UNIVERZITET U BEOGRADU FIZIKI FAKULTET INSTITUT ZA METEOROLOGIJU

DIPLOMSKI RAD
VRSTE ELEKTRINIH PRANJENJA U ATMOSFERI

Mentor: dr Mlaen uri BEOGRAD, 2011.

Kandidat: Nikola Todorovi

Sadraj

1. UVOD

Leto nas ponekad uasava spektrom svojih opasnih pojava. Munje su jedna od njih. Uz munje se vezuju mnoge predrasude i teorije, mnoge su tane, dok mnoge nemaju nikakvo fiziko objanjenje. Zavirimo li u neku od svetskih mitologija, u gotovo svakoj emo nai boga munja i grmljavine. Kod starih Grka munja je bila viena kao kazna poslata od Zevsa, dok je u Rimu Jupiter koristio munje ne samo kao kaznu nego i kao upozorenje za nedolino ponaanje. Svirepi bog Norveana, Tor, proizvodio je munje udaranjem ekia u nakovanj, dok je gromovito jahao kroz oblake. Neka plemena u Severnoj Americi i Africi su zadrala miljenje da munje nastaju zbog sevanja perja mistinih thunder ptica, ije je mahanje krilima proizvodilo zvuke grmljavine. Na primer, Aristotel je smatrao da oblak kada se kondenzuje i ohladi, snano izbacuje vazduh koji sadri. Vazduh udara u druge oblake i izaziva grom, dok se njegovim sagorevanjem oslobaa plamen u obliku munje. Sledeih skoro dve hiljade godina, ova shvatanja nisu se bitno menjala, ak ni onda kada su u labaratorijama naunika 18. veka dobijene prve elektrine varnice iz ilibarskih kugli. Odluujui prodor uinio je ameriki tampar (naunik i dravnik) Benamin Frenklin (Benjamin Franklin, 1706-1790). On je uoio da se varnice iz elektrostatike maine ponaaju slino munjama. Frenklin je bio prvi koji je osmislio eksperiment kako bi dokazao da je munja elektrine prirode. Cilj eksperimenta je bio da dokae da su oblaci naelektrisani, i ako je ovo tano, sledi da je i munja elektrine prirode. Predloio je stoga da se postavi nekoliko metara visok metalni stub, izolovan pri dnu. Pri naelektrisanju do koga dolazi za vreme oluje, morale bi sa stuba da iskau varnice na metalni obru postavljen u blizini. Letnjeg meseca 1752. godine, francuski fiziar Dalibard (J. F. Dalibard) uspeno je izveo Frenklinov eksperiment. Osmotrene su varnice koje su iskakale sa gvozdene ipke za vreme oluje i to je bio dokaz da grmljavinski oblaci sadre elektrino naelektrisanje. Mesec dana kasnije, Frenklin je i sam izveo jedan po ivot opasan eksperiment. Umesto gvozdene ipke koristio je zmaja, zato to je mogao da dostigne veu visinu i da leti bilo gde. Na vrhu tog zmaja bila je elezna ica (koja je trebala privui elektricitet), a na rubovima konci od kanapa. Zmaja je pustio za vreme jedne oluje. Varnice su skakale sa kljua vezanog na dnu kanapa zmaja do zgloba na njegovoj ruci. Eksperiment je bio bolan, ali je dokazao pretpostavku: olujni oblaci su naelektrisani! U toku tog perioda pokazao je i da donji delovi oblaka sadre negativno naelektrisanje.

Po Frenklinovom uverenju, time je bila naena i efikasna zatita od munje gromobran. Prvi gromobran je postavljen u Filadelfiji 1754. godine. Nije prolo mnogo vremena i gromobran je bio sveopte prihvaen. I, vie od jednog veka ljudi su bili zadovoljni stanjem nauke na ovom podruju.

Slika 1. Bendamin Frenklin, eksperiment sa zmajem

Situacija se izmenila u prolom veku, uvoenjem tehnike jake struje i podizanjem prvih nadzemnih vodova. Provodnici i vodovi predstavljali su odlinu metu. Pri udarima munje dolazilo je do velikih oteenja i prekida u snabdevanju strujom. Da bi se uradila adekvatna zatita moralo se doi do odreenih saznanja o munjama. Prvi je na tome poeo da radi 1930. godine vajcarski profesor Karl Berger (Karl Berger). Sa dva vagona koja su bila puna elektronskih mernih ureaja, odlazio je svakog leta na put, da bi na licu mesta merio udare munje u vodove visokog napona. Nakon nekoliko godina, shvaeno je da je verovatnoa da se udar munje osmotri iz blizine mnogo vea u planinama nego u ravnici, tako da su kasnije istraivai svoje merne stanice sve ee postavljali u planinama. Detaljnije prouavanje munje je postalo mogue tek kada su spektroskopija i fotografija postale dostupne kao dijagnostiki materijal. Izum kamere sa duplim soivom je omoguio znaajno istraivanje ove pojave zahvaljujui olandu (Scholand). Moderna istraivanja potiu od Vilsona, koji je dobio Nobelovu nagradu za otkrie oblane komore za praenje estica visoke energije. On je bio prvi koji je koristio merenja elektrinog polja za procenu strukture naelektrisanja u grmljavinskim oblacima i naelektrisanja sadrana u pranjenjima munja. Uporedo su vrena fotografska osmatranja i merenja promena elektrinog polja na zemljinoj povrini izazvana munjama uz pomo raznih detektora. Takoe su znaajna merenja dobijena preletima aviona i raznih letilica
4

oko olujnih oblaka, zatim putanje balona opremljenih sondama i mnogim instrumentima. U novije vreme su dostupna osmatranja sa satelita, koja su takoe znaajna.

2. FIZIKA PROCESA PRANJENJA

Fizika procesa pranjenja je opisana u Platia (). Pozanavanje zakona jonizacije je vano za razumevanje atmosferskih pojava, jer samo oni daju objanjenje za formiranje elektrinih naboja i formiranje struja u gasovima. Gasovi pod normalnim uslovima sadre veoma mali broj naelektrisanih estica i zbog toga ne provode elektrinu struju. Naelektrisane estice se mogu pojaviti u gasu zahvaljujui jonizacionim procesima koji mogu biti izazvani visokim temperaturama, ultraljubiastim zraenjem Sunca, zatim, kosmikim i radioaktivnim zraenjem, sudarom elektrona i drugih brzih elementarnih estica sa atomima gasa. U svim tim sluajevima, iz elektronskog omotaa atoma ili molekula izbija se jedan ili vie elektrona. Takav process naziva se jonizacija, i pri tom nastaju slobodni elektroni i pozitivni joni. Osloboeni elektroni mogu se sjediniti sa neutralnim atomima ili molekulima stvarajui od njih negativne jone. Joni i elektroni ine gas elektrino-provodnim. Pozitivni i negativni joni mogu se vezivati meusobno obrazujui neutralne atome ili molekule. Taj proces se naziva rekombinacija, i on dovodi do smanjenja broja jona u gasu, a time i njegove provodljivosti. Elektrina provodljivost gasa ne opadne odjednom, nego opada postepeno, tako da je za potpunu rekombinaciju jona potrebno da protekne odreeno vreme. Pored haotinog termalnog kretanja, naelektrisane estice u jonizovanom gasu mogu da imaju i usmerenu komponentu brzine. Do pojave usmerenog kretanja moe doi zbog prisustva elektrinog polja, a takoe i zbog pojave gradijenta koncentracije elektrona ili jona. U jonizovanom gasu oba ova uzroka javljaju se istovremeno. Naime, spoljanje elektrino polje uslovljava prostornu raspodelu naelektrisanih estica i prouzrokuje na taj nain pojavu gradijenta koncentracije. Postojanje gradijenta koncentracije, sa druge strane, zbog razliite koncentracije naelektrisanih estica prouzrokuje pojavu elektrinog polja. Bez obzira na uzrok svog nastanka, usmereno kretanje naelektrisanih estica predstavlja elektrinu struju. Prolaz elektrine struje kroz gas naziva se gasno pranjenje. Pozitivni joni se kreu u smeru elektrinog polja, tj. od anode (+) ka katodi (-), a negativni joni i elektroni u suprotnom smeru. Karakter gasnog pranjenja zavisi od sledeih faktora: prirode gasa prirode elektroda, njihovih oblika, dimenzija i uzajamnog poloaja temperature i pritiska gasa napona, gustine struje i snage elektrinog izvora
5

Prema nainu jonizacije gasa, pranjenja se dele na samostalna i nesamostalna gasna pranjenja. U odsustvu elektrinog polja, broj jona koji se nalazi u gasu nee se beskonano poveavati, zbog rekombinacije koja e neutralisati izvestan broj jona. Ubrzo se uspostavlja neko ravnoteno stanje u kome gas sadri po jedinici zapremine izvestan konstantan broj jona. Kod slabijih elektrinih polja, ako se ukloni izvor jonizacije, struja prestaje da tee. U tom sluaju govori se o nesamostalnom elektrinom pranjenju kroz gas. Kod jakih elektrinih polja javljaju se i neki dodatni procesi multiplikacije indirektno izazvani elektrinim poljem, tako da struja tee i posle uklanjanja spoljanjeg izvora jonizacije. U tom sluaju se govori o samostalnom pranjenju, koje se u zavisnosti od uslova deli na tinjavo i luno. Druge vrste samostalnog pranjenja koje se javljaju spadaju u jednu od navedene dve. Tako na primer, varnica je kratkotrajni elektrini luk, dok korona spada u grupu tinjavih pranjenja. Pri labaratorijskim prouavanjima provodljivosti jonizovanog gasa, koriste se dve ploe (elektrode) koje su prikljuene na odreeni napon i meri se struja koja protie sa jedne ploe na drugu. U zavisnosti od napona na oblogama, izmeu njih se uspostavlja elektriino polje. Pod dejstvom sila elektrinog polja, joni se kreu, i struja izmeu obloga tee. Struje koje nastaju u gasovima pod dejstvom spoljanjeg jonizatora obino su male, i iznose 10-12 do 10-6 ampera. Joni koji stiu na obloge, neutralizuju se. Zbog toga, broj jona koji nestaje e biti zavistan pored rekombinacije i od neutralizacije na oblogama. Na grafiku zavisnosti jaine struje pranjenja od napona na oblogama izdvajaju se 4 oblasti (slika 2).

