MILA I PRELAC Ivo Andri De k se igro sm, n prnom drumu, nedleko od velikih vlijskih vrt svoje kue.

. Kd nije pzrni dn ili prznik, drum je mirn, gotovo pust, li postoji uvek mogunost i skriven nd d e se n njemu pojviti neto novo, retko i uzbudljivo. Kd drum zdugo nije nit doneo, de k je podigo oi i, visoko iznd sebe, video d neko silzi s breg. Pdine tog neobino strmog breg stoje iznd ne ksbe gotovo okomito, ko kolsk tbl n kojoj se vide bele okuke kko se gube i opet pojvljuju iz niskih, kmenitih i slbo obrslih humk preko kojih ide ugen pre c u boji ilove. N tom bregu se, u visini, pojvio putnik ko sitn lik n kome se ne rzznju ni odelo ni godine. Iezvo je z kmenitim humkm i pojvljivo se ponovo, izlzei iz svkog zvijutk vei i jsniji nego to je mlo s u njemu nesto. De k g nije gubio iz vid dok se nije pojvio n mloj zrvni, gde crvenksti pre c uvire u belu drumsku prinu i odkle se drum sput prvo i nglo ko slp pred prve domove ksbe, meu kojim je i de kov ku. I rnije se devlo d doe ovko u ksbu, izdlek, neki strnc, kutor ili Cignin skitnic. Doe, isprosi togod, zrdi ili ukrde, i produi skitnju niz beli drum koji izvire n protivnoj strni ksbe ko rek iz jezer. I svki je izgledo udn i znimljiv, i svki je izzivo u de ku i prznovern strh i ljubopitstvo i bezgrnino sljenje. Zbog te nezdrve rdoznlosti z strnce skitnice i uopte z prosjke, bedne i skte, korili su g esto kod kue; zto je nstojo, kd god je mogo, d im se br kriomice priblii i d ih ispituje i posmtr. Strnc koji je sd sio s breg bio je mld ovek, stsit i jk; sv prekriven tekim i sivim slojem prine; smo lice mu je bilo zudo isto, ko d se mlo s umivo. N tom preplnulom licu pdle su u oi dve otre i duboke bore, ne one obine koje idu u luku, od koren nos k krjevim usn, nego urezne n sredini obrz okomito, od jbuic k podbrtku. Te su mu bore dvle pust i divlji izgled. Bio je rzdrljen i pocepn, s rznolikim komdim odel n sebi i s obuom bez oblik, belom ko kre i ssuenom od ege i hod. N glvi mu je zben siv eir oborenog obod, ispod kog je crn bujn kos pdl u znojnim bievim. N leim torb od krpe, gotovo przn, u desnoj ruci velik vornovit tp, i tv motk. Podiui glvu, de k je nstojo d uhvti strnev pogled. To je bio pogled koji gzdinsko dete nije rzumevlo ni poznvlo, pogled koji niko ne voli d sretne, pogled ovek koji je mnogo gldovo i koji je u tom trenutku opet gldn, pogled koji udi, kop i tri, jer je oduvek eljn sveg. Idui z tim pogledom koji je io nekud iznd njeg, de k se okrenuo i n vlijskim vrtim ugledo Milu. Potr o je prem njoj, li g on u prvi mh nije primetil, jer je i njen pogled io iznd njeg, put strnc n ulici. Nije mogo znti t zne pogledi odrslih ljudi, li nije mogo d ih ne primeti. Tek kd se uhvtio z tetkin rukv (jer ruke su joj bile zuzete i pune cve), on g je primetil. Dugo je jo optr vo oko zposlene devojke i zpitkivo je sve to mu je n um pdlo u vezi s strncem skitnicom koji je mlopre proo. Mil mu je odgovrl blgo i rsejno. T tetk Mil je bil velik rdost de kov. To je bil devojk zrelih godin i punih oblik. I ostl mu je u senju tkv, s osmejkom, koji zri, uvek lepo obuen, snn, iv i lk, sv tvrd i gltk ko litic i skroz proet nepozntim jkim mirisom. NJen redk osmejk i njen gls iz grudi ispunjvli su g

sreom i rdou dok su trjli, i tugom i zlovoljom im ih ne bi video ni uo. On je obovo tetk-Milu i ginuo z njenim prisustvom. De ku je bilo devet godin, njoj oko dvdeset i dve. Vil je ko mnogo tren devojk, s dobrim glsom i velikim mirzom, li izbiric i ve pousel. Mil je znl mnoge prie i vetine, i de ku se i nilo d njenim belim, snnim rukm ne moe nit odoleti, ni svil, ni metl, ni vtr, i d u njim sve postje nevieno, novo, posluno, rdosno i lepo. Ostl mu je nroito u senju njen bujn kos, koju je on zbcivl nroitim pokretom glve, nglim i uzbudljivim ko stihij. I mnogo godin docnije, kd god je bio govor o stlnosti i vedrini besmrtnih grkih bogov, u njegovu predstvu meo se uvek tj siloviti, hrmonini pokret glve i t igr prmenov i uvojk koji se svki put sloe u novu sliku. De k je uivo u njenom prisustvu, sve u nesvesnoj veri d je tetk Mil sreno i gordo stvorenje veite rdosti i svemone, neprolzne lepote meu njim. Nedeljom, on bi je prtio u crkvu. Jedne nedelje, pred crkvom, uo je kko joj jedn visok momk s fesom n obrvm, bled i stisnutih vilic, ke moleivo i prekorno: Milo, to si tko ponosit?

