Pol VALERI PREDAVANjA O POETICI eseji

Beograd 2005. drugo izdanje

Preneto iz asopisa: Recheches Potiques No 5/96 PUV Presses Universitaires de Valenciennes Naslov tematskog bloka: Dossier Paul Valry, Lartiste en philosophe

UVODNA RE

Prireiva se ovom prilikom zahvaljuje gospodi Rene Paseronu i Riaru Kontu, om smo ljubaznou doli u priliku da predstavimo itaocima doskora nepoznate stranice Pola Valera

Bilo je to 1941... Zaiskrila je jedna re. Poietika. Mladi student Umetnike akademe i Sorbone prosto je morao da odlazi na Kole de Frans. Da slua Valera... Toga se nejasno priseam. Vetar koji je tada poinjao da duva bio je vetar destrukce, a ne kreace. Nastojanje da se ivi otkrivalo je rat, a ne umetnost. A u gotovo praznoj dvorani, ne bez neke vrste upozoravajue napetosti, Valeri je odmotavao svoju priu, svakako skladnu, u kojoj je izraz koji se najee uo bio et ctera. Re poietika je dakle ostala pod kamenom tokom mranih godina, potom onih Osloboenja, kada smo rade priali o menjanju sveta. Kada sam predloio 1970. godine Grupi za estetska istraivanja iz CNRS-a da se ponovo latimo obrade pojma poietika, strukturalistiki okov je naprsao pod udarima Maja 68. Bilo je vreme da sloboda da se stvaranje promilja kao tragiko ponaanje podseti na lepu neumoljivost Valera. Upravo sam zato srean to peti broj asopisa Recherches potiljues moe da oda osnovanu poast Polu Valeru objavljujui, zahvaljujui ljubaznosti gospoe Agate Ruar-Valeri, beleke koje je na njegovim glasovitim predavanjima na Kole de Fransu hvatao or le Breton. Valeri svakako ne utemeljiva discipline koja see do Aristitela i velikih presokratovskih posveenika upuenih u postanak sveta, ali je on, na temelju nezadovoljstva koje je naruavala jedino tragalaka meditaca, preko narcistike zasvoenosti istog ja i prateljstva nekolicine ljudi, jednim udarcem u gong oznaio poetak kopernikanske revoluce: svako delo najpre treba stvoriti.

Naravno, itajui danas ponovo njegove poetske zapise, ne mogu da poreknem ono to opaam s rastojanja: suvie je rei, kao to su duh, oset, proizvoljan, nunost, unutranjost, osetljivost, udnja, projekat, lozoja, neodrediv, da i ne govorimo o estetici ili estetinosti, bilo svojski uzdrmano! Balar, marksistika dalektika, Ignas Mejerson (za koga ne duh taj koji stvara dela, ve su upravo dela ta koja istorski gledano stvaraju duh), nadrealizam i Frojdova pouka, ogroman doprinos naem problemu - koji su progutali itav stari racionalizam... suvie blistavih voda je proteklo ispod mostova. Pa ipak, nekoliko Valerevih neoekivanih misli ima postojanost koju nikakva ljudska smrt ne mogla da izbrie: Danas sve mora da potie od mene. Ja ne prihvatam nita to ne shvatam, a re rad prevodim sa otkrie.1 Dar i glupost esto idu zajedno. Muzika je lana. Poeza je izvan pesme. Stvaranje je meditaca koja se prevazilazi... Sutinska misao je ovde: delo sazreva u unutranjosti subjekta. Osetljivog subjekta, aktivnog subjekta i to koji se laa posla. Ne puki sluaj to to jedan broj posveen preteno Valeru objavljuje ono to e mi Riar Kont dopustiti da nazovem remekdelom poetskog narcizma, koji u velikoj meri prevazilazi sve napomene nazivane estetskim o tom mitu, odivljenom ovde u slikarskom inu: Nezavisni listii (Les feuillets de lautonu). Prisetimo se Valerevog Narcisa: oseajnost tela koje se ogleda u estetizujuem ogledalu, smenjuje kaanska aktivnost tela bez ogledala, koje se okree s mukom na platnu na kom je sloeno, kao da je Narcis sanjao o tome da se spozna, ne u svom draesnom odrazu, ve u mraku svoje neprozirne puti, unutar tene amniotike slikarstva. Postoji ovde jedan istinski poietski tekst - to ne esto bio sluaj sa tekstovima koje je objavio ovaj asopis. Osim strogosti sreno opisanog iskustva, to je prevazilaenje iste subjektivnosti, u pravcu veoma iroke lozofske meditace koja joj obezbeuje uzoran znaaj. Poietika ne moe da izbegne da utone u unutranji mrak, ali je ponaanje koje ona prouava upravo od onih koja se upi1

nju da obrazuju duh, u objektivnosti dela, kao deo pitanja na koja ne postoje odgovori.
Rene Paseron

***
Ovom prigodom srdano zahvaljujem Lisjenu Bitonu, smernom bibliolu, koji mi je 1983. poverio primerke Igdrasila, Agati Ruar-Valeri koja je odobrila njegovo objavljivanje, kao i Reini Pjetra, an-Dominiku Reju i an-Klaransu Lamberu. Desetog decembra 1937, Pol Valeri je zapoeo svoja predavanja o Poetici na Kole de Fransu pred dvoranom prepunom autoriteta, oboavalaca i studenata. Ali kao to je izjavio u tom Uvodnom predavanju, objavljenom u izdanju njegovih dela u Plejadama: (...), re Poetika ne pobuuje nita vie od predstave o munim i zastarelim pravilima. Poverovao sam dakle da mogu da je preuzmem u smislu koji se tie etimologe, bez da se usudim da izgovorim re Poietika, a ziologa slui sebi kada govori o hematopoietikim ili galaktopoietikim funkcama. Ali ja sam eleo da izrazim shvatanje koje je sasvim jednostavno izneti.2 Sudbina te rei je ipak bila reena i Rene Paseron je od nje nainio ambicioznu upotrebu koju znamo i koja upuuje na iri smisao stude stvaralakih izvoenja. Ali u ovom trenutku nam se uinilo bitnim da objavimo verodostojne beleke koje se odavno nisu mogle pronai, koje je or le Breton nainio za asopis Igdrasil (Yggdrasill)3 izmeu decembra 1937. i januara 1939. godine (od 2. do 16. lekce). Jer ako su se Predavanja o Poetici odravala do marta 1945, Valeri ne imao mogunosti da ih objavi.
Riar Kont

Pol VALERI

PREDAVANJA O POETICI

Correspondance Gide-Valry, str. 209.

Oeuvres, Pariz, Galimar, ed. Plejade, 1957, t. 1, str. 1342. Ibid., beleka o prvom predavanju o poetici praena brojnim bibliografskim 5 napomenama, str. 1828.
2 3

PREDAVANJA O POETICI POLA VALERIJA

na Kole d Fransu

Prvo predavanje (10. decembar 1937.)

GOSPODINE MINISTRE, GOSPODINE ADMINISTRATORE, GOSPOE, GOSPODO, prilino je udnovato i vrlo uzbudljivo oseanje koje me obuzima, dok se penjem za ovu katedru i zapoinjem jednu sasvim novu kareru, u godinama kad nas sve nagovara da se okanemo delanja i da odustanemo od poduhvata. Zahvaljujem vam, Gospodo Profesori, na asti koju mi inite primajui me meu vas i na poverenju koje ste ukazali, prvo, predlogu koji vam je bio podnesen da uvedete ciklus predavanja pod nazivom Poetika, a, zatim, i onome koji vam je podneo taj predlog. Vi ste verovatno mislili da bi izvesni problemi, koji nisu predmet nauke i koji to ne mogu biti, zbog njihove sasvim unutarnje prirode i uske zavisnosti od osoba koje se njima bave, mogli ipak biti, ako ne predavani, a ono bar saopteni kao plod jednog linog iskustva, dugog ve itav jedan ivot, i da

