You are on page 1of 75

1.

POJAM DRŽAVE

Politička i pravna teorija poznaje različite oblike označavanja države, kao što je civitas
(Pufendorf, Lajbnic), res publica (Đentile), république (Boden, Ruso), commonwelth
(Hobs), body politic (Lok) itd.

Država je sui generis organizacija ili zajednica u kojoj je članstvo obavezno. To, drugim
rečima, znači da iz države pojedinac ne može jednostavno da „izađe“ ili da se „iščlani“
kao što može da izađe ili istupi iz nekog „običnog“ udruženja ili crkve.

Jedna od osnovnih funkcija države je da institucionalno posreduje između mnoštva


interesa i zastupa one koji su opšti. Ona se ne pojavljuje kao posrednik ili zastupnik nekih
posebnih ili specijalnih interesa socijalnih grupa i pojedinaca.

Država je trajna ustanova. To je, dakle, ustanova koja ima karakteristike i osobine koje je
čine trajnijom od svih drugih ustanova (sindikata, udruženja i sl.) koje nastaju u njoj.

Država je nužna asocijacija koja ima kontrolu nad svim drugim asocijacijama. Ljudi ne
mogu živeti izvan države čak i ako bi to hteli. Kontrola svih drugih asocijacija od strane
države govori o njenoj suverenosti.

Prema Veberu svaka država se temelji na sili.

Država je takav društveni autoritet koji je u stanju da organizuje i reguliše javni život i da
uspostavi stabilan sistem važećih pravila i socijalnih vrednosti.

Jedan broj disciplina, kao što su nauka o državi, filozofija države, politička teorija ili
teorija države i brojni predstavnici ovih naučnih disciplina (Platon, Ciceron, Avgustin i
dr.) nastoje da odgovore na pitanje šta je država i koja su njena suštinska svojstva.

2. KLASIČNA TEORIJA DRŽAVE

Klasična ili tradicionalna teorija države definiše državu na osnovu tri elementa: državno
područje, stanovništvo i državna vlast (suverenitet). Klasična teorija države nastaje još u
antičkoj epohi a njeni daleki predstavnici bili su Aristotel, Boden, Hobs, Lok, Ruso i
drugi.

Pošto se prema tradicionalnoj (klasičnoj) teoriji država zasniva na tri osnovna elementa –
teritoriji, stanovništvu i suverenitetu, povezanost ova tri elementa čini biće i samu suštinu
svakog državnog sklopa.

Teritorija države je područje na kojem se prostire vlast države, odnosno vlast državnih
organa. Drugim rečima, državnom teritorijom se obično naziva ograničeno područje nad

1
kojim određena država ima suverenitet. Teritoriju države čini trodimenzionalni prostor
koji obuhvata ne samo određeni deo zemljine površine, već i prostor iznad njega, kao i
deo zemljine unutrašnjosti ispod njega.

Državnoj teritoriji, u užem smislu, pripadaju:


a) kopneno geografsko područje – čini ga teritorija obuhvaćena državnim granicama, tj.
zamišljenim crtama koje pokazuju dokle seže državna
vlast;
– teritorija neke države najčešće je povezana
(nerazdvojena), ali postoje slučajevi i kada je
razdvojena (npr. Indonezija, Portugalija, SAD);
– bitno je da se na jedinstvenoj ili razdvojenoj teritoriji
proteže ista državna vlast, odnosno da se ostvaruje
jedan državni suverenitet;
– u međunarodnim odnosima mogu postojati i drugačiji
oblici državnog suvereniteta:
KONDOMINIJUM – dve države imaju jednak
suverenitet na istoj teritoriji
(jako redak slučaj)
ENKLAVA – deo države opkoljen sa svih strana
teritorijom druge države
EKSTERITORIJALNOST – zemljište na kome se
nalazi ambasada druge
države
b) teritorijalno more – morski pojas uz obalu neke pomorske države koji je podvrgnut
njenoj vlasti;
– izvan tog pojasa nalazi se otvoreno more na kojem je omogućena
slobodna plovidba i eksploatacija prirodnog blaga;
– svaka država uglavnom sama određuje širinu svog teritorijalnog
mora;
c) jezera i reke – sastavni deo državne teritorije

U okviru državne teritorije veoma su značajne državne granice i teritorijalne promene.

Državnom granicom obično se naziva linija koja deli teritoriju dveju susednih država.
Drugim rečima, granice određuju krajnje tačke do kojih se prostire teritorijalni
suverenitet jedne države. Granice se dele na astronomske (granice duž uporednika),
prirodne (prema odlikama reljefa) i veštačke (ugovorne). Prilikom povlačenja granica
primenjuju se različiti kriterijumi: etnički, strategijski, ekonomski, saobraćajni,
geografski, istorijski i drugi.

Teritorijalne promene označavaju transformaciju teritorijalnog statusa i one mogu biti


izvorne (originerne) i izvedene (derivativne). Izvorne teritorijalne promene čini svako ono
sticanje teritorije koje se zasniva na jednostranom aktu države koja uvećava svoju
teritoriju. Izvedeno sticanje teritorije zasniva se na međunarodnom ugovoru između
države koja je do tada imala suverenitet i države koja tim ugovorom stiče suverenitet nad

2
takvom teritorijom. Najčešći razlozi teritorijalnih promena su priraštaj, okupacija,
porobljavanje i ustupanje.

Pojam stanovništvo, u širem smislu, odnosi se na ljude koji su nastanjeni na teritoriji neke
države, te su stoga i podvrgnuti državnoj vlasti i obavezni da poštuju pravni poredak te
države. U užem smislu pojam stanovništvo obuhvata državljane jedne države, strane
državljane i ljude bez državljanstva (apatridi ili apoliti).

Državljanin neke države je lice koje je po zakonima te države steklo njeno državljanstvo
(pripadnost državi) i nije ga kasnije izgubilo.

U međunarodnoj i domaćoj praksi država postoji nekoliko načina sticanja državljanstva:


- pravo krvi – pravo deteta na državljanstvo roditelja bez obzira na mesto i državu
rođenja
- naturalizacija – istupanje iz državljanstva svoje države i zakonski regulisano sticanje
državljanstva države u kojoj se dugo boravi
- sukcesija – sticanje državljanstva države koja je izvršila pripajanje teritorije druge
- pravo opcije – pravo izbora da se zadrži ranije državljanstvo ili dobije dvojno
- pravo zemljišta – sticanje državljanstva zemlje rođenja (karakteristično za SAD)

Strani državljani čine deo stanovništva jedne države koji trajno ili privremeno borave na
njenoj teritoriji. U pravnom smislu, strani državljani imaju sva građanska prava kao i
domicilno stanovništvo, ali ne uživaju politička prava (nemaju aktivno i pasivno pravo
glasa, ne služe vojnu obavezu i sl.). U međunarodnoj i bilateralnoj praksi država veoma
često se primenjuje načelo reciprociteta, što znači da se organi jedne države odnose
prema državljanima druge države onako kako se organi te države odnose prema njihovim
sugrađanima (državljanima).

Apoliti ili apatridi su lica koja nemaju državljanstvo; suprotni njima su bipatridi, oni koji
imaju dva državljanstva.

Suverenitet je državna vlast, vrhovna iznutra a nezavisna prema spolja. Državna vlast
sadrži obeležja suverene vlasti ako je vrhovna, nezavisna i neograničena. Boden je
precizno definisao pojam i filozofiju državnog suvereniteta. Njegova definicija
suverenosti glasi: suverenost je apsolutna i trajna vlast jedne države, odnosno političke
zajednice.

Suverena vlast je ona vlast koja je trajna i koja pripada biti same države i političke
zajednice bez obzira na nosioce (vladare koji se smenjuju u monarhiji). Pored toga što je
trajna, suverena vlast je nedeljiva i neprenosiva, što znači da se ona ne može deliti sa još
nekom simetričnom suverenom vlašću niti se može otuđiti u korist nekog drugog subjekta
suverene vlasti. Suverena vlast može biti u formi demokratije, aristokratije ili monarhije,
ali nosilac suverenosti je jedinstven. Ona je apsloutna što znači da je autoritet kome je
poverena vrhovni.

3
Predistorija modernog koncepta suvereniteta uključuje i političku doktrinu Makijavelija,
koja se popularno izražava kao ideja državnog razloga. To znači da država ima pravo da
učini sve u cilju svog održanja.

Ruso u „Društvenom ugovoru“ formuliše teoriju narodnog suvereniteta. On je državu


poistovetio sa društvenim ugovorom udruženih pojedinaca stvorenom političkom
zajednicom građana, svodeći vladu i vladanje na puko izvršenje.

Politički i ideološki apekt suverenosti dobio je u drugoj polovini XX veka zapaženije


mesto kada su sovjetski teoretičari, među ostalim Kovaljov, formulisali teoriju o tzv.
uslovnom ili ograničenom suverenitetu.

3. SAVREMENA TEORIJA DRŽAVE

U drugoj polovini XX veka, teorijska analiza države od pravne teorije države postepeno
prelazi u domen političke teorije, te je težište prešlo na političke osobine države. Osnovni
pristupi u savremenoj teoriji države su: strukturna ili institucionalna analiza, procesna ili
proceduralna analiza i funkcionalna ili normativna analiza.

Predmet strukturne analize države su: okviri političkog delovanja, organski zakoni i
ustav, oblici državnih organa i njihovo delovanje, političke partije i stranke, politička
kultura, spoljnopolitičke promene, izbori i sl.

Predmet procesne analize države su: političko delovanje, proces političkog donošenja
odluka, politički akteri, politički konflikti, politička borba i sl.

Predmet funkcionalne analize države su: programi političkog delovanja, politički


problemi i njihova rešenja, partijski programi, političke procene i rezultati, politički
ciljevi i zadaci i sl.

Tri su osnovna pristupa u definisanju pojma moderne države:


1. država je društvo regulisano na nacionalnom i teritorijalnom principu, sa monopolom
vlasti prema unutra i suverenitetom prema spolja, ustavom ili odgovarajućom
osnovnom regulativom, na osnovu kojih se utvrđuje i pravo na državljanstvo
2. država je složen politički sistem sa institucijama nadležnim za opšte poslove – vlada,
uprava, stranke, udruženja, građanske inicijative, socijalni pokreti, kao i procesi
stvaranja političke moći i volje, institucionalizovani u slučaju izbora ili neformalni.
3. država se, prema shvatanju njenih građana, svodi na vlast i administraciju, policiju,
sudove, vojsku, stranke i dr; država građane primorava na izdatke, a oni od nje očekuju
zaštitu i snabdevanje; država poziva na služenje vojnog roka, a s vremena na vreme i
na izbore.

4
4. USTAVNOPRAVNI RAZVOJ SRBIJE OD 1804. DO 1903. GODINE

U Srbiji je borba za ustav i ustavnost počela odmah po oslobođenju centralnog dela Srbije
od turske vlasti i stvaranja prvih organa nove državne vlasti. Na čelu ustanka bio je
Karađorđe Petrović kao vođa ustanka („vožd“), ali je on vodio i sve državne poslove.
Ustaničke i narodne starešine htele su da ograniče njegovu vlast stvaranjem Upravnog
saveta Srbije, a kasnije i donošenjem dva ustavna akta (1808. i 1811. godine). Karađorđe,
međutim, nije trpeo nikakvu vlast pored sebe, a kamoli iznad sebe, pa je uglavnom
vladao sam.

Knez Miloš Obrenović posle 1815. godine bio je apsolutistički vladar, još suroviji i
samovoljniji. Pod pritiskom starešina, on uspostavlja Državni savet (1826. godine), sa
kojim je trebalo zajednički da upravlja Srbijom. Ali, knez Miloš je faktički sam nastavio
da vlada. Narodne starešine, a kasnije i mlado srpsko činovništvo, želeli su da se knez
Miloš ograniči. Tako je on bio prinuđen da se saglasi sa tim, pa je 1835. godine donesen
tzv. Sretenjski ustav, koji je ubrzo suspendovan. Tri godine kasnije (1838. godine) turske
vlasti nameću Kneževini Srbiji svoj, tzv. turski ustav.

Posle abdikacije kneza Miloša (1839. godine) i kratke vladavine njegova dva sina, Milana
i Mihaila, vlast preuzima oligarhijska grupa tzv. ustavobranitelja, koja 1842. godine
dovodi na vlast kneza Aleksandra Karađorđevića, sina Karađorđa Petrovića. Ta vlast se,
pre svega, oslanjala na vojsku i policiju.

Povratkom Obrenovića (1858. godine), u Srbiji se umesto Državnog saveta sve više ističe
Narodna skupština, inače tradicionalna narodna ustanova, koja polako potiskuje Državni
savet, što je definitivno učinjeno Ustavom Kneževine Srbije iz 1869. godine, po kome je
Narodna skupština postala zakonodavno telo. Ali, time još uvek nije bio uveden i
parlamentarni sistem jer Narodna skupština nije imala zakonodavnu inicijativu, a vlada i
ministri su odgovarali knezu, a ne Skupštini.

Kralj Milan Obrenović (1854-1901), pod pritiskom jake Narodne radikalne stranke, bio je
prinuđen da pristupi ustavnoj reformi. Na Velikoj narodnoj skupštini 1888. godine donet
je Ustav (inače nazvan „radikalskim ustavom“), po kome je Kraljevina Srbija „nasledna
ustavna monarhija s narodnim predstavništvom“. Ovaj ustav ustanovljava parlamentarnu
monarhiju, a isto tako garantuje široka prava i slobode građana. Taj ustav je za ono vreme
bio veoma moderan i napredan, bez obzira na to što su i kralj Milan i njegov sin, kralj
Aleksandar Obrenović (1876-1903), imali apsolutističke težnje, pa je tako i ovaj ustav
suspendovan 1894. godine, a vraćen na snagu Ustav iz 1869. godine.

Posle više godina pritiska, kako unutrašnjih političkih faktora, tako i inostranstva
(Rusije), kralj Aleksandar Obrenović je morao popustiti i pristati na donošenje novog
ustava. On je oktroisao Ustav Kraljevine Srbije 6. aprila 1901. godine („aprilski ustav“).
Taj ustav, kao i vladavina Aleksandra Obrenovića, bili su nedemokratski , što je i dovelo

5
do ubistva kralja Aleksandra i dovođenja na presto kralja Petra I Karađorđevića (1844-
1921) sina kneza Aleksandra Karađorđevića.

Ustav Kraljevine Srbije iz 1903. godine bio je po sadržaju skoro isti kao i ustav iz 1888.
godine (sa izvesnim jačanjem uloge parlamenta u odnosu na vladu i monarha).
Donošenjem ovog ustava stvorene su sve demokratske institucije i svi uslovi za razvoj
parlamentarne demokratije. Taj period je, međutim, kratko trajao. Uskoro su došli
Balkanski ratovi (1912/13) i Prvi svetski rat (1914-1918).

5. NACIONALNA DRŽAVA

Nacionalna država razvila se u prvoj polovini XIX veka. Dolazi do ujedinjenja malih
iscepkanih država koje su do tada postojale. XIX vek je vek formiranja nacija – počinju
da se bude nacionalni impulsi.

Postoje dva modela formiranja nacija:


1. politički – isključuje zajedničku kulturu, jezik, veru i sl;
– npr. Francuz je bio svako ko ima francusko državljanstvo, nad njim važi
vlast jednog zakona i on ima predstavnika u parlamentu;
2. organicistički – npr. Nemačka insistira na zajedničkoj kulturi, krvi, jeziku i sl. (nisu
insistirali na veri);

U Srbiji se nacija formirala krajem XIX veka – 1878. gidine je Srbija priznata kao
država. Pitanje veroispovesti je bilo osnovni kriterijum, Srbin je mogao biti samo
pravoslavac.

6. KONSTITUCIONALNA DRŽAVA

Pored nacionalne, demokratske i socijalne države, i konstitucionalna država se svrstava u


eksplikativni model Klaus Ofeja u poslednja dva veka.

Konstitucionalna država obrazovala se u drugoj polovini XIX veka. U to vreme se


nacionalna država polako integrisala. Ovaj tip države odlikuje ograničena monarhova
(kraljeva) vlast. Sa krune se prelazi na parlament, tj. na državu.

7. DEMOKRATSKA DRŽAVA

Savremenu demokratsku državu obeležava nekoliko tipičnih karakteristika:


1. postojanje političkog pluralizma; pluralizam znači slobodno delovanje svih političkih
subjekata (stranaka) u političkom životu koji poštuju demokratska pravila;

6
2. postojanje slobodnih i nezavisnih sredstava informisanja koja omogućavaju
objektivno, potpuno i pravovremeno obaveštavanje građana i svih političkih snaga u
društvu; sloboda medija u demokratiji omogućava i slobodno izražavanje vlastitog
mišljenja;
3. izbornost i smenjivost najviših organa vlasti – zakonodavnog tela, šefa države, vlade,
sudija – kao najneposredniji izraz narodne suverenosti;
4. zakonitost i javnost rada svih službenih lica i svih nosilaca državnih i društvenih
funkcija;
5. strogo poštovanje ustavom i zakonima utvrđene procedure rada parlamenta, vlade,
uprave, sudstva i političkih stranaka;
6. politička i pravna odgovornost svih nosilaca državnih funkcija zbog lošeg,
neodgovornog i nezakonitog rada;
7. podela vlasti u državnoj organizaciji, a pre svega podela vlasti na zakonodavnu,
izvršnu i sudsku vlast;
8. nezavisno sudstvo kao ustanova nadzora zakonitosti i ustavnosti rada svih državnih
organa;
9. ustavna zaštita prava čoveka i građanina, pojedinca i manjina;
10. jednakost pred zakonom i poopštivost prava;
11. sloboda rada, sloboda i pluralizam vlasništva i sindikalna autonomija;
12. sloboda izbornog prava – opšti, jednaki, neposredni i tajni izbori;

Demokratska država je obrazovana u prvoj polovini XX veka. Prvi put u Velikoj Britaniji
se javlja opšte pravo glasa. Ovaj tip države odlikuju pravo da biraš i da budeš biran, kao i
čvrsti parlamentarizam.

8. SOCIJALNA DRŽAVA (DRŽAVA BLAGOSTANJA)

Pojam države blagostanja je sinonim za pojam socijalne države, odnosno socijalno-


pravne države. Država blagostanja ili socijalna država predstavlja, ustvari, nastojanje da
se ostvari socijalna pravednost pravnim i institucionalnim putem na nivou države.

Socijalna država, u širem smislu, je sklop međusobno povezanih institucionalno-


normativnih mera i postupaka kojima se štiti i unapređuje životni standard najvećeg broja
stanovnika države, i to kako stanovništva koje živi od prihoda koji potiče iz radnog
odnosa tako i onih pojedinaca i grupa koji nisu u mogućnosti da samostalno zadovolje
svoje potrebe zbog čega bi standard njihovog života mogao da padne ispod
egzistencijalnog minimuma. Te institucionalno-normativne mere obuhvataju četiri velika
područja:
1. socijalnu politiku ili, preciznije rečeno, orijentisanu ekonomsku politiku
2. obavezno socijalno osiguranje
3. intervenciju u individualnim slučajevima (socijalna pomoć)
4. intervencija u vanrednim ili kriznim situacijama
Valja naglasiti da sprovođenje ili realizacija tih mera socijalne politike nije samo stvar
državnih organa i institucija nego i lokalnih i samoupravnih tela i ustanova.

7
Socijalna država, u užem smislu, obuhvata tematiku temeljnih prava kao i socijalno
tumačenje subjektivnih prava, odnosno pravnih odnosa koji pripadaju privatnom pravu.
Prilikom definisanja socijalne države u užem pravnom smislu relevantno je ustavno
utemeljenje prava građana na jednakost i na život dostojan čoveka.

Na globalnom društvenom planu socijalna država ostvaruje pravedan socijalni poredak


merama ekonomske politike i socijalno usmerenim zakonodavstvom u području
obrazovanja, zdravstva, stanovanja, radnih odnosa i trgovine.

U sferi ekonomije i privrede socijalna intervencija države deluje u domenu raspodele


nacionalnog dohotka, preraspodele privredne moći i poreske politike. Intervencija države
u socijalnoj sferi putem poreske politike i drugih mera finansijske politike svodi se na
prikupljanje sredstava za zadovoljavanje socijalnih potreba (tzv. socijalnih troškova) za:
zdravstvo, obrazovanje, dečju zaštitu, stambenu sferu, socijalno osiguranje, socijalnu
pomoć i socijalno staranje, vanredne socijalne okolnosti itd.

Anderson pravi razliku između tri tipa države: liberalne države koja osigurava minimalne
garancije za najsiromašnije (SAD); korporativne države koja osigurava zaposlene
doprinosima osiguranika i poslodavaca (SR Nemačka); socijaldemokratske države koja
osigurava načelno sve i to jednako (princip jednakosti i univerzalnosti – Švedska).

Socijalna država odnosno država blagostanja počiva na sledećim principima:


a) socijalno-ekonomski principi – u njihovom pogledu drugu polovinu XX veka izarzito
obeležava tzv. kejnzijanska doktrina gde ekonomska politika, zasnovana na ovoj
doktrini, obuhvata javno finansiranje akumulacije kapitala, politiku pune zaposlenosti,
podsticanje tražnje, progresivno oporezivanje i druge, manje ili više efikasne mere
preraspodele dohotka; dakle, vlasnici kapitala i radnici kao ključni igrači (u društvu i
sticanju kapitala) ne bore se jedni protiv drugih, već sarađuju i međusobno se interesno
respektuju;
b) politički principi – država blagostanja počiva i na stranačkom (partijskom) pluralizmu,
na parlamentarnoj demokratiji, na slobodnom formiranju brojnih interesnih grupa i
lobija, na slobodnim i kompetitivnim izborima;
c) pravni principi – država blagostanja razvila je, u prvom redu, opsežan sistem
sveobuhvatnih zakonodavnih i upravnih mera, humanitarnih postupaka i institucija
koje nastoje da ublaže negativne socijalne posledice promena u načinu života ljudi u
industrijskom i urbanom društvu, obezbeđujući ih od brojnih rizika koje takav način
života donosi; taj novi korpus prava označen je kao socijalno pravo;

U periodu posle Drugog svetskog rata došlo je do procvata koncepta države blagostanja,
naročito pedesetih i šezdesetih. Sve skandinavske zemlje pripadaju zoni države
blagostanja, a njima se pridružuju Nemačka, Velika Britanija i Francuska. Švedska je
decenijama isticana kao prototip države blagostanja i harmonije. Švedska je postala
gotovo mitološka zemlja, vrt jednakosti i socijalne pravde, zemlja u kojoj je vladao
politički sporazum i harmonija između socijaldemokratske vlade i nosilaca ekonomske
moći. Ova harmonija podrazumevala je takođe dobre odnose između radničkih sindikata i

8
poslodavaca. Može se reći da su na početku trećeg milenijuma zemlje EU, naročito dok
ih je bilo 15, u znaku države blagostanja odnosno socijalnopravne države.

9. ORGANIZACIJA DRŽAVNE VLASTI I SISTEM PODELE VLASTI

Organizacija državne vlasti definisana je kao skup državnih institucija, način njihovog
izbora, organizacija i nadležnosti, kao i međusobni odnos između ovih institucija.
Državna vlast organizovana je horizontalno i vertikalno.

Ideja podele vlasti javlja se još u antičkoj političkoj i filozofskoj misli. Platon u Državi i
kasnije u Zakonima tumači političko načelo mešovite vlade koje u državi omogućava
unutrašnju ravnotežu snaga. Aristotel je ideju mešovite vlade video u uravnoteženju tri
osnovna oblika državne vlasti: savetodavne, izvršne i sudstva. Ovom trijadom vlasti
nagoveštena je kasnije, zapravo savremena, u demokratskim društvima primenjena
podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Francuski filozof politike Šarl Monteskje u delu Duh zakona iznosi, sada već klasičnu
teoriju o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Dva su osnovna oblika podele vlasti: predsednički i parlamentarni.

10. HORIZONTALNA ORGANIZACIJA VLASTI

Horizontalnu organizaciju državne vlasti čini raspodela funkcija državne vlasti između
različitih organa vlasti na istom nivou. Tri osnovne funkcije vlasti – zakonodavna, izvršna
i sudska i njihov pravno regulisan međusobni odnos čine horizontalnu organizaciju vlasti.

Zakonodavna vlast države donosi zakone i pravne propise i ukida ili menja postojeće i
već donete zakone i pravne akte zakonodavnog karaktera.

Izvršna vlast primenjuje i sprovodi zakone i donosi izvršne propise u cilju primene
zakona.

Sudska vlast presuđuje u sporovima između raznih subjekata prava (fizička i pravna lica),
kažnjava krivca za povredu pravnog poretka.

Horizontalna organizacija vlasti manifestuje se u dva osnovna oblika: kao sistem podele i
sistem jedinstva vlasti. Ova klasifikacija izvršena je prema podeli funkcija vlasti između
različitih organa državne vlasti, kao što su zakonodavni, izvršni i sudski organi.

11. VERTIKALNA ORGANIZACIJA VLASTI

9
Vertikalna organizacija vlasti u najširem smislu podrazumeva ustanovljavanje organa na
različitim nivoima organizacije državne vlasti, određivanje njihovih nadležnosti i
ustanovljavanje osnovnih principa na kojima počivaju odnosi između ovih organa. Zbog
toga što je vertikalna organizacija vlasti uspostavljena na teritorijalnom principu, što
znači da se na određenoj teritoriji (npr. lokalna zajednica, regija i sl.) ustanovljavaju
organi vlasti koji na tom području obavljaju poslove iz domena svoje nadležnosti, ona se
često naziva i teritorijalnom organizacijom vlasti. Pošto je kod vertikalne organizacije
vlasti reč o različitim oblicima unutrašnjeg uređenja države (unitarna država, složena
država), često se naziva i oblikom državnog uređenja. U suštini, državno uređenje
predstavlja oblik u kome se uspostavljaju odnosi između centralnih i necentralnih organa
u određenoj državnoj zajednici.

U vertikali organizacije vlasti mogu se razlikovati sledeći nivoi (unutrašnje) teritorijalne


organizacije države: unitarna država, složena država, konfederacija i lokalna
samouprava.

12. PREDSEDNIČKI SISTEM VLASTI

Predsednički ili prezidencijalni sistem odlikuje stroga podela vlasti između


zakonodavnog tela, egzekutive koju izražava šef države i suda. U XIX veku predsednički
sistem postojao je jedino u SAD, dok je u XX veku šire prihvaćen i praktikovan zbog
svoje jednostavnosti i stabilnosti.

Predsednički sistem vlasti odlikuje:


1. monocefalna egzekutiva oličena u šefu države (predsedniku republike) kojeg, po
pravilu, neposredno biraju građani; predsednik republike istovremeno vrši funkciju
šefa države i šefa vlade; on je nosilac svih vladinih funkcija – sam uspostavlja
administraciju, imenuje i razrešava svoje saradnike koji za rad ne odgovaraju
parlamentu već neposredno njemu;
2. odsustvo mehanizama ili instrumenata kojima jedna vlast može uticati na egzistenciju
druge vlasti – parlament ne može oboriti predsednika, a on ne može raspustiti
parlament; parlament je nosilac zakonodavne vlasti i ima dva osnovna ovlašćenja:
ovlašćenje u donošenju zakona i ovlašćenje podizanja optužnice i pokretanja postupka
protiv neustavnog delovanja predsednika; predsednik je nosilac izvršne vlasti; u
pogledu zakona i odluka koje donosi parlament predsednik ima na raspolaganju
suspenzivni (zakon koji je izglasan u parlamentu predsednik može da vrati na ponovno
razmatranje; isti zakon može da vrati samo jednom; ovakav veto ima predsednik
Srbije) i džepni veto (engl. impeachment; predsednik može bez obrazloženja da povuče
zakon);
3. stroga podela poslova znači da u predsedničkom sistemu sudska vlast pripada
sudovima koji svoju funkciju obavljaju u skladu sa načelom samostalnosti i
nezavisnosti;

10
13. PARLAMENTARNI SISTEM VLASTI

Parlamentarni sistem poseban je oblik organizacije vlasti zasnovan na podeli vlasti.


Odlikuje ga politička odgovornost izvršne vlasti (vlade) prema predstavničkom telu
(parlamentu), koji je bira. Vlada mora uživati poverenje parlamentarne većine da bi
ostvarila svoja ovlašćenja. Parlament raspolaže instrumentima kojima može kontinuirano
nadzirati i kontrolisati rad vlade.

