjena konstantnom ekonomskom i politikom podsticanju (potreba za istinom kako ekonomske proizvodnje, tako i politike moi); tree, istina je objekat difuzije i neizmerne potronje (a naroito krui u vaspitnim i informacijskim ustanovama koje su, kao recimo kolski sistem, vrlo rasprostranjene u drutvenom telu); etvrto, proizvedena je i prenoena pod kontrolom malog broja velikih politikih i ekonomskih aparata (univerzitet, vojska, mediji); peto, istina je ulog u igri itave jedne politike debate i socijalnog sukoba (koji po pravilu dobija oblik ideoloke borbe).

16

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Sam Fuko pod istinom pre svega podrazumeva skup normiranih procedura za proizvodnju i stavljanje u opticaj i funkcionisanje stavova i tvrdnji. Istina je nuno vezana za sisteme moi koji je proizvode i podravaju, kao i za sopstvene uinke moi koje ona inducira i koji nju reprodukuju kao svojevrsni drutveni reim istine. Ne radi se o tome da se istina oslobodi svakog sistema moi nego da se mo istine odvoji od oblika hegemonije (socijalnih, ekonomskih, kulturnih) unutar kojih za sada funkcionira (Foucault, 1994: 162). MO, ZNANJE I UITAK Sumnje koje je Fuko formulisao u odnosu na Rajhovu hipotezu represije nisu bile motivisane samo eljom da pokae kako je ona pogrena, ve prvenstveno idejom da tu hipotezu smesti u optu ekonomiju diskursa o moi. Na primeru istorije seksualnosti Fuko se pita do kojih je uinaka moi dovelo ono to je o njoj reeno. ini mi se da je jo znaajnije njegovo pitanje kakve su veze izmeu diskursa o seksu i diskursa o moi i uinaka tih moi i uitaka koji su njima proeti. Ipak, kljuno je Fukoovo pitanje koje i kakvo se znanje oblikuje takvim diskursom. Jer njega pre svega interesuje da odredi funkcionisanje i razlog postojanja onog poretka na koji se oslanja na novovekovni diskurs o seksualnosti, a koji se iskazuje trouglom mo znanje uitak (Foucault, 1994: 12). Fukoova arheologija znanja i moi se sastoji u traganju za polimorfnim tehnikama moi, to jest, spoznavanjem oblika i kanala kroz koje diskurs moi dospeva do najindividualnijih oblika ponaanja i elja. Spektar polimorfnih tehnika moi je irok i ukljuuje kako uinke odbijanja, zapreka i iskljuivanja, tako i uinke podsticaja i pojaanja elja i uitaka. Umesto uobiajenih analiza koje se pripisuju ekonomiji retkosti, Fuko nastoji da pronae instance diskurzivne proizvodnje, instance proizvodnje moi i instance proizvodnje znanja kao procese koji imaju povezanu povest. Njegove analize hipoteze o represiji pokazuju da instanca diskurzivne proizvodnje uspeno upravlja i utnjom: Nemost koja snagom utnje namee tiinu. Cenzura (Foucault, 1994:15). On pokazuje isto tako da instanca proizvodnje moi ukljuuje i funkcije zabrane; kao to i instanca proizvodnje znanja esto ubacuje u javni opticaj pogreke ili sistematska neznanja. Zakljuak je Fukoa da se mo, znanje i uivanje ne samo ne ponitavaju, nego se i ne okreu jedan protiv drugoga. I vie od toga, oni se povezuju pomou sloenih i realnih mehanizama nadraavanja i podsticaja (Foucault, 1994: 37). Na primeru proizvodnje istine o seksu Fuko razlikuje dve vrste drutava. Jednu vrstu sainjavaju drutva poput Indije, Kine, Japana, Rima, arapsko-muslimanskog sveta, koja razvijaju umetnost erotike (ars erotica). Drugu vrstu sainjavaju zapadna drutva koja su, da bi iskazala istinu o seksu, razvila procedure koje se ravnaju prema jednom obliku moi iju sutinu predstavlja in i postupak priznavanja. Priznanje je na Zapadu postalo jednom od najcenjenijih tehnika za proizvoenje istine (Foucault, 1994: 43). ivimo u drutvu koje Fuko naziva priznavajue drutvo - priznajemo ili smo prisiljeni da priznamo. To priznanje je ili spontano, odnosno uslovljeno unutranjom motivacijom, ili iznueno. Od srednjeg vijeka tortura ga prati poput sjenke i podupire ga kad poklekne: crni blizanci (Foucault, 1994: 43). ovek je na Zapadu postao ivotinja koja priznaje, veli Fuko. On je uhvaen u zamku lukavstva priznanja po kome ono oslobaa, a mo uutkuje. Dok su drugi oblici rada osiguravali akumulaciju kapitala, golem posao priznavanja doveo

