: o , . '' '' ... , , , , , , . 100 , . 1348. . . , , . , , 7 3 . '''' '''' , , . '' '' , '''', . '''', . : . . . '', ... ... , , , ''.

39;'' , , . '' '' , '''', . '''', . : . . . '', ... ... , , , ''. , 6. , : '' , , , , , ? , , , ''. , '' '', , ; , . , , , , . . , . : , . , , , - . (kontrast crno-belo, smrt-ivot, dance makabre). - , . - ; - , , ; ... '''': 1. , (), ( ''''), , , , . , . 2. , . , ...

3. , . , , . . 4. , , , , () ( ), ( ''''). - . 5. . ? : ; 4 7 , 8 9 , , . , , . . , , , . , , . , . , ; . . , : , , - . ( .) , , (4. , , ). , , .

. : , , , . . , , , , , , , , . , . : , , , , , , , , . ( ). 1348. , (). .

: 1 , , . ( , ...) , . , . , , 2

 , , . . , , , /. ? : , . ( ); ( '''' ). , , . , (). . 2 ( : ; ...) , ; () ( , ); ; . '''' , . / . , / . , , . ... , , , , . , , . . , . . , , , , , . ( ). , . ( '', ). ( ) , . ? '''' '' (pointe)''. , . . . . , . . '''' , pointe . , . , , ... . , , . , : , , . () - . , . . / . , , -, (), . '''' 3

 , . , . , : (/) (, ) ; , , , . . , -, . / / . , , . ''''; (, ).

Rable-Gargantua i Pantagruel

Fransoa Rable je najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik francuske renesanse. Rableovo glavno delo je Gargantua i Pantagruel neka vrsta avanturistiko-fantastinog romana u pet knjiga, koje su objavljene u duim vremenskim razmacima i smatraju se obino kao jedan roman, mada je veza izmeu njih dosta labava. SADRAJ PRVA KNJIGA Prejezovito itije velikoga Gargantue Prva knjiga sadri niz pria koje nemaju mnogo veze meu sobom. Tu se opisuje: neobino roenje diva Gargantue, koji je doao na svet kroz levo majino uho, jedno popodne, treeg dana februara u Devinijeru, gde se odravala gozba; vaspitanje Gargantue i njegov boravak u Parizu; Gargantuin povratak u zaviaj usled rata koji je nastao izmeu Granguzijea (Grandgousier), Gargantuinog oca, i susednog kralja, zavojevaa Pikroola, a koji se izrodio iz jedne obine svae njihovih podanika, Gargantua prekida svoje nauke u Parizu i vraa se u domovinu da je brani. U ovom ratu, koji Rable opisuje nadugo i nairoko, naroito se istakao, hrabrou i umenou, kaluer an Dezantomer (Jean des Entommeurs). Posle pobede nad neprijateljem, Granguzije i Gargantua grade kalueru anu, za nagradu, opatiju posebne vrste Telemsku opatiju u kojoj vlada jedino pravilo: ini to ti se ushte (Fais ce que voudras). DRUGA KNJIGA Pantagruel, kralj eara, vraen u svoje prirodno sastojanije i njegovi jezoviti podvizi U drugoj knjizi dat je opis: Pantagruela u detinjstvu kao div, on pokazuje strahovitu snagu: kravi, dok je sisa, pojede [. ..] dve sise na vimenu i pola trbuha; medveda koji hoe da mu oblie usne u kolevci raereio je kao pilence; smrskao je kolevku u komade i sl. Pantagruelovog kolovanja u raznim univerzitetskim gradovima Francuske , posebno u Parizu, gde od oca dobiva pismo u kome je izloen program novog vaspitanja i koje predstavlja pravu himnu renesansnoj kulturi. U Parizu se Pantagruel upoznaje sa Panurgijem, s kojim odlazi u borbu protiv Dipsoda . TREA KNJIGA Podviga i junakih dela dobroga Pantagruela Trea knjiga razvija dve glavne teme. Prvi, manji, deo prikazuje Panurgija kako rasipa novac i zaduuje se . Drugi, vei deo posveen je njegovoj enidbi. U nedoumici da li da se eni i da li e biti u braku srean ili nesrean, Panurgije se obraa za savet raznim linostima, pored ostalog: sibili, pesniku, arobnjaku, teologu, lekaru, filozofu, ludaku i drugima. Nezadovoljan njihovim odgovorima, Panurgije, po nagovoru Pantagruela, odluuje da pita za savet proroite Boanska boca , koje se nalazi u Kateji, tj. u Kini. ETVRTA KNJIGA Podviga i junakih dela plemenitoga Pantagruela etvrta knjiga nastavlja opis putovanja Panurgija i njegovog drutva . U potrazi za proroitem Boanska boca, putnici poseuju razne fantastine zemlje i ostrva, kao: ostrvo sudskih izvritelja, koji ive od toga to ih tuku, pa im u naknadu za batine daju odtetu; ostrvo protestanata (papefigues), katolika i papinih idolopoklonika (papimanes), ostrvo Gospara Gastera, prvog majstora svih majstorija i dr. PETA KNJIGA Podviga i junakih dela dobroga Pantagruela U petoj, poslednjoj knjizi Rable nastavlja opis putovanja Panurgija i njegove druine, koja poseuje: Zvoni ostrvo (I'lsle sonnante), nazvano tako zbog stalne zvonjave zvona svih vrsta, kao i neke druge krajeve. Najzad putnici stiu u zemlju u kojoj se nalazi Boanska boca , koju u hramu uva monahinja Bakbuk (Bacbuc). Odgovor na pitanje glasi: Pijte (Trink), to Panurgije protumai da treba da se eni. Time se delo zavrava. ***

KOMPOZICIJA
Odsustvo kompozicije nema mnogo plana i reda u ovom pripovedanju doivljaja divova i njihovih prijatelja ovo je jedna od najslabijih strana dela.

HUMANISTIKE IDEJE
Pod fantastinim i aljivim ruhom kriju se Rableove humanistike ideje, kao i realistina i satirina slika tadanjeg sveta i drutva. Rable je itaoce savetovao da smrskaju kost i sadrajnu sr posru, da bi u njegovoj knjizi njegovoj pronali i drugu slast i skriveniji nauk, koji e vam razotkriti uzviena tajanstva i strave tajnovite, i to se tie nae vere, i to se tie naeg politikog stanja, i naeg privrednog ivota. U prvom redu, Rable je uneo u delo svoju erudiciju. Humanist iroke kulture, dobar poznavalac antike, uz to pravnik, lekar i prirodnjak, Rable je bio ovek neobino naitan, i sve svoje znanje on je unosio u svoju knjigu. Na svakoj stranici njegovog dela sreemo se sa mnotvom imena iz istorije civilizacije, od kojih on pozajmljuje podatke, injenice, prie, izreke. Zbog ogromnog znanja iz najrazliitijih oblasti iz ovog dela su crpli obavetenja najraznovrsniji specijalisti: istoriari i botaniari, geografi i etnografi, stratezi i filozofi, fiziolozi i filolozi, istoriari umetnosti, lekari, pravnici itd. Na njega su se pozivali i citirali ga naunici koji su obraivali najrazliitije teme u vezi sa XVI vekom: o nainu oblaenja dece, o enskim frizurama i toaletama, o kuvanju, o vetini jahanja itd. Jednom reju, Rableovo delo predstavlja itavu enciklopediju XVI vijeka.

