You are on page 1of 84

IMPRESSUM Publikacija: Goran Musi: Radnika klasa Srbije u tranziciji 1988-2013.

Izdava: Rosa Luxemburg Stiftung Regionalna kancelarija za Jugoistonu Evropu Gospodar Jevremova 47, Beograd, Srbija Redakcija: Boris Kanzleiter Lektura i korektura: Dragomir Oluji Oluja, Cormac Franklin Naslovna strana: Vladan Jeremi Dizajn: Ana Humljan Priprema za tampu: Dejan Dimitrijevi tampa: Standard 2, Beograd, april 2013. godine Tira: 500

Naslovna strana: Radniki spomenik je kola iz vee instalacije Vladana Jeremia pod naslovom Partisan Songspiel spomenici. Foto kola je sastavljen od dokumentarnih fotograja radnika Jugoremedije, nastalih na protestima radnika u Srbiji tokom 2004-2008. godine. Ovu publikaciju je nansirala Rosa Luxemburg Stiftung. Bilo koji vid komercijalne distribucije nije dozvoljen. Stavovi autora teksta ne moraju biti nuno i stavovi Rosa Luxemburg Stiftung.

Goran Musi

RADNIKA KLASA SRBIJE U TRANZICIJI 1988-2013.

Beograd 2013
3

PREDGOVOR

Studija Radnika klasa Srbije u tranziciji 1988-2013 je mnogo vie od pukog opisa razliitih mobilizacija radnika tokom poslednjih 25 godina. Polazei od poloaja radnitva, autor, Goran Musi, dotie se u analizi nekih od najsloenijih drutveno-ekonomskih procesa u srbijanskom drutvu: od uspona nacionalizma kasnih 80-ih, preko privrednog kolapsa i dezindustrijalizacije za vreme ratova 90-ih, pa sve do tranzicionog preobraaja i ustolienja neoliberalizma kao dominantnog ideolokog usmerenja u srbijanskoj politici, tokom prve decenije dvadesetprvog veka. Kljuno pitanje za autora jeste nain na koji su pomenuti procesi uticali na svest radnitva, kao i razliite oblike artikulacije njihove borbe za preivljavanje. Goran Musi svoje nalaze jednim delom bazira na istraivanju koje je sproveo tokom svojih doktorskih studija pri Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci (Italija), na temu radnikih trajkova u bivoj Jugoslaviji tokom 80-ih. Ova studija predstavlja jedan od retkih analitikih tekstova koji za temu imaju mobilizacije radnike klase u srbijanskom drutvu danas. Nadamo se da e kao takva posluiti za otvaranje daljih diskusija o pitanjima istorijskog iskustva i poloaja radnitva u regionu. Drugaiji naini gledanja na ovu sloenu temu su svakako mogui i trebalo bi ih izloiti. Pitanja pozicije radnitva u Srbiji, artikulacije njegovih drutvenih i politikih interesa, kao i oblika organizovanja, danas su, ini se, znaajnija nego ikada ranije. Globalna finansijska i ekonomska kriza je ostavila naroito pogubne posledice na Balkanu. Ekonomije drava Jugoistone Evrope nalaze se u recesiji ili stagnaciji jo od 2008. godine. Kapije fabrika i preduzea se zatvaraju, stopa nezaposlenosti dostie istorijski vrhunac, a vlade u regionu istrajavaju u uvoenju budetskih rezova. Neoliberalna politika privatizacije preostalih javnih preduzea i fleksibilizacija radnih odnosa na tetu zaposlenih se nastavlja u punom obimu.
5

Priroda ekonomskih problema i drutvenih posledica tekue krize na Balkanu slina je situaciji u drugim zemljama na evropskoj periferiji, poput baltikih zemalja, Grke, panije ili Portugala. Pa ipak, u razliitim regionima susreemo se sa krajnje drugaijim politikim reakcijama na krizu. Posebno u sluaju Grke, panije i Portugala svedoci smo nastajanja jakih protestnih pokreta odozdo. U Srbiji, kao i veini balkanskih zemalja, radniki pokret jo ostaje pasivan posmatra. Ova studija delimino objanjava put do pozicije nemoi u kojoj se nala radnika klasa u regionu. Meutim, isto tako, svrha teksta jeste da pokua doprineti graenju novog radnikog pokreta koji bi mogao da se uhvati u kotac sa velikim izazovima koji se danas postavljaju pred drutvo.

Beograd, april 2013. Boris Kanzleiter Direktor Regionalne kancelarije Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe

Goran Musi

RADNIKA KLASA SRBIJE U TRANZICIJI 1988-2013.


Na vrhuncu spontanog talasa trajkova koji je zahvatio Srbiju u leto 2009. godine, trajkaki odbori est fabrika su se udruili i osnovali Koordinacioni odbor radnikih protesta. Aktivisti okupljeni u ovoj inicijativi smatrali su da kratkoronim zahtevima izolovanih radnikih borbi u razliitim delovima zemlje, kao i deliminim reenjima do kojih su ovakvi napori vodili, nisu mnogo postigli. Po njihovom miljenju, teina problema sa kojima se radnika klasa suoavala zahtevala je koordinisano delovanje radnika u razliitim sredinama. Polovina fabrika koje su uestvovale u osnivanju radnike koordinacije bile su locirane u Zrenjaninu, gradu koji je nekoliko godina ranije postao arite radnike aktivnosti zahvaljujui zaposlenima u farmaceutskoj kompaniji Jugoremedija. Nakon gotovo pune decenije upornih mobilizacija, borba ove fabrike postala je simbol otpora radnitva protiv privatizacione politike i deindistrijalizacije zemlje. Jugoremedija je jedan od retkih primera radnika u trajku koji su uspeli da raskinu privatizaciju svoje fabrike, otarase se gazde i samostalno organizuju proizvodnju.1 Ovi podvizi postavili su ih u centar irih radnikih inicijativa u Srbiji u proteklim godinama i donela im ugled kako u domaoj, tako i u inostranoj javnosti.
1 U protekloj deceniji u Srbiji je bilo jo primera kompanija koje su trajkom uspele da se izbore za ponitenje prodaje novim gazdama i samostalno organizovanje proizvodnog procesa, poput fabrike mermera Venac iz Aranelovca, meutim Jugoremedija je postala poznata zahvaljujui istrajnosti u borbi i spremnosti da podri druge firme u trajku.

Ipak, za mnoge posmatrae talas trajkova 2009. doao je kao grom iz vedra neba. Malo ljudi u zemlji je raunalo na radniku klasu kao ozbiljnu drutvenu snagu nakon dve decenije bolne tranzicije. U mnogim sluajevima, radnici su poeli da se organizuju kada je preostalo malo toga vrednog borbe, budui da je fabrika oprema zastarila, a zgrade bile ve vrsto u rukama privatnih pekulanata.2 Vera u sposobnost industrijskih radnika da deluju u skladu sa svojim dugoronim interesima je vremenom izbledela. Zaista, ne uzevi u obzir poetni procvat nezavisnog sindikalizma odozdo3, koji se desio neposredno nakon uruavanja dravnog monopola na radniko organizovanje, koji su uivali Savez komunista Jugoslavije i Savez sindikata Jugoslavije, krajem 80-ih, gore pomenuta inicijativa udruenih trajkakih odbora istie se kao redak primer ire, nezavisne inicijative industrijskih radnika u srbijanskom drutvu. Pre nego to se detaljnije pozabavimo ovim novijim primerima radnikog aktivizma u poznoj fazi tranzicionog restrukturiranja, ini nam se zanimljivim da se osvrnemo na relativnu oseku radnikog aktivizma u prvih dvadeset godina transformacije od samoupravljakog socijalizma ka trinoj ekonomiji i da je pokuamo objasniti.

Razgradnja solidarnosti
im su se reimi realnog socijalizma u Istonoj Evropi poput domina jedan za drugim poeli ruiti pod pritiskom ekonomskog zastoja i masovnih mobilizacija na ulicama, mnogi leviarski aktivisti, pozicionirani van Moskvi naklonjenih komunistikih partija, doekali su ovaj razvoj dogaaja sa dozom optimizma, uprkos otvorenom neoliberalnom i nacionalistikom usmerenju veeg dela vostva antireimskih protesta. Ovi posmatrai su tvrdili da je glavna karakteristika 1989. godine ponovno buenje civilnog drutva u socijalistikim zemljama. Vanija od desniarskog karaktera vostva bila je injenica da su uline mobilizacije izborile slobodu politikog izraavanja i otvorile prostor za nezavisno radniko organizovanje.
2 Videti: Milenko Srekovi, Smisao radnike borbe danas: Tribina o aktivnostima Koordinacionog odbora radnikih protesta u Srbiji, u: Vladislav Bailovi i drugi, Deindustrijalizacija i radniki otpor: Borbe i inicijative za ouvanje radnih mesta u periodu tranzicije, Pokret za slobodu, Beograd 2011. 3 Od ovih ranih inicijativa za nezavisno sindikalno organizovanje Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost su izbili kao najvea sindikalna konfederacija, organizujui radnike van tradicionalnog sindikata pod dravnim pokroviteljstvom, koji je preiveo pod imenom Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS).

10

Pod takvim okolnostima bilo je nade da e ak i ukoliko nove, protrine vlade budu pokuale da nametnu reakcionarnu politiku socijalnih rezova i privatizacija njihove mere naii na estok otpor odozdo.4 Ova predvianja se nisu obistinila. Umesto ilavog otpora iz baze, sa kojim su se dravni aparati suoavali u poslednjim godinama realnog socijalizma, neoliberalni reformatori 90-ih su naili na krhko civilno drutvo, retke proteste i ratrkane trajkove.5 ak i u Poljskoj, u kojoj je tokom 80-ih sindikat Solidarnost inio kimu irih drutvenih mobilizacija, inilo se da svet rada nije bio u stanju da u izmenjenim okolnostima organizuje celovit otpor ekonomskoj politici ok terapije.6 U svom istraivanju tranzicionih procesa u Centralnoj i Istonoj Evropi Gareth Dale i Jane Hardy sumiraju etiri glavna inioca koja su doprinela slabosti poloaja sveta rada u regionu. Prvo, zvaninici vladajuih komunistikih partija su licemerno koristili jezik socijalne pravde i prava radnike klase da bi branili svoje privilegije. Nakon decenija zloupotreba i meanja sa raznim nacionalistikim i ovinistikim tendencijama, mnogi tradicionalni slogani i ideje leviarske politike izgubili su mo da inspiriu socijalni aktivizam, a njihovo mesto su sve vie perfidno zauzimali desni populizam ili iroko raireni individualizam, cinian prema bilo kakvom obliku politikog organizovanja u ime solidarnosti i kolektivnih interesa. Drugo, ova ideoloka kriza bila je praena nedostatkom prostora u kojem bi se pokret mogao organizovati. U sistemima tzv. realsocijalizma, radnitvo je bilo spreeno da razvija nezavisne klasne organizacije, bilo na radnom mestu, bilo u politikoj areni. Iako se pozivala na radniku klasu, vlast nije dozvoljavala autonomni prostor u kojem bi se batinilo iskustvo radnikog pokreta. Nisu postojale institucije koje uvaju i primenjuju lekcije prethodnih istorijskih bitaka. Stoga su generacije radnika bile odseene od lokalnih tradicija radnikog pokreta i svakodnevnih metoda klasne borbe.
4 Ernest Mandel, The Irresistible Fall of Mikhail Gorbachev, u: International Viewpoint, br. 221, februar 1992, str. 26-27. 5 Stephen Crowley and David Ost, Introduction: The Surprise of Labor Weakness in Postcommunist Society, u: Stephen Crowley and David Ost (ur.), Workers after Workers States: Labor and Politics in Postcommunist Eastern Europe, Rowman & Littlefield Publishers INC, Lanham 2001, str. 1-13. 6 David Ost, The Defeat of Solidarity: Anger and Politics in Postcommunist Europe, Cornell University Press, Ithaca 2006.

11

Tree, tranzicione drave jesu formalno uvele osnovne graanske slobode u Istonu Evropu. Meutim, ovo nikako ne znai da je klima za socijalni i politiki aktivizam u ovim zemljama ekvivalentna onoj koja postoji u Zapadnoj Evropi, gde su drutveni pokreti kroz istoriju uspeli da osvoje autonomne prostore za organizovanje. Ograniavanjem slobode javnog okupljanja, vrstom kontrolom medija, sponzorisanjem desniarskih grupa ili irokom upotrebom dravnih bezbednosnih agencija nove politike elite u regionu nisu se odrekle mnogih represivnih tehnika vladanja kojima su se prethodni reimi naveliko sluili. Poslednje, ali ne i najmanje vano, etvrto, jeste unitavanje homogenosti radnike klase, do kojeg dolazi prodiranjem trita u drutvo. Restauracija kapitalizma dovela je do cepanja bivih industrijskih giganata, masovne nezaposlenosti, osiromaenja, drutvenog raslojavanja, migracija stanovnitva, kriminala i rasformiranja mehanizama socijalne zatite. Radnika naselja, koja su u dravnom socijalizmu bila dobro integrisane i relativno egalitarne sredine, u 90-te godine prolog veka ula su proeta strahom, u izolaciji pojedinanih domainstava. Atomizovana drutva ohrabruju traganje za pojedinanim reenjima zajednikih problema. Razgradnja osnovne drutvene solidarnosti bila je jedan od glavnih mehanizama na koji su se trine snage mogle osloniti u osvajanju Istone Evrope.7

Kreativna birokratija
Radnika klasa u Srbiji suoavala se sa istovetnim izazovima. Pa, ipak, surova priroda transformacije u bivoj Jugoslaviji pojaala je mnoge gore pomenute procese i dala im nepredvidive izdanke. Jedinstveno naslee samoupravljakog socijalizma, specifian profil tranzicionog reima u prvih deset godina transformacije, nasilan raspad zemlje, meunarodne sankcije i dubina ekonomskog propadanja su okolnosti koje su neizbeno oblikovale posebne odgovore lokalne radnike klase na tranzicione drutvene fenomene. Prepoznavi duh vremena kasnih 80-ih deo srpske partijske nomenklature i ekonomske elite pokuao je da sprei gubitak svojih privilegija uvoenjem radikalnih reformi u jugoslovenski socijalistiki sistem. Glavni eksponent ovih tenji u Savezu komunista Srbije bio je Slobodan
7 Gareth Dale and Jane Hardy, Conclusion: The Crash in central and Eastern Europe, u: Gareth Dale, First the Transition then the Crash: Eastern Europe in the 2000s, Pluto Press, London 2011, str. 260.

12

Miloevi. Miloevi je napravio politiki pu u vrhu partije, sproveo istku u republikom partijskom aparatu i postavio se na elo ulinih mobilizacija odozdo koje su se tada deavale. Kao i u Poljskoj, radniki trajkovi bili su jedan od najvidljivijih oblika drutvenih previranja u poslednjim godinama jugoslovenskog socijalizma.8 Sa programom koji je obeavao iru autonomiju samoupravljakim preduzeima putem trinih privrednih reformi kao i veu odgovornost dravne birokratije prema interesima privrede, uz pomo politike centralizacije, novo republiko rukovodstvo uspelo je da privue aktivnu podrku znatnog sloja industrijskih radnika u Srbiji. Jugoslovenska socijalistika drava imala je svoje korene u narodnom antifaistikom pokretu izgraenom u toku Drugog svetskog rata. Ova injenica je odvaja od mnogih drugih istonoevropskih socijalistikih drava, ije je osnivanje bilo rezultat vojnog napredovanja i geopolitikog uticaja Sovjetskog Saveza. Utemeljenost u irokim masama i nezavisnost od Moskve uinila je lokalnu elitu fleksibilnom i sklonom eksperimentima. Komunistika partija je doputala odreeni prostor za kritike debate i pokazala se sposobnom da integrie mnoge opozicione glasove i predloene reforme u svoju zvaninu politiku. Linija podele izmeu disidentskih krugova i establimenta u Jugoslaviji nikada nije bila tako jasna kao to je to bio sluaj u zemljama Istonog Bloka.9 Slino tome, horizontalni rascepi izmeu radnika na jednoj i rukovodstava preduzea i partije na drugoj strani takoe nisu bili toliko jasno odreeni kao to je bio sluaj u komandnim privredama Istone Evrope. Jugoslovenski ekonomski sistem kombinovao je elemente plana sa tritem i sa irokom autonomijom preduzea. Sloboda svakog preduzea da sledi vlastite interese na tritu stvorila je uslove za to da radnici esto svoju dobrobit poistoveuju sa menadmentom preduzea nasuprot dravi ili konkurentnim preduzeima. Meutim, kada su preduzea zapadala u finansijske probleme ili se razlika u prihodima razliitih privrednih grana poveala preko stepena tolerancije socijalistikih normi raspodele, radnici su bili u situaciji da sklope savez sa delom politike birokratije i
8 Broj se kretao od 247 trajkova sa 13.507 uesnika u 1980. do 1.851 trajka u koje su bilo ukljueno 386.123 radnika u 1988. godini. Ovom statistikom Jugoslavija je svrstana meu zemlje sa najviom trajkakom aktivnou u Evropi tih godina. Videti: Salih Foo, trajk izmeu iluzije i zbilje, Radnika tampa, Beograd 1989, str.6. 9 Jasna Dragovi-Soso, Saviors of the Nation: Serbias Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism, McGill-Queens University Press, London 2002.

13

zahtevaju otklon partije od trinih reformi i povlaenje ovlaenja privrednih rukovodilaca. Sistem je tako oscilirao izmeu trine i politike kontrole nad privredom.10 Jedna od osnovnih sprecifinosti jugoslovenskog tipa realsocijalizma bilo je insistiranje na razdvajanju izmeu dravne i drutvene svojine. U klasinoj marksistikoj teoriji drutvena svojina u socijalizmu podrazumeva dravno vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju, pri emu je priroda drave izmenjena tako da ona po prvi put u istoriji predstavlja ogromnu veinu drutva radniku klasu, pa tako i drutvo kao celinu. Friedrich Engels na primer kolektivnu, drutvenu svojinu definie upravo kao dravnu svojinu, ali tako da je i sama drava pod vlau radnika, odnosno da samu sebe rastvara u samoupravnim organima radnike klase i da, u perspektivi, organi vlasti ustupaju mesto organima za voenje proizvodnje.11 U Sovjetskom Savezu, zemlji prve uspeno sprovedene socijalistike revolucije, desio se obrnut proces. Umesto postepenog odumiranja drave putem njenog podrutvljavanja, politika birokratija se, voena sopstvenim interesima, nametnula kao vrhovni rukovodilac koji komanduje svim privrednim tokovima s vrha, tako gradei monolitnu dravnu strukturu otuenu od obinih graana. Nakon rascepa sa Moskvom 1948. godine, jugoslovenska partija je ubrzo proglasila da je za razliku od sovjetskog modela uinila prvi korak ka odumiranju drave tako to su preduzea predata na upravljanje radnim kolektivima, a nasuprot dravnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju uvedena tzv. drutvena svojina. Ovo je, sa jedne strane, pruilo radnicima oseaj da delimino dre vlast u svojim rukama, jer uestvuju u odluivanju o poslovanju svojih firmi, ali je, sa druge strane, decentralizacijom radniku klasu kao celinu razbila na radne organizacije, a kasnije i
10 Ellen Turkish Comisso, Workers Control under Plan and Market: Implications of Yugoslav Self-Management, Yale University Press, New Haven 1979. 11 U delu Anti-Dhring, Friedrich Engels objanjava: Proletarijat zauzima dravnu vlast i pretvara sredstva za proizvodnju najpre u dravnu svojinu. Ali time on ukida i samog sebe kao proletarijat, ukida sve klasne razlike i klasne suprotnosti, time i dravu kao dravu... Drava je bila zvanini predstavnik celog drutva, njegovo obuhvatanje u jednu vidljivu korporaciju, ali ona je tu ulogu ispunjavala samo ukoliko je bila drava one klase koja je za svoje doba bila predstavnik celog drutva... Postajui najzad faktino predstavnik celog drutva, ona ini samu sebe izlinom... Prvi in u kome drava stvarno istupa kao predstavnik celoga drutva uzimanje u posed sredstava za proizvodnju u ime drutva ujedno je i njen poslednji samostalan in kao drave - Prema: Vladimir I. Lenjin, Drava i revolucija, Prosveta, Beograd 1983, str. 20-21.

14

sitnije jedinice nazvane osnovnim organizacijama udruenog rada, koje jesu stajale nasuprot dravnom aparatu, ali koje, za razliku od njega, nisu imale svoje centralne organe, niti jedinstveno formulisanu politiku. Decentralizacija privrede je za posledicu imala to da su radni kolektivi svoje firme doivljavali sve vie kao ortakluke, a sve manje kao svojinu drutva, to je neretko dovodilo i do sukobljavanja interesa razliitih organizacija udruenog rada, koje bi u krajnjoj instanci reavala drava. Ovakva situacija je omoguila nomenklaturi da se postavi kao svojevrsni drutveni lepak iznad rascepkanog radnitva i da time sauva neprikosnoven poloaj partijske birokratije, zajedno sa privilegijama koje je taj poloaj donosio. Birokratija se nije odrekla direktnog komandovanja preduzeima tako to bi ih predala radnikoj klasi. Umesto toga uvela je trite gotovih proizvoda na kome su nadmetala rascepkana preduzea. Jedina institucija harmonizacije ekonomskih tokova ostao je aparat partijske drave. Bez strukturne sposobnosti da definiu svoj klasni interes putem vlastitih centralnih organa, izloeni raslojavanju i konkurenciji meu radnim kolektivima usled razliitog uspeha preduzea na tritu, radnici su njegovo definisanje bili prinueni da prepuste potrebama partijske vrhuke. Partija je, pak, prema svojim dnevnopolitikim interesima definisala kako zvanian klasni interes radnika, tako i prirodu samoupravljakog socijalizma i drutvene svojine. U skladu s ovim, dva kamena temeljca navodno posebnog jugoslovenskog puta ka socijalizmu radniko samoupravljanje i drutvena svojina imali su dvojaka znaenja u zavisnosti od politikog momenta. U periodima jake trine orijentacije partijske vrhuke samoupravljanje je tumaeno uglavnom kao sloboda radnika u pojedinanim preduzeima da donose vlastite poslovne odluke i maksimalizuju prihode, bez obzira na ire drutvene implikacije njihovih postupaka. U ovim vremenima, formula drutvene svojine podrazumevala je da instalirana fabrika oprema, kao i prihod ostvaren njenom upotrebnom, pripada grupi ljudi zaposlenoj u datom preduzeu. Meutim, u godinama kada je partija imala za cilj veu ulogu planiranja u svojoj ekonomskoj politici, naglasak je stavljan na klasnu dimenziju radnikog samoupravljanja. U vremenima rastue drutvene nejednakosti i nesigurnosti na tritu, radnici su ohrabrivani da diu glas protiv privilegija lanova poslovodnih organa i zahtevaju preraspodelu prihoda. U ovom sluaju, fabrike i njihovi proizvodi su smatrani neim to pripada drutvu kao celini, pre nego pojedinanom radnom kolektivu.
15

U drugoj polovini 1980-ih, kada su ekonomska kriza radnikog samoupravljanja i politiki razdor izmeu razliitih republika dosegli vrhunac, Savez komunista Srbije predvoen Slobodanom Miloeviem bio je u stanju da skicira naizgled koherentan program ekonomskih i politikih reformi koji se bazirao na trinim interpretacijama radnikog samoupravljanja. Novo vostvo je dovelo liberalne ekonomske impulse radnikog samoupravljanja u sklad sa neoliberalnim duhom vremena. Vie trinog uticaja uvoeno je pod parolom irenja radnikog samoupravljanja i poveanja autonomije rada u odnosu na politiku birokratiju. Zahtev za jaom, centralizovanijom dravom se na prvi pogled moe uiniti nekonzistetnim delom ovog plana. Ipak, poziv na rezanje niih i srednjih delova samoupravnog aparata i jaanje federalnih struktura logino je pratilo tenju za ekonomskom liberalizacijom. Postojala je hitna potreba za jakim i centralizovanim politikim institucijama sa dovoljno autoriteta da provedu eljene reforme protiv otpora republikih i pokrajinskih partijskih struktura. Srbijanski dravni mediji povezivali su politiku centralizaciju sa idejama radnikog jedinstva protiv otuene i usitnjene birokratije, kao i sa idejom o veem uticaju Srbije kao najvee republike i o veim politikim pravima srpskog naroda kao najveeg konstitutivnog naroda u Jugoslaviji.12 Izmeu druge polovine 1988. i raspada zemlje 1991, ulice srpskih gradova bile su ispunjene stotinama hiljada demonstranata, uesnika mitinga koje je organizovala vlada. Rukovodioci drutvenih preduzea mobilisali su svoje kolektive za deavanja na kojima su logotipi fabrika i stara socijalistika znamenja stajala rame uz rame sa novoosmiljenim nacionalistikim parolama. Ideja klasne solidarnosti je postepeno zamenjena idejom nacionalnog jedinstva.13 U ranijim decenijama, zvanina
12 Ustav iz 1974. ojaao je ovlaenja dve autonomne pokrajine u Srbiji Kosova na jugu i Vojvodine na severu. Novo srpsko rukovodstvo imalo je za cilj da povrati politiki suverenitet nad svojom teritorijom i da ponovo centralizuje Federaciju i njene politike institucije pod dominacijom Republike Srbije, kao glavne preduslove za dovoljno veliko, ujedinjeno centralno jugoslovensko trite. 13 Koreni ovog trenda se nalaze u dvoznanoj prirodi samoupravljakog sistema. Shvatanje samoupravljanja kao autonomije pojedinanih preduzea, iji su vlasnici samo radnici koji u njima rade, nasuprot drutvu kao celini, stvorilo je ekonomsku bazu za usitnjavanje radnike klase i provincijalan pogled na odbranu radnikih interesa. Radnici bolje stojeih preduzea nisu kao svog protivnika videli samo birokratiju, nego i radnike preduzea koja ostvaruju niu dobit i za iji razvoj se od njih oekivalo da odvajaju sredstva. Raslojavanje u preduzeima je bilo preslikano i na raslojavanje unutar Federacije, odnosno na sukob interesa republikih nomenklatura u razvijenijim i manje razvijenim republikama, to je stvorilo materijalne preduslove za pretvaranje ovih ekonomskih protivrenosti sistema u meurepublike, a potom

16

ideologija promovisala je radniku klasu kao glavnog branioca socijalistikog etosa i revolucionarne drave. Posle otvaranja politike krize koja je pretila rasparavanjem zemlje, beogradski mediji su poeli da predstavljaju srpsku naciju i republiku partiju kao jedine preostale branioce ovih vrednosti. Postavljajui je u ulogu rtve birokratskih mahinacija, srpskoj naciji kao celini dodeljivani su atributi nekada rezervisani za proletarijat. Izraz radnika klasa poeo je da se preplie sa izrazom srpski narod, da bi novokonstruisani etniki oznaitelji u velikoj meri zamenili klasne odrednice u javnom govoru nekoliko godina kasnije.14 Za razliku od rigidnih rukovodstava komunistikih partija Istone Evrope, deo srpske birokratije bio je dovoljno agilan da pokua da se prilagodi nadolazeim globalnim promenama. Sklopivi savez sa tehnokratskim slojem rukovodilaca unutar preduzea, politika elita je pokrenula proces transformacije povlaenih socijalistikih slojeva u novu vladajuu klasu sa punim pravima vlasnitva nad kapitalom. Ovo kretanje radnicima nije predstavljeno kao raskid sa socijalistikim nasleem. Naprotiv, nairoko je bilo posmatrano kao nastavak starog sistema kroz neizbenu modernizaciju. Onog momenta kada je Miloevi uspeo da izgradi imid zatitnika radnikih prava i jedinog uvara naslea jugoslovenske revolucije, nezavisne radnike mobilizacije bile su saseene u korenu, pre nego to su i dobile priliku da samostalno evoluiraju. Na mesto radnikih protesta organizovanih odozdo, novo rukovodstvo je pokrenulo tzv. antibirokratske mitinge organizovane s vrha, na kojima su zahtevi industrijskih radnika bili razvodnjeni u irem programu politike borbe srpske birokratije protiv suparnikih politikih nomenklatura u drugim republikama. Klasni identitet i ekonomski trajkovi bili su zamenjeni pozivima na jugoslovensko (itaj: srpsko) nacionalno jedinstvo, navodno neophodno radi spreavanja raspada zemlje.