su, posledino, godine bile neka vrsta uslova koji je, u ovom prilino retkom sluaju, mogao da se dokae. Moja zahvalnost je isto tako upuena mojim prateljima iz Francuske akademe koji su vam se pridruili da bi podrali moju kandidaturu. Zahvaljujem na kraju i Gospodinu Ministru za Nacionalno obrazovanje zato to je prihvatio transformacu ove katedre kao i zato to je Gospodinu Predsedniku Republike predloio ukaz o mom naimenovanju. Gospodo, ne bih mogao da se upustim u objanjenje svog zadatka a da pre toga ne iskaem oseanje zahvalnosti, potovanja i divljenja prema mom slavnom pratelju Gospodinu ozefu Bedeu (Joseph Bdier). Ne ovde mesto gde treba podseati na slavu i znaajne zasluge ovog naunika i pisca, koji slui na ast francuskoj Knjievnosti, i ne potrebno da vam govorim o njegovom blagom i uverljivom ugledu administratora. Ali teko mi je da preutim i ne kaem da je upravo on, Gospodo Profesori, savetujui se s nekima od vas, doao na misao koja se evo danas ostvaruje. On me je zaveo arima vae Kue, koju je upravo u tom trenutku naputao, i on me ubedio da bih mogao da zauzmem to mesto na koje uopte nisam pomiljao. Tokom nekoliko susreta s njim se konano i ustanovila rubrika ove katedre na osnovu nae razmene pitanja i razmiljanja. Moja prva briga bi morala biti ta da objasnim naziv Poetika koji sam preradio, u jednom izvornom smislu, koji ne u upotrebi. On se nametnuo mom duhu i uinio mi se jedino pristalim da se oznai ovaj oblik prouavanja koji sam odluio blie da objasnim tokom predavanja. Obino se pod tim izrazom podrazumeva izlaganje ili zbirka pravila, konvenca ili saveta koji se odnose na kompozicu lirske ili dramske poeze ili pak na graenje stihova. Ali moe se primetiti da je on prilino zastareo u tom smislu kao i sam problem, da bi mogao da dobe neku drugu ulogu. Sve umetnosti su, nekada, doputale da, svaka prema svojoj prirodi, budu podreene izvesnim obaveznim oblicima ili
PREDAVANJA O POETICI

nainima koji su se nametali svim delima iz istog roda, i koji su mogli i morali da se ue, kao to se ini sa sintaksom nekog jezika. Ne se smatralo da su utisci koje jedno delo moe da proizvede, ma kako bili snani ili sreni, dovoljno jemstvo koje potvruje to delo i obezbeuje mu trajnu vrednost. Pravilo je bilo jae od injenice. Vrlo brzo je bilo shvaeno da u svakoj od umetnosti postoje praktini postupci koje treba preporuiti, zapaanja i ogranienja koja mogu biti povoljna za najbolji uspeh umetnikove sudbine, pa je za njega bilo korisno da ih poznaje i uvaava. Ali, malo po malo i zahvaljujui ugledu vrlo znaajnih ljudi, javila se ideja o nekoj vrsti zakonitosti koja je zamenila poetne preporuke empirskog porekla. Bila je izraena se u tanim formulama, kritika se njom naoruala i nastala je paradoksalna posledica, da je jedna umetnika disciplina, koja je umetnikovim podsticajima suprotstavljala promiljene tekoe, upoznala veliku i trajnu naklonost zahvaljujui krajnjoj lakoi kojom je doputala da se procenjuju i razvrstavaju dela, jednostavnim oslanjanjem na propis ili na kakav jasno odreen kanon. Iz tih formalnih pravila proizala je jedna druga lakoa, za one koji su eleli da stvaraju. Veoma uski uslovi i ak vrlo strogi uslovi liavaju umetnika brojnih lepih odluka i oslobaaju ga u velikoj meri odgovornosti u odnosu na formu, dok ga istovremeno navode katkad na invence do kojih ga potpuna sloboda nikad ne bi dovela. Ali, alili mi za tim ili se radovali, era autoriteta u umetnostima je od pre prilinog vremena protekla, pa re Poetika pobuuje jedino pomisao na nemile i otrcane propise. Pomislio sam dakle da mogu da je uzmem u smislu koji je okrenut prema etimologi, ne usuujui se ipak da je izgovorim kao Poietika, ime se ziologa slui kada govori o hematopoetskim ili galaktopoetskim funkcama. Ali ja sam eleo da sasvim jednostavno izloim pojam stvaranja. Stvaranje, poiein, ime u se pozabaviti, jeste ono to se dovri u nekom delu, a ja u se uskoro ograniiti na onu vrstu dela koja smo pristali da zovemo delima duha. To su ona dela koja duh eli da stvara

Pol VALERI

U toj taki, Gospodo, moj zadatak e morati neizbeno da se razlikuje od zadatka koji je izvrila, s jedne strane, Istora knjievnosti, a s druge strane, Kritika tekstova i dela. Istora knjievnosti istrauje spolja dokazive okolnosti u kojima su dela nastala, ispoljila se i izvrila svoj uticaj. Ona nas obavetava o autorima, o nestalnostima njihovog ivota i njihovog dela, kao o ivim stvarima koje su ostavile tragove koje je mogue otkriti, uskladiti, tumaiti. Ona prikuplja tradicije i svedoanstva.

Pol VALERI

10

PREDAVANJA O POETICI

za vlastitu upotrebu, koristei se u tom smislu svim zikim sredstvima koja mu mogu posluiti. Kao jednostavna radnja o kojoj sam govorio, svako delo moe ili ne moe da nas navede da razmiljamo o tom nastajanju, i moe da podstakne ili ne podstakne vie ili manje izreen, vie ili manje nametljiv upitni odnos, koji ga tako pretvara u problem. Takvo prouavanje ne bitno. Moemo ga smatrati uzaludnim, pa bismo ak mogli takvu nameru da ocenimo kao varku. Izvesni duhovi bi, tavie, smatrali to traganje ne samo uzaludnim, nego i tetnim; ak bi, moda, morali da ga smatraju takvim. Shvatljivo je, na primer, da pesnik opravdano moe da se plai da ne iskvari svoje uroene vrline, svoju neposrednu stvaralaku mo, ako se upusti u njihovo analiziranje. On nagonski eli da ih produbljuje jedino preko vebanja svoje umetnosti i da primenjenim razmiljanjem postane u to je mogue veoj meri njen gospodar. Moemo da verujemo da se naa najjednostavna radnja, na najuroeni pokret ne bi mogao ostvariti, i da bi nam najmanja od naih moi postala prepreka, ukoliko bismo morali da ih predstavimo duhu i potpuno da ih upoznamo da bismo ih izvrili. Ahil ne moe da pobedi kornjau ukoliko misli na prostor i vreme. Nasuprot tome se, meutim, moe dogoditi da radoznalost izazove tako ivo zanimanje i da pripiemo tako oiglednu vanost njenom praenju, da emo doi do toga da s vie uivanja, pa ak i vie strasti, posmatramo radnju koja stvara, nego stvorenu stvar.

11

Nema potrebe da vas ovde podseam s koliko je uenosti i originalnosti pristupa takvo uenje bilo ak razreeno od strane vaeg potovanog kolege, g. Abela Lefrana. Ali poznavanje autora i njihovog vremena, prouavanje naizmeninih knjievnih pojava moe da nas uzbudi tek toliko da ponemo da pretpostavljamo ta se dogaalo u privatnom ivotu onih koji su uinili ta je bilo potrebno da bi ostali upisani u letopisu Istore knjievnosti. Ako su uspeli u tome, treba da zahvale dvama uslovima koje uvek moemo da posmatramo nezavisno: jedan je svakako ostvarenje samog dela; drugi je proizvoenje odreene vrednosti dela od strane onih koji su upoznali, uivali u proizvedenom delu, koji su ustanovili njegovu slavu i obezbedili mu irenje, ouvanje, kasni ivot. Upravo sam izgovorio re vrednost i proizvodnja. Zadrau se na tome koji trenutak. Ako elimo da preduzmemo ispitivanje oblasti stvaralakog duha, ne treba da se plaimo da se najpre zadrimo na najoptim posmatranjima jer e nam upravo ona omoguiti da napredujemo, bez obaveze da se vraamo na preene korake, i pruiti najvei broj analoga, to jest najvei broj izraza priblienih u svrhu opisivanja injenica i ideja koje najee zbog svoje prirode izmiu neposrednom odreivanju. To je jedan od razloga to podseam na tih nekoliko rei posuenih iz Ekonome: bie mi moda pogodno da pod samo ova dva imena proizvodnja i proizvoa objedinim raznovrsne delatnosti i razne linosti kojima treba da se pozabavimo, ukoliko elimo da razmatramo ono to je u njima zajedniko, ne vrei podvajanje izmeu njihovih razliitih vrsta. Nita manje nee biti pogodno, pre nego to ponemo da govorimo o itaocu, sluaocu ili posmatrau, da sve te podravaoce dela bilo koje vrste podvedemo pod jedan ekonomski naziv: potroa. to se tie pojma vrednost, dobro se zna da ona u svetu duha igra prvorazrednu ulogu, uporedivu s onom koju igra u ekonomskom svetu, iako je duhovna vrednost daleko suptilna od ekonomske, poto je vezana za daleko raznovrsne i neprebrojive potrebe nego to su potrebe ziolokog ivota. Ako jo poznajemo Iladu i ako je zlato, posle toliko vekova, ostalo da traje kao (vie ili manje jednostavno) ali prilino izu-

