You are on page 1of 21

Originalni nauni rad

UDK: 343.431:39(430)"18/19"

Monika Milosavljevi1
Odeljenje za arheologiju Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

TRGOVINA "TUIM TELIMA" U SLUBI NEMAKE ANTROPOLOGIJE


Apstrakt: U radu se razmatraju veze trgovine ljudima, odnosno delovima ljudskog tela i nemake antropologije krajem XIX i poetkom XX veka. Posebna panja je posveena odnosima izlaganja ljudi na etnografskim izlobama, udnje antropologa za objektivnim znanjem o njima i potrebe mnogobrojne publike da vidi egzotina tela. Neki od istoriara nemake antropologije prepoznaju kontinuiranu nit izmeu ovakvog "antihumanizma" koji se oitava u ponitavanju subjektivnosti predmetima antropolokih istraivanja na prelazu iz XIX u XX vek, ponaanja antropologa prema ratnim zarobljenicima u Prvom svetskom ratu i uloge ove i njenih sestrinskih disciplina u Drugom svetskom ratu. Takva perspektiva podstie istraivanje nemake antropoloke tradicije u okvirima postkolonijalnih studija u globalnom kontekstu, podjednako upuujui na preispitivanje "nemakih" osnova domae antropologije i arheologije. Kljune rei: istorija antropologije i arheologije, nemaka antropologija, nakaze, Naturvlker, etnografske izlobe, Karl Hagenbek, (bio)mo/znanje

Nekoliko godina nakon dolaska u Beograd, Niko upani je, govorei o najbliim vezama praistorijske arheologije, antropologije i etnologije, ukazao da je ove discipline u Srbiji zatekao potpuno zanemarene. Re je o stanju nauke poetkom XX veka, za koje je mislio da se moe popraviti tako da se u nekim aspektima moe uiniti podjednako aktuelnim i danas (Muri, Hudelja 2009; 1910).
"Za prouavanje je pak potreban prvo materijal, drugo instrumenti, tree struna literatura. Poetak kranioloke zbirke stvorili smo povodom kanalizacije Beograda, kada su naroito u Vasinoj ulici prema Univerzitetu i zgradi Narodnog Muzeja otkrimonika.milosavljevic@gmail.com lanak je rezultat rada na projektu Arheoloka kultura i identitet na Zapadnom Balkanu, finansiranom od strane Ministarstva za nauku i tehnologiju Republike Srbije, pod brojem 177008.
1

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Monika Milosavljevi
veni turski (muslimanski) i rimski grobovi i u njima dobro ouvani skeleti, samo je teta to niko nije vodio nadzora da se materijal podeli i u hronolokom pogledu. Ovaj poetak kranioloke zbirke u Narodnom muzeju (Crania Belgradensia) umnoen je sa nekoliko egzemplara starih srpskih lubanja iz manastirskog groblja u Vini. Dobro bi bilo kada bi se na pr. i lubanje iz ele Kule kod Nia prenele u Narodni Muzej radi naunog ispitivanja. Antropoloki instrumentarium popunjava se polagano, jer su orua za precizno merenje i snimanje oblika, skupocena pa za to jo i nismo mogli pristupiti publikovanju kranioloke zbirke. Uz to treba jo ekati dok se pribere mnogobrojni osteoloki materijal iz raznih krajeva Srpstva i iz raznog doba. Zbog ovih nedostataka bavili smo se najpre antropolokim posmatranjem krupnije prirode i to na ivom materijalu" ( 1910, 23, podvukla M. M.).

Pitanja disciplinarne prolosti arheologije i antropologije, skeletnog materijala koji nije paljivo iskopavan i udnje za razgradnjom nacionalnog spomenika kakva je ele Kula, mogu se posmatrati kao dekontekstualizovani i prenaglaeni kurioziteti. Meutim, ponovno pretresanje pretpostavki na kojima poivaju ove discipline, naina na koje su oevi osnivai poput Miloja M. Vasia, Jovana Cvijia, Nika upania i drugih svoja znanja preneli u domai politiki kontekst, mogu doneti i vie od toga ( 1998, 266-267; 2001; 2008, 128-136; 2011, 153-163). Moemo shvatiti zato se nekim pitanjima tako opsesivno bavimo i zato odreeni pristupi izgledaju tako logino, kao to je, recimo, esto usmeno izgovarani uput o tome da je prvo potrebno publikovanje materijala, a zatim sve ostalo. Ipak, nije dovoljno povui analogije izmeu proizvoljno odabranih ovovremenih fenomena i njihovih parnjaka s poetka XX veka. Izmeu nas i prolosti stoje kompleksne dinamike, za ije interpretacije su takoe potrebni i teorija i metodologija (Stoczkowski 2008, 346359). U ovom sluaju, baviu se samo jednim aspektom od mnogih koje je upani pominjao: ivim materijalom i to u kontekstu rane nemake antropologije, odakle su ovakve koncepcije dole u domau nauku. Do nedavno je bavljenje istorijom nemake antropologije predstavljalo uglavnom retku i egzotinu temu, naroito na engleskom jeziku. Njeno ukljuivanje u izvesnoj meri komplikuje naa dosadanja znanja, orijentisana uglavnom ka anglo-amerikim i francuskim tradicijama, i afirmie ponovno preispitivanje uloge antropologije u kolonijalnim i imperijalnim projektima. Zapravo, odmaklo se od shvatanja da je ukljuenje nemake nauke u politika zbivanja sa mranim posledicama, izolovan fenomen (Bunzl and Penny 2006, 130). Ukoliko intersovanja za rasna pitanja i eugeniku u ovoj tradiciji pred Drugi svetski rat moemo vezati, izmeu ostalog, za tretman ratnih zarobljenika u Prvom svetkom ratu ili za odnos "liberalne paradigme" nemake antropologije prema telima ljudi koji su oni nazivali Naturvlker, opte razumevanje istorije antropologije moe biti pomereno barem za nekoliko nijansi. Nasuprot 190 Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... perspetkivi da istorija antropologije otpoinje jednolinijskim evolucionizmom, a zatim se tokom XX veka razvija u disciplinu koja promovie tolerantnija shvatanja drutva i kulture (Moore 2002; McGee & Warms 2008), nemaka tradicija nas vodi od "liberalne" i kosmopolitske, do rasistike i nacionalistike nauke. Uprkos velikim razikama meu antropologijama nemakog govornog podruja iz razliitih konteksta, ili ak razliitih paradigmi, nekoliko autora se slae da se u odreenim aspektima moe pratiti kontinuitet "antihumanizma" (Gingrich 2005, 6164; Evans 2010, 223230). Najvei doprinos na ovom polju dao je Endru Cimerman (Andrew Zimmerman) koji je, u svojoj studiji "Anthropology and Antihumanism in Imperial Germany", prikazao antropologiju kao nauku koja je nala svoje mesto u promeni teorija i praksi humanistikih nauka u XIX veku, promeni koja pokazuje intenzivne imperijalistike odnose Evrope i ostatka sveta. Antihumanizam je ovde shvaen kao razumevanje Drugih (indigenih populacija u kolonijama ili marginalizovanih evropskih populacija) kroz statinu koncepciju prirode, koja nije podlegala nikakvoj evoluciji, kako je to prikazivala prirodno-nauna i "objektivna" antropologija. Ona je nudila moderni identitet Evropljanima onog vremena, koji se zasnivao manje na Bildung-u2 koliko na razvoju prirodnih nauka u koje su potpadale i studije o Naturvlker.3 Sve ovo je pratila rekonfiguracija nacionalnog identita4 u skladu sa znaajem imperijalistikih praksi i rastom masovne potroake kulture. Najilustrativnije za shvatanje povezivanja taaka koje je Cimerman (Zimmerman) akcentovao bilo bi ukazivanje na pojavu etnografskih izlobi (Vlkerschauen) krajem XIX i poetkom XX veka, na kojima su bili izlagani prirodni, divlji ili primitivni ljudi, nakaze i sve druge monstruozne pojave koje su se nalazile na granici izmeu ljudi i ivotinja, kulture i prirode. Ovi ljudi su uvoeni, dobavljani, poklanjani, iznajmljivani, a posmatranje njihovih tela i znanja o njima prodavana su irokoj
Re je o dravnom prosvetiteljskom projektu koji se vezuje za Vilhelma fon Humbolta, drugim reima, o sistemu obrazovanja kroz koji su mladi narataji svoje uzore nalazili u antikoj prolosti ( 2008, 1720). 3 Naturvlker je termin srodan terminima primitivne, divlje, indigene, nativne ili domorodake populacije. Meutim, svi ovi izrazi u sebi saimaju smisao povezan sa jednolinijskim evolucionizmom, pa je u pogledu znaenja priblinija vrlo nezgrapna sintagma ljudi prirode. 4 Romantiarksi pokret, koji se krajem XVIII i poetkom XIX veka poeo razvijati u Nemakoj, snano je uticao na razbuktavanje nacionalne svesti kod Nemaca. Jedna od centralnih linosti romantizma bio je Johan Gotfrid Herder koji je uveo pojam kulture i osmislio uenje o "dui naroda". Iz ove perspektive, narodi imaju jedinstvene odlike koje se iskazuju kroz jezik, knjievnost, umetnost i tradiciju. Na taj nain, romantizam je otvorio put ka kulturnom relativizmu, promoviui ideju da kulture treba sagledati u njihovim sopstvenim okvirima, te da ih nije potrebno porediti na nekoj univerzalnoj skali (elstali 2004, 66-68; 2008, 5758; 2011, 65-66).
2

