1

OSNOVI NAUKE O VREMENU

Predgovor Ovde je izloen teorijski rezultat mog dugogodinjeg usamljenikog rada na shvatanju Vremena i primena tog saznanja u kontroli fizikih i biolokih procesa. I ako je re o ontologiji, matematici i fizici, poeu priu od njenog pravog poetka, koji pamtim kroz ceo ivot, a pod uslovom da su uenja ezoterije i religija istinita, pamtiu i posle diskarnacije. Kada sam 11. Novembra 1976. Godine, iz Ljubljane, glavnog grada Slovenije, stigao vozom u Rijeku, dalmatinsku luku na Jadranskom moru, bilo je vee, vedro i hladno bez vetra, more potpuno mirno. Ne razmiljajui dugo, uao sam u autobus za turistiko mestace Opatiju, samo da pobegnem iz gradske guve. Uz vozaa i konduktera bio sam jedini putnik. Ve posle pola sata naao sam se na pustom kupalitu. Lutajui obalom u potrazi za prenoitem, odabrao sam prvi osvetljen hotel. Zvao se Resident. Popio sam u baru jedan Campari i, saradnik beogradske televizije i uvek sa sobom imao svesku i sveanj hartije za mehaniku pisau mainu. Bilo je oko dvadeset i jedan as kada sam poeo da zapisujem ono to mi je samo od sebe naviralo i inio sam to bez prestanka punih devet sati, u nadsvesnom transu, kako bih to danas nazvao. U est ujutru, na podu preda mnom bilo je preko stotinu stranica rukopisa, a bio sam tako sve i odmoran, kao da sam najdublje prospavao. Tih godina patio sam od estih prehlada i na putovanja redovno nosio termometar. Izmerio sam temperaturu: ispod levog pazuha bila je 38, 6 stepeni Celsius-ove skale, dok je ispod desnog bila normalna, 36, 5. Takodje sam otiao pravo u sobu. Zatvorio sam vrata, upalio svetlo i odjednom osetio priliv neizmerne ive sile u organizam. Prvo stomani, a potom i svi drugi miii spontano su poeli veoma snano i brzo da mi se gre i oputaju, a svest su mi obuzele zapanjujue nove, ali sasvim sredjene misli, kristalno jasne i toliko upeatljive da ih se i sada detaljno seam. U to doba bio sam pesnik i filmski rediteljprimetio da mi je kanal levog uva do vrha pun une masti, dok je u kanalu desnog uva uopte nije bilo. Pogledao sam ta sam napisao. Tekst se odnosio na gradju materije, na vreme, prostor, i posebno, svetlost, od koje se, kako je pisalo u dnu strane, sastoji sva teka masa. Prva stranica poinjala je jednainom C x D = CS, koja je znaila: Continuum x Discontinuum = Ceo Svet. Ispod te formule Sveta bila je i beleka: nula je suma svih brojeva. Dve decenije kasnije, kada sam u srpskom prevodu itao Eduarda irea i njegov teozofski udbenik iz devetnaestog veka, Veliki posveenici, naiao sam u fusnoti na veoma slian oblik tog istog stava oznaenog kao prvi postulat mistine matematike: Nula x Beskonanost = Celina. U medjuvremenu, bavei se Astrologijom, besumnje najstarijom empirijskom naukom iji se podaci i predvidjanja pomno i neprekidno belee i poznati su za najmanje sedam hiljada godina unazad, video sam u Efemeridama da je ba tih dana, Uran, planeta koja po Astrologiji uzrokuje velika otkria, revolucionarne promene i najdublje duhovne uvide, ve bio u konjunkciji sa mojim natalnim Suncem u korpionu. I tako, u dvadeset i etvrtoj godini ivota, u noi izmedju 11. i 12. Novembra 1976 - e, u nekadanjem starorimskom i habzburkom letovalitu, u polupraznom hotelu, doiveo sam ono to se naziva izmenjenim stanjem svesti ili nadnormalnim iskustvom. Bila je to spontana

2
samoinicijacija u iskonsku volju oveka za razumevanjem Univerzuma, neposredni doivljaj opteoveanske duevne udnje za objanjenjem svega. Ono to zovemo unutranji glas odmah mi je javio da za mene vie nita nee biti kao pre, da mi je od te noi ivot iz korena promenjen i moja dalja sudbina preusmerena. Sa smirenom radou i oseanjem presudne vanosti onoga to se desilo, prihvatio sam taj poziv odozgo, svoj novi ivotni put, i ako ga uopte nisam shvatao. itav dogadjaj zapamtio sam kao duevno stanje koje bi se moglo ovako opisati: stapanje svih injenica dotadanjeg iskustva, ali i mnogih potpuno nepoznatih, u jedinstveni kontinuitet vie svesti. Tih dana spavanje mi nije bilo neophodno da bih se odmorio. Iz hinduistike literature znao sam da to deluje probudjena Kundalini, a izuzetno jako poela je da mi prija i crvena boja. Po povratku u Beograd, bacio sam se na prouavanje problematike celine i neprekidnosti u antikoj grkoj ontologiji i kulturama istoka i detaljno analizirao koncepcije postanka sveta u istorijima glavnih religija i savremenoj kosmologiji. U filozofskoj poeziji, najblii mom oseanju nastajanja stvarnosti bio je taoistiki princip Lao Cea - Wu Wei , stvaranje bez rada, koje se deava bez poetka i kraja, ali, iz te ideje, na alost, nije se razvila nikakva primenljiva nauka. Ubrzo sam shvatio da su u svetskoj istoriji i filozofiji matematike i fizike, uprkos mnogim pokuajima da se neprotivreno odredi sastav Continuum-a, njegova prava priroda, poredak, koliina i kvalitet njegovih delova - ostali nepoznati. Osnovna fizika Beskonanost bila je nedefinisana; ni u metafizici, ni u nauci niko nikada nije valjano i do kraja uradio taj posao, pa ni Pitagora: da istrai sutinu i osobine beskonanog. Takva teorija nije postojala i u celokupnoj literaturi bilo je samo nekih njenih indicija i fragmenata. Civilizacija kojoj sam pripadao tapkala je u mraku neznanja, razvijajui samo tehnike i inenjering, zbog ega je i spiritualni rad N.Tesle ostao neshvaen. Isto tako je naoj civilizaciji ostao nepoznat i uzrok unutranje