Drug kapitalista
Jugoslovenska savezna vlada usvojila je prvi zakon o privatizaciji 1990. godine. U poetku, radikalno reformsko krilo u srpskoj partiji, okupljeno oko Slobodana Miloevia, planiralo je da ouva drutveni sektor kao glavni oslonac privrednog sistema i pojaa njegovu efikasnost otvarajui
i meuetnike. Na ove pojave je i Tito skrenuo panju u svom uvenom govoru u Splitu, jo 1962. godine. 14 Olivera Milosavljevi, Antibirokratska revolucija 1987-1989. godine, (internet) dostupno na: http://www.cpi.hr/download/links/hr/7292.pdf

17

vrata za privatne investicije i ulazak stranog kapitala. Meutim, ulaskom u 90-te, kada se Sovjetski Savez raspao a irenje kapitalizma Istonom Evropom inilo nezaustavljivim, sve ideje o ouvanju nekog oblika trinog socijalizma su stavljene u stranu. Republika Srbija je 1991. usvojila sopstveni zakon o privatizaciji. Shodno prethodnom saveznom zakonodavstvu, srbijanski zakon je ostao posveen ideji organskog razvoja kapitalistikog drutva iz starih struktura socijalistikog samoupravljanja. Kao veza izmeu ova dva sistema posluio je koncept radnikog akcionarstva. Dok je u poznom socijalizmu, pod pritiskom trinih tumaenja radnikog samoupravljanja, drutvena svojina nezvanino ve bila preobraena u grupno vlasnitvo, sada je, transformacijom drutvenih radnih organizacija u deoniarska drutva, kolektivno vlasnitvo ustupilo teren konvencionalnoj privatnoj svojini. Istonoevropske vlade privatizovale su svoju dravnu svojinu ili direktnom prodajom ili tzv. vauerskom privatizacijom. Ova potonja metoda transformisala je dravna preduzea u deoniarske kompanije i dopustila iroj populaciji da uestvuje u ovom procesu dajui svakom graaninu sitan udeo u deonicama, kojim su mogli da trguju na berzi. Jugoslovenski metod privatizacije se razlikovao po tome to je veina akcija kompanija nuena na prodaju tadanjim i bivim zaposlenima pod povlaenim uslovima. Mnogi radnici su iskoristili ovu priliku da postanu akcionari u svojim fabrikama. Do 1994. godine preko 50 odsto ukupnog drutvenog kapitala u Srbiji bilo je privatizovano na ovaj nain.15 Naravno, oni koji su imali najvie koristi od ovog metoda insajderskog otkupljivanja nisu bili obini radnici, nego privredni rukovodioci i drugi investitori, koji su tokom socijalizma bili u poziciji da zgrnu velike sume novca zloupotrebom drutvenog kapitala. Zanimljivo je, dodue, da uprkos tome to je ostalo glavna tehnika privatizacije tokom 90-ih, radniko akcionarstvo nikada nije postalo jedan od politikih stubova Miloevievog reima. Takoe, iako iroko primenjivana, perspektiva privatnog vlasnitva nad fabrikama kao da nikada nije pobudila vee oduevljenje meu industrijskim radnicima tokom prve decenije tranzicije. Kako je srbijansko drutvo gazilo u 90-te, talas inicijalnih masovnih mobilizacija na ulicama i vera u reforme su bledeli. Raspad zemlje i meunarodne ekonomske sankcije koje su usledile izazvale su haos u privredi. Izmeu 1989. i 1993. godine BDP je smanjen za
15 Milica Uvali, Privatisation and Corporate Governance in Serbia (FR Yugoslavia), (internet) dostupno na: http://balkan-observatory.net/archive/uvalic.pdf

18

40 odsto, a industrijska proizvodnja je pala za zapanjujuih 65 procenata. Ukupan dohodak po glavi stanovnika spustio se sa 3.240 dolara 1989. na 1.390 dolara 1993. godini.16 Pod ovim okolnostima, glavna preokupacija velike veina radnika prestala je biti briga za uspeh ekonomskih reformi i ouvanje Jugoslavije ili srpskih nacionalnih interesa, na dnevnom redu bila je borba za golo preivljavanje.17 injenica da su mnoge fabrike formalno bile u vlasnitvu radnika nije mnogo znaila u fabrikom krugu. Radniko samoupravljanje i njegova fabrika tela bili su razvlaeni, a nije postojao nikakav novi institucionalni okvir koji bi omoguio radnicima da koriste svoja vlasnika prava kako bi imali glas u donoenju odluka uprave. Nije bilo ni razvijenih finansijskih trita na kojima bi zaposleni mogli da prodaju svoje deonice. Radniko akcionarstvo je tako pretvoreno u mrtvoroene srbijanske tranzicije. Jedan radnik panevake pivare se sea: Mi smo bili akcionarsko drutvo i tada u veinskom vlasnitvu malih akcionara, meutim, ja nisam imao oseaj pripadnosti, elje da se mi oseamo kao vlasnici ovoga, nego smo mi ono, usput, jednostavno radimo i mislimo da nam je najvanije bilo radno mesto i plata, a ono, kao vlasnici, jednostavno nam je bilo usput samo da kaemo da smo vlasnici, ali niim nismo doprinosili smanjenju trokova, ili ne znam ni ja ega, da bi to moglo da se unapreuje18. Suoavajui se sa privrednim kolapsom i hiperinflacijom, srbijanska vlada je, 1994. godine, uvela amandmane na privatizacioni zakon, kojima je ex-post prevrednovan privatizovani kapital. Ova mera je obezvredila
16 Richard Garfield, Economic sanctions, Health and Welfare in the Federal Republic of Yugoslavia: 1990-2000, UNICEF, Belgrade 2001, str. 28. 17 Neto pre prvih viestranakih izbora 1990. godine socioloko istraivanje je otkrilo da dve petine graana Srbije misli da bolji ivotni standard i ekonomski rezultati treba da budu prioritet nove vlade. Gotovo treina birakog tela je mislila da je glavni cilj pred njom ouvanje Jugoslavije, a petina ispitanika pominjala je reavanje srpskog nacionalnog pitanja kao svoju najveu brigu. Zanimljivo je, takoe, primetiti da je 51 odsto graana izabrao privatnu svojinu kao oblik vlasnitva koji smatraju boljim, nasuprot 27 procenata onih koji su izjavili da drutvena svojina treba da ostane glavni svojinski odnos, a 22 odsto njih nije jo moglo da se odlui izmeu ta dva oblika svojine. Glasai Slobodana Miloevia su bili meu onima koji su najee birali ouvanje drutvene svojine. Videti: Sreko Mihailovi i drugi, Od izbornih rituala do slobodnih izbora, Institut drutvenih nauka Centar za politikoloka istraivanja i javno mnenje, Beograd 1991. 18 Ildiko Erdei, Dimenzije ekonomije: prilog promiljanju privatizacije kao sociokulturne transformacije, u: Vladimir Ribi (ur.), Antropologija postsocijalizma, Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd 2007, str. 91.

19

privatizovane delove preduzea i znatno unazadila postignua u svojini malih akcionara nastala u godinama visoke inflacije. Vlada je shvatila da trina transformacija odozdo i puna privatizacija nisu mogue u vremenu ekonomske krize, sankcija i rata. Kako bi odrao minimum nivoa proizvodnje i osnovne funkcije drave, Miloeviev reim bio je prisiljen da povue uzde i vrati se nekoliko koraka u svom privatizacionom pohodu. Vlada je nacionalizovala sve vitalne industrijske grane u zemlji i stavila ih pod svoju neposrednu politiku kontrolu. Na politikom planu, razvoj graanske demokratije i civilnog drutva takoe je bio preseen. Miloevi je Savez komunista Srbije (SKS) i Socijalistiki Savez Radnog Naroda Srbije (SSRNS) pretopio u Socijalistiku partiju Srbije (SPS) koja je ostala na vlasti itavu deceniju. Od 1990. godine politiki sistem je oblikovan kao viestranaka parlamentarna demokratija, ali je SPS zadrao apsolutnu kontrolu nad veinom poluga dravne vlasti, poput vojske, policije, dravnih medija i zvaninog dravnog sindikata.

Kuvanje abe
Tokom devedesetih godina prolog veka radnici nisu napustili trajkove kao sredstvo zatite svog ivotnog standarda. Pa ipak, usred ratova u okolnim republikama, u kojima je Beograd bio vojno umean pod izgovorom zatite srpskog stanovnitva od etnikog ienja, bilo je teko upustiti se u tajk a da se ne postavi pitanje skrivenih motiva. Nacionalna homogenizacija, stvorena u optoj atmosferi straha i opkoljenosti, uinila je svaku politiku zasnovanu na ne-etnikom identitetu, ukljuujui i klasni, sumnjivom. Mnoge radnike voe koje su bile uporne u postavljanju klasnih zahteva i organizovanju odvojenom od dravnih struktura, oseale su se ugroenima i potraile neki vid zatite sklapajui saveze sa opozicionim politikim partijama. Ovo je, pak, znailo da su zauzvrat morali usvojiti politike nazore i organizacione metode antimiloevievskih snaga. Primera radi, nezavisni sindikat Nezavisnost okupljao je neke od najistrajnijih aktivista iz previranja s kraja 80-ih i poetka 90-ih godina prolog veka, ali ta organizacija je tokom prve tranzicione dekade usvojila NVOmentalitet, oslanjajui se vie na podrku stranih fondacija, nego na svoje lanstvo. Veina industrijskih radnika, meutim, ostala je u sindikatu pod dravnom kontrolom oklevajui da se prikljui antimiloevievskom pokretu. Iluzije radnitva u sposobnost Miloevievog reima da ispuni svoja
20

obeanja nestale su do sredine devedesetih. Bez obzira na to, veina radnika nije bila spremna da stane iza opozicije. Umesto toga, reili su da pasivno podravaju reim na izborima ili da se povuku u politiku apatiju. Za opoziciju Miloevieve reforme bile su mimikrija istinske tranzicije koja se deavala u ostatku Istone Evrope. Za njih je Miloevi bio komunista. Iz ovih pretpostavki su zakljuivali da svi problemi Srbije proizilaze iz nespremnosti reima da prekine ideoloki i institucionalni kontinuitet sa socijalizmom i da se vrati politikim tradicijama srpskog buroaskog drutva od pre Drugog svetskog rata. Tvrdokorni antikomunizam opozicije ukljuivao je i otvoreno neprijateljstvo prema radnikoj klasi, koja je esto posmatrana kao prepreka broj tranziciji u kapitalizam. Pa ipak, glavni inilac koji je uticao na radniku odbranu status quo-a nije bila nespremnost opozicionih lidera da im se obrate, nego odluka Miloevievog reima da uspori trine reforme usred opteg ekonomskog sloma i odri odreene mere koje su omoguavale onima koji su jo radili u drutvenom i dravnom sektoru da prebrode oluju. Kao alternativu masovnim otputanjima, vlada je uvela tzv. prinudne odmore, tokom kojih radnik nije dolazio na posao, a primao je odreeni deo plate. Osoba, dakle, ne bi izgubila status zaposlenog i stoga bi zadravala pristup zdravstvenom sistemu, subvencionisanom javnom prevozu, fabrikoj menzi, itd. Kvalitet dravnih slubi drastino je opadao. Redovi su se nizali, nepotizam je postao norma, a rafovi u supermarketima su ostajali prazni veinu vremena. Uprkos tome, goli minimum neega to je liilo na dravu drutvene brige bio je odravan ak i tokom ratnih i ratu nalik uslova. Osnovne namirnice su bile velikim delom subvencionisane i distribuirane radnitvu kroz sindikate u dravnim preduzeima. Lekovi, struja i grejanje su bili deficitarna roba, ali uprkos tome njihove cene su ostajale niske, a dravnom intervencijom reim se brinuo za to da najugroeniji slojevi stanovnitva dobiju pristup ovim robama i uslugama, zaobilazei trine mehanizme raspodele. Nasleena infrastruktura iz socijalistikih vremena je omoguila odravanje minimalnih civilizacijskih standarda ivota za mnoge radnike, ak i u tim tekim vremenima. Pored jake uloge drave, kljuni element za preivljavanje stanovnitva u tim godinama bila je siva ekonomija. Veliki broj zaposlenih u drutvenim i dravnim preduzeima imao je dodatne prihode od sporednih poslova na sivom tritu. Bilo da je re o trgovini benzinom, cigaretama ili drugim retkim artiklima koji su krijumareni ispod zida sankcija, ali i drugom robom iroke potronje, bilo da su vodili male neprijavljene
21

radnje ili svoju robu prodavali iza improvizovane uline tezge radnici su spajali kraj s krajem, postajui sitni preduzetnici ili verceri. Mnoge radnike porodice koje su odravale veze sa selom delimino su se vratile obradi zemlje i samoprehranjivanju. Drava je murila pred raznim oblicima ulinog preduzetnitva odozdo. Na donjem delu drutvene lestvice takve prakse sluile su kao mehanizam za preivljavanje i specifian ventil za socijalno nezadovoljstvo. Na vrhu postojanje paralelnog ekonomskog sistema, koji poput pijavice obitava na dravnom i drutvenom sektoru, otvorilo je vrata pojedincima bliskim reimu da steknu ogromno bogatstvo raznim malverzacijama. Vano je, stoga, naglasiti da Miloeviev veim nije rastegao tranziciju u kapitalizam jer je ostao veran odranju socijalizma. Ionako fleksibilne granice trinog socijalizma bile su prekoraene do 1991. godine, sa odlunom namerom da se drutvo transformie u skladu sa kriterijumima funkcionalne trine privrede i institucijama graanske nacionalne drave. Povratak ekonomske uloge drave bio je pragmatina reakcija na haos, koji je izbio nakon pokuaja restauracije kapitalizma i usled meunarodne izolacije. Ouvanje drutvenog vlasnitva i nove nacionalizacije nisu provedene sa ciljem povratka u stari sistem ili proirenja uticaja radnike klase. Naprotiv, preivljavanje dravnog i drutvenog sektora, pod vrstom kontrolom autoritarne politike elite, ispresecane mreama mafije koja se pretvarala u buroaziju, omoguilo je presipanje kapitala u privatne depove proces koji se esto opisuje kao prvobitna akumulacija kapitala. U stvarnosti se nije radilo o takvom procesu. Prvobitna akumulacija kapitala je istorijski proces vezan za rani kapitalizam, u kojem nastaje sloj srednje buroazije, odnosno vlasnika manufaktura, u ijim rukama se koncentriu sredstva za proizvodnju nakon propasti sitnog seljatva i sitnih, esnafskih zanatlija. Ovaj proces je bio nuan preduslov za proces industrijalizacije, koji je izrodio sloj krupnih industrijskih kapitalista, efova itavih industrijskih armija (Marx). U Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji ta transformacija bila je sporadina i nikada nije dosegla razmere koje je imala u razvijenim kapitalistikim zemljama, budui da su nosioci prvih koraka u industrijalizaciji naih krajeva bili upravo krupni kapitalisti iz tih zemalja. No, sveobuhvatna industrijalizacija zemlje i izlazak iz agrarne zaostalosti se deava tek nakon Drugog svetskog rata i to ne pod vostvom privatnih investitora, nego u sklopu obnove i izgradnje zemlje na osnovama
22

socijalistike planske privrede. Ovakav model razvoja nije akumulirao kapital, budui da proizvodnja nije bila usmerena ka ostvarivanju profita privatnika, nego je razvijao drutveno bogatstvo i proizvodio socijalistiki viak vrednosti, koji se putem ulaganja u razvoj i opti ivotni standard vraao radnikoj klasi. Sredstva za proizvodnju, resursi, zalihe roba u skladitima preduzea i infrastruktura se, dodue, sa povratkom trine privrede krajem 80-ih i poetkom 90-ih godina prolog veka pretvaraju u dravni kapital, koji drava tei da privatizuje. Stoga za prvobitnom akumulacijom kapitala u Srbiji na pragu XXI veka nije bilo nikakve potrebe. Razvijen i koncentrisan kapital je ve bio prisutan. U tom smislu, ispravnije je govoriti o pljakanju i likvidaciji zateenog kapitala, nastalog iz drutvenog bogatstva koje su decenijama stvarali radni kolektivi zarad ostvarivanja brzog profita nego o prvobitnoj akumulaciji kapitala. Miloevieva blokirana tranzicija je pomogla u izgradnji nove periferne posednike klase, sainjene od bivih aparatika, direktora drutvenih preduzea i ratnih profitera. Na drugom kraju drutva ovaj usporeni preobraaj je razbio industrijski proletarijat u paramparad. Od ukupnog radnitva, koje je brojalo 3,2 miliona ljudi, oko 700.000 je ostalo bez posla do kraja decenije. ak i u sluaju kada je radno mesto formalno zadravano, mnogi zaposleni radnici su deklasirani tokom desetogodinje borbe za opstanak. Veina preduzea je nastavila proizvodnju na minimalnom nivou, sa kraim radnim vremenom ili uz prinudne odmore. Mnogi radnici su saekali penziju sedei besposleni u praznim fabrikim halama i oekujui bolje dane. Ljudi koji su bili kvalifikovani radnici postali su u sivoj ekonomiji lumpenproleteri. Drugi su se nadali da e poboljati svoj socijalni poloaj otvaranjem malog privatnog biznisa. Mnogi su se vratili zemljoradnji i stoarstvu kao glavnom izvoru prihoda. Srbijanska radnika klasa je uspela da izbegne direktni udar ok terapije, koja se irila Istonom Evropom, ali tako to joj je alternativa bila spora smrt kroz hiljadu rezova.

Decenija na ulicama
Opozicioni protest protiv reimske kontrole nad dravnom televizijom 9. marta 1991. godine privukao je preko pedeset hiljada demonstranata, koji su se sukobili sa policijom u centru Beograda. Reim je bio primoran da upotrebi vojsku kako bi ouvao red u prestonici. Dan potom, studenti su izali na ulice solidariui se sa demonstrantima. Radnici su, meutim, ostali u fabrikama. U prethodnim mesecima, zvanini sindikat metalaca
23

vodio je kampanju za dravne subvencije i vie plate. Plan je navodno bio da se ue u generalni trajk ukoliko vlada odbije da uje njihove zahteve. No, kada su izbile martovske demonstracije, sindikat je odloio sve dalje akcije da ne bi izgledalo kako se svrstava uz protest opozicije. Umesto toga, dva dana kasnije, mnogi radnici su se nali na mitingu podrke vladi, gde su funkcioneri SPS-a denuncirali demonstrante u centru grada kao strane plaenike i faiste. Slino tome, gotovo tromesene mobilizacije u zimu 1996/97. protiv izborne krae, ostale su pokret urbane srednje klase i studenata, koji nije uspeo da privue znaajnije organizovano uee radnike klase. Reim je ponovo uspeo da mobilie deo radnika iz dravnog sektora za kontramiting protiv masovnog pokreta na ulicama. Ovo nije mnogo zabrinjavalo pristalice opozicije. Do sredine 90-ih, slika radnitva kao glavnog branioca reima, zajedno sa seljacima i penzionerima, bila je iroko rairena u opozicionim krugovima. Za veinu opozicionih aktivista vulgarnih shvatanja, radnika klasa je bila relikt komunizma koji je morao biti uklonjen iz politikog ivota zemlje kako bi se otvorila mogunost za Miloeviev pad sa vlasti.19 Mitinzi sponzorisani od vlasti esto su bili uzimani kao dokaz radnike lojalnosti reimu. Pa ipak, bez obzira na to koliko su velike bile u poetnim godinama Miloevieve vladavine, ove manifestacije se ne mogu uzimati kao taan barometar podrke radnike klase vladajuoj partiji. Kao to je ve spomenuto, to su bile dobro orkestrirane mobilizacije s vrha, za koje su drutvene i dravne fabrike po pravilu organizovale slobodan dan za svoju radnu snagu, kao i prevoz do mesta odravanja mitinga. Uprkos svim institucionalnim resursima koje je vlada imala na raspolaganju, broj uesnika na ovim manifestacijama nastavio je da se smanjuje tokom godina. Kasnih 80-ih, reim je mogao da se pohvali sa do milion uesnika na grandioznim manifestacijama u sklopu ve opisane Antibirokratske revolucije. Dok je kontramiting 1991. godine privukao oko stotinu hiljada uesnika, miting organizovan kao odgovor masovnim opozicionim
19 Postoji veoma malo istraivanja anti-miloevievskih pokreta pisanih iz leviarske perspektive. Kratak prikaz studentskih demonstracija i njihovih ideja videti u: ore Tomi, Uline studije - odsek: Protest! Studentski protesti tokom Ere Miloevi, u: ore Tomi i Petar Atanackovi (ur.), Drutvo u pokretu: Novi drutveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas, Cenzura, Novi Sad 2009, str. 184-231. Za analizu antikomunizma u idejama srbijanske opozicije videti: Todor Kulji, Tito u novom srpskom poretku seanja, u: Sociologija, Beograd, godina XLV, br. 2, 2003, str. 97-116.

24

demonstracijama protiv izborne krae 1996/97. godine okupio je manje od pedeset hiljada pristalica. Miloevievom reimu je oigledno isticao rok trajanja. Trei veliki talas opozicione mobilizacije na ulicama u oktobru 2000. godine, konano je uspeo da obori Miloevia s vlasti. Paradoksalno, upravo je trajk oko 7.000 rudara, ljudi na koje je opozicija najmanje raunala, posluio kao odluujua prekretnica u ovom pokretu. Nakon otkria jo jedne izborne krae u septembru te godine, udruena opozicija je pozvala na graansku neposlunost i generalni trajk. Po obiaju, na poetku su se odazvali uglavnom beli okovratnici zaposleni u javnim slubama i vlasnici manjih prodavnica. Ali, uskoro su drugi delovi radnike klase irom Srbije, poput radnika komunalnih preduzea, poeli da se prikljuuju pokretu. Rudnik uglja Kolubara je 29. septembra objavio generalni trajk do vladinog priznavanja izborne pobede opozicionog kandidata na predsednikim izborima. Rudarski basen Kolubara je bitan stub energetskog sistema zemlje. Godinama je opozicija organizovala masovne izlive graanske neposlunosti i arene protestne etnje, koji su Miloevia ostavljali naizgled netaknutim. Reim je uspevao da improvizuje razliita reenja u vremenima ekonomske krize, meunarodnih sankcija, ratova i ulinih demonstracija, ali je perspektiva restrikcija struje, uzrokovanih neposlunou radnika u dravnoj industriji, bila ono to ga je konano razorualo. U znak solidarnosti sa rudarima, graani oblinjeg Lazarevca i opozicioni aktivisti probili su se u rudnik, a jedan deo je opkolio policijske snage ispred ulaza. Zajednikim pritiskom iz samog rudnika i sa protesta ispred njega, policijska blokada je slomljena 4. oktobra. Graani su se spojili sa rudarima u slavljenikom raspoloenju. Sledeeg dana, stotine hiljada demonstranata iz cele zemlje protestovale su u Beogradu, gde su poeli napadi na Skuptinu i druge institucije vlasti. Dvanaestogodinja vladavina Slobodana Miloevia bila je gotova.