Slika 2. Zavisnost jaine struje pranjenja od napona

 Oblast 1: Pri malim naponima (manjim od U1) broj naelektrisanih estica koje nestaju na elektrodama je mnogo manji od broja nestalih u rekombinacijama. Poveanjem napona sve vei i vei broj jona uestvuje u provoenju, tj. stie na elektrode. Zavisnost struje i napona je linearna to u sutini predstavlja Omov zakon. Oblast 2: Za neke vrednosti napona (od U1 do U2) struja nije vie linearna funkcija napona, ve raste sporije od napona. Oblast 3: Od neke vrednosti napona (od U2 do U3) ???? jaina struje je konstantna iako se napon i dalje poveava. To je struja saturacije (zasienja) Iz. Ovo se objanjava na taj nain, da joni, za vreme koje im je potrebno da preu od jedne do druge obloge, ne uspevaju da se rekombinuju. Praktino svi stvoreni joni stiu na elektrode. Oblast 4: Za napon vei od neke vrednosti (od U3) jaina struje najpre sporo a zatim vrlo brzo poraste i raste bre od napona meu oblogama. To znai da se pojavljuje novi unutranji izvor jona. Ako se u nekoj taki u ovoj oblasti spoljanji jonizator iskljui, pranjenje se ne prekida. Od nesamostalnog prelazi se na samostalno pranjenje, zbog obrazovanja novih jona usled unutranjih procesa u samom gasu.

2.1. Samostalno pranjenje

Atomi i molekuli se inae nalaze u tzv. osnovnom stanju, tj. najniem energetskom stanju, i tada su u elektrino neutralnom stanju. Sadre jednake koliine pozitivnog naelektrisanja u jezgru i negativnog u elektronskom omotau. U njemu se brzo kreu elektroni sa kinetikim energijama koje su strogo definisane orbitama po kojima se kreu. Ako se atomu dovede energija (poveanjem temperature, bombardovanjem vrlo brzim esticama ili zraenjem), atom tada prelazi iz osnovnog stanja u neki nivo vie energije tj. pobueno ili stanje eksitacije. Ovo stanje se pre svega ispoljava u promeni energije elektrona u spoljnoj ljusci, koji je slabije vezan u atomu. Atom u pobuenom stanju provede u proseku oko 10-18 sekundi, a onda prelazi u nie energetsko ili osnovno stanje. Tom prilikom emituje se kvant svetlosti (foton) ija je energija jednaka energetskoj razlici ta dva stanja, a prilikom rekombinacije elektrona i jona oslobaa se u obliku kvanta svetlosti energija jonizacije. Ako je spolja uneta energija dovoljna da otrgne elektron iz omotaa, nastupa jonizacija. Minimalna energija dovoljna za jonizaciju naziva se energija jonizacije. Sudari elektrona (a takoe i jona) sa atomima
7

mogu imati neelastini i elestini karakter. Ako se pri sudaru atom ne moe prevesti u pobueno stanje onda je takav sudar elastian. Pri tom, elektron predaje atomu (ili molekulu) samo vrlo mali deo svoje energije i pri tom se odbija od molekula kao loptica od zida, ne menjajui intezitet brzine. Elastini sudari dominiraju u nesamostalnom pranjenju. U sluaju vee energije elektrona, atom (ili molekul) moe biti pobuen ili jonizovan. U tom sluaju sudar je neelastian. Skoro sva energija bombardujue estice se moe preneti na molekul i pobuditi ga ili jonizovati. to je masa bombardujue estice manja u odnosu na masu atoma (ili molekula) utoliko se vea energija prenosi u neelastinom sudaru. Pod dejstvom sile elektrinog polja, elektroni izmeu dva sudara sa molekulima gasa mogu da dobiju energiju. Poveanjem napona izmeu obloga raste i jaina el. polja, odnosno energija elektrona. Kada je napon vei od neke kritine vrednosti (oblast 4 na slici 2), struja poinje naglo da raste i dolazi do jonizacije zbog sudara elektrona sa molekulima gasa, tzv. udarne jonizacije. Energija koju elektroni dobiju u polju, izmeu dva sudara, sada je vea od energije jonizacije. Napon na kome se to deava zavisi od oblika i rastojanja izmeu elektroda, vrste i pritiska gasa. Mehanizam udarne jonizacije radi na principu lanane reakcije. Kada je elektron u polju ija je energija porasla preko enegije jonizacije, tada elektron jonizuje molekul pri sudaru. Tada nastaje jedan pozitivan jon i jedan elektron. Umesto jednog elektrona sada postoje dva. Posle ubrzanja u elektrinom polju oni jonizuju nova dva molekula, pa se broj elektrona poveao na etiri. Ovaj proces se nastavlja, i broj elektrona raste u obliku lavine. On raste eksponencijalno, a samim tim i jaina struje koja je srazmerna broju elektrona (slika 3).

Slika 3. Lanana reakcija jonizacije

Pokazuje se da elektronska udarna jonizacija nije dovoljna za odravanje pranjenja bez spoljanjeg jonizatora. Potrebno je da elektrino polje toliko ojaa da bi pozitivni joni dobili dovoljnu energiju za stvaranje sekundarnih elektrona. To je sekundarna elektronska emisija, pojava izbijanja elektrona sa povrine vrstih ili tenih tela pri bombardovanju elektronima ili jonima. Pozitivni joni, kada dobiju dovoljnu energiju, vre udarnu jonizaciju i sekundarnu emisiju elektrona sa povrine katode. Sada se u gasu obrazuje dvosmerna lavina elektrona i pozitivnnih jona. Jonizacija se vri u svim delovima zapremine gasa izmeu elektroda i broj stvorenih elektrona i jona je vei od onoga koji stvara spoljanji jonizator. U sluaju gaenja jonizatora pranjenje bi se nastavilo. Tako vidimo da pri dovoljno visokom naponu pranjenje izmeu elektroda prelazi iz nesamostalnog u samostalno. Sam prelaz izmeu nesamostalnog i samostalnog pranjenja je dosta neodreen i odigrava se u trenutku kada struja dostigne vrednost reda 10 A. Oblast samog prelaza odgovara tzv. subnormalnom tinjavom pranjenju, to se moe zapaziti sa slike 4. Sa daljim poveanjem jaine struje, pranjenje prelazi u oblast normalnog tinjavog pranjenja (10-5-10-2 A) koja se karakterie konstantnom vrednou napona izmeu elektroda. Sa daljim poveanjem jaine struje napon ponovo poinje da raste i pranjenje prelazi u abnormalno tinjavo pranjenje. Poveanje struje do jaine reda 10-1 A izaziva nagli prelaz u oblast lunog pranjenja u kome napon na elektrodama opada sa poveanjem jaine struje. Ovaj prelaz se naziva elektrini proboj u gasu, a odgovarajui napon probojni napon. Da bi kod ovoga napona dolo do proboja neophodno je da u gasu postoji izvestan poetni broj slobodnih naelektrisanja, koja slue kao okida. Kosmiko zraenje kao i radioaktivne supstance na povrini Zemlje praktino uvek obezbeuju potrebna poetna naelektrisanja. Potencijal potreban za elektrini proboj je karakteristian za svaki gas. Za vazduh on je reda 30 000 kVcm-1.

Slika 4. Vrste pranjenja

9

2.2. Strimerno pranjenje

Pri velikim elektrinim poljima (oko 3104 V/cm), u vazduhu koji se nalazi na normalnom atmosferskom pritisku javlja se pranjenje u obliku varnice. Varnica ima oblik vrlo svetlog, krivudavog i razgranatog kanala-strimera. Strimer, preko koga ide formiranje varnice, povezuje oblasti (take) u gasu sa razliitim potencijalima. U toku formiranja elektrine varnice, gas u svetlom kanalu karakterie velika elektrina provodnost. Zbog toga temperatura u kanalu moe da naraste na hiljadu do nekoliko desetina hiljada stepeni. Usled razliite temperature u kanalu i van njega gas se naglo iri to izaziva pucketanje ili prasak. Pri kojem naponu e se pojaviti varnica zavisi od rastojanja izmeu elektroda i pritiska gasa, zatim od vrste gasa kao i oblika i veliine elektroda. Usled naglog pranjenja kroz gas napon obino opadne u velikoj meri te prestaje efekat udarne jonizacije i varnica se gasi. Ovo varnino pranjenje je uslovljeno lavinom elektrona i jona, koju izaziva udarna jonizacija, fotojonizacija i izbijanje elektrona sa katode (sekundarna emisija).

2.3. Pranjenje u obliku korone

Korona je specijalna vrsta pranjenja u nehomogenom elektrinom polju. Javlja se u vazduhu i u drugim gasovima u blizini vrhova ispupenih povrina elektroda i du ica kada se nalaze na visokim potencijalu u odnosu na svoju okolinu. Kod elektrodnih sistema javlja se uvek oko one elektrode u ijoj se blizini nalazi jae polje. Takve elektrode se nazivaju aktivne. Elektrode sa slabijim poljem u okolini su pasivne i slue kao kolektor. Korona moe biti pozitivna i negativna, to zavisi od toga uz koju se elektrodu vri pranjenje. Ako je aktivna elektroda na pozitivnom potencijalu formirae se pozitivna korona, u protivnom nastaje negativna korona. Pranjenje u oblasti korone je odreeno oblikom polja, vrstom gasa, pritiskom, temperaturom i drugim uslovima. Ono se manifestuje kao svetlucanje raznih boja u okolini aktivne elektrode i zavisi od sredine. Ponekad se javlja zvuni signal u obliku utanja i krckanja u blizini elektroda sa malim radijusom.

