Ћела

Био један цар па имао три кћери. Две старије уда за царске синове, а на најмлађој
науми да остави царство, јер је била најлепша. У тога цара био је један слуга
којега су звали Ћела, јер је био ћелав. Тај слуга ништа друго није радио, него само
по баш¬и што је требало, али му је баш¬а тако била урађена као да је у nој
радило десет nуди, и сви су се томе ¬удили. Uарева је кћи ¬есто гледала с
пенµера у баш¬у и говорила у себи: "Бо»е мој, каква је то лепа баш¬а и како је
урађена, а ради је само један ¬овек, па још да је какав, него мали као шушица!"
Jедно јутро царева кћи гледајући тако с пенµера и ¬удећи се, опази Ћелу у баш¬и
па му проговори: "3а Бога, Ћело, како мо»еш ти сам толику баш¬у тако лепо
радити и др»ати?" A он јој одговори: "Fоспођо девојко! ако си рада знати, порани
побоnе па ћеш видети."
Друго јутро царева кћи урани врло рано, и стане да гледа у баш¬у нејавnајући ни
оцу ни матери, кад али Ћели дошао змајевит коn и донео му госпоско одело и
ору»је, и довео уза се троје ¬етворо ¬еnади те раде баш¬у, а Ћела се обукао у
оно одело, те постао са свим други: није више ни ћелав него леп момак што мо»е
бити, па узјаxао на онога коnа, те се шеће по баш¬и, а коn да се помами под nим:
све му варнице из ноздрва севају.
Oна како види Ћелу, загледа се у nега, али није xтела за дуго никоме казати. Kад
многи просци стану долазити и просити је, она најпосле ка»е да не ће ни за кога
него за Ћелу. Uар и царица кад то ¬ују, стану је ру»ити и xулити: "Kако би ти за
слугу пошла, па још да је какав, него Ћела. Xоћеш да нам срамотиш царство." Aли
она то не xтедне ни слушати, него ре¬е: "Hли за nега или ни за кога." Kад отац
види да ништа не пома»е, обу¬е је у проста¬ко одело и на¬ини је као пуку
простакиnу, те је уда за Ћелу, па им да иза града мало земnе, а Ћела онде
на¬ини баш¬у и у nој колебу, и стане »ивети с царевом кћери као сваки баш¬ован,
носећи зелен у град и тако по штогод заслу»ујући.
Aли кад је год xтео, могао се претворити у најлепшега ¬овека, само је требало да
звизне, па би одмаx дотр¬ао змајевит коn и донео госпоско одело и ору»је. Тако је
трајало за неко време, али на један пут ударе непријатеnи на Ћелинога таста са
две стране, да није знао куда пре. Oнда ре¬е у себи цар: "Oне две кћери што сам
удао за царске синове, имам сад од nиx помоћ, а ову од које сам се највише
надао, дадоx за рђу." H тако цар у великој бризи изда заповест, да свако иде на
војску штогод мо»е сабnу пасати. Hшле су војске све једна за другом пред
непријатеnа, а гласови цару једнако несретни долазе да војска пропада. Hајпосле
подигне се цар сам собом да види, како је тамо.
3а nим пође и мало и велико, а с nим и Ћела на једном коnи¬ку. Cви су се Ћели
подсмевали говорећи: "Cад ће добро бити, иде Ћела, он ће непријатеnа потрти и
умирити." Kад дођу тамо, стану у логор, а и Ћела за себе шатор на¬ини, и остану
онде три дана на миру. A ¬етврти дан запо¬не се бој. Cад Ћела звизне, а коn
змајевити обри се пред nим. Ћела одмаx обу¬е оне госпоске xаnине што му је
коn донео, припаше сабnу па уседне на коnа и одмаx улети у бој. Kако он улети у
бој, сва се непријатеnска војска узбуни: не зна се или више он се¬е или му више
коn тла¬и.
H тако за тили ¬ас војска непријатеnска прсне и разбегне се куд које. Oдмаx дође
глас цару под шатор да је у nеговој војсци био јунак који је непријатеnа побио и
да непријатеn иште мир. Uар одмаx заповеди да тај јунак дође предаn и да иште
што xоће да га дарује. Oви први гласници још и не оду да тра»е онога јунака, а то
дођу други и ка»у да је то nегов Ћела. Uар се удиви кад то ¬ује, и није xтео
веровати: "Kад би он био, он би дошао к мени." A Ћела му пору¬и: "Kад пођемо
кући, напоред ћу с nим јаxати." Kад се после тога у¬ини мир и пођу натраг.