zetno i potovano telo, to je zbog toga to retkost, jedinstvenost i jo nekoliko svojstava izdvajaju zlato i Iladu i ine od njih povlaene predmete, uzorke vrednosti. Bez prenaglaavanja mog ekonomskog poreenja, jasno je da se ideja rada, ideja stvaranja i nagomilavanja bogatstva, davanja i traenja, sasvim prirodno pojavljuje u oblasti koja nas privlai. Koliko zbog njihove slinosti, toliko i zbog njihovih razliitih primena, ove vrednosti istog imena podseaju nas da se u dva reda injenica koji izgledaju veoma udaljeni jedan od drugog, pojavljuju problemi odnosa linosti prema njihovoj drutvenoj sredini. Uostalom, kao to postoji ekonomsko poreenje, isto tako, s istim povodom, postoji politiko poreenje izmeu fenomena organizovanog intelektualnog ivota i fenomena javnog ivota. Postoji politika intelektualne moi, unutarnja (vrlo unutarnja, razume se) i spoljna politika, koja je u nadlenosti Knjievne istore i koja je jedan od njenih glavnih predmeta. Politika i ekonoma, ovako uoptene, jesu prema tome pojmovi koji se, od prvog naeg pogleda na svet duha, ak i kad bismo mogli da se sloimo da ga posmatramo kao sistem savreno izdvojiv tokom formiranja dela, nameu i izgledaju dubinski prisutni u najveem broju tih ostvarenja, i stalno primetni u blizini tih deavanja. U sreditu misli jednog naunika ili umetnika, najpotpunije predanog svom traganju i koji izgleda najmanje iskljuen iz vlastite sfere, licem u lice s onim to je najvie on i istovremeno najbezline, postoji, ni sam ne znam kakvo predoseanje spoljanjeg reagovanja koje e izazvati delo u nastajanju: ovek je teko sam. To delovanje prisutnosti mora uvek da se pretpostavi bez ikakvog straha od greke; ali ono ume tako neosetno da se ukomponuje sa svim drugim komponentama dela, tako dobro se ponekad preplie da ga je gotovo nemogue izdvojiti. Poznato nam je ipak da je pravi smisao nekog izbora ili nekog stvaraoevog napora esto izvan samog stvaranja i proistie iz vie ili manje svesne brige oko utiska koji e biti proizveden i oko njegovih posledica po proizvoaa. Tako se, to-

12

13

kom svoga rada, duh neprekidno nosi i odnosi od Istog do Drugog i menja ono to proizvodi njegovo majunutranje bie, posredstvom tog posebnog oseanja trojnog vrednovanja. Prema tome, dakle, u naim razmiljanjima o jednom delu, moemo da prihvatimo prvi ili drugi stav koji se meusobno iskljuuju. Ako smo odluili da postupamo s onoliko strogosti koliko sama matera doputa, moramo se prinuditi da vrlo briljivo razdvojimo nae traganje od samog nastanka dela, od naeg prouavanja proizvodnje njegove vrednosti, to jest od efekata koje ona moe da stvori tu i tamo, u ovoj ili onoj glavi, u ovoj ili u onoj epohi. Dovoljno je, kao dokaz, napomenuti da sve ono to zaista moemo znati ili verovati da znamo u bilo kojoj oblasti jeste u stvari ono to moemo sami da posmatramo ili stvorimo, da ne moguno objediniti u jednom stanju i sa istom panjom posmatranje duha koji proizvodi delo, i posmatranje duha koji proizvodi izvesnu vrednost tog dela. Nema pogleda sposobnog da istovremeno posmatra te dve funkce; proizvoa i potroa su dva sutinski odvojena sistema. Delo je za prvoga kraj, za drugoga poetak razvanja, a oni mogu biti krajnje neobini, i jedan i drugi. Treba zakljuiti da je svako vrednovanje koje uspostavlja trostruki odnos izmeu proizvoaa, dela i potroaa - a vrednovanja takve vrste nisu retka u kritici - u stvari jedno prividno vrednovanje koje ne moe dobiti nikakav smisao i koje razmiljanje unitava od prvog trenutka. Jedino moemo da posmatramo odnos izmeu dela i proizvoaa, ili odnos dela i onoga kog menja od trenutka dovrenja. Delanje prvoga i reagovanje drugoga ne mogu da se spoje. Ideje koje jedan i drugi stvaraju o delu potpuno su nepodudarne. Iz toga proistiu vrlo esta iznenaenja od kojih su neka povoljna. Postoje stvaralaki nesporazumi. A postoji mnotvo efekata - i to onih najsnanih - koji zahtevaju odsutnost svake direktne podudarnosti izmeu dve pomenute delatnosti. Neko delo je, na primer, plod duge brige i ono objedinjuje veliki broj pokuaja, ponavljanja, odbacivanja i odabiranja. Bili su potrebni meseci, pa ak i godine razmiljanja, a moe isto tako podrazumevati iskustvo i dostignue itavog jednog ivota. A

Pol VALERI

PREDAVANJA O POETICI

efekat tog dela ispoljie se za svega nekoliko trenutaka. Jedan pogled bie dovoljan da proceni kakav izvanredan spomenik, da oseti njegovo dejstvo. Za samo dva sata, svi prorauni jednog traginog pesnika, sav napor koji je uloio da bi uredio svoj komad i da bi u njemu izgradio stih po stih; ili pak sve kombinace harmone i orkestrace koje je izgradio kompozitor; ili pak sve lozofske meditace i godine tokom kojih je uvao, zadravao svoje misli, oekujui da primeti i prihvati njihovu konanu usaglaenost, svi ti inovi vere, svi ti inovi izbora, sve te duhovne pogodbe najzad u stanju dovrenog dela zbunjuju, zauuju, ozaruju ili zapanjuju duh Drugoga, naglo izloenog izazovu tog ogromnog tereta intelektualnog rada. Postoji u svemu tome nekakvo dejstvo nesrazmere. Mogue je (vrlo povrno, razume se) porediti taj efekat s efektom pada za svega nekoliko sekundi itave jedne mase koju bismo, odlomak po odlomak, podigli na vrh kakve kule, ne gledajui na vreme niti na broj penjanja. Tako se postie utisak izvesne nadljudske snage. Ali efekat se, to znate, ne ostvaruje uvek; dogaa se, u toj intelektualnoj mehanici, da kula bude suvie visoka, masa suvie velika i da se naemo pred nikakvim ili negativnim rezultatom. Pretpostavimo, naprotiv, da se veliki efekat ostvario. Osobe koje su ga pretrpele i koje su bile kao pritisnute snagom, savrenostima, mnoinom srenih tela, lepih nagomilanih iznenaenja, ne mogu niti smeju da predstave itav taj unutranji rad, propale mogunosti, duge pripreme povoljnih elemenata, oprezna razmatranja i zakljuci dobaju proroanski izgled, jednom reju, celokupnost unutranjeg ivota koju je ralanjivao hemiar proizvoakog duha ili koju je u duhovnom haosu izdvojio nekakav demon a la Maksvel. A te su osobe dovedene dotle da zamiljaju nekakvo bie obdareno ogromnim moima, sposobno da stvara udesa bez nekog drugog uinka sem onog koji je potreban da bi se bilo ta objavilo. Ono to nam delo proizvodi u potpunoj je nesrazmeri dakle sa naim sposobnostima trenutnog proizvoenja. Uostalom, izvesni elementi dela koji su se nali pred autorom zahvaljujui nekom povoljnom sluaju, bie pripisani nekakvoj