Zakasneli neoliberalizam
Odluka jednog dela radnitva da se prikljui protestima protiv vlade bila je kljuni jeziak na vagi koji je omoguio opozicionim strankama da preuzmu vlast. Kolubarske rudare su kratko slavili kao nacionalne heroje, ali ovo nipoto nije znailo da je biva opozicija bila spremna da napusti svoju antiradniku orijentaciju. Meu prvim zakonima koje je donela postmiloevievska vlada bio je novi Zakon o radu, koji je ukinuo
25

formalnu obavezu kolektivnog pregovaranja i uinio trite rada fleksibilnijim za poslodavce. Dalje, novi Zakon o privatizaciji je odustao od insajderskog modela i uveo konvencionalnije naine neposrednih prodaja jednom veinskom vlasniku, dopunjene ogranienim davanjima akcija radnicima i irem stanovnitvu. Postmiloevievska politika elita ula je u novi milenijum pod velikim pritiskom da sustigne drave Srednje Evrope. U njenim oima, dok su druge bive socijalistike zemlje jurile putem kapitalistike modernizacije, Srbija je stajala zamrznuta pod Miloeviem. Liberalni komentatori su se nadali da e radikalan prekid kontinuiteta sa prethodnim sistemom biti korien za konano uvoenje prave tranzicije, transformacije uz odluniju privatizaciju, puno otvaranje ka meunarodnim tritima, funkcioniue institucije i vladavinu prava. Do ulaska u novi milenijum, prve teorijske kritike doktrine oka ve su ule u glavni tok ekonomske i politike nauke. Razorne posledice politike iz ranih 90-ih u Istonoj Evropi dovele su do toga da akademija i politiari ponu ponovno da promiljaju ulogu drave u procesu tranzicije. Antiglobalistiki pokret u visokoindustrijalizovanim zemljama je bio pred vrhuncem, a drutveni pokreti u Latinskoj Americi izrodili su nove vlade koje su odbijale da implementiraju ortodoksnu ekonomsku politiku iz prethodne dve decenije. Nova vladajua garnitura u Srbiji bila je potpuno odseena od ovih globalnih procesa. Njeni protagonisti su dolazili iz parohijalnih srpskih opozicionih krugova 90-ih, u kojima su antikomunistiki intelektualci, nacionalistike politike stranke i liberalne nevladine organizacije imali monopol nad politikim diskursom. Svaka postmiloevievska vlada se opredeljivala za udbenika neoliberalna reenja u ekonomiji. Gotovo svaki pokuaj angaovane industrijske politike bio je naputen. Kompanije iz dravnog i drutvenog sektora stavljene su na listu brze privatizacije. Domau proizvodnju je trebalo restrukturirati i uiniti konkurentnom putem direktnih stranih investicija. Sve to je vlada navodno trebalo da radi jeste da legislaturu zemlje prilagodi zahtevima krupog biznisa i odrava stabilnu nacionalnu valutu, trite bi se postaralo za sve drugo. Ovu novu ekonomsku orijentaciju sa gotovo jednakim entuzijazmom doekali su i strani investitori i deo domaih preduzetnika koji su bili spremni da se prikljue meunarodnim tokovima kapitala. Uaureni tokom itave decenije pod Miloeviem, najuspeniji lokalni biznismeni su prerasli uska trita koja im je nudio dravni kapitalizam pod nadzorom Miloevieve partije. Da bi proirili i legalizovali svoj biznis, pripadnici vladajue klase u nastajanju imali su
26

potrebu za pristupom stranim bankarskim kreditima. No, pre svega im je bilo potrebno politiko zeleno svetlo za otkup profitabilnih dravnih kompanija. Miloeviev okotali reim koji se bazirao na podrci direkora dravnih i drutvenih preduzea bio je zbaen, a investicije velikih privrednika u politiku preusmerene ka bivim opozicionim strankama. Periferna buroazija u nastajanju je stoga kartirala SPS kako bi na mesto ove partije doao itav spektar politikih stranaka koje slue njenim interesima. Na drugoj strani, radnika klasa je propustila istorijsku priliku da izgradi vlastite organizacije. Zahvaljujui imidu alternativnog sindikata, lanstvo Nezavisnosti je naraslo u prvim mesecima nakon promene vlasti. Meutim, rukovodstvo ovog sindikata bilo je dezorijentisano u novom politikom okruenju. Kao i najvei deo nevladinog sektora, sindikat je izgubio veliki deo finansija i logistike podrke koju je nekada dobijao sa Zapada. Nove vlasti su dosledno provodile program koji je sindikalno rukovodstvo tokom devedesetih usvojilo. Glasnogovornici Nezavisnosti mogli su se aliti na ovu ili onu pojedinanu meru, ali, sutinski, ovo je bio pravac promene koji je rukovodstvo sindikata zamiljalo pod Miloeviem. Bivi dravni sindikat takoe nije bio u stanju da se prilagodi novim okolnostima. Njegovo rukovodstvo je usvojilo kritikiji ton. Ali, umesto da se okrene svojem lanstvu za podrku, SSSS je nastavio da trai sponzorstvo vladajuih stranaka. Problem je bio u tome to su glavni postmiloevievski politiki igrai bili relativno nezainteresovani za njegove usluge. Za razliku od stare SPS, najvee politike partije iz bive opozicije nisu imale ideoloku vezu sa radnikom politikom i nisu raunale sa industrijskim proleterijatom kao znaajnim delom svog birakog tela. Imitirajui zapadnoevropski korporativistiki model socijalnog partnerstva, nova vlada je postavila telo za tripartitne pregovore izmeu drave, radnitva i poslodavaca. Meutim, do danas ova institucija ostaje prazna ljutura bez sadraja i stvarnog autoriteta nad politikom rada u zemlji. Kao politika tema, poloaj radnitva bio je potisnut u jo dublji zapeak u postmiloevievskoj Srbiji nego to je to bio sluaj tokom 90-tih. Sindikalno rukovodstvo je nastavilo da poziva na suvislo socijalno partnerstvo, koje bi im ponudilo bilo kakav glas u oblikovanju industrijskih odnosa. Istina je, meutim, da sindikati nemaju politiku teinu i da drava stoga moe lako da ih ignorie. Izmeu 1998. i 2010. godine, sindikalno lanstvo je opalo sa polovine na jednu treinu ukupno zaposlenih. Udeo sindikalno organizovanih radnika u privatnom sektoru iznosi
27

zanemarivih 12 procenata.20 Vrhuke dve najvee sindikalne konfederacije ostaju potpuno izolovane od svojih baza, pa su, stoga, nesposobne da mobiliu lanstvo za ikakvu javnu demonstraciju snage. Sa slabim i korumpiranim vostvima, sindikalno lanstvo ostaje ratrkano po lokalnim podrunicama, koje imaju malo dodira sa centralnim telima i drugim podrunicama u zemlji, ili po manjim sindikalnim organizacijama vezanim za pojedinane kompanije, koji ne pripadaju nijednoj federaciji. Sve zajedno, u Srbiji danas postoji oko dvadeset hiljada registrovanih sindikata. Tokom 90-ih, radnici zaposleni u javnom sektoru su esto automatski postajali lanovi konfederacije bliske dravnom aparatu. Sa padom SPS-a, sloboda sindikalnog organizovanja je ula na velika vrata u ova preduzea, ali rezultat nikako nije bio jaanje pregovarakih pozicija radnika. Nije neuobiajeno da radna snaga jednog dravnog preduzea bude podeljena meu deset razliitih sindikata. Mnoge manje sindikalne organizacije nisu nita drugo do produene ruke uprave, koje omoguavaju sitne povoljnosti svojim lanovima i atomizuju radniko predstavljanje. Treba otvoreno postaviti pitanje da li se sloboda sindikalnog organizovanja zaista poveala u postmiloevievskoj eri. Dok su radnici u krupnim infrastrukturnim sistemima rascepkani meu mnotvom utih sindikata, mnoge strane korporacije koje ulaze u zemlju ne doputaju nezavisno sindikalno organizovanje u svojim fabrikama. Ista praksa se moe primetiti u rastuem sektoru malih privatnih preduzea, u kojima individualni poslodavci dre svoje radnike pod stalnim nadzorom i bez ikakvog sindikalnog predstavnitva. Radnika klasa je stoga ostavljena bez odgovarajue strukture koja bi joj posluila za formulisanje svojih interesa i primoravanje nove politike elite da prizna njeno postojanje, ako ne kao glavne drutvene klase, kao to je to bio sluaj nekada u socijalizmu, onda makar kao jednog od vanih stubova drutva. Nova paradigma ekonomskog rasta zasnovanog na uvozu, kojom je zanemarena proizvodnja, takoe je doprinela poveanoj nevidljivosti industrijskih radnika. Na prelasku u novi milenijum, kada je Srbija poela sa obnovljenim naporima da se integrie u svetsku privredu, globalna trita su ula u recesiju. Vie od dve decenije pre toga, razvijene kapitalistike zemlje su odravale svoje stope rasta proirivanjem kreditiranja domainstava i pekulantskim finansijskim mehurima. Za trenutak se inilo da bi
20 Zoran Stojiljkovi, Sindikati i zaposleni u raljama tranzicije i krize, u: Sreko Mihailovi (ur.), Kako graani Srbije vide tranziciju. Istraivanje javnog mnenja tranzicije, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd 2010.

28

pucanje dotkom (.com) mehura 2000. godine moglo da oznai kraj neoliberalne ere. Ipak, fatalna predvianja su se pokazala prenagljenima. Globalni ekonomski zamah poduprt kreditima nastavljen je jo osam godina. Ovo je posebno vailo za zemlje Istone i Centralne Evrope, u kojima je finansijski kapital naao plodno tlo za investiranje nakon decenije liberalnih ekonomskih reformi, rezanja radnikih prava i unazaivanja opteg ivotnog standarda. Vrednost nekretnina je porasla i lokalne banke su bile orne da izdaju kredite denominirane u stranim valutama.21 Nove vlasti u Beogradu nisu oklevale da uskoe na voz u pokretu. Vlada je 2002. godine zatvorila etiri najvee dravne banke i predala kontrolu nad finansijskim sektorom u ruke stranim bankama. Tokom devedesetih, Narodna banka je pribegavala tampanju novca trudei se da odri dravna preduzea u ivotu, uprkos pljakanjima od njihovih uprava. Ova praksa dovela je do hiperinflacije i osiromaenja irokih drutvenih slojeva. Igrajui na rairen strah od hiperinflacije, nova vlada je usvojila restriktivnu monetarnu politiku kao kamen temeljac ekonomskog razvoja. Visoke kamatne stope privukle su kredite i pekulantski kapital iz inostranstva. Jo jedna pojava koja je omoguila upliv stranog kapitala bila je rasprodaja najprofitabilnijih preduzea u dravnom vlasnitvu. Gomilanje deviznih rezervi, koje je usledilo, omoguilo je odravanje jakog dinara, porast potranje za uvozom i pristup daljim kreditima. Ovaj model rasta zasnovan na stabilnom kursu domae valute, rastu kredita i potronje napumpao je profite banaka, zapadnih izvoznika i uvoznih kompanija. Izmeu 2001. i 2008. godine, Srbija je zabeleila prosenu stopu rasta BDP-a od 5,4 procenta. U etiri godine najintenzivnijeg rasta, 2004-2008, realna plata je rasla za 10 odsto na godinjem nivou.22 Meutim, dok je novoj politikoj garnituri davao malo prostora za disanje, ovaj oportunistiki model rasta stvorio je ogromne strukturne neravnotee u domaoj ekonomiji i produio mnoge negativne trendove iz prethodne decenije.

Dezindustrijalizacija
Poetno obeanje neoliberalnih stratega bilo je da e ulazak stranog kapitala i privatizacija restrukturirati i modernizovati industrijski sektor. Prema ovoj viziji, privuene komparativnim prednostima Srbije,
21 Dale-Hardy 2011, str. 252. 22 Martin Upchurch and Darko Marinkovi, Serbia from the October 2000 Revolution to the Crash, u: Gareth Dale, First the Transition then the Crash: Eastern Europe in the 2000s, Pluto Press, London 2011, str. 236.

29

multinacionalne kompanije bi konano preduzele neophodne promene koje drava navodno nije u stanju da napravi. Pokupovale bi firme u preraivakoj industriji, uinile ih konkurentnima kroz ciklus novih ulaganja i zapoele izvoz na svetsko trite. Za razliku od politiki postavljanih menadera Miloevieve ere, novi privatni vlasnici bi prekinuli sa pljakom kapitala akumuliranog tokom socijalizma i konano pokrenuli proizvodne trake. Pravei zdravorazumske analogije sa iskustvima iz svakodnevnog ivota, mnogi radnici su se slagali sa ovom logikom. Kao to se radnik brine o svojoj kui, novi vlasnik je navodno trebalo da bude zainteresovan za odravanje dobrobiti fabrike kao svoje privatne svojine.23 Nakon deset godina iscrpljujueg ekonomskog propadanja pod sistemom produenog dravnog i drutvenog vlasnitva dolo je vreme da se iskuaju kreativne snage trinog podsticaja. Ekonomska istorija pokazuje da privatni preduzetnici esto odlino uoavaju privremene prilike za pravljenje profita, ali postavljanje temelja za dugoroni makroekonomski razvoj nikada nije bilo njihova jaa strana. Preputeni sebi, multinacionalne kompanije, domai tajkuni i itava mrea manjih preduzetnika stvorili su anti-utopiju, koja je imala vie toga zajednikog sa prethodnom decenijom ratova i sankcija, nego sa svetlom kapitalistikom modernou, koju su zamiljali bivi opozicioni aktivisti. Strane korporacije su pokupovale monopole i sigurne profitere meu preduzeima poput banaka, naftne industrije, pivara i duvanske industrije. Krupni srpski kapitalisti su se postavili kao posrednici izmeu zapadnih izvoznika i lokalnih potroaa. Koristei kupovnu mo stvorenu jakom domaom valutom i irenjem kreditiranja, usredsredili su se uglavnom na uvoz i maloprodaju. Banke su takoe igrale na sigurno. Koristile su priliku da naplauju visoke kamate za potroake kredite i pekulisale na tritu nekretnina, a pokazivale malo interesa za dogorona, razvojna ulaganja. Ekonomski rast zasnovan na uvozu ostavio je veinu manjih i srednjih industrijskih preduzea u rukama sitnih preduzetnika ije se poslovno poreklo moe ispratiti do mafijakog kapitalizma 90-ih. Ovi investitori nisu imali nameru da oivljavaju proizvodnju. Umesto toga, raunali su na oponaanje poslovnih praksi nekadanjih direktora drutvenih preduzea
23 Do kraja 80-ih desio se velik prelaz od glorifi kovanja ka ismevanju drutvene svojine i njenom omalovaavanju kao uzroku svih ekonomskih tekoa u jugoslovenskom drutvu. Privatno vlasnitvo se nametalo kao prirodno i kao ekonomski daleko efi kasnije od drugih oblika svojine. Radnika klasa nije bila imuna na takva tumaenja. Kao primer, pogledati intervjue sa radnicima panevake pivare, koje je vodila antropolog Ildiko Erdei, u: Erdei 2007, str. 96.

30

koji su u meuvremenu postali krupni kapitalisti, to jest na izvlaenje vrednosti iz ostataka drutvenog sektora. Oko 25 odsto svih privatizacija bile su ponitene, jer novi vlasnici nisu ispunili svoj deo obaveza iz privatizacionog ugovora.24 Plan investitora je obino bio da raznim metodama isisaju potcenjeni kapital iz kompanija. U sluajevima u kojima su se zgrade preduzea nalazile na privlanoj lokaciji, cilj novih vlasnika bio je da rasformiraju fabriku, otarase se radne snage, a zatim prodaju fabriko zemljite kao nekretninu. Kao posledica ovakvih praksi, ak je i minimum proizvodne aktivnosti, odravan u prethodnim godinama, zaustavljen. Radna snaga ovih kompanija zavrila je u tranzicionom istilitu nisu bili zvanino nezaposleni, ali je njihovo radno mesto prestalo da im isplauje line dohotke ili socijalne doprinose. Nije bilo neuobiajeno da fabrika bude privatizovana dva ili tri puta za redom, samo da bi se naao neko spreman da organizuje neto to lii na normalan proces rada. Do kratkog ekonomskog buma u bankarskom sektoru, telekomunikacijama i trgovini dolo je uglavnom u dva najvea urbana centra na severu zemlje (u Beogradu i Novom Sadu). Ovi pomaci u mestima na koje je fokusirana medijska panja omoguili su politiarima da ignoriu dezindustrijalizaciju gradova u unutranjosti. Nakon dvadeset godina tranzicije, srpska industrija jo nije u mogunosti da dostigne polovinu vrednosti koju je proizvodila 1990. godine. Procenjuje se da industrija danas zapoljava 35 odsto ljudi manje nego to je to bio sluaj u poslednjim godinama samoupravljanja.25 Krajem osamdesetih u Srbiji je postojalo devet industrijskih centara sa preko 20.000 zaposlenih i sedamnaest gradova u kojima se preko 10.000 stanovnika bavilo industrijskom proizvodnjom. Danas su samo dva grada kandidati za industrijske centre prema prvom kriterijumu i etiri grada po drugom. Pre tranzicije preraivaka industrija inila je najmanje 30 odsto vrednosti ukupnog BDP-a, a dve decenije kasnije njen udeo je pao na oko mravih 14 odsto.26 Iskorienost kapaciteta industrijskih postrojenja 1990.
24 U sluaju proizvodnog sektora, procenat ponitenih privatizacija se penje do 29,4odsto. 25 Inicijative metalskih sindikata za odrivu industrijsku politiku Srbije, Industrijski sindikat Srbije, Beograd 2011, str. 13. (internet) dostupno na: http://industrijskisindikat.org/userfi les/fi le/Odrziva_industrijska_politika_Izvestaj_IS_Srbija.pdf 26 Kad se saberu rudarstvo, graevinarstvo, energetika i vodoprivreda, ukupni udeo industrije u BDP-u Srbije je povean na 21,8 odsto. Prosek Evropske Unije je 24,9 odsto, a u Centralnoj Evropi, u tzv. zemljama u tranziciji, poput Slovake ili eke Republike, dosee znatno vei udeo. Tokom poslednjeg ekonomskog buma industrij-

31

bila je 69 odsto, to je ekonomistima te ere bio glavni dokaz neefikasnosti krizom zahvaene socijalistike ekonomije. Pod laissez-faire ekonomskom politikom tranzicione Srbije, meutim, iskorienost industrijskih kapaciteta palo je na zapanjujuih 43,4 odsto! Nekada koncentrisana u krupnim stratekim preduzeima, industrijska radnika klasa je rascepkana u brojne manje, propadajue fabrike. Rauna se da je 1990. oko 680.000 ljudi bilo zaposleno u krupnim industrijskim sistemima sa preko hiljadu radnika. Do 2007. u kompanijama tog tipa preostalo je svega 157.000 radnih mesta.27 Naputanjem socijalne zatitne mree u formi prinudnih odmora nezaposlenost je skoila u prvim godinama oivljene tranzicije. Do 2005. stopa nezaposlenosti je tako prela 20 odsto. Nezaposlenost je umereno opadala tokom naredne tri godine, ali je ovo uglavnom bio rezultat pootrenih statistikih kriterijuma i poveane stope penzionisanja. U situaciji u kojoj nije mogla da oivi blokirane fabrike ili da otvori nova radna mesta, vlada se upustila u stvaranje raznih improvizovanih socijalnih programa za radnike. Jedan od glavnih metoda za zbrinjavanje vika radne snage bili su programi koji su omoguili radnicima da premoste godine radnog staa koje im fale da bi se kvalifikovali za penziju. Drugi su bili ohrabrivani da napuste radna mesta i upuste se u mali privatni biznis uz pomo otpremnina. Veliki broj otputenih radnika preselio se u neformalni sektor. Blizu 28 odsto ukupne zaposlenosti u 2002. godini bilo je u sivoj ekonomiji, a ovaj procenat je do 2007. porastao na 35 odsto. Prema tome, glavne strategije za preivljavanje krize fokusirale su se na razne naine na koje radnici mogu napustiti trite rada, a opcije borbe za ouvanje radnih mesta su ostavljane po strani. Opti standard ivota se blago popravio u postmiloevievskoj eri: stabilizacijom osnovnih preduzea u javnom sektoru, redovnom isplatom penzija, rastom privatnog uslunog sektora i irenjem kredita i trgovine. Postotak graana koji ive ispod donje granice siromatva je prepolovljen sa 14 odsto u 2002. na 6,6 odsto u 2007. godini. Osnovna infrastruktura i usluge donekle su poboljani, a rafovi u supermarketima su napunjeni uvoznim proizvodima. Stvoren je tanak sloj visokokvalifikovanih radnika, zaposlenih u podrunicama multinacionalnih kompanija i lokalnih
ska proizvodnja je obino doprinosila sa 40 odsto ukupne vrednosti proizvedene u ovim privredama. 27 Edvard Jakopin and Jurij Bajec, Challenges of Industrial Development for Serbia, u: Panoeconomicus, Novi Sad, godina LVI, br. 4, 2009, str. 507-525.

32

korporacija sa odreenom kupovnom moi. Plate dravnih zaposlenika u zdravstvu, obrazovanju i administraciji nekoliko godina su rasle bre od inflacije. Ipak, za velik deo radnike klase redovan posao i dalje nije bio dovoljan izvor prihoda. Da bi spojili kraj s krajem radnici su nastavili da se oslanjaju na sivu ekonomiju, otpremnine, sezonski rad na selu i doznake roaka koji rade u inostranstvu. Mnogi pripadnici mlae generacije opredelili su se za produenje adolescencije, odlaganje izlaska na trite rada kroz produeno kolovanje ili za emigraciju.28 Za industrijsku radniku klasu tranzicija se pokazala kao uas bez kraja. Nije bilo stabilizacije, osveenja niti smirivanja u novim okolnostima. Umesto toga, veliki deo populacije proivljava permanentnu krizu i primoran je da usvaja bezbroj privremenih reenja za svoje egzistencijalne probleme.

Kolaps neoliberalnog modela


Svetska ekonomska kriza donela je nagli kraj postmiloevievskom tipu ekonomskog rasta zasnovanom na rasprodaji dravne i drutvene imovine, privlaenju stranih kredita i pekulantskog kapitala, spontanom rastu uslunog sektora i uvozu artikala iroke potronje. Usled visokog spoljnotrgovinskog deficita i gomilanja spoljnog duga, bez unutranjih izvora akumulacije kapitala, ovaj model se ubrzo pokazao kao neodriv na due staze. No, dokle god je dolazilo do upliva stranog kapitala kroz nove privatizacije i zajmove, vlada je bila u stanju da koristi devizne rezerve da bi titila kupovnu mo domae valute, produavala potroaki bum, dobijala pristup novim kreditima i tako odravala fasadu progresa. U biti, ekonomskom politikom drava Srbija je napumpavala lokalnu verziju pekulativnog mehura, koji se oslanjao na priliv kredita i stalno poveanje potronje. Ovakav tip ekonomskog rasta omoguavao je likvidnost u kratkom roku, ali je istovremeno vrlo mali deo investicija plasirao u proizvodne privredne aktivnosti. Pre ili kasnije, trgovinski deficit i slom kupovne moi domae valute pretili su da bace privredu u krizu. Sistem je iveo na pozajmljenom vremenu. Pa ipak, svi najmoniji igrai unutar srbijanske ekonomije imali su interes u odravanju ovog privida prosperiteta. Multinacionalne banke i strani proizvoai bili su u prilici da uveaju
28 Socioloka studija iz 2003. je otkrila da u Srbiji 77 odsto mladih (17-24), 64 odsto srednje starih (25-30) i 41 odsto starijih mladih graana (31-35) ive u domovima svojih roditelja. Videti: Smiljka Tomanovic and Suzana Ignjatovic, Transition of Young People in a Transitional Society: The Case of Serbia, u: Journal of Youth Studies, godina 9, br. 3, 2006, str. 269-285.

33

svoje profite zahvaljujui visokim kamatnim stopama i kratkoronom porastu lokalne potranje. Najkrupniji srpski kapitalisti pozajmili su ogromne sume da bi proirili svoja poslovna carstva. Izvesno vreme su lako zaraivali novac uz pomo maloprodajnih mari na uvezena potrona dobra i rastuih cena nekretnina. Preduzetnici nieg kalibra i mafijaki biznismeni punili su svoje depove diui kredite za kupovinu potcenjenih preduzea, iz kojih su potom isisavali svaku preostalu vrednost.29 Meutim, okida za ekonomski sunovrat nije bila nijedna od ovih unutranjih protivrenosti. Srbija je poela da belei negativne stope rasta i pre nego to je imala priliku da rasproda sva profitabilna preduzea u dravnom vlasnitvu. Kriza je u zemlju ula preko Evropske Unije, jedinog entiteta koji je navodno trebalo da donese stabilnost i izvue privredu iz ekonomskog i drutvenog gliba 90-ih. Pred kraj 2008, sa prvim talasima svetske finansijske krize koji su poeli da dopiru do Jugoistone Evrope, srbijanski bankarski sistem je proao kroz omanju krizu poverenja i beg kapitala, kada je preko jedne milijarde evra podignuto sa rauna tedia i depozita firmi. Tokom 2009, dok je upliv stranog kapitala poinjao da presuuje, od kompanija i graana se istovremeno oekivalo da vrate oko etiri milijarde evra kamata na prethodno uzete kredite. Zemlja se nala na ivici bankrota kada su strane banke, koje kontroliu preko 80 odsto finansijskog sektora, iz predostronosti poele da sele kapital u svoje matine banke i usporavaju sa odobravajem novih kreditnih trani. Kolaps monetarnog sistema spreen je zajmom dobijenim od Meunarodnog monetarnog fonda, upotrebom nagomilanih deviznih rezervi za zatitu nacionalne valute, subvencijama kompanijama i graanima za dalje zaduivanje kod banaka i potpisivanjem specijalnog sporazuma sa predstavnicima glavnih stranih banaka, koji je osigurao odravanje osnovnog nivoa kreditiranja. Uprkos ovim merama, rast kreditiranja u privredi je posustao. Banke su se uvale refinansiranja svojih klijenata ili izdavanja novih zajmova firmama. Strah od toksinih dugova na svetskom nivou i usporavanje zajmovne aktivnosti izmeu globalnih banaka morao je pre ili kasnije dopreti i do Srbije. Liberalizovani bankarski sektor, u stranom vlasnitvu, preao je put od motora ekonomskog rasta do mehanizma za prelivanje svetske krize unutar zemlje.
29 Mladen Peri i ore Tomi, Kako je rashodovano drutvo? Strateki steaj i njegova primena na postjugoslovenskom prostoru na primeru preduzea invoz, u: jugoLink. Pregled postjugoslovenskih istraivanja, godina 2, br. 1, leto 2012, str.78-97.