Rad parlamenta odvija se u radnim telima, u poslaničkim grupama i na plenarnom


zasedanju (u punom sastavu). Parlamentarna zasedanja se odvijaju kontinuirano ili
povremeno. Parlament, po pravilu, raspolaže sledećim ovlašćenjima:
1. ustavotvorna nadležnost parlamenta – parlament samostalno ili u podeljenoj
nadležnosti sa građanima odlučuje o donošenju ili reviziji ustava
2. zakonodavna nadležnost parlamenta – parlament na predlog ovlašćenih predlagača
donosi ustavne zakone, organske zakone, finansijske zakone i druge zakone
3. ovlašćenja parlamenta vezana za kontrolu rada vlade – čine ih poslanička pitanja,
interpelacija, glasanje o poverenju, budžetsko pravo parlamenta i parlamentarna istraga
4. ovlašćenja parlamenta vezana za izbore – odnose se na unutarparlamentarne izbore i
izbore organa vlasti

Pored opštih pravnih akata parlament može donositi pojedinačne pravne akte (odluke,
zaključke) i političke akte (deklaracije, rezolucije).

Vlada raspolaže određenim instrumentima kojima može da utiče na rad parlamenta:


pravo da podnese ostavku, pravo da od parlamenta zatraži glasanje o poverenju i pravo da
zatraži raspuštanje parlamenta.

Parlamentarni sistem vlasti prvo je uspostavljen u Engleskoj. Savremeni parlamentarizam


se primenjuje u različitim varijantama u velikom broju političkih sistema i država.
Parlamentarizam se definiše kao tzv. „gipka podela vlasti“, postojanje mehanizama
uzajamnog pritiska jedne vlasti na drugu.

14. SKUPŠTINSKI SISTEM VLASTI

Sistem jedinstva vlasti ili skupštinski sistem određen je centralnim i dominantnim mestom
predstavničkog tela – skupštine u sistemu organizacije vlasti. Upravo takva pozicija
skupštine oslonjena je na neposredan izbor njenih članova od strane građana.
Egzekutivna pozicija skupštine u sistemu organizacije vlasti učvršćuje njeno pravo da
izvršnu i sudsku vlast poveri izvršnim i sudskim organima vlasti, čije članove neposredno
bira. Organi izvršne vlasti odgovaraju za svoj rad skupštini, ali sami ne raspolažu
instrumentima kojima bi skupštinu prinudili na određeno postupanje.

11
Postoji apsolutni i relativni oblik jedinstva vlasti. U apsolutnom obliku načelo jedinstva
vlasti postoji kada sve državne funkcije vrši jedan isti državni organ. Takav apsolutni
oblik jedinstva vlasti je gotovo nezamisliv i praktično neostvariv. U relativnom obliku
jedinstvo vlasti postoji kada nije obezbeđena nezavisnost neke od državnih vlasti. Naime,
svaku od državnih funkcija vrši poseban državni organ, pa u tom smislu postoji jedinstvo
vlasti.

Princip jedinstva vlasti ostvaruje se u modernom političkom sistemu samo u svom


relativnom obliku i nije često praktikovan. U istoriji političkih sistema princip jedinstva
vlasti u obliku skupštinskog ili konventskog sistema postojao je u vreme Pariske komune
1871. godine, u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, u bivšoj SFR Jugoslaviji, a danas je
zastupljen u Švajcarskoj.

15. KABINETSKA VLADA

Kabinetska vlada je posebna vrsta parlamentarne vlade. Za nju je karakteristično


postojanje i uloga ministarskog kabineta sa posebnim ovlašćenjima u političkom
odlučivanju.

Velika Britanija je zemlja u kojoj je najpotpunije došao do izražaja takav sistem. Kabinet
sačinjavaju prvi ministar, tj. predsednik vlade, i ministri koji zauzimaju najvažnije resore.
Broj članova kabineta nije unapred utvrđen i kreće se obično oko broja od 10 do 20
članova. S obzriom na to da se u Velikoj Britaniji za članove vlade smatraju, pored
ministara, i državni podsekretari, to se iz šireg sastava vlade izdvaja kabinet kao uže
radno telo u cilju efikasnijeg odlučivanja.

Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata bili su birani posebni ratni kabineti. O svim
važnijim pitanjima vladine spoljne i unutrašnje politike, po pravilu odlučuje kabinet kao
uže telo, s tim što se ostali članovi vlade pozivaju jedino kad su na dnevnom redu pitanja
iz delokruga njihovog resora.

Kabinet postoji i u drugim zemljama s nešto drukčijim sastavom. Npr. kabinet u SAD
sastavljaju sekretari, tj. šefovi departmana pod rukovodstvom predsednika SAD. U
Francuskoj se razlikuje kabinet od ministarskog saveta, s tim što ministarski savet
označava vladu kojoj predsedava predsednik republike, a kabinet vladu kojoj predsedava
predsednik ministarskog saveta.

16. PARLAMENTARNA VLADA

12
Vlade se razlikuju s obzirom na ulogu koju mandatar za sastav vlade ima pri izboru
(razrešenju) članova vlade. Ako ovaj kriterijum uzmemo u obzir razlikuju se
parlamentarne vlade i kancelarske vlade.

Parlamentarnu vladu odlikuje izbor u parlamentu i podrška parlamentarne većine.


Mandatar za sastav vlade predlaže parlamentu ministre, buduće članove vlade, a
parlamentu je poveren njihov izbor. Ovlašćenja prvog ministra pri izboru vlade
obuhvataju samo pravo predlaganja članova vlade, a konačnu odluku o izboru donosi
parlament. Ovakav način izbora vlade reflektuje se i na odgovornost vlade pred
parlamentom. Pred parlamentom odgovara kako predsednik vlade (prvi ministar) koji
odgovara kako za svoj rad tako i za rad cele vlade, tako i svaki od ministara ponaosob.
Predsednik vlade ne može opozvati niti razrešiti bilo kog ministra u vladi. To može
učiniti samo parlament, samostalno ili na predlog predsednika vlade. Iako odgovoran ne
samo za svoj rad već i za rad vlade, prvi ministar nije nezavisan pri izboru članova vlade,
jer o tome odluku donosi parlament. On ne uživa samostalnost ni kada namerava da
zameni ministra čijim radom nije zadovoljan, jer je odlučivanje o razrešenju ministra u
rukama parlamenta. U tome treba tražiti razloge za podjednaku odgovornost prvog
ministra i svakog drugog ministra pred parlamentom.

17. KANCELARSKA VLADA

Vlade se razlikuju s obzirom na ulogu koju mandatar za sastav vlade ima pri izboru
(razrešenju) članova vlade. Ako ovaj kriterijum uzmemo u obzir razlikuju se
parlamentarne vlade i kancelarske vlade.

Kancelarskom vladom naziva se vlada koju odlikuje izbor predsednika vlade u


parlamentu i pravo predsednika vlade da imenuje i razrešava ostale članove vlade.
Parlament se izjašnjava o programu vlade i bira njenog predsednika, ali se ne izjašnjava o
personalnom sastavu vlade. Nakon izbora u parlamentu predsednik vlade, koji se naziva
kancelar (Austrija, Nemačka), postavlja i razrešava ostale ministre. U toku trajanja
mandata vlade on može izmeniti njen personlani sastav, razrešiti neke ministre i umesto
njih imenovati nove. Predsednik vlade je dužan da obavesti parlament o sastavu vlade i
svakoj izmeni sastava vlade. Za kancelarsku vladu karakteristično je da pred
parlamentom odgovara samo predsednik vlade kako za svoj rad tako i za rad vlade i
ministara. Ministri u kancelarskoj vladi odgovaraju predsedniku vlade za svoj rad i rad
ministarstva kojim rukovode. U poređenju sa položajem prvog ministra u parlamentarnoj
vladi, položaj kancelara odlikuje nezavisnost prilikom izbora (imenovanja) i razrešenja
članova vlade. Ovako visok stepen samostalnosti kancelara pri određivanju sastava vlade
ima za posledicu preuzimanje odgovornosti pred parlamentom, ne samo za svoj rad i rad
vlade, već i za rad svakog od ministara u vladi.

18. UNITARNA DRŽAVA

13
Unitarna država ili jedinstvena država je takva „prosta“ država koju karakteriše
postojanje jedinstvenog nosioca državne vlasti. Funkcije državne vlasti su u nadležnosti
organa vlasti obrazovanih na centralnom nivou. Samo organi centralne vlasti raspolažu
pravom da vrše zakonodavnu, izvršnu, upravnu i sudsku vlast. Odluke ili zakoni koje
donose centralni organi vlasti u unitarnoj državi prostiru se i imaju dejstvo na teritoriji
cele države i podjednako obavezuju celokupno stanovništvo (sve građane) u državi.
Upravo ovo obeležje unitarne države označava se kao „homogenost vlasti“. Takvu
organizaciju vlasti ima veliki broj savremenih država – Švedska, Mađarska, Holandija,
Francuska, Rumunija, Grčka, Poljska, Slovenija, Bugarska.

Podela poslova između centralnih i necentralnih organa zasniva se na načelu


decentralizacije vlasti, dekoncentracije vlasti ili na određenoj kombinaciji ova dva načela.
Na osnovu toga nastala su tri osnovna tipa unitarnih država: decentralizovane unitarne
države, centralizovane unitarne države i mešoviti tip unitarnih država.

19. SLOŽENA DRŽAVA

Složena država je opšti, nadređen naziv za različite državne konfiguracije u koje su


uključene najmanje dve države članice: unija, federacija i regionalna država.

Unija najčešće predstavlja oblik međunarodnog povezivanja dve ili više država. Države
koje formiraju uniju mogu obrazovati neke zajedničke organe. Za uniju se samo uslovno
može reći da je oblik državnog uređenja. S obzirom na svojstva i karakter veza između
država članica razlikuju se sjedinjena, realna i personalna unija.

Sjedinjena unija je takva zajednica država koja je najbliža unitarnoj državi, od koje se
razlikuje po tome što u njoj postoji pluralizam zakonodavstava, ali ne i pluralizam
zakonodavaca. To, drugim rečima, znači da u sjedinjenoj uniji zakonodavac u zemlji
donosi pravne norme koje nisu jednako primenjive na celoj teritoriji. Zakonodavac može,
prilikom donošenja zakona, utvrditi da taj zakon važi na delu državne teritorije, ili
suprotno tome, zakonodavac može izuzeti određene delove teritorije od primene tog
zakona.

Personalna unija je zajednica dve ili više država koja se zasniva na priznavanju istog
vladara. Do toga dolazi kada, svaka država članica personalne unije, na osnovu pravila
sopstvenog ustava dovodi na presto istog vladara. Države koje čine personalnu uniju su
suverene i samo imaju zajedničkog vladara. Personalna unija je pojmovno bliska
konfederaciji; to je najlabaviji oblik unije i ona danas ne postoji.

Realna ili stvarna unija je zajednica država koje zadržavaju svoju samostalnost i pored
toga što imaju neke zajedničke organe i poslove. Države su u realnoj uniji povezane
određenim zajedničkim interesima, a od prirode i sadržaja ovih interesa zavise oblici i
vrste institucija (organa) zajednice, njihov izbor, organizacija i nadležnost. Prema vrsti

14
interesa koji povezuje njene članice realna unija može biti carinska unija, monetarna
unija i dr.

Različiti oblici ugovornog udruživanja država u saveznu državu – federaciju, nalažu da


se definišu njena sledeća svojstva:
a) priroda federacije ispoljava se u tome što federacija nije međunarodna unija niti
tvorevina međunarodnog prava nego je tvorevina državnog prava koja se zasniva na
ustavnom pravu (na ustavu); federalna država ima svoju zakonodavnu, izvršnu i
sudsku vlast; prvenstvo u federaciji ima federalni ustav koji uređuje saveznu državu i
njegovo postojanje ne isključuje postojanje ustava država članica federacije (npr. pored
Ustava SAD-a i svaka američka država ima svoj ustav); drugim rečima, za razliku od
konfederacije, federacija je poseban državno-pravni subjekt; pravna veza između
federalnih jedinica (članica federacije) i savezne države (federacije) uspostavljena je
saveznim (federalnim) ustavom, kao najvišim pravnim aktom unutrašnjeg prava;
b) osnovni cilj federacije jeste da organizacijom državnog uređenja, odnosno
organizacijom vlasti ostvari kompaktnost političkog sistema i državnu funkcionalnost,
tj. da realizuje sklad između suvereniteta savezne države i autonomije federalnih
jedinica; između savezne države i država članica obično putem saveznog ustava
utvrđena je podela nadležnosti na taj način što neki državni poslovi pripadaju
isključivo saveznoj državi, drugi isključivo državama članicama, a treći se dele između
savezne države i država članica; savezna država je po pravilu moćnija po
nadležnostima od država članica, pošto njoj uglavnom i najčešće pripadaju vojni,
carinski, finansijsko-monetarni, spoljni, policijski, pravosudni i drugi poslovi;
c) funkcionisanje federacije temelji se na tri osnovna principa:
1. supremacija federalne države – znači da je ona savezna država koja raspolaže
punom suverenošću, kako spoljnom tako i unutrašnjom
2. autonomija federalnih jedenica – znači da federalne jedinice imaju svoju,
federalnim ustavom utvrđenu nadležnost i individualizovan i poseban zakonodavni,
izvršni i sudski sistem organa; autonomija federalnih jedinica je suštinsko obeležje
federalne države, jer bez nje udružene jedinice ne bi imale karakter federalnih
jedinica, a federacija se samim tim ne bi razlikovala od decentralizovane unitarne
države;
3. participacija federalnih jedinica – ovaj princip ispoljava se u tome što federalne
jedinice nemaju „pasivan položaj“ u okviru federacije, one nisu „politički statisti“ i
nemi posmatrači u kreiranju ciljeva i funkcija savezne države; naprotiv, nečelo
participacije znači da federalne jedinice učestvuju u vršenju nadležnosti federacije;
d) horizontalna organizacija vlasti federacije pokazuje da federacija predstavlja takvu
složenu državu koja se označava kao savezna država; zbog toga što federacija
predstavlja saveznu državu ona ima svoje savezno predstavničko telo ili savezni
parlament koji je po svojoj strukturi najčešće dvodomni; jedan dom saveznog
(federalnog) parlamenta predstavlja sve građane federacije primenom odgovarajućeg
demokratskog izbornog modela; u drugom federalnom domu zastupljene su sve
federalne jedinice tako što daju jednak broj predstavnika bez obzira na veličinu svoje
teritorije i broj stanovnika koji u njima živi; prvi dom je predstavnik građanstva, a
drugi teritorijalnih jedinica u federalnoj državi; savezni parlament ima zakonodavni
(legislativan) karakter; pored federalne zakonodavne vlasti, postoji savezna

15
(federalna) izvršna (egzekutivna) vlast i samostalna sudska vlast saveznog
(federalnog)značaja;
e) klasifikacija osnovnih vrsta federacija izvedena je:
1. prema načinu postanka – razlikuju se federacije nastale metodom agregacije i
metodom devolucije; federacije nastaju putem agregacije („odozdo“) tako što više
država koje su do tada predstavljale samostalne pravne subjekte ili su bile povezane
konfederalnim sporazumom, odluče da obrazuju federaciju ujedinjenjem putem
ustava (SAD, Švajcarska); federacije nastaju putem devolucije („odozgo“) kada se
do tada unitarna država promenom ustava preuređuje u složenu – federativnu državu
(Ruska Federacija, bivša SFRJ, bivša Čehoslovačka i dr.);
2. prema nacionalnom sastavu stanovništva federacije se dele u dve grupe: federacije
sa etnički homogenim stanovništvom i višenacionalne federacije;
3. prema strukturi federacije se dele na federacije sa stalnom i federacije sa
promenljivom strukturom; u federacijama sa promenljivom strukturom, promene u
pogledu broja federalnih jedinica mogu biti trovrsne – one koje proizilaze iz prijema
novih federalnih jedinica (zbog čega dolazi do povećanja broja članica federacije),
one koje proizilaze iz unutrašnje reorganizacije broja i unutrašnjih granica između
federalnih jedinica i one koje proizilaze iz otcepljenja ili istupanja federalne jedinice
iz sastava federacije; federacije sa stalnom federalnom strukturom su one koje ne
poznaju nijednu mogućnost promene strukture koje su karakteristične za federacije
sa promenljivom strukturom;
4. prema načinu organizovanja federalnog područja jednu federaciju može da čini ili
skup područja federalnih jedinica koje ulaze u njen sastav ili područje federacije
čine, pored postojećih federalnih jedinica, i područja van federalnih jedinica;

20. REGIONALNA DRŽAVA

U drugoj polovini XX veka pojavljuju se regionalne države kao novi oblik državnog
uređenja, koje predstavljaju poseban oblik institucionalne organizacije države koju
odlikuje podela vlasti između različitih nivoa državne organizacije. Prva regionalna
država obrazovana je u Italiji Ustavom iz 1948. godine, a potom, tri decenije kasnije u
Španiji.

Regionalna država na izvestan način spaja dobre strane unitarno i federalno uređene
države, istovremeno otklanjajući slabosti jednog i drugog oblika državnog uređenja.
Naime, regionalna federacija znatno više od federalne države obezbeđuje jedinstvo
različitosti i onemogućava preveliku koncentraciju vlasti, što je svojstveno unitarnoj
državi. Osnovni smisao regionalne države ispoljava se u tome da se vlast približi
građanima i omogući njihov neposredniji uticaj na vršenje vlasti, kao i da se načelo
podele (i ograničenja) vlasti primeni ne samo na horizontalnoj već i na vertikalnoj ravni.

Regionalno uređena država je specifičan oblik složene države koju odlikuju različitost
oblika i specifični odnosi između države (centralne vlasti) i autonomnih zajednica

16
(regiona). Status regiona stiče se uvažavanjem sledećih temeljnih principa
regionalizacije:
1. regionalna država utvrđuje preciznu podelu vlasti ili nadležnosti između organa
centralnog, lokalnog i regionalnog nivoa;
2. regioni se ustanovljavaju ustavom i po pravno ustanovljenoj proceduri;
3. region ima pravo na samoorganizovanje;
4. regioni nemaju elemente državnosti koje poseduju federalne jedinice u saveznoj
državi, ali imaju sopstvene izborne organe (regionalna skupština, regionalna vlada) sa
posebnim ovlašćenjima u odnosu na rad i akte regionalnih organa;
5. regioni mogu imati svoj najviši akt – ustav, ustavni zakon ili statut regiona;
6. regionima mora biti obezbeđen izvestan stepen finansijske autonomije, naročito u
obliku prava na ubiranje sopstvenih poreza i prihoda;
7. status, teritorija i granice regiona garantuju se ustavom i konstitutivnim aktom regiona;

Region predstavlja oblik administrativno teritorijalne podele ili oblik političko


teritorijalne autonomije.

U praksi savremenih država javljaju se četiri osnovna, najčešće zastupljena, modela


regionalizacije. To su:
1. model ekonomske regionalizacije – primenjen je u Grčkoj, Holandiji, Švedskoj,
Saveznoj Republici Nemačkoj, Finskoj i Danskoj; iako između ovih zemalja postoje
brojne i značajne razlike, sve ih karakteriše takav model regionalizacije kojim se
efikasno ubrzava razvoj privredno nerazvijenih ili manje razvijenih delova, tj. regiona
zemlje; teritorijalna veličina države nije uopšte presudna za prihvatanje procesa
regionalizacije, pa je tako, iako mala zemlja, Finska podeljena na 12 regiona, a procesi
regionalizacije po mišljenju Finaca imaju smisla samo ako se istovremeno odvijaju sa
procesom demokratizacije i razvijanjem institucija građanskog društva;
2. model regionalizacije koji karakteriše administrativna i funkcionalna decentralizacija
primenjen je u Francuskoj i Velikoj Britaniji; u Francuskoj region predstavlja
instituciju regionalne administracije koja je relativno autonomna; autonomija se
ispoljava kao upravno-pravna, finansijska i tzv. specijalnost; u vezi sa pitanjima
regionalizma u britanskoj varijanti, valja imati u vidu da je Velika Britanija unitarna
država, da je njen parlament politički suveren i da ne postoji nikakva delegacija na
regionalnom nivou; međutim, iz funkcionalnih razloga zemlja je podeljena na 8
regiona; Škotska, Vels i Severna Irska istovremeno nastoje da postanu i administrativni
regioni;
3. model političko-teritorijalne regionalizacije karakterističan je za Italiju, Španiju,
Portugaliju i Belgiju; ova vrsta regionalizma se razlikuje od klasičnog sistema
federalne države i od unitarne države sa administrativnom centralizacijom; u Italiji je
institucija regionalizma usvojena Ustavom iz 1947. godine; regioni imaju autonoman
status i punu političku autonomiju; naročito razvijaju privredni sektor, javnu nastavu i
obrazovanje, organizaciju lokalnih vlasti i finansijski sektor; autonomne zajednice u
Španiji imaju politička, zakonodavna i još neka druga ovlašćenja; Ustav Španije
precizno određuje ne samo ovlašćenja autonomne zajednice (regiona) nego i podelu
nadležnosti između države i autonomne zajednice; Belgija je federativna država u
kojoj

17
su visoka autonomna ovlašćenja regiona utvrđena ne samo Ustavom nego i čitavim
nizom federalnih zakona;
4. povodom modela regionalizma u SAD-u govori se o dve osnovne varijante:
a) makro regionalizam ili regionalizam na području većeg broja saveznih država
b) mikro regionalizam ili regionalizam unutar pojedinih saveznih država

Druga polovina XX veka u Evropi protiče u punom zamahu regionalizacije. Upravo


otuda se s pravom kaže da EU nije Evropa država nego Evropa regiona.

Prema dosadašnjim iskustvima u Evropi i svetu, regionalizacija ima više značajnih


prednosti:
1. regioni predstavljaju prostore na kojima se interesi mnogo lakše i bolje artikulišu nego
preko država;
2. međuregionalna saradnja je fleksibilnija, podesnija i jednostavnija nego međudržavna;
3. regioni su agilniji i imaju mnogo više inicijative u odlučivanju (i sprovođenju odluka)
nego države;
4. regioni su efikasniji i ekonomičniji u povezivanju i saradnji, bez obzira na njihov
oblik;
5. regioni se znatno lakše povezuju i sarađuju u kulturi, ekonomiji, ekologiji, saobraćaju i
sl;
6. u regionu se pokreće mobilizacija tzv. regionalnih inicijativa (Evropa očekuje
inicijative od regiona, a ne od države);
7. preko regiona se mnogo brže i lakše ostvaruje evropska regionalna politika koja
podrazumeva razvoj partnerstva, efikasniju i racionalniju saradnju, kofinansiranje i sl;
8. preko regiona se prema uputstvima EU ostvaruje tzv. regionalizovanje informacija o
određenom prostoru i na osnovu kojih se procenjuje opravdanost investiranja u
ekonomske, kulturne, socijalne, ekološke, obrazovne i druge programe pojedinih
regiona;

Prema svom osnovnom i najrasprostranjenijem značenju autonomija se opredeljuje u


odnosu na centar, odnosno na najviši oblik organizacije jedne države. Autonomija
podrazumeva relativno samostalan i samoupravan status pojedinih teritorija.

Savremena politička nauka i praksa poznaju nekoliko oblika ostvarivanja autonomije:


1. teritorijalna autonomija - predstavlja takav oblik autonomije koji se konstituiše u
slučaju kad su posebnosti određenih područja u okviru unitarne države takve da
zahtevaju veći stepen političke samostalnosti od lokalne samouprave, ali pri tome nisu
ni tolike da zahtevaju promenu kvaliteta državnog uređenja – u smislu promene
unitarne države u federalnu državu, odnosno ne zahtevaju konstituisanje tih posebnih
područja u federalne jedinice; iako je teritorijalna autonomija karakteristična za
unitarne države, ona može da postoji i u federacijama; teritorijalna autonomija ima
pravo da samostalno donosi sopstvene zakone; zakoni koje donosi zakonodavno telo
teritorijalne autonomije su primordijalni, tj. izvorni zakoni;
2. kulturna autonomija – u savremenoj literaturi se podrazumeva pravo narodnosti ili
etničke grupe koje su po pravilu manjina u višenacionalnoj državi ili etnički i jezički
ne pripadaju većinskoj ili vladajućoj naciji, da razvijaju svoju kulturu i svoj jezik u

18
okviru samostalnih ustanova koje sami osnivaju i kojima samostalno upravljaju,
naravno, u okviru jedinstvenog društvenog i državnog uređenja, ustava, centralnih
zakona i drugih propisa;
3. personalna autonomija – autonomija za određene nacionalne, verske, profesionalne,
staleške i druge socijalne grupe (nezavisno od državne teritorije na kojoj su
nastanjene); to je autonomija ne teritorijalno nego personalno konstituisanih
zajednica; ova autonomija temelji se na samostalnosti personalne zajednice u
upravljanju svojim poslovima;
4. institucionalna autonomija – pojedine ustanove koje se bave najrazličitijim poslovima
(škole, bolnice, kulturne institucije, privredne i druge poslovne organizacije) dobijaju
izvesnu samostalnost u osnivanju, upravljanju i finansiranju;
5. regionalna ekonomska autonomija – oblik teritorijalne autonomije, ali u oblasti
privrede; ovakav oblik autonomije uživaju u okviru države uže teritorijalne jedinice –
regioni – koje po svojim privredno-geografskim karakteristikama predstavljaju
kompaktne privredne celine;

21. LOKALNA SAMOUPRAVA

Lokalna samouprava kao poseban oblik teritorijalne organizacije vlasti postoji kako u
unitarnim tako i u složenim državama. U svom osnovnom određenju lokalna samouprava
predstavlja oblik odlučivanja i upravljanja lokalnim zajednicama, na užoj teritoriji,
neposredno od strane njenih stanovnika ili putem njihovog predstavništva koje oni
neposredno biraju i drugih lokalnih organa. Drugim rečima, lokalna samouprava
predstavlja osnovni oblik teritorijalne organizacije vlasti i najširi okvir ostvarivanja
samouprave građana koji žive na određenom području. Lokalna zajednica je primarni
oblik samouprave građana i osnovni oblik organizovanja zajednice u kojoj građani
neposredno ostvaruju svoja prava i zadovoljavaju svoje potrebe. Lokalna vlast je najbliža
građanima, a lokalna zajednica je primarni socijalno-politički ambijent ostvarivanja
njihovih sloboda i prava.

Najznačajnija obeležja lokalne samouprave prema Markoviću su:


1. postojanje ustavom utvrđenog kruga samoupravnih lokalnih poslova, koje jedinice
lokalne samouprave obavljaju bez uplitanja centralnih državnih organa;
2. građani u lokalnim jedinicama slobodno biraju svoje predstavničko telo ili neposredno
odlučuju o bitnim pitanjima od interesa za lokalnu zajednicu;
3. organizaciona i personalna samostalnost lokalnih institucija;
4. postojanje samostalnih finansijskih i drugih sredstava, tj. sopstvenih prihoda (od
poreza i sopstvene imovine), čiji se izvori i namena utvrđuju u budžetu lokalne
zajednice;
5. postojanje ustavom i zakonom utvrđene zaštite samoupravnih prava, koja omogućuju
uredno funkcionisanje lokalne samouprave;

Prvi oblici lokalne samouprave nastali su u Evropi početkom XV i XVI veka kada su
pojedini gradovi počeli da stiču status slobodnih gradova. Od tog vremena razvila su se

19
dva osnovna tipa lokalne samouprave. Jedan tip lokalne samouprave karakterističan je za
Englesku i Vels, a drugi za Francusku. U prvom slučaju lokalna samouprava je odvojena
od centralne vlasti, a u drugom slučaju je lokalna samouprava kreacija države kojoj je i
podređena. Lokalna samouprava u SAD-u razvila se pod uticajem lokalne samouprave u
Engleskoj u tzv. kolonijalnom periodu pre sticanja nezavisnosti.

U savremenoj tipologiji lokalnih zajednica postoje različiti kriterijumi njihove


klasifikacije.

Prema svojstvima (sadržaju, oblicima) koja odlikuju status lokalne zajednice razlikuju se
monotipska i politipska lokalna zajednica. Monotipska organizacija lokalnih zajednica
znači da svaka lokalna zajednica ima status, ovlašćenja, organe itd, identične kao i sve
druge lokalne zajednice u istom državnom i ustavnom sistemu. Politipska organizacija
lokalnih zajednica dopušta mogućnost razlike u pogledu statusa lokalnih zajednica.

