Beruflich Dokumente
Kultur Dokumente
Драгослав Срејовић
Зашто је Срејовић био познат и цењен као један од највећих археолога данашњице?
Одговор на то питање делом је садржан и у овој књизи. У Срејовићу су се складно
слили: радозналост научника, око историчара уметности, дар историчара,
надахнуће есејисте, интуиција проналазача. Он је био велики археолог не само због
великих открића, већ исто тако и због мањих открића али њихових изванредних
описа и тумачења. О свом доприносу археологији Срејовић је рекао: "Допринео
сам науци чини ми се и на тај начин што сам модернизовао праисторијску
археологију која је у нашој средини а и у свету била превасходно
компаративистичка наука. Покушао сам да иза мртвих предмета видим људе и
динамичне догађаје. На тај начин сам антиципирао неку будућу археологију која би
била некаква поетска антропологија. Мислим да ће тај део, који је садржан у мом
опусу, остати за будућност, као нека клица.
Кад се питам шта највише ценим у свом делу, мислим да је то део којим се
приближавам филозофији историје. Мислим да је то нешто чему ће тежити у
будућности све науке. Оно што је егзактно, оно што се може проверити огледом,
далеко је од тога да буде истинито. Истине се налазе иза ствари, а не у стварима"
(Флогистон, бр. 2, 1995, стр. 153).
Видојко Јовић
Што се тиче глиненог модела столице, њена култна измена је несумњива, али је
питање да ли се у баденско-вучедолској култури сме говорити о неком специјалном
култу трона као на Криту, или је овде реч само о култном предмету који је у вези с
божанством на престолу. Слични модели глинених столица познати су са већег
броја праисторијских локалитета, нарочито у Румунији[57], и указују несумњиво на
могућност постојања једног таквог култа у средњем Подунављу. Али, пошто се
симбол трона у критско-микенској религији придружује хиполатрији, која је зацело
производ високог ратничко-аристократског уређења, то се модел трона из Вучедола
пре мора довести у везу с престолом велике мајке богова Кибеле или Реје, или с
познатим троном Хермеса Perpheraeos-a из Aenos-a у Тракији.[58]
Лакоћа с којом је дух критско-микенске религије поново оживео у готово свим
културама убрзо после пропасти критско-микенске цивилизације може се
објаснити само специјалним друштвено-економским оквиром у коме су се те
културе формирале и једном историјском нужношћу. С једне стране, у Хелади и на
тлу које је захватила критско-микенска култура, настао је мучан тренутак када су
се после пустошења и општег замора почеле тражити могућности за стварање нове
културе и када је стваралачки дух човека наилазио стално на препреке које су му
изгледале несавладиве. Због тога он се природно окретао у прошлост и овде
тражио, налазио и поново оживљавао старе облике и испробане путеве
прилагођавања уздижући на тај начин прошлост пред садашњицом. С друге стране,
у областима насељеним варварима, у примитивној култури која тек што је ступила
у непосредан контакт с Егејом, не може се очекивати остварење нових религиозних
симбола који су увек производи врло сложене природе. Ту се варварски дух
редовно задовољавао оним што већ традиционално постоји. Уз све то, појам једне
културе никада се не поклапа с појмом религије: светска историја је пуна момената
настајања нових култура, док рађање или напуштање једне религије спада у ред
оних ретких појава којима отпочињу сасвим нове историјске епохе и које се
дешавају једанпут у размаку од неколико хиљада година. Тако су и облици
критско-микенске религије преживели умирање културе у којој су остварени и
постали саставни елеменат хеленске, етрурске и римске културе, као и култура
осталог европског и азијског становништва, све до пресудних промена које је у ове
области унело хришћанство. Зато се критско-микенски религиозни симболи у
баденско-вучедолској култури морају посматрати у вези са сличним појавама
надживљавања ових облика у познијим културама, као важан историјски
докуменат за испитивање мало познатог и недовољно испитаног ренесанса
критско-микенске културе ван подручја Егеје, у Тракији, Скитији и Илирику.
Напомене
1 Ch. Picard је први истакао важну улогу симбола у критско-микенској религији
говорећи о њеном „полисимболизму“ (Les origines du politheisme hellenique, I, 1930,
passim). M. Nilsson одбацује углавном сваку дубљу религиозну вредност већини
критско-микенских симбола (The Minoan-Mycenaean Religion, 1927, str. 140-200).
2 М. М. Васић, Преисторијска Винча II, сл. 394 а; IV, сл. 222, 225, 226, 237.
8 уп. V. Milojcic, Hronologie der jungeren Steinzeit Mittel und Sudosteuropas, 1949,
стр. 92, 95, 98, 99.
11 Ibid., стр. 188; Недавно је В. Милојчић (op. cit., стр. 88) покушао да на основу
калупа за ливење нађених у баденском слоју Сарваша паралелише баденску
културу с крајем раног бронзаног доба у Егеји, Међутим, егејске аналогије
калупима за ливење са Сарваша датују се тек око 1300. године (уп. S. Przeworski,
Die Мetallindustrie Anatoliens, 1939, стр. 39).
