Anderson Pol

MODANI TALAS
Prevod: Milovanovi Mia
Anderson Poul BRAIN WAVE, 1954.
POLARIS
1994.
1.
Zamka se sklopila u smiraj dana. Pri poslednjim crvenim zracima svetla zec je udarao o njene
zidove sve dok bol nije uinio da oseti strah i obamrlost, pa se skupio, uzdrman treptajima
sopstvenog srca. Kad je pala no, i s njome dole zvezde, to su mu bili jedini pokreti. Ali kada se
Mesec uzdigao, svetlost njegovu, kao led, uhvatie zeje velike oi, zagledane kroz senke u umu.
Vid zeca nije stvoren da bliske predmete dovodi u iu; ipak, posle nekog vremena pogled mu je
pao na ulaz u zamku. Kada je uao u nju, hitro je tresnula za njim, a posle toga se ulo samo njegovo
sopstveno jednoliko, satirue udaranje o drvo. Sada se, polako, napinjui se kroz belu nestvarnu
izmaglicu meseine, prisetio padanja vrataca, i zaskviao od uasa, blago. Jer vrataca su sad bila
tamo, vrsta i sumorna na pozadini ume koja je amorila, a ranije su bila gore i uz tresak se jesu
spustila dole; ovo sad-pre dvojstvo bilo je neto to zec nikada ranije nije iskusio.
Mesec se podigao jo vie, krenuo nebom punim zvezda. Sova je zahukala i zec se sledio kad su
njena krila projezdila iznad njega. U sovinom glasanju bilo je straha i uenja, a i jedne nove vrste
bola. U trenu je nestala i oko njega su ostali samo laki mrmor i mirisi noi. A on je dugo sedeo,
gledao u vrataca i priseao se kako su se spustila.
Pa je Mesec poeo da se sputa, prema zapadnom nebu, koje je bledelo. Moda je zec malo i
plakao, na svoj nain. Zora, bolje rei tek izmaglica u tami, oslikavala je reetke zamke na sivom
drveu. A nisko na vratima nalazila se poprena reza.
Polako, jako polako, zec se primicao, sve dok nije stigao do ulaza. Grozio se stvari koja ga je
zatvorila unutra. Mirisala je na oveka. Onda ju je onjuio i osetio rosnjikavu hladnou i vlagu na
gubici. Nije se micala. Ali onda je pala.
Zec se uurio; naslonio ramena na reetke. Onda se ispravio, nadimajui grudi, i drvo se
zatreslo. Njegovo disanje bilo je brzo i odseno, zvidukavo izmeu zuba; pokuao je ponovo.
Vrataca su krenula navie po voicama, i zec je suknuo napolje.
Na trenutak je mahnito odmerio sve oko sebe. Mesec koji je tonuo zaslepljivao ga je. Vrataca su
tresnula na svoje mesto, i on se okrenuo i utekao.
Ari Brok do kasno je vadio panjeve u severnom delu ume. Gospodin Rosman eleo je da svi
budu izvaeni pre srede, da bi mogao da krene s oranjem na ovom novom polju, pa je obeao Broku
dodatni honorar ako to uspe. Zato je Brok poneo s sobom neto za veeru i radio sve dok nije postalo
suvie mrano. Onda se peice uputio kui, udaljenoj tri milje, jer mu nisu dozvoljavali da koristi
dip ili kamion.
Bio je umoran, ali nije razmiljao o tome; malo ga je bolelo telo i udeo je za jednim dobrim
pivom. Ali uglavnom uopte nije razmiljao; podizao je noge i sputao, a put je klizio pod njim. S
obe strane bila je mrana uma i duge senke padale su preko meseinom izbeljene zemlje; ulo se
cvranja cvraka, a jednom se oglasila i sova. Mora da uzme puku i skine tu sovu pre nego to
odnese koje pile. Gospodin Rosman nije mario to Brok ide u lov.
Bilo je zanimljivo to da veeras nije prestajao da razmilja. Obino bi prosto hodao, pogotovu
kad je bio ovako umoran, ali sad - moda zbog Meseca - misli su sustizale jedna drugu, i rei su se
nekako oblikovale u njegovoj glavi kao da neko pria. Razmiljao je o svom krevetu i kako bi bilo
lepo odvesti se kui posle posla; naravno, on bi se sav zbunio kad bi vozio, a imao je i nekoliko
sudara. udno, jer se inilo da to nije tako teko; treba nauiti neke signale i drati oi otvorene - to
je sve.
Bat njegovih stopala na putu bio je upalj. Duboko je udahnuo - uvukao hladan veernji vazuh u
plua i pogledao navie, pored Meseca. Veeras su zvezde ba velike i svetle.
Jo se neeg prisetio; neko je rekao da su zvezde kao Sunce, samo su dalje. To mu tada nije imalo
puno smisla. Ali moda je zaista tako, jer je i svetlo malo sve dok mu ne prie, a tada moe da bude
jako veliko. Samo, ako su zvezde velike kao Sunce, onda mora da su grozno daleko.
A onda se ukopao u mestu, jer je iznenada osetio nalet jeze. Gospode Boe! Koliko visoko gore
mora da su zvezde!
inilo se da mu zemlja izmie ispod nogu; kao da visi na majunoj steni koja se ludo vrti kroz
veitu tamu, a velike zvezde gore i tutnje oko njega, tako daleko gore da je zacvileo a da toga nije ni
bio svestan.
Poeo je da tri.
Deak je ustao rano, iako je bilo leto pa kola i doruak nisu bili ni blizu. Ulica i grad s druge
strane njegovog prozora delovali su jako isto i svetlo na ranom suncu. Da nije bilo jednog kamiona
koji je prokloparao ulicom, i oveka u plavom radnikom odelu koji je proao ka mlekari, nosei
posudu s rukom, ceo svet bio bi samo njegov. Otac mu je ve otiao na posao, mama je volela da se
na jo jedan sat vrati u krevet poto bi ocu spremila doruak, a seka je jo spavala, tako da je cela
kua bila njegova.
Trebalo je da mu doe drug i da krenu na pecanje, ali prvo je hteo da malo radi na modelu aviona.
Umio se onoliko detaljno koliko se to obino zahteva od jednog desetogodinjaka, zgrabio zemiku iz
ostave, vratio se u svoju sobu i istio sve sa stola. Avion e biti prava lepotica: Meteor sa CO
2
punjenjem da daje mlaz. Samo, nekako, jutros nije delovao onako dobro kao sino. Poeleo je da
moe da mu napravi pravi mlazni motor.
Uzdahnuo je, odgurnuo ono na emu je radio u stranu i izvadio list papira. Uvek je voleo da vrlja
brojeve, a jedan uitelj ga je nauio neto malo o algebri. Neki momci su ga zbog toga zvali
uiteljska maza, dok ih nije prebio, ali bilo je to stvarno zanimljivo, ne ono uobiajeno uenje tablice
mnoenja. Tu su brojevi i slova neto inili. Uitelj mu je rekao da e, ako stvarno eli da gradi
svemirske brodove kad odraste, morati da se ozbiljno pozabavi matematikom.
Poeo je da crta grafikone. Razliite vrste jednaina pravile su razliite slike. Bilo je zabavno
gledati kako x = ky + c ini pravu liniju, dok x2 + y2 = c uvek pravi krug. A ta ako promeni jedno
od x, da bude 3 umesto 2? ta e se tada dogoditi sa y? To mu nikada ranije nije palo na pamet!
vrsto je stegao olovku; jezik mu je virio iz ugla usta. Mora da se nekako priunja x-u i y-u,
promeni jedno od njih samo malice, a onda...
Kada ga je majka pozvala na doruak, ve je daleko bio odmakao u pronalasku diferencijalnog
rauna.
2.
Piter Korint iziao je ispod tua - i dalje je bodro pevao - i video da ila pri slaninu i jaja.
Podigao joj je meku smeu kosu, poljubio je u vrat, a ona se okrenula i nasmeila mu se.
"Izgleda kao aneo i kuva kao aneo", rekao je.
"Daj, Pite", odgovorila je, "ti nikad..."
"Nikad ne nalazim rei", sloio se. "Ali to je ista istina, ljubavi moja." Nagnuo se nad tiganj i
udahnuo jak miris, uz zadovoljan uzdah. "Imam oseaj da je ovo jedan od onih dana kada sve ide
kako valja", rekao je. "Malo Hibris zbog koje e bogovi bez sumnje poslati Nemezis do mene. Ata:
Gerti, drolja, spalie cev. Ali ti e sve to popraviti."
"Hibris, Nemezis, Ata." Jedna majuna bora razdelila joj je iroko glatko elo. "I ranije si koristio
ove rei, Piter? ta one znae?"
Trepnuo je prema njoj. Dve su godine prole od njihovog venanja a on je i dalje iskreno voleo
svoju enu - dok je stajala tamo, srce mu se preturilo u grudima. Bila je dobra, vesela i prelepa, i
dobro je kuvala - ali nije bila neki intelektualac; kada bi mu doli prijatelji, tiho je sedela u pozadini
i nije uestvovala u razgovoru. "Ma, nije vano" rekao je.
"Samo me je zanimalo", ona e.
Uao je u spavau sobu i poeo da se oblai. Ostavio je vrata otvorena i krenuo da izlae osnove
grke tragedije. Bilo je suvie rano za razgovor o tako ozbiljnoj temi, ali ona je paljivo sluala i
povremeno postavljala pitanja. Kada je iziao, nasmeila se i prila mu.
"Ti slatki nespretni fiziaru", rekla je. "To si jedini meni poznati ovek koji obue svee
ispeglano odelo a izgleda kao da si popravljao kola u njemu." Namestila mu je kravatu i povukla
nanie zguvan kaput. On je proao rukom kroz svoju crnu kosu i odmah je raupao, a zatim je poao
za enom ka stolu u ajnoj kuhinji. Mlaz pare iz lonia za kafu zamaglio mu je naoari s ronatim
okvirom, pa ih je skinuo i obrisao o kravatu. Njegovo mravo lice, polomljenog nosa, izgledalo je
drukije bez njih - mlae, staro samo trideset tri godine, koliko mu je zaista i bilo.
"Palo mi je na pamet upravo kad sam se probudio", rekao je dok je mazao buter na tost. "Mora da
mi je podsvest ipak dobro istrenirana."
"Misli reenje tvog problema?" upitala je ila.
Klimnuo je, previe obuzet da bi razmiljao o tome ta je njena upadica znaila. Obino bi ga
pustila da pria, povremeno ubacivala 'da' i 'ne' na pravim mestima, ali nije ga istinski sluala. Njoj
je njegov rad bio u celini tajanstven. Ponekad je razmiljao da ona ivi u svetu deteta, da nita ne zna
u potpunosti, da je za nju sve prosto vedro i udno.
"Pokuavam da izgradim fazni analizator za intermolekularne rezonantne veze u strukturi kristala",
rekao je. "U stvari, nije vano. Stvar je u tome da sam se proteklih nekoliko nedelja muio da
projektujem kolo koje bi radilo ono to elim, i stalno greio. A jutras sam se probudio s idejom koja
bi mogla da bude ona prava. Da vidimo..." Oi su mu skliznule mimo nje, jeo je a da nije znao ta
jede. ila se nasmeila, vrlo blago.
"Moda u veeras okasniti", rekao je s vrata. "Ako ovo upali, moda neu da prekidam posao do
... sam Gospod zna kada. Nazvau te."
"Vai, duo. Dobar ulov."
Kada je otiao, ila je za trenutak stajala i smeila se za njim. Pit je bio ... pa, ba je imala sree,
to je sve. Nikada joj nije bilo zaista jasno koliko je imala sree, ali ovoga jutra inilo se nekako
drukije. Sve je bilo otro i jasno, kao da se nalazila negde gore u Zapadnim planinama, koje je njen
mu tako voleo.
Zvidukala je dok je prala sudove i spremala stan. Seanja su navirala: devojatvo u gradiu u
Pensilvaniji, biznis koled, dolazak u Njujork pre etiri godine poto je dobila posao u kancelariji
porodinih prijatelja. Blagi Boe, bila je tako nepripremljena za takav ivot! Jedna zabava i jedan
momak za drugim, svi blagoglagoljivi, ustri, bezoseajni i pametni, gomila ljudi okrenutih poslu i
sticanju novca, u kojoj je uvek morala da bude na oprezu... U redu, udala se za Pita poto ju je Bil
ostavio i nazvao je glupaom... Nema veze. Ali njoj se oduvek sviao taj stidljivi tihi ovek, i ona
nije pobegla samo od raskinute veze, ve od celokupnog naina ivota.
I tako se sada dosaujem, rekla je sama sebi, i drago mi je zbog toga.
Obian ivlot domaice, najkrupniji dogaaj nekoliko prijatelja na pivu i askanje s njima,
povremeni odlasci u crkvu dok Pit, agnostik, spava do kasno; odmori u Novoj Engleskoj ili na
Stenovitim planinama, plan da uskoro imaju dete... Da li je neto vie potrebno? Njeni raniji
prijatelji uvek su bili spremni da se izruguju dosadi lienoj posebnosti koja ini ivot buroazije; ali
kad razmisli o sutini stvari, uvidi da su oni jednu koloteinu zamenili drugom, a jedan niz slogana
drugim, i kao da su u toj trampi izgubili deo stvarnosti.
Odmahnula je glavom, zbunjena. Nije imala obiaj da ovako sanjari. ak su joj i misli zvuale
nekako drugaije.
Zavrila je kuevne poslove i pogledala oko sebe. Obino bi se odmorila malo pre ruka, uz
kakav depni krimi - to joj je bio glavni porok; posle ju je ekala kupovina, moda etnja u parku,
moda poseta nekoj od prijateljica, a onda pripremanje veere i oekivanja Pita. Ali danas...
Uzela je detektivski roman koji je nameravala da ita. Za trenutak su se jarke korice nalazile
izmeu njenih nesigurnih prstiju, gotovo da je ve i sela, s njim u rukama. Onda je odmahnula
glavom, spustila roman, prila natrpanoj polici za knjige, izvadila Pitov pohabani primerak Lorda
Dima i vratila se do fotelje. Tek popodne shvatila je da je potpuno zaboravila na ruak.
Korint se sreo s Feliksom Mandelbaumom dok su se sputali liftom. Bili su redak par, susedi u
njujorkoj stambenoj zgradi koji su se sprijateljili. ila, odrasla u malom gradu, navaljivala je da
upoznaju svakoga na njihovom spratu, i Korintu je, u sluaju Mandelbaumovih, bilo drago zbog toga.
Sara je bila punana, tiha vrsta odumiruih hausfrau, prijatna ali ne naroito zanimljiva; njen mu bio
je sasvim druga sorta.
Feliks Mandelbaum rodio se pre pedeset godina u buci, prljavtini izrabljujuih fabrika donjeg Ist
Sajda, i ivot ga je od tada utirao na sve strane; ali i on je odgovarao na udarce, s ogromnim
zadovoljstvom. Bio je sve: od sezonskog beraa voa do iskusnog mainiste i slubenika Biroa
stratekih slubi u prekomorskim zemljama tokom rata, gde mu je njegov dar za jezike i poznavanje
ljudi verovatno dobrodolo. Paralelno je tekla njegova karijera sindikalnog aktiviste, od starih
Voblija do prilino znaajnog sadanjeg mesta: slubeni izvrni sekretar mesnog sindikata, to je
praktino znailo lutajui posrednik u pregovorima, sa znaajnim glasom u nacionalnim veima. Od
svojih dvadesetih nije bio radikalan; govorio je da je iznutra upoznao radikalizam i da je to dovoljno
svakom zdravom oveku. Tvrdio je da je jedan od poslednjih istinskih konzervativaca - samo, da bi
se konzerviralo, mora se i potkresivati, kalemiti i podeavati. On je bio samouk ali naitan,
sposobniji za ivot od bilo kog iz Korintovog kruga, osim moda Neta Luisa. Zabavna injenica.
"Zdravo", rekao je fiziar. "Danas kasni."
"Ne ba." Mandelbaumov glas imao je otar njujorki ton, brz i odsean. Mandelbaum je bio
nizak, ilav i sedokos, kvrgavog lica, orlovskog nosa i silno tamnih oiju. "Probudio sam se s jednom
idejom. Planom za reorganizaciju. Zapanjuje me da se niko toga ranije nije setio. Prepolovie
papirologiju. Pa sam skicirao grafikon."
Korint je alostivo odmahnuo glavom. "Felikse, do sada je ve trebalo da ti bude jasno da
Amerikanci toliko vole papirologiju da ne bi odustali ni od jednog jedinog lista", rekao je.
"Nisi video Evropljane", progunao je Mandelbaum.
"Zna", rekao je Korint, "udo da ti je ba danas pala na pamet ta ideja. (Podseti me da te kasnije
pitam za detalje, zvui zanimljivo.) I ja sam se probudio s reenjem problema koji me je izluivao
ceo proli mesec."
"Hm?" Mandelbaum se tako okomio na tu injenicu da je gotovo moglo da se vidi kako je prevre
po rukama, njuka i odlae u stranu. "Neobino." Bilo je to odbacivanje.
Lift se zaustavio i oni su se razili. Korint je, kao i obino, krenuo metroom. Trenutno nije imao
kola; u ovom gradu naprosto nije bilo isplativo imati ih. Odsutno je primetio da je voz tii nego
obino. Ljudi su manje urili i bili manje nepristojni; inilo se da su zamiljeni. Bacio je pogled na
novine, proletela mu je kroz glavu misao da je ono moda poelo, ali nije bilo niega senzacionalnog
- osim moda jedne gradske vesti o psu koji je, u suterenu u kome je boravio preko noi, uspeo da
nekako otvori zamrziva, izvue meso da se otopi i zadovoljno se naderao. Osim toga: borbe tu i
tamo irom sveta, trajk, komunistike demonstracije u Rimu, etvoro poginulo u sudaru automobila -
rei, kao da maine za rotacionu tampu istiskuju krv iz svega to proe kroz njih.
Izaao je na donjem Menhetnu i prepeaio tri bloka do Rosmanovog instituta, pomalo hramajui.
U istoj nesrei u kojoj je pre mnogo godina slomio nos, povredio je desno koleno, i to ga je
oslobodilo vojske; iako bi i direktno prebacivanje sa brzog diplomiranja na koledu pravo na Projekt
Manhatan moglo da se dovede u neku vezu s njom.
Trgnuo se na seanje koje se vuklo u njemu. Hiroima i Nagasaki jo su predstavljali teko breme
na njegovoj savesti. Prestao je tamo da radi odmah posle rata, a to nije bilo samo da bi nastavio
studije niti da pobegne od beskonane birokratije, ispitivanja i sitnih spletki koja prate istraivanja za
vladu u loe plaeni razuman akademski ivot; bilo je to bekstvo od krivice. Pretpostavljao je da su
time bile obojene i njegove kasnije aktivnosti - atomiari, Ujedinjeni svetski federalisti, Partija
napretka. Kada je razmiljao o tome kako su ove propale ili izdane, i priseao se vrlih fraza koje su
kao oklop stajale izmeu njega i sovjetske napasti - koju je mogao da vidi svako ko je imao oi -
pitao se koliko su uopte profesori razumni.
Samo, da li je njegovo sadanje povlaenje u isto istraivanje i politiku pasivnost - glasanje za
obeshrabrenu Demokratsku stranku i nita vie, nita uravnoteenije? Nejtan Luis, koji se otvoreno
izjanjavao kao reakcionar, bio je mesni republikanski odbornik, jedan potpuni i veseli pesimista
koji je jo pokuavao da spase poneto; a Feliks Mandelbaum, nita manje realistian od svog
partnera u ahu i grupnim neformalnim diskusijama, Luisa, imao je vie nade i energije, ak je jedva
ekao da se najzad stvori istinska Amerika radnika partija. Meu njima, Korint se oseao prilino
bledunjavo.
A mlai sam od obojice!
Uzdahnuo je. ta mu je? Misli su kipele niotkud, izbijale zaboravljene stvari, vezivale se u nove
lance i zveale mu u glavi. I to ba sada kad ima reenje problema koji ga je muio.
Ta pomisao oterala je sve ostale. I to je, jo jednom, bilo neobino: obino je sporo menjao
tokove misli. Krenuo je dalje, s obnovljenom ustrinom.
Rosmanov institut bio je gomila kamena i stakla; zauzimao je pola bloka i delovao gotovo blistavo
meu starijim susednim zgradama. Bio je poznat kao raj za naunike. Sposobni ljudi iz svih krajeva i
iz svih oblasti okupljali su se tamo, manje voeni mogunou dobre zarade, a vie ansom da
obavljaju nesputana istraivanja po svom izboru, sa prvorazrednom opremom i bez formalnosti koje
su guile istu nauku u vladinim, industrijskim i u previe univerzitetskih institucija. Bilo je i tu
neizbenog politikantstva i ujedanja za vrat, ali u manjoj meri nego na prosenom koledu; bio je to
Institut za napredne studije - manje teak za razumevanje i energiniji moda, a sasvim sigurno sa
mnogo vie prostora. Luis ga je jednom naveo Mandelbaumu kao dokaz kulturnih potreba
privilegovane klase. "Je l' ti misli da bi ijedna vlada dotirala tako neto, a onda, tavie, imala
smisla da ga prepusti samome sebi?"
"Brukhaven se sam snalazi", rekao je Mandelbaum, ali to je za njega bio slab odgovor.
Korint je klimnuo devojci u kiosku za prodaju novina u predvorju, pozdravio nekoliko poznanika i
pobesneo zbog sporosti lifta. "Sedmi", mehaniki je rekao kada je ovaj stigao.
"To bi trebalo da mi je poznato, doktore Korint", iskezio se lift-boj. "Ovde ste ve - da vidimo -
gotovo est godina, zar ne?"
Fiziar je zatreptao. Ovaj slubenik uvek je za njega predstavljao deo mainerije; izmenjivali su
uobiajene ljubaznosti, ali to nita nije znailo. Iznenada, Korint je u njemu ugledao ljudsko bie, iv
i jedinstven organizam, deo ogromne bezline mree koja na kraju postaje itava vaseljena, a koji
ipak nosi u sebi sopstveno srce. A zato bih, zapitao se zaueno, o tome razmiljao?
"Znate, gospodine", rekao je slubenik, "probudio sam se jutros i zapitao zato ovo radim i da li
zaista elim da to bude neto vie od obinog posla, zbog penzije i..." Zastao je, u neprilici, kad su
stali da puste jednog putnika na trei sprat. "Ja vam zavidim. Vi nekuda idete."
Lift je stigao na sedmi. "Mogli biste... pa, ako elite moete da krenete u veernju kolu", rekao je
Korint.
"Mislim da moda i hou, gospodine. Ako biste bili tako ljubazni da mi preporuite... Uostalom,
kasnije. Sad moram da idem." Vrata su glatko skliznula du kabine i Korint je krenuo po tvrdim
mermernim ploama do svoje laboratorije.
Stalno osoblje sainjavala su dvojica ljudi: Johanson i Grinevald, prodorni momci koji su
verovatno i sami sanjali da jednoga dana imaju ovakvu laboratoriju. Ve su bili tamo kada je uao i
skinuo kaput.
"Dobro jutro... 'Jutro... 'Jutro."
"Razmiljao sam, Pite", iznenada je rekao Grinevald, kad je ef priao njegovom stolu. "Pala mi
je na pamet ideja za kolo, koja bi mogla da upali..."
"Et tu, Brute", promrmljao je Korint. Seo je na stolicu i podvio duge noge poda se. "Da vidimo."
Grinevaldov predlog zauujue je liio na njegov. Johanson, obino utljiv i pouzdan, i nita
vie, ustro je upadao, onako kako bi mu misli navirale. Korint je preuzeo vostvo u raspravi i za
pola sata ispunili su papir ezoterinim simbolima iz elektronike.
Rosman moda nije bio potpuno nezainteresovan za ustanovljavanje Instituta, iako bi ovek s
njegovim bankarskim raunom mogao da sebi dopusti i altruizam. isto istraivanje pomagalo je
industriji. On je svoje bogatstvo zaradio na lakim metalima, na tome putu od sirove rude do zavrnih
proizvoda, isprepletenom s desetinama drugih poslova; slubeno napola u penziji, on je i dalje drao,
u svojim finim vitkim akama, sve konce. ak se i bakteriologija mogla pokazati korisnom - nedavno
je tako i raeno bakterijsko vaenje nafte iz kriljaca - a Korintovo prouavanje veza u kristalima
moglo bi dosta toga da znai za metalurgiju. Grinevald se iskreno naslaivao onim to bi uspeh
mogao da uini za njihovu profesionalnu reputaciju. Pre podneva postavili su nizove parcijalnih
diferencijalnih jednaina koje e uneti u kompjuter kad doe za njih odreeno vreme, i crtali
elemente kola koje su eleli.
Telefon je zazvonio. Bio je to Luis; predlagao je da ruaju zajedno. "Danas sam na vruem tragu",
rekao je Korint. "Mislio sam da mi samo poalju gore par sendvia."
"Pa, ili sam i ja, ili sam se uvalio u zna ve ta do gue", rekao je Luis. "Nisam siguran ta je u
pitanju i moda bi mi pomoglo da raspetljam misli ako bi ih izlio pred tebe."
"Oh, dobro. Menza odgovara?"
"Ako samo hoe da napuni stomak, rekao bih da je u redu." Luis je bio za rukove od tri sata sa
vinom i violinama - navika koju je stekao tokom godina provedenih u Beu, pre anlusa. "Odgovara u
jedan? Seljaine e se ve nadrati do tada."
"U redu." Kolin je spustio slualicu i ponovo utonuo u hladnu ekstazu posla. Bilo je pola dva kada
je primetio koliko je sati, i pourio je, psujui.
Luis se tek smetao za sto kada je Korint doneo svoj posluavnik. "Po govoru znao sam da e da
zakasni", rekao je. "ta si uzeo? Uobiajen meni iz menze, pretpostavljam: mi udavljen u obranom
mleku, fileti od morskog krastavca, preni specijalitet kuvara, preni kuvar... pa, nema veze." Otpio
je malo kafe i trgnuo se.