Prema nivoima na kojima se organizuju oblici vlasti u okviru vertikalne podele vlasti
razlikuju se jednostepena, dvostepena i trostepena lokalna samouprava. Jednostepena
vertikalna podela vlasti (Estonija, Slovenija) predstavlja takav oblik teritorijalne
organizacije vlasti koji odlikuje organizovanje vlasti na lokalnom nivou i na centralnom
nivou. To je najjednostavniji oblik vertikalne organizacije vlasti. Između centralne i
lokalne vlasti ne postoji neki drugi nivo teritorijalne organizacije vlasti. Dvostepenu
vertikalnu podelu vlasti (Švedska, Češka, Grčka, Turska, Holandija) odlikuje, pored
organizacije vlasti na centralnom i na lokalnom nivou, formiranje još jednog nivoa
organizacije vlasti između lokalne i centralne vlasti. Ovaj „srednji“ nivo teritorijalne
organizacije vlasti su regioni. Trostepena vertikalna podela vlasti (Italija, Poljska,
Francuska) je po svojim obeležjima najsloženiji oblik teritorijalne organizacije vlasti.
Pored centralnih i lokalnih organa obrazuju se još dva nivoa teritorijalne organizacije
vlasti između centralne i lokalne vlasti. Obično jedan od ovih oblika organizacije vlasti
(okrug, oblast, srez) nastaje kao vid organizacionog i institucionalnog povezivanja
lokalnih zajednica na neposredno višem nivou. Drugi oblik teritorijalne organizacije
vlasti su regioni koji se obrazuju na neposredno nižem nivou od centralne valsti.

Pojmovi koji se veoma često sreću u unitarnoj ili složenoj državi, u tumačenju
funkcionalnosti, kruga ovlašćenja i raspodeli nadležnosti između centralne valsti i lokalne
zajednice su:
1. dekoncentracija – administrativni oblik centralizma u kome se na lokalne predstavnike
centralne vlasti prenose ovlašćenja izvesnog samostalnog ali
hijerarhijski podređenog delokruga odlučivanja, odnosno izvesna
prava se prenose na niže organe jednog istog sistema centralizovane
hijerarhije
2. decentralizacija – prenošenje poslova državne uprave iz nadležnosti centralnih
državnih organa na lokalna predstavnička tela koja bira lokalno
stanovništvo, tj. građani neposredno
3. supsidijarnost – ovaj princip je osnovni kriterijum prema kome se utvrđuje raspodela
nadležnosti između centralne vlasti i lokalne zajednice; ovaj princip
ispoljava se u zahtevu da se delovanje viših nivoa institucionalnog

20
odlučivanja ograniči i prepusti nižim nivoima odlučivanja

22. OBLICI POLITIČKIH REŽIMA

Prema stepenu odvojenosti (otuđenosti) državnog aparata od stanovništva, odnosno, u


zavisnosti od toga kakav je karakter odnosa između državnog aparata i naroda razlikuju
se dva osnovna oblika političkih režima – autokratija i demokratija. Drugim rečima,
podela političkih režima na autokratiju i demokratiju izvršena je prema načinu na koji
državni aparat vrši svoje funkcije vlasti u odnosu na stanovništvo. To znači da postoje
razlike u stupnju odvojenosti državnog aparata od stanovništva i u broju prava što ih ono
uživa. U pravnoj teoriji se oblici političkih režima nejčešće određuju po tome ko je
politički nosilac suverene državne vlasti: narod ili neko drugi.

Treba naglasiti da osnovna klasifikacija oblika političkih režima na autokratiju i


demokratiju ne znači da su u istoriji i praksi u čistom obliku postojala samo ova dva
politička režima. Upravo suprotno, u političkoj istoriji bilo je i postoji veoma mnogo
oblika političkih režima koji se pod različitim nazivima približavaju bilo autokratiji, bilo
demokratiji.

23. AUTOKRATIJA, DIKTATURA, TOTALITARIZAM

U širem, i prilično neodređenom smislu, autokratija je takav oblik političkog režima u


kojem vlast poseduje i vrši pojedinac, tj. državni poglavar (monarh ili diktator), zbog
čega autokratski režim poprima odlike lične vlasti. Tri su važna obeležja autokratije
(nijedno od ovih obeležja nije bez određenih ograničenja):
1. neograničena vlast – i ako suštinski nije ograničena ustavnim i drugim pravnim
normama, često može biti i jeste podvrgnuta formalnim ili
stvarnim ograničenjima svetovnog ili teološkog karaktera ili
nekim drugim fizičkim ili metafizičkim okolnostima;
2. koncentracija vlasti – tipično obeležje autokratskih sistema i to praktično znači da je
sva vlast objedinjena (koncentrisana) u rukama jedne osobe,
jedne grupe istomišljenika ili jedne partije; ipak, ta koncentracija
vlasti na jednom mestu često može biti samo formalna dok je
stvarna koncentracija na sasvim drugom (skrivenom) mestu koje
ostvaruje interes ili uticaj preko formalne autokratske strukture;
3. nedostatak demokratskog legitimiteta – izostajanje demokratske podrške autokratskom
režimu ili autokratskom vladaru; u
autokratijama državni poglavar ne izvodi svoju
vlast iz volje naroda ili iz nekih relevantnih
segmenata društva; upravo suprotno, on vlada
uprkos i nasuprot volji naroda upotrebom
različitih sredstava prinudnog ostvarivanja

21
svoje vlasti; u autokratskoj državi je izrazit
stepen odvojenosti naroda od države, tj. od
državnih organa i stvarnih nosilaca političke
vlasti u državi; celokupno stanovništvo je u
autokratskom režimu lišeno prava da utiče na
političku vlast; izostanak demokratskog
legitimiteta ne znači samim tim i nedostatak
svakih drugih oblika legitimiteta koji pomažu u
održavanju autokratskog režima; politički
režimi poznaju i harizmatski legitimitet –
legitimitet na osnovu ličnog ugleda ili na
osnovu uzornih osobina vladaoca, i
tradicionalni legitimitet – legitimitet koji
počiva na verovanju u svetost i obavezujuću
moć tradicije;

Prema ustaljenim klasifikacijama, autokratije se dele na klasične i moderne. Klasične


autokratije su: tiranija, despotija, oligarhija i aristokratska republika. Moderne
autokratije su: diktatura, cezarizam i totalitarizam.

Izrazit oblik autokratije predstavlja diktatura koja u suštini označava vladavinu jednog
lica koje monopolizuje svu vlast u državi bez ikakvih spoljašnjih ili unutrašnjih
ograničenja. U savremenim političkim okolnostima, pojam diktature se koristi da izrazi
moderno političko stanje u kojem nema podele vlasti, u kojem postoji oktroisana
(nametnuta) vlast od strane jednog pojedinca i u kojoj diktator nema nasledno pravo.

U savremenoj političkoj literaturi diktaturom se smatra takav oblik političkog režima za


koji je karakteristično:
a) velika (neograničena) ovlašćenja koja su koncentrisana u rukama jedne osobe ili jedne
grupe koja je na vlast došla nelegitimno (državnim udarom);
b) suspenzija ranijih (zatečenih) ustavnih i političkih prava;
c) manipulacija kolektivnim osećanjima podanika (izazivanje straha, sejanje opšte
sumnje i širenje sumnjičenja u sve i svakog, stvaranje na svakom koraku neprijatelja
režima odnosno narodnih neprijatelja) i ukidanje pluralizma mišljenja i svakog oblika
demokratske javnosti i tolerantnog dijaloga;

Diktatura sa ekstremnim oblicima ispoljavanja lične vlasti koja koristi krajnja sredstva da
zadrži vlast, da je sačuva po svaku cenu približava se pojmu tzv. cezarističke diktature.
Pojam totalitarne diktature označava politički režim u kojem se ovlašćenja diktatora
proširuju sa političkog i pravnog na privredno područje i na sve potpuniju kontrolu
privatnog života podanika, uključujući tu i nametanje režimskog pogleda na svet.

Totalitarni režim, kao i diktatura, predstavlja jednu varijantu autokratije. U velikom broju
zemalja, posebno u Hitlerovoj fašističkoj Nemačkoj, Staljinovom SSSR, Frankovoj
Španiji, tokom XX veka totalitarizam se javlja kao hegemonijski politički režim. U

22
savremenoj političkoj teoriji totalitarni režimi predstavljaju ekstremne oblike političke
vladavine pojedinca. Za totalitarne političke režime uglavnom je karakteristično sledeće:
1. detaljno razrađena ideologija obuhvata sve aspekte čovekove egzistencije – podanici
moraju prihvatiti, bilo aktivno ili pasivno, vladajuću ideologiju, koja je usmerena na
radikalno ukidanje postojećeg poretka i realizaciju novog;
2. u političkom sistemu postoji jedna masovna partija ili politička stranka koju po pravilu
vodi jedan čovek – vođa;
3. tajna politička policija, koju podržava i nadgleda partija, sprovodi neprestani teror,
usmeren kako protiv vidljivih neprijatelja režima, tako i protiv skrivenih kao i protiv
proizvoljno odabranih društvenih grupa; tajna policija koristi sva savremena
dostignuća nauke i psihologije kako bi što bolje obavljala svoju službu;
4. tehnološki je uspostavljen potpun monopol kontrole svih sredstava komunikacije – od
štampe i filma do elektronskih medija;
5. vođa i partija imaju apsolutni monopol nad svim oblicima efektivne oružane sile;
6. preko birokratske koordinacije centralizovana je i kontrola celokupne ekonomije ranije
nezavisnih delova društva;

24. DEMOKRATIJA – OSNOVNI MODELI DEMOKRATIJE

Demokratija predstavlja politički pojam koji je dugo vremena bio upotrebljavan u


pohvalnom, pogrdnom i neutralnom smislu, da bi u novije vreme bio prihvaćen gotovo
jednodušno kao glavna politička parola bezmalo svih političkih partija.

Sa stanovišta demokratskih procedura demokratija se definiše kao jednako i sveopšte


pravo glasa za odrasle građane, vladavina većine i zajamčena prava manjina, vladavina
prava, ustavno jemstvo za slobodu udruživanja i izražavanja, postojanje predstavničkih
mehanizama koji su uslov demokratskih procedura i koji uključuju institucionalnu podelu
na državu i civilno društvo.

U svojoj minimalnoj definiciji demokratije italijanski teoretičar Bobio ističe da je


demokratija, pre svega, politički režim suprotan svim oblicima autokratskih režima i da
se ona odlikuje skupom pravila koja utvrđuju ko je ovlašćen da donosi kolektivne odluke
i na osnovu kojih procedura.

Dva su osnovna oblika demokratije – neposredni i posredni.

Neposredna demokratija predstavlja donošenje političkih i drugih odluka direktno i bez


posrednika. Neposredna vladavina naroda najdoslednije je ostvarivana u atinskoj
demokratiji (za vreme Klistenovih reformi 507. godine p.n.e.). Prostorna ograničenost
grčkog – posebno atinskog polisa i mali broj građana u polisu praktično omogućavaju da
demokratija bude direktna, tj. neposredna vladavina svih građana kao demosa. Atinska
demokratija počivala je na pretpostavci jednake vrline svih građana.

23
Posredna demokratija je savremena ili reprezentativna demokratija. Ona uvodi parlament
kao predstavničko izabrano telo koje između izbora deluje umesto naroda kao nosioca
suverenosti. Prvi model reprezentativne demokratije razvija se u XVIII veku i vremenom
je postao paradigma za civilizovano uređene zajednice.

Savremeni britanski teoretičar demokratije Held sve oblike demokratije deli u dva
osnovna tipa: klasične i savremene.

Veoma zanimljivu savremenu tipologiju modela demokratije daje politikolog Lajphart.


On pravi razliku između većinskog i konsenzusnog ili konsocijalnog modela demokratije.
Prema njemu postoji deset glavnih crta ili elemenata većinskog modela demokratije:
1. koncentracija izvršne vlasti u jednopartijskim i jedva većinskim kabinetima
2. dominacija kabineta („diktatura kabineta“)
3. dvopartijski sistem – u sistemu dominiraju dve velike partije
4. većinski ili disproporcionalni izborni sistem
5. interesno-grupni pluralizam kao kompetitivni i protivnički sistem
6. unitarna i centralizovana vlada
7. koncentracija legislativne vlasti u jednodomnom zakonodavnom telu
8. ustavna fleksibilnost
9. odsustvo sudske kontrole ustavnosti
10. centralna banka je kontrolisana od izvršne vlasti

Konsenzusni ili konsocijalni model demokratije takođe ima deset karakterističnih


elemenata. Primarne karakteristike ovog tipa demokratije su „učešće u izvršnoj vlasti i
grupna autonomija“. Učešće u vlasti znači participaciju predstavnika svih značajnih
grupa u političkom odlučivanju, posebno na izvršnom nivou. Grupna autonomija znači da
te grupe imaju vlast da vode njihove sopstvene inetrne poslove. Uz to, konsenzusna
teorija preporučuje dva dodatna svojstva koja mogu ojačati učešće u izvršnoj vlasti:
proporcionalnost i uzajamni veto. Elementi konsenzusnog modela demokratije:
1. podela izvršne vlasti u širim koalicionim kabinetima
2. egzekutivno-legislativna ravnoteža vlasti u kojoj nema ostavke Vlade
3. multipartijski sistem
4. proporcionalna reprezentacija
5. interesno-grupni korporativizam
6. federalna i decentralizovana država: vlast je podeljena između federalne centralne
vlade i federalnih jedinica nižih nivoa
7. jak bikameralizam (dvodomnost)
8. ustavna rigidnost: ustav zahteva za odlučivanje određena specijalna pravila ili
specijalne većine
9. sudska kontrola
10. nezavisnost centralne banke

Analiza savremenih demokratskih država i političkih sistema pokazuje da savremenu


demokratiju obeležava nekoliko tipičnih karakteristika:
1. postojanje političkog pluralizma – pluralizam znači slobodno delovanje svih političkih
stranaka u političkom životu koje poštuju demokratska pravila

24
2. postojanje slobodnih i nezavisnih sredstava informisanja koje omogućavaju
objektivno, potpuno i pravovremeno obaveštavanje građana i svih političkih snaga u
društvu, a sloboda medija u demokratiji omogućava i slobodno izražavanje vlastitog
mišljenja
3. izbornost i smenjivost najviših organa vlasti – zakonodavnog tela, šefa države, vlade,
sudija – kao nejneposredniji izraz narodne suverenosti
4. zakonitost i javnost rada svih službenih lica i svih nosilaca državnih i društvenih
funkcija
5. strogo poštovanje ustavom i zakonima utvrđene procedure rada parlamenta, vlade,
uprave, sudstva i političkih stranaka
6. politička i pravna odgovornost svih nosilaca državnih funkcija zbog lošeg,
neodgovornog i nezakonitog rada
7. podela vlasti u državnoj organizaciji na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast
8. nezavisno sudstvo kao ustanova nadzora zakonitosti i ustavnosti rada svih državnih
organa
9. ustavna zaštita prava čoveka i građanina, pojedinca i manjina
10. jednakost pred zakonom i poopštivost prava
11. sloboda rada, sloboda i pluralizam vlasništva i sindikalna autonomija
12. sloboda izbornog prava – opšti, jednaki, neposredni i tajni izbori

25. OBLICI VLADAVINE – MONARHIJA I REPUBLIKA

Oblici vladavine odnosno oblici državnog uređenja su monarhija – poglavar države je


monarh, i republika – poglavar države je predsednik kao izborno lice. Između samih
monarhija kao i između republika kao oblika vladavine postoje određene razlike koje su
uslovljene istorijskim, kulturnim, nacionalnim i drugim specifičnostima.

U pojmovnoj istoriji države odavno se govori o oblicima državne vladavine. Prva


filozofska zapažanja o oblicima vladavine dao je Platon u delu Država.

Monarhija je takav oblik vladavine u kojoj je vršilac i nosilac najviše državne vlasti
stalno krunisana osoba – monarh koji nije pravno odgovoran, već je suveren i „iznad“
prava, ne podleže pravnim sankcijama, a njegov položaj je po privilegijama koje uživa
suštinski različit od ostalih građana. U širem smislu monarhija je takav oblik vladavine u
kome osnovnu vlast vrši jedan čovek. U užem značenju monarhija je oblik vladavine u
kome funkciju šefa, odnosno poglavara države obavlja jedna ličnost koja ne podleže
pravnoj i političkoj odgovornosti, koja svoju funkciju vrši doživotno, i ta funkcija je po
pravilu nasledna. Za označavanje monarhije ne upotrebljava se uvek ovaj naziv već se
koriste izrazi : imperija – imperator, carevina – car, vojvodstvo – hercog itd., što zavisi od
titule poglavara (šefa) države, od vlastodržačke tradicije, istorije konkretne države i od
nekih faktičkih okolnosti (veličina teritorije, brojnost stanovništva, stvarna politička moć
države) itd.

Monarhije se dele na neograničene i ograničene.

25
Neograničene ili apsolutne su one monarhije u kojima su vladari jedini nosioci suverene
vlasti. Oni nisu ograničeni nijednim drugim organom; vršeći zakonodavne, upravne i
sudske funkcije i nadzirući delatnost nižih državnih organa koji su im odgovorni, oni
rukovode čitavim društvenim životom u državi. U grupu neograničenih ili apsolutnih
monarhija u starom veku ubrajali su se Vavilonsko carstvo, Egipatsko carstvo, država
Aleksandra Velikog, Rimsko carstvo i Kinesko carstvo, a u srednjem veku Vizantijsko
carstvo, Franačka država i Papska država, Osmanlijsko carstvo, Džingis-kanova država
itd. Kasnije, u novom veku, neograničene monarhije bile su Rusko carstvo, Persija,
Francuska do 1789. godine, Napoleonovo carstvo itd.

U ograničene monarhije ubrajaju se one države u kojima su vladari ograničeni u svojim


pravima nekim drugim organom sa kojim zajedno vrše suverenu vlast. Ti organi su ranije,
u starom ili srednjem veku bile skupštine – narodne ili staleške, ili parlament u
modernom vremenu i savremenom dobu.

U ograničene monarhije spadaju staleške monarhije i ustavne monarhije. Staleške


monarhije postojale su u srednjem veku. Vlast monarha bila je ograničena ovlašćenjima
staleških skupština koje su sebi priznavale pravo da učestvuju u odlučivanju o ključnim
ekonomskim i političkim pitanjima države. U novom veku se ograničene monarhije
nazivaju ustavnim zbog toga što ustavi ograničavaju vlast monarha i drugih državnih
organa. Ustavne monarhije mogu biti parlamentarne i dualističke ustavne monarhije. U
parlamentarnim monarhijama šef države, monarh ili državni poglavar, po pravilu vlada
ali ne upravlja. On ima pretežno reprezentativne zadatke i uloge, dok je parlament onaj
državni organ koji stvarno vrši bitne funkcije vlasti. Takve parlamentarne monarhije u EU
danas su Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, Danska, Norveška,
Švedska, Holandija, Belgija i Španija. Dualistička monarhija je ona ustavna monarhija u
kojoj se vladar nalazi na čelu upravnih organa sa ovlašćenjem da postavlja i otpušta
ministre. Državna delatnost se odvija na dva koloseka. Na jednom koloseku je
zakonodavna delatnost koja je u nadležnosti parlamenta, a na drugom, upravna i izvršna
delatnost koja je u nadležnosti monarha (ranije je dualistička monarhija postojala u
Nemačkom carstvu, u Austrougarskoj i u Japanu).

Moderna demokratija nije ukinula monarhiju kao oblik vladavine, ona je pre izazvala
njenu značajnu transformaciju: od apsolutne, monarhija je postala ustavna. U novim i
mladim državama monarhija se teže prihvata nego republika – ona ima i svoje pristalice i
svoje protivnike. Upravo otuda savremeno doba ne poznaje nastanak novih monarhija ali
neguje tradiciju zadržavanja starih monarhija, koje su na tlu Evrope sve organizovane kao
parlamentarne monarhije.

Republika je naziv za oblik vladavine koji je suprotan monarhiji i u kojem je izabrana


većina nosilac vlasti (demokratska republika), a poglavar države (šef države, predsednik
republike) vršilac određenih funkcija bez ličnih privilegija, politički i pravno odgovoran i
najčešće biran na taj položaj. Ako je šef države u republici fizičko lice, tada on ima naziv
predsednika republike. U novovekovnoj političkoj teoriji, pod pojmom republika
označava se kako oblik države tako i način organizovanja vlasti. Monteskje je pravio

26
razliku između demokratske republike u kojoj suverenost pripada celom narodu, i
aristokratske republike u kojoj je subjekt suverenosti samo deo naroda. Sve savremene
republike se prikazuju kao demokratske republike.

Prema načinu uspostavljanja odnosa između izvršne i zakonodavne vlasti, razlikuju se


republike sa skupštinskim (Švajcarska), parlamentarnim (brojne zemlje u svetu) i
predsedničkim sistemom (SAD). U republikama sa jedinstvom vlasti težište vlasti je na
skupštini ili konventu, u republikama sa parlamentarnim modelom podele vlasti postoji
„ravnoteža vlasti“ između zakonodavne i izvršne vlasti, a u predsedničkim republikama
stroga podela vlasti: izvršna vlast je nezavisna od zakonodavne vlasti a težište vlasti se
često pomera prema predsedniku republike kao šefu upravne vlasti i egzekutive.

Republike kao oblik vladavine danas su brojnije u svetu nego monarhije. Više je razloga
koji idu u prilog republikanskom obliku vladavine. Prvo, republikanski oblik vladavine
karakteriše načelna pravna i politička izjednačenost ljudi u državi – niko nije toliko
pametniji od ostalih da bi imao prava da svima zapoveda, i stoga u društvu ne treba da
vlada lična volja nego opšta. Drugo, pokoravanje jednoj ličnosti je unižavanje čoveka.
Treće, izborni šef države kao što je predsednik republike samo je potvrda zrelosti građana
da pronađu, odnosno da izaberu čoveka doraslog značajnim državničkim pitanjima i
teškoćama. Najzad, moderna državna organizacija počiva na ideji da državnu ličnost
treba odvojiti od ličnosti njenih organa, i ove staviti pod pravni poredak.

26. POJAM I PRINCIPI PRAVNE DRŽAVE

Pojam pravne države u značajnoj meri je tekovina moderne pravne nauke, liberalne
građanske misli i suprotstavljanja vladavine prava vladarskom apsolutizmu, političkom
voluntarizmu i policijskoj državi.

Pravna država je termin koji se sreće kako u stručnoj tako i u svakodnevnoj upotrebi.
Česta i neodgovarajuća kolokvijalna upotreba ovog termina, naročito iz političko-
praktičnih motiva i razloga, može da prikrije ili da zamagli tačno značenje pojmova
pravne države i vladavine prava. Pored toga, termini pravna država i vladavina prava
često se koriste kao sinonimi iako uopšte nije reč o identičnim pojmovima. Ova dva
pojma imaju, naime, različito istorijsko, kulturno, nacionalno i geopolitičko poreklo.
Pojam pravne države je kontinentalno-evropskog porekla i germanskog porekla, a
vladavina prava ostrvsko-evropskog i anglosaksonskog porekla. Pravna država i
vladavina prava imaju zajedničko socijalno-ekonomsko i teorijsko ishodište – građansko
društvo i liberalizam. Kako u pravnoj državi, tako i u vladavini prava zajamčena
građanska prava predstavljaju meru čovekove slobode.

U stručnoj literaturi pravi se razlika između materijalnog i formalnog pojma pravne


države. Za materijalni pojam pravne države pored sadržine važan je i cilj pravnog
poretka; za formalni pojam pravne države važno je jedino to da politička odluka, bez
obzira na sadržinu i cilj, bude doneta u korektnoj pravnoj proceduri, tj. na način prava.

27
Pravna država ili vladavina prava podrazumeva demokratski ustanovljenu, pravom
ograničenu i kontrolisanu političku vlast u kojoj prava i slobode deluju kao ključni
elemenat demokratskog legaliteta. Ova temeljna načela svake zajednice koja ima
pretenziju pravne države, operacionalizuju se kroz zakon kao izraz demokratski
kontrolisane opšte volje, kroz pravnu sigurnost, jednakost i nezavisno sudstvo.

Pojam pravne države može se posmatrati sa pravnog, političkog i ekonomskog stanovišta.

Sa pravnog stanovišta pravna država je u prvom redu vladavina prava, stabilnost pravnog
sistema, javno i zakonito delovanje državnih institucija, jemstvo ljudskih prava.

Za političku teoriju pravna država je organizacija vlasti, jedno optimalno rešenje


razdvajanja, podele i balansiranja podeljenje vlasti.

Za ekonomsku teoriju pravna država je organizaciona forma slobodnog tržišta na kojem


se susreću slobodna preduzeća, slobodna radna snaga, slobodni kapital i preduzetništvo.
Uslovi privredne konkurencije i sl. odvijaju se u okviru vrlo jasnih, obavezujućih i
poopštivih „pravila igre“.

Pojam pravne države operacionalizovan je kako od strane brojnih stranih, tako i domaćih
teoretičara prava i države. Prema Karpenu „pravna država je država koja štiti prava
pojedinaca; pravna država je ona koja postoji pod vladavinom zakona; pravna država je
država u kojoj svako može polagati pravo na sudsku zaštitu od izvršavanja državne vlasti;
pravna država je država u kojoj se državna vlast izvšava racionalno i planski“.

Osnovna svojstva, pravni karakter i demokratsku prepoznatljivost pravne države određuju


sledeći principi:
1. poštovanje pravde i pravičnosti - znači da se pravda nikome ne može ni trajno, ni
privremeno uskratiti;
2. poštovanje ljudskih sloboda i prava - znači da registar prava i sloboda čoveka i
građanina, zapisan u ustavu države, ne može imati deklarativan nego stvaran značaj;
ustav mora garantovati slobode i prava određenim pravnim sredstvima;
3. podela i ravnoteža vlasti - znači da u pravnoj državi vlast mora biti jasno razgraničena
i podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i da između njih mora delovati princip
ravnoteže vlasti;
4. poštovanje ustavnosti i zakonitosti - ispoljava se na dva načina; u pravnom pogledu
poštovanje ustava i zakona izražava se u stvaranju, postojanju i efikasnom delovanju
takvih sredstava i instrumenata koji obezbeđuju poštovanje prava; u političkom
pogledu poštovanje ustava i zakona znači da se ovi pravni akti, doneti po određenoj
proceduri, moraju uvažavati, te da se ne mogu menjati pukom političkom samovoljom
i pravno nekontrolisanom političkom intervencijom;
5. poopštivost prava - znači da ustav i zakoni važe jednako za sve u istim uslovima; nema
pojedinca ili institucije izvan ili iznad prava, tj. ustava i zakona, odnosno svi su jednaki
pred pravom i jednako podložni odlukama redovnih sudova;
6. pravna sigurnost - izvesnost zakonite slobode. Pojam pravne sigurnosti kao princip

28
ostvarivanja pravne države ili vladavine prava, inkorporiran je u suštinu i karakrter
građanskog društva;
7. nezavisno sudstvo - ispoljava se na tri osnovna načina: a) sudovi rade samo na osnovu
ustava i zakona, a odluke donose po propisanoj i unapred određenoj proceduri; b) izbor
sudija vrši se u parlamentu i predstavničkom telu svih građana; c) rad sudija mora biti
potpuno slobodan i nezavistan od bilo kakvih političkih ili stranačkih pritisaka i
uticaja;
8. pravna efikasnost - ispoljava se dvojako: a) državni organi efikasno reaguju,
ne samo pri donošenju nego i prilikom primene pravnih normi, tj. zakona i drugih
propisa; b) princip pravne efikasnosti ispoljava se u prilagođenosti pravnih normi
potrebama adresata, što upućuje na dobrovoljnost pri izvršavanju pravnih normi i
ponašanju prema pozitvnim zakonima i pravnim propisima;
9. moderni koncept civilnog društva - jedan od principa na kojem se temelji teorijska,
metodološka i socijalna vrednost pravne države;

27. POJAM I PRINCIPI VLADAVINE PRAVA

Dok se nemačka teorija bavila proučavanjem bića pravne države (uglavnom u formalno-
pravnom smislu), pravna teorija u Velikoj Britaniji je za pojam pravne države dugo
upotrebljavala pojam „vladavina prava“ (Rule of Law). Smatra se da je tvorac ovog
pojma dugogodišnji profesor ustavnog prava A. V. Dajsi (A. V. Dicey). Suština načela
vladavine prava je u jednakosti svih građana pred sudom, u zaštiti prava građana putem
suda, čime se građanin obezbeđuje od samovoljnog nastupanja uprave, jer je uprava
strogo vezana zakonom.