deobe Continuum-a, a nain izdvajanja delova u toj matematiki i fiziki nepokretnoj celini je sasvim nejasan. Ova drevna teorijska zbrka se u devetnaestom veku prenela i na biologiju pitanjima da li je evolucija ivih bia skokovita ili nije i da li je uopte ima. Darvin se branio tvrdnjom da je njegova teorija descendentna i da je on zapravo pokazao kako se sloeni ivi oblici svode na jednostavne, a ne obrnuto. Ali, bilo da je pogreno shvaen ili ni sam nije bio odluan, ljudi su se irom sveta poeli pitati kako jednostavno bie neprekidnim razvojem moe postati sloeno bie, od biara da se razviju i biljke i primati, ili kako entitet a kontinualno moe prei u entitet b? To je teorijsku biologiju radikalno razdvojilo od matematike, posebno kada se pojavio Kantor sa aktualnom beskonanou i neloginom vizijom beskonano-beskonanih skupova kao posledice beskrajnog deljenja jedinice i dalje beskrajne deobe njenih delova, manjih jedinica.Ovo mi je odmah bilo sumnjivo; beskonanost oigledno ne odgovara jedinici jer deo jedinice nije jednak celoj jedinici. Samo broj nula ima tu osobinu da je svaki njen deo jednak njoj celoj - svaki deo nule jednak je celoj nuli.Tako sam otpoeo traganje za fizikom interpretacijom nule. Hipoteza neprekidnog biolokog razvoja podrazumevala je i kontinuum prelaznih oblika, odredjivanje najveeg broja promena u beskrajno kratkom, infinitezimalnom vremenu. Bio je to uvod u aporiju koja mi je otkrila ontoloku protivrenost u pojmu evolucije: hipoteza promene suprotstavlja se injenici samoidentiteta. Ako a odjednom postane b, onda evolucije uopte i nema, jer a i b po pretpostavci nisu isti. S druge strane, ako je evolucija kontinualan proces, darvinistika projekcija evolucije na vremenski tok zahteva beskonaan vremenski interval za najmanji evolucioni pomak. Paradoks

3
je u tome to je reenje problema vremenskog kontinuiteta mutacija bilo na dohvat ruke, isuvie vidljivo da bude uoeno. Dovoljno je bilo razmotriti vreme kao fundamentalni prirodni zakon sveopte promene. Kako u u ovom radu pokazati, svemirska promena je isto temporalnog porekla i lokalne dogadjaje proizvodi asinhronicitetom. Smatram da Galaksije, menjajui makromagnetske konstelacije u ciklusima rotacija, uzrokuju preraspodelu mikromagnetskih polja aktivirajui odredjene, do tada pasivne segmente genetskog materijala, to dovodi do naglih izmena i reljefa, i klime, i nastajanja novih ivih oblika. Ciklusi sideralnog vremena, odnosno ciklusi raspodele galaktikih magnetskih polja, ne samo da su razlog skokovitog razvoja ivota, ve i radioaktivnog raspada. Zakoni upravljaju promenom, ali se sami ne menjaju. Oigledno je jasno da u ljudskom iskustvu kao realno vreme postoji samo vena sadanjost. Svako zna da je tako. Je li to ta jedinstvena beskonanost, koju svi traimo, filosofi je nasluuju, a naunici uporno previdjaju? Je li to ivi Hrist pravoslavnih isihasta, koji uvek ivi s nama jer njegova sadanjost, kao i naa, nikada ne prolazi? Primetio sam da, kada govorim o prolosti, onda mislim na njene tragove preostale u sadanjem trenutku, koje neprestano stvaranje drugaijih oblika iste substancije jo nije uinilo neprepoznatljivim. Materijalne prolosti nema i ne moe je ni biti, jer se jedna te ista materija konstantno preoblikuje i uvek je doivljavamo samo u sadanjosti. Ali, ta je sa budunou i na koji nain ona uestvuje u naem konstantnom sadanjem trenutku, ima li tu uopte njenih tragova i kako nam oni izgledaju? Ideju za odgovor na ovo pitanje dobio sam od Tesle: Nema energije u sistemu, osim one koja u njega ulazi iz spoljne sredine. Shvatio sam vremensko naelo Tesline fizike: budunost je poredak makrosistema, u kojima su dogadjaji tempirani u odnosu na mikrosvet. Tako sam dobio reenje za svetlost, za istovremenost raznih talasnih duina, za integraciju po raznim frekvencama elektromagnetskog spektra, to je svakako najvanij napredak u Elektromagnetici od Plankove konstante i foto-efekta. Trebalo je uspostaviti korespodenciju sa matematikom, koju sam slabo znao. Padalo mi je na pamet, kao nekada Darvinu, da ideju saoptim nekom strunjaku, pa da mi on za as uradi matematiku teoriju vremena. Pokazalo se da je to neizvodljivo; svi strunjaci s kojima sam razgovarao, ukljuujui i nobelovca, termodinamiara Ilju Prigoina, ve posle prve detaljnije diskusije, postajali su idejni protivnici. Povremeno, kada bih analizirao ta radim, udio bih se svojoj samouverenosti. Racionalno gledano, naroito s obzirom na postavljeni zadatak, motivacija mi je bila jaa od sposobnosti, a moje sposobnosti uveliko su nadilazile moje mogunosti. Sopstveno telo oseao sam kao zatvor za doivotnu robiju, a cela planeta Zemlja liila mi je na loe organizovan radni logor egzistencijalnog samoodranja, u kome nikoga zaista ne poznajem, pa ni samog sebe. Ceo moj ivot inio mi se kao smrtna kazna za nepoznatu mi krivicu poinjenu pre rodjenja ili samim rodjenjem. Onda sam prestao da budem vaan sam sebi i prepustio se unutranjem nalogu da razjasnim Vreme to mi je donelo naglo duevno olakanje. Razmiljao sam ovako: nula i beskonanost moraju biti u nekom odnosu; ako su podudarni, onda nula mora biti neto, a sama beskonanost mora biti nepokretna. ta je to nepokretno neto, a van domaaja naih ula? Moemo li biti svesni i onoga to je ulno neopaljivo? Naravno da moemo, upravo na taj nain, svesni smo vremena. Bio sam ubedjen da je beskonanost, ako je realna - samo jedna. Zato ta beskonanost ne bi bila ba sama vena sadanjost u kojoj provodimo ceo na ivot? I zato da se ne upustim u