Rableov humanizam dolazi do izraaja naroito u velikoj veri koju ovaj pisac polae u istinsku nauku (nasuprot mrnji
prema sholastici i njenim stubovima:. teolozima, kaluerima i papi). Ta njegova vera naroito je vidljiva u idejama o vaspitanju Pantagruela i Gargantue. Starom verbalnom vaspitanju i obrazovanju sholastiara, koji su glave svojih uenika punili besmislenim knjigama, koje su oni morali da naue naizust tako dobro da su ih mogli da ih izgovore natrake, u po dana i u po noi i od kojih su postajali sve gluplji, Rable suprotstavlja novo obrazovanje humanista. Osvrui se na prolost i sadanjicu, pisac, kroz usta svoga Gargantue, kae: Vreme je tada neto jo mrano... (...) Ali, bojom dobrotom, svetlost i dostojanstvo vraeni su knjievnosti u moje doba, i sad vidim toliku izmenu. Danas su sve nauke na snagu vraene, jezici su obnovljeni; jezik greeski, bez koga se niko ne bi bez stida mogao nazvati uenim, jevrejski, haldejski, latinski... Tano je reeno da u Rableovim pogledima na obrazovanje dolazi do izraaja e renesanse za enciklopedijskim znanjem. Rable je humanista i po visokom miljenju koje ima o oveku, po velikom povjerenju koje gaji u njegovu prirodu, koja je kod njega, po Brintjerovim reima divinizovana. Prema Rableovom shvatanju ovekova priroda je dobra. On iznosi na jednom mestu svoje knjige, kako je Fizis (Priroda) rodila Lepotu i Harmoniju, dok je Anti-fizis (Protivpriroda) donela na svet licemjerje i itav porod nakaza, udovita, prirodi protivnih. Po Rableovom miljenju, ne treba guiti slobodan razvoj oveka nikakvim neprirodnim stegama : jer kae on u svojoj utopistiki zamiljenoj ljudskoj zajednici, Telemskoj opatiji ljudi slobodni [...] imaju od prirode nagon i podstrek koji ih nagoni uvek na vrlinu i da ono to rade uvek bude dobrodeteljno, a poroka da se klone; dok kada su ljudi gadnim ugnjetavanjem i zulumom ponieni i porobljeni, oni unitavaju u sebi plemenitu tenju kojom su ka vrlini naginjali, da bi samo zbacili sa sebe taj jaram robovanja: jer, mi se uvek zabranjenih stvari poduhvatamo i prieljkujemo ono to nam je uskraeno. Stoga jedino pravilo koje vlada u ovoj zajednici glasi: ini to ti se ushte / Radi ta hoe. Rable unosi u svoje delo, pored uzvienih, i niske strane realnosti, ono ulno i sirovo, one najgrublje fizioloke procese i radnje ovjekove, s otvorenou jednog humaniste koji smatra da mu nita ljudsko nije strano. Rable je naslikao i drutvo savremene Francuske , sve njene klase i stalee, profesije i zanimanja. Neke od ovih drutvenih kategorija ocrtao je sa simpatijama (na primjer, ire slojeve: seljake, zanatlije, mada ni njima ne prata neke slabosti: praznoverje, lakovjemost i sl.), dok je o drugima dao vie satirinu i grotesknu sliku (slika svetenika i kaluera, upravnih funkcionera i dr.). SATIRA / KRITIKA SVETENSTVA 1. Svom estinom Rable se okomio naroito na tadanje svetenstvo (satira ovoga stalea predstavlja jedno od optih mesta u delima humanista), za koje kaa da ive da jedu i piju (a ne obrnuto). Jedan kaluer, prilikom svoje posete Firenci, ne divi se, kao drugi, kroju kubeta, raskoi hramova i velianstvenih palata, nego gleda gde e pronai (merka) kakvu peenjaricu i sto puta vie je voleo da vidi dobro kljukano gue na ranju nego sve porfire i mramorje toga grada. Oni, kao veme sluge svetoga Grozdija, vole naroito dobro vince, koje, po reima jednog od njih, ovek blagorodan nikad ne omrzne. Rable ih smatra i razvratnim. Oni napadaju na tue ene, makar ena bila runa kao Prozerpina. 2. Pisac podvrgava jetkom smijehu i neznanje tadanjih kaluera. U manastirima niko nita ne ui iz straha da ne dobije zaunice / zauke (?); oni smatraju da nema gore pokore no uen kaluer. A ako ve neto itaju, to su samo knjige pantagruelske, i to ne zato da bi veselo proveli vreme, ve da pakosno nekom nakode: oni okreu, podmeu, domeu, iskreu, prekreu, zakreu, vraguju, privraguju i idu k vragu, to jest klevetaju ... & Uopte, kaluerski red Rable smatra parazitskim staleom, koji ne radi nita, nego ivi na tui raun. Kaluer niti ore poput teaka, niti brani zemlju poput ratnika, ne lei bolesnike poput lekara, ne propoveda i ne razgaljuje naukom svet, kao dobri doktor jevanelski i pedagog, ne doprinosi blagostanju drave i ne donosi joj potreptine, kao trgovac, nego on, kao majmun, samo balega gde stigne i kvari sve to nae. Otuda kalueru svi upuuju psovke, grdnje i prokletstva. I Rable im dobacuje rei pune prezira: Nazad, pasji nakote! S puta, s mog sunca, avolova gadijo i kukuljadijo!... Crkva kod Rablea, Dantea, Erazma...

KRITIKA SORBONE Posebno otre strele odapinje Rable na jednu vrstu tadanjeg svetenstva: teologe sa Pariskog univerziteta Sorbone . Uticaj ove ustanove (koja potie jo od XIII vijeka) bio je u Rableovo vreme toliko jak da je ona bila uspostavila kontrolu nad itavim intelektualnim ivotom Francuske, ukljuujui nastavu i izdavaku delatnost; ona je napadala i proganjala svakoga i sve to nije bilo njoj potinjeno. (Pod njenim pritiskom, na primjer, donesena je u XVI vijeku zabrana o uenju grkog jezika, o tampanju knjiga i sl.) Sorbona je cenzurisala i neke Rableove knjige. Rable se svom estinom okomio na nju i njene teologe, koje, s podsmijehom punim prezira, naziva: sorboncima, sorbonaima i sl., istiui da oni u raspravama svojim ne trae istinu, ve inat i prepirku, i da za njih, kao i za teologe uopte, razlog ne znai nita: Razlog? kae jedan od teologa sa Sorbone (Janotus) Pa mi se [...] ne sluimo razlogom; za njih je vera dokaz stvari koje nikako takve ne izgledaju. & Janotus de Bragmardo, najmatoriji i najglavitiji sa teolokog fakulteta, sa svojim kominim izgledom i odelom, sa svojim mucanjem i kaljanjem, sa makaronskim latinskim jezikom 1, koji sav vrvi od skolastikih termina, formula, silogizama, zakljuaka, latinskih citata. KRITIKA VERSKOG FANATIZMA Na mnogim mestima Rableove knjige, naroito u glavi posveenoj papomahnitaima (papimanes), predmet satirinih napada je i sam papa i deifikacija njegove linosti . U njoj autor ismeva papine idolopoklonike, ljude koji osjeaju prema papi toliko divljenje da bi mu, kada bi ga vidjeli, poljubili najsramotnije mesto. A zatim autor prelazi na ismevanje onih propisa, zvanih dekretaljke, koji ozakonjuju papinu svetsku mo i pomou kojih je Rim drao Francusku, kao i ostale zemlje, u svojoj vlasti i iz njih sisao novac. Priajui o tome kako Rim kroz 'dekretaljke' vispreno izvlai zlato iz Francuske etiri stotine hiljada dukata svake godine, Rable, kroz usta jednog lica, kae: Zar samo toliko?... Ali ik mi naite u celome svetu knjigu neka je to filozofija, medicina, zakoni, matematika, ljudska lepa pismenost, pa, tako mi boga moga, i samo Sveto pismo koja bi mogla toliko iz nje da izvue. Nema te knjige na ovome svetu! PARODIJA BIBLIJE Osim toga, Rable podvrgava smehu post i ispovedanje kao i biblijske mitove, verske legende. Tako u sceni roenja Gargantue, koji je doao na svet kroz majino uvo, Rable ismeva samu legendu o bezgrenom zaeu i roenju Isusovom. Zato da ne poverujete? kae on ironino. Jer, kaete vi, nema nikakvog izgleda. A ja vam kaem, ba na osnovu toga, treba potpuno da verujete, jer sorbonci kau da je vera dokaz stvari koje nikako takve ne izgledaju. Je li to protiv naeg zakona, protiv nae vere, protiv pameti, protiv Sv. pisma? Ja sa svoje strane ne nalazim u svetim knjigama nita ovome protivno. Ako je takva boja volja bila, ko sme rei da bog to nije mogao uiniti? Dede, tako vam svega, ne muite svoj duh zaludnim mislima te vrste, jer vam kaem: gospodu bogu nita nije nemoguno, i ako mu se prohte, sve e ene odsada raati decu na uvo. Rable se nije ustruavao ak da se naruga i Isusovom raspinjanju na krst: posljednju re koju je Isus, prema legendi, izgovorio na krstu: sitio (edan sam), Rable stavlja u usta jednom pijanom gostu na gozbi prilikom Gargantuinog roenja. SATIRA SUDIJA, ADVOKATA... Pored svetenstva, Rable podvrgava otroj satiri i kritici i druge stalee i profesije svoga vremena. Jetka je satira sudskih i upravnih funkcionera, sa njihovim togama oivienim krznima, koju je autor dao u liku maora-krznaa. To su, kae pisac, ravi ljudi, koji veaju, pale, glave seku, tuku, u tamnicu bacaju, potkopavaju i unitavaju sve, i ne vode rauna o tome ta je dobro a ta zlo, i koji ive od korupcije, a sve to ine uz blagonaklonost vlasti. Njihov stareina, udovite gnusnije no to se opisati moe, ije su ruke krvave, kande kao u harpije, njuka kao gavranov kljun, zubi kao u divljeg vepra etverogodinjaka, svaku reenicu poinje reima: Daj mi to, tj. trai mito. Sudija Bridoa (uumiga) donosi presude kockom, odugovlai parnice, udovoljava svim pravnikim formalno-stima, i iji je govor pun pravnih citata. BRAT JOVAN I PANURGIJE Dva tipa su naroito uspela: kaluer Jovan (Frere Jean des Entommeures), i Panurgije (Panurge). Kaluer Jovan ima mnoge negativne crte svoga stalea onoga vremena. On je: neznalica: kao i ostali kalueri, on nita ne ui iz straha da ne dobije zaunice; prodrljiv: eludac mu veno zeva, kao advokatska torba; neuredan: za vreme jela iz nosa mu curi kaplja. Marokanskim jezikom se naziva jezik u kome su latinske rei izmeane sa francuskim reima na koje su dodati latinski nastavci.
1