Nit od tih rei de k nije mogo rzumeti, ko ni ljudske odnose uopte, li te rei su g ispunile nerzumljivom sreom celog dn. Dok su se vrli iz crkve, de k je dro dv prst Miline ruke i, znesen, prislnjo lice uz njene dimije od tekog tls, pune nbor i pokret. Nit nije rzumevo, li je celim biem oseo d su to neke teke i krupne stvri u kojim tetk Mnl igr neku uzvienu ulogu, ko to joj i pripd. On je ivel u porodici njegovog stric, li to je bilo ko d su u jednoj kui; delili su ih smo dve bte i niski zid s kpidikom koji je uvek otvoren. Po deo dn i dobr deo noi on je provodil u kui njegove mjke udovice. I kd god je mogo, de k je bio pored nje. Jesti bez njenog prisustv bilo je teko; zspti, nemogue. N dvostrukom dueku, u tmi toploj ko krv i gustoj ko k koj slui i z log i z hrnu, on bi gledo, npol budn, krtku prugu svetlosti z koju ne zn ni n emu poiv ni d li je od sunc ili mesec, ili je smo uzk prozor iz tme u neki drugi svet koji je sv od sme svetlosti. I dok se tko u njegovoj dejoj svesti kolebju i meju grnice svetov i svetovi smi, jedn je tk izvesn i stln: Milino prisustvo. I docnije, u ivotu, u njteim prilikm i n njstrnijim polojim, on je mnogo put uspeo d zspi s milju n divnu enu koj bdi negde u blizini, li nevidljiv; mudr, lep, mon en zbog koje se ovek, dok sklp oi n sn, unpred rduje buenju i suncu. T sre od tetk-Mile bil je stln i svkodnevn, ko igr, ko hleb, ko svetlost i sn, li de k je dolzio u godine kd su i druge stvri, izvn njenog krug, poinjle d g znimju i privle. Znimli su g dogji u riji, ukoliko ih je on, u prolzu, mogo d vidi i rzume, Znimli su g ljudi, nroi to novi, neobini i nepoznti. Tko se desilo d onog prnog i pocepnog mldi, kog je ugledo kko silzi u ksbu, nije mogo d zborvi. Neodoljivo ljubopitstvo g je terlo d szn gde je sd, kko se smestio i t rdi. Celog tog dn miso mu se vrl n strnc, kod kue, putem, i u koli. I vrjui se, posle podne, iz kole, zsto je kd g je ugledo nsred rije. Isti onkv kkvog g je jutros video pri ulsku u vro, sd je obilzio redom dune i zstjkivo pred inicm, kod bozdij i kol r, trei hrne i zrde. De k, koji g je prtio pogledom, video je kko se zustvio n

krju rije i, nslonivi se n ogrdu n poetku most, produio d posmtr sve oko sebe otrim pogledom koji tri. Slu j je hteo d je ovj strnc beskunik ve sutrdn no zrdu i zdro se u ksbi. U to vreme nekko bilo je stiglo nreenje vie vlsti d optin o ovom troku njmi ovek koji e pohvtti sve pse bez gospodr i pobiti ih n nin koji ne vrije osjeje grnstv. Od svih mer koje je nov vlst propisl z opte dobro i ztitu ivot i zdrvlj grn, ovu je bilo njtee provesti, jer je izgldl svetu i besmislen i neoven. Niko nije mogo d uvidi kkve veze im izmeu zdrvlj i npretk ksbe i upvih rov koji se izlevju oko kspnic i mehn i gledju prolznike svojim dembelskim oi m, u kojim se sn i lenost bore s nepoverenjem i oprezom. M koliko d je ngrd bil visok i poso lk, nije se no iv ovek u ksbi d se te dunosti primi. Cigni su odbijli redom. Dv-tri okorel pijnc, propli ljudi bez kue i hleb, izgovrli su se d im drhte ruke. Td neko od ooptinr pomenu orknovo ime. Ali smo g pomenu, jer su se odmh svi sloili d on nije vie ni z kkv poso. De k je poznvo orkn, ve prestrelog i umornog, po njegovom igrnju u riji i po lm koje su s njim terle dundije. I to je bilo jedno od onih stvorenj koj su privlil njegovu pnju i ispunjvl g strhom i sueem. Nezkoniti sin Ae Cignke i ndolskog podoficir koji je iezo pre nego to se dete i rodilo. orkn, koji je tridesetk godin vrio u ksbi bezimeni znt hml, svir , sevdlije, pijnice i svijeg sluge. Onj orkn to se bio zgledo u vbicu koj igr n ici, kd je prvi put stigo cirkus u ksbu, i zbog te vbice video slvnih trenutk, mnogo bruke i tekih btin. U ksbi su u poslednje vreme bili poeli d g zborvljju. Ali uprvo tog mjskog dn, koji je bio poslednji u ivotu orknovom, pomenuto je jo jednom njegovo ime, i to u vezi s runim i tekim poslom koji niko nije hteo d rdi. A orkn se tog sjjnog mjskog dn bio izvuko uz breg iznd ksbe i n ruevinm strog grd zuzeo mesto n kom je imo ob j d se sun . Bio je prestreo i odvno bolestn. Jedv se vue. Odelo n njemu, koje i ine nije z njeg krojeno, biv svkim dnom sve ire. N glvi, s koje