Situacionistika internacionala

Proi e crni dani

1962.

Iako se svet spektakla i dalje iri, njegova ofanziva je na izmaku, a protiv nje se stalno mobiliu nove snage otpora. O njima se nedovoljno uje, jer je vladajui spektakl i stvoren da bi svuda projektovao hipnotiku sliku opte potinjenosti. Ali, ta arita otpora postoje i njihov broj se poveava. Svi govore o pobuni mladih u razvijenim industrijskim zemljama, ali bez dovoljno uvida u pravo stanje stvari (videti lanak Bezuslovna odbrana, u broju 6 ovog biltena). Militantni asopisi, poput Socialisme ou Barbarie u Parizu ili Correspondence u Detroitu, objavili su obilno dokumentovane radove o konstantnom nezadovoljstvu radnika celokupnom organizacijom rada, kao i o njihovoj depolitizaciji i razoarenju u sindikate, koji su postali mehanizam integrisanja radnika u drutvo i tako se pretvorili u novo eonomsko oruje birokratizovanog kapitalizma. Poto se stare forme opozicionog organizovanja pokazuju neekasnim ili, jo ee, spremnim da u celosti kolaboriraju sa snagama postojeeg poretka, potisnuto nezadovoljstvo iri se podzemnim kanalima i nagriza temelje drutva obilja. Stara krtica, koju je Marks pomenuo u Zdravici evropskim proleterima i dalje rije; utvara se ukazuje po svim okovima i pukotinama naeg televizijskog elsinorskog zamka, ije e se politike magle razvejati tek sa osnivanjem radnikih saveta i njihovim osvajanjem vlasti. Isto onako kao to je prvom organizovanju klasinog proletarijata, krajem XVIII i poetkom XIX veka, prethodio period izolovanih zloinakih akata uperenih protiv maina koje su ljude liavale posla, u ovom trenutku prisustvujemo izbijanju prvog talasa vandalizma uperenog protiv maina za potronju, koje nas na podjednako siguran nain liavaju ivota. Naravno, u oba sluaja, znaaj tih postupaka nije u smom unitavanju, ve u izraavanju nepokornosti koja bi se mogla razviti u pozitivan projekat, u kojem bi ak i maine mogle postati sredstva za uveanje stvarne moi ljudi nad svojim ivotima. Ako ostavimo po strani pusto koju za sobom ostavljaju grupe adolescenata, mogli bismo navesti primere nekoliko radnikih akcija koje se najveim delom ne bi mogle podvesti pod kategoriju klasinih protesta sa obavezno istaknutim zahtevima. U Napulju, 9. februara 1961, radnici koji su uvee izali iz fabrike nisu zatekli tramvaje koji ih obino prevoze kuama, poto su kondukteri stupili u nenajavljeni trajk zbog otkaza uruenih njihovim kolegama. Radnici su manifestovali solidarnost sa trajkaima gaajui kancelarijske prozore kompanije raznim predmetima, a zatim i aama sa benzinom, od kojih se zapalio deo tramvajske stanice. Zatim su zapalili nekoliko autobusa i izali kao pobednici iz okraja s policijom i vatrogascima. Vie hiljada njih zaputilo se gradskim ulicama razbijajui izloge i neonske reklame. Tokom noi, vojsci je upuen poziv da zavede red i ka Napulju su krenula oklopna vozila. Te besciljne i potpuno improvizovane demonstracije oigledno su bile direktna pobuna protiv vremena provedenog u odlaenju i dolaenju s posla, koje dodatno oteava nadniarsko ropstvo u modernim gradovima. Ta pobuna, izazvana jednim nepredvienim i minornim incidentom, poela je odmah da se iri na celu okruenje potroakog drutva (ija je fasada trebalo da zamaskira tradicionalno siromatvo june Italije): izlozi i neonske reklame, najsimboliniji i najkrhkiji objekti, bili su prve mete, kao i u demonstracijama buntovne omladine. U Francuskoj, rudari iz Merlbaka su 4. avgusta unitili 21 vozilo parkirano ispred upravne zgrade. Svi komentatori su sa zaprepaenjem naglaavali da su skoro svi uniteni automobili pripadali kolegama trajkaa iz istog rudnika. Kako u tome ne videti, pored nebrojenih razloga koji uvek opravdavaju agresivnost eksploatisanih, odbrambeni gest uperen protiv centralnog objekta potroakog otuenja? trajkai iz Lijea, koji su 6. januara 1961. pokuali da unite tampariju lista La Meuse, pokazali su izuzetno visoku klasnu svest napadajui sredstvo informisanja u slubi 2