Ali, za razliku od drugih kaluera, on je naslikan kao simpatian (svako trai njegovo drutvo), srdaan i predusretljiv, otvoren i iskren, aktivan i hrabar (zahvaljujui njegovom podvigu, u vinogradu je potueno do nogu oko trinaest hiljada est stotina dvadeset i dva [oveka], naravno, ne raunajui tu ene i malu decu). on nije zatucan i bogomoljac, mantija mu nije odrpana, utiv je, dobar drug, veseo, dobar savetnik. On radi, vredan je, brani ugnjetavane, tei ucveljene, u pomo priskae nevoljnima; on je mlad, budna duha, gizdav, io, vet, smeo, pustolovan, odluan, visok, mrav, veliki galamdija, nosina da zbilja ima im da se podii, crkvene molitvene asove znao je taj da smandrlja, mise i bdenja za tren oka da posvrava, ukratko da kaem, pravi kale i kalcan, da ga takvoga nije bilo otkako kalcani kalcanstvo kalcare. Naroito je kaluer Jovan brbljiv; on govori jezikom punim zainjenim u isto vreme citatima i izrekama iz crkvenih knjiga, kalamburima i psovkama, koje on naziva bojama Ciceronove retorike i koje upotrebljava samo da ukrasi govor.

Panurgije je lik obinog ovjeka od duha, kulture i bistre pameti , sa svim njegovim raznolikim osobinama i protivrenostima tela i duha. To je ovjek lukav, koji na ezdeset i tri naina dolazi do novaca, od kojih je najasniji i najobiniji da neto zdipi; ali je on imao isto tako dvije stotine 1 etmaest [nama] da ih potroi; zloest, mamipara, popilica, prodava zjala, nona lutalica, kakvih samo Pariz ima, ovek koji zna da zbija neukusne ale sa svojim nastavnicima i da se drsko sveti enama kada one odbijaju njegovu nasrtljivost. TIPINE SCENE scene gozbe Gozba koja je prireena povodom roenja Gargantuinog na travi gosti vode pijane razgovore, koje pisac opisuje ovako: Tu boce idu, tu unka pljuti, tu kupe krue, tu amore bunovi. Nategni! Dodaj! Redom! Meaj! Meni bez vode... I tako se, uz zveket aa i posua, u toku itave glave, nastavljaju ti veseli razgovori, ale i dobacivanja, dvosmislene i skaredne. Rable uspijeva da nam doara veseli timung ove seoske pijanke. * HUMOR Naroitu ar Rableovog dela predstavlja smeh i komika. Jedan o znaajnijih ciljeva koje je autor sebi postavio u ovom delu jeste: nasmejati oveka. On sam kae, u posveti itaocima: Smej se ko hoe da bude ojstven, Smeh je oveku zaista svojstven. U njegovoj knjizi susreemo se sa svim vrstama komike i smeha: - od najnjenijeg humora i najfinije ironije - do najneobuzdanije i najbujnije veselosti - i najgrublje groteske i lakrdije. Rable smeh postie na razne naine: - obscenim alama, - poveavanjem razmera svojih junaka (na primer, na svoju kobilu Gargantua vea zvona sa Bogorodiine crkve u Parizu), - sklonou svojih junaka ka piu, - komikom rei (igrama rei), - raznim parodijama (antikih anegdota, epopeje, vitekih romana, sholastike, prava itd.). JEZIK / STIL Posebnu dra predstavlja Rableov jezik, koji je neobino raznolik i bogat , pun: zvunih rei, sonih govornih obrta, ritmikih fraza i perioda. Rableovo delo je vrlo raznoliko i puno kontrasta. U njemu se stalno mea realno sa fantastinim, i ozbiljno s kominim i grotesknim: od najuzvienijeg patosa do najgrublje vulgamosti i skarednosti.

Osnovna obeleja Rableovog stvaralatva: 1. fantastika groteske i hiperbole (prenaglaavanje telesnog) 2. satirine funkcije kritika srednjovekovnih institucija: - sholastikog obrazovanja - besmislenosti rata - lane nauke Sorbone - katolike duhovno-telesne askeze - protestantskog rigorizma - plemstva i svetenstva - vitekog ideala vitekog ludila - sudstva 2. odbrana smeha detronizacija putem smeha (osporavanje plave krvi, detronizacija tradicije, parodija boanskog porekla plemstva) 3. knjievnost kao alegorija 4. paralelizam sa Ilijadom (Gargantuin rat) i Odisejom (Pantagruelova putovanja), u formi burleske (I i II knjiga predstavljaju burlesku2, karikiranje Ilijade (genealogija bogovi i rat); III i IV knjiga burleska Odiseje (povratak iz rata, putovanje sa odreenim ciljem))

5.
-

parodija: parodiranje ''knjievnosti uenih'' sa ogromnim brojem citata, koje je Rable mahom izmiljao & parodija prethodne knjievne tradicije (pasti3), za razliku od Bokaa koji je razvija i usavrava : antiki simposion asketski simposion vitalistiki simposion (krkanluk) viteki romani i epovi (knjievni stereotip) romani mistike motivacije o svetom gralu istorijski romani / spisi (vrsta nastavka Platonove Drave'), ismejani su sa jednog humanistikog stanovita (savrenstvo podrazumeva unifikaciju).

