Ludvig Van Betoven Ocena korisnika:

/ 91

Loe Najbolje Napisao Aleksandra Nikoli etvrtak, 30 jul 2009 12:40

LUDVIG VAN BETOVEN (1770 (1770-1827) 1827) je jedan od najsnanijih linosti meu muzikim stvaraocima sveta. Roen je 16.12.1770. godine u Bonu na Rajni tadanjoj p prestonici kelnskog okruga, kao sin rimokatolikog dvorskog tenora Johana van Betovena (preminuo 1792.) i njegove supruge Marjie Magdalene Keveri (1749 - 1787). Na krtenju 17. XII 1770. dobija ime po dedi Ludvigu koji je tada imao funkciju upravnika dvors dvorske ke kapele. Rano je zavoleo muziku, uio da svira klavir, violinu, flautu i orgulje pa je ve sa 13 godina postao lan kneevskog dvorskog orkestra. Betovenov otac bio je peva tenor u kneevskom horu, odan piu i grube naravi, silio je mladog Ludviga iji je talenat rano bio primeen, da ve od etvrte godine provodi sate i sate vebajui na klaviru. Neki pisci Betovenove biografije izvetavaju da ga je vezivao uz instrument, drugi opet da ga je nou znao dii iz kreveta, siliti batinama i pretnjama na svir sviranje. anje. U takvim okolnostima dete je postalo plaho, povueno i bojaljivo. Otac je malog Ludviga ispisao iz kole kada mu je bilo tek jedanaest godina. To je bila neizreciva teta za Betovena koji je kasnije sa mnogo muke nadoknaivao sve to mu je nedostajalo lo u obrazovanju. Pri tom mu je bilo od velike koristi poznanstvo sa porodicom Breuning kod koje se esto zadravao i od koje je mnogo nauio. Meu prvim njegovim znaajnim uiteljima muzike spominje se tada slavni orgulja Kristian Nife (1748-1798). Uz njegovu egovu podrku Betoven ve sa dvanaest godina komponuje svoja prva dela. Godine 1783. god. dobija mesto u dvorskoj kapeli, a sledee godine je imenovan za drugog dvorskog orguljaa. Najvei uticaj na razvoj njegovih duhovnih kvaliteta imali su uitelj muzike Nife i drugi iluminati iz kruga ansambla. Betoven mu je bio zahvalan uenik i znao je govoriti: Postanem li ikada veliki ovek, tada e to biti uglavnom vaa zasluga, cenjeni uitelju!. Izuavali su Dobro temperovani klavir i dela Filipa Emanuela Baha. eleo je da nastavi studije muzike sa Mocartom u Beu (1787), ali taj prvi odlazak u ausrijsku prestonicu nije dugo potrajao. Zbog bolesti majke morao se vratiti u Bon, a po njenoj smrti preuzeo je brigu o porodici, jer je otac bio alkoholiar. Betoven je nenom ljubavlju prijanjao uz nju i ona je bila jedina svetla taka njegovog inae tmurnog detinjstva. Posle majine smrti otac se odao raspusnom ivotu, izgubio zbog toga posao, a briga oko kue i za mlau brau prela je na malog Ludviga. Muzika kojoj je e ve tada sluio predanou zrelog oveka i umetnika, pomogla mu je da prebrodi tekoe tog vremena. Upisao se na univerzitet, to takodje svedoi o njegovoj zainteresovanosti za filozofske i politicke probleme vremena, mada studije zbog porodinih

neprilika nije mogao da zavri. 1789. je godina u kojoj se pojavljuje gigantska linost Betovena umetnika koji svojim stvaralatvom povezuje dve velike epohe: klasiku i romantizam. On gleda u prolost sintetie nastojanja Hajdna i Mocarta, i smelo kree u budunost. Svojim nainom ivota, svojim moralnim pogledima, republikanskim idejama o slobodi, jednakosti i bratstvu svih ljudi, Betoven pripada novom dobu. Njegove vizije o muzici kao mostu koji spaja sve ljude izraz su romantizma. U svom muzikom jeziku Betoven je takodje romantiar tretmanom