Prema Dajsiju, načelo vladavine prava omogućava da se uspostavi načelo pravne


jednakosti svih građana pred zakonom. Garancija ovog načela su potpuno nezavisni
redovni sudovi. Sledeće obeležje načela vladavine prava je garantovanje svim građanima
pravne sigurnosti, pod kojom se u anglosaksonskom pravu podrazumeva zabrana
državnim organima da intervenišu u domen sloboda građana mimo zakona. A to dalje
znači zabranu političkoj vlasti da bez zakonskog ovlašćenja interveniše u slobodnu sferu
građana. Prema savremenom britanskom autoru Gudhartu (A. I. Gudhart), vladavinu
prava ne treba poistovetiti sa demokratijom, niti sa postojanjem određenih osnovnih
prava čoveka, već u njoj treba videti načelo o granicama u okviru kojih politička vlast
može da deluje u svom odnosu prema pojedincu.

Najveći broj autora se slaže da načelo vladavine prava ima višeznačan smisao. Ističe se
da ono označava pre svega načelo o ograničavanju političke vlasti. Putem vladavine
prava treba da se zaštite ljudska prava i slobode, a istovremeno da se sačuva i državna
vlast.

28. USTAV, POJAM I KLASIFIKACIJA USTAVA

29
U razmatranju pojma ustava potrebno je, u najkraćim crtama, ukazati na poreklo naziva
ustav.

Naziv ustav vodi poreklo od latinske reči constitutio. U rimskom pravu konstitucijama su
se nazivali edikti koje su donosili rimski imperatori, uređujući ovim aktima, između
ostalog, i pitanja o državnoj organizaciji i njenom funkcionisanju. Koren reči constitutio
kao naziv za ustav i danas postoji u mnogim jezicima (engleskom, italijanskom,
francuskom, španskom i dr.).

U našem jeziku izvorno značenje termina ustav je: brana, ustava, prepreka, ograničenje,
obuzdavanje. Ustav kao pravni akt zaista je akt ograničavanja (obuzdavanja, zabrane)
državne vlasti.

U pravnoj teoriji postoje različita stanovišta o pojmu ustava. I pored značajnih razlika
među njima, moguće je zapaziti i neke osnovne zajedničke karakteristike pojedinih
stanovišta, oslonjene na pristup pojmu ustava. Otuda potiču i dva osnovna značenja
pojma ustava, na koja ukazuje već tradicionalna ustavna teorija. To su: pojam ustava u
materijalnom smislu i pojam ustava u formalnom smislu.

Suštinu pojma ustava u materijalnom smislu čini sadržaj ustavne materije, pri čemu
forma u kojoj je uređena ustavna materija nije presudna. Ustav u materijalnom smislu
može se razumeti i kao svojevrstan društveni ugovor u kome su zapisani osnovni principi
na kojima počiva politička zajednica.

Iako je polazni stav u osnovi jedinstven, oučavaju se razlike u teorijskim razmatranjima


pojma ustava u materijalnom smislu. Razlike proističu iz poimanja sadržine ustavne
materije, kao i odnosa prema sadržaju koji u najbitnijem karakteriše ustavnu materiju. S
obzirom na to sva stanovišta o pojmu ustava u materijalnom smislu mogu se podeliti u
dve osnovne grupe.

Prvoj pripadaju teoretičari koji sadržaj ustavne materije vezuju za državu (pravo), njenu
organizaciju, status, nadležnosti i međusobne odnose organa vlasti, posebno najviših
organa državne vlasti. Ustavom se, kako smatraju pristalice ovog stanovišta, u prvom
redu postavljaju granice i okvir delovanja državne vlasti. U tom kontekstu ljudska prava
se garantuju ustavom, što, na jednoj strani, podrazumeva da država građanima garantuje
određene slobode i prava, a na drugoj, da vršeći funkcije državne vlasti, država ima
obavezu da i sama poštuje ljudska prava zajamčena ustavom. Država je vezana ustavom.

U drugoj su oni koji sadržaj ustavne materije vezuju za društvo. U ovu grupu spadaju
teoretičari koji sadržaj ustavne materije vezuju prvenstveno za pravila po kojima se stvara
pravo u državnoj zajednici. Ustav je osnov celokupnog pravnog sistema. Njegove norme
su najveće pravne snage zato jer su u njima sadržana pravila po kojima nastaje pravo i
opšte pravne norme – zakoni. Zbog toga što ustav uređuje stvaranje prava, ustavne norme
donose se od strane posebnog organa, po posebnom postupku i u posebnoj formi, što ove

30
norme razikuje od običnih zakona, pre svega po njihovoj najvećoj snazi i mestu u
hijerarhiji pravnih akata.

Postoje i shvatanja ustava u materijalnom smislu koja uzimaju u obzir oba navedena
svojstva ustavne materije. Pristalice ovih shvatanja smatraju da su za pojam ustava u
materijalnom smislu podjednako značajna pravila o organizaciji i funkcionisanju organa
vlasti, kao i pravila po kojima se stvara pravo.

Pojam ustava u formalnom smislu određuju dva bitna svojstva ustava. Prvo svojstvo je
vezano za sadržaj ustava, a drugo za formu ustava. Sadržaj ustava u materijalnom smislu,
u osnovi je identičan sadržaju ustava u formalnom smislu, mada između ovih pojmova
nikada ne postoji puna podudarnost.

Specifičnost pojma ustava u formalnom smislu je njegova forma – oblik u kojem je


izražen sadržaj ustava. Forma ustava je njegovo bitno svojstvo, osobina po kojoj se ustav
razlikuje od zakona i drugih opštih pravnih akata. Postoji više elemenata koji određuju
formu ustava i ujedno bliže određuju pojam ustava u formalnom smislu.

To je najpre pisana forma ustava kao pravnog akta. Pisana forma ustava pruža mogućnost
da se građani upoznaju sa sadržinom ustava. Najzad, pisani ustav smanjuje mogućnosti
različite interpretacije ustava. Mogućnost različitog tumačenja ustava postoji i kada
postoji pisani ustav, ali je tada sužen prostor velikoj raznolikosti u interpretaciji, jer
postoje uslovi u kojima je moguće formulisati osnovna pravila za njegovu interpretaciju.
Pisana forma obezbeđuje sigurnija jemstva za poštovanje ustava od strane države.

Drugi element ustava u formalnom smislu je kodifikacija pravnih normi koje čine ustavnu
materiju. Pisani ustav najčešće je jedan jedinstveni pravni akt (kodifikovani ustav) u
kome su obuhvaćena i sistematizovana ustavna pravna pravila. Izuzetno, ustav može
činiti i više pravnih akata. U tom slučaju ustav je nekodifikovan. Ne mora svaki ustav
nužno imati karakteristike kodifikovanog ustava. Kodifikacija nije svojstvo samo ustava,
već može biti i odlika zakona, posebno onih značajnijih. Zato kodifikacija nije elemenat
koji suštinski odlikuje formalni pojam ustava, ali jeste jedno od njegovih najčešćih
svojstava.

Najbitinije svojstvo ustava u formalnom smislu je najveća pravna snaga ustavnih normi i
najviše mesto koje ustav zauzima u hijerarhiji pravnih akata. Ova karakteristika razlikuje
ustav od zakona i drugih pravnih propisa, a ustavne norme od svih drugih pravnih normi.

Pored formalnih obeležja, uporište za najveću snagu ustava je i legitimitet ustava,


njegova sadržina koju priznaju, prihvataju i spremni su da poštuju kako građani jedne
političke zajednice, tako i vlast.

U nauci ustavnog prava sreću se različite klasifikacije ustava. Različitost klasifikacija


počiva na razlici kriterijuma koji se koriste kao osnova klasifikacije. Najveći broj
klasifikacija polazi od formalnih svojstava ustava (pisana forma ustava, kodifikovani

31
pravni akt, pravni akt najveće pravne snage), jer su to bitna svojstva koja odlikuju ustav
kao pravni akt i razlikuju ga od ostalih pravnih akata u pravnom sistemu.

Tradicionalna klasifikacija ustava na pisane i nepisane upotpunjena je dodatnom


tipologijom pisanih ustava. Pisani ustavi mogu biti kodifikovani (jedinstven pravni akt) i
nekodifikovani (više pravnih akata). Kriterijum podele pisanih ustava na kodifikovane i
nekodifikovane je broj pravnih akata koji čine ustav jedne države.

Tipologije ustava s obzirom na postupak ustavne revizije upotpunjuje podela na


oktroisane ustave, ustave paktove i narodne ustave. Kao kriterijum za klasifikaciju uzima
se organ koji je doneo ustav.

Stabilni (čvrsti) ustavi pogoduju slojevitim, složenim interesno višestruko podeljenim


društvima u kojima je ustav faktor stabilnosti i okvir rešavanja konflikata. Meki ustavi su
lako prilagodljivi potrebama društvenih promena.

Danas u svetu dominiraju pisani ustavi. U najvećem broju savremenih država najviši
pravni akt je donet u pisanoj formi. Nepisani ustavi su izuzetak u savremenoj ustavnosti.
U ustavnoj teoriji Engleska ustavnost često se navodi kao primer nepisanog ustava.
Takvom stanovištu mogu se suprotstaviti određeni argumenti. Suština ustavnosti u
Engleskoj nije u tome što pravna pravila nisu zapisana, već u tome što pravni propis nije
jedini izvor ustavnog prava, već su to, pored pravnih propisa (zakona), još i drugi pisani
izvori prava (npr. srednjovekovni ugovori između vladara i plemstva), opšte pravo
(common law), propisi koji se odnose na sudove kao i ustavni običaji i sistem ustavnih
konvencija na kojima se zasniva i funkcioniše parlamentarizam u Engleskoj. I pored toga
u nauci je zadržana klasifikacija ustava na pisane i nepisane. Nepisani ustavi se vezuju za
ustavne običaje i čine ustav u materijalnom smislu. Nepisani ustav ne poseduje jedno od
bitnih svojstava ustava u formalnom smislu. To je pisana forma kao bitna karakteristika
ustava. Otuda se nepisani ustav ne može smatrati ustavom u formalnom smislu, već samo
ustavom u materijalnom smislu.

Grupisanje ustava na kodifikovane i nekodifikovane zasnovano je na broju pisanih


pravnih akata koji uređuju ustavnu materiju. Takvih akata može biti više ili samo jedan.

Kodifikovani su oni ustavi koje čini samo jedan pisani pravni akt u kojem su obuhvaćena
najbitnija ustavna pravila. Najveći broj savremenih država odlikuju kodifikovani ustavi.

Nekodifikovane ustave odlikuje postojanje više pisanih pravnih akata u kojima su


sadržana ustavna pravila. U zemljama koje imaju nekodifikovane ustave razlikuju se dva
njihova tipa. Prvi je kada ustav čini više pravnih akata od kojih svaki ima svojstvo akta
najveće pravne snage. Ovi akti razlikuju se od običnih zakona. Razlika je zasnovana na
različitom postupku po kojem se donose, različitom organu koji ih donosi ili, pak, na oba
ova elementa (donosilac i postupak donošenja). Drugi tip je kada postoji više posebnih
pisanih pravnih akata, ali oni nemaju pravnu snagu veću od pravne snage običnih zakona,
niti nose naziv ustava. I pored toga, ovi akti se, opštom saglasnošću, smatraju ustavom
zemlje. U ovom slučaju, dakle, ne postoji kodifikovani ustav, niti više pravnih propisa

32
najveće pravne snage, već ustavnu materiju uređuju obični zakoni , pa čak i dokumenti
koji nemaju karakter pravnih akata.

Klasifikacija ustava na čvrste i meke kao osnovni klasifikacioni kriterijum uzima


postupak ustavne revizije, nezavisno od toga da li se ustav menja delimično ili se donosi
novi ustav (potpuna revizija). Klasifikacija se oslanja na složenost postupka revizije
ustava. Postupak po kome se odvija promena ustava je jedno od bitnih svojstava ustava u
formalnom smislu, pa podela ustava na čvrste i meke ustave izražava ujedno i bitne
razlike između pojedinih ustava i njihovih svojstava.

Čvrsti ustavi se menjaju po proceduri koja je složenija od postupka po kojem se menjaju


ili donose zakoni, a uslovi koje nalaže procedura revizije ustava su strožiji. Elementi koji
postupak ustavne revizije čine složenijim od zakonodavnog postupka su različiti. To su,
npr. poseban organ koji donosi ustav koji se od zakonodavnog tela razlikuje po izboru,
sastavu i ovlašćenjima (ustavotvorna skupština); ustav donosi zakonodavno telo, ali to
čini po posebnom postupku, a odluku o reviziji ustava, zakonodavno telo donosi
posebnom većinom, strožijom od one koja se zahteva za reviziju zakona; referendum kao
oblik neposrednog sudelovanja građana u donošenju ustava; učešće federalnih jedinica u
postupku revizije federalnog ustava i dr.

S obzirom na to koji su elementi složenosti postupka revizije ustava zastupljeni, može se


uočiti da stupanj čvrstine pojedinih ustava nije isti, jer postoje razlike u obimu i sadržaju
složenosti postupka ustavne revizije. U zavisnosti od stupnja čvrstine, kruti ustavi se
mogu grupisati u dve osnovne grupe. Prvoj grupi pripadaju ustavi za čiju reviziju su,
pored zakonodavnog tela, nadležni i drugi organi (ustavotvorna skupština) ili i građani,
birači (npr. kada se u postupku revizije ustava primenjuje ustavni referendum). Drugu
grupu čine čvrsti ustavi o čijoj reviziji odlučuje zakonodavno telo, isto ono koje donosi i
zakone.

Mekim (gipki ili fluidni) ustavima pripadaju ustavi za čiju izmenu nije potreban drugačiji
postupak, različit i složeniji od zakonodavnog postupka. Meke ustave od običnih zakona
razlikuje samo materija koju uređuju.

Podelu ustava na čvrste i meke ne treba identifikovati sa stabilnošću ustava odnosno sa


čestim izmenama ustava i njegovom nestabilnošću. Stabilnost ustava ne zavisi toliko od
njegovog oblika koliko od društvenih i ekonomskih prilika koje stoje iza njega.

S obzirom na to ko je donosilac ustava (organ donošenja), ustavi se mogu grupisati u više


posebnih grupa. Primenom ovog klasifikacionog kriterijuma ustave je moguće grupisati u
tri osnovne grupe.

Prvu grupu čine oktroisani ustavi. Oktroisani ustav kao jednostrani akt nosioca apsolutne
vlasti, donosi najčešće monarh. Ovim aktom on ograničava svoju apsolutnu vlast
uspostavljajući pravila po kojima se ona vrši. Najčešće oktroisani ustavi nastaju pod
uticajem pritiska na nosioca apsolutne vlasti, koji je prinuđen da donese ustav i samim

33
činom njegovog donošenja ograniči i svoju apsolutnu vlast. Oktroisani ustavi uglavnom
pripadaju prošlosti.

Druga grupa obuhvata ustave koje donosi predstavničko telo (ustavotvorna skupština ili
zakonodavno telo). Ustavotvorna vlast pripada građanima. Građani ostvaruju
ustavotvornu vlast zajedno sa parlamentom. Najveći broj ustava pripada ovoj grupi
ustava. Oni se nazivaju, otuda, i narodnim ustavima.

Trećoj grupi pripadaju ustavi paktovi. U donošenju ustava paktova sudeluju


predstavničko telo i monarh sa podjednakim ovlašćenjima. Ustave donosi predstavničko
telo, a njihovo stupanje na snagu vezuje se za potpis monarha. Ovim ustavima se
uspostavljaju parlamentarne monarhije.

29. SISTEMATIKA I SADRŽAJ USTAVA

Ustavi se razlikuju s obzirom na strukturu i unutrašnju sistematizaciju ustavne materije.


Ona može biti manje ili više složena. Kako je ustav pravni akt on uvek sadrži normativni
deo. Normativni deo obuhvata ustavne norme grupisane i sistematizovane u članove i
paragrafe, kao osnovne jedinice sistematizacije. Više članova ili paragrafa grupiše se
prema srodnosti materije koju uređuju u glave, odeljke ili delove kao šire jedinice
sistematizcije. Pored normativnog dela znatan broj ustava sadrži i preambulu. U ustavnoj
sistematici preambula zauzima mesto ispred normativnog dela i čini odvojenu celinu. U
pojedinim ustavnim sistemima (npr. SAD) u kojima se ustav menja ili dopunjava u formi
amandmana na ustav, amandmani čine sastavni deo ustava, zajedno sa prvobitnim
ustavnim tekstom koga menjaju ili pak dopunjavaju.

Veliki broj ustava sadrži preambulu, ali nije mali ni broj onih ustava koji ne sadrže
preambulu, već ustave čini samo normativni deo. Preambula u sistematici ustava prethodi
normativnom delu ustava. Ona može biti duža ili kraća. Ponekad preambulu čini samo
jedna jedina rečenica. Već prvi pisani ustavi imali su preambulu. Broj ustava koji sadrže
preambulu uvećava se sa razvitkom ustavnosti. Unošenje preambule u ustave uzrokovano
je različitim i specifičnim razlozima. Njihovo zajedničko svojstvo je u tome da unošenje
preambule predstavlja izraz želje nosilaca novog režima da iznesu motive kojima su se
rukovodili u donošenju ustava i izlože suštinu svojih pogleda na probleme državnog i
društvenog uređenja koje se inauguriše novim ustavom.

Tri su posebno značajna pitanja koja se postavljaju u vezi sa preambulom: prvo se odnosi
na formu koja odlikuje preambulu, drugo na sadržaj preambule i pitanja koja uređuje ovaj
deo ustava, a treće na pravnu prirodu i dejstvo pravila sadržanih u preambuli ustava.

Preambule imaju određene zajedničke karakteristike s obzirom na svoju formu. Sadržaj o


kojem se govori u preambuli nije sistematizovan u članovima ili paragrafima. To
preambulu razlikuje od normativnog dela ustava. Tekst preambule se saopštava u
kontinuitetu, ponekada samo odvojen posebnim stavom, a izuzetno i posebnim odeljcima.

34
Stil u kojem se saopštava sadržaj preambule je bitno različit od normativnog dela. Tekst
preambule nije oblikovan kao pravna norma, niti ima karakteristike pravnih normi. On je
pisan svečanim deklarativnim stilom, te po tome više liči na svečanu izjavu nego na
pravnu normu.

Uprkos razlikama u sadržini preambula, uočavaju se i izvesna zajednička obeležja koja


odlikuju sadržaj ovog dela ustava. Sadržaj preambula čine:
- navođenje donosioca ustava, bilo da je u pitanju subjekt čijom se voljom ustav
donosi, bilo isticanje organa koji je doneo ustav; ne navode sve preambule donosioca
ustava;
- pozivanje na religiju ređe je sadržaj u preambulama ustava evropskih zemalja pa čak
ustava azijskih i afričkih zemalja; u ustavima država Latinske Amerike pozivanje na
religiju je češće sadržaj preambule;
- pozivanje na istoriju, po pravilu na borbu za oslobođenje, sticanje nezavisnosti,
nacionalne slobode i sl; neki ustavi koji pripadaju ovoj grupi navode u tom kontekstu i
određene istorijske datume značajne za istoriju odgovarajuće zemlje ili njenog naroda;
- isticanje zasluga pojedinih velikih ličnosti i pozivanje na njihova dela ili pak zasluge
koje su imali u razvitku određene zemlje;
- kritika režima koji su prethodili režimu koji uspostavlja ustav koji se upravo donosi; u
preambulama čiji sadržaj je okrenut kritici prethodnog režima, često se navode i
demokratska obeležja režima koji se uspostavlja ustavom;
- ciljevi koji se žele postići donošenjem novog ustava u koje se polažu nade za bolju
budućnost; kao ciljevi navode se težnje ustavotvorca koje namerava da postigne
donošenjem novog ustava;
- naglašavanje opštijih principa na kojima počiva međunarodna saradnja konkretne
zemlje i odnosi sa drugim zemljama (mir, sloga među narodima, svetski mir,
prijateljstvo i saradnja među narodima i dr.);
- garantovanje ljudskih prava; u pojedinim ustavima, osnovni principi na kojima počivaju
osnovne garancije ljudskih prava, sadržani su, pored normativnog dela ustava i u
preambuli;

Pitanje pravne prirode preambule postavlja se u onim ustavnim sistemima u kojima sam
ustav nije odredio njenu pravnu prirodu izričitom ustavnom normom. Samo mali broj
ustava odrediće pravnu prirodu preambule, bilo da izričitom ustavnom normom utvrđuju
da preambula čini sastavni deo ustava, ili pak da se ona smatra integralnim delom ustava.
Kako u najvećem broju ustava ne postoje takve norme, na to pitanje odgovor nastoji da
pronađe pravna nauka ili sama praksa.

Argumentacija koja se koristi pri izučavanju pravne prirode preambule, polazi u osnovi
od izvesnih formalnih obeležja preambule, kao i od osnovnih karakteristika njenog
sadržaja.

Neki pravni teoretičari osporavaju preambuli pravni karakter ističući u prilog svome
stanovištu najčešće izvesna karakteristična formalna obeležja preambule. Preambula je
jasno odvojena od normativnog dela. Tekst preambule nije sistematizovan u članove ili
paragrafe već teče u kontinuitetu. Odredbe preambule nemaju preciznost svojstvenu

35
pravnim normama. Takvo stanovište zastupa H. Kelzen koji o preambuli govori kao o
svečanom uvodu u ustav koji „obično ne propisuje nikakve određene norme za ljudsko
ponašanje i tako mu nedostaje pravno relevantna sadržina. On ima pre ideološki nego
pravni karakter. Kad bi se on odbacio, stvarna sadržina ustava se obično ni najmanje ne bi
promenila“.

Nasuprot teoretičarima koji osporavaju preambuli pravni karakter, neki autori su na


stanovištu da preambula ima pravnu snagu. U prilog takvom stanovištu oni navode
sadržaj preambule (najznačajnija pitanja jedne društvene i državne zajednice) i formalna
obeležja preambule, pre svega njeno mesto u ustavu. Ustavi započinju preambulom. Ona
je najznačajniji deo ustava, jer je ustavotvorac započeo ustav upravo tekstom preambule,
jasno ga odvajajući od noramtivnog dela ustava.

Svaki ustav, kao pravni akt najviše pravne snage, sadrži normativni deo. U noramativnom
delu sadržane su ustavne norme sistematizovane u članovima ili paragrafima kao
osnovnim jedinicama sistematizacije. Članovi ili paragrafi se obeležavaju rednim
brojevima. Sadržaj pojedinog člana ili paragrafa odnosi se, po pravilu, na srodnu
materiju, a može biti oblikovan u vidu jedne ili više ustavnih normi. Ponekada jedan član
(paragraf) obuhvata samo jednu rečenicu pa nema potrebe za dodatnom sistematizacijom
ustavne norme koju on obuhvata. Ako je sadržina srodne materije, koju obuhvata jedan
član (paragraf) ustava složena i čini je više međusobno povezanih ili uslovljenih
elemenata, tada može biti potrebno da se ustavne norme sadržane u tom članu dodatno
sistematizuju. Tada se ustavne norme, sadržane u istom članu sistematizuju i odvajaju u
zasebne celine. To su tačke, koje se, po pravilu, označavaju rednim brojevima.

Pored jedinica sistematizacije koje se koriste u grupisanju ustavne materije unutar


pojedinog člana (paragrafa), u ustavima se primenjuju i druge jedinice sistematizacije.
One obuhvataju veći ili manji broj članova koje povezuje srodnost sadržaja koji uređuju.
To su odseci ili odeljci, odnosno delovi i glave. Ove jedinice sistematizacije najčešće su i
posebno naslovljene.

U pojedinim ustavnim sistemima, posebno u ustavnim sistemima koji su se razvijali pod


uticajem engleske ustavnosti, ustav, pored osnovnog teksta (normativni deo i eventualno
preambula), čine i dodaci ustavu. Samo manji broj savremenih ustava poznaje dodatke
ustavu kao jedinicu sistematizacije ustavne materije. Dodaci ustavu sadrže dopune
određenih osnovnih ustavnih odredbi. Njihova pravna snaga jednaka je pravnoj snazi
ustavnih normi. Dodaci ustavu se donose istovremeno sa ustavom i obuhvataju ustavnu
materiju. Najčešći razlog za primenu ovakve sistematike je rasterećenje samog ustavnog
teksta koji u pojedinim svojim odredbama jednostavno upućuje na dodatak.

Pored osnovnog teksta ustava, ponekada ustav mogu činiti i ustavni amandmani. Primer
za to pruža Ustav SAD-a. Amandmani se, za razliku od dodataka ustavu, ne donose
istovremeno kada i ustav, već naknadno. Amandmanima se ustav dopunjava uređivanjem
pojedinih pitanja koja ustavom nisu bila uređenja. Amandmani se, pored toga, primenjuju
i kao jedna od tehnika za izmenu (ili ukidanje) pojedinih ustavnih normi. U tom slučaju,
norma sadržana u ustavu zamenjuje se (ili ukida) normom sadržanom u amandmanu. U

36
takvoj situaciji, u samom amandmanu se, najčešće izričito uređuje koje ustavne norme se
zamenjuju (ili ukidaju) normom sadržanom u amandmanu.

S obzirom na razlike koje su iznete u pogledu karaktera i sadržaja amandmana može se


postaviti i pitanje pravne prirode amandmana, kao i odnosa amandmana prema osnovnom
tekstu ustava. Kada se amandmanima menja (ili ukida) ustavna norma, posebno u
slučajevima u kojima se u amandmanu i izričito navodi koja se od ustavnih normi menja
(ili ukida), norma sadržana u amandmanu ima jednaku pranu snagu kao i ostale ustavne
norme. Situacija je složenija kada se amandmanima dopunjava tekst ustava, a dopunom
se posredno dotiču ustavne norme.

30. TEMELJNI PRINCIPI USTAVA

Razmatranja o ustavu ne iscrpljuju se samo na obeležjima i svojstvima ustava kao


osnovnog zakona (najvišeg pravnog akta) kojim su zajamčene i zaštićene slobode i prava
građana i uređena organizacija državne vlasti kao i granice njenog delovanja. Neophodno
je razumevanje ustava i njegovih svojstava utemeljenih na principima koji tvore pojam
konstitucionalizma i čine njegove bitne karakteristike.

Ovi principi konstitucionalizma, u osnovi su formulisani u teorijskom opusu nastalom


tokom XVII i XVIII veka, u vreme koje prethodi donošenju prvih pisanih ustava. Ovi
principi formulisani su u nastojanju da se iznađe odgovor na centralno pitanje
konstitucionalizma – kako osigurati slobodu ljudi u političkoj zajednici, tj. državi. Bio je
to pokušaj da se otkloni problem nepoverenja prema državi i nađe racionalno opravdanje
nužnosti političke zajednice. Za konstitucionalnu teoriju ova pitanja su i do današnjih
dana ostala aktuelni i stalni izazov, jer su to središnja pitanja konstitucionalizma. Jemstvo
temeljnih principa konstitucionalizma (ponajpre ljudske slobode) i njihova zaštita je
racionalno opravdanje i pretpostavka uspostavljanja političke zajednice u kojoj su
slobode i prava zaštićena, a vlast, čijim su posredstvom slobode i prava zaštičena,
ograničena i podvrgnuta kontroli. Teorija konstitucionalizma na ova pitanja ne odgovara
jednoglasno. U teoriji konstitucionalizma oblikovaće se već tokom XVII i XVIII veka
dva prepoznatljiva teorijska pravca koja i do danas ostaju aktuelna: liberalni i liberalno-
demokratski konstitucionalizam. Razlike između njih zasnovane su na različitom
poimanju sadržaja osnovnih kategorija konstitucionalizma (slobode, jednakosti,
legitimiteta, demokartije, suvereniteta, vlasti i sl.), njihove logičke povezanosti i
konsekvenci koje iz toga slede.

Sloboda i jednakost građana nesumnjivo je prvo i osnovno pitanje ustava. To su polazne,


neupitne i središnje vrednosti konstitucionalizma. Ova načela, ispisana već u prvim
deklaracijama o slobodama i pravima označila su epohu građanskog društva, a sa njom i
epohu konstitucionalizma. Očuvanje slobode je svrha i cilj formiranja države kao
političke zajednice i smisao i razlog postojanja ustava kao osnovnog zakona. Sloboda i
jednakost su univerzalna svojstva ljudske ličnosti. Ona pripadaju svakom čoveku samim
rođenjem (prirodna prava).