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

17

je, smatra Fuko, do pokornosti ljudi. Hrianstvo je tu ulogu zapoelo u 13. veku zapoveu da svi vernici moraju najmanje jednom godinje da kleknu i priznaju sve svoje grehe. Mo ovoga procesa je u tome da preko priznanja i njegovog tumaenja stvori diskurs istine. Jedan od vanih izvoda Fukoove analize je da odnos moi ve postoji tamo gde postoji elja za uitkom. U odnosu na to otkrie iluzorno je razotkrivati mo u represiji koja se oituje nakon toga, kao to je uzaludno uputati se za traganje za eljom izvan moi (Foucault, 1994: 58). Dakle, Fukoa ne interesuje teorija nego analitika moi, to jest one specifine oblasti koje tvore odnose moi i odreuju sredstva koja omoguuju njezinu analizu. A te oblasti su diskursi seksualnosti, kanjavanja i nadziranja, odreivanja i tretmana ludila, utvrivanja i institucionalizacije znanja, i sl. U diskursu svih ovih oblasti mo se iskazuje putem razliitih oblika zabrana. Tri su takva oblika zabrana najznaajnija: potvrditi da neto nije doputeno; spreiti da se neto kae; poricati da neto postoji. Fukoova analiza dalje pokazuje da su velike institucije moi koje su se razvile u srednjem veku, pre svega drava u obliku monarhije sa svojim aparatima, doivele uspon na temelju mnotva prethodnih moi. A injenica da su te institucije mogle da se uvrste i nametnu koristei ceo niz taktikih saveza, znai da su uspele da postanu instance regulacije, arbitrae, ograniavanja. Tako su novi institucionalni mehanizmi moi uspeli kako da meu prethodno postojee moi uvedu red, tako i da uspostave nova naela njihovog ublaavanja i njihovog rasporeivanja po novouspostavljenim hijerarhijama. Ti su veliki oblici moi, naspram brojnih i sueljenih moi, funkcionirali iznad svih tih raznorodnih prava kao naelo prava, s trojakim obiljejem: da se oblikuju kao jedinstvena cjelina, da svoju volju izjednaavaju sa zakonom i da se vre preko mehanizama zabrane i sankcije. Njihovo geslo pax et justitia oznaava, u toj funkciji kojoj je smjeralo, mir kao zabranu feudalnih ili privatnih ratova i pravdu kao nain da se ukine privatno sreivanje sporova (Foucault, 1994: 61,62). Zbog toga se u zapadnim drutvima nakon srednjeg veka sprovoenje moi uvek iskazuje u pravu. U okviru ovih razmatranja Fuko se pita otkud u modernom drutvu, u kome su aparati moi toliko brojni, njeni obredi toliko vidljivi, a njezini instrumenti toliko sigurni, nastojanje da se mo priznaje samo u negativnom i suvoparnom obliku zabrane. Svestan da je nae drutvo izumelo vie od bilo kojeg drugog istanane i prepredene mehanizme moi, Fuko na prethodno pitanje daje dvostruki odgovor. Prvi: Glavni i taktiki razlog koji je naizgled samorazumljiv - mo je podnoljiva pod uvjetom da se dobrim dijelom zamaskira. Njezin je uspjeh razmeran stupnju prikrivenosti njezinih mehanizama. I drugi: Mo kao ista granica slobode jest, barem u naem drutvu, onaj oblik u kojem je ona prihvatljiva (Foucault, 1994:61). Zbog toga se mo u modernom drutvu najee iskazuje u pravu i u formi zakona, za razliku od, recimo, moi u apsolutnoj monarhiji, koja se uvek svrstava uz ne-pravo, kao samovolja, zloupotreba, povlastica, prevrtljivost. Ali, ako elimo da shvatimo stvarnu analitiku moi savremenog drutva, neophodno je da se oslobodimo te slike prava kao okvira i forme moi i zakona kao njegovog osnovnog koda. I to je osnovno metodsko polazite u Fukoovoj analizi mikrofizike moi u modernom drutvu - da se u povodu moi posluimo naelima analize koja ne proizilaze iz sistema prava i oblika zakona. Potrebno je, kae Fuko, da se zaputimo prema drugaijem poimanju moi: Promiljati istodobno seks bez zakona i mo bez kralja (Foucault, 1994: 64).

18

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

ODREENJE MOI: TA MO NIJE, A TA JESTE Na putu do definicije moi Fuko najpre odreuje ta ne misli pod tim pojmom. Prvo, on ne misli na mo kao na skup institucija i aparata koji jame potinjenost graana u odreenoj dravi. Drugo, on pod moi ne podrazumeva nain potinjavanja koji bi, za razliku od nasilja, imao oblik pravila. Tree, on pod moi ne pomilja na opti sistem vladavine kojim neko ili grupa sprovode vlast nad drugima. etvrto, mo nije institucija i nije struktura. Peto, mo nije stanovita sposobnost kojom su neki obdareni. I najzad, esto, mo se ne postulira u suverenosti drave, obliku zakona ili globalnom jedinstvu vladavine oni su pre samo njeni konani oblici. Pod pojmom moi, po Fukou, najpre treba razumeti sledee: prvo, mnotvo odnosa snaga koji su uroeni podruju u kome se oituju i tvore njegovu organizaciju; drugo, igru koja ih putem neprestanih borbi i sueljavanja preobraava, jaa, obre; tree, oslonce to ih ti odnosi snaga nalaze jedni u drugima tako da stvaraju lanac ili sistem ili pak raskorake, protivureja koja ih meusobno razdvajaju; etvrto, strategije u kojima oni postaju delatni, a iji se opti obrazac ili institucionalna kristalizacija utelovljuju u dravnim aparatima, u formiranju zakona, u drutvenoj hegemoniji (Foucault 1994: 65). Jedna od bitnih odlika moi je njena sveprisutnost; ona se dogaa u svakom trenutku, na svakoj taki i u svakom meuodnosu dveju ili vie taaka. Mo je posvuda; to ne znai da ona sve obuhvaa, ve da odasvud dolazi (Foucault, 1994: 65). Fuko na sledei nain rezimira svoje odreenje moi (Foucault, 1994: 66-68): Mo nije neto to se stie, otima ili deli, neto to se uva ili puta da pobegne. Mo se proizvodi polazei od bezbroj taaka i u igri nejednakih i pokretljivih odnosa. Odnosi moi nisu spoljni prema drugim tipovima odnosa (ekonomskih odnosa, spoznajnih odnosa, spolnih odnosa), ve su im imanentni. Odnosi moi su neposredne posledice podela, nejednakosti i neravnotea koje tu nastaju, a s druge strane unutranji uslovi tih diferencijacija. Odnosi moi nemaju poloaj nadgradnje s jednostavnom ulogom zabrane ili obnovljenog doputenja tamo gde deluju, oni imaju direktno tvoraku ulogu. Mo dolazi odozdo, iz samog drutvenog ivota. To znai da kod moi ne postoji binarna i sveobuhvatna matrica oprenog odnosa izmeu vlastodraca i potlaenih. Radije treba pretpostaviti da brojni odnosi snaga to se oblikuju i deluju u aparatima proizvodnje, porodicama, malim grupama, institucijama slue kao podloga zamanim uincima rascepa koji zahvataju celo drutveno telo. Odnosi moi su istovremeno i intencionalni i nesubjektivni. Nema moi koja se proizvodi bez niza tenji i ciljeva. Ali to ne znai da mo proizilazi iz izbora ili odluke nekog pojedinanog subjekta. Racionalnost moi je racionalnost taktika, a ne posledica potpune kontrole onih koji donose odluke nad celinom mree moi. Tamo gde postoji mo postoji i otpor, a taj otpor nikada nije u spoljanjem poloaju prema odnosima moi. Mi smo neminovno unutar odnosa moi, i to ne moemo izbei. Odnosi moi imaju strogo relacijski karakter. Oni mogu postojati samo u funkciji mnotva taaka otpora: u odnosima moi one igraju ulogu protivnika, mete, oslonca, proboja u neki zahvat. Te su take otpora prisutne svuda u mrei moi. U odnosu na mo