Nije delovao neno: nizak, etvrtast etrdesetosmogodinjak, pomalo debeljukast i proelav, sa
prodornim oima iza debelih naoara bez okvira. Bio je zaista iroka dua za stolom, ili u kafani. Ali
osam godina u Evropi istinski su mu izmenili ukus i on je istrajno ponavljao da su posleratne posete
bile isto gastronomske.
"Ono to je tebi potrebno", rekao je Korint sa samodopadljivou preobraenika, "jeste da se
oeni."
"I ja sam tako mislio kad su raspusne godine poele da ostaju za mnom. Ali, pa, nije vano. Sad je
prekasno." Luis je napao instant niclu i mrtio se s punim ustima. "Sada me vie interesuju histoloki
aspekti biologije."
"Kazao si da ima problem..."
"Uglavnom s asistentima. Danas svi deluju uzbueno, a mladi Robert iznosi jo lue ideje nego
obino. Ali, to mi je posao. Rekao sam ti, zar ne? Prouavam nervne elije - neurone. Pokuavam da
ih odrim u ivotu u razliitim medijumima i prouavam kako se njihova elektrina svojstva menjaju
s uslovima. Imam ih u iseenim delovima tkiva - Lindberg-Karelova tehnika, modifikovana.
Napredovalo je prilino dobro; a onda danas, kada smo obavili rutinske probe, rezultati su bili
drugaiji. Zato sam ih sve testirao - i svi su se promenili!"
"Hm?" Korint je podigao obrve i neko vreme vakao u tiini. "Neto ti nije u redu s apraturom?"
"Nisam mogao da ustanovim. Nita se ne razlikuje, osim samih elija. Mali ali znaajan pomak."
Luisov glas se ubrzao, s trakom narastajueg uzbuenja. "Zna kako rade neuroni? Kao digitalni
kompjuter. Stimulie ih, ovaj, stimulans, ispaljuju signal i posle su neaktivni jedno kratko vreme.
Sledei neuron u nervu hvata signal, ispaljuje, i takoe je nakratko neaktivan. Pa, izgleda da je danas
sve zbrkano. Vreme neaktivnosti je dobrih nekoliko mikrosekundi manje i ... pa, recimo naprosto da
ceo sistem znaajno bre reaguje nego to je to normalno. A i signali su jai."
Korint je zakratko vario informaciju, a onda, polako: "Izgleda da si nabasao na neto krupno."
"Pa, gde je uzrok? Medijum, aparatura, sve je isto kao i jue, kad ti kaem. Poludeu pokuavajui
da otkrijem da li je u pitanju potencijana Nobelova nagrada ili samo brljava tehnika!"
Jako polako, kao da mu um uzmie od nejasno vienog shvatanja, Korint je rekao: "udno da se
ovo dogodilo ba danas."
"Hm?" Luis otro podie pogled i Korint mu ispria svoje susrete.
"Jako udno", sloio se biolog. "A u poslednje vreme nije bilo velikih oluja, jer ozon stimulie
um; ali, bez obzira na to, moje kulture su zapeaene u staklu..." Neto mu je blesnulo u oima.
Korint se osvrnuo oko sebe. "Hej, eno Helge. Pitam se to tako kasno stie? 'Alo, tamo!" Ustao je,
mahnuo preko prostorije, i Helga Arnulfsen je, s posluavnikom u rukama, prila njihovom stolu i
sela.
Bila je visoka, lepa ena, vitkih udova; dugaka plava kosa bila joj je vrsto skupljena uz
ponosito uspravljenu glavu, ali neto u njenom ponaanju - neka bezlina energija, uzdranost, moda
samo neenstvena otresitost u govoru i oblaenju - inilo ju je manje privlanom nego to bi to mogla
da bude. Promenila se od onih starih dana, odmah posle rata, pomislio je Korint. On je radio doktorat
na Minesoti, ona je tu studirala novinarstvo, i zajedno su se zabavljali, iako je on bio suvie mnogo i
suvie beznadeno zaljubljen u svoj posao i jednu drugu devojku da bi ozbiljno razmiljao o njoj.
Posle su se dopisivali i on joj je pre dve godine naao mesto sekretarice u Institutu. Sada je bila
pomonik efa administracije, i taj posao je dobro obavljala.
"Auh! Kakav dan!" Prola je snanom, vitkom rukom kroz kosu, zagladila je i umorno im se
nasmeila. "Svi ivi imaju probleme i to svaljuju na mene. Gerti je iskalio bes..."
"A?" Korint ju je obeshabreno pogledao. Raunao je da e tog dana na velikom kompjuteru reiti
svoje jednaine. "ta nije u redu?"
"To samo Bog i Gerti znaju, a nijedan nee da kae. Alanbi je jutros obavljao rutinske testove i
nita nije kako treba. Nije strano, ali dovoljno da svakoga kome su potrebni tani odgovori izbaci iz
igre. Od tada kopa po njemu i pokuava da ustanovi u emu je problem, ali bez uspeha. A ja moram
da svima pomerim vreme!"
"Vrlo neobino", promrmljao je Luis.
"Uz to i razni instrumenti, pogotovu u fizikim i hemijskim sekcijama, pomalo luduju.
Merinsonov polarimetar grei... Oh, neka grozna cifra reda veliine desetog dela jednog procenta,
ne znam."
"A je l'?" Luis se nagnuo i nabio eljust nad posue. "Moda nisu otkaili neuroni ve moji
ureaji... Ne, ne moe biti. Ne toliko. Mora da je neto u samim elijama... Ali kako da to izmerim
kada su sve spravice zaribale?" Odao se ivopisnom nemakom bogohuljenju, iako su mu oi ostale
uagrene.
"Takoe su odjednom mnogi nahrupili s vrlim novim projektima", nastavila je Helga. "eleli su
smesta pristup velikoj centrifugi, i pukli su od jeda kada sam im rekla da moraju da saekaju da na
njih doe red."
"I svi danas, a?" Korint je odgurnuo desert u stranu i izvadio cigaretu. "'Zanimljivije i
zanimljivije', rekla je Alisa." Njegove oi rairile su se a ruka kojom je palio cigaretu neznatno je
drhtala. "Net, pitam se..."
"Opti fenomen?" Luis je klimnuo glavom; s naporom je obuzdavao uzbuenje. "Moe biti, moe
biti. Al' sigurno je da e najbolje biti da proverimo."
"O emu to priate?" upitala je Helga.
"O injenicama." Korint je objanjavo dok je Helga zavravala jelo. Luis se utke zavalio,
povukao u sebe i otpuhivao dimove cigarete.
"Hm." Helga je kuckala po stolu dugim nelakiranim noktom. "Zvui ... zanimljivo. Da li su se sve
nervne elije, ukljuujui i one u naim mozgovima, iznenada ubrzale?"
"Neto jo sutinskije je u pitanju", rekao je Korint. "Neto se moda dogodilo sa ... im?
Elektohemijskim fenomenima? Kako da znam? Da ne idemo dublje dok ne ispitamo ovo."
"Aha. Prepustiu to vama." Helga je izvadila cigaretu za sebe i duboko udahnula. "Pada mi na
pamet nekoliko oiglednih stvari koje bi trebalo proveriti - ali to je vaa beba." Ponovo se okrenula
da se nasmei Korintu, nenim osmehom koji je uvala samo za odabrane. "Apropo, kako je ila?"
"Oh, dobro je, dobro. Kako si ti?"
"Dobro sam." U odgovoru se oseala nezainteresovanost.
"Mora da nam doe na veeru." Bilo mu je pomalo teko da nastavlja ovaj ljubazan razgovor
kada mu je um vritao da treba da se posveti novom problemu. "Nismo se dugo videli. Povedi novog
momka ako eli, ko god da je."
"Dima? Ma, pusti ga. Dala sam mu korpu prole nedelje. Ali ja u da doem, sigurno." Ustala je.
"Nazad za vesla, drugovi. Vidimo se."
Korint ju je pratio pogledom dok je krupnim koracima grabila ka kasi. Gotovo protiv volje - misli
su mu se danas razletele na sve strane - promrmljao je: "Pitam se zato ne moe da zadri oveka.
Dobro izgleda i dovoljno je pametna."
"Ne eli", kratko je rekao Luis.
"Ne, rekao bih da ne eli. Ohladila se od onog vremena kada sam je poznavao u Mineapolisu.
Zato?"
Luis slegnu ramenima.
"Mislim da zna", rekao je Korint. "Uvek si bolje poznavao ene nego to bi na to imao pravo. A
mislim da joj se svia vie nego bilo kome drugom u okolini."
"Oboje smo zagrejani za muziku", rekao je Luis. Po njegovom miljenju, od 1900. tu nije stvoreno
nita. "A oboje znamo da drimo jezik za zubima."
"Dobro, dobro", nasmejao se Korint. Ustao je. "Idem opet u laboratoriju. Mrzim da se borim s
faznim analizatorom, ali ovaj novi posao..." Zastajui: "Vidi, da ukljuimo i druge i podelimo posao,
a? Svako da neto proveri. Tada e krae trajati."
Luis je kratko klimnuo i poao za njim.
Do veeri imali su rezultate. Dok ih je prouavao, Korintovo zanimanje lagano je ustupalo mesto
jezi koja je rasla u njemu. Odjednom je osetio kakvo je on malo i bespomono bie.
Elektromagnetski fenomeni su se promenili.
Ne mnogo, ali sama injenica da se promenilo ono za ta se verovalo da su prirodne konstante,
bacala je u prainu stotine teorija. Istananost problema sadravala je neto elementarno. Kako
nanovo izmeriti osnovne inioce kada su vam se sami ureaji za merenje promenili?
Pa, ima naina. Nema apsoluta u ovoj vaseljeni; sve zavisi od svega ostalog, tako da je od
vanosti i injenica da su se odreeni podaci promenili u relativnom odnosu prema nekim drugim.
Korint je radio na odreivanju elektrinih konstanti. Za metale bile su iste, ili gotovo iste kao i
pre, ali specifina otpornost i dielektrine konstante izolatora merljivo su se promenile... Postali su
neznatno bolji provodnici.
Osim kod precizne aparature, kao to je bio kompjuter Gerti, promena elektromagnetskih
karakteristika nije bila dovoljna da stvori bilo kakve primetne razlike. Ali najsloeniji i najfinije
uravnoteeni mehanizam koji ovek poznaje jeste iva elija; a neuron je elija koja je najdalje od
svih otila u procesu evolucije i specijalizacije - posebno onaj varijetet neurona koji je mogue
pronai u kori ljudskog mozga. A i tu su se razlike primeivale. Slabani ekektrini impulsi koji su
predstavljali funkcije neurona - ula, motorne reakcije, same misli - tekli su bre, jae.
A promena je moda tek zapoela.
Helga je zadrhtala. "Treba mi pie", rekla je, "jako."
"Poznajem jedan bar", rekao je Luis. "Idem s vama na jedno pie, a onda se vraam da jo malo
radim. A ti, Pite?"
"Idem kui", rekao je fiziar. "Na zabavu." Rei su mu zvuale ravnoduno.
Iziao je napolje, jedva svestan zatamnjenog hola i vremena. Ostalima, ovo je jo bilo neto novo
i predivno; ali on nije mogao da se otme utisku kako se moda vaseljena sprema da u jednom
ogromnom, nehajnom potezu obrie celu ljudsku rasu s lica Zemlje. Kakvi e biti efekti na ivo
telo...?
Pa, za sada su uradili sve to je bilo u njihovoj moi. Proverili su sve to su mogli. Helga je
stupila u kontakt s Biroom za standardizaciju u Vaingtonu i obavestila ih. Razumela je, prema onome
to je ovek odatle rekao, da je i nekoliko drugih laboratorija, ratrkanih irom drave, takoe
prijavilo anomalije. Sutra, pomislio je Korint, ve sutra e se proneti glas o tome.
Napolju je scena jo bila Njujork uvee, malo toga se promenilo; moda je samo bilo malo tie
nego obino. Na uglu je kupio novine i bacio pogled na njih dok je stajao. Da li je pogreio, ili se
neznatna razlika zaista uvukla: vie knjievnih izraza, neto lino to se provuklo kroz barijere pisaca
naslova u novinama, jer su se i oni lino promenili a da toga nisu ni bili svesni? Ali jo nije bilo
pomena velikog povoda - on je jo bio suvie krupan i suvie nov - niti su se stare prie izmenile: rat,
nemir, sumnja, strah, mrnja i pohlepa; raspadanje bolesnog sveta.
Odjednom je postao svestan da ve deset minuta ita naikanu naslovnu stranu Tajmsa. Nabio je
novine u dep u pourio ka metrou.
3.
Svuda su se javili problemi. Ogoreni povik, u ranu zoru, naterao je Arija Broka da otri do
kokoarnika, gde je Sten Vilmer spustio kofu hrane i pesnicom mahao na svet.
"Vidi ovo!" drao se. "Samo gledaj!"
Brok je proturio glavu kroz vrata i zazvidao. Unutra je bio haos. Vie telesa okrvavljenog perja
lealo je tu i tamo na slami, jo nekoliko drugih kokoaka nervozno je kokodakalo na prekama - i to
je bilo sve. Ostalih nije bilo.
"Izgleda da je neko ostavio vrata otvorena i da su lisice ule", rekao je Brok.
"Aha." Vilmer je progutao bes kao da buno guta knedlu. "Neki smrdljivi ku..."
Brok se setio da je Vilmer bio zaduen za kokoarnik, ali je odluio da to ne pominje. Onaj drugi
se i sam toga setio i zato je zastao, mrtei se.
"Ne znam", polako je rekao. "Proverio sam prole noi, kao i obino, pre nego to sam poao u
krevet, i kunem se da su vrata bila zatvorena i da je kuka bila namaknuta onako kako uvek stoji. Pet
godina sam ovde i nikada nije bilo problema."
"Moda je onda neko kasnije otvorio vrata, kad je pao mrak, a?"
"Aha. Neki kradljivac kokoaka. Iako je udno da se psi nisu oglasili... Uvek laju kad neki ovek
dolazi." Vilmer je gorko slegnuo ramenima. "Pa, u svakom sluaju, neko je morao da otvori vrata."
"A onda su kasnije dole lisice." Brok je nogom okrenuo jednu mrtvu kokoku. "A moda su
morale da pobegnu kad su psi nanjuili ta je bilo, i ostavile ovo."
"A veina je odlutala u umu. Trebae nam nedelju dana da ih u'vatimo... one ive. O, Judo!"
Vilmer je izleteo iz kokoarnika, zaboravivi da zatvori vrata. Brok je to uinio umesto njega,
maglovito iznenaen to se toga uopte setio.
Uzdahnuo je i nastavio sa svojim jutarnim poslovima. Sve ivotinje su tog dana delovale
uznemireno. A vrag nek ga odnese ako i u njegovoj glavi neto nije bilo udno. Setio se sopstvene
panike od pre dve veeri i udnog naina na koji je od tada razmiljao. Moda hara neka vrsta
groznice.
Pa, kasnije e morati nekoga da pita o tome. Danas je trebalo obaviti dosta posla: poorati severni
deo ume onaj koji tek to je bio raien. Svi traktori su bili zaposleni, pa e morati da upregne par
konja.
To mu se svialo. Brok je voleo ivotinje; uvek ih je razumeo i slagao se s njima bolje nego s
ljudima. Nije da su ljudi prema njemu bili zli, bar ne ve odavno. Deca su ga zaikivala, dok je bio
dete, a onda su usledili neki problemi s kolima i neke devojke su se preplaile pa ga je istukao brat
jedne od njih. Ali to je bilo pre mnogo godina. Gospodin Rosman mu je paljivo objasnio ta moe
da radi, a ta ne; u neku ruku, preuzeo vlasnitvo nad njim, i od tada stvari su krenule kako treba. Sad
je mogao da ode u kafanu kad bi otiao u grad, i da popije pivo kao i svako drugi, a ljudi su ga
pozdravljali.
Stajao je neko vreme i pitao se zato o tome razmilja kad mu je sve vrlo dobro poznato, i zato ga
to pogaa onako kako ga pogaa. Dobro sam, pomisli on. Nisam neto naroito pametan, moda, ali
sam jak. Gospodin Rosman kae da nikada nije imao boljeg radnika na farmi.
Slegnuo je ramenima i uao u talu da izvede konje. Bio je mlad ovek, srednje visine, ali vrsto
graen i miiav; grubih, jakih crta lica i okrugle, kratko podiane rie glave. Njegovo plavo
radniko odelo bilo je iznoeno, ali isto; gospoa Bergen, ena glavnog nadzornika, u ijoj kuici se
nalazila njegova soba, brinula se umesto njega o takvim pojedinostima.
tala je bila velika i mrana, puna otrih bogatih mirisa sena i konja. Snani pereroni nemirno su
toptali kopitima i frktali dok ih je zauzdavao. udno - ranije su uvek bili tako mirni. "Daj, daj, miran,
momak. Miran, Tom. Dobar, Deri. Lake, lake." Umirili su se malo, pa ih je poveo napolje,
privezao ih za stub i krenuo u spremite po plug.
Njegov pas Doi, visoki irski seter sa krznom koje je na Suncu liilo na zlato i bakar, poskakivao
je oko njega. Doi je, naravno, pripadao gospodinu Rosmanu, ali Brok je pazio na njega jo otkad je
ovaj bio kuence, pa je pas uvek pratio, i voleo, Broka. "Sedi, mome, sedi. Koj' li je avo u'o u
tebe? Smir' se, 'oe li ve jednom?"
Posed se prostirao u zelenilu oko njega, zgrade na farmi s jedne strane, kuice za poslugu iza
zastora od drvea, s druge, sa mnogo jutara ume iza njega. Bilo je puno livada, vonjaka i bati
izmeu ovog farmerskog dela i velike bele kue vlasnika, kue koja je uglavnom bila prazna otkako
se kerka gospodina Rosmana udala a ena umrla. On sam je, meutim, sad bio tamo: provodio je
nekoliko nedelja ovde, u visokim delovima drave Njujork, sa svojim cveem. Brok se pitao zato bi
jedan milioner kakav je gospodin Rosman eleo da se bake gajenjem rua, bez obzira to stari.
Vrata spremita zakripaka su dok su se otvarala. Brok je uao unutra, dohvatio veliki plug i
otkotrljao ga napolje; lako je stenjao od napora. Malo njih bi ga sami mogli izvui napolje, pomisli
on s trunkom ponosa. Zakikotao se kad je video kako su konji zatoptali kad su ga ugledali. Konji su
lenje zverke, nikad nee da rade ako mogu da se izvuku.
Odgurao je plug iza njih, poneo jeziak napred i privezao ga. Spretnim pokretom odmotrao je uzde
sa stuba, seo i trznuo konopcima preko irokih sapi. "iha!"
Konji su samo stajali i pomerali noge.
"iha, kad kaem!"
Tom je poeo da uzmie. "Miran! Miran!" Brok je uzeo slobodni kraj uzdi i pucnuo njima tako
jako da su zazvidale. Tom je frknuo i poloio jedno svoje veliko kopito na jeziak. Jeziak se
slomio.
A Brok je ostao da sedi, nije mogao da doe do rei. Onda je odmahnuo riom glavom. "To je
bilo slu-aj-no", glasno je rekao. Jutro je iznenada postalo veoma mirno. "To je bilo slu-aj-no."
U spremitu je bio jo jedan jeziak. Doneo je njega i neto alata, i usredsredio se na to da ukloni
slomljeni.
"Mirni, tamo! Stoj! Stoj kad kaem!"
Brok je podigao pogled. Cianje i roktanje doli su kao udarac. Video je kako promie jedna crna
pruga, a zatim jo jedna, pa jo jedna... Svinje su pobegle!
"Doi", viknu on; jo i tada pomalo se pitao kako je brzo reagovao. "Dr' ih, Doi! Opkoli ih,
mome!"
Pas se ustrenio kao blistava munja. Izleteo je pred krmau, koja ih je predvodila, i kljocnuo
zubima prema njoj. Roknula je i skrenula u stranu, a on se bacio na sledeu. Sten Vilmer trao je iz
pravca obora. Lice mu je bilo belo.
Brok je potrao da presretne sledeu svinju i okrenuo ju je, ali etvrta je promakla i izgubila se u
umi. Trebalo im je nekoliko zbrkanih minuta da veinu nateraju nazad u obor; nekoliko ih je nestalo.
Vilmer je stajao i dahtao. Glas mu je bio grub. "Video sam to", zavapio je. "Boe moj, video sam.
To je nemogue."
Brok je naduvao obraze i obrisao lice.
"uje li me?" Vilmer ga je epao za ruku. "Kaem ti, video sam to, video sam svojim oima.
Ove svinje same su otvorile vrata."
"Ma, 'ajde!" Brok je osetio kako mu se usta razjapljuju.
"Kaem ti, video sam to! Jedna se podigla na stranje noge i njukom skinula rezu. Uradila je to
sama. A ostale su se gurale iza nje. O, ne, ne, ne!"
Doi je iziao iz ume gonei pred sobom svinju podrugljivim laveom. inilo se da se ona posle
nekog vremena pomirila i utke otkasala u obor. Vilmer se okrenuo kao maina, ponovo otvorio vrata
i pustio je unutra.
"Dobar momak!" Brok je potapao svilastu glavu koja se trljala njukom o njega. "Pametna kuca!"
"Boga mu, prokleto prepametna." Vilmer je suzio oi. "Da li je ikada pas uinio tako neto?"
"Jata", nesigurno je rekao Brok.
Doi se odmakao od njegovih bedara i vratio u umu.
"Kladim se da je poao po jo jednu svinju." U Vilmerovom glasu nasluivao se uas.
"Jata. On je pametan pas, neg' ta."
"Idem do Bila Bergena da vidim ta je ovo." Vilmer se okrenuo na petama. Brok je neko vreme
gledao za njim, onda slegnuo tekim ramenima i vratio se na zapoeti posao. Dok je on to radio, Doi
je pronaao jo dve svinje, doterao ih nazad, i sada uvao strau na vratima obora.
"Dobra kuca", rekao je Brok. "Za ovo e da dobije kosku." Cimnuo je Toma i Derija koji su
dokono stajali. "Dobro, nitarije, da krenemo. iha!"
Polako, konji su ustuknuli. "Hej", vrisnuo je Brok.
Ovoga puta nije se zavrilo na jeziku. Vrlo paljivo, stali su na sam plug, savili svojom teinom
njegov gvozdeni okvir i slomili no. Brok je osetio kako mu se grlo osuilo.
"Ne", promrmljao je.
Vilmera gotovo da je udarila kap kad je uo za konje. Bergen je samo stajao i nemelodino
zvidukao. "Ne znam." Poeao se po kosi boje peska. "Da vam neto kaem. Dii emo ruke od sveg
posla koji ima veze sa ivotinjama, osim hranjenja i mue, naravno. Stavite katance na sve kapije i
neka neko proveri celu ogradu. Videu ta stari kae na ovo."
"A ja, ja u da uzmem puku", rekao je Vilmer.
"Pa, to moda i nije tako loa ideja", rekao je Bergen.
Ari Bruk je trebalo da pregleda jednu sekciju, potez od etiri milje koji je okruivao umu.
Poveo je Doija, koji je veselo skakutao iza njega, i udaljio se, radostan to za promenu moe da
bude sam.
Kako je uma bila mirna! Suneva svetlost koso se probijala kroz nepomino lie pegama
arajui tople smee senke. Iznad, nebo je bilo potpuno plavo, bez oblaka, bez vetra. Stopala bi mu
muklo zakripala po mestimino razbacanom grumenju zemlje ili na kamenu, oeao bi se o granu a
ona bi sasvim slabo zagrebala du njegove odee; osim toga, zemlja je bila potpuno nema. Ptice kao
da su sve odjednom zautale, nijedne veverice na vidiku, kao da su se i one povukle dublje u umu. S
nelagodom je pomislio da sve deluje kao da itav zeleni svet neto oekuje.
Kao pred oluju moda?
Mogao je da razume da e se ljudi poplaiti ako ivotinje postanu pametnije. Da su one zaista bile
pametne, zar bi dozvolile da ih ljudi zakljuavaju, koriste za rad, kope, ubijaju, deru i jedu? Na
primer da Tom i Deri, sad... Ali oni su bili tako neni!
A - ekaj - zar nisu i ljudi postali pametniji? inilo se kao da poslednjih dana vie govore, i to ne
samo o vremenu i susedima, prialo se o tome ko e pobediti na sledeim izborima i zato je kod
kola bolje da je motor pozadi. O tome se, tu i tamo, uvek razgovaralo, naravno, ali ne toliko mnogo, a
ranije nisu imali ni bogzna ta da kau. Pa ak je i gospou Bergen video da ita neki asopis, a
ranije je u slobodno vreme samo gledala TV.
A i ja postajem pametniji!
To saznanje dolo je kao udar groma. Dugo je stajao tamo, nepomian, pa mu je Doi priao i
zbunjeno onjuio ruku.
Ja postajem pametniji.
Naravno - mora da je tako. Nain na koji se u poslednje vreme stalno neto pitao, i kako se seao
stvari, i kako bi progovrio tamo gde bi ranije gotovo uvek utao - ta bi to drugo moglo da bude. Ceo
svet je postajao pametniji.
Umem da itam, rekao je sam sebi. Ne ba najbolje, ali nauili su me az-bu-ku, i umem da itam
stripove. Moda sad umem da itam i prave knjige.
U knjigama su se nalazili odgovori na ona pitanja o kojima je sada razmiljao, stvarima kao to su
Sunce, Mesec i zvezde, zato postoje zima i leto, zato postoje ratovi i predsednici, i ko ivi s druge
strane sveta, i...
Odmahnuo je glavom, nesposoban da obuhvati divljinu koja je rasla u njemu i irila se, dok nije
prekrila svet dalje nego to je bio sposoban da sagleda. Ranije se nikada nije pitao. Stvari su se
naprosto deavale i onda bile zaboravljene. Ali... Pogledao je svoje ruke, zadivljen. Ko sam ja? ta
radim ovde?
Neto je kljualo u njemu. Naslonio je glavu na hladno stablo i oslukivao kako mu krv kola u
uima. Molim te, Boe, neka to bude stvarno. Molim te neka budem kao ostali ljudi.
Posle nekog vremena prebrodio je to i nastavio da proverava ogradu, kako mu je bilo reeno.
