STEFAN CVAJG FANTASTINA NO

Sledee zabeleke naene su kao zapeaen omot u pisaem stolu barona Fridriha Mihaela fon R..., kada je u jesen 1914. kao austrijski rezervni porunik u jednom konjikom puku poginuo u bici kod Ravaruske. Poto je porodica po naslovu i sasvim letiminom pregledu ovih zapisa pretpostavljala da je u pitanju samo knjievni rad njihova roaka, predala mi je ove beleke da ih prouim i ostavila mi da ih po svom nahoenju objavim. Miljenja sam da ove stranice nisu neka izmiljena pria ve istinit, u svim pojedinostima stvaran doivljaj paloga oficira i, ne pominjui ime, iznosim njegovo duevno stanje kako ga je sam prikazao, ne menjajui i ne dodajui nita. Jutros me iznenada zaokupi misao da bi trebalo da za samog sebe zabeleim doivljaj one fantastine noi kako bih jednom imao sreen pregled celog dogaaja u njegovom prirodnom redosledu. I od tog trenutka oseam neobjanjivu unutranju pobudu da pisanom rei opiem tu pustolovinu, mada sumnjam da u biti u stanju da i priblino prikaem ta neobina zbivanja. Nemam nimalo takozvanog umetnikog talenta ni prakse u knjievnim stvarima i, izuzev nekoliko aljivih napisa u Terezijanumu, nikada se nisam ogledao na knjievnom polju. Ne znam, na primer, postoji li neka posebna tehnika koju je mogue nauiti i pomou koje bi se mogao uskladiti tok dogaaja spoljanjeg sveta i u isto vreme njihov odraz u nama, pa se isto tako pitam da li u za smisao nai pravu re a za re pravi smisao i tako postii onu harmoniju koju sam uvek nesvesno oseao itajui svakog istinskog pripovedaa. Ove retke, meutim, piem samo za sebe i nikako mi nije cilj da ono to je meni samom nejasno objasnim drugima. Oni su samo pokuaj da sa nekim doivljajem koji me stalno

obuzima i nemirom i bolom ispunjava u izvesnom smislu raistim, da ga utvrdim, uoim i sa svih strana obuhvatim. O ovom dogaaju nisam govorio ni jednom prijatelju jer sam oseao da im ono bitno ne bih mogao objasniti, a pored toga jer sam se pomalo i stideo to me je tako nepredviena stvar u tolikoj meri potresla i uzbudila. Jer sve je to, u stvari, jedan mali doivljaj. Ali ve sada, dok ovo piem, oseam kako je teko nevetom oveku da pri pisanju nae rei u njihovom pravom znaenju i kakva se dvosmislenost i sva mogua nerazumevanja skrivaju u najjednostavnijem izrazu. Jer, kada svoj doivljaj i nazivam malim, mislim to naravno samo u relativnom smislu, nasuprot onim silnim dramatinim dogaajima koji zahvataju itave narode i sudbine, a s druge strane, smatram ga takvim i po vremenu, jer je itav dogaaj trajao samo est asova. Za mene je, naprotiv, taj mali, opte uzev beznaajni i nevani doivljaj imao tako ogromno znaenje da sam jo danas etiri meseca posle te fantastine noi zbog njega uzbuen da moram napregnuti svu svoju duhovnu snagu da ga sauvam u srcu. Svakog dana, svakog sata ponavljam sebi sve pojedinosti, jer on u izvesnom smislu predstavlja taku oko koje se okree ceo moj ivot, sve to radim i govorim njime je nesvesno uslovljeno, misli su mi zaokupljene jedino time da taj iznenadni doivljaj neprestano u sebi preivljavam i da to doivljavanje potvrdi da je on zaista moj. I sada odjednom znam ono to pre desetak minuta, kada sam uzeo pero u ruku, nisam uopte nasluivao: da ovaj doivljaj samo zato opisujem da bi ga sasvim sigurno i u neku ruku stvarno imao pred oima, da bi ga jo jednom u srcu proiveo i razumom shvatio. Potpuno je netano i neistinito to sam malopre rekao da elim da ga se oslobodim time to u ga opisati; naprotiv, hou da ono to sam suvie brzo proiveo uinim jo ivljim, da mu udahnem topline i ivota da bih ga uvek i ponovo mogao u potpunosti sagledati. O, ne plaim se da u zaboraviti i jedan trenutak onog sparnog popodneva, one fantastine noi, nisu mi potrebni nikakvi znakovi, nikakvi putokazi da u seanju, korak po korak, preem onaj put: usred dana, usred noi ulazim u svako

doba u njegovu sferu i svaku pojedinost u njoj vidim s takvom jasnoom koja postoji samo u srcu a ne i u slabom pamenju. Mogao bih isto tako nacrtati konture svakog pojedinog lista u onom zelenom prolenom predelu i sada u jesen jo oseam neni i pranjavi miris kestenova u cvetu i kada, dakle, opisujem te asove, nije to iz straha da u ih izgubiti ve od radosti da ih ponovo proivim. I dok sam sebi predoavam niz promena te noi, moram radi redosleda da se savladavam, jer tek to pomislim na pojedinosti, bude se u meni takva zanosna oseanja, obuzima me takvo ushienje da moram u etanju zadravati pojedine slike da se, arolike i opojne, ne bi slile jedna s drugom. Jo uvek strasno i ivo preivljavam ono to sam doiveo, onaj dan, onaj 7. jun 1913. kada sam u podne uzeo fijaker. Ali oseam da jo jednom moram zastati, jer na svoje veliko zaprepaenje uviam da svaka pojedina re ima dve otrice, nekoliko znaenja. Sada kada prvi put treba neto povezano da ispriam, zapaam koliko je teko iskazati u saetom obliku ono to izmie, a to ipak predstavlja ivot. Upravo sam napisao ja, rekao da sam 7. juna u podne uzeo fijaker. Ali, i ta re je ve nejasna, jer ve odavna nisam ono tadanje ja od 7. juna, mada je otada prolo samo etiri meseca, mada ja ivim u telu tadanjeg ja i piem za njegovim stolom, njegovim perom i njegovom rukom. Od tog tadanjeg oveka ja sam se, i to upravo zbog onog doivljaja, potpuno odvojio, posmatram ga sa strane, sasvim mirno i hladno, i mogu ga opisati kao druga u igri, prijatelja, o kome znam mnogo i sve ono to je bitno, ali taj ovek ja uopte vie nisam. Mogao bih o njemu govoriti, prekorevati ili ga osuivati, da uopte ne osetim da je on jednom bio sastavni deo mene. ovek kakav sam ja tada bio, malo se po spoljanosti i po unutranjim sklonostima razlikovao od veine pripadnika svoje klase, koji se naroito kod nas u Beu, bez naroitog ponosa, ve kao neto samo po sebi razumljivo, nazivaju dobro drutvo. Uzeo sam trideset i estu godinu, roditelji su rano umrli i upravo pred moje punoletstvo ostavili mi imanje koje je bilo dovoljno

veliko da mi utedi svaku pomisao na zaraivanje i karijeru. Na taj nain nije bilo potrebno da donosim odluku koja me je u to vreme uznemiravala. Upravo sam zavrio univerzitetske studije i nalazio se pred izborom budueg poziva koji bi, zahvaljujui naim porodinim vezama i mojoj ve ranije izraenoj sklonosti ka razmiljanju i mirnom nainu ivota, pao na dravnu slubu, kada mi kao jedinom nasledniku pade u deo to roditeljsko imanje i iznenada mi osigura nezavisnost, ak mi omogui da ispunim mnoge, tavie i najlue elje. Nikada nisam bio astoljubiv i tako odluih da najpre nekoliko godina posmatram ivot dok me najzad ne primami da sam sebi naem neki delokrug rada. Ali, sve je ostalo samo na tom posmatranju i ekanju jer kako nita naroito nisam eleo, postigao sam sve u uskom krugu svojih elja: Be, uzbudljivi i razbludni grad, koji je kao ni jedan drugi od etnje, besposlienja, otmenog odevanja stvorio upravo umetniko savrenstvo, svrhu ivota, uinio je da sam svoju nameru za ozbiljnim radom sasvim zaboravio. Uivao sam u svim zadovoljstvima koje nalazi jedan otmen, plemikog porekla, imuan lep mladi bez ambicije, u bezopasnoj napetosti kockanja, lovu, putovanjima i izletima koji osveavaju i ubrzo sam poeo ovu posmatraku sklonost da sve vie razvijam sa znalakom briljivou i umetnikom ljubavlju. Skupljao sam retko staklo manje iz uivanja nego iz neke unutranje strasti da bi u okviru jedne delatnosti bez velikog napora postigao strunost i znanje: ukraavao sam svoj stan naroitom vrstom baroknih italijanskih bakroreza i slikama predela u stilu Kanaleta, koje se mogu nai kod antikvara ili kupiti na javnim licitacijama, na kojima se kao u lovu ovek nalazi u nekom bezopasnom, napetom stanju, bavio sam se raznim stvarima sa ljubavlju i uvek s ukusom, retko sam proputao dobru muziku i posete ateljeima naih slikara. Kod ena sam imao dosta uspeha i tu sam s nekim neskrivenim sakupljakim nagonom, koji na neki nain odaje duevnu nezainteresovanost, sabrao mnogo ega to je vredno seanja i dragocenih asova iz raznih doivljaja, te se tako iz oveka sklonog samo uivanjima postepeno razvijao u pravog poznavaoca ena. Mnogo sam tota doiveo to mi

je dan inilo prijatnim i ivot ispunjavalo bogatim oseanjima, pa sam poinjao sve vie da volim blagu, ugodnu atmosferu moje vrlo ive i niim nepomuene mladosti, skoro ve bez ikakvih elja, jer su ve sasvim nitavne stvari mogle da pobude u meni radost u jednolinoj atmosferi mojih dana. Dobro odabrana kravata mogla je ve da me razveseli, lepa knjiga, izlet automobilom ili jedan sat proveden s nekom enom da me beskrajno usree. Naroito mi je bilo milo to ovaj moj nain ivota kao neko bez greke i korektno skrojeno englesko odelo nije ni po emu padao u oi drutvu. Mislim da sam kao pojava bio simpatian, da su me voleli i rado primali i veina onih koji su me poznavali, nazivali su me srenim ovekom. Ne bih sada znao da kaem da li se taj tadanji ovek koga bih eleo da zamislim oseao srenim kao to su ga drugi smatrali; jer sada, kada u onom doivljaju traim za svako oseanje puniji i dublji smisao, svako prosuivanje unazad ini mi se nemogue. Pa ipak, sa sigurnou mogu da kaem da nikada u to vreme nisam bio nesrean, da su mi se skoro uvek moje elje ispunjavale i zahtevi u ivotu ostvarivali. I ba zbog toga to sam navikao da sve to od sudbine traim i dobijem i da od nje nita vie ne oekujem, upravo je to postepeno dovelo do izvesne klonulosti i mrtvila u samom ivotu. Ono to se tada nejasno u nekim trenucima polusvesti u meni s enjom budilo nisu u stvari bile elje, ve samo elja za eljama, tenja da to jae, neobuzdanije, sa vie ambicije i nezasienosti udim, da ivim potpunije, a moda i da patim. Ja sam iz svoga, ivota, zahvaljujui jednoj suvie razumnoj tehnici, iskljuio sve zapreke, i zbog pomanjkanja tih zapreka, slabila mi je ivotna snaga. Primetio sam da sve manje, sve slabije za neim udim, da mi oseanja obamiru, da patim moda u se tako najbolje izraziti od duevne nemoi, od nesposobnosti da strasno prigrlim ivot. Ovaj nedostatak primetio sam po nekim sitnim pojavama. Palo mi je u oi da sve ee nisam odlazio u pozorite i drutvo prilikom pojedinih sveanosti, da sam poruivao knjige koje su mi preporuivali i da su zatim nedeljama leale neraseene na mom pisaem stolu, da sam i dalje

mehaniki skupljao ono to volim, kupovao staklo i antike predmete, ali da ih tada nisam sreivao, i da se nisam naroito radovao ako bih neki redak i odavno traeni predmet neoekivano nabavio. A zaista svestan ovog postepenog i laganog opadanja svoje duevne elastinosti postao sam tek prilikom jednog sluaja koji mi je ostao u ivom seanju. Leto sam provodio u Beu takoe zbog one udne tromosti iz koje me nita novo nije moglo probuditi kad iznenada iz letovalita primih pismo jedne ene s kojom sam ve tri godine bio u intimnim odnosima i za koju sam iskreno verovao da je volim. Na etrnaest uzbudljivih stranica pisala mi je da se tamo za tih nekoliko nedelja upoznala s ovekom koji za nju znai mnogo, upravo sve, da e se na jesen za njega udati i da moramo prekinuti nau vezu. Bez imalo aljenja, tavie presrena, seala se vremena koje smo zajedno proiveli, pomisao na mene prati je u njen novi brak kao neto najdrae iz njene prolosti, i ona se nada da u joj oprostiti tu iznenadnu odluku. Posle ovog suvoparnog saoptenja, prvo uzbudljivo pismo prelo je u dirljiva preklinjanja da se ne ljutim na nju i da suvie ne patim zbog ovog nenadanog prekida, da ne pokuavam da je silom zadrim ili uinim neku glupost. Redovi su se nizali sve vatrenije: treba da se uteim kod neke bolje ene, da joj odmah piem jer ona strepi kako u primiti ovu vest. I kao dodatak, olovkom je jo na brzinu dopisala: Ne ini ludosti, razumi, oprosti! Proitao sam ovo pismo najpre zaprepaen ovom veu a zatim jo jednom na brzinu, i to sada sa izvesnim stidom koji se, kad sam ga postao svestan, pretvorio u duevnu strepnju jer ni jedno od onih dubokih i tako prirodnih oseanja koje je moja ljubavnica sasvim prirodno pretpostavljala nije se u meni uopte pokrenulo. Nisam patio zbog njenog saoptenja, nisam se na nju ljutio, i ni jednog trenutka nisam pomiljao na neko nasilje, ni prema njoj ni prema sebi, i ova moja bezoseajnost bila je toliko neobina da sam se i sam od nje uplaio. Naputala me je ena koja mi je u ivotu godinama bila saputnica, iji se dah u dugim noima stapao s mojim, a u meni se nita protiv toga nije pokretalo niti protiv toga ustajalo, nita u meni

nije teilo da je ponovo osvojim, nita se nije zbivalo u mom srcu od svega onog to je isti instinkt ove ene kao neto sasvim razumljivo morao kod pravog oveka da pretpostavi. U ovom trenutku postao sam prvi put svestan koliko je proces duevnog obamiranja u meni napredovao klizio sam kao po tekuoj vodi u kojoj moe da se ogleda i bez tla pod nogama nisam mogao ni za ta da se uhvatim i znao sam sasvim tano da je ova hladnoa neto mrtvako, neto kao le, neto u emu se dodue jo nije oseao truli dah raspadanja, ali to je ipak predstavljalo obamrlost kojoj nema leka, jezivo hladnu neosetljivost, dakle trenutak koji prethodi stvarnoj fizikoj smrti, spoljnjem vidljivom propadanju. Posle ovog dogaaja poeo sam kao bolesnik koji prati svoju bolest paljivo da posmatram sama sebe i ovu svoju udnu obamrlost oseanja. Kada mi je ubrzo potom umro jedan prijatelj i kada sam iao za njegovim kovegom, oslukivao sam u sebi da li se neka alost budi u meni, neko oseanje u dui, poto sam zauvek izgubio oveka koji mi je jo iz detinjstva bio blizak. Ali, u meni se nita nije pokrenulo, izgledao sam sam sebi kao od stakla u kome se sve stvari vide a da u njemu nikada nisu, i ma koliko da sam se u ovoj i u slinim prilikama trudio da neto osetim i da sebe razumnim razlozima navedem da neto oseam, odgovora nije bilo iz ove duevne obamrlosti. Ljudi su me naputali, ene dolazile i odlazile, i oseao sam se kao ovek u sobi po ijim prozorima pada kia, izmeu mene i moje neposredne okoline postojao je stakleni zid, koji svojom voljom nisam imao snage da razbijem. Mada sam sve to jasno oseao, ipak me to saznanje nije naroito uznemiravalo, jer sam ve rekao da sam stvari koje su se mene lino ticale ravnoduno primao. Ni za patnju nisam imao dovoljno oseanja. Bilo mi je dovoljno to se ovaj duevni nedostatak spolja tako malo primeivao kao to se fizika nemo nekog mukarca ispoljava tek u intimnim trenucima i esto sam se u drutvu pretvarao svojom izvetaenom strastvenou u divljenju i u izvesnom smislu se razmetao spontanim, preteranim uzbuenjem kako bih prikrio koliko sam svestan svoje unutranje neosetljivosti i obamrlosti. Naoko iveo sam i dalje svojim redovnim,