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

191

Monika Milosavljevi publici (Zimmerman 2001, 110). Osnovni cilj ovog teksta, stoga, sastoji se u pokuaju odreivanja do koje je mere i na koji je nain nemaka antropologija, kroz institucije i svoje istaknute delatnike, uestvovala u legitimisanju ovakvih poduhvata koji su esto iskljuivali ono to danas zovemo pravo na ivot ili pravo na ivot dostojan oveka (Muron 1998, 813). Cimermanova uzbudljiva studija o antihumanizmu nije liena problema, pa tako nije ostala ni bez reakcije. Suzan Merand (Suzanne Marchand), u prikazu ove knjige, kae da je sasvim prirodno to je nemaka nauka primarno preispitivala razvoj rasnog antisemitizma u odnosu na naslee imperijalizma (koji je svakako oblikovao nemaku antropologiju), ali da najvei problem zapravo lei u tome to Cimerman antihumanizam shvata kao igu rei. Drugim reima, on ovaj pojam postavlja istovremeno kao suprotnost humanistici/humanistikim disciplinama i kao neljudsko ponaanje naunika i njihovih saradnika prema objektima antropolokih istraivanja. Dok klasifikatorsku prepotentnost i stremljenje iskljuivo ka vlastitim naunim interesima Merand smatra neospornim, drugo znaenje antihumanizma ona vidi kao provokativno, ali kao problematino. Ona dovodi u pitanje uticaj antropolokog znanja na intelektualne institucije, spram lingvista, germanista, orijentalista i mnogih drugih; a humanizam u odnosu na koji izrasta ova suprotnost, iz njene vizure, shvaen je kao statian iz ere Vilhelma fon Humbolta. Uprkos tome to Cimermanov pristup naziva hrabrim i inventivnim, Merand misli da on pridaje suvie znaaja sluajnostima i nasuminim odlukama (Marchand 2003, 984986). Meutim, moda mogunost pionira nauke da katkad stvaraju neosnovane kriterijume ili nasumine interpretacije, pred nas stavlja obavezu da o tome govorimo pre no to se i sami upustimo u tumaenja. Izneta pitanja mogu se vezati za postkolonijalne studije u jednom specifinom kontekstu za pitanja konstrukcije drugih i sebe, koje su legitimisane naunim delovanjem (Bunzl and Penny 2006, 810). U odbranu Cimermanove opte ideje, koja podrzumeva i terminoloko poigravanje, vano je istai da su antropolozi u Nemakoj zauzeli poziciju koja im je omoguavala da se bave ljudskim drutvom, u svom geografski i hronoloki najirem opsegu, a da su najneposrednije esto posedovali ljudska tela, ili delove tela, iju su pripadnost ljudima, u smislu subjekata, zanemarivali. Prisvajanje tuih tela kao antropolokih objekata, najproduktivnije je problematizovati iz perspektiva koje je Miel Fuko nazvao biopolitika/biomo5 ( 2005).
Pojednostavljeno reeno, biopolitika podrazumeva nain ovladavanja i upravljanja populacijama zahvaljujui biomoi, dok biomo predstavlja primenu i uticaj politike moi na sve aspekte ljudskog ivota. Fukoovim reima, biopolitiku treba razumeti kao "nain na koji je od XVIII veka pokuavano da se racionalizuju problem to ih dravnoj praksi postavljaju fenomeni svojstveni skupu ivih bia koji konstituiu stanovnitvo, a to su: zdravlje, higijena, natalitet, dugovonost, rasePoznato je koje
5

192

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... Od mnogih naina upravljanja ljudskim grupama i svim aspektima ljudskog ivota, u ovom radu valja pocrtati one strategije i mehanizme koje otelotvoruju granicu izmeu normalnih i onih koji to nisu. Ono to Fukoovu vizuru ovog razdeljivanja ini razliitom u odnosu na liberalne teorije, u kojima je mo pre svega represivna snaga, jeste shvatanje da bi mo bila vrlo slabana kada bi jedina njena funkcija bila da tlai. Nasuprot oekivanju cenzure, izostavljanja, blokiranja i represije, mo je snana zato to proizvodi uinke u domenu elje i znanja (Foucault 1986; 1997, 189). Mo zato ne treba suvie jednostavno shvatiti kao represivnu silu, ve kao sloenu pojavu, koja je zaodenuta i u plat naih elja elje za znanjem i elje za razumevanjem. Mo, izmeu ostalih uinaka, proizvodi zadovoljstvo i predstavlja veoma prijatnu stvar (Stojnov 2005, 273). Iz ove perspektive udnje za znanjem, a naroito u kontekstu neogranienog poverenja u ljudsku sposobnost da opazi "istinu" i dela u skladu sa njom, jasna je specifinost fascinacije udnim telima u XIX i poetkom XX veka. U kontekstu nemake liberalne antropologije ili one koja je iz nje proizala, tenja za sakupljanjem to veeg uzorka i to objektivnim premeravanjem ivog ili skeletnog materijala uglavnom nije podrazumevala nikakva ogranienja. Stoga je svaka prilika kojom se taj materijal mogao dobiti bila dobra prilika, ukljuujui i genocid6 nad afrikim Herero narodom (Zimmerman 2006, 172178). S druge strane, pored strune javnosti, za tuim telima ili znanjem o njima bila je zainteresovana i iroka publika. Sijamski blizanci, ljudi sa spektakularnim deformacijama, abnormalno dlakavi, rogati, divovski ljudi i ljudi sa krljutima, bili su gotovo uvek prikazivani drugima zahvaljujui njihovim posednicima ili onima koji su ih otkrili kao resurs svetenicima, pohlepnim ili oajnim roditeljima, agentima, filozofima, naunicima, oumenima. Sudbine ovih jedinstvenih ljudi umnogome su bile odreene namerama i karijerama ovih posrednika, koji su jo jedna vana karika u organizaciji profitiranja od udesnih tela. Drugim reima, ova izuzetna tela bila su toliko privlana, i toliko vredna kao tela, da je od male vanosti bilo da li su ona iva ili mrtva. iva predstava je mogla da bude osnaena pokretom i performansom, ali je zato izlaganje mrtvog, balsamovanog uda kao spektakla, sauvanog kao uzorka, tekstualizovanog ili u obliku crtea
su sve znaajnije probleme poev od XIX veka i koje politike i ekonomske uloge su do danas predstavljali. inilo mi se da se ti problem ne mogu odvajati od politike racionalnosti, unutar kojeg su se pojavili i zaotravali. Re je o liberalizmu, jer su u odnosu na njega poprimili oblije izazova [] Liberalizam, dakle, treba analizirati kao princip i metod racionalizacije vrenja vlasti racionalizacije koja sledi a u tome je i njena specifinost unutranje pravilo maksimalne ekonomije" ( 2005, 431-432). 6 O nemakoj kolonijalnoj prolosti (Klotz 2005, xi-xxi) i istrebljenju Herero populacije (Silvester and Gewald 2003) poetkom XX veka, detaljnije e biti rei u delu teksta U slubi nauke.