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

19

ne postoji samo jedno mesto velikog odbijanja, ve razni otpori razliitih vrsta: mogui, nuni, neverovatni, spontani, divlji, usamljeni, usklaeni, podmukli, nasilni, nepomirljivi, spremni na pogodbu, koristoljubivi, drutveni. Oni po definiciji mogu postojati samo u strategijskom polju odnosa moi. Take otpora su drugi lan u odnosima moi i u njih su upisani kao nesvodiva sueljena strana. I one su, kao i mo, rasporeene na nepravilan nain: take, vorovi, arita otpora rasuti su u prostoru i vremenu s razliitim stepenom gustoe. Retko se uobliuju u velike binarne podele i korenite drutvene lomove. Najee su u pitanju nepostojane i prolazne take otpora. Kao to mrea odnosa moi oblikuje gusto tkanje koje proima aparate i institucije, tako i rojenje taaka otpora proima drutvenu stratifikaciju i pojedinane lanove. Kao to drava poiva na institucionalnoj integraciji odnosa moi, tako i strategijsko kodiranje taaka otpora omoguuje revoluciju. Analizu mehanizama moi, dakle, treba oprobati na polju odnosa snaga. Tako e se, po miljenju Fukoa, izbei sistem suveren zakon kojim je tako dugo opinjena politika misao. I ako je istina da je Machiavelli bio jedan od rijetkih i u tome se bez sumnje sastojala sablazan njegova cinizma koji su mo Vladara promiljali u smislu odnosa snaga, onda moda valja krenuti korak naprijed, liiti se osobe Vladara i mehanizme moi odgonetati iz imanentne strategije odnosa snaga (Foucault, 1994: 68). POREDAK DISKURSA Jedna od kljunih Fukoovih teza je da se mo i znanje artikuliraju u diskursu, odnosno da diskurs proizvodi i prenosi mo (Foucault, 1994: 70,71). Istina, on kae da diskurs moe da jaa mo, ali i da je potkopava, da je ini krhkom i da joj postavlja prepreke. Isto tako, mo nalazi utoite ne samo u diskursu, nego i u utnji i u tajni. U znamenitom pristupnom predavanju na Kole de Frans 1970. godine, Fuko se na poetku pita ta je tako opasno u injenici da ljudi govore i da se njihov diskurs beskrajno mnoi. U traganju za odgovorom na pitanje gde lei opasnost, on zapoinje inventivnim dijalogom izmeu elje i institucije. Citirau deo tog dijaloga. elja pita: Sama ne bih volela da stupim u taj rizini poredak diskursa; ne bih elela da imam nita sa onim to je presudno i odluujue u njemu. A institucija odgovara: Ne treba da se plai poetka; mi smo svi ovde da bi ti pokazali da diskurs pripada poretku zakona... I ako diskurs ponekad ima mo, ona potie od nas, i samo od nas. Zamiljenim dijalogom Fuko pokazuje da elja i institucija nisu nita drugo nego dva suprotna odgovora na isti strah: strah od onoga to diskurs jeste u svojoj materijalnoj realnosti kao stvar izgovorena ili napisana (Fuko, 2007: 6,7). U svakom se drutvu produkcija diskursa kontrolie, selektuje, organizuje i raspodeljuje postupcima ija je svrha da se ukrote moi i opasnosti diskursa i da se ovlada njime. Najpoznatiji postupak iskljuivanja je zabrana. Ona ima sledee oblike: a) tabu predmeta govora (nemamo pravo da kaemo sve); b) ritual okolnosti govora (ne moemo govoriti o bilo emu u bilo kojim okolnostima); i c) privilegovano ili iskljuivo pravo subjekta koji govori (nema svako pravo da govori o svemu). Pored zabrane, princip iskljuivanja su podela i odbacivanje. To se dobro vidi na sluaju podele i suprotstavljanja razuma i ludila, kao i na praksi odbacivanja diskursa koji ne pripada svetu razuma. Trei sistem iskljuivanja je suprostavljanje istinitog i lanog.