(Uenost-obrazovanje-Erazmo)
GENOLOKI / GENERIKO ? ODREENJE Neki ga nazivaju obrazovni roman putovanje za istinom Sokratova istina: ironija i majeutika tu se osporavaju sve srednjovekovne misli i istine, cela srednjovekovna svest. Forma je fantastina (mitovi, religija katolika i protestantska, antiki motivi mnogi od njih lani...) odbrana humora, satire, komine literature koja je u to doba bila smatrana niim rodom. I kroz humor se moe rei mnogo toga vanog. (Luda-mudrost-ludost) forme : viteki roman, kritiki roman, utopijski roman Koncept knjievnosti alegorije. Samo je forma aljiva, a sve to Rable govori je ozbiljno. & I - predgovor 1. knjizi Rable u predgovoru ukazuje na alegoriju ne eli da itaoci pomisle da je sve sama budalatina. Paradoks fantastike - u fantastinoj formi, pisac ipak pripoveda o realnosti. Sve tabuizovane teme srednjeg veka ovde se stavljaju u prvi plan npr: telesnost ''Da Bog da vas mir pojeo'', tj. gospodska bolest) Ovaj roman je, kako se to i kae u uvodnoj pesmi, odbrana humora, satire, komine literature koja je u to doba smatrana niim rodom. Ali, i kroz humor se moe rei mnogo toga, pa je i njegova literatura i alegorijska i metaforina.

FANTASTIKA - Rable je zaetnik francuskog romana romana fantastike . Zasniva se na groteski i hiperboli. - Rod izmiljenih divova (kraljevski) niz satirinih efekata. SATIRA Roman naglaeno kritiki, povezuje tzv. narodnu smehovnu karnevalsku kulturu i humanistiku uenost prosveenog pisca, lekara koji dovodi u pitanje pogled na svet i institucije srednjeg veka. - U 1. knjizi: genealogija Gargantuovog roda, rat sa kraljem emer Ljuticom i osnivanje Telemske opatije ( antiutopija). - istina je da je u pitanju satira sofista i kvazifilozofa, svetenstva. Burleska (ital. ''burlesco'' = aljiv) knjievno-scenska vrsta koja se odlikuje preteranou kominih efekata i grubou karikiranja likova i situacija. Ne vodei rauna o posveenim veliinama, autoritetima ili javnim funkcijama, burleska drastino razgoliuje i vulgarizuje individualne i drutvene mane, pokazujui pravo lice iza lane maske... 3 Pasti knjievno delo koje podraava stil i manir nekog drugog dela, esto sa satirinim namerama. Slino parodiji.
2

BURLESKA - Ovaj roman je i burleska (navodno parodirao Homera: u 2. knjizi Ilijadu, u 3., 4. i 5. Odiseju). STIL - Puno vulgarizama i prizemljivanja, literatura scandale. Knjiga je bila zabranjivana. - Hiperbolino : sve to je telesno je namerno preterano (i zbog crkvenog asketizma). Groteskno, satirino. Renik: stilski strano bogat, vulgarizmi, ali i izuzetni cinizam, paradoksi. - ima oksimoronskih spojeva - njegova literatura je alegorijska, metaforina; da se u njoj krije neto drugo, to sam Rable napominje (uporeuje je sa Sokratom, izgledom) ''ne sudi se o mom delu po naslovu''

Hiperbola je funkcionalna i to u satirinom smislu (divovi) hiperbola ima funkciju satire. Funkcija uveliavanja prenaglaavanje telesnog koje je u srednjem veku bilo malo, zanemareno.

RENESANSA (HUMANIZAM)
Niz deklarativnih izjava na neki nain program novog vremena, renesanse. On je i zagovornik slobode (fizike i duhovne). Filozofija mu je epikurejska. potpuni zastupnik hedonizma (hrana, pie), mnogo vie nego Bokao (ene). Rable je jedan od glavnih predstavnika slobodne misli u doba inkvizicije Rable je humanista zato to kritikuje rat i utopije. (Kao i Bokao-kuga-rat protiv kuge/smrti). opisivanje telesnog, ulnog afirmacija ulnosti i ivota Gargantua i Pantagruel simboliu duh mudrosti i renesanse. Iz Gargantuinog pisma Pantagruelu vidi se kako je Rable gledao na renesansu . Ona je ....(napredak, ne )..... vreme koje upravo prolazi. Rable je u tom pismu sav usmeren na ovaj svet. Gargantua upuuje svog sina da se to bolje obrazuje, ali i da izui ( viteki ) zanat. Tu se vidi ozbiljnost njegovog pogleda na realnost. Pokazuje se tenja za sticanjem apsolutnog znanja radi upoznavanja oveka. Rable je pisac genijalnog i neiscrpnog dela ''Gargantua i Pantagruel'' u kome pre svega zastupa, u najraznovrsnijim vidovima, ideju o slobodnom oveku kao apsolutnom vladaru svega u prirodi i drutvu, koja se nuno sudara sa dotadanjim crkvenim, religioznim i feudalnim shvatanjima. Rable se u svemu tome istie kao predstavnik i zagovornik slobodne misli, a uz to je i potpuni i najvei zastupnik hedonizma. U skladu sa tim su i sve njegove kritike, odnosno parodije i satire. Za Rablea nema dileme, iskuenja, podobnosti oveka i za uzlet Bogu i za pad ivotinjskom ovek je dobar. Rable na jo mnogo mesta istie u prvi plan epikurejstvo i hedonizam, a kritikuje asketizam. Rableu ne odgovaraju ni bogoslovi kao uitelji. Oni e biti oterani kao Gargantuini pedagozi trai se da Gargantua slobodno misli, da bude inspirisan antikom, a ne sholastikom dogmatikom, da se bavi pitanjima o sutini kosmosa, due, sveta i sebe. (- ova epizoda predstavlja svojevrstan Rableov manifest humanizma i renesanse ) Na to se moe nadovezati i Gargantuin boravak na Sorboni on bei iz kole koja ga nita ne ui, koja je proeta lanom naukom i dogmatikom, i okree se velikim piscima, uenim humanistima. Rable se kao humanista otkriva i dokazuje tako to kritikuje rat, njegovo ludilo, nesposobnost da se pitanja reavaju pregovorima. On je pacifista, zagovornik nenasilnih kompromisnih reenja. Ta epizoda sa enidbom u stvari je pitanje kako nai istinu. Rable odgovara: da bi se pronala istina nije potreban asketizam, ratovi, osvajanja, ve treba razdvojiti umne i telesne sposobnosti. Treba razvijati strpljivost, izbegavati ljude povodljive za spoljanjou (Kameleoni), ne obraati panju na prazne rei (ostrvo dima)...

KRITIKA Rable kritikuje sve to spreava slobodan razvoj ovekove linosti, osuuje srednjovekovni asketizam, zastarelo vaspitanje, sve to unitava vedrinu ivota. Po epikurejskoj, hedonistikoj crti, Rable je slian Bokau, on je sr ivota, energije, vitalnosti. U njegovom delu obino se istie prevlast materijalno-telesnog naela ivota. Slike jedenja, pijenja, polnog ivota. Nosilac tog naela je narod koji se u svom razvitku veito obnavlja i napreduje. Sve telesno je grandiozno uveliano. To preuveliavanje ima pozitivan karakter. Roman je naglaeno kritiki, dovodi u pitanje sve loe srednjovekovno i pogled na svet i institucije a predstavlja i povezuje humanistiku uenost prosveenog pisca (lekara) sa tzv. narodnom smehovnom karnevalskom kulturom. Rable, najpre, na razne naine kritikuje crkvu, i katoliku askezu i protestantski rigorizam; zatim, tu spada i kritika sholastikog vaspitanja, odnosno najmonije obrazovne ustanove Sorbone, koja je takoe u rukama crkve. & Rable svoje ideje esto pretvara u simbole tako da Gargantua i Pantagruel simboliu duh i mudrost renesanse. Rable kritikuje sve to spreava slobodan razvoj ovekove linosti, osuuje srednjovekovni asketizam, zastarelo vaspitanje, sve to unitava vedrinu ivota.