neobuzdanim ivotom, ne menjajui u njemu nita; nedelje, meseci su prolazili i prelazili lagano u godine. Jednog jutra primetio sam u ogledalu pramen sede kose na slepoonici i osetio da moja mladost polako odlazi u drugi svet. Ali ono to drugi nazivaju mladou bilo je za mene ve odavno prolo. Tako mi rastanak sa njom nije zadavao naroiti bol, jer ja ni svoju mladost nisam dovoljno voleo. I kad se o meni radilo, utala su moja jogunasta oseanja. Zbog ovog mog duevnog mrtvila dani su mi uprkos raznolikih interesovanja i dogaaja bili sve vie jednolini, nizali se neujno jedan za drugim, gomilali se i uteli kao lie na drveu. I sasvim obino, potpuno jednostavno i bez ikakvog unutranjeg predznaka, poeo je i onaj jedini dan koji elim sam sebi da opiem. Tog dana, 7. juna 1913, ustao sam neto kasnije zbog praznikog oseanja koje je jo iz detinjstva, iz akih dana, u meni nesvesno odjekivalo, okupao se, itao novine, listao po nekim knjigama i, primamljen toplim, letnjim sunanim danom koji je ivo prodirao u moju sobu, krenuo u etnju, kao obino preao Graben pozdravljajui se stalno s poznanicima i prijateljima, porazgovarao kratko s po nekim od njih i zatim ruao kod prijatelja. Tog popodneva nisam bio zakazao nikakav sastanak, jer sam naroito nedeljom voleo da provedem nekoliko slobodnih asova i da ih iskoristim prema svom raspoloenju, onako kako to meni prija. Vraajui se od svojih prijatelja, proao sam Ringom, osetio s prijatnou lepotu suncem obasjanog grada i radovao se njegovoj kienosti u ovo rano prolee. Izgledalo mi je da je ceo svet veseo i zaljubljen u prazniko ulino arenilo, mnoge pojedinosti su mi u oi, pre svega, ozelenelo drvee koje se dizalo iz asfalta. Mada sam skoro svakog dana ovuda prolazio, odjednom mi se ova vreva inila kao neko udo, nehotice osetih enju za jo bogatijim zelenilom, svetlou i arenilom. Bez oseanja radoznalosti setio sam se Pratera u kome sada, krajem prolea i poetkom leta, stoje stabla kao ogromni zeleni lakeji zdesna i sleva glavne aleje kroz koju promiu kola kao strele i koji nepomini nude svoje bele cvetne aice nakinurenoj i otmenoj publici. Naviknut da odmah popustim i najmanjoj svojoj elji, dozvah prvi fijaker koji je

naiao i na pitanje koijaa, rekoh da me vozi u Prater. Na trke, gospodine barone, zar ne? upita on ponizno, kao da se samo po sebi razume. Tada se setih da je danas dan elitnih trka, derbi, na kojima se sastaje otmeno drutvo Bea. udnovato, pomislih dok sam se peo u kola, zar bi pre nekoliko godina bilo mogue da takav jedan dan propustim ili zaboravim! Kao bolesnik koji pri pokretu oseti svoju ranu, tako sam i ja zbog ove svoje zaboravnosti ponovo osetio svu ledenu ravnodunost koja me je obuzela. Glavna aleja bila je ve prilino opustela kad smo stigli, trke mora da su ve odavna poele jer kola nisu vie onako sveano pristizala, samo je nekoliko usamljenih fijakera uz konjski topot jurilo kao da je propustilo neto nevieno. Koija se okrenu na seditu i upita treba li da tera brzim kasom; naredih mu da tera konje lagano, jer mi nije bilo stalo to u zakasniti. Video sam mnogo trka i na njima mnogo sveta, tako da mi je bilo svejedno da li u stii na vreme. Mom oseanju ravnodunosti vie je odgovaralo da, ljuljukajui se u kolima, oseam kako oko mene, kao more oko palube broda, blago umi plavi vazduh, i da u miru posmatram divna, razgranata stabla kestenova, to su tu i tamo preputala svoje cvetne latice blagom toplom povetarcu da ih podigne i zakovitla pre no to kao bele pahuljice zaspu aleju. Bilo je vrlo prijatno prepustiti se ovom uljuljkivanju, zatvorenih oiju predoseati prolee, i bez ikakvog napora oseati kao da si dobio krila i da te neto napred nosi: bilo mi je ao kad se kola zaustavie u Frojdenau. Najradije bih se vratio i prepustio se blagom danu ranog leta da me i dalje uljuljkuje. Ali, bilo je ve kasno, kola su stala pred trkalitem. Neko potmulo brujanje dopiralo je do mene. I mada jo nisam video uzbuenu gomilu odakle je dopirala ova graja, neto slino moru bualo je prigueno iza stepenasto poreanih tribina, nehotice se setih Ostendea, kada se sporednim ulicama iz donjeg dela grada penje ka etalitu na obali i ve osea pirkanje slanog i otrog povetarca i uje potmulu tutnjavu pre no to ti pogled padne na onu prostranu sivu i zapenuenu povrinu s njenim bunim talasima. Trka mora da je ve bila u punom jeku, ali izmeu mene i poljane kojom su jurili konji kao

strele stajala je arena, buna gomila koju je neka unutranja bura kao gustu paru povijala tamo-amo, gomila gledalaca i igraa na konjskim trkama. Trkaku stazu nisam mogao da vidim, ali po refleksu uzbuenja koje je stalno raslo, oseao sam svaku fazu trke. Jahai mora da su ve odavna startovali, klupko se odmotalo, i nekolicina njih borila se za prvenstvo, jer je publika, koja je na neki tajanstven nain doivljavala za mene nevidljivi tok trke, uzbueno klicala. Po pravcu prema kome se osvrtala, nazirao sam okuku na duguljastoj trkakoj stazi na koju mora da su stigli jahai i konji, jer sve jedinstvenije, sve sloenije, kao jedan jedini isprueni vrat, stremila je gomila sveta prema nevidljivoj taki, iz tog izduenog vrata romorio je i grgotao sa hiljadu iskidanih pojedinanih glasova jedan sve vii, zapenueni talas. I ovaj talas dizao se i rastao i ve ispunio itav prostor sve do ravnodunog plavog neba. Pogledao sam nekoliko lica. Bila su iskrivljena kao od nekog unutranjeg gra: oi ukoene i blistave, usne stisnute, brada isturena, nozdrve rairene kao u konja. Bilo mi je smeno i uasno da hladno posmatram ove zanesenjake koji se nisu mogli savladati. Pokraj mene na stolici stajao je neki otmeno odeven, inae po izgledu dobroudan ovek, ali u ovom trenutku je besneo kao da je avo uao u njega, vitlao tapom po vazduhu kao da neto goni. itavo telo neizrecivo smeno za gledaoca sa strau je izvodilo pokrete kao da jae. Kao da je na stremenu pete su mu se neprestano klatile gore-dole iznad stolice, desnom rukom mlatarao je tapom kao prutom u prazno, a levom grevito guvao neki beli listi. I sve vie ovih belih listia lepralo je na sve strane i kao vodoskok utali su iznad ove silne sive bujice koja je s bukom nadolazila. Izgleda da se sada nekoliko konja nalo zajedno na zavoju, jer se graja svela na dva, tri, etiri pojedinana imena, koja su pojedine grupe kao ratne poklie stalno sa estinom izvikivale, a ti povici bili su oduka za njihovu suludu pomamu. Stajao sam usred ovog uzavrelog besnila hladan kao stena u bunom moru i jo sada tano mogu da kaem ta sam u onom trenutku oseao. Ono pre svega komino na njihovim iskrivljenim licima, ironian prezir prema prostakim

izlivima oseanja i jo neto drugo, to sam sebi nerado priznao izvesnu zavist zbog ovakvog uzbuenja, ovakve estoke strasti, ivota koji se ispoljavao u ovom fanatizmu. ta bi se, mislio sam, moralo dogoditi da se ja toliko uzbudim, da i mene uhvati tolika groznica, da telo obuzme tolika vatra, da mi se glas i protiv volje iz usta otima? Nita nisam mogao da zamislim to bi me toliko raspalilo, nikakvu enu koja bi me toliko razdraila, nita, nita nije postojalo to bi moja obamrla oseanja moglo toliko da zagreje. Pred iznenada uprtim pitoljem moje srce, trenutak pre no to bi prestalo da kuca, ne bi tako divlje zadrhtalo kao srce hiljada ljudi oko mene zbog ovo malo mira. Meutim, mora da je neki konj bio na domak cilja, jer je sada u jednom jedinom otrom kriku od vie hiljada glasova odjeknulo iz ove opte graje neije ime kao na nekoj zapetoj struni, a zatim se odjednom sve stialo. Muzika zasvira, gomila se odjednom rasturi. Jedna trka bila je zavrena, utakmica reena, napetost se pretvorila u tihi agor, a uzbuenje se lagano stiavalo. Do maloas jo samo gorui snop strasti, gomila se raspala na bezbroj pojedinih ljudi, koji su trali, smejali se, razgovarali, staloena lica ponovo su se pojavila iza bahanske maske uzbuenja; i iz ovog haosa klaenja koje je na ovoj trci za nekoliko trenutaka pretvorilo ove hiljade u jednu jedinu usijanu gomilu, izdvojile su se ponovo drutvene grupe koje su se okupljale, razilazile, ljudi koje sam poznavao i koji su mi se javljali, nepoznata lica koja su se meusobno hladno i utivo odmeravala i posmatrala. U svojim novim haljinama ene su jedna drugu ispitivaki zagledale, a mukarci su ih poudno gledali: pojavila se ona mondenska radoznalost koja je neosetljivim ljudima jedino zanimanje; traili su jedni druge, prebrojavali se i kontrolisali prisustvo i eleganciju. Tek to se probudio iz ovog zanosa, sav ovaj svet nije vie znao da li je ova meuigra koja se sastojala u etnji ili sama trka svrha njihovog sastajanja. Prolazio sam kroz ovu vrevu, pozdravljao, otpozdravljao, s uivanjem udisao bila je to ipak atmosfera mog ivota miris parfema i elegancije to je obavijao ovaj

kaleidoskopski mete i jo radosnije tihi povetarac koji je otuda, s praterske ravnice, iz tople letnje ume katkada u talasima dopirao do ljudi i sladostrasno kao igrajui se milovao beli muslin na enama. Nekoliko poznanika htelo je sa mnom da porazgovara, Dijana, lepa glumica, davala mi je znak klimanjem glave i pozivala me u svoju lou. Tog dana nisam eleo da budem ni sa jednim od tih mondena, bilo mi je dosadno da sebe gledam u njihovom drutvu, hteo sam samo da vidim ceo prizor, strasno uzbuenje koje je na sve strane izbijalo u ovom asu (jer tue uzbuenje je najprijatniji prizor za ravnodune). Nekoliko lepih ena proe pored mene, drsko ih pogledah ali bez ikakve poude za njihovim grudima koje su podrhtavale ispod tanke tkanine i sam se u sebi nasmejah njihovoj munoj i u isto vreme prijatnoj zbunjenosti kad su osetile da ih tako ulno ocenjujem i u mislima razgoliujem. U stvari, ni jedna me nije privlaila, samo mi je priinjalo zadovoljstvo da to pred njima inim, radovalo me da se igram mislima, njihovim mislima, veselilo me da ih fiziki dodirnem, da osetim njihov hipnotiki blesak u oku; jer kao i svaki neosetljiv ovek, nalazio sam istinsko erotino uivanje u tome da u drugima budim toplinu i nemir umesto da se sam zagrejem. Voleo sam da osetim samo onu blagu toplinu koja u prisustvu ena obavija ula, a ne stvarnu zagrejanost, samo nadraaj a ne uzbuenje. I tako sam i ovog puta prolazio etalitem, primao i vraao poglede lako kao loptu, uivao a da se nisam doticao, dodirivao a nita oseao, samo malo zagrejan ovom sladostrasnom igrom. Ali, i to mi uskoro dosadi. Stalno su prolazili isti ljudi, znao sam ve njihova lica i njihove pokrete napamet. U blizini se nalazila jedna stolica. Sedoh na nju. Grupe oko mene ponovo se uskomeae, prolaznici su se muvali i sudarali, trebalo je, oigledno, da pone nova trka. Nisam mario ni za ta, sedeo sam udobno, nekako utonuo u misli, odbijajui kolutove dima koji se beo dizao put neba i gde se kao oblaak sve providniji i providniji gubio u prolenom plavetnilu. U tom trenutku poeo je onaj neuveni dogaaj, onaj jedinstven jo i danas za moj ivot presudan doivljaj. Mogu sasvim tano da utvrdim vreme, jer

sam sluajno pogledao na sat: kazaljke su se bile ukrstile i posmatrao sam ih s onom besposliarskom radoznalou kako su za asak pokrile jedna drugu. Bilo je tri sata i esnaest minuta popodne, 7. juna 1913. Sa cigaretom u ruci gledao sam kazaljke na satu predajui se ovom detinjastom i smenom posmatranju, kad iza svojih lea uh glasan smeh neke ene, onaj otar i uzbudljiv smeh koji mi se svia kod ena, koji topao i kao iznenada probuen izbija iz vrelog ipraja sladostraa. I nehotice se okrenuh, i ve htedoh da pogledam enu ija je buna ulnost tako drsko kao blistav beli kamen baen u tamnu muljevitu baru razbila moje sanjarenje pa se ipak uzdrah. Zadrala me je neka udna elja za duhovnim poigravanjem, za malim bezopasnim psiholokim eksperimentom. Jo nisam hteo da pogledam enu koja se smejala, neto me je golicalo da najpre moja fantazija uiva i pozabavi se ovom enom, da je zamislim, da oko ovog smeha stvorim lice, usta, potiljak, grudi, enu od krvi i mesa. Oigledno je sada stajala sasvim iza mene. Smeh je ponovo preao u razgovor. Napeto sam ga sluao, razvlaei samoglasnike kao da peva, govorila je s lakim maarskim naglaskom vrlo brzo i teno. Zabavljalo me je da prema ovom govoru zamislim lik i ovu sliku mate to lepe uobliim. Dao sam joj tamnu kosu, tamne oi, iroka, ulna svedena usta, sa vrlo belim jakim zubima, sasvim uzan nos sa istaknutim drhtavim nozdrvama. Na levi obraz stavio sam joj vetaki mlade, u ruku dao bi kojim se, kad se smejala, lako udarala po butinama. Stalno je govorila. I svaka njena re dodavala je mojoj, munjevitom brzinom stvorenoj predstavi u mati novu pojedinost: nene devojake grudi, tamnozelenu haljinu sa koso nametenom briljantskom kopom, svetao eir sa belim perom. Slika je postajala sve jasnija i ve sam oseao ovu nepoznatu enu koja je nevidljiva stajala iza mojih lea na osvetljenoj ploi u mojoj zenici. Ali nisam hteo da se okrenem da bih sa ovom igrom mate iao jo dalje, podilazili su me laki trnci od miline i meali se s drskim sanjarenjem, zatvorio sam oba oka siguran da e, ako ih otvorim i prema njoj se okrenem, zamiljena slika odgovarati njenom stvarnom izgledu.