20

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Po miljenju Fukoa, od sva tri navedena velika sistema iskljuivanja, ovaj trei, koji se moe predstaviti i kao volja za istinom, neprestano uveava svoju snagu i postaje nezaobilazan. Sutina volje za istinom, volje da se izrie istiniti diskurs, jeste elja za moi. Kako kae Fuko, diskurs je mo koju valja zadobiti. Diskurs nije prosto ono to borbe ili sisteme dominacije prevodi u jezik, nego je ono za ta se i ime bori (Fuko, 2007: 9). Fuko raspoznaje veliki rascep u onome to bi se moglo nazvati drutveno prisvajanje diskursa. U tome on otkriva nekoliko vanih momenata. Tako utvruje da je disciplina vaan princip kontrole proizvodnje diskursa. Ocenjuje takoe da je svaki obrazovni sistem politiki nain da se odrava ili menja prisvajanje diskursa, zajedno sa znanjima i moima koje oni nose (Fuko, 2007: 34). Moderna drutva su diskurzivna drutva koja imaju zadatak da uvaju ili da produkuju diskurse kako bi ih pustila da cirkuliu u zatvorenom prostoru i da ih distribuiraju samo prema strogim pravilima, tako da vlasnici pri tom razdeljivanju ne ostanu bez vlasnitva (Fuko, 2007: 30,31). Zato ne udi njegova ocena da evropska civilizacija vie potuje diskurs od bilo koje druge. Ali, istovremeno on otkriva da ispod ovog oiglednog uvaavanja diskursa, ispod oigledne logofilije ili ljubavi za istinom, postoji skrivena vrsta straha. Taj strah on naziva logofobijom, a to je vrsta nemog straha od mnotva diskurzivnih dogaaja, od mase izreenih stvari i iskaza od sveg ovog neprestanog i razuzdanog zujanja diskursa (Fuko, 2007: 38). Za analizu te vrsta straha Fuko predlae sledee tri odluke kojima nae miljenje treba da se odupre postojeem stanju stvari: Moramo preispitati nau volju za istinom, moramo vratiti diskursu njegov karakter dogaanja i, konano, moramo odbaciti suverenost oznaitelja (Fuko, 2007:39). Po sopstvenom priznanju, ono to je Fuko izrekao o diskursu sasvim je neverno Hegelovom logosu (Fuko, 2007: 54). MIKROFIZIKA MOI U jednom intervjuu za italijansku javnost, objavljenom 1976. godine pod naslovom Mikrofizika moi, Fuko je objasnio u emu se njegov pristup moi razlikuje od drugih, preovlaujuih shvatanja moi. Prema Fukoovim reima, kada se uinci moi definiu uz pomo represije, tada dobijamo samo njeno pravno poimanje; mo se poistoveuje sa zakonom koji kae ne, sa prvenstvenom funkcijom i snagom zabrane. Po miljenju Fukoa, to je jedna potpuno negativna, skuena, oskudna koncepcija moi. Za razliku od represivnog koncepta moi, Fuko razvija novu ekonomiju moi. To je jedan pristup moi kao produktivnoj snazi. Fuko se najpre pita kako bi negativna mo koja poiva samo na zabranama i represiji uopte bila sluana i prihvaena. To to omoguuje da mo bude prihvaena i da vlada nije sadrano samo u zabranama i u njenoj represivnoj dimenziji. Mo ne pritiska samo kao neka snaga koja kae ne, veli Fuko, ve proima tela, proizvodi stvari, indukuje zadovoljstvo, stvara znanje, proizvodi diskurse. Treba je smatrati produktivnom mreom koja proima itavo socijalno tijelo mnogo vie nego kao negativnu instancu koja ima funkcijnu da suzbija (Foucault, 1994: 151). I dodaje: Ono to sam u Nadzirati i kanjavati htio pokazati jest kako se je poev sa XVII-XVIII stoljeem dogodilo realno tehnoloko deblokiranje produktivnosti moi (Foucault, 1994: 152).