34

Drugi glavni oslonac novomilenijumskog tranzicionog privrednog rasta pokazao se podjednako nestabilnim kao i kreditna aktivnost zavisna od stranih banaka. Tokom prvog kvartala 2009. upliv stranih direktnih investicija u zemlju opao je za gotovo 50 odsto u poreenju sa istim periodom 2008.30 Drava je polagala velike nade u dobijanje visoke cene za telekom-kompaniju u njenom vlasnitvu. Meutim, sa irenjem svetske krize, strani ponuai bili su spremni da kupuju samo ukoliko vlada prepolovi cene svojih najvrednijih kompanija. US Steel , jedna od retkih multinacionalnih kompanija koja je uloila u industrijski sektor u prethodnom periodu, postepeno je smanjivao obim proizvodnje ve od prvih naznaka krize 2008, da bi krajem 2011. obelodanio da u potpunosti naputa zemlju. Stope rasta BDP-a istopile su se preko noi. U poslednjem kvartalu 2008. privredni rast jo je dostizao 5,4 odsto. U prvom kvartalu 2009. realni BDP je pak pao na: - 4,1 odsto. Trebalo je godinu dana za ponovnu pojavu pozitivnih stopa rasta, ali ni tada nisu prelazile 1 odsto.31 Zemlja je tako tokom 2009. godine zvanino ula u recesiju sa kontinuirano negativnom stopom rasta i konstantnim rastom nezaposlenosti. Stopa nezaposlenosti, koja je nakon 2000. godine tekom mukom drana ispod praga od 20 odsto, a potom se nakratko spustila do 14 odsto na vrhuncu ekonomskog buma, ponovo je porsla u toku krize. U aprilu 2010. godine prela je 20 odsto, uprkos vladinim naporima da nezaposlene radnike starije dobi poalje u penziju, stroijih statistikih kriterijuma i tolerisanju sive ekonomije. Procenjuje se da je imeu oktobra 2008. i aprila 2010. godine broj zvanino zaposlenih ljudi smanjen za 370.000.32 Liberalizacija spoljne trgovine, koja je dovela do enormnog zasipanja domaeg trita stranom robom, i insistiranje na jakoj valuti, to je izvozne proizvode uinilo relativno skupim na svetskom tritu, ve su predstavljali veliki teret za lokalne proizvoae. Fokusiranje izvozne orijentacije na
30 Da bi se odrao visoki nivo privrednog rasta po opisanom modelu, procenjuje se da je Srbiji potreban godinji priliv od oko tri milijarde dolara u stranim direktnim investicijama. U godinama kada je privatizacija bila na vrhuncu i kada se odvijala privredna ekspanzija (2006, 2007 i 2008) privreda je uspevala da se priblii ovoj cifri ili da je pretekne. No, ve 2009. strane direktne investicije spale su na tek 1,9 milijardi dolara. 31 Mihail Arandarenko and Sonja Avlija, Behind the Veil of Statistics: Bringing to Light Structural Weaknesses in Serbia, u: Verena Schmidt and Daniel VaughanWhitehead (ur.), The impact of Crisis on Wages in South-East Europe, International Labour Organization, Budapest 2011, str. 123-159. 32 Arandareno-Avlija 2011, str. 144.

35

trita EU bilo je dodatna prepreka u kriznim godinama. Recesija u ekonomijama Zapadne Evrope izazvala je pad potranje i smanjenje od 24 odsto u izvozu i ono malo preraevina i gotovih proizvoda koje su domai proizvoai uspevali da prodaju inostranstvu u prethodnom periodu. Usred uzdrane kreditne aktivnosti banaka, opadanja stranih investicija i smanjenja agregatne tranje, privreda se zakoila. U februaru 2009. godine realni opseg krize likvidnosti postao je jasan kada je vlada objavila podatak da su bankovni rauni 57.000 preduzea, koja su zapoljavala preko 150.000 ljudi, blokirani zbog neplaenih dugova. Kao posledica povlaenja kredita, ograniavanja plata i porasta nezaposlenosti, domaa agregatna tranja takoe je pala. MMF je dodao ulje na vatru uslovljavajui svoj zajam rezovima u dravnom budetu. Vlada je zamrzla plate u javnom sektoru i devalvirala nacionalnu valutu, ime je dodatno smanjila kupovnu mo stanovnitva. Kamate na kredite, vezane za vrednost evra, postale su skuplje, to je dalje pritisnulo ve stegnute budete domainstava i preduzea.

Diferenciranje periferne radnike klase


Pre nego to nastavimo sa ispitivanjem reakcija radnih ljudi na ovu najnoviju krizu, bilo bi korisno identifikovati osnovne sektore trita rada danas. Kako izgleda struktura srpske radnike klase nakon dve decenije restrukturiranja i konstantne neizvesnosti? Koji su to osnovni rascepi izmeu razliitih slojeva najamnih radnika? Pojava koja prva privlai panju jeste visok procenat ekonomski neaktivnih graana. Udeo aktivnih graana u ukupnom broju radno sposobnog stanovnitva je 2009. godine iznosio svega 49 odsto. Pritom, proseni udeo radno aktivnih graana u zemljama EU te iste godine iznosio je 71,3 odsto.33 Istovremeno, oko 16 odsto stanovnitva Srbije, i dalje registrovanog kao radno aktivnog, bilo je zvanino nezaposleno. Izraeno u brojkama, uviamo da je zemlja sa 6,5 miliona starijih od 15 godina imala svega 2,9 miliona ekonomski aktivnih graana, od kojih je preko pola miliona
33 Objanjenja ovog fenomena su ve pomenuta u tekstu. Generalno niska ekonomska aktivnost meu populacijom se mora posmatrati u kontekstu dvadeset godina drutvenih previranja i ekonomskog raspada. Tokom ovog perioda mnogi radnici su skliznuli u sivu sferu ili izali sa trita rada i postali zavisni od doznaka iz inostranstva, ili su se pak vratili poljoprivredi. Oni koji su bili pri kraju radnog veka su otili u prevremenu penziju. Mnoge radnice su se povukle sa trita rada i koncentrisale se na rad unutar domainstva. Nezaposlenost i ekonomska zavisnost mladih od domainstva njihovih roditelja znatno doprinosi ovako visokoj stopi neaktivnosti. Stopa zaposlenosti ljudi uzrasta izmeu 15-24 godine je bila tek 15 odsto u 2010. godini.

36

bilo zvanino nezaposleno, a tek njih oko 1,8 miliona bilo u radnom odnosu.34 Ukoliko uzmemo u obzir da se krajem 2009. godine broj penzionera popeo na 1,6 miliona, i time pribliio broju zaposlenih, dolazimo do zakljuka da u Srbiji ivi gotovo dva miliona radno sposobnih graana koji su skliznuli u sivu zonu, nestajui tako iz registra ekonomski aktivnog stanovnitva, ili su kao dugorono nezaposleni prestali aktivno da trae posao i nemaju sopstveni izvor prihoda.35 Da bi se u potpunosti shvatile srazmere na lokalnom tritu rada, treba praviti razliku izmeu najamnih radnika i samozaposlenih. Od ukupnog broja radno aktivne populacije 2009. godine preko 20 odsto bilo je samozaposleno. Ovako visok udeo stanovnitva koje se bavi poljoprivredom, poslovima u okviru domainstva ili poseduje sopstvena sredstva za rad, u poreenju sa visokorazvijenim kapitalistikim privredama, ili sa drugim zemljama u tranziciji, mora biti shvaen u kontekstu istorijskog naslea privrednog razvoja na Balkanu i sloma industrije u proteklih dvadeset godina. Broj samodovoljnog, poljoprivrednog stanovnitva i industrijskih radnika koji obezbeuju deo svog dohotka radom u poljoprivredi, bio je relativno visok i tokom socijalistike modernizacije. Tokom kriznih godina kontakt sa selom sluio je kao jedan od glavnih socijalnih amortizera. Mnogi radnici su bili u stanju da preborde krizu i slanje na prinudne odmore oslanjajui se na male porodine zemljine posede koji nikad nisu bili nacionalizovani pod planskom privredom. Sa druge strane, irenje trita odozdo, spor korak ulaska monopolskog kapitala i znaajan upliv sive ekonomije otvorili su prostor za mnoge da eksperimentiu sa otvaranjem malih porodinih biznisa. Stoga, povrh ekonomski neaktivnog stanovnitva i samozaposlenih u sivoj zoni, dodatnih 20 odsto radno aktivnih stanovnika Srbije ne moe biti podvedeno pod tradicionalnu kategoriju najamnih radnika. Jedan broj ljudi u okviru ove statistike kategorije jesu sitne gazde koje tee da se pribie etabliranim preduzetnicima. Meutim, veina njih sainjava nestabilni meusloj
34 U ekonomski aktivno stanovnitvo statistika ubraja i poljoprivrednike, pomaue lanove domainstava koji nisu zvanino zaposleni, samozaposlene i poslodavce. 35 Bitno je, dakle, imati u vidu da veinu stanovnitva radne dobi u Srbiji ine nezaposleni i radnici u neformalnom sektoru. Uprkos tome, ovaj tekst fokusiramo na zvanino zaposlene radnike u javnom i privatnom sektoru, smatrajui da je ova grupacija u mnogo povoljnijoj poziciji da se organizuje i da podigne svoj glas, a da nezaposleni i radnici u sivoj zoni veinom ostaju nevidljivi lanovi drutva. Ovo ne znai da radnici u sivoj zoni i nezaposleni potencijalno ne mogu takoe artikulisati svoje interese u politikoj sferi. ansa za tako neto u velikoj meri zavisi i od osetljivosti koju za ove drutvene slojeve pokau organizacije zvanino zaposlenih radnika.

37

izmeu ljudi koji ive od plate i grupacije samozaposlenih (poljoprivrednika ili sitnih preduzetnika), grupaciju koju trini tokovi guraju natrag ka najamnom radu ili pak ka lumpenproletarijatu, odnosno deklasiranom sloju radnika, iskljuenom iz zvaninih tokova reprodukcije. Meu 1,7 miliona radno aktivnih stanovnika, iji je osnovni izvor prihoda bila nadnica koju dobijaju od zvanino registrovanog poslodavca, glavna linija razlikovanja jeste ona izmeu zaposlenja u javnom i privatnom sektoru.36 Jedna treina najamnih radnika za poslodavca ima dravu. Stanovnitvo zaposleno u dravnoj birokratiji, zdravstvu, kolstvu, policiji i preduzeima u javnom sektoru smatra se privilegovanim delom radne snage. Njihove plate stiu na vreme i u proseku su vie od plata u privatnom sektoru. Pored ovoga, radna snaga u javnom sektoru ima srazmerno visok nivo lanstva u sindikatima i uiva opta radna prava zajamena zakonom (odmore, roditeljska bolovanja itd). Po pravilu, ovaj deo radnike klase nije izloen ekstremnijim oblicima eksploatacije koji se sreu u privatnim preduzeima. Zvanino prijavljene radnike u privatnom sektoru takoe treba razlikovati. Gornji sloj se sastoji od osoba zaposlenih u korporativnom sektoru multinacionalnim kompanijama ili najuspenijim domaim preduzeima. Ovi poslovi su obino koncentrisani u uslugama (bankarstvo, telekomunikacije, trgovina i maloprodaja), industrijskim monopolima (elik, gas) i sigurnim profitnim granama, poput proizvodnje alkohola ili duvana. Prisustvo sindikata je relativno nisko meu ovim slojem radnika, a uslovi rada su dosta loiji od onih u javnom sektoru. Pa ipak, ova radna mesta su delom modernizovana kroz nove investicije, a povlaena mesta koja ove kompanije uivaju na vrhu lanca proizvodnje im omoguuju da redovno isplauju zarade koje su vie od proseka u privatnom sektoru. Ovaj deo radne snage se stoga moe oznaiti kao relativno bolje situiran u odnosu na veinu radnika u privatnom sektoru. Na dnu lestvice trita rada mogu se prepoznati dve odvojene, ali delimino isprepletene skupine radnika. Prvi sloj sastoji se od osoba zaposlenih u malim privatnim firmama. Druga skupina se sastoji od radnika u bivim drutvenim i dravnim preduzeima, za koja je krupni kapital imao malo interesa pod preovlaujuim privrednim modelom. Zaposleni
36 I pored propadanja industrijskog sektora, najbrojniju grupaciju u okviru ovih 1,7 miliona zaposlenih jo ine 384.000 radnika zaposlenih u preraivakoj industriji. Videti: Radna snaga. Skupovi stanovnitva starog 15 i vie godina prema aktivnosti, polu i regionu, XI 2011, Ekonom:east magazin, br. 609-610, februar 2012, str. 64.

38

u malim privatnim preduzeima su najranjiviji deo zvanino prijavljenih radnika u Srbiji danas. Izloeni su super-izrabljivanju, uporedivim samo sa onim kroz koje prolaze neregistrovani radnici u sivoj ekonomiji.37 Bilo da rade u maloprodajnim objektima, pruaju razne usluge, ili proizvode u malim radionicama, ovi radnici su atomizirani, bez ikakvog sindikalnog prisustva. Njihove plate su niske i neredovne. Diskriminacija, ucene, uskraivanje osnovnih prava koja proistiu iz zakona o radu, kao i neplaanje prekovremenog radnog vremena, veoma su este pojave. Trini poloaj ovih malih firmi veoma je nestabilan, a time i fluktuacija zaposlenih meu razliitim radnim mestima je vrlo visoka, to sindikalno organizovanje ini malo verovatnim. Potonja skupina sastoji se iz onih radnika koji su ostali u velikim i srednjim preduzeima koja su nove investicije zaobile. Ove firme, koje se obino nalaze u proizvodnom sektoru, nekada su bile vana vorita industrijske mree socijalistike Jugoslavije. Neka od njih su ostala u drutvenom ili dravnom vlasnitvu, i dalje ekajui na kupce, do dana dananjeg. Veina je, meutim, prola kroz jednu ili vie neuspenih privatizacija, svaka od njih dodatno je oteavala njihovu poziciju. Ovi radnici se suoavaju sa izazovima posebnog tipa, jer njihova eksploatacija nije primarno rezultat intenzivnog procesa rada na mestu gde su formalno zaposleni. U protekloj deceniji, ako ne i due, na veini ovih mesta proizvodnja se odravala na golom minimumu. Odravanje u ivotu takvih firmi imalo je vie posrednu korist za kapital na evropskoj periferiji. Ne postoje studije u kojima su otkriveni taan broj i sastav radnika koji su ostali u ovim preduzeima. Meutim, imajui u vidu nizak nivo plata, kao i injenicu da mnoge od ovih fabrika nisu isplaivale zarade tokom duih vremenskih perioda, moe se pretpostaviti da je veliki procenat ovih radnika imao sekundarni izvor prihoda, a koristio formalna radna mesta za pristup dravnom sistemu zdravstvene i socijalne zatite. Paralelno sa formalnim zaposlenjem, radnici iz ovih fabrika su se bavili ili pruanjem privatnih usluga, ili participirali u sivoj ekonomiji, ili uzimali privremene neprijavljene poslove kod privatnih poslodavaca. Sa stanovita kapitala, glavni razlog za odravanje u ivotu ovih fabrika bila je njihova uloga u sniavanju opte cene rada na tritu. Pored toga to je ovaj sektor posluio kao izvor podrutvljavanja trokova radne snage za privatne firme, centralna aktivnost u njemu bila je premetanje
37 Rauna se da je u sivoj ekonomiji zaposleno izmeu 600 000 i milion ljudi.

39

kapitala akumuliranog za vreme socijalizmu u privatne ruke. Tokom devedesetih, pre preobraaja u uspene trine preduzetnike, upravnici dravnih i drutvenih preduzea ovladali su vetinom izvlaenja kapitala iz firmi kojima su upravljali, kroz zakljuivanje nepovoljnih ugovora sa narastajuim privatnim sektorom. U protekloj deceniji, ovu likvidaciju dravnog kapitala nastavili su sitni kapitalisti i prevaranti koji su shvatili da privatizacija ne predstavlja nita drugo do zeleno svetlo za isisavanje svega vrednog to je ostalo u unitenim industrijskim preduzeima. Sindikati u ovim fabrikama su preiveli. Ipak, lieni proizvodnje, izgubili su orijentaciju, kao i bilo kakvu stvarnu teinu u pregovaranju. Odseeni od radnika u drugim preduzeima, bez pokuaja centralne vlasti da povee bive tokove industrijske proizvodnje i bez inicijativa rukovodstava sindikalnih konfederacija da sumiraju njihove probleme i predloe zajednika reenja, napori sindikalnih rukovodstava u ovim preduzeima usredsreivani su na puko preivljavanje pojedinanih fabrika po svaku cenu. Ovo se obino uspevalo preko dogovora sa regionalnim monicima, koji su socijalnim programima, budetskim donacijama, dogovorenim privatizacijama i povremenim narudbinama proizvoda spreavali da fabrike potonu. ongliranje je nekako odravano u godinama ekonomskog rasta, ali je izbijanjem krize konano privedeno kraju.

Zavadi pa vladaj
Posmatrajui gore skiciranu strukturu trita rada, postaje jasno da su radnici u javnom sektoru bili u najboljem poloaju za organizovanje radnikog pokreta i potencijalno uvoenje glasa radnika u politiki ivot zemlje. Upravo su radnici dravnog energetskog sektora organizovali uveni politiki trajk, koji je zbacio Miloevia, u oktobru 2000. godine. Udeo zaposlenih u javnom sektoru u ukupnoj radnoj snazi u zemlji ostao je stabilan pod svim vladama u protekloj deceniji uprkos privatizacijama i rezovima.38 Takoe, drava je preduzela ograniena, ali kljuna ulaganja u komunalne slube, energetski sektor, obrazovanje i zdravstvo, kako bi ove slube izvukla iz kolapsa u kom su se nale nakon kriznih 90-ih. Ako je u Srbiji tokom protekle decenije postojalo ikakvo sindikalno pregovaranje koje je izlazilo van okvira pojedinanih preduzea, ono se odvijalo u javnom sektoru, gde su kolektivni pregovori na granskom nivou postali norma.
38 Kao to smo videli, ovo je bilo pre rezultat nesposobnosti privatnog sektora da otvara nova radna mesta, nego to su nove vlade reile da ouvaju javni sektor.

40

Kada je privreda prolazila kroz period rasta, radnici u javnom sektoru imali su priliku da se bore za vei udeo u raspodeli stvorenog dohotka i da potencijalno za sobom povuku ostatak radnike klase. Meutim, sindikati u ovim granama su se pokazali nevoljnim za neto vie od pretnji trajkom ili kratkotrajnih obustava rada u pojedinanim granama. Rukovodstva sindikata u javnom sektoru su pokazala malo interesovanja za ujedinjavanje radnitva preko granica jedne profesije, da ne govorimo o proirivanju organizovanja na radnike u privatnim kompanijama. Nije bilo ni dovoljnog pritiska odozdo, iz redova lanstva, koji bi primorao sindikalnu birokratiju na odluniju aktivnost. Ova pasivnost i zatvaranje javnog sektora u odnosu na druge delove radnike klase moe se objasniti preko dve vane dinamike na tritu rada. Prvo, postmiloevievska politika garnitura bila je svesna da stoji na klimavim nogama u prvim godinama svoje vladavine. Nova politika elita bila je suoena sa velikim oekivanjima, a, izuzimajui nadolazeu klasu kapitalista i tanke urbane meuslojeve koji su mislili da e profitirati od ulaska stranog kapitala, vlast nije imala iru drutvenu bazu na koju bi se oslanjala. U ovako slaboj poziciji, nove partije na vlasti bile su primorane da odobravaju redovna poveanja plata zaposlenima u javnom sektoru, znatno iznad inflacije, kao i poveanja plata u ostatku privrede.39 Nove vladajue partije su nauile lekciju 90-ih godina prolog veka. Da bi ostale na vlasti, morale su da ire predstavu o tome da redovnost plata i povlastice zaposlenosti u javnom sektoru zavise od odravanja politike stabilnosti i postojeeg modela privrednog rasta. Drugo, polarizacija trita rada bila je velika prepreka na putu ka jedinstvu radnike klase. U situaciji u kojoj su javna preduzea imala neposredan pristup dravnom budetu preko politikog klijentelizma, sindikati su otkrili da je lake braniti ivotni standard svojih radnika usredsreujui se na pregovore sa sopstvenim upravama preduzea, umesto da trae ire saveze i kolektivne ugovore. Vremenom su mnogi sindikati dravnih preduzea napustili dve velike konfederacije da bi oformili vlastite, odvojene sindikate zaposlenih u javnom sektoru. Udruenja privatnih poslodavaca spremno su koristila razlike u statusu radnika za svoju propagandu. Umesto postavljanja pitanja zato onima koje zapoljava privatni sektor fali goli minimum radnikih prava koja su ouvana u javnim preduzeima, krupni mediji su se usredsredili na razlike u visini zarada, nepotizam i navodno preveliki obim dravnog sektora.
39 Arandarenko-Avlija 2011, str. 133.

41

Radnici u javnom i privatnom sektoru vetaki su postavljeni u rivalski odnos. Do kraja 2009. radnici eleznica, dravnih telekomunikacija i energetskog sektora poeli su da zahtevaju kraj jednogodinjeg zamrzavanja plata u javnom sektoru. Njihove inicijative su naile na protivudar kampanje okrestrirane od udruenja poslodavaca protiv javnog sektora, koji navodno ivi na grbai privrede u privatnom vlasnitvu. Predstavnici privatnog kapitala su tvrdili kako su kriza likvidnosti i niske plate u njihovim firmama direktno povezane sa dravnim izdacima za zaposlene u javnom sektoru. Pri tome, vostva glavnih sindikata nisu se preterano suprotstavljala ovakvim interpretacijama gazda koje su imale za cilj da zavade, pa da vladaju. Za to vreme je radnitvo u privatnom sektoru bilo drano pod kontrolom armijom nezaposlenih radnika i neformalnim sektorom ispod njih. Istraivanje javnog mnjenja te godine pokazalo je da svaki trei radnik u dravi ivi u strahu od otputanja. Priblino 50 odsto ispitanih radnika bilo je spremno da prihvati ak i kratkorono smanjenje plate, ukoliko bi to garantovalo ouvanje radnog mesta.40 Poetni odgovor zaposlenih u privatnom sektoru nije bio mobilizacija u odbranu radnikih prava, nego povlaenje i davanje ustupaka usled opte nesigurnosti. Za razliku od dravnog sektora, u kojem je sindikalna pokrivenost oko 60 odsto, samo 12 odsto radnika u privatnom sektoru su lanovi sindikata. Ogromne prepreke i dalje stoje pred organizovanjem radnitva u privatnim kompanijama. Mnogi novi domai i strani vlasnici industrijskih kompanija pokuavaju da odre proizvodne hale bez sindikata ili pak da naprave radnike organizacije pod kontrolom uprave, a usluni sektori u nastajanju nemaju sindikalnu tradiciju. Bilo da su zaposleni u krupnim korporacijama, bilo u manjim firmama, veina radnika u privatnom sektoru je u nezavidnom poloaju u pogledu organizovanja i mogunosti da se njihov glas uje.

trajk!
U situaciji u kojoj su zaposleni u javnom i privatnom sektoru bili paralisani nadolazeom krizom, radnici iz neuspeno privatizovanih preduzea bili su gurnuti u prve redove borbe protiv politike socijalnih rezova. Na jednoj strani, nestanak privrednog rasta priveo je kraju improvizovana reenja, koja su te fabrike odravala u ivotu tokom proteklih dvadeset
40 Pola Srbije bi radilo za manju platu, (internet) dostupno na: http://poslovi.infostud.com/vesti/Pola-Srbije-bi-radilo-za-manju-platu/52/10196/

42

godina. Isto tako, izlazne varijante, ponuene ovom sloju radnika, u obliku poslova sa strane u privatnom sektoru i sivoj ekonomiji, nestale su zajedno sa poecima krize likvidnosti i neizbenom monopolizacijom trita. Na drugoj strani, za razliku od privatnih preduzea u uslunom sektoru, minimalan nivo organizovanja radnitva preiveo je unutar zamrznutih proizvodnih hala. Odrano je drugi vaan fenomen u ovoj oblasti i kolektivno seanje na socijalizam kao bolje vreme, kada je radnika klasa ivela od proizvodnje i zauzimala centralno mesto u zvaninoj ideologiji. Tako su se u ovim zaboravljenim fabrikama stvorili uslovi za nagli izliv socijalnog nezadovoljstva. Tokom 2009. i u prvoj polovini 2010. godine Srbiju su potresli trajkovi i protesti u sektorima privrede koji su bili zapostavljeni od vladajue neoliberalne ekonomske politike. Samo u leto 2009. zabeleeno je pedeset radnikih trajkova u kojima je uestvovalo oko 32.000 trajkaa. Bilo je dana tokom te krizne godine kada se paralelno odigravalo i po 30 trajkova u razliitim delovima zemlje. Veina njih bili su trajkovi dugog trajanja, iji se kraj nije nazirao mesecima, ako ne i godinama. Ukupno vie od stotinu firmi je prolo kroz trajk tokom 2009. godine.41 Na alost, ne postoje zvanine statistike koje bi ovaj iznenadni trajkaki talas mogle staviti u odgovarajuu istorijsku perspektivu. Meutim, veoma je verovatno da Srbija nije imala talas trajkova tolikih razmera jo od ere sloma dravnog socijalizma kasnih 80-ih. Neefektivnost i dezorganizovanost sindikalnih konfederacija siguno su jedan od glavnih razloga slabe pozicije radnitva u Srbiji danas. Pa ipak, ovakvo stanje se pokazalo kao povoljno za organizovanje radikalne akcije odozdo. Slaba kontrola korumpiranog sindikalnog rukovodstva nad lokalnim ograncima je znaila da nita nije stajalo na putu radnika ornih za akciju. Postoji neverovatna slinost tekih uslova u koje je svaki od naputenih industrijskih pogona gurnut nakon privatizacije. Isto vai i za metode borbe koje su radnici u trajku koristili. Evo nekoliko primera stanja u srbijanskoj industriji i trajkova koji su se odvijali na terenu tokom 2009. i 2010. godine! Koara Partizan, smetena u Kragujevcu, osnovana je jo krajem XIX veka. To je jedno od najstarijih industrijskih postrojenja u Srbiji. Fabrika je prola kroz dve neuspene privatizacije. Kao rezultat sporazuma izmeu lokalnih politiara i najnovijeg vlasnika, Slavoljuba Rakia,
41 Sindikati i socijalni dijalog u vreme krize: sluaj Srbije, Meunarodna organizacjia rada (ILO), Geneva 2010, str. 39-42.