10

2.4. Plazma
U mnogim oblicima samostalnog pranjenja stepen jonizacije gasa moe biti vrlo velik. Visoko jonizovani gas, sa jednakim brojem pozitivnih jona i elektrona u jedinici zapremine, naziva se plazma. Ona nastaje u toku i tihog i lunog pranjenja. Plazma predstavlja posebno stanje materije, koje se esto naziva i etvrto agregatno stanje. Takvo stanje materije postoji u centru Sunca i drugiih zvezda. Prema stepenu jonizacije razlikuju se tri tipa plazme: slabo jonizovana (stepen jonizacije dela procenta), srednje jonizovana (stepen jonizacije nekoliko procenata) i potpuno jonizovana plazma. Uopte, negativni nosioci naelektrisanja u plazmi su elektroni, jer se negativni joni brzo rekombinuju sa pozitivnim jonima. Plazma gasnog pranjenja nastaje zbog elektronske udarne jonizacije gasa, usled ega ne postoji termodinamika ravnotea izmeu elektrona i jona. Zbog toga su temperature u plazmi znatno vie od temperatura neutralnog gasa.

3. ATMOSFERSKI ELEKTRICITET 3.1. Kruenje naelektrisanja u atmosferi

Prvi koji je primetio da je vazduh provodljiv bio je Kulon (Coulomb) jo 1795. godine. Krajem 19. veka utvreno je da je atmosfera naelektrisana i da sadri odreeni broj pozitivnih i negativnih jona vazduha. Glavni jonizatori su radioaktivno, kosmiko, Sunevo, ultraljubiasto i rendgensko (X) zraenje. Radioaktivne supstance u Zemljinoj kori i delovima atmosfere neposredno iznad nje odgovorni su za stvaranje jona u niim slojevima atmosfere. Kosmiki zraci prolaze kroz celu atmosferu i zato predstavljaju izvor jona u svim njenim slojevima. Delovi Sunevog zraenja koji su odgovorni za stvaranje naelektrisanih estica velikim delom bivaju absorbovani na putu do Zemljine povrine tako da su oni glavni jonizatori u visokim slojevima atmosfere. Istraivanjima je utvreno da je broj jona u niim guim slojevima atmosfere veoma mali. To je zbog rekombinacije. Zbog smanjenja uslova za rekombinaciju, i sve veeg uticaja ultraljubiastog zraenja, koje je glavni jonizator, broj jona se poveava u viim, reim slojevima atmosfere. Time se poveava njihova provodljivost. Sloj atmosfere sa poveanim brojem jona, tj. sa poveanom eleltrinom provodljivou, naziva se jonosfera. Donja granica je priblino na visini od 60 km, a gornja se praktino poklapa sa gornjom granicom atmosfere. Jonosfera se sastoji od vie slojeva, ali za razmatranje atmosferskog elektiriciteta, cela se moe posmatrati kao jedan provodni sloj. Vana injenica je da su struje u njoj male, tako da cela mora biti na istom
11

potencijalu. Procenjeno je da je njen potencijal pozitivan i iznosi 3105 - 4105 V, kao i da varira u zavisnosti od doba dana i godine. Za procenu elektrinog polja atmosfere, iji se intenzitet odreuje vertikalnim gradijentom potencijala u V/m koriene su dve vrste merenja. Merenja razlike potencijala izmeu dve take na razliitim visinama, od kojih je jedna obino na zemljinoj povrini, i merenjem vezanog naelektrisanja na nekim delovima zemljine povrine ili telima vezanim za nju. Za gradijent potencijala elektrinog polja atmosfere pri vedrom vremenu dobijene su razliite vrednosti u opsegu od 100 do 190 V/m . U stratokumulusima i altokumulusima on je od 100 - 200 V/m , a u Nimbostratusu 300 700 V/m. U oblasti kumulonibusnih oblaka gradijent potencijala u proseku iznosi 40000 V/m, a u njegovim ogranienim delovima (izmeu njegovog pozitivno naelektrisanog donjeg dela i negativno naelektrisanog dela ispod 0 C ) moe dostii vrednosti 10 100 MV/m, pa i vie. Poznato je da Zemljina povrina i atmosfera pri vedrom vremenu imaju postojano elektrino polje. Zemljina povrina je naelektrisana negativno, a gornji slojevi atmosphere, jonosfera, pozitivno. Iz ovoga sledi da Zemlja predstavlja ogromni prirodni kondenzator u kome je koliina elektrine energije postojana. Iako je vazduh slab provodnik elektriciteta, on ga ipak prenosi. Naelektrisanja suprotnih znakova iz Zemljine povrine i gornjih slojeva atmosfere bi se zbog toga neutralisala za nekoliko minuta. Kako do toga ne dolazi, mnogi naunici su pretpostavili da elektricitet obnavljaju, tj. odravaju postojano elektrino polje, Zemljina povrina atmosfera, kumulonimbusni oblaci. Takvo elektrino polje se odraava globalnim kruenjem elektriciteta (slika 5.). Po teoriji koju je formulisao Vilson (Wilson), grmljavinski oblak prenosi pozitivno naelektrisanje prema gornjem provodnom delu atmosfere. Tu se ono preraspodeljuje bono, u oblast bez oblane aktivnosti, odravajui tako potencijal atmosfere lepog vremena od 3105 V. Apleton (Appleton) je 1925. godine prvi sugerisao da bi promena gradijenta potencijala u neporemeenim uslovima mogla biti jednaka promeni koja dolazi od aktivnosti ukupnog broja kumulonimbusnih oblaka iznad cele zemlje. Njih u svakom trenutku ima oko 10000, a grmljavinski aktivnih oko 2000. Da ta povezanost postoji, utveno je novijim merenjima.

12

Slika 5. Globalno kruenje atmosferskog elektriciteta

ta se zapravo deava? Usled prenosa elektriciteta nastaju elektrine struje u atmosferi kao i u Cb oblacima. Prenos moe biti uslovljen mehanikim i elektrinim silama. Kao komponente elektrine struje unutar konvektivnih oblaka javljaju se: elektrina struja provodljivosti, elektrina struja konvektivnog prenosa, elektrina struja padavina, i elektrina struja elektrinih pranjenja.

U atmosferi uvek postoje elektrina struja provodljivosti, koju ine kretanja jona du linija sila elektrinog polja. Veina autora se slae da su elektrine struje u Cb-u bar za red veliine vee nego u mirnoj atmosferi. Elektrina struja provodljivosti je usmerena ka Zemlji i na Zemlju donosi pozitivan elektricitet. Konvektivne elektrine struje nastaju usled prenosa naelektrisanja konvektivnim, uzlaznim strujanjima. Gustina ove komponente je za oko 100 puta manja od gustine elektrine struje provodljivosti.

13

Padavine mogu da budu nosioci kako pozitivnog tako i negativnog elektriciteta. Prenos tog elektriciteta padavinama obrazuje elektrinu struju padavina. Padavine koje nose pozitivan elektricitet se ee opaaju, tako da ova komponenta, sumarno gledano, donosi Zemlji pozitivan elektricitet. Pri jaim pljuskovima gustina ove struje dostie vrednost od 10-8 A/m2 . Od svih elektrinih pranjenja na Zemlju, oko tri etvrtine je negativno, a jedna etvrtina donosi pozitivan elektricitet. Po nekim proraunima gustina struje koja potie od elektrinih pranjenja, za celu Zemljinu sferu je reda 10-12 A/m2. Gradijent potencijala elektrinog polja u blizini povrine Zemlje ispod Cb-a moe dostii velike vrednosti (103 V/m). Usled toga, nastaje koronalno elektrostatiko pranjenje, uglavnom sa visokih i otrih predmeta, a tako i nastajanje jonizovanih struja. U konvektivnim oblacima dolazi do vertikalnog razdvajanja raznoimenog naelektrisanja, pozitivno pri vrhu, a negativno na nivou baze oblaka. To omoguuje isticanje pozitivnog elektriciteta sa ,,iljkova u oblastima ispod konvektivnog oblaka. Pozitivan elektricitet, preavi u atmosferu neutralizuje deo negativnog elektriciteta u oblaku. Pozitivan elektricitet sa vrhova oblaka se rasejava oko Zemljine sfere kroz gornje slojeve atmosfere gde je vea provodljivost. Na kraju se to pozitivno naelektrisanje vraa Zemlji u vidu struja provodljivosti. Tako je nainjen zatvoreni sistem elektrostatikih polja i elektrinih struja sa promenljivim intenzitetima, koji zavise od intenziteta i nepogoda na Zemljinoj kugli. Tako grmljavniski oblaci deluju kao elektrini generator, dovodei gornje slojeve atmosfere pod visoki elektrini potencijal u odnosu na Zemlju. Zahvaljujui tom potencijalu mogue je proticanje elektrine struje izmeu Zemljine povrine i visokih slojeva atmosfere. Na taj nain postoji ravnotea izmeu elektrine struje nastale u nepogodama i elektrine struje koja nastaje u oblastima lepog vremena. (slika 5). Ova uproena ema se moe nazvati ema sfernog kondenzatora, pri emu je unutranja ploa povrina Zemlje (negativno naelektrisana), a spoljanja ploa je jonosfera (pozitivno naelektrisana). U stvarnosti ova ema je mnogo sloenija.