posebnoj sposobnosti njegovog duha. Na taj nain i potroa postaje proizvoa, u odreenom trenutku: proizvoa najpre vrednosti dela a potom, u ime trenutne primene principa uzronosti (koji je u sutini bezazlen izraz jednog od naina proizvoenja putem duha), on postaje proizvoa vrednosti imaginarnog bia koje je stvorilo ono emu se on divi. Moda, kad bi veliki ljudi bili tako svesni da su veliki, ne bi bilo potrebno da sami sebe smatraju velikim ljudima. Tako nam, a to je ono do ega sam eleo da doem, taj primer, iako je potpuno poseban, pomae da shvatimo da su nezavisnost i uzajamno nepoznavanje misli i uslova proizvoaa i potroaa gotovo sutinski u doivljaju tela. Tajna i iznenaenje koje taktiari esto preporuuju u svojim delima ovde su prirodno obezbeeni. Ukratko, kad govorimo o delima duha, podrazumevamo bilo kraj jedne izvesne delatnosti, bilo poetak izvesne druge delatnosti i to predstavlja dva oblika nepovezanih modikacija od kojih svaka zahteva od nas posebnu prilagoenost sasvim nepodudarnu s drugom. Ostaje samo delo, kao neto osetljivo. Tu poinje jedno trenutno posmatranje vrlo razliito od dva prethodna. Gledamo dakle jedno delo kao predmet, isto predmet, to jest bez ikakvog naeg meanja osim, moda, to na njega primenjujemo ono to neodreeno moemo da primenimo na sve predmete: stav koji je prilino oznaen odsutnou bilo kakvog proizvoenja vrednosti. ta moemo tome predmetu koji, u ovom sluaju, nama ne moe nita? Ali mi moemo njemu. Moemo da ga merimo prema njegovoj prirodi, prostornoj ili vremenskoj, da brojimo rei jednog teksta ili slogove jednog stiha. Da zakljuimo da se ta i ta knjiga pojavila u toj i toj epohi. Da je kompozica neke slike otisak neke druge. Da se kod Lamartina nalazi jedan polustih koji postoji kod Tomasa i da jedna lepa stranica Viktora Igoa jo od 1645. pripada jednom mranom Ocu Fransoa. Moemo otkriti da je izvesan zakljuak u stvari potpuno pogrean, da je neki sonet nepravilan, da je crte ove ruke izazov anatomi i da je upotreba neke rei neobina. Sve je to re-

Pol VALERI

14

PREDAVANJA O POETICI

15

zultat operaca koje moemo izjednaiti sa isto materalnim operacama, zato to one dovode do naina slaganja jednog dela, ili odlomaka dela, do nekog modela. Takvo posmatranje dela duha ne ini ih razliitim od bilo kakvih drugih moguih dela. Ovo ih svrstava i zadrava na nivou stvari i namee im jedno odredivo postojanje. Evo ta treba upamtiti: Sve ono to moemo da odredimo, istog trenutka se udaljava od duha i suprotstavlja se. Duh isto to ini od matere nad kojom vlada ili od instrumenta kojim moe da vlada. Duh sve ono to je jasno odredio stavlja izvan svojih domaaja i upravo na taj nain pokazuje da se poznaje i da se ne oslanja na ono to ne on. Ta razlikovanja pojma dela, koja sam vam upravo izneo i koja ga razdeljuju, ne traganjem za suptilnostima, nego najlakim pozivanjem na trenutna zapaanja, tee tome da iznesu jednu ideju koja e mi posluiti kao uvod u moju analizu proizvodnje dela duha. Sve to sam rekao do sada saima se u ovih nekoliko rei: delo duha postoji jedino tokom stvaranja. Sve to preostaje izvan tog stvaranja jeste predmet koji ne nudi nikakav poseban odnos s duhom. Prenesite neki kip kom se divite meu svet dovoljno razliit od naeg: statua postaje beznaajan kamen. Partenon je samo mali blok mermera. A kad je pesnikov tekst upotrebljen kao skup gramatikih tekoa, on prestaje da bude delo duha, jer ono to se s njim ini potpuno je strano uslovima njegovog nastanka i oduzima mu, s druge strane, potroaku vrednost koja daje odreen smisao tom delu. Pesma na papiru samo je rukopis izloen svemu to se moe uiniti od jednog rukopisa. Ali meu svim tim mogunostima postoji jedna, i jedina, koja najzad stavlja taj tekst u uslove gde e stei snagu i oblik delanja. Pesma je diskurs koji zahteva i koji uspostavlja neprekidnu vezu izmeu glasa koji postoji i glasa koji dolazi i koji mora doi. A taj glas mora biti takav da se nametne i da izazove afektivno stanje kome je tekst jedini verbalni izraz. Oduzmite glas i glas koji je potreban, sve postaje proizvoljno. Pesma se pretvara u niz znakova koji su

16

17

povezani jedino tako to su materalno oznaeni jedan za drugim. Iz tih razloga neu nikada prestati da osuujem prezrenja dostojnu naviku zloupotrebljavanja najboljih dela nastalih da stvaraju i da razdvajaju oseanje za poezu kod mladog sveta, neu prestati da osuujem ponaanje prema pesmama kao da se radi o stvarima, da se komadaju kao da kompozica nije nita, da se doputa, ako ne i zahteva, da budu govorene na ve dobro poznat nain, koriene kao dokaz dobrog pamenja ili rukopisa; jednom reju, da se pretvara u apstrakcu sutina tih dela, onoga to ini da su takva kakva jesu, a ne druka, i to i jeste njihova vlastita vrednost i njihova nunost. Izvoenje pesme jeste u stvari pesma. Izvan njega svi ti udnovato objedinjeni nizovi rei jesu samo neobjanjivi proizvodi. Dela duha, pesma ili druga dela, odnose se jedino na ono to daje ivot onome to je njima samima dalo ivot i apsolutno ni na ta drugo. Mogue je bez sumnje da se jave razilaenja prilikom poetskih tumaenja jedne pesme, izmeu utisaka i znaenja ili, rade, izmeu odjeka koje, kod ovog ili onog, izaziva dejstvo jednog dela. Ali evo kako ova obina napomena mora, prilikom razmiljanja, da dobe prvorazrednu vanost: ova mogua raznolikost opravdanih efekata jednog dela odlika je samoga duha. Ona, uostalom, odgovara mnoini puteva koji su se ponudili autoru prilikom njegovog proizvodnog rada. Zbog toga je in duha uvek kao praen izvesnom atmosferom vie ili manje osetljive neodredivosti. Izvinjavam se zbog ovog izraza. Ne nalazim bolji. Dovedimo sebe u stanje u koje nas prenosi jedno delo, jedno od onih dela koja nas prinuuju da ih elimo utoliko vie to smo ih vie osvojili, ili to su ona nas osvojila. Nalazimo se razdeljeni izmeu nastajuih oseanja a je podudarnost kao i kontrast veoma primetna. Oseamo, s jedne strane, da nam delo koje tako deluje na nas toliko odgovara da ne moemo drukeg da ga zamislimo. ak u izvesnim sluajevima najveeg zadovoljstva oseamo kako se preobraavamo na nekakav dubok nain, da bismo postali onaj a je senzibilnost sposobna za takvu punou naslade i neposrednog razumevanja. Ali nita slabe ne oseamo, i to gotovo svim naim ulima, da

Pol VALERI

PREDAVANJA O POETICI

fenomen koji uzrokuje i razva u nama to stanje, koji nam namee njegovu snagu, moe isto tako i da ne postoji, pa ak ne trebalo ni da postoji i svrstava se u oblast neverovatnog. Meutim, dok je nae uivanje ili naa radost jaka, jaka kao injenica - postojanje i formiranje sredstva, stvaralakog dela nae oseajnosti, izgledaju nam kao sluajni. To postojanje nam se ini kao uinak kakvog izvanrednog sluaja, kakvog raskonog poklona sudbine, i upravo se zbog toga (ne zaboravimo da pomenemo) pojavila jedna posebna analoga izmeu tog uinka umetnikog dela i uinka izvesnih prirodnih pojava: geoloki poremeaj, ili prolazne kombinace svetlosti i isparenja na veernjem nebu. Ponekad ne moemo da zamislimo da je izvesni ovek, slian nama, autor jednog takvog dobroinstva i slava koju mu pripisujemo izraz je nae nemoi. Ali ma kakve bile pojedinosti tih igara, ili tih drama koje se deavaju u proizvoau, sve ipak mora da se zavri u vidljivom delu i samim tim da pronae jedno apsolutno konano odreenje. Taj kraj je dovrenje niza unutarnjih potpuno neorganizovanih modikaca, ali koje neizbeno u trenutku kad se ruka pokrene moraju da se razree u kakvu jedinstvenu zapovest, srenu ili ne. Ta ruka, dakle, to spoljanje delanje, neizbeno dobro i loe zavrava to stanje neodreenosti o kom sam govorio. Duh koji stvara od tog trenutka kao da trai da u svome delu otisne slova sasvim razliita od onih koja su u njemu. Izgleda da u samom delu bei od nestalnosti, neujednaenosti, nedoslednosti koje su mu poznate i koje sainjavaju njegovo najee raspoloenje. Dakle, on dela protiv uplitanja u svakom smislu i svih vrsta koje u svakom trenutku trpi. On upa beskrajnu raznolikost dogaaja; odbacuje bilo kakve zamene slika, uzbuenja, podsticaja i ideja koje presecaju druge ideje. On se bori protiv onoga to mora da prihvati, proizvede i poalje dalje i, sve u svemu, protiv svoje prirode i svoje sluajne i trenutne delatnosti. Dok razmilja, on zuji sam oko vlastitog znaka prepoznavanja. Sve mu odgovara da se razonodi. Sveti Bernar je primetio: Odoratus impedit cogitationem. ak je u najvroj glavi protivrenost neka vrsta pravila; povoljna posledica je izuze-