14 уп. Hewkes, The Double Axe in Prehistoric Europe, Annual of the British School at
Athens, XXXVII, 144-146.
19 R. B. Senger (Explor, Mochlos, 1912, стр. 36) датује овај гроб у раноминојско доба
(ЕМ II). R. Dissaud (op. cit., стр. 343) сматра да овај налаз припада тек средње
минојском периоду (MM I).
26 P. Demargne, La Crete dedalique, 1937, стр. 58-78 и K. Bittel, Grundzuge der Vor-
und Fruhgeschichte Kleinasiens, 1950, Karte 5.
27 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, стр. 178. Велики број двојних секира које
припадају VI веку откривен је у Олимпији (ун. A. Furtwangler,Die Bronze von
Olympia, Textband, стр. 71) а познате су и у Етрурији (Muhlestein, Die Kunst der
Etrusker, 1929, fig. 149, 197).
35 Ibid.
40 M . Nilsson, op. cit., стр. 167 и даље; R. R. Schmidt, op. cit., T.47, 10, 17, 18.
54.Ibid., T. 29, 2.
3. Молдавија и Добруџа;
4. јадранско-јонска зона и
5. егејска зона.
Због знатних разлика у Ц-14 датумима, а још више због недовољне неистражености
северозападних делова Анадолије и области око Црног мора и Каспијског језера, у
овом тренутку није могуће успоставити никакву хронолошку и географску везу
између ранохолоценских налазишта југоисточне Европе и поменутих
постпалеолитских насеља предње Азије. Мада у стилу културе постоји највећа
блискост између насеља културе Лепенског Вира и групе натуфијенских налазишта
у Палестини, ипак, због географске одељености и разлике у хронологији, ова
налазишта не могу да објасне једна друге. Међутим, хронолошки приоритет
предњоазијских протонеолитских и најстаријих неолитских налазишта није
одлучујући за решење проблема неолитизирања Европе, и то из два разлога: прво,
што су Ц-14 датуми крајње неуједначени како за холоценска насеља Блиског
истока тако и оних у Европи и, друго, што се у ранохолоценским културама
југоисточне Европе за које се везују процеси који воде у "неолитску револуцију" не
запажају никакви предњоазијски утицаји. Предњоазијска налазишта на којима су
посведочени први успеси у припитомљавању животиња или култивисању биљака
раздваја, судећи по Ц-14 датумима, време од хиљаду или две хиљаде и више година
(на пример почетак прекерамичког неолита у Јерихону око 8.000. година старе ере,
у Хаџилару око 7.000. година старе ере, у Тел Рамаду и Џарму око 6.000. година
старе ере, а на налазиштима око Каспијског језера око 5.500. година старе ере).
мада су Ц-14 датуми за мезолитска и протонеолитска налазишта у јужном
Подунављу и на југу европског дела СССР-а уједначенији од предњоазијских, ипак
се и овде у неким случајевима они не подударају са хронологијом изведеном на
основу археолошких критеријума. Ово се пре свега односи на Ц-14 датуме за
налазишта културе Лепенског Вира. мада се на основу археолошких налаза може са
сигурношћу утврдити истовременост Лепенског Вира I-II са Власцем II-III, ипак се
датуми за назначене стамбене хоризонте међусобно разликују за око 700 година.
[14] Међутим, значајно је да Ц-14 датуми за сва налазишта у јужном Подунављу,
Молдавији и на Криму на којима су учињени први подвизи било у култивисању
биљака било у припитомљавању животиња, чине једну хомогену групу и да указују
на време око 6.000. година старе ере. То значи да почетак млађе етапе културе
Лепенског Вира приближно коинцидира са оснивањем насеља у Тел Рамаду или
Џарму, односно да се протонеолитска налазишта из јужног Подунавља, Молдавије
и области северно од Црног мора хронолошки и географски приближавају
"природној зони" култивације биљака и животиња. Уз то, ако се конвенционалне
Ц-14 године по методи H. E. Suess-а прерачунају у "историјске датуме", онда се
може закључити да је приступ "неолитској револуцији" у јужном Подунављу
учињен већ почетком VII миленија, најкасније између 6.800. и 6.500. година старе
ере. Вероватно није случајност да ови датуми истовремено обележавају почетак
бореала и преломни моменат у педогенези и историји вегетације јужног
Подунавља, Молдавије и Украјине. У ово време отпочиње и велика миграција
термофилних биљних заједница из јужних области Балканског полуострва према
средњој Европи, ниво вода нагло опада, реке устаљују своје токове и, што је од
највећег значаја, на великим пространствима од Паноније до Украјине, формира се
плодно земљиште - чернозем. То значи да се у бореалу ова пространа област
еколошки приближава предњоазијској "примарној зони" култивацији биљака и
животиња. Будућа истраживања ће свакако показати или да се лук предњоазијског
"плодног полумесеца" шири преко области око Каспијског језера и Црног мора и
повија све до јужног Подунавља или, што је вероватније, да европска
ранохолоценска налазишта, о којима је овде било речи, формирају блистав срп
новог, нешто млађег европског "плодног полумесеца".