njihovih neprijatelja. (Poto vlada i lideri socijalistike i sindikalne birokratije zajedniki dre monopol nad sredstvima informisanja, to je bila kljuna taka sukoba, prepreka koja divljim radnikim trajkovima onemoguava bilo kakve izglede na uspeh i osuuje ih na lagano ieznue). Jo jedan simptom, neto manje zanimljiv jer bi se mogao pripisati nespretnoj degolistikoj propagandi, prisutan je u sledeem saoptenju sindikata novinara i tehniara Francuske radio-televizije, od 9. februara ove godine: Nai drugovi tehniari i reporteri koji su se u etvrtak uvee zatekli na mestu zbivanja da bi odatle izvetavali, bili su napadnuti od gomile samo zato to su nosili oznake RTF. To je znaajna injenica. Zbog toga se sindikati SJRT i SUT smatraju pozvanim da pod punom odgovornou izjave kako ivoti naih drugova reportera i tehniara zavise od poverenja koje se ukazuje njihovom izvetavanju. Naravno, kada govorimo o prvim konkretnim akcijama protiv snaga uslovljavanja, ne smemo zatvarati oi pred uspesima koje je to uslovljavanje postiglo ak i unutar veoma borbenih radnikih grupa. Tako su poetkom ove godine rudari iz Dekazvila izabrali dvadeset predstavnika koji e stupiti u trajk glau i tako pristali da se bore na spektakularnom terenu protivnika, oslanjajui se na srceparajuu sliku dvadeset osoba promovisanih u zvezde. Poraz u tako postavljenoj igri bio je neizbean. Jedina ansa koju su imali bila je da svoju zajedniku akciju, po svaku cenu, proire i izvuku iz tog ogranienog sektora, u kojem su, u jednom trenutku, blokirali ionako decitarnu proizvodnju. Kapitalistika drutvena organizacija i njeni opozicioni nusproizvodi bili su toliko ekasni u propagiranju parlamentarnih i spektakularnih ideja da revolucionarni radnici esto zaboravljaju kako zastupanje treba svesti na najmanju moguu meru i koristiti ga samo u specinim prilikama. Ali, otpor optem zaglupljivanju nije samo privilegija radnika. Berlinski glumac Volfgang Nojs je januara ove godine izveo prvorazredni akt sabotae, tako to je u malim oglasima lista Der Abend otkrio ime ubice iz detektivske TV serije, zbog koje je cela nacija ve nedeljama ivela u neizvesnosti. Borbeni juri prvog radnikog pokreta na celokupnu organizaciju starog sveta davno je okonan i vie ga nita ne moe oiveti. On nije uspeo. Tano je da je ostvario ogromne rezultate, ali to nije bilo ono to je eleo da postigne. Opte pravilo glasi da sve ljudske akcije imaju za posledicu neke neoekivane ili neeljene rezultate, ali trenutak revolucionarne akcije bi morao biti izuzetak od tog pravila; to bi morao biti kvalitativni skok, u kojem se opredeljujemo za sve ili nita. Trebalo bi iznova prouiti istoriju klasinog radnikog pokreta, bez ikakvih iluzija, a naroito bez iluzija o njegovim raznorodnim politikim ili pseudoteorijskim naslednicima, ije je jedino dostignue iskustvo poraza. Prividni uspesi tog pokreta su njegovi sutinski porazi (reformizam ili uspostavljanje dravne birokratije), a njegovi porazi (Pariska komuna ili pobuna rudara u Asturiji) sve do danas ostaju pobede koje otvaraju nove mogunosti, kako nama, tako i buduim generacijama. Dogaaje iz istorije tog pokreta trebalo bi precizno vremenski razgraniiti. Moe se rei da je klasini radniki pokret nastao dvadesetak godina pre zvaninog formiranja Internacionale, s prvim povezivanjem komunistikih grupa iz razliitih zemalja, koje su Marks i njegovi prijatelji organizovali iz Brisela 1845; kao i da je denitivno okonan posle poraza panske revolucije, odnosno, neposredno posle sukoba u Barseloni, maja 1937. U tim vremenskim okvirima trebalo bi utvrditi pravu istinu, preispitati sve sukobe meu revolucionarima i sve zanemarene mogunosti, a da nas pri tom ne zavede injenica da su neki od njih bili uspeniji od drugih i predvodili pokret, poto sada dobro znamo da je pokret u kojem su bili tako uspeni doiveo potpuni neuspeh. Marksova misao je, naravno, prva koju bi trebalo iznova otkriti to je jo uvek dosta lako, ako imamo u vidu postojeu dokumentaciju i ogromnu koliinu lai izreenih o njoj. Ali, treba ponovo razmotriti i 3