Ћела савије свој шатор и оно мало пртnага, и метне на свога коnи¬ка, па онда
звизне а коn се змајевит обри пред nим. Oн обу¬е госпоско одело и уседне на
змајевита коnа па пође с царем напоред да га сви виде да је он. Kад цар види да
је он, од радости се запла¬е и тако у радости дођу кући и онде цар још за »ивота
свога преда Ћели царство, те Ћела постане цар.
Немушти језик
У некаква ¬овека био један ¬обан који га је много година верно и поштено слу»ио.
Jедном, идући за овцама, ¬ује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. Hа тај
глас отиде он у шуму да види шта је. Kад тамо, али се запо»арило, па у по»ару
змија пишти. Kад ¬обан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око nе
са свију страна било запо»арило, и по»ар се једнако к nој примицао. Oнда змија
пови¬е из по»ара: ,-обане, забога, избави ме из ове ватре!" Oнда јој ¬обан пру»и
свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па nему на руку, па по руци домили
до врата и савије му се око врата. Kад ¬обан то види, нађе се у ¬уду, па ре¬е
змији: ,Lта је то, у зао ¬ас! Jа тебе избавиx, а себе погубиx."
3мија му одговори: ,Hе бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Mој је отац
змијиnи цар." Oнда јој се ¬обан стане молити и изговарати да не мо»е оставити
својиx оваца, а змија му ре¬е: ,Hе брини се нимало за овце; овцама неће бити
ништа; само xајде што бр»е." Oнда ¬обан пође са змијом кроз шуму и најпосле
дође на једну капију која је била од самиx змија. Kад дођу ту, змија на врату
¬обанову звизне, а змије се све одмаx расплету. Oнда змија ре¬е ¬обану: ,Kад
дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и
камеnа драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Oн ће се дуго
затезати, али ће ти најпосле опет дати." У томе дођу у двор к оцу, и отац пла¬ући
запита змију: ,3абога, синко, где си?"
A она му ка»е све по реду како је био опколио по»ар и како је ¬обан избавио. Oнда
цар змијиnи ре¬е ¬обану: ,Lта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?"
-обан одговори: ,Hишта друго нећу, него да ми даш немушти језик." A цар ре¬е:
,Hије то за тебе, јер да ти то дам, па да коме ка»еш, ти би одмаx умро, него ишти
друго шта год xоћеш, даћу ти." Hа то му ¬обан одговори: ,Aко ћеш ми што дати, дај
ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти збогом остај! Mени друго не треба
ништа." Rа пође да иде. Oнда га цар врати натраг говорећи му: ,Cтани! Xоди
овамо, кад баш то xоћеш. 3ини." -обан зине, а змијиnи му цар пnуне у уста, па му
ре¬е: ,Cада ти пnуни мени у уста." -обан му пnуне у уста, а змијиnи цар опет
¬обанину. H тако три пута пnуну један другоме у уста, па му онда змијиnи цар
ре¬е: ,Cад имаш немушти језик. Hди с Богом, али за главу своју ником не казуј, јер
ако ка»еш коме год, одмаx ћеш умрети."
-обан пође кроз шуму, и идући ¬ујаше и разумеваше све што говоре тице и траве
и све што је на свету. Kад дође к овцама и нађе иx све на броју и на миру, ле»е
мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво
и по¬ну се разговарати својим језиком говорећи: ,Kад би знао овај ¬обан, овде где
ле»и оно црно шиnе»е има у земnи пун подрум сребра и злата." -обан кад ¬ује
то, отиде своме господару те му ка»е, а господар дотера кола, па откопају врата
од подрума и крену благо кући. Oвај је господар био поштен ¬овек, па све благо
даде ¬обану говорећи му: ,Eво, синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао.
Hего ти на¬ини себи кућу, па се »ени, те »иви с отим благом." -обан узме благо,
на¬ини кућу и о»енивши се стане »ивети, и малопомало изиђе он најбогатији
¬овек не само у ономе селу него у свој околини није га било. Hмао је свога ов¬ара,
говедара, коnушара, свиnара, многу имовину и велико богатство.
Jедном, лицем на Бо»ић, ре¬е он својој »ени: ,Cпреми вина и ракије и свега што
треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе."
Xена га послуша и уради све како је заповедио. Kад сутрадан отиду на салаш,
онда газда уве¬е ка»е свима пастирима: ,Cад сви скупите се, па једите и пијте и
веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ." H тако газда отиде и остане код стоке.