forme, melodije, harmonije, sadrajnom sferom kompozicija smelo napusta klasine obrasce i otvara nove puteve u razvoju muzike koje e drugi kompozitori slediti kroz ceo XIX vek. Za razliku od veine svojih savremenika, nije eleo da radi za crkvu, ve je postao slobodni muziar, koji je iveo od javnih nastupa, prodaje svojih dela i donacija aristokrata koji su prepoznali njegov talenat. Kada je 60-godinji Hajdn na putu u London doputovao i u Bon, hteo je upoznati i uti mladog muziara Betovena o kome se dobar glas ve bio proirio celom zemljom. Ohrabren Hajdnovim laskavim priznanjem, Betoven odlui da napusti rodni Bon i da se preseli u carski Be, tada sredite kulturnog ivota Evrope. Nekoliko sedmica nakon to je revolucionarna francuska armija prodrla u krajeve oko Rajne, novembra meseca 1792., preselio se Betoven u Be gde je naao drugu, trajnu domovinu. Betoven 1792. po drugi put i zauvek, uz pomo svog bonskog prijatelja Ferdinanda Ernsta von Valdsteina (1762-1823), odlazi u Be. Za taj grad ostae vezana njegova celokupna umetnika aktivnost. eleci da produbi teorijska znanja Betoven je zapoeo prouavanje kontrapunkta sa starim Hajdnom, ali je njegov nemirni, revolucionarni duh ubrzo potraio drugog, manje strogog i konzervativnog uitelja. Radio je sa A. Salijerijem, velikim Mocartovim suparnikom na bekom dvoru, i uvenim kontrapunktiarem Albrehtsbergerom. To su godine kad intezivnije poinje da se bavi stvaralatvom. Kritiki preispituje svoja dela nastala u Bonu, te sa op. 1 oznaava klavirska trija napisana u Beu 1793. godine. Betoven postaje poznati pijanista, improvizator i kompozitor. Ali se ubrzo pojavljuju prvi znaci gluvoe. Zid koji ga razdvaja od sveta zvukova postaje sva vei i on proivljava teku psihiku krizu. Kad je navrio 28 godina pojavili su mu se prvi tragovi bolesti, poeo je gubiti sluh. Bolest oba uha se postepeno pogoravala tako da uskoro jedan od najveih muziara nije uo nijedan od onih muzikih tonova koje je sam stvarao i napisao. Ali je Betoven bio strpljiv i snosio hrabro svoju teku nesreu. U Hajligenstatu, gdje se u jesen 1802. nalazio na leenju, pie uveni testament, u njemu izliva rei gorine i beznaa dirljivi Svetogradski testament. Ve tada ga mui sve osetljivija slabost sluha, ali je u tom periodu komponovao svoje najpoznatije simfonije (napisao ih je ukupno devet) i klavirske koncerte (ukupno pet). U njegovoj jedinoj. i operi Fidelio iz 1814. godine (obrada bezuspenog dela Eleonore iz 1805/06. god.) glavni lik Eleonore ima pantalone-ulogu, odnosno obuena je kao mukarac. Uprkos tome to je potpuno ogluveo (1819.) u tom periodu nastaju epohalna dela kao Missa Solemnis (1822/23.) i Deveta simfonija (1824.). Ali ljubav prema umetnosti i snaan etiki temelj njegove prirode pomau mu da smogne snagu i nastavi borbu sa sudbinom. Tada zapoinje novi period u njegovom stvaralatvu, pa se taj period naziva drugom fazom Betovenovog stvaralatva, koja je ujedno bila i daleko plodnija. Tada nastaju znaajna dela: simfonije- od druge do osme; klavirske sonate od op. 27 do op.90; kvarteti Razumovski op. 59, Harfen op. 74 i Ozbiljni kvartet op. 95; deset violinskih sonata; tri sonate za violonelo i klavir; klavirski koncerti (od treeg do petog), Trostruki koncert za klavir, violinu i violonelo, Koncert za violionu; uvertire Leonora br. 1, 2 i 3, Koriolan i Egmont; opera Fidelio; brojna kamerna i klavirska dela.

