Branko Radievi-Tuga i opomena

Sa Brankom Radieviem u srpsku knjievnost prvi put ulaze pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloenjem. Pesma Tuga i opomena je ponikla iz baladine atmosfere nemakih romansi, koja se u srpskoj knjievnosti oseala tridesetih i etrdesetih godina XIX veka, a njena poetna inspiracija je u pesnikovim Sonetima ispevanim 1844. godine. Nova varijanta pesnikove lirske drame, pesma Tuga i opomena objavljena je 1845. godine.
Pesma Tuga i opomena otkriva drugi pesniki svet Branka Radievia i na drugaiji nain. U psiholokoemocionalnom smislu pesma je na neki nain nastavak pesnikovog oslobaanja od ljubavnog jada, zapoetog jo ranije. U pismu ocu 1844. godine Branko Radievi svog junaka pesme naziva nesrenim ljubavnikom. Tuga i opomena je vea lirska kompozicija ispevana u oktavama, koje su, osim nekoliko poslednjih deseterakih, date u jampskom jedanaestercu, prihvaenom iz nemake poezije. Preplitanje motiva u pesmi e veoma sloeno, ivo i prirodno: priroda, ljubav, muzika. U osnovi pesme je pria o dvoje zaljubljenih koji se rastaju. Vreme koje obuhvata pria se poklapa sa godinjim ciklusom prirode, a sve promene u ljubavnoj prii prate adekvatna deavanja u prirodi. Tako se ovaj spev od sentimentalne ljubavne prie pretvara u mitsku poemu o prirodi, o njenom umiranju i ponovnom raanju. Pesma poinje eleginom muzikom. U srcu drage prolee budi radost, a u pesniku "tunu neveselost grudi". Iz ovog eleginog tenutka kroz seanje pesnika odlazi se u neki minuli sreni trenutak. Ljubavna idila prelazi u muziku slika kroz koju se prenosi i iskazuje pesnikov unutranji doivljaj. Tako ljubav ivi u pesmi ptica, uborenju vrela, rastu cvea, a srea treperi kao zvezda splet i vetria lak let. Zaljubljeni beru cvee, pletu vence i ljube se u hladu drvea. Ona mu peva "od Omera i Mere krasan poj", a on je prati frulom. Pesnik se lirski identifikuje sa prirodom u kojoj je izraeno bie sveta i na lirski nain saznaje ovo bie. Zaljubljeni moraju da se rastanu, jer junaka pesme oekuje negde u daljini plemeniti poduhvat. Stremei idealnom koje je u beskraju on ne moe da se oglui o zov daljina, i naputa voljenu i zaviaj. Sam rastanak zaljubljenih je dignut do podviga. U dalekom svetu pesnik zaboravlja dragu, a kada se vrati u zaviaj, vie je ne nalazi meu ivima. On je uasnut saznanjem da je posle smrti drage od svega ostao samo zvuk, samo sutina - "Nje vie nema - to je bio zvuk". Ona je umrla, a ivot je postao sivilo koje ne mogu da ispune drugovi i lov. Ali ljubav je i dalje iva. Ona se junaku javlja u snu u trenutku kada se priroda budi iz zimskog mrtvila i poinje nov ivot, a njenu pojavu prati muzika oivelog predela. Blaenstvo susreta u snu je samo trenutni doivljaj rastereenja. Kada prua ruku da je zagrli, ona nestaje kao pena, odlazi gore u nedostino nebo, u visine. On ostaje kao skrhano ribare, sam u unu na reci ivota. Ona koja u pesniku simbolizuje let u visine, kao mrtva draga gleda ga i dalje sa neba. U pesniku i dalje ivi pritajena enja, koja ga zove u veito kretanje, u neosetni let ka njoj. U poslednjim stihovima nasluuje se da bi pesma bila izleenje, rastereenje od ljubavi koja je bila izvor patnji i bola. Branko Radievi je iskazao dubinu i misaonost u pesmi Tuga i opomena. Pesma je satkana od sugestivnih i opojnih zvukova, od istih glasova i boja, od vedrih i prosvetljenih tonova i zvunih uzleta, i nosi novu pesniku oseajnost i duevnost.