37
Kao bitno načelo konstitucionalizma sloboda u konstitucionalnoj teoriji dobija dva
osnovna značenja. Jedno, razvijeno u krilu liberalnog konstitucionalizma (negativni
pojam slobode) i drugo, nastalo u okviru liberalno-demokratskog konstitucionalizma
(negativnom pojmu slobode pridodato je i njegovo pozitivno značenje). Sloboda se,
dakle, shvata različito, a ova različita stanovišta prepoznatljiva su po svojim ustavno-
pravnim konsekvencama i u ustavnim aktima.

Tako liberalni konstitucionalizam slobodu razume u njenom negativnom značenju. To je


„sloboda od“ koju u bitnom određuje odsustvo bilo kakve prinude koja bi ograničavala ili
sprečavala pojedinca da deluje za svoju sreću rukovođen svojom voljom (traganje za
srećom je prirodno pravo čoveka, kako ističe Deklaracija o nezavisnosti). Sloboda je, pre
svega, sloboda pojedinca od države i pravila koja ona propisuje. Stupajući u građansko
društvo, namera čoveka nije „da dozvoli da mu država određuje sredstva kojima on treba
da utvrđuje svoje blaženstvo, već on hoće da se sam brine o tome. Država treba da ga
osigura od drugih ljudi koji bi mogli da ga ometaju u vlastitoj brizi za blaženstvo“
(Imanuel Kant). Očuvanje slobode je razlog poštovanja zakona.

Liberalno-demokratska konstitucionalna misao ne zadovoljava se samo negativnim


određenjem slobode. Negativnom pojmu slobode pridodato je i njeno pozitivno značenje.
Sloboda se, dakle, određuje kao „sloboda od“, ali i „sloboda za“. „Sloboda za“
podrazumeva samostalno delovanje građana u sferi javne vlasti. Područje slobode
pojedinca u političkoj zajednici nisu, dakle, samo lične slobode, već pored njih i političke
koje su moguće samo pod pretpostavkom postojanja ličnih sloboda.

Načelo jednakosti nesporno je jedno od osnovnih načela ustava. Kao i sloboda, načelo
jednakosti je polazište velikih deklaracija o slobodama i pravima građana. „Svi ljudi su
jednaki“, zapisano je u Deklaraciji o nezavisnosti. Jednakost je usko vezana uz princip
slobode, jer je sloboda u političkoj zajednici moguća samo među jednakima.

Među piscima konstitucionalistima jednakost se shvata različito. Jedni je shvataju kao


pravnu jednakost. Drugi pod načelom jednakosti podrazumevaju pravnu i političku
jednakost. Najzad, sa nastankom ideje o socijalnoj pravnoj državi (država blagostanja),
jednakost se shvata kao pravna, politička i socijalna.

Liberalni konstitucionalizam jednakost svodi na pravnu jednakost građana. Najopštije


rečeno, pravna jednakost građana je njihova jednakost pred zakonom koja garantuje
jednakost u pravima i obavezama i jednakost u postupanju i procedurama. To je jednakost
građana pred zakonom bez obzira na pol, godine starosti, nacionalnu pripadnost, boju
kože, etničko poreklo, obrazovanje, zanimanje, socijalni status i sl. koje je danas
formulisano kao jedan od temeljnih principa u najvećem broju ustava. Građani su jednaki
u obavezi da poštuju ustav (zakon). Oni su jednaki i u pravu da od države zatraže zaštitu
svojih prava.

Konstitucionalni izraz pravne jednakosti sadržinski određuju brojna i raznovrsna jemstva.


Jedna grupa jemstava odnosi se na zaštitu građana pred organima javne vlasti (lična

38
sloboda, pravo na zakonito suđenje, pravo na naknadu štete nanete nezakonitim aktima ili
radnjama državnih organa i dr.). Druga obuhvata garancije koje osiguravaju na zakonu
zasnovano delovanje organa vlasti prema građaninu (samostalnost i nezavisnost sudova,
kompetentnost sudova, slobodno sudijsko uverenje i suđenje na osnovu zakona i dr.).

Liberalno-demokratski konstitucionalizam pojmu pravne jednakosti pridodaje i pojam


političke jednakosti. Politička jednakost podrazumeva jednakost građana koji u
međusobnim odnosima sa drugima sudeluju u obrazovanju (i kontroli) organa vlasti u
konkretnoj državnoj zajednici (politička participacija). Politička jednakost građana
moguća je samo ukoliko su građani i pravno jednaki. Pravna jednakost je pretpostavka
političke jednakosti. Najznačajnije ustavno jemstvo političke jednakosti građana je u
biračkom pravu, posebno u opštem, jednakom, neposrednom i tajnom pravu glasa kao
najznačajnijem vidu prava građana da neposredno sudeluju u javnim poslovima i
upravljanju zajednicom.

Najzad, početkom XX veka, princip jednakosti se sadržinski određuje, ne samo pravnom


i političkom jednakošću, već i socijalnom jednakošču. Socijalna jednakost shvaćena je
kao jednakost mogućnosti za svakog pojedinca da razvija svoje individualne sposobnosti
nezavisno od svog društvenog položaja. Socijalna jednakost postaće ustavno načelo tek
početkom XX veka kada je oblikovana u konceptu socijalne pravne države (država
blagostanja).
Državna vlast je legitimna sve dok se kreće u okvirima važećeg prava, ali ujedno vlast
mora biti spremna da opravda bilo koji svoj akt uvek kada građani postave zahtev za
opravdanjem.

Budući da se priroda saglasnosti na kojoj je zasnovan legitimitet shvata različito, to se i


legitimitetu pridaje različito značenje. Liberalna teorija konstitucionalizma shvata
legitimitet kao legalitet, dok liberalno-demokratska konstitucionalna teorija legitimitet
razume ne samo kao legalitet, već i kao dostojnost poretka da bude priznat.

U liberalnoj konstitucionalnoj teoriji legitimitet državne vlasti počiva na pristanku


građana da na vlast prenesu prava koja joj daju dovoljnu moć da zaštiti prirodna prava
svakog građanina u političkoj zajednici. Građani su suvereni u trenutku kada izražavaju
saglasnost da svoja prava prenesu na suverenu vlast i tako stvore zajednicu u kojoj će
suverena vlast, snabdevena njihovim moćima, zaštititi individualna prava svakog člana
zajednice. Na takvom poimanju saglasnosti (pristanka) počiva shvatanje legitimiteta kao
legaliteta. Vlast je legitimna samo ako je legalna.

Liberalno-demokratska konstitucionalna misao legitimitet ne svodi samo na legalitet.


Legitimitet, doduše, pretpostavlja legalitet. Samo legalna vlast može biti i legitimna. Ali
da bi vlast bila legitimna, a ne samo legalna nužan je još jedan uslov. Vlast mora biti
dostojna da bude priznata od građana. U takvoj političkoj zajednici građani ostaju
originerni nosioci svojih prirodnih prava i nakon stupanja u zajednicu. Oni imaju pravo
da, ne sporeći suverenu moć, podvrgavaju kontroli njene nosioce.

39
Iz iznetog sledi da princip suverenosti shvaćen u njegovom tradicionalnom značenju
(neograničena, nedeljiva i neprenosiva vlast) ne nalazi svoje mesto u konstitucionalnoj
teoriji. Pa ipak, načelo suvereniteta ostaje i nadalje jedan od temeljnih principa
konstitucionalizma. Suverenitet je ograničen prirodom sporazuma koji tvori političku
zajednicu i karakterom prirodnih prava građana u političkoj zajednici.

31. LJUDSKA PRAVA, TIPOLOGIJA I SADRŽAJ

Garantovanje ljudskih sloboda i prava čini, pored načela ograničene vlasti i ustavne
vladavine, temeljnu pretpostavku demokratije.

Najveći broj savremenih ustava sadrži garancije tradicionalnih ličnih i političkih prava
čoveka i građanina. Garancija i zaštita ovih prava postala je nerazdvojivi deo savremene
ustavnosti i odlika savremenih ustava.

Pored socijalno-ekonomskih sloboda i prava, mnogim savremenim ustavima zajamčena


su i brojna obrazovna i kulturna prava.

Pored osnovnih građanskih (prva generacija) sloboda i prava, socijalno-ekonomskih i


kulturnih (druga generacija) i prava solidarnosti (treća generacija), danas se već može
govoriti i o tzv. četvrtoj generaciji ljudskih prava koja obuhvata prava zaštite čovekove
životne sredine, a koja se, takođe, sreću u brojnim savremenim pravima. U novijoj
ustavnosti posebno mesto pripada ustavnom garantovanju prava nacionalnih manjina.

Savremeni ustavi garantuju brojna ljudska prava. Opus sloboda i prava koje garantuju
različiti ustavi je veći ili manji.

Kako se ustavom jamče brojna ljudska prava, različita po svom karakteru i sadržaju
ustavnih garancija, pojavila se potreba da se ona grupišu prema srodnosti. Tokom
vremena nastale su, primenom različitih klasifikacionih kriterijuma, raznovrsne tipologije
ljudskih prava. Njihovom primenom ljudska prava se, s obzirom na pojedina svojstva i
sadržaj prava, grupišu u različite grupe, kao što su:
- prava aktivnog i prava pasivnog statusa koja se razlikuju s obzirom na to da li građanin,
koristeći se ovim pravima, aktivno sudeluje u izboru organa državne vlasti i obavljanju
funkcija vlasti ili ih ostvaruje izvan sfere javne vlasti;
- prava pozitivnog i prava negativnog statusa, zavisno od toga da li priroda prava zahteva
delatnost države i njenih organa ili, naprotiv, nalaže uzdražavanje države od uplitanja u
ovu sferu;
- prava čoveka, prava građanina i prava državljanina koja se razlikuju s obzirom na to da
li pripadaju čoveku kao ljudskom biću, ili građaninu kao pripadniku političke zajednice,
ili se njima može koristiti samo državljanin odrđene države;
- prirodna i građanska prava koja se razlikuju s obzirom na to da li su stečena rođenjem i
postoje nezavisno od države, ili postoje samo u okvirima države kao političke zajednice;
- zakonska i etička prava od kojih prvoj grupi pripadaju slobode i prava uređena pravnim

40
pravilima, a drugoj ona koja ne moraju biti uređena pravom;
- liberalna odbrambena prava i demokratska prava sudelovanja, što je samo grugi naziv
za prava negativnog i prava pozitivnog statusa;
- individualna prava i prava kolektiviteta;
- prava prve, druge, treće i četvrte generacije koja se grupišu s obzirom na vreme u kome
se garantuju ustavom i postaju zaštićena pravom;
- osnovna (ustavna) i zakonska prava kao prava koja pojedinac stiče rođenjem i koja
neposredno garantuje i štiti sam ustav i ona koja građanin stiče na osnovu zakona;
- lična, društvena i građanska prava koja se razlikuju s obzirom na ustavni status i sadržaj
prava;
- opšte slobode i prava koja uživa svaki čovek i posebna prava koja pripadaju pojedinim
socijalnim grupama kao kolektivna prava;
- prava građana koja su posledica jednakosti i prava koja su posledica slobode građana;
- lična, političkai socijalno-ekonomska prava i dr;

Tipologije nastale u ustavno-pravnoj teoriji prihvataju grupisanje ljudskih prava u sledeće


osnovne grupe: lične slobode i prava; političke slobode i prava; socijalno-ekonomske
slobode i prava, a ponekada se u posebne podgrupe izdvajaju kulturno-obrazovna prava;
dužnosti čoveka, posebna prava nacionalnih manjina kao i prava stranaca. U grupi ličnih
sloboda i prava izdvajaju se dve zasebne podgrupe: lična prava koja štite telesni integritet
i lična prava koja štite duhovni integritet ličnosti.

Primena raznovrsnih kriterijuma grupisanja ljudskih prava zapaža se i u različitim


ustavima. S obzirom na složenost i kompleksnost pojedinihljudskih prava, postoje
teškoće da se svaka pojedinačna sloboda ili pravo svrsta primenjujući samo jedan
kriterijum klasifikacije. Npr. sloboda štampe mogla bi se svrstati u grupu ličnih sloboda
koje štite duhovni integritet ličnosti (ova sloboda pruža mogućnost javnog saopštavanja
mišljenja i u tom smislu je jedna od načina izražavanja slobode misli). Ali, ona može biti
svrstana i u grupu političkih sloboda (sloboda štampe je važan uslov i pretpostavka
sudelovanja građana u političkom životu i formiranja javnog mnenja). Sve to ide u prilog
potrebi formiranja preciznijih kriterijuma za grupisanje sloboda i prava čoveka i
građanina. Tokom vremena u teoriji su nastali brojni kriterijumi koji se primenjuju na
klasifikovanje ljudskih prava. Njihov značaj sa ustavno-pravnog stanovišta nije isti.
Pored grupisanja ljudskih prava s obzirom na sadržaj koje se najčešće susreće u ustavno-
pravnoj teoriji, sa ustavno-pravnog stanovišta poseban značaj ima klasifikacija na
individualna prava i slobode i prava kolektiviteta.

Prava i slobode kolektiviteta razlikuju se od individualnih ljudskih prava po nizu


svojstava, zbog kojih je ova prava potrebno izdvojiti u posebnu grupu, istaći njihove
specifičnosti i predočiti najznačajnije, suštinske razlike između njih i individualnih
ljudskih prava. Razlike se ispoljavaju na nekoliko područja:
- građanska i politička prava počivaju na individualističkoj koncepciji ljudskih prava;
socijalno-ekonomska, kulturna, obrazovna i njima slična prava su prava određenih
kolektiviteta; one ne pripadaju pojedincu kao individui, već pojedinim, užim ili širim
kolektivitetima;
- razlike postoje i s obzirom na subjekte kojima pripadaju određene slobode i prava;

41
subjekti kojima pripadaju tradicionalna lična i građanska prava su raspoznatljivi i
moguće ih je unapred precizno odrediti (čovek, građanin, državljanin), dok je subjekte
kojima pripadaju socijalno-ekonomska, obrazovna, kulturna i njima srodna prava teže
precizno identifikovati; to su pojedini kolektiviteti (penzioneri, zaposleni, nezaposleni,
učenici na školovanju i sl.) koji obuhvataju različite subjekte zavisno od prava ili
sloboda koji su im zajamčeni;
- građanska i politička prava su po svojoj prirodi opšta prava, ako se ima u vidu obim
garancija i subjekti koji se ovim pravima mogu koristiti; ovim pravima se koristi, dakle,
svaki pojedinac nezavisno od svog statusa i drugih ličnih svojstava; socijalno
ekonomska, obrazovna, kulturna i njima slična prava posebna su s obzirom na subjekte
kojima pripadaju; ova prava ne pripadaju svakom pojedincu već užim ili širim
kolektivitetima (zaposleni, nezaposleni, učenici na školovanju, penzioneri i sl.); zato su
to posebna prava, a ne opšta prava;
- smisao garantovanja tradicionalnih građanskih i političkih prava je zaštita slobode
pojedinca od države i njegovo pravo da sudeluje u vršenju javne vlasti; ova prava su
granica do koje seže državna vlast i njena moć; smisao duge grupe prava (socijalno
ekonomska) je zaštita pojedinih kolektiviteta ublažavanjem materijalnih, imovinskih i
sličnih razlika koje postoje među pojedinim socijalnim grupama;

Iz iznetog sledi zaključak da su razlike u karakteru i suštini jedne, odnosno druge grupe
ustava ljudskih prava, takve prirode da nalažu različit prilaz u odnosu na svaku od ove
dve grupe. Ove se razlike ne smeju gubiti iz vida prilikom izučavanja i interpretacije
sadržaja određenog prava ili slobode, zbog toga što se one odnose na suštinu i ustavno-
pravnu prirodu prava.

Među najopštija ljudska prava spadaju pravo na ličnost, jednakost ljudi i dostojanstvo
ljudske ličnosti.

Pravo na ličnost je sposobnost pojedinca da stiče prava i obaveze i da se koristi svojim


slobodama i pravima. To je pravo pojedinca da bude subjekt prava. Pravni subjektivitet
ličnosti iskazuje se u pravnoj i poslovnoj sposobnosti pojedinca. Svako lice uživa pravnu
sposobnost. Pravna sposobnost omogućuje pojedincu da bude nosilac prava i da uživa
garantovane slobode i prava. Pravnu sposobnost pojedinac stiče rođenjem (čak i pre
rođenja kada se radi o pravima začetog, a nerođenog deteta) bez ispunjavanja bilo kakvih
uslova i ona ne može biti ograničena. Pravo na ličnost obuhvata najčešće i poslovnu
sposobnost. Poslovna sposobnost omogućuje pojedincu da samostalno, u svoje ime i za
svoj račun, stupa u pravne odnose i aktivno se koristi svojim pravima i slobodama.
Poslovna sposobnost stiče se punoletstvom. Ali, svako punoletno lice ne mora uživati
poslovnu sposobnost. Ona može biti ograničena iz razloga koji su osnov za ograničenje
poslovne sposobnosti (npr. duševno obolenje). Lice koje ne uživa poslovnu sposobnost ili
je njegova poslovna sposobnost ograničena i dalje uživa pravnu sposobnost jer je ona
bitno svojstvo prava na ličnost.

Jednakost je prirodno pravo čoveka. „Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u


pravima“, zapisano je u prvoj rečenici Deklaracije prava čoveka i građanina (1789).
Garantovanje jednakosti obezbeđuje sigurnost u odnosu između individue i države.

42
Jednakost je zagarantovana međunarodnim konvencijama. UD OUN pored opšte
garancije jednakosti ljudskih bića kao prava koje stiču rođenjem posebno garantuje:
jednakost pred zakonom; pravo svakog pojedinca na podjednaku zaštitu zakona; pravo na
jednaku zaštitu protiv bilo kakve diskriminacije; jednako pravo na pravično suđenje.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zabranjuje svaku
diskriminaciju i posebno garantuje jednakost supružnika. Najveći broj ustava garantuje
jednakost kao opšteljudsko pravo i jedno od osnovnih prava koje određuje status građana
u političkoj zajednici. Neki ustavi u posebnom poglavlju uređuju jednakost građana.
Zbog značaja za status građana u zajednici u ustavima se najčešće izričito uređuje
jednakost građana pred zakonom. Pored jednakosti pred zakonom posebno se garantuje i
jednakost pred upravom i sudstvom. Smisao ovih garancija je da osiguraju jednakost
građana pred organima državne vlasti. Pored toga, ustavi sadrže i posebne odredbe o
ličnim svojstvima čoveka koja ne mogu biti povod ili razlog za nejednak položaj ili
izričito propisuju zabranu diskriminacije ljudi iz tih razloga. Posebno se garantuje
jednakost ljudi bez obzira na: rasu, pol, jezik, veroispovest. Iako se među ovim
odredbama pripadnost polu najčešće ističe kao jedan od razloga koji ne može biti povod
za diskriminaciju ljudi, u ustavima se, pored opšte garancije jednakosti s obzirom na pol,
često nalaze i posebne odredbe o ravnopravnosti žena. Garantovanjem jednakosti, uz još
neke slobode i prava (npr. lična sloboda), najčešće započinju poglavlja o slobodama i
pravima, čime se samo potvrđuje značaj koji ove garancije imaju za status pojedinca.

Dostojanstvo ličnosti je vrednost koju štite osnovni međunarodni dokumenti o ljudskim


pravima. Pored jednakosti, dostojanstvo ljudske ličnosti je polazno vrednost koju ovi
dokumenti štite. Garantovanje dostojanstva ličnosti treba razlikovati od sloboda i prava
kojima se štiti duhovni i telesni integritet ličnosti. Pored konkretnih garancija prava koja
štite duhovni i telesni integritet čoveka, neki ustavi sadrže i posebne odredbe kojima, na
opšti način, garantuju neprikosnovenost ličnosti i njenog dostojanstva ili pravo svakog
čoveka na slobodan razvitak ličnosti. Zaštita dostojanstva ličnosti često se povezuje i sa
ličnom slobodom i garantuje zajedno sa njom. Da su jednakost ljudi i zaštita dostojanstva
ljudke ličnosti prava koja su uslov ostvarivanja ostalih prava svedoči i primer Ustava
Italije u kome se ova prava garantuju u Osnovnim načelima Ustava.

Lične slobode i prava obuhvataju više pojedinačnih ljudskih prava. To su one slobode i
prava koje štite fizički i duhovni integritet pojedinca i njegovu privatnost. Lična prava
danas su garantovana brojnim međunarodnim konvencijama. Slobode koje pripadaju ovoj
grupi nazivaju se još i osnovnim slobodama.

Među ličnim slobodama i pravima izdvaja se grupa prava koja štite fizički integritet
ličnosti i njeno dostojanstvo. Ova prava pripadaju grupi tradicionalnih sloboda i prava.
Garantuju ih svi ustavi, štiteći građanina od države i njene vlasti. Svojim značajem, u
ovoj grupi ljudskih prava izdvajaju se:
- pravo na život – elementarno prirodno pravo čoveka; garantuju ga brojni međunarodni
dokumenti; Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda garantuje pravo na život, nalaže da ovo pravo bude zaštićeno
zakonom i zabranjuje smrtnu kaznu; pravo na život garantuje najveći
broj ustava; odsustvo izričite ustavne garancije prava na život ne znači

43
da ustav ne garantuje pravo na život; u tom slučaju se o garanciji prava
na život zaključuje posredno, iz onih ustavnih normi koje izričito
propisuju zabrane čiji je smisao zaštita telesnog integriteta (npr.
zabrana izricanaj i primene smrtne kazne; zabrana telesnog
kažnjavanja, zabrana prinude i sl;
- lična sloboda – jedna od najznačajnijih sloboda čoveka; zagarantovana je nizom
međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima; lična sloboda, koju
garantuje najveći broj ustava, obuhvata, pored garancije slobode čoveka
kao prava na slobodu, i niz posebnih prava čiji je smisao u tome da
zaštite ličnost u postupku pred organima državne vlasti, posebno pred
upravom i sudovima; ove slobode u prava su brojne; to su npr. pravo na
odbranu, pravo na žalbu, zabrana proizvoljnog pretresanja i hapšenja i dr.
- sloboda kretanja i nastanjivanja – podrazumeva slobodu građana da se kreću unutar
nacionalne teritorije određene države, da u njoj
slobodno biraju mesto boravišta, kao i da slobodno
mogu napustiti zemlju i vratiti se u nju; najveći broj
ustava iričito garantuje ovu slobodu, mada postoje i
ustavi koje ne garantuju slobodu kretanja i
nastanjivanja (Kina, Kuba); u ustavima se navode
razlozi usled kojih se sloboda kretanja može
ograničiti (npr. interes odbrane, sprečavanje širenja
zaraznih bolesti i sl.), kao i razlozi koji ne mogu biti
povod ograničenja slobode kretanja (npr. politička i
ideološka uverenja); ustavi preciziraju subjekte koji
uživaju ovu garanciju (svaki čovek ili samo
državljanin odgovarajuće zemlja); uređuje se, takođe,
i zabrana proterivanja iz zemlje, posebno za domaće
državljane;

Slobode i prava koja štite duhovni integritet ličnosti pripadaju grupi osnovnih i
univerzalnih ljudskih prava. Zagarantovana su brojnim aktima međunarodnog prava. Ove
slobode obuhvataju više prava među kojima se: sloboda savesti, sloboda veroispovesti,
sloboda misli i opredeljenja, sloboda javnog saopštavanja i iznošenja mišljenja, sloboda
naučnog i umetničkog stvaralaštva i dr. Najvažnije slobode ove grupe su:
- sloboda misli – jedna od najznačajnijih duhovnih sloboda ličnosti, koju garantuju brojni
akti međunarodnog prava; slobodu misli garantuje i veliki broj ustava u
svetu; najčešće se garantuje uz slobodu javnog iznišenja i saopštavanja
mišljenja, kao što su: sloboda govora; sloboda javnog izražavanja
mišljenja rečju, pismom ili na druge načine,sloboda štampe i dr; sloboda
misli je, dakle, i uslov ostvarivanja brojnih drugih, posebno političkih
sloboda i prava; sloboda mišljenja, kao jedno od osnovnih prirodnih
prava čoveka, je neograničena; ona se ne može ograničiti pravnom
normom, pa ni ustavnom; pored slobode misli ustavi garantuju i slobodu
javnog ispoljavanja mišljenja; garancija slobode misli uključuje slobodu
govora, slobodu javnog itupanja, slobodu štampe i sl; bez ovih garancija
sloboda mišljenja ne može se realizovati kao stvarna individualna

44
sloboda; za razliku od slobode misli, sloboda javnog iznošenja mišljenja
može biti podvrgnuta ograničenjima propisanim u ustavu;
- sloboda veroispovesti – pripada opusu tradicionalnih ličnih prava, koja garantuje i više
međunarodnih konvencija; sloboda savesti obuhvata, između
ostalog, dva osnovna aspekta ove slobode: slobodu pojedinca da
veruje i slobodu pojedinca da bude ateista; svakom pojedincu se
na taj način garantuje da slobodno izgrađuje svoje verske
poglede i uverenja; otuda je sloboda savesti uslov i pretpostavka
slobode veroispovesti; slobodu veroispovesti garantuje najveći
broj ustava; za sadržaj garancija slobode veroispovesti, od
značaja je načelo na kojem u konkretnoj državnoj zajednici
počivaju odnosi između države i crkve; ovaj princip, tajođe se
utvrđuje u ustavu; pored garantovanja slobode veroispovesti,
ustavnu materiju u vezi sa ovom slobodom čine i neka druga
pitanja; to su: posebne garancije slobodnog vršenja verskih
obreda, materijalna i druga pomoć koju država pruža verskim
zajednicama, odvojenost škole od crkve, zabrana diskriminacije
građana zbog njihovih verskih pogleda, zabrana zloupotrebe
vere u političke svrhe i dr; često se uz slobodu veroispovesti
garantuje u pravo građana na prigovor savesti;

Prava na privatnost spadaju u grupu osnovnih ljudskih prava i obuhvataju više sloboda i
prava. Garantuju ga i međunarodne konvencije. Ustavi garantuju više prava koja štite
privatni život pojedinca. Deo ovih prava pripada generaciji tardicionalnih, a deo
generaciji novijih ljudskih prava. Neka prava koja štite privatnost bila su garantovana i
ranije. To se posebno odnosi na tajnost pisama, telefonskih razgovora i drugih vidova
komunikacija, kao i nepovredivost stana, koje su već dugi niz godina stekle status
ustavnih sloboda. Pored tredicionalnih sloboda noviji ustavi garantuju i nova prava koja
štite privatni život građanina. To su, npr: zaštota privatnog života i časti, zaštita braka i
porodive, tajnost bankovnih računa i dr. Vredi izdvojiti i sledeća prava:
- nepovredivost stana – garantuju ga brojni ustavi bilo kao samostalno pravo, bilo uz
neko drugo pravo, nejčešće uz ličnu slobodu, pravo na privatnost
i pravo na tajnost prepiske i komunikacije; neki ustavi (Kina,
Indija) ne garantuju izričito ovo pravo; ustavom se propisuju i
ograničenja nepovredivosti stana; navode se razlozi koji mogu
biti osnov ograničavanja, među kojima su: sprečavanje vršenja
krivičnog dela; hvatanje učinioca krivičnog dela; izvršavanje
sudske odluke i sl;
- zaštita porodice i braka – pripada grupi novijih ustavnih prava, mada se izuzetno srće i
u ponekom od ustava XIX veka; porodica i brak uživaju i
međunarodno-pravnu zaštitu; zaštitu porodice i braka
garantuju i ustavi; zajedničko svojstvo svih ovih prava je
njihova sadržinaks bliskost; ona obuhvataju niz posebnih
ustavnih garancija koje se odnose na porodicu, bark i odnose
u njima; to su, npr: posebna zaštita majki i dece, jednakost
bračne i vanbračne dece posebno u odnosima prema

45
roditeljima, forma u kojoj se zaključuje brak i priznavanje
građanskog braka, slobodno odlučivanje o rađanju dece i dr;