43

postrojenje je prodato za cenu est puta niu od njegove knjigovodstvene vrednosti. Od ukupnog kapaciteta fabrike od 15 tona obraene koe dnevno, proizvodnja je nakon privatizacije dola na svega 588 kilograma. Nova uprava poela je da rasprodaje opremu i podie nepotrebne kredite. Povrh toga, vlasnik radnicima nije plaao doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje, to je dovelo do petogodinje praznine u kontinuitetu osiguranja zaposlenih. Prema reima predsednika trajkakog odbora, kada su zaposleni pokuali da pregovaraju sa upravom, ozloglaeni vlasnik ih je odbio nazivajui ih nepismenom stokom. Zbog toga je 2008. 85 od ukupno 115 radnika stupilo u trajk. U prolee 2009, nakon to su mesecima bili ignorisani od vlasti i medija, odluili su da radikalizuju svoje proteste i zauzmu fabriku. U Niu, nekad uspena tekstilna industrija Niteks bila je prodata biznismenu oru Nicoviu, osobi koja se obogatila u mutnim okolnostima tokom 90-ih. Od 2.400 radnika na svom vrhuncu, do leta 2009. godine fabrika radna snaga svedena je na svega 800 zaposlenih. Preostali radnici su dobijali neredovne zarade u vrednosti od oko stotinu evra, sve dok plate nisu poptuno prestale da stiu 2008. trajk je zvanino objavljen u novembru 2008, ali su ga mediji primetili tek u leto 2009, kada je 500 radnika fabrike okupiralo niku gradsku skuptinu zahtevajui isplatu zaostalih nadnica kao i reviziju privatizacionog ugovora. U Kruevcu, radnici fabrike automobilskih guma Trajal takoe su pretili zauzimanjem lokalne gradske skuptine u sluaju da uprava i vlada nastave da ignoriu njihove zahteve. Stupili su u trajk zahtevajui raskid privatizacionog ugovora. Firma sa preko 2.000 radnika prodata je 2006. bugarskoj firmi koja je obeala da e uloiti 25 miliona evra u novu opremu. Tri godine kasnije, Trajal je radio sa 30 odsto kapaciteta, a menadment obelodanio plan po kome namerava da otpusti 400 radnika. Kao i u prethodnim primerima, redovno uplaivanje socijalnih doprinosa za radnike je prestalo. Valjevska fabrika vijaka Gradac privatizovana je 2006. godine, kada je lokalni biznismen Duan Sekuli kupio fabriku preko jedne od svojih firmi registrovanih u Rusiji. Nakon otputanja izvesnog broja radnika pod izgovorom reorganizacije, novi vlasnik je fabriku ubrzo doveo do steaja. Glavni poverilac, koji nagleda steajni proces, takoe je bila firma u Sekulievom vlasnitvu. Blizu 160 radnika stupilo je u trajk u aprilu 2010. i organizovalo protest ispred zgrade fabrike, zahtevajui isplatu sedam neisplaenih plata. Pored plata, radnici Gradca su takoe izgubili
44

i pristup zdravstvenom sistemu, budui da je njihova nova uprava izbegavala uplaivanje doprinosa za zaposlene dravnim fondovima tokom itave dve godine. U Kragujevcu, radnitvo fabrike metalnih lanaca Filip Kljaji fiziki je spreilo policiju i sudske zvaninike da uu u fabriku i popiu imovinu u steajnom postupku. Radnici su se zabarikadirali u zgradi fabrike, zahtevajui obustavu steaja i nastavak proizvodnje. Zaposleni u bivem partneru autoindustrije Zastava, u kompaniji Zastava elektro, bili su moda najupornija i najradiklanija grupa radnika u ovom talasu trajkova. U borbi da im se uje glas, zauzeli su lokalnu gradsku skuptinu, policijsku stanicu i sedite Agencije za privatizaciju u Beogradu. Izmeu juna i decembra 2009. godine takoe su organizovali devet uzastopnih blokada eleznike pruge koja povezuje Srbiju i Makedoniju. Ova vana meunarodna transportna ruta tako je dvanaest dana bila van upotrebe. Radnici su dakle iskoraili iz uskih okvira svojih fabrika i preduzeli mnogo ambicioznije oblike akcija od protestnog repertoara prosenog trajka. Konvencionalni prekid proizvodnje i trajk unutar fabrikog kruga proireni su na zauzimanje fabrika, skupove ispred vladinih institucija, okupaciju lokalnih parlamenata, blokadu saobraajnica i sukobe sa gazdama i policijom. Posmatran iz daleka, ovaj talas trajkova bi mogao da se tumai kao delo samouverene radnike klase u usponu. Pa ipak, ne bi trebalo izvlaiti brzoplete zakljuke iz radikalne prirode ovih protesta. U stvarnosti, granica izmeu radikalnosti i oaja bila je veoma tanka. Direktna akcija esto je bila rezultat oseaja beznadenosti, izolovanosti i frustriranosti optom nezainteresovanou za radnike probleme, a ne pouzdanja u sopstvenu snagu i vere u ostvarivost ciljeva trajka. Primera radi, Zastava elektro je pokazala veliku hrabrost i organizacioni kapacitet. Radnici ovog preduzea uspeli su da mobiliu itavu lokalnu zajednicu za svoje zahteve i istrajali su u blokadama javnih ustanova uprkos policijskim pritiscima. No, indikativno je da su mnogi trajkai blokirali elezniku prugu tako to su svoja tela poloili preko ina kao simbol kolektivnog radnikog samoubistva. Nain na koji su blokade izvedene, kao i koriena argumentacija, pokazuje odreeni oseaj nemoi i pored svih dostignua. Paljiviji pogled na ostale trajkove otkriva slian duh oajanja ili ak spremnosti na samopovreivanje da bi se dokazalo koliku nepravdu su radnici pretrpeli i da bi se skrenula panja ire zajednice.

45

Nakon viemesenog trajka i bez reenja na vidiku, radnici Koare Partizan stupili su u trajk glau krajem marta 2009. godine. Tek kada je zdravlje radnika dolo u pitanje, mediji su poeli da izvetavaju o trajku a dravne institucije su se ponudile kao posrednici u pregovorima. U Valjevu, est radnika ve pomenute fabrike Gradac takoe je iz blokade firme prelo u trajk glau i zabarikadiralo se unutar fabrike, bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom. Ostatak njihovih kolega u trajku izgubio je komunikaciju sa ovom grupom. Mnogi su se plaili najgoreg kada je uprava fabrike odluila da iskljui dotok vode u fabriku. trajk glau trajao je punih mesec dana pre nego to su pregovori nastavljeni, uz intervenciju drave. U Niu, tokom protesta u lokalnom preduzeu, grupa radnika se odvojila od svojih kolega i popela na krov fabrike pretei da e skoiti ako uprava odbije da stupi u pregovore s njima. Mirkan Kalianin, radnik iz kragujevakog Filipa Kljajia, izrazio je ovaj tmurni sentiment i okolnosti koje ga prouzrokuju veoma dobro u intervjuu za dnevne novine Politika: Mogu da me ubiju, ali iz fabrike me ivog nee izbaciti. Primam dve hiljade dinara meseno, ena je ostala na ulici nakon to je Diork bankrotirao, sin studira, a komunalije osam hiljada dinara. Ako bude trebalo, spaliu se ispred gradske skuptine42. Radnik iz Novog Pazara Zoran Bulatovi dospeo je na naslovne strane tampanih medija u aprilu 2009. Bulatovi je bio je predstavnik preko 1.500 radnika tekstilne industrije Raka, preteno ena, iji je radni status ostao nejasan, budui da ih je firma poslala na plaene prinudne odmore jo 1993. Nakon godina apelovanja, protesta i trajka glau, koji su bili ignorisani od medija i vlasti, Bulatovi je pribegao drastinim merama. Zakljuavi se u prostorije drutva tekstilnih radnika, odsekao je prst svoje leve ruke da bi izrazio protest i oaj. Ova pria strave i uasa zapanjila je srpsku javnost. Mediji su bili puni slika unakaene ake koja tri kroz metalne reetke na kraju mranog hodnika, metafore za stanje radnike klase u poslednjoj fazi tranzicionog putovanja. Vlada je konano bila prisiljena da obrati panju. U roku od nekoliko dana nakon tog dogaaja, poele su da se javljaju nove pretnje radikalizacijama trajkova u raznim delovima zemlje. trajk glau postao je jedna od najrairenijih metoda borbe tokom 2009. godine.

42 Bane Kartalovi, Radnici diu ustanak u Kragujevcu, u: Politika, Beograd, 4. mart 2008, (internet) dostupno na: http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Radnici-dizu-ustanak-u-kragujevcu.lt.html

46

Borci ili rtve?


Osvrui se na seriju radnikih protesta Ljubisav Orbovi, predsednik SSSS-a, najvee srbijanske sindikalne konfederacije, sredinom 2010. godine izjavio je da se zemlja ne suoava sa talasom trajkova, nego sa pobunom vojske gladnih, siromanih i obespravljenih graana43. Kao i obino, sindikalno rukovodstvo je prikazivalo dramatinu sliku neartikulisane mase, koja svakog trenutka moe da eksplodira, kao nain da dobije na znaaju i nametne se kao posrednik izmeu radnitva i struktura moi. Ako bi ih partije na vlasti samo prepoznale kao dostojne partnere i sagovornike i pristale na odreene ustupke, katastrofa bi moda bila izbegnuta, tvrdili su sindikalni predstavnici. Dodatna motivacija za apokaliptini ton bilo je i pranje od bilo kakve line odgovornosti za razvoj situacije na terenu. U stvarnosti, vlada se nije suoavala sa pobunom, ak ni sa generalnim trajkom, nego sa gomilom radikalnih, ali nepovezanih, manjih protesta. Jedna od mera koja je imala potencijala da transformie ove lokalne borbe u organizovaniji pokret, na nacionalnom nivou, bila je organizaciona podrka sindikata. Meutim, ovakva vrsta strukturne potpore nikada nije pruena. Dok su trajkai bili prinueni da finansiraju putovanja u Beograd iz vlastitih depova i da spavaju na ulici, najvea sindikalna centrala iznajmljivala je delove sindikalnog sedita privatnim firmama kao poslovni prostor. Uprkos motivima koji stoje iza pomenutog komentara, Orbovi se ipak dotakao vanog pitanja o prirodi opisanih mobilizacija. Nakon godina socijalnog propadanja industrijske radnike klase, da li bi imalo vie smisla posmatrati ove demonstrante iz oronulog industrijskog sektora kao radnike ili kao deklasirani sloj osiromaenih graana? Sa jedne strane, kolektivno seanje na vreme socijalizma se postaralo za to da protagonisti sebe i dalje posmatraju kao radnike. Slika prolosti kao boljeg vremena slui kao izvor samopotovanja ovoj grupi radnika. Bez obzira to je stajala van upotrebe godinama, lokalna fabrika je ostala mesto za identifikaciju i ponos. ak i nakon viestrukih privatizacija, radnici su i dalje gledali na preduzee kao na neto to pripada njima. Ishod trajka kojem se veina radnika u trajkovima nadala bio je obnova industrijske aktivnosti.

43 Srbiji preti pobuna gladnih, Biz vesti B92, 13. jun 2010, (internet) dostupno na: http:// www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=06&dd=13&nav_id=438421

47

Sa druge strane, metodi borbe primenjeni u ovim protestima imali su malo toga zajednikog sa tradicijama radnikog pokreta. U mnogim sluajevima radnici su okupirali fabrike samo da bi sami sebe uzeli za taoce. trajkovi glau, samosakaenja i pretnje samoubistvima vie su liile na metode borbe unutar zatvora, nego u industrijskom pogonu. Sa proizvodnim trakama koje su godinama stajale nepokretne, radnici su izgubili najmonije oruje koje su nekada drali u svojim rukama kontrolu nad procesom proizvodnje. ak i kada bi uspeli da povrate fabrike hale pod svoju kontrolu, inilo se da nikoga nije briga. Ni drava, niti novi vlasnici ionako nisu imali nameru da koriste taj prostor za proizvodnju. Incident koje se desio u fabrici Gradac, u kojoj je gazda iskljuio dotok vode za vreme trajka glau unutar zgrade, dobar je primer. Radnici su postali suvini ljudi teret nasleen iz vremena socijalizma, koji treba rasformirati zajedno sa izraubovanim mainama. Imajui u vidu ove okolnosti, lake je razumeti zato je samoviktimizacija bila najkorienija taktika u borbama. Bez kontrole nad procesom proizvodnje kao profitabilnom aktivnou, radnicima su preostali nasilje nad vlastitim telima i okupacija javnih prostora, kao jedino sredstvo ucene kojim dravu i poslodavce mogu naterati na pregovore. Mnogi radnici su prihvatili logiku rasformiranja njihovih fabrika kao jedini, na prvi pogled realistian, izlaz iz tekoa sa kojima su se suoavali. Prihvatili su penzione programe i otpremnine u zamenu za doputanje da preduzea odu pod steaj. Meu onima koji su insistirali na ouvanju privredne aktivnosti postojala je velika zbunjenost oko smera borbe i moguih reenja. Vie od dvadeset godina se inilo da svaki drutveni pokret zavrava ili izdajom ili porazom. Nije bilo primera pobedonosne radnike borbe koji bi trebalo oponaati. Nije bilo predstave o tome kako kontekstualizovati pozitivno kolektivno seanje na radniko samoupravljanje u aktuelnom istorijskom trenutku. Nije bilo jasne vizije oko toga ko je glavni protivnik. Da li je to bila drava, da li su to strane korporacije, lokalni tajkuni, mafija ili, moda, centralizacija politikog i ekonomskog odluivanja u Beogradu? Da li je kriza bila rezultat previe laissez-faire kapitalizma ili nesposobnosti Srbije da se bre transformie na tranzicionom putu? Kao to smo videli, sve mobilizacije kretale su od slinih problema, a imale su i zajedniki repertoar metoda direktne akcije. No, osnovni zahtevi trajkova i predloeni naini za dostizanje tih ciljeva varirali su od fabrike do fabrike. U odsustvu ikakve premoujue ideoloke orijentacije,
48

zahtevi su se neizbeno sveli na razna praktina i realistina reenja pod postojeim ekonomskim i politikim odnosima. Veinu vremena, ovo je znailo kratkorone finansijske injekcije, koje su omoguavale goli opstanak fabrike i njene radne snage. Drugo reenje obino je bilo da se nae novi privatni vlasnik, navodno zainteresovaniji od njegovog prethodnika za obnovu radnog procesa. esto se pretpostavljalo da su strane korporacije iskrenije zainteresovane za organizovanje proizvodnje i tienje radnikih prava od lokalnih mafijakih biznismena. U Zastavi elektro, izvestan broj trajkaa bio je ubeen da je firma izgubila solidnog stranog partnera zahvaljujui mahinacijama lokalnog vlasnika sa politikim vezama. S tim u skladu, trajkaki odbor je u medijima pominjao privlaenje multinacionalne korporacije po vlastitom izboru kao potencijalno reenje statusa fabrike, umesto novog domaeg privatizacionog partnera kojeg dovodi drava. Slino ovome, zaposleni u fabrici Filip Kljaji odbili su steajni postupak koji je pokrenula vlada, sa obrazloenjem da postoji dobrostojei privatni kupac spreman da ulae u firmu. Ovaj skepticizam prema dravi, opravdano vienoj kao obinim paravanom za mutne domae biznismene, bio je prisutan i u fabrici 22. decembar. U ovom preduzeu, izvestan deo radnika je predloio da mali akcionari preuzmu veinski paket akcija od nezainteresovanog vlasnika i reorganizuju proizvodnju kao nova akcionarska kompanija. Isto tako, borba u Trajalu nije bila organizovana oko sindikata ili trajkakog odbora, nego oko grupe malih akcionara koji su insistirali da drava proglasi prethodnu prodaju nevaeom i organizuje novu, kvalitetniju privatizaciju. Uz orijentaciju ka pragmatinim, kratkoronim reenjima, usredsreenim na poseban sluaj svake firme, bilo je malo potencijala za jedinstven nastup radnika iz razliitih fabrika. Ponekad su firme poput Zastave elektro uspevale da organizuju zdruene akcije sa drugim trajkaima u okolini. Meutim, ovo su bile spontane koalicije, koje su se zavravale im bi jedna od fabrika uspela da osvoji neke ustupke. Najee su radnike borbe ostajale izolovane. U jednom trenutku, na primer, u Niu se odvijalo est paralelnih trajkova, bez ikakve uzajamne koordinacije ili kontakta. Jedan vaan izuzetak ovom pravilu predstavlja borba farmaceutskih radnika u Zrenjaninu. Jugoremedija je postala najpoznatija radnika borba u postmiloevievskoj Srbiji. Za razliku od svih drugih trajkova, radnici iz ove fabrike ne samo da su uspeli da ponite privatizaciju, nego
49

i da povrate kontrolu nad svojom fabrikom i organizuju proizvodne aktivnosti bez omraenog gazde. Ova inspirativna borba trajala je punih pet godina. Dileme sa kojima se suoavala tokom ovog vremena i odgovori koje je dala predstavljaju mikrokosmos izazova sa kojima se suoava velik deo organizovanog radnitva u Srbiji danas. To to razliite mobilizacije nisu imale jasne politike poglede, ne znai da nisu pozajmljivale i reprodukovale odreene ideje prisutne u javnosti, a koje su smatrali korisnima. Razliiti naini na koje su radnici Jugoremedije definisali sebe i svoj sluaj odraavaju ove protivrene uticaje dosta dobro. Iz ovih razloga, vredelo bi poblie pogledati ovu borbu i ideje koje krue oko nje.

Jugoremedija
Zrenjanin, grad sa oko 80.000 stanovnika, bio je jedan od industrijskih centara socijalistike Jugoslavije. Lociran u ekonomski razvijenoj pokrajini Vojvodini, koja je pripadala Austro-Ugarskoj pre stvaranja ujedinjene drave Junih Slovena, grad je bio jedan od retkih industrijskih vorita u istonom delu Jugoslavije, sa tradicijom moderne industrijske proizvodnje, koja see do XIX veka. Lokalna privreda je tokom decenija snanog ekonomskog rasta nakon Drugog svetskog rata dodatno razvila i diverzifikovala svoje proizvodne kapacitete. Sa osnovom u prehrambenoj industriji, grad je ubrzo uspeo da izgradi uspene firme u hemijskoj, tekstilnoj i metalurkoj grani. Lokalni prehrambeni gigant Servo Mihalj je 1961. godine iskoristio otvaranje Jugoslavije ka svetskom tritu da bi uao u zajedniku investiciju sa nemakom hemijskom korporacijom Hehst AG i domaim farmaceutskim preduzeem Jugohemija. Rezultat ovog zajednikog poduhvata bila je farmaceutska kompanija Jugoremedija44. Nova fabrika se brzo razvila i specijalizovala za izvoz antibiotika proizvedenih zapadnom tehnologijom na istonoevropska trita. Do kraja 80-ih, Jugoremedija je postala osma po veliini farmaceutska firma u SFRJ, sa godinjim obrtom od preko 50 miliona amerikih dolara. Tokom 90-ih, meunarodna ekonomska blokada i nestanak zajednikog jugoslovenskog trita dove-

44 Zakonske odredbe za strane poslovne investicije unutar SFRJ su bile iz dananjeg ugla gledano veoma restriktivne. Strani partner je imao pravo da ubira delove profita koji je firma ostvarila, srazmerno svojoj investiciji, ali, istovremeno, nisu mu bila priznata vlasnika prava, a jurisdikcija nad voenjem fi rme je ostajala u rukama lokalnih radnikih saveta.

50

le su firmu u tekoe. Pa ipak, uz podrku drave, proizvodnja, pa ak i izvoz, nastavljeni su, iako u manjem obimu.45 Jedan deo radnitva je iskoristio priliku koja se ukazala tokom Miloevievog poslednjeg zakona o privatizaciji iz 1997. da kupe akcije i postanu veinski vlasnici fabrike, zajedno sa jo etiri hiljade ratrkanih akcionara. Jugoremedija je 2001. godine ostvarila ukupan obrt od oko 28 miliona amerikih dolara. Fabrika se, dakle, pokazala sposobnom da posluje bez dravne potpore i ostvaruje profit ak i u novom okruenju liberalizovanog trita. Uprkos ovome, nove vlasti su odluile da ukljue firmu u privatizacione planove. Drava je u septembru 2002. godine prodala svoj paket akcija sumnjivom preduzetniku Jovici Stefanoviu Niniju. Umesto da ispuni svoje obeanje da e poboljati uslove rada i uloiti u proizvodnu opremu, Nini je usredsredio svu svoju energiju na osvajanje veinskog vlasnitva nad firmom u to brem roku. Nova uprava je, naime, zaduila fabriku prema raznim Ninijevim kompanijama, koje su sluile kao dobavljai. Vlasnik manjinskog paketa tako je izgurao predstavnike malih akcionara iz upravnog odbora i stekao veinsko vlasnitvo nad Jugoremedijom pretvaranjem nagomilanog duga u akcije firme. Transformacija novog gazde u veinskog vlasnika bila je predviena privatizacionim ugovorom. Radnici su oekivali da e se ovo desiti kroz nove investicije i rast ukupne vrednosti preduzea, no u praksi se konverzija odigrala na dijametralno suprotan nain. Nini je preuzimao vlasnitvo nad fabrikom unitavajui njenu osnovnu delatnost i uvaljujui preduzee u dugove. Paralelno sa rastom dugova, proizvodne aktivnosti su poele da odumiru. Vredne sirovine i gotovi proizvodi iz skladita su rasprodavani. Zalihe nisu obnavljane. Postalo je jasno da firma srlja ka steaju. Uzbunu su prvi digli predstavnici etiri hiljade malih akcionara unutar preduzea. Zahtevali su generalnu skuptinu akcionara, koja bi mogla da izabere novu upravu, budui da je prethodnu preuzeo Nini uz pomo mita, ucena i otkaza. Oni su tvrdili da se sastav upravnog odbora promenio protivno eljama originalnih veinskih vlasnika i stoga sve
45 Svetska zdravstvena organizacija pominje proizvodne potencijale farmaceutske industrije u Srbiji kao jedan od glavnih inilaca koji su spreili dalje pogoranje javnog zdravlja tokom ekonomskih sankcija 90-ih. Sa tehnolokom bazom nasleenom iz socijalistike Jugoslavije i veinom firmi i dalje pod dravnom kontrolom, vlasti su uspevale da supstituiu veinu uvoznih lekova domaom proizvodnjom. Videti: Garfield 2001, str. 54. Tokom prethodnih deset godina, veina domaih firmi je prodala svoj know-how, prestala sa proizvodnjom farmaceutskih sirovina i preorijentisala se na pakovanje uvoznih lekova.

51

njegove poslovne odluke, ukljuujui i preobraaj dugova u veinski paket akcija, treba proglasiti pravno nitavnim. Ninijeva uprava je odbila da sazove novu generalnu skuptinu akcionara i odluila da otpusti trojicu radnika aktivnih u inicijativi uperenoj protiv novog vlasnika. Da bi privukli panju medija i drugih radnika na svoje probleme, dvojica radnika sindikalni voa Vladimir Pecikoza i predstavnik malih akcionara Zdravko Deuri vezali su se u decembru 2003. lancima za fabriku kapiju. Jo estoro radnika prikljuilo im se u ovoj simbolikoj akciji pokazivanja svoje vezanosti za fabriku. Nekoliko dana kasnije, najvei sindikat u fabrici je proglasio trajk, zahtevajui potpisivanje kolektivnog ugovora, vie plate i kraj maltretiranju radnika od uprave. Ovaj prvi trajk u Jugoremediji zavrio se u januaru 2004. godine: uprava je prihvatila sve radnike zahteve, ukljuujui i obnovu radnih ugovora za trojicu otputenih aktivista. Mesec dana nakon trajka, mali akcionari podnose tubu protiv vlasnika, dovodei u pitanje Ninijevo preuzimanje veinskog paketa akcija bez odobrenja ostalih akcionara. Od prvih dana borbe profilisale su se dve grupe glavnih protagonista suprotstavljenih novoj upravi. Sa jedne strane, tu je bila inicijativa malih akcionara da povrate svoja svojinska prava nad preduzeem. Ovi akteri bili su usredsreeni na injenicu da je Nini nelegalno preuzeo kontrolu nad fabrikom. Shodno tome, organizacija malih akcionara bila je reena da sudskim putem povrati pravo vlasnitva. Sa druge strane, tu su bili najamni radnici. Njihova glavna briga bili su bolji uslovi rada, nastavak proizvodnje i vie plate. Sindikat je postao mesto za organizovanje onih koji su se vie identifikovali sa ovim problemima. Dakle, veoma je bitno uoiti latentne razlike izmeu ove dve tendencije unutar borbe. Ali isto tako je vano primetiti koliko je teko povui jasna razgranienja na terenu izmeu dve inicijative u prvim godinama borbe. Pre svega, od 350 radnika Jugoremedije oko 250 njih su istovremeno bili i akcionari. Akcionari koji su radili u fabrici imali su najvie interesa za ouvanje proizvodne aktivnosti i stoga su oformili organizaciono jezgro za oko etiri hiljade ratrkanih deoniara. Drugo, obe grupe su imale zajedniki neposredni cilj uklanjanje Ninija i njegove uprave. Inherentna razlika u interesima retko je izbijala na povrinu dokle god su bili suoeni sa zajednikim neprijateljem. Argumenti koji proizilaze iz jednog ili drugog smera akcije su se smenjivali po potrebi, u zavisnosti od neposrednih prilika. U izvesnim prilikama aktivisti su mogli da skupe veu podrku javnosti predstavljajui se
52

kao pripadnici poniene radnike klase, u drugim okolnostima mogli su da se pozivaju na svojinska prava kao mali vlasnici i zahtevaju da drava potuje vlastite zakone privatne svojine. Vostvo je formalno bilo podeljeno u dve organizacije sindikat i udruenje malih akcionara, u praksi pak ove dve inicijative radile su zajedno i delile veliki deo svog lanstva. Poslednji dani 2003. bili su obeleeni predizbornom kampanjom u kojoj je konzervativna Demokratska stranka Srbije (DSS) pokuala da obori s vlasti liberalnu Demokratsku stranku (DS), partiju koja je nakon zbacivanja Miloevia drala glavne poluke moi u dravi. Opozicioni diskurs oblikovala je, uglavnom, uta tampa, fokusirana na korupcijske skandale, sa malo diskusije o optem smeru u kojem idu privreda i drutvo. Sindikati su se prikljuili ovim opozicionim glasovima protiv agresivno neoliberalne vlade, organizujui uline proteste i zahtevajui kraj pljakakim privatizacijama. Konzervativne snage pokuale su da se ovajde od radnikog nezadovoljstva u svojoj predizbornoj kampanji obeavajui reviziju sumnjivih privatizacija. U martu 2004, nakon to je DSS dola na vlast, Ministarstvo ekonomije je reagovalo na albe radnika Jugoremedije i priznalo da Nini nije ispunio svoje obaveze iz ugovora o privatizaciji. Ipak, ovo priznanje nije mnogo znailo. Sledeih nekoliko meseci, drava je pokuavala da izbegne bilo kakvo delanje. Poela je da prebacuje sluaj Jugoremedije poput vrueg krompira, od institucije do institucije, od suda do suda. Meutim, aktivisti u Zrenjaninu nisu gajili iluzije o reenosti drave da revidira sluajeve privatizacije za koje je javno priznala da su bili neregularni. U martu 2004, radnici Jugoremedije blokirali su prostorije Agencije za privatizaciju u Beogradu, insistirajui da nakon poetnog signala iz Ministarstva ekonomije mora uslediti zvanian raskid privatizacionog ugovora. Nakon niza protesta i blokiranja razliitih dravnih institucija, Agencija za privatizaciju je u maju konano odluila da prekine svoj ugovor za Jovicom Stefanoviem Ninijem. Ohrabreni ovim vestima, radnici su preuzeli fabriku pokuavajui da spree dalje rasformiranje proizvodne opreme i krau zaliha, iako je konana odluka o vlasnitvu nad preduzeem tek trebalo da bude donesena u sudovima. Za vreme dok je fabrika bila pod radnikom kontrolom, uprava je odbila da preda specifikacije za minimalne potrebe proizvodnje trajkakom komitetu. Umesto toga, ponudila je zaposlenima da se raziu i dobiju punu platu u zamenu za ostanak kod kue. Za radnike ovo nije bila opcija. Suvie su daleko otili u svojoj borbi da bi se prosto vratili kuama i ostavili maine da stoje van upotrebe. Poto su ve imali de facto kontrolu nad
53