Veinu svojih dela Ludvig van Betoven je napisao potpuno gluv, oslanjajui se na svoj apsolutni sluh, uz izuzetno veliku volju i koncentraciju. Uprkos sve izraajnijoj gluvoi, on ima elju da svira i diriguje. Teko podnosi izolaciju. Utoite je esto traio u prirodi, govorio je kako vie voli stabla nego ljude. Na kraju, sa prijateljima je mogao komunicirati samo preko sveica. One su ostale kao dragoceno svedoanstvo o mislima velikog majstora, i u nekoliko navrata su izdavane i prevoene na druge jezike. Veliki Betoven je, takoe, odao poast Mocartu tako to je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jednog susreta dvojice kompozitora, Mocart je zabeleio da e Betoven dati svetu neto po emu e se spominjati. Betoven je, za razliku od Mocarta , bio ve i za ivota vrlo cenjena i uvaena linost u Beu. iveo je od pripomoi bogatih mecena, ali je znao povremeno doivljavati i tee trenutke. U Beu je stekao toliku popularnost da je primao i potu na ijem je omotu bilo oznaeno samo "Betoven - Be". Beko optinsko vee imenovalo ga je poasnim gradjaninom. U Beu je upoznao i puno vanih linosti iz sveta muzike koje su mu pomogle u daljem stvaralatvu. U ovom gradu proveo je period od 1792. do svoje smrti 1827. godine. Bio je zatvorena linost, neoenjen, vezan za uzak krug prijatelja i retko je putovao. Svoja dela je tada prodavao mnogim publicistima jeftino, jer je esto zapadao u velike finansijske krize. Pored toga, veoma rano je gotovo potpuno ogluveo i teko je komunicirao sa ljudima. Zbog toga je esto padao u velike depresije, a jednom je ak pokuao da izvri i samoubistvo. Ljudi Betovenovog vremena nisu imali dovoljno razumevanja za umetnikov rad i nisu shvatali njegovu muziku. Poznat je ostao i po tome to je jednom posetiocu koji mu je rekao da ga ne shvata, odgovorio: "Ovo nije muzika za tvoju generaciju, ve za budue generacije." Ispostavilo se da je ovo tvrenje tano, budui da je Betovenova muzika pravu slavu doista stekla tek decenijama nakon umetnikove smrti. U kui dvorskog savetnika Emanuela Josefa von Breuninga (+ 1777) i njegove supruge Helene, Betoven pronalazi u neku ruku zamenu za svoju porodicu. Njihova erka Eleonore ('Lorchen') e se kasnije udati za Betovenovog dugogodinjeg prijatelja iz mladosti, profesora medicine Franca Gerharda Vegelera (1765-1848) sa kojim je osnovao "Hram svetog prijateljstva". Breuningov sin Stefan ('Steffen') bio je tako Betovenu privren i sa njim se seli u Austriju (zajedno sa njegovim sinom Gerhardom). Svojim bekim uiteljima Josefu Hajdnu, Johanu Baptisti enku, Johanu Georgu Albretsbergeru i Antoniu Salieriu, Betoven kasnije ne pridaje veliki znaaj. Poev od 1795., svoje sopstvene kompozicije prezentira u javnosti. Beki dvorski krug ga je smatrao plemiem te je od samog poetka bio prihvaen kao jedan od njih. Otuda je bez problema imao pristup vodeim bekim kuama tog vremena: Linovski, Rasumovski, Kinski, Lobkovic, Brunsvik, kao i svom najveem darodavcu habsburkom nadvojvodi Rudolfu, kasnije kardinalbiskupu od Olmtza (1819). Nakon prvih uspeha na dvorovima u Pragu, Drezdenu, Lajpcigu i Berlinu, Betoven se sve vie povlai iz krugova visokog plemstva a nove prijatelje pronalazi u jozefinskim dvorskim slubenicima: Nikolausu Zsmeskallu von Domanovec, Karlu Pientricu, Karlu Bernardu i Francu Janschickhu. Pred kraj ivota ga pritiskaju i druge bolesti, nerazumevanje sa ljudima. Preivljava jos jednu stvaralaku krizu. U toku nekoliko godina poslednjeg stvaralakog perioda (1815-1827) napisao je srazmerno mali broj dela. Zatvorio se potpuno u svoj unutanji svet i gigantskim koracima zaputio muzikoj budunosti: Deveta simfonija, Erioka, poslednje klavirske sonate i naroito