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

21

Postavljanje problema moi u terminima drave je jo uvek postavljanje tog pitanja u terminima vladara i suverenosti i u terminima zakona. Opisivati fenomene moi u funkciji aparata drave znai ostati na pozicijama shavatanja moi iskljuivo u njenoj represivnoj funkciji. A to znai vezati mo samo za vojsku kao mo smrti i policiju i zakon kao kaznene instance. Tu je Fuko vrlo kritian prema pravnoj i politikoj teoriji i njihovim pogledima na mo. Vladar, zakon, zabrana, sve to konstruiralo je sistem predstavljanja moi koji je kasnije preuzet od pravnih teorija; politika teorija je ostala opsjednuta linou vladara... Treba kralju odrubiti glavu: to se u politikoj teoriji nije uinilo (Foucault, 1994: 152,153). Svim ovim Fuko ne eli da kae da drava nije vana. Ono to, meutim, on naglaava jeste potreba da se u promiljanju moi prekorai prag i okvir drave. To prekoraivanje za Fukoa ima dvostruki smisao. Prvo, da pokae da je drava, uprkos svojoj svemoi i moi svojih aparata prisile, veoma daleko od mogunosti da prekrije itavo realno polje odnosa moi. A drugo, moda jo vanije, da omogui da shvatimo da drava moe funkcionisati samo na osnovu ranije postojeih odnosa moi koji se uspostavljaju u itavom drutvenom tkivu. Drava je strukturno nadreena itavom nizu mrea moi koje prolaze kroz tijela spolnost, obitelj, stajalita, znanja, tehnike, itd (Foucault, 1994: 153). Fukoovo gledite moi moglo bi da se same i na sledei nain: negativna metamo drave i prava ne moe ni da se uspostavi ni da opstane ako nije ukorenjena u itav niz realnih odnosa mikromoi, koji su mnogostruki, nedefinisani i preplavljuju drutvo u svim njegovim dimenzijama. Smisao mikrofizike moi i njenih tehnologija koje se uspostavljaju u poslednja dva veka jeste u tome da se od pojedinaca u njihovom konkretnom ivotu dobiju produktivni doprinosi (Foucault, 1994: 155). GOVERNMENTALITY (GOUVERNEMENTALITE) U poslednjim godinama ivota Fuko uvodi novu dimenziju u svoje razumevanje moi. Nakon jednog predavanja na Kole de Frans pod naslovom Gouvernementalite (1978), a u okviru svog koncepta biopolitike (koji je, rekao bih, novo tumaenje Aristotelovog bios politicos) nudi koncept koji dalje razvija njegovu osobenu teoriju subjektivizacije. Kao to je, bar delom, prethodno pokazano, Fuko nastoji da otkrije sutinsku povezanost izmeu prirode savremenog drutvenog poretka, na jednoj, i slobode i zavisnosti pojedinaca, na drugoj strani. U svim svojim delima on ispituje tri glavna vida prakse subjektivizacije: praksu klasifikovanja, praksu odvajanja i praksu samosubjektivizacije. Istovremeno, Fuko pokazuje da su glavna polja subjektivizacije, a to su telo, stanovnitvo i individua, veoma prilagodljiva podruja za formiranje i cirkulaciju moi (Kec, 2005:118-121). Fuko je sve vreme preokupiran dvema paralelnim istraivakim idejama. Na jednoj strani to je ideja politike racionalnosti i s tim u vezi njegovo istraivanje genealogije drave. Na drugoj strani, on je koncentrisan na etika pitanja genealogije subjekta. Kao to, meutim, primeuje Tomas Lemke, problem vladavinskog ili upravljakog mentaliteta (governmentality) predstavlja onu nedostajuu vezu izmeu ove dve linije njegovog istraivakog interesa. To je veza zato to Fuko to koristi upravo da analizira povezanosti izmeu onoga to on zove tehnologije selfa i tehnologije dominacije, konstituisanja subjekta i formiranja drave (Lempke, 2000:2). Fuko je zbog toga skovao

22

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

jedan neobian i teko prevodivi izraz governmentality (francuski gouvernementalite), koji semantiki povezuje pojam upravljanja, vladanja (governing) sa nainom miljenja, odnosno mentalitetom (mentalite). Pridajui ovom novoskovanom terminu najire znaenje, koje se ne odnosi samo na upravaljaki mentalitet vezan za dravu, ve za sve mogue odnose (upravljanje porodicom i domainstvom, usmeravanje due do upravljanja samokontrolom, itd), Fuko uspostavlja blisku vezu izmeu formi moi i procesa subjektivizacije. Fukoa interesuju pitanja upravljanja upravljanjem (the conduct of conduct) u najirem rasponu od upravljanja sobom (governing the self) do upravljanja drugima (governing others). Fuko time eli da pokae kako se pojava moderne suverene drave i moderne autonomije individualnog meusobno uslovljavaju. Po nekim miljenjima governmentality koncept ima ulogu kljunog pojma (key notion) u Fukoovom delu. Taj koncept igra odluujuu ulogu u njegovim analizama moi, u nekoliko pogleda: on nudi pogled na mo s onu stranu perspektive centrirane ili na konsensus ili na nasilje i prisilu; on povezuje tehnologije selfa sa tehnologijama dominacije; on povezuje konstituisanje subjekta sa formacijom drave; i najzad, on pomae da se uspostavi razlika izmeu moi i dominacije (Lemke, 2001: 3). Zbog znaaja ovog koncepta Lemke predlae da se uvede Fukoova hipoteza koju karakterie izuavanje uslova konsensusa ili preduslova prihvatanja. Za razliku od ranije pomenute Nieove hipoteze, Fukoova hipoteza ne gleda na odnose moi samo u smislu nasilja ili borbe, niti dobrovoljnog povezivanja (to se sve moe podvesti pod instrumente moi), ve radije kao oblast pojedinanog modusa akcije koji nije ni ratni ni juridiki (Lemke, 2001: 4). Dakle, governmentelity je Fuko uveo da bi istraivao kapacitete autonomne individue za samokontrolu i kako je to povezano sa formama politike vladavine i ekonomske eksploatacije. Moglo bi ak da se kae da je ovim pojmovnim pomeranjem teita Fuko izvrio korekciju nekih svojih ranijih nalaza, a pre svega onih u kojima je procese subjektivizacije snano povezivao sa procesima disciplinovanja. U poslednjoj fazi Fukoovog rada pojam upravljanja je upotrebljavan da bi se istraili odnosi izmeu tehnologija selfa i tehnologija dominacije. U ovoj fazi Fuko razlikuje tri relacije moi. Prva i osnovna relacija odnosi se na ono to Fuko naziva strateke igre meu slobodama (strategic games between liberties). Druga relacija moi, koja se obino naziva mo, jeste stanje dominacije. A izmeu ova dva tipa relacija moi imamo trei tip koji Fuko naziva upravljake tehnologije (governmental technologies). Mo kao strateka igra je sveprisutna osobina interakcije meu ljudima, a njen rezultat je u injenici da neki ljudi pokuavaju da uslove voenje i ponaanje drugih. Strateke igre mogu da imaju mnoge forme: ideoloku manipulaciju ili racionalnu argumentaciju, moralni savet ili ekonomsku eksploataciju. Ali to ne znai da je mo uvek realizovana na raun interesa drugih u odnosima moi. Niti pak da je uslovljavanje ponaanja drugih uvek intrinsiki (samo po sebi) loe. Odnosi moi shvaeni kao strateke igre ne rezultiraju uvek uklanjanjem slobode ili opcijama koje su na raspolaganju individuama. Naprotiv, mo u smislu koji Fuko daje ovom pojmu, moe da rezultira u poveanim ovlaenjima (empowerment) ili poveanoj odgovornosti (responsibilisation) subjekata, nagonei ih da uklone prepreke u procesu donoenja odluka u polju akcije.