celom fabrikom, radnici su shvatili da mogu pokuati sami da organizuju proizvodnju. Shvatanje da su u stanju da vode fabriku bez menadmenta radnicima je ulilo dodatno samopouzdanje i snagu volje za nastavak borbe. Kada je uprava shvatila da je izgubila svu kontrolu nad radnitvom i preduzeem, Nini i njegovi saradnici angaovali su privatno obezbeenje sa idejom da silom povrate Jugoremediju. Tokom leta te godine je usledio niz sukoba izmeu radnika i batinaa koje je angaovala uprava. Tih nedelja, kontrola nad fabrikom prelazila je iz ruke u ruku, izmeu radnitva i uprave. im bi jedna strana uspela da zauzme zgradu, usledio bi kontranapad. Oko 250 mukaraca i ena upustilo se u fiziki obraun sa 70 pripadnika privatnog obezbeenja opremljenih pendrecima i psima.46 Daleko od toga da su radnici bili bespomone rtve. Naoruali su se kamenjem i bacali vodene bombe na obezbeenje. Psi uvari su bili onesposobljavani diureticima. Paralelno sa odbranom fabrikog kruga, trajkai su pojaali pritisak na dravu. Organizovani putevi do Beograda su tog leta postali ei. Zgrada vlade je sada bila ukljuena u spisak institucija pred kojima se demonstriralo. Nakon Agencije za privatizaciju radnici su se fokusirali na blokadu Akcijskog fonda, budui da je oklevao da dosledno sprovede raskid ugovora o privatizaciji Jugoremedije nakon to je drava javno priznala svoju greku. Fiziki sukobi u krugu fabrike trebalo je da se zavre u avgustu, nakon to su pregovori izmeu trajkaa i uprave rezultirali neim to je delovalo kao kompromisno reenje. Upravi je doputeno da se vrati u Jugoremediju i nastavi proizvodnju dok sudovi ne donesu konanu odluku u svojinskom sporu. Zauzvrat, sve privatno obezbeenje trebalo je da se povue sa fabrikog zemljita, a zaposlenima je bilo dozvoljeno da organizuje vlastitu redarsku slubu. Meutim, 16. avgusta, pre nego to je kompromisni sporazum mogao biti sproveden u delo, uprava je zauzela fabriku iznenadnim napadom 120 pripadnika privatnog obezbeenja. Radnici su pokuali da povrate kontrolu nad zgradom, probijajui policijski kordon oko fabrike i ulazei u otvoren sukob sa unajmljenim batinaima. Lokalna policija je uspela da razdvoji dve strane, ali je situacija ostala napeta, budui da su i jedni i drugi ostali u fabrikom krugu. Pat pozicija je okonana 19. avgusta kada su nove policijske snage poslate iz Beograda. U momentu dok su stizale specijalne jedinice, radnici su aplaudirali, ubeeni da e
46 Jednako uee ena je jedna od glavnih karakteristika borbe Jugoremedije. Radnice su uvek bile prisutne u prvim redovima na demonstracijama i predstavljale su integralni deo vostva trajka.

54

policija isterati uljeze iz fabrike. Meutim, uskoro je postalo jasno da su policijska nareenja sasvim drugaija. Uprava i privatno obezbeenje su ostali u fabrici, a trajkai su naterani u povlaenje. U fabrikom krugu aktivisti Jugoremedije su sada protiv sebe imali unajmljene batinae, lokalnu policiju i interventnu brigadu iz Beograda. Tokom noi, trojica trajkakih voa Stevan Budiin, predsednik trajkakog odbora, Zdravko Deuri, predstavnik malih akcionara, i Stevan uriin pozvani su na informativni razgovor u lokalnu policijsku stanicu. Kada su stigli u stanicu, trajkaima je saopteno da su uhapeni. Sledeeg dana, policija je zabranila sva javna okupljanja u blizini fabrike. Uhapeni radnici su smeteni u samicu gde su poeli sa trajkom glau. Kada se proneo glas o ovom inu, petnaest njihovih kolega je stupilo u trajk glau iz solidarnosti, zakljuavi se u gradske sindikalne prostorije. U meuvremenu, dvadeset est trajkaa, koji su ostali u fabrici, bili su zatvoreni u kantini pod straom privatnog obezbeenja. Priblino 140 radnika je otputeno tokom sledeih nedelja. trajk i okupacija fabrike bili su nasilno ugueni. Uprkos izgledima, radnici Jugoremedije su ostali uporni u svojoj borbi. Ve u septembru su organizovali okupaciju sale za sednice u zrenjaninskoj gradskoj skuptini, zahtevajui da Nini bude isteran i da otputeni radnici budu vraeni u fabriku. Mobilizacije su se nastavile jo dve godine i privukle zanimanje medija i kritiki nastrojenih intelektualaca. Borba Jugoremedije postala je poznata ne samo u Srbiji, nego i u inostranstvu. Noam Chomsky, Naomi Klein i brojne sindikalne voe irom Evrope i sveta potpisali su peticiju podrke zrenjaninskim radnicima. Konano, nakon godina neprestanog (samo)organizovanja u fabrici i na ulicama, kao i pritiska javnosti, vlasti nisu imale izbora osim da da popuste i dosledno sprovedu raskid privatizacionog ugovora. U prolee 2006. godine, Jugoremedija je zakonski vraena u veinsko vlasnitvo malih akcionara. U martu 2007, generalna skuptina etiri hiljade akcionara izabrala je novu upravu fabrike sa kvalifikovanim radnikom, voom trajkaa, Zdravkom Deuriem, na njenom elu.

Proleteri kao sopstvenici


Radnici Jugoremedije su (od)igrali ulogu pionira za radniki pokret u tranziciji Srbije. Oni su meu prvima ukazali na maltretiranja na radnom mestu i mutnu prirodu procesa privatizacije, teme kojima se malo ko bavio u zemlji ije su vlade histerino pokuavale da sustignu neoliberalne
55

tokove u Istonoj Evropi. Ni u jednom drugom primeru radnike borbe nisu pokazani tolika istrajnost, nezavisnost i odlunost. Farmaceutski radnici iz Zrenjanina nisu se smirili do osvajanja kontrole nad svojom fabrikom i oivljavanja proizvodnje. U tom procesu uspeli su da potegnu niz pitanja od sutinske vanosti za radni narod u Srbiji danas. Nezavisni sindikalizam, radniko samoorganizovanje, jednakost polova na radnom mestu, pravo na trajk i pravo na javno okupljanje ovo su bila samo neka od osnovih radnikih prava na koje je bitka za Jugoremediju bacila svetlo. Sa iskustvom steenim tokom svoje dugosene bitke, aktivisti iz Zrenjanina su bili u poziciji da postanu stoer za druge inicijative radnike klase u zemlji. Zrenjaninci su dolazili do vanih zakljuaka na svakom koraku borbe. Od shvatanja koliko su glavne politike partije nezainteresovane za radnika pitanja do uvianja injenice da policija brani interese gazda. Moda najbitnije, uspeli su da se izdignu iznad uloge rtava koje pruaju ruke oekujui pomo sa strane. Insistirajui na samodisciplini i nezavisnom organizovanju, radnici Jugoremedije su se transformisali u svesne uesnike drutvenih procesa, koji iznalaze vlastita kreativna reenja. Naravno, odgovori do kojih su aktivisti Jugoremedije dolazili tokom borbe bili su uslovljeni ogranienim strukturnim otvaranjima koja su im nudile istorijske okolnosti tranzicione Srbije. Okrueni slabim sindikatima, potpunim odsustvom politikih partija koje se oslanjaju na tradicije radnike politike i optim nedostatkom levih politikih diskursa u javnom govoru, radnici u Zrenjaninu bili su primorani da pragmatino pozajmljuju argumentaciju i ideje od razliitih, esto protivrenih smerova misli, koje su smatrali korisnima za iznoenje svog sluaja. Za mnoge liberalne komentatore u zemlji, dela Jugoremedije predstavljala su opasnu pretnju preiveli duh radnikog samoupravljanja koji bi, ako se proiri, mogao da sabotira i sam uspeh tranzicije. Slino tome, za mnoge posmatrae na levici, ova borba je bila znak da lokalna radnika klasa nanovo otkriva svoje emancipatorske socijalistike tradicije.47 Meutim, da bi

47 Ovo je posebno sluaj sa meunarodnim simpatizerima koji su esto automatski postavljali iskustvo Jugoremedije u istorijski kontinuitet sa samoupravljakim tradicijama socijalistike Jugoslavije. Videti na primer: Milenko Srekovi i Ivan Zlati, Deindustrialisierung und ArbeiterInnenwiderstand in Serbien, u: Anna Leder (ur.), Arbeitskmpfe im Zeichen der Selbstermchtigung: Kollektive Gegenwehr in Frankreich, Deutschland, der Schweiz, sterreich und Serbien, Promedia Verlag, Vienna 2011, str. 195-221.

56

se ostalo fer prema radnicima i njihovim naporima, trebalo bi izbegavati projektovanje sopstvenih strahova i elja na Jugoremediju. Kao to smo videli, element dvoznanosti socijalnog i politikog identiteta radnika je od poetka bio prisutan. Jezgro svih mobilizacija sastojalo se od oko 180 zaposlenih koji su iskoristili poslednji zakon o privatizaciji koji je favorizovao radniko akcionarstvo da bi kupili akcije svoje firme i koji su potpisali tubu protiv novog vlasnika. Ova grupa je stoga mogla da se postavi i gradi ire saveze u dva smera. Jedna opcija bila je da stave naglasak na poziciju sebe kao najamnih radnika i tako steknu podrku kolega iz Jugoremedije koji nisu akcionari, radnika u drugim fabrikama i meunarodnih leviarskih aktivista.48 Druga opcija bila je da se postave u poziciju malih akcionara i time privuku podrku periferije od etiri hiljade ostalih malih akcionara (od kojih su mnogi lanovi porodice, penzionisani bivi radnici i komije), drugih inicijativa za radniko akcionarstvo u zemlji, kritiki nastrojenih liberalnih intelektualaca, pa ak i nekih delova drave. Praksa prvih pet godina borbe unutar zbunjujue drutvene realnosti srbijanskog perifernog kapitalizma samo je uvrstila verovanje radnika da mogu odravati svoj dvostruki status najamnih radnika i vlasnika kapitala na tritu. Da bi prevazili ovu podvojenost, aktivisti Jugoremedije su potpisivali sve protestne proglase kao zajednika grupa pod imenom radnici-akcionari. ak i ako je vera pojedinih radnika u lini i kolektivni razvoj po kapitalistikim linijama ostala krhka, opte vrednosti, propagirane u drutvu, odvele su aktiviste Jugoremedije do ugraivanja svojih problema u zvanino prihvaene linije kritike. U situaciji u kojoj je dominantni diskurs povezivao socijalizam sa zaostalou, iskustvo radnikog samoupravljanja sa neefikasnou, a klasnu solidarnost sa nesposobnou preuzimanja line odgovornosti, svaki napor da se preduzme javna akcija pod zastavom radnikih prava bila je otvorena za sve vrste zlonamernih napada. Radnici Jugoremedije su bili denuncirani kao staljinisti, samoupravljai, komunjare i pijuni tajnih interesa koji pokuavaju da odvuku zemlju natrag, u prolost. Radnici-akcionari su tako bili pod velikim pritiskom
48 Domae leviarske grupe takoe su pruale podrku Jugoremediji, ali su njihova mala veliina, marginalan poloaj i nedostatak uticaja uinili izrazito malo verovatnim da e ih radnici uoiti kao jedan od polova orijentacije u borbi. Jedan primetni izuzetak je bio Pokret za slobodu (Freedom Fight), grupa aktivista inspirisana idejama Noama Chomskog i Z magazina. Ta grupa je poela sa prenoenjem pisanih izvetaja o raznim trajkovima i uskoro na sebe preuzela zadatak da povee trajkove iz razliitih delova zemlje. Videti: www.pokret.net

57

da postave svoj protest kao tenju koja slui zvanino propagiranom interesu veine graana u liberalnom drutvu, kao inicijativu koja ne stoji na putu napretka Srbije ka dugo iekivanoj kapitalistikoj modernosti. Njihov status akcionara je takoe igrao ulogu u oblikovanju oseaja kolektivnog identiteta grupe. injenica da je deo radnitva posedovao procenat vlasnitva nad firmom nije sutinski menjala socijalni status ovih individua. Kao to smo videli, tokom 90-ih, sa nedovoljno razvijenim finansijskim tritem i sveukupnom nesigurnou svojinskih prava, samo akcionarstvo bilo je od malog znaaja za zaposlene. Do vremena prvog trajka, akcionari Jugoremedije su primili jednu mravu isplatu dividende. Stoga, nije bilo znaajne razlike u materijalnom statusu izmeu obinih radnika Jugoremedije i onih koji su kupili akcije. Meutim, zvanino propagirana ideologija privatnog preduzetnitva i malih firmi u postmiloevievskoj Srbiji ubrizgala je novu simbolinu vrednost akcionarstvu. Jugoremedija je bila profitabilna farmaceutska firma, u mnogo boljem stanju od drugih proizvodnih preduzea u sektorima poput tekstila ili obrade metala. Firma je imala perspektivu na tritu i radnici su bili svesni ove injenice. Postojalo je verovanje da bi, ukoliko uspeju da zadre svoje vlasnitvo, moda u budunosti akcije mogle posluiti kao karte za veu socijalnu mobilnost njih ili njihove dece. Vera u potencijalno dugorono profitiranje od akcija firme se pojavljuje veoma jasno u intervjuima koje je vodio sociolog Neboja Popov sa trojicom voa mobilizacija radnika i akcionara Jugoremedije. Kao i mnogim njihovim kolegama, dvojici istaknutih radnika i jednoj radnici nisu bili strani pokuaji u malom preduzetnitvu. U intervjuima dvojica sindikalnih voa i voa malih akcionara pominju da su, pored matinog zaposlenja, u fabrici vodili male privatne firme dok ih stroija regulacija i krupni kapital nisu primorali da napuste trite. Duh privatnog preduzetnitva nije uao u radnitvo samo pod spoljnim uticajem. Zdravko Deuri, organizator malih akcionara i nezvanini voa protesta Jugoremedije, pomenuo je sindikalne seminare kao prvo mesto na kojem je doao u dodir sa idejama privatizacije.49 Stoga, tritu naklonjeni koncepti meu pripadnicima radnike klase, promovisani od vladajue ideologije, i prilika da se neto zaradi u perifernom kapitalizmu su u radniku klasu ule i preko institucija
49 Neboja Popov, Tragovima jednog trajka. Hleb radniki/akcionarski, u: Neboja Popov (ur.), Radno mesto pod suncem. Radnike borbe u Srbiji danas, Slubeni glasnik, Beograd 2011, str. 48.

58

organizovanog radnitva, koje su pak ideologiju primili preko svoje tradicionalne povezanosti sa institucijama drave. Sa nestankom lokalnih tradicija radnike politike i bez koherentne ideologije otpora na koju su mogli da se oslone, sindikati su poeli da se oslanjaju na ideje koje su kruile na seminarima finansiranim iz programa pristupanja EU, zapadnjakih sindikalnih fondacija i nevladinih organizacija. Mnogi radnici su se tako upoznali sa liberalnim ekonomskim idejama, praksama privatne inicijative i konceptom favorizovanja onoga ko navodno preuzima rizik. Ako je trini diskurs bio dominantna logika oko koje se celo srbijanso drutvo reorganizovalo, bez vidljivog alternativnog koncepta na horizontu, vostvo radnika-akcionara je sasvim razumljivo pokualo da ovlada ovim jezikom i iskoristi ga u svoju korist.

Izraavanje klasne borbe liberalnim jezikom


Postojale su dve glavne posrednike ustanove koje su se otvorile prema borbi Jugoremedije i pomogle da se radniki zahtevi ukalupe u preovlaujue ekonomske i politike nazore. Prva je bio Savet za borbu protiv korupcije, vladino savetodavno telo koje se pokazalo veoma upornim u pokuajima da razotkrije veze izmeu politike garniture i krupnog biznisa. Ova delom nezavisna struna agencija bila je meu prvima koji su pruili podrku Jugoremediji, piui izvetaje u kojima se objanjavaju nelegalni poslovni potezi novog vlasnika. Meutim, Savet za borbu protiv korupcije je svoju kritiku ispostavljao sa specifine pozicije vladinog tela koje se brine za to da reforme koje su u toku budu provedene u skladu sa zakonima zemlje i hvaljenim standardima visokorazvijenih zapadnih demokratija. Njegovi izvetaji su se usredsreivali na formalna pitanja sluaja Jugoremedije, poput potovanja zakonskog postupka privatizacije, ispunjenja investitorskih obaveza novog vlasnika i kao najvanije priznavanja svojinskih prava malih akcionara. Direktorka Saveta Verica Bara esto je bila gostujui govornik na tribima koje su organizovali radnici Jugoremedije. Podrka jedne zvanine institucije u moru napada i sveopte nezainteresovanosti vlasti bila je od posebne vanosti za radnike-akcionare. Vostvo trajka iskoristilo je ovaj prostor i brzo usvojilo naizgled apolitinu temu borbe protiv korupcije kao tit protiv denuncijacija. U javnim izjavama glasnogovornici zrenjaninskih radnika-akcionara su sada postavljali radniku borbu u kontekst ireg liberalnog diskursa o naporima za uvoenje vladavine prava u Srbiji. Sukob unutar Jugoremedije, insistirali su oni, nije sukob radnika
59

i gazde, nego spor izmeu manjinskih i veinskih vlasnika kompanije. Odgovarajui na stalne optube da pokuavaju da oive radniko samoupravljanje, voa radnika Zdravko Deuri je izjavio: O itavoj toj galami ja pre svega mislim da je potpuno besmislena. ta god bilo ko od nas mislio o samoupravljanju, ono je stvar prolosti, i sada se potee samo iz razloga da se napravi ideoloka magla oko vlasnikih sukoba, da se radnici-akcionari oznae kao nazadni delovi drutva, kao neko ko se ne bori za svoja vlasnika prava, nego je zapravo eksponent nekakve opasne ideologije50. Drugi i verovatno najvaniji ideoloki uticaj na radnike-akcionare Jugoremedije izvrio je list Republika i njegov spiritus movens Neboja Popov. U vreme socijalistike Jugoslavije, Popov je bio deo Praxisa, grupe intelektualaca koji su pokuali da razviju kritiku birokratije s pozicija tzv. Nove levice. U svojim pisanjima, Popov je istraivao trajkove pod radnikim samoupravljanjem i jugoslovenski ezdesetosmaki pokret. Nakon raspada zemlje, Popov se vrsto protivio politikim strujama zasnovanima na etnikoj pripadnosti. Ali, kao veina bivih lanova levodisidentskih krugova, napustio je klasni pristup u analizi. Umesto toga, Republika se fokusirala na promovisanje politike civilnog drutva i vladavine prava. Prema Popovu, srbijanska radnika klasa se kasnih 80-ih predala nacionalistikom populizmu. Stoga je neposredan trenutni zadatak radnitva da proe kroz neki vid graanske katarze koja bi dovela do toga da radnici shvate da su bili zavedeni i da se transformiu u kritiki nastrojene politike subjekte kao graani.51 Popov je bio daleko od primitivnog antikomunizma koji je delio veliki deo antimiloevievskih opozicionih krugova 90-ih. Pa ipak, poput njih, i on je video pokuaje Srbije da se modernizuje preko trita, parlamentarne demokratije i otvaranja ka svetskoj ekonomiji kao mimikriju koju izvode ukopani parohijalni interesi. Problemi sa kojima se suoava veina populacije, sa ove take gledita, nisu posledica integracije Srbije u svetsko trite. Naprotiv, istorijski zadatak koji jo stoji pred zemljom jeste izgradnja idealizovane funkcionalne demokratske drave i korespondirajueg civilnog drutva.
50 Koreni mira - Intervju sa Zdravkom Deuriem, Pokret za slobodu, (internet) dostupno na: http://pokret.net/cms/index.php?page=koreni-mira---intervju-sazdravkom-deuricem 51 Videti na primer diskusiju izmeu Neboje Popova i Milana Nikolia, voe sindikata metalaca kasnih 80-ih i jednog od osnivaa Nezavisnosti u: Olivija Rusovac (pripremila), Ko su i ta su radnici [Razgovor u organizaciji Republike, 30. avgust 2001.], u: Popov 2011, str. 13-32.

60

Glavni nain da se ovo postigne bio je blie povezivanje sa Evropskom Unijom i njenim institucijama.52 trajk je po tim linijama tumaen kao borba za potovanje svojinskih prava i slobode svakog pojedinca da slobodno ostvaruje svoje interese u drutvu. Na ovaj nain, Jugoremedija je posredno prikljuena liberalnom politikom nasleu opocizionog pokreta, od ranih 90-ih sve do obaranja Miloevia. Godinama nakon promene reima, nacionalistiki politiari, mafija i lokalni tajkuni nasleeni iz 90-ih su navodno i dalje blokirali istinske politike i ekonomske reforme. Sa ove take gledita, radnici Jugoremedije su stajali na elu ireg pokreta civilnog drutva protiv ekonomskih i politikih monopola. Popov je inae poreklom Zrenjaninac, to je ceo sluaj jo vie pribliilo njegovim strastima i oseanju graanske odgovornosti. Kao priznati javni intelektualac, bio je est govornik na okupljanjima radnika-akcionara dok se analiza trajka, objavljivana u Republici, redovno prenosila u internim biltenima Jugoremedije. Uticaj Popova i Republike se moe primetiti u sve otvorenijem korienju politikih pojmova u govorima trajkakih voa Jugoremedije: Godinama smo se borili da se ukloni reim u kojem je moglo da se nekanjeno ubija i pljaka. Ponadali smo se da je 2000. godine dolo do zaokreta ka normalnom drutvu i dravi. Nae nade podgrejalo je i obeanje nove vlasti da e se doneti novi ustav koji e raskinuti sa prethodnim razdobljem i postaviti temelje vladavine zakona. Mi, radnici-akcionari, smo nova pojava u drutvu nastala tokom dosadanje privatizacije, koja je trebalo da ukine drutvenu svojinu i ukljui Srbiju u red normalnih zemalja, u kojima je pravo na privatnu svojinu svetinja. Nasuprot tome, radnici-akcionari ne mogu ostvariti svoja vlasnika prava zbog pojedinaca koji se nalaze na gornjoj lestvici hijerarhijske moi i bogatstva u dananjem drutvu53. Ovaj citat jasno pokazuje kako je u odsustvu klasne politike trajk usvojio mnoge normativne pretpostavke koje su propagirali liberalno-demokratski aktivisti u srbijanskom civilnom drutvu. Pored postavljanja radnikih protesta u opti okvir objanjenja evolutivnog puta od totalitarizma ka demokratiji, Republika je dodatno otupela klasne instinkte
52 U leto 2011. Evropska komisija je pomenula sumnjive privatizacije, eksplicitno navodei primer Jugoremedije, kao jednu od prepreka na putu pribliavanju Srbije Evropskoj Uniji. Ova vest je pojaala imid EU kao spoljnog agensa promene i politike snage koja bi navodno slomila mo lokalnih ekonomskih monopola i uvela vladavinu prava. 53 Zdravko Deuri, ta hoemo mi, radnici, akcionari i graani, u: Republika, Beograd, godina XVII, br. 352-353, 1-31. mart 2005, (internet) dostupno na: http:// www.republika.co.rs/352-353/09.html

61

zrenjaninskih industrijskih radnika, promoviui novu viziju drutva zasnovanog na sitnim sopstvenicima. Dok su radnici Jugoremedije radniko akcionarstvo pragmatino koristili kao taktiki koncept, na stranicama Republike je poelo zastupanje radnikog deoniarstva kao univerzalnog modela za reavanje problema radnih ljudi i oivljavanje srbijanske industrije. Drava je pozivana da prizna da radnici mogu biti uspeni menaderi i postizati rezultate na tritu. Radniko uee i akcionarstvo zaposlenih su predstavljani kao iroko razvijene prakse u SAD i Zapadnoj Evropi. Radnikom pokretu je, dakle, bio potreban zakonski okvir koji otvara prostor za kompanije u veinskom vlasnitvu zaposlenih kao novi oblik ekonomske organizacije, efektivnije i odgovornije od preduzea u rukama pojedinanih privatnih vlasnika.54 Ovakva vienja kapitalizma sa ljudskim likom mogla bi se uslovno posmatrati u kontinuitetu sa liberalnijim tumaenjima radnikog samoupravljanja pod jugoslovenskim trinim socijalizmom. Meutim, u postojeem drutveno-ekonomskom okviru, sa punim pravima privatnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, kapitalistikim tritem rada i funkcionalnim institucijama trgovine finansijskim derivativama, ideja da akcionarske kompanije u vlasnitvu radnika mogu da konkuriu privatnim vlasnicima i korporativnom sektoru kao alternativni model organizovanja poslovanja je veoma malo verovatna. U kontekstu tranzicione ekonomije, u kojoj je politika mo fiksirana na irenje uticaja trita, ovaj tip institucionalne reforme ne bi doveo do veeg radnikog uea u procesu odluivanja firmi. Upravo suprotno, takav potez bi najverovatnije sluio kao odskona daska za dublji prodor trita u sve pore drutva, dalju atomizaciju radnike klase, jaanje kapitala i bre klizanje niz put neoliberalizma. Vulgarnija shvatanja ove strategije su sa stranica Republike prele u rasprave unutar Jugoremedije. Kako je Republika prenela, Vera Gvero, biva radnica i akcionar, na jednoj od skuptina akcionara firme uputila je apel radnicima da ne prodaju svoje akcije. Umesto toga, insistirala je, treba da ponu da rezonuju kao veinski vlasnici u kapitalizmu i da pokuaju da zamisle kakva je radost primati dividende, zakljuivi: Pa da i mi ponemo da liimo na Zapad55.
54 Mohora Doru, O radnikoj participaciji i upravljanju privredom, u: Republika, Beograd, godina XXII, br. 468-469, 1-31. januar 2010, (internet) dostupno na: http:// www.republika.co.rs/468-469/14.html 55 Olivija Rusovac, Jugoremedija kuda i kako dalje, u: Republika, Beograd, godina XIX, br. 414-415, 1-31. oktobar 2007, (internet) dostupno na: http://www.republika.co.rs/414-415/13.html

