MALARME, VERLEN, poezija simbolista Simbol. U prvobitnom znaenju simbol je znak, ema, znamenje, koji sugeriraju neto drugo.

Simbol asocira; on je materijalna ili misaona slika koja prevazilazi adekvatnost predstave. Da bi jedna materijalna stvar ili jedna misaona fraza postala simbol ona mora biti postavljena i miljena u nekoj specifinoj relaciji; mora predstavljati odreeno proimanje smisla i slike. Tu se uplie i psiholoki momenat, koji poiva na posedovanju izvesne dispozicije da se u jednom prezentovanom objektu u najirem smislu rei zamisli drugi objekat, preko njihovog bitnog srodnog odnosa. Pod izgovorom da sve moe biti simbol, previa se razlika izmeu simbola i znaka. Osnovna karakteristika znaka je oznaavanje pojedinanih prirodnih i realnih stvari i pojava, dok su simboli ljudske tvorevine, stvarane sa namerom da sugeriu neto drugo. Takoe je vana i razlika izmeu simbola i metafore. Osnovna razlika je u stalnosti simbola. Stalno ponavljanje jedne metaforine slike prerasta u simbol. Kod metafore uporeenje je osnovna komponenta, a kod simbola sugeriranje, proimanje smisla, jer on obuhvata neto nevidljivo, suprotno od metafore, gde je slikovitost povrnija. Slina razlika se mora naznaiti i u odnosu simbola i alegorije. Alegorija je vetaka tvorevina bez neke naroite ivosti i linog, intimnog interesa. Put pravljenja alegorije je od apstraktne ideje kao konkretnoj slici. Jedna ideja ostaje nezavisna od svog izraza, to je kod simbola nedopustivo, poto je imperativ za simbol jedinstvo ideje i slike, usled ega promena ideje menja sliku i obratno. Simbol se ne moe prevoditi. Alegorija je, pak, vid zagonetke koji se da lako i univerzalno reiti. S obzirom na to kako nam neki simbol, u kojoj formi asocira svet ili pojavu, kakva mu je namena, struktura i kakvog je porekla, simbole moemo podeliti na: diskurzivne, nediskurzivne, jezike, prirodne, vetake, spontane. Diskurzivni simboli su preteno simboli nauke, posebno logike. Ovde se jedna situacija, asocijacija, izraz, daje u ralanjavanju sastavnih delova. Kod diskurzivnog simbola se ne radi o opisu slike, rei se ovde kao odreeni pojmovi spajaju u sudove na osnovu za izvoenje zakljuaka. U ovim simbolima forma je pojam, a objekat odreena optost ili apstraktnost. Nediskurzivni simboli nisu ralanjivanje ve pre literarno opisivanje. Misao i oseanje izlau se na sasvim drugaiji nain. Jeziki simbol podrazumevaju princip kojeg se moramo drati prilikom njihovog graenja. Nastanak simbola je nesumnjivo vezan za nastanak i razvoj ljudske svesti. Simboli su izraavali tenju za obuhvatanjem i savladavanjem prirodnih pojava. U neku ruku to je bila i tenja odvajanja od sveta prirode, straha od prirode i pojava prirode. Simbol u optem smislu nastaje i razvija se kao to je nastala i razvijala se svest oveka o sebi i svojoj ulozi i moi u svetu prirode. U toku istorije najpre je glavnu ulogu igrao tzv. prirodni simbol. Simbol kao bit ovekovog delovanja i svesti je trajan. Celokupna aktivnost, naroito duhovna ljudska aktivnost proeta je i odvija se kroz jedan iroki sistem simbola. Nastao kao bitno ljudska duhovna nunost i potreba, simbol to ostaje i dalje, te e se s vremenom, najverovatnije samo menjati i obogaivati njegov smisao. Simbolizam opti pojam. Simbolizam predstavlja: detinjstvo sveta, svesnu ureensot sveta i svet savremene nauke i umetnosti. U ovom smislu moramo uvek imati tri osnovne vrste

simbolizma, koje se ne svode na vrste simbola: simbolizam uopte, stari simbolizam i simbolizam pesniki pravac. Simbolizam uopte je ono to stalno postoji u psihologiji oveka da se simboliki izraava u svetu i o svetu. ovek ivi i izraava se u simbolima. Ova vrsta simbolizma bi se mogla nazvati opti slobodni rad duha. Ovaj simbolizam se ne odnosi na odreenu nauku, period, umetnost, odreenu linost. On je opti. Stari simbolizam je jedna vrsta konvencionalne simbolike i simbolizacije. Ovaj simbolizam poiva na potpunoj ureenosti i optoj odreenosti. On se lako razume i deifruje jer je potrebno nauiti nekoliko znaenja optih simbola, pa se cela stvar razume. Za razliku od predhodnih simbolizama imamo