je dvno nestlo kose, prilepljen ulh, koji se ne skid, siv, mstn, dobio oblik lobnje. Ui su povezne renom mrmom, jer iz njih tee gnoj i sukrvic. Ono ugslo oko jo vie uplo, vo, kpk n zdrvom oku nbuo i tek. Ali u to jedno oko stne jo uvek celo sunce. Ostli deo lic nestje u zputenoj prosedoj brdi i brkovim bez oblik. Ust su bezoblin, nevidljiv, zub nem. Svoje nekd z priu jke zube pogubio je jo prole zime; popdli su svi odjednom, ko proe z poplve. Odmh ispod glve poinje jo uvek moni trup, li nevidljiv i umotn u neke krpe pod vojnikim kopornom n kom se vie ne rzznje ni i n ni rod oruj, tj koporn ide u kire s ogromnim turom. Tj tur, koji je dvno dodero neki g vii od njeg, bije sd orkn po petm, i z tj tur, i ine rzdern, zkidju g i opkju i mld tend i rzljueni gusni koji su ovog prole nroito gnevni i nsrtljivi, i vie n nemone i pocepne, nego n snne i odevene ljude. lire se, n krju, gube u velikim izmm. Te izme je orkn no n oficirskom smetlitu i nosi ih ko bukgije. Oko nteklih lnk iseko je n izmm rupe, ko polumesece, d mu je lke i d g ne biju. orkn ne rdi odvno nit, ni z podsmeh nije vie. ivi od sevp, tj sevp ne mor d je velik, jer on ne jede gotovo nit, od nprstk rkije pd u bunilo.

Potpuno je zbvljen tnkim zrkom svoje misli i svojim sgorelim i dotrjlim telom koje svki dn iznosi n sunce, i je su rekcije sve mlobrojnije i sve slbije. Pojedini orgni gube oblik i zpinju, i njihove funkcije se kvre i sukobljvju, orkn gubi nd njim mo i ndzor. Sve se u njemu me i rste. Tko orkn ek slvnu smrt, d prvi put legne n log koji je po njegovoj meri i koji nije tu, d ne otvr ust, d ne jede, d ne govori, d mu vln ilov izvue ovu gorinu koj g mori i zustvi zuvek bolno tucnje od kog drhti. Sedi n velikoj ploi, n zidu poruenom do temelj, i tiho pevui. S suncem pev zjedno; njegovu beskrjnu melodiju prekid smo tucnje od kog drhti, sunevu svetlost mli oblci koji su dosdni ko muhe. Pev, bez rei gotovo, smo poetk neke pesme koju je odvno zborvio: Akm... geldi... Po celo popodne ne izgovori nit drugo do te dve rei, prevrui ih i okreui stim, ko dv zrn n brojnici. Pevuei, mrvio je desnom rukom polgno mlter i ljunk iz podzide n kojoj je sedeo. Poigro bi se rsejno s svkim kmikom, p bi g ond bcio niz strnu. Mrvei tko komdie mlter, oseti odjednom pod prstim okrugo i tnk predmet, odme g mlo podlje od sebe i npregnu jedino oko. U ruci mu je bio strinski novc, bkren i pozeleneo. U poslednje vreme orkn je sve linije n predmetim video udvostruene i nemirne; zto je s nporom rzznvo sitne predmete. Pljivo je oistio novc od kre koji se bio n njemu uhvtio i dunuo je nekoliko put u njeg. Sd se n novcu rzbiro lik neke ene, krljice ili boginje, i nerzumljiv slov. orkn je bio lko dirnut i dreljivou strinskog zid koji mu je udelio to je mogo i uopte ureenjem i lepotom ovog svet u kom, pored tolikih hiljd udes, evo, i novc izbij iz kmen, sitn pr neke druge crvine. N golom kmenju bezimene ruevine, neuki siromh kome je du dol ve u podgrlc, drei u ruci nenu dvnnju pru, bio je obsjn suncem i sv proet osenjm udnog odnos i svrene hrmonije izmeu sveg to se gubi i to se nlzi, to biv i to nestje. Smo se treb roditi n ovj svet i oim progledti, p krj nem svemu to se oveku moe desiti. U mislim, orkn bci slbim pokretom novc, koji se izgubi u ljunku n strmini. I opet nstvi svoju pesmu koju je bio z trenutk, zmiljen, prekinuo: Akm... geldi... Te dve rei to jo pevui, to nije bogzn t. Dve rei, od tolikih milijrdi izgovorenih i neizgovorenih ljudskih rei, izreene s njmnjim nporom dh i bez ikkvog pokret usn. To nije nit. To pevuenje jednko je, gotovo potpuno, onom postojnom i svetlom utnju mrtvc. Toliko put je, zpljene krvi od lkohol, s suzom u jedinom oku, rirenih ruku, vrisnuo, n smeh i veselje polupijnih gzd, svoj poznti uzvik: Umri, orkne! l dns, l sutr; smeju se gzde, pije i klie orkn, li, njposle, sve se le ostvruju i n krju svke le je smrt i iz svkog smeh utnje. U tim mislim, pod tim strnim i smenim likom, sedei n niskom ruevnom zidu i prolenom suncu, spjeo i dogoreo, orkn ose kko, njzd, postje ono to je oduvek mto i udeo d bude: velik i usmljen ovek, ljubvnik i junk, vitk, prv, tvrd, ko beli neprolzni nin nd grobom.