Uvee, kad je obavio sve poslove, obukao je isto odelo i poao gore, do velike kue. Gospodin
Rosman je sedeo na tremu, puio lulu i mravim prstima okretao stranice knjige, praktino je i ne
gledajui. Brok je nesigurno stajao, s kapom u ruci, dok vlasnik nije podigao pogled i spazio ga.
"O, zdravo, Ari", rekao je blago. "Kako si veeras?"
"Dobro sam, hvala." Brok je gnjeio kapu zdepastim akama i premetao se s jedne noge na drugu.
"Molim vas, mogu li da vas malo prekinem?"
"A to da ne? Ui unutra." Gospodin Rosman je odloio knjigu i ostao da sedi i pui dok je Brok
otvarao zatitna vrata i prilazio mu. "Evo, sedi ovde."
"U redu je, hvala. Ja..." Brok je preao jezikom preko suvih usana. "Samo bi' da vas neto pitam."
"Pitaj, Ari." Gospodin Rosman se zavalio. Bio je visok suvonjav ovek, mravo oblikovanog
lica, ponositog ispod trenutno prijateljskog dranja, sede kose. Brokovi roditelji uzimali su od njega
zemlju u zakup, a kada je postalo jasno da od njihovog sina nikad nee biti nita, on je preuzeo brigu
o deaku. "Sve je u redu?"
"Pa, u pitanju je ova, ovaj, promena ovde."
"A?" Rozmanov pogled se izotrio. "Kakva promena?"
"Znate, ivotinje postaju pametnije i drskije."
"A, da. To." Rosman je dunuo oblak dima. "Reci mi, Ari, jesi li primetio neku promenu u sebi?"
"Da, ja, pa, ovaj, mislim da jesam."
Rosman klimnu. "Ne bi ni doao ovamo da se nisi promenio."
"ta se to deava, gospodine Rosman? ta nije u redu?"
"Ne znam, Ari. Niko ne zna." Starac se zagledao u plavi suton koji je nadirao. "Samo, jesi li
siguran da to nije u redu? Moda najzad neto dolazi u red?"
"Ne znam..."
"Da. Niko ne zna." Rosmanova bleda aka s plavim venama potapala je novine koje su se
nalazile na stolu pored njega. "Ovde postoje neki nagovetaji. Znanje curi. Siguran sam da je mnogo
vie toga poznato, ali da je vlada spreila da se informacije raire iz straha od panike." iroko se
osmehnuo, s izvesnom dozom pakosti. "Kao da se moe prikrivati fenomen koji se zbiva u celom
svetu! Ali oni u Vaingtonu uporno se dre svojih gluposti."
"Ali, gospodine Rosman..." Brok je podigao ake i pustio ih da opet padnu. "ta emo mi?"
"Da ekamo. Da ekamo i da vidimo. Uskoro idem u grad da sam otkrijem - moji mozgii u
Institutu trebalo bi..."
"Odlazite?"
Rosman odmahnu glavom, nasmejan. "Jadni Ari. Uasno je biti bespomoan, zar ne? Ponekad se
pitam da li se zato ljudi boje smrti - ne dakle zbog zaborava, ve zbog toga to je unapred proreknuta,
zbog toga to se nita ne moe uiniti da se sprei. ak i fatalizam je bekstvo od toga, na neki nain...
Ali tu ve skreem s teme, zar ne?"
Dugo je sedeo i puio. Oko njih cvrao je i romorio letnji sumrak. "Da", najzad je rekao, "i ja to
oseam u sebi. I to nije u celini prijatno. Ne samo zbog nervoze i nonih mora - pretpostavljam da je
to samo fizioloki - ve zbog misli. Uvek sam zamiljao da hitro, ispravno, logiki razmiljam. Sad
se u meni raa neto to uopte ne razumem. Ponekad mi se ini da mi je ceo ivot bio samo alosno i
besmisleno koprcanje. A ipak mislim da sam dobro sluio svojoj porodici i svojoj zemlji." Jo
jednom se nasmeio. "Ipak, iskreno se nadam da u doekati kraj ovoga. Mora da e biti jako
zanimljivo!"
Broku su suze navrle na oi. "ta ja tu mogu da uradim?"
"Da uradi? ivi. ivi od danas do sutra. ta drugo ovek moe da uradi?" Rosman je ustao i
stavio ruku Broku na rame. "Ali nastavi da razmilja. Razmiljaj o zemlji na kojoj ivi. Nikad
nemoj da trampi svoju slobodu za to da neki drugi ovek razmilja umesto tebe, i ini greke umesto
tebe. Ja sam tebi morao da izigravam feudalnog gospodara, Ari, ali moda vie to i nije neophodno."
Brok ga uglavnom nije razumeo. Ali inilo mu se da mu gospodin Rosman govori da bude veseo,
da ovo i nije tako strano. "Mislio sam da bi' moda mogao da pozajmim neke knjige", ponizno je
rekao. "eleo bi' da vidim da li sad mogu da ih itam."
"Pa, da, naravno, Ari. Doi u biblioteku. Videu da li mogu da naem neto to bi ti odgovaralo,
za poetak..."
4.
Izbor iz njujurkog Tajmsa od 23. juna:
PREDSEDNIK PORIE OPASNOST
OD UBRZANJA MOZGA
'Budite mirni, ostanite na poslu',
savetuje Bela kua - Promena nee
nakoditi ljudima
Naunici SAD rade na
problemu - uskoro se oekuje odgovor
PAD AKCIJA NA BERZI
BRINE VOL STRIT
Smanjena prodaja obara
berzu i cene
SAD na rubu recesije
kau ekonomisti
POBUNA U KINESKOJ ARMIJI
Komunistika vlada objavljuje
vanredno stanje
U LOS ANELESU OSNOVANA
NOVA RELIGIJA
Sojer naziva sebe 'Treim Ba'alom'
- hiljade ljudi na masovnim skupovima
FESENDEN TRAI SVETSKU VLADU
Izolacionisti Ajove obru stavove
govorei u Senatu
DONSON KAE DA JE U OVOM TRENUTKU
SVETSKA VLADA NEPOTREBNA
Senator iz Oregona preokree bive
stavove
POBUNA U PROVINCIJSKOM DOMU ZA
SLABOUMNE
NEMIRI U ALABAMI
Sastanak.
Svi su radili do kasno i tek u deset su mogli da se nau na druenju koje je Korint organizovao u
svojoj kui. ila je navaljivala da poslui svoj uobiajeni meni, koji se sastojao od sendvia i kafe;
posle je sela u ugao i tiho priala sa Sarom Mandelbaum. Oi bi im povremeno odlutale do mueva,
koji su igrali ah, a u tom prizoru bilo je nekog navirueg uasa.
Korint je igrao bolje nego ikada pre. Obino su on i Mandelbaum bili prilino izjednaeni:
fiziareva lagana, paljiva strategija protiv uznemirujue bravuroznosti sindikalca. Ali veeras je
mlai ovek bio suvie dekoncentrisan. Pravio je planove koji bi zadivili Kapablanku, a
Mandelbaum ih je itao i varvarski probijao njegovu odbranu. Korint najzad uzdahnu i zavali se
unazad.
"Predajem", rekao je on. "Bio bi to mat u, ovaj, sedam poteza."
"Ne ba." Mandelbaum je pokazao savijenim prstom na kraljevog lovca. "Da si ga pomerio ovde,
a onda..."
"A, da, u pravu si. Bez obzira. Naprosto nisam raspoloen. ta li je zadralo Neta?"
"Stii e. Polako." Mandelbaum se premestio u fotelju i poeo da puni lule s velikom glavom.
"Ne razumem kako moe da sedi tako kad..."
"Kad mi se svet pred nosem raspada? Vidi, Pite, raspada se otkad znam za njega. Do sada, u ovoj
epizodi, jo nije bilo pucanja."
"Uskoro moe da bude." Korint je ustao i stao pored prozora. Ruke su mu bile ukrtene na leima,
ramena oputena. Neumorno bletanje svetala grada izdvajalo ga je iz tame. "Zar ne vidi, Felikse, da
e ovaj novi inilac - ako ga uopte preivimo - potpuno izmeniti ivot ljudi? Nae drutvo izgradila
je, za svoje potrebe, jedna vrsta ljudi. Sada sam ovek postaje neto drugo."
"Sumnjam u to." Zvuk ibice koju je Mandelbaum zapalio o svoju cipelu bio je zapanjujue
glasan. "Jo smo iste stare ivotinje."
"Koliki ti je bio IQ pre promene?"
"Ne znam."
"Nikad se nisi testirao?"
"Ma, jesam, naravno. Tu i tamo naterali bi me na to, da bih dobio ovaj ili onaj posao, ali nikada
nisam pitao za rezultat. ta je IQ osim rezultata na testu IQ."
"Nije samo to. Time se vrednuje sposobnost da barata podacima, prihvata i stvara
apstraktne..."
"Ako si kavkaski tip zapadnoevropskog kulturnog zalea. Ti testovi su stvoreni za njih. Buman iz
Kalaharija bi se nasmejao ako bi saznao da tu nije ukljuena sposobnost da nae vodu. To je njemu
vanije od sposobnosti da barata brojevima. Ja ne potcenjujem logiku i vizuelizaciju kao elemente
linosti, ali ne delim tvoju dirljivu veru u njih. ovek je vie od toga, i automehaniar moe da bude
sposobniji za opstanak od matematiara."
"Opstanak ... pod kakvim okolnostima?"
"Bilo kakvim. Prilagodljivost, vrstoa, brzina ... te stvari se najvie raunaju."
"Ja mislim da dobrota puno znai", stidljivo je rekla ila.
"Bojim se da je to luksuz, iako nas, naravno, takvi luksuzi ine ljudima", rekao je Mandelbaum.
"Dobrota prema kome? Ponekad mora da podivlja i da bude nasilan. Neki ratovi su neophodni."
"Ne bi bili da su ljudi bili inteligentniji", rekao je Korint. "Drugi svetski rat ne bio bio neophodan
da je Hitler zaustavljen pre nego to je uao u Rajnsku. Jedna divizija bi ga zatukla. Ali politiari su
bili suvie glupi da bi predvideli..."
"Nije tako", rekao je Mandelbaum. "Naprosto bilo je razloga zbog kojih nije bilo zgodno - da
kaemo? - da se poalje ta divizija. A devedeset devet procenata pripadnika ljudske rase, bez obzira
koliko pametni bili, radie zgodne stvari umesto mudrih stvari, i zavaravati se razmiljanjem da e
nekako izbei posledice. Mi smo naprosto tako sagraeni. Uz to, svet je toliko pun starih mrnji i
predrasuda, a toliko je ljudi fino, tolerantno i praktino kad je o tome re, da je vraki udno da
tokom istorije ee nije kljualo." Gorina se oseala u njegovom glasu. "Moda su praktini ljudi,
oni koji se prilagoavaju, u principu u pravu. Moda je zaista najmoralnije staviti 'mene, moju enu i
mog malog krivonogog Hasana' na prvo mesto. Kao to je jedan od mojih sinova uradio. Sad je u
ikagu. Promenio je ime i skratio nos. On se ne stidi svojih roditelja, ne, ali je spasao sebe i svoju
porodicu od mnogo nevolja i ponienja. A ja, iskreno, ne znam da li da ga cenim zbog njegove
odlune prilagodljivosti ili da ga nazovem izrodom beskimenim."
"Prilino smo se udaljili od predmeta", rekao je Korint, doveden u nepriliku. "Veeras elimo da
pokuamo da procenimo ta nas eka, ta eka ceo svet." Odmahnuo je glavom. "Moj IQ je s
preanjih 160 za nedelju dana porastao na oko 200. Razmiljam o stvarima koje mi nikada ranije
nisu padale na pamet. Moji preanji profesionalni problemi deluju mi smeno laki. Samo, sve ostalo
je zbrkano. Um mi neprestano luta najfantastinijim stazama misli, a neke od njih su prilino divlje i
morbidne. Nervozan sam kao mae, skaem na svaku senku, bezrazlono se plaim. Tu i tamo blesne
mi neto i sve se uini groteskno ... kao nona mora."
"Jo se nisi prilagodio svom novom mozgu, to je sve", rekla je Sara.
"Ja oseam isto to i Pit", rekla je ila. Glas joj je bio tanak i uplaen. "To nije vredno toga."
Druga ena slegla je ramenima i rairila ruke. "to se mene tie, ja mislim da je to zabavno."
"Pitanje osnovne linosti ... koja se nije promenila", rekao je Mandelbaum. "Sara je uvek bila od
onih prizemnih. Ti naprosto ne uzima svoj novi um za ozbiljno, Liebchen. Tebi je mo apstraktnog
razmiljanja samo igraka. To ima malo veze s ozbiljnim kunim poslovima." Puhnuo je i zapleo lice
u mreu bora dok je mirkao kroz dim. "A ja, ja, ba kao i ti, Pite, imam napade ludila, ali ne
dozvoljavam da me to zabrine. To je samo fizioloki, a ja nemam vremena za takve budalatine. Sad
pogotovu. Svako u radnikom pokretu kao da ima neku sopstvenu luckastu ideju kako bi trebalo da
postupamo. Jedan od elektriara misli da bi elektriari trebalo da trajkuju i preuzmu dunost itave
vlade. Prekjue je neko ak pucao na mene."
"Je li?"
Mandelbaum je slegnuo ramenima. "Jadan hitac. Ali neki ljudi su poandrcali, drugi postaju zli, a
veina se naprosto plai. Oni kao to sam ja, pokuavaju da zauzdaju oluju i stvari dre, koliko je to
mogue, blizu normale. Ljudi ovih dana vie razmiljaju, ali ne i loginije."
"Naravno", rekao je Korint. "Prosean ovek..." Zvono na ulaznim vratima ga je prekinulo. "Mora
da su oni", rekao je. "Uite."
Ula je Helga Arnulfsen; njena vitka visoka prilika nakratko je zaklonila masu Nejtana Luisa.
Delovala je hladnokrvno, elegantno i tvrdo, ba kao i pre, ali pod oima bile su joj senke. "Zdravo",
rekla je bezlino.
"Muke, a?" upita ila, sa simpatijom.
Helga je napravila grimasu. "None more."
"I ja ih imam." Jeza je prola sitnim ilinim telom.
"Net, ta je s psihiem koga je trebalo da dovede?" upita Korint.
"Odbio je u zadnji as", rekao je Luis. "Pala mu je na pamet neka ideja za novi test inteligencije.
A njegov kolega je suvie zauzet putanjem mieva kroz lavirinte. Nema veze, u stvari nam i ne
trebaju." Izgledalo je kao da jedino on nema briga i zlih slutnji, kao da je suvie zabavljen
dostizanjem novih obzorja da bi imao vremena za sopstvene probleme. Priao je posluenju, uzeo
sendvi i zagrizao ga. "Mmmmm... delikat. ila, zato se ne ratosilja ovog osveavajueg vodopije i
uda se za mene?"
"Da ga zamenim za osveavajueg pivopiju?" drhtavo se nasmeila.
"TouchQ! I ti si se promenila, zar ne? Ali, stvarno, morala si da uini neto vie za mene. Jedan
osveavajui sko, ako nita drugo."
"Konano", sumorno je rekao Korint, "ovde nismo iz nekog posebnog razloga. Ja sam prosto
pomislio da bi jedna opta rasprava svima nama razjasnila stvari, i moda nam pruila neke ideje."
Luis je seo za sto. "Vidim da je vlada konano priznala da se neto dogaa", rekao je on i klimnuo
glavom prema novinama koje su leale pored njega. "Pretpostavljam da su morali, ali priznanje nee
nimalo pomoi da se ublai panika. Ljudi se plae, ne znaju ta ih eka i... Pa, dok sam dolazio
ovamo, video sam jednog oveka kako tri ulicom i vriti da je doao kraj sveta. U Central parku
odrava se religijski skup udovinih razmera. Tri pijanca kokala su se ispred bara a nigde na
vidiku nije bilo pandura da ih rastavi. uo sam poarne sirene... neto veliko plamti iz pravca
Kvinsa."
Helga je zapalila cigaretu, uvukla obraze i napola sklopila oi. "Don Rosman je sada u
Vaingtonu", rekla je. Trenutak kasnije dodala je Mandelbaumu: "Doao je u Institut pre neki dan,
zatraio od naih pametnica da ovo ispitaju ali da nalaze ne objavljuju, i odleteo u prestonicu. Uz
pomo svojih veza on e nam sastaviti priu, pre nego bilo ko drugi."
"Iskreno, ne bih rekao da trenutno ima mnogo toga da se kae", rekao je Mandelbaum. "Tek pokoja
stvarica koje smo svi ve okusili, irom sveta. Istina, one se slau u veu celinu, ali jo se ne vidi
itava slika."
"Tek ete da vidite", veselo je dodao Luis. Uzeo je jo jedan sendvi i olju kafe. "Predviam da
e, za manje od nedelju dana, sve krenuti do avola."
"injenica je..." Korint je ustao iz stolice u koju se bio uvalio, i poeo da etka po sobi.
"injenica je da promena nije gotova, da se i dalje nastavlja. Koliko nai najbolji instrumenti mogu
da kau - iako ni oni nisu ba najtaniji, jer su i sami pogoeni - promena se ak ubrzava."
"Unutar granica greke, mislim da vidim manje-vie hiperbolian napredak", rekao je Luis. "Tek
smo na poetku, brao. Onako kako smo poeli, svi emo biti blizu IQ 400 jo pre kraja sledee
nedelje."
Dugo su sedeli, utei. Korint je stajao, stisnute pesnice slobodno su mu visile uz telo, a ila je
bez rei zacvilela, otrala do njega i obesila mu se na ruku. Mandelbaum je otpuhivao oblake dima i
mrtio se dok je vario informaciju; jedna ruka iskrala se da pomazi Sarinu, a ona ju je zahvalno
stisnula. Luis se kezio nad svojim sendviem ali nije prestajao da jede. Helga je nepomino sedela;
duge iste krivine njenog lica bile su potpuno bezizraajne. Grad je slabano toptao ispod njih, oko
njih.
"ta e da se dogodi?" najzad je prozborila ila. Drhtala je toliko da je to bilo vidno. "ta e biti
s nama?"
"Sam Bog zna", rekao je Luis, ne bez nenosti.
"Hoe li se to nastaviti unedogled?" upitala je Sara.
"Jok", rekao je Luis. "Ne moe. U pitanju je poveanje brzine reakcije neuronskih lanaca i
intenziteta signala koje prenose. Fizika struktura elije moe samo ovoliko da podnese. Ako se
preterano stimulie ... dolazi ludilo, posle koga sledi idiotluk, posle koga sledi smrt."
"Koliko visoko moemo da idemo?" upitao je Mandelbaum, praktino.
"Ne znam. Mehanizam promene - i samih nervnih elija - naprosto nije dovoljno poznat. U svakom
sluaju, zamisao o IQ vai samo u ogranienom opsegu; govoriti o IQ od 400 zaista nema puno
smisla. Inteligencija na tom nivou moda ne bi uopte bila inteligencija kakvu mi danas poznajemo,
ve neto drugo."
Korint je bio prezauzet sopstvenim fizikim merenjima da bi znao koliko Luisovo odeljenje zna i
teoretie. Zastraujue saznanje tek je poelo da se oblikuje u njemu.
"Zaboravi konane rezultate", odseno je rekla Helga. "Tu nita ne moemo. Sada je vanije kako
da zadrimo ureenu civilizaciju? Kako da jedemo?"
Korint je klimnuo, nadvladavajui nalet panike. "Do sada nas je nosila obina drutvena inercija",
sloio se. "Najvei broj ljudi obavlja svakodnevne poslove jer im na raspolaganju nije nita drugo.
Ali kad stvari zaista ponu da se menjaju..."
"Domar i lift-boj u Institutu jue su dali otkaz", rekla je Helga. "Rekli su da im je posao suvie
jednolian. ta e se dogoditi ako svi domari, ubretari, kopai rovova i radnici na pokretnim
trakama ree da daju otkaz?"
"Nee svi to da uine", rekao je Mandelbaum. Istresao je lulu i priao da uzme malo kafe. "Neki
e se bojati, neki e shvatiti da moramo da nastavimo, neki... Pa, na ovo nije jednostavno odgovoriti.
Slaem se da nam, u najbolju ruku, predstoji gadan prelazni period - ljudi e naputati posao, ljudi e
se plaiti, ljudi e, na ovaj ili onaj nain, poludeti. Potrebna nam je lokalna prelazna organizacija da
nas provede kroz nekoliko narednih meseci. Mislim da bi radniki pokret mogao da predstavlja
jezgro... Ja radim na tome, a kada momke ubedim i dovedem u liniju, doi u u Gradsku venicu i
ponuditi pomo."
Poto su neko vreme utali, Helga je bacila pogled prema Luisu. "Ti i dalje nema pojma ta je
uzrok svemu ovome?"
"Oh, imam", rekao je biolog. "Koliko hoe, a ne znam kako bi izabrao neki. Mi naprosto moramo
jo neko vreme da prouavamo i razmiljamo, to je sve."
"To je fiziki fenomen koji je zahvatio najmanje itav Sunev sistem", objavio je Korint.
"Opservatorije su to ustanovile putem spektoskopskih prouavanja. Moda je Sunce, na svojoj orbiti
oko sredita galaksije, ulo u neku vrstu polja sile. Ali na teorijskoj osnovi - Boga mu, ne bih da
upliem optu teoriju relativiteta sve dok ne budem morao! - na teorijskoj osnovi, pre naginjem
miljenju da je verovatnije da smo napustili polje sile koje je usporavalo svetlost i uopte uticalo na
magnetne i elektohemijske procese."
"Drugim reima", polako je rekao Mandelbaum, "mi, u stvari, ulazimo u normalno stanje stvari?
Celokupnu svoju prolost proiveli smo pod nenormalnim uslovima?"
"Moda. Samo, naravno, ti su uslovi nama normalni. Mi smo se razvili pod njima. Moda emo
biti kao one ribe iz velikih dubina koje se rasprsnu kada dou na normalan pritisak."
"Ha! Prijatna pomisao!"
"Mislim da se ne bojim smrti", rekla je ila, slabanim glasom, "ali ovakva promena..."
"vrsto dri uzde u svojim rukama", otro je rekao Luis. "Ja pretpostavljam da e ova neravnotea
veliki broj ljudi istinski dovesti do ludila. Nemoj da bude jedna od njih."
Istresao je pepeo cigare. "Jo neto smo otkrili u laboratoriji", nastavio je glasom u kome nije bilo
strasti. "Kao to je Pit rekao, u pitanju je fizika stvar, ili polje sile, ili njegov nedostatak, to utie
na elektronske interakcije. Kvantitativno, efekat je prilino mali. Obine hemijske reakcije poprilino
su sline onima pre; u stvari, mislim da nije zabeleena nikakva znaajna promena u brzini
neorganskih reakcija. Ali, to je struktura sloenija i delikatnija, ona vie osea i te slabane efekte.
Mora da ste primetili da ste u poslednje vreme ivahniji. Testirali smo neke brzine metabolizma -
one su poveane; ne mnogo, ali su poveane. I motorike reakcije su bre, iako to moda niste
primetili jer vam se subjektivan oseaj za vreme takoe ubrzao. Drugim reima, malo je promena u
miinim, lezdanim, vaskularnim i ostalim, isto somatskim funkcijama; tek da se malo unervozite -
na ta ete se prilino brzo naviknuti, ako se nita drugo ne dogodi.
S druge strane, najorganizovanija elije - neuroni, a pre svega neuroni kore velikog mozga -
najvie su pogoene. Opaanje se popravlja; to su psihii izmerili. Siguran sam da ste primetili da
bre itate. Vreme reakcije na sve stimulanse je krae."
"ula sam to od Donsa", hladnokrvno je klimnula Helga, "i proverila statistike podatke o
saobraajnim nesreama prole nedelje. Definitivno ih je manje. Ako ljudi bre reaguju, prirodno je
da e biti bolji vozai."
"A-ha", rekao je Luis. "Dok se ne umore od milenja od ezdeset milja na sat i ponu da voze
stotku. Onda moda nee biti vie sudara, ali kod onih koji se dogode bie - bum!"
"Ali ako ljudi postanu pametniji", poela je ila, "znae dovoljno da..."
"ao mi je, ali nije tako." Mandelbaum je odmahnuo glavom. "Osnova linosti se ne menja, je l'
tako? A inteligentni ljudi oduvek su, s vremena na vreme, pravili popriline gluposti, ili
bezobrazluke, ba kao i svi drugi. Recimo, neko moe da bude briljantan naunik ali to ga ne
spreava da zanemari svoje zdravlje, ili da nepaljivo vozi, ili da dotira spiritualiste, ili..."
"Ili da glasa za demokrate", klimnuo je Luis i iroko se osmehnuo. "U pravu si, Felikse. Na kraju
e, nema sumnje, poveana inteligencija imati uticaja na ukupnu linost, ali za sada jo nisu uklonjene
niije slabosti, neznanja, predrasude, crne mrlje ili ambicije; samo je ljudima dodata mo, vie
energije i inteligencije, da se njima prepuste ... to je jedan od razloga zato civilizacija poputa."
Glas mu je postao suv i didaktian: "Da se vratimo temi; najorganizovanije tkivo na svetu je,
naravno, veliki mozak oveka, siva masa ili sedite svesti, ako vam je tako drae. On osea stimulans
- ili nedostatak inhibicije, ako je Pitova teorija ispravna - vie od bilo ega drugog na Zemlji.
Njegovo funkcionisanje nesrazmerno se poveava u odnosu na ostatak organizma. Moda vi i ne znate
koliko je sloena struktura ljudskog mozga. Verujte mi, prema njemu siderina vaseljena izgleda kao
deje kockice za slaganje. Mnogo puta je vie moguih meuneuronskih veza nego atoma u celom
kosmosu - faktor je negde deset na nekoliko miliona. Ne iznenauje da mala promena u elektrohemiji
- toliko mala da telo gotovo nita i ne osea - menja celokupnu prirodu uma. Pogledajte ta malo
droge ili alkohola moe da uini, a onda se prisetite da ovaj novi faktor deluje na samu sutinu
postojanja elije. Jedno pitanje je zaista zanimljivo: Da li tako fino uravnoteena funkcija uopte
moe da preivi takvu promenu?"