18

19

tak. A i ta povoljnost je logiareva vetina, vetina koja se, kao sve vetine koje duh izmilja protiv sebe, sastoji u tome da materalizuje elemente misli, koje on naziva konceptima, pod formom krugova i povrina, da intelektualnim predmetima da jedno trajanje nezavisno od nestalnosti duha, jer logika, na kraju krajeva, i ne nita drugo do spekulisanje o neprekidnosti obeleavanja. Ali evo jedne veoma zauujue okolnosti: to, uvek neminovno rasipanje doprinosi i uestvuje u proizvodnji dela gotovo isto onoliko koliko i sama usredsreenost. Duh u dejstvu, koji se bori protiv svoje pokretnosti, protiv svoje sutinske neizvesnosti i svoje vlastite raznolikosti, protiv osipanja ili prirodnog unitavanja bilo kog uspostavljanja stava, nalazi, s druge strane, upravo u tim uslovima, neuporediva sredstva. Nestalnost, neujednaenost, nedoslednost o kojima sam malopre govorio, koje mu predstavljaju smetnje i mee u njegovom poduhvatu graenja ili jedne neprekinute kompozice, isto su mu tako riznice mogunosti e bogatstvo predosea nedaleko od trenutka u kom se preispituje. To su njegove zalihe od kojih moe sve da oekuje, razloge da se nada kako su mu reenje, znak, slika, re koja nedostaje blii nego to sam vidi. Moe uvek u svojoj polusenci da nasluti istinu ili traeno reenje, za koje zna da je preputeno milosti niega, milosti te same beznaajne smetnje koja ga svim tim neogranieno zabavlja i udaljuje. Ponekad nam ono to elimo da vidimo kako se javlja u naoj misli (ak i jednostavna uspomena) predstavlja najdragoceni predmet koji bismo drali i dodirivali kao pare tkanine koja ga obava i skriva od naih ou. On postoji, ali ne postoji za nas, i najmanji poremeaj ga otkriva. Ponekad izjavljujemo ta bi morao biti, poto smo ga odredili uslovima. Traimo ga, zaustavljeni pred ne znam kakvim skupom elemenata koji su nam ravnomerno neminovni i od kojih se jo nedan ne odvaja da bi zadovoljio na zahtev. Preklinjemo na duh da ispolji svoju nejednakost. Zamiljamo svoju elju kao to se magnet stavlja nasuprot gomilici sloenog praha, iz koje e se iznenadno izdvojiti trun gvoa. Izgleda da u tom poretku mentalnih stvari postoji nekoliko veoma tajanstvenih odnosa

Pol VALERI

PREDAVANJA O POETICI

izmeu elje i dogaaja. Ne elim da kaem kako elja duha stvara neku vrstu polja, ak sloeneg nego to je magnetsko polje, a koje bi posedovalo mo da dozove ono to nam pogoduje. Ova je slika samo nain da se predstavi jedna injenica zapaanja, na koju u se vratiti malo kasne. Ali, ma kakvi bili jasnost, oiglednost, snaga, lepota duhovnog dogaaja koji okonava nae ekanje, koji okonava nau misao ili podie nau sumnju, jo nita ne neopozivo. Ovde ve sledei trenutak ima apsolutnu mo nad proizvodom prethodnog trenutka. Zato to duh sveden na svoju supstancu ne raspolae niim dovrenim i apsolutno je nemoan da se vee. Kad kaemo da je nae miljenje o neemu konano, mi to kaemo da bismo ga uinili takvim: obraamo se drugima. Zvuk naeg glasa uverava nas daleko snane od ovog vrstog unutarnjeg govora kako se povieno nada da uobliujemo. Kad sudimo da smo zavrili jednu misao, nikada se ne oseamo uvereni da bismo ponovo mogli da je razmatramo, a da ne promenimo ili ne unitimo ono to smo zaustavili. Po tome se ivot duha razdvaja od samog ivota od trenutka kad se primenjuje na kakvo delo. Svako delo zahteva voljna delanja (iako uvek sadri izvesnu mnoinu sainitelja u kojima ono to nazivamo volja nema nikakvog uea). Ali naa volja, naa izraena mo, dok pokuava da se okrene naem duhu i da mu se potini, svodi se na sasvim jednostavan zastoj, na odranje ili obnavljanje nekoliko uslova. U stvari, neposredno moemo da delujemo jedino na slobodu sistema naeg duha. Mi sputamo stepen te slobode, ali to se ostalog tie, elim da kaem to se tie modikaca i zamenjivanja koje ta stega ini moguim, mi jednostavno ekamo da se ostvari ono to elimo, jer jedino moemo da ekamo. Nemamo nikakvog naina da nepogreivo dosegnemo ono to elimo da dobemo. Jer ta nepogreivost, taj rezultat kom se nadamo i naa elja sainjeni su od iste mentalne supstance i moda se oseaju meusobno povreeni u svojoj naizmeninoj delatnosti. Zna se da nam neko eljeno reenje doe nakon izvesnog vremena ispunjenog ravnodunou prema problemu i kao nagrada slobode dodeljena naem duhu.

Ovo to sam upravo rekao i to se posebno odnosi na proizvoaa, isto je tako istinito i kada je re o potroau dela. I kod ovoga bi proizvodnja vrednosti koja e, na primer, biti razumevanje, pojaano zanimanje, napor koji e uloiti u jedno potpune vladanje delom, omoguila istovetna zapaanja. Bilo da se vezujem za stranicu koju moram da ispiem ili za onu koju elim da shvatim, u stvari ulazim u dva sluaja u fazi najmanje slobode. Ali u oba sluaja, ovo skraenje moje slobode moe da se predstavi na dva sasvim suprotstavljena naina. as me moj zadatak izaziva da ga sledim i daleko od toga da ga osetim kao muku, kao udaljavanje od najprirodnijeg toka moga duha, sav se preputam i napredujem s toliko ivota koji utire moja namera da je oseaj zamora smanjen, sve do trenutka dok iznenadno i istinski ne zamagli misao i prekine igru ideja da bi uspostavio nered normalnih kratkotrajnih izmena, stanje rasprene i lagodne ravnodunosti. Ali najednom je stega u prvom planu, odravanje pravca sve naporne i naporne, rad postaje osetljivi od svog uinka, sredstvo se suprotstavlja zavretku, a napetost duha mora biti hranjena sredstvima sve privremenim i sve neshvatljivim idealnom predmetu u snagu i delanje treba odravati, po cenu vrlo brzo nesnosnog zamora. Ovde poiva veliki kontrast izmeu dva naina primene naeg duha. On e mi posluiti da vam pokaem kako briga koju sam uloio da naglasim kako dela treba posmatrati iskljuivo u trenutku bilo proizvodnje bilo potronje, nema nieg zajednikog s onim to se moe posmatrati. Iako nam, s druge strane, pribavlja sredstvo kojim moemo izmeu dela duha da napravimo vrlo znaajno razlikovanje. Meu tim delima svakodnevna upotreba stvara jednu kategoru nazvanu umetnika dela. Ne ba lako odrediti taj naziv, mada je potrebno da bude odreen. Pre svega ja, u proizvodnji dela, ne razlikujem nita to bi me jasno prinuivalo da stvaram kategoru umetnikog dela. Pomalo svuda otkrivam, u duhovima, oekivanje, lutanja, neoekivanu svetlost i mrane noi, improvizace i pokuaje, ili vrlo hitne ispravke. U svakom ognjitu duha ima i vatre i pepela; opreznosti i neo-