U tom trenutku ona prie. Nehotice otvorih oi i naljutih se. Potpuno sam promaio, sve je bilo drukije. ak kao za pakost sasvim suprotno slici moje mate, na sebi nije imala zelenu, ve belu haljinu, nije bila vitka, ve punaka i krupna, na okruglim obrazima nigde zamiljenog vetakog mladea, umesto crne, ria kosa sjala joj je ispod eira u obliku lema. Ni jedno od onih obeleja nije odgovaralo njenoj slici, ali ova ena bila je lepa, izazivaki lepa, mada sam, uvreen u glupom astoljublju svoje psiholoke tatine, odbijao da priznam tu lepotu. Pogledao sam je skoro neprijateljski, ali i pored sveg svog otpora, oseao sam jaku ulnu privlanost koja je iz nje zraila, ono poudno, ivotinjsko, to je izazivaki privlailo svojom vrstom i u isto vreme mekom punoom. Sada se opet glasno smejala, pojavili su se njeni beli zubi i morao sam priznati da je ovaj topli ulni smeh u skladu s njenom bujnom prirodom. Sve je na njoj bilo tako strasno i izazivako, bujne grudi, isturena brada kad bi se smejala, otar pogled, prast nos, ruka koja se vrsto naslanjala na suncobran. Ona je predstavljala ono veno ensko, praiskonsku snagu, svestan uzbudljiv mamac, u meso pretvoren svetionik sladostraa. Pored nje stajao je otmen, suvonjav oficir i neto joj ivo govorio. Sluala ga je, kikotala se, odgovarala mu, ali sve to nekako uzgred, jer joj je pogled u isto vreme lutao na sve strane, tako rei namenjen svima, a nozdrve joj podrhtavale. Privlaila je panju, osmehe, poglede svih prolaznika, itave mase mukaraca oko sebe. Pogledom je bez prestanka lutala, sad je traila neto po tribinama da bi odjednom, i prepoznavi nekoga, radosno uzvratila pozdrav, sad je dok je nasmejana i ravnoduna sluala oficira pogledala as levo, as desno. Jedino se mene koji sam se, zaklonjen njenim pratiocem, nalazio u njenom vidokrugu, taj pogled nije jo dotakao. To me je ljutilo. Ustao sam nije me videla. Pribliih se, a ona se zagleda u tribinu iznad sebe. Tada joj odluno prioh. Skidanjem eira pozdravih njenog pratioca i ponudih joj stolicu. Ona me zaueno pogleda, oi joj za trenutak veselo zasjae, a usne se ljubazno razvukoe u osmejak. Zatim se kratko zahvali, uze stolicu, ali ne sede. Samo se oblom, do lakta golom rukom lako osloni na naslon i, nagnuvi se

malo, iskoristi priliku da to vidljivije istakne oblike svoga tela. Zaboravio sam na ljutnju zbog svoje pogrene psihologije, privlailo me je samo da se poigram s ovom enom. Povukoh se prema zidu tribine, odakle sam je mogao slobodno i neupadljivo netremice posmatrati, naslonih se na svoj tap i oima potraih njene. Ona to primeti, okrenu se malo prema mestu odakle sam je posmatrao, ali samo toliko da je ovaj pokret izgledao sasvim sluajan, nije mi branila da je gledam, odgovarala mi s vremena na vreme, ali ne obavezno. Oi su joj neprekidno kruile, svega su se doticale, ali ni na emu se nisu zadravale da li sam ja bio jedini kome su te oi upuivale svoj sumorni osmejak ili su ga poklanjale svakome? To se nije moglo primetiti, i upravo me je ta neizvesnost draila. S vremena na vreme kad bi me njen pogled kao blistava vatra obasjao, inilo mi se da je pun obeanja, ali istom kao elik blistavom zenicom odgovarala je, ne birajui, na svaki drugi pogled koji bi joj uputili samo jer je elela da se dopadne i uivala u igri, ali pre svega ne proputajui, naoko zainteresovana, ni za trenutak ono to je govorio njen pratilac. Bilo je neeg vrlo drskog u ovom razmetanju strasti, koketerije razvijene do virtuoznosti ili silnog izliva ulnosti. Nehotice prioh blie: njena hladna drskost prela je na mene. Nisam je vie gledao u oi, ve je strunjaki odmerih od glave do pete, pogledom joj svukoh haljinu i videh je nagu. Pratila je moj pogled ne oseajui se uvreena, smeila se krajevima usana oficiru koji joj je neto priao, ali primetih da je ovaj znalaki osmejak presekao moju nameru. I kako sam sada gledao na njenu malu i nenu nogu koja je provirivala ispod bele haljine, ona nemarno pogleda svoju haljinu. Zatim, sledeeg trenutka kao sluajno podie nogu i stavi je na prvu preagu stolice, tako da sam kroz providnu haljinu video arape sve do kolena, dok je u isto vreme njen osmejak upuen pratiocu izgledao nekako podrugljiv i zloban. Po svemu sudei, ona je kao i ja bez ikakvih oseanja uestvovala u ovoj igri sa mnom i morao sam pun mrnje da se divim profinjenoj tehnici njene drskosti, jer dok mi je s lanom tajanstvenou nudila ono to je na njenom telu bilo ulno, istovremeno se umiljato predavala

aputanju svoga pratioca, inei jedno i drugo kao od ale. U stvari, bio sam ogoren, jer sam kod drugih mrzeo ovu vrstu hladne i pakosno sraunate ulnosti poto sam oseao da je ona toliko rodoskrvniki bliska mojoj sopstvenoj bezoseajnosti koje sam bio svestan. Meutim, ipak me je vie uzbuivala mrnja nego pouda. Drsko sam priao blie i grubo je obuhvatio pogledom. elim te, lepa ivotinjo govorio je moj neprikriven pogled, a pri tom mora da su se moje usne i nehotice pokretale, jer se i ona smeila s prezirom okreui od mene glavu, i povue haljinu preko otkrivene noge. Ali ve sledeeg trenutka crne su joj zenice ponovo lutale amo-tamo. Bilo je sasvim jasno da je isto tako hladna kao i ja i meni dorasla, da se oboje igramo nekom nepoznatom vatrom, koja je opet bila samo prividna vatra, ali je ipak bilo lepo pogledati i veselo se poigrati jednog tako sparnog dana. Odjednom nestade napetosti na njenom licu, svetlucavi sjaj ugasi se tinjajui, jedna jetka bora iskrivi joj nasmejane usne. Gledao sam u pravcu njenog pogleda: omalen, podebeo gospodin, na kome je odelo aljkavo visilo, urio je prema njoj nervozno briui maramicom znoj koji ga je od uzbuenja oblio. Ispod eira, koji je u brzini nakrivo stavio, videla se velika ela (i nehotice osetih da bi na njoj, kad bi skinuo eir, zasjale krupne grake znoja, pa mi je stoga taj ovek bio odvratan). U ruci naikanoj prstenjem, drao je itav sveanj tiketa. Dahtao je od uzbuenja i poe, ne obazirui se na svoju enu, da glasno razgovara s oficirom. Odmah videh u njemu fanatika trkakog sporta, trgovca konjima bolje vrste, kome su trke bile jedini zanos, savreni surogat uzvienog. Njegova ena mora da ga je sada neto opomenula (videlo se da se ustruava u njegovom prisustvu i da je nestalo onog njenog ranijeg samopouzdanja) jer on namesti eir, verovatno po njenom nareenju, zatim se veselo nasmeja i potapa je dobroduno i neno po ramenu. Ona se besno namrti, jer joj je bila neprijatna ova brana intimnost zbog prisustva oficira, a moda i zbog moga. Izgledalo je da se izvinio, rekao oficiru jo nekoliko rei na maarskom, a zatim je neno i nekako pokorno uze za ruku. Oseao sam da se

ona pred nama stidi zbog njegove intimnosti i uivao sam u njenom ponienju rugajui se i gadei. Ali, ona se ipak pribra i dok se neno privijala uz njegovu ruku, dobaci mi ironian pogled kao da je htela da mi kae: Vidi li, njegova sam a ne tvoja. Bio sam besan i svega mi je bilo dosta. U stvari, hteo sam joj okrenuti lea i otii da joj pokaem da me ena jednog obinog debeljka vie ne zanima. Ali dra je ipak bila suvie jaka. Ostao sam. Tog trenutka otro odjeknu signal za start i odjednom ovu nemirnu gomilu koja je avrljala i stajala kao da neto protrese i ona ponovo sa svih strana pokulja napred ka ogradi. Trebalo je snano da se oduprem da me sa sobom ne ponese, jer sam ba hteo da u ovom meteu ostanem u njenoj blizini, moda bi mi se tu pruila prilika da joj dobacim odluniji pogled, da neto uinim, neto drsko ega jo nisam bio svestan, i tako sam se kroz gomilu koja se gurala uporno probijao prema njoj. U tom trenutku debeljko jurnu prema meni, verovatno zato da bi na tribini uhvatio dobro mesto, i tako se nas dvojica, poto smo i jedan i drugi jurnuli, tako snano sudarismo da njegov eir, koji mu je nesigurno stajao na glavi, slete na zemlju a tiketi, ovla za njega zadenuti, u velikom luku se razletee i kao crveni, plavi, uti i beli leptiri rasue po zemlji. Za asak me ukoeno pogleda. Sasvim mehaniki hteo sam da se izvinem, ali neka zlovolja zatvori mi usta, te sam ga posmatrao mirno, drsko i izazivaki uvredljivo. Pogled mu za trenutak neodluno usplamte od besa koji je rastao i bojaljivo se ispoljavao, ali najzad kukaviki klonu pred mojim. S nezaboravnom, gotovo dirljivom bojaljivou gledao me je trenutak u oi, zatim se okrenu kao da se odjednom setio svojih tiketa i sagnu se da ih pokupi i podigne eir. Ne skrivajui svoj gnev, crvena u licu od uzbuenja, ena me prostreli pogledom poto ispusti njegovu ruku: uivajui, video sam da bi me najradije udarila. Stajao sam sasvim ravnoduan i bezbrian i, ne elei da mu pomognem, smeei se gledao kako se debeljko, sav zadihan saginje i oko mojih nogu pue da bi sakupio svoje tikete. Kad se sagnuo, okovratnik mu je trao kao perje raepurene kokoke, iroka naslaga sala iskoila je na crvenom potiljku, sipljivo

je dahtao pri svakom pokretu. Gledajui ga onako zaduvana, nehotice mi pade na um nepristojna i neukusna misao, zamislih ga sa enom u branoj intimnosti i, obestan zbog ove predstave, smejao sam se njenom jedva suzdravanom gnevu. Ona je sada stajala ponovo bleda i nestrpljiva i s tekom mukom se savladavala najzad sam joj ipak izmamio jedno istinsko, pravo oseanje: mrnju, neobuzdanu srdbu. Ovaj neprijatan prizor najradije bih produio u beskonanost: s hladno krvnim uivanjem posmatrao sam ga kako se mui sakupljajui jedan po jedan svoj tiket. Neki aljivi avo koji se stalno kikotao golicao me je u grlu i hteo i mene da natera u smeh najradije bih ga ismejao ili bih ovu meku gomilu mesa koja se batrgala tapom zagolicao; ne mogu da se setim da sam ikada bio toliko pakostan i uivao u sjajnoj pobedi nad enom koju sam unizio, a koja se sa mnom bezono poigravala. Ali, izgledalo je da je jadnik najzad pokupio sve svoje tikete, samo jedan, plavi, odleteo je dalje i leao preda mnom na zemlji. Teko diui, osvrtao se unaokolo i svojim kratkovidim oima traio naoale su mu pale na vrh oznojenog nosa a ja ovaj trenutak iskoristih da svojom obeenjakom pakou koja se u meni probudila produim njegovo smeno upinjanje: brzo ispruih nogu povinujui se nekoj detinjoj obesti i stavih nogu na tiket, tako da ga on i pored najveeg truda ne bi mogao nai dogod bih ja eleo da ga ostavim da trai. A on je uporno traio i traio, a na mahove bi odahnuo prebrojavajui ponovo raznobojne tikete: bilo je jasno da mu jedan i to ba moj jo nedostaje i ve je hteo da usred ove bune vreve ponovo pone da trai kad njegova ena, koja je s ogorenim izrazom izbegavala moj podrugljivi pogled iz prikrajka, nije vie mogla da obuzda svoju gnevnu nestrpljivost. Lajoe! doviknu mu odjednom zapovedniki i on se tre kao konj kada zauje trubu, jo jednom traei pogleda u zemlju inilo mi se da me sakriveni tiket golica po nozi i jedva sam se uzdrao da ne prasnem u smeh zatim se pokorno okrenu prema eni koja ga prkosno urbom povue u sve vie stvoreni mete.

Ne elei da poem za njima, ostao sam na svom mestu. Ta epizoda bila je za mene zavrena, ona erotina napetost pretvorila se u veselost, nestalo je uzbuenja i bio sam srean to sam mogao da do kraja udovoljim svojoj pakosti koja je u meni iznenada izbila, pa sam stoga oseao neko drsko, skoro obesno zadovoljstvo zbog ove uspele ale. Napred se gurala svetina, uzbuenje je ve poelo da raste, i jedan, jedini, prljavi crni talas da se valja prema ogradi, ali ja nisam tamo gledao, sve mi je ve bilo dosadno. Pomiljao sam da odem tamo preko u Krinu ili da se odvezem kui. Ali tek to sam koraknuo, spazih plavi tiket koji je zaboravljen leao na zemlji. Podigoh ga i, igrajui se njime, drao sam ga u ruci ne znajui ta da s njim uradim. Pade mi na um da ga vratim Lajou, to bi mi odlino posluilo da se upoznam s njegovom enom; ali osetih da me ona vie ne interesuje, da se moja prolazna zagrejanost koja me je zbog ove pustolovine obuzela ve odavna ohladila u mojoj ranijoj ravnodunosti. Nita osim ovog dvoboja oima nisam traio od Lajoeve ene debeljko mi je bio odvratan da bih ono telesno s njim delio bio sam u nekoj nervnoj groznici, a sada sam oseao samo jo laku radoznalost, prijatno poputanje napetosti. Stolica je bila na svom mestu. Sedoh udobno i zapalih cigaretu. Preda mnom se strasti ponovo rasplamsae, nisam vie uopte ni sluao: ponavljanja me nisu privlaila. Posmatrao sam dim kako se die i koluta i mislio na etalite u Meranu, gde sam pre dva meseca sedeo gledajui dole u prskavi vodopad. Bilo je to isto ovako kao i ovde: i tamo silna buka koja je rasla, od koje nije bilo ni toplije ni hladnije, i tamo besmisleno brujanje u tihom i plavom pejzau. Ali, sada je strast trke dostigla vrhunac, iznad crne ljudske stene ponovo se kao neka pena podigoe kiobrani, eiri, uzvici, maramice, ponovo ujedno zazvuae glasovi, ponovo se iz ogromnih ustiju mase zaori usklik samo sada s drukijim prizvukom. uo sam kako jedno ime stostruko, hiljadostruko, radosno, prodorno, u zanosu oajniki izvikuju: Kresi! Kresi! Kresi! I ponovo zamre prekinuta struna. (Kako ponavljanje ak i samu strast ini jednolinom)