U njegovom glasu nije bilo straha, a oi iza tekih soiva bletale su bezlinim uzbuenjem. Za
njega je ovo predstavljalo isto udo; Korint ga je zamiljao kako umire i pravi klinike zabeleke o
sebi dok mu ivot kopni.
"Pa", sumorno je rekao fiziar, "ubrzo emo saznati."
"Kako moete da tako sedite i tako mirno razgovarate o tome?" zavapila je ila. Glas joj je
podrhtavao od uasa.
"Draga moja devojko", rekla je Helga, "moete li da nam predloite da, na ovom stepenu, radimo
bilo ta drugo?"
5.
Izbor iz njujurkog Tajmsa od 30. juna:
PROMENA USPORAVA
Primeeno slabljenje, efekti
oigledno nepovratni
Rajaderova teorija moe
da sadri objanjenje
OBJAVLJENA OBJEDINJENA TEORIJA POLJA
Rajader objavljuje proirenje Ajntajnovih
teorija - meuzvezdano putovanje
teorijski mogue
FEDERALNA VLADA ODRIE SE FUNKCIJA
Predsednik moli lokalne vlasti
da pokau razboritost
Izvrni organi njujorkih radnika pod vostvom
Mandelbauma zalau se za kooperativnost
U ZEMLJAMA SOVJETSKOG BLOKA -
REVOLUCIJE
Proglaena kontrola informacija -
ire se organizovani nemiri
Revolucionari razvili nova oruja
i vojne doktrine?
POGORANA SVETSKA EKONOMSKA KRIZA
Nemiri zbog hrane u Parizu, Dablinu,
Rimu, Hong Kongu
Hiljade radnika daje otkaz -
snabdevanje gotovo prekinuto
U LOS ANELESU POBUNA PRIPADNIKA KULTA TREEG BA'ALA
Demoralisana Nacionalna garda
Fanatici zauzeli kljune take -
uline borbe nastavljene
Njujorka vlada upozorava na
aktivnost lokalnih kultista
TIGAR UBIO HRANIOCA I POBEGAO IZ
ZOOLOKOG VRTA U BRONKSU
Policija upozorava, organizovne hajke
Vlasti razmatraju ubijanje svih
opasnih vrsta
STRAH OD NOVIH NEREDA U HARLEMU
ef policije: 'Ono to se jue dogodilo
samo je poetak' - narastajuu
paniku izgleda nemogue zaustaviti
PSIHIJTRI KAU DA SE OVEK
'NESLUENO RAZVIO'
Kernes iz Belvija: 'Nepredvidljivi rezultati
nervnog ubrzanja ine neupotrebljivinm stare podatke
i metode kontrole - nemogue je ak
i proceniti konaan ishod'
Sutradan nije bilo novina; nije bilo papira na kome bi se tampale.
Brok je mislio da je udno to su ga ostavili da uva imanje. Meutim, u poslednje vreme
dogodilo se mnogo udnih stvari.
Prvo je otiao gospodin Rosman. Onda, ve sutradan, Stena Vilmera napale su svinje kada je
otiao da ih nahrani. Krenule su na njega, roktale i ciale, gnjeile ga tekim telesima, i nekoliko njih
je moralo da bude ubijeno pre nego to su ga pustile. Najvei broj preostalih onda je navalio na
ogradu. Udarale su u nju zajedno, probile je i nestale u umi. Vilmer je bio prilino gadno povreen i
morali su da ga odvezu u bolnicu; zakleo se da se nikada nee vratiti. Jo dvojica radnika dala su
otkaz istog dana.
Brok je bio suvie zbunjen, suvie ispunjen promenom u samom sebi da bi ga to zabrinulo. Bilo
kako bilo, on nije imao bogzna ta da radi jer je sav posao, osim onog najosnovnijeg, bio prekinut.
Pazio je na ivotinje, brinuo se da dobro postupa prema njima, i nosio puku na boku, pa nije imao
puno problema. Doi je uvek bio uz njega. Ostatak vremena sedeo je negde i itao, ili naprosto
razmiljao sa akom na bradi.
Bil Bergen pozvao ga je nekoliko dana posle epizode sa svinjama. Nadzornik kao da se nije puno
promenio, bar ne spolja. Jo je bio visok, kose boje peska i spor na reima, s istom akalicom
zaboravljenom izmeu usana i istim kiljavim svetlim oima. Meutim, sa Brokom je razgovarao jo
sporije i opreznije nego pre - ili se to tako samo inilo?"
"Pa, Ari", rekao je on, "Smit je upravo dao otkaz."
Brok se premestio s jedne noge na drugu i nastavio da gleda u pod.
"Rekao je da hoe da ide na koled. Nisam uspeo da ga odgovorim." Bergenov glas sadravao je
traak samozadovoljnog uivanja. "Idiot. Za mesec dana uopte vie nee biti koleda. Sad smo ostali
samo ti, moja ena, Vos i ja."
"Nekako nas je malo", promrljao je Brok jer je oseao da bi trebalo da neto kae.
"Jedan ovek, ako mora, moe da obavlja ono najnunije", rekao je Bergen. "Sreom, leto je.
Konji i krave mogu da budu napolju, pa ne mora da se isti tala."
"A ta je s usevima?"
"Jo nema puno posla. Uostalom, nek se nose."
Brok je pogledao u nebo. Za sve one godine koje je ovde proveo, Bergen je bio najpouzdaniji i
najvredniji radnik koga su imali.
"A ti si postao pametan ba kao i mi, zar ne, Ari?" upita Bergen. "Rek'o bi' da si negde oko
normale - normale pre promene, mislim. A nije gotovo. Bie ti jo pametniji."
Brokovo lice se zaarilo.
"Izvini, nisam mislio nita lino. Ti si dobar ovek." Na trenutak je prebirao po papirima
razbacanim po stolu za kojim je sedeo. "Ari, ti si sada zaduen za ovo."
"A?"
"I ja odlazim."
"Ali, Bile... Ti ne moe..."
"Mogu i hou, Ari." Bergen je ustao. "Zna, moja ena oduvek je elela da putuje, a ja moram da
razmislim o nekim stvarima. Nije vano o kakvim; to je neto o emu sam mozgao mnogo godina, a
sada verujem da vidim odgovor. Poi emo, naim kolima, na zapad."
"Ali ... ali ... gospodin Rosman, on ra-u-na na tebe, Bile..."
"Bojim se da u ivotu postoje vanije stvari od vikendice na selu gospodina Rosmana",
ravnoduno je rekao Bergen. "Ti si sposoban da upravlja ovim, ak i ako te Vos ostavi."
Strah i zbunjenost pretoili su se u porugu: "Plai se ivotinja, a?"
"Ma, ne, Ari. Uvek se seti da si i dalje pametniji od njih i, to je jo vannije, da ima ruke.
Puka e sve zaustaviti." Bergen je priao prozoru i pogledao napolje. Bio je vedar, vetrovit dan, i
nemirne grane drvea kidale su sunevu svetlost. "U stvari", nastavio je istim blagim, dalekim tonom,
"farma je bezbednija od bilo kog drugog mesta koje mi pada na pamet. Ako proizvodni i distributivni
sistemi otkau, kao to mogu, i dalje e imati ta da jede. Ali moja ena i ja neemo se podmladiti.
Ja sam itavog ivota bio pouzdan, trezven, savestan ovek. Sad se pitam emu sve te izgubljene
godine."
Okrenuo je lea. "Zbogom, Ari." Zvualo je to kao naredba.
Brok je izaao u dvorite; vrteo je glavom i mrmljao sebi u bradu. Doi je nesigurno cvileo i
gurao mu njuku u dlan. Brok mu je promrsio zlatnu dlaku, seo na klupu i spustio glavu u ake.
Nevolja je, pomisli on, to su, osim mene i ivotinja, i svi drugi postali pametniji. Sam Bog zna
ta se roji u glavi Bila Bergena.
Bila je to zastraujua pomisao. Brzina, opseg i otrina njegovog uma postala mu je najednom
okrutna. Nije smeo ni da zamisli na ta lii sada obino ljudsko bie.
To je zaista bilo teko shvatiti. Bergen nije postao Bog. Oi mu nisu blistale, glas mu nije bio
rezonantan i postojan, nije poeo da gradi velike maine koje su plamtele i urlale. Jo je bio isti
visoki ovek povijenih ramena i istroenog lica, koji je strpljivo razvlaio rei u govoru; nita drugo.
Drvee je jo bilo zeleno, jedna ptice cvrkutala iza ruinjaka, kobaltnoplava muva stajala na naslonu
za ruke na klupi.
Brok se maglovito priseao propovedi koje je uo kad je ono nekoliko puta bio u crkvi. Kraj
sveta... Hoe li se nebo otvoriti, hoe li aneli izliti gnev na Zemlju koja se trese i hoe li se Bog
pojaviti da sudi sinovima ovekovim? Oslukivao je zvuk velikih galopirajuih kopita, ali uo se
samo vetar u drveu.
To je bilo ono najgore. Nebo nije bila briga. Zemlja se jednako vrtela kroz beskraj mraka i tiine,
a ono to se dogaalo u tankoj skrami to vri na njenoj kori, nije bilo vano.
Nikoga nije bilo briga. I ni za koga to nije bilo vano.
Brok je pogledao svoje oguljene cipele, a zatim jake, kosmate ruke izmeu kolena. inile su se
neverovatno tuinskim - ruke stranca. Isuse dragi, pomisli on, da li mi se ovo zaista dogaa?
Zgrabio je Doija za kudrav vrat i privukao ga blie. Iznenada je osetio divlju potrebu za enom,
za nekim ko e ga drati, razgovarati s njim i skrenuti mu misli s usamljenosti neba.
Ustao je, obliven hladnim znojem, i krenuo do kuice Bergenovih. Pretpostavljao je da je sad
njegova.
Vos je bio mlad, klinac iz grada, ne preterano bistar, tako da nije mogao da nae drugo
zaposlenje. Zlovoljno je podigao glavu s knjige kad je drugi ovek uao u malu dnevnu sobu.
"Pa", rekao je Brok, "sad je Bil dao otkaz."
"Znam. ta emo mi?" Vos je bio uplaen, slab i voljan da prepusti vostvo. Bergen mora da je to
predvideo. Jaao je sopstveni oseaj odgovornosti.
"Bie nam dobro ako ostanemo ovde", rekao je Brok. "Samo emo da ekamo, da radimo isto to i
pre, to je sve."
"ivotinje..."
"Ima puku, zar ne? U svakom sluaju, saznae kad preteraju. Samo budi paljiv, uvek
zakljuavaj vrata za sobom, budi dobar s njima..."
"Ama neu ja da ekam nikakve proklete ivotinje", namrgoeno je rekao Vos.
"E ba 'oe." Brok je priao ledari, izvadio dve konzerve piva i otvorio ih.
"Vidi, ja sam pametniji od tebe i..."
"A ja sam jai. Ako ti se ne svia, moe da ide." Brok je pruio Vosu jednu konzervu a drugu
nakrenuo nad usta.
"Vidi", rekao je on trenutak kasnije, "ja poznajem ove ivotinje. One se veinom ponaaju po
navici. Vrzmae se okolo jer ne znaju nita bolje, i zato to ih 'ranimo, i zbog - ovaj - zbog respekta
prema oveku, koji je uteran u njih. U umi nema ni medveda ni vukova, nita to bi moglo da nam
pravi probleme, osim, moda, svinja. to se mene tie, ja bi' se vie plaio da sam u gradu."
"Kako to?" Bez obzira to to nije hteo, Vos je bio nadvladan. Spustio je knjigu i uzeo pivo. Brok
je bacio pogled na knjigu: No strasti; petparako izdanje. Vos je moda dobio bolji um, ali se u
ostalom nije izmenio. On naprosto nije eleo da razmilja.
"Ljudi", rekao je Brok. "Sam Bog zna ta e raditi." Priao je radiju, ukljuio ga i istoga trena
zaule su se vesti. To mu nije puno znailo; veinom se govorilo o novoj moi mozga, ali su rei bile
sastavljene na nain koji nije imao mnogo smisla. Uz to, vlasnik glasa zvuao je uplaeno.
Posle ruka, Brok je odluio da provrlja umom i vidi da li moe da pronae svinje i otkrije ta
smeraju. Brinule su ga vie nego to je eleo da prizna. Svinje su uvek bile pametnije nego to je to
veina ljudi znala. Mogle su da dou na pomisao da se domognu zaliha hrane na farmi koju paze
samo dva oveka.
Vosa ak nije ni pitao da poe; ovaj bi to odbio, a u svakom sluaju pametno je imati jednog
oveka da uva kuu. Brok i Doi su, tako, sami preli ogradu i zali u est stotina jutara ume.
Bila je zelena, senovita i puna umova. Brok je tiho hodao, s pukom ispod ruke, i lako, naviknuto
razgrtao nisko grmlje pred sobom. Nije spazio nijednu vevericu, iako ih je obino bilo mnogo. Pa ...
mora da su dole do onog istog zakljuka do koga su vrane ve odavno stigle - da se treba kloniti
oveka s pukom. Pitao se koliko li ga oiju posmatra, i ta se dogaa iza tih oiju. Doi mu se
zalepio za pete i nije skakutao na sve strane kao to je to obino inio. Prenebregnuta grana podmuklo
ga je tresnula u lice. Zastao je, i u deliu sekunde strah je narastao u njemu. Da li sad i drvee
govori? Hoe li se ceo svet pobuniti.
Ne... Trenutak kasnije povratio je kontrolu nad sobom i vrsto krenuo dalje kozjom stazom. Da bi
ga ovo - ta god to bilo - promenilo, potrebno je da bie uopte moe da razmilja. Drvee nema
mozak. inilo mu se da je neko nekad rekao da ga ni insekti nemaju, i napravio sebi zabeleku da ovo
proveri. Dobro da gospodin Rosman ima tako veliku biblioteku.
A dobro je i da je, shvatio je Brok, on sam smiren. On se nikada nije previe uzbuivao ni zbog
ega, i primao je ovaj novi poredak mirnije nego to se inilo da je to mogue. Korak po korak, tako
ti je to. Naprosto provodi dan za danom, radi sve to moe da ostane iv.
Gusti se rakrilio pred njim i svinja je izvirila iz njega. Bio je to stari crni vepar, veliko zlokobno
stvorenje koje mu je nepomino stalo na put. Njukoliko lice bilo je kao maska, ali Brok nikada nije
video nita tako hladno kao njegove oi. Doi se nakostreio i poeo da rei, a Brok je podigao
puku. Dugo su stajali tako, nepomini. Onda je vepar zagroktao - inilo se prezrivo - okrenuo se i
skliznuo meu senke. Brok je shvatio da je mokar od znoja.
Primorao je sebe da jo nekoliko sati hoda; krstario je umom, ali malo toga je video. Kada se
vratio, bio je sav utonuo u misli. U redu, ivotinje su se promenile, ali nikako nije mogao da kae
koliko, niti ta e one sledee da urade. Moda nee nita.
"Razmiljao sam", rekao je Vos kada je uao u kuicu. "Moda da se preselimo kod nekog drugog
farmera. Ralfu Martinsonu je potrebna pomo, sad kad mu je njegov radnik dao otkaz."
"Ja ostajem."
Vos ga je hladno okrznuo pogledom. "Jer ne eli da ponovo bude moron, a?"
Brok se trgnuo, ali rei su mu zazvuale ravnoduno: "Zovi to kako ti je drago."
"Ja neu da veno ostanem ovde."
"Niko ti to i ne trai. Hajde, vreme je za muu."
"Judo, ta emo s mlekom od trideset krava? Kamion iz mlekare ve tri dana ne dolazi."
"Mmmmm... da... Pa, smisliu ve neto. Tek ne moemo da ih pustimo da im se vimena rasprsnu."
"A to da ne?" promrmljao je Vos, ali je krenuo za njim u talu.
Pomusti trideset krava nije bio lak posao, ak ni uz pomo nekoliko maina. Brok je odluio da
pokua da veinu pomuze, ali to je trailo puno vremena, jer ih je potrebno bilo postepeno sabijati.
Dotle su one ve postale nemirne i bilo ih je teko kontrolisati.
Iziao je, uzeo vile i poeo da preko ograde baca seno ovcama, koje su, kao i obino, pohrlile iz
ume. Negde na pola posla, prenuo ga je Doijev divlji cvile. Okrenuo se i ugledao kako mu se
pribliava ogroman holtajnski bik, koji je iveo na farmi.
Oslobodio se! Brokova ruka krenula je ka pitolju za pojasem, a zatim opet ka vilama. Pitolje ne
pomae mnogo kod ovakvih udovita. Bik je frktao, udarao nogom o zemlju i mahao glavom s koje
su bili odrezani rogovi.
"Polako, drugar." Brok je lagano krenuo ka njemu; oblizivao je suve usne. Buka njegovog srca
glasno mu je odjekivala u uima. "Dobro je, polako, 'ajd' nazad u tor."
Doi je zareao, kruto se drei gazde. Bik je spustio glavu i krenuo.
Brok se trgnuo. inilo se da div ispred njega ispunjava nebo.
Brok ga je ubo ispod eljusti. Greka, u magnovenju je shvatio; trebalo je da gaa oi. Vile su mu
bile izbaene iz ruku i osetio je udarac koji ga je oborio na zemlju. Bik je nabio glavu na Brokove
grudi i pokuavao da ga probode rogovima kojih nije bilo.
Odjednom je zamukao, s uasom bola u glasu. Doi mu je priao s lea i epao ga eljustima za
pravo mesto. Bik se okrenuo i jednim papkom zastrugao du Doijevih rebara. ovek je dohvatio
pitolj i opalio sa zemlje. Bik je jurnuo. Brok se zakotrljao, osovio na noge i jednim skokom se naao
pored velike glave. Stavio mu je pitolj iza uva i opalio. Bik se posrnuo i pao na kolena. Brok je
ispraznio pitolj u njegovu lobanju.
Posle toga, sruio se na telo, u kovitlacu se pribliavajui tami.
Doao je k sebi kad ga je Vos prodrmao.
"Ari, jesi li povreen?" Rei su se nerazumljivo gomilale u njegovoj glavi. "Jesi li povreen?"
Brok je dopustio da ga Vos povede do kuice. Posle jednog estokog pia osetio se bolje i
pregledao je sam sebe. "Dobro sam."
"Onda je sve reeno." Vos je drhtao vie od samog Broka. "Idemo odavde."
Ria glava se protresla. "Ne."
"Jesi li poludeo? Sam e da ostane ovde, a sve ivotinje su podivljale, sve je otilo do avola...
Jesi li poludeo?
"Ja ostajem."
"Ja ne! A nameravam da i tebe ubedim da poe."
Doi je zareao. "Nemoj", rekao je Brok. Najednom je osetio samo neizmeran umor. "Idi, ako
'oe, ali mene pusti. Meni e da bude dobro."
"Pa..."
"Poterau sutra neto stoke do Martinsona, ako bude 'teo da i' primi. Ostalo mogu sam."
Vos se prepirao jo neko vreme, a zatim je odustao, seo u dip i odvezao se. Brok se nasmeio a
da mu nije bilo ba najjasnije zato je to uinio.
Proverio je tor u kom je bio bik. Kapija je bila slomljena, odmerenim udarcem. Polovina
funkcionalnosti ograda oduvek je poticala uz injenice da ivotinje nisu bile dovoljno pametne da
neprestano udaraju u njih. Pa, inilo se da su sada to postale.
"Morau da buldozerom pokopam tog prikana", rekao je Brok, Sve prirodnije mu je bilo da se
glasno obraa Doiju. "Sutra. 'Ajmo sad da veeramo, mome, a onda emo malo da itamo i
sluamo muziku. Rekao bi' da smo odsad sami."
6.
Grad je bio organizam, ali Korint nikada ranije nije uviao njegovu zapletenu i nesigurnu
ravnoteu. Sada, kada je balans nestao, Njujork je brzo klizio ka slomu i smrti.
Radilo je samo nekoliko vozova podzemne eleznice; u sistemu za sluaj opasnosti radili su samo
oni dovoljno posveeni poslu, koji je postao ujedno i dosadan i odvratan. Stanice su bile prazne i
mrane, prljave od nepoienog ubreta, a vritanje tokova donosilo je muan utisak samoe.
Korint je peice iao do posla, prljavim ulicama iji se promet sveo na beznaajan deli nekada
postojane reke.
Seanje, staro pet dana: putevi zakreni, elina zapreka dugaka deset milja ispunjava vazduh
izduvnim gasovima, ljudi poinju da se gue - slepa panika, rulja koja bei iz grada za koji je
zakljuila da je propao, leti iz njega prosenom brzinom od pet milja na sat. Dvoja kola zaplela su
branike i vozai su izili iz njih i tukli se dok im se lica nisu pretvorila u krvave maske. Policijski
helikopteri nemono zuje iznad glava, nalik na udovine muice. Tuno je saznati da umnogostruena
inteligencija nije spreila jedan takav ivotinjski stampedo.
Oni koji su ostali - moda tri etvrtine stanovnika grada - jo su se borili. Jako racionisani gas,
voda i struja, dostavljani su graanima. Hrana je jo kapala sa sela, iako se moralo uzimati ono do
ega je bilo mogue doi, i to papreno platiti. A on je bio kao ajnik: tandrkao je, kuvao i spremao se
da prokljua.
Seanje, staro tri dana: druga pobuna u Harlemu, kada se strah od nepoznatog i bes zbog prastare
nepravde pretoio u borbu, bez nekog razloga, osim to neuvebani umovi nisu mogli da kontroliu
svoje nove moi. Ogromna tutnjava stambenih zgrada koje gore, divovske crvene buktinje diu se ka
vetrovitom nonom nebu. Nemirna luminiscencija nalik na krv na hiljadama mranih lica, hiljadama
bedno obunih tela koja tropou, njiu se i teturaju ulicama. No koji blista visoko i utoljuje e u
ljudskom grlu. Vrisak kad neka ena pada i pretvara se u bezoblinu masu pod stotinama nogu koje
tre. Helikopteri lete tamo-amo i vrte se u oluji pregrejanog vazduha koji hita navie iz vatara. A
ujutro, prazne ulice, izmaglica gorkog dima, slabano mrktanje iza zamandaljenih prozora.
Da, jo postoji tanuan, nategnut privid reda. Samo ... koliko jo moe da traje?
Odrpan ovek sa neurednom, skoranjom bradom, drao se drei propoved na ulinom uglu.
Desetina ljudi stajala je oko njega i sluala ga neobino paljivo. Korint je u tiini uo glasne i otre
rei: "...jer smo zaboravili veita naela ivota, jer smo dopustili da nas naunici izdaju, jer smo svi
sledili pametnjakovie. Kaem vam, ivot je jedini vaan pred velikim Jedinstvom u kome smo svi
jedno i jedno je sve. Smotrite, ja vam donosim re vraenih..."
Koa mu se najeila i brzo je zamakao za ugao. Da li je to bio misionar kulta Treeg Ba'ala? Nije
znao, a nije mu se ostajalo da sazna. Na vidiku nije bilo pandura da to prijavi. Bie prava nevolja
ako nova religija stekne pristalice ovde u gradu. Donekle ga je uteilo to to je video da jedna ena
ulazi u oblinju katoliku crkvu.
Jedan taksi skrenuo je za ugao na dva toka, bono okrznuo parkirana kola i nestao u eksploziji
buke. Neki drugi automobil vukao se niz ulicu; voza je imao napeto lice, a saputnik je drao puku.
Strah. Radnje s obe strane ulice bile su zamandaljene; jedna mala bakalnica ostala je otvorena, a njen
vlasnik drao je pitolj za pojasom. U prljavom ulazu u stambenu zgradu sedeo je starac i itao
Kantovu Kritiku s udnom i mahnitom glau koja je inila da zaboravi na okolni svet.
"Gospodine, nisam jeo dva dana."
Korint je pogledao oblik koji se dounjao iz jedne bone uliice. "ao mi je", odgovorio je.
"Imam samo deset dolara kod sebe. Jedva dovoljno za obrok, po sadanjim cenama."
"Hriste, ja ne mogu da naem posao..."
"Idi u Gradsku venicu, prijatelju. Dae ti posao i nahraniti te. Njima su jako potrebni ljudi."
Prezir: "U tu ekipu? Da istim ulice, bacam ubre, dovozim hranu... Radije u da gladujem!"
"Onda gladuj", ispljunuo je Korint i bre nastavio dalje. Teina revolvera koji je potezao dep
njegovog kaputa bila je uveseljavajua. Nisu mu se mnogo dopadali takvi tipovi, posle onog to je
video.
Ipak, kako je mogue oekivati neto drugo? Uzmi tipino ljudsko bie, radnika u fabrici ili
kancelariji, iji je mozak otupljen do zbirke verbalnih refleksa, ija je budunost dan za danom
lipsavanja, a koja mu ne nudi nita vie do prilike da napuni stomak i da bude napojen filmom ili
televizijom... Vie veih automobila, vie veih plastinih predmeta, sve dalje i sve vie s amerikim
nainom ivota. ak i pre promene, postojala je praznina u zapadnoj civilizaciji, okrenuta unutra,
nesvesno shvatanje da mora da postoji neto vie u ivotu od ovekovog linog efemernog sebe ... a
ideal nije bio na vidiku.
A onda iznenada, gotovo preko noi, ljudska inteligencija eksplodirala je prema fantastinim
visinama. Potpuno novi kosmos otvorio se pred ovim ovekom, vizije, shvatanja, misli koje su
spontano kljuale u njemu. Video je bednu neprilinost sopstvenog ivota, trivijalnost svoga posla,
uske i besmislene granice svojih verovaja i ko vencija ... i digao je ruke.
Naravno, nisu svi otili ... nije ak ni veina. Ali dovoljno je ljudi to uradilo da iz koloseka izbaci
celokupnu strukutru tehnoloke civilizacije. Ako se vie ne kopa ugalj, onda radnici u elianama i
mainci ne mogu ostati na svojim poslovima, makar to i hteli. Dodajete to na poremeaje
prouzrokovane izokrenutim oseanjima i...