i tzv. lini, individualni simbolizam. Simbolizam pesnika simbolistikog pravca, koji i pored zajednikih karakteristika simbolizacije, uveliko zavisi od subjektivnosti pesnika, od njegovog linog ulaenja, udaljavanja i udubljivanja u svet. Zavisi od subjektivne dosetljivosti. Pesnik sam bira simbole da bi izrazio i sugerirao svoje line ideje. Pesnik pre svega trai da sam izrazi samo svoju linost preko svojih simbola. Filozofi koji su najvie uticali na pesnike simboliste i u kojima su ovi nalazili svoje duhovno filozofsko ishodite, bili su pre svega openhauer, Bergson, Nie, Spenser i Hartman. Osnovni polazni stav openhaurove filozofije je: Svet je moja predstava. Samo naivan ovek misli da je svet onakav kakvim ga on opaa i postoji po sebi. To je zabluda. Svet je onakav kakvim ga mi vidimo samo privid predstava. Ovaj svet je u stalnoj promeni, relativitetu. Svet predstava se ne moe zamisliti bez subjekta. Druga datost u saznanju je volja. Preko volje subjekat je sebe neposredno svestan. Volja je nae unutranje bie. Zato e openhaueru muzika predstavljati sasvim osobenu umetnost. Muzika je refleks volje, koja jedina govori o biu. Bergson je tvrdio da je samo intuicionizam najbolji osnov za sve ljudske biti. Samo u intuiciji se nalazi radost vizije sveta, to je rado kasnije prihvatio Rembo. Bodler direktni pesniki izvor simbolizma. Po Bodleru, pesnik je taj koji svojom matom stvara novi, svoj svet, iz sveta prirodnog. Pesnik je slobodan u izvoenju analogija, stvaranje je tako uma simbola. Mata pesnika odreuje stvarima mesto, koje mora biti relativno. Simbolisti su ovo samo proirili i doveli do granice. Simbolista, kao i Bodler, obilato koristi svet prirode i ceo vidljivi svet, samo da bi prikazao svoj svet, da bi stvorio svoju posebnu simboliku viziju. Bodler je simbolistima otvorio mnoge mogunosti. Mogunost novog izraza, mistke, volje senzacija, izvesni red strasti, uvoenje muzike u poeziju itd. Simbolizam kao poetski pravac nastao je u drugoj polovini XIX veka, i to najpre u Francuskoj, kasnije u Rusiji, Belgiji i drugim zemljama Evrope. Simbolizam je bio neposredna, u pesnikom smislu, reakcija na poeziju Parnasa, koja je zahtevala izrazitu skladnots stiha i plastino izraavanje, dok su simbolisti izraavanje postizali preko simbola koji je samo nagovetavao realni objekat. Nasuprot Parnasu ovde je u prvom planu sloboda forme, a ne vezanost; trai se ista poezija. Emocionalizam i konvencionalizam se rue. Pesnici simbolizma su sebe nazivali ukletim pesnicima. Njihova poezija stupa umesto ivota, ona postaje ivot i traenje ivota, iako je reakcija na konkretni, stvarni ivot graanskog sveta. Nekako su prevaziene granice izmeu sveta subjekta i sveta objekta, to je jedna vrsta linog puta pesnika, puta koji je poveren samo sebi i svojoj pesmi. Dua je tako dola, uz druge elemente, do spiritualnosti, do njene onostranosti. Pesnik je traio tu onostranost prirode sveta i oveka. Vidljiv svet je samo povod da se stvori vizija sebe u drugom svetu. Lice stvari nije za pesnika, on mora i treba da trai sebe konkretno kao drugo, on

je pravi srodnik onog drugog, nevidljivog, trajnog, mistinog, on treba da izvri jednu vrstu boanske transmisije relanog u nerealno. Rembo je to nazvao vidovitou. Osnovne odlike simbolizma mogu se traiti u dva vida: drutveno idejnom i u stvaralakom. Drutveno idejni vid otuenja grupe pesnika simbolista, ogleda se na planu ivota, u totalnom otuenju i oseanju otuenja od drutva. Meu ovim pesnicima zavladala je demoralisanost i anarhija koja ih vodi u skitanje po zemlji i svetu. Odaju se alkoholizmu i prostituisanju; dosta vremena provode po kafanama i ulicama. Svi oni dolaze do totalnog razaranja sebe i drutva. Za ove pesnike, drutvena stvarnost je velika niskost i oni je stavom i pesmom omalovaavaju i ne priznaju kao ljudsku stvarnost. Jedina stvarnost ovih pesnika je iluzija; iluzija zamenjuje pravu stvarnost. U simbolistikoj poeziji primetno je zapostavlajnje ideje humanizma i gubljenja poverenja u oveka kao nosioca te ideje. Raa se poezija usamljenosti, poezija koja prezire sadanjost. Simbolizam je