4
avanturu da iz te jednostavne, lako prihvatljive pretpostavke u koju nikoga posebno ne treba uveravati, izgradim konzistentnu teoriju stvarnosti koja, u krajnjoj liniji, moe biti istinita i primenljiva na probleme energetske harmonije oveka i kosmikog okruenja, neiscrpnog izvora energije i fizike besmrtnosti? U koncepciji evolucije nije osnovna ideja progresivnog razvoja nego ideja protoka vremena bez kojeg je svaka promena nezamisliva. Medjutim, sukcesiju treba razdvojiti od sadanjosti. Pitanje o optem poreklu promene odnosi se iskljuivo na unutranju deobu same realne beskonanosti za koju sam dalje pretpostavio da joj je svojstven isto temporoloki uzrok samouslonjavanja. Ali, zato se beskonanost, kada je ve savrena i nepokretna, kree unutar sebe? Zato proizvodi ovaj iluzorni svet relativnih delova, ujedno i prividno i pokretnih i nepokretnih, kada je jasno da je ona sama nuno nepromenljiva - veno ista? Apsolutna svrha ivota pojedinca, kao i vrste, je ispunjenje ontogeneze i filogeneze, to odgovara ciklinom povratku na poetak: na kraju ivota, ovek i njegova vrsta umiru i vraaju se u stanje u kome su bili pre rodjenja. Znai li to da je kraj svrha poetka, i obrnuto, novi poetak svrha prethodnog kraja? Topoloki, poetak i kraj beskonanog su u istoj poziciji. emu onda ta povrna prirodna magija opaanja kretanja, kada je realno pomeranje delova Beskonanosti ne samo iluzorno, nego i ontoloki nemogue? A dejstva sile i energije, oduvek u filozofiji i fizici najue povezani s kretanjem, mogu li se i ona objasniti i zameniti vremenom i tako kontrolisati? Metafizika razmatranja iznova su me vraala poetnom ubedjenju da je realna beskonanost jedinstvena, unikat, i prema tome omnipotentna i sveproimajua. Smatrao sam da svi njeni osnovni delovi moraju imati jednu te istu zajedniku sutinu, i prema tome, da su svi primarni delovi beskonanosti njene unutranje forme kvalitativno istovetnog sadraja, konane i nepromenljive. Granica pojedinog dela nije i granica njegove sutine, jer je sutina jedna te ista za sve delove. Ono to nazivamo forme su delovi unutar beskonanog; njihove granice imaju dvostruku prirodu, spajaju ih sa beskonanou, ali ih u isti mah i relativno osamostaljuju. Ovo drugo bilo mi je problem, jer su euklidskim objektima nedostajale neophodne dimenzije, pa nije bilo jasno kako to bezmerne take ili linije bez irine ili povrine bez debljine ipak mogu neto da ograniavaju. Zakljuio sam da se izdvajanje delova u beskonanom ne zbiva na osnovu osobina prostora, nego samo na osnovu osobina vremena. Delovi prostora i mase su konani i samo relativno samostalni jer pripadaju beskonanosti, odnosno Vremenu i Vreme ih stvara. Ali, na koji nain se ti delovi izdvajaju u celini vremena, razlikuju i pokreu? Da li privid njihovog kretanja potie od njihove nejednakosti i svodi se na subjektivno opaanje ritma, na matematiku lokalne vremenske koordinacije? Iluzije na neki nain takodje postoje, pa prema tome, i relativno vreme, ma koliko bilo subjektivno, mora imati neki modus realne egzistencije. Na kraju krajeva, subjekat, koji ne priznaje da je u isti mah i objekat, porie sam sebe. ta onda kada su forme ve istovetnih sutina - takodje jednake i po veliini, dve jednakomerne sfere, na primer? Zato se i prostorno ne podudare i ne budu jedna te ista pojava? Sve im je identino, sve, osim lokalnog vremena. A ta je vreme? Je li to najdublja Boja iluzija ljudskog uma ugradjena u osnovu naeg postojanja, tako da nikada ne bude shvaena? Treba li uopte nastojati da se vreme shvati? Uveren sam da treba. Ako vreme nije spoznatljivo, onda se nikada ne mogu pobediti ni staraka iznemoglost, bolest i smrt. Sigurno je da se u naoj civilizaciji retko ko lino miri sa ovom nemoi nauke.

5
Jo Lajbnic je razlikovao prirodni automat iji svaki deo sadri mo da reporodukuje celinu, od vetakog, ije delove povezuje samo odredjeni zadatak, nain funkcionisanja, danas bi smo to nazvali: programski input. Iako smo prirodni ljudski automati sa neogranienim potencijalom samoobnavljanja, nae neznanje o sebi ini nas iskreno nesrenim: privremeno sastavljeni iz elemenata po kratkotrajnom i nepoznatom zakonu, svesni smo toga da e se nai telesni delovi ubrzo iznenada ponovo razii i da nikada neemo saznati zato su bili zajedno u vreme naeg ivota i ta je sve te tenosti i minerale, metale i gasove, kristale i belanevine prisililo da u izvesnom roku rade kao poseban organizam, sainjavajui ba nas i nikog drugog. Osim ve opisanog dogadjaja sa automatskim pisanjem, jo jedanput sam doiveo neto to ne mogu da objasnim znanjem psihologije, niti zapadnom naunom tradicijom. 