10

U delu o vaspitanju Gargantue postoje dva perioda. U prvom je kod pedagoga starog tipa (5 godina ui azbuku), ali kada otac, kralj Traguze, uvia da sin i pored toga to ui dobro postaje glup, rav, rasejan i tup, poziva drugog vaspitaa Panokrata u kome je prikazan humanist novog tipa. Zadatak religioznog vaspitanja bio je da se probudi pravo i iskreno potovanje prema veliini Boga. Rable najpre kritikuje crkvu i katoliku askezu i protestantski rigorizam. Kritikuje sholastiko raspravljanje, najmoniju obrazovnu ustanovu Sorbonu (kae da je ona u rukama crkve), i sudstvo (sudije naziva ''crni maori sa belim okovratnicima''). U ratu sa emer Ljuticom: ludilo rata i nesposobnost da se pitanja reavaju pregovorima (Rable nije kukaviki, nego konstruktivni pacifista pitanja se moraju reavati nenasiljem). emer Ljutiini razlozi za rat su tragikomini (pogaice) jedino se oficir protivi ratu i pita se emu to, a emer Ljutica mu kae da idu i osvoje i odu kui da se odmore. Oni nabrajaju ta e sve da osvoje satirijsko-parodijske tehnike na ljudsku glupost. Ceo svet divova i kraljeva kritika plemstva. Kritika srednjovekovnih ratova i pohoda (i krstakih). - suprotstavlja se lanom duhu Sorbone, crkve...; kritikuje sudstvo, sholastiko obrazovanje, vitetvo, podsmeva se utopijskom miljenju. - relativizacija, groteskna hiperbola feudalnog sveta - hoe da ospori staleki, dogmatski, srednjovekovni svet - o ratu travestija, parodija rata, u odnosu na tragiki duh ''Ilijade'' - Samo Gargantuino raanje na uvo jeste podsmevanje crkvi, odnosno njenom verovanju bez pokria verovanju u udo, takoe i u bezgreno zaee kao udo. - Epizoda sa ''otemanjem zvona'' jeste neka vrsta aluzivnog teksta na crkvu : oduzimaju joj ono to joj ne pripada. To je posledica njenog meanja u dnevne, svetovne stvari, pa joj tako za kaznu oduzimaju zvono. - Posle smrti Gargantue, Pantagruel i Pangurije kreu na put ne bi li dobili odgovor na pitanje o enidbi obraaju se pravniku, doktoru, filozofu i ne dobijaju nikakav odgovor - Rable ismeva predstavnike tadanje nauke. *** Sam rat je opisan podsmeljivo, sve je ponovo hiperbolisano, karikaturalno dominira crni humor. Preko mnogo podsmeljivih, parodirajuih elemenata, Rable nastoji predstavi rat kao ludost i greku koja se moe izbei. On namerno detronizuje i satirino obesmiljava uzroke i povode rata povod rataje bila svaa oko pogaica, dok su uzroci emer Ljutice imperijalni, on ima nameru da osvoji svet. Slikajui emer ljuticu u njegovom osvajakom ludilu, Rable daje jednu optu sliku i mentalni sklop vladara despota, njihovog hipertrofiranog ega i nasilnitva. U nastavku, Rable daje sliku rata onakvog kakav on zaista jeste u ratu se svi ljudski obziri gube, nema trunke ovenosti, postoje samo neprijatelji i interesi; a inae, neprijatelji se u ratu ne tretiraju kao ljudi, individue. Jezivi rat je, u stvari, izraz ljudskog zla u psiholokom i antropolokom smislu. Naravno i manastir dolazi na red Jovan : potpuna detronizacija, blasfemija. Nasuprot surovom vladaru emer Ljutici, dobri kralj Nezajaz predlae antiratnu koncepciju nudi kompromis, koji je naravno odbijen. Nezajaz je tip vladara koji zastupa humanistike principe, on je prosveeni kralj. Njegova beseda emer Ljutici o ovetvu, zakonu i strahu bojem, njegove ponude pomirenja sve nailazi na negativan odgovor. emer Ljutica ostaje ono to je bio sa jo veim apetitima. Sastanak emer Ljutice sa njegovim savetnicima predstavlja vrhunski karikiranu drevnu sliku vladara i njegovih podanika. Sve je u strastima i nagonima, oni se potpiruju i hrane, nema trunke mudrosti. Svi savetnici predviaju uspeh i pobedu, i to na gotovo infantilan nain, oni stvarnost vide u skladu sa svojim eljama. Ovo je sjajna Rableova satira upravljena protiv psihologije ljudi kojima je vlast najvea vrednost i opsesija. Njihovim karakterima je svojstvena mitomanija i megalomanija. Rat traje dok se Gargantua ne vrati i ne pobedi. Gargantuina beseda pobeenima je jo jedan humanistiki momenat. On im oprata, nikome se ne sveti, ak brine o poraenima. Ova se epizoda moe shvatiti i kao burleska ''Ilijade'', ona je travestija, parodija rata u odnosu na tragini duh ''Ilijade''. UTOPIJA Telemska opatija kada je emer Ljutica doiveo poraz, brat Jovan dobija Telemsku opatiju na kojoj pie (aljivo, a ne utopijski stvarno) ''Radi ta hoe''. U tu opatiju ulaze samo lepi i pametni, ali ona ekonomski propada ( jedan od zaetnika antiutopije). - Tomas Mor nije inspirisao Telemsku opatiju Telemska opatija nije utopija, ve kritika utopije - sama ideja savrenstva se parodira na poetku. - Svet koji Rable kritikuje su formule o idealnom drutvu. Utopijska misao je mrana i puna zabrana, utopije se zasnivaju na predrasudnom miljenju. - & Prikaz nepostojee opatije Telemska opatija je suprotnost asketizmu, to je filozofija hedonizma, ali i kritika tadanjih manastira. U svim ozbiljnim utopijama pravila su stroga, a kod Rablea je to parodirano. Ljudi koji ive u opatiji su zdravi i lepi, bogato obueni, zanimaju se i umnim i telesnim radm, obrazovani su. Na ulazu pie : ''Radi ta hoe.'' - Zagonetka u vidu proroanstva, naena u temelju opatije, bila je razliito tumaena. Proroanstvo je bilo sumorno, jer Rable predvia neto potpuno suprotno Telemskoj opatiji. Zlo ne dolazi spolja, ve je prisutno u samom oveku. Zabluda je ( Rusoova ) teza da je ovek po prirodi dobar, a da ga je drutvo iskvarilo. Antropoloka teza Rablea je realistina. U oveku postoji i dobro i zlo. Rable jeste prosvetitelj kada govori o crkvi, dogmatici, ali ne o oveku, jer prosvetitelji vide oveka kao

11

dobro bie. Telemska opatija propada iz ekonomskih razloga. Odbacujui srednjovekovni asketski ideal, Rable slika Telemsku opatiju gde ovek slobodno ispoljava svoju prirodu koja je dobra. Rable sa velikim poverenjem gleda na ovekovu prirodu i slobodu. Kao jedan od odgovora Rable nudi Telemsku opatiju jedan idealan manastir, izokrenuta slika stvarnih manastira tog doba. Ali ona se ne sme shavtiti kao utopija, ve kao njema kritika Rable ismeva utopijske snove, parodira samu ideju savrenstva, jer Telemska opatija ipak ekonomski propada. U tom manastiru, na ijim vratima pie ''Radi ta hoe'', ivot je zasnovan na grkim (i humanistikim) principima oseanja lepote i vrednosti ivota. On ne tee po zakonima, ve po sopstvenoj volji i nahoenju. Svaki se posao obavlja kao u nekoj idealnoj zajednici prema potrebama i prilikama. Ljudi u njemu igraju, sviraju, pevaju, itaju, razgovaraju... Manastir je monumentalno luksuzno zdanje u duhu italijanske arhitekture, ukraeno vrsnim slikama i skulpturama, sa velikom bibliotekom. U Telemskoj opatiji Rable izraava prave vrednosti, u njenom opisu preteu sloboda, ljubav, otmenost, prduhovljenost.