Muzika zasvira, publika se poe razilaziti. Istakoe table s brojevima pobednika. Nesvesno pogledah u tom pravcu. Na prvom mestu pade mi u oi sedmica. Mehaniki pogledah na plavi tiket koji sam zaboravio u ruci. I na njemu sedmica. I protiv volje se nasmejah. Tiket je dobio, dobri Lajo je pametno igrao. Tako sam svojom pakou debeljka liio ak i novca: vratilo mi se ponovo moje bolesno raspoloenje i hteo sam da znam za koliko sam ga opeljeio tim svojim postupkom. Prvi put sam tanije pogledao plavi karton: vredeo je dvadeset kruna i Lajo je igrao na pobedu. To bi mogao da bude znatan iznos. Ne razmiljajui i zagolican ovim, pustio sam se da me gomila ponese u pravcu blagajna. Ugurali su me u neki red, pruio sam tiket i ve su mi dve hitre koate ruke, ije lice nisam video iza altera, pruile na mermernu plou devet novanica po dvadeset kruna. U tom asu kad mi pruie novac, pravi novac, plave novanice, smeh mi zape u grlu. Obuze me neko neprijatno oseanje. Nehotice povukoh ruke da ne bih dotakao tu novac. Najradije bih ostavio plave novanice na ploi, ali iza mene su se ve gurali drugi ljudi da bi im bio isplaen dobitak. Tako mi ne preostade nita drugo ve da, neprijatno dirnut, iako mi se gadilo, vrhovima prstiju uzmem novanice, i one su mi kao plavi plamenovi gorele u ruci koju sam nesvesno isturio kao da i ruka koja ih je uzela ne pripada meni. Odmah sam sagledao svoj kobni poloaj. I protiv svoje volje, iz ale je nastalo neto to se pristojnom oveku, dentlmenu, rezervnom oficiru, ne bi smelo desiti, i oklevao sam da pred samim sobom izgovorim pravo ime za to. Jer ovo nije bio utajeni novac, ve lukavo izmamljeni, ukradeni novac. Oko mene su brujali i agorili razliiti glasovi, ljudi su se gurali i muvali oko blagajni. Ja sam i dalje stajao nepomian, sa isturenom rukom. ta da radim? Pomislih najpre na ono najprirodnije: da potraim stvarnog dobitnika, da se izvinim i da mu vratim novac. Ali, to nije bilo mogue, a najmanje pred onim oficirom. Bio sam najzad rezervni porunik i ovakvo priznanje stajalo bi me

ina, jer da sam i naao tiket, naplata novca bio je nepoten postupak. Ve sam mislio i na to da se povedem za svojim instinktom koji mi je strujao kroz prste i da pocepam i bacim novanice, ali i to bi se usred ove gomile moglo lako primetiti i postati sumnjivo. Ali, ni u kom sluaju nisam hteo ni trenutka da zadrim tui novac ili da ga stavim u novanik da bih ga kasnije nekom poklonio. Kao i isto rublje, od detinjstva mi je vaspitanjem usaeno oseanje istote, pa mi se gadilo da i samo povrno dotaknem ove novanice. Dalje, samo dalje s tim novcem, grozniavo je vrelo u meni, dalje, bilo kuda, samo dalje! Nehotice se osvrnuh oko sebe i kako sam bespomono kruio pogledom da vidim ima li neko skriveno mesto, neka mogunost da budem bez prismotre, primetih da se ljudi ponovo poee gurati prema blagajnama, ali sada sa novanicama u rukama. I ova misao znaila je za mene spas. Vratiti novac pakosnom sluaju koji mi ga je dao, ponovo u prodrljivo drelo koje je sada pohlepno gutalo nove uloge, srebro, novanice da, to je bilo ono ispravno, istinsko spasenje. Pohitao sam, ta vie potrao, ubacio se meu one koji su se gurali, samo su jo dvojica bila ispred mene, prvi je ve stajao kod totalizatora kad se setih da ne znam ime ni jednom konju na koga bih mogao da se kladim. udno sam sluao razgovor oko sebe. Igrate li na Ravaola? upitao je jedan. Razume se, na Ravaola! odgovorio mu je njegov pratilac. Ne verujete li da i Tedi ima izgleda! Tedi, ni govora. On je na trkama u Majdenu potpuno otkazao. On je bio blef. Kao ovek koji umire od ei gutao sam njihove rei. Tedi je, dakle, lo, Tedi sigurno nee dobiti. Odmah reih da na njega igram. Pruih novac i kao pobednika navedoh Tedija, ije sam ime tek sada uo; jedna ruka dobaci mi tikete. Odmah sam umesto jednog drao u ruci devet crvenobelih kartona. Bilo mi je i dalje neprijatno, ali su me ipak ti tiketi manje uzbuivali i manje poniavali od onih izguvanih novanica.

Oseao sam se ponovo lako, skoro bezbrino: oslobodio sam se novca, otarasio se onoga to je u ovoj pustolovini bilo neprijatno, stvar je opet postala aljiva kao to je i poela. Nemarno opet sedoh na svoju stolicu, zapalih cigaretu i poeh lagano da puim. Nisam, meutim, dugo izdrao, ustadoh, proetah se i ponovo sedoh. Neka nervoza obuzela mi je celo telo. Najpre sam pomislio da ta nelagodnost dolazi od bojazni da meu ljudima koji su ovuda prolazili ne sretnem Lajoa i njegovu enu, ali kako bi oni mogli slutiti da su ovih devet tiketa njihovi? Ni kretanje ljudi nije mi smetalo, naprotiv, motrio sam paljivo da li e se ponovo gurati napred, ak sam sebe uhvatio da stalno ustajem da bih video zastavu koju diu na poetku trke. To je, dakle, bila nestrpljivost koja je izbijala, neko unutranje grozniavo iekivanje da trka to pre pone, da se ova muna stvar ve jednom okona. Jedan mladi protra s izvetajem o trkama. Zaustavih ga, kupih program i poeh da traim meu meni nerazumljivim, stranim argonom napisanim slovima, dok najzad ne naoh Tedija, ime njegovog dokeja, vlasnika staje i crvenobele boje. Ali zato me je to toliko interesovalo? Ljutito pocepah list, bacih ga, ustadoh i ponovo sedoh. Odjednom me podie neka vatra, maramicom obrisah vlano elo, dok me je okovratnik stezao. Trka jo nije bila poela. Najzad zazvoni zvono, gomila jurnu ka ogradi i u tom trenutku sa uasom osetih kako je i mene ovo zvonjenje slino zvonjenju budilnika uplailo i trglo iz nekog dubokog sna. Skoih sa stolice tako naglo i silno da se ona preturi i drei tikete vrsto stegnute u ruci, pourih ne, potrah eljno napred meu svetinu, kao obuzet nekim ludakim strahom da u prekasno stii, da u neto vano propustiti. Gurajui se surovo kroz svetinu, stigoh do prednje ograde, bezobzirno epah jednu stolicu koje je neka gospoa upravo htela da uzme. Po njenom zaprepaenom pogledu video sam svu svoju netaktinost i besomunost bila je to moja dobra poznanica, grofica R, ije sam ljutito nabrane vee susreo ali od stida i prkosa hladno je pogledah, skoih na stolicu da bih video trkalite.

Negde daleko u zelenilu stajala je oko starta zbijena gomilica nemirnih konja, koju su s mukom drali na liniji mali dokeji koji su izgledali kao areni pajaci. Odmah potraih svog meu njima, ali mi oi nisu bile navikle i pred njima mi je neto treperilo tako da meu mrljama raznih boja nisam mogao da razaznam crvenobelu. Tog trenutka odjeknu zvono po drugi put i kao sedam arenih strela s jednog luka poletee sedam konja zelenom stazom. Divno je posmatrati mirno i samo s estetske strane kako su se vitke ivotinje u galopu zaletele i, jedva dodirujui tlo, odmicale preko travnjaka. Ali od svega toga, meutim, ja nita nisam video, samo sam oajniki pokuavao da raspoznam svoga konja, svoga dokeja i proklinjao sama sebe to nisam poneo dogled. Koliko god sam se izvijao i protezao, nita nisam video osim etiri, pet arenih insekata smotanih u neko letee klupko; zapaao sam tek kako se sada samo oblik tog klupka postepeno menja, kako se ono na zavoju izduilo kao klin, isturilo vrh, dok se pozadi red upravo poeo rasipati. Trka je bila sve otrija: tri ili etiri konja koji su se u najveem trku bili razdvojili, slepili su se sasvim jedan uz drugog kao trake od hartije, tako da je vodio as jedan as drugi. I nehotice ispruih se celim telom, kao da sam ovim gipkim, strasnim i napregnutim pokretom kojim sam podraavao trku mogao poveati i njihovu brzinu. Uzbuenje je raslo oko mene. Oni viniji trkama mora da su ve na zavoju raspoznali boje, jer su se iz uzavrele svetine kao bletave rakete poela da izdvajaju pojedina imena. Pored mene, mlatarajui pomamno rukama, stajao je neki ovek i kako je sada jedan konj poeo ispred ostalih da izmie, ovaj odjednom, lupajui nogama o zemlju, povika otrim i pobedonosnim glasom: Ravaol! Ravaol! Poznadoh, zaista, po plavom odelu dokeja ovog konja i spopade me bes to moj konj ne pobeuje. Sa svojim povicima Ravaol! Ravaol! ovaj ovek bio mi je sve nepodnoljiviji; pomamio sam se od besa, najradije bih ga udario po njegovoj razjapljenoj njuci koja se drala. Drhtao sam od besa, bio u groznici od uzbuenja, svakog trenutka oseao sam da bih mogao da uinim neku glupost. Ali odmah iza prvoga jurio je jo jedan konj. Moda je

to bio Tedi, moda, moda i ova me nada ponovo obodri. Zaista mi se uini kao da nazirem crvenu boju na ruci koja se sada podigla iznad sedla i neim oinula konja po sapima; to je mogao biti Tedi, to je mogao biti on, morao je, morao je biti! Ali zato ga ne potera jo malo napred, nevaljalac? Jo jednom biem! Jo jednom! Sada mu je bio sasvim blizu! Sada jo samo jedan pedalj. Zato Ravaol? Ravaol! Ne, nije Ravaol! Nije Ravaol! Tedi! Tedi! Napred je Tedi! Tedi! Odjednom se snano trgoh. ta ta je to bilo? Ko je to vikao? Ko je tako pomamno vikao Tedi! Tedi!? Ja sam to vikao! I u toj strasti uplaih se samog sebe. Hteo sam da se obuzdam, da se savladam i iznenada me zbog te moje groznice obuze stid. Ali nisam mogao da odvojim pogled, jer tamo su zaista oba konja bila jedan pored drugog i mora da je to zaista bio Tedi koji se sasvim pribliio Ravaolu, tom prokletniku koga sam zamrzio iz dna due, jer oko mene su se sada sve jae i u sve veem broju orili povici Tedi! Tedi! i ovi povici, mada sam se u jednom trenutku osvestio, probudili su u meni ponovo strast. Trebalo je on da pobedi, morao je pobediti i zaista, sada, sada se iza konja koji je leteo kao strela pomoli glava drugoga, samo jedan pedalj, sada ve dva, sada se ve video vrat i u tom asu otro odjeknu zvono i jedan jedini uzvik radosti, oajanja, srdbe. I ovo eljno oekivano ime za trenutak se vinu put plavog nebeskog svoda. Potom nasta tiina, negde zasvira muzika. Zagrejan i sav u znoju, dok mi je srce snano lupalo, sioh sa stolice. Toliko sam bio uzbuen od oduevljenja da sam morao da na trenutak sednem. Obuzeo me je takav zanos kakav nikada nisam doiveo, takva ludaka radost to je sluaj tako ropski prihvatio moje izazivanje; uzalud sam pokuavao da se zavaram da je bilo protiv moje volje da taj konj pobedi i da sam eleo da izgubim novac. Ali vie nisam verovao sam sebi i ve sam oseao celim telom kako me neto nekuda strano vue, kako me neto magino privlai i bio sam svestan kuda: hteo sam da vidim pobedu, da je osetim, da je obuhvatim, novac,

mnogo novca, da osetim plave utave novanice u ruci i kako me prolaze trnci, Spopala me je neobina zlurada radost i nisam se vie stideo da joj se predam. I samo to sam se digao, pohitao sam, potrao ka blagajni i laktajui se upao sasvim iznenada meu one koji su ekali pred alterom, nestrpljivo odgurnuo nekoliko njih u stranu samo zbog novca, da bih to pre video novac. Prostae, proguna iza mojih lea neko koga sam gurnuo; uo sam, ali nisam hteo da se s njim obraunavam jer sam drhtao od nekog neobjanjivog bolesnog nestrpijenja. Najzad doe red na mene, ruke mi pohlepno zgrabie plavi sveanj novanica. Drhtao sam i u isto vreme oduevljeno brojao novac. Bilo je est stotina i etrdeset kruna. eljno ih privukoh k sebi. Prva misao bila mi je: igrati dalje, dobiti vie, mnogo vie. Gde su samo moje sportske novine? Ah bacio sam ih u uzbuenju. Pogledah oko sebe, da uzmem druge. Tada primetih, na svoje veliko zaprepaenje, kako se odjednom svi oko mene uputie ka izlazu, da se blagajne zatvaraju i leprava zastava sputa. Trka je bila zavrena. Bila je to poslednja trka. Trenutak sam stajao nepomian. Tada se razljutih kao da mi je uinjena neka nepravda. Nisam se mogao s tim pomiriti da je sve zavreno upravo sada kad su svi moji nervi bili napeti i treperili, a krv mi ve godinama nije tako strasno strujala kroz ile. Meutim, nita nije vredelo varljivim eljama pothranjivati nadu, to bi bila zabluda, jer sve bre je odmicala arena gomila i ve se izmeu pojedinih zaostalih grupa videla ugaena ledina. Malo po malo shvatih koliko je smeno ovo moje uporno zadravanje, uzeh eir tap sam verovatno u uzbuenju ostavio negde pri ulazu i uputih se prema izlazu. Jedan posluitelj utivo skide kapu i priskoi mi; rekoh mu broj svojih kola, on viknu mahnuvi rukom u suprotnom pravcu i konji odmah dojurie. Objasnih koijau da se spusti glavnom alejom. Jer upravo sada kada se uzbuenje poelo stiavati, oseao sam strasnu tenju da jo jednom u mislima obnovim itav dogaaj.

Tog trenutka prooe neka druga kola; i nehotice pogledah u njih, a zatim odmah svesno odvratih pogled. U njima se vozila ena sa svojim prijatnim suprugom. Nisu me primetili. Ali odmah, kao da sam uhvaen na nekom delu, obuze me neko odvratno oseanje koje me je guilo. I najradije bih bio doviknuo koijau da oine konje samo da se to pre udaljimo iz njihove blizine. Lagano je klizio fijaker na gumenim tokovima izmeu mnogih drugih koji su se kao amci puni cvea ljuljali sa svojim arenim enskim teretom du zelenih obala aleje kestenova. Vazduh je bio mek i sladunjav, ve se kroz prainu zbog veernje sveine oseao neki blag miris. Ali ono ugodno i sanjalako raspoloenje nije se vie vratilo: susret sa onim kome sam podvalio nemilo me je dirnuo. Neto kao hladna promaja odjednom je prodrla kroz neku pukotinu u moju rasplamsalu strast. Ponovo sam hladno promislio o celom tom dogaaju i nisam vie shvatao samog sebe: ja, dentlmen, lan najvieg drutva, rezervni oficir, ugledna linost, bez potrebe sam prisvojio tui novac, stavio ga u novanik i to sam, tavie, uinio sa takvom pohlepnom radou, sa takvim uivanjem za koje nije bilo nikakvog opravdanja. Ja, koji sam jo pre jednog sata bio ispravan, niim ne okaljan, ukrao sam. Bio sam lopov. I u isto vreme, da bih sam sebe uplaio, dok su kola ila lakim kasom poluglasno sam sebi izrekao presudu govorei nesvesno u ritmu udaranja potkovica: Lopove! Lopove! Lopove! Ali kako da opiem ta se tada dogaalo, to je tako neshvatljivo, tako neobino, a ipak znam da se niim naknadno ne zavaravam. Kao ni jednog doivljaja za svojih trideset i est godina seam se s natprirodnom jasnoom svakog oseanja, svake kolebljivosti u mislima u onim trenucima, pa ipak se jedva usuujem da ovaj besmisleni tok, ovo zapanjujue kolebanje svojih oseanja iznesem i ne znam da li bi neki pesnik ili psiholog mogao to logiki da opie. Mogao bih samo ovaj tok dogaaja prikazati sasvim verno navodei pojedinosti kako su se one jedna za drugom javljale. Sam sam sebi, dakle govorio: lopove, lopove, lopove! Zatim je nastupio jedan neobian trenutak, tako rei trenutak praznine,

trenutak kada se nita nije dogaalo, kada sam samo oslukivao, oslukivao neto u sebi. Pozvao sam sebe na odgovornost, optuio sebe, i sada je trebalo da optueni odgovara pred sudijom. Oslukivao sam, dakle, ali odgovora nije bilo. Oekivao sam da e me ova re lopov kao udarac bia uplaiti i ispuniti me ogromnim i neopisivim stidom, ali ona ne izazva nita u meni. ekao sam strpljivo nekoliko minuta i nadneh se u neku ruku jo vie nad samog sebe jer sam vrlo dobro oseao da se ispod ovog prkosnog utanja neto budi i oslukivao sam s grozniavim iekivanjem na odjek koji je izostajao, krik gnuanja, negodovanja, oajanja, koji je morao doi posle ove samooptube. I opet se nita ne dogodi. Odgovora nije bilo. Jo jednom rekoh sebi re lopov, lopov, sada ve sasvim glasno, da bih najzad u sebi probudio savest koja se ogluila i umrtvila. I opet nije bilo odgovora. I odjednom u bletavom i munjevitom refleksu svesti, kao kad odjednom zapali ibicu i dri je iznad nekog mranog bezdana, spoznadoh da sam samo hteo da se stidim, ali da se nisam stideo, da sam u tom bezdanu na neki tajanstven nain bio gord, tavie srean zbog ovog ludog postupka. Kako je to bilo mogue? Borio sam se, sada zaista plaei se samog sebe, protiv ovog neoekivanog saznanja, ali suvie bujno i silno izbijala su oseanja iz mene. Ne, to nije bio stid, ni pobuna, ni gaenje nad samim sobom to mi je tako strasno vrelo u krvi bila je to radost, opojna radost koja je u meni plamtela, sijala, svetlucala sjajnim otrim plamenom obesti, jer sam oseao da sam u onim trenucima prvi put nakon godina i godina stvarno iveo, da su moja oseanja bila samo umrtvljena, ali jo nisu bila mrtva, da negde ispod peskom zasute povrine moje ravnodunosti jo ipak potajno teku neki vreli izvori strasti i sada, dotaknuti arobnim tapiem sluaja, visoko sve do srca ikljaju. I u meni, u ovom deliu vasione koja die, plamsalo je jo ono tajanstveno vulkansko jezero svega zemaljskog koje katkada izbije na videlo u kovitlacu poude, i ja sam iveo, bio iv, bio sam ovek sa zlim strasnim udnjama. Oluja ove strasti, otvorila je irom jedna vrata, otvorila je u meni jedan ponor i ja sam ukoena