2005 moja upruga Marija, ve veoma bolesna, poelela je da poseti hrvatsku Dalmaciju, gde je godinama letovala sa ocem, kao devojica. Otputovali smo u paradie, blizu ibenika, u kuu naeg danskog prijatelja Nicholasa, koji je ve decenijama pokuavao da otkrije neiscrpni izvor energije. Jednog jutra, oko pola devet, probudilo me je Sunce, sijajui nad divnim modrozelenim ibenskim zalivom. Seo sam na krevet, okrenuo se prema prozoru i odjednom video sebe, ali sa nekoliko metara visine, kako sedim na istom tom krevetu.Bila je to sasvim spontana i u potpunosti svesna astralna projekcija. Ruke sam drao rairene i u tih pola metra razmaka medju otvorenim akama odjednom sam sagledao ceo svoj ivot, od poetka do kraja, od rodjenja do smrti. Hipermnezija zapisa Akaa hronike? Bio sam u stanju da razgovetno sagledam desetine hiljada slika mojih ivotnih situacija, sve zajedno i svaku posebno, u isti mah. Sve je to trajalo dugo, minutima.Od tada sam stekao sidhi sposobnost da se izdvojim iz ulno-telesnog moda i ono to mi se dogadja posmatram iz nepokretne take univerzalne svesti izvan tela. Kad god to uradim, a izvebao sam da izlazim iz tela po svojoj volji, time savreno umirim um i vie ne oseam ego, izgubim svaki oseaj jastva. Izgleda da oni vanulni nivoi nae due, to ih psihoanalitiari povrno nazivaju kolektivno nesvesno,(Jung), i individualna podsvest (Frojd), ne poznaju tok vremena. Nesvesno i podsvesno prebivaju stalno u sadanjosti tako da su bez prekida povezani sa univerzalnom sveu, (koja opet nije nita drugo nego glavna osobina te iste vene Sadanjosti).Tana temporalna hipoteza je klju za dalji razvitak neuronauka, tek ona uspostavie naunu vezu eksperimentalne psihologije i ezoterijskih uvida, ekstrasenzorne percepcije i psihijatrije sa fizikom teorijom due. Univerzalna svest je najdublji nivo postojanja individualne psihe. Znam tano o emu govorim. Godinama vebajui uspeo sam i da zaspim svestan i potom upravljam snovima. Ozbiljno pitanje je Dingis Kan uputio najveim kineskim mudracima: Moete li da mi produite ivot? Imate li lek za smrtnost? Filozofski i nauno, mi se isto to ponovo pitamo, u neto drugaijem obliku: Da li se vreme uopte moe spoznati? Je li to ekstrasenzoran, zauman i stoga trajno tajanstven duhovni temelj celokupne fizike realnosti? I ponovo, ako su vreme i fizika realnost istovetni sa beskonanou, zato se u njoj uopte bilo ta menja ili dogadja? Oito je da jednakost delova po sadraju, obliku, veliini i broju nikako ne znai njihovu fiziku podudarnost. Velika je greka to je pitagorejska ontologija izbaena iz matematike zbog ega su temelji matematike i fizike ostali nepovezani.

6
Neka je bilo koji individual jedinica.Matematiki stav jednakosti 1=1 ukazuje na fiziku razliku oznaenih brojeva. Ovaj identitet ne znai prostornu podudarnost. Stav strogo ukazuje na fiziku razliku samih brojeva, jer u aritmetikom zapisu identiteta ima dve jedinice: 1=1, a ne jedna. Ovde se radjaju mnoga pitanja: Koji je odnos medju noumenima, onim mentalnim injenicama, koje su matematiki jednake, a prostorno nisu podudarne, to je upravo sluaj, 1=1? Na koji nain nastaju i postoje brojevi u prirodi? Sve ovo u do kraja razloiti, podrobno razmotriti i na svako pitanje jasno odgovoriti jer se teorija vremena u osnovi bavi egzistencijom matematikih objekata i operacija, Eudoksovom nezavrenom geometrijskom teorijom brojeva, ili krae: fizikom brojeva. Geometrija je najstarija grana fizike, A.Ajntajn. Uz oseanje najdublje svrsishodnosti i neprestanog prisustva nekog neizmerno blagonaklonog, bljetavo svetlog i prijatnog sferolikog bia, rekao bih ne od ovoga sveta, radio sam svakodnevno, punih dvadeset godina, ne znajui sasvim tano ta traim u gomilama svih tih knjiga zapisanih kombinovanjem svega tridesetak slova srpske iriline i latinine, odnosno simbolima neke druge azbuke. Uinilo mi se nerazumno oekivati da je za beleenje potencije miljenja dovoljna mala koliina odredjenih znakova, jer je to pristanak unapred da se pisanjem i itanjem kvantitativno ogranii ljudska spoznaja. Povrh toga, ogranien broj glasova za izraavanje i jo manji broj pisanih kodova odredjuje nas bitno i u logikom shvatanju, jer iz konanog broja injenica sledi i konaan broj njihovih veza, tako da beskrajno varijantna stvarnost ostaje jezikom neuhvatljiva. Ali, imao sam na umu da ovo vai samo ako ljudsko znanje potie iskljuivo od magacioniranja ulnih podataka, a to sigurno nije tako. Naivni pojedinci u knjigama vide glavno magijsko sredstvo moi, pa piu mnogo knjiga, dok jo naivniji neprestano itaju traei da najzad proitaju ta sutinska znanja o kojima se toliko pria. Naravno, i filosofi, i umetnici, i naunici, i teolozi, svi se na kraju silnog itanja i pisanja oseaju prevareni obrazovanjem, a najuporniji odlaze s ovog sveta kosmiki ogoreni zbog nezavrenog posla nisam jo dovoljno proitao, nisam jo dovoljno napisao. Primera radi, savremena biblioteka osrednje veliine sadri bar dvadesetak hiljada knjiga, a to je ono to bi ovek najvie mogao da proita, kada bi iveo stotinu godina i samo itao. Da i ne spominjemo najveu novu svetsku biblioteku Internet, ije polje podataka je pojedincu ve nepregledno i dalje ubrzano raste. Mo medija ve uveliko prevazilazi mo ljudskog interfejsa, tako da je ovek, zbog tehnike inferiornosti ula, (ne percipira atome i molekule), kao i ogranienja centralnog nervnog sistema, (svesno prima svega oko 16 bita u sekundi), prinudjen da menja karakter prijema informacija. Knjige su napisane rei, one su poredak abstraktnih dvodimenzionalnih prostornih kodova, koji se mogu tumaiti i shvatiti tek nakon transformacije rei u slike. Tek povezan sa slikom, kod pisane rei postaje misao, jer misli su slike. Ovaj klasini mehanizam sporog uitavanja znaenja iz knjiga, savremeni audio-vizuelni kosmos zamenio je interaktivnim utiscima koji nam neposredno struktuiraju saznanja. Veinu tekuih vetakih informacija upijamo uglavnom iznad i ispod biolokog praga moi nae percepcije, pa nam je danas neophodno proirenje line svesnosti, odnosno prilagodjavanje zahtevima tehnologijom uslovljenog socijalnog dinamizma, koji vie ne vodi rauna o konstantama ljudskih biopsiholokih ritmova. Usled prevage konkretnih, ali kompleksnih audio-vizuelnih impulsa nad svim ostalim i nedostatka vremena za refleksiju podataka, informacije oveku vie ne posreduju znanja nego deluju na njega direktno, kao bilo koji stimulus iz okruenja, na primer, promena magnetskog polja. Iskljuivo je postalo vano fiziko delovanje informacije, a ne njeno znaenje, koje se i ne procesira. U tom pogledu su elektronski mediji informisanju povratili prirodnost, izgubljenu u