negirao drutveni ivot od kojeg je beao. Veina pesnika simbolista sumnja u sve; izgubili su poverenje u drutvo. Sve stvoreno je privid i u svetu privida nema mesta za ma kakva verovanja. Pesnik se tako povlai u sebe; jedini subjekat je on. Ova introvertnost raa poeziju koja se kree u krugu pesnikove linosti, njegove misli, mate, fikcije. Kod simbolista je karakteristina upotreba jezika, s tim u vezi i upotreba i korienje muzikih elemenata. Re, muzika, boja sinestezija u poeziji simbolista je inila posebnu njenu kvalitativnost. Sueljavanjem rei, njihovim slaganjem i njihovim izborom po zvunosti, simbolisti su svojoj poeziji davali dra iznenadnosti, mistinosti i muzinosti. Najpotpunije pesniko delo bi bilo ono koje bi u svom poslednjem stepenu savrenstva, bilo jedna savrena muzika. Pojava muzikih elemenata u poeziji simbolista je na neki nain, nuno bila vezana i sa pojavom tzv. iste poezije. Radilo se o poeziji koja je trebalo da uini pesniku misao ne samo oseajnijom, ve i da je pokae kao dobar raspored ritma i sloga. Ovim je doao na pesniku pozornicu tzv. slobodni stih koji je znaio veliku revoluciju u poeziji. Simbolisti od Bodlera nasleuju negativan odnos prema tradiciji i pesnikim konvencijama, ideju da je objektivni svet samo izvor mnogih analogija koje pesniku slue za stvaranje sopstvene slike a da on matom uobliava novi svet, kao i sklonost ka sinesteziji i inovacijama u pesnikom jeziku. Zajednika im je i tenja da poveu muziku i poeziju i u zvuku kao takvom pronau nedokuivi smisao. Bodlerova pesma Saglasja se stoga moe smatrati prvom pravom simbolistikom tvorevinom. Osim Bodlera na poetiku simbolizma uticali su i Edgar Alan Po i muzika Vagnera. Simbolizam nastaje i kao negativna reakcija na realizam, naturalizam i parnasovsku liriku budui da odbacuje objektivnu stavrnost njihove umetnosti i umesto nje propagira idealni svet koji je stvarniji od sveta ula. Stefan Malarme (1842 1898) je poeo kao parnasovac i ta tradicija ga je dugo drala. Njegov simbolistiki period nije naroito bogat. Tu su nekoliko stihova, neto proze i neke teorijske misli o simbolizmu. Poezija Stefana Malarmea izraava pre svega, duboko refleksivan odnos pesnika prema sutinskim odlikama i metafizikim zagonetkama pesnikog stvaranja. To znai da je Malarmeov pesniki jezik izraz jednog precizno odreenog estetskog programa iji je cilj da se jezikim sredstvima dokui apsolutna taka podudarnosti svih ivotnih tokova koji formiraju istinsku realnost sveta, da se povee domen misli i ina, jezikog iskaza i imaginarne vizije
3

Za Malarmea, poezija nije vie svest o ponoru bia i o nunosti suoenja sa besmislenim paradoksima ljudskog postojanja. Pesnika re na sebe preuzima funkciju zamene realnosti i svoju izvornu duhovnost objavljuje kao glas i mogui smisao apsoluta. Malarme stvara jednu poeziju do kraja istu, gde preputanje inicijative reima dovodi do toga da re i muzika budu ono to je Bog u hrianstvu. I zaista je Malarmeovo potovanje jezika bilo izuzetno veliko. I Rano doba (1842-1860). Malarme je roen u Parizu. Majka mu je umrla 1847. i brigu o njemu je preuzela baba po majci. U 13. godini umrla mu je i sestra Marija. U njegovim ranim stihovima vidi se Malarmeova opsednutost smru. Celog ivota su ga pratile slike umrle majke i sestre. U porodici su mu branili da ita romantiare. 1860. je planirao da objavi zbirku pesama. U tom periodu je itao Bodlera. Njegove teme su uglavnom bile bekstvo iz sveta; nostalgija za materinskom nenou. II doba (1861-1870). U tom periodu upoznao je Mariju Gerhart (guvernantu Nemicu) sa kojom se zatim venao. 1863. umire mu otac. 1864. mu se rodila erka. Malarme je bio profesor engleskog u koli, mada se misli da nikada nije dobro nauio engleski. Zatim je bio proteran jer su se pobunili roditelji njegovih uenika. 1871. izbija francusko-pruski rat. Malareme se nije interesovao za politike dogaaje. 1862. objavljuje prvu pesmu: Molba. Pisanje je za njega bilo veliko muenje. 1866. objavljuje pesme u Savremenom Parnasu. Malarme je dosta pisao pod uticajem Bodlera. Krajem 60-ih godina, on se razboleo. U tom periodu je reio da debodlerizuje (to je njegova re) nije hteo nimalo da podsea na Bodlera. III doba trajalo je do smrti (1871 - do smrti, 1898.) 