3.2. Elektrino polje i procesi elektrifikacije u konvektivnim oblacima

Model strukture naelektrisanja grmljavinskih oblaka razvijen je poetkom 1930ih. Model je dobijen na osnovu prizemnih merenja elektrinih polja povezanih sa statikim oblanim nalelektrisanjem i merenjem promene elektrinih polja povezanih sa efektivnim neutralizacijama delova ovih oblanih naelektrisanja delovanjem munje. U ovom modelu primarna naelekrisanja grmljavinskog oblaka su u obliku pozitivnog
14

elektrinog dipola, tj. pozitivno naelektrisanje je rasporeeno u viim delovima, a negativno u niim delovima oblaka, iznad nivoa topljenja. Kasnih 1930-ih verifikovano je postojanje ove osnovne dipolne strukture merenjima u oblaku pomou balona opremljenih instrumentima. I pored toga, identifikovana je lokalizovana oblast pozitivnog naelektrisanja na bazi oblaka kao to je ilustrovano na slici 6.

Slika 6. Tipina raspodela naelektrisanja u grmljavinskom oblaku

Veliki problem u razvijanju osnovnog modela statikog oblanog naelektrisanja je taj da ni polja niti naelektrisanja koja ih proizvode nisu zaista vremenski ustaljena. Izmeu ostalih efekata, postoji znatno bra promena polja naelektrisanja usled munje i kasnijeg sporijeg obnavljanja polja. Ukupno naelektrisanje povezano sa oblau negativnog naelektrisanja nije uniformno rasporeeno, ali je donekle lokalizovano u depovima relativno visoke prostorne koncentracije. Evidencija o ovim lokalnim koncentracijama naelektrisanja naena je u injenici da individualni povratni udari u viestrukoj zemljinoj munji pogaaju razliite oblasti negativnog naelektrisanja. Postoje mnoge pretpostavke o razdvajanju naelektrisanja u kumulonimbusu. Stvorene su razne teorije da bi se objasnilo kako u jednom oblaku tipa kumulonimbusa mogu da budu proizvedeni elektrini naboji da izazovu pranjenje tako spektakularno kao to je munja i da se ova pranjenja ponavljaju sa takvom estinom kao to je u nekim olujama. U osnovi postoje dva tipa teorije o generisanju osnovnog dipolnog oblanog naelektrisanja: 1. Teorija padavina 2. Konvektivna teorija

15

U teoriji padavina, tei padajui delii interaguju sa lakim deliima noenim uzlaznom strujom. Interakcioni procesi elektriu tee delie negativno a lake delie pozitivno, nakon ega gravitacija i uzlazna struja razdvajaju suprotno naelektrisane delie i formiraju oblani dipol. Transfer naelektrisanja moe biti izvren kolizijom u kojoj dva poetna nenaelektrisana delia postaju, nakon kolizije, suprotno naelektrisana. Takoe, transfer se moe obaviti indukcijom u kojoj se dva nenaelektrisana ali polarizovana padavinska delia sudaraju na takav nain da mali laki hidrometeori absorbuju naelektrisanje od donjeg dela veeg i teeg padavinskog elementa, kako se laki deli premeta navie. U konvektivnoj elektrifikaciji, naelektrisanje koje je bilo akumulirano blizu zemljine povrine ili preko oblasti promenljive provodljivosti vazduha i oblaka, premeteno je u velikoj meri na osmotrenu lokaciju vazdunom strujom koja je povezana sa grmljavinskom olujom. Smatra se da se mehanizam elektrifikacije sastoji od prikupljanja, zamrzavanja i rasprskavanja prehlaenih kapljica u kontaktu sa zrnima grada ili krupe. Gravitacionim razdvajanjem pozitivno naelektrisanih ledenih kristalia i mnogo teih zrna grada stvara se elektrino polje kakvo je osmotreno u oblaku. Poznato je da su neki od molekula vode disocirani na pozitivne (H+) i negativne (OH-) jone i da se njihov broj poveava sa poveanjem temperature. U komadiu leda moe postojati gradijent temperature, tj. njegovi delovi mogu imati razliite vrednosti temperature. Poto joni tee da se kreu iz oblasti sa veom ka oblasti sa manjom koncetracijom, u oblasti sa ledom e se oni kretati od toplijih ka hladnijim delovima. Meutim, kako je pokretljivost pozitivnih jona za red veliine vea od pokretljivosti negativnih to e se prema hladnijem delu premetati samo pozitivni joni. Tu e se nagomilati pozitivno naelektrisanje koje e na kraju spreavati dalji dolazak pozitivnih jona u tu oblast. Na ovaj nain se u ledu formira razlika potencijala sa pozitivno naelektrisanim hladnim i negativno naelektrisanim toplim delom. Ovo je takozvani termoelektrini efekat. Rejnolds (Reynolds) je pretpostavio jedan mehanizam razdvajanja zasnovan na termoelektrinom efektu: povrina zrna grada ili krupe koji padaju je toplija od povrine ledenih kristala koji lete u oblaku zbog latentne toplote zamrzavanja koja se oslobaa pri sudaru zrna grada sa prehlaenim kapljicama. Za vreme kontakta ledenog kristala sa zrnom grada zbog ovog efekta zrno grada e se naelektrisati negativno, a kristal pozitivno. Kristalii leda bi uzlaznom strujom bili noeni u gornje delove oblaka, koji bi na taj nain postali pozitivno naelektrisani, a zrna grada bi nosila negativno naelektrisanje u donje delove oblaka (slika 7a). Laboratorijski eksperimenti, izvedeni sa ciljem da simuliraju opisani proces davali su dosta razliite rezultate.

16

Drugi mehanizam naelektrisanja koji je povezan sa padanjem zrna grada kroz meoviti oblak i termoelektrinim efektom potie od Vorkmana (Workman) i Rejnoldsa. Eksperimentalno je pokazano da se pri mrnjenju prehlaene vodene kapljice u okolni vazduh mogu razleteti ledene krhotine. Kada se prehlaena kapljica sudari sa zrnom grada poinje da se zamrzava formirajui prvo tanak ledeni sloj koji, zatim, zadebljava ka unutranjosti kapljice. Spoljanja povrina ledenog sloja se hladi zbog temperature okolnog vazduha, dok je unutranja strana u dodiru sa tenom vodom i ima temperaturu od 0C. Zbog ovoga se javlja temperaturna razlika izmeu spoljanje i unutranje povrine ledene kore, pa e termoelektrini efekat dovesti do akumuliranja pozitivnog naelektrisanja na spoljnjoj strani. Kako se krhotine odlamaju od spoljanjih delova, one e poneti ovo pozitivno naelektrisanje, ostavljajui zrno grada sa odogovarajuim negativnim naelektrisanjem. Ledene krhotine se prenose u vie, dok zrna grada padaju u nie delove oblaka (slika 7b). Rezultati laboratorijskih eksperimenata su i u ovom sluaju kontradiktorni i ne omoguavaju da se utvrdi ispravnost ove pretpostavke. Sledei mehanizam koji je predloen od strane Sartora (Sartor) je mehanizam indukcionog naelektrisavanja. U prisustvu elektrinog polja vrsti i teni padavinski i nepadavinski oblani elementi bie polarizovani tako da su njihove donje povrine nalektrisane pozitivno, a gornje negativno. Prilikom padanja, padavinski element se sudara sa oblanim deliima. Pod uslovom da se odbijaju, negativno naelektrisanje e biti preneto na padavinski element i naelektrisanja suprotnih znakova e se na mestu sudara neutralizovati. Delii oblaka koji ostaju pozitivno naelektrisani bie noeni navie vazdunom strujom oko kapi (slika 7 c). Na ovaj nain e biti pojaano postojee elektrino polje. Ovakvo razdvajanje naelektrisanja je osmotreno u laboratoriji, ali se ne moe odgovoriti u kojoj meri se ono deava u prirodi. Pretpostavlja se da u poetku dominiraju neindukcioni mehanizmi razdvajanja naelektrisanja u oblaku, ali sa jaanjem elektrinog polja znaaj indukcionog naelektrisavanja raste, da bi na kraju postao dominantan.

17

Slika 7. Tri mehanizma naelektrisavanja kumulonimbusa: slike (a) i (b) prikazuju mehanizme zasnovane na termoelektrinom efektu; slika (c) prikazuje mehanizam indukcionog naelektrisanja

Ovi opisani mehanizmi objanjavaju nastanak dva glavna centra nalektrisanja u kumulonimbusnim oblacima. Postojanje manje oblasti sa pozitivnim naelektrisanjem ispod nulte izoterme objanjava se naelektrisavanjem vrstih delia padavina zbog topljenja. Eksperimentalno je pokaznao da ledeni delii mogu dobiti pozitivno naelektrisanje zbog pucanja vazdunih mehurova, koji su u vezi sa ugljendioksidom.

18

4. LINIJSKA MUNJA 4.1. Kategorizacija elektrinih pranjenja kumulonimbusnog oblaka

Munja je kratkotrajno visokostrujno elektrino pranjenje ija putanja moe biti dugaka kilometrima. Vie od polovine svih elektrinih pranjenja javlja se unutar olujnih oblaka i ova pranjenja se nazivaju unutaroblanim pranjenjima. Uobiajena pranjenja oblak-zemlja (nazvana linijske ili ravaste munje) izuavane su vie od ostalih munja, kako zbog praktinog interesa, tako i zbog toga to su kanali munje ispod oblaka laki za fotografisanje i prouavanje optikim instrumentima. One su najee uzrok povreda, smrti, smetnji u energetskim i komunikacionim sistemima, kao i izazivai umskih poara. Oblak-oblak i oblak-vazduh (takozvana vazduna pranjenja) pranjenja su rea od pranjenja unutar oblaka ili pranjenja oblak-zemlja. Sva ova, izuzev oblakzemlja, esto se svrstavaju zajedno i nazivaju oblanim pranjenjima. Na slici 8 su ematski prikazane razne vrste linijske munje.