7
mitolokim tumaenjima zapisa Gutenbergove galaksije. Naravno, knjige i danas mnogima slue kao glavni podsticaj u razvoju naune linosti, ali tome jednako dobro, a esto i mnogo efikasnije, moe da poslui i bilo ta drugo u okruenju. Jo je Leonardo da Vini zakljuio da je posmatranje prirode najbolja duhovna kola.Za ovu tvrdnju svakako je najbolji primer Majkl Faradej, koji nije imao ni dana nikakve kole, osim ove koju preporuuje Leonardo. Kreativnom nauniku, posebno ako zasniva potpuno novu oblast, obrazovanje je esto velika prepreka. U desetoj godini ivota uzeo sam iz deje biblioteke Neven neveliku knjigu inenjera Velimirovia Perpetuum mobile koja je sadravala istoriju pokuaja da se napravi veni motor. Na kraju knjige naiao sam i na savremenu ideju tog motora ruskog astrofiziara N.A.Kozireva, koji je tvrdio da je sam tok vremena perpetuum mobile koji navija sat Svemira. Ova misao ostavila je na mene jak utisak i dugo mi je trebalo da se oslobodim ideje o pokretnom vremenu. Kao deak, imao sam jak psiholoki otpor uenju stranih jezika, koji me je spreavao da pamtim razne rei za jednu te istu stvar. Uenje jezika izgledalo mi je kao uzaludno troenje ivotnog vremena; zanimala me je realnost, a ne razni ljudski nazivi za nju. Kriza nae civilizacije otpoela je onda kada je koliina proizvedenih noumena drastino prevazila koliinu fenomena. Posledica ovoga bilo je osamostaljivanje ljudskih nauka od najdubljeg nivoa stvarnosti. Prolaz miljenja ka beskonanosti tako je zakren, zanemaren i potom zaboravljen. U dvadesetom veku, svetski kolski sistem je od pogrenih i suvinih znanja podigao prepreku izmedju ljudskog uma i realnog sveta i toliko je ojaao, da promena naune paradigme na Zapadu i ne moe da otpone drugaije nego razaranjem matrice obrazovanja iznutra. Naunici i profesori svih vrsta su to lano svetenstvo savremenog gradjanstva koje je s Bogom Tvorcem izgubilo svaku vezu, a samim tim i sa sopstvenom osnovnom prirodom. Ali, s obzirom da su oni deo vladajuih struktura drutva, s njima solidarna crkvena, ekonomska i politika elita uvaava ih kao znalce objektivne istine, takozvane strunjake. Za uzvrat, oni skupim i besmislenim naunim projektima pokuavaju da ublae tekuu duhovnu katastrofu i Zapadnjaku uliju nadu da e mu civilizacija nekako preiveti. Trenutno, fiziari masovno i naporno tragaju za Hiksovim bozonom, lukavo nazvanim Boja estica, i ako unapred dobro znaju da se umnoavanjem estica nee reiti ni jedan ozbiljan problem u fizici. Razbijanje atomskog jezgra bez ideje fuzije, Nikola Tesla nazvao je otvaranje Pandorine kutije. Poznato je da je on uvek govorio bukvalno i zato precizno: u razbijenom atomskom jezgru, tom kvantnomehanikom modelu otvorene Pandorine kutije, savremenim fiziarima preostala je samo puka nada da e daljom nasilnom deobom materije u akceleratorima shvatiti njenu osnovnu gradju. Domet Plankove ideje o kvantu dejstva je fisija atomskog jezgra. Relativistikoj kvantnoj mehanici nedostaje glavna hipoteza vremena. Nils Bor ostavio nam je nerazradjenu koncepciju diskretnog prostora, po mom miljenju izvesno tanu, dok se o vremenu izraavao posredno, izjednaavajui ga sa stvaralakom nepredvidljivou fizikih dogadjaja, to jest nesvesno preslikavajui izvorni indeterminizam prirode na sam vremenski tok. Stav da se samo Vreme kree, i.e. da apsolutno vreme tee Bor je nekritiki preuzeo od Njutna i nikad ga nije doveo u pitanje. Radi se o gruboj ekstrapolaciji jer to to naa ula registruju kretanja prostora i mase, nikako ne znai i da je samo vreme pokretno. Postoji prostor tela A, Materija je prostorno-vremenski dogadjaj i ako bi smo iz Vasione uklonili svu materiju, ne bi nita ostalo. A.Ajntajn. Ajntajnov intuitivni determinizam sudario se s njegovim netanim shvatanjem po kome vreme ne postoji realno, a iz njegove imaginacije kontinualnog prostora zakrivljenog u sebe

8
gravitacionom masom i svodjenja gravitacije na krivolinijsku geometriju proisteklo je visokoueno neznanje, komplikovana matematika sholastika, nezavisna od astrofizikih opaanja, a esto i od elementarne logike. Ja, medjutim, smatram, da su i Bor i Ajntajn u dedukovanju osobina Beskonanog generalno u pravu, i to ba tim redosledom. Beskonanost kao osnova sveta je carstvo svemogunosti, ne ograniava nas u izboru njenih elementarnih delova, ona je, dakle, indeterministika. Tek izdvajanjem nekog elementa u beskonanosti uslovljava se lanac zbivanja s njim. Indeterminizam karakteristian za aktualnu beskonanost prethodi determinizmu karakteristinom za sudbinu njenih delova. Paradoksalno je da se Bor kao kvantni mehaniar zalagao za neodredjenost, koju je trebalo da zastupa Ajntajn, kao relativista. Nastavio sam uporedo i semantika istraivanja.Vizuelni i drugi