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

23

Dominacija je specifian oblik odnosa moi koji je stabilan i hijerarhijski, fiksiran i nereverzibilan. Dominacija se odnosi na asimetrine odnose moi u kojima podreene osobe imaju malo prostora za manevar zato to su margine njihovih sloboda ekstremno limitirane. Ali, stanja dominacije nisu po Fukou primarni izvori posedovanja moi; naprotiv, stanja dominacije su pre efekti tehnologija vladanja i upravljanja. Tehnologije vladanja i upravljanja svojim efektima sistematizacije, stabilizacije i regulacije odnosa moi mogu voditi ka stanju dominacije. Mo u smislu upravljakih tehnologija odnosi se na manje ili vie sistematizovane, regulisane i promiljene oblike moi koji idu iznad spontanog vrenja moi nad drugima i koje prate specifine forme rezonovanja (ili racionalnosti) kojima se brani svrha, cilj (telos) akcije ili adekvatnih sredstava da se taj cilj postigne. U svojim predavanjima o genealogiji drave Fuko je razlikovao hrianstvo kao duhovno vostvo due orijentisano ka spasenju na drugom svetu i dravni rezon kao politiku vladavinu ljudi da bi se obezbedilo blagostanje na ovom svetu. U tom smislu, Fuko u poslednjoj fazi nije gledao na disciplinarnu ili suverenu mo kao oprenu formu moi, ve kao razliitu tehnologiju vladanja, upravljanja. PASTIRSKA MO (PASTORAL POWER) Fuko upotrebljava termin pastoralna ili pastirska mo i metaforu iz Starog zaveta pastir-stado igra (the shepherd-flock game) da bi pokazao da je cilj upravljanja da promovie blagostanje svojih podanika sredstvima detaljnog i sveobuhvatnog regulisanja njihovog ponaanja. Pastirska mo je mnogo vie usmerena na blagostanje podanika nego na njihovu slobodu. Fuko koristi pastir-stado metaforu da bi pokazao da je ovom vidu moi potpuno strana ideja slobode koja karakterie kako ugovornu, tako i republikansku tradiciju zapadne politike misli. Ideja o pastirskoj moi podrazumeva da su odnosi izmeu vladara i onih kojima se vlada mnogo obuhvatniji od onih odnosa moi koji su zasnovani na zakonima i sa njima povezanim sankcijama, kakve imamo kod suverene moi koja poiva na poslunosti. Tri su centralne ideje kod pastirske moi. Prvo, pastir upravlja stadom, a ne teritorijom. Drugo, stado postoji dok postoji pastir; ako njega nema, stado se raspada u masu pojedinanih lanova. Tree, pastir brine o stadu kao kolektivu, ali i o svakom pojedinom lanu i njihovim potrebama. Glavni kontrast izmeu dve koncepcije odnosa moi je u percepciji da pastir ima superiornu poziciju koja mu omoguava da stado deluje na traeni nain i bez potrebe na pristanak sa njihove strane. U tom smislu je pastoralna mo vidno suprotna modelu suverene moi zasnovanom na poslunosti i saglasnosti (Hindess, 1997: 119). Fuko smatra da je hrianstvo modifikovalo ranu hebrejsku metaforu pastir-stado u nekoliko vanih taaka. Hrianska ideja o grehu, ispatanju i spasenju moralno je usloila odnose izmeu pastira i stada. Hrianstvo je preuzelo od stoicizma praksu samoispitivanja to je uvelo savest kao instancu odluivanja. Za razliku od helenistikog sveta gde je pitanje savesti imalo formu govora i dijaloga, u hrianstvu je samoispitivanje savesti postalo integralni deo kontinuiranih odnosa izmeu pastira (ili njegovog lokalnog