I ko bi smeo d mu sd prie i ponudi neku nisku i ne snu zrdu? oveku koji je ovo uinio od sebe. Ko bi mogo pomisliti n to? Gde je t ksb i gde su ti sitni ljudi koji bi mu mogli prii s tkvim ponudm? S ovog obsjnog zid n kom on stoluje i dospev, blii je njdlji udesni grd n dlekom Istoku, s svojim kulm, enm i podvizim, nego ov k prosutih ku n uu Drine i Rzv. Uostlom, i d mu je prio kogod, kd je sunce stlo d se kloni, on g ne bi udostojio odgovor, jer td se orkn bio ve rstvio s duom, i tko steko, njposle, prvo d ne rdi i ne odgovr n pitnj. Svoju pesmu Akm... geldi... prekinuo je, li je osto u nepromenjenom stvu, npol leei. Proo je obnin, vrjui s pnj grdske krve i sitnu stoku i nosei u nruju znemoglo jgnje. Video je orkn gde lei n zidu, li kko je bio brin zbog jgnjet nije se zustvio. Zlo je sunce z Lijetnsku kosu i izmenilo odmh lice zemlje i boju neb. Ukzo se i tnk, otr, mld mesec s svojom zvezdom. A n zidu je i dlje lelo krtko i nepomino orknovo telo, smireno i izbvljeno, osloboeno zuvek njveeg od svih zl ljudskih: ponovnog buenj. A sutrdn, u rno jutro, kd je isti obnin protero vrok goved n pu, primetio je orkn u istom poloju, prio mu, i poto g je dugo uzlud dozivo, izvestio je o tome prvog dundiju. Dok su se dobri ljudi dogovorili i meu sobom porezli, dok su doli optinri s hodom i izvrili to treb, bilo je blizu i podne. Dec su izlzil iz kole. Videi d s Mejdn nilzi neij prtnj, de k je zsto kod most d je sek i vidi. U istom trenutku ugledo je ponovo i strnc od jue. Bio je ko i jue nslonjen n ogrdu most, n njen zobljen krj. Oi gledno, on je, ko ptic, pdo uvek n isto mesto. Oboren pogled, dro je rspolovljenu veliku trucu hleb, u svkoj ruci po jednu polovinu, i zgrizo duboko i lkomo, s iz jedne s iz druge. (To je bio onj meki, mlko ilvi i ko kre beli nemki hleb o kome siromn svet sniv i koji seljci kupuju svojoj deci ko kol.) Svki put kd se spremo d zgrize, pojvili bi se njegovi snni, beli i prvilni zubi. Td je z trenutk izgledo ko d hoe d se nsmeje. U stvri, lice mu je ostjlo mrko i nepomino. Poto je pojeo prvu polovinu, istreso je iz jedne hrtije n dln leve ruke mlo soli i pprike, izmeo, i u to je umko velike komde hleb koje je trpo u riren ust i guto posle krtkog vknj. Dok je jeo, lice mu je izgledlo punije, oi mnje, li im bi presto d jede, lice mu je postjlo uplo, s zlim brzdm s strne, oi rsle i poinjle d tre. De k se bio popeo n jedn gldk kmen n mostu, odkle je mogo dobro videti i strnc kko, nslonjen n ogrdu, kid beli hleb ko plen, i ljude koji su nosili orkn n groblje. Verovtno je i zto lik strnc mldi osto u de kovoj svesti zuvek tko udno i vrsto vezn s orknovim imenom, s njegovom smru i shrnom. Mod nijedn ver, nijedno drutvo ne shrnjuje svoje mrtve s vie sbrne i vedre ozbiljnosti i dostojnstvene, potresne jednostvnosti nego to to ine muslimni. Zto kod njih mnje pd u oi rzlik izmeu bogtkih i sirotinjskih pogreb. Ipk, orknov shrn je bil i ubog i losn. Kroz riju jo je i bilo neto ljudi koji su prilzili i smenjivli z nekoliko trenutk one koji su nosili tbut s mrtvcem, li od most do groblj ostl su smo njih petoric-estoric, s hodom Mul Ibrhimom.