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

193

Monika Milosavljevi anatomije bilo jo praktinije za uitavanje. Nakaze i uda bile su samo telesa bez ljudskosti, koje drutvene strukture podaruju obinim ljudima. Ova tela su bila izvori profita, dok su na patologiji, zasnovanoj na monstruoznim telima, graene i naune reputacije. Nakaza se moe razumeti kao bilo koja vrsta drugosti, ime je ovaj koncept izbrisao razlike izmeu irokog varijeteta tela. To su bili "normalni" ne-Zapadnjaci i "nenormalni" Zapadnjaci, a najvie uzbuenja u publici (bilo evropskoj, bilo amerikoj) izazivali su i telesno i kulturno razliiti (Ritvo 1998, 131-187; 2012, 6569). Sva ova tela mogu se nazvati tuim, jer je njihovo zajednitvo zasnovano pre na evrocentrinoj percepciji kao drugaijih nego na njihovoj "nakaznosti". udnja za klasifikacijom i objektifikacijom Poev od otkria Novog sveta pa do XIX veka, narastajua evropska znanja o drugim predelima, biljkama, ivotinjama i ljudima, uslovila su nastanak brojnih klasifikacija tada poznatog sveta, kako bi se znanjem i sistematizovanjem na neki nain njime moglo ovladati (Ritvo 1997). Jedna od kljunih podela, od naroitog znaaja za razumevanje ljudskosti iz perspektive nemake antropologije XIX veka, bila je razrezivanje sveta na kulturu i prirodu, odakle je, u nemakom kontekstu, proizalo razumevanje zapadnih belih ljudi kao Kulturvlker i ostalih kao Naturvlker (Zimmerman 2001, 2-8). Na prvi pogled, tretiranje drugih kao onih koji su blii prirodi i lieni kulture moe se uiniti nalik idejama koje se uglavnom povezuju s jednolinijskim evolucionizmom u antropologiji. Meutim, nemaka antropologija s kraja XIX veka, nipodatavajui evolucionizam, mahom je batinila potpuno drugaije vidike. Za razliku od primitivnih populacija koje su, iz perspektive unilinearne evolucije, jednom morale proi i kroz ostale faze razvoja (Moore 2002, 17-53; 2011, 82-98), nemako shvatanje drutava oznaavanih kao Naturvlker, podrazumevalo je potpunu statinost i nemogunost bilo kakvog napretka. Drugi su tretirani kao egzotine ivotinje, od kojih su pojedini primerci mogli biti izabrani za uvanje, izlaganje i pokazivanje moi. Granica ljudskosti dobro je uvana. Nikakve meuforme nisu bile dozvoljene. Naime, u brojnim spektaklima nakaza, veoma popularnih u Nemakoj XIX veka, izlagani su ljudi sa odreenim deformitetima koji su senzacionalistiki predstavljani kao "karika koja nedostaje". Iako su ovakvi programi marketinki bili osmiljavani tako da dodirnu ljudsko-ivotinjsku granicu, te da ove ljude uine monstruoznim hibridnim biima, nemaki antropolozi su radili na njihovoj normalizaciji, prikazujui njihove karakteristike kao patoloke promene, svedene na jedinku ili beznaajan broj individua u odnosu na vrstu. Ove razlike smatrane su, dakle, izuzetkom koji ne pomera uspostavljene podele (Zimmerman 2001, 62-85; Bunzl and Penny 2006, 18-19; Bruckner 2006, 127-130). 194 Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... Kroz konstantno uee u meunarodnoj nauci, nemaki antropolozi su nastojali da isprate, ali i ospore ideje jednolinijskih evolucionista, tumaei udnovatost dobavljenih ljudskih jedinki kao patoloke promene koje nikako ne mogu biti pokazatelj faza socijalne evolucije. Meutim, uprkos tome to su organizatori izlobi udovinih stvorenja (kao to su Ram-a-Samy ili Medved-dama ili Deak-roda) insistirali na njihovom atavizmu, antropolozi ipak nisu proputali ovakve predstave, a mnoge indivudue bile su posebno izlagane za Berlinsko antropoloko drutvo (Zimmerman 2001, 74-75; Evans 2010, 6768). Iako je, poput Adolfa Bastijana (Adolf Bastian), govorio da su natpisi o "karikama koje nedostaju" zapravo "kojetarije", Rudolf Firhov (Rudolf Virchow) vodei nemaki autoritet na polju medicine i antropologije7, naroito zainteresovan za patologiju (Mos 2005, 104106; 2011, 108 109) savetovao je svojim kolegama da posete spektakle na kojima su izlagani udnovati ljudi. Od svih nakaza ove vrste, meu strunjacima su najvee interesovanje pobuivali mikrocefali ljude sa repovima i izuzetno dlakavi ljudi. Izvesna frau Becker, siromana majka troje dece koji su imali mikrocefaliju, tako je, iznajmljujui Firhovu svoju decu za novac, doprinela nemakoj antropologiji. Meutim, interesovanje nemakih antropologa za ova udovita niti je bilo potaknuto eljom za iitavanjem nekog fenomena iz prolosti, niti odgonetanjem neke zagonetne pojave, ve je bilo potaknuto prepotrebom za ukazivanjem na to da su ona neinteresantna budui da su svedena na individualnu patologiju. S druge strane, etnografske izlobe ljudi prirode, u ovom kontekstu predstavljale su neto sasvim drugo, imajui u vidu da oni nisu mogli biti interpretirani kao izuzetak. Poto nisu bili brojano neznaajni i smeni, niti pokazatelji toga kakvi su bili nai preci, domorodako stanovnitvo sa razliitih krajeva sveta proizvedeno je u predmet antropolokog istraivanja, kojem se, kao delu prirode, pristupa objektivnim i neutralnim metodama. Takvo razumevanje Naturvlker, uinilo je da se prikupljanje ljudi trgovinom, otimanjem, poklanjanjem, dobrovoljnim pristankom, ubistvom ili na bilo koji drugi nain, izraava kao prikupljanje materijala. Pozitivistiki orijentisana "liberalna paradigma" nemake antropologije, podrazumevala je, u meri u kojoj je to bilo mogue, to vei uzorak kako bi zakljuke uopte i bilo mogue doneti (Zimmerman 2001, 7783; 2006, 158161). Kao to je na dosta mesta ve istaknuto, biti nakaza ili biti monstruozan, nije neto sa im se odreene individue ili populacije raaju, ve je re o nainu posmatranja drugog koji se opisuje terminom ponakaenje. Individue su morale
Njegov politiki angaman i istraivaki program smatra se referentnim za shvatanje perioda koji se u literaturi oznava kao "liberalna paradigma" nemake antropologije. Njegova dominantna uloga tokom ovog perioda, kao i naputanje naela koje je postavio poetkom XX veka, preispitivani su u nekoliko pregleda istoije nemake antropologije (Massin 1996, 79154; Evans 2010, 21-96, 223230).
7

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

195

Monika Milosavljevi biti disciplinovane i nauene da se ponaaju kako zahteva frik-ou ili etnografska izloba (Rydell 1989, 14931494; Arnoldi 2000, 18441845). Tamo gde se moe uiniti da su prakse negiranja ljudskosti zapravo "deje bolesti" antropologije, potrebno je napomenuti da, u svojoj studiji Vreme i drugi: kako antropologija pravi svoj predmet, Johanes Fabijan ukazuje da predmet antropologije nije mogao dobiti nauni status ukoliko nije pretrpeo vizuelnu fiksaciju kao perceptivna slika i kao ilustracija jedne vrste znanja. Oba ova tipa objektivizacije zavise od prostorne i vremenske distance. Odnosno, drugo kao objekt saznanja, mora biti odvojeno, i po mogustvu, daleko od saznavaoca. Stoga, vizuelizacija i spacijalizacija nisu samo polazite za teoriju saznanja, ve su one kroz izlaganja egzotinog u periodu rane etnografije do vizuelnih i prostornih slika u vidu mapa, dijagrama, stabala i tabela postale program za discipline kakva je antropologija ( 2001, 145). Govorei o konstrukciji razloga za posmatranje antropolokih objekata, Fabijan citira Adolfa Bastijana, Firhovljevog uenika i saradnika (Poarje 1999, 5051; 2011, 109), koji kae:
"Za nas primitivna drutva (Naturvlker) su prolazna, tj. to se tie naeg saznanja njih i naeg odnosa sa njima, u stvari, utoliko ukoliko za sve nas postoje. U trenutku kada nam postanu saznata, ona su osuena na propast" ( 2001, 147).