1873. se upoznaje sa Maneom, sa kojim e ostati prijatelj. 1879. mu umire sin. 1875. zbornik Savremeni Parnas urednitvo nije prihvatilo pesmu Faunovo popodne i to je razoaralo Malarmea. Od te godine, Parnasovci se akademizuju. 1874. Malarme je pokrenuo asopis Poslednja moda. Vei deo tih tekstova je sam pisao. On je pisao vrlo jasne novinske lanke (kako se devojke oblae, kakvi se obedi spremaju) koje je objavljivao pod pseudonimom. 1875. objavljuje prozni prevod Poovog Gavrana sa svojim ilustracijama. 1880. Antiki bogovi ilustrovana knjiga koju izdaje Malarme. 1881. osnovao je pozorite u kome je igrala njegova erka enevjev. Tih godina Malarme postaje sve poznatiji. 1883. umire Mane. Kompozitori poinju da se interesuju za Malarmea. 1884. svakog utorka su se u Malarmeovom stanu okupljali pesnici simbolisti . Malarmeovo delo je vrlo raznoliko. On je, npr., na nekim veerima damama na lepezama pisao po dva-tri stiha, jednostavna, razumljiva i duhovita. Sa druge strane, pie veoma zagonetne eseje u prozi. Nema pesnika koji je toliko nejasan kao Malarme. On je bio pesnik za pesnike. Pisao je vie varijanti istih pesama, a mnoge varijante je unitio. Morski povetarac . Bodlerov uticaj se osea u ovoj pesmi.III stih da budem tamo izmeu nepoznate pene (talasa) i neba. Sama pesma je karakteristina za Malarmea. Govori o iscrpljenosti koja je i telesna i duhovna. Ne govori o ami. U I delu pesme odluka da se ode u neki drugi set. Nita me nee zadrati, otii u uprkos svemu. Odluka je potpuna. Jedino e na tom drugom prostoru uspeti da se oslobodi. U II delu dovodi u pitanje tu odluku, iako se jo nada da e otii.

Nad praznim papirom kog belina brani. Belina je neto savreno, vrljotine bi pokvarile tu belinu. Belina brani papir od samog pesnika. Dosada to nada svirepo je dere jo se nada u odlazak. Pesnik je obuzet dosadom, jo uvek se nada da e otii. To je metonimija. Metonimije su kod njega sredstvo nejasnosti. U sledeim stihovima se predvia katastrofa (brodolom). Ukratko se opisuje smrt. Taj brodolom niko ne bi preiveo. Malarme je jo kao mlad bio optreen smru. On (1) moda nee otputovati jer se plai brodoloma ili e (2) otii uprkos brodolomu. (3) To pitanje e ostaviti otvoreno verovatno je ova trea mogunost najrealnije reenje. Ova pesma (poslednji stih) je aluzija na Bodlerovu pesmu Egzotini miris. Malarme se esto koristio aluzijama kao sredstvima nejasnosti. Aluzije mogu biti mitoloke, knjievne, istorijske, politike, erotske. Aluzija je nain okolinog upuivanja. Dar pesme pesma se moe podeliti, prvi put posle I stiha, posle sledea etiri stiha. Ovde je pesma isto to i dete. Donosi eni ono to je prethodnu no napisao. Dete je neto to e ga nadiveti, krvna veza izmeu tvorca i njegove tvorevine. Zora je kao bleda, oerupana ptica. To je neka vrsta oka. Pesnik je prekinuo pisanje kad je nastupila zora, i opisuje kako ta pojava zore utie na njega. U narednom stihu se pominju palme. To bi mogla biti aluzija na Vergilijev stih. To moe biti i metafora za svetlost. Palmino lie je izdueno, podesea na svetlosne zrake jer su otri i izdueni. Pesniko ja nastavlja ono to je reeno u prvom stihu. On tu pesmu koju je pisao cele noi shvata kao neuspelu, donosi je eni kao dete, kao mrtvoroene, ali moti su mone, kao svetiteljske. Moti = relikvija = ostatak. Parne rime su veoma naglaene. Otac koji se zlokobno smeje, nezadovoljan je time to je stvorio. On se obraa toj eni koja doji dete. ena je iscrpljena nonim dojenjem. Ova slika moe da se posmatra realistiki. U slici ene i deteta moe da se vidi smrt Malarmeove majke i sestre, kojom je pesnik bio optreen. Pretposlednja je mrtva/jedna je umrla pre druge. Dojilja nosi obeleja mrtvih majke i sestre. Zavrni stihovi nisu toliko sporni. ena pritiska grudi i istie se sibilinska dolina (sibile, proroice) prevod rajska dolina nije sasvim taan. Sibilinski oznaava i zagonetan, tajanstven. Izmeu ene i deteta postoji neka duboka veza i to karakterie materinstvo. Grob Edgara Poa pisana za jednu