Hod je bio ovek pobon i neuk i strhovito je muco pri govoru, tko d je s njim mogo d rzgovr smo onj ko je imo mnogo strpljenj i vremen. NJegove su molitve bile bezglsne, jer ine ne bi imle krj. De k je osto jo dugo n mostu, tko d je seko d vidi ljude kko se, puei, s loptm preko rmen vrju s groblj. Pred njim je io Mul Ibrhim, mrv, visok, dobroudn, oi mu uvek nsmejne od rei koje ne stie d izgovori. im je doo kui, de k je soptio svim ukunim d je orkn umro i shrnjen. Neko je reko: Siromh! Mjk je rekl: Ah, rodio se, nije umro. Sve je to dete moglo teko d rzume, li to je bilo njudnije, n svim licim se jvljlo neto ko osmejk. U nerzumevnju, de k je pogledo tetku Milu koj je z njeg bil izvor svke mudrosti i poslednj re u svkoj stvri. Bilo je isto. Mlko rstegnute usne, li ne toliko d bi se otvorile, sln osmejk u oi m: siromh orkn! De k je jo nekoliko put tog dn otpoi njo rzgovor i zpitkivo o orknu, o njegovom ivotu i smrti, li niko nije hteo o tome d govori ni d mu odgovr. Td je seo pored tetk-Mile, obesio joj se o desno rme, svom sngom privuko njeno uho svojim usnm i pito je ko je zprvo orkn, gde mu je en, dec, ku. Aln Mil je levom, slobodnom, rukom podigl s potiljk njegovu plvu dugu kosu, spustil mu je preko oiju i njome mu lko protrl celo lice. De k joj je s kikotom po u krilo. Tko je rdil uvek kd nije htel ili mogl d odgovori n njegov detinjsk zlitkivnj. U toj li on je zborvio sv svoj pitnj o orknu. Ali ivot je pred de k stvljo s svkim dnom nove zgonetke. Bilo je teko ili uzludno triti im reenj od strijih, jo tee nositi ih u sebi nereene. Ve sutrdn posle orknove shrne sznlo se u vroi i meu decom u koli d se onj mldi doljk primio i pogodio s optinom d on pohvt i pobije sve vroke pse, kko vlst nreuje i tri. De ci ije su kue bile u vroi znli su ve i mldievo ime i poreklo. Zvo se Mile Prelc i bio je odnekud iz Like. U isto vreme, pri li su neobine i uzbudljive stvri o tome kko je poeo d lovi pse omom od ice n dugkom tpu i kko je zbog tog protiv njeg skoilo i stro i mldo, nroito dec po mhlm. ovek koji ivi od tog to hvt i ubij zdrve i nedune pse bio je u oim cele ksbe poslednji stvor n svetu. De ci su g gli kmenjem kd god su mogli, skrivli i brnili pse od njeg i vikli z njim, u horu, do umor, onim svirepim i neodoljivim dejim uporstvom: Prelc, strelc, strvojelc!

Kko mu je ku bil izvn vroi, de k nije mogo d uestvuje u tim podvizim svojih drugov i moro se zdovoljiti njihovim pri njim. Ali je on imo jedn drugi nnn d se pribli neobinom mldiu koji g je toliko znimo. De kov stric bio je predsednik optine. To je bil velik st i mli poso. To je bil, uglvnom, jedn brig; li de k td jo nije zno t to zni. To je bil re koju striji esto izgovrju i koj smo z njih i vi. Stric je odlzio u optinu smo n sednice ili u odreene dne n potpisivnje. Ali zto je de k io kd je god mogo u belediju. To je bilo zdovoljstvo koje se ni s jednom drugom etnjom nije moglo uporediti. Zbog stric, pisri i sluitelji su g lepo primli, putli g d obilzi sobe i prostorije u vliji. Tu su g oekivl prv otkri i nesluene novosti. U velikoj sobi z sednice optinskog odbor bilo je uvek neprovetreno i polumrno. N dugkom stolu, zstrtom zelenom ohom, n posluvniku od crnog impregnirnog krton, velik fl s vodom i nekoliko . U ormnu, koji nije imo klju , bili su neki stri protokoli, kutije s perim i pisljkm, klupk crveno-utog konc i rzni pe ti. Zbog tog bogtstv i te rznolikosti predmet i stvric, de k se s uivnjem vro uvek tome ormnu ko tjnoj riznici. Kd bi g zmorilo

preturnje po ormnu, zto bi i sedo redom n svku od petnestk stolic i n svkoj bi izgovorio neku drugu re, koju bi u tom trenutku izmislio. I njposle bi iz one fle ntoio u i popio gutljj ustjle vode koj je mirisl n metl i kredu, ko d pije iz robnog vrel. Iste tkve uzbudljive novine prule su optinske tle i upe, u kojim je bilo lt i kolic, sekir i sudov z genje por, i svkojkih predmet kojim de k nije zno prvu nmenu i upotrebu, li koji su uprvo zto bili poslstic z njegovu mtu. Sd je n tim svojim lutnjim sreto i Prelc, koji je tu dovodio uhvene pse i ztvro ih u jedn mr n podrum u strinskom zidu pod optinskom kuom. Ispod tog zid pdl je krevit obl strmo u reku. Tj podrum je dotle bio potpuno zborvljen i zputen; n njemu su bil ssvim nisk vrt, pozelenel od vlge i mhovnne. S silnim uzbuenjem, ko d prisustvuje neem strnom i nedoputenom, de k je