Напомене
1 Види: Д. Срејовић, Kulturen des frьhen Postglazials im südlichen Donauraum,
Balcanica III, 1972, стр. 11-14
4 E. S. Higgs and M. R. Jerman, The Origins of Animal and Plant Husbandry, Papers in
Economic Prehistory (Edit. by E. S. Higgs), Cambridge 1972, стр. 3
6 Ibid., стр. 35
11 Ibid.
13 R. Tringham, Hunters, Fishers and Farmers of Eastern Europe 6000-3000 BC, London
1971, стр. 32, 46
Човек није населио Ђердап по сопственом избору. У периоду између 8.000. и 6.000.
године старе ере Подунавље је, због сталног колебања климе, имало изглед
другојачији од данашњег. Његова равничарска подручја, данас густо сељена, била
су тад готово пуста. Реке су у ово време често мењале своје токове и земљиште је
било делом огољено, делом мочварно или обрасло шумама сиромашног састава.
Климатске осцилације биле су, међутим, мање осетне у заклоњеним подручјима
Подунавља, посебно у Ђердапу. Ова клисура, дуга непуних 100 км, представљала је
у то време свет за себе, скучен, али не и монотон, већ бескрајно разноврстан и
динамичан. У њему су се на малим размацима по вертикали и хоризонтали брзо
смењивали тле, клима, биљне заједнице и животињске врсте. Док су у високе
литице са проређеном брезовом или боровом шумом били ветрови, истовремено, у
њиховом подножју, поред воде, расли су зеленика, златна папрат, маклен и
копривић, а често, већ на један километар даље такође крај воде, налазила се нова
еколошка ниша са другојачијим земљиштем, климом и вегетацијом.
Подела насеља на два дела, која се уочава у структури насеља Лепенски Вир I b-e и
Лепенски Вир II, такође је релевантна за проучавање економике и друштва. На
основу бројних етнолошких паралела може се претпоставити да ова подела насеља
одражава родовску структуру са дуалном поделом у основи. Дуална организација
обично подразумева и даље друштвене поделе, али се о њима не може ништа
одређено рећи на основу археолошких налаза. Једино се трг, који постоји у свим
овим насељима, може тумачити као место на којем су обављани разни ритуали који
су обједињавали све делове заједнице у целини. Оваква сложеност односа у оквиру
једне мање родовске заједнице, компликована и односима са заједницама које
настањују и економски контролишу територију у суседству, подразумева
успостављање бројних табуа који се члановима заједнице намећу обредним
церемонијама или образлажу одговарајућим митовима, Стога у култури Лепенског
Вира особени начин привређивања прати и сасвим особена религијско-магијска
пракса и за њу везана уметност.
Остаци флоре и фауне из насеља млађе етапе културе Лепенског Вира показују да
за првим успесима у култивацији житарица и припитомљавању животиња нису
одмах уследили земљорадња и сточарство. На основу целокупне археолошке грађе,
може се поуздано утврдити да је протекло неколико столећа пре него што су ови
проналасци сврсисходно искоришћени. Становници насеља из млађе етапе културе
Лепенског Вира остварили су основне тековине „неолитске револуције“, али
никада нису постали ни земљорадници ни сточари. Ситуација која је раније
успостављена у друштвеним односима, начину привређивања и религијској пракси,
столећима се битније није мењала. Ово окамењивање културе управо је последица
увођења све већег броја рестриктивних норми, наметања строге дисциплине и
ритуалне обуке – мера којима је циљ успостављање новог психолошког става и
утврђивање самодисциплинованог односа према појединим врстама биљака и
животиња. То је нужни предуслов за земљорадњу и сточарство, тј. за произвођачку
економику на којој ће се темељити култура наредне епохе – млађег каменог доба.
Током праисторије Србија је у два маха била културно средиште Европе. Заједнице
ловаца и рибара средњег каменог доба, које су између 7000. и 5500. године пре н. е.
живеле у подручју Ђердапа, прве су у Европи успоставиле сложене привредно-
друштвене односе, створиле велики мит о настанку света и људи, извајале
монументалне ликове у камену и пројектовале чудесне конструкције које заузимају
истакнуто место у праисторијској архитектури. Један миленијум касније, између
4500. и 3500. године пре нове ере, територија Србије опет је постала културно
средиште праисторијског света. У то време на подручју Београда, на месту
данашње Винче, развило се велико насеље подунавских земљорадника, метропола
једне од најблиставијих култура европске праисторије. Становници те
праисторијске Винче и њихови саплеменици у Банату, Поморављу и на Косову
остварили су током млађег каменог доба сасвим особену културу која је надалеко
зрачила и доминирала целом средњом и југоисточном Европом.