TRETMAN ENE Panurgije, hoe da rei najvanije pitanje enidba. Sve ive konsultuje da li da se eni ili ne - svi odgovori su u duhu agnosticizma i enomrzilaki. Poto ga ne dobija ide na putovanje. UTICAJ Rable je uzor svim drugim epohama (i nadrealizmu), osim klasicizmu. SADRAJ 1. PRVA KNJIGA roman poinje jednom pesmom gde se govori ta e sve ta knjiga biti 2. * 3. ? 4. * 5. PETA KNJIGA plovidba Pantagruela. Dijalog ta je smisao ivota; Sve je sa mnogo grkih motiva. Odlazi se do proroita. ''Boanska boca'' (umesto ''in vitae veritas'' je ''in vino veritas''). & Daje dvosmislene odgovore happyend. Daje odgovore na pitanja u zavijenoj formi. INTERTEKSTUALNOST ? - neprestano koristi prethodnu literaturu (pesnike, knjievnike, filozofe...) - pominje se Platonova ''Gozba'' SMEH detronizacija (namerna) - sniavanje / nasuprot askezi & ta je sve funkcija smeha? Detronizacija (Bahtin) smeh objedinjuje razliite smisaono-estetske planove - unutranja ravnotea Rable i Vijon su uticali na dananju literaturu apsurda. Rable je izneo gledite o vedroj smirenosti , to nije povrni optimizam, ve uvid da je bolje biti srean nego nesrean uprkos svim razlozima za nesreu. M.Bahtin definie pantagruelizam kao vetinu da se bude veseo, mudar i dobar. Prolog namenjen itaocima: o smehu - ispovedanje smeha + hedonistika koncepcija knjievnosti. Kod Aristotela: ovek se razlikuje od ivotinje po tome to se smeje (nasmejana ivotinja) isto to se vidi i u predgovoru. Slinost Bokaa i Rablea - Rable se obraa slavnim ispiuturama i nosiocima gospodskih boleti. pantagruelstvo = nikad nita ne primiti za zlo ako dolazi od dobrog, iskrenog, vernog oveka. IV knjiga prolog 4. knjizi 4: stari prolog govori o onima koji ga klevetaju; o razlozima pisanja knjiga da bi razveselio dobre ljude; & piev prolog dobronamernim itaocima pantagruelstvo = izvesna duhovna radost pomeana sa preziranjem nepredvienih stvari Rable sebe naziva lekarem i on svojim delima kao da ''lei'' one koje je potrebno leiti Rableov roman, odnosno njegova estetika koncepcija naziva se, uslovno, groteskni realizam, ije je osnovno svojstvo sniavanje, tj. prevoenje visokog, duhovnog, idealnog, apstraktnog, na materijalno-telesni plan, na plan zemlje i tela u njihovom neraskidivom jedinstvu.

POSTUPAK - on je u nekim umetnikim postupcima izuzetno moderan: mnoge stvari su kao u vremeplovu idu unapred (rasprave o hrani, piu, odevanju); tradicija u tenji za lepim, estetskim u svakidanjici oplemenjivanje svakidanjice - II knjiga piev prolog 2. knjizi: pitanje pripovedaa navodno, pisac je bio u slubi kod Pantagruela i uestvovao je u svim njegovim poduhvatima. KOMPOZICIJA

Preslavnom knezu i najpreosveenijem gospodaru, kardinalu atijanskom. (iz svih Rableovih predgovora se idi da je bio klevetan i napadan; naravno, kod Rablea je sve alegorija, pa niko nije ni mogao da dokae njegove aluzije)
4

12

U Rableu nalazimo velikog romanopisca Francuske, velikog pripovedaa zbog brojnih anegdota, novela i pria. Veina ovih umetaka je toliko zaokruena i dovrena da bi svaki od njih mogao biti potpuno samostalna novela ili pria.

Pohvala ludosti-Erazmo Roterdamski Svet kao pozornica ludosti i hrianstvo kao vrhunska ludost

Kada je Erazmo Roterdamski, veliki kritiar svoga vremena, odluio da se uhvati u kotac sa najteim i najpogubnijim ljudskim nedostacima i da iznese na videlo sve izopaenosti i zloupotrebe crkve i dravnih institucija, sigurno nije bilo svejedno u kojoj e formi i na koji nain to uiniti. Vek u kome Erazmo pie, 16. vek, vreme je burnih prevrata, veliki deo Evrope zahvaen je procesom reformacije.U takvom trenutku Erazmo Roterdamski kree u pohod protiv neobrazovanosti i gluposti imajui na umu i neophodnost reformisanja crkve i povratak pravim hrianskim izvorima.5 Izigrati cenzuru i izbei lomau, a poturiti u krilo crkve eksploziv reformacije 6, bilo je mogue samo kroz ambivalentni govor i ironiju. U Erazmovoj Pohvali ludosti sama ludost dobija re i otpoinje svoj dugi monolog u kome e razotkriti nitavnost svih najuglednijih ljudskih institucija7 i otvoriti neka od vanijih pitanja religije i filozofije. Na samom poetku Ludost stvara karnevalsku atmosferu u kojoj itaoce priprema na ton, potpuno razliit od onog na svetim propovedima:napregnite ui kao kada sluate vaarske telale, lakrdijae i arlatane8 Potom Ludost, drei se konvencije, govori o svom poreklu i nabraja svoje verne pratioce: Lasku, Zaboravnost, Lenjost, Nasladu, Lakomislenost, Razuzdanost, Gozbu i Tvrd san. Ona se zatim predstavlja kao preduslov za raanje i pokreta svakog delovanja 9. Ludost istie i na svoj nain argumentuje ulogu koju igra u detinjstvu, mladosti i starosti svakog oveka. Iako je sve ovo izreeno u veselom i obeenjakom, ludosti primerenom tonu, ve na ovom mestu u njenom govoru poinju da se naziru prvi znaci visprenosti i lucidnosti koji e Erazmovu Ludost otkriti u drugom svetlu : kao onu koja je pozu dvorske lude pomeala sa mudracem koji se ludira.10 Ludost e nastaviti da istie svoju vrednost nasuprot nitavnosti razuma koji je nemoan pred poudom i strastima. Ovo preispitivanje moi razuma naizgled je u suprotnosti sa Erazmovim humanistiko-prosvetiteljskim stavom, ali je, sa druge strane, u potpunosti u skladu sa injenicom da je razum nemoan u stvarima vere 11, te se Erazmo kao nedogmatian i kritiki duh ne ustee ni od pretresanja onoga u ta sam veruje i polae svoje nade. Prema predmetu kritike Pohvala ludosti bi se mogla podeliti na tri dela: u prvom, ona je usmerena na opteljudske nedostatke, u drugom delu Ludost se bavi konkretnijim primerima ljudske gluposti i izopaenosti kritikujui pojedine profesije i drutvene institucije, da bi u treem, finalnom, dala svoju viziju hrianstva kao vrhunske ludosti. U prvom delu Ludost istie znaaj svoje uloge u raanju, ljubavi, prijateljstvuBez njene pratilje Samoljublja, ni umetnost ne bi bila mogua.Ovaj deo svog izlaganja Ludost zavrava zakljukom da:ljudski ivot nije nita drugo do izvesna igra Ludosti. 12 Ludost pokuava da ukae na opasnosti naopake mudrosti koju ona vidi kao traganje za praznim utvarama 13. Iskustvo i znanje predstavljeni su kao konica svake akcije i stvaralakog ina. Mudri ljudi su inhibirani strahom, stidom i neprestanim preispitivanjem, dok za sledbenike Ludosti ne postoje prepreke, oni su osloboeni, smeli i samouvereni.U govoru Ludosti koja krepi vitalne sile i podstie ljudsku kreativnost, kao da odzvanjaju reski tonovi karnevalskog smeha. Taj smeh je univerazalan i ambivalentan (Ambivalentnost (ili podeljenost) je istovremeno postojanje u jednoj linosti sasvim suprotnih emocija)Takoe, taj smeh relativizuje, izokree, travestira, ali i preporaa. 14 Ludost govori
J.Huizinga, Erazmo, Nolit, Beograd,19 , str. 124,125. S.Cvajg, Erazmo Roterdamski, Narodna prosveta, Sarajevo, 1957, str. 61. 7 B.Suhodolski, Moderna filozofija oveka, Nolit, Beograd, 1972, str.342. 8 E.Roterdamski, Pohvala ludosti, Mono & Maana, Beograd, 2002, str.42. (nadalje u citirati ovo izdanje Pohvale ludosti ) 9 J. Huizinga, Erazmo, str. 84,85. 10 D. Stojanovi, Ironija i zbilja Erazma Roterdamskog, predgovor za Pohvalu ludosti, ., Beograd, 1990, str.25. 11 J.Huizinga, Erazmo, 19 , str.132. 12 E. Roterdamski, Pohvala ludosti, str.71. 13 Isto,str.72. 14 M. Bahtin, Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse ,
5 6