sveanost u Baltimoru, kada je Pou podignut spomenik. dati jasniji smisao reima plemena 1 kao vraanje etimologiji koja je zaboravljena (manje poznata) 2 jezik poezije se razlikuje od obinog govora. Pleme u smislu narod. U poslednjem tercetu re mrana kob (desastre) to je prvobitno znailo raspadanje zvezda (zvezde se raspadaju, meteori su njihovi komadi koji padaju na zemlju), a zatim je ta re poela da oznaava propast . Po je, posle smrti, najzad postao ono to jeste venost. U drugom stihu se pominje goli ma. Pesnik sa golim, isukanim maem juri svoj vek trijumfuje glas smrti. Pesnik sa golim maem juri adaju to nas podsea na Svetog ora koji ubija adahu, predstava koja se nalazi u celom hrianstvu. Motiv pesnika sukobljenog sa gomilom i gomila koja ne razume pesnika. Grob pesnika je prva linija odbrane poezije i samog pesnika.
5

Stena koju vetar kotrlja/Verlenova knjiga koju vetar nosi. Kod Malaremea postoji dvosmislenost, da li on Bodlera ismeva pod velom pohvale (jer on se u drugoj fazi debodlerizuje). Sonet o labudu - pesma je zapravo bez naslova. Zvukovni, fonetski simbolizam. Sami glasovi ovde imaju svoju simboliku. O fonetskom simbolizmu raspravljalo se i u antici ovde se govori o sinesteziji, ako jedan glas upuuje na utiske druge prirode. Zbog slova i, koje se povezuje sa belinom, ovaj sonet se naziva i Beli sonet. Kod Malarmea i tiina upuuje na belinu. Postavlja se pitanje da li je i belo zbog belih labudova i drugih belih predmeta. Poto je u pesmi mnogo toga belog, a i se esto ponavlja zato se ono i uporeuje sa belinom. Na kraju stiha se pojavljuje re labud. Misli se da je ta re na kraju da bi uputila na naslov koga nema. Labud simbolie duhovnu nemo, paralizu, predstavlja pesnika koji ne moe da peva savrena pesma o tome da je nemogue napisati pesmu. Malarme je esto pevao o svojoj pesnikoj jalovosti. Labud ne moe da uzleti jer pesnik ne moe da peva. To je zato to je pesnik postavio suvie visoke ciljeve koje ne moe da dostigne, ili zato to se pesnik akademizovao (prihvatio je neka obina pravila, nije sebi postavio visoke ciljeve). Labud pokuava da odleti, ali ne moe. Pominje se jalova zima. Negde se govori da su zvuci u ovoj pesmi hladni. Asonance i aliteracije su bitne, kao i onomatopeje (zvuk snega koji labud otresa). Pesma dodatno neto kazuje pomou zvukova. Ovo je dramatina pesma, jer labud pravi poslednje pokuaje da se spasi leda, snega i smrti, ali ne uspeva. Sonet na X. Ovaj sonet ima dve verzije, iz 1868. i 1888., ali su rime zadrane u obe. Ima nekih rei koje su karakteristine za Malarmea oniks, ptiks (koljka, na grkom), niks (nemaki vodena vila). Na osnovu prve varijante ove pesme, moemo bolje da shvatimo znaenje, druga varijanta je nejasnija. Vee donosi svetlost na kojoj no pali svoje sopstvene vatre. etvrti stih prvog soneta upuuje na legendu o Feniksu, II katren sadri naznaen opis jednog slona i taj opis je produen do kraja soneta. Prazna soba je jedno duevno stanje pesnika. Pono je proizvela nitavilo. Za njega je karakteristino da je opisivao enterijere ili neke predele viene sa prozora. U romantizmu je nastalo pejzano slikarstvo. I enterijer i eksterijer se vezuju za duevno stanje pesnika. Romantiari su pisali ili veoma duge ili veoma kratke pesme. Parnasovci su se vratili utvrenim oblicima (npr. sonet). Pitanje duine pesme se postavljalo u 19. veku (npr. Po, Filozofija kompozicije). Malarme je napisao 20 soneta, ali te pesme nije imenovao kao sonete. Koristio je i oblik od tri katrena sa distihom. Katren je posebno cenio. Prozori, pesma od deset katrena. Nastala je u maju 1863. godine, u vreme Malarmeovog venanja. No, u ovoj pesmi nema traga nikakvoj radosti. Tu se vide tragovi Bodlerovog uticaja (pria o bolesti). Malarme je razvio temu bolesti. Ove pesma se sastoji od dva simetrina dela. U I delu govori se o jednom bolesniku, a u drugom delu govori se o pesniku. Radi se o razvijenom poreenju starac umire u bolnici, a pesnik je slinog raspoloenja. Po sredi je parabola, uspostavlja se analogija izmeu starca koji umire i pesnika. Kao i starac, i pesnik eli da izae iz sveta u kome se nalazi.