Politička prava i slobode pripadaju, zajedno sa ličnim slobodama i pravima, grupi


tradicionalnih ljudskih prava koja se garantuju već prvim pisanim ustavima. Pored ličnih
prava, politička prava pripadaju grupi osnovnih ustavnih prava građana. Među ovim
pravima, izdvajaju se:
- biračko pravo – nesumnjivo jedno od najznačajnijih u grupi političkih prava, odnosno
jedno od najznačajnijih među pravima građana da sudeluju u vršenju
javnih poslova; to je pravo građana da neposredno sudeluju u
konstruisanju organa državne vlasti i na taj način praktično iskažu
narodni suverenitet; biračko pravo zagarantovano je u više
međunarodnih konvencija; ovo pravo najčešće se garantuje kao jedno
od prava sudelovanja građana u upravljanju javnim poslovima; aktivno
biračko pravo je opšte i jednako, što se u ustavu najčšeće izričito
navodi; najveći broj ustava garantuje aktivno biračko pravo svakome
bez obzira na pol; u većem broju zemalja žene stiču aktivno biračko
pravo pod jednakim uslovima kao i muškarci; biračko pravo je i
jednako što izražava načelo „jedan čovek – jedan glas“; za sticanje
biračkog prava u većini ustava ne propisuju se više posebni uslovi,
izuzev državljanstva i poslovne sposobnosti (godine starosti u kojima se
u konkretnoj zemlji stiče punoletstvo); aktivno biračko pravo pripada
državljanima određene zemlje; od ovog opšteg pravila postoje i izuzeci
– i stranci mogu imati biračko pravo pod određenim uslovima i u
ograničenim okvirima; pasivno biračko pravo je pravo građanina da
bude biran; sticanje pasivnog biračkog prava se u većem broju ustava
vezuje i za dodatne uslove koje građanin mora ispuniti da bi stekao ovo
pravo;
- sloboda štampe – pripada grupi tradicionalnih ljudskih prava; sloboda štampe ujedinjuje
dimenziju ličnih i dimenziju političkih prava; slobodu štampe
garantuje najveći broj savremenih ustava; granice u kojima je
zajamčena sloboda štampe često se propisuju ustavom; u tome postoje
razlike među ustavima; pojedini ustavi sami navode razloge
ograničenja slobode štampe; razlozi za moguća ograničenja su
različiti, kao npr. zaštita državne bezbednosti, zaštita javnog morala,
zaštita dostojanstva ličnosti, šasti i prava pojedinaca, očuvanje
autoriteta i nepristrasnosti organa pravosuđa i dr;
- sloboda udruživanja i pravo pol. organizovanja – na nju oslonjeno i iz nje izvedeno
pravo građana da se politički
organizuju jedno je od osnovnih
sredstava aktivnog sudelovanja
građana u vršenju političke vlasti;
slobodu udruživanja građana garantuju
i međunarodne konvencije, kao i brojni
ustavi; to, međutim, nije uvek slučaj i
sa garantovanjem prava građana da se

46
politički organizuju i obrazuju
političke partije; reč je, dakle, o dve
slobode, dva međusobno tesno
povezana, ali po sadržini ipak različita
prava; sloboda udruživanja nužna je
pretpostavka i potreban, ali ne i
dovoljan uslov garantovanja prava
građana da se politički organizuju;

Socijalno-ekonomska prava čine noviju grupu ljudskih prava. U konstitucionalnoj teoriji


ova se prava, s obzirom na to da se u ustavima garantuju znatno kasnije nego osnovna
prava, nazivaju još i pravima treće generacije. Ovu grupu čini veći broj, po sadržini
veoma raznovrsnih grupa i prava. Njihov smisao je garantovanje socijalne i ekonomske
sigurnosti građana u okviru koncepta socijalne pravne države. Socijalno-ekonomska
prava po prvi put se garantuju u ustavima donetim posle Prvog svetskog rata. U tom
pogledu karakterističan je Vajmarski ustav (1919), pod čijim se uticajem odredbe o
socijalno-ekonomskim pravima onose i u druge ustave. Danas najveći broj ustava
garantuje socijalno-ekonomska prava. Ova prava zagarantovana su i aktima
međunarodnog prava, posebno paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i
Evropskom socijalnom poveljom. Socijalno-ekonomska prava po svojim osnovnim
svojstvima nisu opšta individualna prava. Ova prava pripadaju pojedinim kolektivitetima.
Njih, načelno uživa svaki pojedinac koji pripada određenoj društvenoj grupi (pravo na
penziju uživaju penzioneri, pravo na obrazovanje učenici i sl.). U ovoj grupi prava postoji
njih nekoliko koje treba izdvojiti:
- prava vezana za rad – ova grupa prava obuhvata veliki broj raznovrsnih prava koja se
odnose na rad, na radni proces i na položaj čoveka na njegovom
radnom mestu; sadržaj ovih prava neposrednije je vezan za
proces i uslove rada; neka od tih prava garantuju se već u
ustavima koji po prvi put garantuju socijalno-ekonomska prava,
dok su druga novijeg datuma; u grupu ovih prava mogli bi se
uvrstiti: pravo na rad, sloboda rada, zabrana prinudnog rada,
zabrana zapošljavanja dece, garantovanje zaštite, bezbednosti i
higijene na radu, posebna zaštita rada žena, majki i maloletnika,
garantovanje jednake nadnice za žene i muškarce i dr;
- pravo na obrazovanje – ustavi najvećeg broja zemalja garantuju ovo pravo; najčešće se
svrstava u grupu socijalno-ekonomskih prava jere realizacija
ovog prava nalaže aktivnost države i zahteva angažovanje
materijalnih sredstava koja obezbeđuje država; u nekim
ustavima pravo na obrazovanje je u posebnoj podgrupi kulturno
obrazovnih prava; u ustavima se utvrđuju o raznovrsne
konkretne garancije koje bliže određuju i sadržaj prava na
obrazovanje; one obuhvataju niz pojedinačnih prava, kao npr.
pravo na besplatno školovanje, pravo i sloboda nastave, obaveza
sticanja osnovnog obrazovanja, pravo na javno i privatni
školovanje, pravo pristupa na univerzitet, autonomija
univerziteta i sloboda nastave, fizičko obrazovanje i sport i dr;

47
- pravo na zaštitu zdravlja – veći broj ustava u grupi socijalno-ekonomskih prava izričito
garantuje pravo na zaštitu zdravlja; u novije vreme ustavima
se garantuje niz posebnih prava povezanih sa pravom na
zaštitu zdravlja, ali koja su po sadržaju znatno šira od prava
na zaštitu zdravlja; to su prava kojima se štite osnovni
prirodni resursi, prirodna dobra, biljni i životinjski svet i
životna sredina uopšte; jednim imenom nazivaju se ekološka
prava;
- pravo na preduzetništvo – u grupi ekonomskih i socijalnih prava, posebno u ustavima
zemalja tranzicije, garantuje se i jedno novo ekonomsko
pravo; to je pravo na preduzetništvo; ono se garantuje kao
jedno od individualnih prava pojedinca, ali i kao pravo
pravnih lica, imajući u vidu značaj koji ovo pravo ima u
uslovima izgrađivanja novog ekonomskog i privrednog
sistema u ovim zemljama; ovo pravo izričito je
zagarantovano i strancima, stranim državljanima i pravnim
licima;

Dužnosti građana povezane su sa njihovim slobodama i pravima. Kako država štiti


ljudska prava, to i na strani građana postoje izvesne obaveze kojih se oni moraju
pridržavati. Osnovna ustavna dužnost svakog pojedinca je da poštuje slobode i prava
drugih, kao i da se pridržava ustava i zakona. To je minimalni uslov opstajanja političke
zajednice, formulisan već u prvim deklaracijama o ljudskim pravima, pa sve do
savremenih ustava.

Kao posebne dužnosti građana u ustavima se, izmeeđu ostalih, navode i: dužnost čast
odbrane zemlje, staranje o društvenim dobrima, savesno i pošteno izvršavanje javnih
funkcija, čuvanje prirode i životne sredine, čuvanje istorijskih i kulturnih spomenika,
obaveza razvijanja prijateljstva i saradnje sa narodima drugih zemalja, obaveza staranja o
vaspitavanju dece, dužnost dece da se staraju o roditeljima, plaćanje poreza i drugih
dažbina, obaveza čuvanja državne tajne i dr.

Pored međunarodnih konvencija i drugih propisa međunarodnog prava kojima se uređuje


status stranaca i njihova prava i slobode, i u ustavima postoje norme kojima se garantuju
slobode i prava stranaca. One su, po pravilu, sistematizovane u poglavljima o slobodama
i pravima građana. U međunarodnom pravu se pretpostavlja da ustavom garantovana
ljudska prava „podjednako uživaju, ili ih uživaju pod istim uslovima, i domaći državljani
i stranci“. Najveći broj ustava garantuje strancima lična prava kao i određena socijalno-
ekonomska prava, a što se političkih prava tiče stranci ih uglavnom ne uživaju, ali postoje
izvesna odstupanja. Ustavi najvećeg broja zemalja garantuju strancima i neka posebna
prava. Smisao ovih prava i razlog zbog kojeg su garantovana strancima je zaštita koju
država pod određenim uslovima pruža strancima. To je, pre svega, pravo azila (pravo
utočišta). Pod ovim pojmom podrazumevalo se u prvo vreme pravo stranih političkih i
vojnih begunaca da se mogu slobodno nastanjivati u pojedinim zemljama, držeći se
njihovih teritorijalnih zakona i apstinirajući od svakog političkog rada. Pravo utočišta
garantuje se strancima pod određenim uslovima. Uslovi pod kojima stranac stiče pravo

48
utočišta najčešće su propisani u samom ustavu. Ovo pravo zagarantovano je samo
strancima.

Ustavno garantovanje ljudskih prava podrazumeva jednako jemstvo svih prava, kako
pripadnicima većinskog naroda tako i pripadnicima nacionalnih manjina i etničkih
grupa. Opšte ustavno jemstvo ljudskih prava odnosi se, dakle, na sve građane nezavisno
od njihove nacionalne ili etničke pripadnosti ili porekla. Jednakost građana s obzirom na
njihovu nacionalnu pripadnost zagarantovana je najvećim brojem ustava kao posebno
pravo ili kao zabrana diskriminacije na osnovu nacionalne pripadnosti. U više ustava,
posebno u zemljama multietničke strukture stanovništva zagarantovana su i posebna
prava nacionalnih manjina.

Po sadržini, najveći broj prava nacionalnih manjina nisu posebna prava. To su prava
zagarantovana svim građanima. Posebnost ovih prava nije toliko u njihovj sadržini, već u
subjektima kojima pripadaju. Manjinama su samo data posebna jemstva nekih prava i
sloboda, posebno onih čija je garancija od značaja za razvoj nacionalnog identiteta
pripadnika manjina. Prava manjina obuhvataju sledeće osnovne garancije:
1. ravnopravnost nacionalnih manjina i zabranu diskriminacije na osnovu nacionalne
pripadnosti;
2. pravo na izražavanje nacionalne pripadnosti;
3. pravo na obrazovanje;
4. pravo na razvoj nacionalne kulture;
5. pravo na upotrebu maternjeg jezika i pisma i u vezi sa njim posebna grupa prava:
a) pravo na sticanje obrazovanja na maternjem jeziku;
b) pravo na informisanje na jezicima nacionalnih manjina;
c) pravo na korišćenje maternjeg jezika u postupcima pred državnim organima i dr.

32. ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA, OBLICI I INSTRUMENTI

Smisao ustava nije samo u tome da proklamuje širi ili uži krug ljudskih prava. Smisao
ustava je da uspostavi i osigura odgovarajuću zaštitu ljudskih prava koja su njime
zagarantovana. Neophodno je, dakle, ustavom predvideti posebne institucije, zaštitne
mehanizme, instrumente zaštite kao i pravna sredstva koja se koriste za zaštitu ljudskih
prava kada su povređena. O demokratičnosti ustava može se, između ostalog, suditi i s
obzirom na sadržaj jemstava namenjenih zaštiti ljudskih prava kao i s obzirom na
sredstva pomoću kojih se osigurava zaštita.

Garantovanje ljudskih prava ustavom kao pravnim aktom najviše pravne snage je prvi i
primarni vid njihove zaštite.

U ustavima se utvrđuje više principa ili posebnih prava čija primena osigurava zaštitu
ljudskih prava zajamčenih ustavom. Među principima koji odlikuju celinu ustavnog
sistema, a imaju i nesumnjivi značaj kao jemstva zaštite ljudskih prava, posebno se ističu:
- princip ustavnosti i zakonitosti kao obaveza svih, kako građana tako i organa vlasti da

49
se u svom delovanju pridržavaju ustava i zakona i da deluju na osnovu i u okviru ustava
i zakona;
- princip ustavnosti i zakonitosti koji obuhvata i zaštitu građana od samovolje organa
državne vlasti;
- nezavisnost sudova kao jedan među osnovnim principima na kojima počiva ustavna
država; samo nezavisni sudovi su nepristrasni u primeni prava i u pružanju zaštite
pojedincu u slučaju kada je njegovo ustavom garantovano pravo povređeno;

Ljudska prava štite ne samo načela ili različita prava kojima se građanin može koristiti
kada su njegova ljudska prava povređena, već se to čini i ustanovljavanjem organa u čijoj
je nadležnosti odlučivanje o zaštiti ljudskih prava. Za zaštitu svojih sloboda i prava
građani se mogu obratiti različitim organima.

Prvi oblik zaštite ljudskih prava je zaštita koja se obezbeđuje pred organima uprave.
Postupak odlučivanja pred organima uprave je dvostepen. Protiv odluka koje donese
prvostepeni organ uprave (rešavajući neko pitanje prava građana) može se podneti žalba
drugostepenom organu uprave. Na taj način se obezbeđuje kontrola odluka koje donose
prvostepeni organi uprave. Ali organ uprave ne može biti jedini organ koji odlučuje o
zaštiti ljudskih prava. Moguće je, naime, da upravo organ uprave svojim aktom povredi
neko od ljudskih prava. Zbog toga se obezbeđuje sudska kontrola akata koje donose
organi uprave.

Osnovni oblik zaštite ljudskih prava je zaštita koju pružaju sudovi. Sudska zaštita kao
primarni oblik zaštite ljudskih prava prihvaćena je i garantovana u brojnim
međunarodnim aktima. Sudska zaštita ljudskih prava ima više oblika. Jedan od oblika
sudske zaštite sloboda i prava građana je zaštita pred redovnim sudovima. Radi zaštite
svoje slobode ili prava svaki građanin može se obratiti tužbom nadležnom sudu. Tužbom
kojom se građanin obraća sudu radi zaštite svojih ljudskih prava može se zahtevati:
prestanak radnji kojima se vređaju slobode i prava; uspostavljanje pređašnjeg stanja;
uzdržavanje od radnji kojima se nanosi povreda ljudskih prava, kao i naknada štete koju
je građanin pretrpeo zbog povrede njegove slobode i prava. Drugi oblik zaštite ljudskih
prava je zaštita pred posebnim – upravnim sudstvom. Ovaj oblik kontrole uprave naziva
se sudska kontrola uprave i predstavlja najznačajniji vid kontrole uprave u pravnoj
državi. U ovom slučaju predmet spora pred sudom je odluka ili akt drugostepenog organa
uprave kojim je povređeno neko ljudsko pravo. Spor koji se tada vodi pred sudom naziva
se upravni spor.

Ustavno-sudska zaštita je poseban oblik zaštite ljudskih prava. Ustavno-sudska zaštita


obezbeđuje se paralelno sa zaštitom ljudskih prava koja se ostvaruje pred redovnim
sudovima. S obzirom da je u nadležnosti ustavnog suda odlučivanje o zaštiti ustavnosti,
to se ovaj organ smatra nadležnim i za pružanje zaštite ljudskim pravima koja su
zajamčena u ustavu. Otuda i pravo građana da se u cilju zaštite svojih sloboda i prava,
naročito ako su ona povređena neustavnim ili nezakonitim pravnim aktima, neposredno
obrate ustavnom sudu.

50
Zaštita ljudskih prava pred ustavnim sudovima moguća je u dva osnovna oblika. Opšti i
primarni oblik zaštite ostvaruje se u okviru opšte kontrole ustavnosti i zakonitosti kao
osnovne i najznačajnije nadležnosti ustavnih sudova. Ovaj oblik kontrole pravnih akata
ima za cilj zaštitu ustava kao i drugih objektivnih vrednosti koje čine sadržaj principa
ustavnosti. Njeno dejstvo je preventivno. Štiteći princip ustavnosti, štiti i građanina i
njegova ljudska prava garantovana ustavom. U nekim ustavnim sistemima (Italija) to je i
jedini vid ustavno-sudske zaštite ljudskih prava. Drugi oblik zaštite ljudskih prava pred
ustavnim sudovima ostvaruje se neposredno, putem instituta ustavne žalbe i u postupku u
kome sud odlučuje o ustavnoj žalbi. Ustavna žalba je najefikasniji, ali ujedno i
najkontroverzniji vid zaštite ljudskih prava. Zaštita ljudskih prava u postupku po ustavnoj
žalbi ima karakter neposredne ustavno-sudske zaštite ljudskih prava. U tome je smisao i
svrha ovog pravnog instrumenta.

Institut ustavne žalbe ima i izvesnih nedostataka. Poseban problem je razgraničenje


nadležnosti ustavnog suda i redovnih sudova u postupku zaštite ljudskih prava. Problemi
u primeni ustavne žalbe nastaju i zbog preopterećenosti ustavnog suda ovim predmetima,
usled čega ovaj vid zaštite postaje neefikasan u poređenju sa zaštitom koju ljudskim
pravima pružaju redovni sudovi.

U nekim ustavnim sistemima postoje, pored redovnih sudova, i posebne institucije čiji je
zadatak da štite ljudska prava. To je ombudsman (parlamentarni poverenik, narodni
pravobranilac, zaštitnik građana) koji danas postoji u velikom broju ustavnih sistema i
ima posebno značajnu ulogu u zaštiti prava građana pred organima uprave. U novije
vreme biraju se ombudsmani za razne oblasti ljudskih prava (npr. prava deteta,
ravnopravnost polova, prava nacionalnih manjina i sl.). Ombudsman nije organ vlasti.
Njegov autoritet počiva na nezavisnosti prema parlamentu koji ga bira, na odnosu prema
demokratskoj javnosti, na značaju posla koji obavlja i konačno na ličnom ugledu
pojedinca koji obavlja funkciju ombudsmana. On ne raspolaže ovlašćenjima kojima
raspolažu sudovi i nije zamena za redovni sudsku zaštitu ljudskih prava. Njegovo
delovanje je specifično, jer osim kontrole zakonitosti rada javnih vlasti obuhvata i
kontrolu zakonitosti i posebno njihov odnos prema građanima (efikasnost, pravičnost).
Posebno je značajna njihova nadležnost vezana za zaštitu ljudskih prava pred organima
državne vlasti, posebno kada su u pitanju diskreciona ovlašćenja tih organa. Ombudsman
deluje i preventivno. On prati ostvarivanje ljudskih prava, upozorava na njihovo kršenje,
predlaže preduzimanje mera u cilju ostvarivanja ljudskih prava i otklanjanja povreda.
Deluje vaspitno jer javnosti skreće pažnju na kršenje ljudskih prava.

Pored zaštite prava pred prganima određene države, veliki broj ustavnih sistema prihvata
i međunarodnu zaštitu ljudskih prava. Zaštitu ljudskih prava obezbeđuju različita tela
formirana u okviru međunarodnih organizacija (npr. Komitet za ljudska prava OUN,
odgovarajuća tela Saveta Evrope), koje ostvaruju nadzor nad stanjem ljudskih prava,
prate poštovanje međunarodnih standarda ljudskih prava u državama i upućuju preporuke
za unapređenje poštovanja ljudskih prava i otklanjanje kršenja ljudskih prava. Vlade
država članica ovih asocijacija obavezno podnose godišnje izveštaje o stanju ljudskih
prava koje razmatraju odgovarajuća tela međunarodnih organizacija. Pored vlade, svoje
godišnje izveštaje o stanju ljudskih prava mogu podnostiti i nevladine organizacije.

51
Drugi vid zaštite ljudskih prava obezbeđuju međunarodni sudovi u okviru opšteg sistema
ljudskih prava (Međunarodni krivični sud sa sedištem u Rimu) i regionalnog sistema
ljudskih prava (Evropski sud za ljudska prava sa sedištem u Strazburu). Jurisdikciju suda
u odnosu na zaštitu ljudskih prava priznaju države koje su prihvatile i ratifikovale
odgovarajuće međunarodne konvencije.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje uslove pod
kojima se ovlašćeni subjekti mogu obratiti ovom sudu zahtevom za pokretanje postupka
za zaštitu ljudskih prava. Predstavke mogu biti podnete kao pojedinačne, ali ih može
podneti i jedna država protiv druge.

Za zaštitu ljudskih prava značajni su i pravni instrumenti kojima se pojedinac može


koristiti u svrhu zaštite svojih sloboda i prava. To su instrumenti individualne zaštite
ljudskih prava. Oni obuhvataju pravo na podnošenje tužbe i žalbe kojima se građanin
može obratiti nadležnom organu u cilju zaštite sloboda i prava.

Kada nastupi povreda određene individualne slobode ili prava, građanin mora lično imati
na raspolaganju pravna sredstva kojima se može koristiti radi zaštite svoje slobode ili
prava. To je individualistički koncept zaštite. Pravni institut koji se koristi za zaštitu
slobode ili prava, stoji na raspolaganju pojedincu čije je pravo ili sloboda povređena.

Kao što se iz iznetog može zapaziti, zaštitni mehanizmi, posebne institucije čija je uloga
da štite ljudska prava, kao i posebno garantovanje niza ustavnih principa i posebnih prava
čiji je smisao da osiguraju efikasnu zaštitu ljudskih prava, imaju nesumnjivo veliki značaj
za demokartsku ustavnost. Tek uz određen sistem garancija i zaštite ljudskih prava,
ustavno garantovanje ljudskih prava dobija puni smisao i sadržaj. Samo ustavno jemstvo
određene slobode ili prava nije dovoljna garancija da će one biti poštovane, već je
potrebno ustanoviti i ustavom garantovati pouzdane institucije, mehanizme, instrumente i
procedure njhove zaštite.

33. USTAV I IZBORI

Izborni sistem je sastavni deo celine ustavnog i političkog sistema jedne zemlje. To je
sistem pravila na osnovu kojih se konstituišu predstavnička tela kao najznačajniji organi
državne vlasti. Više činilaca utiče na karakter, obeležja, sadržaj i normativno oblikovanje
izbornih pravila i izbora u celini. Izbori su sredstvo, a pravila o izborima način na koji se
obrazuju organi vlasti.

Materija o izborima koju uređuju ustavi najčešće je sistematizovana u više različitih


poglavlja. U malom broju ustava postoje posebna poglavlja u kojima je sistematizovana
materija o izborima. Čak i kada postoje posebna poglavlja o izborima i izbornom sistemu,
u njima nisu obuhvaćene sve ustavne odredbe koje se odnose na izbore, već su one
sadržane i u drugim poglavljima ustava.

52
Ustavne odredbe o izborima najvećim delom su sistematizovane u poglavljima o
ljudskim pravima u kojima se, između ostalog, uređuju: aktivno i pasivno biračko pravo i
uslovi pod kojima građani stiču biračko pravo; pravo građana da se udružuju i politički
organizuju; pravo učešća političkih partija u izborima i dr.

Među ustavima postoje razlike s obzirom na sadržaj ustavne materije i obim u kojem se u
samom ustavu uređuju izbori. U nekim ustavima ove su odredbe konkretnije i njima se
bliže uređuje veći broj pitanja relevantnih za izbore. U drugima se uređuju samo osnovni
principi izbora ili samo osnovna prava građana u vezi sa izborima, dok se veći broj
pitanja uređuje izbornim zakonima. Uprkos razlikama, moguće je ukazati na to koja
pitanja izbora najčešće čine ustavnu materiju.

U ustavima se uređuje aktivno i pasivno biračko pravo kao i karakter biračkog prava kao
jednog od osnovnih prava aktivnog statusa. U vezi sa aktivnim biračkim pravom, ustavnu
materiju najčešće čine: subjekti biračkog prava (ko može da bira); uslovi pod kojima se
stiče biračko pravo; razlozi za gubitak biračkog prava i uslovi pod kojima je moguće
građanina lišiti biračkog prava; način ostvarivanja biračkog prava (načelo neposrednosti,
tajnosti, opštosti i jednakosti); karakter i svojstva biračkog prava (biračko pravo kao
političko pravo građanina koje on može ali nije dužan da koristi, ili biračko pravo
shvaćeno kao javna funkcija i dužnost građana) i dr.

Pasivno biračko pravo (ko može biti biran), takođe je uređeno u ustavu. Između aktivnog
i pasivnog biračkog prava, po pravilu ne postoji podudarnost. Zato se posebno propisuju
uslovi pod kojima se stiče pasivno biračko pravo. Razlike u uslovima za sticanje
pasivnog biračkog prava odnose se na:
- godine starosti – pasivno biračko pravo se, često, ne stiče u istom starosnom dobu kada
i aktivno biračko pravo, već kasnije;
- državljanstvo, nastanjivanje, prebivalište ili dužina boravka u određenoj izbornoj
jedinici su dodatni uslovi koje neki od ustava postavljaju za sticanje pasivnog biračkog
prava; u ovim ustavnim sistemima sticanje pasivnog biračkog prava vezuje se uz
ispunjenje strožijih uslova nego za sticanje aktivnog biračkog prava;
- posebna ograničenja pasivnog biračkog prava odnose se na parlamentarnu
nepodudarnost; parlamentarna nepodudarnost je smetnja, predviđena ustavom ili
izbornim zakonima, koja onemogućuje izbor u parlament zbog nespojivosti posla koji
određeno lice profesionalno obavlja sa funkcijom poslanika; smisao propisivanja
parlamentarne nepodudarnosti je očuvanje načela podele vlasti i samostalnosti i
nezavisnosti pojedinih organa državne vlasti;

U ustavu se uređuje više pitanja vezanih za mandat članova predstavničkog tela, a


naročito:
- broj mandata u predstavničkom telu; ovaj broj je, najčešće u ustavu izričito utvrđen bilo
navođenjem apsolutnog broja, bilo navođenjem raspona u kojem se kreće broj članova
parlamenta, ili pak utvrđivanjem srazmere u kojoj se jedan poslanik bira na određeni
broj članova biračkog tela (ili stanovnika);
- u najvećem broju ustava uređena je dužina trajanja mandata kao i razlozi i uslovi pod

53
kojima se mandat može produžiti ili skratiti
- ustavima se uređuje još i karakter i priroda poslaničkog mandata;
- sistem raspodele mandata je jedno od najznačajnijih pitanja izbornog sistema; iako je
rapodela mandata centralno pitanje izbornog sistema, samo u manjem broju ustava ovo
pitanje čini ustavnu materiju i uređeno je ustavom; sistem raspodele mandata je
kriterijum za razlikovanje tipa izbornog sistema (većinski ili proporcionalni);
- prestanak mandata – u vezi sa ovim pitanjem, ustavna materija obuhvata: razloge za
opoziv poslanika, subjekte kojima pripada pravo da iniciraju opoziv i postupak
odlučivanja o opozivu; pravo podnošenja ostavke; zamenjivanje poslanika, odnosno
upražnjenog političkog sistema; gubitak mandata usled okolnosti i razloga navedenih u
ustavu i dr;

Raspisivanje izbora se takođe uređuje ustavom. U ustavu se uređuje vreme raspisivanja


izbora. Vreme raspisivanja izbora uređuje se različito, zavisno od toga da li su u pitanju
redovni ili vanredni izbori. Redovni izbori se održavaju neposredno pre isteka vremena
na koje su poslanici u tekućem sazivu izabrani, a vanredni izbori se održavaju pre isteka
vremena na koje su izabrani poslanici usled različitih razloga, od kojih je najčešći
raspuštanje parlamenta. Izbori za novi poslanički sastav parlamenta moraju se obaviti pre
isteka mandata poslanika koji čine aktuelni sastav parlamenta. Zbog toga je odluku o
raspisivanju izbora potrebno doneti pre isteka ovog roka.

Kriterijumi i principi formiranja izbornih jedinica ponekad se uređuju ustavom, a češće


se uređuju izbornim zakonima. U ustavima u kojima se uređuju pitanja vezana za izborne
jedinice, ustavnu materiju čini: određivanje kriterijuma za obrazovanje izborne jedinice u
slučaju kada se one obrazuju prema administrativnoj podeli ili vodeći računa o
teritorijalnoj organizaciji sudstva i sl; određivanje broja birača koji čine izbornu jedinicu;
formiranje posebnih izbornih jedinica u kojima se biraju poslanici manjina i dr.