stavove anarhista u Prvoj internacionali, Blankija, Rozu Luksemburg, iskustva radnikih saveta u Nemakoj i paniji, Krontat, mahnovinu, itd. Nikako ne treba zanemariti praktian uticaj utopijskih socijalista. Sve to, naravno, ne bi trebalo uraditi zbog dobijanja stipendija ili upranjavanja isto akademskog eklekticizma, ve zato da bi se pomoglo osnivanje novog, bitno drugaijeg revolucionarnog pokreta, koji je proteklih godina bio nagoveten mnogim znacima, meu kojima su bili i situacionisti. Te znake emo bolje razumeti ako izuimo klasini revolucionarni pokret i obrnuto. Treba iznova otkriti istoriju smog istorijskog kretanja, koja je bila tako dobro skrivana i krivotvorena. Uostalom, samo u tom poduhvatu kao i u nekoliko srodnih eksperimentalnih umetnikih grupa pojavili su se novi, zavodljivi oblici ponaanja, koji nam doputaju da se objektivno zainteresujemo za moderno drutvo i njegove skrivene mogunosti. Nema drugog naina da se ostane veran aktivnostima naih drugova iz prolosti, ali i da se one razumeju, osim da se iznova i na mnogo temeljniji nain osmisli problem revolucije, koji utoliko vie izmie sferi ideja ukoliko je vre utemeljen u konkretnoj stvarnosti. Zato to osmiljavanje deluje tako teko? Ono nee biti nimalo teko ako se pone od iskustva slobodnog svakodnevnog ivota (odnosno, od traganja za slobodom u svakodnevnom ivotu). ini nam se da se ovaj problem danas naroito dobro osea meu omladinom. A osetiti ga kao preku potrebu, znai biti sposoban za ponovno otkrivanje izgubljene istorije, njeno spasavanje i vrednovanje. Taj problem ne bi smeo da bude tako teak za ljudski um, iji je zadatak preispitivanje svega to postoji. Dovoljno je to se nije odustalo od lozoje (kao to su to uinili skoro svi lozo), od umetnosti (kao to su to uinili skoro svi umetnici) i od stalnog preispitivanja postojee stvarnosti (kao to su to uinili skoro svi aktivisti). Svi ti problemi se onda povezuju u celinu, koja vodi njihovom prevazilaenju. Samo su specijalisti, ija je mo izvire iz smog drutva specijalizacije, odustali od kritike istine svojih disciplina zbog uivanja u privilegijama koje im pruaju njihove funkcije. Ali, sva prava istraivanja zajedno streme totalitetu, kao to e se i prava ljudska bia ponovo okupiti da bi jo jednom pokuala da pronau izlaz iz vlastite preistorije. Mnogi ljudi koji sumnjiavo gledaju na pojavu novog revolucionarnog pokreta, neprestano ponavljaju da se proletarijat integrisao u drutvo, da su radnici danas zadovoljni, itd. To moe da znai jednu od dve stvari: ili da govore samo u svoje ime, kada kau da su zadovoljni (u tom sluaju, boriemo se protiv njih bez trunke oklevanja) ili da sebe svrstavaju u neku od kategorija koja nema dodirnih taaka s radnicima, kao to su, na primer, umetnici (u tom sluaju, boriemo se protiv te iluzije i pokazati im da novi proletarijat obuhvata praktino sve ljude). Na slian nain, apokaliptiki strahovi i nade koji se vezuju za oslobodilake pokrete kolonizovanih ili polukolonizovanih zemalja gube iz vida jednu bitnu injenicu: revolucionarni projekat se mora realizovati u razvijenim industrijskim zemljama. Sve dok se to ne desi, pokreti u nerazvijenim zonama bie osueni da slede model kineske revolucije, nastao u asu likvidacije klasinog radnikog pokreta i iji je celokupni potonji razvoj ostao obeleen tom mutacijom. Ne moe se porei da postojanje antikolonijalistikih pokreta, ak i kada su oblikovani prema kineskom modelu, dovodi do neravnotee u spoljnim konfrontacijama dva velika, uzajamno uravnoteena bloka i ini nestabilnom svaku podelu sveta izmeu njihovih vladara i vlasnika. Ipak, sigurnost uloga u tog planetarnoj igri pokera podjednako je ugroena i unutranjom neravnoteom, koja jo uvek vlada u fabrikama u Manesteru i Istonom Berlinu. Radikalne manjinske grupacije, koje su, skrivene od oiju sveta, uspele da preive slom klasinog radnikog pokreta (ija je snaga lukavstvom istorije preobraena u dravnu policiju), nastavile su da prenose istinu o tom pokretu, ali samo u obliku apstraktne istine 4