pogleda sa strasnim zanosom gledao u ovo nepoznato u meni, to me je plailo i u isto vreme inilo srenim. I lagano dok su se kola s mojim telom koje je sanjarilo polako kotrljala kroz gomilu graanskog drutva silazio sam stepenicu po stepenicu u dubinu onog ljudskog u sebi, neizrecivo osamljen u ovom utljivom hodu, dok je iznad mene bila podignuta blistava buktinja naglo zapaljene svesti. I dok se oko mene talasalo na hiljade ljudi koji su se smejali i askali, ja sam traio u sebi izgubljenog oveka, ispitivao godine u maginom hodu seanja. Potpuno zaboravljene stvari iskrsavale su iz pranjavog i oslepelog ogledala mog ivota, seao sam se da sam nekada kao ak drugu ukrao perorez i s pravim uivanjem posmatrao kako ga na sve strane trai, svakog pita i trudi se da ga nae; odjednom sam shvatio ono tajanstveno i burno u nekim trenucima putenosti, shvatio da je moja strast bila samo izobliena, samo priguena zbog drutvene obmane, zbog nadmenog ideala dentlmena ali da u meni ipak, samo duboko, sasvim duboko dole u zasutim izvorima i cevima jo prolaze vrele struje ivota kao i u svima drugima. O, ja sam uvek iveo, samo se nisam usuivao da ivim, povlaio sam se i skrivao od samog sebe, ali sada je priguivana snaga provalila, bujan, neizrecivo snaan ivot me je nadvladao. I sada sam znao da mu jo pripadam; i sa blaenom zbunjenou ene koja prvi put oseti da se dete u njoj kree, osetih kako ono stvarno kako drukije da ga nazovem ono istinito, ono iskonsko u ivotu u meni klija, oseao sam gotovo se stidim takvu re ovde da napiem kako ja, umrtvljeni ovek, ponovo bujam, kako kroz moje ile struji crvena i nemirna krv, oseanje se u toplini polako razvija i ja sazrevam u nepoznat, sladak ili gorak plod. Takvo udo dogodilo mi se usred bela dana na trkalitu, usred agora hiljada dokonih ljudi: ponovo sam poeo da oseam, suva grana se zazelenila i isterala pupoljke. Iz kola koja su prolazila pozdravi me neki gospodin i zovnu me po imenu oigledno nisam video kad me je prvi put pozdravio. Zlovoljno se trgoh, ljutit to me uznemirava u ovom slatkom stanju poniranja u samog sebe, u tom

najdubljem snu koji sam ikada doiveo i od koga su me prolazili marci. Ali, pogledavi u njega, otrgoh se naglo od sama sebe: bio je to moj prijatelj Alfons, nekadanji dragi drug iz kole, sada dravni tuilac. Odjednom se trgoh: ovaj ovek koji te tako bratski pozdravlja ima sada prvi put mo nad tobom, ti mu pripada im sazna za tvoj prestup. Kad bi znao za tvoje delo, morao bi te skinuti s kola, liiti te tvog udobnog graanskog ivota i gurnuti na tri ili pet godina u podzemni svet iza gvozdenih reetaka, meu olo, druge lopove, koje je u njihove prljave elije oterao samo bi nevolje. Ali samo za trenutak osetih hladnu jezu u ruci koja mi je podrhtavala, samo za trenutak od nje mi prestade srce da kuca a tada se i ta misao pretvori u toplo oseanje, u neki fantastini smeli ponos s kojim sam sada samosvesno i skoro podrugljivo posmatrao ostale ljude oko sebe. Kako bi se, pomislilo sam, va ljubazni drugarski osmeh kojim me pozdravljate kao sebi ravnog sledio na usnama kad biste slutili ko sam! S puno prezira i besa odbacili biste moj pozdrav kao to biste otresli blato koje vas je uprskalo. Ali pre nego to me odbacite, ja sam vas ve odbacio: danas popodne istrgao sam se iz vaeg hladnog i krutog sveta gde sam bio samo neujni toak u pogonu, u velikom stroju koji se hladno kotrlja na svojim klipovima i sujetno se vrti oko sama sebe strmoglavio sam se u ponor koji ne poznajem, ali za ovaj jedan as proiveo sam vie nego za ceo niz godina provedenih u vaem krugu. Nisam vie va, nisam vie s vama, sada sam izvan vas, negde na vrhu ili na dnu, ali nikada vie, nikada vie na utabanoj stazi vaeg graanskog blagostanja. Prvi put sam osetio sve to je u ljudskim eljama dobro i zlo, ali vi nikada neete znati gde sam bio, nikada me neete upoznati: ljudi, ta vi znate o mojoj tajni. Kako bih mogao izraziti ono to sam u onom asu oseao, dok sam kao otmen dentlmen, hladno pozdravljajui i otpozdravljajui, prolazio izmeu drugih kola. Jer, dok je moja maska, ono spoljanje, bivi ovek, jo zapaala i raspoznavala lica, u meni je odjekivala tako zanosna muzika da sam se morao savladati da neto od te pomame ne ispoliim. Bio sam pun oseanja, tako da me

je ova unutranja bujica fiziki muila, da sam kao onaj koji se gui morao snano da pritisnem ruku na grudi u kojima je srce bolno treperilo. Ali nita, ni bol, ni radost, ni strah, ni uas ill aljenje, nita nisam oseao pojedinano i izdvojeno, sve se stapalo u jedno, oseao sam samo da ivim, da diem i duboko oseam. I ovo najjednostavnije, praiskonsko oseanje koje me godinama nije obuzimalo, zanelo me je. Nikada se ni jednog asa za mojih trideset i est godina nisam oseao tako oduevljen i iv kao u ovom asu neizvesnosti. S lakim trzajem kola se zaustavie: koija pritegnu uzde, okrenu se na seditu i upita treba li da vozi kui. Prenuh se, bacih pogled du aleje: zapanjen, primetih koliko sam dugo sanjao, koliko je dugo trajala ta opijenost. Smrailo se, laki povetarac ljuljao je kronje drvea, kroz sveinu kestenovi su irili svoj veernji miris. A iza vrhova drvea provirivao je srebrnasti mesec. Dosta je bilo, moralo je biti dosta. Ali samo ne sada kui, nikako u moj svakidanji ivot! Platih koijau. Kad izvadih novanik i brojei uzeh novanice, proe mi kroz ruku sve do vrhova prstiju kao neka blaga elektrina struja: neto je u meni bilo jo budno, neto od biveg oveka koji se stideo. Jo se trzala moja izumrla dentlmenska savest, pa ipak je moja ruka sasvim veselo ponovo prevrtala ukradeni novac i od radosti bio sam vrlo iroke ruke. Koija mi zahvali toliko preterano da se moradoh nasmejati: kad bi ti samo znao! Konji povukoe i kola krenue. Gledao sam za njima kao ovek kad sa broda gleda na obalu na kojoj je bio srean. Nekoliko trenutaka stajao sam zanet i zbunjen meu svetinom iji su amor i smeh nadjaali muziku: moglo je biti oko sedam asova, te nehotice krenuh na drugu stranu prema Zaherovoj bati, gde sam uvek posle etnje u Prateru imao obiaj da veeram, i u iju me je blizinu dovezao fijaker. Ali tek to sam dodirnuo kvaku, osetih da me neto sputava: ne, jo nisam hteo da se vratim u svoj svet, da me za vreme bezbrinih razgovora proe ovo divno uzbuenje koje me je na neki tajanstven nain obuzelo, da se rastanem od ove sjajne, magine pustolovine za koju sam ve satima bio vezan.

Odnekud se razlegala potmula i zbrkana muzika i nehotice se uputih prema njoj, jer me je danas sve privlailo, uivao sam da se potpuno predam sluaju i neka tajanstvena dra privlaila me je da se umeam u tu ustalasanu gomilu. Krv mi se uzburkala u ovoj vreloj, kao kaa gustoj, izmeanoj ljudskoj gomili: odjednom sam bio napregnut, razdraen i neobino budnih ula zbog ovog kao para gustog mirisa ljudskog daha, praine, znoja i duvana. Jer, sve to me je pre toga, ak jo jue odbijalo kao neto grubo, i prosto i plebejsko, to je negovani dentlmen u meni oholo izbegavao celog ivota, sada je magino privlailo moj novi instinkt kao da sam prvi put u onom ivotinjskom, nagonskom, prostom naao izvesnu srodnost sa samim sobom. Ovde meu gradskim oloem, izmeu vojnika, sluavki i skitnica, oseao sam se nekako prijatno to mi je bilo potpuno nerazumljivo: pohlepno sam udisao ovaj nakiseli vazduh, godilo mi je da se guram i tiskam u ovoj sklupanoj masi i sa strasnom radoznalou ekao sam kuda e me odneti ovaj as, mene oveka bez volje. Sve blie sa Pratera orila se i razlegala bleh muzika i verglovi, na neki fantastino jednolian nain tretali su orkestrioni ive polke i bune valcere, dok su iz atri dopirali potmuli udarci, praskav smeh, razlegali se pijani uzvici, i sada sam ve video kako se izmeu drvea vrti sa svojim kao suluim svetiljkama vrteka moga detinjstva. Zastao sam i u sebe upijao svu ovu buku to mi je zapljuskivala oi i ui: ovi buni slapovi, ova paklena zbrka prijala mi je, jer je u ovom vrtlogu bilo neega to je guilo bujicu mojih oseanja. Gledao sam kako sluavkama na klupicama dok se otiskuju put neba vetar iri suknje i kako radosnim kliktanjem ispoljavaju svoju enskost, kako mesarski pomonici, odmeravajui svoju snagu, smejui se udaraju maljem po dinamometru, kako ulini prodavci, gestikuliui kao majmuni, svojim promuklim glasovima nadvikuju buku orkestriona i kako se sve to ispreplie sa bezbroj zvukova, sa ivotom gomile u stalnom pokretu, opijene loom bleh muzikom, bletanjem svetlosti i svojim sopstvenim uivanjem to su se svi nali na okupu. Otkako sam doao k sebi, oseao sam ivot drugih, oseao strast milionskog grada kako se uzavrela i suzdravana

izliva u ovih nekoliko praznikih asova, kako se razdraena sopstvenim obiljem pretvara u potmulo, ivotinjsko, ali u neku ruku zdravo i nagonsko uivanje. I dok su se njihova topla tela koja su se strasno gurala eala o mene i neprestano me dodirivala, oseao sam postepeno kako njihova strast polako prelazi na mene: nagrizani otrim mirisom, moji nervi, bili su prenapeti, moja ula su podrhtavala s onom grajom i oseala duboku opijenost koja prati svako snano uivanje. Prvi put posle dugo godina, moda prvi put u svome ivotu, oseao sam gomilu, oseao ljude kao snagu iz koje je radost prelazila u moje sopstveno osamljeno bie: neka brana bila se provalila i iz mojih ila bujica se izlivala u taj svet, strujala u ritmu natrag i obuzela me je i jedna sasvim nova elja da jo i onu poslednju ledenu koru izmeu sebe i njih istopim, strasna tenja da se sjedinim s ovim toplim, stranim, ovde okupljenim ljudima. Sa eljom mukarca eznuo sam da se bacim u nabujalo krilo ovog vrelog dinovskog tela, a sa eljom ene bio sam spreman za svaki dodir, svaki poziv, svako mamljenje, svaki zagrljaj i sada sam to znao, ljubav je bila u meni i potreba za ljubavi kao i u zoru mojih deakih dana. O, samo napred, napred u pravi ivot, da se sjedinim s ovom treperavom, veselom, ivom strau drugih, da utonem, da se ulijem u njihov krvotok, da postanem sasvim malen, bezimen u ovoj vrevi, da postanem samo infuzorija u blatu ovog sveta, ivo bie koje treperi od radosti meu milijardama u kaljugi ali samo napred u tu bujicu, u kovitlac, da kao zapeta strela poletim u nepoznato, u neko opte zajedniko nebo. Sada znam: tada sam bio u zanosu. U mojoj krvi sve je vrelo, zveka zvona sa vrteke, ljupki i veseli smeh ena koji su izazivali mukarci svojim pokretima, haotina muzika, utanje haljina. Svaki pojedini glas otro je odjeknuo i tada jo jednom zatreperio, jasno pored slepoonica, oseao sam svaki pogled fantastino napregnuto (kao za morske bolesti), ali sve zajedno kao neku zbrkanu celinu. Nemogue mi je izraziti reima moje komplikovano stanje, najpre bi mi uspelo neko poreenje: ako kaem da sam bio prepun umova,

buke, oseanja, pregrejan kao neka maina koja svom snagom besomuno juri da bi izbegla ogroman pritisak od koga e joj se u sledeem trenutku rasprsnuti kotao. Od uzvrele krvi koja mi je navirala u glavu vrhovi prstiju su mi trnuli, udaralo mi je u slepoonicama, stezalo me u grlu iz dugogodinje mlakosti oseanja odjednom sam pao u groznicu od koje sam sagorevao. Oseao sam da bih se sada morao otkriti, izii iz sebe jednom rei, jednim pogledom, poveriti se, izliti svoja oseanja, predati se, rtvovati se, postati obian ovek, osloboditi se na neki nain spasti se od ovog tvrdokornog utanja koje me je odvajalo od ove tople, ive bujne stihije. Satima nisam govorio, niiju ruku stisnuo, niiji ispitivaki i radoznali pogled osetio, a sada se u meni pod pritiskom dogaaja dizala pobuna protiv utanja. Nikada, nikada nisam osetio tako jaku potrebu za poveravanjem, za ovekom kao sada kada sam se kretao meu hiljadama i hiljadama ljudi, zapljuskivan toplinom i reima, a ipak odvojen od krvotoka ove mase. Bio sam kao ovek koji na moru umire od ei. I pri tom sam video kako se svakog trenutka ova muka poveava, kako desno i levo svakog sekunda ljudi tui jedan drugome postaju bliski, kako se kao zrnca ivog srebra kao od ale stapaju. Zavideo sam kad sam video kako mladii u prolazu oslovljavaju nepoznate devojke i posle prve rei uzimaju ih pod ruku, kako se meusobno nalaze i zdruuju: jedan pozdrav kod vrteke, jedan pogled pri prolazu bio je dovoljan da zapodenu razgovor, da ga nekoliko trenutaka kasnije moda opet prekinu, ali ipak to je bilo povezivanje, druenje, poveravanje sve ono za im su moji ivci strasno udeli. Ja, meutim, koji sam bio navikao na razgovore u drutvu, omiljen kozer i sigurna ponaanja, umirao sam od straha, stideo se da oslovim bilo koju od tih pozamanih sluavki bojei se da me ne ismeje, pa bih ak obarao oi kad bi me neko sluajno pogledao, a ipak sam izgarao od elje da s nekim porazgovaram. ta sam hteo od toga sveta, nije mi bilo jasno, samo nisam vie mogao da podnesem da budem sam i da sagorevam od groznice. Ali niko me nije gledao, niiji se pogled nije zadrao na meni, niko nije hteo da me primeti. Samo jednom zastade neki dvanaestogodinji deak u pocepanom odelu