kvarteti (od op. 127 do 135), izlaze iz okvira njegovog vremena, pokazuju neugaslu snagu invencije, udruene sa smelou kakva se retko sree kod starih kompozitora. Ta dela imaju znaenje sinteze baroknih i klasinih kompozicionih principa, pa po tome postaju uzor romantizmu. Betovenov privatni i seksualni ivot je vrlo tajnovit. U Beu je takoe iskazivao intenzivnu potrebu za mukim prijateljstvom: mesto njegovog starog bonskog prijatelja Vegelera (koji se uskoro vraa na Rajnu) i mesto Stefana von Breuninga, sada zauzima kurlanski prepot Karl Amenda (+1836). U drutvu mladih mukaraca Betoven, okarakterisan kao mizantrop i nepristupaan, iznova cveta: svoja 'srculenca' je prekoravao, udarao, drmusao i ljubio... Pored toga, kroz Betovenov ivot prolazi mnogo lepih ena, na visokom poloaju. Vane uloge u njegovoj biografiji igraju grofica Giulietta Guicchardi (oko 1801.) kao i njene roake Tereza i Josefina von Brunsvik. U novijim biografskim istraivanjima teite se pomera na Antoniju von Brentano, koju neki prepoznaju, mada bez jasnih dokaza, u teplitzkom ciklusu pisama (1812.), kao besmrtno voljenu. Drugi tvrde da je Betoven otac devojice Minone, koja je roena 1813. od majke Josefine von Stackelberg (udovice grofa Josefa Deyma). Ovde se radi faktiki skoro samo o udatim enama iz plemikih krugova o ijim 'neverstvima' i vanbranim vezama ne postoje ubedljivi dokazi. 'Daleka voljena' iz ciklusa pesama iz 1816. god. je takoe zagubljena u tami istorije. Ako je Betoven imao seksualne kontakte sa enama, onda najverovatnije,i najee, sa izvesnim prostitutkama bekih javnih kua i zbog navodnih, retkih poseta njima, imao je griu savesti. Radoznalci verovatno znaju da je uvena "Oda radosti" ponika iz velike Betovenove ljubavi prema eni ije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Oseanja za dotinu damu, tada ve poznati kompozitor, ovekoveio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznaeni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj anele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriu, izgleda da je zagonetku ove "vene" i neostvarene ljubavi reio eki muziki istoriar Jaroslav elada. U eladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena, navodi se ime Almerije Esterhazi, erke generala Valentina Esterhazija. Gospoica Almerija je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u drutvenom statusu, prihvatila branu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godinjim kompozitorom. Nena ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapeaena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu: PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ (6. jula, ujutro) Moj anele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko rei danas, i to olovkom (tvojom) - tek sutra e se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u slinim stvarima! - zato ovaj duboki jad, kad govori potreba - Moe li naa ljubav postojati drugaije nego zahvaljujui rtvovanju, zahvaljujui tome to ne zahteva sve, moe li ti promeniti to to nisi u potpunosti moja, i to ja nisam sasvim tvoj - Ah Boe pogledaj divnu prirodu i umiri svoju duu zbog onoga to se mora ljubav trai sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravlja, da ja moram iveti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol oseala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek jue ujutro u 4 sata, budui da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pota jednu drugu rutu putovanja, ali koji uasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraali od putovanja nou, zaplaivali me nekom umom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom stranom putu, bez podloge, isti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao,

ostao bih da leim usput - Esterhazi je na drugom uobiajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa etiri. - Ipak sam delom oseao zadovoljstvo, kao i uvek, kad neto sreno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljanjih stvari na one unutranje, mi emo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o ivotu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi naa srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli sline ovima, grudi su mi pune onog to ti elim rei - Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znai ba nita - razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono to za nas mora i treba da bude. - tvoj odani Ludvig. (Uvee, ponedeljak, 6-og jula) Ti pati moja mila duo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i etvrtak su jedini dani kad pota ide odavde u K. Ti pati. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, uini da mogu iveti s tobom, kakav ivot, tako, bez tebe. Praen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hou da zasluim, kao to je i zasluujem. Poniznost oveka prema oveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, ta sam ja a ta je taj kojeg nazivamo najveim, a ipak, opet je u tome ono boansko u oveku, plaem kad pomislim da e prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voli, ja te ipak volim jae, ali ne skrivaj nita preda mnom. Laku no, moram ii na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko, nije li naa ljubav prava nebeska graevina, a i tako postojana kao nebeska tvrava. (Dobro jutro 7.-og jula) Ve u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tune, iekujui, od sudbine, da li e nas usliit ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopte ne iveti; reio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naruje, i dok ne budem mogao rei da sam kraj tebe naao dom, dok ne budem mogao poslati svoju duu okruenu tobom u carstvo duhova - a to na alost mora biti - ti e se sabrati utoliko vie, jer poznaje moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne moe imati moje srce, nikada, nikada O, Boe zato se moramo odvojiti od onoga to toliko volimo a ipak je moj ivot u V. takav kakav je sad kukavan ivot. Tvoja ljubav me ini najsrenijim i istovremeno najnesrenijim ovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednaenost ivota, da li ovo moe da postoji kod naeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pota ide svaki dan i zato moram zavriti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promiljanjem o naem ivotu moemo postii svoj cilj da ivimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce Koja enja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj ivote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogreno shvatiti najvernije srce svog dragog. Pismo upueno Betovenovoj prijateljici grofici Mariji Erdi 1816. nije samo due od ostalih sauvanih napisa genijalnog kompozitora, nego i za razliku od ostalih njegovih pisama, otkriva strah od smrti koju je predosetio tada 46-godinji Betoven i njegovu zabrinutost za neaka i britku duhovitost. Slavni kompozitor je groficu Erdi upoznao u Beu. Ona je ivela odvojeno od mua, pa se na kraju odselila u Padovu. Betoven i Marija Erdi dobro su se poznavali, bili su bliski prijatelji, ali verovatno ipak nisu bili u ljubavnoj vezi. Betoven je svojoj prijateljici poverio da ima nameru da se brine o sinu svog upravo preminulog brata kako bi ga spasao od njegove pokvarene majke. U pismu se ali se na sve slabije zdravlje, reima "tako da sve ee razmiljam o svojoj smrti, ali ne sa strahom". Betoven je esto razmiljao o tome zato bi jo iveo. Takva mrana razmiljanja najee su bila podstaknuta rapidnim pogoranjem sluha velikog umetnika. Meutim, za razliku od ostalih sauvanih pisama, u kojima bi kompozitor

uvek dolazio do zakljuka da mu treba jo vremena da izrazi svu kreativnost u sebi, u ovom je pismu poverio prijateljici da eli da ivi zbog svog neaka: "...mom bi sirotom Karlu umro prerano...". Ali, ve u sledeem pasusu ovog pisma, nakon spoznaje nitavnosti egzistencije, zbijao je ale na raun kominih imena i osobina ljudi u okruenju grofice Erdi. U starosti je pristup dozvoljavao samo mladiima, njegovim uenicima i saradnicima: Ferdinandu Riesu, Antonu Felix Schindleru koji ubrzo naputaju svog nemilosrdnog majstora, violinisti Karlu Holcu, kojeg od milja zove moje najmilije drvo krsta Hristovog (igra rei, nem. Holz je drvo,), svom sluzi Mielu Krenu i na kraju ivota trinaestogodinjem Gerhardu von Breuningu. Ovi prijatelji kao i Betovenov neak Karl, negovali su kompozitora koji je bolovao od ascitesa (skupljanje serozne tenosti u stomaku) i ciroze jetre, i pomagali mu i u izuzetno intimnim situacijama kao npr. pri obavljanju klistiranja. Godine 1964. beki terapeutski brani par Sterba je uzbudio duhove tvrdnjom da se Betovenova ljubav prema neaku Karlu van Betovenu (1806-1858.) treba tumaiti kao izraz osloboene homoseksualnosti: 'Kompozitor je svoja homoseksualna