24

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

predstavnika) i svakog lana bojeg stada. I ne samo to. Za razliku od stoike prakse koja je koristila savest za izgradnju samosvestne linosti, hrianstvo je koristilo samoispitivanje za razotkrivanje individua kako bi bili pod jo efikasnijom kontrolom i observacijom. Samoispitivanje sopstvene savesti je, kako kae Fuko, organizovalo vezu izmeu totalne pokornosti, znanja o nekome i ispovedanja nekom. Pastoralni imid vladavine i upravljanja igra vanu ulogu u savremenom modelu drave blagostanja (the welfare state). KRITIKA NEOLIBERALIZMA Uobiajeno razumevanje liberalizma je da je to politika doktrina ili ideologija ija je glavna briga da se maksimalizuje individualna sloboda, a naroito da se brani prirodna sloboda od nasrtaja drave. Liberalizam podrazumeva doktrinu ograniene vlade i limitirane uloge drave. Sa tog stanovita posmatrano, svaka forma i aktivnost drave mogu se primarno razumeti s obzirom na konsekvence koje imaju na individualnu slobodu. Savremena drava ima dve podjednako snane tendencije u odnosu na slobodu. S jedne strane, ona mora da obezbedi neophodne uslove pod kojima e biti sauvana sloboda pojedinaca (vladavina prava, civilni mir, odbrana od spoljne invazije, itd). S druge strane, drava postavlja pretnje individualnoj slobodi, bilo kroz zloupotrebu sopstvenih neophodnih moi kojima raspolae ili kroz sticanje upravljakih moi druge vrste. U ovom drugom smislu, ak se i o demokratiji ponekad moe govoriti kao o potencijalnoj opasnosti za slobodu, s obzirom da oni koji se takmie za masovnu politiku podrku na izborima mogu pasti u iskuenje da obeaju programe koji se mogu realizovati samo na utrb slobode. U ovome lei fundamentalni problem svake liberalne vladavine kao distinktivnog oblika upravljanja. Jedna od kljunih poenti u Fukoovom shvatanju je da svako vrenje moi zahteva izvestan stepen slobode na strani onih nad kojima se mo vri. On time brani bazini liberalni argument po kome racionalna vlada brine o praktinim problemima upravljanja ponaanjima slobodnih osoba i obezbeuje osnovne uslove njihove slobode sredstvima razliitih vladavinskih praksi. U tom smislu Fukoove analize proiruju oblast Veberovog argumenta i to na dva naina: prvo, insistiranjem na vanosti aspekta rada vlade kojima se upravlja van dravne birokratije; i drugo, skretanjem panje na forme moi povezane sa drugim (nebirokratskim) formama ekspertize, kao to su raunovodstvo, ekonomija ili psihijatrija. Kao to kau Rouz i Miler (Rose and Miller, 1992), Fukou se mora odati priznanje to je otkrio da na modernom Zapadu znaajna politika mo lei van neposredne nadlenosti drave i njenih birokratskih aparata. Mada brani osnovno liberalno stanovite, Fuko je vrlo kritian prema neoliberalizmu. Istina, njegova se kritika razlikuje od glavnog toka kritike neoliberalizma koji dolazi iz kruga teoretiara bliskim pozicijama postmarksizma, poput Entoni Gidensa i Pjera Burdijea. Uobiajena kritika najee iznosi tri argumenta protiv neoliberalizma. Prvi argument ukazuje na neoliberalizam kao ideologiju i tretira ga kao manipulativno i krivo znanje o drutvu i ekonomiji. Drugi argument smatra da je neoliberalizam ekonomsko-politika realnost, ali kritikuje ekspanziju ekonomije u domen politike, odbacuje trijumf barbarskog kapitalizma nad dravom i ne prihvata da globalizacija u potpunosti

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

25

izmesti politiku regulaciju iz okvira nacionalne drave. Trei argument posmatra neoliberalizam kao praktini anti-humanizam i kritikuje njegove destruktivne efekte na drutveni ivot, jer preteranim individializmom i pragmatizmom dovodi u pitanje socijalne kolektivne veze, obezvereuje sva tradicionalna iskustva, ugroava porodine veze i druge oblike personalnih afilijacija. U svojoj kritici neoliberalizma Fuko koristi governmentality koncept po kome nije vano samo da se vidi da li neoliberalna racionalnost na adekvatan nain reprezentuje drutvo, ve i da se utvrdi kako funkcionie neoliberalna politika istine koja proizvodi nove forme znanja, izmilja nove pojmove i koncepte koji doprinose vladavini u novim domenima i poljima regulacije i intervencije. Kao primer koji ilustruje navedene procese Fuko ukazuje na diskurs odrivog razvoja (sustainable development) kojim neoliberalni novi svetski poredak rekonceptualizuje spoljnu prirodu u terminima ekosistema. Priroda, koja je ranije oznaavala nezavisni prostor jasno omeen od drutvenog i sa nezavisnom moi da deluje i da se regulie autonomnim zakonima, sve vie postaje okolina (environment) za kapitalistiki sistem. Glavno pitanje sada nije restriktivno znaenje granica rasta (the limits of growth), ve dinamika porasta limita (dynamic growth of limits). U eri odrivog razvoja, nekada nedirnute oblasti sada su otvorene u interesu kapitalizacije i ansi za komercijalnu eksploataciju (Lemke, 2001: 8). ZAKLJUAK O FUKOU Za Fukoa istorija nije staza poploana uspehom. Saglasno njegovom konceptu o upravljakom mentalitetu (governmentality), razlike i raskoraci izmeu principa i modusa racionalnosti, na jednoj, i tehnologija vladanja i upravljanja, na drugoj strani, ne vode nuno u sudar programa i stvarnosti niti u bezizlaznu konfrontaciju sveta diskursa i polja praksi. Njegovi uvidi pokazuju da su odnosi izmeu racionalnosti i tehnologija, programa i institucija, mnogo sloeniji od modela proste primene ili transfera. Razlike izmeu zamiljenih ciljeva jednog programa i njegovih aktuelnih efekata ne ukazuju na istotu programa i neistotu realnosti, ve ukazuju na razliite realnosti i heterogene strategije. Prema tome, istorija nije postignue nekog plana, ve onoga to lei izmeu razliitih nivoa racionalnosti i realiteta. Fuko vidi racionalnosti kao deo realnosti koji se karakterie permanentnim neuspehom programa (Lemke, 2001: 9). U odnosu na sadanju istorijsku ravan, Fukoov koncept upravljakog mentaliteta (governmentality) pokazuje se koristan u kritikoj dijagnozi o neoliberalizmu kao jednoj vrsti ekspanzije ekonomije u politiku. Neoliberalizam uzima zdravo za gotovo podelu drave i trita. Ispod neoliberalne zastave o deregulaciji trita stoji jedna ideja da postoji isto trite koje treba samo da bude civilizovano politikom reakcijom drutva i drave. Ali, kao to kae Lemke, mi jo od Marksa znamo da ne postoji trite nezavisno od drave i da je zbog toga ekonomija uvek politika ekonomija (Lemke, 2001: 10). U svojim delima Fuko je pokazao da umetnost vladanja nije ograniena samo na polje politike, koje i ne moe u potpunosti biti odvojeno od ekonomije. On je deifrovao neoliberalni program odvajanja politike i ekonomije, dominacije trita i povlaenja politike u formi takozvanog kraja politike, kao sam po sebi politiki program. I vie od