Odavde proizilazi da je jedan od moguih naina za razumevanje odnosa nastanka predmeta antropolokih istraivanja i poricanja ljudskosti drugima, moe biti praenje izlaganja egzotinih tela na komercijalnim etnografskim izlobama u Nemakoj (Vlkerschauen). Ovo pitanje povlai za sobom takoe veoma vane teme nabavke materijala za izlaganje, promocije ovakvih dogaaja i iroke zainteresovanosti publike, koja je svojim posetama nagovetavala interesovanje za akademske aktivnosti i nauno znanje, ime se mogao ojaavati socijalni status. Organizatori ovakvih programa, koji su podilazili naunoj zajednici, udeli i esto dobijali njihove preporuke, podjednako su nudili prilike za socijalno prihvatljivo javno osmatranje nagih i egzotinih tela, pa ak i za njihovo dodirivanje . Ovakva aktivnost je bila izuzetno profitabilna, a nimalo sluajno, oslonila se na prakse nabavke i izlaganja egzotinih ivotinja (Alexander 1995, 311340; Bruckner 2006, 127151). Izlaganje ljudi Kljuna linost koja je omoguila izlaganje razliitih domorodakih populacija u Nemakoj, a zatim i irom Evrope, bio je Karl Hagenbek (Carl Hagenbeck), koji od kraja XIX veka pa sve do poetka Prvog svetskog rata, bio jedan od najznaajnijih lidera na svetu u trgovini egzotinim ivotinjama. Naime, 1874. godine, kad je ugovarao uvoz irvasa, Hagenbekov prijatelj Hajnrih 196 Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... Lojteman (Heinrich Leutemann) predloio je Hagenbeku da sa irvasima uveze i porodicu Laponaca, smatrajui da bi tako scena bila pitoresknija. U pomalo romansiranoj autobiografiji, o ovom dogaaju on pie na sledei nain: "To mi se uinilo kao briljantna ideja, pa sam odmah izdao nareenje da moji irvasi budu praeni njihovim prirodnim gospodarima" (Hagenbeck 1912, 16). Nakon ove, gotovo sluajne odluke, prakse izlaganja ljudi u cirkusima i zoo vrtovima, kao i iznajmljivanja ljudi zajedno sa egzotinim ivotinjama pod imenom firme Hagenbek, trajale su sve do 1931. godine. Za mnoge prouavaoce istorije zoolokih vrtova ili prouavaoce odnosa prema domorodakim populacijama, ovo predstavlja krajnje uznemirujue naslee. Razlog tome ne lei u tome to su ovi ljudi bili nepravedno zatoeni u kaveze naprotiv (Kohlstedt 1996, 37; Veltre 1996, 1928; Reinchback 1996, 5162). Karl Hagenbek je, zapravo, uven po tome to je u potpunosti izmenio koncept izlaganja ivotinja (ukljuujui i one u ljudskim telima), humanizujui njihov transport, uvanje, smetaj i izlaganje.8 Razvoj ovakve strategije moe se pratiti do male radnje za prodaju ivotinja njegovog oca (Alexander 1995, 313317), kao i do pokuaja da se egzotine ivotinje uvezu uz to sigurniji profit. Drugim reima, jedna od najlakih stvari u itavom procesu bila je uloviti ivotinju (oveka), dok je znatno tee bilo odrati ivotinju u ivotu i posedovati je spremnu za izlaganje. Za Hagenbeka je radila razgranata mree trgovaca, dobavljaa, profesionalnih evropskih lovaca i unajmljenih lokalnih lovaca ukljuenih iz razliitih interesa. Njegove surove metode hvatanja bile su esto kritikovane u dnevnoj tami, od ega je najuvenija karikatura iz 1893. godine: na karikaturi sve ivotinje panino bee dok ispod nje pie "Stie Hagenbek!". Kako se biznis razvijao, Karl Hagenbek je nastojao da prikae svoj odnos prema ivotinjama kao blag i prijateljski, nastojei novinski lanci predstave njegov posveen i human odnos prema izloenim objektima, uz brojne fotografije koje su sluile kao svedoanstvo o onome o emu je pisano. Deo tog projekta bila je i autobiografija na nemakom, koja je potom prevedena na engleski (Hagenbeck 1912; Edwards 1996, 141150; Rothfels 2002, 4580). Svoje poetke i organizaciju etnografskih izlobi, opisao je u poglavlju indikativnog naslova: My life in the animal trade. U septembru 1875. Godine, u Hamburg su, posredstvom norvekog agenta, doli prvi ljudi za izlaganje Laponci, koji su u to vreme tretirani samo kao deo pejzaa u kojem su boravili irvasi (Hagenbeck 1912, 137). Uprkos potekoama da se irvasi uspeno sprovedu ulicama Hamburga, izloba "Laponija" veoma je brzo organizovana na Hagenbekovom imanju. estoro Laponaca je jednostavno postavilo svoje atore, smestili su irvase i, navodno, samo nastavili svoj uobiajeni ivot. Mogunost da se vide ljudi, po svemu tako
U istoriji zoolokih vrtova promene koje je uveo Karl Hagenbek nazivaju se "Hagenbekovom revolucijom" (Reinchback 1996, 51-62).
8