Neki ustavi sadrže i posebne odredbe o biračkim spiskovima koji su svojevrsna evidencija
o biračima. Zbog značaja biračkih spiskova, ustavom se uređuju: sadržina i način vođenja
biračkog spiska; vreme u kojem se oni moraju inovirati; poseban postupak donošenja
zakona o biračkim spiskovima i dr.

Pojedini ustavi sadrže i odredbe o organima za sprovođenje izbora. Ustavima se uređuju:


organi u čijoj je nadležnosti sprovođenje izbora; sastav organa za sprovođenje izbora;
nadležnost organa za sprovođenje izbora; povlastice koje uživaju članovi organa za
sprovođenje izbora, a čiji je smisao da osiguraju nepristrasan rad tih organa; dužnost
građana da sarađuju sa organima za sprovođenje izbora i dr.

Bitno svojstvo političkih partija je, između ostalog, njihovo sudelovanje u borbi za
osvajanje vlasti, koje se ostvaruje u izborima. Otuda su političke partije, pored birača,
najvažniji činioci izbora. Njihovu ulogu u izborima pojedini ustavi i neposredno
izražavaju uređujući više različitih pitanja: učešće političkih partija na izborima; pravo
isticanja kandidata i kandidatskih lista; pravila kojih se političke partije moraju
pridržavati da bi mogle sudelovati u izborima; prava u vezi sa predstavljanjem izbornih
programa političke stranke i kandidata čiju je kandidaturu stranka istakla na izborima;

54
prava opozicije; pravo političkih partija koje sudeluju u izborima da kontrolišu odvijanje
izbora i dr.

Neki ustavi posebno uređuju kontrolu izbora, naročito: pravo političkih partija koje
sudeluju u izborima da kontrolišu tok i odvijanje izbora i poštovanje pravila o izborima;
organe u čijoj je nadležnosti odlučivanje o sporovima u vezi sa izborima; kontrolu
verifikacije poslaničkih mandata; pravo stranih i domaćih posmatrača izbora da ostvare
uvid i prate izborne aktivnosti, tok izbora i ostvarivanje izbornih prava i dr.

34. SKUPŠTINA SRBIJE U USTAVU SRBIJE

Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne


vlasti u Republici Srbiji.

Narodna skupština:
1. donosi i menja Ustav
2. odlučuje o promeni granice Republike Srbije
3. raspisuje republički referendum
4. potvrđuje međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog
potvrđivanja
5. odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje
6. nadzire rad službi bezbednosti
7. donosi zakone i druge opšte akte uz nadležnosti Republike Srbije
8. daje prethodnu saglasnost na statut autonomne pokrajine
9. usvaja strategiju odbrane
10. usvaja plan razvoja i prostorni plan
11. usvaja budžet i završni račun Republike Srbije, na predlog Vlade
12. daje amnestiju za krivična dela

U okviru svojih izbornih prava, Narodna skupština:


1. bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara
2. bira i razrešava sudije Ustavnog suda
3. bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova, Republičkog javnog
Tužioca, javne tužioce, sudije i zamenike javnih tužilaca, u skladu sa Ustavom
4. bira i razrešava guvernera Narodne banke Srbije i nadzire njegov rad
5. bira i razrešava Zaštitnika građana, i nadzire njegov rad
6. bira i razrešava i druge funkcionere određene zakonom

Narodnu skupštinu čini 250 narodnih poslanika, koji se biraju na neposrednim izborima,
tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom. U Narodnoj skupštini obezbeđuju se
ravnopravnost i zastupljenost poslova i predstavnika nacionalnih manjina, u skladu sa
zakonom.

55
Izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike, 90 dana pre isteka mandata
Narodne skupštine, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana. Prvu sednicu Narodne
skupštine zakazuje predsednik Narodne skupštine iz prethodnog saziva, tako da se
sednica održi najkasnije 30 dana od dana proglašenja konačnih rezultata izbora. Narodna
skupština na prvoj sednici potvrđuje poslaničke mandate. Narodna skupština
konstituisana je potvrđivanjem mandata dve trećine narodnih poslanika.

Mandat narodnog poslanika počinje da teče danom potvrđivanja mandata u Narodnoj


skupštini i traje četiri godine odnosno do prestanka mandata narodnih poslanika tog
saziva Narodne skupštine. Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim
zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog
je izabran za narodnog poslanika. Narodni poslanik ne može biti poslanik u skupštini
autonomne pokrajine, niti funkcioner u organima vlasti i pravosuđa, niti može obavljati
druge funkcije, poslove i dužnosti za koje je zakonom utvrđeno da predstavljaju sukob
interesa.

Narodni poslanik uživa imunitet. Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili
drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije.
Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega
može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora, bez
odobrenja Narodne skupštine. Narodni poslanik koji je zatečen u izvršenju krivičnog dela
za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina može biti pritvoren bez
odobrenja Narodne skupštine.

Narodna skupština, većinom glasova svih narodnih poslanika, bira predsednika i jednog
ili više potpredsednika Narodne skupštine. Predsednik Narodne skupštine predstavlja
Narodnu skupštinu, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši druge poslove određene
Ustavom, zakonom i poslovnikom Narodne skupštine.

Narodna skupština donosi odluke većinom glasova narodnih poslanika na sednici na


kojoj je prisutna većina narodnih poslanika.

Narodna skupština se sastaje u dva redovna zasedanja godišnje. Prvo redono zasedanje
počinje prvog radnog dana u martu, a drugo redovno zasedanje počinje prvog radnog
dana u oktobru. Redovno zasedanje ne može trajati duže od 90 dana. Narodna skupština
sastaje se u vanredno zasedanje na zahtev najmanje jedne trećine narodnih poslanika ili
na zahtev Vlade, sa unapred određenim dnevnim redom. Narodna skupština sastaje se bez
poziva posle proglašenja ratnog ili vanrednog stanja.
Pravo predlaganja zakona, drugih propisa i opštih akata imaju svaki narodni poslanik,
Vlada, skupština autonomne pokrajine i najmanje 30.000 birača. Zaštitnik građana i
Narodna banka Srbije imaju pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti.

Na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača Narodna skupština
raspisuje referendum o pitanju iz svoje nadležnosti, u skladu sa Ustavom i zakonom.

56
Predsednik republike može, na obrazloženi predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu.
Vlada ne može predložiti raspuštanje Narodne skupštine, ako je podnet predlog da joj se
izglasa nepoverenje ili ako je postavila pitanje svog poverenja. Narodna skupština se
raspušta ako u roku od 90 dana od dana konstituisanja ne izabere Vladu. Narodna
skupština ne može biti raspuštena za vreme ratnog ili vanrednog stanja. Predsednik
republike dužan je da ukazom raspusti Narodnu skupštinu u slučajevima određenim
Ustavom. Istovremeno sa raspuštanjem Narodne skupštine predsednik Republike
raspisuje izbore za narodne poslanike, tako da se izbori okončaju najkasnije za 60 dana
od dana raspisivanja.

O Narodnoj skupštini se donosi zakon.

35. PREDSEDNIK REPUBLIKE U USTAVU SRBIJE

Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije.

Predsednik Republike:
1. predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu
2. ukazom proglašava zakone, u skladu sa Ustavom
3. predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje
predstavnika izabranih izbornih lista
4. predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom
5. postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade
6. prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika
7. daje pomilovanja i odlikovanja
8. vrši i druge poslove određene Ustavom

Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje


i razrešava oficire Vojske Srbije.

Predsednik Republike je dužan da najkasnije u roku od 15 dana od dana izglasavanja


zakona, odnosno najkasnije u roku od sedam dana ako je zakon donet po hitnom
postupku, donese ukaz o proglašenju zakona ili da zakon, uz pismeno obrazloženje, vrati
Narodnoj skupštini, na ponovno odlučivanje. Ako Narodna skupština odluči da ponovo
glasa o zakonu koji je predsedenik Republike vratio na odlučivanje, zakon se izglasava
većinom od ukupnog broja poslanika. Predsednik Republike je dužan da proglasi
ponovno izglasani zakon.
Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa
zakonom. Izbore za predsednika Republike raspisuje predsednik Narodne skupštine 90
dana pre isteka mandata predsednika Republike, tako da se izbori okončaju u narednih 60
dana, u skladu sa zakonom. Prilikom stupanja na dužnost, predsednik Republike, pred
Narodnom skupštinom polaže zakletvu koja glasi:
„Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije
Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i

57
ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona,
očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno
ispunjavati sve svoje dužnosti.“

Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.

Mandat predsednika Republike traje pet godina i počinje da teče od dana polaganja
zakleteve pred Narodnom skupštinom. Niko ne može više od dva puta da bude biran za
predsednika Republike. Mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje
je izabran, ostavkom ili razrešenjem.

Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika


Narodne skupštine. Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat.

Predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava, odlukom Narodne skupštine,


glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika. Postupak za razrešenje može da
pokrene Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika.
Ustavni sud je dužan da po pokrenutom postupku za razrešenje, najkasnije u roku od 45
dana, odluči o postojanju povrede Ustava.

Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik. O imunitetu predsednika


Republike odlučuje Narodna skupština.

Kad je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre
isteka vremena na koje je biran, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine. Predsednik
Narodne skupštine može da zameni predsednika Republike najduže tri meseca.

O predsedniku Republike donosi se zakon.

36. VLADA U USTAVU SRBIJE

Vlada je nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji.

Vlada:
1. utvrđuje i vodi politiku
2. izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine
3. donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona
4. predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte i daje o njima mišljenje kad ih
podnese drugi predlagač
5. usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom
6. vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom

Vlada je odgovorna Narodnoj skupštini za politiku Republike Srbije, za izvršavanje


zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i za rad organa državne uprave

58
Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri. Ministri su za svoj
rad i za stanje u oblasti iz delokruga ministarstva odgovorni predsedniku Vlade, Vladi i
Narodnoj skupštini.

Član Vlade ne može biti narodni poslanik u Narodnoj skupštini, poslanik u skupštini
autonomne pokrajine i odbornik u skupštini jedinice lokalne samouprave, niti član
izvršnog veća autonomne pokrajine ili izvršnog organa jedinice lokalne samoprave.

Kandidata za predsednika Vlade Narodnoj skupštini predlaže predsednik Republike,


pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista. Kandidat za predsednika
Vlade Narodnoj skupštini iznosi program Vlade i predlaže njen sastav. Narodna skupština
istovremeno glasa o programu Vlade i izboru predsednika i članova Vlade. Vlada je
izabrana ako je za njen izbor glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika.

Mandat Vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala. Mandat
Vlade počinje da teče danom polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom. Mandat
Vlade prestaje pre isteka vremena na koje je izabrana, izglasavanjem nepoverenja,
raspuštanjem Narodne skupštine, ostavkom predsednika Vlade i u drugim slučajevima
utvrđenim Ustavom. Vlada kojoj je prestao mandat ne može da predloži raspuštanje
Narodne skupštine. Članu Vlade mandat prestaje pre isteka vremena na koje je izabran,
konstatovanjem ostavke, izglasavanjem nepoverenja u Narodnoj skupštini i razrešenjem
od strane Narodne skupštine, na predlog predsednika Vlade.

Najmanje 50 narodnih poslanika može podneti interpelaciju u vezi sa radom Vlade ili
pojedinog člana Vlade. Vlada je dužna da odgovori na interpelaciju u roku od 30 dana.
Narodna skupština raspravlja i glasa o odgovoru koji su na interpelaciju podneli Vlada ili
član Vlade kome je interpelacija upućena. Izglasavanjem prihvatanja odgovora Narodna
skupština nastavlja da radi po usvojenom dnevnom redu. Ako Narodna skupština
glasanjem ne prihvati odgovor Vlade ili člana Vlade, pristupiće se glasanju o nepoverenju
Vladi ili članu Vlade, ukoliko prethodno, po neprihvatanju odgovora na interpelaciju,
predsednik Vlade, odnosno član Vlade ne podnese ostavku.

Vlada može zatražiti glasanje o svom poverenju. Narodna skupština je prihvatila predlog
za izglasavanje poverenja Vladi ako je za njega glasalo više od polovine od svih narodnih
poslanika. Ako Narodna skupština ne izglasa poverenje Vladi, Vladi prestaje mandat, a
predsednik Republike je dužan da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako Narodna
skupština ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana neizglasavanja poverenja,
predsednik Republike je dužan da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore.
Predsednik Vlade može podneti ostavku Narodnoj skupštini. Predsednik Vlade ostavku
podnosi predsedniku Narodne skupštine i istovremeno o njoj obaveštava predsednika
Republike i javnost. Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku
predsednika Vlade. Vladi prestaje mandat danom konstatacije ostavke predsednika Vlade.
Kada Narodna skupština konstatuje ostavku predsednika Vlade, predsednik Republike je
dužan da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako Narodna skupština ne izabere novu

59
Vladu u roku od 30 dana od dana konstatacije ostavke predsednika Vlade, predsednik
Republike je dužan da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore.

Član Vlade može podneti ostavku predsedniku Vlade. Predsednik Vlade dostavlja
ostavku člana Vlade predsedniku Narodne skupštine, a Narodna skupština na prvoj
narednoj sednici konstatuje ostavku. Predsednik Vlade može predložiti Narodnoj
skupštini razrešenje pojedinog člana Vlade. Odluka o razrešenju člana Vlade doneta je
ako je za nju glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Članu Vlade koji je
podneo ostavku mandat prestaje danom konstatacije ostavke, a članu Vlade koji je
razrešen, danom donošenja odluke o razrešenju. Predsednik Vlade je dužan da po
prestanku mandata člana Vlade zbog podnošenja ostavke ili razrešenja, u skladu sa
zakonom, pokrene postupak za izbor novog člana Vlade.

Predsednik Vlade i član Vlade ne odgovaraju za mišljenje izneto na sednici Vlade ili
Narodne skupštine, ili za glasanje na sednici Vlade. Predsednik i član Vlade uživaju
imunitet kao narodni poslanik. O imunitetu predsednika i člana Vlade, odlučuje Vlada.

O Vladi se donosi zakon.

37. SUDOVI I JAVNA TUŽILAŠTVA U USTAVU SRBIJE

Sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije. Sudovi su samostalni i nezavisni u


svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno
zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.
Raspravljanje pred sudom je javno i može se ograničiti samo u skladu s Ustavom. U suđenju
učestvuju sudije i sudije porotnici, na način utvrđen zakonom. Zakonom se može propisati da u
određenim sudovima i u određenim stvarima sude samo sudije. Sud sudi u veću, a zakonom
se može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac.

Sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti. Osnivanje,
organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova uređuju se zakonom. Ne mogu se
osnivati privremeni, preki ili vanredni sudovi. Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u
Republici Srbiji. Sedište Vrhovnog kasacionog suda je u Beogradu.

Predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom


mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine, bira
Narodna skupština. Predsednik Vrhovnog kasacionog suda bira se na period od pet godina i ne
može biti ponovo biran.
Sudske odluke se donose u ime naroda. Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu,
potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Sudske odluke su
obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati
samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku. Pomilovanjem ili amnestijom izrečena
kazna može se, bez sudske odluke, oprostiti u celini ili delimično.

60
Sudijska funkcija je stalna. Izuzetno, lice koje se prvi put bira za sudiju bira se na tri godine.

Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, bira za sudiju lice koje se prvi put bira
na sudijsku funkciju. Mandat sudiji koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju traje tri godine.

Sudiji prestaje sudijska funkcija na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili
razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga, kao i ako ne bude izabran na stalnu funkciju.
Odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva. Protiv ove odluke sudija ima
pravo žalbe Ustavnom sudu.

Sudija je u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. Svaki uticaj
na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen.

Sudija ima pravo da vrši sudijsku funkciju u sudu za koji je izabran i samo uz svoju saglasnost
može biti premešten ili upućen u drugi sud.

Sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom
donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije.
Sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u
obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva.

Zabranjeno je političko delovanje sudija.

Visoki savet sudstva je nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i
samostalnost sudova i sudija. Visoki savet sudstva ima 11 članova. U sastav Visokog saveta
sudstva ulaze predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe i
predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, kao članovi po položaju i osam izbornih
članova koje bira Narodna skupština, u skladu sa zakonom. Izborne članove čine šest sudija sa
stalnom sudijskom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina, i dva
ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u struci, od kojih je jedan advokat,
a drugi profesor pravnog fakulteta. Član Visokog saveta sudstva uživa imunitet kao sudija.

Visoki savet sudstva bira i razrešava sudije, u skladu sa Ustavom i zakonom, predlaže Narodnoj
skupštini izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju, predlaže Narodnoj skupštini
izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika sudova, u skladu sa Ustavom i
zakonom.

Javno tužilaštvo je samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih
dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti.

Republičko javno tužilaštvo je najviše javno tužilaštvo u Republici Srbiji.

Republički javni tužilac vrši nadležnost javnog tužilaštva u okviru prava i dužnosti Republike
Srbije. Republičkog javnog tužioca, na predlog Vlade, po pribavljenom mišljenju nadležnog
odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština. Republički javni tužilac bira se na period
od šest godina i može biti ponovo biran. Republičkom javnom tužiocu prestaje funkcija ako ne

61
bude ponovo izabran, kada sam to zatraži, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili
razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga.

Funkciju javnog tužilaštva vrši javni tužilac. Javnog tužioca bira Narodna skupština, na
predlog Vlade. Mandat javnog tužioca traje šest godina i može biti ponovo biran.
Zamenik javnog tužioca zamenjuje javnog tužioca pri vršenju tužilačke funkcije i dužan je da
postupa po njegovim uputstvima. Narodna skupština, na predlog Državnog veća tužilaca, bira
za zamenika javnog tužioca lice koje se prvi put bira na ovu funkciju. Mandat zameniku javnog
tužioca koji je prvi put izabran na funkciju traje tri godine.

Republički javni tužilac odgovoran je za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Narodnoj skupštini.
Javni tužioci odgovaraju za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Republičkom javnom tužiocu i
Narodnoj skupštini, a niži javni tužioci i neposredno višem javnom tužiocu. Zamenici javnog
tužioca odgovaraju za svoj rad javnom tužiocu.

Javnom tužiocu i zameniku tužioca prestaje funkcija na njihov zahtev, nastupanjem zakonom
propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom propisanih razloga. Javnom tužiocu funkcija
prestaje i ako ne bude ponovo izabran, a zameniku javnog tužioca, ako ne bude izabran na
stalnu funkciju. Odluku o prestanku funkcije javnog tužioca, u skladu sa zakonom donosi
Narodna skupština, pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog Vlade.

Javni tužilac i zamenik javnog tužioca ne mogu biti pozvani na odgovornost za izraženo
mišljenje u vršenju tužilačke funkcije, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od
strane javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca. Javni tužilac, odnosno zamenik
javnog tužioca ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela
učinjenog u vršenju tužilačke funkcije, odnosno službe, bez odobrenja nadležnog odbora
Narodne skupštine.

Zabranjeno je političko delovanje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca.

Državno veće tužilaca je samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnih
tužilaca i zamenika javnih tužilaca u skladu sa Ustavom. Državno veće tužilaca ima 11
članova. U sastav Državnog veća tužilaca ulaze Republički javni tužilac, ministar nadležan za
pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, kao članovi po položaju i osam
izbornih članova koje bira Narodna skupština, u skladu sa zakonom. Izborne članove čine šest
javnih tužilaca ili zamenika javnih tužilaca sa stalnom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije
autonomnih pokrajina, i dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u
struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta. Mandat članova Državnog
veća tužilaca traje pet godina, osim za članove po položaju. Član Državnog veća tužilaca uživa
imunitet kao javni tužilac.
Državno veće tužilaca predlaže Narodnoj skupštini kandidate za prvi izbor za zamenika javnog
tužioca, bira zamenike javnih tužilaca za trajno obavljanje funkcije zamenika javnog tužioca,
bira zamenike javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji za zamenike javnog tužioca u drugom
javnom tužilaštvu, odlučuje u postupku za prestanak funkcije zamenika javnih tužilaca, na
način predviđen Ustavom i zakonom, vrši i druge poslove određene zakonom.

62
38. USTAVNI SUD U USTAVU SRBIJE

Ustavni sud je samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i
manjinska prava i slobode. Odluke Ustavnog suda su konačne, izvršne i opšteobavezujuće.

Ustavni sud odlučuje o :


1. saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima
međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima
2. saglasnosti potvrđenih mađunarodnih ugovora sa Ustavom
3. saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom
4. saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave sa
Ustavom i zakonom
5. saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih
stranaka, sindikata, udruženja građana i kolektivnih ugovora s Ustavom i zakonom

Ustavni sud:
1. rešava sukob nadležnosti između sudova i drugih državnih organa
2. rešava sukob nadležnosti između republičkih organa i pokrajinskih organa ili organa jedinica
lokalne samouprave
3. rešava sukob nadležnosti između pokrajinskih organa i organa jedinica lokalne samouprave
4. rešava sukob nadležnosti između organa različitih autonomnih pokrajina ili različitih jedinica
lokalne samouprave
5. odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost sudova
6. vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom

Ustavni sud odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije ili udruženja
građana.

Postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti mogu da pokrenu državni organi, organi teritorijalne
autonomije ili lokalne samouprave, kao i najmanje 25 narodnih poslanika. Postupak može
pokrenuti i sam Ustavni sud. Svako pravno ili fizičko lice ima pravo na inicijativu za
pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti.

Ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili
organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska
ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga
pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Svako je dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda.

Ustavni sud čini 15 sudija koji se biraju i imenuju na devet godina. Pet sudija Ustavnog suda
bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, a pet opšta sednica Vrhovnog
kasacionog suda Srbije. Narodna skupština bira pet sudija Ustavnog suda između 10 kandidata
koje predloži predsednik Republike, predsednik Republike imenuje pet sudija Ustavnog suda

63
između 10 kandidata koje predloži Narodna skupština, a opšta sednica Vrhovnog kasacionog
suda imenuje pet sudija između 10 kandidata koje na zajedničkoj sednici predlože Visoki savet
sudstva i Državno veće tužilaca. Sa svake od predloženih lista kandidata jedan od izabranih
kandidata mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina. Sudija Ustavnog suda se bira i imenuje
među istaknutim pravnicima sa najmanje 40 godina života i 15 godina iskustva u pravnoj
struci. Jedno lice može biti birano ili imenovano za sudiju Ustavnog suda najviše dva puta.
Sudije Ustavnog suda iz svog sastava biraju predsednika na period od tri godine, tajnim
glasanjem.

Sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju niti posao, izuzev
profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji, u skladu sa zakonom. Sudija Ustavnog suda
uživa imunitet kao narodni poslanik. O njegovom imunitetu odlučuje Ustavni sud.

Sudiji Ustavnog suda dužnost prestaje istekom vremena na koje je izabran ili imenovan,
na njegov zahtev, kad napuni zakonom propisane opšte uslove za starosnu penziju ili
razrešenjem. Sudija Ustavnog suda razrešava se ako povredi zabranu sukoba interesa,
trajno izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije Ustavnog suda, bude osuđen na kaznu
zatvora ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ustavnog suda.

Ustavni sud odluke donosi većinom glasova svih sudija Ustavnog suda. Odluku da
samostalno pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud donosi
dvotrećinskom većinom glasova svih sudija.

39. AUTONOMNE POKRAJINE U USTAVU SRBIJE

Autonomne pokrajine su autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom, u kojima


građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju. Republika Srbija ima Autonomnu
pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Suštinska autonomija
Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po
postupku predviđenom za promenu Ustava. Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati,
a već osnovane ukidati ili spajati po postupku predviđenom za promenu Ustava. Predlog
za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina
utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina i
uslovi pod kojima se može promeniti granica između autonomnih pokrajina određuje se
zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih
građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom.

Autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i svojim statutom, uređuju nadležnost, izbor,


organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju.

Autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u


oblasti:
1. prostornog planiranja i razvoja
2. poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i

64
lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog
saobraćaja i uređivanja puteva, priređivanja sajmova i drugih privrednih manifestacija
3. prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na
pokrajinskom nivou

Autonomne pokrajine se staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, u skladu sa


zakonom. Autonomne pokrajine utvrđuju simbole pokrajine i način njihovog korišćenja.
Autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i zakonom, imaju izvorne prihode, obezbeđuju
sredstva jedinicama lokalne samouprave za obavljanje poverenih poslova, donose svoj budžet i
završni račun.

Autonomna pokrajina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Budžet
Autonomne pokrajine Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s
tim što se tri sedmine od budžeta Autonomne pokrajine Vojvodine koristi za finansiranje
kapitalnih rashoda.

Najviši pravni akt autonomne pokrajine je statut. Statut autonomne pokrajine donosi
njena skupština, uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine.

40. LOKALNA SAMOUPRAVA U USTAVU SRBIJE

Jedinice lokalne samouprave su opštine, gradovi i grad Beograd. Teritorija i sedište


jedinice lokalne samouprave određuje se zakonom. Osnivanju, ukidanju i promeni
teritorije jedinice lokalne samouprave prethodi referendum na teritoriji te jedinice lokalne
samouprave.

Opštine se osnivaju i ukidaju zakonom. Grad se osniva zakonom, u skladu sa


kriterijumima predviđenim zakonom kojim se uređuje lokalna samouprava. Grad ima
nadležnosti koje su Ustavom poverene opštini, a zakonom mu se mogu poveriti i druge
nadležnosti. Statutom grada može se predvideti da se na teritoriji grada obrazuju dve ili
više gradskih opština. Statutom grada se uređuju poslovi iz nadležnosti grada koje vrše
gradske opštine. Položaj grada Beograda, glavnog grada Republike Srbije, uređuje se
zakonom o glavnom gradu i statutom grada Beograda. Grad Beograd ima nadležnosti
koje su Ustavom i zakonom poverene opštini i gradu, a zakonom o glavnom gradu mogu
mu se poveriti i druge nadležnosti.

Opština, preko svojih organa, u skladu sa zakonom:


1. uređuje i obezbeđuje obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti
2. uređuje i obezbeđuje korišćenje građevinskog zemljišta i poslovnog prostora
3. stara se o izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i korišćenju lokalnih puteva i ulica;
uređuje i obezbeđuje lokalni prevoz
4. stara se o zadovoljavanju potreba građana u oblasti prosvete, kulture, zdravstvene i
socijalne zaštite, dečije zaštite, sporta i fizičke kulture
5. stara se o razvoju i unapređenju turizma, zanatstva, ugostiteljstva i trgovine

65
6. stara se o zaštiti životne sredine, zaštiti od elementarnih i drugih nepogoda, zaštiti
kulturnih dobara od značaja za opštinu
7. stara se o zaštiti, unapređenju i korišćenju poljoprivrednog zemljišta
8. obavlja i druge poslove određene zakonom

Opština samostalno, u skladu sa zakonom, donosi svoj budžet i završni račun,


urbanistički plan i program razvoja opštine, utvrđuje simbole opštine i njihovu upotrebu.
Opština se stara o ostvarivanju, zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava, kao i o
javnom informisanju u opštini.

Najviši pravni akt opštine je statut. Statut donosi skupština opštine. Skupština opštine donosi
opšte akte iz svoje nadležnosti, usvaja budžet i završni račun opštine, donosi plan razvoja i
prostorni plan opštine, raspisuje opštinski referendum i vrši druge poslove određene zakonom i
statutom. Organi opštine su skupština opštine i drugi organi određeni statutom, u skladu sa
zakonom. Skupština opštine odlučuje o izboru izvršnih organa opštine, u skladu sa zakonom i
statutom.

Vlada može, pod uslovima određenim zakonom, raspustiti skupštinu opštine.


Istovremeno sa raspuštanjem skupštine opštine, Vlada imenuje privremeni organ koji
obavlja poslove iz nadležnosti skupštine, vodeći računa o političkom i nacionalnom
sastavu raspuštene skupštine opštine.

41. INTERPELACIJA

Interpelacija je pisano obraćanje članova parlamenta (jednog ili, češće, više njih) vladi,
odnosno pojedinim ministrima da se izjasne o predmetu interpelacije koji stoji u vezi s
radom vlade ili njenih resora.