Slika 8. Linijske (ravaste) munje

Berger (Berger, 1978) kategorizuje munje izmeu oblaka i Zemlje u smislu pravca kretanja, navie i nanie, i u smislu znaka naelektrisanja lidera, na pozitivne i negativne. Ova kategorizacija je ilustrovana na slici 9.

19

Slika 9. etiri tipa munje prema Bergeru (1978)

Kategorija (1) je najea vrsta prnjenja oblak-zemlja. Ovaj vid pranjenja ini oko 90% ukupnih pranjenja oblak-zemlja irom sveta. Ono je inicirano nanie usmerenim kretanjem (od oblaka ka tlu) negativno naelektrisanog lidera kao to je prikazano, i na taj nain se sputa negativno naelektrisanje do zemlje. Kategorija (3) je isto tako inicirana nanie usmerenim kretanjem lidera, ali koji je pozitivno naelektrisan, i samim tim na zemlju sputa pozitivno naelektrisanje. Manje od 10% pranjenja oblakzemlja irom sveta su ovog tipa. Kategorije (2) i (4) inicirane su liderima koji se kreu navie (od zemlje ka oblaku) i oni se ponekad nazivaju pranjenjima zemlja-oblak. Ova pranjenja relativno su retka i uglavnom se javljaju oko planinskih vrhova i visokih graevina. Druga kategorija munja ima pozitivno naelektisan lider koji vodi do smanjenja negativnog naelektrisanja oblaka, dok etvrta kategorija ima negativno naelektrisan lider (predvodnik) koji vodi do smanjenja pozitivnog naelektrisanja oblaka.

20

Da pojasnimo gore spomenutu frazu ,,sputanje naelektrisanja. esto se u literaturi o munjama govori o smanjenju oblanog naelektrisanja ili o neutralizaciji oblanog naelektrisanja munjama, mada to moda i nije ba ono to se i zaista u fizici deava. Na primer, u sluaju pozitivnog, navie usmerenog lidera, verovatno je da e pozitivno naelektrisanje u poetku biti deponovano u oblaku u donjem delu negativno naelektrisane oblasti i da e kasnije neto negativnog oblanog naelektrisanja biti preneto nanie postojeim kanalom pa e doi do ukupnog efektivnog smanjenja negativnog oblanog naelektrisanja.

4.2. Mehanizam pranjenja munjama

Detaljnije nauno istraivanje ove pojave zapoinje njenim fotografisanjem. Bojs (Boys) je 1926. godine konstruisao specijalnu kameru koja je koriena u prouavanju strukture munje. Ona se sastojala u poetku od fiksirane filmske ploe i para soiva koji rotiraju oko horizontalne ose. Prvi ju je koristio onland (Schonland) sa saradnicima u Junoj Africi (gde su pranjenja izuzetno esta). Oni su istovremeno fotografisali udare munje i merili promene u elektrinom polju izmeu oblaka i zemljine povrine izazvane munjama. Ispostavilo se da je ono to se vidi kao jedan bljesak, u stvari serija udara. U poetnom stadijumu razvoja munje, tzv. strimer ili svetlosni zrak sputa se za kratko rastojanje i zaustavlja se; posle kratkog vremenskog perioda novi strimer se sputa du prethodnog i produuje ga jo malo. Ovaj proces se nastavlja dok poslednji strimer ne doe do 5-50 m iznad tla. Ova putanja naziva se stepenasti lider (stepenasti predvodnik). Ponekad se mogu videti grane koje polaze iz lidera, ali one ne stiu do Zemljine povrine. Kada se vrh stepenastog lidera priblii tlu, drugi strimer krene iz neke take sa tla (uglavnom sa istaknutih predmeta), produujui se uvis do vrha lidera i formirajui tako povratni ili glavni udar koji se puno jasnije vidi od lidera. Intenzitet svetlosti povratnog udara opada nakon dostizanja svake take iz koje polaze grane i postaje veoma mali u gornjem delu kanala. Nakon 0,04 sekunde istim kanalom iz oblaka polazi drugi, bri i nerazgranati takozvani strelasti (dart) lider. Za njim sledi povratni udar, i tako moe vie puta (slika 10).

21

Slika 10. Struktura jednog bljeska munje. Isprekidanim linijama prikazan je stepenasti lider, punom debelom linijom prvi povratni udar, a punim tankim linijama naredni strelasti lider i povratni udar. Na prethodnoj slici su prikazana tri udara. Oko 25% ukupnih pranjenja su jednostruke munje, a ostatak su viestruke sa izmerenim maksimumom od 26 udara po munji. Tabela 1 daje neke osnovne karakteristike sevanja munje. Prema onlandu (Schonland), na osnovu merenja elektrinog polja i njegovih promena, moemo razlikovati dve vrste elektrinog pranjenja: diskretno i hibridno. Dikretno se sastoji od delimino odvojenih pranjenja koja proizvode iznenadnu svetlost i strujne impulse. Hibridno se sastoji, takoe, od vie pojedinanih udara, ali za razliku od prethodnog sadri jo jednu komponentu koja pokazuje produenu svetlosnu emisiju. Svako novo rasvetljavanje prethodno stvorenog kanala, prouzrokuje da elektrino polje iznenada poraste, dok izmeu tih naglih promena polje ostaje konstantno ili vrlo sporo raste. U hibridnom pranjenju polje raste sve vreme trajanja produene svetlosne emisije. Tabela 1. Karakteristike sevanja munje

22

4.3. Stepenasti lider

Silazni lider napreduje od oblaka ka zemljinoj povrini, dok je smer uzlaznog lidera obratan. Uzlazni povezujui lider je definisan kao pranjenje od zemlje (ili nekog objekta ) koji presree silaznog lidera iz oblaka i ponovo se vraa ka zemlji. U zavisnosti od znaka naelektrisanja koje nosi, definisaemo lider kao pozitivan ili negativan. Postoje dva tipa stepenastog lidera: i . Osnovne karakteristike ovih lidera su prikazane u tabeli 2. Za razliku od tipa , lideri tipa imaju srednje brzine prostiranja koje su u poetku velike, a onda opadaju du njihove putanje, tako da ponekad udar ne stigne do tla. lideri su u poetku dosta razgranati i jasni, sa dugakim koracima, a kasnije su sve manje vidljivi i koraci su im krai. Struja koja protekne kroz kanal koji je stvorio lider tipa je oko etri puta jaa od struje koja protekne kroz kanal lidera tipa.

Tabela 2. Karakteristike stepenastog lidera

Prenik kanala stepenastog lidera je odreen i iznosi od 1-10 m. Struja jaine u proseku 100 1000A prolazi kroz tanko, provodno jezgro u centru ovoga kanala (poluprenika nekoliko milimetara), a okolo nje je omota sainjen od korona pranjenja. Provodljivost jezgra je puno vea nego u ostalom delu kanala. Prosena osmotrena brzina prostiranja stepenastog lidera je 2105 m/s, koja se priblino poklapa sa brzinom napredovanja struje elektrona izazvane elektrinim poljem od oko 106 V/m na vrhu ovog lidera. Odnos duine koraka i vremenskih intervala izmeu njih je priblino konstantan. onland (Schonland) je postulirao postojanje takozvanog pilot lidera ili strimera, koji
23

putuje kontinualno na dole ispred stepenastog lidera brzinom jednakom brzini lidera. On deluje, u principu, kao elektroda na ijem kraju je intenzitet elektrostatikog polja veliki, pa omoguuje stvaranje novih strimera. Generalno objanjenje ovog mehanizma je sledee: Intenzitet elektrinog polja je mnogo vei u oblaku nego u blizini povrine i ta polja su uglavnom nehomogena. U niim delovima oblaka mogu postojati manji regioni sa jako koncentrisanim negativnim naelektrisanjem, ije su linije elektrinih sila vrlo zgusnute, analogno takastom naelektrisanju. Kada polje na kraju ovih oblasti dostigne kritinu vrednost (probojni napon ili napon loma) javie se jonizacija. Jonizovani svetlei deo, tj. korak, e se prostirati na dole dok intenzitet ovog polja ne opadne. Koraci se prostiru u duinu proseno 5 50 m, u trajanju oko 1 s sa pauzama izmeu koraka oko 50 s. Kad se elektroni ponovo nagomilaju, proces e se ponoviti, i tako lider skokovito (stepenasto, kaskadno) napreduje. Bitno je istai da ovakav mehanizam omoguava da se lider prostire kroz oblasti sa mnogo slabijim el. poljima od onih koja su potrebna za iniciranje pranjenja.

4.4. Povratni udar

Kada vrh negativno naelektrisanog stepenastog lidera dospe do zemlje, naelektrisanje iz lidera se brzo transportuje u tlo putanjom stvorenom liderom. Ovo je povratni ili glavni udar. Mada se ini da se kree ka oblaku, kao da je pozitivno naelektrisan, on je u stvari naelektrisan negativno i kree se ka zemlji. To je zato to je pokretljivost pozitivnih jona ekstremno mala u poreenju sa pokretljivou elektrona. Ako se negativno nalektrisani lider priblii zemlji, izmeu njegovog vrha i zemlje e porasti elektrino polje. Zbog toga je mogue da e pranjenje biti inicirano sa istaknutih predmeta ili vrhova na zemlji i kretati se na gore, gde e sresti lider u nekoj taki iznad zemlje i tako e inicirati povratni udar. Brzina povratnog udara je za 2-3 reda veliine vea od brzine stepenastog lidera i iznosi 2107 1.5108 m/s. Prenik kanala ovog udara je 10-25 m. Neke karakteristike povratnog udara date su u tabeli 3.