6

Prozor omoguava bekstvo, on se nalazi na granici izmeu dva sveta. U drugom delu govori se o ivotinji, nagonima, animalnom ivotu, potrebi da se odbaci srea koja se naziva ubretom. Posle gaenja na svakodnevni ivot (hranu, raanje, sreu), dolazi strah jer ovek nema drugog izlaza osim bekstva. Tu se vidi tenja ka idealu. Pesnik je zarobljen svakodnevnim ivotom kao i onaj labud koji pokuava da se oslobodi i da se vine. Bolesnik vidi zlatne lae kao labudove sa prozora. Kontrast izmeu ivota tu dole i ideala. Laa se poredi sa labudom. Pesma Prozori ilustruje Malarmeovu tenju ka nekoj vrsti estetskog raja u slici samrtnika koji uzalud upire oi prema svetlosti i eli da se oslobodi ovozemaljskih veza, da uzleti u prostore bezvremenske istote. Irodijada, Faunovo popodne pesme koje su prvobitno zamiljene kao drame. Malarme je cenio pozorite. Ta opinjenost pozoritem je bitna za sve francuske pisce tog doba. Irodijada se povezuje sa Malrmeovim delom Dela. On je mislio da e se to delo sastojati iz pet knjiga. Celog ivota se vraa Irodijadi, koja e ostati nezavrena. Sutina je ne slikati stvar, ve dejstvo koje ona izaziva. Delo je bilo zamiljeno kao scena. Kasnije je ovu pesmu zamiljao kao dugu pesmu. Sastoji se od Uvertire, Scene i Himne svetog Jovana. Malarme je ovde upotrebio jednu temu koja je bila karakteristina za slikarstvo. Saloma i Irodijada se ovde poistoveuju. Saloma je Irodijadina erka iz prvog braka. Irod je svetog Jovana Krstitelja bacio u tamnicu, jer nije odobravao vezu izmeu Iroda i Irodijade. Neke Salomine osobine je Malarme pripisao Irodijadi. U Jevanelju se pripoveda o Jovanu i Irodu, ne govori se o Salomi poimence, ali se govori o Irodovoj opinjenosti. Razgovor Irodijade i njene dadilje Lik Salome je kao zver udovino neosetljiva neka vrsta olienja zla. Irod je bio kralj koji je vladao krajem stare i poetkom nove ere. Irod je prikazivan kako sedi pored Irodijade. U sredinjoj sceni Irodijada razgovara sa dadiljom i kae poljubac bi me ubio. Nastoji da se potpuno odvoji od sveta i ulnog, da postane hladno i jalovo stvorenje. Irodijada se odrie ivota u ime ednosti. Ona je simbol Malarmeove poezije. Irodijadina kosa je hladna i metalna, to se povezuje sa kamenom i metalom. Dadilja (dojkinja) bolje je rei dadilja jer je Irodijada ve odrasla je upozorava na posledice potpunog odbacivanja ivota kae joj ti e umreti u toj ravnodunosti. Saloma okrutna istota i zavodnica. Razlike izmeu Salome i Irodijade su jasne. Pesme Faunov monolog, Faunova improvizacija, pa zatim Faunovo popodne. Malarme je odustao od toga da se ova pesma izvodi u pozoritu, iako je to prvobitno hteo. Pesma je bila zapoeta u parnasovskom duhu. Faunovo popodne opis jednog predela drugaiji odnos prema prirodi u odnosu na Irodijadu. Malarme ovde na usta samog fauna govori o sladostrau, uivanju, telesnoj ljubavi i sl. U njegovim pesmama toga nema. U pesmi postoji jedno govorno lice koje nije lirsko ja. Neki to nazivaju monolokom lirikom, to je monolog odreenog lica govori faun. Sam Malarme je bio blii Irodijadi nego Faunu. Faun govori o nimfama koje ga sluuju, o neizdrivim strastima. Strast je vatra, oganj. Svud je puno cvea, boje, mirisa, velika ulna raznovrsnost. Faun je simbol razvratnog oveka. Malarme nije pejzaista ve opisuje unutranjost prostorija. Pejza u Faunu je izuzetak i veoma je uspeo. Knjiga treba da prui orfiko objanjenje zemlje. To je pesniko naelo. Svet postoji da bi doveo do jedne lepe knjige. Knjiga je izuzetna tekovina civilizacije.

