REC 81-Dejan-Ilic - Duh Samoporicanja Mila Lompara

OKRETAJ TOKA: DUH SAMOPORICANJA MILA LOMPARA
DEJAN ILI
njiga Duh samoporicanja. Prilog kritici srpske kulturne politike Mila Lompara sastoji se od etiri vee celine: Titoizam i sekularno svetenstvo, Titoizam i hrvatska kulturna politika, Zatvorena otvorenost i O srpskom stanovitu. Knjigu otvara uvod Svetionik u tmini, a za prvim delom sledi krai polemiki komentar Jaspers i ideologizovana krivica. Ovde se neu baviti treom celinom Zatvorena otvorenost, a ostale delove itau kao jedan celovit tekst u kome Lompar obrazlae potrebu za jednom novom srpskom kulturnom politikom. Zanima me na kojim temeljima Lompar zasniva tu politiku, kako ona odgovara na izazove nedavne prolosti i kakvu politiku zajednicu podrazumeva. Na Filolokom fakultetu u Beogradu Milo Lompar dri predmete Srpska knjievnost XVIII i XIX veka i Kulturna istorija Srba. Pored toga, nalazi se na elu Zadubine Miloa Crnjanskog, a kao lan irija do sada je odluivao o sledeim knjievnim nagradama: Rastko Petrovi, Milo Crnjanski, ore Jovanovi, Dragia Kaikovi, nagradi Drugog programa Radio Beograda Nikola Miloevi i NIN-ovoj nagradi za roman godine. Bio je dve godine direktor Politike. Dobitnik je knjievnih nagrada Stanislav Vinaver, za knjigu Zavretak romana. Smisao zavretka u romanu Druga knjiga Seoba Miloa Crnjanskog (1995), ore Jovanovi, za knjigu Crnjanski i Mefistofel. O skrivenoj figuri Romana o Londonu (2000), Laza Kosti, za knjigu Apolonovi putokazi. Eseji o Crnjanskom (2004) i Nikola Miloevi, za knjigu Negde na granici filozofije i literature. O knjievnoj hermeneutici Nikole Miloevia (2009).1
1 Podaci iz ovog pasusa delom su preuzeti iz Ivan olovi, Moralista, u I. olovi, Vesti iz kulture (Beograd: Peanik, 2008), str. 97102. olovi je u tom tekstu kritikovao neke Lomparove stavove u vezi sa kulturom seanja iz knjige Moralistiki fragmenti (Beograd: Narodna knjiga, 2007). Lompar je odgovorio na olovieve primedbe u Duhu samporicanja. Tom se polemikom, meutim, ovde neu baviti.
128
SRPSKI SAN Na strani 426,2 Lompar se poziva na metaforu sa tokom Arnolda Toynbeeja, koja treba da predoi istovremeno kruno i pravolinijsko kretanje istorije. Metaforom toka, osovine i kola koja na nju naleu, Toynbee nastoji da prilagodi model ciklusa kulture injenici da u istoriji nikada nije re o povratku na staro: nijedno istorijsko stanje ne moe se razumeti kao ponavljanje nekog prethodnog stanja iako se toak vrti oko svoje osovine, kola se kreu u nekom pravcu. Uprkos dugoj tradiciji ciklinog razumevanja istorije, Toynbeejevo poreenje ostaje na povrini i praktino je neupotrebljivo u objanjavanju istorijskih dogaaja. Re je o metafori ija je svrha da dodatno podupre jedno drugo, takoe slabo poreenje kulture sa organizmom. To poreenje izmeu civilizacije i bia koje se raa, raste, stari i umire Toynbee bi, dakle, da spasi jo manje smislenom slikom mehanike naprave. Zato se Lompar mui s tom protivrenom retorikom engleskog istoriografa? S jedne strane, Toynbee je privukao Lompara naznakama o moguem sumraku zapadne civilizacije, koje ostaju od bitnog znaaja za bilo kakvu moguu pretpostavku o srpskom stanovitu.3 S druge strane, zaokupljen upravo srpskim stanovitem, Lompar komplikuje: U ovom naelnom vidu, srpsko stanovite je ishodite srpske egzistencije, politike kao
vizije, kulture kao simbolikog univerzuma. Sma re ishodite ima u srpskom jeziku dva gotovo suprotna znaenja. Ona oznaava poetak: kao mesto odakle neto potie, gde se neto otvara, pojavljuje; kao polazna taka, polazite. Ali, ona oznaava i kraj: kao ono to proistie iz neke akcije ili radnje, rezultat, svretak. To nam omoguava da u njoj prepoznamo i regulativni vid srpskog stanovita. Jer u tom vidu ona postaje hermeneutiki pojam koji pripada heremeneutikom krugu: poetno kao prvobitno-egzistencijalno stanovite biva itavim nizom razliitih posredovanja, bilo partikularnih bilo univerzalnih, politikih i dravnih, kulturnih i istorijskih, potvreno u meri da se, u neposrednoj blizini take gledita sa koje se procenjuje, uvek pojavljuje kao istovetno, ali neuporedivo bogatije smislom.4 Da bi zakljuio: srpsko stanovite krunom strukturom svog zasnivanja odgovara Tojnbijevoj predstavi o malom toku.5 Treba verovati da je engleskom profesoru bila daleka svaka pomisao o nekom hermeneutikom toku, makar i malom. Naem profesoru, naprotiv, svata pada na pamet, recimo to da se sa srpskog stanovita ne moe videti nita drugo do samo to stanovite, koje se iz nekog razloga tokom gledanja izmestilo u svoju blizinu. Meutim, Lomparova
2 Milo Lompar, Duh samoporicanja. Prilog kritici srpske kulturne politike (Novi Sad: Orpheus, 2011). Reference uz navode iz Lomparove knjige sadrae samo broj strane. 3 Str. 426. 4 Str. 422. 5 Str. 426.
Re no. 81/27, 2012.
razmiljanja ipak nisu samo naklapanja; re je o misaonom sunovratu kojim se poetak izvodi iz onoga to je iz poetka navodno bilo izvedeno. Iz toga da kraj potvruje poetak sledi da je kraj poetku ontoloki nadreen. Kraj koji dolazi pre poetka je stariji od poetka i normativno je (regulativno) utemeljenje srpskog stanovita. Poto se zauzme stanovite koje je praktino neproverljivo jer regulativno utemeljuje ono to se posmatra, razumljivo je to se sa tog stanovita vidi iskljuivo samo to stanovite, dakle samo ono to se eli videti. Sa takvog stanovita moe se onda rei i uraditi ta god se hoe, jer je ono samo sebi jedino merilo i jedina potvrda. To je Lomparov san o srpskom stanovitu. Sa tog stanovita Lompar sebi samerava sve u ta se zagleda: krivotvori injenice, izvre znaenje tekstova koje tumai ili menja smisao inae jasnim konceptima. Recimo, kada hoe da naglasi blisku srodnost elemenata koji pripadaju istoj grupi, upotrebie sintagmu porodine slinosti: u istoj interesnoj i duhovnoj porodici, kae on, u kojoj razlike izmeu lanova mogu najvie varirati do statusa porodinih slinosti...6 Ne tie nas se sad nastavak Lomparove misli; kao u itavoj knjizi, i tu je re o neprijateljima srpskog stanovita; vratiemo se tome kasnije. Ovde nas zanima to to je za Lompara status porodinih slinosti mera do koje mogu varirati razlike izmeu lanova jednog niza, u konkretnom sluaju jedne interesne i duhovne porodice. Najvie, podvlai
Lompar, da bi istakao da je re o sitnim razlikama. Ali koncept porodinih slinosti, onako kako ga uvodi Ludwig Wittgenstein, znai neto sasvim drugo: analogija sa porodinim slinostima treba da ukae na to da se neke rei u obinoj upotrebi odnose na mnotvo raznorodnih stvari koje ne moraju imati nita zajedniko.7 Zato se koncept porodinih slinosti odnosi i na one nizove iji pojedini elementi ne dele nijednu osobinu. Te elemente ini lanovima istog niza tek jedna te ista re koja na njih upuuje. Upravo su nizovi porodinih slinosti zaveli Lompara da hermeneutiki krug povee sa tokom. Umesto toka, bilo bi bolje da je Lompar, kada se zapitao o nacionalnom identitetu, ispravno upotrebio analogiju sa porodinim slinostima. U irokim misaonim potezima, osvre se Lompar i na liberalizam. Liberalizam, po Lomparu, poiva na izrazitom podozrenju u ovekova pozitivna svojstva, na ideji negativne slobode, to onda nalae postavljanje drutvenih graninika za ovo rasprostiranje negativnosti, pa se zakoni i institucije pojavljuju kao uspeni garanti pozitivnih istorijskih odluka i ukupnog istorijskog kretanja.8 Nevolja je to i tu imamo porodicu liberalizama. Bitni lanovi te porodice istiu sposobnost ljudi da rasuuju i prave moralne izbore. I jedno i drugo su pozitivna svojstva. Na njima se zasnivaju ideje o pravu na ivot, slobodu i jednakost. Meutim, i da nije tako, podozrenje u ovekova po-
129
6 Str. 43. 7 Ludvig Vitgentajn, Filozofska istraivanja, prevela Ksenija Maricki Gaanski (Beograd: Nolit, 1980; drugo, pregledano i popravljeno izdanje), 77, str. 70. 8 Str. 440.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
zitivna svojstva nema nita sa konceptom negativne slobode. Taj koncept, kako ga je objasnio Isaiah Berlin, podrazumeva odgovor na pitanje: U kom podruju subjektu osobi ili grupi osoba treba da bude ostavljeno na volju da radi ili da bude ono za ta je sposoban, bez uplitanja drugih osoba?9 S druge strane, pozitivno shvatanje slobode odgovara na pitanje: ta ili ko je izvor kontrole ili uplitanja koje moe nekoga da natera da radi ili da bude pre
ovo negoli ono?10 Za Berlina, pozitivna sloboda predstavlja pogreno i nadasve opasno opredeljenje, koje se moe zloupotrebiti da se opravda totalitarna drava.11 Nije mi namera da se ovo pretvori u katalog greaka koje je Lompar napravio u Duhu samoporicanja.12 Ne samo to bi to bio dug i zamoran posao nego, sam po sebi, on ne bi imao nekog posebnog smisla. Koncepti porodinih slinosti te negativne i pozitivne slobode treba da
130
19 Isaija Berlin, Dva shvatanja slobode, prevela Slavica Mileti, u I. Berlin, etiri ogleda o slobodi (Beograd: Nolit, 1992), str. 200259; citat na str. 204. 10 Ibid. 11 Vidi, recimo, Adam Svift, Politika filozofija, preveo ore Trajkovi (Beograd: Clio, 2008), posebno drugo poglavlje Sloboda, str. 65108. Zanimljivo je to to Swift smatra da su kategorije negativne i pozitivne slobode, onako kako ih je Berlin odredio, neprikladne za razvrstavanje razliitih koncepcija slobode, pa je uputno da se one ne koriste. U naem sluaju, to znai da, uprkos Lomparovom uverenju, ima i onih liberalizama koji ne poivaju na ideji negativne slobode. 12 Za radoznalog itaoca, jo dve za Lompara tipine greke. Prva je zabavna i u vezi je sa Lomparovim pokuajem da uspostavi analogiju izmeu kretanja ahovskih figura i ponaanja aktera u javnom prostoru. Ovako Lompar o ahovskom kralju: Kralj je, kao i uvek, van neposredne igre i poput spoljno-politikog arbitra ukljuuje se samo u zavrnici: kao deus ex machina koji dolazi sa neba i razreava istorijski zaplet. Str. 77. Oito je da Lomparov kralj nema veze sa ulogom i kretanjem te figure u ahu. Druga greka je ozbiljnija. Ona razotkriva Lomparovo nerazumevanje koncepta demokratije. Na jednom mestu on e se retorski zapitati u kom je, meutim, demokratskom drutvu uopte mogue kriminalizovanje miljenja. Str. 18. Autor tu podrazumeva: nijednom. To je pogrean odgovor. Na primer, u Nemakoj je zabranjeno javno iznositi stavove kojima se negira Holokaust. Kanjivo je i svako javno miljenje koje ugroava demokratske institucije i procedure. Tamo je mogue sudski goniti svakoga ko zloupotrebi demokratske ustanove za ruenje demokratije. Re je, naravno, o konceptu borbene demokratije koji je proistekao iz specifinog nemakog istorijskog iskustva. Poto Lompar esto referira na posleratnu Nemaku, te injenice bi mu morale biti poznate, ali nisu.
Re no. 81/27, 2012.
nam poslue za procenjivanje Lomparovog srpskog stanovita. LOMPAROVA POLITIKA KULTURE Svoj prilog kritici srpske kulturne politike Lompar zasniva na uvidu da je naa javna svest postala plod ukrtanja razliitih kulturnih politika od kojih nijedna nije srpska.13 To je posebno porazno ako se zna da su Srbi potinjeni kolonijalno-okupacionim vlastima.14 Vladajua nesrpska srpska kulturna politika otelovljuje duh samoporicanja, nastojanje po kojem Srbi ne treba da se vezuju za svoj narod, jer oni ne treba da tee integralnosti srpske kulturne egzistencije nego treba da se poistoveuju sa neprijateljskim dravnim okvirom.15 Ako prevedemo te Lomparove stavove iz 2011. na jezik kojim su se opravdavali srpski vojni poduhvati na teritorijama susednih drava u poslednjoj deceniji 20. stolea, dobijamo: nesrpsko je svako nastojanje koje se protivi ideji da svi Srbi ive u jednoj dravi, i umesto toga zagovara ideju da Srbi koji ive u susednim dravama treba da budu lojalni lanovi svojih politikih zajednica. Kako se Lomparu otkrila ta duboka istina? Tako to je stao na srpsko stanovite i progledao. Srpsko stanovite predstavlja najmanji zajedniki imenitelj kako politike akcije tako i srpske kulture kao kontaktne kulture tri vere; ono podrazumeva inove odravanja, samorazumevanja i samousavravanja politikih, dravnih, simbolikih i kulturnih naina postojanja srp13 Str. 415. 14 Str. 472. 15 Str. 326.
skog naroda.16 Tako je srpsko stanovite duboko spleteno sa voljom za postojanjem.17 Od srpskog stanovita neodvojiva je jedna zaista srpska kulturna politika koja treba da sledi naelo integralnosti koje podrazumeva zajednike kulturne konstante u bilo kom teritorijalnom ili dravnom podruju. To znai da je pojam srpski osnovni pojam nae kulturne politike i da se on ne moe zameniti ni sa jednim regionalnim ili teritorijalnim pojmom.18 U tom smislu postaje presudna svest o granici. Ona odreuje i znaenje i prepoznavanje. Jer, ona zasniva kulturu razlike kao jednu neophodnost koja manje svedoi o tome da se postoji, a mnogo vie o tome ta ini kulturu koja postoji: ta kultura dopire do samosaznanja i kroz razliku u odnosu na druge kulture. ... Otud bi srpsko stanovite trebalo da bude u jezgru kulturne razlike. Smo jezgro ini slobodna svest o granicama, znaenju i prepoznavanju srpske kulture.19 ta je sadraj pojma srpski, na osnovu koga se formira svest o granici te kulturna politika koja treba da zatiti tu granicu? Kada se tom naizgled komplikovanom pitanju prie iz ugla Lomparovog srpskog stanovita dobija se jednostavan i nedvosmislen odgovor: Osnovno, nepromenljivo i rukovodno naelo srpske kulturne politike treba da glasi: svi Srbi govore srpskim jezikom.20 Na stranu to iz stava da svi Srbi govore srpskim jezikom ne sledi da su svi koji govore srpski Srbi (izvod fatalan po Lomparovu
16 Str. 421. 17 Ibid. 18 Str. 450. 19 Str. 460. 20 Str. 467.
131