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

197

Monika Milosavljevi razliiti, izazvala je neoekivanu znatielju, te je zbog velikog broja posetilaca bilo neophodno bolje kontrolisati masu uz pomo uvara. Evropljanima je najegzotinije bilo posmatranje aktivnosti Laponaca, poput mue irvasa ili sasvim slobodnog hranjenja laponskog novoroeneta na majinim grudima. Meutim, sve laponske preokupacije ivotinjama ili materijalnom kulturom nisu smatrane nikakvim vetinama, ve jednom vrstom prirodnog i nunog ponaanja. Nakon nekoliko nedelja, kada je ceo Hamburg video "Laponiju u malom", ova grupa je poslata u Berlin i Lajpcig. Meutim, prema Hagenbekovom miljenju, zbog loih vremenskih uslova i neadekvatnog doba godine, trupa jedva da je zaradila iznos sopstvenih trokova (Rothfels 2002, 83). Ovaj eksperiment ipak je inspirisao Hagenbeka da razmilja o novoj trupi koju bi mogao dovesti meu Evropljane: "Moje iskustvo sa Laponcima poduilo me je da etnografske izlobe mogu biti unosne; i im su moji mali prijatelji otili, ja sam poeo da tragam za drugim divljim ljudima" (Hagenbeck 1912, 20). Tim povodom, Hagenbek je stupio u kontakt sa lovcem ivotinja u Sudanu Bernardom Konom (Bernard Cohn), zaamolivi ga da mu u Nemaku poalje odreen broj interesantnih domorodaca sa njihovim ivotinjama, pokustvima i lovakom opremom. U leto 1876. Godine, Kon se vratio sa novom etnografskom izlobom. Najimpresivnija bila su dva lana trupe: "kolosalni" devetnaestogodinjak, koji je "slomio srca mnogim Evropljankama" i mlada i lepa Hadjidje, za koju je Hagenbek verovao da je prva "Nubijka" viena u Evropi. Za razliku od prethodnog, ovaj i naredni performans, bili su posveeni prikazivanju jahanja konja i kamila, kao i lovakih znanjia. Za Hagenbeka, ova antropolokozooloka slika iz Sudana, u svojoj punoi, bila je senzacija prvog reda. Stoga je obavezao ovu grupu da se vrati sledeeg leta, te je uspeh na izlobama u Hamburgu, Dizeldorfu, Vroclavu i Parizu ponovljen u jesen i zimu 1877-78. godine u Frankfurtu, Drezdenu, Londonu i Berlinu. Kako bi se pojasnio okvir zarade i popularnosti ovakvih programa, dovoljno je ukazati na to da je, samo u jednom danu, izlobu u Berlinu posetilo 68.000 ljudi (Rothfels 2002, 83-84). Ve u prolee 1877. godine, Hagenbek je poeo da priprema novi ou, poslavi mladog Norveanina Jakobsena (Johan Adrian Jacobsen) na Grenland. Zahvaljujui saradnji sa danskom vladom, Hagenbek je uspeo da angauje est Eskima, etvorolanu porodicu i dvojicu mladih momaka. Imajui u vidu nain ivota i "primitivnost" materijalne kulture Eskima, ova izloba bila je podjednako fascinantna i uspena koliko i prethodne. Meutim, dogodila se jo jedna vana promena: izloba je stekla podrku nemake akademske zajednice. Drugim reima, spektakli ove vrste poeli su da se smetaju u najvanije nemake zooloke vrtove, a njihovi organizatori su uspostavili blisku saradnju sa zoolokim i antropolokim drutvima (Zimmerman 2001, 2023; Rothfels 2002, 84). Krajem osme decenije XIX veka, za velikog nemakog trgovca egzotinim ivotinjama, naile su neto tee godine. Bilo je nuno ukljuiti se u trendove 198 Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... koje su diktirali veliki konkurenti na svetskom tritu, koji su u velikoj meri bili posveeni nabavci velikog broja indijskih slonova. Tako je Hagenbek poslao Jozefa Mangesa (Joseph Menges) na Celjlon kako bi utvrdio cene slonova na ovom ostrvu i video gde se moe nabaviti veliki broj ovih stvorenja. Primera radi, samo tokom 1883. godine, kupio je 67 slonova iz ri Lanke, a zajedno sa ivotinjama, uvezao je i razliite egzotine ljude za etnografske izlobe. Hagenbekov opis "Cejlonskog karavana" iz 1884. godine, pokazuje napredak etnografskih izlobi koje je organizovao tokom jedne decenije. Naime, na ovoj izlobi je bilo 67 ljudi, ena i dece, kao i oko 25 slonova od najmanjih do odraslih ivotinja. Izloba je ukljuivala velianstvene ukraene slonove, indijske maioniare, onglere, plesae sa maskama itd., te su se arenilo i mistika podrazumevali. U Parizu 1886. godine, ovu izlobu je poseivalo izmeu 50.000 i 60.000 svake nedelje (Hagenbeck 1912, 26-29; Rothfels 2002, 85). Ono to je vano naglasiti jeste to da su se Hagenbekove antropoloko-zooloke izlobe posmatrale kao vane, budui da su radile na irokom prosveivanju prikazivanjem egzotinih ljudi, odnosno, predstavljanjem preciznih kopija njihovog ivota u prirodi. Ukratko, u odnosu na druge spektakle, Hagenbekove je isticala posebnost. Tu razliku, koja je inila drugaijim ono to se gleda, kao i nain na koji se gleda, omoguavala je institucionalna podrka Berlinskog antropolokog druta i njegovih istaknutih lanova. Ako priemo blie pitanju manipulcije telima, pored njihove nabavke koja se sprovodila na razliite naine, jo je vanije podvui kako se od ovih tela zaraivalo, odnosno, kako se prodavalo znanje o njima i prodavao pristup njima. Jedna od vetina koju je trebalo stei, a koja je prethodila saznavanju, bilo je gledanje. Slino je o uenju posmatranja pisao Fuko, govorei o raanju klinike (Zimmerman 2001, 36-37; Fuko 2009, 127-143). Posmatranje ili uenje posmatranja etnografskih izlobi, zapravo uvodi novi niz pitanja koja prevazilaze razumevanje znatielje i enje da se, bez putovanja, doivi avantura koju omoguava susret sa drugim mestima i sa drugim ljudima. Ova pitanja tiu se potrebe da spektakli ove vrste zapravo u sebi samu podjednako obrazovni koliko i zabavni poduhvat, a da se kroz njih profiliu razliiti nivoi identiteta, poevi od klasnog do nacionalnog. Drugim reima, ako je dosad u fokusu panje bio egzotini drugi, uvoenje procesa gledanja i opaanja dovodi nas i do velikog broja ljudi s druge strane "reetki". Na taj nain, na povrinu izbijaju veze izmeu prosveivanja i razonode, izmeu naune prakse i komercijalnih aspekata nemake popularne antropologije. Do kraja XIX veka, kvalitet etnogrefskih izlobi je rastao, te su se u Nemakoj (kao i drugde) mogla posetiti itava domorodaka sela. Organizatori izlobi, bilo oni koji su radili za Karla Hagenbeka, bilo oni koji su bili nezavisni, poeli su da se specijalizuju za odreene geografske oblasti i grupe ljudi. Oni su sebi postavljali zadatak koji je prevazilazio sticanje profita od zabavnih programa. Bili su uvereni da rade na popularizaciji nauke, a sebe su videli kao prirodnjake. Uspeno su popunjavali Antropologija 13, sv. 2 (2013) 199

Monika Milosavljevi vakuum izmeu aktuelnih i uzbudljivih ideja o evoluciji, akademskog neprihvatanja evolucionistike perspektive u nemakom kontekstu i "materijala" koji je u popularnoj kulturi mogao drugde posluiti kao ilustracija "karike koja nedostaje". Mnogi od ovih poslodavaca postali su lanovi razliitih uenih drutava, pa su ak i publikovali knjige o trgovini, sakupljanju artefakata i organizaciji etnografskih izlobi. Na neki nain, njihovo iskustvo putovanja predstavljavalo je legitimnu alternativu formalnom obrazovanju. Iako je to bila vrsta simbolikog kapitala kojoj mnogi naunici nisu mogli lako da pariraju, kljuno je bilo oekivanje promotera etnografskih izlobi i oekivanje publike da ovi dogaaji dobiju naunu potvrdu, kao i upute za nauno posmatranje i saznavanje. Na ovaj nain, svi uesnici su se odaljavali od voajerskog gledanja egzotinih tela (Bruckner 2006, 128-139). Potvrda autentinosti Karl Hagenbek je, izmeu 1874. i 1913. godine, organizovao etnografske izlobe u kojima su uestvovali razliiti egzotini ljudi. Do osme decenije XIX veka, poznati naunici poput Rudolfa Firhova i Franca tulmana poeli su javno da odobravaju ovakve dogaaje. Prisustvo domorodakih populacija (Naturvlker) omoguavalo je naunicima da direktno posmatraju objekte svog prouavanja, a da pritom nisu vie morali da se oslanjaju na usputne priloge putnika koji nisu bili adekvatno obueni za odabir antropolokih objekata. Novinski lanci i razliite broure promovisali su vanost ovakvih izlobi, zbog prisustva naunika, i sugerisali da svi koji se smatraju obrazovanim ili koji ele da se takvim predstave moraju poseivati mesta ove vrste. Pored javne podrke organizatorima, daleko znaajnije je bilo i direktno uee antropologa u ou-programima kroz specijalistiko nadgledanje, merenje lobanja i ekstremiteta, odreivanje karakteristika koje su se mogle kvantifikovati, beleenje ponaanja i jezika izloenih ljudi. Ne samo da je publika ohrabrivana da racionalno osmatra boju koe, miini tonus, robusnost tela itd., ve je i ohrabrivana i da praktikuje merenja "tuih tela" (Zimmerman 2001, 35-37; Bruckner 2006, 137-139). Kada se Berlinsko antropoloko drutvo ukljuilo u ove predstave, Firhov i njegove kolege su nastojale da, u najveoj moguoj meri, iskoriste uzorke pred sobom. Naroita panja posveivana je velikoj preciznosti premeravanja, pri emu se nimalo nije vodilo rauna o ugodnosti analiziranih pojedinaca i grupa. U te svrhe, a i zarad proveravanja, pravljene su maske lica i fotografije, ime se, kako se verovalo, dobijalo na objektivnosti. Meutim, tek su neki od objekata istraivanja dobro izlazili na kraj sa evropskim oekivanjima i eleli da im izau u susret. Mahom na opte iznenaenje, mnogi od ovih ljudi bili su sposobni da deluju van zadatih okvira, te su time probijali opnu oekivanog. Iako je takvo 200 Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... shvatanje bilo preovlaujue, neke kritike zabeleene u tampi svedoe i o drugaijim glasovima. U lanku "Ljudi sa Ognjene zemlje i evropski varvari" iz 1881. godine, jedan novinski urednik otro je kritikovao nedopustivu bezoseajnost i stalno iskoriavanje ljudi sa drugog kraja sveta. Drugi su ukazivali na to da su se mnogi lanovi trupe razboleli, to je podsetilo na sluaj umiranja svih uesnika "Eskimske izlobe" prethodne 1880. godine. Odgovarajui na upitnost naunog i obrazovnog karaktera etnografskih izlobi u Magdeburger Zeitung, 21. oktobra 1881. godine, Rudolf Firhov je istakao da je re o naunom interesu najvieg reda, te da Karla Hagenbeka treba pohvaliti i zamoliti ga da istraje u svojim naporima (Rothfels 2002, 96-98; Zimmerman 2006, 161-166). Iako su se uticaji zakljuaka, zasnovanih na osnovu izlobi egzotinih ljudi, prelomili podjednako na fizikoj antropologiji, etnologiji i praistorijskoj arheologiji koje su u nemakoj tradiciji podrazumevane kao poddiscipline antropologije tokom takozvane "liberalne paradigme" u ovom radu najvea panja posveena je fizikoj antropologiji. Od naroitog je znaaja verovanje da fotografisanje antropolokih objekata doprinosi egzaktnosti, kao i da je, zahvaljujui fotografiji, prema oekivanjima ali pod kiobranom nauke, mogue ojaati stereotipe o drugima. Fotografi su postali deo antropolokih institucija, a jedan od najznaajnijih bio je Karl Gunter. Antropolog trac (Carl Stratz), je, primera radi, insistirao na tome da na fotografijama egzotinih ljudi ne bude nikakvih slova, brojeva, mera, pritom istiui potrebu da je potrebno da egzotini ljudi budu prikazani u svojoj "prirodnoj" nagosti. Fotografijama su mogli biti trasirani razliiti domeni antropologije, oni gde e se objekti antropolokog istraivanja prikazivati sa ili bez materijalne kulture. Takoe, pozadina zabeleena na fotografijama Aboridina ili ljudi sa Ognjenje zemlje, opsecana je, iena i zamenjena belom, pa su ove osobe na svaki nain dekontestualizovane od evropske stvarnosti. Jo je interesantnije to da su upravo fotografije uesnika Vlkerschauen koriene kao ilustracija u uvenim antropolokim delima poput Der Mensch (Johannes Ranke), Vlkerkunde (Friedrich Ratzel), Woman: An Historical, Gynaeocological and Anthropological Compendium (Hermann Ploss, Max Bartels) ili neto popularnijih Naturgeschichte des Menschen i Die Rassenschnheit des Weibes (Stratz), Menschenkunde, eine Naturgescichte Smtlicher Vlkerrassen der Erde (Alexander Sokolowsky) (Rothfels 2002, 100103; Evans 2010, 155157). Raunajui na prirodnu nagost "objekta" i na razumevanje potreba za dobrobit nauke, za Rudolfu Firhovu inilo se udnim da naie na negodovanje objekta prilikom antropometrijskih istraivanja. S tim se susreo u neto ekstremnijem obliku prilikom pokuaja da premeri jednu eskimsku devojicu u novembru 1880. godine. Prema njegovim reima, ona je bila veoma "uplaena, kao ulovljena divlja ivotinja", za razliku od svih drugih lanova trupe koji su bili poverljiviji. Firhov je stoga poeo od najjednostavnijih procedura ne bi li stekao njeno poverenje, ali je kod nje svaki njegov pokret izazivao nervozu, te bi, kad Antropologija 13, sv. 2 (2013) 201