Pol Verlen(1844 1896) je prvo poeo kao parnasovac, da bi kasnije postao jedan od najizrazitijih simbolista. Njegovo stvaralatvo obeleavaju melanholija, naglaena sentimentalnost i bogata lirinost. To stvaralatvo izraz je pesimistinih raspoloenja pesnika. Stvarao je liriku izmuenog i ukletog pesnika, sluei se, ponajece, pejzaima preko kojih je iskazivao svoje unutranje stanje. Poezija nije poezija jedne doktrine, ona je svojevrsni lirski izraz pun sentimenta. Njegova emocija dobrog, prostog oveka ga je i povela ka narodnoj poeziji. Verlen je manje filozofian, za razliku od mnogih drugih simbolista, a vise lirian. On je pokuavao otkriti i dati samo svoju duu-njenu lepotu i njenu gorinu. Lirinost i mistinost Verlenova je odgovarala dui slovenskoj-dui ruskih pesnika. Verlen je stvarno znao da svoje intimne doivljaje dovede do savrenstva lirskog stiha i oseaja. Verlen je sav dematerijalizovan, pa ako se moe rei da je neija poezija odraz ivota pesnika, onda se to sa punom sigurnou moe rei i za Verlena. Od staroindijskih sadraja do sadraja savremene drame kapitalistikog naina ivota kree se poezija ovog pesnka. Pesimizmom i melanholijom ispunjeni su svi stihovi, bez obzira na predmete koji su uzimani kao povod. Prosta, oseajna i ista lirika izmuenog i prokletog pesnika pribliila ga je hrianstvu religiji. U njoj je Verlen pronaao najskrovitije gnezdo za svoje individualistiko simbolistike i misne podsticaje. Sa izuzetnm osetljivou je pisao i govorio o religijim, zbog ega ga mnogi smatraju velikim hrianinom. Verlenova prva zbirku pesama, Saturnske poeme, od njegovog imena stvorila je ime velikog pesnika. Meu tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naroito se isticala po lirizmu Jesenja pesma, a isto tako i pesma Moj porodini san, pesma s frojdovskim znaajem, koje se ogleda u enji za traenom i zamiljenom izabranicom srca. Verlen je bio opsednut idejom o tajanstvenoj moi Saturna, njenim kobnim uticajem na razum i ovekovu tenju ka idealima. Nedugo posle prve objavio i drugu zbirku, Galantne sveanosti. U ovoj zbirci izrazio je svest o dvostrukom toku pesnikog iskustva i realnih ivotnih zbivanja. Trea zbirka nosi naslov Dobra pesma. U ovoj zbirci iluzorna trka za sreom i spokojem, motivisana ljubavlju prema Matildi Mote, dobila je svoje pesniko uoblienje kroz dvadesetak poema posveenih snu o mirnom porodinom okrilju, o liku mlade ene, o ljubavi kao bekstvu i zaboravu. Ova kratka zbirka puna je sladunjavih ispovesti i konvencionalnih stihotvorakih obrazaca. Takoe je poznata i njegova zbirka Negda i nedavno. Verlen, skrhan boleu i iscrpljen prekomernou uivanja, sakupio je snagu i saeo sav svoj metafiziki revolt i svoj razorni bes, svestan apsurdnih zahteva Remboovog satanizma i demonske tenje ka apsolutnom. Shvativi poeziju kao produeno treperenje due, a pesniki jezik kao zvukovnu organizaciju apsolutnog dejstva i poruke, Verlen je modernizovao romantiarsku ideju o saglasju due i spoljanjeg sveta, traei u melodinosti stiha onu maginu snagu poezije koja oivljava nestalna i nepoznata stanja naeg ljudskog bia. Pesnika umetnost. U ovoj pesmi imamo itav jedan niz zabrana, govor prelazi sa preporuka ta poezija jeste i treba da bude na ono ta ona nije i to ne treba da bude. Muzike pre svake stvari! Prvi stih prve strofe deluje kao nauk, koji je ujedno i zamah zanosa. U slubi te sutinske muzikalnosti su ritam i renik, a ritam pre svega. Verlen jasno ukazuje na neparne stihove, jer je stih (po njemu) tako pogodniji da se varti tajanstevnom ivotu, lakom i jednistvenom, ija on mora biti emanacija; manje je izriit, manje je drzak nego kada bi se podinio parnim ritmovima i njihovoj tanosti koja sputava poletnost. Nepar nas odvodi do