13

u ovom registru, njena pokuda esto sadri zrno afirmacije i obrnuto, kada hvali, Ludost se neretko i podsmeva. Bilo bi pogreno i uzaludno pokuavati da se govor Ludosti svede na jednoznanu misao. U njenom diskursu pohvala i pokuda su toliko tesno povezane, gotovo stopljene, da bi svaki pokuaj grubog razgranienja naruio prefinjenost i istananost ironije, te bi neka od znaenja bila bespovratno izgubljena. Karnevalski smeh, kao jedno od najboljih i najstarijih sredstava suprotstavljanja nepravdama, neloginostima i ogranienjima ovoga sveta, prua mogunost da se svet vidi iz drugog ugla, drugim oima. To je isceliteljski, oslobaajui smeh. Usvajajui karnevalski smeh kao princip pogleda na svet, ovek postaje sposoban da na svet gleda bez straha, kritiki, ali pozitivno, bez nihilizma.15 Za takav smeh ne postoje rampe i zabranjena podruja. Negovan u okrilju srednjevekovne narodne kulture u povoljnom trenutku on probija u knjievnost. 16 Dok je rableovski svet pravi praznik karnevalskog smeha, Erazmova Pohvala ludosti predstavlja finu sintezu bogate smehovne tradicije i autorove erudicije (naitanost, uenost, obrazovanost, naunost.). U Erazmovom smehu nema preterane gorine i sarkazma 17, po tome je on srodan karnevalskom smehu. Erazmov smeh nije destruktivan, on je deo celovite i svrsishodne kritike. Ono to Erazmovu Ludost razlikuje od narodnih, karnevalskih luda, upravo je onaj umereni, akademski ton, retoriko umee jednog sofiste, vetina da se preteranosti sveta izloe erazmovskim jezikom, jezikom polutonova. Ludost poseduje licenciju na slobodan govor, ona sa sigurne distance izvre svet naopake sa ciljem da ogoli i demistifikuje sve ono to dotle nije bilo dostupno direktnoj kritici. Ona nastoji da i vrednosti i nedostatke ovoga sveta sagleda iz to vie uglova i tako prui to potpuniji uvid. Ludost e tako pokrenuti i niz velikih i nereivih pitanja. Jedno od njih je: ta je srea? Nijedan mudrac nije dao odgovor koji bi svima bio prihvatljiv. To pitanje je vekovima zaokupljalo najumnije ljude, ali bez uspeha: razum je ostao nemoan pred pitanjem sree. Sada e Ludost pokuati da tom problemu pristupi na svoj nain sluei se sopstvenim sredstvima. Relativizujui sve vrednosti, svodei ih na privid, Ludost e prihvatanje iluzije predstaviti kao mogunost za dostizanje apsolutne sree. U Pohvali ludosti svet je predstavljen kao pozornica, a ivot kao komedija. Ljudi nose maske koje im je reditelj namenio, ali su njihove uloge nestalne, svakoga asa maske mogu spasti ili biti zamenjene : odjedanput e se pojaviti sasvim nov prizor : onaj to je maloas bio ena, sada je mukarac, mladi je sada starac; ispod maske kralja najednom se pojavi neki prostak, a onaj to je malopre bio bog, postae oveuljak.18 Iluzija je predstavljena kao neprikosnovena vrednost, a mudrost kao negativnost koja je razara. Ludost nam daje iluziju sree i to je u stvari srea.19 ovek je predstavljen kao bie u ijoj je prirodi da ivi u iluzijama, a klju njegove sree lei u nainu na koji se gleda na stvari. 20 Srea poiva u mirenju sa sopstvenom prirodom i okolnostima i jednom izmetanju slike stvarnosti. Ludost je veoma sigurna i odluna branei pravo na iluziju kada kae: A to se u javnosti takav ivot smatra kao sramota, to za moje ludake ne znai nita, jer oni to zlo i ne oseaju ili, ako ta i osete, ne mare za njega. Ako padne kamen na glavu, to se zove zlo; a stid, nepotenje, pogrda, psovke prouzrokuju onoliko tete koliko ih
ko osea. Ako nema oseanja, onda nema ni zla. ta smeta to ti celo pozorite zvidi? Pljeskaj ti sebi sam ! 21

Tenja ka mudrosti i znanju, iz perspektive Ludosti, predstavlja tenju za negacijom ivota. Mudrac je predstavljen kao neko ko nikada nije iveo, a sve ono to lei na polju razuma, kao put u beznae i rezignaciju. Ludost sebe dovodi u vezu i sa onim to Platon naziva nadahnuem i prisvaja umetnost kao jedno od svojih dobara. Ona nastupa kao olienje ivotne radosti, zagovara pomraenost uma i prihvatanje ivota kao igre. Koncepcija koju Ludost predlae, kree se od iracionalistikog do antiracionalistikog. Iako ona na prvi pogled moe izgledati kao travestija ( , : , ; . .) Erazmovih ideja i stavova , takvo tumaenje bi moda predstavljalo grubo pojednostvaljenje. Ono to Ludost izrie ne moe se shvatiti kao prosta izokrenutost
Erazmovih ivotnih ideala, govor Ludosti je gotovo uvek viesmislen, viedimenzionalan, neuhvatljiv...

Modernom itaocu se na trenutke ova radikalna subjektivizacija sree moe uiniti ak i bliskom. Kao da je u Pohvali ludosti anticipiran prelaz sa antikog shvatanja sree, u kome je dominirala objektivna komponenta, na moderno, u kome se ono gotovo izjednaava sa oseanjem i doivljajem samog subjekta.
Nolit, Beograd, 1978, str.18-20. 15 Isto, str.291. 16 Isto, str.112. 17 D.Stojanovi, Ironija i zbilja Erazma Roterdamskog, 1990, str.26. 18 Pohvala ludosti, str.74. 19 B.Suhodolski, Moderna filozofija oveka, 1972, str.344. 20 Isto, str.344,345. 21 Pohvala ludosti, str.80.