Za razliku od poslaničkih pitanja, interpelacije su po pravilu načelnijeg karaktera i većeg


značaja. Interpelisani su dužni da na interpelaciju u određenom roku odgovore i potom se
otvara rasprava, u kojoj imaju pravo da učestvuju svi članovi parlamentarnog doma. Od
poslaničkih pitanja, interpelacija se razlikuje i time što se posle rasprave obavezno
pristupa glasanju, koje u slučaju nepovoljnog ishoda po vladu ima karakter izglasavanja
nepoverenja vladi, odnosno ministru u pitanju. Za razliku od poslaničkih pitanja prvi put
uvedenih u Engleskoj, interpelacija sa navedenim svojstvima je pronalazak francuskog
parlamentarizma za vreme Treće republike. Udruženo sa ostalim slabostima tog
parlamentarizma, podnošenje velikog broja interpelacija (u stvari zloupotreba ovog
instituta od strane opozicije) vodilo je čestom izglasavanju nepoverenja vladi i njenom
obaranju u parlamentu. Otuda Ustavom Pete republike iz 1958. godine nije predviđeno
postojanje interpelacije.

U Srbiji je interpelacija, bez njenog razlikovanja od poslaničkih pitanja, uvedena prvi put
Skupštinskim poslovnikom iz 1870. godine, da bi postala ustavna kategorija Ustavom iz
1888. godine po kojoj „svaki poslanik ima pravo upravljati (postavljati) ministrima

66
pitanja i interpelacije. Ministri su dužni dati na njih odgovor u toku istog saziva.“
Odgovarajuću odredbu sadržali su i ustavi iz 1901. i 1903. godine. Skupštinskim
poslovnikom iz 1889. godine, kao i kasnijim poslovnicima, predviđeno je razlikovanje
između pitanja i interpelacije na taj način što je utvđreno da se o pitanjima ne vodi, a o
interpelacijama vodi pretres. Ovim, a i kasnije donošenim poslovnicima utvrđene su
pojedinosti u vezi sa podnošenjem interpelacije, raspravom o njoj i odlučivanjem u
Skupštini. Rasprava o interpelaciji okončava se glasanjem o predlogu za prelazak na
dnevni red, koji može biti prost ili motivisan. Prost prelazak praktično znači saglašavanje
skupštine sa ministrovim odgovorom na interpelaciju, dok se motivisani prelazak
izjednačava sa izglasavanjem nepoverenja vladi.

Podnošenje interpelacija ušlo je u običaj sredinom sedamdesetih godina i opozicija je


služeći se njima često dovodila vladu u nezgodan položaj, ali bez većih posledica.

Praksa interpelacija bila je posebno bogata za vreme parlamentarizma posle 1903.


godine. Tokom pojedinih tromesečnih skupštinskih zasedanja bilo je podnošeno i po više
desetina interpelacija. Na pojedine od njih ministri se odgovarali u roku koji je utvrđivala
Skupština, ali je bilo i slučajeva značajnog prekoračivanja tog roka, pa i izbegavanja
uopšte odgovora, time što bi Skupština u međuvremenu bila raspuštena. O
interpelacijama je povodom značajnijih pitanja vođena i višednevna rasprava, što je npr.
bio slučaj sa interpelacijom povodom pitanja naoružavanja vojske 1905. godine. Ishod
pojedinih rasprava o interpelaciji okončavao se izglasavanjem nepoverenja vladi (npr.
februara 1903. godine).

U Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine kaže se da „najmanje 50 narodnih poslanika


može podneti interpelaciju u vezi sa radom Vlade ili pojedinog člana Vlade. Vlada je
dužna da odgovori na interpelaciju u roku od 30 dana.“

42. IMPIČMENT

Impičment (engl. impeach – okriviti, posumnjati, optužiti, osramotiti) je krivični postupak


protiv osobe na javnom položaju. U SAD impičmentu mogu biti podvrgnuti predsednik,
potpredsednik i drugi federalni zvaničnici, uključujuči i sudije, i to pred Predstavničkim
domom američkog Senata. Kada većina izglasa impičment, slučaj prelazi u nadležnost
Senata, koji sprovodi suđenje. Po okončanju procesa, svaki član ponaosob glasa za ili
protiv optužbe po svakom od navedenih članova (za konačnu presudu potrebna je
dvotrećinska većina). Osuđeni zvaničnik može biti povučen sa službenog položaja. Ustav
SAD-a podvlači da će zvaničnik biti optužen za težak zločin i prekršaj; stručnjaci su se
usaglasili da je impičment dozvoljen isključivo u slučajevima vankrivičnih aktivnosti
(npr. kršenje Ustava).

Dvojica američkih predsednika, Endru Džonson i Bil Klinton osetili su silu impičmenta
na sopstvenoj koži. Godine 1974. zahtev za impičment podnesen je protiv predsednika
Ričarda Niksona, koji je podneo ostavku pre početka zvanične procedure.

67
U Britaniji, gde donji dom parlamenta pokreće, a gornji sprovodi postupak impičmenta,
ova zakonska mera svojevremeno je služila zakonodavnom telu kao sredstvo da se reši
omraženih ministara, najčešće onih koji su opstajali zahvaljujući monarhovoj
blagonaklonosti. Od procedure se odustalo još početkom XIX veka, otkada resorni
ministri odgovaraju pred parlamentom, a ne pred suverenom.

43. BIKAMERALIZAM

Bikameralizam (dvodomi parlament) je jedan od dva oblika strukture parlamenta (npr.


Rusija). Drugi je jednodomi parlament (npr. Srbija). Slučajevi višedomosti sasvim su
izuzetni. U teoriji su o prednostima jednog ili drugog oblika vođene ozbiljne rasprave, u
kojima su korišćeni argumenti i političke i pravne prirode. U prilog jednodomom
parlamentu, kao telu izabranom od građana, navođeno je da jedino on odgovara načelima
narodne suverenosti i demokratije, a da se njegova prednost sastoji i u mogućnosti
efikasnog odlučivanja. Pristalice dvodomog parlamenta isticale su da drugi dom treba da
služi boljem i zrelijem razmatranju odluka koje parlament donosi i otklanjanju opasnosti
od nepromišljenog i ishitrenog odlučivanja u slučaju da parlament ima samo jedan dom.

U većini savremenih država uvedena je dvodoma struktura parlamenta. To je slučaj


praktično u svim federacijama, ali i u preovlađujućem broju unitarno uređenih država.
Jednodomi parlamenti sreću se samo izuzetno, pre svega u socijalističkim zemljama, u
okviru primene načela jedinstva vlasti, odnosno skupštinskog sistema, kao i u manjem
broju drugih, pre svega vanevropskih zemalja.

Položaj dva doma i njihova ovlašćenja regulisani su u pojedinim zemljama na različite


načine. Većinom su u načelu dva doma proglašena ravnopravnim, ali uz izvesne
očigledne prednosti donjeg doma. U oblasti zakonodavstva, kao najvažnije funkcije
parlamenta, zahteva se u načelu saglasna odluka dva doma za usvajanje svakog zakona.
Ako ta saglasnost ne bude postignuta, pristupa se usaglašavanju domova, obično putem
paritetnih komisija, a ako do saglasnosti ipak ne dođe, često se odluka donosi u
zajedničkoj sednici dva doma, pri čemu donji dom, s obzirom na to da uvek ima veći broj
članova, uživa prednost. U nekim drugim oblastima, kao što su usvajanje budžeta i
odnosi sa vladom, donji dom ima gotovo uvek odlučujuću reč. O budžetu se prvo
izjašnjava on, a odluka je u krajnjoj liniji, čak i uprkos eventualnom protivljenju gornjeg
doma, u njegovim rukama. Vlada se po pravilu obrazuje odlukom donjeg doma; ona za
svoj rad snosi odgovornost pred tim domom i on joj može izglasati nepoverenje. Izuzetno
predviđena ravnopravnost domova i u ovom pogledu daje u praksi loše rezultate u vidu
nestabilnosti vlade.

U Srbiji je dvodomi parlament postojao samo kratko vreme, za vreme važenja Ustava iz
1901. godine.

68
44. TEORIJA DRŽAVNOG RAZLOGA

Državni razlog je načelo formulisano radi opravdanja apsolutne vlasti, po kojem nosioci
državne vlasti polaze od „državnog razloga“ a ne od moralnih razloga, pa njihova dela ne
mogu da se prosuđuju sa moralnog stanovišta jer je opravdano sve što koristi državnim
interesima. Državnim razlogom se opravdava politički amoralizam, a pripisuje se Nikolu
Makijaveliju iako je sam izraz prvi upoterbio, posle Makijavelijeve smrti, njegov mlađi
savremenik i sunarodnik Gvičardini.

Predistorija modernog koncepta suvereniteta uključuje i političku doktrinu Makijavelija


(1469-1527), koja se popularno izražava kao ideja državnog razloga. U teoriji države i
savremenog ustavnog prava pojam „državnog razloga“ usmeren je na ideju zaštite,
osiguranja i samoodržanja države „po svaku cenu i svim sredstvima“. Država ima pravo
da učini sve u cilju svog održanja. Država je potpuno svetovna tvorevina, bez vitalnog
odnosa prema crkvi, bogu ili nekoj višoj kosmičkoj svrsi. Ona je savršeno odvojena kao
entitet, a moralno je izolovana zato što nema ni prema kome obaveza izuzev prema samoj
sebi. Država je jedino sama sebi cilj. Sama država je volja i delo vladara koji je svestan
zadatka i smisla vlasti.

Državni razlog se još definiše i kao zaštita, osiguranje i samoodržanje države pod
sledećim legitimacijskim okolnostima: voluntas (voljnost, cilj), necessitas (potreba,
neophodnost) i utilitas (korisnost, podesnost, upotrebljivost), pomoću sredstava koja
moraju biti racionalna i u skladu sa određenim ciljevima, odnosno najbolja i
najracionalnija u smislu najveće verovatnoće ostvarljivosti.

U okolnostima državnog razloga država reaguje tako što donosi odluku o proglašenju
vanrednog stanja. Ustavno pravo na donošenje takve odluke najčešće pripada vladi. Za
vreme trajanja vanrednih okolnosti suspendovana su neka ustavna prava i slobode
čoveka. Ako vanredna stanja traju duže nego što je to zaista neophodno, posledice
primene vanrednih mera mogu biti, dalekosežno gledano, kontraproduktivne za
demokratske odnose.

Tipovi krize koji otvaraju pitanje vanrednih ovlašćenja su: rat, ekonomska depresija,
secesija, pobuna i subverzija.

46. LEGALITET I LEGITIMITET

Predstavnički sistem, u uslovima postojanja više političkih stranaka, podrazumeva da


političke stranke ističu kandidate iz svojih redova, a građani glasaju za neke od njih,
svesni da, glasajući za kandidate određene stranke, glasaju i za program te stranke.

69
Predstavnički sistem, kao oblik narodne suverenosti, može se ostvariti samo na
slobodnim demokratskim izborima. Ako je narod autentični nosilac suverenosti, onda
građani mogu tu suverenu vlast preneti na svoje predstavnike putem slobodnih izbora.

Izbori su izvor i osnov nastajanja, konstituisanja i funkcionisanja predstavničke vlasti.


Naime, predstavnička vlast (skupština, parlament, opštinski ili gradski odbor i sl.) svoj
legitimitet (legitimnost) crpi iz izbora koji, naravno, moraju biti slobodni, demokratski.
Nema istinske demokratije, a samim tim ni narodne suverenosti, bez legitimnosti
predstavničke vlasti.

Legitimitet (lat. lex intimus, lege intimus – najjači zakon) uopšte označava osnovanost
nečega na pravu, saglasnost postojanja i delovanja jedne institucije ili sistema sa pravom.
I to ne sa pravom u smislu pozitivnih zakona, već sa pravom u smislu viših, izvornih,
opšteprihvaćenih pravila i viših društvenih vrednosti. Tako, postoji legitimnost
društvenog poretka, legitimnost vlasti, legitimnost nekog zahteva, postupka itd.
Legitimno je pravo naroda da se pobuni protiv nasilja i tiranije, da se brani, da se bori za
slobodu i nezavisnost, za samoopredeljenje. Legitimno je ono što je prirodno i
prihvatljivo, što je logično i moralno. Pri tom treba razlikovati legalitet (legalnost) koji
bukvalno znači zakonitost, od legitimiteta koji ima širi smisao i koji, strogo uzev, i ne
mora uvek biti u saglasnosti sa legalitetom u smislu pozitvnih (važećih) zakona.

Dakle, nešto može biti legalno, ali ne i legitimno, tj. utemeljeno i pravično, zasnovano na
opšteprihvatljivim principima.

Legitimitet političke vlasti podrazumeva, pre svega, njenu utemeljenost u određenu


političku zajednicu (državu, opštinu) na opšteprihvatljivim principima jednog državnog
poretka (koji su se kroz istoriju menjali), kao i sa preovlađujućim shvatanjima o pravdi i
pravičnosti.

U suštini, čitava politička istorija je težnja i borba ljudi za vlast koja će biti zasnovana na
pravu, a ne na sili. Ta težnja za legitimnošću vlasti ispoljavala se indirektno, kroz borbu
protiv uzurpacije vlasti i tiranije od strane pojedinaca ili grupa. Odavno se smatralo da
tamo gde nema legitimiteta političke vlasti, ima nepravde i bezakonja, samovolje
pojedinaca ili grupa uzurpatora.

47. OMBUDSMAN

U nekim ustavnim sistemima postoje, pored redovnih sudova, i posebne institucije čiji je
zadatak da štite ljudska prava. To je ombudsman (parlamentarni poverenik, narodni
pravobranilac, zaštitnik građana) koji danas postoji u velikom broju ustavnih sistema i
ima posebno značajnu ulogu u zaštiti prava građana pred organima uprave. U novije
vreme biraju se ombudsmani za razne oblasti ljudskih prava (npr. prava deteta,
ravnopravnost polova, prava nacionalnih manjina i sl.). Ombudsman nije organ vlasti.
Njegov autoritet počiva na nezavisnosti prema parlamentu koji ga bira, na odnosu prema

70
demokratskoj javnosti, na značaju posla koji obavlja i konačno na ličnom ugledu
pojedinca koji obavlja funkciju ombudsmana. On ne raspolaže ovlašćenjima kojima
raspolažu sudovi i nije zamena za redovnu sudsku zaštitu ljudskih prava. Njegovo
delovanje je specifično, jer osim kontrole zakonitosti rada javnih vlasti obuhvata i
kontrolu zakonitosti i posebno njihov odnos prema građanima (efikasnost, pravičnost).
Posebno je značajna njihova nadležnost vezana za zaštitu ljudskih prava pred organima
državne vlasti, posebno kada su u pitanju diskreciona ovlašćenja tih organa. Ombudsman
deluje i preventivno. On prati ostvarivanje ljudskih prava, upozorava na njihovo kršenje,
predlaže preduzimanje mera u cilju ostvarivanja ljudskih prava i otklanjanja povreda.
Deluje vaspitno jer javnosti skreće pažnju na kršenje ljudskih prava.

48. POLITIČKE PARTIJE, TIPOVI I FUNKCIJE

Političke partije se definišu kao organizacije istomišljenika čiji je osnovni cilj učešće u
borbi za vlast i njeno osvajanje. Kao neophodni elementi političkih stranaka javljaju se
postojanje posebne stranačke organizacije, članstvo stranke i njen program. Po svim ovim
elementima političke stranke se svrstavaju u različite skupine, primera radi: čvrsto i
labavo organizovane, masovne i kadrovske, demokratske i one koje to nisu itd. Pojava
političkih stranaka – pre kojih su manje-više svuda mogli postojati samo nedovoljno
definisani politički pokreti ili različita društva, grupe i sl. koji su se bavili raznim
društvenim, pa i političkim pitanjima – uslovljena je nastankom parlamenta kao
predstavničkog izabranog tela. Umesto da budu obični skupovi pojedinaca, parlamenti
neizbežno postaju organi čiji članovi o raznim pitanjima zastupaju različita mišljenja, a
da bi se izborili za njihovo usvajanje – međusobno se udružuju. Političke stranke nastoje
da u parlament uđe što više njihovih članova, odnosno pristalica, i zato učestvuju u
izborima sa sopstvenim programom i isticanjem bližih i daljih ciljeva za njegovo
ostvarivaje.

Do pojave političkih stranaka došlo je najpre u Engleskoj u toku dužeg procesa njihovog
uobličavanja, u stvari pretvaranja od grupa neorganizovanih istomišljenika (to su u svoje
vreme, još od kraja XVII veka, bili tzv. torijevci i vigovci) u prave političke organizacije
sa programom, članstvom, stranačkim aparatom i sl. Podsticaj za organizovanje političkih
stranaka dolazi u vidu sukcesivnog proširivanja prava glasa počev od 1832. godine i time
proširivanja biračke osnove Doma komuna. Obrazuju se najpre konzervativna i liberalna
stranka, da bi vremenom ulogu ove druge preuzela laburistička stranka. I u drugim
evropskim zemljama dolazi, posebno u drugoj polovini XIX veka, do obrazovanja pravih
političkih stranaka, pri čemu se u većini njih – za razliku od Engleske – obrazuju ne dve
velike stranke nego više njih, većih i manjih, čije postojanje vodi postojanju
višestranačkog sistema, pa s tim u vezi i posebnim karakteristikama parlamentarizma u
tim zemljama.

Do formalnog obrazovanja političkih stranaka u Srbiji dolazi 1881. godine, ali su se i pre
toga javljali i bili aktivni različiti politički pokreti i grupacije. Ako ostavimo po strani tzv.
Karađorđevićevce i Obrenovićevce, koji su okupljali pristalice dve dinastije, ali nisu bili

71
ni u kom smislu organizovani radi učešća u političkom životu, prvi političko pokret u
stvari predstavljaju ustavobranitelji, koji su se odlikovali ne nekim većim brojem, već
uticajem koji su vršili u borbi za donošenje i potom sprovođenje ustava, u to vreme tzv.
Turskog ustava. Njima su sledili tzv, konzervativci i rani liberali, dve relativno jasno
uobličene političke grupacije, koje međutim još nisu imale karakter političkih stranaka.
Najzad, sedamdesetih godina javljaju se i Markovićevci, sledbenici Svetozara Markovića
i onovremenih socijalističkih ideja. To je već vreme kada je, na osnovu Ustava iz 1869.
godine, Narodna skupština postala zakonodavni organ koji se redovno sastaje i u kome se
vode političke borbe. Svi navedeni pokreti i grupacije stvaraju podlogu za obrazovanje
pravih političkih stranaka, Liberalne, Radikalne i Napredne, do čega dolazi početkom
osamdesetih godina. Tada su već bili doneti najvažniji politički zakoni – o udruženjima i
zborovima, o slobodi štampe i dr., što je, uz već postojeće biračko pravo predstavljalo
uslov organizovanja političkih stranaka. Uvođenje parlamentarizma Ustavom iz 1888.
godine pruža priliku političkim strankama da se međusobno, često ne birajući sredstva,
bore za vlast. Godine 1903. dolazi do obrazovanja Srpske socijalističke stranke, a sledeće
1904. i do formalnog izdvajanja iz Radikalne stranke Samostalne radikalne stranke, kao i
do promene naziva Liberalne stranke u Narodna stranka.

Mada su sve ove stranke bile zastupljene u Narodnoj skupštini i unosile posebnu živost u
parlamentarni život, glavnu reč vodili su radikali i samostalci, koji su uglavnom i
obrazovali vlade u tom razdoblju.

Možemo izdvojiti nekoliko tipova političkih partija: radničke i buržoaske partije,


kadrovske i masovne partije, partije mišljenja i ideološke partije, partije individualnog
predstavništva i partije integracije, partije sa direktnim i indirektnim članstvom, partije
revolucije i partije legitimnosti, interesne i ideološke partije, građanske i nacionalističke
partije.

U političkim strankama i drugim političkim organizacijama (udruženje, pokret, savez,


lige itd.) građani se, kao jednomišljenici, zalažu i bore za širenje kruga pristalica
(članova, simpatizera) i mogućih glasača, kako bi na izborima dobili predstavnička
(poslanička, odnosno odbornička) mesta u predstavničkim telima (parlamentu, lokalnoj
samoupravi) i tako učestvovali u javnoj (državnoj) vlasti i drugim institucijama, preko
kojih mogu da ostvaruju svoje programske ciljeve.
Stranka koja ostvari najveći uticaj i zadobije najviše pristalica dobija (na izborima)
većinu i postaje dominantna politička snaga sve dok ima većinu. Vlast, dakle, vrši većina,
ali i manjina (opozicija) ima pravo da nastupa, da se bori za svoje stavove i pristalice. U
tome postoje i neka društvena pravila igre, koja podrazumevaju kulturu dijaloga,
korektno ponašanje, međusobno uvažavanje i sl. Ovo, naravno, važi kako za većinu, tako
i za manjinu.

Prema tome, politička stranka može se definisati kao dobrovoljno udruženje građana –
političkih istomišljenika, čiji je cilj učešće u vlasti, odnosno uticaj na vlast legalnim
sredstvima, radi ostvarivanja svojih programskih ciljeva. Krajnji cilj svake političke
stranke je preuzimanje vlasti putem izbora, kako bi se taj program mogao ostvariti.

72
Funkcije stranaka su sledeće:
1. U savremenom demokratskom društvu političke stranke su osnovni oblik
institucionalizovanog, organizovanog i svesnog (osmišljenog) uticaja društva na
državnu politiku. Obratno, država preko vladajuće stranke (ili više njih) obezbeđuje
uticaj na društvo ili njegov veći deo.
2. U politčkoj stranci se uobličavaju politička mišljenja, stavovi i zahtevi, formira i
formuliše „narodna volja“ na taj način što se različita mišljenja kroz demokartsku
raspravu integrišu, usaglašavaju i izražavaju kao jedno mišljenje. Tako se umesto
haosa mnoštva stavova dobija jedno mišljenje, jedan stav, za koji se stranka
organizovano zalaže. To ne mora biti, a po pravilu i nije, mišljenje svih u stranci, već
većine.
3. Politička stranka ima svoj program, u kome su sadržani osnovni dugoročni i
kratkoročni ciljevi, oko kojih se okuplja članstvo, pristalice, simpatizeri i birači . Taj
program sadrži određene opštedruštvene interese, ali i društvene interese klase (sloja)
ili druge društvene grupe koju stranka predstavlja.
4. Politička stranka ima statut, kojim uređuje pitanja svog unutrašnjeg organizovanja,
članstva, partijske discipline, načina rada rukovodstva stranke, finansiranja i dr.
5. Politička stranka propagira svoje programske ciljeve i političke stavove o raznovrsnim
društvenim pitanjima radi uticaja na građane i radi pridobijanja pristalica i mogućih
birača, stvara javno mnenje i podiže političku svest građana, podstiče njihov interes za
donošenje odluka o pojedinim pitanjima i utiče da se te odluke donesu. Time političke
stranke najočiglednije nameću svoja mišljenja i u velikoj meri usmeravaju volju i
raspoloženje građana u željenom pravcu.
6. U prirodi svake političke stranke je borba za vlast, a kad se nađe na vlasti – da tu vlast
sačuva i zadrži. Ona stranka koja dobije većinu na izborima, na osnovu većine u
predstavničkom telu preuzima vlast i vođenje poslova države ili lokalne zajednice
(sama ili u savezu sa drugim strankama), preuzimajući istovremeno i sve odgovornosti.
Stranka se može održati na vlasti ako ispuni obećanja data na izborima.
7. Stranke koje ostanu u manjini po pravilu su u opoziciji prema vladajućoj stranci.
Stranke opozicije deluju u parlamentu i van parlamenta, koristeći sva legalna sredstva
političke borbe, kritikom rada vladajuće stranke i davanjem alternativnih predloga.
8. Prirodno, opozicija želi da na sledećim izborima dobije većinu i dođe na vlast.
Opozicione stranke to mogu postići ako imaju odgovarajuće programe, dobru
organizaciju i odgovarajuće ličnosti koje vode stranku, kao i odgovarajuće kandidate
za koje birači hoće da glasaju.
9. Stranke u političkoj borbi sarađuju sa drugim strankama i stvaraju razne saveze
(koalicije, blokove i dr.), bilo da zajedno obrazuju vladu, deluju u opoziciji ili
nastupaju na izborima (npr. sa zajedničkim kandidatima i sl.).

Funkcije političkih partija se razlikuju u tipovima društava:


a) u demokratskim društvima: kontrola egzekutive; predstavljanje različitih interesa;
regrutacija za položaje;
b) u totalitarnim društvima: podsticanje osećanja solidarnosti preko propagande i
manipulacija simbolima; određivanje svih karakteristika
organizovanog života preko kontrole nad njima;

73
Uprkos svim slabostima stranačkog organizovanja i delovanja, može se reći da političke
stranke imaju nezamenljivu ulogu u političkom organizovanju savremenog društva i u
funkcionisanju savremene države na demokratskim osnovama. One nisu savršene, ali još
uvek predstavljaju najefikasniju branu od diktature i drugih oblika autokratske vladavine.

49. CIVILNO DRUŠTVO I DRUŠTVENI POKRETI

Pod civilnim društvom se obično podrazumeva splet raznih oblika ljudskog


organizovanja, udruživanja i delovanja povezanih većom ili manjom nazavisnošću od
države kao institucije koja se od svih ostalih razlikuje monopolom sile i obaveznošću
poštovanja njenih odluka.

Pojam „civilno društvo“ definisan je još u vreme Aristotelove političke filozofije.

Zajednica građana, tj. civilno društvo, dobrovoljno ujedinjenih zarad srećnog života
drugo je ime za državnu zajednicu. Ona se razlikuje od drugih udruženja brigom i
staranjem za vrline svojih građana.

Društveni (socijalni) pokret definiše se kao niz sukcesivnih akcija usmerenih prema
aktuelnom društveno-ekonomskom poretku u cilju da se on održi ili promeni (socijalni
pokret, revolucionarni pokret, masovni pokret, ideološki pokret, studentski pokret itd.).

Tipovi socijalnih pokreta: revolucionarni, konzervativni, populistički, nacionalni, rasni,


verski

Subjekti socijalnih pokreta: socijalne klase, nacionalne i druge grupacije

Tok socijalnih pokreta: propagiranje toka krize, artikulacija protesta, intenziviranje


protesta, artikulacija ideologije, širenje, organizacija,
institucionalizacija

Nove društvene pokrete (ekološki, feministički, proevropski i sl.) odlikuju neformalno i


nekonvencionalno delovanje, krhka organizacija, neposedovanje formalnih pravila i
postupaka, harizmatska ličnost, spontani oblici delovanja, neposedovanje institucionalnog
statusa i moći, ubacivanje u institucionalni mehanizam (medije, kulturu, nauku i sl.).

50. APSOLUTNI I SUSPENZIVNI VETO

Veto (lat. „zabranjujem“) se definiše kao pravo šefa države da svojim aktom
(„stavljanjem veta“) spreči stupanje na snagu nakog zakona usvojenog u parlamentu.
Time se šef države javlja u ulozi zakonodavnog činioca. U monarhijama, odbijajući da da
tzv. zakonodavnu sankciju, vladar izražava svoje protivljenje da zakon usvojen u
parlamentu stupi na snagu. Ova zakonodavna sankcija time dobija karakter apsolutnog

74
veta. Suspenzivni veto označava pravo predsednika da ne prihvati zakonski predlog. Taj
predlog može da postane zakon tek ako se ponovo o njemu glasa u Kongresu i dobije
kvalifikovanu, dvotrećinsku većinu. U republikama predsednik republike ima pravo da,
stavljajući svoj odložni (suspenzivni) veto, zahteva od parlamenta da razmotri njegove
primedbe na usvojeni zakonski akt i da se o njemu izjasni još jedanput. Ako ga parlament
ponovo usvoji, zakon uprkos predsednikovom protivljenju stupa na snagu. Isti zakon
predsednik može da vrati na ponovno razmatranje samo jednom. Ovakav veto ima
predsednik Srbije. Izuzetno, predsednik u nekim zemljama ima i pravo apsolutnog veta.

Praksa korišćenja veta veoma je različita: negde, kao u SAD, predsednik relativno često
stavlja veto na zakone usvojene u Kongresu, dok su drugde slučajevi stavljanja veta ili
retki ili ih uopšte i nema.

U Srbiji su po svim njenim ustavima vladari raspolagali pravom zakonodavne sankcije,


koja je imala karakter apsolutnog veta.

75