u mojoj blizini: pogled mu je bio iv i sjajan od odsjaja svetiljki, tako je s enjom zurio u zahuktale drvene konje. Njegova mala usta bila su otvorena kao da umire od ei: oigledno nije imao vie novaca da se vozi i upijao je u sebe radosne uzvike i smeh ostalih. Prioh mu, i ne znam zato mi je glas zadrhtao kad ga upitah: eli li da se jo malo provoza? On me ukoeno pogleda, uplai se zato? Zato pocrvene kao krv i otra ne rekavi ni rei. ak ni bosonogo dete nije htelo da ga obradujem: moralo je biti, mislio sam, neto strano neobino na meni kad nigde nisam pristajao, ve sam osamljen u ovoj gustoj masi plivao kao kapljica ulja na uzburkanoj voi. Ostao sam, meutim, uporan: nisam vie mogao da ostanem sam. Noge su mi bridele u pranjavim lakovanim cipelama, grlo mi se osuilo od ustalasanih isparenja. Pogledah oko sebe: sleva i zdesna izmeu bujice sveta nalazila su se mala zelena ostrva, gostionice s crvenim stolnjacima i drvenim klupama na kojima su sedeli siromaniji graani sa svojom aom piva i nedeljnom virdinijom. Ovaj prizor me privue: ovde su zajedno sedeli ljudi koji se nisu poznavali i koji su se uputali u razgovore, ovde je ovek nalazio malo mira od one divlje groznice. Uoh, bacih pogled na stolove dok ne naoh jedan za kojim je sedela neka graanska porodica: debeo, zdepast zanatlija sa svojom enom, s dve vesele devojice i s jednim deakom. Vrteli su glavama u taktu, neto se meusobno alili i njihovi zadovoljni, vedri pogledi neobino mi se svidee. Pozdravih ih, uzeh stolicu i upitah da li mogu da sednem. Oni prestadoe da se smeju, zautae za nekoliko trenutaka (kao da je svaki ekao da drugi dade pristanak), a zatim ena skoro zbunjeno ree: Molim! Molim! Sedoh, ali odmah osetih da sam svojim prisustvom poremetio njihovo neusiljeno raspoloenje jer za stolom nastae neprijatno utanje. Iako se nisam usuivao da podignem oi sa crveno kariranog stolnjaka koji je bio uprljan i posut solju i biberom, primetih da me svi zaueno posmatraju i odmah se prisetih na alost prekasno da sam za ovu krmu, u svom derbi dresu, pariskom cilindru i s biserom na kravati golubije boje, suvie elegantno odeven, da su ta moja otmenost i miris raskoi odmah oko

mene stvorili atmosferu neprijateljstva i pometnje. I ovo utanje petoro ljudi primoralo me je da sve vie upirem oi na sto i da oajniki prebrojavam njegove crvene kocke, jer sam se stideo da odjednom ustanem od stola a nisam imao hrabrosti da podignem pogled. Iz ovog stanja najzad me oslobodi kelner stavivi preda me au piva. Mogao sam sada da pokrenem ruku i da pijui pivo kriom pogledam preko ruba ae: zaista, svih petoro posmatralo me je, dodue bez mrnje, ali ipak s nekim uenjem. Poznali su u meni uljeza u njihov sumorni svet, po bezazlenom nagonu svoje klase oseali su da sam ovde neto hteo, neto traio to nije pripadalo mom svetu, da me nisu ljubav, naklonost, ni bezazleno uivanje u valceru, u pivu, ni miran nedeljni poinak doveli ovamo, ve neki ef koji nisu razumeli, koji je izazivao nepoverenje isto tako kao to je u deaku pred vrtekom moj poklon izazvao podozrenje, kao to su se hiljade bezimenih ovde napolju u guvi nesvesno i neprijateljski klonili moje otmenosti i moga gospodstva. A ipak sam oseao da kad bih sada naao prostosrdanu, prostu, iskrenu, zaista pravu ljudsku re da ih oslovim, da bi mi tada otac ili majka odgovorili, erke se ljubazno nasmeile i ja bih maliana mogao povesti u atru da gaa i da se s njim zabavljam. Za pet, za deset minuta oslobodio bih se sama sebe, obavijen bezazlenom atmosferom graanskog eretanja, svesrdne, tavie laskave prisnosti ali ovu jednostavnu re, ovaj uvod u razgovor nisam nalazio, lani, ludi ali silni stid guio me je u grlu i sedeo sam oborenih oiju kao zloinac za stolom ovih jednostavnih ljudi, na mukama to sam im svojom nametljivou pokvario poslednje asove nedeljnog odmora. I za vreme ovog munog sedenja ispatao sam sve one godine hladne nadmenosti kada sam, ne osvrui se, prolazio pored bezbroj takvih stolova, pored miliona i miliona bliskih ljudi; zaokupijen samo simpatijama i uspesima u otmenim krugovima; i oseao sam da mi je jedini pravi put, da mi je neusiljen razgovor s njima, sada kada su mi u ovom asu moje osamljenosti bili neophodni, bio u meni zazidan. I tako sam ja, sve dosad slobodan ovek, pun bola nad samim sobom neprestano sedeo brojei crvene kocke na stolnjaku, dok se najzad kelner ne pojavi. Pozvah

ga, platih, ustadoh ostavivi au iz koje sam jedva popio neto piva, i utivo pozdravih. Zaueni, prijateljski mi otpozdravie: znao sam, mada se nisam osvrnuo, da su sada, tek to sam im okrenuo lea, postali ponovo ivahni i veseli, i da su produili razgovor u svom intimnom krugu im sam se ja, stranac, udaljio. Ponovo se bacih, ali sada sa jo vie udnje, topline i oajanja u ljudsku vrevu. Ispod drvea koje je svojim tamnim vrhovima zastiralo nebo guva je bila neto manja, ljudi se nisu vie toliko gurali i meali i tako zbijeni vrveli u svetlosnom krugu vrteke, ve su agorei promicali kao senke ivicom parka. I buni, potmuli, kao razdragani glas mase prelazio je u mnoge slabije umove, koji bi se ponovo razlegli im bi muzika negde zatretala kao da je htela jo jednom da privue one koji su se razilazili. Sada su se pojavila sasvim druga lica: deca sa svojim balonima i konfetima ve su odavno otila kuama, a otile su takoe i porodice koje su se ovde nedeljorn provodile. Sada sam video samo pijanice koje su pocikivale, propale mladie kako tumarajui i kao neto traei iskrsavaju iz sporednih aleja: za jedan sat dok sam kao prikovan sedeo za tuim stolom ovaj neobini svet postao je jo prostiji. Ali ba ta fosforescentna atmosfera puna drskosti i opasnosti sviala mi se vie od one ranije graansko-praznike. Moj probueni instinkt nasluivao je ovde slinu pohlepnu nestrpljivost: u ovim sumnjivim licima, u ovim izgnanicima drutva video sam samog sebe kao u ogledalu: i oni su lovili kriom nemirno oekujui neku strasnu pustolovinu, neko jako uzbuenje, pa sam ak i njima, ovim odrpancima, zavideo na otvorenom i slobodnom tumaranju, jer ja sam stajao naslonjen na stub jedne vrteke teko diui, nestrpljivo oekujui da se oslobodim pritiska utanja, muka svoje osamljenosti, a ipak nesposoban da uinim ma i jedan pokret, da neto kaem ili viknem. Stajao sam i ukoeno gledao u park koji je bio osvetljen odsjajem sijalica koje su se vrtele u krugu, stajao sam i netremice gledao sa svog svetlog ostrva u tamu zagledajui ludo i s mnogo nade svakog oveka koji bi se, privuen otrom svetlou, za trenutak pribliio. Ali, svi

pogledi ravnoduno su prelazili preko mene. Niko me nije hteo, niko me nije hteo spasti. Znam da bi bilo besmisleno da nekome opiem ili objasnim kako sam ja, obrazovan, otmen, bogat i nezavisan ovek, u prijateljstvu s najuticajnijim ljudima ovog milionskog grada, one noi itav sat stajao pored stuba jedne praterske vrteke koja se uz neusklaeno cijukanje neprekidno vrtela, sluao dvadeset, etrdeset, sto puta istu cupkavu polku, isti glatki valcer, posmatrao iste idiotske konjske glave od obojenog drveta i iz inata, iz nekog arobnog oseanja da sudbinu potinim svojoj volji, nisam se micao s mesta. Znam da sam besmisleno postupio u tim trenucima, ali u toj glupoj upornosti bilo je napregnutog oseanja, silnog grenja svih miia koje ovek inae osea moda samo prilikom pada u provaliju, pred samu smrt; ceo moj uzaludno provedeni ivot odjednom me je svega preplavio i doao mi do grla. I koliko god me je muila moja bezumna nada da ostanem, da istrajem dok me jedna re, jedan ljudski pogled ne spase, toliko sam vie uivao u ovoj patnji. Stojei kraj stuba, ispatao sam neto, ne toliko onu krau koliko ono bezoseajno, ravnoduno i prazno u svom ranijem ivotu: i zakleo sam se da ne odem odavde dok ne dobijem neki znak da sam se oslobodio sudbine. I ukoliko je vreme vie odmicalo, utoliko se vie sputao mrak. Jedna za drugom u atrama su se gasile svetiljke i kao plima sve vie je osvajala tama i gutala svetle mrlje na poljani: svetlo ostrvo na kome sam stajao postajalo je sve osamljenije i ve sam sa strahom gledao na sat. Za etvrt sata zaustavie se areni drveni konji, ugasie se crvene i zelene sijalice na njihovim glupim elima, umuknue buni orkestrioni. Tada u ostati potpuno u mraku, potpuno sam u noi punoj tihih umova, odbaen, naputen. Sa sve veim nemirom posmatrao sam park obavijen sumrakom kroz koji bi vrlo retko proao po neki par koji se vraao kui ili teturao po neki pijani mladi: ali, preko puta, u senci, treperio je jo prikriven, nemiran i uzbudljiv ivot. Katkad bi neko tiho zviduknuo ili coknuo jezikom kada bi prolazili neki mukarci. I kad bi oni tada

skrenuli u tamu, privueni ovim pozivom, u senci bi zaitali enski glasovi, i vetar bi po neki put doneo isprekidan, piskav smeh. I polako bi se neko sve drskije privlaio prema ivici tame, u pravcu svetlosne kupe osvetljenog dela parka, da odmah ponovo iezne u mraku im bi u prolazu pri odsjaju fenjera zasjao visoki lem policajca. Ali, tek to bi se ovaj udaljio, sablasne senke nale bi se ponovo ovde i sada sam mogao sasvim jasno da razaznam njihove konture, jer se usudio da se priblii svetlosti, taj poslednji olo nonog sveta, ljam koji se tu jo zadravao poto se ljudska bujica razila: nekoliko prostitutki, onih najsiromanijih i potpuno odbaenih, koje nemaju vlastite postelje, ve danju spavaju na nekoj slamarici, a nou bez odmora tumaraju, koje svoja iznurena, nagrena, mrava tela nude svakome ovde, negde u tami, za sitan srebrn novac, dok policija traga za njima, a one progonjene glau ili nekom skitnicom lutaju uvek u mraku, lovei nekoga dok u isto vreme njih drugi love. Kao gladne kuke njukale su malopomalo sve blie prema osvetljenom delu parka, ne bi li naile na nekog mukarca ili nekog zakasnelog prolaznika kome bi zadovoljile strast za jednu ili dve krune, da bi zatim popile kuvano vino u nekoj kafanici kako bi odrale svoj sumorni i bedni ivot koji e se ionako ubrzo ugasiti u bolnici ili tamnici. Bio je to ljam, poslednji talog praznike gomile, pun nabujale strasti s bezgraninim uasom posmatrao sam iz mraka ove gladne, uklete prilike. Ali i u ovom uasu bilo je jo uvek nekog arobnog uivanja, jer ak i u ovom najprljavijem ogledalu ponovo sam video ono to sam ve bio zaboravio i nejasno oseao: ovde je bila ta duboka kaljuga kroz koju sam pre mnogo godina proao i koja mi se sada ponovo u svesti ivo ukazala. Ova fantastina no iznenada mi je pruila neto vrlo neobino time to me je kao vrlo povuena oveka razotkrila, tako da su najtamnije strane moje prolosti, najskriveniji nagoni izbili u meni na videlo! Neko neodreeno oseanje izbijalo je iz mojih zaboravljenih deakih godina, kada je bojaljiv i radoznao, ali u isto vreme preplaen i zbunjen pogled bio uprt u ovakve prilike, seanje na onaj as kada sam prvi put po vlanim stepenicama koje su kripale pratio jednu od njih u

krevet i odjednom, kao da je munja razdvojila nono nebo, video sam sasvim jasno svaku pojedinost onog zaboravljenog asa, sliku u masnoj boji iznad kreveta, amajliju koju je nosila oko vrata, oseao sam nekadanju groznicu, izvesnu potitenost, gaenje i deaku gordost. Sve se to u meni odjednom ustalasalo. Neka beskrajna vidovitost prodrla je odjednom u mene i, kako bih to mogao da nazovem, ono beskrajno! i odjednom mi je bilo jasno zato me tako toplo saoseanje povezuje s njima, upravo zato jer su bile poslednji talog i moj nagon ve jednom podstaknut zloinom oseti nesitu udnju koja je u ovoj fantastinoj noi bila toliko slina mojoj, ovu zloinaku spremnost za svaki dodir, za sve nepoznato, za sluajno, trenutno uivanje. Tamo me je neto privlailo kao magnet, novanik s ukradenim novcem palio mi je grudi, poto sam najzad ovde otkrio bia, ljude, neto uzbudljivo, neto to die, govori i to od drugih bia, moda i od mene, neto trai, od mene koji sam samo ekao da se predam, izgarao od pomamne elje za ljudskim biem. I odjednom sam shvatio ta mukarce privlai ovakvim stvorenjima, shvatio da je to retko strast, neobuzdani prohtev, ve vie strah od usamljenosti, od strane otuenosti koja se inae izmeu nas nagomilala i koju je moje razbuktalo oseanje danas prvi put osetilo. Seao sam se kada sam to poslednji put nejasno osetio: bilo je to u Engleskoj, u Manestru, u jednom od onih gradova elika koji pod sumornim nebom buno bruje kao podzemna eleznica i u kojima je u isto vreme hladno zbog usamljenosti koja kroz pore prodire u krv. Tri nedelje iveo sam tamo kod roaka lutajui uvee uvek sam kroz barove, klubove i bletave muzike holove da bih naao malo Ijudske topline. I tada sam jedne veeri naao jednu takvu osobu, iji sam ulini jezik jedva razumevao, ali odjednom smo se nali u nekoj sobi i ja sam upijao smeh sa nepoznatih usana, jedno toplo telo bilo je tu, neno i zemaljski blizu. Odjednom je iezao onaj hladni crni grad, mrana i buna dolina usamljenosti, neko bie koje nisam poznavao, koje je samo ovde stajalo i ekalo na svakoga koji bi naiao, oslobaalo je oveka, topilo led;

ovek je ponovo slobodno disao, oseao usred ove tamnice od elika da je ivot lak i vedar. Kako je divno za usamljene, za one koji su povueni u sebe da ovo znaju, da ovo nasluuju, da u svom nemiru ipak imaju neki oslonac, da se za njega mogu vrsto uhvatiti, pa bio on uprljan od mnogih dodira, krut zbog starosti, izjeden od re. I ovo, upravo ovo sam zaboravio u trenucima krajnje usamljenosti, iz koje sam teturajui iziao te noi, da negde u nekom poslednjem kutu ekaju ove poslednje jadnice, da svakoga koji eli da se preda uhvate u prolazu, da svojim dahom ublae svaiju samou, da svaku strast stiaju za malo novca, toliko malo prema onom ogromnom to daju time to su uvek spremne i to poklanjaju svoje ljudsko prisustvo. Pored mene ponovo zatreta orkestrion vrteke. Bilo je to poslednje kruenje, poslednji zvuci iz svetlosnog kruga prodirali su u tamu pre no to nedelja pree u jednolian radni dan. Ali niko vie nije prilazio, konji bez jahaa sumanuto su se vrteli, premorena ena na blagajni ve je skupljala i brojala dnevni pazar i posluitelj s kukom urio da posle ovog poslednjeg kruenja spusti kapke na atri. Samo sam ja, samo ja stajao jo ovde, naslonjen na stub vrteke i gledao u prazan park gde su kao lepravi slepi mievi promicale ove none prilike traei neto i ekajui neto kao i ja, a ipak smo bili tui jedni drugima i odvojeni neprobojnim zidom. Ali, mora da me je sada jedna od njih primetila, jer je lagano poela da mi se primie, bila mi je ve sasvim blizu: malo, zakrljalo, rahitino bie bez eira, u neukusnoj haljinici ispod koje su izvirivale iznoene balske cipele, sve verovatno kupljeno kod neke torbarke ili starinara i ve odavno isprano, izguvano od kie ili neke prljave pustolovine na travi. Ona mi umiljavajui se prie, zastade pored mene mamei me pogledom i pozivajui me osmehom, pri emu se ukazae pokvareni joj zubi. Dah mi zastade u grudima. Nisam mogao da se maknem, da je pogledam, a ni da se otrgnem: kao u hipnozi, oseao sam da neko bie oko mene sa udnjom obilazi, da me prieljkuje, da bih jednom rei, samo jednim pokretom mogao da se oslobodim ove uasne usamljenosti, ove mune izdvojenosti. Ali krut kao greda na koju sam bio