24

Tabela 3. Karakteristike povratnog i strelastog udara

Spektralnim analizama povratnih udara dobijeno je da je temperatura jezgra priblino 30000 K. Ovo je veoma impresivno ako se uzme u obzir da je temperatura povrine Sunca 6000 K. Kao posledica pregrejanog vazduha u kanalu dolazi do emitovanja svetlosti. Prvo se javlja svetlost izazvana liderom, a zatim sledi intenzivnija svetlost kraeg trajanja glavnog udara. Ponavljanje ovog procesa, s obzirom na veoma kratke vremenske razmake, neuhvatljivo je za ljudsko oko zbog ega ga ono prima kao jednu pojavu, tj. kao jednu munju.

4.5. Strelasti (dart) lider

Ako negativno naelektrisanje nije u potpunosti ispranjeno povratnim udarom i deo tog naelektrisanja je ostao u oblaku iznad kanala pranjenja, pojavie se strelasti lider i prostirae se prethodno jonizovanim kanalom od oblaka ka zemlji. Kako putanja ve postoji, nije potreban pilot strimer i nee biti stepenika ni grananja tako da je brzina kretanja ovog lidera za red veliine vea od brzine stepenastog lidera, ali manja je od brzine povratnog udara koji joj je prehodio. Neke karakteristike strelastog lidera su date u tabeli 3.

4.6. Pratei efekti

Zbog naglog poveanja temperature vazduha u kanalu munje, vazduh nema vremena da se iri. Zato pritisak u kanalu poraste gotovo trenutno na 10000 mb pa ak i na 100000 mb. Ovaj kanal visokog pritiska se naglo iri izazivajui snani udarni talas
25

koji u poetku putuje brzinom veom od brzine zvuka. Ovaj zvuni efekat munje se zove grom. Zvuni efekat udaljenih pranjenja, naroito ako se jave izmeu oblaka, obino je dueg trajanja i naziva se grmljavina. Veoma udaljene munje daju produenu grmljavinugrmljenje. Jedan od efekata atmosferskih pranjenja se koristi za njihovu registraciju na odreenom podruju. Amosferska pranjenja su praena emisiijom elektromagnetnih talasa, nazvanih atmosferici ili sferici. To su u stvari elektromagnetni impulsi koji, u veoj ili manjoj meri, ometaju radio prenos. U radio prijemnicima izazivaju karakteristino pucketanje, a mogu u potpunosti da onemogue radio prijem zbog ega se nazivaju jo i atmosferskim smetnjama. Domet i intenzitet atmosferika zavisi od intenziteta uzroka njihove pojave. Najmoniji atmosferici mogu se iriti 6000-7000 km u svim pravcima. Odreivanjem njihovog inenziteta i oblasti javljanja pomou odgovarajuih prijemnika moe se odrediti taan poloaj grmljavinskih oblaka, kao i njihov pravac i brzina kretanja. Takoe je mogue pomou specijalnih brojaa odrediti broj pranjenja u odreenoj oblasti. Jo jedna pojava se moe posmatrati u vezi sa intenzivnim elektrinim pranjenjem. Naime, razliita merenja i osmatranja, ukazuju na poetak pljuska kie, neposredno nakon javljanja pranjenja. Pokazano je da u oko 75% sluajeva padavine iz grmljavinskih oblaka poinju u intervalu od 5 min nakon prvog oblinjeg elektrinog pranjenja. Ona slue kao okida za slivajui mehanizam obrazovanja padavina.

4.7. Oblana pranjenja

Oblano pranjenje definiemo kao munju koja ne dolazi do Zemlje. Veina pranjenja deava se unutar granica oblaka. Oblana pranjenja mogu biti podeljena na pranjenja unutar oblaka, meuoblana pranjenja i pranjenja oblak-vazduh (vazduno pranjenje). Nema eksperimentalnih podataka o postojanju razlike u karakteristikama izmeu ova tri tipa pranjenja. Na osnovu evidencija elektrinih polja, moe se zakljuiti da postoji znaajna slinost izmeu ovih tipova pranjenja. Izraz oblano pranjenje je donekle dvosmislen jer bi neki mogli smatrati da se on odnosi na one delove bljesaka ka Zemlji koji se odvijaju u oblaku. Pranjenja u okviru jednog oblaka (unutraoblano pranjenje) obino se javljaju izmeu pozitivno i negativno naelektrisanih delova oblaka i njihovo ukupno vreme trajanja je oko pola sekunde (slika 11). Pranjenje izmeu dva grmljavinska oblaka (meuoblano pranjenje) ima oblik vijugave linije ija duina moe da premai 20 km. Ono se javlja izmeu suprotno naelektrisanih delova izmeu dva oblaka. Vazduno pranjenje poinje u oblaku, ali ne dosee do tla. Putanja mu je vijugava ,uglavnom sa
26

dugakim horizontalnim delovima, i dosta je razgranata. Pretpostavlja se da je ovakvo pranjenje u vezi sa koncentracijom prostornog naelektrisanja u vazduhu.

Slika 11. Mehanizam oblane munje. Oblana munja kree iz centra negativnog naelektrisanja ka pozitivnom, i manje ili vie ima vertikalni pravac. To je poetno stanje (a i b). Ovo stanje je praeno aktivnim stanjem u kome se munja horizontalno iri i kree na vie, a u isto vreme se naelektrisanje transportuje od nieih ka viim nivoima du vertikalnog kanala (c i d). U sledeem delu ove aktivne faze, odvija se suavanje kanala u donjem delu (e). U zavrnom stadijumu, provodljivost vertikalnog kanala se smanjuje i vii nivo kanala biva odseen od nieg nivoa kanala (f). Strelice pokazuju pravac napredovanja elektrinog pranjenja.

4.8. Razliiti mehanizmi okidanja

Na Zemlji, pranjenja slina munji, koja nisu povezana sa grmljavinskim oblacima osmotrena su u oblacima pepela i dima koje izbacuju aktivni vulkani kao to se vidi sa slike 12. Ova pranjenja su dugaka stotine metara. Kraa pranjenja duine oko 1 m osmotrena su u peanim olujama u Novom Meksiku. Trenutni svetlosni fenomeni koji mogu biti posledica elektrinih pranjenja odavno su posmatrani u toku zemljotresa i pripisivani elektrinim poljima generisanim deformacijama. Konano, na osnovu
27

detonacija termonuklearnih bombi na povrini Zemlje, negativno naelektrisanje je deponovano u atmosferi i to izaziva pranjenja dugaka kilometrima (slika 13). Uzlazni lideri povezani sa ovim tzv. nuklearnim munjama su naizgled inicirani malim strukturama na Zemljinoj povrini i veruje se da su slini ostalim oblicima uzlaznih inicirajuih lidera.

Slika 12. Munja izazvana erupcijom vulkana Sakurajima u Japanu

Slika 13. Munja izazvana eksplozijom a - bombe

28

5. NEUOBIAJENA (RETKA) PRANJENJA

Takozvane toplotne i pljosnate munje ne postoje kao posebni fiziki entiteti. Toplotna munja je ime za munju ili osveljenje indukovano munjom u oblaku koje nije povezano sa grmljavinom zbog toga to je oblak izvan rastojanja na kome se grmljavina moe uti, najee oko 25 km i vie. Pljosnata munja je takoe pranjenje unutar jednog oblaka. Ona daje rasplinutu svetlost i njen kanal se ne moe videti jer je zaklonjen oblakom. Uglavnom se javlja u intervalu izmeu dva pranjenja oblak zemlja (slika 14). Trakasta munja se javlja kada je putanja oblak-zemlja pomerena vetrom za vreme izmeu udara tako da je svaki udar u fleu odvojen horizontalno. Jedan primer prikazan je na slici 15. Raketna munja je ime za dugaka pranjenja oblak-vazduh koja se najbolje vide nou, koja daju utisak relativno spore progresije u horizontalnom pravcu, verovatno zbog toga to su novi delovi putanje osveljeni u vremenskim intervalima reda 10 msec. Raketna munja je najee normalni deo oblanog pranjenja, (slika 16).

Slika 14. Pljosnata munja

29

Slika 15. Trakasta munja

Slika 16. Raketna munja

Perlasta munja
Mnogo ree od linijskih munja mogu se sresti tzv. perlaste munje. One, takoe, predstavljaju pranjenje izmeu oblaka i zemljine povrine. Perlasta ili isprekidana munja izgleda kao sveltea takasta linija, slina nizu perli. Sastavljena je od 50-200 svetleih lopti prenika oko 20 cm koje su rasporeene na priblino jednakim rastojanjima. Ona je pratea pojava munje koja se rava iznad Zemljine povrine. U ovom sluaju, kanal se razbija na fragmente duine od oko 50 m koji postaju priblino loptasti i mogu trajati izvesno vreme. Ova munja se retko moe osmotriti golim okom, ali je lako uoljiva na
30

fotografiji. Pretpostavlja se da predstavlja prelazni oblik od linijske ka loptastoj munji. Na slici 17 su prikazane tri etape u ivotu jedne munje. U prvoj fazi munja se cepa u blizini tla u dva kraka. Pola sekunde kasnije kanal poinje da se raspruje, a na mestu udara pojavljuje se bljetava lopta. Posle 0,06 s munja izgleda kao niska sveleih traka, dok lopta jo zadrava svoj sjaj.