eko n zidu stim d bi video Prelc kko vodi pseto n ici. Psi su se obino o jno opirli ljui i urljui dok im je ic, koj se sve vie stezl, n mhove prekidl gls. Iz podrum u bedemu dopirli su isto tko pkleni lve i skik ps. Td bi de k, premirui od strh i uzbuenj lego potrbuke n zemlju, upro brdu o otru ivicu bedem i tko eko d se ispod njeg otvore vrt, d vidi Prelc kko se vr iz podrum, s svojom icom preko rmen, i odlzi put vroi d potri novog ps bez kue i gospodr. Sve je to liilo n prie koje mu je ponekd pri l bb Smiljn. Prijtno dok se slu, li strno kd se ostne sm i treb d zspi. Poslve tkvih prizor s Prelcem i njegovim psim, de k bi trkom io kui i smo gledo d ni jednog trenutk ne ostne sm u mrku. Isto tko, nije se usuivo d prizn m kome od ukun ono to je video niti d ih zpit z objnjenj, iko su g muil mnog pitnj. Umesto odgovor, koji nije mogo ni ni dobiti, de k bi posle dvtri dn odlzio ponovo n bedem iz optinske zgrde d sek Prelc i d g posmtr u njegovom strnom i tjnstvenom poslu. Tko je otio i to poslepodne, kd je treblo d nsluti ukoliko dete moe d nsluti t je i ko je Prelc. Sunce je bilo zlo, li je vro ostl u toplom, rumenom osvetljenju koje je pdlo s svih brd unokolo. Svetlost je bil ulovljen u kotlini i tu je dogorevl polko, menjjui boju, ko plmen, p ervic, p pepeo. Nie u ksbi, u letnje dne, tkv sve n trenutk kd mrtve stvri plnu i oive, i kd svko stvorenje koje se kree postje udvojeno i nosi oko svojih krutih i tmnih crt svoj ponovljen i uven lik od svetlosti i neznnog fluid. Td ljudi koji utke pue, sedei pred kum, mogu d sgledju u duvnskom dimu privienj neznnih ili pokojnih i d rzberu poruke od kojih se nmi i umire. De ku je tukl krv u vrtnim ilm i u slepoonicm, dok je leo n toploj trvi i eko Prelc. Mldi se njzd pojvio. Bio je bolje obuen. N sebi je imo smo pntlone od pltn i novu, belu koulju, rskop nu n grudim i zsuknih rukv. N ici je vodio mrvog grov, koji je smo reo i vie nstojo d se lukvstvom izvue iz ome, nego d se otme n silu. Lupnul je rez n niskim vrtim, koj su zdirl u zemlju pri otvrnju, i u njim su nestli Prelc i njegov plen. Ztim tiin, pun uzbuenj. Nekoliko strhovitih urlik grov, pomenih s ljudskim vriskom, i vrt n podrumu nglo se otvorie. Iz njih je isteturo ukoso Prelc, bez ice, drei podignutu levu ku u

desnoj. Cel t lev k bil je obliven krvlju, koj je tekl nglo i u svom predveernjem osvetlenju izgledl sjjn, rdosn i nov ko cvet. Krv se cedil n desnu zdrvu ku i s nje kpl n zemlju. Mldi je jedn trenutk gledo u rnjenu ruku, ond podie i zbci glvu i s licem okrenutim k nebu poe d izgovr strne i teke psovke, kkve de k nikd nije uo, ni pre ni posle. Govorio ih je stegnutih zub i zgren lic, obrjui se prvvo bogu. Govorio je svoj huljenj ko to ljudi koji znju d ih niko ne gled i ne vidi izgovrju rei usrdne molitve u njteim trenucim. Krv je kpl uporedo s njegovim reim i kplje su se ko iskre gsile u crnoj letnjoj zemlji, li mldi je hulio i dlje nerzumljivim reim i s neopisivim besom. s je govorio tiho i brzo, ptom, ko d bje nd svojom rnom, s glsno, krtko i odseno, ko d protivniku vr br pogrdu kd ve ne moe udrc. N mhove je prelzio u jedk smeh i grevito jecnje. U svom gnevu i ru, zgledn lice u lice s nevidljivim protivnikom, on nije mogo primetiti, n okrjku bedem, sitno deje lice kko g posmtr oi m ukoenim od ud i us. Kd je uspeo d se digne i pobegne, ne znjui kud bei, de k je poneo s sobom zuvek sliku Prelevog lic i zvuk njegovih rei. Posle tog doivljj de k je iveo nekoliko dn ko u tekom snu. Nemoguno je bilo zborviti ono to je video i uo. Nemoguno je bilo m kome kzti i isto tko nemoguno nositi u sebi nekzno i neobjnjeno ko us i sopstvenu krivicu. Nit g nije moglo smiriti ni uteiti. Sve se vie tuio od ukun i usmljivo. Oseo se tek, mr n i uklet, uvr neke usne tjne ne smo o prvom biu Prelevom nego i o svetu i ljudim uopte, muen tom tjnom, li u nemogunosti d je m kome ke i poveri, i tko izdvojen od ostlih ljudi i n jedn nroit i nroito boln nin uzdignut iznd njih. k i Milino prisustvo umirivlo g je sm povrno i trenutno. Ko uvek, on je sedl n nisku stolicu, koj potpuno iezne pod njenim irokim dimijm od svetlog tls. De k bi uziml meu kolen i on bi skrio ruke u nbore njenih dimij, glvu nslonio n njene grudi. Zklopio bi oi od sree. Ali to nije dugo trjlo. Osejui pod brdom Milin hldn i tvrd bro od zlt, odjednom bi mu se uinilo d je to kmeniti