politiku!); vratiemo se tome kasnije. Pogledajmo sad ta su najvaniji zadaci lomparovski shvaene kulturne politike: Ali, kao da za Srbe u sadanjim kolonijalno-okupacionim okolnostima gotovo i nije najvanije pitanje o tome ko e u srpskim zemljama vladati; premda nikako nije svejedno ko je to, uvek e to biti neko po meri zapadnih interesa. Otud je najvanija stvar kako od toga ko vlada dobiti iskamiti, izmoliti, istrgovati, kao kad smo u prolosti molili vezire na Porti i cara u Beu, skadarskog i vidinskog pau, jer je bilo takvo vreme bitne stvari za srpski narod: svest o srpskom jeziku, prava Srpske pravoslavne crkve, istorijsku svest, medije, poboljanje u kolama i bolnicama, prostor za inove samopotovanja, bitan udeo u vojsci, policiji i upravi.21 Vidimo ovde da Lomparu ni sm srpski jezik nije jaa strana: kako se sa srpskog stanovita prihvata svest o srpskom jeziku i istorijska svest koje daje zavojeva? Zar za Lompara plod jednog takvog okupaciono-kolonijalnog nametanja nije upravo duh samoporicanja? Ako ga itamo doslovno, Lompar svoju srpsku kulturnu politiku svodi na ono to srpsko stanovite otro osuuje. Kao da hoe da kae da Srbima moe biti dobro samo kada ih nemilosrdni istorijski sluaj izrui milostivim okupatorima, ako su im okupatori ve sueni. Srbi dakle treba da se nadaju da e im se desiti prosveeni apsolutizam: dobronamerni osvaja shvata da je Srbi21 Str. 471.
132
ma stalo do srpskog jezika (istorije, udela u vojsci i policiji), pa im to i daje. Tako se srpsko stanovite sree na istorijskoj sceni sa srpskim ishoditem. No, pustimo Lomparov aljkavi srpski jezik. Iz citata se, pored srpskog jezika, vide i drugi sadraji pojma srpski: Srpska pravoslavna crkva i srpska istorijska svest. Ali, kao ni srpski jezik, ni Srpska pravoslavna crkva ni srpska istorijska svest ne mogu uspostaviti razliku izmeu Srba i susednih naroda upravo zato to kao razgraniavajue kategorije deluju po analogiji sa porodinim slinostima. Ima Srba koji nisu pravoslavne vere, kao to ima i onih koji su se molili u srpskim pravoslavnim crkvama a nisu bili Srbi. to se istorijske svesti tie, Srbi je sticajem okolnosti u bitnoj meri dele sa susednim narodima, pre svega zato to su dugo zajedno sa njima delili i jo uvek dele iste dravne okvire. Lompara to ne sekira: on vrsto stoji na svom srpskom stanovitu i gleda samo u ono to eli da vidi. S Lomparovog gledita, srpsko stanovite mora odlikovati jo jedno bitno svojstvo: Ono to prethodi svakom prepoznavanju razliitih elemenata koji bi trebalo da tvore srpsko stanovite, ono to bi moglo omoguiti promenu kulturne politike u nas, jeste postepeno umanjivanje neosveenog i nepromiljenog, vekovnim istorijskim iskustvom zahtevanog, poverenja u silu. Srpsko stanovite valja utemeljiti unutar jednog prethodnog poverenja u kulturu, u postepeno, nasleeno i neprestano poboljavano unapreivanje kulturne politike.22 Ako neko pomisli da Lompar odustaje
22 Str. 446.
Re no. 81/27, 2012.
od nasilja jer je upotreba sile neosveena i nepromiljena, iako je opravdava vekovno iskustvo, pogreie. Iz Lomparove perspektive, istorijski poraz u podruju sile ne moe u potpunosti obuhvatiti diferencirani i vieslojni kulturni horizont; obrnuto je mogue: nema istorijske pobede koju nije mogue obezvrediti sporom, naizgled neefikasnom, ali dugotrajnom kulturnom razgradnjom.23 A poto su protivnici srpskih interesa u sadanjim prilikama snano naslonjeni na zapadne interese, i poto to nisu samo nekadanji protivnici na koje je nae istorijsko i kulturno iskustvo naviklo, tu ne pomau ni ustanak ni buna, kao u Turskoj, ve je potrebno diversifikovati sredstva a usredsrediti cilj.24 Dakle, isuvie slabi da bi se oslonili na silu u trenutku kada su srpski nacionalni i kulturni interesi vie ili manje diskriminisani u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, u Makedoniji, na okupiranom Kosovu i Metohiji,25 Srbi moraju, savetuje Lompar, stati na srpsko stanovite i povesti kulturni rat kako bi zatitili svoje interese i razgradili istorijske pobede neprijatelja dok se ne obnove snage za neki novi ustanak. Bitno je i to to u novonastalim okolnostima srpska drava ima sueno polje delovanja, sputana meudravnim granicama: To znai da dravna vlast ima po prirodi stvari najui manevarski prostor za sprovoenje kulturne politike, da kulturne institucije imaju znatno razuenije polje delovanja, dok pojedinci imaju najiri di23 Str. 446447. 24 Str. 472. 25 Str. 317.
japazon upotrebe kulturnih sredstava i svrha.26 Ko su Srbi u ije ime treba da se vodi ta kulturna politika i na koje teritorije ta politika cilja? Za Lompara, Srbi su svi oni koji govore srpski (a ne, kako je napisao, svi Srbi koji govore srpski), jer, dok god postoji svest o srpskom jeziku, ona apeluje: vrati se sebi, dok jo ima kome.27 I pravoslavci, za razliku od katolika koji su svi postali Hrvati. Tako je odlueno kada je stvorena Banovina Hrvatska.28 Istim sporazumom, sve teritorije koje nisu ule u tu i Dravsku banovinu oznaene su kao srpske zemlje.29 Titoistiko jugoslovenstvo je dezintegrisalo Srbe30 i federalizovalo teritorije srpskih zemalja.31 Srpska kulturna politika sa srpskog stanovita mora to da ispravi. Za Lompara, koji ne razume porodine slinosti, srpsko je dakle sve ono za ta se bilo kada upotrebila re srpski u bilo kom kontekstu, na bilo koji nain, u bilo kom svom znaenju. Kulturna politika koja se vodi sa srpskog stanovita mora to da povee i ispuni zajednikim sadrajem, i tako stvori osnovu za integralno srpstvo, koje bi eventualno trebalo da opravda stvaranje srpske drave u iji e sastav ui sve teritorije koje su bilo kada na bilo koji nain bile nazvane srpskim, ako za to, razume se, bude snage. Ima li ieg novog u takvom programu? Sa mesta na kome stoji, Lompar sebe uje kao
26 27 28 29 30 31 Str. 462. Str. 82. Str. 433. Str. 156. Str. 433. Str. 156.
133
glas vapijueg u pustinji.32 Pustinja je tu metafora za zemlju koja se nalazi u kolonijalnookupacionim uslovima; institucije te zemlje su inertne i pod direktnom kontrolom vlasti; a da stvar bude gora, slabost otiskuje i odsustvo izuzetnih linosti u javnom prostoru.33 Naravno, tu slabost ne otiskuje samo Lompar, on jedini ima snage da kae istinu. DA LI JE LOMPAR PLAGIJATOR? Gotovo da nema nieg novog u Lomparovom resantimanskom nacionalizmu. Kao da je mali toak 2011. godine napravio pun krug i vratio nas u drugu polovinu osamdesetih. U bitnim crtama, Lompar uglavnom ponavlja opta mesta iz ozloglaenog Memoranduma SANU, te iz niza istorijskih i knjievnih tekstova iji su autori manje-vie otvoreno zagovarali i opravdavali razbijanje Jugoslavije, i ukljuivanje svih teritorija na kojima ive ili su iveli Srbi u jednu srpsku dravu. tavie, Lompara bismo mogli optuiti i za plagijat. Pre njega, mnogo konkretnije, na osnovu bogatije grae, s finijim oseajem za teorije zavere, o istim stvarima pisao je jo jedan osvedoeni Srbin i univerzitetski profesor Petar Milosavljevi. Lompar Milosavljevia ne pominje, iako i Milosavljevi, hrabro poput Lompara, svlai veo ispod koga se krije prava istina o srpskim ustanovama od nacionalnog znaaja. Na sopstvenu alost i nelagodu, Milosavljevi takoe ne moe a da ne zakljui da su sve te institucije radile na tetu Srba i Srbije: Ponaanje intelektualaca u srpskim nacionalnim institucijama, u
32 Str. 52. 33 Str. 51.
134
kriznim vremenima, koja su nastupila krajem 20. veka, nije bilo u skladu ni sa naunim ni sa srpskim nacionalnim interesima. To ponaanje nije moralo biti samo rezultat prostog nesnalaenja i zbunjenosti. Ono je, sudei po deavanjima, bilo i rezultat smiljenih stratekih poteza. Strategija je, otkriva Milosavljevi pre Lompara, bila hrvatska; i ila je u korist Hrvata. Da su SANU, Matica srpska, Vukova zadubina, srpski univerziteti, Zavod za udbenike planski radili prema hrvatskim programima i za hrvatske interese, Milosavljevi je, moda kao i Lompar, shvatao sporo i zaobilazno. Pre Lompara, Milosavljevi e ponuditi i krucijalni argument u prilog tezi o antisrpskoj hrvatskoj politici. Ukratko, do 2. svetskog rata, objasnie Milosavljevi, dubrovaka knjievnost bila je srpska. Ali, posle 2. svetskog rata u srpskoj nauci o knjievnosti temeljno je sproveden hrvatski filoloki program. Program su sprovodili ugledni i mahom, priznaje Milosavljevi, pametni Srbi. Njih je hrvatska strana poslala da se kao krtice ubace u najvanije srpske naune i obrazovne institucije i zastupaju stav da je dubrovaka knjievnost hrvatska. Milosavljevieva magistralna tvrdnja glasi: ako je dubrovaka knjievnost hrvatska, onda su hrvatski i deo Crne Gore, deo Srbije, cela Republika Srpska i cela Republika Srpska Krajina. Zbog toga je, vapi Milosavljevi pre Lompara, od sudbinskog interesa da srpske institucije brane i odbrane dubrovaku knjievnost od hrvatskih nasrtaja. Na Milosavljevievu alost, srpski izdajnici, ubaeni u kljune nacionalne ustanove kao hrvatski pijuni, uspeno sabotiraju odbranu.
Re no. 81/27, 2012.
Milosavljevi rezignirano zakljuuje: Sadanjoj srpskoj dezorijentaciji treba traiti leka. A lek se moe nai ako se da tana dijagnoza stanja. Izvor srpske patologije, po mojim analizama i saznanjima, ne treba traiti u celom srpskom narodu ve u njegovom aritu. To arite patologije je u onim nacionalnim institucijama koje su odavno 'najslabije take srpskog naroda' ....34 MORALNA TUPOST LOMPAROVE KULTURNE POLITIKE Treba biti fer prema Lomparu i rei da je i on ipak neto dao tradiciji srpske mrnje prema susedima. Re je o specifinom segmentu te tradicije, o odnosu prema zloinima koje su u postjugoslovenskim ratovima poinili Srbi. Prvo, Lompar izriito ne porie postojanje krivice u svim njenim vidovima. On jasno kae da na srpskoj strani lei i krivina odgovornost, i politika krivica, i moralna krivica, i metafizika krivica. On takoe smatra da srpski intelektualac treba da prihvati sramotu.35 Iz svega sledi da postoji zlodelo u vezi sa kojim se utvruju
krivice i osea stid. Za Lompara, u naem vremenu, pak, srpska krivica je ime za primarnu odgovornost zbog raspada titoistike Jugoslavije.36 Nadalje, to je i odgovornost za strahovite nesree devedesetih.37 Lompar, dakle, ne iskljuuje krivinu odgovornost, reparacije i izvinjenja; meutim, kae: ali kakvog posla to ima u ovom kontekstu?38 E sad, koji to kontekst moe obesmisliti krivinu odgovornost, reparacije i izvinjenja u vezi sa strahovitim nesreama iz devedesetih? Lompar predlae nekoliko takvih konteksta i tako dodaje kameni (toki?) u mozaik (mehanizam?) srpskog resantimanskog nacionalizma. Lompar trai da se pitanje o odgovornosti za strahovite nesree devedesetih postavi na nijansiran nain.39 To nijansiranje treba da poiva na paljivom promiljanju spoljnopolitikih aspekata poloaja srpskog naroda:40 ... kada uvaimo spoljnopolitiki pritisak kojem je taj reim Slobodana Miloevia bio izloen, kada prividno stanemo na taku gledita koja izgleda blaa, to ne donosi
135
34 Petar Milosavljevi je krajem pedesetih i u prvoj polovini ezdesetih bio glavni i odgovorni urednik novosadskih Polja; urednik Letopisa Matice srpske bio je od 1969. do 1979. Od 1971. predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde redovni profesor postaje 1988. Od 1976. do 1979. bio je direktor Instituta za jugoslovenske knjievnosti i ef Katedre za jugoslovenske knjievnosti i optu knjievnost. Svi Milosavljevievi stavovi navedeni su ili prepriani iz njegove knjige Ideje jugoslovenstva i srpska misao (Valjevo: Logos, 2007). 35 Str. 126. 36 Str. 151. 37 Str. 99. 38 Str. 137. 39 Str. 99. 40 Ibid.
neko opravdanje, ve samo izotrava i karakterie vrstu njegovih ogreenja: to su greke vlasti, zloini vlasti, grehovi protiv ovenosti. Tada se pitanje njegove politike odgovornosti postavlja na drugaiji nain. Jer, ako su spoljanje okolnosti bile nepovoljne, budui da je preovladao jedan nepravedan i zlonameran odnos prema pravima srpskog naroda, da li to umanjuje odgovornost vladajue elite? Ne nuno. Ako je ona to znala, onda je njena odgovornost u tome to nije uraunala rizike otpora koji je podsticala.41 Za Lompara odgovornost za strahovite nesree nije strahovita; ona je, naprotiv, tek posredna, jer odgovorni akteri nisu uraunali rizike inae opravdanog otpora koji su podsticali protiv izvrilaca zlonamernog spoljnopolitikog pritiska. Srpski narod je s pravom pruio otpor, na to ga je podstakla srpska vladajua elita, iji je greh i zloin to to nije imala u vidu rizike. Kako se to Lomparu obino dogaa, ni ovde nije do kraja domislio posledice onoga to tvrdi. Ako se zloin vlasti svodi na zanemarivanje rizika, kako opisati zloin naroda koji je, poto ga je vlast podstakla, pruio otpor i ogreio se o ovenost? Mada ga nije postavio tu gde se samo po sebi namee, Lompar e na ovo preutano pitanje ipak odgovoriti pri kraju poslednjeg priloga u knjizi: Kao to ne moe da bude ni kriv ni poten, tako narod bilo koji narod ne moe da oblikuje svoj nacionalni program. Na nivou ogromnih masa ljudi moe samo da se pojavi neko mutno oseanje o tome
41 Ibid.
136
ta valja initi a ta nije dobro uraditi. ... To mutno oseanje je toliko neizdiferencirano da moe odvesti kako u istorijsko rtvovanje tako i u istorijski zloin. Tek intelektualna elita a naroito njen humanistiki deo moe konceptualizovati, i strateki i taktiki, i u podruju svrha i u podruju sredstava, neko razumevanje nacionalnih interesa.42 Na stranu da li Lompar uzima u obzir rizik svojih stratekih i taktikih sugestija za srpsku kulturnu politiku. Ovde zakljuujemo da narod i kada zapadne u istorijski zloin ne moe biti kriv. Krivi i odgovorni mogu biti samo pripadnici elite, vladajue i intelektualne, ali i oni, u situaciji kada su svesni nepravde i zle namere neprijatelja, tek posredno, kada ne uzmu u obzir rizik. ta tu ostaje od moralne odgovornosti za masovne zloine? Nita. Lomparu ipak treba priznati da ne negira zloin, i da insistira na nekoj odgovornosti. On e i povisiti ton kada srpskom intelektualcu zameri to na sebe ne uzima sramotni ig kojim je obeleen srpski narod: Srpski intelektualac nee da uzme sramotu tog proskribovanja i onoga to je ini istinskom, i onoga to je ini lanom sramotom i da kae: ja-sam-to.43 Ko je srpski intelektualac? Da li Lompar tu kae da e on, kada nema ni institucija ni asnih pojedinaca, kao potvreni srpski intelektualac, vrsto osovljen na srpsko stanovite, sam poneti breme srpske odgovornosti i sramote jer je to i strateki i taktiki u srpskom interesu? Kada bi bilo tako, ja bih odmah priao Lomparu i podmetnuo svoja lea uz njegova: dragi kolega,