Slika 17. Perlasta munja

Loptasta munja
Loptasta munja je ime dato pokretnoj svetleoj sferi koja se ponekad moe osmotriti u toku grmljavinskih nepogoda. Naziva se jo i kuglasta munja ili vatrena lopta. Prvi naunik koji je pisao o ovom fenomenu bio je francuski fiziar Arago (Arago) 1837. god. Od tada su objavljeni mnogi pregledi, a jula 1988. god. odrana je prva konferencija o loptastim munjama u Tokiju. Dugo se postavljalo pitanje da li uopte i postoje. Postojanje ovog fenomena potvruju uglavnom svedoenja oevidaca. Zbog toga su mnogi negirali njeno postojanje i opisivali je kao optiku varku koja je posledica bljeska obine munje, ili su ih poistoveivali sa Elmovom vatrom.
31

Tvrenje da je u pitanju optika iluzija lako se moe opovrgnuti, a pogotovo u sluajevima kada je vie svedoka prisustvovalo pojavi. Pored ovoga, optikom varkom se ne mogu objasniti neke pojave koje prate loptastu munju kao to su zvuk, miris i eventualne materijalne tete. Takoe, lako se moe obezvrediti i tvrenje da je loptasta munja, u stvari, Elmova vatra. Naime, i vatra sv. Elma moe imati sferni oblik, ali za razliku od loptaste munje, ona ostaje vezana za provodnik i moe da se kree du njega. Pored ovoga, Elmova vatra moe trajati mnogo due od loptaste munje. Danas, istraivai iz oblasti atmosferskog elektriciteta ne sumnjaju u postojanje ove vrste munje. Neki od njih posvetili su veliku panju njenom prouavanju. Vreni su mnogobrojni eksperimenti i uraeni neki analitiki modeli u cilju da se objasne uzroci i naini njenog formiranja. Prouavanje ovog fenomena se u poetku zasnivalo samo na svedoenjima oevidaca. Postoji dosta svedoenja jo iz davnih vremena, pa se zato moe rei da je loptasta munja relativno retka pojava. Fotografija za koje se veruje da prikazuju ovaj fenomen ima veoma malo. Osnovne karakteristike Pokuaj da se opie prava priroda loptastih munja korienjem izjava oevidaca pokazao se nimalo lakim. Naime, velike su razlike u podacima koji su davali svedoci. Tako, na primer, prema kazivanjima, prenik lopte varira od 1 cm do 1 m, boja od bele do crvene, trajanje od delia sekunde do jednog asa, itd. Na osnovu ovih mnogobrojnih svedoenja mogu se dati osnovne karakteristike loptastih munja. Najvei broj loptastih munja je osmotren za vreme trajanja letnjih grmljavinskih nepogoda. Veina njih javlja se gotovo istovremeno sa pranjenjima u obliku munje izmeu oblaka i zemljine povrine. estina javljanja loptaste munje je oko milion puta manja od estine javljanja obine linijske munje. Najee su sfernog oblika, u 80-90% sluajeva. Takoe je primeen i prstenast oblik, ili plaviasti oreol, ili svetao kolut koji se produava iz centralne mase. Nekada lopte emituju i bljetave zrake. U proseku su veliine 10-20 cm, mada se opseg dijametara kree od 1 cm-1 m, i vie. Mogu biti razliitih boja, najee su crvene, narandaste ili ute, a viene su i bele. Obino nisu bljetave i zaslepljujue. Uglavnom daju konstantnu svetlost i ne menjaju veliinu tokom svog trajanja. Trajanje ovih munja je obino manje od 5 s. Neznatan broj zapisa ukazuje na to da ono moe biti duine preko jednog minuta. Postoje ak svedoenja o ogromnim loptastim munjama koje su trajale vie od sat vremena. Takve "super" loptaste munje susretane su u oblastima vulkanskih erupcija. Postoji pria o tome kako je jedna ovakva, veliine 6 metara, trajala dva sata i uznemiravala oblinje stanovnitvo.

32

Loptaste munje se obino kreu horizontalno, brzinom od nekoliko metara u sekundi, u proseku oko 4 m/s. Takoe, mogu lebdeti u vazduhu nepomine, ili se mogu sputati iz oblaka ka zemlji. Retko se kreu u vis, kao to bi trebalo da bude sluaj ako bi one bile sfere pregrejanog gasa na atmosferskom pritisku u prisustvu samo gravitacione sile. U mnogim izvetajima opisane su loptaste munje koje rotiraju, kao i one koje pale ambare i tope ice. Uglavnom poseduju naroiti miris koji je otar, neprijatan, slian mirisu goreeg sumpora ili azotnog oksida. Njenu pojavu ponekad moe pratiti itei ili pratei zvuci. Vrlo esto se deavalo da su ove munje bile privuene objektima kao to su iane ograde i telefonske linije. Neke, moda ak sve, ovakve pojave se, zaista, mogu poistovetiti sa Elmovom vatrom. Mogu se pojaviti u metalnom zatvorenom prostoru, kao to je unutranjost aviona ili podmornice. Zapaeno je, ak, da su se formirale sa unutranje strane zatvorenog prozora. Loptaste munje mogu ieznuti na dva naina: tiho ili uz eksploziju i snanu buku. Tiho iezavanje se moe odvijati ili brzo ili sporo. Moe se dogoditi ak i da se jedna loptasta munja raspadne na dve ili vie. Postoje neka svedoenja o njihovoj destruktivnoj prirodi. Njihovo dejstvo na ljude slino je dejstvu obine munje. Na osnovu mnogobrojnih svedoenja mogu se evidentirati tri klase ovoga fenomena koje mogu dati osnovu za razliito tumaenje njegovog uzroka i prirode. U prvu grupu se svrstavaju loptaste munje koje ostaju u kontaktu sa tlom ili nekim predmetom, a javljaju se za vreme grmljavinskih nepogoda. Prenik im je obino izmeu 10 i 30 cm, a trajanje im je od nekoliko sekundi do nekoliko minuta. U drugu kategoriju se svrstavaju one pojave koje se mogu videti neposredno pre udara linijske munje. Ova pojava se, po pravilu, dogaa na otvorenom prostoru. U stvari, u ovakva svedoenja se sumnja jer se pretpostavlja da je, ipak, postojalo pranjenje u blizini koje nije zapaeno. U treu grupu spadaju svetlee kugle koje slobodno lete nekoliko sekundi, ne dodirujui pri tome ni jedan predmet. Za istraivae u ovoj oblasti ovo je prava loptasta munja. Ova pojava se razlikuje od onih iz prethodne dve grupe koje ostaju u kontaktu sa icom, tlom, zidom i sl. Pojava je retka. Ustvari, retka su odgovarajua svedoenja. Ovakva loptasta munja je esto u vezi sa usamljenom kuom starijeg tipa ili avionom. Graevine novijeg datuma kao da nikada ne privlae ove munje. Ukupnu energiju loptaste munje je nemogue tano odrediti, ali se moe odrediti njen red veliine. Za ovo je posluio primer kada je jedna upala u sud sa vodom i okonala u njemu, dovodei vodu do kljuanja i njenog potpunog isparenja. Znajui koliinu vode koja je isparila izraunata je je vrednost od 1 MJ. Procene zasnovane na drugim dogaajima kreu se od 1-2 MJ. Potrebno je naglasiti da loptastu munju ne treba poistoveivati sa nekim sekundarnim pranjenjima koja se mogu pojaviti. Npr. u toku jedne nepogode munja je udarila u krov jedne stare zgrade i svedoci su tvrdili da su videli
33

vatrenu loptu koja je iskoila iz slavine. Ovde, u stvari, nije bila u pitanju loptasta munja ve sekundarno pranjenje u obliku obine munje koja je udarila u rezervoar za vodu postavljen na krovu, i preko cevi stiglo do slavine.

Mehanizmi nastajanja Dati su brojni kvalitativni i analitiki modeli kojima je pokuano da se objasni mehanizam ovog fenomena. Postoje dve osnovne grupe u koje se mogu svrstati svi ovi modeli: modeli sa unutranjim izvorom energije modeli sa spoljanjim izvorom energije U grupu modela sa unutranjim izvorom energije spadaju razne pretpostavke da je loptasta munja vazduh, ili neki odreeni gas koji se ponaa "neuobiajeno". Tu se pretpostavlja da je u pitanju sporo gorui gas, ili da je ova munja prouzrokovana hemijskim reakcijama zbog prisustva estica praine, ai i dr. u vazduhu, zatim da je zraenje posledica dugotrajnog meta stabilnog stanja elemenata vazduha itd. Jedan od njih je tzv. kristalni model po kome je loptasta munja veoma gusta plazma koja pokazuje kvantno-mehanika svojstva karakteristina za vrsto stanje take. Hil (Hill) je 1960. godine predloio kvalitativni model sa razdvajanjem naelektrisanja u kome je rekombinacija usporena. Uinjeni su i pokuaju da se razne osobine ove vrste munje objasne nekim hemijskim reakcijama, kao to su raspadanje ozona ili sjedinjavanje atoma azota i kiseonika, koja mogu nastati zbog pranjenja u obliku linijske munje. U modele sa spoljanjim izvorom energije spada Kapiin (Kapica) model stojeih talasa. On je pretpostavio da mora postojati jak izvor radio-frekventnog (RF) zraenja (frekvencije vee od 100 MHz) izvan lopte koji bi mogao da zadovolji njene energetske potrebe. Po njemu, loptasta munja je sferni plazmoid koji nastaje u polju formiranom odbijanjem i susretanjem elektro-magnetnih mikro talasa koji se stvaraju u toku grmljavinskih nepogoda i obrazovanja stojeih talasa. Ovi talasi mogu da prolaze kroz staklo ne odbijajui se od njega. Prema drugom modelu, lopta je sainjena od jonizovanog gasa, nastalog energijom koja iz oblaka stie kanalom lidera. Lopta je samo taka usred sreivanja struje iz pranjenja, uz bljetavost, to je rezultat energije pristigle preko veze nedovoljno svetle da bi se mogla videti. Prvi koji je loptastu munju proizveo u laboratoriji bio je Nikola Tesla. Godine 1899. u svojoj labolatoriji vrio je eksperimente sa oscilatorom ogromne snage. Kada je ureaj bio ukljuen dolazilo je do pranjenja i iz njega je izlazio veliki broj varnica. One
34