Kад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају. Kурјаци говоре својим
језиком: ,Mо»емо ли доћи да у¬инимо штету, па ће бити меса и вама?" A пси
одговарају својим језиком: ,Дођите, да бисмо се и ми најели!" Aли међу псима
бијаше један матори пас, који само још два зуба имадијаше у глави. Oнај матори
пас стане говорити курјацима: ,Тамо nима то и то! Док су још ова два зуба мени у
глави, нећете ви у¬инити штете моме господару." A то газда све слуша и разуме
што они говоре.
Kад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку само онога маторога пса
да оставе. Cлуге стану говорити: ,3абога, господару, штета је!" A газда им
одговори: ,Lто рекоx, то да у¬ините." Rа се оправи са »еном кући, и пођу на
коnма: под nиме бијаше коn, а под »еном кобила. Hдући тако, ¬овек измакне
напред, а »ена заостане. Oнда коn под ¬овеком зар»е. Kоn вели кобили: ,Xајде
бр»е! Lто си остала!" A кобила одговара: ,E ласно је теби: ти носиш једнога
господара, а ја троје: носим газдарицу, и у nој дете, па у себи »дребе." Hа то се
¬овек обазре и насмеје, а »ена то опази, па бр»е ободе кобилу и стигне ¬овека, па
га запита зашто се насмеја. Oн јој одговори: ,Hизашто, само онако."
Aли »ени не буде то доста, него салети му»а да јој ка»е зашто се насмејао. Oн се
стане бранити: ,Rрођи ме се, »ено, Бог с тобом! Lто ти је? Hе знам ни сам." Aли
што се он више браnаше, она све више наваnиваше на n да јој ка»е зашто се
насмејао. Hајпосле јој ¬овек ре¬е: ,Aко ти ка»ем, ја ћу одмаx умрети." Oна опет, ни
за то не марећи, једнако навали говорећи да друк¬ије не мо»е бити него да јој
ка»е. Утом дођу кући. Oдседнувши с коnа, ¬овек одмаx нару¬и мртва¬ки сандук, и
кад буде готов, метне га пред кућу па ка»е »ени: ,Eво, сад ћу лећи у сандук, па да
ти ка»ем зашто сам се насмејао; али како ти ка»ем, одмаx ћу умрети." H тако
легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао
од стоке и сео му ¬ело главе па пла¬е.
-овек, опазивши то, ре¬е »ени: ,Донеси један комад xлеба те подај томе псу."
Xена донесе комад xлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледи, а петао дође
и стане кnувати у комад; онда пас ре¬е петлу: ,Hесрећо незасита! Теби је до јела,
а видиш где газда xоће да умре!" A петао му одговори: ,Rа нек умре кад је луд. У
мене има сто »ена, па иx свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне
дођу, ја га про»дерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмаx кnуном; а он није
вредан једну да умири." Kад то ¬овек ¬ује, он устане из сандука, па узме батину и
дозове »ену у собу: ,Xоди, »ено, да ти ка»ем." Rа све батином по nој: ,Eто то је,
»ено! Eто то је, »ено!" H тако се »ена смири и никад га више не запита да јој ка»е
зашто се смејао.
Биберче
Била »ена нероткиnа, па молила Бога да јој да да роди, макар било дете као
биберово зрно. Бог јој даде по »еnи, те роди мушко дете као биберово зрно. Hз
по¬етка у радости није марила што је толишно дете родила, али после дође јој на
»ао гледајући другу децу која су се с nезиним родила где нарастоше на »енидбу и
удадбу, а nезино остало као биберово зрно. Oнда окрене у пла¬ и јаук сваки дан.
Jедан пут дође јој у сан неко и ка»е да не пла¬е више, биће nен син велики као
јаблан. Hза тога сна остане весела, али не задуго, јер мало по том дође јој син и
ре¬е да мора ићи куд му је у сну ре¬ено; и тако он оде а мати остане пла¬ући.
Hшавши он задуго дође у један царски двор па уђе у баш¬у, кад тамо ÷ царска кћи
седи под једним дрветом и пла¬е.
Oн јој назове помоз Бог и запита је, за што пла¬е, а она му одговори да је то дрво
под којим сеђаше, родило три златне јабуке, да јој је отац заповедио да ¬ува, али
дође ала испод земnе те за три јутра однесе све три јабуке једну по једну, те сад
несме оцу да ка»е, а отац сазвао сутра силне госте да им пока»е шта му је Бог
дао. Oн јој ка»е да ућути, он ће јој све три јабуке од але донети, само да му да две
своје слуге да иду с nим.
Rо том он купи једну овцу и заклавши је сва ¬етири ¬ерега метне у торбу а остало
баци па понесавши и једно у»е оде са слугама иза града на језеро, и онде дигне
један камен па ре¬е слугама, да га на у»ету спусте доле, па кад задрма у»е, да га
вуку горе.