8

sna, gde su sve spone raskinute, bez balasta versifikatorske mehanike, prozodijske ili metrike tradicije, metodikog oekivanja. Slede zatim (II strofa), saveti u obliku zakljuaka. Verlen savetuje da se rei biraju bez prezira. Ne postoji nita drae od sive pesme (tj. pesme koja je u pogledu boje satkana od crnog i belog pesme u kojoj se spajaju jasno i nejasno, verovatno u smislu znaenja!) u kojoj se spajaju Nejasno i Jasno. To sivilo sumranih i prelivenih stanja najavljuje itavu sledeu strofu (III strofa) potajno eljenih i slivenih protivrenosti. Verlen se isuvie brine za poetsku ravnoteu, da ne bi i sam nijansirao. Sve je tu dokuivo samo kroz kontrast; poetska tajna nastaje iz poimanja stvarnosti i njenog tajanstvenog produetka, izgleda stvari njihove due skrivene iza njega. U nekim sluajevima Verlen prihvata neodreenu izvesnost nejasnog (ali u nejasnom ima i jasnog koje potie iz odluke) koje se spaja sa jasnim. Jasnoa stvari je okruena izmaglicom neodreenosti kroz koju se ona ipak pomalja. Poslednji stih strofe oznaava prelaz ka impresionizmu. Tako muzika prelazi u slikarstvo. Jer, poslednja dva stiha III strofe glase: To je plavi roj sjajnih zvezda/na blagom jesenjem nebu. IV strofa ide za tim da povee umetnosti. Verlen ne eli boju, on eli samo prelive nijanse. Od sledee (V strofa) strofe poinje novo razvijanje. Posle pozitivnih saveta, re je o negativnim upozorenjima ija je namera da oiste poeziju od svega to joj mora ostati tue, po prirodi i po duhu, dakle, od svega to bi moglo biti neprijateljsko istoj poeziji: precioznosti, retorike, satire. Pogubna poenta (dosetka bujna drugi prevod) odlika je sjajnog a jalovog duha koji mrcvari poeziju. Neist smeh (neist i nezdrav svojom prirodom) proistie samo iz najprosenije drutvene inteligencije koja je u biti kritika i negatorska. Njihova obinost i oskudnost vreaju istotu olienu Azurom. U VI strofi, Verlen apeluje da se zavrne ija reitosti. U VII strofi, Verlen kao da je planuo; on gomila britka i uvredljiva poreenja. istunci rime uzeli su po njegovom oseanju, svoj nauk od deteta nevinog razlikovanju tonova, od crnca razdraenog zveketom koljaka, oboje nevetih da stvore neto mimo vaarskog nakita. Verlen se ovim svojim stihovima okomio na parnasovce, posebo na Gotjea, Benvila i Sen Beva. Verlen rimi i elokvenciji ne zamera postojanje ve to to se pokazala previe bunom i osvajakom. VIII strofa. Verlen sve poziva na muziku; neka stih krene iz due koja se i sama kree ka drugom nebu, drugim ljubavima. U poslednjoj (IX strofa) strofi, Verlen naglaava da je stih gotovo sve, bura i avantura od koje sve cveta, tj. blaeni uzlet lutalake due, uvek u stanju miline pred svetom od kojeg podrhtava. Kada, zavravajui pesmu kae da je sve ostalo literatura, Verlen sugerie da je

literatura zapravo sva ona knjievnost koja ovaplouje istovremeno pedantizam, konvenciju, retoriku i napor. Verlen porie plastino u ime muzikog, elokvenciju radi sugestije, boju zbog nijanse, zgusnutost radi mogunosti raspolaganja.

Meseina; Sentimentalni razgovori

10