Таква или нека њима слична размишљања обједињена су, како то показује сакрална
архитектура са скулптуром, у један велики мит, у целовит идејни систем који је
осмишљавао свет и људску егзистенцију. Стварање тог система није омогућило
само апогеј уметности већ и полет у осталим видовима културе.
Око 6000. године пре нове ере, у време кад у култури Лепенског Вира уметност и
религија досижу највиши успон, на економском плану су остварена два велика
подвига: селекционисане су или припитомљене одређене врсте животиња (јелен,
пас, свиња) и култивисане су неке биљке (просо, пшеница). Те две главне тековине
тзв. неолитске револуције, које ће нешто касније из основе изменити живот људи и
пресудно утицати на развој културе у Подунављу, нису резултат тренутка и
случаја, већ истрајног посматрања природе и одређених систематизованих знања. У
свим насељима културе Лепенског Вира нађени су предмети на којима су
угравиране загонетне представе и знаци налик координатном систему, скицама
предела, словима и бројкама. Њихов смисао остаће тајна, али не треба сумњати да
су то забелешке о одређеним запажањима које је требало сачувати од заборава.
Једнообразност која одликује светилишта и скулптуре показује да су сва предачка
знања временом обједињена и из генерације у генерацију стално образлагана у
ритуалима и на уметничким споменицима. Зато су и поседници и чувари тих знања
мили превасходно, шамана, свештеници или уметници: они су дошли и до низа
важних открића од којих су најважнија култивација биљака и припитомљавање
животиња. Из тих разлога светилишта културе Лепенског Вира не треба
посматрати само као места где је поникла прва монументална скулптура Европе и
једна од најсложенијих религија, праисторије већ и као места у којима су
антиципирана знања и вештине наредне епохе - млађег каменог доба, на првом
месту земљорадња и сточарство.
Културни слој Винче, висок око 10,5 м, пружа необично занимљиву и узбудљиву
слику. Као на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим
румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака
разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова.
Сваки од тих прослојака, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи
праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости,
посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број
антропоморфних и зооморфних фигурина, накита од разних врста ретких,
скупоцених материјала и безброј других предмета, израђених у самој Винчи или
прибављених из удаљених области, из средње Европе, доњег Подунавља или са
Медитерана. Мада је праисторијско насеље у Винчи годинама ископавано, ипак је
испитан само његов средишњи део. На истраженом простору нађено је, међутим, на
хиљаде предмета који данас красе многе музејске збирке у нашој земљи и
иностранству, а рад на њиховом проучавању траје с несмањеним интересовањем и
данас. На основу тих бројних и веома разноврсних предмета, као и остатак
архитектуре и коришћених сировина, може се поуздано реконструисати цела
историја Винче, односно винчанске културе.
Винчанска култура била је у зениту све до око 3800. године пре н. е, све док се на
њеним источним границама, дуж Карпатско-балканског планинског лука, нису
појавиле заједнице које су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на
сточарењу или прибављању бакра и злата. За те претежно номадске заједнице
највећа добра нису била дом, окућница и предачка земља, већ предмети од метала,
велика стада и слободне испаше. Истицањем тих вредности у први план изграђени
су привредно-друштвени односи и менталитет који су се непомирљиво
супротстављали начину живота и тежњама винчанских земљорадничких заједница.
Појавом странаца на источним границама винчанске етнокултурне групе завршава
се епоха каменог доба на територији Србије, односно отпочиње раздобље раног
бакарног доба током којег винчанска култура доживљава дубоку кризу и, најзад
неге око 3500. године пре нове ере, потпуну дезинтеграцију.
Ватинска култура је била једна од водећих култура југоисточне Европе све до пред
крај XV века пре н. е. У наредном столећу заједнице те културе још успевају, али уз
знатне жртве, да иду у корак с прогресивним снагама свог времена. Траг им се губи
тек током XIII века, у време кад се на целом Балканском полуострву, Криту и
источном Медитерану појављују предмети који су произведени у алпско-
карпатским металуршким центрима, и то најчешће опрема средњоевропских
ратника. Како су ти предмети углавном нађени на згариштима попаљених насеља,
јасно да се њихова појава на поменутим територијама мора везати за веће етничке
покрете, мотивисане освајачким подухватима.