Gola ena hodala je ulicu s korpom za pijacu u rukama. Poela je da misli svojom glavom,
zamislio je Korint, zakljuila da je odea leti smena i iskoristila to to je policija imala drugih
briga, da rei svoju. U tome, samom po sebi, nije bilo nikakve tete, ali gledajui to kao simptom,
zadrhtao je. Bilo koje drutvo nuno je zasnovano na odreenim, manje ili vie proizvoljnim
pravilima i ogranienjima. Previe ljudi odjednom je shvatilo da su zakoni proizvoljni, bez stvarnog
znaaja, i poelo da kri svaki koji im se nije sviao.
Jedan mladi sedeo je na pragu kue, rukama je obgrlio kolena privuena do brade, ljuljao se
napred-nazad i tiho cvileo. Korint je zastao. "ta nije u redu?" upitao je.
"Strah." Oi su bile svetle i blistale su. "Iznenada sam ga spoznao. Sam sam."
Korintov um pruio se napred, do onoga to se spremao da kae, ali je uo samo panikom
zamagljene rei: "Sve to znam, sve to jesam, ovde je, u mojoj glavi. Sve postoji za mene samo
onako kako to ja znam. A jednoga dana ja u umreti." Pruga pljuvake tekla mu je iz ugla usana.
"Jednoga dana doi e velika tama, mene nee biti ... nieg nee biti! Ti e moda postojati, za tebe
... mada, kako mogu da znam da i ti nisi samo moj san?... ali za mene nee biti niega, niega, niega.
Nee ak biti ni da sam bio." Slabane suze curile su mu iz oiju; Korint je produio dalje.
Ludilo ... da, to je bilo u tesnoj vezi s kolapsom. Mora da postoje milioni onih koji nisu sposobni
da podnesu iznenadnu dubinu i otrinu shvatanja. Nisu sposobni da upravljaju svojom novom moi, i
to ih je odvelo u ludilo.
Zadrhtao je uprkos toplom, mirnom vazduhu.
Institut je nalikovao na utoite. Kada je uao unutra, ugledao je oveka koji je sedeo i straario:
automat mu je leao pored stolice, a u krilu - udbenik iz hemije. Lice koje se podiglo prema
Korintovom bilo je spokojno. "Zdravo."
"Je li bilo problema, Dime?"
"Jo nije. Ali to se kod ovih skitnica i fanatika nikad ne zna."
Korint je klimnuo i osetio kako ga munina naputa. Jo je bilo razumnih ljudi koji nisu otkaili
kada su iznenada spoznali zvezde, ve su se tiho vezali za trenutni posao.
Lif-boj je bio sedmogodinji deak, sin jednog radnika Instituta; kole su, naime, bile zatvorene.
"ao, gospodine", veselo je rekao. "Oekivao sam vas. Kako su uopte Maksvelu pale na pamet one
njegove jednaine?"
"A?" Korintove oi zaustavile su se na knjizi koja je leala na seditu. "Oh, prouavao si radio,
zar ne? Kadogan je prilino krut da se od njega pone. Trebalo bi da pokua da proita..."
"Video sam dijagrame kola, gospodine Korint. 'Ou da znam zato one rade, ali Kadogan ovde
daje samo jednaine."
Korint ga je uputio na lanak o vektorskom raunu. "Kada to proe, doi opet do mene." Smeio
se dok je izlazio na sedmom spratu, ali njegov osmeh je stao da bledi dok je stupao hodnikom.
Luis je bio u laboratoriji i ekao ga. "Kasni", progunao je.
"ila", odvratio je Korint.
Razgovor ovde brzo je postajao nov jezik. Kada ti um uetvorostrui sposobnost, jedna jedina re,
gest rukom, traak izraza lica, moe preneti onome ko poznaje tebe i tvoje manire vie od celih
pasusa gramatiki ispravnog engleskog.
"Jutros si zakasnio", mislio je Luis. "Da li je bilo nekih problema?"
"Kasno sam krenuo zbog ile", bio mu je odgovorio Korint. "Iskreno, Nete, ona ovo uopte ne
podnosi dobro. Brinem se zbog nje. Samo, ta tu ja mogu? Vie ne razumem ljudsku psihologiju, ona
se previe i prebrzo menja. Niko je ne razume. Svi mi postajemo jedni drugima stranci ... i sebi ... a
to je zastraujue."
Luisovo teko telo pomerilo se napred. "Hajde. Rosman je ovde i hoe da proaska s nama."
Krenuli su niz hodnik i ostavili Johansona i Grinevalda uronjene u posao: merenje promenjenih
prirodnih konstanti, ponovno kalibrisanje ureaja, ponovno obavljanje brojnih osnovnih naunih
zadataka.
irom zgrade, ostala odeljenja kartirala su izmenjena lica sopstvenih disciplina. Kibernetika,
hemija, biologija, psihologija, pre svega... Ljudi su nevoljno odlazilina spavanje - bilo je toliko toga
da se uradi.
Glaveine odeljenja okupile su se oko dugakog stola u glavnoj sali za sastanke. Rosman je sedeo
na svom kraju, visok, mrav i sedokos, ne miui svoje asketske crte lica. Helga Arnulfsen bila mu je
s desne strane, Feliks Mandelbaum s leve. Za trenutka se Korint zapitao ta sindikalni radnik trai
ovde, a onda je shvatio da on mora da predstavlja vladu grada u sluaju opasnosti.
"Dobar dan, gospodo." Rosman je proao kroz oblike edvardijanske utivosti s formalnou koja
bi bila smena da nije tako oigledno predstavljala oajniki pokuaj da se vee za neto stvarno i
poznato. "Molim vas, sedite."
inilo se da su sad svi tu, jer je Rosman preao pravo na stvar:
"Upravo sam se vratio iz Vaingtona. Okupio sam vas ovde jer oseam da je neophodna hitna
razmena ideja i informacija. Vi ete se oseati bolje znajui da vam ja mogu pruiti celovitu sliku, a
ja u, sasvim sigurno, biti sreniji uz ona nauna objanjenja do kojih ste vi doli. Zajedno emo
moda ak moi da isplaniramo neto pametno."
"Kad smo kod objanjenja", rekao je Luis, "mi ovde u Institutu prilino smo saglasni da je teorija
doktora Korinta ona prava. Ona se zasniva na tome da je polje sile delimino elektromagnetskog
karaktera i da je stvoreno iromagnetskim dejstvom unutar atomskih jezgara blizu sredita galaksije.
Ono zrai upolje u konusu koji je, u trenutku kada stigne u nau oblast svemira, irok vie svetlosnih
godina. On je delovao tako to je inhibirao odreene elektromagnetske i elektrohemijske procese, od
kojih se izdvaja funkcionisanje odreenih tipova neurona. Pretpostavljamo da je Sunev sistem, u
svojoj orbiti oko galaktikog sredita, pre mnogo miliona godina uao u ovo polje sile ... verovatno u
doba krede, ili moda i ranije. Nema sumnje da je u to vreme izumrlo mnogo vrsta. Meutim, ivot je
u celini opstao ... prilagodio je nervne sisteme tako to je nadoknadio inhibirajuu silu, postavi isto
toliko puta efikasniji. Ukratko, danas su svi oblici ivota - ili su bili, neposredno pre promene -
onoliko inteligentni koliko bi u svakom sluaju bili."
"Shvatam", klimnuo je Rosman. "A onda su Sunce i njegove planete napustili polje sile."
"Da. Polje mora da ima prilino otru granicu, bar po astronomskim merilima, jer se promena
odigrala za nekoliko dana. Rub polja - od oblasti punog intenziteta do oblasti u kojoj uopte nema
uticaja - irok je moda samo deset miliona milja. Sada smo sasvim sigurno van njega: fizike
konstante ve nekoliko dana su stabilne."
"Ali nai umovi nisu", tmurno je rekao Mandelbaum.
"Znam", upao je Luis. "Odmah emo doi i do toga. Glavni efekat izlaska Zemlje iz tog
inhibitorskog polja je, naravno, iznenadno poveanje inteligencije kod svih oblika ivota koji
poseduju mozak. Iznenada je nestala ona priguujua sila na koju se svaki ivi organizam prilagodio.
Prirodno, nedostatak te sile stvorio je ogromnu nestabilnost. Nervni sistemi naginju podivljalom
radu, jer su pokuavali da se stabilizuju i funkcioniu na novom nivou; zato su u poetku svi bili tako
nervozni i uplaeni. Fizika osnova mozga prilagoena je jednoj brzini, bolje rei - seriji brzina
neuronskih signala; sad je, najednom, brzina poveana dok je fizika struktura ostala ista. Obinim
jezikom reeno, potrajae malo dok se ne prilagodimo ovome."
"Zato nismo mrtvi?" upitao je Grahovi, hemiar. "Rekao bih da bi i naa srca, i sve ostalo,
trebalo da ponu da rade kao luda."
"Autonomni nervni sitem bio je relativno malo ugroen", rekao je Luis. "ini se da je u pitanju tip
elija; znate, postoje razne vrste nervnih elija, a oigledno su samo one u kori velikog mozga
znaajno reagovale na promenu. ak i tamo se brzina funkcionisanja nije ba mnogo poveala - faktor
je mali - ali oigledno su procesi koji imaju veze sa sveu tako osetljivi da je to napravilo tu
ogromnu razliku u onome to mi nazivamo miljenjem."
"Ali, hoemo li opstati?"
"Oh, da, siguran sam da nee biti neke fizioloke tete... U svakom sluaju, bar ne kod veine
ljudi. Neki su poludeli, nema sumnje, ali to je verovatno vie iz psiholokih nego iz fiziolokih
razloga."
"A ... hoemo li ui u neko drugo takvo polje sile?" posumnjao je Rosman.
"Teko", rekao je Korint. "Na osnovu teorije, prilino sam uveren da postoji najvie jedno takvo u
svakoj galaksiji. A poto je Suncu potrebno nekih dve stotine miliona godina da napravi krug oko
galaktikog sredita ... pa, trebalo bi da imamo vie od polovine tog perioda pre nego to ponemo
da se brinemo da opet ne postanemo glupi."
"M-hm. Shvatam, gospodo. Najlepe vam hvala." Rosman se nagnuo napred i isprepleo svoje
mrave prste. "A to se tie onoga to sam ja saznao, bojim se da toga nema puno, i da je prilino
nepovoljno. Vaington je ludnica. Mnogi kljuni ljudi ve su napustili svoja mesta; ini se da ima
vie vanijih stvari u ivotu od sprovoenja javnog zakona broj taj i taj..."
"Pa, bojim se da su u pravu", podrugljivo se iskezio Luis.
"Nema sumnje. Ali da se suoimo s tim, gospodo; koliko god nam se ne sviao sadanji sistem, ne
moemo ga rasturiti preko noi."
"ta kau iz inostranstva?" upitao je Valter, matematiar. "ta je s Rusijom?"
"Bili bismo bespomoni u sluaju oruanog napada", rekao je Rosman, "ali ono to mogu da prue
preostali delovi vojne obavetajne slube govori da sovjetska vlast ima sopstvene probleme."
Uzdahnuo je. "Prvo i prvo, gospodo, nas mora da zabrine sopstveni slom. Vaington svakoga dana
postaje sve bespomoniji: sve manje i manje ljudi slua predsednikove naredbe i apele, on raspolae
sve manjom i manjom silom. U mnogim oblastima ve je objavljeno vanredno stanje, ali bilo kakav
pokuaj da se ita silom nametne, doveo bi do graanskog rata. Reorganizacija mora da se obavi na
lokalnoj osnovi. Ovo je sutina stvari koje vam donosim."
"Mi na tome radimo, ovde u Njujorku", rekao je Mandelbaum. Delovao je umorno, kao da je
sagoreo u danima i noima neprestanih napora. "Do sada sam sindikate prilino uspeno doveo u red.
ine se napori da se unese i razdeli hrana, a nadamo se da e dobrovoljaka policija odrati kakav-
takav red."
Okrenuo se prema Rosmanu. "Vi ste sposoban organizator. Vae druge interese, vae poslove i
vae fabrike, voda odnosi, a ovde ima posla koji mora da se obavi. Hoete li da nam pomognete?"
"Naravno", klimnuo je starac. "A Institut..."
"Morae da nastavi s radom. Mi moramo da utvrdimo ta se tano dogodilo i ta moemo da
oekujemo u bliskoj budunosti. Moramo da razvijemo hiljadu stvari odmah, ako ne i pre."
Razgovor se okrenuo na organizacione pojedinosti. Korint je imao malo toga da kae. Bio je
suvie zabrinut zbog ile. Prole noi probudila se vritei.
7.
Vato, vra, crtao je likove u praini ispred svoje kolibe s krovom od slame, i mrmljao sam sebi.
M'Vanzi ga je uo kroz zveckanje oruja i zbijene glasove bubnjeva, dok su visoki ratnici prolazili
tamo-amo: "...zakonu slinosti, da se uzroci mogu izraziti u obliku ia ili ne-ia, i tako pokazati da ovaj
oblik magije podlee zakonima opte uzronosti. Ali kako to onda smestiti u zakon irenja...?"
M'Vanzi ga je sa zanimanjem posmatrao dok je krupnim koracima stupao pored njega. Neka starac
gradi svoje snove u praini ako mu se svia. Puka na njegovom ramenu predstavljala je vrstu
stvarnost, i to mu je bilo dovoljno. Puke, a ne magija, ispunie pradavnu elju.
Osloboditi crnog oveka! Oterati porobljivae nazad, na onu stranu mora! Od mladosti, i uasnih
dana na plantai, to mu je predstavljalo ceo ivot. Ali sad...
Pa, nije ga plailo ono to se odigrava u njegovoj dui, kao to je to s drugima bio sluaj. On je
epao mo da razmilja sa brzom, silnom radou, a njegova volja dominirala je celim plemenom
napola poludelim od straha, spremna da se okrene na bilo koju stranu radi udobnosti predvodnitva.
Hiljadama milja unaokolo, od dungli Konga do pustara juga, kinjeni i porobljeni ljudi, na koje je
pljuvano, podigli su iznurena lica prema poruci koju je doneo vetar. Sada je bilo vreme za napad, pre
nego to se beli ovek takoe sabere... Plan je bio spreman i leao je u dui M'Vanzi Slona; akcija je
isplanirana za samo nekoliko dana, koji su u magnovenju protekli; suptilnim jezikom zadobijeno je
poverenje voa stotina sukobljenih grupa, armija je nicala, sad je bilo vreme za oslobaanje!
Bubnjevi su govorili oko njega dok je iao ka rubu dungle. Zaao je, kroz zid traka, u vrele
senke ume. Jo jedna senka je krenula nanie, mugnula preko zemlje i groteskno zastala pred njim.
Pametne smee oe gledale su ga uroeno tuno.
"Jesi li sakupio brau iz dungle?" upitao je M'Vanzi.
"Uskoro dolaze", rekao je majmun.
To je bilo ono veliko to je M'Vanzi shvatio. Sve ostalo - organizacija, planirana akcija, nije bilo
nita u poreenju s ovim: ako je dua oveka najednom postala toliko neizmerno vea, tako mora da
su i due ivotinja izrasle. Njegova pretpostavka bila je potvrena zastraujuim priama o napadima
na farme koje su avolski veto izvrili slonovi. Kad su ti izvetaji meutim stigli, on je, s jednim
uhvaenim impanzom, ve radio na zajednikom jeziku coktaja i roktaja. Majmuni nikada nisu bili
mnogo neinteligentniji od oveka, pretpostavljao je M'Vanzi. Danas im je mogao ponuditi mnogo u
zamenu za njihovu pomo. Konano, zar i oni nisu bili Afrikanci?
"Brate moj iz ume, idi reci svojim ljudima da se spreme."
"Ne ele svi oni ovo, brate iz polja. Moraju se tui pre nego to poele. To zahteva vreme."
"Vremena nam je malo. Koristi bubnjeve kao to sam te nauio. Pronesi re zemljom, i neka se
vojske sakupe na dogovorenim mestima."
"Bie kao to eli. Kada se mesec opet digne pun, deca ume bie tamo, i bie naoruana
noevima, duvaljkama i kopljima, kako si me i nauio."
"Brate iz ume, razgalio si mi srce. Idi sa sreom i pronesi re."
Majmun se okrenuo i gipko uzverao na drvo. Zalutali sunev zrak odbio se od puke prebaene
preko njegovih lea.
Korint je uzdahnuo, zevnuo i ustao od stola, odgurnuvi papire u stranu. Nije glasno nita rekao,
ali njegovim asistentima, nagnutim iznad nekih aparata za testiranje, znaenje je bilo jasno: Do
avola s tim. Previe sam umoran da bih jo mogao da suvislo razmiljam. Idem kui.
Johanson je napravio gest rukom, a to je primljeno ba kao i da je rekao: Mislim da u jo malo
da ostanem, efe. Ova stvarica fino napreduje. Grinevald je pristojno klimnuo.
Korint je automatski posegnuo za cigaretom, ali dep mu je bio prazan. Puenje naprosto nije bilo
lako ovih dana. Nadao se da e se svet uskoro vratiti u operativno stanje, mada se to svakoga dana
inilo sve manje verovatnim. ta li se dogaalo van grada? Nekoliko radio stanica, profesionalnih i
amaterskih, uspostavljalo je krhku komunikacionu vezu sa zapadnom Evropom, sa delovima Amerike
i sa Pacifikom, ali ostatak planete kao da je progutala tama - povremeni izvetaji o nasilju, nalik na
munje u noi, a onda nita.
Mandelbaum ga je jue upozorio da se pazi. Pouzdano se znalo da su misionari Treeg Ba'ala uli
u grad uprkos svim merama predostronosti, i da na sve strane preobrauju ljude. inilo se da se ova
nova religija potpuno zasniva na orgijama, uz ubistvenu mrnju prema logici, nauci i razumu bilo koje
vrste, pa se nevolja mogla oekivati.
Korint je iao hodnicima koji su predstavljali tunele polumraka. Elektrina struja se morala
uvati; samo par elektrinih centrala jo je bilo u pogonu, a u njima su radili i uvali ih dobrovoljci.
Liftovi su uvee iskljuivani, pa je siao stepenicama sedam spratova do prizemlja. Usamljenost ga
je pritiskala; kada je ugledao svetlost u Helginoj kancelariji, zastao je, zbunjen, a onda pokucao.
"Ui."
Otvorio je vrata. Sedela je za neurednim stolom i pisala neku vrstu proglasa. Simboli koje je
koristila bili su mu nepoznati, verovatno njen izum, ali inili su se delotvorniji nego oni uobiajeni.
Jo je posedovala onu krutu lepotu, ali duboka briga zamutila joj je oi.
"Zdravo, Pite", rekla je ona. Osmeh koji joj je iskosio usta bio je umoran, ali je sadrao toplinu.
"Kako si?"
Korint je izgovorio dve rei i napravio tri gesta; ona je na osnovu logike i starog poznavanja
njegovih govornih navika popunila praznine: Oh - dobro. Ali ti ... mislio sam da te je Feliks preuzeo
da pomogne da se uoblii njegova nova vlada.
Jesam, pokazala je. Ali ovde se oseam vie kao kod kue, a ovde je ba dobro mesto da uradim
malo i svog posla. Uzgred, koga ste primili na moje mesto?
Bilija Sandersa - desetogodinjak, ali bistar momak. Mada, moda je trebalo da primimo nekog
morona. Fiziki napori moda su preteki za deaka.
Sumnjam. U stvari, nema tu mnogo toga da se radi. Vi momci prilino dobro saraujete otkako je
promena nastupila - za razliku od ostatka sveta!
"Ne znam da li je bezbedno da se toliko udaljava od mesta gde ivi." Korint se nelagodno
premetao s noge na nogu. "Vidi, daj da te odvedem kui."
"Nije neophodno." Govorila je s odreenim uzdravanjem, i Korint u magnovenju shvati da ga ona
voli.
Sva naa oseanja su se pojaala. Nikada ranije nisam znao koliko je ovekov emocionalni ivot
vezan za njegov mozak, koliko on ima finija oseanja od bilo koje druge ivotinje.
"Sedi", ponudila je, zavalivi se. "Odmori se na minut."
Umorno se nasmeio dok se sputao u stolicu. "Da nam je malo piva", promrmljao je. Bilo bi kao
u stara vremena.
"Stara vremena - vreme ednosti. Uvek emo aliti za njima, zar ne? Uvek emo gledati unazad, na
nae slepilo, sa enjom koju nove generacije naprosto nee razumeti." Udarila je pesnicom o
povrinu stola, sasvim neno. Svetlost je zlaano blistala u njenoj kosi.
"Kako tvoj posao?" upitala je trenutak kasnije. Tiina je zujala oko njih.
"Nije loe. U dodiru sam s Rajaderom iz Engleske, preko kratkotalasnog. Gadno je i kod njih, ali
preivljavaju. Neki njihovi biohemiari rade na fermentaciji i dobijaju dobre rezultate. Nadaju se da
e do kraja godine moi da se prehrane na odgovarajui nain, mada jo ne i najukusnije - stvaraju
biljke za sintezu hrane. Dao mi je neke informacije koje uvruju teoriju o inhibitorskom polju, o
tome kako je stvoreno. Dao sam Johansonu i Grinevaldu da rade na aparatu koji e generisati slino
polje u minijaturi; ako uspeju, znaemo da je naa hipoteza najverovatnije tana. Onda e Net moi
da upotrebi aparat da detaljnije proui bioloke efekte. to se mene tie, kreem na razvijanje
Rajaderove teorije opte relativnosti u kombinaciji s kvantnom mehanikom - primenjujui, pre svega,
novu varijaciju teorije komunikacija, ne bi li mi pomogla da se iskobeljam."
"A kakva je svrha toga, ako zanemarimo znatielju?"
"Budi sigurna, sasvim praktina. Moemo da pronaemo nain da generiemo atomsku energiju iz
bilo kog materijala, direktnom dezintergracijom jezgra: onda nema vie problema s gorivima. Moda
emo ak otkriti nain kako da putujemo bre od svetlosti. Zvezde ... pa..."
"Novi svetovi. Ili da se vratimo u inhibitorsko polje, tamo u svemiru... Zato ne? Vratiti se u
stanje gluposti. Moda emo tako biti sreniji. Ne, ne, shvatam da ne moe da se ponovo vrati
kui." Helga je otvorila ladicu i izvadila zguvanu paklicu. "Cigaretu?"
"Anele! Kako ti je to uspelo?"
"Imam svoje naine." Prinela mu je ibicu i zapalila i svoju cigaretu njome. "Efikasno ... da."
Neko vreme puili su u tiini, ali poznavanje misli onog drugog odraavalo se kao slabo
svetlucanje izmeu njih.
"Bolje da te otpratim kui", rekao je Korint. "Tamo napolju nije bezbedno. Rulja proroka..."
"U redu", rekla je. "Iako ja imam kola a ti nema."
"Od tebe do mene je samo par blokova, u bezbednom kraju."
Poto jo nije bilo mogue patrolirati po itavom prostranom gradu, vlada se usredsredila na
odreene kljune ulice i podruja.
Korint je skinuo naoari i protrljao oi. "Ne razumem to najbolje", rekao je. "Odnosi meu
ljudima nikada mi nisu bili jaa strana, a ak ni sada ne mogu najbolje... Zato li je ovaj iznenadni
nalet inteligencije bacio toliko ljudi u ivotinjsko stanje? Zato ne mogu da shvate...?"
"Ne ele." Helga je snano povukla iz cigarete. "Ako zanemarimo one koji su poludeli, a i oni su
znaajan inilac, ostaje neminovno ne samo da se ima ime misliti, ve da se ima i o emu misliti.
Milionima, stotinama miliona ljudi, kojima u ivotu nikada nije dola nijedna originalna misao,
iznenada je mozak ubaen u viu brzinu. Poeli su da razmiljaju... Ali kakvu osnovu imaju? Jo su
zadrali staro praznoverje, predrasude, mrnje, strahove i poudu, i najvei deo njihove nove
mentalne energije odlazi na iznalaenje racionalnog objanjenja svega toga. A onda se pojavi neko
kao to je Trei Ba'al i ponudi uplaenim i zbunjenim ljudima neto to ublaava bol; kae im da je u
redu da zbace ovaj uasan teret misli i nau zaborav u emocionalnoj orgiji. Nee to potrajati, Pite, ali
prelazni period je teak."
"Da ... hm ... ja sam morao da stignem do IQ 500, ili tako neto ... ta god to znailo ... da bih
mogao da procenim koliko se malo mozgova, na posletku, rauna. Lepa pomisao." Korint je napravio
grimasu i ugasio cigaretu.
Helga je pokupila papire i stavila ih u ladicu. "Hoemo li?"
"Mogli bismo. Blizu e pono. Bojim se da e se ila zabrinuti."
Proli su kroz naputeno predvorje, pored uvara, i izili na ulicu. Usamljena svetiljka bacala je
mutnu baricu svetlosti na Helgina kola. Sela je za upravlja i tiho su zabrujali avenijom noi.
"elela bih..." Njen slabaan glas dopirao je iz tame. "elela bih da ne uestvujem u ovome. Da
sam negde u planinama."
Klimnuo je, odjednom bolestan od sopstvene potrebe za otvorenim nebom i istom svetlosti
zvezda.
Rulja je nagrnula na njih tako brzo da nisu imali vremena da pobegnu. U jednom trenutku vozili su
se praznim putem izmeu slepih zidova, u sledeem deliu sekunde zemlja kao da je povratila ljude.
Navirali su iz bonih ulica, tihi da nije bilo mrmora glasova i toptanja hiljadu stopala, a u njihovim
oima i zubima odraavala se svetlost nekoliko svetiljki. Helga je prikoila i zaustavila se uz
cvilenje tokova, kad je talas dopro do njih, i odsekao ih.
"Ubijte naunike!" Za trenutak lebdelo je to kao prolomljen oblak, jedan drhtav vrisak koji je
prerastao u duboko skandiranje. iva struja tekla je oko kola, obavijena senkama, i Korint je zauo
njihovo vrelo i promuklo dahtanje.
Slomite im kosti i spalite kue,
vi sinovi greha, uzmite im ene,
okaljajte ubrad i otvor'te vrata,
pustite unutra Trei Ba'al da krene.