Pol VALERI

20

PREDAVANJA O POETICI

21

Ovo e nam razmatranje posluiti da malo osvetlimo nastajanje poeze, koje je prilino tajanstveno. udnovato je da

Pol VALERI

22

PREDAVANJA O POETICI

preznosti; metode i njoj suprotnog; sluaja u hiljadama oblika. Umetnici, naunici, svi se poistoveuju u detalju tog udnog ivota misli. Moglo bi se rei da je u svakom trenutku pokretaka razlika duhova neprimetna. Ali ako bacimo pogled na efekte zavrenih dela, otkriva se kod pojedinih jedna posebnost koja ih razvrstava ili suprotstavlja svim ostalim. Neko delo koje smo izdvojili deli se na itave celine, od kojih svaka sadri ono to je potrebno da stvori i zadovolji. Delo nam u svakoj od svojih celina prua hranu i nadraaj. Ono neprekidno budi u nama e i izvor. Kao nagradu to mu ustupamo nau slobodu, ono nam daje ljubav u zarobljenosti koju nam namee i oseanje neke vrste zanosnog i trenutnog saznanja; a sve to troei, na nae veliko zadovoljstvo, nau vlastitu energu koju ono oivljava na jedan nain toliko blizak najpovoljnijem doprinosu naih organskih sredstava, da oseanje zamora postaje opojno samo po sebi, pa se oseamo kako posedujemo, dok smo meutim velianstveno posedovani. Dakle to vie dajemo, to vie elimo da damo, uvereni da primamo. Iluza o tome da delamo, da ispitujemo, da otkrivamo, da shvatamo, da razreavamo, da pobeujemo, opa nas. Svi ti efekti koji ponekad idu do uda potpuno su trenutni, kao sve ono to raspolae oseajnou; oni najkraim putem napadaju strateke take koje upravljaju naim afektivnim ivotom, njime prinuuju nau intelektualnu raspoloenost, ubrzavaju, zaustavljaju, ili rasporeuju raznolika dejstvovanja, i nam sklad ili nesklad najzad prua sve modulace oseanja ivota, od mirne povrine do oluje. Sam titraj violonela izaziva kod prilinog broja osoba istinsku stomanu muku. Ima rei a nam uestalost, kod nekog autora, otkriva da kod njega poseduju jednu sasvim druku rezonancu i, prema tome, jednu pozitivnu stvaralaku snagu koju uglavnom ne poseduju. To bi bio primer tih linih procenjivanja, tih velikih vrednosti-za-samo-jednoga, koje izvesno igraju vrlo lepu ulogu u proizvodnji duha, u kojoj je neobinost elemenat od velikog znaaja.

23

se napreemo da izgradimo jedan diskurs koji mora da vodi rauna o uporednim savreno nejednakim uslovima: muzikim, razumskim, znaenjskim, podsticajnim, a koji zahtevaju jednu neprekidnu i odravanu vezu izmeu ritma i sintakse, izmeu zvuka i smisla. Ove celine su meusobno bez nekih shvatljivih odnosa. Moramo da stvorimo iluzu o njihovoj dubokoj prisnosti. emu sve to? Posmatranje ritmova, rima, verbalne melode smeta neposrednim kretanjima moje misli, a evo ne mogu da kaem ono to elim... Ali ta ja to elim? U tome je pitanje. Zakljuujemo da treba eleti ono to se mora eleti, da bi se misao, jezik i njegove konvence, koje su preuzete iz spoljnog ivota, ritam i naglasci glasa koji neposredno pripadaju biu, uskladiti, a taj sklad zahteva uzajamne rtve meu kojima je najvea ona koju mora da prizna misao. Objasniu jednoga dana kako se to izmenjivanje odraava na jezik pesnika i da postoji pesniki jezik u kom rei vie nisu rei iz praktine i slobodne upotrebe. One se vie ne ujedinjuju prema istim privlanostima; ispunjene su dvema vrednostima, uporedno pokrenutim i ravnomerne vanosti: njihovim zvukom i njihovim trenutnim zikim utiskom. Zato podseaju na sloene brojeve geometara, a objedinjavanje promenjive fonetike sa promenjivom semantikom stvara problem produavanja i sticanja koji pesnici razreuju zatvorenih ou- ali ih razreuju (a to je sutina) s vremena na vreme... S Vremena na Vreme, eto velike rei! Evo neizvesnosti, evo nejednakosti trenutaka i pojedinaca. To je naa kapitalna injenica. Potrebno je zadrati se malo due na njoj jer svaka umetnost, pesnika ili neka druga, tei da se odbrani od te nejednakosti trenutka. Sve ovo to sam dotakao u ovom saetom ispitivanju osnovnog pojma dela mora da me dovede dotle da najzad iznesem svoju polaznu taku koju sam izabrao u smislu istraivanja ogromne oblasti proizvodnje dela duha. Pokuali smo, tokom nekoliko trenutaka, da vam damo ideju o sloenosti tih pitanja, za koje bi se moglo rei da se sva ukazuju odjednom i u kojima se preplie ono to je najdublje u oveku s mnotvom spoljnjih inilaca.

Sve to se saima u ovu formulu da se: u proizvodnji dela, delanje susree s neodredivou. Voljno delanje koje je, u svakoj od umetnosti, veoma sloeno, koje moe da zahteva duge radove, najapstraktna iekivanja, veoma odreena saznanja, povezuje se tokom umetnikog postupka s jednim stanjem bia koje je potpuno nesvodivo u sebi, sa dovrenim izrazom, koji se ne odnosi ni na kakav rasporediv predmet, koji bi mogao da se odredi, i sistemom jednoliko odreenih radnji. A sve to dovodi do tog dela e se dejstvo ogleda u ostvarivanju analognog stanja u nekom oveku - ne kaem istog (poto o tome neemo nikad nita znati) - nego analognog poetnom stanju proizvoaa. Tako s jedne strane neodredivost, s druge strane neizbeno zavreno delanje. S jedne strane stanje, ponekad samo jedno oseanje koje proizvodi vrednost i podsticaj, stanje a je jedina odlika da ne odgovara nednom zavrenom izrazu naeg iskustva, a s druge strane radnja, tojest sutinsko odreenje, jer radnja je udnovato bekstvo izvan zatvorenog sveta mogunosti i uvoenje u svet injenice. I ta radnja, veoma esto proizvedena duhom, sa svim svojim tanostima, proistekla iz nestalnosti, kao naoruana Minerva proizvedena Jupiterovim duhom, stara slika jo puna smisla! Kod umetnika se u stvari dogaa - to je najpovoljni sluaj - da mu sam unutranji pokret proizvodnje istovremeno i nerazgovetno daje podsticaj, spoljni cilj i sredstva ili tehnika raspolaganja za delanje. Uspostavlja se najee jedan sistem izvoenja tokom kog postoji jedna vie ili manje iva razmena izmeu zahteva, saznanja, namera, sredstava, sve mentalno i instrumentalno, svi delatni elementi jednog delanja i uzronik ne smeten u svet u kom su smeteni ciljevi obinog gledanja i koji, prema tome, ne moe dati povoda jednom predvianju koje odreuje formulu radnji koje treba izvriti kako bi se sigurno dosegnuo. I upravo tako predstavljajui sam sebi tu toliko vanu injenicu (iako ne ba mnogo uvaavanu, ini mi se), izvoenje na delu, kao nekakvo okonanje, izlaz, konano odreenje stanja koje je neiskazivo konanim izrazima (to znai koje tano ponitava uzroni doivljaj), prihvatio sam odluku da kao os-

novnu formu predavanja uzmem najosnovni mogui tip ljudske delatnosti. Smatrao sam da je po svaku cenu bilo potrebno da se uvrsti jedna jednostavna lina, neka vrsta geodetskog puta kroz posmatranja i ideje jedne nepregledne matere, znajui da je u jednom ispitivanju koje, koliko znam, dosad ne bilo sagledano u svojoj celovitosti, uzaludno traiti nekakav sutinski red, nekakvo razvanje bez ponavljanja koje dozvoljava da se problemi oznae prema napredovanju jedne promenljive veliine, jer ta promenljiva veliina ne postoji. Od onog trenutka kada duh doe u pitanje, sve je u pitanju. Sve je nered i svako reagovanje protiv nereda je od iste vrste kao i sam nered. Jer je taj nered u stvari uslov svoje plodnosti: on sadri obeanje, poto ta plodnost vie zavisi od neoekivanog nego od oekivanog, a vie od onog to ne znamo nego, upravo zbog toga to ga ne znamo, od onoga to znamo. Moe li biti druke? Oblast koju pokuavam da preem je bezgranina, ali sve se svodi na ljudske odnose im ponemo da se oslanjamo na nae vlastito iskustvo, na vlastita razmatranja, na sredstva koja smo isprobali. Trudim se da nikada ne zaboravim da je svako mera stvari.