Monika Milosavljevi je najzad krenuo da je premerava, ona poela da drhti. Dok je pokuavao da odredi mere ruku, postavljajui ih horizontalno, ona je postala "histerina". Firhov nije nastavio sa istraivanjem, zakljuivi da tako neto nije sreo ni tokom godina rada po ludnicama. Ovo poreenje nije sluajno: bili su to ljudi iza granice ljudskosti nad kojima je morala biti uspostavljena neka vrsta kontrole a ija se via svrha mogla nai u njihovom ueu u "antropolokim uzorcima". U ovim okvirima, nije se mnogo promiljalo o tome ta je etiki prihvatljivo.9 Primera radi, jedna ena sa Ognjene zemlje nije dozvoljavala da se ispituje njen karlini pojas, pa je Teodor fon Biof (Theodor von Bischoff) saekao da ova ena umre prilikom putovanja po Evropi kako bi, kada nije bila u prilici da prua otpor, premerio njen pelvis. Da bi se kontrast pojaao mogue je, u ovaj niz bizarnih pria nadmoi nad drugima dodati, i Franca Boasa, i njegovu porudbinu "sredovenog Eskima" od jednog polarnog istraivaa koji je, 1897. godine, zapravo doveo njih estoro. Podseanje na Boasa, smrt veine njih i problem izlaganja ljudskih tela, iako na odreen nain izlaze iz okvira teme, mogu posluiti kao ilustrativni primeri pocrtavanja podjednako mranih korena antievolucionistikih antropologija izniklih na "nemakim tradicijama" ( 1997; Rothfels 2002, 98-99; Olsen 2002, 234-235). Ve poetkom XX veka, predmetima antropolokih istraivanja postalo je sve tee ovladati, barem na onaj nain koji bi bio prihvatljiv nauci. Granica postavljena izmeu Evropljana i ostalih, uvana je i na nain koji je podrazumevao organizaciju dana izvoaa etnografskih izlobi. Budili su se u est sati ujutru da se okupaju, zatim su morali da oiste svoj ivotni prostor, za im su sledili bavljenje tradicionalnim poslovima, vreme za odmor i performansi. Uprkos brojnim ulaganjima u nabavku potrebnog "ivog materijala", u promociju i organizaciju samog dogaaja koje su vrili istaknuti pojedini i institucije a uz odobravanje drave, ideja o autentinom sadraju nije bila dovoena u pitanje bilo kojim oblikom hibridnosti. Ova linija razlike izmeu Kulturvlker i Naturvlker, u okviru antropologije naroito biva uzdrmana onda kada su odreeni predstavnici domorodakih populacija poeli da odbijaju da se fotografiu nagi ili u svojim tradicionalnim nonjama. Jedan od takvih bio je Bizmark Bel (Bismarck Bell), odnosno Kwelle Ndumbe, koji je bio iz ugledne kamerunske porodice Duala. On je insistirao da se fotografie u odelu, karakteristinom za nemake koloniste, to je kod austrijskog antropologa Feliks fon Luana (Felix von Luschan) izazvalo bes i podsmeh. S druge strane, mnogi uesnici etnografskih izlobi nastojali su da izbegnu antropoloka merenja jer su esto bila neprijatna i bolna. Ukoliko se za antropoloku struku granica naruavala promenom
U svakom sluaju, bilo bi podjednako pogreno posmatrati "neljudskosti" naunika iz pozicije ovog vremena kao proizvoljne hirove. Vrlo vrsta metodologija i nauni program stajali su iza ovih postupaka ( 2011, 625640; Gould 2003, 141-174)
9