neverbalni jezici takodje su patili od neotklonjivih slabosti: bili su konkretni i ulno oigledni, to jest, savreno iluzorni kao i sama stvarnost i stoga neprimenljivi u abstraktnom razmiljanju o poslednjoj osnovi sveta. Izuzetak su inile vrlo privlane mi materijalne slike, inae vanulnih, geometrijskih objekata, kao to su crtei take, radiusa i sfere. Nesumnjivo su u pravu oni koji u geometriji vide prvi metafiziki nauni jezik i najbolju metodu fizike. Naravno, sve to moe da se uradi i bolje od Euklida, ako se uvede generika pretpostavka o nastajanju linije iz take i cela geometrija vremenski interpretira, to jest, ako je Vreme Taka, onda je Prostor deo Vremena. Odbacivi nameru o stvaranju azbuke s neogranienim brojem znakova, malo po malo, nauio sam da vanulnoj geometriji, tj. geometrijskim principima dajem prednost nad geometrijskim slikama, a ispranjavanju uma prednost nad uenjem. Na kraju tog misaonog poniranja do dna sveta u meni, shvatio sam da je u svakom delu celine sve sadrano, da je nemo jezika prividna, da svi neophodni pojmovi odavno postoje u svim velikim jezicima, ali neosveenog sadraja, na primer taka, nula, beskraj, Bie, Celina, granica,Vreme, Etar, i da je reenje formalizacija, to jest sistemsko svodjenju svih poznatih pojmova na samo jedan jedini fiziki pojam veno sadanje vreme, kojim vlada jedan jedini fiziki zakon neprekidnost.Tu se zavravala metafizika i iz nje sledila fizika kao povratak uma u objanjeno iskustvo: strogo izvodjenje svih struktura prostora i mase direktno iz Vremena. Pravi rad je otpoeo. Prolazili su dani, godine. Razmiljao sam i zapisivao uglavnom ujutru, a posle bih itao. I tako, jednog prolenog dana, dok sam kao i obino zamiljeno zurio u prozorsko staklo obasjano ranim suncem, doiveo sam svest ne samo kao psiholoko naelo kontinuiteta subjektivnog opaanja, ve i kao najoptiji prirodni zakon, kao glavno, konstitutivno svojstvo same neprekidne beskonanosti. U krajnjem ishodu to je znailo da su, zbog osnovne neprekidnosti celine sveta, i celokupni prostor i materija snabdeveni sveu, jer su to delovi samo relativno diferencirani u beskonanoj osnovi kojoj neodvojivo pripadaju i od koje se i sami sastoje. Medjutim, svest, jednom prihvaena kao princip opte neprekidnosti svega, ukidala je i svaku razliku sadraja pojmova beskonanost i venost i sam po sebi nametnuo se zakljuak da je, u strogo fizikom smislu, upravo Vreme - (i beskonano kao antiko grko Bie, i veno kao sadanjost, i neprekidno kao sama svest) - taj epistemoloko-logiki klju ije definisanje, objanjenje i razumevanje povezuje sve nae teorijske discipline sa fizikom realnou, ujedinjuje ljudsko miljenje sa Boanskom prirodnom praksom. Da li je jedna fizika teorija, ma kako bila duboka, zaista dovoljna da objasni ceo svet, sve ono to postoji, ili nam se bar veoma ubedljivo ini, da postoji? Na ovo pitanje Ajntajn je ve odgovorio potvrdno: Fizika je ontoloka nauka, nauka o sutini sveta. Ovaj Ajntajnov stav veoma je zavodljiv, ali je tano upravo suprotno: iz ontologije proistie fizika. Iz fizike

9
nema puta u ontologiju, i ne moe ga ni biti, jer su zakoni koji vladaju fizikim svetom duhovni i materijom se na zakone fizike ne moe uticati. Neka je duh centar sfere, a Svet njegova povrina. Iz centra emo lako sagledati povrinu, ali ako smo na povrini, moemo tamo ma koliko dugo kruiti nikada i ne saznajui za centar. A svi su fiziki zakoni duhovni, vanulni, ili naunim jezikom reeno vremenske prirode. Umesto da spiritualizuje fiziku i tako olaka nauno shvatanje realnosti u pravcu od duha prema materiji, Ajntajn svojim relativistikim naunim radovima fizikalizuje spiritualizam, tako gurajui fiziku na sporedan i sasvim neprohodan put od materije prema duhu. Sledee je bilo da se materijalnom duhu pripie i partenogeneza, Aristotelovo plitko materijalistiko gledite o samorazviu Sveta, to se i desilo krajem prolog veka, u doba irenja evropskog ateizma. Pomenimo uzgred da partenogenezu zastupaju i savremeni engleski naunici. Stiven Hoking u knjizi Veliki plan iznosi naivnu tezu da je Bog suvina pretpostavka, nepotrebna da objasni nastanak Sveta, koji je po Hokingu nastao ni iz ega, po zakonima fizike, dok Roder Penrouz u delu Carev novi um, u poglavlju o svesti, eksplicitno navodi da su psiholoka i duhovna svojstva oveka autogeni proizvod u evoluciji materije. Ajntajn u dui nije pozitivista, ula mu nisu vanija od uma, ali je, uopte uzevi, ipak naivni materijalista. Nikada nije prevaziao svoj mono-materijalizam i uzaludno je trideset godina radio na Jedinstvenoj teoriji polja, uporno i tragino pokuavajui da preko mnotva materijalnih fenomena dopre do jedinstvenog duha, da sve bre jurei povrinom sfere dopre do njenog centra. Umro je ne uvidjajui da je upravo koncept konstantne univerzalne sadanjosti bio to arobno reenje za kojim je tragao u Specijalnoj teoriji relativnosti, to sredite Pitagorine sfere vremena u kojoj se sve nalazi, a koje je tako radikalno promaio. Prouavanja sadanjosti se Ajntajn bio unapred potpuno odrekao tvrdei da se vreme razlikuje od take do take u prostoru, da svaka taka u kosmosu ima svoje vreme. U stvari, ceo njegov rad dramatino ukazuje na potrebu da se filosofija, matematika i fizika, vrate na put duhovnih disciplina koje se bave prirodom, a ne same sobom. Krajnji smisao Ajntajnovog stava da je fizika nauka o sutini sveta je u tvrdnji da