rub bedem n kome on lei umesto n Milinim grudim. I td se u trenutku gubio prvi ivot s tetk-Milom, kuom i mjkom. Umesto sveg tog jvljlo se Prelevo lice, iznkeno od bol, gnev i nerzumljivog huljenj nd krvvom rukom, okrenuto put neb. Pri nj drugov sd su mu bled i neznimljiv, jer je on zno druge, vie i vnije stvri. Strepeo je d ne sretne Prelc negde n ulici, li je u koli i nehotice szno sve o njegovom ivotu i kretnju. Tko je uo d Prelc i dlje vri svoj omreni znt, iko i odrsli i dec ne prestju d mu i ne tekoe i pkosti, iko je u vroi sve mnje ps z hvtnje. Dec su pri l d se strvoder svko vee opij i d spv u optinskoj mgzi, u bedemu iznd reke. Ali jednog dn, koji je sv bio udn i izuzetn, de k je jo jednom video Prelc. Uoi tog dn pl je tek hldn ki. Potoci su ndoli i rek se zmutil. Oblci su opseli ksbu i tj dn je osvnuo vln i studen ko d nije sredin let. U koli je to poslepodne bilo sumrno, zguljivo i mirislo n pokislu decu. Kd su izli iz kole, videli su s most d se n bedemu nd rekom, pored optinske zgrde, iskupio svet. Sv su dec tr l u tom prvcu, dovikujui se i treskjui torbicm. Kd su se uspeli strmim i uskim sokkom do zrvni n kojoj se nlzi optin s tlm i zgrdm, nili su n gomilu svet koj je bil ninil

krug oko nekog nevidljivog prizor. De ci su se brzo progurli izmeu odrslih. Stisnut izmeu nogu nekih rilij, de k je td video n trvi ispruen i polung le strvoder Prelc. Glv je bil zben, vrt ztegnut, lice okrenuto nebu, kos slepljen u crn lem. Snn i isturen grudni ko, ko vosk bled, nosio je n rebrim krvvu msnicu, sve i crven trg od klje kojom je izven iz vode. N nogm su ostle pntlone od belog pltn pripijene uz telo. Pored le, policjc i dv Cignin, obojic jo mokri i zdihni od trenj. Mnogo se govorilo i objnjvlo meu skupljenim svetom. Stvr je bil jednostvn. Prelc, kome nisu dli d ue i sedne ni u jednoj kfni, donosio je rkiju n bedem i tu pio. Tko je bilo i sino. Mnogi su g videli tu pre zlsk sunc, li kko je s mrkom udrio pljusk, on je poo niz bedem u svoj zklon. Td se moro okliznuti i onko pijn psti s visine u reku. U stvri, on se udvio n smom krju, u pliku, li kko je rek bil zmuen i ndol, le su primetili tek posle podne Cigni koji su lovili ribu. Tko su br objnjvli stvr skupljeni grni. De k koji nikd nije video mrtvc, pljivo je gledo prvilno i produeno telo skitnice, ko to g je gledo prvog dn, pred kuom, i docnije n mostu ili n istom bedemu. Gledo g je s ljubopitstvom i strhom, s odvrtou i sueem, s neodoljivom potrebom d mu blie prie, d g to bolje sgled, i u isto vreme s eljom d g ne vidi, ne poznje, d bei to dlje od njeg i sveg to je njegovo. Osto bi tko u posmtrnju bogzn dokle d nije nio policijski inovnik, Nemc, koji je prvo prekoreo Sulju policjc to je dopustio ovolikoj svetini d se skupi oko dvljenik, ztim otrim i zpovednikim pokretim rstero sve, u prvom redu kolsku decu. Poslednje to je de ku ostlo u oi m, to je bil krut nepominost dvljenik, koji je leo i uto, zbene glve i isturenih rebr, u vrevi i gurnjvi svet skupljen oko njeg. Po rskljnom putu, pod niskim nebom, koje se spremlo n nove pljuskove, vro se kui. Mgl je gutl borove ume iznd ksbe i pdo je suton pre vremen. im je uo u sobu koj je mirisl n kfu, pomornde i tetk-Milino prisustvo, osetio je neodoljivu potrebu d ispri sve to je video mlo s. Guio se reim koje su nvirle sme. Jedv su g nterli d uzme kriku poge s kjmkom. Ali on je i preko zlogj pri o dlje, sedei izmeu mjke i tetke Mile i pokzujui rukm, glvom i celim telom poloj le, pokrete policjc i drnje svet. Pri o je po neodoljivoj potrebi i nije ni gledo one kojim pri . Dok su g mjk i tetk Mil prekidle pitnjim, pri o je sve ivlje, li njihovo utnje g trgnu i prekide. Drei nedojedenu kriku u ruci, on podie glvu d vidi izrz lic tetk-Milin. Primetio je d su joj oi oborene i lice izmenjeno i udno, kkvo g nikd nije video. U sobi se smrkvlo. D bi bolje rzbro, de k ustde, obuhvti joj glvu rukm, ko to je esto rdio, i zkrenu k prozoru. On mu se ote snno, grubo gotovo, pokretom koji nikd kod nje nije video, i okrenu glvu n protivnu strnu. Kko joj je jedn obrz bio z trenutk osvetljen od prozor, de k ugled vln i sjjn trg teke suze. Otrgnuo se s osenjem gnunj i pobego u spvu sobu. Drhto je ne znjui od eg. Smo d ostne sm, smo d moe nevien d drhti slobodno, i smo d ne gled tu ne zn ni on zto bestidnu suzu, ij je srmot tek ko plnin, sv tein n njemu.