62

Stvaranje nove politike svesti


Trijumf radnika Jugoremedije na mnogo naina bio je Pirova pobeda. Oni su uspeli da obore odluku o privatizaciji, ali ovaj in nije posluio kao prekretnica koja bi otvorila nove vidike i dovela u pitanje privatizaciju kao neizbean put. Raskid ugovora o prodaji fabrike uraen je u ime bolje privatizacije koja bi, navodno, bila provedena u korist drutva kao celine. trajkako vostvo je zamiljalo svojinsku transformaciju koja e stvoriti jednake trine anse za sve i stati na put korumpiranim praksama koje se provode u interesu krupnih monopola i mafije. Zrenjaninska farmaceutska fabrika je takoe prvi primer trajka u kome su radnici oiveli proizvodnju samoorganizovanjem. No, isto tako, mora se rei da Jugoremedija nije uspela da uvede nikakve nove institucionalne oblike radnike kontrole. Uprava je smenjena, ali je stara korporativna struktura akcionarskog drutva ostala netaknuta. Pozicije u upravnom odboru su popunili radnici i bive trajkake voe, koji su svakako bili mnogo blii radnikoj svakodnevici od svojih prethodnika.56 Novi menadment je tako obeao da e osigurati vei uticaj sindikata na poslovanje firme i trudio se da poslovne odluke ne idu protiv interesa veine zaposlenih. Ipak, pravo na uestvovanje u donoenju poslovnih odluka u Jugoremediji i dalje je bilo zasnovano na vlasnitvu nad kapitalom, umesto na zaposlenosti ili nekom drugom eksplicitno politikom kriterijumu (radniki saveti, sindikat, optinski zborovi, organizacije stejkholdera, itd). Cena koju su radnici Jugoremedije platili za svoj povratak u fabriku bila je, dakle, delimina kooptacija znaenja i dometa njihove borbe u domen vladajue ideologije. No, ira percepcija radnikih napora nije nikada bila jednostrana i u potpunosti kontrolisana. Za izvestan broj radnika, verovanje da je sopstvenitvo na tritu jedini put napretka je, moda, ojaalo na neko vreme. Uprkos tome, glavna asocijacija na Jugoremediju je za veinu ostala radikalna akcija i svest o tome da je privatizacija u sutini kraa.57 Sadraj pak deklamovanih liberalnih koncepata bio je
56 Novi upravni odbor je u velikoj meri odslikavao klasni karakter mobilizacije. inila su ga tri kvalifi kovana radnika i jedan farmaceutski tehniar. Jedno mesto u odboru je sauvano za ekonomistu iz Saveta za borbu protiv korupcije. Zdravko Deuri, kalifi kovani radnik i voa protesta, postavljen je na poziciju generalnog direktora. 57 Prema rezultatima nedavnog istraivanja javnog mnenja 44 odsto stanovnika Srbije smatra da je privatizacija ista pljaka, 27 odsto smatra da je nuna, ali se sprovodi na lo nain, 26 odsto ne zna kako bi je ocenila, a samo 3 odsto graana podrava ovakvu privatizaciju. Videti: Sreko Mihailovi, Pria o tranziciji ili nara-

63

razliit kada su ih koristili radnici, drava ili aktivisti civilnog drutva. Za mnoge industrijske radnike, radnika participacija ili radniko akcionarstvo predstavljale su razliite ifre za staru ideju, formiranu jo u vreme socijalizma ideju drutva zasnovanog na radu, u kojem radnika klasa zauzima najistaknutije mesto.58 Radnici nisu bili samo pasivni primaoci i prenosioci razliitih ideja koje oko njih krue. U procesu korienja pozajmljenih koncepata, oni su ih takoe oblikovali i ubacivali svea, konkretna znaenja u apstraktne pojmove. Neto to je u poetku moglo delovati kao sigurno kanalisan, konvencionalan oblik protesta, esto je uzimalo neoekivane zaokrete i evoluiralo u ambicioznije oblike akcije. Primera radi, sindikat Zastave elektro vrio je pritisak na vladu da ih spoji sa stranom korporacijom po njihovom izboru, usvajajui rairene pretpostavke da e strane investicije dovesti do preporoda proizvodnje i da e se multinacionalne kompanije ponaati odgovornije od lokalnih biznismena. Meutim, njihov zahtev se tu nije zaustavio. Takoe su insistirali da radniki predstavnici uestvuju u pregovorima izmeu korporacije i drave kao ravnopravna trea strana koja je najvie zainteresovana za dobrobit fabrike. Radnici su tako brzo koristili svaku priliku da pronau prikljuak sa zvaninim procedurama i tumaili ih sa svog klasnog stanovita. U najveem broju sluajeva, ovakve autonomne koncepcije i inicijative bile su rezultat razmene ideja meu trajkaima iz razliitih firmi. Kada bi se nali na okupu, radnici su imali priliku da uporede iskustva i razvijaju vlastitu analizu krize. U novembru 2004. godine Jugoremedija je ula u Uniju radnika i akcionara Srbije, mreu radnika-akcionara kojima su negirana prava u razliitim kompanijama. Glavni zahtev ove inicijative bio je uvoenje zakona koji bi omoguili alternativne vidove privatizacije zasnovane na raspodeli akcija javnih preduzea stanovnitvu, kao i nepristrasan tretman malih akcionara od strane drave u procesu transformacije vlasnikih prava. Zatim, u platformi su zahtevani pravo na rad, pravo na organizovanje
cija o naim beskrajnim menama, u: Sreko Mihailovi (ur.), Kako graani Srbije vide tranziciju. Istraivanje javnog mnenja tranzicije, Friedrich Ebert Stift ung, Beograd 2010, str. 25. 58 Videti na primer lanak Branislava Markua, radnika i lana upravnog odbora Jugoremedije, u kome pokuava da odbrani istorijsko iskustvo radnikog samoupravljanja. U lanku on navodi kako je bio lan polednjeg radnikog saveta kompanije u bivoj Jugoslaviji i interpretira radniko akcionarstvo kao savremeni oblik samoupravljanja. Branislav Marku, Najvei je kapital pravo na rad, (internet) dostupno na: http://www.ravnopravnost.org/NW004.html

64

trajka i pravo na javna okupljanja. Poput Jugoremedije, inicijativa je dakle videla sklad izmeu zahteva koji dolaze iz vizure sitnih posednika i najamnih radnika, razumevajui obe strane kao jedan te isti entitet. Nain na koji je zamiljeno postizanje ovih ciljeva bio je da drava pone da potuje vlastite zakone i vlasnika prava svih graana, bez obzira na veliinu njihove svojine, to je trebalo da poslui kao kamen temeljac uspene tranzicije ka tritnoj privredi i demokratiji. Sa radnikom Jugoremedije Zdravkom Deuriem na elu, Unija radnika i akcionara je uskoro shvatila da ne moe da oekuje od drave da na jednak nain razmatra zahteve razliitih drutvenih skupina, bez obzira na njihovu finansijsku situaciju i, shodno tome, uticaj koji vre na politiki sistem. Unija je morala da predloi autentine politike mehanizme koji bi dali glas radnicima-akcionarima. U to vreme, Republika je objavljivala teorijske diskusije o proputenim prilikama za uspostavljanje ustavotvorne skuptine u Srbiji nakon obaranja Miloevia. Grupa radnika-akcionara je preuzela ovu ideju i lansirala vlastiti zahtev za ustavotvornom skuptinom. I u ovom sluaju, nedovoljno artikulisane graanske inicijative poprimile su politiku otricu, klasni karakter i demokratski potencijal tako to su ich usvojili industrijski radnici. Radnici-akcionari su sebe zamislili kao jednog od glavnih nosilaca ovog procesa, sa uticajem na sastavljanje novog ustava i sa direktnom kontrolom nad svojim predstavnicima u ovom novom zakonodavnom telu.59 To je bio potencijalno dalekosean zahtev, izbegavan ak i od politikih struja koje su se najsnanije identifikovale sa nasleem narodnog pokreta protiv Miloevia. Sa radnikim pokretom kao glavnim eksponentom, zahtev za ustavotvornom skuptinom je potencijalno mogao da vrati radniku klasu u centar politikog ivota zemlje i da oivi ideju o neophodnosti organizovanog politikog glasa sveta rada. Savez malih akcionara iz razliitih firmi pokazao se meutim kao nestabilan, budui da su radnici iz razliitih firmi reavali svoje probleme na razliite naine i zbog toga to je vlasnitvo nad akcijama lako menjano kupovinom i prodajom. Iako je Unija radnika i akcionara Srbije na kraju rasputena, Jugoremedija je nastavila da trai politiku platformu kroz koju bi se izrazila, ali sada je fokus postao lokalan. Aktivisti Jugoremedije su u decembru 2007. godine zapoeli osnivanje Pokreta Ravnopravnost, politike partije koja je pokuavala da se bazira na radnicima bivih zrenjaninskih industrijskih preduzea koja su prola kroz neuspene privatizacije.
59 Popov 2011, str. 74.

65

Pokret Ravnopravnost je 2008. godine uao u gradsku skuptinu i odmah pokrenuo pitanje mnogih spornih privatizacija u gradu, posebno problema sa kojima su se susretale Mesna industrija BEK i Fabrika vagona invoz, kao sluajeva u kojima su se radnici takoe pojavljivali u ulozi deliminih akcionara preduzea. Lokalni parlament je bio primoran da oformi radnu grupu za istraivanje privatizacionog postupka u invozu, na elu sa poslanikom iz Ravnopravnosti. Zakljucima radne grupe podrane su glavne tvrdnje radnika invoza i taj izvetaj je jednoglasno usvojen od svih politikih partija u zrenjaninskom parlamentu. Ovo je bio oigledan uspeh odluke industrijskih radnika da uu u politiko organizovanje. Suoeni sa dobro kanalisanim pritiskom odozdo, lokalni politiari su bili primorani da naprave ustupak i dopuste donoenje parlamentarnog izvetaja koji je govorio u korist radnika. Formiranje politike organizacije koja se oslanjala na socijalne pokrete odozdo je donelo rezultate. Meutim, zakljuak koji je Pokret Ravnopravnost izvukao iz injenice da su druge stranke podrale njihovu inicijativu bio je neto drugaiji. Stranka je poela da pravi razliku izmeu potencijala politiara na lokalnom i na nacionalnom nivou oko mogue pomoi radnikoj stvari. Budui da su blii birakom telu, lokalni ogranci nacionalnih politikih stranaka su, po proceni Pokreta Ravnopravnost, potencijalno bili zainteresovaniji za oivljavanje industrijske proizvodnje. Glavni problem navodno je bila korupcija na vrhu i nezainteresovani politiari u Beogradu. U skladu sa tim, Pokret Ravnopravnost je prihvatio temu politike decentralizacije i vee autonomije provincijskih zakonodavnih tela u donoenju vlastitih strategija lokalnog industrijkog oivljavanja. Na ovaj nain, partija se udaljila od izvorne teme politike bazirane na radnikim pitanjima i pribliila se dobrano etabliranim neoliberalnim idejama o decentralizaciji drave kao putu ka funkcionalnijim tritima. U meuvremenu, u pokuaju da dodatno suzi prostor za demokratsko organizovanje graana odozdo, vlada 2009. godine donosi novi zakon, prema kojem svaka politika partija mora da skupi 10.000 potpisa da bi ostala zvanino registrovana. Suoena sa mogunou gaenja Ravnopravnost odluuje da sauva svoja dostignua na lokalnom nivou tako to e se stopiti sa novoosnovanom Socijaldemokratskom partijom Srbije (SDPS). SDPS je predstavljao pokuaj regionalnog lidera Rasima Ljajia, poreklom iz Sandaka, nacionalno meovite sredine, da proiri svoj uticaj van svoje matine regije zauzimanjem nepostojeeg politikog mesta na levom centru politikog spektra. Kao ministar rada i socijalne politike,
66

Ljaji je bio u vladi osoba odgovorna za posredovanje izmeu radnika u trajku i gazda. Na trenutak, delovalo je da je Ljaji spreman da iskoristi svoju poveanu vidljivost meu radnikom klasom da bi popunio vakuum na levici i usmerio radnike nezadovoljnike ka svojoj novoj partiji. Ovo se, meutim, pokazalo kao pogrena pretpostavka. SDPS je ostala mala i sterilna izborna partija koja visi o skutima Demokratske stranke. Na osnivakom kongresu, Zdravko Deuri je pokuao da predstavi akcionu platformu koja je pozivala na otvaranje stranke prema razliitim socijalnim mobilizacijama odozdo. Partijski aparat je pak spreio vou Jugoremedije da se obrati delegatima, a onemogueno je ak i deljenje njegovog tampanog govora meu uesnicima. Ulazak u Ljajievu stranku pokazao se kao orsokak. Aktivnosti Pokreta Ravnopravnost su u narednim mesecima u velikoj meri nastavljene u okviru Udruenja graana Ravnopravnost, koje se umesto stranake politike usredsredilo na obrazovni rad i irenje svesti o borbama radnika-akcionara u Zrenjaninu. Do 2008. godine, Jugoremedija je uspela da stabilizuje proizvodnju pod novom upravom. Kompanija je uloila veliki trud da se odri na farmaceutskom tritu, kao fabrika kojom upravljaju radnici-akcionari. Ova teka pozicija za poslovanje samo je ojaala Jugoremedijin identitet kao inicijative koja se bori za prava sitnih sopstvenika. No, uprkos fokusu na radniko preduzetnitvo i privatnu svojinu, aktivisti Jugoremedije su ostali posveeni podravanju drugih radnika u tekoama. Bez obzira na to gde se te fabrike nalaze i da li su radnici vlasnici akcija ili ne, Jugoremedija je bila spremna da se solidarie i da prui bezuslovnu podrku bilo kome ko se upustio u borbu. U lanku napisanom u aprilu 2008, Deuri se dotakao pitanja solidarnosti, otkrivajui jednu od glavnih prepreka u izgradnji novog radnikog pokreta: Tokom devedesetih godina, u deceniji ratova, ekonomskih sankcija i krize, drutvo u Srbiji su nagrizli strah, nepoverenje i sebinost. Nakon 2000. godine, od poetka tranzicija ka kapitalizmu i demokratiji, umesto da se Srbijom ponovo proiri stabilnost i uspostave odnosi poverenja i podrke meu kolegama i komijama, sa vrha politike i finansijske moi nam je stigla poruka da solidarnost vie nije vrlina, da svako treba da se bori samo za sebe, da su nam svi drugi neprijatelji, jer oni koji prvi stignu na cilj imaju pravo na sve ak i da sve nas ostave bez ikakvih prava60.
60 Zdravko Deuri, Hodaemo korakom najsporijeg, Pokret za slobodu, april 2008, (internet) dostupno na: http://pokret.net/cms/index.php?page=hodacemo-korakomnajsporijeg---u-ovom-pohodu-moramo-brinuti-o-poslednjem-u-koloni

67

Talas trajkova 2009. godine otvorio je nove mogunosti za inicijative koje prelaze preko granica fabrikih kapija. Uz pomo aktivista Pokreta za slobodu, radnici iz zrenjaninskih firmi povezali su se sa najradikalnijim borbama koje su se u tom trenutku deavale u Srbiji, poput onih u Zastavi elektro i Tekstilnoj industriji Raka. U avgustu te godine iz ovih kontakata proizaao je Koordinacioni odbor radnikih protesta. Koordinacioni odbor je delom preuzeo legalistike nazore iz Zrenjanina. U njegovom osnivakom dokumentu pominjani su korupcija i centralizovana drava kao glavni problemi sa kojima se radnici suoavaju. U skladu s tim, glavni politiki zahtevi platformom lansirani bili su nepristrasan proces privatizacije, saglasan sa vladavinom prava, kao i vea autonomija za regionalne vlasti da kontroliu vlastita sredstva i privlae potencijalne investitore. Uprkos tome, u poreenju sa prethodnim inicijativama na nacionalnom nivou, Koordinacioni odbor je u veoj meri naglaavao teme koje su se ticale radnika iz direktne proizvodnje. Odbor su inili uglavnom predstavnici iz trajkakih odbora fabrika i sindikalni aktivisti, za razliku od akcionarskih organizacija pre njega, koje su okupljale aktiviste po osnovu vlasniva deonica. Neki od slogana koje je ova inicijativa lansirala su oznaili jasno okretanje ka tradicionalnijim pitanjima kojima se bave radniki pokreti. Dezindustrijalizacija i nezaposlenost ovaj put su izbile kao glavne brige. Preivljavanje proizvodnje sada je posmatrano pre svega kao nuan korak u zatiti radnih mesta u industrijskom sektoru, a ne kao nain da se promoviu alternativni poslovni modeli na tritu. Drugo, pitanja sindikata, kolektivnih ugovora i strategija socijalnog partnerstva, teme kojima su se Jugoremedija i inicijative malih akcionara malo bavile, sada su stavljene u prvi plan. Koordinacioni odbor lansirao je otru kritiku sindikalnog rukovodstva koje je malo pomagalo trajkovima i povremeno ak sabotiralo radikalne inicijative odozdo. tavie, u platformi je odbaen socijalni dijalog izmeu drave, poslodavaca i sindikata kao dimna zavesa i zahtevano od vlade da prizna trajkake odbore kao glavne pregovarae u sporovima. Konano, glavni neprijatelj radnitva postajao je u kolektivnoj imaginaciji radnika sve opipjiviji. U prethodnim godinama protivnici su ostajali brojni i mutni (mafija, drava, politike stranke, korumpirani biznismeni, ostaci starog reima), a sada su krupni domai kapitalisti, izronivi pod imenom tajkuni, postali primarna meta narodnog gneva.61
61 Videti: Pokret za slobodu, Informator o radu Koordinacionog odbora radnikih protesta, br. 2, oktobar 2009.

68

Glavna funkcija Koordinacionog odbora je, meutim, ostala limitirana na solidarnost u akciji, davanje saveta novim fabrikama koje ulaze u borbu i omoguavanje probijanja pojedinanih sluajeva u iu javnosti. U vreme kada je pristupilo Koordinacionom odboru, vostvo radnika u trajku iz Graevinskog preduzea Trudbenik, na primer, upalo je u rastegnuti pravni spor sa novim vlasnikom i Agencijom za privatizaciju. Vlasnik je blokirao sve pokuaje nezavisne revizije privatizacije, a drava je tvrdila da nema pravo da nametne revizorsku agenciju po svom izboru bez sporazuma obe strane u sporu. Koordinacioni odbor je ovo prepoznao kao taktiku uprave da izmori trajkae i savetovao trajkakom odboru da odustane od traenja podobne agencije za reviziju i umesto toga usredsredi svoje napore na Agenciju za privatizaciju. Radnici Trudbenika poeli su da odravaju proteste ispred Agencije u centru Beograda, zahtevajui od nje da raskine privatizacioni ugovor i prestane da koristi pravne zakoljice kao opravdanje za pasivnost i povlaivanje gazdama. Predstavnici drugih fabrika okupljenih oko platforme pruili su solidarnost, obraajui se radnicima Trudbenika ispred zgrade Agencije i ohrabrujui ih da ne odustanu od protesta.62 Ovo je samo jedan od primera uzajamne pomoi koju je Koordinacioni odbor omoguio. irenje iskustava iz prethodnih trajkova pokazalo se kao korak od sutinske vanosti za dalji razvoj pokreta. Uspeniji metodi borbe prenoeni su na nove slojeve borbenih radnika irom zemlje. Mnoge greke u prolosti sada su bile izbegnute. Pa ipak, Koordinacioni odbor nije bio postavljen kao trajna radnika institucija ili jezgro budue politike organizacije. On je bio mesto na kojem su voe trajkakih odbora mogle da razmenjuju ideje, prue jedni drugima solidarnost tokom borbe ili stupe u kontakt sa institucijama otvorenim za radnika pitanja poput Saveta za borbu protiv korupcije. Pozivi na solidarnost i koordinaciju radnikih protesta su ostali apstraktni, bez utemeljenja u jasno odreenim materijalnim interesima koji bi u pokret uneli koheziju. Shodno tome, Koordinacioni odbor nije mogao da izgradi jasne unutranje strukture, niti je podvrgao svoj rad demokratskoj kontroli radnika koje je zastupao. Veina fabrika koje su uspele da razree svoje glavne probleme, na jedan ili drugi nain, naprosto je napustila Koordinacioni odbor, ne videi dalju korist od njegovog postojanja izvan kritinog trenutka. Nakon talasa trajkova 2009/10, Koordinacioni odbor radnikih protesta je praktino nestao zajedno sa njim.

62 Popov 2011, str. 74.

69

Epilog
Globalna kriza kapitalizma polako poinje da menja politiki i ekonomski reljef Balkana. U Srbiji, u kojoj se tranziciona dinamika pokazala posebno rastegnutom i zbunjujuom, u protekle etiri godine uvedene su nove, jasnije perspektive u drutvene procese kojima smo okrueni. Bilo je potrebno dvanaest godina za pad Miloevievog autokratskog reima. Ovaj dogaaj otvorio je mogunosti za nove smerove drutvenog razvoja. Usledilo je odlunije kretanje putem trinih reformi. Sada, nakon dvanaest godina ubrzane tranzicije, srbijansko drutvo je doseglo jo jednu kritinu raskrsnicu. Mnoge opisane dileme i okviri u kojima su se drutveni akteri kretali proteklih godina vie ne postoje. Odnosi moi u drutvu postaju sve ogoljeniji. Fundamentalni procesi iza drutvene realnosti se otkrivaju ubrzanim tokom, a ideje koje pokuavaju da ih razjasne se transformiu zajedno sa njom. Koncepti razvijani u prethodne dve decenije bivaju razgoliene preteno kao ideoloke dogme koje ne odgovaraju niti ekonomskoj praksi, niti realnim interesima stanovnitva. U pitanju su ideje koje nisu u stanju da prue adekvatno objanjenje tokova koji su doveli do krize, pa time ni da ponude izvodljiv model za njeno prevazilaenje. Stari obrasci objanjenja dakle ubrzano gube mo, pa ipak ostaje nejasno koji e ih to novi koncepti tano zameniti. U velikoj meri ishod ove bitke ideja e zavisiti od intervencije samih drutvenih aktera u politikoj areni, meu njima svakako i radnike klase. Praksa privrednog ivota i iskustva socijalne borbe u tranzicionoj Srbiji nameu klasni sukob izmeu radnika i poslodavaca kao osnovnu drutvenu protivrenost koja ostaje konstanta u trinim ekonomijama. Klasni sukob uvek iznova izbija u prvi plan, nakon to se istroe ideoloki okviri nacionalizma, evropejstva ili neke tree apstraktne konstrukcije. Na kraju dana, pripadnici radnike klase proleteri ne bivaju teeni od svojih gazda, ili od drave, ili od zakona trita, bili oni Srbi ili ne, bili evropejci ili nacionalisti. Oni moraju da izbore vlastito pravo na rad i dostojanstven ivot. U socijalistikoj Jugoslaviji industrijski proleterijat je bio razapet izmeu liberalnih i kolektivistikih tumaenja radnikog samoupravljanja. Prvo se oslanjalo na trite za podizanje radnikog standarda, a potonje je biralo politiku intervenciju. U protekle dve decenije, ova dihotomija je u Srbiji obnovljena preko ideja radnikog akcionarstva, sa jedne strane, i borbe za vie plate, bolje uslove rada i kotrolu nad proizvodnim procesom, sa druge. U godinama u kojima je klasna borba zapala u orsokak, inilo se da ove dve ambicije idu ruku pod ruku. Nedostatak politikih struja
70

voljnih da zasnuju svoj program na pravima radnitva oslabio je svako verovanje da politiko organizovanje moe pomoi radnikim borbama. Uz to, razvoj kapitalistikih drutvenih odnosa bio je pevie neuravnoteen da bi prisilio sitne sopstvenike da kapituliraju na tritu pred jaim konkurentima. Mnogi radnici su videli svoju ansu za boljitak u selidbi iz fabrikih hala u privatno preduzetnitvo. No, sistem je ipak bio dovoljno stabilan da ne dozvoli organizovanim grupama radnika-akcionara da se popnu na drutvenoj lestvici putem privatizacije odozdo. inilo se nemoguim da se preduzmu odluujui koraci ka razreenju statusa industrijske radnike klase u bilo kojem smeru. Nasleena pat pozicija se sada polako probija. Novi razvoj dogaaja u Jugoremediji veoma dobro odraava ove nove trendove. Razlika u interesima izmeu najamnih radnika i akcionara poela je da izbija na videlo im je Jovica Stefanovi Nini izgubio kontrolu nad kompanijom. Prve podele su se pojavile meu akcionarima. Organizaciono jezgro akcionara zaposlenih u fabrici imalo je ambicije da nastavi da vodi firmu pod novom upravom kao fabriku u vlasnitvu i pod kontrolom malih akcionara. Shodno tome, upravni odbor apelovao je na ostale male vlasnike da ne prodaju svoje akcije. Pa ipak, mnogim pojedinanim akcionarima oajniki je bio potreban novac i vlasnika struktura je nuno poela da se menja. Ovo je otvorilo novi prostor za spekulisanje o skrivenim interesima koji pokuavaju da preuzmu fabriku otkupljujui akcije od malih akcionara. Drava je doprinela atmosferi nepoverenja otvoreno izjavljujui da joj je cilj da iznova proda svoj udeo novom ponuau. Sa 42 odsto akcija otkupljenih od drave, novi investitor bi tako potencijalno lako mogao kupiti jo jedan deo akcija od ratrkanih akcionara i postati veinski vlasnik. Jedan od naina da se akcionari motiviu da zadre svoje akcije bio je obeanje viih cena akcija u budunosti. Nova uprava videla je stranog partnera Jugoremedije, Aventis, kao potencijalnog investitora koji bi pomogao firmi da povea svoju trinu vrednost. Meutim, ispostavilo se da ni strane korporacije nisu nita manje neprijateljski nastrojene prema firmama u vlasnitvu radnika-akcionara od drave Srbe. Umesto pokazivanja razumevanja za novi poetak kompanije, Aventis je zahtevao brzu nadoknadu za zloupotrebu njegovih licenci koju je poinio Nini pod pretnjom sudskim sporom. Banke su odbijale da odobre kredite prokazanoj kompaniji. Nova uprava nala se opkoljena neprijateljskim trinim silama, a drava nije pokazala nikakvo interesovanje da podri Jugoremedijin alternativni poslovni model.
71