Zastor vatre dizao se iza visokih zgrada; neto je gorelo. Svetlost je bila kao krv koja kaplje s
glave to ju je neko podigao na tap.
Mora da su probili patrolne linije, divlje pomisli Korint, mora da su uleteli u ovaj uvani region i
nameravaju da ga opustoe pre nego to doe pojaanje.
Prljavo, bradato i smrdljivo lice ukazalo se na prozoru uz volan. "ena! O'de ima ena!"
Korint je izvadio pitolj iz depa na kaputu i opalio. Nakratko, bio je svestan trzaja i tektaja,
golicanja zrnaca baruta koja mu se zarivaju u kou. Lice je tamo lebdelo jedan veiti tren, razneto u
krv i smrskanu kost. Polako je poelo da tone, a gomila je vrisnula. Kola su se ljuljala od siline
njihovog guranja.
Korint se trgnuo i navalio na vrata; na silu ih je otvorio uprkos mrveem pritisku tela. Neko ga je
ujeo za stopalo dok se peo na papuicu. Ritnuo se, osetio kako mu je cipela zakripala po neijim
zubima, i uspravio. Svetlost poara gorela mu je na licu. Skinuo je naoari, ne zaustavljajui se da
razmisli zato nije bezbedno da ga vide da ih nosi, pa su vatra, gomila i zgrade postali pomine
mrlje.
"Sad me ujte!" viknuo je. "ujte me, narode Ba'ala!"
Metak je prozujao pored njega, osetio je njegovo zujanje kao strljena, ali ovo nije bilo vreme za
strah. "ujte rei Treeg Ba'ala!"
"Nek kae!" Povik je dopro odnekud iz te tene, mrmljave, neljudske reke senki. "ujmo ta kae."
"Munja, grom i kia bombi!" dreknuo je Korint. "Jedite, pijte i budite veseli, jer kraj sveta je
blizu! Zar ne ujete kako se planeta lomi pod vaim nogama? Naunici su ispalili veliku atomsku
bombu. Mi smo krenuli da ih ubijemo pre nego to se svet raspukne kao trula voka. Jeste li s nama?"
Zastali su, gunali, strugali nogama, nesigurni ta su pronali. Korint je nastavio da trabunja, jedva
i svestan ta pria. "...ubijte, pljakajte i kradite ene! Razbijajte prodavnice pia! Nek vatra, ista
vatra, proguta naunike koji su ispalili veliku atomsku bombu. Ovuda, brao! Ja znam gde se kriju. Za
mnom!"
"Ubijte ih!" Klicanje je postalo sve jae, ogromno i skaredno izmeu zidova Menhetna nalik na
litice. Glava na tapu klatila se bezumno, a svetlost poara treperila je na njenim zubima.
"Tamo dole!" Korint je plesao na papuici pokazujui prema Bruklinu. "Tamo se kriju, narode
Ba'ala. Svojim sam oima video atomsku bombu i spoznao da je kraj sveta blizu. Sam Trei Ba'al me
je poslao da vas povedem. Neka me njegove munje na mestu ubiju ako to nije istina!"
Helga je trubila; neizmerna odjekujua buka koja kao da ih je dovodila do mahnitosti. Neko je
poeo da poskakuje, poput koze, a ostali su se pridruili, i rulja je zmijoliko zakrivudala niz ulicu.
Korint je siao na zemlju; nekontrolisano je drhtao. "Prati ih", prozborio je, dahui. "Posumnjae
ako ih ne budemo pratili."
"Naravno, Pite." Helga mu je pomogla da ue i krenula za masom. Njeni farovi osvetljavali su im
lea. Tu i tamo zatrubila bi da ih podstakne da se ne zaustavljaju.
Negde visoko na nebu zaulo se zvrjanje. Korint je zvidukavo disao isputajui vazduh izmeu
zuba. "Hajdemo", promrmljao je.
Helga je klimnula glavom, napravila okret za 180 stepeni i pojurila niz aveniju. Iza njih se rulja
ratrkala kad ju je policijski helikopter zasuo suzavcem.
Poto su neko vreme utali, Helga se zaustavila ispred Korintove zgrade. "Evo nas", rekla je.
"Ali trebalo je da ja tebe ispratim do kue", iznemoglo je rekao.
"Jesi. Takoe si spreio ona stvorenja da ne naprave veliku tetu, i gradu i nama." Osmeh joj se
ocrtavao pri nejasnom svetlu; bio je drhtav i suze su joj bile u oima. "Bilo je to predivno, Pite.
Nisam znala da si sposoban za tako neto."
"Nisam ni ja", promuklo je rekao.
"Moda si pogreio poziv. Preobraenje donosi vie novca, tako kau. Pa..." Sedela je tako jedan
tren, a onda: "Pa, laku no."
"Laku no", rekao je.
Nagnula se napred, razdvojenih usana kao da e jo neto rei. Onda ih je vrsto stisnula i
omahnula glavom. Treskanje vrata bilo je glasno i prazno, dok je odlazila.
Korint je stajao i gledao za kolima dok mu se nisu izgubila iz vidnog polja. Onda se polako
okrenuo i uao u zgradu.
8.
Zaliha je ponestajalo - hrane za njega, hrane i soli za ivotinje njemu ostavljene. Nije bilo struje, a
nije voleo da koristi gorivo iz plinske svetiljke koju je pronaao. Brok je tada shvatio da mora da ode
u grad.
"Ostani ovde, Doi", rekao je. "Trebalo bi da se brzo vratim."
Pas je klimnuo; jedan neugodno ljudski gest. Brzo je usvajao engleski; Brok je oduvek imao obiaj
da s njim razgovara a u poslednje vreme svesno je poeo s programom obuke. "Budi na oprezu,
Doi", rekao je i sa zebnjom pogledao prema rubu ume. Iz velikih buradi sa poseda sipao je gorivo u
izlupani zeleni kamionet i krenuo niz pristupni put. Bilo je hladno jutro; kia se oseala u vazduhu a
obzorje se mutilo u izmaglici. Dok je kloparao okrunim putem, razmiljao je o tome kako na selu
vie nema nikoga. Koliko je to prolo ... dva meseca ... od promene? Moda ni u gradu nee biti ive
due.
Skrenuo je na asfaltirani dravni put i pritiskivao gas sve dok motor nije poeo da zavija. Nije
udio da poseti obian svet, i eleo je da to pre s tim svri. Vreme koje je provodio sam bilo je
mirno... Mnogo tekog posla, da, da mu ne bude dosadno; ali kada nije bio zauzet poslom, ili umoran,
itao je i razmiljao, istraivao mogunosti uma, koji je do sada, tako je pretpostavljao, bio reda
istog genija, prema standardima od pre promene. Flegmatino je prihvatio ivot samotnjaka - bilo je
i gorih sudbina - i nije udeo da se opet sretne sa svetom.
Pre neki dan bio je svratio do Martinsonovih, suseda, ali tamo nije bilo nikoga; mesto je bilo
zatarabljeno i pusto. To ga je tako pomelo da nije pokuao ni kod koga drugog.
Promaklo je nekoliko kua, a onda je preao vijadukt i uao u grad. Nikoga nije bilo na vidiku, ali
inilo se kao da u kuama neko ipak stanuje. Prozori radnji, meutim, slepo su gledali u njega, i on je
zadrhtao.
Parkirao se kod A " P supermarketa. To mesto i nije ba liilo na prodavnicu. Roba jeste bila
tamo, ali cene nisu bile izloene a ovek za tezgom nije delovao kao prodavac. Naprosto je sedeo
tamo, sedeo i ... razmiljao.
Brok mu je priao; noge su mu neprijatno odjekivale po podu. "Ovaj ... oprostite", poeo je, jako
blago.
ovek je podigao pogled. Prepoznavanje mu je zaiskrilo u oima i kratak osmeh preleteo mu
licem. "O, zdravo Ari", rekao je promiljeno sporo. "Kako si."
"Hvala, dobro." Brok je spustio pogled na svoje cipele jer nije bio sposoban da se sretne sa
spokojnim pogledom. "Ja sam ... ovaj ... doao sam da neto kupim."
"Oh?" U glasu se oseala hladnoa. "ao mi je ali mi vie ne prodajemo za novac."
"Pa, ja..." Brok je ispravio ramena i naterao sebe da podigne pogled. "Da, rekao bih da mi je to
jasno. Nacionalna vlada je propala, je l'... zar nije?"
"Ne ba. Samo je prestala da bude vana, to je sve." ovek je odmahnuo glavom. "I mi smo u
poetku imali problema, ali smo se reorganizovali na racionalnoj osnovi. Sad sve prilino glatko
tee. Jo nam nedostaju neke stvari, koje smo dobijali spolja, ali, ako bude neophodno, ovako
moemo da izdrimo unedogled."
"Jedna ... socijalistika ekonomija."
"Pa, Ari", rekao je ovek, "to bi se teko moglo nazvati tim imenom, jer je socijalizam zasnovan
na ideji vlasnitva. Ali ta vlasnitvo nad neim zaista znai. To samo znai da sa tom stvari moe
da ini ta ti je drago. Po toj definiciji, bilo gde u svetu ima malo potpunog vlasnitva. To je vie
pitanje simbolinog znaenja. ovek bi sebi rekao: 'To je moj dom, moja zemlja' i oseao bi snagu i
sigurnost; jer je to 'moje' bilo simbol za tako neto, i on je reagovao na simbol. Sad ... pa ... shvatili
smo da je to pomalo bilo samoobmanjivanje. Ranije je to sluilo svrsi, doprinosilo je
samopotovanju i emocionalnoj ravnotei; meutim, to nam vie nije potrebno. Vie nema razloga da
vezujemo sebe za neko odreeno pare zemljita kada se ekonomska funkcija, kojoj je to sluilo,
moe delotvornije obaviti na neki drugi nain. Zato se veina farmera iz okoline preselila u grad i
naselila kue koje su napustili oni koji su reili da se u potpunosti isele odavde."
"Pa zajedno obraujete zemljite?"
"Teko da bi se to moglo tako imenovati. Neki, s umovima sklonijim mehanici, smislili su maine
koje nam obavljaju veinu toga. Zapanjujue je ta se sve moe uiniti s traktorskim motorom i nekim
krpeom s otpada, ako ima mozga da sve to pravilno sklopi.
Bar za sada, nali smo svoj nivo. Oni kojima se to nije svidelo, otili su, veinom, a ostali se bave
razvijanjem novih drutvenih reformi, koje bi odgovarale naim novim linostima. Imamo prilino
usklaene planove razvoja."
"Ali ta radite?"
"Bojim se", blago je rekao ovek, "da ti to ne bih mogao da objasnim."
Brok je ponovo pogledao u stranu. "Pa", na kraju je rekao; glas mu je zvuao udno promuklo, "ja
sam sasvim sam na Rosmanovom imanju, i zalihe mi presuuju. Takoe, trebae mi pomo kod etve,
i tako to. ta je s tim?"
"Ako hoe da pristupi naem drutvu, ja sam siguran da mesta ima."
"Ne ... ja samo elim..."
"Ja bih ti svim srcem preporuio da nam se pridrui, Ari. Bie ti potrebna zaleina zajednice.
Tamo napolju vie nije bezbedno. Ovde u blizini, negde u vreme promene, nalazio se cirkus, divlje
ivotinje su pobegle, a neke su jo na slobodi."
Brok je osetio jezu. "To mora da je bilo ... uzbudljivo", kratko je rekao.
"Bilo je." ovek se slabano smeio. "Zna, nismo to odmah saznali; imali smo puno naih briga i
prekasno smo shvatili da se i ivotinje menjaju. Jedna od njih mora da je njukom otvorila kavez i
pustila ostale, da prikrije sopstveno bekstvo. Nedeljama se jedan tigar vrzmao oko grada, odneo je i
nekoliko dece, i nikad ga nismo ni uhvatili ... naprosto je jednog dana otiao. Gde? ta je sa
slonovima i... Ne, Ari, tamo nisi bezbedan sam." Zastao je. "A onda, tu je prost fiziki rad. Bolje
zauzmi mesto u naoj zajednici."
"Mesto, avola!" Iznenada je u sebi osetio bes, mraan i gorak. "Treba mi samo malo pomoi.
Moete da uzmete deo letine u nadoknadu. To vam nee predstavljati neki problem, ako imate sve te
zgodne nove maine."
"Moe da pita druge", rekao je ovek. "Ja zapravo nisam nadlean. Konana odluka zavisie od
Vea i drutvaa. Ali bojim se da e u tvom sluaju to biti sve ili nita, Ari. Mi ti neemo smetati
ako to ne eli, ali ne moe zauzvrat ni od nas da oekuje nikakvu milostinju. To je jo jedan
zastareo simbol. Ako eli da se uklopi u potpunu ekonomiju - koja nija tiranska ni po emu,
slobodnija je od bilo ega to je svet ikada video - mi emo ti nai neku funkciju."
"Ukratko", nezgrapno je rekao Brok, "mogu da budem domaa ivotinja, i da radim poslie koje
mi dodelite, ili divlja, na koju niko nee obraati panju. Za moje dobro ... ha!" Okrenuo se na
petama. "Kako vam drago."
Drhtao je dok je odlazio i vraao se u kamion. to je najgore, divlje je pomislio, to je najgore, u
pravu su. Ne bih dugo izdrao u statusu parije, delom unutra delom napolje. Jednom je to bilo u redu,
onda kad je bio prostoduan; tada nije znao dovoljno da shvati ta to znai. Sad je znao, i zavisan
ivot bi ga slomio.
Menja je kripao dok je polazio. Uspee i bez njihove pomoi, proklet bio ako ne uspe. Ako ne
moe da bude napola pripitomljen prosjak i ne moe da bude kuni ljubimac, u redu, bie divlja
ivotinja.
Odvezao se nazad nerazumnom brzinom. Vozei se primetio je jednu mainu u polju: velika
zagonetna stvar s rukama koje su bleskale i radile ceo posao s jednim jedinim ovekom koji je
upravljao njome, i uz to delovao kao da se dosauje. Verovatno e ugraditi robota pilota im nabave
materijal. Pa ta? On jo ima dve ruke.
Jo dalje, pare ume dopiralo je gotovo do ivice puta. Uinilo mu se da je ugledao neto tamo,
neki velik siv oblik to se tiho izmakao iz vidnog polja, ali nije bio siguran.
Kako se pribliavao imanju, vraala mu se njegova spokojna narav, i on je poeo da rauna. Od
krava moe da dobije mleko i puter, moda i sir. Par kokoaka koje je uspeo da uhvati mogu da
obezbede dovoljno jaja. Povremena da zakolje ovcu - ne, ekaj, zato ne bi umesto toga ulovio neku
od onih prokletih svinja? - moe da mu prui dovoljno mesa za dui period; postojala je i punica.
Moe da nakupi i prilino sena, ita i kukuruza - Tom i Deri morae da rade! - da prebrodi zimu; ako
improvizuje rvanj, moe da dobije otro brano i sam pee hleb. Bilo je dosta odee, obue, alata.
So mu je predstavljala najvei problem; ali negde unutar kruga od stotinu milja trebalo bi da postoji
neko prirodno solite, moe da pokua da pronae gde je, i ode do njega, a morae da tedi benzin, i
da spremi puno drva za zimu - mislio je da e moi da se provue. Ovako ili onako, provui e se.
Opseg zadatka ga je uasnuo. Jedan ovek! Jedan par ruku! Ali to je ve bilo uraeno, cela ljudska
rasa ila je teim putem. Nee ga ubiti to to e sniziti ivotni standard i jedno vreme jesti nedovoljno
raznovrsnu hranu.
A imao je mozak koji bi se, po merilima od pre promene, smatrao izuzetnim. I ve je pustio taj um
u pogon: prvo, smisliti redosled operacija u sledeoj godini, zatim pronai nain da se opstanak uini
lakim. Naravno da to moe da uini.
Ispravio je ramena i pritisnuo gas, eljan da stigne kui i odmah zapone.
Kad je skrenuo na pristupni put, buka je postala nepodnoljiva. uo je roktanje, cijuk i lomljavu
drvea, i kamion se zaneo kad je panino trgnuo upravlja. Svinje, pomislio je. Svinje su gledale i
videle kad je otiao...
A on je zaboravio puku.
Prokleo je, pojurio putem, pored kue, i uleteo u dvorite. Tamo je bio rusvaj. Svinje su bile kao
mali crni i beli tenkovi; itale su i roktale. Vrata tale bila su na silu otvorena, one su zale meu
vree sa stonom hranom, cepale ih, derale branjavu hranu; neke od njih ak su odvuklu cele vree
u umu. Bio je tu i bik, koji mora da je poludeo; frktao je i rikao kad je ugledao oveka, a krave su
mukale naokolo - bile su slomile ogradu svoga panjaka i krenule. Dve mrtve ovce, pregaene i
rasporene, leale su u dvoritu, a ostale mora da su u strahu pobegle. A Doi...
"Doi", pozvao je Brok. "Gde si, momak?"
Padala je slaba kia; fino rominjanje koje je zamagljivalo drvee i na zemlji se mealo s krvi.
Stari vepar bio je mokar i izgledao sjajan kao elik. Kada je kamion stigao, podigao je glavu i
zaskviao.
Brok je krenuo pravo na njega. Kamion mu je sada bio jedino oruje. Vepar je mugnuno u stranu i
Brok je ukoio ispred tale. Odjednom, svinje su se okupile i poele da udaraju o tokove i bokove,
rokui od mrnje prema njemu. Bik je spustio glavu i kopao papkom zemlju.
Doi je divlje zalajao sa vrha piliarnika. Krvario je... Bila je to okrutna borba ... ali je nekako
uspeo da se uzvere tamo i spase se.
Brok je krenuo unazad, skreui tamo-amo, i zaputio se ka oporu. Svinje su se razbeale pred
njim jer nije mogao da dovoljno ubrza na tako kratkom prostoru, da ih udari, a one se nisu predavale.
Bik je napao.
Nije bilo vremena za strah, ali Brok je ipak ugledao smrt. Smotao je kamion i zaneo ga preko
dvorita, a bik je glavake krenuo prema njemu. Brok je osetio kako ga je divovska glava bacila o
vetrobran.
Iskrzana tama razdvojila se pred njegovim oima. Bik se teturao, jo na nogama, ali kamion je bio
mrtav. Svinje kao da su to osetile i pobedonosno su stale da se roje, da okrue oveka.
Zgren u kabini, preturao je i podizao sedite. Dugaki francuski klju bio je tamo, prijatno teak.
"U redu", promrmljao je. "'Ajde, doite po mene."
Neto se pomolilo iz ume i magle. Bilo je sivo, ogromno, prualo se ka nebu. Bik je podigao
svoju zbrkanu glavu i frknuo. Svinje su prestale da udaraju o kamion i za trenutak je zavladala tiina.
Prolomio se pucanj iz puke. Stari vepar odjednom je poeo da galopira ukrug, podivljao od bola.
Jo jedna eksplozija dovela je bika do ludila, naterala ga da se okrene i zadi u umu.
Slon, promrsio je Brokov um, slon je doao u pomo...
Veliki sivi oblik krenuo je polako prema svinjama. One su se uplaeno razmilile, oiju punih
mrnje i uasa. Vepar je pao na zemlju i dahtavo isputao ivot. Slon je savio surlu i dao se u
udesno skladan trk. I svinje su pobegle.
Brok je dugo bio nepomian; suvie se tresao da bi se uopte pokrenuo. Kada je konano iziao iz
kamiona, sa kljuem koji mu je labavo visio iz jedne ruke, slon je ve bio kod plasta sena i mirno
punio drelo. A dva mala kosmata oblija uala su na zemlji ispred oveka.
Doi je slabano zalajao i dovukao se do gazde. "Tiho, mome", promrmljao je Brok. Stajao je na
klimavim nogama i gledao u smeurano smee lice impanze koji je imao samaru.
"Dobro", najzad je rekao. Fina hladna kia jeila mu je znojavo lice. "Sad si ti gazda. ta hoe?"
impanza ga je dugo odmeravao. Video je da je u pitanju mujak, a da je drugo enka, i setio se da
tropski majmuni loe podnose severnu klimu. Mora da su iz onog cirkusa o kome je govorio ovek iz
radnje, pomislio je, mora da su ukrali puku i poveli slona, ili se nagodili s njim? Sad...
impanza se stresao. Onda, jako polako, ne skidajui oka s oveka, spustio je puku, priao Broku
i povukao ga za jaknu.
"Razume li me?" upitao je ovek. Oseao se suvie umorno da bi razmiljao o tome koliko je ovo
fantastina scena. "Ti zna engleski?"
Nije bilo odgovora, osim to je majmun nastavio da ga vue za odelo, ne jako, ali s nekom vrstom
navaljivanja. Posle nekog vremena, ruka dugih prstiju pokazala je od jakne prema sebi i svom paru.
"Pa", blago je rekao Brok, "shvatio sam. Plaite se i potrebna vam je pomo oveka, samo ne
elite da se vratite nazad u kavez. Je l' tako?"
Bez odgovora. Ali neto u divljim oima pozivalo se na njega.
"Pa", rekao je Brok, "doli ste na vreme da mi uinite uslugu, i niste me ubili iako ste to lako
mogli da uinite." Duboko je uzdahnuo. "A ovde mi je vraki potrebna pomo; s vama dvoma i sa
slonom bie to neto sasvim drugo. A i ... i ... onda, dobro. Naravno."
Skinuo je jaknu i dao je impanzi. Majmun je poo neto blago da avrlja i navukao je. Nije mu
ba odgovarala, i Brok je morao da se nasmeje.
Onda je ispravio svoja povijena ramena. "U redu. Dobro. Biemo zajedno divlje ivotinje. Vai?
'Ajde, uite u kuu da neto pojedete."
9.
Vladimir Ivanovi Panjukin stajao je pod drveem i putao da mu kia pada po lemu i sliva se
niz ramena kaputa. Bio je to dobar kaput - skinuo ga je s jednog pukovnika posle ove bitke - odbijao
je vodu kao prava patka. Nije bilo vano to su mu noge bile zgrene u iznoenim izmama.
Pogled mu je skliznuo nizbrdo, proao ivicu ume i stigao do doline, gde ga je presekla kia.
Koliko je video, nita se nije micalo, nita osim postojanih talasa kie, a i uo je samo njen uplji
zvuk. Meutim, instrument je govorio da se u blizini nalazi jedinica Crvene armije.
Pogledao je instrument ugneden u svetenikovim rukama. Skazaljka mu je bila zamagljena od kie
to je krivudala preko staklenog brojanika, ali videlo se da poigrava. On nije razumeo princip
instrumenta - svetenik ga je napravio od zaplenjenog radija - ali ovaj ih je i ranije upozoravao.
"Rekao bih da su nekih deset kilometara daleko, Vladimire Ivanoviu." Svetenikova brada je
drhturila dok je govorio. Bila je sakupljena od kie i kruto mu je visila preko ogrtaa od grubog
platna. "Krue naokolo a ne prilaze nam. Moda ih Bog pogreno usmerava."
Panjukin slegnu ramenima. On sam bio je materijalista. Ali ako Boji ovek eli da mu pomogne
protiv sovjetske vlade, rado e prihvatiti takvu pomo. "A moda planiraju i neto drugo", odgovorio
je. "Mislim da je najbolje da konsultujemo Fjodora Aleksandrovia."
"Nije dobro za njega da ga previe koristimo, sine moj", rekao je svetenik. "On je jako umoran."
"Svi smo, prijatelju." Panjukinove rei bile su bezline. "Ali ovo je kljuna operacija. Ako
uspemo da se probijemo do Kirovograda, moi emo da izolujemo Ukrajinu od ostatka zemlje. Onda
e moi da doe do ustanka ukrajinskih nacionalista, koji e imati anse da uspe."
Blago je zazvidao, par nota punih znaenja. Muzika moe postati jezik. Ceo ustanak, irom
sovjetske imperije, umnogome zavisi od tajnih jezika stvorenih preko noi.
Osetljivi je iziao iz bunja s koga je kapala voda i koje je prualo sklonite Panjukinovim
trupama. Bio je mali za svojih etrnaest godina, a u oima mu se ogledala praznina. Svetenik je
primetio grozniavo crvenilo njegovih obraza i promrljao molitvu za deaka. Bilo je rastuujue
koristiti ga toliko. Ali da bi bezbonici uopte bili pobeeni, moraju biti pobeeni to pre, a za to su
neophodni Osetljivi. Oni su predstavljali neopipljivu, nenaruivu, neotkrivljivu kariku koja je
povezivala besne ljude od Rige do Vladivostoka; najbolji od njih bili su pijuni kakve nikada nije
imala nijedna druga armija. Ali jo je bilo onih koji su stajali uz gospodare, iz odanosti, straha ili
line koristi, a kod njih je bio najvei deo oruja. Stoga su pobunjenici morali da smisle potpuno nov
oblik ratovanja.
Ljudi mogu da mrze svoju vladu ali da je podravaju jer znaju da e oni koji se pobune - umreti.
Ali ako svi ljudi mogu da se ujedine, da delaju odjednom, ili da najvei deo njih otkae poslunost
prostim inom samrtne mirnoe, vlada moe da ubije samo nekolicinu. Otkinuta od sopstvenih snanih
korenova, zemlje i naroda, vlada je ranjiva, i neto manje od milion naoruanih ljudi moda moe biti
dovoljno da je uniti.
"Tamo je Crvena zvezda", rekao je Panjukin pokazujui prema kii. "Moe li rei ta planiraju,
Fjodore Aleksandroviu?"
Deak je seo na natopljenu padinu niz koju je tekla voda, i sklopio oi. Panjukin ga je ozbiljno
gledao. Teko je bilo povezati se sa deset hiljada ostalih Osetljivih preko pola kontinenta. Posezanje
za razliitim umovima napregnue ga gotovo do krajnjih granica. Ali to je moralo da se uradi.
"Ima ... oni znaju za nas." inilo se kao da deakov glas dopire iz daleka. "Oni ... imaju ...
instrumente. Njihov metal nas njui. Oni ... ne, to je smrt! Oni alju smrt!" Otvorio je oi, otro
uzdahnuo i na trenutak izgubio svest. Svetenik je kleknuo da ga podigne i optuujue pogledao
Panjukina. "Voene rakete!" Voa se naglo okrenuo na petama. "Znai, ipak imaju detektore kao to
su ovi nai sadanji. Dobro da smo proverili, a, svetenie? Sad da beimo odavde pre nego to
rakete stignu!"