26

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

toga: on je pokazao da neoliberalne prakse nisu neophodno nestabilne kada se oslanjaju na rastue socijalne rascepe ili nekoherentne politike programe. Neoliberalizam ne radi samo kao program drutvenog iskljuivanja, procesa marginalizacije ili politikog deficita. Naprotiv, moe se dokazati da je naputanje drutva sigurnosti (welfare state) i politikih prava njegov raison detre. Najvei i najvaniji doprinos Fukoovih analiza moi je u njegovom osobenom pristupu. Glavna odlika tog pristupa je izuzetno plodna analitika kombinacija mikrofizike moi sa makropolitikim pitanjima drave. Pritom on nije ograniio polje odnosa moi na vladavinu dravom. Ono to njega interesuje je kako se odnosi moi istorijski koncentriu u oblik drave, a da se pri tome ne redukuju na nju. Za Fukoa je drava taktika vladanja, dinamika forma i istorijska stabilizacija drutvenih odnosa moi. LITERATURA
Balibar Etjen, 2005, Fuko i Marks. Ulog nominalizma, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Din Miel, 2005, Pitanja prosveivanja u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Eribon Didije, 2005, Nestrpljivost slobode (Fuko i Habermas), u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Fuko Miel, 1971, Rijei i stvari, Beograd: Nolit. Fuko Miel, 2007, Poredak diskursa, Loznica: Karpos. Fuko Miel, 1998, Arheologija znanja, Beograd: Plato, Novi Sad: IKZS. Foucault Michel, 1994, Znanje i mo, Zagreb: Globus. Fuko Miel, 1997, Nadzirati i kanjavati, Novi Sad: IK Z. Stojanovia. Fuko Miel, 1976, Istorija seksualnosti, 1 (Volja za znanjem), Beograd: Prosveta. Fuko Miel, 1976, Istorija seksualnosti, 2 (Upotreba uitka), Beograd: Prosveta. Fuko Miel, 1976, Istorija seksualnosti, 3 (Staranje o sebi), Beograd: Prosveta. Fuko Miel, 1990, Predavanja (Rezime predavanja 1970-1982), Novi Sad: Bratstvo jedinstvo. Fuko Miel, 1998, Treba braniti drutvo, (predavanja na Kole de Fransu iz 1976. godine), Novi Sad: Svetovi. Fuko Miel, 2003, Hermeneutika subjekta, (predavanja na Kole de Fransu 1981-1982), Novi Sad: Svetovi. Fuko Miel, 2005, Psihijatrijska mo, (predavanja na Kole de Fransu 1973-1974), Novi Sad: Svetovi. Fuko Miel, 2005, Raanje biopolitike, (predavanja na Kole de Fransu 1978-1979), Novi Sad: Svetovi. Fuko Miel, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Fuko Miel, 2005, Miljenje spoljanjosti, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija.

V. Pavlovi: Mikrofizika i makropolitika moi Miela Fukoa

Fuko Miel, 2005, Druga mesta, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Fuko Miel, 2005, Poredak govora, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Fuko Miel, 2005, Ubistva o kojima se pria, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Fuko Miel, 1995, Od svetlosti rata ka roenju istorije, u: Evropski diskurs rata, Priredio: Obrad Savi, Beograd: asopis Beogradski krug . Heking Jan, 2005, Fukoova arheologija, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Hindess Barry, 1997, Discources of Power, Oxford: Blackwell.

27

Kalanj Rade, 1994, Humanistike znanosti i problem moi. Foucaultov pristup, u: Foucault Michel, 1994, Znanje i mo, Zagreb: Globus. Kangilem or, 2005, O Istoriji ludila vienoj kao dogaaj, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Kec Stiven, 2005, Miel Fuko, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Lemke Thomas, 2000, Foucault, Governmentality and Critique, http://www.thomaslemkeweb.de/publikationen/foucault Marinkovi Duan, 2005, Nauka kao znanje-mo: od disciplinujue do diskurzivne prakse, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Milenkovi Pavle, 2005, Fuko, dogaaj, istorija, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Miler ak-Alen, 2005, Miel Fuko i psihoanaliza, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Parot M. R. M., 2005, Briga o sebi, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Said Edvard, 2005, Fuko i imaginacija moi, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Stojnov Duan, 2005, Normalnost, mo i revizija psihologije, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-19842004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. ouver Lois, 2005, Pojmovnik, u: Miel Fuko, 2005, Hrestomatija 1926-1984-2004, Priredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija.

28 Vukain Pavlovi

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

MICROPHYSICS AND MACROPOLITICS OF MICHAEL FUCAULTS POWER

Abstract The author deals with Fucaults discours and power structure analysis. In this critical review of Fucaults theory of power, the following questions are emphasises: dominance and production of political subjects; historical genesis of the war and power discourse and the role of war as a producer of power and political institutions; relation of power with force and truth, as well as with knowledge and pleasure; problem of the ruling or managerial mentality (governmentality). Key words: power, discours, war, truth, knowlege, pleasure, managerial mentality.