Тако га слуге спусте, кад тамо ÷ лепа баш¬а и кућа, кад уђе у кућу, а то ала седи
код ватре и у великом казану нешто вари. Aла како га угледа, ско¬и наn, а он јој
бр»е баци један ¬ерег меса; док се она сагну и узе месо, он украде једну јабуку;
ала опет на nега насрне, а он јој баци други ¬ерег па узме и другу јабуку, кад ала
онај ¬ерег прогута, она опет на nега насрне, а он јој баци трећи па узме и трећу
јабуку; кад ала ¬етвртом на nега насрну, он јој баци и ¬етврти ¬ерег, па бје»и
натраг, и тек да се уxвати за у»е, а ала испадне на поnе, а он бр»е одсе¬е од
своје ноге меса па јој баци и задрма за у»е, те га извуку горе.
Rотом преда царској кћери јабуке па оде. Mало време затим прође, а ала по¬не
сваки дан горе излазити, те је сваки дан јела по једну девојку коју су јој морали из
града слати редом, тако дође ред и на цареву кћер, која је била испрошена. Oтац и
мати и сва господа испрате је до језера, и онде изгрливши се с nом и изnубивши
отац и мати врате се кукајући, а она остане сама да ¬ека алу. -екајући тако стане
се молити Богу, да јој пошnе Бибер¬е, које јој јабуке од але донело, да је сад
избави.
У том Бибер¬е дође у град, а град сав у црно завијен. Kад он запита што је, и они
му ка»у, он бр»е на језеро и нађе цареву кћер где седи и пла¬е, па је запита, xоће
ли поћи за nега, ако је од але избави. Oна ре¬е: "Xоћу, али ти ме не мо»еш
избавити; један је само који би могао, али тога нема." "A који је тај?" запита он, а
она одговори: "Hстина да је мали као биберово зрно, ал' он би мене избавио."
Бибер¬е се насмеје и ре¬е јој да је Бибер¬е сад велики момак, и да је дошао да је
избави.
Oна се за¬уди и кад види прстен што му је дала онда кад јој је донео јабуке,
осведо¬и се да је он баш. Oнда јој он ка»е да га мало побиште, и ако заспи да га
пробуди, кад се језеро задрма. Oн легне nој на крило и она га по¬не бискати, те он
заспи, кад у један пут језеро се заnиxа, а она по¬не плакати, и суза кане nему на
образ, а он се тргне, узме ма¬ и стане да ¬ека алу. У том ето ти але са девет
глава, он је до¬ека и одсе¬е јој једну главу, а ала јуриш на nега, а он јој одсе¬е и
другу, и тако свиx девет.
Rо том заиште од девојке мараму па повади свиx језика девет и ве»е у мараму, а
девојци ка»е да ником не казује ко је је избавио, он ће већ доћи кад буде време, па
онда оде. Kад и девојка пође кући, срете је nен младо»еnа и ка»е јој: ако не ће
казати да је је он избавио, да ће је убити, па јој је све једно. Oна се размисли, и
опомиnући се шта јој је Бибер¬е казало, да ће доћи кад буде време, обећа да ће
казати да је је он избавио. Mладо»еnа се врати те понесе за сведо¬анство свиx
девет осе¬ени глава. Kад она дође с nим своме оцу и матери, није се могло знати
кога већма грле и nубе, nу или nега, и науме, одмаx да иx вен¬ају, али се она
на¬ини болесна.
Kад прођа неколико дана, ето ти Бибер¬ета, и ка»е да је он избавио девојку. Cад
цар коме ће да верује? девојка не сме да ка»е, онај прети да ће је убити; те цар
нареди да им суд суди. Kад изиђу на суд, суд ре¬е: ко има сведо¬анство, онога је
девојка. Kад онај изнесе главе а овај језике, опет суд не зна, коме ће да верује, јер
онај ка»е да није главе одмаx посекао него потр¬ао с девојком к оцу, а кад овај
изнесе девоја¬ку мараму, он ка»е да је девојка мараму од страxа изгубила.
Oнда цар ре¬е, да у јутру иду оба у цркву на молитву, тамо ће бити и девојка, па ко
пре дође, nегова је. Бибер¬е није xтело ићи, док не зазвони, а онај се дигне у
поноћи, али ¬им кора¬и у цркву, провали се под nим земnа и сав се исе¬е на
но»еве. Oнда девојка упали свећу и седне код јаме да ¬ека суђенога. Kад удари
звоно, ето ти Бибер¬ета. Oнда цар види ко је прав, и вен¬а своју кћер за Бибер¬е.
Rо том Бибер¬е својој матери да види да је он велики.