Ostavio je dovoljno metalnih stvari iza sebe da sludi instrumente, i poveo ljude du padine brda.
Dok se armija bude zabavljala ispaljivanjem raketa na njegov logor, on e se spremati za napad na
njenu pozadinu.
Sa svetenikovim nedokuivim Bogom ili bez njega, bio je siguran da e napad uspeti.
Feliks Mandelbaum jedva da se spustio u stolicu, kada se najavljiva oglasio: "Gantri." Ton
sekretariin govorio je da je ovo vano.
Gantri... Nije poznavao nikoga ko se tako zove. Uzdahnuo je i pogledao kroz prozor. Jutarnje
senke jo su hladno leale po ulicama, ali bie to vreo dan. Dole je jo uao tenk koji je uperenim
topovima uvao gradsku venicu. inilo se da je najgore nasilje prolo: kult Treeg Ba'ala sve bre
se raspadao, posle prolonedeljnog poniavajueg hvatanja njihovog proroka, sve vei broj sve
iskusnijih policajaca obraunavao se s bandama kriminalaca; mir se pomalo vraao u grad. Ali jo se
nije znalo ko sve vrlja po spoljanjim kvartovima, i sigurno je bilo da e jo puno oluja proi pre
nego to sve konano ne doe u red.
Mandelbaum se zavalio u stolici i naterao napete miie da se opuste. Ovih dana, pod teko
odrivom tankom maskom energije, stalno se oseao iscrpljeno. Previe toga trebalo je uiniti,
premalo vremena bilo je za san. Pritisnuo je zujalicu koja je oznaavala: Pusti ga unutra.
Gantri je bio visok, kotunjav ovek, kome nije najbolje pristajalo dobro odelo koje je nosio. U
njegovom zlovoljnom glasu bilo je otrog branskog nazalnog naglaska: "Kau mi da si sad ti gradski
diktator."
"Ne ba", rekao je Mandelbaum smeei se. "Ja sam samo neka vrsta opteg reavaa problema
koje inae reavaju gradonaelnik i vee."
"Aha. A kad ima samo problema, onda gazduje onaj ko ih reava." U njegovom brzom odgovoru
bilo je agresivnog neprijateljstva. Mandelbaum nije pokuao da opovrgne optubu, bila je,uostalom,
prilino tana. Gradonaelnik je upravljao samo uobiajenom administrativnom mainerijom;
Mandelbaum je bio fleksibilan ovek, koordinator hiljada sukobljenih elemenata, tvorac osnovne
politike i tek stvoreno gradsko vee retko se odluivalo da glasa protiv onoga to bi on predloio.
"Sedite", ponudio je. "U emu je problem?" Njegov hitri um ve je znao odgovor, ali je dobijao
na vremenu putajui oveka da to umesto njega iskae.
"Predstavljam farmere kamiondije iz osam okruga. Poslali su me ovde da pitam ta vai ljudi
misle time to nas pljakaju?"
"Pljakaju?" nevino je upitao Mandelbaum.
"Zna ti dobro, ba kao i ja. Kad neemo da uzmemo dolare za nae stvari, oni su pokuali da nam
daju gradske bonove. A kad nismo hteli da uzmemo ni to, rekli su da e oteti nae proizvode."
"Znam", rekao je Mandelbaum. "Neki momci ba nemaju takta. ao mi je."
Gantrijeve oi su se suzile. "Je ti to hoe da kae da oni nee da pucaju na nas? Nadam se da je
tako, jer i mi imamo puke."
"Imate li i tenkove i avione?" upitao je Mandelbaum. Saekao je jedan tren da ovaj upije znaenje,
a onda brzo nastavio: "Vidite, gospodine Gantri, u ovom gradu ostalo je nekih est ili sedam miliona
ljudi. Ako ne budemo mogli da im obezbedimo redovnu dostavu hrane, umree od gladi. Moe li vae
udruenje da pusti da sedam miliona nevinih ljudi, ena i dece umre od gladi dok vi sedite na vie
hrane nego to vam je potrebno? Ne. Vi ste poteni ljudi. To ne moete."
"Ne znam", smrknuto je rekao Gantri. "Poto je ta rulja iz grada prolog meseca prola kao
stampedo..."
"Verujte mi, gradska vlada uradila je sve to je mogla da ih sprei. Delimino nismo uspeli,
panika je bila prevelika, ali spreili smo da ceo grad ne krene na vas." Mandelbaum je prstima
napravio most i prosuivaki rekao: "Sad, ako ste ba prava udovita, onda ete pustiti ostale da
umru ovde. Samo to to oni nee. Pre ili kasnije, svi e se sjatiti na vas, a onda je sve propalo."
"Naravno. Naravno." Gantri je trljao svoje velike ake. Nekako se on naao u odbrambenom
poloaju. "Nije da mi 'oemo da pravimo probleme, tamo na selu. Samo ... ovaj, mi vam uzgajamo
hranu a vi je ne plaate. Samo je uzimate. Vai bonovi nita ne znae. ta s tim moemo da kupimo?"
"Sad nita", iskreno je rekao Mandelbaum. "Ali, verujte mi, mi nismo krivi zbog toga. Ljudi ovde
ele da rade. Samo, jo se nismo dovoljno organizovali. Kad se to desi, nai bonovi predstavljae za
vas odeu i maine. Ali ako pustite da gladujemo... Gde ete onda prodavati robu?"
"O svemu se tome govorilo na sastanku udruenja", odvrati Gantri. "Stvar je u tome ta mi imamo
kao garanciju za va deo pogodbe?"
"Vidite, gospodine Gantri, mi zaista elimo kooperaciju. Toliko je elimo da smo spremni da
ponudimo predstavniku vaeg udruenja mesto u gradskom veu. Kako onda moemo da vas
prevarimo?"
Gantrijeve oi lukavo su se suzile. "O koliko lanova vea je re?"
Pogaali su se neko vreme i Gantri je otiao s ponudom grada o etiri mesta koja e zadrati
specijalno pravo veta u vezi s pojednim pitanjima koja se tiu politike prema selu. Mandelbaum je
bio siguran da e farmeri to prihvatiti: delovalo je kao oigledna pobeda njihove strane.
Osmehnuo se sam sebi. Kako se definie pobeda? Pravo veta ne znai nita, jer je politika prema
selu sama po sebi pravolinijska. Grad, cela drava i nacija, profitirae od ponovnog ujedinjenja tako
velike oblasti. Nagomilani dug farmerima moda nikada nee biti isplaen - drutvo se menja tako
brzo da za neku godinu moda nee biti gradova - ali i to, ma kako tuno zvualo, nije preterano
vano. Sada je vano samo preiveti.
"Nort i Morgan", rekao je najavljiva.
Mandelbaum se pribrao. Ovo e biti gadnije. ef dokera i ludi politiki teoretiar imali su krupne
zamisli i znaajnu podrku, suvie veliku da bi bila slomljena silom. Ustao je da ih ljubazno doeka.
Nort je bio krupan ovek, lica tvrdog pod naslagama sala. Morgan je bio fiziki sitniji, ali oi su
mu plamtele pod visokom elom. Izmenjali su poglede dok su ulazili, a onda prekorno pogledali
Mandelbauma. Nort je zareao zajedniko pitanje: "U emu je stvar, zato smo pozvani u isto vreme?
eleo sam da se nasamo vidimo."
"ao mi je", neiskreno je rekao Mandelbaum. "Mora da je dolo do zabune. Meutim, ako nemate
nita protiv, sedite obojica na nekoliko minuta. Moda neto zajedno smislimo."
"Nema tu nikakvog 'neto'", lanu Morgan. "Meni i mojim sledbenicima ve je muka od toga da
vlada zanemaruje oigledna naela dinapsihizma. Upozoravam vas, ako se uskoro ne reorganizujute
po logikim..."
Nort ga je sklonio u stranu i okrenuo se Mandelbaumu. "Vidi, skoro sto brodova lei dabe u
njujorkoj luci a Istona obala i Evropa vrite jer 'oe da trguju. Mojim momcima je ve dodi'alo da
i' niko ne slua."
"U poslednje vreme nismo imali puno veza s Evropom", sa aljenjem je rekao Mandelbaum. "A i
kod nas je sve toliko zbrkano da bismo ak i zapoeli obalsku trgovinu. S im da trgujemo? Otkud
nam gorivo za te brodove? ao mi je, ali..." Um mu je nastavio: Pravi problem je to sada nemate ta
da reketirate.
"Sve to potie od slepe tvrdoglavosti", izjavio je Morgan. "Kao to sam nepobitno dokazao,
drutvena integracija po psiholokim naelima koja sam ja otkrio, uklonila bi..."
A tvoj problem je u tome da eli mo, a za sada previe ljudi trai panaceju, konaan odgovor,
hladno pomisli Mandelbaum. Zvui intelektualno, pa oni misle da si takav; odreena klasa ljudi jo
eli oveka na belom konju, ali vie voli kad ima udbenik ispod ruke. Ti i Lenjin!
"Oprostite", glasno je rekao. "Gospodine Nort, ta vi predlaete da se radi?"
"Njujork je poeo kao luka i uskoro e opet da bidne luka. Ovog puta 'oemo da se radnici koji
rade u luci poteno ukljue i u vlas' nad njom."
Drugim reima, i ti hoe da bude diktator. Glasno, zamiljeno: "Moda ima neega u tome to
obojica govorite. Ali, znate, ne moe sve odjednom. Meutim, gospodo, meni se ini da vae misli
teku prilino paralelnim linijama. Zato se ne udruite i stvorite jednistveni front? Onda e mi biti
daleko jednostavnije da vae predloge iznesem pred vee."
Morganovi bledi obrzi buknuli su. "Grupa znojavih ljudskih maina..."
Nortove velike pesnice stisnule su se. "Drukane, pazi ta laprda."
"Ne, zaista", rekao je Mandelbaum. "Obojica elite jedinstveniju vladu, zar ne? Meni se ini..."
Hmmm. Ista pomisao blesnula je u oba para oiju. Bilo je zapanjujue lako usaditi je. Zajedno,
moda, moemo ... a onda, kasnije, oslobodiu ga se...
Jo su razgovarali, ali zavrilo se tako da su Nort i Morgan izili zajedno. Mandelbum gotovo da
je mogao da proita u njihovim oima saaljenje; zar nikada nije uo za onu: 'Zavadi, pa vladaj'?
Nakratko, osetio je tugu. Do sada se ljudi nisu puno promenili. Sanjari su naprosto gradili vie
zamkove u oblacima; okoreli reketai nisu nalazili renik ideja ili zamisli kojim bi se izdigli iznad
sopstvenog jezika pohlepe.
Nee to dugo trajati. Nekoliko meseci, i vie nee biti ni Nortova ni Morgana. Promena u njima, a
i u celom oveanstvu, izbrisae njihovu malenkost. Ali, u meuvremenu, bili su opasne ivotinje i
moralo se voditi rauna o njima.
Posegnuo je za telefonom i nazvao broj preko mree koja je bila dostupna samo njemu. "Halo,
Bouers? Kako ide?... Vidi, spojio sam dinapsihiara i efa reketaa. Verovatno e isplanirati neku
vrstu lanog Narodnog fronta, s idejom da se domognu mesta u veu i da na silu sve preuzmu -
dravna revolucija, coup d'etat, nazovi to kako ti drago... Aha. Upozori nae agente u obema
partijama. elim potpune izvetaje. Onda emo upotrebiti te agente da ih nahukamo jedne na druge...
Ma, da, nikad nisam uo za savez nestabilniji od tog. Malo paljivog potezanja konopaca i oni e
zariti noeve ... jedni u druge. A onda, kad milicija poisti ostatke plemenskog rata, poeemo
propagandnu kampanju u korist zdravog razuma... Naravno, bie malo kakljivo, ali moemo mi to da
ostvarimo..."
Na trenutak, dok je sputao slualicu, lice mu se izobliilo od starog bola. Upravo je osudio jedan
broj ljudi, od kojih je veina bila samo zbunjena i zavedena, na smrt. Ali tu nije bilo pomoi. Morao
je da spase ivote nekoliko miliona ljudskih bia - cena nije bila nerazumna.
"Nemirno sedi stranjica efa", promrljao je i pogledao u listu za sastanke. Imao je jo sat pre
nego to stigne predstavnik iz Albanija. To e tek biti nezgodno. Grad je svakoga dana krio dravne
i nacionalne zakone - morao je - i guverner je bio besan. eleo je da vrati celu dravu pod svoju
vlast. To nije bila nerazumna elja, ali vreme za to jo nije sazrelo; a kad konano bude, stari oblici
vlasti vie nee biti znaajniji od razlike izmeu homousijanca i homojuisijanca. Ali bie potrebno
puno ubeivanja da oveka iz Albanija uveri u to.
U meuvremenu, meutim, sat vremena bie slobodan. Nekao se deli sekunde da li da se
posveti radu na novom sistemu deljenja hrane ili planovima za proirenje zakona i reda u spoljanje
kvartove Dersija. Onda je oboje sklonio u stranu, zbog poslednjih izvetaja o situaciji s vodom.
10.
U laboratoriji je vladao polumrak koji je jo vie pojaavao pulsirajue svetlo u srcu maine,
udesno plavo i nemirno izmeu namotaja i nepokretnih meraa. Dok se naginjao iznad njega,
Grinevaldovo lice imalo je boju lea.
"Pa", bespotrebno je rekao, "izgleda da je to - to."
Prebacio je glavni prekida, elektrino brujanje je prestalo a svetlo se ugasilo. Za trenutak je
stajao i zamiljeno gledao uspavanog pacova unutar namotaja. ice nalik na dlake vodile su s
njegovog obrijanog tela do meraa iznad kojih su stajali Johanson i Luis.
Luis klimnu. "Brzina nervnih veza opet je skoila." Izuzetno paljivo dodirnuo je brojanike
osciloskopa. "I ba pada na krivu koju smo predvideli. U redu je, stvorili ste inhibitorsko polje."
Bie potrebno jo testova, detaljnijih istraivanja, ali to se moe prepustiti asistentima. Glavni
problem bio je reen.
Grinevald je posegnuo unutra debelim rukama, ali je neobino paljivo izvadio pacova i poeo da
skida sonde. "Jadniak", promrmljao je, "Pitam se ne inimo li mu uslugu."
Korint, rasejano pogrbljen na stolici, otro podie pogled.
"A kakvu korist ima od inteligencije?" ustrajao je Grinevald. "Samo mu pomae da shvati uas
sopstvene situacije. U stvari, kakvu korist svi mi imamo od nje?"
"A je l' bi se ti vratio onda?" upita Korint.
"Bih." Grinevaldovo etvrtasto plavo lice odjednom je bilo prkosno. "Da, bih. Nije dobro previe
misliti, ili misliti suvie jasno."
"Moda", proapta Korint, "moda si u pravu. Nova civilizacija - ne samo njena tehnologija, ve
njen celokupni sistem vrednosti, svi njeni snovi i nadanja - morae da bude sagraena iznova, a to e
trajati generacijama. Mi smo sada divljaci i nosimo svu jalovost bivstvovanja divljaka. Nauka ne
predstavlja celinu ivota."
"Ne", kazao je Luis. "Ali naunici - ba kao i umetnici svih vrsta, rekao bih - u najveoj su meri
sauvali zdrav razum jer su imali cilj u ivotu, imali su od ega da krenu, imali neto izvan sebe,
emu mogu da posvete sve to poseduju. Njegovo bucmasto lice blesnulo je osmehom maora.
"Takoe, Pite, kao starog gurmana, oaravaju me sve ove nove mogunosti. Da, nema vie umetnosti i
muzike koje bi ushiivale, ali ja nita manje ne uivam u dobrom vinu i kuhinji; u stvari, moja
percepcija je poviena, ima nijansi za koje ranije nikad ne bih rekao da postoje."
Bio je to udan razgovor, koji se sastojao od malo rei i mnogo gestova i izraza lica ubaenih u
simultanu raspravu o tehnikim problemima.
"Pa", rekao je Johanson, "dobili smo nae inhibitorsko polje. Sad je na vama neurolozima da ga
detaljno prouite i otkrijete ta se moe oekivati da e se dogoditi sa ivotom na Zemlji."
"A-ha", rekao je Luis. "Ja sad, meutim, vie neu da radim na tome, osim kao kibicer. Broncini i
Mekendrjus umeju te stvari. Ja se pridruujem psiholokom odeljenju, koje ne samo da je
zanimljivije, ve je i od veeg praktinog znaaja. Ja u se baviti neuroloko-kibernetikim vidom
njihovog rada."
"Naa stara psihologija gotovo da je beskorisna", klimnuo je Korint. "Previe smo se promenili da
bismo jo razumeli sopstvenu motivaciju. Zato veinu vremena provodim ovde kad bi moda trebalo
da idem kui da pomognem ili da se i sama prilagodi? Naprosto ne mogu da odolim, moram da
istraujem ovu novu oblast, ali... Da bismo iznova poeli, na racionalnoj osnovi, moraemo da
saznamo neto o dinamici oveka... to se mene tie, i ja se skidam s ove bebice, sad kad smo zaista
uspeli da generiemo polje. Rosman eli da ponem da radim na njegovom projektu svemirskog
broda im uspem da se organizujem."
"Svemirski brod ... putovanje bre od svetlosti, a?"
"Tako je. Zasniva se na jednom principu talasne mehanike za koji se pre promene nije znalo.
Generisaemo psi-talas koji... Nije vano, objasniu ti to kad zavri s uenjem tenzorske analize i
matrine algebre. U zajednici s jo nekima ovde radim na projektu toga, dok ekamo ljude i materijal
za poetak gradnje. Jednom kad dobijemo brod, trebalo bi da moemo da stignemo gde god hoemo,
irom galaksije."
Dve niti su se spojile. "Beimo od nas samih", rekao je Grinevald. "Beimo u svemir da bismo se
spasli." Na trenutak, etiri oveka su utala i razmiljala.
Korint je ustao. "Idem kui", grubo je rekao.
Dok je silazio stepenicama, um mu je predstavljao lavirint isprepletenih misaonih lanaca.
Veinom je razmiljao o ili, ali neto je aputalo i o Helgi, a tu su tekli i dijagrami i jednaine,
vizija jezovitog beskraja kroz koji se Zemlja vrti kao komad praine. udesno izdvojen deli njega
hladno je prouavao tu mreu misli da bi nauio kako radi i uvebao sebe da upravlja sopstvenim
potencijalima.
Jezik. Ljudi iz Instituta, koji su se meusobno poznavali, nehotice su razvijali nov komplet
komunikacionih simbola, delikatnu i monu stvar u kojoj je svaki gest imao odreeno znaenje, a
ubrzan mozak sluaoca, bez svesnog napora, popunjavao je praznine i hvatao mnogobrojne nivoe
znaenja. Bio je gotovo suvie efikasan; ovek je odavao svoje najdublje bie. ovek budunosti
verovatno e hodati duhovno go, ba kao i telesno, a Korint nije bio siguran da mu se to svia.
Ali, onda, tu su bili on i ila; meusobno razumevanje uinilo je njihov razgovor nejasnim svakom
strancu. A irom sveta postojalo je na hiljade, na milione grupa koje su stvarale sopstvene dijalekte
na bazi iskustva iz prolosti, koje nije bilo podeljeno sa celokupnim oveanstvom. Mora se pronau
neki arbitrarni jezik za ceo svet.
Telepatija? Vie nije bilo sumnje da postoji, bar kod nekih ljudi. Mora se istraiti vanulno
opaanje kad se stvari malo stiaju. Bilo je toliko toga, a ivot je tako kratak!
Korintje zadrhtao. Strah od linog nestanka trebalo bi da bude adolescentna reakcija; ali, na neki
nain, svi ljudi opet su bili adolescenti, na jednoj novoj osnovi, i to ne deca, bebe.
Pa, nema sumnje da e biolozi tokom sledeih godina pronai neke naine da produe ivotni vek,
da ga moda produe na vekove. Ali da li je to, na posletku, poeljno?
Iziao je na ulicu i ugledao automobil koji mu je Rosman obezbedio. Bar, cinino je pomislio dok
je ulazio u njega, reen problem s parkiranjem. Nema vie nekadanjeg saobraaja.
U stvari, nema vie Njujorka. Veliki gradovi nisu imali pravo ekonomsko opravdanje. On je doao
iz malog grada i jo voleo planine, ume i more. Ipak, bilo je neega u ovom larmadijskom,
mahnitom, prenaseljenom, tekom, neljudskom, monom gradu, ije e odsustvo ostaviti prazno mesto
u svetu koji e doi.
Bilo je to vrue vee. Koulja mu se zalepila uz telo, a vazduh se inio gust. Iznad, izmeu zgrada
koje su tamnele i mrtvih neonskih reklama, toplotne munje bledo su treptale i cela zemlja udela je za
kiom. Njegovi farovi pravili su mutne otkose kroz gumasto crnilo.
Napolju je bilo vie kola nego pre nedelju dana. Grad gotovo da se umirio; rat izmeu lukaa i
dinapsihiara, suzbijen pre dve nedelje, kao da je bio poslednji izliv nasilja. Sledovanja su jo bila
mala, ali ljudi su se vraali na posao, i bie im to dovoljno da preive.
Korint se parkirao iza svoje stambene zgrade i peice preao do proelja. Sluba za racionisanje
elektrine energije nedavno je dozvolila da se liftovi ponovo mogu u njoj koristiti, to je bio akt
milosra. Nije mu se dopadalo to se peice peo petnaest spratova u vreme kada zaista nije bilo
struje.
Nadam se... Razmiljao je o ili, ali je ostavio misao nedovrenu. Mravila je, jadnica, i nije
dobro spavala, a ponekad bi se probudila sa suvim vriskom u grlu i slepo posegnula za njim. alio je
to ga posao toliko odvaja od nje. Jako joj je bilo potrebno drutvo. Moda bi mogao da joj nae
neki posao, da joj ispuni vreme.
Kada je iziao na svom spratu, hodnik je bio mraan, osim mutnog nonog svetla, ali svetlost je
zraila ispod njegovih vrata. Bacio je pogled na sat i video da je prolo vreme kada bi obino ila u
krevet. Znai, ni veeras ne moe da spava.
Pokuao je da ue, ali su bila zakljuana, pa je pokucao. Uinilo mu se da je iznutra uo ublaen
krik i zalupao je jae. Otvorila je vrata tako naglo da je gotovo pao unutra.
"Pite, Pite, Pite!" Pribila se uz njega i drhtala. S rukama oko nje, osetio je kako su joj rebra tik uz
kou. Svetlost svetiljke koja je ispunjavala sobu bila je otra i nekako blistala u njenoj kosi. Kada je
podigla lice, video je da je ono vlano.
"ta je bilo?" upitao je. Govorio je glasno, starim manirom, a glas mu je odjednom zadrhtao.
"ivci." Uvukla ga je unutra i zatvorila vrata. U spavaici i bade-mantilu izgledala je patetino
mlada, ali u njenim oima bilo je neeg pradavnog.
"Vrua no za bade-mantil", rekao je, pokuavajui da doe do glasa.
"Bilo mi je hladno." Usne su joj drhtale.
Njegova usta postala su otra linija, pa je seo u fotelju i povukao je u krilo. Obrglila ga je,
privlaei ga u zagrljaj, i on je osetio kako joj telo treperi.
"Ovo nije dobro", rekao je. "Ovo je najgori napad koji si imala."
"Ne znam ta bih radila da jo nisi doao", bezizraajno je rekla.
Onda su poeli da razgovaraju, novim spletom rei i gestova, zvukova i tiina i zajednikog
priseanja, koji je bio samo njihov.
"Previe sam razmiljala", rekla mu je. "Ovih dana svi previe razmiljamo." Pomozi mi,
najdrai! Silazim u mrak i samo ti me moe spasti.
"Mora na to da se navikne", tupo je odgovorio. Kako mogu da ti pomognem. Ruke mi poseu za
tobom i sklapaju se oko praznine.
"Ti ima snage..." zavapila je. "Daj je i meni!" None more svaki put kada pokuam da spavam.
Budim se i vidim svet i ljude kao treptaje u hladnoi i nitavilu, praznini na rubu venosti. Ne mogu
da podnesem tu viziju.
Umor, bespomonost: "Ja nemam snage", rekao je. "Ja samo nekako uspevam da to podnesem.
Mora i ti."
"Dri me vrsto, Pite", lik oca, "dri me", procvilela je. Stiui se uz njega kao da e je on zatiti
od spoljanjeg crnila i tame iznutra, i stvari koje iz njih izranjaju: "Nemoj nikad da me pusti!"
"ila", rekao je. Voljena: eno, ljubavnice, drue. "ila, mora da izdri. Sve ovo je samo
posledica poveane sposobnosti razmiljanja ... predstavljanja, rukovanja podacima i snovima koje
si sama stvorila. Nita drugo."
"Ali to menja mene!" Uas smrti sad se uselio u nju. Borila se s tim s neim nalik na udnju: "...I
gde je nestao na svet? Gde su sve nae nade, planovi i zajednitvo?"
"Ne moemo da ih vratimo", odvratio je. Praznina, nepovratnost: "Sad moramo da smislimo ta
emo dalje."
"Znam, znam ... i ne mogu!" Suze su joj blistale du obraza. "Oh, Pite, sad vie plaem zbog tebe",
moda ak neu moi ni da te volim, "nego zbog sebe."
Pokuao je da ostane miran. "Preveliko povlaenje od stvarnosti dovodi do ludila. Ako poludi..."
Nezamislivost.
"Znam, znam", rekla je. "Predobro, Pite. Dri me vrsto."
"A ne pomae to to zna..." rekao je i zapitao da li e inenjeri ikada moi da pronau snagu loma
ljudskog bia. Osetio je da je veoma blizu odustajanja.
11.
Leto je bledelo dok se planeta okretala ka zimi. Jedne tople, pozne septembarske veeri
Mandelbaum je sedeo pored prozora zajedno sa Rosmanom. Izmenjivali su, tiho, tek poneku re.