202

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... odee i materijalne kulture kojoj su egotine populacije bile sklone, tela su smatrana statinim i pogodnim za analizu. Meutim, antropolozi su zapravo udeli za merama skeleta a ne merama tela, te su nastojali da svojim instrumentima dosegnu do metrikih karakteristika koje se ne tiu koe i "mesa". Tako su mnogi antropolozi bili nezadovoljni dobijenim rezultatima budui da su "objekti" istraivanja esto smiljali izgovore ili se sa njima pak moralo pregovarati (Zimmerman 2001, 18-35). Iako su se manifestacije, poznate kao Vlkerschau, kontinuirano organizovane do dvadesetih godina XX veka, a sporadino do pred Drugi svetski rat, one su krajem XIX veka doivele svoj vrhunac. Paralelno sa uoenim promenama u ophoenju izvoaa, koje su marginalizovane, postaje je izrazito uoljiva razlika u ponaanju publike tokom posete ovim spektaklima, pri emu su antropolozi nastojali da budu sve uzdraniji u pogledu promocije i udruivanja sa trgovcima domorodakim populacijama. Sudei prema onovremenim debatama iz nemake tampe, Vlkerschau je postepeno, od antropoloke laboratorije, postao arena senzacionalnog, teatralnog i nedisciplinovanog voajerizma. ak su i Hagenbekove izlobe postale ree, ali ipak odravi respektabilnost. Kao naroito vaan, trebalo bi istai period poev od 1907. godine, kada je Karl Hagenbek otvorio Tierpark u blizini Hamburga, u kojem su antropoloko-zooloke izlobe predstavljene kao deo pejzaa deo prirode u doslovnom smislu te rei (Reichenbach 1996, 51-62; Bruckner 2006, 151-155). Uprkos ovim promenama, potreba za posedovanjem predmeta istraivanja ili za posedovanjem to relevantnijeg uzorka "ivog materijala" nije mogla biti lako naputena. Kolonijalni kontekst otvarao je razliite mogunosti da se nadomesti diskreditovani status etnografskih izlobi. U slubi nauke Jo jednom je potrebno pocrtati da Karl Hagenbek, kao ni drugi uspeni trgovci egzotinim ljudima, nisu organizovali etnografske izlobe kako bi potpomogli nauku poput antropologije. Ovi odnosi bili su znatno kompleksniji. Na najosnovnijem nivou, antropolozi su dobijali objekte svojih istraivanja, a organizatori Vlkerschau inili su svoje programe utoliko ozbiljnijim i potovanijim ukoliko su naunici pruali potvrdu autentinosti i naunog znaaja. Velika poseenost publike moe biti objnjen situacijom sa kojom se se prvi put susreo veliki broj Evropljana sa mogunou da vide drugaije ljude ili ljude sa drugih krajeva sveta. Naravno, spektakle ove vrste pratili su plakati, pamfleti i broure, koji su sluili kao uspena reklama. Velika popularnost ovih izlobi esto se objanjava i njihovim snanim oslanjanjem na evrocentrine stereotipe o drugima, ali i na "bizarnosti" egzotinog, nagog, putenog, i to za dobrobit nauke i prosvete. Izlaganje "udesnih ivotinja" neizostavno je Antropologija 13, sv. 2 (2013) 203

Monika Milosavljevi donosilo visok profit ili, kako je to saeo Karl Hagenbek "prirodno je da povoljne ekonomske prilike ne ostanu neiskoriene" (Rothfels 2002, 126127). Ukoliko uzmemo u obzir kolonijalni kontekst i iroku lepezu asimetrinih odnosa izmeu kolonizatora i kolonizovanih, moe se rei da nema nieg udnog u ovim mehanizmima trgovine. "Nemaka antropologija", iju kontinuiranu nit svakako moemo pratiti od Rudolfa Firhova do Eugena Fiera, teila je da se pozicionira kao prirodna nauka koja se se bavi istim telima i koja tei istoj objektivnosti. Da bi se ta pozicija olakala, predmet antropolokih istraivanja nazvan je "ljudima prirode" (Naturvlker), ili ljudima bez istorije, kulture i civilizacije (Massin 1996, 79154). Meutim, problem, kako etike tako i najosnovnije metodoloke prirode, krije se u ovladavanju predmetom antropolokog istraivanja. Nemogue je, bez potekoa, zanemariti to da se antropolozi bave ljudima, to je veoma dobro iskazao Cvetan Todorov:
"Mnogo stvari odvaja geologa od minerala koje prouava, dok veoma malo stvari odvaja istoriara ili psihologa od predmeta kojim se bavi, to jest od drugih ljudskih bia. Iz toga ne proizilazi da istraivai koji rade u tim oblastima treba manje da dre do preciznosti, niti da odbacuju naelo razuma, nego proistie to da oni treba da odustanu od odstranjivanja onog to je tim naukama svojstveno, a to su zajednitvo subjekta i objekta i neraskidiva povezanost injenica i vrednosti" (Todorov 1994, 10).

Jedna od moguih putanja sagledavanja tradicija antropologije nemakog govornog podruja, na kojoj i poiva uspostavljanje etnologije i antropologije u Srbiji, usmerena je ka potrebi da se predmet prouavanja, i njegove odabrane karakteristike, uine delom prirode. U kontekstu nemake kolonijalne prakse i dobavljanja predstavnika Naturvlkera na matine teritorije drave, antropolozima je esto bilo veoma teko ovladavanje ovim telima, na nain na koji bi ih pretoio u eljene podatke. Objektivnost se pokuavala postii merenjem, fotografijom ili izlivanjem gipsanih maski koje su na neki nain omoguavale posedovanje virtuelnih tela. Meutim, sve ove procedure, u velikom broju sluajeva, izazivale su u negodovanje i otpor predmeta istraivanja, koji su tim postupcima zapravo izlazili iz njima pripisane statinosti (Zimmerman 2001, 149-171). Tokom Kolonijalne izlobe 1896. godine, Feliks fon Luan isticao je da velika potekoa za antropologije lei u nemogunosti upotrebe prisile nad ljudima iz Afrike i sa Pacifikih ostrva. Drugim reima, mislio je da se dobra antropoloka merenja mogu sprovesti jedino nad robovima i mrtvim telima. Nalazio je, naroito tokom proputovanja po Africi 1905. godine, da za antropoloke uzorke dobro mogu posluiti kolonijalni zatvori, misionarske kole ili ljudi na bilo koji nain direktno potinjeni kolonijalnoj upravi. Pored udnje za znanjem, koja je mogla biti nahranjena mrtvim telima sauvanim u celini, 204 Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... antropolozi su prihvatali poslate i darivane delove tela. Zapravo, oni su podsticali razliite putnike, evropske doseljenike u kolonijama i kolonijalne uprave da, pored omiljenih lobanja, prikupljaju i kou, kosu, ake, stopala; da, ono to su u mogunosti, ouvaju u zateenom stanju, ili pak, da skinu "nepotrebne slojeve" i za slanje spreme samo skeletni materijal. Uprkos toj brutalnosti, antropolozi su sve svoje zahteve zavravali molbom da se svi ti poslovi obave na zakonit nain (Zimmerman 2006, 160166). Luanov zahtev iz aprila 1905. godine da mu se poalje to vea kolekcija lobanja populacije Herero budui da je veoma zainteresovan za njih, a ima vrlo skromnu kolinu materijala poklapa se sa sukobima izmeu Nemaca i Herero naroda u jugozapadnoj Africi, koji je otpoeo 1904. godine. Nakon pokuaja pregovora, na elu sa generalom fon Trota (Lothar von Trotha), pored vojnih, sukoba nemake trupe poele su da sprovode strategiju istrebljenja ove populacije. Tako je 1907. godine, po zavretku ove vojne operacije u kojoj su korieni koncentracioni kampovi, bilo ivo oko 20.000 ljudi iz Herero naroda (u odnosu na populaciju od 60.000 do 80.000 koliko ih je bilo nekoliko godina ranije). Iako najvii zvanini predstavnici kolonijalne uprave u Nemakoj jugozapadnoj Africi (dananja Republika Namibija) nisu pozitivno odgovorili na Luanove potranje, on je pronaao saradnike na lokalnim nivoima koji su kupovali i donirali delove tela, kojih je bilo na pretek (Silvester and Gewald 2003; Klotz 2005, xixxi; Zimmerman 2006, 160166). Na osnovu ovog primera, Cimerman je hronoloki proirio praenje sprege genocida i nemake antropologije (Zimmerman 2001; 2006), na ta se nadovezuju sistematinije Evansove studije o tretmanu ratnih zarobljenika u Prvom svetskom ratu (Evans 2006; 2010). Za antropologiju i arheologiju u Srbiji ovo moe biti samo jedan daleki mrani kuriozitet vezan za prolost disciplina, nejasan koliko i trajno uzbuenje granicama ljudskosti. Ipak, i takva pitanja mogu biti od koristi. Kako navodi Alaida Asman:
"Korist se sastoji to ih nosimo sa sobom kao mali ili veliki problem, kao trajno podseanje na neto to jo nismo savladali. To znai da stalno mobilizujemo resurse mentalne ali i faktike prirode da bi smo se pitali moe li se taj dosad nereeni problem ipak reiti" (Asman 2011, 16).

Literatura Alexander, Edward. 1995. "Carl Hagenbeck and His Stellingen Tierpark: The Moated Zoo". In Museum Masters: Their Museums and Their Influence, Edward Alexander (ed.), 311340. Nashville: American Association for State and Local History.