Припадници тих првих по имену знаних становника Србије битно су, и то за дуго
време, утицали на историјска збивања у Европи и Малој Азији. Најкасније у XIII
веку пре н. е. Дарданци су се делимично иселили из своје постојбине и трајно
запосели северозападни део Мале Азије и неке области на југу Апенинског
полуострва. Њиховог епонимног хероја Дардана опева Хомер у двадесетом певању
Илијаде као Зевсовог сина и оснивача тројанске краљевске лозе:
Дарданци, Мези и Трибали нису стигли да остваре културни апогеј јер су своје
најбоље снаге трошили бранећи родну земљу од бројних непријатеља, најпре од
тзв. Трако-Кимераца и Илира, а касније од Македонаца, Келта и Римљана. Када су
их у првим годинама нове ере Римљани коначно покорили, њихове снаге су се
сасвим притајиле, али од III до VII века, у раздобљу кризе и распадања Римског
царства, централни Балкан и његови житељи нашли су се опет у жижи историјских
и културних збивања. Два великана са централног Балкана - Константин Велики и
Јустинијан - као да остварују све тежње својих далеких предака: завичајну земљу
уздигли су до највеће могуће мере, а столовали су у Новом Риму - Цариграду,
саграђеном на излазу из Дарданела, у крају где је некад господарио њихов далеки
предак Дардан.
Територија Србије, осим Бачке и већег дела Баната, налазила се седам векова у
склопу Римске империје. За то време настали су велики градови (Сирмијум,
Сингидунум, Виминацијум, Наис, Улпијана), отворени су многи рудници и
каменоломи, изграђени су добри путеви и џиновски мостови.
Готово у исто време кад је Сирмијум постао главни град провинције Друге
Паноније и повремено седиште царева, саграђена је у провинцији Приобалској
Дакији, на месту где се данас налази Гамзиград, грандиозна и раскошна Romuliana
- Галеријева палата и маузолеј, која је, уз Диоклецијанову палату у Сплиту, свакако
најрепрезентативнији и најочуванији споменик касноантичке дворске архитектуре.
Свој сан да обнови римску државу и да јој поврати стари сјај Јустинијан је спровео
у дело. Њему је пошло за руком да опет успостави јединство Царства са седиштем
у Цариграду. Рођен у једном сеоцету покрај Ниша, у Таурисију, Јустинијан је и из
личних и из политичких разлога поклањао велику пажњу сигурности и унапређењу
Балкана, посебно Средоземне Дахије и Дарданије. Већ у првим годинама његове
владавине обновљени су Наис, Улпијана, Сингидунум и Виминацијум, а на
граници дуж десне обале Дунава и у непосредном залеђу проширена су стара и
подигнута нова утврђења. У близини свог родног места Јустинијан је подигао нов,
велелепни град Прву Јустинијану (Iustiniana Prima), у коме, према сведочанству
историчара Прокопија, "није лако побројати све храмове божје, описати све зграде
за надлештва, величину тремова, лепоту тргова, чесме, улице, купатила и
продавнице". То је био град "велики и многољудан, напредан и достојан да буде
метропола целе области", град који је "цару узвратио славу", који се "поноси што је
родио цара".
На мајске календе 305. године први и последњи пут поступљено је по овој наредби:
августи - Диоклецијан и Максимилијан - одступили су од престола и своје титуле
пренели на посинке Галерија и Константина Хлора, а они су усинили искусне
војсковође Максимина Дају и Флавија Севера и прогласили их цезарима. Истог
дана цареви су напустили своје престонице. Диоклецијан је из Никомедије отишао
на источну обалу Јадранског мора да, како саопштавају историјски извори, у миру
проведе преостале године живота, а Максимилијан се с истим циљем из Милана
повукао на своја имања, негде на граници између Кампаније и Луканије.
Ова свечаност није никада прослављена јер је током те исте, 310. године, Галерије
тешко оболео и већ почетком маја 311. преминуо у Сердици, не одвећ далеко од
завичаја.
Напомене
1 Уп.
3 Fr. Bulić и Lj. Karaman, Palača cara Dioklecijana u Splitu, Zagreb 1927, са темељним
приказом целокупне литературе на стр. 24-43.
4 Ibid., 119.
5 Eutr., IX, 27, 2; Zosim., II, 10, 2; Zonar., XII, 32; Lactant., XXVI, 7.
6 Lactant., XX, 4.
7 Lactant., XXXIV, 4.
11 D. Srejović, The Late Roman Imperial Palace at Gamzigrad, Illustrated London News
1975, Arch. Sec. 2268; D. Srejović - A. Lalović - Đ. Janković, Two Late Roman Temples
at Gamzigrad, Archaeologia Iugoslavica XIX, 1978, 54-63; Д. Срејовић - А. Лаловић -
Ђ. Јанковић, Гамзиград, Старинар XXXI, 1980, 65-80
12 Đ. Mano-Zisi, Le castrum de Gamzigrad et ses mosaďques, Archaeologia Iugoslavica
II, 1956, 67-84; A. Möesy, Aurelianus - Aquae - Gamzigrad, Studia balcanica I, 1970,
49-54; M. Čanak-Medić, Gamzigrad, une résidence fortifiée provenant du Bas-Empire,
Зборник радова Византолошког института XIII, 1971, 256-261; N. Duval, Palais et
forteresses de Уougoslavie, Bulletin de la Société nationale des antiquaries de France
1971, 115-119; М. Чанак-Медић, Гамзиград, Саопштења XI, Београд 1978.