naslonjen, nisam mogao da se pomaknem i s nekom vrstom sladostrasne nemoi, sve vie sam oseao dok je melodija vrteke ve posustalo nestajala blisko prisustvo ovog bia, ovu volju koja me je traila i za trenutak sam zatvorio oi da bih u potpunosti osetio kako me neto ljudsko iz ovog mranog sveta zapljuskuje i magnetiki privlai. Vrteka se zaustavi, kao uzdah ieze poslednji zvuk melodije valcera. Otvorih oi i primetih kako se prilika pored mene okrenu. Oigledno bilo joj je dosadno da eka ovde kraj oveka koji stoji nepomian kao drvo. Uplaih se. Odjednom mi bi hladno. Zato sam pustio da ode jedino bie koje mi se odazvalo u ovoj fantastinoj noi, koje mi se predavalo? Iza mene su gasili svetla, s treskom sputali kapke. Bilo je svreno. I odjednom ah, kako da samom sebi opiem ovaj vrui, ovaj nagli penuavi talas koji se podigao? odjednom nadoao je tako naglo, tako topao, tako crven kao da mi je neka ila prsla u grudima odjednom izbi iz mene, iz gordog oveka koji se sasvim uanio iza hladnog drutvenog dostojanstva kao neka nema molitva, kao neki gr, kao krik iz detinjstva, a ipak tako ogromna elja da ova mala, prljava, rahitina prostitutka samo jo jednom okrene glavu da bih mogao s njom da progovorim. Jer nisam bio vie toliko gord da ne poem za njom iezla je moja gordost, bila je zgaena, zbrisana sasvim novim oseanjima ali suvie slab, suvie smeten. I tako sam drhtei i strepei ovde i dalje stajao, na muenikom stubu u mraku ekajui kao to nikada nisam ekao otkako su prole moje deake godine, kao to sam jedne veeri stajao na prozoru kada se neka nepoznata ena polako svlaila i, ne slutei nita, ostala naga stajao sam preklinjui boga sa meni nepoznatim glasom da se desi udo, da ovo zakrljalo stvorenje, ovaj poslednji ljudski otpadak jo jednom sa mnom pokua, da se jo jednom osvrne na mene. I ona se okrenu. Jo jednom, sasvim mehaniki pogleda natrag. Ali, mora da sam tako jako zadrhtao, da se moje napregnuto oseanje odrazilo u pogledu, jer ona stade i poe da me posmatra. Vrtela se jo malo unaokolo, pogledala me

kroz tamu, nasmeila se i, dajui mi znak glavom, pozvala me preko na onu stranu parka koja je bila u mraku. Najzad osetih kako poputa ukoenost koja me je drala. Sada sam mogao da se pokrenem i dadoh znak da dolazim. Nevidljivi sporazum bio je zakljuen. Potom ona poe ispred mene mranim parkom okreui se s vremena na vreme da vidi idem li za njom. I ja sam je sledio: olovo mi je spalo s nogu, mogao sam ponovo da koraam. Kao hipnotisan pratio sam je, nisam iao svesno, ve sam tako rei pohrlio za njom, gonjen nekom tajanstvenom silom. U mranoj aleji izmeu atri ona uspori korak. Stajao sam pored nje. Nekoliko trenutaka gledala me je ispitivaki i nepoverljivo: zbog neeg je bila nesigurna. Oigledno joj je moje neobino bojaljivo stajanje ovde, kontrast izmeu ovog mesta i moje otmenosti, bilo nekako sumnjivo. Nekoliko puta se osvrnula kao da okleva. Zatim, pokazujui mi aleju koja se dalje pruala mrana kao rudarska jama, ree: Hajdemo tamo preko. Iza cirkusa je potpuno mrano. Nisam mogao da joj odgovorim. Oamutio me je ovaj susret zbog svoje uasne prostote. Najradije bih pobegao, otkupio se nekom parom, nekim izgovorom, ali moja volja nije imala vie moi nada mnom. Oseao sam se kao na sankama kad se na okuci zalete i s besomunom brzinom jurnu niz snenu strminu i kada se oseanje samrtnog straha nekako poudno mea s hukom koju stvara ta brzina, pa umesto da ovek koi, on za zanosom, a ipak svesnom slabou i protiv svoje volje, predaje se propasti. Nisam vie mogao natrag, moda nisam ni hteo, i sada kada se prisno privila uza me, nehotice je uhvatih za miicu. Bila je to mrava miica, ne miica ene, ve jednog zaostalog skrofuloznog deteta i tek to sam je osetio kroz tanki mantili, obuze me, i pored napregnutog oseanja, toplo i ivo sauee zbog ovog jadnog zgaenog delia ivota koji je ova no nanela na moj put. I protiv volje prsti su mi milovali ove slabe, boleljive zglavkove s takvom istotom, s takvim strahopotovanjem kao to se nikada nisam dotakao ni jedne ene.

Preosmo jednu slabo osvetljenu stazu i zaosmo u neki umarak, gde se ispod ogromnih kroanja u pomrini oseao neki teak, odvratan zadah. U tom trenutku spazih, mada sam jedva nazirao konture, da se ona drei me za ruku, oprezno osvrnu i posle nekoliko koraka uini to jo jednom. I neto neobino: i dok sam i dalje kao omamljen klizio u prljavu pustolovinu, moja ula su bila neobino budna i iva. Sa vidovitou kojoj nita nije moglo da promakne, koja je svaki pokret potpuno svesno u sebe upijala, primetih da pozadi, ivicom puteljka koji smo preli, neto kao senka za nama klizi, i uini mi se da ujem kako se neko prikrada. I odjednom kao kad munja sevne i obasja neki predeo, naslutih, shvatih sve: da sam namamljen u klopku, da su nas ljubavnici ove prostitutke vrebali i da me je ona vukla u pomrinu na ugovoreno mesto, gde je trebalo da postanem njihov plen. S nekom natprirodnom jasnoom kakvu ovek ima samo u trenucima kada lebdi izmeu ivota i smrti, bilo mi je sve jasno, razmiljao sam o svim mogunostima. Jo sam imao vremena da pobegnem, glavna ulica morala je biti blizu, jer sam uo tandrkanje elektrinog tramvaja po inama i samo jednim krikom, jednim zvidukom dozvao bih ljude u pomo: pred oima su mi iskrsavale vrlo ivopisne slike bekstva, spasa. Ovo uasno saznanje nije me, meutim, ohladilo, ve, naprotiv, zagrejalo. Ni danas, razmiljajui o tome potpuno trezveno, na svetlosti jesenjeg dana, ne mogu sebi da objasnim svu besmislenost svog postupka: znao sam odmah, znao sam svakim vlaknom svoga bia da bez ikakve potrebe srljam u opasnost, ali kao neko silno bezumlje strujalo mi je predoseanje kroz ivce. Predoseao sam neto odvratno, moda smrtonosno, podrhtavao sam od gaenja strepei da me ne uvuku u neki zloin, u neki vulgarni, prljavi doivljaj, ali ba zbog te ivotne opojnosti, koja me je sada svega sa zanosom proimala, i sama smrt budila je u meni neku tajanstvenu radoznalost, koju sve dosad nisam poznavao ni nasluivao. Neto me je da li je to bio stid da pokaem da se bojim ili slabost? teralo napred. Neto me je mamilo da se spustim na dno ivota, da u jednom jedinom danu proigram i straim svu svoju prolost, neko drsko uivanje

uplitalo se u ovu obinu pustolovinu. I mada sam svim svojim ivcima nasluivao opasnost, shvatio je svim svojim ulima i razumom, ipak sam sve dublje ulazio u umarak pod ruku s ovom prljavom praterskom prostitutkom, koja me je telesno vie odbijala nego privlaila i za koju sam znao da me je tamo vukla zbog svojih ortaka. Natrag, meutim, nisam mogao. Ono zloinako to me je tako silno privlailo i to je toga popodneva na trkama za mene prionulo vuklo me je sve dalje i dalje. Oseao sam neku nesvesticu, vrtoglavicu, kao da padam u neke nove dubine, a moda i u poslednju: u smrt. Posle nekoliko koraka ona stade. Ponovo nesigurno pogleda oko sebe, a zatim, kao da neto oekuje, pogleda u mene. ta e mi dati? upita. Ah, tako. To sam zaboravio. Ali to pitanje me ne otrezni. Bio sam srean to mogu da delim poklone, da dajem, da troim. Brzo se maih depa, sav srebrn novac i nekoliko zguvanih novanica stresoh joj u ispruenu ruku. I tada se desi neto tako neobino da mi i danas, kad na to pomislim, krv uzavre: ili je ta bednica bila zaprepaena velikom sumom novca inae je bila navikla da za svoje usluge prima samo sitan novac ili je nain na koji sam joj to dao, onaj radosni, brzi, pun sree, bio za nju tako neobian, nov, jer ustuknu i ja primetih kako me kroz pomrinu u kojoj je zaudaralo, sa velikim uenjem trai pogledom. I najzad osetih ono ega sam te veeri bio dugo lien: neko se za me interesovao, traio me, a ja sam prvi put iveo za nekoga na ovome svetu. I to se ba ovo najodbaenije stvorenje koje je svoje jadno, iscrpeno telo kao robu nudilo i ne gledajui kupca privijalo uz mene, svoje oi upiralo u moje, to je u meni trailo oveka, sve je to jo vie pojaavalo moj neobini zanos, koji je u isto vreme bio vidovit i opojan, svestan i rasplimit u neku arobnu neosetljivost. Ali ovo meni nepoznato bie ponovo se privi uz mene, samo sad ne poslovno da bi izvrilo svoju plaenu obavezu, ve, kako mi se inilo, to je u neku ruku osealo nesvesnu zahvalnost i elju da mi se kao ena priblii. Uhvatih je za mravu, rahitinu, deju ruku osetih njeno malo, zakrljalo telo i odjednom mi

se pred oima ukaza ceo njen ivot: prljavi leaj iznajmljen u nekoj sobici u predgrau gde je od ranog jutra do podne spavala meu gomilom tue dece, videh njenog podvodaa koji je davi, pijanice koje se podrigujui na nju u mraku bacaju, izvesno odeljenje u bolnici u koje je smetaju, dvoranu za predavanja gde se mladim i bezobraznim studentima kao predmet prouavanja prikazuje njeno razgolieno, nago i bolesno telo i, najzad, zavretak u rodnom mestu, u koje je policijski sprovode i tamo ostavljaju da skapa kao ivotinja. Osetih beskrajno saaljenje prema njoj, prema svima njima, neto toplo, kao neko oseanje nenosti, a nikako putenost. Stalno sam joj milovao malu mravu ruku. Potom se sagnuh i poljubih je, na njeno veliko zaprepaenje. U taj tren neto zauta iza mene. Jedna grana krcnu. Ustuknuh. Odjednom se zau smeh i neki promukao prostaki glas ree: Tu smo. To sam i mislio. Jo pre no to sam ih video, znao sam ko su. I pored moje duboke zanesenosti, nisam ni za asak zaboravio da me neko vreba, oekivala ih je moja tajanstvena, iva radoznalost. Jedna prilika pojavi se iz grmlja, a iza nje druga: preda mnom su stajala dva divlja drska mangupa. Ponovo se zau onaj prostaki smeh: Kakav prostakluk, kakva svinjarija! Razume se, otmen gospodin. Videe taj svoje. Stajao sam nepomian. Krv mi je udarala u slepoonicama. Nije me bilo strah, ekao sam samo ta e se dogoditi. Najzad sam se naao na dnu, u krajnjem ponoru prostakluka. Sada je moralo doi do sukoba, do loma, do kraja kome sam polusvesno teio. Devojka je odskoila od mene, ali ipak ne ka njima. Stajala je nekako u sredini: ovaj pripremani prepad nije joj, kako se inilo, bio najprijatniji. Mangupi su, meutim, bili ljuti to se ne miem. Pogledali su se, bilo je jasno da su oekivali da u se usprotiviti, moliti ih, uplaiti se. Ah, nita ne govori, pretei uzviknu jedan od njih. A drugi mi prie i zapovedniki ree: Morate sa mnom u komesarijat. Nita ne odgovorih. Tada mi jedan spusti ruku na rame i blago me gurnu: Napred, ree on.

Pooh. Nisam se protivio, jer nisam hteo da se opirem: oamutilo me je ono neuveno, prostako, opasno u mom poloaju. Svest mi je bila potpuno budna; znao sam da se mangupi boje policije vie od mene, da sam mogao da se otkupim sa nekoliko kruna, ali sam eleo da iskusim ono najgadnije, da nesvesno uivam u stranom ponienju u kome sam se naao. Lagano, sasvim mehaniki iao sam u pravcu u kome su me terali. Ali ba to to sam bez rei i tako strpljivo iao prema svetlosti kao da ih je zbunjivalo. Neto su izmeu sebe aputali, a zatim odjednom namerno poee glasno da razgovaraju. Pusti ga neka ide, ree jedan (boginjavi jadnik), ali onaj drugi odgovori naoko strogo: Ne, to ne ide. Ako tako neto uini neki bednik koji nema ta da jede kao to smo mi, odmah ga strpaju u zatvor. Ovako fini gospodin mora da bude kanjen. uo sam svaku re i razabrao u tome njihovu elju da ve jednom ponem s njima da pregovaram, i zloinac u meni razumeo je zloinca u njima, razumeo da su hteli da me namue svojim zastraivanjem, dok sam ja njih muio svojom popustljivou. Izmeu nas se vodila podmukla borba i oh, kako je bogata bila ta no i u toj smrtnoj opasnosti, u tom smrdljivom ipraju Pratera, izmeu ove dve skitnice i ove prostitutke oseao sam divlju dra igre, stavio na kocku najvei ulog, svoj opstanak graanina, kao i svoj ivot. I u toj velikoj igri, bletavoj aroliji sluaja predavao sam se svom snagom ivaca koji su podrhtavali i bili toliko napregnuti da su hteli da prsnu. Eno tamo policajca u se iza mene neki glas, nee mu ba biti milo, fini gospodii odleae jednu nedeljicu. Bilo je u ovome pakosti i pretnje, ali i izvesne nesigurnosti. Iao sam mirno prema svetlosti, gde je zaista svetlucao policijski lem. Dva mangupa iza mene uutae; oseao sam da idu laganije; za koji trenutak oni e, u to sam bio siguran, kukaviki pobei natrag u pomrinu, u svoj svet, ozlojeeni to im poduhvat nije uspeo, i moa e iskaliti svoj bes na ovoj jadnici. Igri je bio kraj: jo jednom sam dobio i jo jednom sam uskratio uivanje drugom, nepoznatom oveku. Ve je s one strane svetlucala bela

svetlost i kad se okrenuh, spazih prvi put lica ove dvojice: u oima su im se odraavali ogorenje i neki pritajeni stid. Zastali su potiteni i razoarani, spremni da ponovo pobegnu u mrak. Njihovoj vlasti doao je kraj: i sada su se oni bojali mene. U tom trenutku odjednom mi se uini da se od nekog unutranjeg vrenja rasprsnue sve duge u mojim grudima i da neko toplo oseanje struji kroz moju krv i osetih beskrajno, skoro bratsko saaljenje prema ovoj dvojici ljudi. ta su traili od mene ti jadni, gladni odrpanci, od mene, nesitog parazita: nekoliko kruna, nekoliko bednih kruna. Mogli su tamo u mraku da me zadave, opljakaju, ubiju, ali to nisu uinili, pokuali su samo da me na jedan glup, nevet nain zaplae kako bi se dokopali ono malo sitnog novca to mi je zveckao u depu. Odakle mi samo hrabrost da ja, lopov iz efa, drskosti, zloinac iz nervnog uivanja, muim te jadnike? I pored tog beskrajnog saaljenja obuze me i beskrajni stid to sam se iz zadovoljstva poigrao njihovim strahom, njihovim nestrpljenjem. Dooh k sebi: sada, ba sada kada sam ve bio siguran, kada me je ve titila svetlost iz oblinje ulice, morao sam da im uinim po volji, da ugasim razoaranje u onim ogorenim, gladnim oima. Okrenuvi se naglo, prioh jednom od njih. Zato ste me hteli prijaviti? izustih nastojei da svojim glasom izrazim svoje strahovanje. ta imate od toga? Moda e me zatvoriti, moda i nee. Ali vama to nee koristiti. Zato elite da mi zagorate ivot? Zbunjeni, obojica me tupo pogledae. Oekivali su da u zvati u pomo, da u im pripretiti, na ta bi se kao besni psi razbegli, samo nisu oekivali ovu popustljivost. Najzad jedan od njih, ne pretei, ve skoro izvinjavajui se, ree: Pravda mora biti zadovoljena. Mi vrimo svoju dunost. Ovo su oigledno imali pripremljeno za ovakve sluajeve. Pa ipak, ovo je zvualo nekako izvetaeno. Ni jedan od njih nije se usudio da me pogleda.