Pol VALERI

24

PREDAVANJA O POETICI

25

2. predavanje (subota, 11. decembar 1937)

Predavanja 2 - 16 zabeleio or le Breton

Za umetnika, inicalno i duboko stanje je neodredivo. Izraz neodredivo ovde ima pozitivnu vrednost. To je pozitivni element koji se javlja kada smo u prisustvu odreenih emocija. Neodredivo je ono stanje koje nismo u stanju da odredimo nekim datim postupcima. Stvari su izvan radnje. One obrazuju kategoru neodredivog. Delo ne trpi neodreenost. Re je, kao i delo, oduzeta od neodreenosti duha. Duh je stalno neureeno traenje. Mi postojimo iz otpora i to iz otpora tom neureenom stanju. Mogli bismo da govorimo o poretku kratkotrajnog blistanja duha, o vremenu montae i vremenu izvoenja. Delo umetnika nikada u njemu ne dovreno. Uvek e umetnik osetiti potrebu da se ponovo lati svog dela, ak i objavljenog. Uvek moguno postoji u svom stanju. Umetnik naputa delo zbog odvratnosti i zbog nezadovoljstva. Duh nikada nema s im da zavri s neim. Duh prenosi na delo, ne ono to jeste, ve suprotnost od onoga to jeste. Duh je nepostojanost, nesuvislost. Svako delo je preobraavanje koje ima za cilj preobraaj. Ovde se javlja jedan problem naivnosti: ta nam dokazuje da je neki predmet napravio ovek? Sumnja moe da se javi pred sjajem belutka. S druge strane, pogled na neku koljku nam neodoljivo navodi misao na delatnost duha. Ideja dovrenosti povlai za sobom ideju o nekom. U delu tvorca, mi smo pre onog zato? i kako?, kao u delovanju prirode. Postoje prirodne tvorevine u duhu umetnika. Setimo se geometrskih ornamenata primitivnih populacija. Taj proces podsea na onaj cvetova ili tragova koje more,

povlaei se, ostavlja na pesku. U intimi stvaranja sreu se tvorevine toga reda. Prirodno stvaranje ritmova jeste jedna od tih neposrednih tvorevina ljudskog ustrojstva koje su klica ureenih tvorevina. Govoriemo o tvorevinama oseajnosti koje podseaju na tvorevine prirode. Re umetnost je prvobitno oznaavala: nain rada. Primetimo da se ova re vezuje za onu artikulace. Svaka vetina se moe nauiti po denici, ali ne i svaka umetnost. Mi, dakle, meamo ta dva pojma. Postoji Tican koji je jedinstven slikar i isto tako njegovi postupci koji su prenosivi. Umetnost je, u tom smislu, svojstvo naina rada koje pretpostavlja nejednakost dobenih dela i nejednakost pokretakih sila. Veina primljenih utisaka ne igra nikakvu ulogu u ivotnom vladanju, u vrenju bitnih funkca. Tako je nepotreban najvei broj spoljanjih podsticaja. Nepotrebno je ono to smo odbacili. Uz to, ja vrim velik broj proizvoljnih radnji. Svakom pojedincu odgovara itava oblast koju sainjava celina njegovih nepotrebnih doivljaja i njegovih proizvoljnih radnji. Umetnost ini te utiske korisnim i te radnje potrebnim. Na vioj oktavi postoji oivljavanje potrebe.

Pol VALERI

26

PREDAVANJA O POETICI

27

3. predavanje (petak, 17. decembar)

Oko ivotinje opaa zvezdu, ali ivotinja iz toga nita ne izvlai. Jedno od svojstava oveka, naprotiv, jeste da se zadrava na nepotrebnim doivljajima i da otud izvlai vane zakljuke. Predstava o nepotrebnosti i ona o proizvoljnosti predstavljaju znaajnu uporednost o dve strane bia, one oseajnosti i one akce: mi primamo vie utisaka i zadravamo vie mogunosti za delanje nego to nam je potrebno. Moda ako moemo da uinimo neke stvari potrebnim znai upravo da mnoge moemo da uinimo i nepotrebnim. Ukupnost nepotrebnih opaaja i proizvoljnih radnji sainjava vano podruje u ivotu svakog pojedinca. Umetnost se sastojala u stvaranju potrebnosti drugog reda za jedne i neophodnosti drugog reda za druge. Ali potrebe i neophodnosti koje nisu ivotne ni ne nameu se svakoj osobi: njihovo prihvatanje ili odbanje zavisi od individualnih temperamenata. Dogaa se da se neki od naih nepotrebnih doivljaja toliko nama nameu da nas izazivaju da ih obnovimo, pobuuju nas da dosegnemo drugi doivljaj imajui s njima prirodan i intenzivan odnos. Tako senzace koje nisu izraz organske potrebe, ve stvaraju neku vrstu potrebe i stavljaju sebi u zadatak da je zadovolje. Ja izbegavam da izgovorim rei i da se pozovem na pojmove zadovoljstva, boli, pratnog, i td. Pogled, dodir, njuh i pokret navode nas da se zadrimo na doivljaju. Mi ovde razmatramo jedno delo imajui oseanje za poetak i kraj - pa ak i za sredstvo - koji se jasno razlikuju od delatnosti praktinog reda koje su izazvane potrebama, zatomljene zadovoljavanjima, pa odmah prestaju slike koje je potreba stvorila. Oseanje gladi, na primer, prestaje sa zadovoljenjem potrebe, ili slike koje je stvorila e brodolomnika! U skuenom podruju

oseajnosti, o kojoj ja priam, zadovoljenje ini naprotiv da se ponovo rodi elja, zadovoljenje obnavlja potranju. Doivljaj izaziva svoje oekivanje i nastoji da se obnovi, nikakva izvesna granica niti ponitavajua akca ne moe ponititi tu uzajamnu pobudu. Umetnost ima, meu svojim potrebnim elementima, tu reenost da uredi jedan sistem opipljivih stvari koje poseduju to svojstvo da se preispituju, a da nikada ne utole potrebu koju izazivaju. Problem umetnosti se sastoji u tome da se ona uini poeljnom i da ostane stalno poeljna. Stvaralatvo tei da stvori objekat koji sam od sebe izaziva udnju. To je ono to ja nazivam estetskim beskrajem a to najjasne razlikuje umetniko delo od ostalih ovekovih tvorevina. Na neku intenzivnu boju, koja je na nju izvrila uticaj, mrenjaa odgovara emitovanjem komplementarne boje; sa svoje strane, komplementarna boja zagovara povratak prvobitne boje, koja trai komplementarnu, pa tako redom s intenzitetom koji opada po zakonitosti slinoj onoj klatna koje usporava. Lokalna osetljivost moe dakle da se ponaa stvaralaki izdvojivo od povremenih ulnih doivljaja, od kojih svaki priziva svoj protivotrov od kojih nedan ne bio koristan. Dakle, upravo samu tu mogunost pronalazimo u slikarevom inu. Potrebna viza zadrava samo ono to moe imati neko znaenje, neku aktivnu vrednost. Slikar se, sa svoje strane, uopte ne poziva na znaenja nego na izdvojive vrednosti koje doivljaji boja pruaju. Osobine svojstvene izdvojivoj ulnoj skupini (zvuci, boje) postaju upotrebljive drugorazrednom korisnou pa, otud, poprimaju vrednost uporedivu sa znaenjskom vrednou. U bujnoj ukupnosti ulnih doivljaja mi biramo, izlazei iz domena znaenja, to reprodukuje sam ivotni nered, da bi stupili na put reda, iz ega stavljamo na stranu iste elemente. A ti elementi su razvrstani po nekom prirodnom ili njemu bliskom redu. Osim toga, tuda, stupamo u akcu, neophodnu da bi se rukovalo elementima buduih kombinaca: otud stvaranje materalnih sredstava koje doputa da se otkru, u svim stvarima i na svim mestima, isti parame-