13 Види нап. 8.
14 Види нап. 9.
Културни слој Винче, висок око 10,5 m, пружа необично занимљиву и узбудљиву
слику. Као на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим
румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака
разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова.
Сваки од тих прослојака, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи
праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости,
посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број
антропоморфних и зооморфних фигурина, накита од разних врста ретких,
скупоцених материјала и безброј других предмета, израђених у самој Винчи или
прибављених из удаљених области, из средње Европе, доњег Подунавља или са
Медитерана. Мада је праисторијско насеље у Винчи годинама ископавано, ипак је
испитан само његов средишњи део. На истраженом простору нађено је, међутим, на
хиљаде предмета који данас красе многе музејске збирке у нашој земљи и
иностранству, а рад на њиховом проучавању траје с несмањеним интересовањем и
данас. На основу тих бројних и веома разноврсних предмета, као и остатак
архитектуре и коришћених сировина, може се поуздано реконструисати цела
историја Винче, односно материјална и духовна култура бројних генерација које су
у њој живеле.
Дух нове културе и новог начина живота манифестован је јасно у архитектури. При
изградњи новог насеља посебна пажња обраћена је распореду кућа. Од њих су,
нажалост, остале само основе, али је утврђено да су све биле оријентисане у правцу
југо-исток-северозапад, да су имале четвороугаоне, готово квадратне основе,
вертикалне зидове и кров на две воде. Као грађевински материјал и даље је
коришћено дрво и глина, али сам грађевински поступак обогаћен је новим
детаљима и знањима, као на пример нивелисањем, стабилизацијом подлога,
изолацијом од влаге, облепљивањем зидова и њиховим бојењем. У раздобљу од
хиљаду година Винча остаје ушорено, ограђено насеље са истим системом
комуникација. Временом се једино стамбени простор увећава и функционално
разрађује. Док су прве куће редовно једноћеличне и довољне за живот само једне
мање породице, у млађим насељима откривене су велике правоугаоне грађевине од
40 до 60 m2 са већим бројем просторија и уграђеним "намештајем" (банци, пећи,
мангани, долапи, столови). Континуитет културе још изразитије потврђују
покретни археолошки налази, на првом месту керамичке израђевине – посуђе и
антропоморфне фигурине. Ове две велике групе налаза, кроз које је испољен и
високо развијен смисао за уметничко обликовање, крајње осетљиво одражавају све
животне ситуације бројних Винчиних генерација, односно динамику винчанске
културе у целини. На основу стилских одлика керамике и антропоморфне пластике
могу се најлакше утврдити основне етапе живота у Винчи, односно извршити
периодизација културе млађег неолита у средњем Подунављу.
Винчанска култура била је у зениту све до око 3800. године пре н. е. Остаци насеља
и покретни археолошки налази откривени на дубинама између шестог и другог
метра културног слоја Винче, датовани методом С-14 у раздобље између 3700. и
3500. године старе ере, показују да Винча постепено губи свој пређашњи значај и
да се винчанска култура у целини лагано гаси. Најпре се запажа да су насеља из
овог дела културног слоја знатно мања од претходних и да се у једном моменту
приступа изградњи новог одбрамбеног система. Мада се и даље наставља локална
производња свих врста оруђа и керамичких производа, ипак је карактеристично да
је број импортованих објеката све већи и да се све чешће подражавају узори из
туђинских култура. Очигледно је да уместо метрополе која зрачи, Винча сад
постаје само место које сабира елементе са најразличитијих страна. Овај општи
замор, испољен како у неоригиналној керамичкој производњи тако и у изради
антропоморфних фигурина, изазван је проналаском и све чешћом употребом
метала, у првом реду бакра и злата. Открићем ових метала нарушава се ранија
културна равнотежа и отпочиње распадање структуре неолитског света.
У Винчи је живот настављен и касније, све до доласка Римљана у наше крајеве, али
не више са истим интензитетом нити на истом простору. Данас је из Винче познат
низ налаза из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. То су, међутим, само трагови,
често веома значајни за разумевање извесних појава у праисторијској култури
средњег Подунавља, али су они за историју Винче од другоразредног значаја. Чини
се да је Винчино тло очувало своју привлачну снагу и у цивилизацији нашег века.
Одмах уз праисторијско насеље данас се диже импозантна грађевина Института за
нуклеарне науке "Борис Кидрич".