oseanja preneo sa preminulog brata Kaspara Karla (+1815. god.) na njegovog sina Karla i ovoga je kasnije optereivao sa svim pozitivnim i negativnim impulsima figure-majke. Uistinu, nema potrebe za posezanjem psihoanalitikog zaobilaznog puta, preko brata, kako bi razumeli nastojanja potpuno nesposobnog za odgoj strica oko svoj neaka, kao nesvesno konkretizovanje homoerotskih nagona i Betovenovu borbu protiv Karlove majke Johanne (rod. Reiss) koju naziva 'starim otrovom', kao izbijanje njegovih potisnutih mizoginih oseanja. Nakon petogodinjeg sudskog spora, koji je bio ispunjem brojnim protivrenim presudama, Betovenu 1820. godine uspeva da dobije pravo na starateljstvo nad neakom Karlom. Opsednut predstavom da je lino on Karlu pravi otac ( ili bolje: prava majka), Betoven je sve preuzeo da ovoga naini robom njegovih starakih promenjivih raspoloenja. Kada je oajni Karl pokuao samoubistvo (1826.) na ruevini tvrave Rauhenstein u Helenentalu, nakon ega konano bei u zagrljaj majci Johani, Betoven je pao slomljen. Umro je devet meseci nakon pokuaja samoubistva "njegovog deteta" , 26. 3. 1827. u 56. godini. Betovenova sahrana, na kojoj je proitan govor kojeg je napisao Franc Grilparzer i gde je Franc ubert bio jedan od nosaa baklji u posmrtnoj povorci, posluila je za jednu impresivnu predstavu carske i kraljevske monarhije. Betoven je odbio da napravi kompromis izmeu onoga to je intenzivno voleo i mrzeo, komponovao je burnu, herojsku, upornu muziku, mada je ogluveo u 32. godini. Gete je o Betovenu pisao da nikada nije sreo "intenzivnijeg, dinaminijeg ili iskrenijeg umetnika" i da je zapanjen njegovim talentom. "Naalost, on je jedna od onih neukroenih osoba, koja ne ini nita kako bi se uinio prijatnijim za sebe ili druge." Univerzalnost njegovog genija ogleda se u poetskom i duboko proivljenom slikanju prirode, neposrednom izraavanju lirskih i ljubavnih oseanja, potresnom i dramatskom crtanju ivotnog puta heroja. Mocart je, zajedno sa Hajdnom i Betovenom, bio glavni predstavnik klasinog muzikog stila. Meseevom sonatom Betoven sasvim nedvosmisleno pomera granice klasicizma idui u susret eri romantike..Njegovo svaralatvo ujedinilo je zreli klasini stil i nagovestilo romantizam, a neka od svojih najvanijih dela napisao je kad je izgubio sluh. Pred kraj ivota ga pritiskaju i druge bolesti, i nerazumevanje sa ljudima. Doivljava paranoidna stanja, koja su pored ve razvijene gluvoe doprinela da se ovaj veliki kompozitor jo vie osami i distancira od drugih, da prekine komunikaciju sa okolinom i oda alkoholu, to je postepeno dovelo do ciroze jetre. Ogluveo, usamljen, u novanim neprilikama, Betoven e lako postati rtva alkoholizma.

Nekoliko puta e se ozbiljno razboleti od utice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tenosti. Pacijent e se zbog toga s prizvukom gorine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholiarske ciroze, Betoven e sebi utuviti u glavu da jedino to ga jo moe spasti jeste vino iz njegovog zaviaja, pa e preklinjati jednog prijatelja da mu poalje bocu dobrog rajnskog vina. "to pre stigne, pre u ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh e konstatovati da mu vie nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao uti, on mu napisa na paretu papira da je kraj neizbean, elei da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je proitao poruku "savreno vladajui sobom, polako i odmereno", ispriae posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdano mi prui ruku i ozbiljnog izraza lica mi ree: Pozovite svetenika. Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Pljeite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila reenica kojom su se, po zavretku predstave, rimski glumci obraali publici. Neto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, ue nosei toliko eljenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "teta, teta. Prekasno..." Zatim zapade u delirijum. Od svega to je govorio, jedino su bile razumljive ove rei: "ujete li zvono? Novi dekor." Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, zapoee Betovenova agonija. U jednom trenutku se razlee udar groma, i Betovan ga u. Kao da kree sa nekom uvertirom, Betoven podie ruku, stisnu aku, ali odmah potom ruka pade i oni izdahnu. Sahranjen je na groblju Vering, u Beu. Njegovoj sahrani prisustvovao je gotovo itav Be. Inae, analiza ostataka lobanje nemakog kompozitora Ludviga van Betovena potvruje da je on due vreme bio izloen trovanju olovom, to je mogu uzrok njegovog loeg ponaanja i svakako jedan od uzroka iznenadne smrti, objavili su naunici koji su uestvovali u obdukciji. On je esto bio ljut i nije voleo da sarauje. Ovo otkrie pomae da razumemo zato. Trovanje olovom moe dovesti do glavobolja, umora, problema s koncentracijom i drugih zdravstvenih problema. Analize Betovenove kose pokazale su da je on bio izloen trovanju olovom u vreme smrti, ali analiza lobanje pokazala je da je to trovanje trajalo due vreme, kazao je Kaufman, strunjak koji je uestvovao u obdukciji slavnog kompozitora. Naknadno je otkriveno, u nekim spisima, da je Betoven koji je bio ljubitelj aice kao i Mocart, redovno pio jeftino belo vino koje je zaslaivano olovnim eerom. Za njega su vezane mnoge anegdote. Ovo su neke koje se stalno prepiavaju: 1) Godine 1808. Betoven se susretne s Geteom u Karlsbadu, gde su se istog dana i upoznali, a nakon toga pou u etnju koijom. Dok su, tako, prolazili ulicama, mnogi graani su ih pozdravljali s oduevljenjem, na to Gete primeti: - Dosadno je, zaista, biti ovako slavan: svi me pozdravljaju. - Ekselencijo - nadoda britko Betoven - ne trebate se zbog toga inkomodirati, jer ja smatram da pozdravljaju mene. 2) Kad je bio potpuno gluv, Betoven je takoe stvarao, pa su tako nastala mnoga znaajna muzika dela. Jednom je rekao: - Mnogi misle da se slua samo uima. Ja sve tonove ak i vidim. 3) U drutvu nekih politiara razgovaralo se o ratu i miru, a neko je nabrajao ta bi sve trebalo uiniti za ouvanje mira. Betoven, koji je uo ovaj razgovor, upadne: - Gospoo, verujte mi, muzika je efikasnija od bilo kakve politike kad se radi o tome da narodi zavole mir. 4) Zamoljen da da svoj sud o Sebastianu Bahu, Betoven je rekao: - On nije potok, ve more!

(Na nemakom jeziku Bah znai potok). Ja sam grozd, govorio je Betoven, i iz sebe cedim vino zvukova za oveanstvo, koje ga mora piti." Po toj ideologiji veliki svaki muziar sam sebe je opravdao za uvek. On se ne pita kao nekad jedan drugi div i sumnjalica: Zato? Jesam li potreban? Je li oveanstvu potrebno najsavrenije slikarstvo? Betoven je znao: da oveanstvo ne moe, prosto, prosto, realno ne moe bez svoga Betovena, koji dolazi u svoj as, da spasi ono to se mora spasti, ono to bi bez egzaltacije uvenulo i uvenuem onemoguilo opstanak svega drugoga. Uprkos tekoj neizleivoj bolesti i gluvoi, stvarao je neumorno i stvorio neverovatno mnogo. Plod njegovog rada su: 32 sonate za klavir, 10 sonata za violinu, 5 sonata za violonelo, 16 gudakih kvarteta, 9 simfonija, opera " Fidelio ", 5 klavirskih orkestara, 1 violinski koncert "Koncert za violinu i orkestar u d-duru", ciklus pesama "Dalekoj dragoj", mise, solo pesme, kamerna muzika, uvertire itd... Kroz njegovo naslee provejava ruilaki duh nasleenih zanatskih kalupa, uz svesnu upotrebu zvuka prolih vremena. Kao prvi graanski muziar koji se odmetnuo od mecenstva feudalne vlastele, Betoven, roeni Bonac, predodreen za Beliju, stvarao je muziku izuzetnog linog peata sa blagim isparenjima arome epohe. Sonate odiu smirujuom harmonijom i lirikom, ali ne, kao to je to kod veine kompozitora njegovog doba sluaj, lirikom lirike radi. Betoven je stvarao svet iznova, svet ogromnih zvunih vulkana, svet kataklizama modulacija, i drevnoga uasa, koji je klicao i zapomagao, jer sam sebe nije mogao ni nadvisiti ni nadkriliti: jer nije bilo nikog drugog sem njega u toj vaseljeni. Ludvig van Betoven je sigurno jedan od najveih kompozitora svih vremena, muziki div ije su kompozicije osnova klasine muzike, ali i danas oduevljavaju poklonike muzike umetnosti svuda u svetu. Smatra se da je Betoven jedan od onih muzikih genija koji su najvie doprineli razvoju muzike u celokupnoj istoriji. Njegova dela i danas predstavljaju veliki izazov za sve muzike umetnike.