Pol VALERI

28

PREDAVANJA O POETICI

29

tri (muziki instrumenti, iste boje, i td.). Postoje izmeu boja, izmeu tonova, odnosi stvaranja ili oekivanja: ulno smo podstaknuti na neto (komplementarni, harmonini). Svaka nota budi u nama iekivanje druge note: eto nas ve na putu postojanja neke muzike. U poretku miinih oseta postoji, isto tako, jedan sistem veza izmeu ulnog doivljaja i njegovog stalnog ponavljanja: opipati neki predmet znai uvaiti neki poredak veza i ne znam kakvu predstavu o nekom nizu kontakata. Mi pipamo neki predmet: on nas moe navesti malo po malo da neprestano ponavljamo svoju obuhvatnu kretnju. Ta kretnja se sama podstie. Malo po malo se gubi oseanje proizvoljnosti gesta, njegova ponovna zapoinjanja stvaraju neku vrstu veze. Postoji zalaganje u sledu ulnih doivljaja koji stvaraju potrebu druge vrste. Oseajnost se ovde odrava sama od sebe. Umetniko delo ima taj cilj da ouva doivljaj. Dakle ta forma koja nas izaziva da je ponovimo suprotstavlja se svemu drugom osim sebi. Malo po malo, ako smo nadareni, otkriemo da i tu postoje saglasnosti i podsticaji izmeu komplementarnih injenica pa e se i jedni i drugi kontakti pokrenuti. Mi nastojimo da pronaemo u bezoblinoj plastikoj masi neto to nam godi: onda, poput divljaka koji se, nalazei zadovoljstvo u oblikovanju, najednom zatekao da je napravio posudu, mi emo stvoriti umetniko delo. Matera trpi to zadovoljstvo, preobraava se prema zadovoljstvu, u nju e biti utisnuta forma zadovoljstva.
PREDAVANJA O POETICI

pobuda, shema koje se stvaraju i izobliuju. Staviti svoju misao u neki jezik, znai izai iz unutranjeg nereda da bi se ulo u jedan svet relativno vrst, homogen, sastavljen iskljuivo od rei. Postoji napredovanje prema istoti. Tako se forma odvaja od sutine, kao to se neki ist proizvod izdvaja iz smese. ini mi se da je premno-odailjako svojstvo sutinsko za oseajnost. U tom smislu u kom je ja razmatram, ona ne samo pasivna, nego stvaralaka, ona se suprotstavlja praznini: oseajnost zazire od praznine. Ona je stvaralaka i suprotstavlja se odsustvu dovoljnih nadraaja, reaguje protiv njihove proreenosti. Svaki put kada se ukae odreeno prazno trajanje osobenih ulnih doivljaja, u nama nastaje emisa koja nastoji da ispuni tu prazninu. Stvaranje osobene energe u nama zahteva, trai da se upotrebi. Razaznajemo na taj nain, u mozgu, aktivnosti koje lie na aktivnosti mrenjae oka, emise komplementarnih boja. Dakle, ako je pred nama, zatoenicima, goli zid, mi emo na njega naneti crtee. Dosada je moan pokreta poeze. Kao to crvena boja stvara zelenu na mrenjai, praznina je tvorac po principu komplementarnosti, shodno potrebi za punoom. Negaca tako pozitivno deluje na nas: neobian fenomen nae oseajnosti. To znai da je naa oseajnost sve, izuzev onoga to smo iz nje pokuali da izvuemo, poput predstava spoljanjeg sveta ili objektivnosti, da bismo sebi stvorili uporita koja nisu ona.

Na taj nain je oseajnost stvaralaka. Ukratko, postoji itava jedna delatnost, potpuno zanemariva kada se jedinka stara samo o odranju ivota. Delatnost nevana isto tako i za duh: duh nastoji da prevazie i da zanemari itav jedan razvoj ulnih doivljaja da bi stigao do svoga cilja: razumeti znai razoriti: prvobitnog tvorca dela zamenjujemo s novim tvorcem, koji postoji u nama i koji izraava iste stvari drugim izrazima, drugim obrascima. Naprotiv, ko bude itao s oseanjem prema umetnosti nee moi da razdvoji formu od znaenja, jer postoji nerazluivost forme i sutine. Sutina misli je uvek nered, haos slika, rei,

Pol VALERI

30

31

4. predavanje (subota, 18. decembar)

Ne treba meati tvorevine duha sa stvaranjem duhovnih dela.

Duh je kolebanje: prema tome duhovnim delima je svojstveno da imaju poetak, sredinu i kraj; ova dela su injenica duha koji ide protiv vlastite prirode. Ona nastoje da nametnu pojam vrednosti. A isto tako da krivotvorimo - izborom i svojim duhovnim radnjama neophodnim za akcu - prirodni tok mentalnih stvari. Delo, taj poduhvat protiv zike prirode, matere, u isto je vreme borba protiv oseajnosti a je priroda trenutak. Ovde je duhu potrebna duboka promena, koja e se sastojati u tome da se procene stvari s visine nekog sloeneg stanja svesti, steenog postupkom delimine imobilizace, nekom pozornom stanju suprotstavljenom prirodnom rasutom stanju. Mogli bismo da uporedimo to rasuto stanje s pozornim stanjem duha, uzajamno sa pokretom premetanja nekog vrstog tela i s onim rotiranja tela oko samog sebe. Utvrivanje je, uostalom, mnogo skuplje od premetanja duha. Vratimo se pojmu komplementarnosti. Oseajnost, rekao bih, ne samo premna ve je podjednako i stvaralaka, i to slepo stvaralaka, bez cilja: komplementarna boja koju stvaramo jeste muka u obavljanju vizuelne funkce, stvaralaka oseajnost nas ini slepim za spoljne stvari. Otkrivam pojam komplementarnosti u svim domenima oseajnositi pa ak i u svetu matematike. Ona postoji takoe i u poezi i to u svim takama: na primer u vrlo tekom pitanju gura, slika, i td. ali ipak temeljnom pojmu. Metafora je prirodna tvorevina duha. Glavna je i sama njena uloga u ukupnom napretku nauka.

32

33

Oseajnost o kojoj ja govorim ne uopte ona koju ziolog prouava u dubinu: zlato za zlatara ne isto to i zlato za hemiara - ja se sluim zlatarevim zlatom. Predstava koju ja imam o tom metalu ili o tom drvetu ne nauna predstava. Nauna predstava se stalno menja s napretkom nauke. U tim istraivanjima, ja se drim postojane i zatvorene skupine neposrednih spoznaja. Govoriu o nekim od nedovrernih proizvoda oseajnosti gde u uoiti odreeno svojstvo pravilnosti. Vezau se, na primer, za fenomene sna. Treba da kaem da nisam sasvim siguran u postojanje sna jer, posle svega, mi za njega znamo samo buenjem: mi o snu imamo samo podatke iz seanja, snovi su narueni u samoj svojoj sutini buenjem, a da mi ak ne znamo ni u kojoj meri. San je za nas, kao i prolost, ali jo i vie, puko verovanje. Mi verujemo da smo sanjali kao to verujemo da smo bili. A krivotvorenje ne utie na ovo ili ono mesto, ve na samu sutinu sna. Kad kaem, konstatujem u nama neku vrstu suzdrane oseajnosti u smislu u kom ziar postavlja onu odravanog talasa, a koja, postojana i gotovo nesvesna, obrazuje neku vrstu continuo-a na kom takvi upadljivi dogaaji, kao to je bol, ini da izviru vrlo ive promene tog prirodnog toka stvari. Ali zamislimo ta bi mogao biti savren san: ovde je prirodni tok potpuna nesvest, nula ulnog postojanja. Oseajnost ne prua nita, budui tada u latentnom stanju. To treba, bez sumnje, da odgovara nekoj jednakosti izmeu psiholokih razmena. Zatim se dogaa neki incident, stomani ili cirkularni poremeaj, koji nas uvodi u izvestan svesni ivot. Sanja reaguje gluvom kretnjom koja tei da poniti primljeni doivljaj i da uspostavi ko zna kakav uslov ravnotee. Kretnja spavaa jeste kretnja koja odrava san, ne postoji konanost i osoba. Ako ja kaem: on, ja personikujem bez da znam postoji li iko; ako kaem za, uvodim ideju konanosti, pojmove uzete iz iskustva budnog stanja. Ta kretnja je produkt oseajnosti. Dogaa se ak da doivljaj stvara, od strane duha stvaranje dogaaja, stvaranje neobinog ivota, pustolovnog ivota, a koji je poetak i svrenost isto kao i pokret. Jo se u isto vreme, reeksnom pokretu, nastalom usled zioloke sluajnosti, pridruuje itav niz uasnih doivljaja, koji mogu da budu najstrani trenuci naeg ivota,

Pol VALERI

PREDAVANJA O POETICI