o prolosti. Zahvaljujui asnom otporu koji su pruile goloj sili, oklevetana tradicija je uspela da se ouva, ali ne i da se pretvori u neku novu snagu na politikoj sceni. Formiranje novih organizacija zavisie od promiljene kritike pretoene u dela. Mora se u potpunosti raskinuti sa ideologijom, u kojoj revolucionarne grupe i dalje trae zvaninu potvrdu svojih funkcija (to znai da moramo obnoviti marksistiku kritiku ideologije). Zato je nuno napustiti teren specijalizovane revolucionarne aktivnosti teren samomistikacije ozbiljnog bavljenja politikom jer se odavno pokazalo da takav vid specijalizacije podstie ak i one najbolje ispolje krajnju glupost u svim drugim pitanjima, zbog ega trpe poraze i u isto politikoj borbi, koja se ne moe razluiti od ostalih aspekata celine drutvenih problema. Specijalizacija i lana ozbiljnost spadaju u najvanije odbrambene predstrae, koje je organizacija starog sveta postavila u svaijem duhu. Revolucionarno udruenje novog tipa raskinue sa starim svetom i tako svojim lanovima omoguiti, ali i zahtevati od njih kreativno i autentino uee, umesto da uea koje bi se merilo samo vremenom prisutnosti; to bi znailo ponavljanje jedinog mogueg oblika kontrole u postojeem drutvu: kvantitativnog kriterijuma izraenog asovima rada. Nunost iskrenog entuzijazma svih uesnika uslovljena je i time to klasini politiki aktivista, posveen zadatku, iezava svuda, zajedno s celom klasinom politikom; jo vie, ta nunost izvire iz injenice da slepa posveenost i rtvovanje uvek proizvode autoritet (makar isto moralni). Dosada je kontrarevolucionarna. U svakom pogledu. Grupe koje priznaju onaj sutinski, a ne samo sticajem okolnosti uslovljeni poraz stare politike, morale bi da priznaju i da e pravo da se nazovu stalnom avangardom stei samo ako svojim primerom posvedoe o novom nainu ivota o nekoj novoj strasti. U tom kriterijumu nema nieg utopijskog: on se mogao uoiti na svakom koraku tokom nastajanja i uspona klasinog radnikog pokreta. Verujemo da e u narednom periodu taj proces otii mnogo dalje nego u XIX veku. U protivnom, aktivisti iz tih grupa vodie samo umala drutva za propagandu i zalagati se za ispravne i veoma bitne ideje, koje nee privui nikoga. Spektakularno i jednosmerno prenoenje revolucionarnog uenja unutar neke organizacije ili u sklopu njenih spoljnih aktivnosti nema nikakvih izgleda na uspeh u drutvu spektakla, koje simultano organizuje potpuno drugaiji spektakl i u svaki spektakl unosi izvesnu dozu munine. Zato specijalizovana propaganda nee biti u stanju da pravovremeno i adekvatno reaguje kada mase budu primorane da stupe u pravu borbu. Treba se prisetiti kako je u XIX veku izgledao socijalni rat sirotinje, da bi se taj duh ponovo oiveo. Pria o njemu ostala je zabeleena svuda, u pesmama i svedoenjima mnogih ljudi posveenih ciljevima klasinog radnikog pokreta. Jedan od najpreih zadataka SI i drugova koji se nalaze na slinim pozicijama jeste denisanje novog siromatva. U proteklih nekoliko godina, neki ameriki sociolozi su doprineli razotkrivanju tog novog siromatva i tako odigrali ulogu slinu onoj koju su u prolom veku prvi utopistiki lantropi imali za razvoj radnikog pokreta: tako to su ukazali na zlo, ali na idealistiki i povran nain. Poto se pravo razumevanje krije iskljuivo u praksi, prava priroda neprijatelja moe se spoznati samo kroz borbu s njim (to je kontekst u kojem treba razmotriti ideju G. Kelera i R. Vanegema o prenoenju delinkventske agresivnosti na teren ideja). Denisanje novog siromatva podrazumeva i denisanje novog bogatstva. Slici koju nam namee postojee drutvo i prema kojoj se ono razvijalo (samo od sebe i pod prihvatljivim pritiskom reformista), od ekonomije stvaranja prota ka ekonomiji zadovoljavanja potreba trebalo bi suprotstaviti ekonomiju elja, koja bi se mogla formulisati na sledei nain: tehniko drutvo, s dovoljno mate da tu tehniku upotrebi na pravi nain. Ekonomija zadovoljavanja potreba se krivotvori uz pomo navike. Navika je prirodni proces koji 5