Око 3000. године пре нове ере, у време утемељења првих историјских
цивилизација, завршава се миленијумски процес концептуализације камена и
разоткривања његових основних употребних могућности. Каснија су раздобља
мало шта додала камену и у техничком и у симболичком смислу. У технологији,
градитељству, религији, миту и уметности традиционалних историјских култура, а
и савремене цивилизације, само се издвајају и јасније артикулишу поједина
својства, значења, , моћи намере и садржаји положени у камен још у камено доба,
током континуираног дијалога који су са каменом водила четири припадника
људског рода – Homo habilis, Homo erectus, Homo sapiens и Homo sapiens sapiens.
Током друге половине XIX века први пут је са научног становишта разматран
проблем локализовања "колевке човечанства". Најпре се тврдило да је то Азија јер
је тај континент у миту и традицији одвајкада сматран колевком народа, а од 1871.
године, од појаве Дарвиновог дела Порекло човека, настанак раног човечанства
повезиван је најчешће са Африком. Те често теоријске претпоставке убрзо су
отпочели на терену да проверавају антрополози и археолози. После проналаска
људских фосила на Јави 1891. године пажња истраживача се усредсредила на
југоисточну Азију, али почев од тридесетих година нашег века, кад су учестала
открића све старијих и старијих фосилних остатака хоминида у јужној и источној
Африци, те области су се нашле у жижи интересовања и оне се данас готово
безрезервно сматрају колевком људског рода.
Крајем XIX века постављено је, међутим, питање да ли је камен доиста основна и
најстарија сировина коришћена за израду оруђа. На основу проучавања појединих
заосталих заједница, нарочито оних у прашумама Јужне Америке, које користе
једино дрвене алатке, немачки етнолози су претпоставили да су и првобитне
људске заједнице најпре за оруђа користиле дрво, односно да раздобљу каменог
доба претходи дрвено доба (Holzzeit). Та теза, мада је брзо оспорена, подстакла је
међу археолозима и антрополозима размишљање о могућности да је најраније
човечанство заиста могло за израду оруђа користити органске материјале – кост,
рог или животињске зубе – који најчешће временом нестају без икаквог трага.
Једног тренутка се чинило да ће то бити и доказано. Између 1950. и 1960. године
живо се расправљало о открићу велике количине брижно одабраних животињских
костију, рогова и зуба у Макапану у јужној Африци, за које је Рајмон Дарт тврдио
да су оруђа најстаријих хоминоида, аустралопитецина, чији су остаци пронађени на
неколико места у јужној и источној Африци. Дарт и његови следбеници покушали
су да докажу постојање особине остеодонтокератеичке културе (културе кости,
зуба и рога која би карактерисала најстарије раздобље културне историје
човечанства. Пошто су сви њихови аргументи уверљиво оспорени, данас се више
не сумња да је камен прва сировина коју је човек користио. Чињеница да камено
оруђе није само најстарије сачувано већ да је реално најстарије оруђе, даје наду да
ће адекватним теренским истраживањима бити могућно егзактно утврдити на којој
територији и у које време настају човек и култура.
Која је све својства Homo habilis придавао камену једва да се да и наслутити, али
сви посведочени поступци у изради првих камених рукотворина показују да је већ
у најранијем раздобљу културне историје човечанства поједином камењу
придавана изузетна вредност и натприродна моћ. Преобликовање камена у оруђе
не може се из тих разлога свести само на техничку, сврсисходну интервенцију на
релацији човек – нежива материја. За прачовека је камење са одређеног места
представљало посебан оживљени свет. Техничком акцијом, елементарним
окресивањем камена, Homo habilis је успостављао савез са тим светом, укључивао
се у њега и делимично га присвајао. Захваљујући највероватније тим импулсима, а
не жељама да се лакше дође до задовољења економских потреба, мотивисана је и
израда првих камених рукотворина, прототипа каменог оруђа. Од стварања тог
прототипа до момента реализације каменог оруђа из лежишта I у Олдувају свакако
није протекло дуго време. Неизвесно је, међутим, које је време било потребно да се
дође до појма о каменом артефакту, односно који су све мисаони и искуствени
процеси претходили остварењу првих камених алатки и да ли се они могу повезати
искључиво са Homo habilis-ом или, можда, и са најстаријим хоминидима –
аустралопитецинима.
Наука о настанку човека је склона да Homo habilis-а, творца првог каменог оруђа,
непосредно генетски повеже са аустралопитецинима, и то са грацилним врстама, са
Australopithecus africanus-ом и Australopithecus afarensis-ом чија се старост
процењује на 2,5 до 3, односно на 3 до 3,6 милиона година. У лежишту I Олдуваја,
осим Homo habilis-а, пронађени су и остаци робусне врсте аустралопитека, тзв.
Australopithecus boisei, чије се порекло такође изводи од Australopithecus afarensis-а.
Окамењени трагови стопа аустралопитека, откривени 1977. године у Лаетоли, у
Танзанији, указују на њихов готово усправни ход, а њихови фосилизовани остаци
са неколико локалитета у јужној и источној Африци и на ниски раст (испод 120
цм), изразито широко лице и малу лобању са запремином од 450 до 530 цм3 .