42 Str. 467468. 43 Str. 101.
Re no. 81/27, 2012.
rekao bih mu, i ako se ni u emu ne slaem sa vama, dozvolite da zajedno ponesemo taj strani teret koji ste uzeli na sebe. Ali, nije tako. Lompar se tog moralnog bremena oslobodio i prebacio ga, metaforiki reeno, na moja plea. Da se razumemo, ja taj teret hou da nosim, jedino ne razumem kako se Lompar, posle svega to je napisao, usuuje da se izmakne. A da se izmie i bei od odgovornosti, u to nema sumnje. Sa svoje moralno nesumnjivo pogrene pozicije, Lompar e izraziti nepoverenje u titoistiku svest i time sebe osloboditi svake odgovornosti: Svako nepoverenje prema titoistikoj svesti, kao rodnom mestu naih 'levih liberala', poinje tu: zato oni ne kau koliki su njihovi zloini i njihovi inovi poinjeni u titoizmu aktivni i delatni uesnici zla koje se razbuktalo pri raspadu titoistike Jugoslavije?44 Ovde bi sad neko mogao zaista da zavapi: zato Lompar ne pita i to koliko je srpska kulturna politika voena sa srpskog stanovita doprinela uvrivanju Slobodana Miloevia na vlasti, razbijanju Jugoslavije i izbijanju ratova za jugoslovensko naslee? Zagledan sa srpskog stanovita u srpsko stanovite, Lompar nije u stanju da postavi takvo pitanje. Jedan od glavnih ciljeva Lomparove knjige i njegove kulturne politike, njegove strategije i taktike, jeste upravo potiskivanje i brisanje Slobodana Miloevia sa srpskog stanovita. Pronicljiv italac sad ve pretpostavlja na koje je stanovite Lompar preselio Miloevia: oveka koji je okrivljen za sav istorijski debakl titoistike Jugoslavije Slobodana
44 Str. 97.
Miloevia sekularno svetenstvo levi liberali uvek povezuje sa srpskom istorijskom i kulturnom tradicijom, iako je on bio njihov partijski drug, nesreni zatonik iste partijske misli, jer ga je odgajala, obrazovala, oblikovala i dovela na vlast ona ideologija koja je imala potpuni monopol nad drutvom punih etrdeset godina. Sada sekularno svetenstvo ponavlja istovetan interpretativni manevar: kada se pomalja potpuni krah srpske drave i drutva, nastao usled neosveene i bezuslovne primene kolonijalnih mera, onda ovaj neuspeh koji je logian budui da je bio zadat upravo tim kolonijalnim merama treba da bude svaljen na nacionalnu politiku orijentaciju koja ga nije nametnula niti sprovela. Ponovo se, dakle, u posrednom vidu, okrivljuje srpska istorijska i kulturna tradicija.45 Podsetimo se, prelazak Slobodana Miloevia na srpsko stanovite dogodio se tokom 1988. i 1989. godine. U junu 1988, u intervjuu NINu, Miloevi je pozvao sve nacionalne snage na slogu da bi se Srbija uspostavila kao drava i zaalio zbog tradicionalnih podela meu Srbima. U govoru iz jula iste godine, Miloevi je osudio apatiju ostatka Jugoslavije prema nevoljama kosovskih Srba, i zakljuio da su Srbi verovatno jedini narod na svetu koji bez fizike prinude pristaje da ivi u tri odvojene drave. U oktobru, Miloevi je izjavio da je iseljavanje kosovskih Srba najnoviji genocid 20. veka. U martu 1989. godine usvojeni su amandmani na Ustav
45 Str. 31.
137
Srbije, kojima je pokrajinama ukinuta autonomija. Da je Miloevi zaista stao na srpsko stanovite spremno su potvrdili neki od glavnih zatonika srpske kulturne politike, branioci srpskih interesa. U leto 1989. Matija Bekovi i Mia Popovi pristaju da prime nagrade, Sedmojulsku odnosno Politikinu, od Miloevia lino. U otvorenom pismu Miloeviu, objavljenom u Knjievnim novinama iz januara 1990, Milovan Danojli pie: Ono to si za poslednje dve godine postigao za svoj narod zasluuje divljenje... udahnuo si ivot srpskoj dui. U razgovoru za Dugu iz decembra iste godine, Borislav Mihajlovi Mihiz ije rei Lompar uzima
za moto svoje knjige konstatuje da se reim svrstao uz nas, zbog ega vie nije bilo razloga da se ostane u opoziciji.46 Moe li nacionalna politika orijentacija da zbog toga prihvati odgovornost, makar zato to nije uraunala rizik podrke? Ne, odluno odbija Lompar, jer svaliti odgovornost na nacionalnu politiku orijentaciju znai optuiti srpske istorijske i kulturne tradicije. To poistoveivanje nacionalne politike orijentacije sa itavom srpskom istorijom i kulturom mogue je, razume se, samo sa srpskog stanovita.47 Da zakljuimo: za Lompara, narod ne moe biti kriv jer se vodi mutnim oseanjima; eli-
138
46 Svi navodi uzeti su iz Jasna Dragovi-Soso, Spasioci nacije. Intelektualna opozicija Srbije i oivljavanje nacionalizma, prevela Ljiljana Nikoli (Beograd: Fabrika knjiga, 2004), str. 305311, 322. 47 Ovde tek nekoliko rei o drugom delu citata. Prvo, prejaka je Lomparova sintagma potpuni krah kao sud o stanju srpskog drutva i drave. Preterane ocene obino se izgovaraju da bi se izazvala panika, to je onima koji su ih izerkli povod da se predstave kao spasioci. Poto su samo njima poznati uzroci kraha, jedino oni znaju i izlaz iz teke situacije. Ali, samo oni vide i krah. Moda je to kruno kretanje neminovno kada se stane na srpsko stanovite. Dalje, da li je nacionalna politika orijentacija zaista nevina u vezi sa loim prilikama u srpskom drutvu i dravi. Sa kog je stanovita pucano u premijera Srbije u martu 2003? Ja bih rekao sa stanovita nacionalne politike orijentacije. Lompar bi mogao da pita kako ja to znam. Odmah bih priznao da ne znam pouzdano, ali bih voleo da saznam. Lompar ne bi. On je potpisao zahtev da se Vojislav Kotunica ne ispita u vezi sa atentatom na premijera. Da li je ta peticija proistekla iz srpske kulturne politike? Dalje, od 2004. do 2008. na vlasti u Srbiji je Demokratska stranka Srbije. Pored ostalog, u tom periodu zaustavljene su reforme koje je zapoela vlada ubijenog premijera. Da li je program DSS-a tada bio politiki anacionalan? Konano, da li je Lompar stajao na srpskom stanovitu kada je 2011. traio da se zabrani povorka gej i lezbijskih aktivista i tako opravdao nasilje na beogradskim ulicama iz 2010? U ravni predvianja rizika, vidi li Lompar svoju odgovornost za loe stanje u Srbiji?
Re no. 81/27, 2012.
ta takoe ne moe biti kriva, ona moe biti samo odgovorna; no, ni odgovorna nije itava srpska elita, nego samo onaj njen titoistiki deo; e sad, poto ti titoisti i nisu pravi Srbi, jer ne stoje na srpskom stanovitu i ne vode pravu srpsku kulturnu politiku, onda ni zloini nemaju veze ni sa pravim Srbima, ni sa njihovom istorijom i kulturom. Kada se stvari tako poreaju, sasvim je jasno zato Lompar rezoluciju o Srebrenici, koju je 2011. donela Skuptina Srbije, vidi kao diletantski i zlonameran postupak.48 Njega tu ne zanima ni sadraj rezolucije ni dogaaj na koji se ona odnosi. On e je spomenuti samo jednom i uzgred prethodno ispisavi desetine strana o zloinima, krivici, i odgovornosti u kontekstu zatite srpskog jezika. Lompar e optuiti predsednika Srbije Borisa Tadia za, razume se, titoistiko jugoslovenstvo: dok titi prava nepostojeeg crnogorskog jezika u Srbiji, Tadi ne ini nita da zatiti Srbe i srpski jezik u Crnoj Gori,49 i iskrsava Srebrenica: To je titoistika tradicija srpske dravne politike. Da li je onda udno to nam je sa te adrese nametnuta rezolucija o Srebrenici? Nema nikakve sumnje u to da ti postupci nisu bili dalekovidi: ako se osmotre u svetlu aktuelnih okolnosti, oni se mogu shvatiti kao diletantski; ako ih posmatramo u istorijskoj rezultanti, oni izgledaju kao zlonamerni. Sve se to dogaa zbog toga to smo se potpuno prepustili procesima denaciona48 Str. 217. 49 Str. 216.
lizacije: u nas u ovom trenutku ne postoji nikakva javna svest o jeziku kojim govorimo, ne usuuju se ni da postave pitanje o tom jeziku, niti da se osvrnu na ono to se pojavljuje svud oko nas, na ono to se ini sa naim jezikom, kao to se niko ne usuuje da se zapita o tome koliko postoji naa duhovna i fizika otadbina.50 Da li je u Crnoj Gori ubijeno 8.000 Srba, na ta se ogluio predsednik Srbije? Ne, u Srebrenici je ubijeno 8.000 Bonjaka. ta na to ima da kae Lompar? Da u Srba ne postoji nikakva svest o jeziku. Zato Lompar nije pomenuo Srebrenicu kada je raspravljao o strahovitim nesreama iz devedesetih? Valjda zato to su Bonjake u Srebrenici masovno ubijali Srbi, dakle narod koji se vodi mutnim oseanjima, te ne moe biti kriv. Stoga se o tome i nema ta rei, izuzev da nisu uzeti u obzir rizici. O rezoluciji, pak, ima se rei samo to da je rezultat procesa denacionalizacije. Za Lompara rtve koje nisu nae naprosto ne postoje. Zato on moe i da postavi besmisleno pitanje: Kome se izviniti ako smo se osvedoili da je sudija zloinac?51 Pa, rtvama, Lomparu, rtvama! No, odgovorie Lompar, tek nas metafizika krivica dovodi do oseanja da se ne moemo primai rtvi, da se ne moemo primai ubistvu drugog oveka u kojem na neki nain uestvujemo makar i na tako paradoksalan nain da smo bili protiv svega to je i nehotino dovelo do te smrti. Ta krivica se ne moe operacionalizovati. Jer ona pripada linosti: otud je
50 Str. 216217. 51 Str. 136.
139
nedostupna javnosti, pogotovo javnoj savesti. Kao i rtva, kao i linost, i metafizika krivica je istinski nedokuiva i nesaoptiva stvar: ona postoji kao i rtva, kao i linost ali nije upotrebljiva; ona je tu, ali je odsutna.52 Od koga je Lompar sve to nauio? Navodno, od Karla Jaspersa. SIROTI JASPERS Nije bez svakog smisla to to se Lompar u obimnoj literaturi o krivici i odgovornosti za sistematski poinjena masovna zlodela zakaio ba za prevod Jaspersove kratke knjige Pitanje krivice,53 koja je originalno objavljena 1946. godine pod naslovom O pitanju nemake krivice (Die Schuldfrage: Ein Beitrog zur deutschen Frage). Za Jaspersa se s razlogom moe tvrditi da je bio apolitian mislilac koji nije mogao da pronae nijedan trajan institucionalizovan izraz (ili nijedan uinkovit) za vezu izmeu kolektivne odgovornosti i demokratskog graanstva za koju se zalagao.54 Iako je jasno postavio pitanje o politikoj stabilnosti koja bi trebalo da poiva na posebnom graanskom identitetu, on nije umeo da kae kako bi se taj identitet mogao uspostaviti kao kolektivni moralni identitet u situaciji u kojoj je nemaka nacija usled zloina koje je poinila kao nacija razorena.55 No, ima mislilaca koji su uspeli da odgovore na pitanja koja je Jaspers postavio
52 Str. 120121. 53 Karl Jaspers, Pitanje krivice, prevela Vanja Savi (Beograd: B92, 1999). 54 Jan-Werner Mller, Ustavni patriotizam, preveo Dejan Ili (Beograd: Fabrika knjiga, 2010), str. 26. 55 Ibid., str. 2526.
140
Jrgen Habermas, na primer. U okviru koncepta ustavnog patriotizma, Habermas je objasnio i ta za pojedince znai prihvatanje i razvijanje postkonvencionalnih identiteta: oni ue da usvoje to nepristrasniju taku gledanja i udalje se od svojih elja i uobiajenih drutvenih oekivanja sa kojima ih suoava drutvo i njegove institucije ponaosob. Identitet postaje 'decentriran', poto pojedinci relativizuju ono to ele i ono to drugi od njih oekuju u svetlu optijih moralnih konsideracija.56 Drugim reima, u situaciji u kojoj je kolektivni identitet nacije obeleen zloinom i moralno okaljan, jedinu osnovu za izgradnju novog kolektivnog identiteta ine univerzalne moralne vrednosti (a nikako ne partikularno, u sebe zatvoreno gledite poput Lomparovog srpskog stanovita). To ne znai, objasnie Habermas, da je postojei identitet mogue tek tako odbaciti: stvar je zdrave pameti da se kolektivni identiteti ne mogu graditi u kulturnom vakuumu. Naprotiv, sve postojee kulturne oblike i vrednosti zajednikog ivota potrebno je preispitati sa univerzalnog moralnog stajalita. Iz tog preispitivanja formirae se novi identiteti. Jaspers je do univerzalnog stigao preko svog koncepta metafizike krivice, ali je onda propustio da napravi korak koji bi pojedinca suoenog sa univerzalnim povezao sa zajednicom iji je lan. Ovaj propust mogao bi se, s jedne strane, objasniti Jaspersovom filozofskom pozicijom, ali, s druge strane, ima razloga da se misli i kako su konkretne okolnosti u kojima je Jaspers drao svoja predavanja o nemakoj krivici ograniile domet njegovih uvida. Na to drugo emo se vratiti.
56 Ibid., str. 37.
Re no. 81/27, 2012.
Da je Lompar stigao do Habermasa, proitao ga i razumeo, od njegovog srpskog stanovita ne bi ostao kamen na kamenu. Da se potrudio da neto vie sazna o Jaspersu i njegovim uvidima u stanje nemake nacije posle 2. svetskog rata, barem bi ozbiljno posumnjao u to stanovite. Ovako, zagledan iskljuivo u sebe, Lompar vidi samo svoje srpsko stanovite i ono to mu ide u prilog. Sa svojim nejasnim razmatranjima metafizike krivice koja se ne moe jasno artikulisati i podeliti, Jaspers se Lomparu uinio idealnim za spasavanje srpskog stanovita. No, i tako nejasnog i nedoreenog, Lompar Jaspersa krivotvori ne bi li ga do kraja zloupotrebio za svrhe svoje kulturne politike. Oslanjajui se na Jaspersa, Lompar se zalae za diferencirano poimanje krivice.57 Od etiri koncepta krivice koje je Japers pokuao da razvije, Lomparu su najzanimljivija dva: politika i metafizika krivica. Za politiku krivicu Lompar e napisati da o njoj odluuju pobednik i uspeh,58 i onda to referencom pripisati Jaspersu. Jaspers, meutim, to ne kae. Do nje politike krivice dovode postupci zvaninika i graana jedne drave; zbog nje ja moram snositi posledice postupaka drave ijoj sam vlasti potinjen i u ijem se poretku odvija moje stvarno postojanje (utvrena politika odgovornost). Svaki ovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast. Instanca je sila i pobednikova volja, kako u unutranjoj tako i u spoljnoj politici. Uspeh odluuje. Obuzdavanje samovolje i sile