Neto su iekivali. Znao sam ta ekaju. Da u ih moliti za milost. Da u im ponuditi novac. Seam se svega to se tih sekundi odigralo. Seam se svakog nerva koji je u meni zadrhtao, svake misli koja mi je sinula. U seanju mi je takoe da sam pre svega iz zlobe hteo da ih pustim da ekaju, da ih i dalje muim, da uivam u njihovom iekivanju. Ali ubrzo sam se savladao, molio ih da mi se smiluju, jer sam bio svestan da najzad moram da ih oslobodim straha. Poeo sam glumiti da me je strah, molio sam ih da se saale na mene, da ute, da me ne unesree. Primetio sam kako su se diletantski zbunila ova dva ucenjivaa i kako je meu nama zavladalo uzbudljivo utanje. I tada najzad, posle svega, izgovorih onu re koju su udno ekali: Dau vam, dau vam... sto kruna. Sve troje se trgoe i zgledae. Toliko nisu oekivali, pogotovu ne sada kada je za njih sve bilo izgubljeno. Najzad se jedan od njih pribra, i to onaj boginjavi, s nespokojnim pogledom. Dvaput neto zausti, ali ne izusti ni rei. Potom ree, a ja primetih da se stidi: Dve stotine kruna. Ali sluajte, umea se odjednom devojka budite sreni ako vam uopte neto da. On nita nije uinio, jedva me se dotakao. To je i suvie. Ovo im dobaci ogoreno, a meni srce zaigra. Neko me je saaljevao, neko se zauzimao za mene, iz jednog obinog ucenjivakog bia zraila je dobrota, neka skrivena enja za pravdom. Koliko mi je to bilo drago, koliko je taj odgovor uzburkao moja oseanja! Ne, vie se nisam smeo igrati s tim ljudima, vie nisam hteo da me se plae i stide: bilo je dosta, dosta! Dobro, dvesta kruna! Sve troje su utali. Izvadih novanik. Otvorih ga lagano, sasvim lagano. Pokretom ruke mogli su da mi ga istrgnu i da pobegnu u mrak. Oni su, meutim, bojaljivo gledali u stranu. Izmeu mene i njih postojala je neka potajna veza, ne vie borba ili igra, ve stanje ravnopravnosti, poverenja, pravi ljudski odnos. Izvadih iz ukradenog svenja dve novanice i pruih ih jednom od njih.

Hvala, ree i nehotice i poe. Oigledno je oseao koliko je smeno to mi zahvaljuje za iznueni novac. Stideo se, i taj njegov stid oh, sve sam oseao te noi i svaki pokret duboko se usekao u mene titao me je. Nisam hteo da se bilo ko od mene stidi, mene koji sam isti kao i on. Lopov kao i on, slabi, kukavica, bez volje kao i on. Muilo me je njegovo ponienje i eleo sam da ga oslobodim tog oseanja. Tako odbih njegovu zahvalnost. Trebalo bi ja vama da zahvalim rekoh i zaudih se koliko je istinske srdanosti bilo u mom glasu. Da ste me prijavili, propao bih. Morao bih da se ubijem, a vi od toga ne biste nita imali. Ovako je bolje. Sada u ja krenuti desno, a vi ete moda na drugu stranu. Laku no. Za trenutak ponovo uutae. Laku no, ree najpre jedan, zatim drugi i najzad prostitutka, koja je ostala u mraku. Toplo i iskreno zvuale su ove rei. Po njihovom glasu oseao sam da su me u dnu svog bia voleli i da taj neobini as nee nikada zaboraviti. Moda e ga se ponovo jednom setiti, na robiji ili u bolnici, neto od mene ivelo je i dalje u njima, neto sam im dao. I to to sam dao ispunjavalo me je radou kao ni jedno oseanje nikada do tada. Poao sam kroz no sam prema izlazu Pratera. Teret koji me je pritiskao spao je s mene i neko, meni sve dotle nepoznato obilje oseanja strujalo je iz mene, izgubljenog oveka, u prostrani, beskrajni svet. Oseao sam kao da sve na svetu ivi samo za mene i da me povezuje sa svim to oko mene ivi. Oko mene su se dizala tamna stabla, neto su aputala i ja sam ih voleo. Nada mnom su sjale zvezde i ja sam upijao u se njihove vesele pozdrave. Odnekud se ula pesma, a meni se inilo da to pevaju meni. Otkako sam razbio ledenu koru koja mi je stezala grudi sve je bilo moje i, radostan to mogu da se rasipniki predajem, udeo sam za svaim. O, kako je lako, oseao sam, drugima initi radost kada se i sam toj radosti raduje: potrebno je samo otvoriti srce da od oveka oveku potee iva bujica, da se iz velikih izlije na male, da se penuei sa dna uzdigne ka beskonanom.

Izlazei iz Pratera, spazih blizu mesta gde su stajala kola jednu umornu i zgurenu torbarku pored svoje sitne robe. Sedela je ovde od jutra sa neto peciva i malo voa, zasutih prainom, pogrbljena iznad malo bedne sitnine i skrhana od umora. Zato da se i ti, pomislio sam, ne raduje kad sam ja radostan? Uzeh jedan kolai i pruih joj novanicu. Htede odmah da mi vrati ostatak, ali ja ve krenuh dalje i videh samo da se uplaila od sree, da se njeno povijeno telo odjednom uspravilo, a njena od uda zanemela usta izraavala su beskrajnu zahvalnost. Sa kolaiem u ruci prioh konju koji je umorno stajao upregnut i koji se prema meni okrenu i prijateljski zarza. I njegov sumorni pogled izraavao je zahvalnost to sam pomilovao njegove ruiaste nozdrve i dao mu hleba. I tek to sam ovo uinio, htedoh da uinim jo vie: da uinim jo vie radosti, da jo vie osetim da se sa malo srebrnog novca, sa nekoliko arenih novanica moe da ublai nemir, otklone brige, i stvori veselo raspoloenje. Zato na ovom mestu nije bilo prosjaka? Zato nije bilo dece koja su elela balone, to ih je ovde neki mrzovoljni, sedokosi opavko sakupljao u velike veze da ih ponese kui, ozlojeen to je toga toploga dana slabo pazario. Prioh mu. Dajte mi balone rekoh mu. Deset para po komadu izusti s nepoverenjem, jer ta e tome elegantnom besposliaru sada u pono areni baloni. Dajte mi sve, rekoh i pruih mu novanicu od deset kruna. On se tre, pogleda me zapanjeno, potom mi drui prui vrpcu koja je drala itavu vezu balona. Oseao sam, poto su bili jako zategnuti, kako mi vuku ruku: hteli su da odu, da budu slobodni, da se vinu u nebo. Idite, letite kuda elite, budite slobodni! Pustio sam vrpcu, a baloni kao areni meseci poletee uvis. Sa svih strana pritra svet i poe da se smeje, iz mraka se pojavie zaljubljeni parovi, koijai zapucketae bievima i, dozivajui jedan drugoga, prstom upirahu na slobodne lopte kako lebde iznad drvea prema krovovima i kuama. Svi su se radosno pogledali i zabavljali se mojom radou. Zato nikada, nikada dosad nisam znao kako je lako i lepo priiniti radost drugima! Ponovo poee da me peku novanice u novaniku i kao malopre

vrpca sa balonima trzale su me za prste: htele su od mene da odlete u nepoznat svet. Uzeh ih sve u ruku, one koje sam ukrao od Lajoa kao i svoje sopstvene jer meu njima nije bilo nikakve razlike i nisam vie oseao nikakvu krivicu spreman da ih podelim svima koji bi ih hteli. Prioh jednom istau koji je zlovoljno meo pratersku ulicu. On je pomislio da elim da ga upitam za neku ulicu i pogleda me namrgoeno: nasmeih mu se i pruih mu novanicu od dvadeset kruna. Ne shvatajui ta hou, ovaj me ukoeno pogleda, zatim uze novanicu ekajui ta u od njega da traim. Smejui se, ja mu dobacih: Kupi neto dobro, i pooh dalje. Stalno sam se osvrtao na sve strane nee li neko neto od mene da zatrai i, poto mi niko ne prie, poeh da ih delim nasumce: jednoj prostitutki koja me oslovi dadoh jednu novanicu, dve nekom upaljivau fenjera, jednu ubacih kroz otvoreno okance suterena u neku pekaru i zaputih se dalje praen uenjem, zahvalnou, radou. Najzad ih zguvah, i nasumce razbacah po ulici, po stepenicama jedne crkve radujui se pri pomisli kako e neka bogomoljka idui na jutrenje nai stotinu kruna i zahvaljivati bogu, kako e neki siromani student, sluavka, radnik, udei se sav srean pronai na svom putu novac onako kao to sam ja udei se i srean te noi otkrio samog sebe. Ne bih mogao da kaem kako sam i gde razbacao sve one novanice i najzad i sav sitan novac. Bio sam u nekom zanosu, blaen kao u zagrljaju neke ene i kad su odleprale i poslednje novanice, osetio sam se toliko lak da bih mogao poleteti, slobodan kao nikada dotle. Ulica, nebo, kue, sve se to slivalo u jedno sasvim novo oseanje svojine i meusobne povezanosti: nikada, ak ni u najteim trenucima svoga ivota nisam tako snano oseao da sve te stvari postoje, da ive i da ja ivim, i da je njihov i moj ivot jedno te isto, upravo, velianstven, moan, nikada dovoljno srean i oseanja pun ivot, koji samo ljubav razume i poima samo onaj koji mu se predaje. Potom doe jo jedan poslednji mraan trenutak kada, vrativi se kui, blaen stavih klju u bravu i kada se preda mnom ukaza mraan hodnik koji vodi ka mojim sobama. Obuze me odjednom strah da u se ponovo vratiti u svoj stari,

raniji ivot ako uem u stan oveka koji sam dotada bio ja, ako legnem u njegovu postelju, ako se poveem sa svim onim to je ova no tako lepo prekinula. Ne, samo da ne postanem onaj ovek koji sam bio, nipoto onaj ispravni, bezoseajni, od sveta otueni dojueranji i nekadanji dentlmen, bolje da se bacim u ponor zloina i uasa, ali ipak u stvarnost ivota! Bio sam umoran, beskrajno umoran, a ipak sam se bojao da bi me san mogao savladati i sve ono strasno, plameno, ivotom proeto to je u ovoj noi buknulo u meni, odneti sa svim onim crnim muljem i ceo taj doivljaj bio bi samo letimian i prolazan kao neki fantastini san. Meutim, sutradan u rano jutro probudih se vedar i od onog blagotvornog oseanja koje me je proimalo nita nije iezlo. Otada je prolo etiri meseca i ona nekadanja otupelost nije se vie vraala. Onaj nekadanji arobni zanos kada mi je tlo sveta kome sam pripadao izmicalo ispod nogu, kad sam se strmoglavio u nepoznato i pri tom padu u sopstveni ponor osetio kako se vrtoglava brzina u isto vreme mea sa sutinom ivota onaj prolazni ar svakako je nestao, ali od toga asa pri svakom dahu oseam svoju toplu krv i oseam je sa sve novijim uivanjem ivota. Znam da sam postao drugi ovek, s drugim ulima; s drugom osetljivou, s jaom svesnou! Razume se, ne usuujem se da tvrdim da sam postao bolji ovek: znam samo da sam sreniji, jer sam naao smisao za koji neznam druge rei osim rei ivot. Od tog vremena ne uskraujem sebi nita, jer norme i forme svog drutva ne smatram vie bitnim, ne stidim se ni sebe ni drugih. Rei ast, zloin, porok dobile su nekakav hladan, prazan prizvuk, ne mogu da ih izgovorim bez uasa. ivim, i ona mo koju sam tada prvi put tako magino osetio daje mi snage da ivim. Ne pitam se kuda me ona tera: moda u neki novi ponor, u ono to drugi zovu porokom ili neemu sasvim uzvienom. Ne znam i neu da znam, jer verujem da istinski ivi samo onaj koji svoju sudbinu doivljava kao neku tajnu. Ali nikada nisam, toga sam potpuno svestan, toliko silno voleo ivot i sada znam da svako ini zloin (jedini koji postoji) ko je ravnoduan prema bilo kome od

vidova i oblika ivota. Otkako sam sebe razumem, shvatam mnogo tota: pogled lakomog oveka pred nekim izlogom moe me potresti, skakutanje nekog psetanca odueviti. Jednom rei, sve me zanima, ni prema emu nisam ravnoduan. Svakodnevno itam u novinama (koje sam inae ranije samo prelistavao zbog zabave i oglasa) na stotine stvari koje me uzbuuju, privlae me knjige koje su mi bile dosadne. A najudnije je to to sa ljudima mogu da razgovaram i van onoga to se naziva konverzacija. Interesuje me i moj sluga koji je kod mene ve sedam godina i s kojim se esto zabavljam, i moj nastojnik pored koga sam inae ravnoduno prolazio kao pored nekog pokretnog stuba, nedavno mi je priao o smrti svoje erkice, i to me je vie uzbudilo no ekspirove tragedije. I taj moj preobraaj mada ja naoko, da se ne bih odao, nastavljam i svoj ivot u uobiajenoj dosadi postaje postepeno providan. Neki su odjednom postali srdani prema meni, ve po trei put u ovoj nedelji pritrali su mi tui psi. A prijatelji mi, kao oveku koji je preleao neku bolest, radosno govore da sam se podmladio. Podmladio? I sam znam da tek sada u stvari poinjem da ivim. Ludost je uopte to svako misli da je sve ono to je prolo samo zabluda i neki uvod i ja shvatam da sam i suvie smeo to sam u ivu toplu ruku uzeo hladno pero i na paretu hartije napisao da zaista ivim. Ali neka to bude i zabluda ona je prva koja me je usreila, prva koja mi je zagrejala krv i razigrala ula. I ako sada ovde opisujem ovo moje udesno buenje, inim to samo za sebe, jer to poznajem dublje no to sam u stanju da to reima izrazim. Ni jednom od svojih prijatelja nisam o tome priao; oni nisu ni slutili koliko sam ja bio otupeo, niti e ikada slutiti koliko sam sada pun ivota. I ukoliko bi ovaj moj bujni ivot prekratila smrt, a ovi redovi doli do ruku drugih, ta me mogunost nimalo ne plai i ne uznemirava. Jer onaj koji nikada nije osetio maginost jednog takvog trenutka, ne moe razumeti, kao to ni ja sam pre pola godine nisam mogao da shvatim, da su nekoliko beznaajnih i naoko jedva povezanih doivljaja jedne veeri u stanju da rasplamsaju jedan ve ugasli ivot. Njega se ne stidim, jer me on ne

razume. Ko, meutim, zna ono skriveno, taj ne sudi i nema ponosa. Njega se ne stidim, jer on me razume. Onaj ko je jednom sebe naao ne moe nita da izgubi na ovom svetu. I ko je jednom u sebi shvatio oveka razumee sve ljude.