U prolosti, radnici-akcionari su se barem mogli osloniti na podrku sindikata i veeg dela radnika u kolektivu. Nova uprava obeala je da e zadrati sve radnike, ak i one koje je Nini zaposlio da zamene trajkae i otputene radnike. U poetku meu radnicima je postojala spremnost da prihvate i nie plate da bi doprineli ozdravljenju Jugoremedije. Meutim, nakon izvesnog vremena, jaz izmeu istih najamnih radnika i radnika-akcionara poeo je da se produbljuje. Prvi nisu bili spremni da se do kraja rtvuju za fabriku u vlasnitvu drugih ljudi. Usred ekonomske krize plate su poele da kasne, a zaposleni slani na plaene odmore. Mnogi radnici su sigurno poeli da dovode u pitanje ispravnost smera koji su izabrali radnici-akcionari. Moda bi pod drugom, profesionalnijom upravom, postavljenom od privatnog vlasnika ili drave, fabrika imala vie ansi na tritu? Radni kolektiv je sada bio podeljen i javile su se otvorene optube na raun novog direktora Zdravka Deuria i njegovih najuih saradnika. Suoen sa unutranjom blokadom u donoenju poslovnih odluka, deo radnika-akcionara je odluio da se oslobodi pat pozicije i unapredi konkurentnost Jugoremedije tako to e ui u investiciju pod vlastitom kontrolom. Da bi se povinovala novim standardima proizvodnje, Jugoremedija je morala fiziki odvojiti proizvodnju penicilina od drugih vrsta lekova. Grupa radnika-akcionara preduzela je ovo ulaganje i u svoje ime osnovala novu penicilinsku fabriku preko puta Jugoremedije. Ova nova firma bila je ukljuena u proizvodni proces Jugoremedije, ali je istovremeno bila u privatnom vlasnitvu jednog dela radnika-akcionara to je izazvalo podozrenje velikog broja radnika koji nisu bili ukljueni u projekat. Zrenjaninom su poele da krue glasine o tome kako uprava radnikaakcionara zloupotrebljava sredstva firme za linu dobit nekoliko ljudi na rukovodeim pozicijama. Udruenje graana Ravnopravnost je izvestilo da je istaknutim aktivistima preeno. Kue aktivista radnika-akcionara su grafitirane porukama zastraivanja, a automobil generalnog direktora Zdravka Deuria bio je zapaljen. U avgustu 2012. Zdravko Deuri i jo troje zaposlenih uhapeni su pod optubama da su zloupotrebili licence za proizvodnju lekova i precenili vrednost graevinskog zemljita na kojem je sagraena nova fabrika penicilina. Uprava i jezgro aktivista videli su ova hapenja kao poslednji pokuaj drave da se otarasi radnika-akcionara i preda fabriku krupnom biznisu. Ostaje da se vidi kako e se optube protiv uprave radnika-akcionara odrati na sudu i da li e Jugoremedija nastaviti da proizvodi uprkos svim pritiscima kojima je izloena.

72

Jedno je sigurno, insistiranja na pravu privatne svojine i slobodnom tritu vratili su se radnicima u lice poput bumeranga. U veini fabrika, manjinski paketi akcija u vlasnitvu radnika lako su po niskim cenama pokupovani od investitora, pekulanata ili oduzeti sudskim odlukama. Jugoremedija je ostala usamljeni sluaj u kome su radnici nekoliko godina uspeli da vode fabriku oslanjajui se na vlasnika prava. Ali, ak i tako izuzetno dobro organizovana grupa radnika vremenom se nala u orsokaku. Na irem planu akcionarstvo je gubilo na privlanosti meu obinim radnicima. Neoliberalna partija G-17 plus je tokom izborne kampanje 2008. godine poela da zastupa vauersku privatizaciju. Graanima su obeavane besplatne akcije odabranih javnih preduzea, kojima su navodno mogli da trguju na tritu finansija nakon privatizacije. Zajedno sa uveravanjem o prilivu krupne strane investicije iz Fijata, podela akcija javnih preduzea bila jedno od kljunih predizbornih obeanja, koja su pomogla pro-evropskoj koaliciji da dobije jo jedan mandat na vlasti. Raspodela besplatnih akcija uskoro je naputena pod izgovorom svetske ekonomske krize. Ova prevara ostavila je birako telo sa gorkim ukusom u ustima i cininim stavovima prema akcionarstvu. Ekonomska kriza uvela je odreene promene i u strukturu srpske privrede. Pokuavajui da smanji zavisnost od kredita, vlada je poela da deli subvencije i smanjuje poreze svim stranim kompanijama voljnim da ulau u sektor razmenjivih dobara. Novani podsticaji privukli su nekoliko multinacionalnih kompanija koje su poele da ulau u proizvodnju. Pored dravnih subvencija, ove investitore je pre svega privlaila jeftina radna snaga. U mnogim sluajevima ove kompanije su spreavale organizovanje nezavisnih sindikata. Primera radi, Zastava elektro je prodata Juri, junokorejskom proizvoau elektrinih kablova, ozloglaenom po tehnikama slamanja sindikata koje je primenjivao u svojoj slovakoj fabrici. Iluzije o dobronamernosti stranih multinacionalnih kompanija u poreenju sa domaim preduzetnicima uskoro e nestati, im te kompanije uspostave proizvodnju. Vrlo je mogue je da e, u skoroj budunosti, ove nove, strane fabrike zameniti sektor propalih privatizacija kao sledee arite trajkakih akcija. Pritom, suoavajui se sa kolapsom proizvoakog sektora, drava Srbija je bila prisiljena da radi protiv svojih dugogodinjih neoliberalnih principa i renacionalizuje nekoliko preduzea kojima je pretilo propadanje. Pojedini radni kolektivi brzo su primetili nove signale i poeli da predlau reenja koja ukljuuju aktivniju ulogu drave u privredi. Primera radi, trajkaki odbor Livnice Topola livar je 2010. traio od vlade da
73

pretvori dugove, koje je privatni vlasnik napravio prema dobavljaima u javnom sektoru, u dravno vlasnitvo nad fabrikom. tavie, radnici livnice su insistirali na tome da drava omogui povoljne kredite za firmu da bi ona podmirila svoje dugove koje je nainio neodgovorni privatni vlasnik i pokrenula proces proizvodnje. Orijentacija Topole Livara je pokazatelj gubljenja iluzija u trine reforme. Sve do 2009. godine, veina fabrika u trajku je trailo laissez-faire trina reenja kao jedini izlaz iz godinama dugih zastoja pod direktorima koje je postavljala drava. Globalna ekonomska kriza rasprila je ionako mravu nadu da e privatizacija i dalja integracija u EU doprineti otvaranju novih radnih mesta i ekonomskom razvoju. Najvei sindikati u javnom komunalnom sektoru su u novembru 2011. organizovali protest protiv uvoenja javno-privatnog partnerstva u komunalne slube. Ovaj protest bio je prekretnica na dva naina: prvo, uspeo je da okupi najvee sindikate oko jednog zajednikog pitanja i, drugo, organizovano radnitvo se po prvi put eksplicitno postavilo protiv politike privatizacije i suprotstavilo opti napredak drutva logici profita. Tako je sindikalista Milan Gruji na protest izjavio: Danas moramo oholoj i osionoj vlasti rei... stop donoenju Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama koji, onakav kakav je donet, znai gubitak hiljada radnih mesta, nekoliko puta poveanu cenu komunalnih usluga, uz skoro nepromenji nivo kvaliteta koja znai nestaicu vode, bolest i ivot nedostojan oveka. Stranake voe su odavno shvatile (a u Srbiji ih ima izuzetno mnogo) da je mo u novcu, pa stranke na vlasti u najkraem roku pretvorie komunalna preduzea u profitna preduzea... Ponavljajui kao papagaji mantru o urbi ka evropskim integracijama sve vie pokazuju urbu za ostvarenje svojih ciljeva i interesa. vrst savez politiara i tajkuna osudio je zemlju na viegodinju robiju63. Ovaj opti oseaj da je neoliberalni razvojni model dosegao svoje granice odrazio se i u politikoj sferi. Jedan od najzanimljivijih fenomena u stranakoj politici Srbije poslednjih godina jeste povratak SPS-a. Ova partija sada projektuje reformisani imid jedne proevropske politike opcije levog centra. No, SPS je dobijala na popularnosti velikim delom dovodei u pitanje dominantne ideje prole decenije. U kampanji za parlamentarne izbore, u prolee 2012, stranaki lideri su govorili o velikim sistemima u dravnom vlasnitvu kao kimi ekonomskog oporavka, o parazitskoj prirodi
63 [Protestni pamflet] 5 minuta do 12, Protest upozorenja: Beograd, 10. novembar 2011. godine, Trg Nikole Paia Vlada Republike Srbije, Danas gladni sutra edni!.

74

bankarskog sistema i o ograivanju od reenja koje propisuje MMF. Ma koliko oportunistiki bili razlozi koji stoje iza ovih poruka i nevezano za to koliko je SPS zaista spreman da provodi ovakve mere u praksi, ostaje injenica da vraanje ovih tema u politiku sferu otvara nove prilike za radniki pokret. Kao to su radili prethodnih godina, jezikom graanskih sloboda, radnici e usvojiti ove nove pojmove iz javnog diskursa da bi poduprli svoje zahteve. Svakako nije svejedno na koje politiko naslee e se radnici osloniti da bi argumentovali svoje zahteve. Jezik socijalne pravde i odbrana radnih mesta ima potencijal da ujedini mnogo ire slojeve radnike klase od insistiranja na vladavini prava i vlasnikim pravima. Nova vlada koju je formirala konzervativna Srpska napredna stranka, u kojoj SPS dri poziciju premijera, nakon dolaska na vlast poela je da provodi istrage o brojnim sluajevima privatizacije u kojima postoje indicije da su prethodne vlade bile ukljuene u nezakonite aktivnosti. Pokret za slobodu iskoristio je ovaj prostor za mobilizaciju dela radnika ukljuenih u Koordinacioni odbor radnikih protesta i istupanje sa vlastitim predlozima za borbu protiv dezindustrijalizacije uzrokovane privatizacijom. Na protestu koji je organizovan u septembru 2012. godine, demonstranti iz upropaenih fabrika zahtevali su aktivno uee radnikih predstavnika u istraivanju nezakonitih prodaja fabrika zbog toga to, kako su rekli, politiari mogu da zloupotrebe ovu kampanju za vlastite interese i sukobe unutar elite. tavie, protestanti su zahtevali od drave da isplati odtetu pogoenim preduzeima, budui da je dopustila unitavanje radnih mesta bez odgovarajue kontrole. Novana nadoknada bi trebala biti vraena u obliku investicija u proizvodnju. Konano, radnici su zahtevali da spisak istraivanih firmi bude proiren jer, kako su tvrdili, zloupotrebljavanje drutvene svojine nije bilo sluajno, nego sistemsko.64 Ovi zahtevi najavljuju mogunost novih radnikih platformi sa mnogo izotrenijim uvidima u prirodu tranzicije i politikog poretka. Zakljuak neodranog govora Zdravka Deuria na osnivanju Socijaldemokratske partije Srbije u januaru 2010. godine danas je relevantniji nego ikada pre: Pokazalo se... da male i izolovane grupe ma koliko bile borbene nisu u stanju da preobraze privredu, drutvo i dravu, da preoblikuju sistem, ve da u tome mogu biti uspene vee i snanije politike stranke, sindikati i udruenja graana sa jasnim naelima65.
64 Radnika protestna etnja, Srbija zemlja slobodnih, nikad zemlja robova , 14.septembar, Pokret za Slobodu, (internet) dostupno na: www.pokret.net 65 Popov 2011, str. 270.

75

Veina inicijativa opisanih u ovom tekstu predstavljala je korake ovom pravcu. Njihove anse za dalji razvoj zavisile su velikim delom od izbora ideja koje su usvojili. Pretpostavka kojom se ovaj tekst vodio jeste da radnici imaju bolje anse u svojim borbama ako se oslanjaju na univerzalan skup ideja koje su oblikovale meunarodni radniki pokret kroz istoriju poput klasne solidarnosti, preraspodele drutvenog bogatstva, nezavisnog politikog organizovanja i inicijativa da radni ljudi sami kontroliu proces drutvene reprodukcije, van trinih tokova. Radniki aktivisti u Srbiji proteklih godina razumljivo nisu uspeli da se izdignu iznad optih shvatanja istorijske epohe u kojoj su roeni. Raspad Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije predstavljao je veliki kulturni i materijalni korak unazad za radniku klasu. U osiromaenoj zemlji ostavljenoj u izolaciji na periferiji EU, socijalna dinamika tokom protekle dve decenije se lako mogla tumaiti kao zaostajanje za pretpostavljenim globalnim napretkom zasnovanog na slobodnom tritu. Ovakav pogled na svet otvorio je irok prostor za uticaj liberalne ideologije. U opisanom periodu radnici su igrali najbolje to su mogli sa kartama koje su im bile podeljene. Ali, vremena se menjaju. Liberalna, graanska ideologija, zasnovana na nepovredivosti privatne svojine i primatu interesa pojedinca, prolazi kroz krizu zajedno sa kapitalistikim sistemom. Kao to trina privreda ne moe da ponudi dovoljan broj radnih mesta, ni ideologija koju je stvorila ne moe da ponudi zadovoljavajua objanjenja, niti nain za prevazilaenje krize. Poput mnogih banaka, pa i drava dananjice, i graansko drutvo, kao okvir u kojem trite funkcionie, suoava se sa bankrotom. Pitanje rada i radnike klase se, na ovaj ili onaj nain, vraaju na politiku scenu. Za sada ostaje otvoreno pitanje da li e novo organizovano radnitvo u Srbiji izrasti iz transformacije unutar ve postojeih sindikata ili iz spajanja lokalnih inicijativa odozdo, poput onog koje smo videli u Zrenjaninu. ta god bio sluaj, radnika klasa u Srbiji pred sobom ima novu istorijsku priliku da uspostavi nezavisne, demokratski ustrojene organizacije sa vlastitim korpusom ideja i metoda borbe. injenica da se veina borbi iz perioda izmeu 2008. i 2010. godine danas ugasila moe se tumaiti kao tragina jedino ako iz tih dogaaja ne izvuemo nikakve pouke za budunost. Povezivanje radnika iz razliitih preduzea namee se kao osnovna ideja vodilja bilo kojeg budueg projekta. Takvo udruivanje moralo bi se zasnivati na demokratski izabranim strukturama kontrolisanim od samih radnika kako bi se izbegla zavisnost od individualaca. Istaknuti
76

pojedinci mogu doi na elo pokreta i iz njega izai, ali strukture moraju ostati stabilne. Konano, takva radnika organizacija bi morala ponovo otkriti bogatu batinu ideja radnikog pokreta koja se taloila kroz istoriju. Naoruana vlastitim programom, radnika klasa bi sa samopouzdanjem mogla da zakorai na politiku scenu i prestane da zavisi od nakalemljenih ideologija, podrke od sistemu bliskih pomagaa i strategija koje vode reenjima koja su u sukobu sa interesima radnike klase kao celine. Organizovanje radnika kao klase, sa politikim programom i jasno definisanim klasnim ciljevima bi napokon razvezalo ludaku koulju proevropske, nacionalistike ili neke druge ideoloke varijacije graanskog drutva i otvorilo perspektive za izgradnju radnikog drutva drutveno-ekonomskog sistema u slubi radnika i u skladu sa realnim interesima svih radnih ljudi.

77

Literatura: Arandarenko, Mihail - Avlija, Sonja: Behind the Veil of Statistics: Bringing to Light Structural Weaknesses in Serbia, u: Schmidt, Verena - Vaughan-Whitehead, Daniel (ur.): The impact of Crisis on Wages in South-East Europe, International Labour Organization, Budapest 2011, str. 123-159. Crowley, Stephen - Ost, David: Introduction: The Surprise of Labor Weakness in Postcommunist Society, u: Crowley, Stephen - Ost, David (ur.): Workers after Workers States: Labor and Politics in Postcommunist Eastern Europe, Rowman & Littlefield Publishers INC, Lanham 2001, str. 1-13. Dale, Gareth - Hardy, Jane: Conclusion: The Crash in central and Eastern Europe, u: Dale, Gareth (ur.): First the Transition then the Crash: Eastern Europe in the 2000s, Pluto Press, London 2011. Deuri, Zdravko: Hodaemo korakom najsporijeg, Pokret za slobodu, april 2008, (internet) dostupno na: http://pokret.net/cms/index.php?page=hodacemo-korakomnajsporijeg---u-ovom-pohodu-moramo-brinuti-o-poslednjem-u-koloni Deuri, Zdravko: ta hoemo mi, radnici, akcionari i graani, u: Republika, Beograd, godina XVII, br. 352-353, 1-31. mart 2005, (internet) dostupno na: http:// www.republika.co.rs/352-353/09.html Doru, Mohora: O radnikoj participaciji i upravljanju privredom, u: Republika, Beograd, godina XXII, br. 468-469, 1-31. januar 2010, (internet) dostupno na: http:// www.republika.co.rs/468-469/14.html Dragovi-Soso, Jasna: Saviors of the Nation: Serbias Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism, McGill-Queens University Press, London 2002. Erdei, Ildiko: Dimenzije ekonomije: prilog promiljanju privatizacije kao sociokulturne transformacije, u: Ribi, Vladimir (ur.): Antropologija postsocijalizma, Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd 2007. Foo, Salih: trajk izmeu iluzije i zbilje, Radnika tampa, Beograd 1989. Garfield, Richard: Economic sanctions, Health and Welfare in the Federal Republic of Yugoslavia: 1990-2000, UNICEF, Belgrade 2001. Informator o radu Koordinacionog odbora radnikih protesta [Pokret za slobodu], br. 2, oktobar 2009. Inicijative metalskih sindikata za odrivu industrijsku politiku Srbije, Industrijski sindikat Srbije, Beograd 2011, str. 13. (internet) dostupno na: http:// industrijskisindikat.org/userfi les/fi le/Odrziva_industrijska_politika_Izvestaj_IS_ Srbija.pdf Jakopin, Edvard - Bajec, Jurij: Challenges of Industrial Development for Serbia, u Panoeconomicus, Novi Sad, godina LVI, br. 4, 2009, str. 507-525. Kartalovi, Bane: Radnici diu ustanak u Kragujevcu, u: Politika, Beograd, 4. mart 2008, (internet) dostupno na: http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/ Radnici-dizu-ustanak-u-kragujevcu.lt.html Koreni mira. Intervju sa Zdravkom Deuriem, Pokret za slobodu, (internet) dostupno na: http://pokret.net/cms/index.php?page=koreni-mira---intervju-sazdravkom-deuricem

78

Kulji, Todor: Tito u novom srpskom poretku seanja, u: Sociologija, Beograd, godina XLV, br. 2, 2003, str. 97-116. Lenjin, Vladimir I.: Drava i revolucija, Prosveta, Beograd 1983. Mandel, Ernest: The Irresistible Fall of Mikhail Gorbachev, u: International Viewpoint, br. 221, februar 1992. Marku, Branislav: Najvei je kapital pravo na rad, (internet) dostupno na: http:// www.ravnopravnost.org/NW004.html Mihailovi, Sreko i drugi: Od izbornih rituala do slobodnih izbora, Institut drutvenih nauka Centar za politikoloka istraivanja i javno mnenje, Beograd 1991. Mihailovi, Sreko: Pria o tranziciji ili naracija o naim beskrajnim menama, u: Mihailovi, Sreko (ur.): Kako graani Srbije vide tranziciju. Istraivanje javnog mnenja tranzicije, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd 2010. Milosavljevi, Olivera: Antibirokratska revolucija 1987-1989. godine, (internet) dostupno na: http://www.cpi.hr/download/links/hr/7292.pdf Ost, David: The Defeat of Solidarity: Anger and Politics in Postcommunist Europe, Cornell University Press, Ithaca 2006. Peri, Mladen - Tomi, ore: Kako je rashodovano drutvo? Strateki steaj i njegova primena na postjugoslovenskom prostoru na primeru preduzea invoz, u: jugoLink. Pregled postjugoslovenskih istraivanja, godina 2, br. 1, leto 2012, str. 78-97. Pola Srbije bi radilo za manju platu, (internet) dostupno na: http://poslovi.infostud. com/vesti/Pola-Srbije-bi-radilo-za-manju-platu/52/10196/ Popov, Neboja (ur.): Radno mesto pod suncem. Radnike borbe u Srbiji danas, Slubeni glasnik, Beograd 2011. Popov, Neboja: Tragovima jednog trajka. Hleb radniki/akcionarski, u: Popov, Neboja (ur.): Radno mesto pod suncem. Radnike borbe u Srbiji danas, Slubeni glasnik, Beograd 2011, str. 33-51. [Protestni pamflet] 5 minuta do 12, Protest upozorenja: Beograd, 10. novembar 2011. godine, Trg Nikole Paia Vlada Republike Srbije, Danas gladni sutra edni!. Radna snaga. Skupovi stanovnitva starog 15 i vie godina prema aktivnosti, polu i regionu, XI 2011, u: Ekonom:east magazin, br. 609-610, februar 2012, str. 64. Radnika protestna etnja, Srbija zemlja slobodnih, nikad zemlja robova, 14. septembar, Pokret za Slobodu, (internet) dostupno na: www.pokret.net Rusovac, Olivija: Jugoremedija kuda i kako dalje, u: Republika, Beograd, godina XIX, br. 414-415, 1-31. oktobar 2007, (internet) dostupno na: http://www. republika.co.rs/414-415/13.html Rusovac, Olivija (pripremila): Ko su i ta su radnici [Razgovor u organizaciji Republike, 30. avgust 2001.], u: Popov 2011, str. 13-32. Sindikati i socijalni dijalog u vreme krize: sluaj Srbije, Meunarodna organizacjia rada (ILO), Geneva 2010, str. 39-42.

79

Srbiji preti pobuna gladnih, Biz vesti B92, 13. jun 2010, (internet) dostupno na: http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=06&dd=13&nav_ id=438421 Srekovi, Milenko: Smisao radnike borbe danas: Tribina o aktivnostima Koordinacionog odbora radnikih protesta u Srbiji, u: Vladislav Bailovi i drugi, Deindustrijalizacija i radniki otpor: Borbe i inicijative za ouvanje radnih mesta u periodu tranzicije, Pokret za slobodu, Beograd 2011, str. 31-36. Srekovi, Milenko - Zlati, Ivan: Deindustrialisierung und ArbeiterInnenwiderstand in Serbien, u: Anna Leder (ur.), Arbeitskmpfe im Zeichen der Selbstermchtigung: Kollektive Gegenwehr in Frankreich, Deutschland, der Schweiz, sterreich und Serbien, Promedia Verlag, Vienna 2011, str. 195-221. Stojiljkovi, Zoran: Sindikati i zaposleni u raljama tranzicije i krize, u: Mihailovi, Sreko (ur.): Kako graani Srbije vide tranziciju. Istraivanje javnog mnenja tranzicije, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd 2010. Tomanovic, Smiljka - Ignjatovic, Suzana: Transition of Young People in a Transitional Society: The Case of Serbia, u: Journal of Youth Studies, godina 9, br. 3, 2006, str. 269-285. Tomi, ore: Uline studije - odsek: Protest! Studentski protesti tokom Ere Miloevi, u: Tomi, ore - Atanackovi, Petar (ur.): Drutvo u pokretu: Novi drutveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas, Cenzura, Novi Sad 2009, str.184-231. Turkish Comisso, Ellen: Workers Control under Plan and Market: Implications of Yugoslav Self-Management, Yale University Press, New Haven 1979. Upchurch, Martin - Marinkovi, Darko: Serbia from the October 2000 Revolution to the Crash, u: Dale, Gareth (ur.): First the Transition then the Crash: Eastern Europe in the 2000s, Pluto Press, London 2011. Uvali, Milica: Privatisation and Corporate Governance in Serbia (FR Yugoslavia), (internet) dostupno na: http://balkan-observatory.net/archive/uvalic.pdf

80

O AUTORU
Goran Musi je roen u Beogradu (1981), gde je diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Trenutno se bavi istraivanjem radnikih trajkova u poznom jugoslovenskom socijalizmu pri odseku za istoriju Evropskog univerzitetskog instituta u Firenci. Aktivan uesnik raznih inicijativa za studentska i radnika prava u Srbiji. lan urednitva internet portala Crvena Kritika (www.crvenakritika.org)

81

CIP - , 331.105.2-057.16:316.662(497.11)"1988/2013" 338.246(497.11) , , 1980Radnika klasa Srbije u tranziciji : 1988-2013 = Serbia's Working Class in Transition : 1988-2013 / Goran Musi. Beograd : Rosa Luxemburg Stiftung, Regionalna kancelarija za Jugoistonu Evropu, 2013 (Beograd : Standard 2). - 81, 80 str. ; 21 cm Nasl. str. pritampanog. engl. prevoda: Serbia's Working Class in Transition: 1988-2013. - Oba rada tampana u meusobno obrnutim smerovima. - Tira 500. - O autoru, About the Author: str. 81, 80. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. Bibliografija: str. 78-80, 77-79. ISBN 978-86-88745-05-5 1. . . . a) - - - 1988-2013 b) - COBISS.SR-ID 198234636

82