ostvarenu elju degradira na nivo potrebe i kao takva se potvruje, objektivizuje i biva univerzalno priznata. Ali, dananja ekonomija direktno zavisi od proizvodnje navika i manipulie ljudima tako to ih prisiljava da potiskuju svoje elje. Sauesnitvo sa onima koji se lano protive ovom svetu ide ruku pod ruku sa opravdavanjem lanog bogatstva tog sveta (otuda i izbegavanje da se denie novo siromatvo). To je naroito uoljivo kod Sartrovog uenika Gorca (Andre Gortz). U asopisu Les Temps Modernes (br.188), Gorc priznaje kako mu je neprijatno to je zahvaljujui svom novinarskom radu (koji nije ba takav da bi se njime trebalo hvaliti) uspeo da priuti sebi neka materijalna dobra ovog drutva, meu kojima s velikim uvaavanjem pominje vonju taksijem i putovanja u inostranstvo u vreme kada taksisti mile brzinom pueva iza nepregledne kolone automobila, koje sada svi moraju da kupuju i kada nam putovanja u inostranstvo omoguavaju da uivamo u istom, dosadnom spektaklu veitog otuenja, samo umnoenom bezbroj puta. U isto vreme, on se oduevljava kao i Sartr, koji se svojevremeno oduevljavao potpunom slobodom kritike u SSSR omladinom jedinih pravih revolucionarnih generacija, onih iz Jugoslavije, Alira, Kube, Kine i Izraela. Druge zemlje su stare, kae Gorc, valjda u elji da opravda sopstvenu senilnost. On se tako oslobaa potrebe za ulaenjem u neke iscrpnije analize ili za pravljenjem distinkcije izmeu omladine tih i nekih drugih zemalja, gde nisu ba svi toliko stari i providni i gde pobune nisu uvek u tolikoj meri gorcovske. Fuerolas (Pierre Fougeyrollas), poslednji u nizu mislilaca koji su prevazili marksizam, donekle je zabrinut injenicom da su sve velike etape istorijskog razvoja bile obeleene promenom naina proizvodnje, dok bi komunistiko drutvo, koje je predvideo Marks, ukoliko do njega uopte doe, trebalo da bude nastavak drutva industrijske proizvodnje. Fuerolase, nazad u kolsku klupu. Naredni oblik drutva nee biti utemeljen na industrijskoj proizvodnji. Bie to drutvo ostvarene umetnosti. Taj potpuno novi tip proizvodnje, koji e nastati u naem drutvu (Le Marxisme en question; Osporeni marksizam, 1959, str. 84), bie konstruisanje situacija, slobodno kreiranje ivotnih zbivanja. SI br. 7, 1962.

Anarhistika biblioteka Anti-Copyright

31. 05. 2012.

Situacionistika internacionala Proi e crni dani 1962. Prevod: Miodrag Markovi, 2008. Les mauvais jours niront, Internationale situationniste, Numro 7, Avril 1962. asopis Gradac (aak) br. 164-165-166, Situacionistika internacionala, izbor tekstova, 2008, str. 138144. http://anarhisticka-biblioteka.net