je duh fiziki realan. To nije apsolutno neistinito, nego je to njegovim uglom gledanja iskrivljena i nepotpuna istina, izraena na nain koji znaajno blokira razmiljanje o toj temi. Povrno uzevi, stav da je fizika ontoloka nauka, produbljuje polje fizike. Medjutim, stav krije opasnu implikaciju da su ontologija i fizika po predmetu nauke istog ranga, odnosno krije subpretpostavku da se materija ne razlikuje od duha. A da li to tako moe biti? Gde se to zakoni fizike pojavljuju u prostoru na takav nain da ih moemo opaziti? Kamen koji pada nije zakon slobodnog pada, planete koje se kreu oko Sunca nisu zakon gravitacije. Ni odgovarajue Galilejeve i Njutnove formule na tabli i u sveskama same po sebi svakako nisu fiziki zakoni. Pa koja i kakva je onda priroda fizikih zakona? isto duhovna, naravno. A ta je duh? Ponimo od toga ta nije. Nije ni materija, nije ni prostor. A da li je Duh Vreme? Verujem da jeste, mogue je da jeste. Duh i Vreme po meni su dva sinonimna pojma.To je ono to ispitujem celog svog ivota. Fiziki govorei, ako je Vreme substancijalna beskonanost, prostor i masa, koji su konani, moraju biti delovi samog Vremena. I dalje, osobine tog beskonanog Vremena su matematike operacije, a sama matematika je generika metoda celokupne prirode. A tako je i u ljudskom iskustvu u kome takodje Duh, odnosno Vreme, prethodi svemu ostalom. Celokupni materijalni Svet nastaje iz Duha ili Vremena. S tim ireverzibilnim redosledom, od Duha ka materiji, svakodnevno se susreemo i niko od nas ni u svom ivotu ne radi obrnuto. Niko prvo ne gradi kuu, a tek onda, kada je zavri, planira koliinu i vrstu gradjevinskog materijala, crta

10
arhitektonski plan, skicu kue, zamilja kuu, i najzad, postaje svestan svoje namere da sagradi kuu. Prema tome, Ajntajnov credo da jefizika ontoloka nauka proizvodi zbrku, jer u apsolutnom smislu ontologija teorijski prethodi svakoj nauci, pa i eksperimentalnoj fizici. I prema tome, tano je upravo obrnuto: ontologija je fizika nauka. Ima i ire objanjenje. U kosmiki datoj hijerarhiji ljudskih znanja, fizika nije neposredno utemeljena u ontologiju, kako to smatraju eksperimentalni fiziari, nego u matematiku, koja ontologiju pogreno ili tano preslikava na fiziku, to zavisi od ontoloke ispravnosti izabrane matematike. Ajntajn protivrei sebi, ali je intuitivno u pravu, kada grdi kolege: Fiziari bi najvie voleli da matematika uopte i ne postoji. Egzaktni temelj celokupne matematike je ontoloki. Ontologija matematike je nivo samih fizikih zakona, ona je prava teorijska Fizika i samo ontolokom matematikom pristupa se glavnim tajnama Fizike realnosti, a pre svih, tajni Vremena, jer fizika, svojim pozitivistikim metodama, nikako ne moe dovoljno duboko prouiti Beskonanost, niti je objasniti. Ovde nije re o logikim nijansama izraavanja, ve o realistikoj kritici nametanja inverznog saznajnog redosleda iji je neposredni rezultat preutna stratifikacija naunih disciplina, koja preventivno diskredituje ozbiljnu proveru osnovnih ideja i novih teorija, ak i uprkos iskustvu uspelih eksperimenata. Ontologija je prematematiko znanje i preciznija je od matematike, iz nje matematika proistie. Vraanje stroge ontologije u matematiku otvorie uvid u najdublji nivo fizike njen temporoloki mehanizam. Na osnovu ontoloke definicije vremena usledie rekonceptualizovanje celokupne matematike, i prema njoj, fizike. To e omoguiti svemonu tehnologiju u ijoj osnovi e kosmiko vreme biti razjanjeno i kvantitativno iskazano, kao glavni prirodni zakon, tako da vai za ukupnu promenu u prirodi. Bie sveta u neemu je predvidivo: ideje hipostaziraju tamo gde im je otpor najmanji, a to je danas upravo na Balkanu, koji ponovo postaje duhovni centar nove svetske civilizacije kao to je to ve bilo u Neolitu, (Vinanska kultura), i u predrimskom periodu, (Antika Grka). Ovog puta, posebna uloga dodeljena je Beogradu. Tu se na prirodan nain masovno obnavlja najdublji nauni okultizam, koji e dati glavna reenja za globalno drutvo. Ruska, indijska i brazilska duhovna zajednica, svakako najosetljivije na planeti, odavno su ovo uoile i gotovo sa mistinom ozbiljnou poele da prouavaju delo Nikole Tesle. Teslin heuristiki metod mistine vizualizacije prirodnih zakona povezuje ljudsku duu i tehnologiju, i najvanije postavlja duh za osnovu nove nauke naeg doba. Povezivanjem Duha i Nauke, uz Helenu Blavacku, Tesla je zaetnik savremenog oblika naune religioznosti. Prva nauna religija je bila Sumerska, (Broj je Bog), koja je ubrzano razvila kosmiki odgovornu prirodnu matematiku, jer je svaki haldejski i sumerski mislilac, a kasnije i svaki pitagorejac, udeo da spozna Boga na egzaktan nacin. Moja teorija take i nule kao matematikih modela vremena je moderni teslijanki teozofski most koji sve ovo zajedno i odjednom aktualizuje, spajajui kosmizam Blavacke sa Teslinom elektrotehnikom, kontinuum zapadne matematike sa sveu Bude, Euklidovu taku sa staroindijskim otkriem praznine, afrike kultove i sibirski amanizam sa elektromagnetikom centralnog nervnog sistema, religiju sa naukom. Astrofizika nas ui da je u kosmosu 99% materije u etvrtom agregatnom stanju plazme. A ta je plazma? Sekundarni namotaj jakog transformatora za koji Tesla vezuje svoj primarni kalem. Ako Teslin primar bez gvozdenog jezgra smotamo u Arhimedovu spiralu, onda e od periferije ka centru frekvencija struje rasti po kvadratu.