Nije zno t je to s njime, ni zto je tko, li je oseo d je neko teko, nepomerljivo zlo leglo n njeg, d pomoi nem. Ne tetk Mil, ne sve ene ovog svet, nego ni svi horovi nebeskih nel ne mogu nit u tom zlu promeniti ni poprviti. Uvek je mislio: d sm veliki i z enidbu, uzeo bih odmh tetk-Milu. Nije zno ni t to zni ni zto tko misli. Ali s tom milju sedeti n suncu, u vliji, zni lo je ne biti sm, biti zbog neeg beskrjno i uzvieno tun i gord. Sd je te misli nestlo zuvek. Ostvil g je ko drug n kog je bio nviko. Sd je zno: i d je veliki i d je z enidbu, ne bi uzeo tetk-Milu, ne bi je mogo uzeti, jer je plkl z Prelcem. I tj greni njen pl tito g je sd ko nerzumljivo ponienje i bol bez lek, i bez ikkve utehe i ulepvnj. Osej gnevnog genj izzivo je u njemu potrebu d kid s svim, d bei, d umre, li dleko negde. Td udri zvono s crkve n Mejdnu, tiho, jednoliko, mrtvko zvono od kog se ene krste i predju pokoj dui z koju se zvoni. U vliji, ispod prozor, neko od posluge ree: To je od novc to je osto iz njeg.

Nije mogo rzumeti ni uvideti kkve veze imju novc koji je osto u optini iz Prelc i zvono koje bije z njegovu duu. Pretpostvljo je d zvono zvoni od sebe kd god se neko rstje s ovim svetom i d se rk otvr sm. Ali on td nije mogo d misli ni n zvon ni n Prelc, nego jedino n tetk-Milu. inilo mu se d s svkim udrcem zvon t bonsk en tone i propd u neku mrnu dubinu, iz koje nikd vie nee izii n sunce. I umesto d shrnjuju tog mrskog Prelc, zbog kog je tetk Mil plkl, nju s njenom sjjnom lepotom zkopvju u zemlju, gde nestje u tmi, umesto d sij n nebesim iznd svih ns. I td je, u elji d se skloni i skrije, odteturo do onih ormn u zidu koje zovu musndre i u koje se preko dn stvljju dueci i posteljin, otvorio irn vrt, zbio glvu u svijen duek i plko gorko od stid, od gnev, od ljubvi, od ljubomore, od nepozntog bol de kog. Miris vune i duek, nkvenih njegotvim suzm, i zvuk zvon koji je priguen dopiro do u musndru, ostli su kroz ceo docniji ivot u njegovoj svesti ko sivi prostrni predeli u kojim nit ne nie i ne ivi. To je sve. Smo u tom zvuku i u tom mirisu ive ti muni i nejsni dogji iz detinjstv. Sve drugo je dvno prekueno, prolo, zborvljeno. Ubrzo posle tog doo je rspust, s seobom n seosko imnje i s slobodnim ivotom meu kmetovskom decom, s novim ljudim i utiscim. A te iste godine, u jesen, udli su tetk-Milu z nekog Mtu, mrk i bled trgovc. NJihov ku je bil s druge strne reke. Sve ree im je dolzil, i to n neke tihe rzgovore nsmo s de kovom mjkom. Posle udje se nglo izmenil. ivel je sveg jo tri godine, etvrte je umrl od vodene bolesti. De k je bio n njenoj shrni. To je bilo opet z letnjeg rspust. Bio je nvrio dvnest godin i drugi rzred gimnzije. Rvnoduno je sluo zvono s crkve n Mejdnu. T bronz to kuc nije ni po emu lii l n vsionsku zvonjvu onog dn kd je on plko s glvom u musndri. Sd suze nije pustio i bilo mu je odvrtno i neprijtno to njegov mjk ple i zgrcv se. Prelc se nije setio.