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

205

Monika Milosavljevi Arnoldi, Mary Jo. 2000. Review Africans on Stage: Studies in Ethnological Show Business by Bernth Lindfors. The American Historical Review 105 (5): 18441845. Asman, Alaida. 2011. Duga senka prolosti. Kultura seanja i politika povesti. Beograd: Biblioteka XX vek. , . 2008. . . : Clio. Bruckner, Sierra. 2006. "Spectacles of (Human) Nature: Commercial Ethnography between Leisure, Learning, and Schaulust". In Worldly Provincialism: German Anthropology in the Age of Empire, Glenn Penny and Matti Bunzl (eds.), 127155. Ann Arbor: University of Michigan Press. Bunzl, Matti and H. Glenn Penny. 2006. "Introduction: Rethinking German Anthropology, Colonialism, and Race". In Worldly Provincialism, German Anthropology in the Age of Empire, Matti Bunzl and H. Glenn Penny (eds.), 130, Ann Arbor: The University of Michigan Press. Edwards, John. 1996. "The Value of Old Photographs of Zoological Collection". In New Worlds, New Animals, From Menagerie to Zoological Park in the Nineteenth Century, R. J. Hoage and William A. Deiss (eds.), 141164. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. Evans, Andrew D. 2006. "Anthropology at War: Racial Studies of POWs during World War I". In Worldly Provincialism: German Anthropology in the Age of Empire, Glenn Penny and Matti Bunzl (eds.), 198229. Ann Arbor: University of Michigan Press. Evans, Andrew D. 2008. Race Made Visible: The Transformation of Museum Exhibits in Early-Twentieth-Century German Anthropology. German Studies Review 31 (1): 87108. Evans, Andrew D. 2010. Anthropology at War: World War I and the Science of Race in Germany. Chicago: The University of Chicago Press. , . 2001. . . : . Fetten, Frank. 2002. "Archaeology and anthropology in German before 1945". In Archaeology, Ideology and Society. The German Experience, Heinrich Hrke (ed.), 143182. Frankfurt am Main: Peter Lang. Foucault, Michel. 1986. Power/Knowledge. Selected Interviews and Other Writings 1972-1977. Colin Gordon (ed.). Brighton:The Harvester Press. , . 1997. . . : . , . 2005. . 1978-1979. : . Fuko, Miel. 2009. Raanje klinike. Arheologija medicinskog opaanja. Novi Sad: Mediterran Publishing.

206

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... Gingrich, Andre. 2005. "The German-Speaking Countries. Reptures, Schools, and Nontraditions: Reassessing the History of Sociocultural Anthropology in Germany". In One Discipline, Four Ways: British, German, French, and American Anthropology, Chris Hann (ed.), 59-153. Chicago: University of Chicago Press. , . 2012. 1835-1940. , , 182, 63-74. Gould, Stephen Jay. 2003. ovjek po mjeri, kvocijent inteligencije i druge zablude, Zagreb: Naklada Jasenski i Turk. Hagenbeck, Carl. 1912. Beast and Men. Being Carl Hagenbecks experiences for half a century among wild animals. London: Longmans, Green, and co. Klotz, Marcia. 2005. "Introduction". In Germanys Colonial Pasts, Eric Ames, Marcia Klotz, and Lora Wildenthal (eds.), xi-xxi, Lincoln: University of Nebraska Press. Kohlstedt, Sally Gregory. 1996. "Reflections on Zoo History". In New Worlds, New Animals, From Menagerie to Zoological Park in the Nineteenth Century, eds. R. J. Hoage and William A. Deiss, 3-7. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. , . 2001. II. . : . Marchand, Suzanne. 2003. Review Anthropology and Antihumanism in Imperial Germany by Andrew Zimmerman. The Journal of Modern History 75 (4): 984986. Massin, Benoit. 1996. "From Virchow to Fischer: Physical Anthropology and Modern Race Theories in Wilhelmine Germany". In Volksgeist as Method and Ethic: Essays on the Boasian Ethnography and the German Anthropological Tradition, George W. Stocking, Jr. (ed.), 79154. Madison: University of Wisconsin Press. , . 1998. . 14: 263-269. , . 2011. . 6 (3): 625640. Moore, Jerry. 2002. Uvod u antropologiju teorije i teoretiari kulture. Zagreb: Naklada Jasenski i Turk. Mos, L. Dord. 2005. Istorija rasizma u Evropi. Beograd: Slubeni glasnik. Muri, Rajko in Mihaela Hudelja (ur.). 2009. Zupani, njegovo delo, as i prostor. Ljubljana: Filozofska fakulteta. Muron, ak. 1998. Ljudska prava. Beograd: Plato. Olsen, Bjnar. 2002. Od predmeta do teksta. Teorijske perspektive arheolokih istraivanja. Beograd: Geopoetika.

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

207

Monika Milosavljevi , . 2011a. . : . Poarje, an. 1999. Istorija etnologije. Beograd: Plato. Reichenbach, Herman. 1996. "A Tale of Two Zoos. The Hamburg Zoological Garden and Carl Hagenbecks Tierpark". In New Worlds, New Animals, From Menagerie to Zoological Park in the Nineteenth Century, R. J. Hoage and William A. Deiss (eds.), 51-62. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. Ritvo, Harriet. 1998. The Platypus and the Mermaid and Other Figments of the Classifying Imagination. London: Harvard University Press. Rothfels, Nigel. 2002. Savages and Beasts. The Birth of the Modern Zoo. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. Rydell, Robert. 1989. Review Freak Show: Presenting Human Oddities for Amusement and Profit by Robert Bogdan. The American Review 94 (5): 1493-1494. Silvester, Jeremy and Jan-Bart Gewald. 2003. Worlds Cannot Be Found. German Colonial Rule in Namibia: An Annotated Reprint of the 1918 Blue Book. Leiden: Brill. Stoczkowski, Wiktor. 2008. "How to Benefit from Received Idea". In Histories of Archaeology: A Reader in the History of Archaeology, eds. Tim Murray and Christopher Evans, 346359. Oxford: Oxford University Press. Stojnov, Duan. 2005. "Normalnost, mo i revizija psihologije". U Miel Fuko 1926-1984-2004. Hrestomatija, ur. Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi, 253-282, Novi Sad: Vojvoanska socioloka asocijacija. Todorov, Cvetan. 1994. Mi i drugi. Francuska misao o ljudskoj raznolikosti. Beograd: Biblioteka XX vek. Veltre, Thomas. 1996. "Menageries, Metaphors, and Meanings". In New Worlds, New Animals, From Menagerie to Zoological Park in the Nineteenth Century, eds. R. J. Hoage and William A. Deiss, 19-29. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. Zimmerman, Andrew. 2001. Anthropology and Antihumanism in Imperial Germany. Chicago: The University of Chicago Press. Zimmerman, Andrew. 2006. "Adventures in the Skin Trade: German Anthropology and Colonial Corporeality". In Worldly Provincialism, German Anthropology in the Age of Empire, eds. Matti Bunzl and H. Glenn Penny, 86-126, Ann Arbor: The University of Michigan Press. , . 1910. . 23: 207-228. Primljeno: 9.12.2012. Prihvaeno:20.4.2013. 208 Antropologija 13, sv. 2 (2013)

Trgovina "tu im telima"... Monika Milosavljevi TRAFFICKING "OTHER PEOPLES BODIES" IN THE SERVICE OF GERMAN ANTHROPOLOGY This paper deals with the connections between trafficking human bodies, that is, human body parts and German anthropology in the late XIX and early XX century. Special attention was paid to the displaying of humans in ethnographic exhibitions, to the cravings of anthropologists for the objective knowledge about them and to the need of wide audience to see exotic bodies. Some historians of German anthropology recognize the continuity between such "antihumanism" reflected in denying the subjectivity in the objects of anthropological researches at the turn of the century, the conduct of anthropologists towards the prisoners of war in World War I and the role of anthropology and its sister disciplines in World War II. This kind of perspective encourages the research of the German anthropological tradition within the postcolonial studies in a global context and also refers to the reexamination of the "German" basis of the national anthropology and archeology. Key words: history of anthropology and archeology, German anthropology, freaks, Naturvlker, ethnographic exhibitions, Carl Hagenbeck, (bio)power/knowledge

Antropologija 13, sv. 2 (2013)

209