57 Str. 115. 58 Ibid.
manifestuje se u politikoj razboritosti, koja ima u vidu dugorone posledice, i priznavanju normi koje vae kao prirodno i meunarodno pravo.59 Nosioci politike krivice su, dakle, graani i zvaninici jedne drave, koji svi zajedno i svako ponaosob odgovaraju za postupke vlasti. Moe li vlast koja ini zlodela pokrenuti pitanje o vlastitoj krivici? Moe, ali je to malo verovatno. Zato se zloinaka vlast mora prvo sruiti, e da bi se pokrenula pitanja njene krivice i odgovornosti. Zato odluuje uspeh, koji opet zavisi od pobednikove sile i volje. Pobednik je dakle neko ko ima volju da se suprotstavi zloinakoj vlasti i snagu da tu vlast srui. Po emu bi pobednik morao da se razlikuje od poraenog? Po tome to svojom politikom razboritou obuzdava svoju silu i samovolju, pridravajui se normi prirodnog i meunarodnog prava. Kako je, meutim, Lompar to razumeo? On e rei da pobednikova sila ne znai i pravo, da je nemogue osnovati sud koji e sprovesti objektivnu istragu i doneti pravednu presudu, jer je takav sud nuno pristrasan.60 I opet e sve to pripisati Jaspersu. I opet, razume se, Jaspers to ne kae. Poto je uveo koncept politike krivice, Jaspers e ponoviti: U mirnodopskom dravnom poretku instanca je sud. Posle rata to moe biti samo sud pobednike strane. A onda e izneti mogue primedbe na ovaj stav: Na to je mogu sledei prigovor: pobednikova sila ne znai i pravo. Uspeh nije instanca nad pravdom i istinom. Nemogue je ustanoviti tribunal ko59 Jaspers, Pitanje krivice, str. 21. 60 Str. 115.
141
ji bi objektivno sproveo istragu i presudio u vezi sa ratnom krivicom i ratnim zloinima. Takav sud je nuno pristrasan.61 Dakle, Jaspers ne tvrdi ono to Lompar tvrdi, on to izlae kao mogui prigovor. I tu se ne zaustavlja, nego prigovor razvija na naredne dve strane, da bi na kraju zakljuio: Ali to ne znai da nakon postignutog uspeha ovek nije u mogunosti da na temelju svoje slobode silu preobrazi u ostvarenje prava. ak i ako se to ne dogaa u potpunosti, ak i ako se pravo ostvaruje samo u izvesnoj meri, time se ipak mnogo postiglo na putu ka uspostavljanju poretka svetskog prava. Umerenost kao takva stvara prostor za promiljanje i proveravanje, za jasniju svest o trajnom znaenju sile kao takve. Za nas Nemce prednost Procesa suenja u Nirnbergu je to se pravi razlika izmeu odreenih zloina rukovodstva i ne osuuje se narod kolektivno. Proces je i mnogo vie od toga. On po prvi put i za sva budua vremena deklarie rat kao zloin i iz toga izvlai zakljuke.62 esnaest godina kasnije Jaspers e u pogovoru za svoja predavanja o nemakoj krivici zaista napisati da je razoaran rezultatima Procesa. Lompar je to razoaranje shvatio kao Jaspersovo odustajanje od nekih stavova koje je formulisao odmah posle rata. Rei e Lompar kako je Jaspers priznao da je Nirnberki proces u odlu61 Jaspers, Pitanje krivice, str. 43. 62 Ibid., str. 45.
142
ujuem pogledu pogreno shvatio, da je ispao naivan uprkos svojim godinama i iskustvu, da je tu bila re samo o jednokratnom suenju pobednika poraenima, pa nije dolo do zasnivanja opteg pravnog poretka, to jest postiglo se upravo suprotno. Sve to se dogodilo posle objavljivanja Jaspersovih predavanja, kae Lompar, dovelo je do toga da Jaspers 1962. promeni perspektivu.63 Otuda je prirodno da mi ezdeset i pet godina posle njega moramo imati na umu i njegov sopstveni otklon,64 zakljuuje Lompar. O kakvom je otklonu tu re, i da li je Jaspers zaista odustao od nekih svojih stavova? On pie u pogovoru: Smatram da su izlaganja iznesena u ovom spisu i danas vaea uz jedan bitan izuzetak: u odluujuem pogledu pogreno sam shvatio Nirnberke procese koji su tada otpoeli.65 Da li pogreno shvatanje tih procesa podrazumeva i odustajanje od kljunih stavova koje je izneo u svojim predavanjima? Nipoto. Za samu ideju suenja Jaspers e i esnaest godina kasnije rei da je ona bila divna. Ona je podrazumevala poetak stvaranja svetskog prava po kome bi bilo izvesno da e poinioci jasno definisanih zloina biti kanjeni. Tako bi bila sankcionisana i zabrana pokoravanja onim naredbama ije bi izvrenje bilo zloin. U sutini, tim suenjima je trebalo stvoriti osnovu za pravni sistem u kome e onome ko naredi ili izvri zloin suditi svetska zajednica drava. Da bi se sve to zaista i ostvarilo, trebalo je tokom Procesa suditi i silama pobednicama za zloine ko63 Str. 125126. 64 Str. 125. 65 Jaspers, Pitanje krivice, str. 100.
Re no. 81/27, 2012.
je su one poinile.66 No, ta su se nadanja izjalovila: Velika ideja se, kao i ranije, pokazala samo kao ideja, ne i kao stvarnost. Proces nije bio poetak svetskog poretka sa jednim svetskim zakonodavstvom.67 Otuda: Nije utemeljeno novo pravo ve je podstaknuto nepoverenje prema pravu. Razoaranje, srazmerno veliini poduhvata, ogromno je.68 Da li je to razoaranje izazvalo i odustajanje? Ovo iskustvo ne smemo gurnuti u stranu ak ni onda kad se drimo velike ideje. Sile neprijateljske prema pravdi jo su neuporedivo jae. Danas jo ne postoje uslovi za direktno uspeno utemeljivanje mira u svetu, to je bila namera u Nirnbergu. Za sm ovaj mir, zagarantovan pravom na osnovu volje velikih sila koje mu se same podvrgavaju, potrebna je jedna druga pretpostavka. Bezbednost i prevazilaenje straha ne mogu biti jedini motivi iz kojih taj mir moe nii. On se u staranju za slobodu mora stalno restituisati ponovnom odvanou. Trajno ostvarivanje tog mira pretpostavlja duhovno-moralan ivot visokog ranga i velikog dostojanstva. To bi istovremeno predstavljalo njegovu osnovu i njegov smisao.69 Jaspers ni od ega ne odustaje, on kae da je jedna ansa proputena jer joj akteri nisu bili
66 67 68 69 70 Ibid., str. 100103. Ibid., str. 103. Ibid., str. 104. Ibid., str. 104. Str. 129.
dorasli, i dodaje da je pred nama i dalje izuzetno zahtevan posao izgradnje svetskog prava koje moe garantovati opti mir. Opsednut partikularnim interesima, Lompar bi, naprotiv, da odustane. Od ideje meunarodnog prava koje bi moglo garantovati ako ne mir, onda bar humanizaciju oruanih sukoba, Lomparu je zanimljivija ideja o krivici drugih koji su, rei e Jaspers, oteali nau situaciju.70 Pri tom, ne samo to se Lompar ne osvre na Jaspersovo upozorenje Ko jo uvek nije samorasvetljavanjem spoznao svoju krivicu bie sklon da tui svoje tuioce.71 nego proputa i da navede primarni kontekst u kome Jaspers postavlja pitanje krivice pobednikih drava. Re je upravo o uvidu da je nemaka nacija u prvoj polovini tridesetih godina 20. veka ve razorena i stoga nesposobna da samostalno odgovara za svoje postupke. Jaspers drugim evropskim dravama zamera pre svega to to nisu preuzele odgovornost za Nemaku. S pravom ili ne, tek mi smo upravo u tu evropsku solidarnost polagali nadu, pie Jaspers, kada su se vrata nemakog zatvora zatvorila.72 Jaspers e, priznaje on 1945, otii tako daleko da u maju 1933. prieljkuje ulazak zapadnih trupa u Nemaku.73 Dakle, najvei greh saveznika, iz Jaspersove posleratne perspektive, jeste to to nisu vojno intervenisali jo 1933. i tako spreili katastrofu. Zato je i njima rei e to Jaspers esnaest godina po objavljivanju svojih predavanja trebalo suditi u Nirnbergu. Kada se Lompar zapita: Da li iskustvo krivice moe prihvatiti zloin71 Jaspers, Pitanje krivice, str. 72. 72 Ibid., str. 74. 73 Ibid., str. 75.
143
ca za sudiju? Kome se izviniti ako smo se osvedoili da je sudija zloinac?74 od tih Jaspersovih uvida nema ni traga. No, tu nije kraj Lomparovom krivotvorenju. Lompar kae kako je sve to se dogodilo posle objavljivanja knjige O pitanju nemake krivice uslovilo promenu stavova koje je autor tu izloio. Ta promena uglavnom se svodi, prema Lomparovom pogrenom tumaenju, na odustajanje od ideje o pravdi pobednika. Ali, Lompar ne kae ta se dogodilo i preutkuje u ta se Jaspers najvie razoarao. Stoga, kratak ekskurs.
144
Sa mesta profesora na Univerzitetu u Hajdelbergu Jaspersa je nacistika vlast oterala u prevremenu penziju 25. juna 1937. Razlog za to bilo je Jaspersovo odbijanje da se razvede od supruge koja je bila Jevrejka. Brani par Jaspers trebalo je da bude deportovan u koncentracioni logor Ravensbrik u aprilu 1945. Deportaciju su osujetile amerike okupacione trupe koje su ule u Hajdelberg u martu. Prilike u Nemakoj 1945. godine Jaspers opisuje kao beznadene: zemlja je fiziki unitena, a razorene su i vrednosti i naela koja su nemako drutvo drala na okupu. On ipak veruje u obnovu Nemake i smatra da okupacione vlasti mogu pomoi u toj obnovi. Zato im, pored ostalog, izriito priznaje pravo da denacifikuju univerzitete u Nemakoj i prihvata da posreduje izmeu okupacionih zvaninika i lanova akademske zajednice. Smatra da sa univerziteta treba oterati sve profesore koji su svoje zvanje podredili sarad74 Str. 136.
nji sa nacistima. No, ubrzo shvata da se denacifikacija sprovodi povrno i bez jasnog plana, te je vie ne podrava. Zajedno sa Wernerom Krausom, Alfredom Weberom i Dolfom Sternbergerom, Jaspers ureuje novopokrenuti asopis Preobraaj (Die Wandlung). U tekstovima koje pie za Preobraaj objanjava da nacisti ne bi mogli da poine zlodela takvih razmera da nisu imali podrku u svim slojevima nemakog drutva. Konano, u zimskom semestru 1946. Jaspers na Univerzitetu u Hajdelbergu dri predavanja o intelektualnom stanju u Nemakoj. Ta predavanja bie iste godine objavljena u knjizi O pitanju nemake krivice. Zbog tih predavanja Jaspers e postati jedna od najomraenijih linosti u Nemakoj. Studenti koji su sluali ta predavanja glasno su se smejali i rugali Jaspersu. Svoje negodovanje pokazivali su i tako to su lupali cipelama o pod. Izvan sluaonice, alio se Jaspers u pismima H. Arendt, komunisti su ga napadali kao prethodnika nacionalsocijalizma, dok su ga bivi nacisti optuivali za izdaju. U polujavnim krugovima, Jaspersova knjiga bila je otro napadana i u celini osporavana. Jaspers je pokuao da objasni da to nisu politiki ve samo njegovi lini stavovi i da i drugi mogu da kau ta misle o pitanjima koja je postavio. No, pravo razoaranje e tek uslediti: posle prvih burnih reakcija usledila je apatija. Jaspersu tada postaje jasno da njegovi sunarodnici nisu spremni da temeljno preispitaju nedavnu prolost, a bez takvog preispitivanju nisu mogue kulturna i politika obnova. Godine 1947. on e ponovo pokuati da razbije intelektualnu umalost govorom koji je odrao kada mu je uruena Goetheova nagrada. Svoje kolege i sugraane upozorio je da Goethe, uprkos veliini i znaaRe no. 81/27, 2012.
ju koji ima za nemaku kulturu, ne moe biti vodi Nemcima u posleratnim okolnostima, jer su te okolnosti bitno drugaije od svega o emu je Goethe pisao. Reakcija na ovu provokaciju usledie tek poto Jaspers 1948. sa suprugom napusti Nemaku i nastani se u vajcarskoj. Poto vie niko nije oseao potrebu da razgovara o moralnoj i intelektualnoj obnovi koja mora proistei iz preuzimanja odgovornosti za nedavnu prolost, zakljuio je da je jedno istorijsko razdoblje zavreno i da vie nema razloga da ostane u Hajdelbergu. Tek po odlasku iz Nemake Jaspersa e kao izdajnika i dezertera ponovo napasti njegove kolege i sunarodnici. Meu najglasnijima bie Ernst Robert Curtius. On e ga optuiti za umanjivanje Goetheove vrednosti i nipodatavanje nemake tradicije, a onda i zbog predavanja o nemakoj krivici i selidbe u vajcarsku. Za Jaspersa sve je to bila nova potvrda da Nemci nisu voljni da se okrenu ka nedavnoj prolosti i korenito promene drutvo. Njegov rad sada mu se ve ini uzaludnim i nebitnim. Uasavalo ga je saznanje da se nemaka javna svest sutinski ne razlikuje od one iz razdoblja nacizma. Savezna Republika Nemaka, primetie Jaspers 1966, dvadeset godina po objavljivanju knjiice o nemakoj krivici, postala je prosperitetno drutvo proizvoaa i potroaa, ali nije ispunila svoj politiki i moralni zadatak. Nije uspostavljena nova drava jer se nije dogodilo iskreno suoavanje sa inje-
nicama iz nedavne prolosti. Krivica nije bila Hitlerova, rei e Jaspers, krivica pada na one Nemce koji su ga sledili, a ti Nemci i dalje veruju u jednu la: neshvatljivom igrom sudbine dospeli su bili u ake jednog izopaenog zloinca; iako su im strahote zamraile svest (to je sasvim ljudski), oni su u sutini uvek bili i ostali pristojni, miroljubivi i asni ljudi. U nemakom drutvu i dalje nema slobode misli i politikog delovanja jer se Nemci, zakljuie Jaspers 1966, jo nisu oslobodili naina miljenja koji je omoguio Hitleru da doe i ostane na vlasti.75 ta Lompar ima o tome da kae? Nita. On se pita: Kome se izviniti ako smo se osvedoili da je sudija zloinac? KRIVOTVORITELJ LOMPAR Zapravo, videli smo da Lompar postavlja jo jedno pitanje do koga mu je iznimno stalo pa ga ponavlja vie puta:76 Kako se uopte moemo primai takvoj stvari kao to je ubistvo drugog oveka u kojem na nekakav nain uestvujemo, makar i na tako paradoksalan nain da smo bili protiv svega to je i nehotino dovelo do te smrti? To pitanje, napomenue nam Lompar, nije strano Pitanju krivice,77 i uputie nas na stranu 61 prevoda. Evo ta tamo stoji: Nasuprot takvom rasprostranjenom, ali ne i u svetu jedinstvenom miljenju, pred nas
145
75 Vidi Mark W. Clark, A Prophet without Honour: Karl Jaspers in Germany, 194548, Journal of Contemporary History, Vol. 37, No. 2 (2002), str. 197222. Ovaj ekskurs napravljen je na osnovu tog teksta. 76 Str. 97, 120, 131. 77 Str. 131.