su bile razliitih duina, boja, neke su se granale ili ravale. Na nekim vrlo dugim i snanim mogle su se videti svetlee take, tj. vatrene lopte, kako ih je Tesla nazivao. Ove lopte su veoma kratko trajale i bile su jako bljetave. Svoje otkrie, kao i pokuaj da teorijski objasni ovu pojavu, Tesla nikad nije objavio, ali ih je zabeleio u svoj dnevnik koji je sauvan. Kako sam tu priznaje, nije verovao u postojanje loptastih munja sve dok ih sluajno nije proizveo. Do tada je smatrao da je u pitanju optika iluzija. Sovjetski naunik Smirnov (Smirnov) uvideo je nedostatak svih modela koji ne sadre hemijsku energiju. Sa razvojem koncepta fraktala i fizike difuzno-ograniene agregacije krajem 70ih i sredinom 80ih godina, bio je u mogunosti da razvije analitiki model sa unutranjim izvorom energije. Energija osloboena u toku hemijskih reakcija, pored toga to se troi na pobuivanje atoma, moe povisiti temperaturu cele lopte, ali samo za oko 60 K. Ovim se moe objasniti injenica da ni jedno svedoenje o loptastoj munji ne sadri podatak o osetnoj toploti. Smirnov, na kraju pretpostavlja da ako postoji oblak praine koji pada u polju gravitacije, prolazei kroz vazduh on se trenjem moe naelektrisati. Ovim bi se moglo objasniti pojavljivanje loptaste munje u odsustvu grmljavinske nepogode. Premda postoji veliki broj lanaka, publikacija i seminarskih radova o loptastim munjama, mali je broj laboratorijskih eksperimenata u kojima su one stvorene. Jo je manji broj onih u kojima su proizvedene pod uslovima koji se mogu sresti u prirodi. Ameriki naunici Korum i Korum (K. L. Corum and J. F. Corum) su 1988. godine u svojoj laboratoriji proizveli loptaste munje koje su se mogle odrati nakon iskljuenja spoljanjeg izvora energije, i koje su pokazivale osobine onih osmotrenih u prirodi, npr. prolaenje kroz prozorsko staklo, pojavljivanje u avionima, kretanje du ograda itd. Slika 18 prikazuje strujnice sa loptastim munjama dobijenim u ovom eksperimentu.

35

Slika 18. Fotografija loptastih munja dobijenih u laboratorijskom eksperimentu Koruma i Koruma

Loptaste munje koje su dobili na ovaj nain bile su prenika 1-3 cm i trajale su 12 sekunde. Uspeli su da pokau da se, kada strimer dobijen pomou dva rezonatora pogodi staklo uokvireno drvenim ramom, sa druge strane stakla moe formirati vie svetleih lopti. Loptaste munje iz ovih eksperimenata bile su razliitih boja: bele, crvene, zelene, ute, plaviaste i purpurne. Njih dvojica smatraju da loptaste munje koje su dobili u svojoj laboratoriji, kao i one koje je pre njih dobio Tesla, najbolje moe objasniti analitiki model Smirnova, koji je u stanju da zadovolji svaku zapaenu osobinu ovih munja. Oni veruju da su dobili loptaste munje jednake onima koje se pojavljuju u prirodi i zakljuuju da je ovaj fenomen RF porekla.

36

Pranjenja u gornjoj atmosferi Pored do sada pomenutih pranjenja u donjim slojevima atmosfere, mogu se osmotriti pranjenja i u stratosferi i mezosferi kao to su sprites (duhovi), elves (vilenjaci), blue jets (plave struje), slika 19.

Slika 19. Prolazna svetlosna emisija u sratosferi i mezosferi Sprites su svetlosna pranjenja koja traju od nekoliko do nekoliko stotina milisekundi. Mogu se prostirati i do 90 km u visini i oko 40 km u horizontalnom pravcu. Obino su crvene boje sa plavim primesama svetlosti u niim regionima, pa se zbog toga ponekad mogu videti i golim okom. Veruje se da su nastali pulsiranjem elektrinog polja kada vea koliina pozitivnog naelektrisanja bude preneta iz olujnog oblaka ka zemlji linijskom munjom. Suprotno kanalima obinih munja, koji su potpuno jonizovani, sprites kanali su slabo jonizovani.

37

Elves su svetli prstenovi koji traju nekoliko mikrosekundi i mogu se prostirati i do 90 km u visini. ire se horizontalno brzinom svetlosti i prouzrokovani su atmosferskim zagrevanjem proizvedenim elektromagnetnim pulsevima proizvdenih linijskom munjom. Nisu vidljivi golim okom. Blue jets su delimino jonizovane svelte kupe koje se prostiru navie od vrhova oluja i do 40 km kreui se pri tome brzinom od oko 100 km/s. Stvaraju visoko jonizovanu elektrinu vezu izmeu grmljavinske oluje i jonosfere. Ova retka pranjenja nisu direktno povezana sa pranjenjima oblak zemlja. Traju od 100 200 ms i teko ih je videti golim okom pa ak i nou. Ovi razliiti fenomeni elektrinog pranjenja igraju ulogu u globalnom kruenju elektriciteta, a moda i u hemijskom sastavu stratosfere i mezosfere na nain koji tek treba da bude razjanjen.

38

6. ZAKLJUAK

Munja je verovatno bila prisutna u vremenskom periodu evolucije ivota na Zemlji i injenica je da su munje bile izvor stvaranja neophodnih molekula iz kojih ivot moe evoluirati. Munja je izvor izazivanja umskih poara i otuda ona igra znaajnu ulogu u odreivanju vrsta drvea i biljaka u mnotvu svetskih uma. Napori da se spree i ouvaju ume od poara moe dovesti do toga da bunje raste jo gue to dovodi do jo veih poara. Pored toga to je munja proizvoa vatre, ona je ubica po tome to moe direktnim udarom uniti drvo ili grupu stabala. Munja proizvodi hemikalije u, i oko svog kanala pranjenja, koji inae ne bi postojali u atmosferi, bar ne u tom izobilju, ukljuujui i azot koji biljke koriste u procesima proizvodnje hrane. Grmljavinske oluje i munje igraju ulogu u odranju elektrinog polja lepog vremena (oko 100 V/m usmerenog nadole), usled negativnog naelektrisanja na zemlji i pozitivnog naelektrisanja u atmosferi. Napon izmeu zemlje i elektrosfere u oblastima vedrog vremena je oko 300 kV. Da odri ovaj napon zemlja ima oko 106 C negativog naelektrisanja na svojoj povrini i isto toliko pozitivnog naelektrisanja distribuiranog kroz atmosferu. U oblastima vedrog vremena, amosferske sruje od 1000 A kontinualno smanjuju ovo naelektrisanje. Iz ovoga moemo zakljuiti da grmljavinski sistem deluje kao neka vrsta baterije koja odrava sisem naelektrisanja lepog vremena. Pored do sada pomenutih efekata, munje dovode do smrti i povreda ljudi i ivotinja, oteenja graevina, aviona, telekomunikacionih i dalekovodnih sistema, kao i kvarova osetljivih elekronskih komponenti i ureaja. Na kraju, prikladno je prokomentarisati postojanje nepraktinosti korienja munja kao izvora energije. Svako pranjenje oblak zemlja obuhvata energiju od 109 do 1010 J. Ako irom sveta do zemlje stigne 100 munja u sekundi i ako sva ova energija bude apsorbovana, maksimalna raspoloiva snaga koja moe da se iskoristi bi bila reda 1012 W. Meutim, poostoje za sada dva nereiva problema povezana sa iskoriavanjem snage munje: 1) najvei deo eneergije se pretvara u grmljavinu, vru vazduh i radio talase, koji ne mogu biti obnovljeni, ostavljajui samo mali deo dostupan i to za trenutnu upotrebu. 2) Nepraktino je uhvatiti neku znaajnu koliinu energije munje, sa visokih tornjeva i slinih struktura. Na primer, ukupna energija pojedinane munje, koja je prikupljena, bila bi dovoljna da jedna sijalica radi nekoliko meseci. Toranj u Floridi, visine 300 m, u proseku je bio pogoen munjom oko 100 puta godinje. Iz toga sledi, da bi bilo potrebno vie desetina ovakvih tornjeva da napaja elektrinom strujom samo jedno, proseno domainstvo. Ovakav sistem prikupljanja elektrine energije, pored svih negativnih efekata, bio bi i estetski neprihvatljiv.

39

Literatura
1. Berger, K., 1978: 2. uri, M. (2001) Modifikacija vremena, Republiki hidrometeoroloki zavod Srbije, 11000 Beograd, Kneza Vieslava 66. 3. Jayaratne, R., Thunderstorm electrification mechanisms and Cooray, V., The mechanism of the lightning flash (2008), In: The lightening flash, Edited by: Cooray, V., Published by The Institution of Engineering and Technology, London, UK. 4. Magono., C. (1980) Thunderstorms, Elsevier Scientific Publishing Company, 335 Jan van Galenstraat, Amsterdam, The Netherlands. 5. Mesinger, F. i Janji, I. Z. (1985) Meteorologija deo II, Institut za meteorologiju, Fiziki fakultet, Beograd. 6. Platia, M. (1997) Elektromagnetizam i elementi atomske fizike, Univerzitet u Beogradu, Beograd, broj strana. 7. Radivojevi, J. D. (1984) Karakteristike elektrinih pranjenja u olujnim oblacima, Diplomski rad, Fiziki fakultet, Institut za meteorologiju, Beograd. 8. Uman., A. M. (1987) The lightning Discharge, Academic Press, Inc., Orlando, Florida 32887. 9. Wallace, M. J. and Hobbs, V. P. (2006) Atmospheric Science: an introductory survey, 2nd ed., Academic Press, Elsevier, 30 Corporate Drive, Suite 400, Burlington, MA 01803, USA.

40