14

Sredinji deo Pohvale ludosti posveen je kritici najistaknutijih profesija, Erazmovih savremenika. Teolozi, filolozi, pesnici, pravnici, filozofisvi su oni predstavljeni kao verni podanici i sledbenici Ludosti. Samoljublje i odsustvo savesti, ulaznica su u ovo odabrano drutvo. Zloupotrebe, poroci, razliite devijacije, izneseni su na videlo. Na ovom nivou kritike do izraaja dolazi neto otriji, satirini ton. Ludost oko sebe okuplja sve one koji su skrenuli sa pravog puta, ona usvaja sve koji su se odmetnuli od sutine i prave prirode svoga poziva. Razobliena la se ovde mea sa preutnom istinom, satiriar i moralista u Erazmu na taj nain izraava nezadovoljstvo stanjem sveta.22 Kroz kritiku sholastiara, redovnika, monaha, ali i papa i kraljeva, koji se u nekakvoj zemaljskoj hijerarhiji nalaze na vrhu kao boji pomazanici, Ludost se priprema za svoju zavrnu re koja e pre svega biti usmerena ka hrianstvu. Podsmehu e biti izloena i vezanost za ovozemaljski ivot. Istiui besmislenost i nitavnost sitnih obreda kojima monasi pridaju toliku vanost, Ludost e rei: pri tom i ne misle da se Hrist na sudnji dan nee obazirati na te stvari i da e ih samo pitati jesu li izvrili njegovu zapovest o ljubavi. 23 U ovim reima odjekuje Erazmova duboka uverenost u neophodnost povratka pravim hrianskim izvorima.24 Na mestu na kome Ludost govori o papama i zloupotrebi crkvenog poloaja, jezik Ludosti se menja. Nestaje onaj umereni ton, a na njegovo mesto dolazi veoma otra i nedvosmislena osuda. Kao da je Ludost skinula obrazinu koju je sve vreme nosila, i progovorila u ime svih onih(meu njima su i Erazmo i Luter) koji su osetili bes i otpor pred obesnou i licemerjem poglavara crkve. Iako uglavnom ne gubi laku podsmeljivu notu, i dalje se izruguje i veto parodira, Ludost, ipak, govori jezikom ogorenih kad kae: prolivajui potoke hrianske krvi, misle da na apostolski nain brane crkvu, nevestu Hristovu, ako unitavaju one koje nazivaju neprijateljima; kao da crkva ima opasnijih neprijatelja od tih bezbonih papa koji utke doputaju da svet zaboravlja Hrista, koji ga okivaju zakonima gramzivosti, koji izopaavaju njegovu nauku nekim prisilnim tumaenjem i koji ga ubijaju sramnim nainom ivota! I kako je hrianska crkva stvorena krvlju, krvlju koja se uveala, njeni poglavari upravljaju i danas sa maem u ruci, kao da je Hrist nestao, pa svoje vernike ne moe da brani na svoj nain25 Ovo su rei mudre ludosti. Ono to je izreeno prilii mudrom govorniku, dok se ludost ogleda u samoj hrabrosti da se na videlo iznese jedna od najbolnijih istina Erazmovog vremena. Crkva je u svoje ruke umesto jevanelja uzela ma, i narod okovala strahom od Boga. Upravo se tom strahu suprotstavlja Pohvala ludosti kada kroz smeh slavi hrianstvo i ivotne radosti. Erazmo je verovao u vrednost samostalnog miljenja26 i otuda njegovo opiranje svakom jednoumlju i krajnosti. Njegovi savremenici, pripadnici crkve, obezvredili su ideju hrianstva, za njih: sramota je biti raspet na krstu!27 U finalnom delu Pohvale ludosti, poto je ukazano na sve zloupotrebe prividnih hriana, prelazi se na slavljenje mudre ludosti autentinog hrianstva.28 Vizija hrianstva kao ludosti nad ludostima, u skladu je u potpunosti sa tezom da samo ludost prua utoite.29 Leon-E.Alken je jedan od autora koji zavrni deo Pohvale ludosti smatraju njenim teitem dok je sve ono to mu prethodi samo priprema za ovaj religiozni pamflet. 30 On Pohvalu ludosti posmatra kao manifest hrianstva, nadahnut Svetim Pavlom. Potkrepljujui svoju tezu o hrianstvu kao vrhunskoj ludosti, Ludost ponovo zauzima onaj obeenjaki stav i na svoj nain slobodno interpretira Ilijadu, Ciceronove rei i delove Svetog pisma. Pavlove rei iz Poslanice Korinanima: Mi ludaci Hrista radi!i Ako ko meu vama misli da je mudar, neka postane nepametan da bi bio mudar! Ludost tumai kao pohvalu.31 I potonje njeno izlaganje istie slinosti izmeu izvornog hrianstva i onoga to se obino smatra ludou. Mudrost Gospoda predstavljena je kao ludost32, ludost iskupljenja, a Isus kao vanredno lud kada
D.Stojanovi, Ironija i zbilja Erazma Roterdamskog, 1990, str.24,25. Pohvala ludosti, str.126. 24 J. Huizinga, Erazmo, 19 , str.125. 25 Pohvala ludosti, str.139. 26 S.Cvajg, Erazmo Roterdamski, 1957, str.63. 27 Pohvala ludosti,str.138. 28 L.Alken,Erazmo, Erazmo meu nama, Izdavaka knji`arnica Dragana Stojanovia Sremski Karlovci, Novi Sad, 1994, str.99. 29 J.Huizinga, Erazmo,19 , str.85. 30 L.Alken, Erazmo meu nama, 1994, str.111-115. 31 Pohvala ludosti, str.154. 32 L.Alken,Erazmo, Erazmo meu nama, 1994, str.111.
22 23

15

je primio ljudsku prirodu i postao grenik da bi izleio grehe. 33 Konano, Ludost navodi njen najsnaniji argument podseajui na rei koje je Hrist izgovorio na krstu: Oe, oprosti im jer ne znaju ta rade. 34 To to Hrist kao opravdanje za njih navodi bezumlje, Ludosti je dovoljno da donese zakljuak o svojoj nespornoj srodnosti sa hrianstvom. Ona ja spremna da meu svoje sledbenike uvrsti i one koji telesno pretpostavljaju duhovnom i tee bogatstvu i uivanju, ali i one koji su okrenuti duhovnoj sferi i preziru sve to je materijalno. Iako ovi sledbenici Ludosti stoje na suprotnim polovima, postoji i neto to ih vezuje: to je iskljuivost, istrajavanje i insistiranje na krajnostima. To su ljudi koji se bore za ovaj ili onaj svet. 35 I veliku nagradu koju oekuju poboni, Ludost predstavlja kao neku vrstu mahnitosti. I onaj prieljkivani raj za kojim hriani ude, po njoj nije nita drugo do deo Ludosti koja tek tamo postie svoje savrenstvo.36 Izlaenje iz sebe, odvajanje due od tela, ovde se poistoveuje sa trajnim i potpunim bezumljem kao krajnjim ciljem. I onda, kada monolog Ludosti dostigne svoj vrhunac, ona kao da odluuje da se povue. Pozivajui se na zaboravnost ograuje se od svega izreenog i ostavlja nas u istoj nesigurnosti u kojoj smo bili na poetku. Poslednje to Ludost ima da porui svojim poklonicima jeste : Pljeskajte, ivite, pijte! 37, slavei ivot i pozivajui na radost i uivanje. Ne moe se osporiti da u ovom monologu Ludosti postoje razni teoloki i filozofski stavovi i stanovita koja su prihvatana kao mudrosti, i da u ovom ludilu ima sistema, Ludost govori kao mudrost. 38 Mogle bi se izdvojiti dve glavne niti, dve mogunosti opstanka u ovome svetu, na koje Ludost ukazuje. Obe tretiraju sloen problem: kako da ovek koji je svestan svega negativnog u svetu, izabere nain na koji e iveti, kako da se u tom istom svetu postavi.39 Prva mogunost je ispravljanje svih zala i beda ivota u pozoritu senki 40, dok je druga prihvatanje izvornih hrianskih ideja. Postoji i trea, implicitno iznesena, ona koja je na strani razuma i koju Ludost kritikuje. Konano, imajui u vidu neuhvatljivost smisla, nemogunost da se utvrdi jedno znaenje onoga to je u Pohvali ludosti izreeno, svi putevi ostaju otvoreni jer Ludost potuje slobodu volje i svima ostavlja slobodu izbora.

Pohvala ludosti, str.156. Isto, str.157. 35 B.Suhodolski, Moderna filozofija oveka, 1972, str.349. 36 Pohvala ludosti, str.163. 37 Isto, str.164. 38 N.Mili, www.libretto.co.yu, Istinitije od istine, 15.2.2005. 39 B.Suhodolski, Moderna filozofija oveka, 1972, str.332. 40 Isto, str.347.
33 34

16