se postavlja zahtev da razdvajanje politike odgovornosti i moralne krivice ne koristimo samo u svoju odbranu, ve i da preispitamo moguu istinu sadranu u kolektivnom nainu miljenja. Mi se ne odriemo razluivanja, ali smo ga ograniili rekavi da se ponaanje koje nas je nainilo odgovornim zasniva na ukupnim politikim prilikama koje istovremeno odreuju moral pojedinca. Iz tih prilika pojedinac se ne moe u potpunosti izdvojiti jer je, svesno ili nesvesno, njegov ivot sastavni deo tih prilika iji uticaj on ne moe izbei ak i ako stoji u opoziciji. Ima neeg poput kolektivne moralne krivice u nainu ivota odreenog stanovnitva u kome ja kao pojedinac uestvujem i iz koga izrasta politika realnost.78
146
Slaem se sa Lomparom da je ovo bitno mesto u knjizi. Ne sporim ni to da je odatle mogao stii do svog paradoksalnog pitanja upravo sledei Jaspersa. Evo kako je Jaspers preao slian put da bi stigao do pojma metafizike krivice. On je prvo graane nemake podelio u dve kategorije: Meu stanovnitvom je bilo mnogo onih koji su se istinski opirali, koji su bili obuzeti dubokim protivljenjem i slutili predstojeu nesreu. Ali jo vei broj njih je nesmetano produio sa svojim uobiajenim aktivnostima, drutvenim ivotom i razonodom kao da se nita nije dogodilo.79 Na te druge, koji ine veinu, pada moralna krivica.80 Oni, pak, koji u potpunoj nemoi nesumnjivo nisu nita od toga mogli da spree
78 Jaspers, Pitanje krivice, str. 61. 79 Ibid., str. 58. 80 Ibid.
uinili su korak ka svom preobraaju postajui svesni metafizike krivice.81 Logino je to to Jaspers tvrdi da se svest o metafizikoj krivici ne moe ni propisati ni predvideti. To je, rei e Jaspers, stvar samoe svakog pojedinca.82 Ta svest i ne moe biti nita drugo do stvar pojedinca poto se formira u opoziciji prema veinskom shvatanju, nasuprot prilikama koje osoba ne moe izbei iako je protiv njih. Od tog oajnikog napora da se lina svest emancipuje od dominantnog zloinakog obrasca treba da otpone preobraaj koji e udariti temelje onome to e ubudue biti nemaka dua.83 Umesto da napravi jo jedan, odluujui korak ka vraanju pojedinca u zajednicu, u toj taki Jaspers se zaustavio. Pitanje je jednostavno: kako neto to je stvar samoe svakog pojedinca moe biti osnova za nastanak kolektivne svesti ili identiteta koje Jaspers naziva nemakom duom. U citatu na koji se pozvao Lompar sadran je odgovor na to pitanje. Ali, taj odgovor je poguban po Lomparovo shvatanje srpskog stanovita. Umesto da sledi Habermasa, na primer, koji je Jaspersovo traganje za temeljima novog kolektivnog identiteta usmerio ka konceptu ustavnog patriotizma i univerzalnom shvatanju morala, Lompar e stii do krivice koja se ne moe operacionalizovati, jer se tie samo linosti. No, tu se nee zaustaviti, nego e dodati i da je ta krivica nedostupna javnosti, pogotovo javnoj savesti. Da je Jaspers tako mislio, on ne bi pominjao temelje budue nemake due, koja, budui da treba da bude kolektivna, mora biti javna. U toj taki Lompar Jaspersove
81 Ibid. 82 Ibid., str. 59. 83 Ibid.
Re no. 81/27, 2012.
koncepte krivotvori i tako krivotvorene primenjuje u tumaenju nedavne srpske prolosti.84 Re je o interpretativnoj smesi krivo shvaenih koncepata i falsifikovanih injenica. Dve kategorije graana na koje je Jaspers primenio koncepte moralne odnosno metafizike krivice Lompar prepoznaje u titoistima koji ine veinu i nacionalno orijentisanim intelektualcima koji su bili u manjini. Dominantna politika u devedesetim godinama, kae Lompar, na manifestnom i simbolikom nivou kroz primitivnu propagandu kolektiviteta, masovna okupljanja u obliku dirigovanih zborova i demonstracija, osnaenu dogmatsko-direktivnu svest, mobilizacijsku retoriku, spremnost na greke i zloin vlasti predstavljala je (kraj svih spoljnopolitikih razlika) osobeno ponavljanje titoistike svesti iz njenih prvih dvadeset godina.85 Na tu titoistiku politiku odnose se onda i krivina odgovornost, kao i politika i moralna odgovornost. To je, po Lomparu, bila veina koja je tvorila politiku realnost. Njoj na-
suprost stajao je ipak ne mali broj onih ljudi koji su bili protiv vladajue politike u devedesetim godinama, ali koji su istovremeno smatrali da postoje srpska nacionalna prava i da su ona saobraziva sa demokratskim naelima.86 Na njih pada metafizika krivica i to na paradoksalan nain jer su bili protiv svega to je nehotino dovelo do zloina. Ta krivica, pak, nedostupna je javnosti a pogotovo javnoj savesti; istinski je nedokuiva i nesaoptiva; ona je tu, ali je odsutna. Pa poto je nedostupna javnosti o njoj se nita javno ne moe rei niti javna savest nalae da se o njoj raspravlja, jer se javna savest ne moe sutinski dotai onoga to je rtva i onoga to je zloin,87 zakljuie Lompar. Sve je u ovoj istorijskoj interpretaciji iskrivljeno do neprepoznatljivosti. S jedne strane, nije sporno da postoje strukturne i konceptualne slinosti izmeu ideologije kojom se legitimisala socijalistika Jugoslavija i nacionalistike ideologije koja je prevladala u Srbiji u drugoj polovini osamdesetih. S druge strane,
147
84 Zalud Jaspers opominje: Razlikovanje vrsta krivice moe omoguiti oveku da se otarasi itavog pitanja krivice ako ga koristi kao sofizme; ovako nekako: 1) Utvrena politika odgovornost dobro, ali ona ograniava samo moja materijalna sredstva, nimalo ne dotiui moje unutranje bie; 2) Krivinaodgovornost pogaa samo malobrojne, mene ne to se mene ne tie; 3) Moralna krivica ujem da je instanca samo vlastita savest i da drugi ne smeju da me osuuju. Moja savest e prema meni postupati blago. Nije to previe strano podvui u crtu i krenuti ispoetka; 4) Tvrdnje o metafizikoj krivici izriito je reeno nipoto ne mogu iznositi drugi. Nju treba da uoim u nekom preobraaju. To je iaena ideja nekakvog filozofa. Tako neto ne postoji. I ako postoji, ja ne moram s tim da se bakem. Ibid. str. 5960. Lomparovo odbacivanje krivice je inventivnije od svega na ta Jaspers upozorava. 85 Str. 100. 86 Str. 98. 87 Str. 122.
148
nije tano da su te dve ideologije imale isti sadraj i sluile se istim simbolima na manifestnom nivou.88 Ideoloki sadraj koji je legitimisao Miloevieve ratne poduhvate proizveli su i odravali upravo oni ljudi koji su zagovarali srpska nacionalna prava. To potvruje i podrka koja je iz tih krugova stizala Miloeviu krajem osamdesetih i poetkom devedesetih. Demokratska naela za koja su se oni zalagali ticala su se politikih aranmana meu Srbima, oko spoljne srpske politike ta opozicija nije se razilazila sa Miloeviem. Da je koalicija izmeu Miloevievog reima i nacionalne politike orijentacije imala veinu u Srbiji potvruju rezultati svih izbora koji su odrani tokom devedesetih. Politike platforme koje su poivale na antinacionalistikim i projugoslovenskim naelima nisu u tom razdoblju imale nikakve anse, to je trend koji se nastavio i posle 2000. godine. Koliko god da su bila mutna oseanja njihovih ubica, 8.000 ljudi u Srebrenici nije ubijeno zato to su, recimo, skrenuli s Titovog puta, nego zato to su bili Bonjaci. Republika Srpska nije nastala kao pokuaj obnove Jugoslavije na temeljima titoizma; naprotiv, ona je rezultat politike voene sa srpskog stanovita koja nije prezala ni od masovnih zloina. Zato je politiko postojanje Republike Srpske sporno, iako se to ne vidi sa srpskog stanovita. Mada Lompar to uporno ponavlja, nije bilo nieg nehotinog u tim zloinima. Za zloin u Srebrenici je dokazano da su ga srpske jedinice planirale i sistematski izvrile. Kao to je dokazano i da su
masovna silovanja ena i mukaraca u zarobljenikim logorima pod srpskim nadzorom bila planirana i sistematska. Nije bilo nieg nehotinog u trogodinjoj opsadi Sarajeva. Ako bi sad Lompar rekao da nisu svi pobornici nacionalne politike orijentacije podrali nasilje, a da su mu se neki i aktivno suprotstavili, na to bi se moglo odgovoriti da i ako je tako, to ih ne oslobaa odgovornosti i ta odgovornost ne moe se konceptualizovati kao metafizika krivica. Zato je to tako, moe se videti i u odlomku na strani 61 prevoda Jaspersove knjige o krivici. PITANJE KRIVICE Ako masovni zloini nisu bili nehotini, unutar kojih ukupnih politikih prilika su oni paljivo planirani? Koji je to kolektivni nain miljenja stajao iza njih? I da li su zagovornici nacionalne politike orijentacije zaista bili protiv svega u nainu ivota stanovnitva koji se manifestovao i u masovnim zloinima? Jaspers e izriito rei da ukupne politike prilike odreuju moral pojedinca te nain ivota u kome pojedinac uestvuje i iz koga izrasta politika realnost. Ali e rei i da u samoi pojedinac moe formirati svest koja se opire ukupnim politikim prilikama koje vode ka zloinu; ta svest, iako ne moe da sprei zloin, udarie temelje za novi nain ivota iz koga e proistei nova politika realnost. Tek uzeta zajedno, ta dva stava ine celovitu sliku o ueu pojedinca u nainu ivota iz koga izrasta politika realnost. Nain ivota ne formira se u nekoj nadljudskoj dimenziji iz koje se projektuje na svet ljudi i
88 Vidi na primer Nenad Dimitrijevi, Sluaj Jugoslavija. Socijalizam, nacionalizam, posledice (Beograd: Edicija Re, 2001), posebno tree poglavlje Rei i smrt: nacionalistika konstrukcija stvarnosti, str. 7298.
Re no. 81/27, 2012.
proizvodi politiku realnost koja oblikuje ljudske ivote. Nain ivota formira se u javnoj sferi u kojoj ljudi razmenjuju svoje deliberacije o ispravnim nainima ivota i poeljnim politikim prilikama. Te deliberacije mogu se povinovati dominantnim obrascima, oko kojih se veina saglasila, ali mogu ii i protiv njih. Za to je, metaforino govorei, potrebno da se osoba izdvoji i u samoi preispita dominantan nain ivota. Ako u samoi zakljui da temelji ne valjaju i da ih treba menjati, zato to su ukupne politike prilike dovele do masovnih zloina, taj zakljuak bie delotvoran samo ako se javno iznese. Jaspers je to nazvao udaranjem temelja za novu nemaku duu. Zato je Jaspers Nemce neprestano pozivao na razgovor o injenicama nedavne prolosti. Zato je posle njega Habermas traio da se sa to nepristrasnije take gledanja, udaljene od sopstvenih elja i uobiajenih drutvenih oekivanja koja nameu drutvene institucije, javno preispitaju svi kulturni oblici nemakog ivota. Moe se otii i korak dalje: jedno takvo preispitivanje, i u mirnim vremenama i u krizama, trebalo bi da bude okosnica svake promiljene kulturne politike. A ta politka nije nita drugo do politika kojom se uspostavljaju kolektivni identiteti. Podsetimo se, kolektivni identitet je odreen istorijom nae grupe. Ta istorija je u stvari nain ivota pojedinaca koji su toj grupi pripa-
dali pre nas. Elementi kolektivnog identiteta ine okosnicu individualnih identiteta. Meutim, individualni identitet ne sastoji se samo u privrenosti ili poistoveivanju sa tim elementima, nego i u njihovom najboljem tumaenju koje treba da bude rekonstrukcija vrednovanja i potvrivanja onih identitetskih obrazaca koje mi danas smatramo vrednim ili dobrim za nas, te ispravnim iz univerzalne moralne perspektive.89 Jedan slian proces preispitivanja i vrednovanja odvijao se u Srbiji tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Ono to mu je nedostajalo bila je univerzalna moralna perspektiva. Glavni akteri tog procesa bili su branitelji srpskih nacionalnih prava. Krajem osamdesetih, iz previranja koja su obeleila celu tu dekadu kao pobednik izlazi nacionalna politika orijentacija. Stvara se velika koalicija izmeu vlasti i srpskih nacionalistikih intelektualaca. Ta koalicija ima dovoljno snage da nametne novi kolektivni naini miljenja i novi nain ivota. Iz toga je proistekla nova politika realnost. Tu realnost obeleili su masovni zloini. Dokazi za ovu interpretaciju dogaaja s kraja 20. veka odve su poznati da bismo ih ovde ponavljali.90 Lomparov pokuaj da tu istoriju revidira nije voen injenicama nego potrebama njegovog srpskog stanovita, kome ta-
149
89 Vidi Nenad Dimitrijevi, Dunost da se odgovori. Masovni zloin, poricanje i kolektivna odgovornost (Beograd: Fabrika knjiga, 2011); posebno etvrto poglavlje Moralna odgovornost za kolektivni zloin, preveo Dejan Ili, str. 221320; citat na str. 249. 90 Vidi na primer Jasna Dragovi-Soso, Spasioci nacije; Nenad Dimitrijevi, Sluaj Jugoslavija; Neboja Popov (ur.), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamenju (Beograd/Zrenjanin: Republika/Vikom grafik/Graanska itaonica, 1996).
150
koe nedostaje univerzalna moralna perspektiva. Kao i njegovi prethodnici iz osamdesetih, Lompar danas nadreuje srpske interese interesima svih susednih naroda i svoju sliku sveta smatra jedino ispravnom, nesposoban da se izmesti sa svog srpskog stanovita i proveri ga. Kada zagovara stav da je srpsko sve ono za ta se bilo kada upotrebila re srpski u bilo kom kontekstu, na bilo koji nain, u bilo kom svom znaenju, Lompar mora biti spreman da prihvati da je hrvatsko, bonjako, crnogorsko, makedonsko, albansko sve ono za ta se bilo kada upotrebila jedna od tih odrednica u bilo kom kontekstu, na bilo koji nain, u bilo kom svom znaenju.91 Pri svemu tome, on je vrsto uveren da njegovo srpsko stanovite mora biti obavezujue za sve Srbe. Zbog toga, on deli odgovornost ili, po Jaspersu, moralnu krivicu, sa pripadnicima srpske politike orijentacije jer i danas zagovara nain miljenja koji su oni zagovarali i iz koga su proistekli zloini. Ali, to nije samo njegova odgovornost: odgovorni su svi uesnici u javnim deliberacijama o nedavnoj srpskoj pro-