Њихов потомак Homo habilis, иако је ниског раста (око 120 цм), ходао је већ сасвим
усправно, био је омнивор, а имао је знатно уже лице и већу лобању са можданом
запремином од 600 до 800 цм3 .
Homo erectus је током своје 1,300.000 године дуге историје успео да открије нове
врсте стена и минерала, да искористи њихова својства било у практичне било
симболичке сврхе и да из камена измами ватру која је многоструко обогатила
његов интелектуални, емоционални и друштвени живот. Ватра окружена облуцима
у средишту пребивалишта уједињавала је групу, продужавала је и оживљавала
комуникацију, давала је полет машти и стварала атмосферу погодну за испредање
легенди и митова. С друге стране, успешним прилагођавањем различитим
природним окружењима Homo erectus је остварио и различите типове културе. Те
све разнолике адаптације временом су га преобразиле у ново људско биће, у Homo
sapiens-a чији су први представници документовани у геолошким слојевима од пре
око 300.000 до 200.000 година.
Развој архајског сапиенса одвијао се у два основна смера – у Азији према типу
савременог човека – Homo sapiens sapiens-у, а у Европи према једној особеној
људској врсти, према тзв. неандерталском човеку (Homo sapiens neandertalensis)
који, иако остаје без непосредног потомства, води један од најплодоноснијих и за
будућност најзначајнијих дијалога са каменом.
Неандерталац је прво људско биће која се с правом може назвати умни човек. Иако
у изгледу чува неке црте својих претходника, на пример израженије надочне луке,
издужену лобању, увучен обрадак и робусну грађу, по можданој запремини до око
1700 цм3 он досеже па чак и превазилази савременог човека. Неандерталац је
знатно проширио екумену, јер се први трајно населио у областима хладне климе а
битно је променио и културу, јер је први успоставио култ мртвих на чему се
темељи целокупна религија.
Пре око 30.000 година из стена и камења рађају се бића која је у њима вероватно
знатно раније замислио архајски сапијенс или неандерталац. Творац орињачке
културе, тзв. кромањонски човек, није, међутим, своје ликовне и религијске
замисли само преносио на стену или камен већ је умео и да их визуелно опредмети:
на стенама је линијама и бојама створио бића која су заокупљала његову машту,
најчешће бремените животиње, а камен је преобликовао у скулптуре, најчешће у
женску фигуру са наглашеним одликама материнства. Право значење тих
разноврсних и често веома вишесмислених представа једва да се и може наслутити.
Суштина митског концепта, који је овде очигледан и који је вероватно егзистирао и
пре но што је ликовно приказан, састојала се, извесно, у повезивању човека и свих
живих бића са каменом, можда и у рађању људи и животиња из камена. На многим
местима у Француској и Италији ликови животиња буквално као да сами настају из
пукотина и неравнина каменитих пећинских зидова и сводова, које сугеришу
њихове главе или делове тела. Пошто се у тим случајевима додатним линијама и
бојама, најчешће црвеним окером, остварује целовит приказ одређене животиње, на
пример бизона или коња, чини се да се ликовном представом из стене измамљује
само оно што она од раније у себи носи и крије. На пећинским зидовима су често
покрај животиња приказане људске шаке или су приметни плићи и дубљи зарези и
трагови ударања каменом. За то је редовно коришћен окер, односно црвена боја
која симболише крв, есенцијалну супстанцу живота. Све то указује то да је човек
млађег палеолита сликањем, гравирањем и вајањем обављао одређен ритуал, да је
осликавањем пећинских зидова и моделовањем рељефа и фигурина подстицао
рађање живота из стене и камена. Није искључиво да је већ у том сегменту дијалога
H. sapiens sapiens-а са каменом искристалисана идеја о могућности обнављања
живота из камена, садржана иначе у многим каснијим митовима од којих је
најпознатији мит о Деукалиону и Пири.
"Питам се, видим: белуци се рву, прескачу, туку, свађају, љубе, а вода их мири и
подстрекава, проучава и преваспитава, мења; чини их облим, глатким, чистим.
Требали да верујем да је ово тренутак стварања света: све је стихијно, спонтано,
случајно, а исход је неминован и вечан; кретање ствара облике, у облицима се
потврђује постојање. Сагињем се и узимам белутак углачан, обао: пун је тајних и
безбројних облика; шта је тачније од тог плода времена, воде и нечег. Требало је
одавно да схватим да су белуци плодови времена, воће реке; предлози за
најтрајније постојање; земљина крвна зрнца ..."
- већ на самом почетку историје човечанства јасно се могу издвојити три типа
културе – водећи, пратећи и статични – с тим што ни између култура истог типа не
постоји једнообразност;
- све појаве и сва збивања унутар култура увек се за њих показују и као
најцелисходније; регресивна кретања имају исту вредност као и прогресивна, јер су
увек одређена сумом свих појединачних потенцијала друштва, односно културе.