11
ta se dogadja? Radiusi Teslinog primara pokazuju osobine Borovih radiusa (r) iz 2 2 njegove formulacije prvog kvantnog broja (za n=1, 2, 3,..., r1 : r2 : r3 ...= n12 : n2 ...), : n3 makroskopski uredjujui pranjenja elektrine plazme iz sekundara na isti nain kao u elektronskim ljuskama atoma. U ovom Teslinom makro-atomskom eksperimentalnom setu, analognom naem Sunevom sistemu, varniar omoguava kvantne skokove, dok kondenzator, koji ima stalne osobine, odgovara stacionarnom stanju. Prekidi primarnog kola izazivaju vremenske poremeaje u rezonantnom sekundaru, podeenom da proizvodi samo vie harmonike. Ovaj prenos internih vremenskih poremeaja sa primara na sekundar naziva se indukcija. Ako se zadovolji i odredjena geometrija u dizajnu aparature, tj. ako se prostor podesi vremenski, pobudjivanje viih harmonika niim je trenutno. Konstruiui i stabilne kuglaste munje, Tesla je pokazao da je sasvim ovladao temporalnim faktorima fuzije elektromagnetkih talasa u elementarne estice i jezgro atoma. Na pitanja oevidaca kako proizvodi kuglaste munje, on je, uz osmeh, odgovarao: Po jednostavnom matematikom zakonu. Vrlo je naivno smatrati da ljudska misao moe da se uspeno bavi teogonijskom kosmogonijom, postankom celokupnog sveta, odnosno Bogom kao uzronikom Univerzuma. Zaista ne moe, ali oveanstvo treba jasno da zna da to nije ni potrebno. Bogom se ne moemo baviti, ali prirodom Boga moemo, to nam je i dato, ali i zadato kao gnoseoloki program, svrha ljudske vrste. Boansko poreklo Univerzuma je van domaaja ovekovog poimanja, ali je Boanska priroda svega stvorenog itekako shvatljiva. I ako nam je postanak svega nedokuiv, nain na koji to sve radi sasvim jasno se moe razumeti preko pojma vremenske beskonanosti. Upotrebom njenih osobina po naoj moralnoj potrebi i volji uskladjenoj sa kosmolokim zakonima, ovladaemo neogranienom kreacijom novih i rekreacijom starih empirijskih univerzuma. Uslov za samouvereno istraivanje u tom pravcu je prevazilaenje predrasude o Bogu. Ajntajn je otvoreno govorio, i to ne u ali: Hou da dokuim Boje planove! Ovim je razotkrio najtajnije stremljenje naune elite i ukazao na cilj same nauke, o emu se inae javno ne raspravlja jo od srednjeg veka. Ajntajn je bio dovoljno smeo da bude iskren, ali mnogi veliki naunici zabranjuju sebi ovakvo priznanje. Osvajanje i ekonomski progres motiviu celokupnu civilizaciju Zapada. U njene temelje ugradjena je ozbiljna zabluda da je Bog, na kraju krajeva, ipak nauno saznatljiv, dokuiv ljudskim razumom, ali da je za to potreban veliki napor, mnogo portvovanog rada. Osim rada, na Zapadu su i bogatstvo i mo po vrednosti iznad mudrosti, to lini ivot pojedinca ini sutinski besmislenim. Veoma raireno uverenje da je primena vanija od objanjenja se tvrdo protivi neophodnom oduhovljenju savremene nauke, iako, bez novih duhovnih istraivanja, naravno, nema ni pojave fundamentalno novih tehnologija. Kao nekada, ponovo se postavljaju i srednjevekovna hrianska pitanja o krajnjem smislu ishrane plodovima sa Drveta saznanja: Ako pomou nauke i filosofije ne moemo da shvatimo Boga, ta e nam one uopte ? Ako naunim eksperimentom ne moemo da promenimo i prevazidjemo Boansku kreaciju, zato uzaludno eksperimentiemo? Grubo se previdja da ono to je za nas istinski poeljno jeste u naem domaaju. Mogue nam je i dovoljno nam je da teorijski, a potom i ogledima, odredimo osobine vene sadanjosti i primenimo njenu stvaralaku tehnologiju, drugim reima, da steknemo znanja koja e nam omoguiti upravljanje dejstvom vremena u nama samima i u materiji uopte. Razumevanje i utilizacija samog vremena oznaie i kraj naune fantastike: nigde, ni u najludjim bajkama, nema takvih elja koje svesno upravljanje vremenom ne moe da ostvari, od perpetuummobila i vremeplova do besmrtnosti.

12
Mi, ljudi esto se u kosmosu oseamo neprilagodjeni i imamo jaku potrebu da upoznamo kosmike tajne da bi smo se od njih zatitili, da bi smo izbegli ili spreili nepoeljna dejstva nepoznatih nam kosmikih zakona, tanije reeno, da bi smo vetaki uskladili svoj bioloki instinkt stalnog opstanka sa tajanstvenim kosmikim programom, koji nas ne samo stvara i odrava u ivotu, ve nas isto tako i ugroava i unitava, ako nikako drugaije, a onda bar telesno. Iskreno reeno, vera u besmrtnost due na koju nas svesrdno upuuju sve religije, oveku nikada nije bila dovoljna da smireno, ak veselo i radoznalo iekuje linu smrt. A zbog zlokobne slutnje da je fizika smrt ujedno i kraj ivota nae due, filozofi i knjievnici alili su se u ime celog oveanstva, iskreno i nadareno, ali bespomono; evo nekih istaknutih: S. Kjerkegor u delu Strah i drhtanje, V.Solovjov u Antihristu, M.Unamuno u Traginom oseanju ivota, A. Kami u Mitu o Sizifu. Priznajmo sebi otvoreno da je prava elja pojedinca njegova fizika besmrtnost i kosmika energetska udobnost u neogranienom intervalu vremena. Toj udobnosti i besmrtnosti nada se svaki onaj koji bilo ta o bilo emu izuava na planeti Zemlji. Nada se isprazno, ta drugo, jer zato ui samo iz univerzitetskih knjiga, kad dobro zna da to, to zaista trai, u tim knjigama nema. U globalnom drutvu iji imperativ je rekonekcija svesti pojedinaca i kosmikog okruenja, neizbeno nam predstoji otkrie fundamentalnog prirodnog zakona promene i shvatanje konstantnog delovanja aktualne beskonanosti, koju svakodnevno nazivamo vreme i svakodnevno se njome samo ogranieno koristimo jer je veoma povrno poznajemo. Zaista zasmejava i poraava injenica da ni posle najmanje sedam hiljada godina pismenosti i tri hiljade godina filosofije, naa dananja svetska nauka ne zna da nam o Vremenu pouzdano kae neto dublje od toga koliko je sati na raznim asovnicima. (1)

(1) Vreme je ono sto vidimo na satu, A. Ajntajn.