losti. Naa je obaveza da o tome razgovaramo i kroz te razgovore udarimo temelje za jednu novu srpsku duu. U tom smislu, Lompar je svojom knjigom izaao u susret toj odgovornosti. Moja je obaveza da mu odgovorim: kolega Lompar, vaa verzija srpskog identiteta je neprihvatljiva, a ako se u obzir uzmu i rizici koje sa sobom nosi, ona moe biti pogubna. SPAS SRPSKE DUE, PO LOMPARU Nije ovde stvar samo u tome to je verzija nedavne srpske istorije koju predlae Lompar netana, a njegov opis sadanjeg stanja komian. Zato se ovde i ne bavim njegovim smenim tezama o kolonizovanju Srbije, iji su glavni eksponenti Latinka Perovi, Ivan olovi i ivorad Kovaevi, kojima logistiku podrku daju nevladina organizacija Helsinki odbor za ljudska prava i nezavisna radio emisija Peanik. Lompar sm, na poloajima koje dri, ima vie institucionalizovane drutvene moi nego svi pomenuti akteri zajedno. Bitno je neto drugo: Lomparov program za obnovu srpskog identi-
91 Lomparu bi, na osnovu svega to u Duhu samoporicanja zastupa, morala biti savreno jasna i opravdana tekua makedonska politika koja nacionalni identitet gradi na istorijskim temeljima antike Makedonije. Koliko podanici Filipa i Aleksandra imaju veze sa graanima dananje Makedonije koji sebe vide kao Makedonce izvan je svake racionalne rasprave. Ali to svakako ne daje za pravo Lomparu da ih identifikuje sa Srbima samo zato to je nad delom iste teritorije nekada vladao neki vladar koji se nazivao Srbinom. U tom smislu korisna je studija Johna Finea, koja se, istina, ne bavi prevashodno ni Srbima ni Makedoncima, nego na primeru Hrvata pokazuje da kolektivne odrednice koje danas razumemo kao nacionalne i etnike ak do poznog sedamnaestog veka nisu imale primarne konotacije u vezi sa etnikom pripadnou. Vidi John V. A. Fine, Jr., When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans. A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods (Ann Arbor: University of Michigan Press, 2006).
Re no. 81/27, 2012.
teta moe se najispravnije shvatiti kao odgovor na Berlinovo pitanje ta ili ko je izvor kontrole ili uplitanja koje moe nekoga da natera da radi ili da bude pre ovo negoli ono? Ko je itao Berlina, zna da tako shvaena pozitivna sloboda jeste pogreno i nadasve opasno opredeljenje, jer se moe upotrebiti da se opravda totalitarna vlast. Dakle, na pitanje ta ili ko je izvor kontrole ili uplitanja koje moe nekoga da natera da radi ili da bude pre ovo negoli ono? Lompar odgovara: srpsko stanovite i svako ko stane na njega. Lomparov srpski program: ta bi, dakle, jedna nacionalno prosveena i moderna elita kao elita koja nosi u pamenju prosvetiteljske tradicije Dositejeve, nae graanske tradicije devetnaestog veka trebalo da ima na umu kao prvenstvene ciljeve svog delovanja, koji bi istovremeno bili subverzivni sa stanovita sekularnog svetenstva? Ti ciljevi bi morali da budu okupljeni oko politike identiteta. Trebalo bi da imaju dva vida: reaktivni, u kojem bi se obrazovalo protiv-dejstvo usmereno ka otvoreno neprijateljskim nastojanjima kultura koje parzitiraju na zaboravu srpske kulturne prolosti i ka njima komplementarnim tendencijama sekularnog svetenstva; i kreativni, kojim bi se spreavali oblici intelektualne stereotipije koja prazni ideje identiteta i kojim bi se uspostavila i potvrdila kompetentnost nacionalno orijentisane misli da zasniva politiku identiteta u skladu sa duhovnom situacijom vremena.92
92 Str. 112113.
Kakva je duhovna situacija vremena? ta nam donosi saznanje o tome da u nas ne postoji neko svesno kretanje protiv delotvorne i dugotrajne strategije po kojoj celokupnu srpsku kulturu kao istorijsku kulturu kontakta tri vere treba svesti na dravnu formaciju Srbije, to znai da sve to je srpsko treba pretvoriti u srbijansko, pa otud treba ponititi sve tragove srpske kulturne prolosti u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Makedoniji? To nam pokazuje kako srpska kulturna politika jednostavno ne postoji, zato to se nekritiki upada u apsolutni oportunizam nae dravne politike; umesto da bude ira i elastinija od dravne politike, kulturna politika je ciljano ua od nje. Kako su tu politiku vodile i partije leve i partije desne orijentacije, oigledno je da nijedne ni druge premda se nisu u svemu ponaale na isti nain nisu imale na umu nikakav koncept snaenja i obogaivanja srpske kulture, niti ostvarivanja politikih i nacionalnih ciljeva pomou kulturne politike.93 Krunski dokaz za totalno zanemarivanje je to to smo za poslednjih dvadeset godina dobili samo jedan tom Srpske enciklopedije.94 alu na stranu, Lompar upozorava da je srpstvo ugroeno. Ugroavaju ga i spoljanji i unutranji neprijatelji. Spoljanji neprijatelji hoe da otmu srpsku kulturu i da parazitiraju na njoj. Unutranji neprijatelji im u tome pomau.
93 Str. 140141. 94 Ibid.
151
152
ta je strano, zapitae se neko, u tome to se na jednu istu kulturu poziva vie politikih zajednica, i zato bi to bilo za jedne parazitiranje a za druge ugroavanje, i kako odrediti za koga je to parazitiranje a za koga ugroavanje? Zato to se kulturom potvruju nacionalna prava i interesi, u Lomparovom sluaju srpski.95 I kada se ta kultura otima od Srba, time se parazitski prisvajaju i srpska prava i interesi, to se u konanom Lomparovom izvodu odnosi na srpske teritorije.96 Zato je integralistika kulturna politika jedini nain da se ouva svest o celini srpskog naroda, to jest o celini njegovih politikih i nacionalnih interesa, koji se u konanom izvodu svode na teritorijalne ciljeve koje Lompar naziva srpskim zemljama. Jer sintagma nacionalni i politiki ciljevi ili interesi ima smisla samo ako se vezuje za dravu. Ako je neko koristi uz sintagmu
integralna kulturna politika, onda to moe da znai samo obuhvatanje teritorije na koju se ta politika odnosi granicama jedne nacionalne drave. Meutim, jedna takva politika u sadanjim okolnostima, Lompar e rei, strahovitog rizika koji izazivaju negativni naini komunikacije u ovako ustrojenoj areni moi bie najdelotvornija ako se preobrazi u kulturu pasivnog otpora.97 No, upravo je kultura pasivnog otpora zbog potpunog odsustva svesti o kulturnoj i nacionalnoj disciplini unutar srpske politike sasvim neutemeljena u naem politikom, moralnom i kulturnom ponaanju.98 Bitan element Lomparove kulturne politike mora dakle biti i disciplinovanje svih za koje Lompar tvrdi da su Srbi. ta ako se Srbi ne disciplinuju u skladu sa kulturnom politikom? Nepostojanje srpske kulturne politike, upozorava Lompar, pogo-
95 Str. 316. 96 Nije Lompar u tome usamljen, naravno. Kao predava na predmetu Kulturna istorija Srba, Lompar je nasledio profesora Jovana Deretia. Ove, 2011. godine objavljena je knjiga Deretievih predavanja, koja verovatno ine kostur i Lomparovog kursa, Kulturna istorija Srba. U uvodnim delovima/predavanjima itamo: U novijoj istoriji, Srbija je stalno teila prema moru, ali uspevala je da na njega izae tek na posredan nain, nekada kao sastavni deo bive Jugoslavije, a tokom XX veka preko Crne Gore, koja i jeste i nije srpska zemlja. Srbi u Republici Srpskoj danas su vie nego ikad ranije 'narod unutranjosti', narod nadomaku mora, ali ipak od njega odvojen, nasilno odbijen. A upravo je taj deo srpske zemlje, preko svoje june oblasti Hercegovine (nekadanje Humske zemlje), bio osnovni pravac izlaska srpskog naroda na more u srednjem veku, u vreme postojanja slobodne i nezavisne srpske drave. Jovan Dereti, Kulturna istorija Srba. Predavanja (Beograd: Evro Giunti, 2011), str. 1415. Dereti je u Lomparu dobio dostojnog naslednika, koji bez ostatka potvruje kontinuitet integralne srpske akademske misli. 97 Str. 453. 98 Ibid.
Re no. 81/27, 2012.
duje kao u svakom takvom sluaju onim kulturnim i politikim dejstvima koja imaju korist od takvog stanja stvari.99 Naravno, uvek se ima koristi od onoga to pogoduje. Nije Lompar to hteo da kae. On je mislio na srpske neprijatelje, njima pogoduje odsustvo discipline u Srba. Neprijatelji su, naravno, Hrvati: Nikada nije suvino ponoviti u emu se sastoji pravac hrvatske kulturne politike: sve to je srpsko treba svesti i suziti na srbijansko, da bi sve to nije srbijansko kao Njego, Andri, Selimovi prestalo da bude srpsko. To je momenat kontinuiteta.100 Nisu ponovo ovde bitni pisci sami po sebi; naprotiv, kontinuitet se ogleda u teritorijalnim pretenzijama: Ta misao je pripadala kako maksimalistiki tako i minimalistiki orijentisanim hrvatskim politiarima, budui da su 'i neki umereniji hrvatski politiari eleli svesti Srbiju na granice od 1878, pa su podupirali one nacije koje su van tih granica stajale sa Srbima u sukobu'. citira Lompar Slobodana Jovanovia kako bi ilustrovao kontinuitet.101 Evo, jo jednom ta je utrveni pravac kretanja hrvatske kulturne politike: kada u starijim razdobljima postoje vieslojni i neodredivi momenti, onda dolazi do brisanja srpskog imena; kada u novijim razdobljima nije mogue ukloniti srpsko ime, onda mu treba osnovano ili ne pridruiti druga nacionalna imena. Tamo gde je predstava relativno neodreena, treba neodreenost iskoristiti da se srpsko ime ukloni; tamo gde je predstava precizna,
99 Str. 416. 100 Str. 315. 101 Str. 154.
treba sa razliitim i meusobno nesaglasnim dokazima, sa pozivanjem na modernost i neodredivost identiteta, ak na njegovu zanemarljivost otkloniti mogunost da srpsko ime ostane samo.102 Hrvatima kao neprijateljima sleduje negiranje svakog integriteta, i to tako to e se istim potezom veliati Srbi: Hrvatska kulturna politika je, dakle, samo odblesak zapadnih politikih namera.103 to znai: Delovanje hrvatske kulturne politike treba uvek posmatrati u rezultanti svetskoistorijskih procesa: nije ona bitna zato to je hrvatska nego zato to kao hrvatska obezbeuje najmanje uoljiv i gotovo samorazumljiv prodor zapadnih kulturnih i politikih interesa.104 Jer ceo zapadni svet je protiv Srba, a Hrvati su samo marionete koje sprovode njegovu volju: Hrvatska politika je oblikovana na jednom od dominantnih svetskoistorijskih kretanja, iji je sadraj i neutralizacija srpskog faktora na Balkanu. To je njen odluujui spoljanji momenat. U tom kretanju se prepliu raznorodna dejstva i ono biva podsticano iz razliitih sredina: katolikih, anglosaksonskih, nemakih.105 Kada se to ima u vidu, ne udi zakljuak: ekaju nas duge godine okupacije. Jedino to moemo uiniti jeste oblikovanje svesti o srpskoj kulturnoj politici i obrazovanje razliitih grupa za pritisak.106 Hoe li Srbi nestati, hoe li oni pustiti da ih svuda tlae, pita se Lompar i skromno odgovara, to pomalo za102 103 104 105 106 Str. 306. Str. 168. Str. 167168. Str. 165. Str. 472.
153
154
visi od broja i vrste onih ljudi koji su spremni i mogu da rade u duhu srpske kulturne politike.107 Ostavlja li Lompar, kada kae da e Srbi nestati, moralni prostor da se na pitanje ta ili ko je izvor kontrole ili uplitanja koje moe nekoga da natera da radi ili da bude pre ovo negoli ono? odgovori drugaije od onoga kako on predlae: srpsko stanovite i onaj ko na njemu stoji. Ko god tako ne misli, bie odgovoran za smrt svog naroda. Taj, naravno, ne zasluuje nikakvo potovanje, a njegovim igosanjem disciplinovae se drugi Srbi. Sa srpskog stanovita, ne sme se sumnjati u to da Srbe tlae i da oni zato, a ne recimo zbog nesposobnosti da izgrade funkcionalnu dravu, nestaju. Ostavimo za trenutak Lompara da obrazuje grupe za pritisak i pogledajmo koja politika filozofija stoji iza njegovog srpskog stanovita. DUGA SENKA CARLA SCHMITTA108 Videli smo kako su posle 2. svetskog rata Nemci pokuali da nau osnovu na kojoj bi izgradili novi kolektivni identitet. Pitanje identiteta bilo je u tesnoj vezi sa moralnom katastrofom za koju je bila odgovorna nemaka nacija. Jaspers je smatrao da je ta katastrofa razorila naciju i zapitao se ta moe u novonastalim okolnostima za-
drati graane Nemake na okupu. No, to pitanje ima i svoju predistoriju. Iskustvo Vajmarske Republike i dolaska nacionalsocijalista na vlast suzilo je misaoni prostor za traenje izlaza. Svest o neuspehu Vajmarske Republike kao da je eliminisala mogua liberalna reenja oliena u ustavnoj demokratiji. Antiliberalna reenja, pak, delegitimisao je nacionalsocijalistiki reim. Danas se u Srbiji vodi slina rasprava. Knjigu Mila Lompara moemo itati i u tom kontekstu. Za koji tip politike zajednice se Lompar zalae? Gde on vidi njene temelje? ta po njegovom miljenju treba Srbe da dri na okupu, i u emu se sastoji srpska odgovornost? Lomparu su strana neka liberalna reenja. On odbacuje i ideju o negativnoj slobodi. ta nudi u zamenu? Lompar vidi interese unutar jedne zajednice kao sukobljene, ali tu, naalost, nee zastati. On hita da doda da su svakako jo vie sukobljeni interesi izmeu zajednica.109 Sukobi su za Lompara konstanta u ivotu i otkrivaju se u veoma razuenoj paleti mogunosti, od borbe za opstanak do istorijskih borbi, jer je u prirodi moi da se iri sve dok je druga mo ne ogranii.110 Ako mo koja se iri vidimo kao neto to nas ugroava, onda je ona za nas neprijateljska. Volja za opstanak ujedinjuje nas
107 Str. 473. 108 Ovaj podnaslov delom ponavlja naslov knjige Aleksandra Molnara Sunce mita i dugaka senka Karla mita. Ustavno zlopaene Srbije u prvoj dekadi 21. veka (Beograd: Slubeni glasnik/Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2010), koja je izuzetno vana jer u kontekst odgovarajue politike teorije postavlja odgovore koje su na bitna politika pitanja ponudili kljuni akteri na politikoj sceni Srbije u protekloj deceniji. 109 Str. 317. 110 Str. 320321.
Re no. 81/27, 2012.
