Све до појаве авангардне уметности двадесетог века западно сликарство је било одређено

централном перспективом.
Перспектива на иконама и фрескама је сасвим другачија. Зову је обратна или византијска
перспектива. Она је растућа, то се пости!е тако то се линије које полазе од посматрача
не скуп"ају у некој зами"еној уда"еној тачки, него се ире, разилазе од посматрача.
#овек пред иконом није господар и виртуелни власник света, већ учесник у $о!ијој
творевини.
%азбија&у илузије доприноси и полицентричност икона и фресака. 'ие центара пома!е
нам да ликове или предмете сагледамо из вие углова одједном, да се не задово"авамо
илузијом једне статичне и пасивне, монокуларне (киклопске) тачке посматра&а.
*коне приказују и више временских фаза истог догађаја. +огађај се посматра из
перспективе краја времена, када се укида подела времена на проло, сада&е и будуће.
Отуда се на једној фресци или икони исти лик појав"ује и по неколико пута.
,а иконама нема сенки, све је обу-ваћено, али и изнутра про!ето нествореном светлошћу
Божијом. ,осиоци сенке су само бића зла, наказно сма&ена у самоуруава&у, без основе
постоја&а у $огу.
*коне приказују и човека и свет већ преобликоване у есхатону, у догађајима са краја
историје, кад ће $ог бити све у свему и нита неће постојати ван $ога и &егове светлости.
. рано-рићанској /ркви посебно је био распростра&ен језик символа. 0ај символизам се
пре свега обја&ава, ну!ноћу да се путем уметности изрази истина која се не мо!е
непосредно представити, изобразити. Са друге стране, скрива&е, на извесно време,
основни- -рићански- тајни од они- који се спремају за крте&е 1оглаени-2 установили
су Свети Оци, по узору на Свето писмо. ,езнабоцима се не изла!е тајно уче&е о Оцу,
Сину и +у-у Светоме нити се оглаенима јасно говори о тајнама, већ се о многим
стварима говори на прикривени начин, као у причама, како би верни који знају разумели, а
они који не знају избегли тету.
3език иконе је језик Православне /ркве, који подсећа човека да је икона $о!ија и да ће
само !ивећи светотајинским !ивотом ступити у !иву заједницу са својим .зором 4 $огом
0ворцем.
Икона постојање Бога сведочи љубављу,
а не доказима.
'ерност Преда&у није верност старини, већ !ива веза са пуноћом црквеног !ивота, са
светоотачким искуством, а оригиналан, изворан, јесте само онај !ивописац 1иконограф2
који допире до *звора, до $ога.
'ерно слика&е древни- узора није пуко копира&е јер оно и те како иконописцу дозво"ава
да се истински слободно и стваралачки изрази. *ако је реч о пресликава&у, такорећи
умно!ава&у са древни- узора, нећемо наћи ни две истоветне иконе јер сличност коју
примећујемо приликом посматра&а само наглаава потпуну оригиналност и
индивидуалност сваке од &и-.
По православном уче&у, икона постаје икона тек пото /рква призна подударност
сликанога лика са исконским прволиком или, друкчије говорећи, кад је /рква дописала
име уз лик. Право тог именова&а, то јест утврђива&а самоидентитета лица насликаног на
икони, припада само /ркви.
Све у свему, као то је унутра&и садр!ај свете иконе појм"ив само богонада-нутим
иконописцима, он је, тако исто, доступан само проду-ов"еним иконопотоваоцима.
/и" православне -рићанске културе је да то вие бо!анског унесе и оствари у човеку
и свету око човека 4 да оваплоти $ога у човеку и свету. *мајући у виду богооткривену
истину да је човек створен по лику $о!ијем и да је личносна икона 5ивога и 0ројичнога
$ога, мо!емо рећи да је (зема"ска култура икона /арства ,ебеског).
6икови св7ти- на иконама се 8приказују с тачке гледита вечности9, и на &има се не
приказује лик смртног, палог и зема"ског човека, него лик ду-овно пресазданог,
обо!еног, светог, спасеног и небеског човека 4 новог :дама. %еч је о ликовима у којима је
засијала светлост ;ристова. Православна иконографија иконично представ"а
1изобра!ава2 ду-овно преобра!ени свет и човека -рићанина узди!е и уводи у тај свет са
ци"ем да човек постане са!ите" тога света. %еч је о непролазном и вечном свету 4 о
/арству ,ебеском.