protiv neprijateljske moi. Tako se dobija srpsko stanovite koje je duboko spleteno sa voljom za postojanjem.111 Ni drave ni kulture, opominje Lompar, nee biti ako nemamo volju da ih bude.112 To je tako zato to: Nije tano da drave ili kulture mora biti: moe i da ih ne bude. Jer, postoje konkretni interesi koji su upravljeni na to da ih ne bude.113 Da bismo se aktuelnim procesima odnaroavanja Srba uopte mogli suprotstaviti, neophodno je da imamo svest o njima. Ona se moe obrazovati ako aktuelno stanje ima u odnosu na neto da se uporedi i proceni. A to zalee bi trebalo da bude srpska kulturna politika: izvestan broj injenica i saznanja, vrednosti i namera koji bi predstavljao najiru pozadinu svakog javnog ina, bilo kulturno prosvetnog, bilo politiko nacionalnog. Kada neki in izae van tog okvira, onda nastaje uvid koji poziva na akciju. Tada moemo otkriti da ono to je neophodno (svest o kulturnoj politici) nije i dovoljno. Jer, neophodna je dravna i politika volja da se svest o krenju srpskih prava prevede u javni in usmeren protiv krenja tih prava. Ako nema te volje, ipak svest o kulturnoj politici ve sama po sebi vri pritisak na
111 112 113 114 115
predstavnike politike volje da neto uine. Oni se u nekom vremenu mogu i ogluiti o taj zahtev. Oni se tome mogu odupirati, ali budui da je pritisak neprestan jer ne proistie iz neke subjektivnosti nego iz ukorenjenog i zajednikog sistema uverenja i oekivanja na kraju bivaju prisiljeni da naine korak u eljenom pravcu.114 Koliko je stabilna politika zajednica u kojoj je delotvoran pritisak koji potie iz navodno ukorenjenih i zajednikih uverenja i oekivanja? Kojim se to nepristrasnim procedurama proverava da li je neko uverenje ili oekivanje ukorenjeno i zajedniko? Kako izgleda ivot u politikoj zajednici koja se temelji na identifikovanju neprijatelja? Iako se esto poziva na Jaspersa, videli smo kako Lompar izvre naglavce njegove koncepte i krivotvori njegove stavove. Carla Schmitta Lompar e pomenuti samo jednom. Schmitt e mu na tom mestu posluiti kao krunski svedok da je Ivo Andri srpski pisac, iako bi Hrvati da ga otmu Srbima: U svojim zabelekama, Karl mit pie kako je 'u jesen 1940, kada je Francuska, poraena, leala na zemlji, razgovarao... sa jednim Jugoslovenom, srpskim piscem Ivom Andriem, koga mnogo volim.'115 Krajnji dokaz Andrievog srpstva,
155
Str. 421. Ibid. Ibid. Str. 464. Str. 297. Pa ni ta jedina Lomparova referenca na Schmitta nije direktna. Ceo dogaaj Lompar navodi prema knjizi Dragana Stojanovia Energija sakralnog u umetnosti (Beograd: Slubeni glasnik, 2010), str. 300. O istom dogaaju pie i Petar Bojani u svojoj knjizi o Jacquesu Derridai i Schmittu. Vidi Petar Bojani, Prijatelj-neprijatelj. Karl mit i ak Derida (Novi Sad: Svetovi, 1995),
156
prema Schmittovom seanju, sledi: Srbin mi je ispriao sledeu priu iz mita svog naroda: Marko Kraljevi, junak srpske narodne poezije...116 No, za razliku od Jaspersa, Schmitta e Lompar verno slediti (a moda i prepisivati?), iako se nigde nee eksplicitno pozvati na Schmittovu politiku filozofiju. Na mestu Lomparovog srpskog stanovita sa koga se vidi integralni srpski narod, u Schmittovoj politikoj filozofiji stoji suveren. Lomparova integralna srpska kulturna politika je nadomestak za odsustvo integralne narodne suverenosti. Njen cilj je da se ta suverenost uspostavi. Zbog toga se mora sauvati narod, to jest zaustaviti procesi odnaroavanja. Na ovom mestu napraviemo jo jedan ekskurs, sada o Schmittovim politikim konceptima suverena, naroda, volje, vanrednog stanja te prijatelja i neprijatelja, na kojima se temelji Lomparova srpska kulturna politika.
Za Schmitta, grupa koja je ujedinjena voljom da ue u konflikt protiv konkretnog neprijate-
lja jeste glavni politiki subjekt i otelovljuje suverenitet. Iz toga sledi da je suveren onaj ko odreuje temeljne kategorije prijatelja i neprijatelja. Samo to razlikovanje je u svojoj sutini politiko. Na toj razlici se temelji Schmittova filozofija prava i politike.117 Prijatelj je, po Schmittu, neko ko pripada naoj homogenoj grupi naciji ili narodu. Pri tom je homogenost egzistencijalno odreena autentinom odlukom da se stvori grupa. Postojanje i opstanak grupe nalae konkretna situacija. Neprijatelji su, pak, svi oni koji su iskljueni iz nae grupe. Princip iskljuivanja izvodi se iz supstancijalne homogenosti koja je sadrana u odluci da se formira grupa. Ta odluka podrazumeva i da svi lanovi moraju biti odani grupi. Kolektivni identitet sastoji se u odanosti. Individualni identitet odreen je kolektivnim identitetom. Pored intenzivnog neprijateljstva, razlika izmeu prijatelja i neprijatelja takoe ukazuje i na poseban intenzitet zajednitva.118 Niko izvan grupe ne moe da sudi o opravdanosti nae egzistencijalne odanosti i oseanja prijateljstva. Takoe, niko ne moe
str. 1819. Bojani e, tavie, te 1995. i zaaliti to se kod nas ne zna vie o vezanosti mita i njegove porodice za ove prostore. Ibid., str. 12. Zato je nekim ovdanjim ljudima ta dnevnika beleka u kojoj Schmitt prepriava jedan isprazan razgovor sa Andriem fascinantna, moda i nije tako teko objasniti. 116 Str. 297. 117 Specifino politiko razlikovanje na koje se mogu svesti politike radnje i motivi jeste razlikovanje prijatelja i neprijatelja. Karl mit, Pojam politikoga, u Slobodan Samardi (ur.), Norma i odluka. Karl mit i njegovi kritiari, preveo Danilo N. Basta (Beograd: Filip Vinji, 2001), str. 1552; citat na str. 19. 118 Smisao razlikovanja prijatelja i neprijatelja jeste da oznai krajnji stepen intenziteta vezivanja ili razdvajanja, asocijacije ili disocijacije .... Ibid., str. 19.
Re no. 81/27, 2012.
da sudi ni o naoj odluci ko nam je neprijatelj. Konano, samo lanovi grupe mogu da odlue da li ih u konkretnoj situaciji razliitost neprijatelja ugroava tako da mu se moraju suprotstaviti da bi sauvali nain ivota koji im je egzistencijalno prihvatljiv.119 Schmitt, dakle, vidi politiku u zajednitvu i samopoimanju grupe. Drava je formalizacija te homogenosti. Homogenost prethodi dravi. Koncept drave pretpostavlja koncept politikog.120 Tu Schmitt utvruje i primat politike grupe nad ustavnim poretkom. Drava je mehanizam kojim grupa upravlja sobom i manifestuje svoj pred-pravni politiki identitet. Pravo ne moe sputati grupu, jer su drava i zakoni u slubi autentine politike. To je tako jer se sukob sa neprijateljem ne moe reavati prema unapred datim pravilima.121 Odatle se izvodi i razlika izmeu naroda i nacije. Nacija je narod koji je kao celina sposoban da politiki dela. Da bi politiki delao, potrebna mu je svest da se razlikuje od drugih i volja da politiki postoji.122 Stoga mora biti sposoban da uspostavi prijateljstvo, identifikuje neprijatelja i suprotstavi mu se ako treba. Drava je forma nacije, okvir za njeno politiko jedinstvo, sa granicama
i pravnim poretkom, ija je glavna svrha da nas odvoji i zatiti od neprijatelja, te da nas osposobi da se branimo ako je neophodno. Meutim, nacija se nikada sasvim ne institucionalizuje. Nijedno politiko telo ili pravni akt ne mogu se videti kao krajnji izraz ili otelovljenje narodnog suvereniteta. Nesputan narodni suverenitet je glavna kreativna snaga koja zasniva politiku zajednicu i njen pravni sistem. Ustav nije nita drugo do manje-vie formalizovan izraz konkretne drave, a ta drava opet nije nita drugo do institucionalizovan izraz politikog zajednitva. Ustav treba da nas definie, a definiemo se da bi bilo oigledno ko smo u egzistencijalnom smislu. Svrha tog egzistencijalnog znanja otkriva se u sposobnosti da se odbranimo od neprijatelja. Nacija mora biti u stanju da identifikuje trenutak u kome normativni okvir postojeeg ustava mora da se ukloni da bi se oslobodio prostor za novu odluku. Tada nastupa vanredno stanje. Kada sukob sa neprijateljem postane neminovan, naa sposobnost da delamo fokusira se na nau volju da politiki postojimo. To podrazumeva pronalaenje i upotrebu izvanrednih sredstava u borbi protiv neprijatelja. Naa nesputana politika volja treba
157
119 Sve dok neki narod egzistira u sferi poltikoga, on mora sam, iako samo za najekstremniji sluaj o ijem postojanju, meutim, on sam odluuje odrediti razlikovanje na prijatelja i neprijatelja. Ibid., str. 34. 120 Pojam drave pretpostavlja pojam politikoga. Ibid., str. 14. 121 Sluaj izuzetka, sluaj koji nije opisan u vaeem pravnom poretku, moe se u najbolju ruku oznaiti kao sluaj krajnje nude, ugroenosti egzistencije drave i slino, ali se ne moe opisati primereno stanju stvari. Karl mit, Politika teologija, u Samardi (ur.), Norma i odluka, str. 87123; citat na str. 91. 122 Ako vie nema sposobnosti ili volje za to razlikovanje prijatelja i neprijatelja, on narod prestaje da postoji. mit, Pojam politikoga, str. 34.
da odbrani nae ugroeno kolektivno jastvo i stvori nov pravni i politiki poredak egzistencijalne normalnosti. Dakle, vanredno stanje je situacija u kojoj je kolektivni ivot sveden na svoju politiku sr, na sukob prijatelja protiv neprijatelja, kada pravo ne izlazi u susret egzistencijalnim potrebama i zato postaje nelegitimno. Suveren je onaj ko odluuje o vanrednom stanju.123 Schmitt ne kae da je suveren onaj ko odluuje u vanrednom stanju. Suveren, dakle, odluuje o tome da li date okolnosti jesu ili nisu vanredno stanje. Suveren je izvan pravnog
poretka.124 U vanrednom stanju on ne brani ustavni poredak, ve donosi nove utemeljujue odluke o politikom obliku drave.125 Supstanca konstitutivne moi je supstancijalni nacionalni kolektivni identitet. Taj identitet ne moe se konstituisati. Demokratija se za Schmitta sastoji u identifikaciji izmeu vladara i podanika.126 S tim u vezi treba imati u vidu i utemeljujuu politiku razliku izmeu prijatelja i neprijatelja. Tu ne vai klasini liberalni koncept moralne i pravne jednakosti kao temelja demokratije.127 Po Schmi-
158
123 mit, Politika teologija, str. 91. 124 On odluuje kako o tome da li postoji ekstremni sluaj nude, tako i o tome ta treba da se dogodi da bi se on otklonio. On se nalazi izvan normalno vaeeg pravnog poretka a ipak mu pripada, jer je nadlean za odluku o tome da li ustav in toto moe da bude suspendovan. Ibid., str. 92. 125 Poredak mora da bude uspostavljen kako bi pravni poredak imao smisla. Mora da se stvori normalna situacija, i suveren je onaj ko definitivno odluuje o tome da li to normalno stanje stvarno vlada. Sve pravo je 'situacijsko pravo'. Suveren stvara i garantuje situaciju kao celinu u njenom totalitetu. On ima monopol te poslednje odluke. Ibid., str. 95. 126 ... plebiscitarna legitimnost je jedina vrsta opravdanja drave koja bi danas na sveopi nain mogla biti priznata kao valjana. Karl mit, Legalnost i legitimnost, u Samardi (ur.), Norma i odluka, str. 301358; citat na str. 355. 127 Opte i jednako birako pravo i pravo glasa jeste, logino, samo posledica supstancijalne jednakosti u krugu jednakih i ne ide dalje od te jednakosti. Takvo jednako pravo ima pravi smisao tamo gde postoji homogenost. Meutim, karakter optosti birakog prava, koji ima na umu 'svetska jezika upotreba', znai neto drugo; svaki odrastao ovek, samo kao ovek, treba eo ipso da ima politiki jednaka prava kao i svaki drugi ovek. To je liberalna, a ne demokratska misao; na mesto do sada postojee demokratije, koja poiva na predstavi o supstancijalnoj jednakosti i homogenosti, ona stavlja demokratiju oveanstva. Karl mit, Duhovno-povesni poloaj dananjeg parlamentarizma, u Samardi (ur.), Norma i odluka, str. 147202; citat na str. 155156.
Re no. 81/27, 2012.
ttu, mi nismo moralno jednaki; niti je svrha iskljuivanja neprijatelja uspostavljanje moralne jednakosti unutar grupe; svrha je da se uspostavi i odbrani stanje koje je u egzistencijalnom smislu sigurno.128 Ukratko, Schmitt brani demokratsku jednakost kao unutranju supstancijalnu homogenost, koja ukazuje na
neko spoljanje drugo koje se moe iskljuiti. Oito je da ta homogenost zavisi upravo od drugog. Spram drugog se uspostavlja identitet demosa. Za Schmitta, demokratija zahteva pre svega homogenost, a onda ako se ukae potreba i eliminaciju ili uklanjanje heterogenosti.129
128 Uinak normalne drave sastoji se pre svega u tome da u okviru drave i njene teritorije prouzrokuje potpuno smirenje, uspostavi 'mir, sigurnost i red' i time stvori normalnu situaciju koja je pretpostavka za to da pravne norme uopte mogu da vae, poto svaka norma pretpostavlja normalnu situaciju i nijedna norma ne moe vaiti u situaciji koja je u odnosu na nju nenormalna. mit, Pojam politikoga, str. 31. 129 Nunost smirenja u okviru drave vodi u kritinim situacijama ka tome da drava kao politiko jedinstvo, sve dok postoji, samovoljno odreuje i 'unutranjeg neprijatelja'. mit, Pojam politikoga, str. 31. Kao unutranjeg neprijatelja drava oznaava onoga ko ne pripada narodu, ne-jednakoga, ne-graanina kome nita ne koristi to je in abstracto 'ovek', heterogenoga koji ne uestvuje u optoj homogenosti, pa se zbog toga s pravom iskljuuje. mit, Duhovno-povesni poloaj dananjeg parlamentarizma, str. 158. Ekskurs o Schmittu napravljen je na osnovu teksta predavanja o Carlu Schmittu, koje je Nenad Dimitrijevi u jesen 2011. odrao u okviru kursa Themes in Constitutional Theory: Constituent Power, na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpeti. Vidi i odlian prikaz Schmittovog dela Larsa Vinxa Carl Schmitt, u Edward N. Zalta (ur.), The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2010 Edition), http://plato.stanford.edu/archives/fall2010/entries/schmitt/. Pored tekstova sabranih u knjizi Norma i odluka, koju je izvrsno priredio Slobodan Samardi i ije je objavljivanje podrao Fond za otvoreno drutvo, na srpskom su dostupne i Schmittove knjige Tri vrste pravnonaunog miljenja, u prevodu Danila N. Baste (Beograd: Dosije, 2003), i Nomos zemlje u meunarodnom pravu Jus Publicum Europaeum, u prevodu Bora uputa (Beograd: Fedon, 2011), za koju je beskoristan pogovor napisao Petar Bojani, a ije je objavljivanje ovaj put pomogao Sekretarijat za kulturu grada Beograda. Na stranu to je tu knjigu Schmitt poeo da pie poetkom etrdesetih da bi izloio svoju viziju nacistikog zaposedanja velikog prostora koji se granii sa teritorijama drugih imperija, pa ju je onda posle rata prilagoavao novim okolnostima; ovde je zanimljivo to to je knjiga, kako primeuje jedan tuma,
159
USTAVNA DEMOKRATIJA ILI SUVERENI NAROD IZNAD USTAVA? Na pitanje kako treba da izgleda srpska drava, koje se prvi put ozbiljno postavilo posle 2000. godine, Lompar oito daje antiliberalan, mitovski odgovor.130 Schmittov suveren u Lomparovoj verziji stoji na srpskom stanovitu. Njegova nesputana politika mo odgovara razobruenosti srpskog stanovita koje je u stanju da normativno i regulativno utemelji ono to eli da vidi. Supstancu konstitutivne moi suverena koji stoji na srpskom stanovitu trebalo bi da ini supstancijalni srpski identitet. Volja za postojanjem i jasno identifikovan neprijatelj
politiki utemeljuju Lomparovu srpsku kulturnu politiku. Za Lompara, ta politika nadilazi dravne i pravne okvire ba kao to Schmittova autentina politika nije sputana dravom i zakonima koji joj slue. Okupacija kod Lompara odgovara onome to Schmitt naziva vanrednim stanjem. Vanredno stanje nalae suspenziju pravnih normi da bi narod uspeo da se odbrani u situaciji egzistencijalne ugroenosti. Poto u ovom trenutku nemaju snagu da uu u otvoreni sukob, legitiman je pasivan otpor Srba koji takoe podrazumeva deliminu suspenziju pravnih normi. Konano, sadanju srpsku dravu treba shvatiti kao provizorij, i na taj na-
160
napisana u tonu posleratnog kulturnog pesimizma, koji je bio svojstven i Arnoldu Toynbeeju. Vidi Jan-Werner Mller, A Dangerous Mind. Carl Schmitt in Post-War European Thought (New Haven: Zale University Press, 2003); posebno odeljak Visions of Global Order: Schmitt, Aron and Civil Servant of the World Spirit, str. 87104; primedba o tonu na str. 87. Vie o Lomparovoj dubokosenoj pesimistikoj pretpostavci sa str. 442 koja u poneemu ponavlja Schmittovu podelu politikih ideja po tome da li pretpostavljaju oveka po prirodi zlog ili po prirodi dobrog iz Pojma politikoga moda neki drugi put. 130 Izvan kruga mitovskih opcija koje je opisao Aleksandar Molnar (vidi napomenu 108), jasno se ocrtala ustavna demokratija. Pored drugih, i sm Molnar ve godinama zagovara takvo reenje. On poziva na raspisivanje izbora za ustavotvornu skuptinu koja bi posle ozbiljne javne rasprave usvojila novi ustav, raspisala redovne parlamentarne izbore i raspustila se. Tu je upravo re o liberalnoj ideji, koju Schmitt odbacuje, da se konstitutivna mo iscrpljuje i ukida poto se ustav jednom donese. Vidi Aleksandar Molnar, Oprotaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skuptine? O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji, 20002007 (Beograd: Fabrika knjiga, 2008). Ovde nam je to zanimljivo jer govori o istoj onoj ideji koju je zastupao Jaspers u vezi sa Procesom. Pobednik treba da preobrazi silu u ostvarenje prava. Konstitutivna mo, dakle, mora se preobraziti u ostvarenje prava i tako samu sebe ukinuti. To je autentino liberalna ideja, koju je Lompar mitovskim instinktom krivo protumaio.
Re no. 81/27, 2012.
in je i iskoristiti za sprovoenje mitovske autentine politike. Izvanredne okolnosti okupacije daju Srbima za pravo da u jednom trenutku donesu nove utemeljujue odluke i ustanove dravni okvir koji e teritorijalno odgovarati integralnom srpstvu.131 Jasno je da mitovska pozicija u sutini zagovara stanje permanentnog rata, emu odgovara Lomparov zakljuak da nas ekaju duge godine okupacije. Njoj je taj rat neophodan jer samo tako moe da dri na okupu podanike. Jedini razlog to su ti podanici na okupu je oseanje egzistencijalne ugroenosti i obeanje drave da e ih zatititi. Neprijatelj je naravno uvek neko spolja. To je i jedina osnova za homogenizaciju: jedni su naprosto unutra a drugi spolja. Pria o kulturi je tu bez ikakvog smi-
sla. Kultura se tu instrumentalizuje kao i drava i zakoni.132 Otuda i potreba za unutranjim neprijateljima. Jer, otkuda neprijatelji unutar grupe koja poiva na pretpostavci da su svi njeni lanovi meu sobom prijatelji? To pokazuje da nije dovoljno postaviti neprijatelje svuda oko nas. Neprijatelji moraju biti i meu nama da bi se odravao privid homogenosti. Tako se nasilje prvobitno okrenuto prema spolja sada primenjuje i unutar grupe. Stoga zajednica mitovskih prijatelja poiva ne na odanosti nego na mrnji i podozrenju. To je glavni izvor nestabilnosti drutava koja su pokuala da se zasnuju na mitovskim principima. A re je iskljuivo o totalitarnim drutvima. Piui o njima, Berlin je formulisao koncept pozitivne slobode.
161
131 mit kae: Sve dok svetska istorija jo nije zakljuena, nego jo otvorena i u pokretu, sve dok prilike jo uvek nisu zauvek fiksirane i okamenjene, sve dok, drugim reima, ljudi i narodi jo imaju budunost, a ne samo prolost, u uvek novim pojavnim oblicima nastajae i novi nomos. Tako se, za nas, radi o osnovnom inu podele prostora, koji je sutinski za svaku istorijsku epohu, o strukturno odreujuem spoju poretka i smetanja u zajednikom ivotu naroda na planeti .... mit, Nomos zemlje, str. 60. A zajedniki ivot na planeti za mita su mnoga osvajanja, predaje, okupacije, aneksije, cesije i sukcesije u istoriji sveta, koja se uklapaju ili u neki postojei prostorni poredak, ili razbijaju njegove okvire i, ako nisu samo prolazni nasilni inovi, imaju tendenciju da konstituiu novi meunarodnopravni prostorni poredak. Ibid., str. 64. 132 Grupa se mitovski formira i homogenizuje na oseanju ugroenosti. Ona sebe vidi kao ugroenu i razume se kao rtva. O tom samorazumevanju unutar grupe nema rasprave niti neko izvan grupe moe to osporiti. mitovski identitet priziva smrt i utemeljuje se u njoj. Smrt je jedini stabilan element tog identiteta. Lompar e rei: kultura oblikuje ovekovu samosvest u skladu sa saznanjem o genocidu. Str. 271. Razume se, o genocidu koji je uinjen nad naom grupom, nikako ne i o genocidu koji je poinila naa grupa.
162
Ali, pozivati se na koncept negativne slobode ili na univerzalne vrednosti u raspravi sa mitovcima zaludan je posao. Kao Lomparovo srpsko stanovite, tako i Schmittov suveren ne trpi provere. Sa svog stanovita on sebi daje za pravo da vidi samo sebe. Otuda je svaki njihov poziv na razgovor neiskren. Oni prihvataju samo argument sile. Zbog iracionalnog zazivanja sile njihova pozicija mora se odbaciti. U srpskom sluaju ona moe biti posebno pogubna. Nijedna razgraniavajua kategorija koju je Lompar upotrebio ne moe povui jasnu liniju izmeu Srba i susednih naroda. To se moe najbolje objasniti pozivanjem na anlogiju sa porodinim slinostima. Ni jezik, ni vera, ni kultura, ni istorija ne mogu biti osnova za izdvajanje Srba. Koliko je budalasto verovati da postoji neki poseban srpski identitet koji je zajedniki svim Srbima, iji se neki delovi ne mogu odnositi i na druge narode i koji u sebi ne sadri elemente identiteta drugih naroda potvruje i sam Lompar. On e rei da knjievnost ima posebnu ulogu u istoriji srpskog naroda, ulogu koja je bitno nadilazila estetsku funkciju i ispunjavala kulturnu i drutvenu komponentu, pa je to je posebno vano uvala nacionalni identitet.133 Kako ga je uvala? Tako to je sugerisala kako postoji neki prikriven odnos izmeu istorije i knjievnosti u srpskoj nacionalnoj egzistenciji.134 Zamislimo naredbu: Srbi, vojnici srpske kulturne politike, satrite neprijatelja u ime srpskog nacionalnog identiteta koji je sauvala srpska knjievnost kroz neki prikriveni odnos izmeu istorije i knjievnosti u srpskoj nacionalnoj egzistenciji! Ili:
133 Str. 464. 134 Ibid.
U srpskoj knjievnosti je, dakle, ouvano istinsko sapostojanje raznorodnih slojeva vremen i simbol, kroz prethriansko i hriansko naslee, mitske i paganske predstave i kataloge srednjovekovnih obiaja, shvatanja, misli i snova, ali se u dva savrena umetnika vida: kroz velianstveni pesniki duh narodnog guslara i kroz prepise srednjovekovnih dijaka istovremeno ouvala istorijska svest golemih i nepismenih masa, koja je omoguila da se uspostavi narodno naelo srpske knjievnosti. Upravo je ova komunikacijska uloga srpske knjievnosti kao kolektivni momenat srpske kulture omoguila da uloga knjievnosti u srpskoj istoriji postane korelativna sa ulogom istorije u srpskoj knjievnosti. Na delu je dvostruko preokretanje: smo postojanje knjievnosti osveuje istorijsku egzistenciju, predstavlja znak da ta egzistencija deluje u kolektivnoj svesti, da bi postalo ono to vodi u opsednutost istorijom, u zasienost istorijskim fantazmima, pa ta opsednutost, kao mora i kao neuroza, zaokuplja magistralne pravce knjievnosti, jer nunost istorije koja je jemac egzistencije mora u obliku pounutranjenog naloga da se ospolji u knjievnoj umetnosti koja obavlja ulogu uvara nacionalne samosvesti.135 Kolega Lompar, ako sam vas dobro razumeo, srpska nacionalna samosvest sastoji se u opsednutosti istorijom, zasienosti istorijskim fantazmima, koja je kao neka mora i neuroza. Ako ste to hteli da kaete, ne mogu a da se ne sloim
135 Str. 465.
Re no. 81/27, 2012.
sa vama. No, da li su onda i vizije o neprijatelju posledica mora i neuroza, kao neki fantazmi kojima smo opsednuti? I nije li taj komar posledica vie nego dvostrukog preokretanja srpskog istorijskog tokia? Kolega Lompar, sad vas ozbiljno pitam, je li to taj identitet u ije ime vi igoete neprijatelje i progonite domae izdajnike koji navodno taj identitet poriu? Pa zar niste sami rekli da se istorijska svest golemih i nepismenih masa sastoji samo u mutnom oseanju i na osnovu toga ih oslobodili odgovornosti za zloine koje su poinili? Kolega Lompar, hajde da se dogovorimo: u ime nae zajednike nedavne prolosti za koju smo obojica odgovorni, siite sa srpskog stanovita, piite knjige o srpskoj dubrovakoj knjievnosti, napiite, ako hoete, i studiju o Miroslavu Krlei kao srpskom piscu, a mogla bi se napisati i jedna takva studija, ali se manite voenja svoje integralne politike. Jer, nedavno iskustvo nas ui da ona moe biti katastrofalna; a onda ete opet praviti preokrete i priati kako niste uzeli u obzir mogue rizike ili kako ste u svemu uestvovali na neki paradoksalan nain i bili protiv svega to je nehotino dovelo do smrti. REFERENCE
Berlin, Isaija. Dva shvatanja slobode, prevela Slavica Mileti, u I. Berlin, etiri ogleda o slobodi (Beograd: Nolit, 1992). Bojani, Petar. Prijatelj-neprijatelj. Karl mit i ak Derida (Novi Sad: Svetovi, 1995). Clark, Mark W. A Prophet without Honour: Karl Jaspers in Germany, 194548, Journal of Contemporary History, Vol. 37, No. 2 (2002), str. 197222. olovi, Ivan. Moralista, u I. olovi, Vesti iz kulture (Beograd: Peanik, 2008), str. 97102.
Dereti, Jovan. Kulturna istorija Srba. Predavanja (Beograd: Evro Giunti, 2011). Dimitrijevi, Nenad. Dunost da se odgovori. Masovni zloin, poricanje i kolektivna odgovornost, preveli Dejan Ili i autor (Beograd: Fabrika knjiga, 2011). Dimitrijevi, Nenad. Sluaj Jugoslavija. Socijalizam, nacionalizam, posledice (Beograd: Edicija Re, 2001). Dragovi-Soso, Jasna. Spasioci nacije. Intelektualna opozicija Srbije i oivljavanje nacionalizma, prevela Ljiljana Nikoli (Beograd: Fabrika knjiga, 2004). Fine, John V. A., Jr. When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans. A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods (Ann Arbor: University of Michigan Press, 2006). Jaspers, Karl. Pitanje krivice, prevela Vanja Savi (Beograd: B92, 1999). Lompar, Milo. Duh samoporicanja. Prilog kritici srpske kulturne politike (Novi Sad: Orpheus, 2011). Milosavljevi, Petar. Ideje jugoslovenstva i srpska misao (Valjevo: Logos, 2007). Molnar, Aleksandar. Sunce mita i dugaka senka Karla mita. Ustavno zlopaene Srbije u prvoj dekadi 21. veka (Beograd: Slubeni glasnik/Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2010). Molnar, Aleksandar. Oprotaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skuptine? O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji, 20002007 (Beograd: Fabrika knjiga, 2008). Mller, Jan-Werner. Ustavni patriotizam, preveo Dejan Ili (Beograd: Fabrika knjiga, 2010). Mller, Jan-Werner. A Dangerous Mind. Carl Schmitt in Post-War European Thought (New Haven: Zale University Press, 2003) Popov, Neboja (ur.). Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamenju (Beograd/Zrenjanin: Republika/Vikom grafik/Graanska itaonica, 1996). Samardi, Slobodan (ur.). Norma i odluka. Karl mit i njegovi kritiari, preveo Danilo N. Basta (Beograd: Filip Vinji, 2001). 163
Svift, Adam. Politika filozofija, preveo ore Trajkovi (Beograd: Clio, 2008). mit, Karl. Nomos zemlje u meunarodnom pravu Jus Publicum Europaeum, preveo Boro uput (Beograd: Fedon, 2011). Vinx, Lars. Carl Schmitt, u Edward N. Zalta (ur.), The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2010 Edition), http://plato.stanford.edu/archives/fall2010/entries/schmitt/. Vitgentajn, Ludvig. Filozofska istraivanja, prevela Ksenija Maricki Gaanski (Beograd: Nolit, 1980; drugo, pregledano i popravljeno izdanje).
164
Re no. 81/27, 2012.

REC 81-Dejan-Ilic - Duh Samoporicanja Mila Lompara

Hochgeladen von

Dokumentinformationen

Originaltitel

Copyright

Verfügbare Formate

Dieses Dokument teilen

Dokument teilen oder einbetten

Freigabeoptionen

Stufen Sie dieses Dokument als nützlich ein?

Sind diese Inhalte unangemessen?

Copyright:

Verfügbare Formate

REC 81-Dejan-Ilic - Duh Samoporicanja Mila Lompara

Hochgeladen von

Copyright:

Verfügbare Formate

OKRETAJ TOKA: DUH SAMOPORICANJA MILA LOMPARA

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

Za Schmitta, grupa koja je ujedinjena voljom da ue u konflikt protiv konkretnog neprijate-

Re no. 81/27, 2012.

Das könnte Ihnen auch gefallen