Soba je bila neosvetljena, puna noi. Duboko dole, na Menhetnu, sjajile su se svetle take. Nije to
bio mahniti blesak i plam ranijih dana, ve svetlost miliona domova. Iznad, preko neba, razlivala se
mutnoplava luminiscencija, treperei i blistajui na rubu vidljivog. Empajer stejt bilding bio je
okrunjen goruom sferom nalik na malo sunce koje se spustilo, a nemiran vazduh sadrao je slabaan,
golicav miris ozona. Dva mukaraca su mirno sedela, odmarala se i puila duvan koji ponovo postao
teko dostupan; Mandelbaumova lula i Rosmanova cigareta kao dva rumena oka u sumranoj sobi.
ekali su smrt.
"Supruga", rekao je Rosman s dozom blagog prekora. Moglo je to biti shvaeno kao: Jo ne
shvatam zato ne bi rekao eni za ovo i bio veeras s njom. Moda vam je to poslednje vee u ivotu.
"Rad, grad, vreme", i pradavno sleganje ramenima, i ton pun udnje: Oboje imamo svoga posla,
ona u centru za pomo, a ja ovde u sreditu odbrane. Nismo rekli ni gradu, ni ti, ni ja, ni nas nekoliko
koji znamo. Bolje je ni ne rei, a? Ne bismo mogli da ih evakuiemo, ne bi imali ni gde da odu, a sam
na pokuaj bio bi upozorenje neprijatelju, poziv da smesta poalju rakete. Ili moemo da spasemo
grad, ili ne moemo; u ovom trenutku, ne preostaje nam nita drugo nego da ekamo i vidimo da li
odbrana deluje. Ja ne bih da uznemiravam moju Liebchen ... ona bi brinula zbog mene, dece i unuia.
Ne, pustimo to da se ovako ili onako okona. Ipak, eleo bih da smo sada zajedno, Sara i ja, cela
porodica... Mandelbaum je kucnuo lulu ronatim palcem.
Ljudi iz Brukhavena misle da e polje zaustaviti eksploziju i radijaciju, sugerisao je Rosman.
Protekli mesec i neto vie naveli smo ih da rade u tajnosti, jer smo predvideli napad. Gradovi za
koje smo mislili da e biti napadnuti, sada su zatieni ... nadamo se. Ali to je problematino. eleo
bih da to nismo morali da radimo na ovaj nain.
"A na koji drugi?" Znamo, zahvaljujui naim pijunima i dedukciji, da su Sovjeti razvili svoje
interkontinentalne atomske rakete i da su oajni. Revolucija kod kue, a oruje i pomo
pobunjenicima prokrijumareni su iz Amerike. Uinie svoj poslednji oajniki pokuaj da nas
zbriu, mi verujemo da je napad planiran za noas. Ali, ako ne uspeju, uprskali su stvar. Mora da su
iskoristili poslednje preostale resurse da projektuju i sagrade te rakete. "Nek se iscrpe na nama, dok
pobunjenici ne preuzmu njihovu zemlju. Gotovo je s diktaturom."
"Ali ta e je zameniti?"
"Ne znam. Kad pristignu rakete, mislim da e one predstavljati poslednji trzaj ivotinjskog
oveka. Zar jednom nisi nazvao dvadeseti vek erom loih manira? Pre smo bili glupi ... neverovatno
glupi! Sad to sve bledi."
"I ne ostavlja ... nita." Rosman je zapalio novu cigaretu i ugasio prethodnu. Kratkotrajno crveno
svetlo pretvorilo je njegovo ispijeno lice lepih kostiju u bareljef koji se ocrtavao iz tame.
"O, da", nastavio je, "budunost nee nimalo liiti na prolost. Verovatno e jo postojati drutvo
- ili drutva - ali ona nee biti ni nalik na ona koja smo poznavali. Moda e ona biti isto apstraktne,
mentalne stvari, razmene i interakcije na simbolikom nivou. Bez obzira na to, bie boljih i loijih
drutava, koja e se razviti na osnovu naih novih potencijala; ja lino mislim da e loa bujati."
"Hm." Mandelbaum je povukao jak dim iz lule. "Ako ostavimo na stranu to to moramo da
ponemo od nule pa smo osueni da pravimo greke, zato bi to neminovno bilo tako? Bojim se da si
ti roeni pesimista."
"Nema sumnje. Roen sam u jednom dobu i video kako ono umire u krvi i ludilu. ak i pre 1914.
moglo se videti da svet propada. To bi od svakoga nainilo pesimistu. Ali mislim da sam u pravu.
Zato to ovek, u stvari, mora da bude vraen nazad, u potpuno divljatvo. Ne, ak ni to: divljak ima
svoj sopstveni sistem ivota. ovek se vraa na ravan ivotinje."
Mandelbaumov gest obuhvatio je ogromnu panoramu grada. "Je li to ivotinjsko?"
"Mravi i dabrovi su dobri inenjeri." Ili su bili. Pitam se ta sada rade dabrovi. "Materijalni
artefakti se, ipak, puno ne broje. Oni su mogui jedino zbog drutvene podloge znanje, tradicije,
udnje... Oni su simptomi, ne uzroci. A podloga nam je uklonjena.
On, ne, nismo mi sve zaboravili. Ali to za nas vie ne predstavlja vrednost, osim kao orue za
isto ivotinjski posao opstanka i odranja udobnosti. Razmisli o svom ivotu. ta sad misli o
njegovoj svrsi? Kako ti se ine sva tvoja dostignua iz prolosti? Smeno!
Moe li da sa zadovoljstvom proita bilo koje veliko knjievno delo? Da li ti umetnost neto
prua? Civilizacija prolosti, s njenom naukom, umetnosu, verovanjima i znaenjima, danas je
toliko neodgovarajua da kao da nikada nije ni postojala. Mi vie nemamo civilizaciju. Nemamo
ciljeve, nemamo snove, nema kreativnog rada ... niega!"
"Oh, ne znam da li je tako", rekao je Mandelbaum, poinjui da se zabavlja. "Imamo dovoljno
toga ime bismo se bavili - da sebi pomognemo, ako nita drugo - za sledeih nekoliko godina.
Moramo da zaponemo stvari na svetskoj osnovi: ekonomija, politika, medicinska nega, kontrola
stanovnitva, zatita; mukotrpan je to posao."
"Ali ta posle toga?" bio je uporan Rosman. "ta emo onda? ta e da radi sledea generacija, i
generacije koje e doi?"
"Nai e neto."
"Pitam se. Zadatak da se izgradi stabilan svet jeste herkulovski zadatak, ali i ti i ja shvatamo da je
za novog oveka mogu... U pitanju je samo nekoliko godina. Ali ta onda? U najboljem sluaju,
ovek moe da zastane i stagnira u jednom nepromenljivom samozadovoljstvu. Uasno prazna vrsta
ivota."
"Nauka..."
"O, da, naunici e neko vreme imati ta da rade. Ali veina fiziara s kojim sam razgovarao u
poslednje vreme misli da potencijalni domet nauke nije neogranien. Oni misle da broj spoznatljivih
prirodnih zakona i fenomena mora da bude konaan i da svi moraju da budu sabrani u jednu
ujedinjenu teoriju ... i da danas nismo daleko od te teorije. To nije pretpostavka koja e ikada sa
sigurnou moi da bude dokazana, ali deluje uverljivo.
A ni u kom sluaju mi svi nismo naunici."
Mandelbaum je pogledao napolje, u tamu. Kako je tiha no, pomislio je. Terajui um od misli na
Saru i decu: "Pa, ta je s umetnou? Razviemo potpuno novo slikarstvo, vajarstvo, muziku,
knjievnost, arhitekturu... i oblike koje nikada nismo ni zamiljali da postoje!"
"Ako stvorimo pravu vrstu drutva." Umetnost je, tokom celokupne istorije, imala groznu
naklonost ka propadanju ili okamenjavanju u obino podraavanje prolosti. ini mi se da joj je
potreban izazov da bi se ponovo probudila. Ali, opet, prijatelju moj, ne moemo svi biti ni umetnici.
"Ne?" Pitam se zato svaki ovek ne bi mogao da bude i umetnik i naunik i filozof i...
"Opet e biti potrebne voe, i podstrek, i simbol sveta." U tome je naa dananja sutinska
praznina: nismo pronali simbol. Nemamo mit, nemamo san. 'ovek je mera svih stvari'... pa, kada je
mera vea od svega ostalog, kakva korist od nje?
"Jo smo prilino sitne ribe." Mandelbaum je pokazao prema prozoru i plaviastom, blistavom
nebu. Tamo je cela jedna vaseljena koja eka na nas.
"Mislim da si na poetku odgovora", polako je rekao Rosman. Zemlja je postala premala, ali
astronomski prostor ... moda se u njemu krije izazov, i san koji nam je potreban. Ne znam. Sve to
znam jeste da je krajnje vreme da ga pronaemo.
Onda se zaUo slabano zujanje iz telekoma pored Mandelbauma. Posegao je i pritisnuo prekida.
Onda je osetio iznenadan nalet umora. Trebalo bi da je napet, da se trese od uzbuenja, ali on je
oseao samo umor i prazninu.
Maina je izbacila par signala: "Robotska svemirska stanica izvetava o letu raketa s Urala. etiri
treba da pogode Njujurk za oko deset minuta."
"Deset minuta", zazvidao je Rosman. "Mora da imaju atomski pogon."
"Nema sumnje." Mandelbaum je okrenuo Zatitni centar u Empajer stejt bildingu."
"Spremite maineriju, momci", rekao je. "Jo deset minuta."
"Koliko?"
"etiri. Mora da su raunali da emo se zaustaviti bar na tri, pa e to biti mone zverke.
Hidrogensko-litijumske bojeve glave, rekao bih."
"etiri, a? Vai, efe. Poeli nam sreu."
"Da poelim vama sreu?" Mandelbaum se pokvareno iskezio.
Gradu je reeno da je projekat eksperiment s osvetljenjem. Ali kada se plavetnilo pojaalo do
postojanog sjaja, nalik na krov od svetiljki, a sirene poele da zavijaju, mora da su svi pretpostavili
u emu je stvar. Mandelbaum je pomislio na mueve koji uz sebe stiskaju ene i decu i pitaju se ta bi
se drugo moglo da dogaa. Molitva? Teko; ako religija bude postojala u budunosti, to nee biti
animizam koji je bio dovoljan u godinama slepila. Ushienje zbog borbe? Ne, to je jo jedan
odbaeni mit. Divlja panika? Moda malo toga.
Rosman je shvatio jedan dobar deo istine, pomislio je Mandelbaum. ovek sada nema ta drugo
da radi, u sudnjem asu, osim da vriti od straha ili da se nadvije nad one koje voli i pokua da ih
zatiti svojim mesom vrednim saaljenja. Niko ne moe iskreno da osea da umire za neto vredno.
Ako uperi pesnicu prema nebesima, nee to biti zato to ga je razbesnelo zlo, ve iz prostog nagona.
Praznina... Da, pomislio je, rekao bih da su nam potrebni novi simboli.
Rosman je ustao i pipanjem naao put do ormaria, otvorio je ladicu i izvadio bocu. "Sauvao
sam malo burgundca iz etrdeset druge", rekao je. Hoe li da pije sa mnom?
"Naravno", rekao je Mandelbaum. Nije mario za vino, ali morao je da pomogne prijatelju.
Rosman se nije plaio, bio je star i pun dana, ali neto se u njemu gubilo. Otii kao gospodin... Pa, i
to je bio neki simbol.
Rosman je sipao vino u kristalne ae s noicom i pruio jednu Mandelbaumu, sa samrtnom
uglaenou. Kucnuli su se i popili po malo. Rosman je ponovo seo, proveravajui ukus.
"Na dan venanja pili smo burgundac", rekao je.
"Ma, dobro, nema potrebe za kukanjem", odvratio je Mandelbaum. "Ekrani e da izdre. To je ona
ista vrsta sile koja atomsko jezgro dri na okupu... nema niega jaeg u vaseljeni."
"Nazdravljao sam ivotinjskom oveku", rekao je Rosman. U pravu si, ovo je njegov poslednji
trzaj. Ali po mnogo emu bio je plemenito stvorenje.
"Jeste", rekao je Mandelbaum. Otkrio je najgenijalnija oruja.
"Te rakete..." One neto predstavljaju. One su predivne, zna, iste i blistave, sagraene potpuno
asno. Trebalo je puno strpljivih vekova da se dostigne taka u kojoj su one mogle biti iskovane.
injenica da one nama nose smrt je sporedna.
Ne slaem se. Mandelbaum se zakikotao, tuan, slabaan zvuk u velikoj tiini oko njega.
U sobi se nalazio veliki sat s luminiscentnim brojanikom. Njegova velika sekundara pravila je
duge, lenje krugove, jednom, drugi put, trei put. Empajer stejt bio je stub tame na mutnoplavom luku
neba. Mandelbaum i Rosman sedeli su i pili, zadubljeni u sopstvene misli.
Nebesa su blesnula kao munja, nebo je iznenada postalo brilijantan pehar. Mandelbaum je pokrio
zapanjene oi i pustio da aa padne i razbije se o pod. Osetio je na koi zranje nalik na Sunev
sjaj, kako trepe. Grad je gromoglasno tutnjao.
...dva, tri, etiri.
Posle je nastupio neki drugaiji mir, u kome su odjeci brundali i tutnjali izmeu visokih zidova.
Vetar je hujao praznim ulicama, a velike zgrade polako su se i drhtavo smirivale.
"Dovoljno uspeno", rekao je Mandelbaum. Nije oseao neku naroitu emociju. Ekran je obavio
posao, grad je preiveo... U redu, moe da nastavi svoj posao. Nazvao je Gradsku venicu. "Halo,
tamo. Sve je u redu? Vidi, moramo da radimo, da proverimo da li ima panike i..."
Krajikom oka opazio je da Rosman sedi tiho, s neispijenim piem na doruju fotelje.
12.
Korint je uzdahnuo i odgurnuo od sebe ono na emu je radio. Veernji um grada blago je dopirao
do njega kroz prozor otvoren prema oktobarskoj jezi. Malo ga je prola jeza, ali je zapalio cigaretu i
neko vreme sedeo i puio.
Svemirski brodovi, tupo je pomislio. Tamo u Brukhavenu grade prvi zvezdani brod.
Njegov deo projekta bio je da srauna napone u jezgru atoma pod dejstvom pogonskog polja,
zadatak donekle sloen, ali ne od takvog preteranog znaaja da radnici ne bi mogli da nastave da
grade brod pre nego to ga on zavri posao. Danas je bio tamo i gledao kako trup dobija oblik, a
njegovo profesionalno 'ja' otkrilo je neku hladnu vrstu ponosa u savrenom skladu trupa. Svaki organ
broda: motor, oklop, vrata, pramac i kontrole, bio je deli preciznog inenjerstva kakvo Zemlja jo
nije videla. Oseao se dobro kao uesnik u takvom zadatku.
Samo...
Lako je opsovao, ugasio cigaretu u pretrpanoj pepeljari i ustao. Bie to jedna od njegovih loih
noi; bila mu je potrebna Helga.
Institut je brujao oko njega dok je iao poznatim hodnicima. Sada su radili u
dvadesetetvoroasovnom ritmu, hiljadu osloboenih umova prualo se ka obzorju koje je iznenada
eksplodiralo na nain koji ni mata nije mogla da smisli. Zavideo je mladim tehniarima. Bili su jaki,
usmereni i uravnoteeni; budunost je pripadala njima, i oni su to znali. U trideset treoj, oseao se
iscrpljen godinama.
Helga se vratila da ponovo preuzme diktaturu: postavljen na novoj osnovi, bio je to posao koji bi
podrazumevao puno radno vreme normalne odrasle osobe, a ona je bila iskusna i eljna rada.
Pomislio je da preteruje i sa aljenjem shvatio da je za to u najveoj meri ba on sam kriv. Ona nikad
ne bi otila pre njega, jer mu je ponekad bilo potrebno da razgovara s njom. I sad se tamo zaputio.
Pokucao je. Hrskav glas preko najavljivaa rekao je: "Ui", i njemu nije promakla udnja u
njenom glasu i iznenadan blesak u oima dok je ulazio.
"Hajde da zajedno veeramo, hoe li?" pozvao ju je.
Izvila je obrve i on je urno objasnio: "ila je veeras sa gospoom Mandelbaum. Ona - Sara -
dobra je prema mojoj eni i ima onu vrstu enskog smisla koji mukarac nikada ne moe da ima. Ja
sam u nedoumici..."
"Naravno." Helga je poela da sreuje papire i odlae ih u stranu. Njena kancelarija uvek je bila
uredna i bezlina; maina je mogla da boravi u njoj. "Zna neko mesto?"
"Zna da u poslednje vreme mnogo ne izlazim."
"Pa, da probamo kod Rodera. Novi noni klub za novog oveka." Osmeh joj je bio malo opor.
"Bar im je hrana pristojna."
Uao je u malo zajedniko kupatilo i pokuao da dotera neuredno odelo i kosu. Kada je iziao,
Helga je bila spremna. Na trenutak ju je pogledao i primio svaku pojedinost u magnovenju, na nain o
kome nije mogao ni da sanja u izgubljenim godinama. Nisu vie mogli da kriju jedno od drugog - ona
s karakteristinim potenjem, on s umornim i zahvalnim predavanjem - i prestali su da to i
pokuavaju. Njemu je bio potreban neko ko e ga razumeti i ko e biti jai od njega, neko s kim e
razgovarati, iz koga e crpsti snagu. On je mislio da ona samo daje, a da on samo uzima, ali tu vezu
nije smeo da prekine.
Uzela ga je za ruku i izili su na ulicu. Vazduh je bio redak i otar u pluima; mirisao je na jesen i
more. Nekoliko mrtvih listova kovitlalo se na ploniku ispred njih, mraz je ve doao.
"Da proetamo", rekla je, jer je znala ta voli. "Nije daleko.
Klimnuo je i poli su polupraznim ulicama. No se mono nadvijala nad uline svetiljke, oko njih
litice Menhetna bile su planinski crne, a samo retki automobil ili peak proao bi pored njih. Korint
je pomislio da promena u Njujorku oslikava u malom ono to se dogodilo sa svetom.
"Kako ilin posao?" upitala je Helga. Korin je naao posao svojoj eni u centru za pomo, u nadi
da e joj to podii moral. Slegnuo je ramenima i nije odgovorio. Bilo je bolje podii lice prema
vetru koji je slabano strujao izmeu tamnih zidova. Ona je zautala; kada on oseti potrebu da
razgovara, bie tu.
Skromni neonski znak najavio je Roderov kafe. Uli su i otkrili plaviast polumrak, hladan i
luminiscentan, kao da je sam vazduh zadravao izmenjenu svetlost. Dobar trik, pomislio je Korint.
Pitam se kako im to uspeva? - i u trenutku shvatio novo naelo fluorescencije na kome to mora da je
bilo zasnovano. Moda je neki inenjer iznenada reio da vie voli da bude vlasnik restorana.
Stolovi su bili razmaknuti neto vie nego to bi to ranije bio obiaj. Korint je nehajno zapazio da
su rasporeeni u spiralu koja, u proseku, minimizuje korake kelnera od obedavaonice do kuhinje i
nazad. Ali do njih se dokotrljala maina na mekim gumenim tokovima i pruila im jelovnik i
pisaljku, da napiu porudbine.
Na meniju je bilo malo jela od mesa - jo je bila nestaica hrane - ali Helga je uporno ponavljala
da je sos od soje izuzetno ukusan i Korint je to naruio za oboje. Naravno, bie tu i aperitiv.
Kucnuli su se preko bele tkanine. Oi su joj se netremice zagledale u njegove, ekajui. "Was
hael."
"Drinc hael", odgovorila je. enjivo: "Bojim se da nai potomci uopte nee razumeti nae
pretke. Celo velianstveno varvarsko naslee bie za njih ivotinjsko vakanje, zar ne? Ponekad se
najeim kad pomislim na budunost."
"I ti", promrmljao je, i znao da je odbacila rezervisanost samo da bi njemu bilo lake da se
oslobodi tereta.
Iziao je mali okrestar. Korint je prepoznao meu njima trojicu poznatih muziara iz vremena pre
promene. Nosili su stare instrumente: iane, par drvenih duvakih i jednu trubu, ali i neke nove. Pa,
dok se ne vrati filharmonijsko udruenje, ako se ikad i vrati, ozbiljni umetnicima bie bez sumnje
drago to im se prua ansa da sviraju u restoranu; pri tome, imae prijemiviju publiku nego to je to
bio sluaj u prolosti.
Oi su mu lutale po posetiocima. Bili su to ljudi obinog izleda: radnici uljevitih ruku rame uz
rame sa mravim inovnicima pogurenih ramena i proelavim profesorima. Ova nova nagost je potrla
sve stare razlike i svi su kretali od nule. U oblaenju pojavila se lagodna neformalnost: koulje
otvorene oko vrata, sportske pantalone i farmerke, povremeni ekstravagantan eksperiment. Svakoga
dana sve manje se gledalo na fiziku spoljanjost.
Nije bilo dirigenta. inilo se da muziari improvizuju, upliui i raspliui melodije oko jednog
tananog, podrazumevajueg obrasca. Bila je to jezovita muzika, led i zelenilo severnih mora, sloen,
zadivljujui ritam poduprt jecajima ica. Korint se neko vreme zadubio u pokuaju da je analizira. Tu
i tamo, neki akord bi pogodio neku zatomljen emocionalan ton u njemu i prsti bi mu se vre stegli
oko vinske ae. Par ljudi plesalo je na ovo izmiljajui sopstvene korake za vreme igre.
Pretpostaljao je da bi ovo u ono staro vreme nazvali dem-senom, ali bilo je to suvie apstraktno i
suvie intelektualno za tako neto. Jo jedan eksperiment, pomislio je. Celo oveanstvo
eksperimentie, kreui razliitim putevima u svetu, odjednom bez obzorja.
Ponovo se okrenuo prema Helgi i iznenadio njene oi koje su poivale na njemu. Krv mu je navrla
u lice i pokuao je da povede razgovor o bezbednim stvarima. Ali izmeu njih postojalo je predobro
razumevanje. Radili su i gledali zajedno, i sad se izmeu njih uspostavio zajedniki jezik, svaki
pogled i gest znaili su neto, a znaenje je treperilo napred-nazad, meajui se i razdvajajui, i
ponovo se sastajui, sve dok to nije pretvorilo u razgovor sa svojim drugim 'ja'.
"Rad?" glasno je upitao, a to je znailo: Kako ovih dana napreduje tvoj posao?
"U redu", rekla je jednolikim glasom. Postigli smo neto herojsko, mislim. Najvredniji posao u
celokupnoj istoriji, moda. Ali nekako mi to nije previe vano...
"Drago vidim veeras", rekao je. Potrebna si mi, potreban mi je neko kad mi dou crni sati.
Uvek u te ekati, govorile su njene oi.
Opasna tema. Sakrij se od nje.
Brzo je upitao: "ta misli o ovoj muzici? ini se kao da su ve na putu novog oblika koji bi
odgovarao ... modernom oveku."
"Moda", slegla je ramenima, "Ali ja jo nalazim vie toga kod starih majstora. Oni su bili
ljudskiji."
"Pitam se da li smo mi jo ljudi, Helga."
"Jesmo", odgovorila je. "Uvek emo ostati mi sami. I dalje emo znati za ljubav i mrnju, strah i
hrabrost, smeh i bol."
"Ali da li istu?" meditirao je. "Pitam se."
"Moda si u pravu", rekla je. "Postaje sve tee verovati u ono u ta elim da verujem. Tako je to."
Klimnuo je i malo se nasmeio: Da, oboje to znamo, zar ne? To, i sve ostalo.
Uzdahnuo je i nakratko stisnuo pesnice: "Ponekad poelim... Ne." ila je ta koju volim.
Prekasno je, zar ne, Pite? govorile su njene oi. Prekasno je za nas dvoje.
"Igra?" pozvao ju je. Doi u zaborav.
"Naravno." Oh, rado, rado!
Ustali su i poeli da igraju. Osetio je njenu snagu kad joj je stavio ruku oko struka, i kao da je
crpao svoju iz toga. Lik majke. rugao se njegov um. Nije vano. Muzika je sada potpunije ulazila u
njega, oseao je njen neobian ritam u krvi. Helgina glava gotovo da je bila u ravni s njegovom, ali
lice joj je bilo skriveno od njega. On nije bio dobar plesa, pustio je nju da vodi, ali zadovoljstvo
ritmikog fiziKog kretanja sad je oseao otrije nego pre promene. Za trenutak je poeleo da moe
da bude divljak i da igrom odagna tugu pred bogovima.
Ne, za njega je prekasno. Bio je dete civilizacije ... ak i sad; roen je prestar. Ali ta onda radi
kad gleda kako ti ena ludi?
Ah, Ljubavi, da l' ti i ja sa Sudbom zaveru... Kako je to bilo detinjasto! A ipak, jednom je to
voleo.
Muzika se zavrila i oni su se vratili za sto. Maina je donela predjelo. Korint je pridrao stolicu
Helgi i tmurno prebirao po svom tanjiru. Uskoro ga je opet pogledala.
"ila?" upitala je. Nije joj dobro ovih dana, zar ne?
"Ne." Hvala na pitanju. Korint je napravio grimasu. Posao joj pomae da ispuni vreme, ali se
uopte ne osea dobro. More je mrane misli i poinje da opaa stvari, a nou sanja...
Oh, najdrai moj muenie! "Ali zato?" Ti i ja, veina ljudi, prilagodili smo se, vie nismo
nervozni; uvek sam mislila da je ona natproseno stabilna.
"Njena podsvest..." divlja, a njena svest to ne moe da kontrolie, a briga nad simptomima samo
pogoava stvar... "Ona naprosto nije sazdana za tako moan um; ona to ne moe da podnese."
Oi su im se srele: Neto je izgubljeno od stare nevinosti; sve to smo nakupili odneto nam je i
sada stojimo nagi pred sopstvenom samoom.
Helga je podigla glavu: Moramo s tim da se suoimo. Nekako moramo da guramo dalje. Ali
usamljenost!
Poinjem da previe zavisim od tebe. Net i Feliks su zaokupljeni svojim poslom. ila vie nema
snage, predugo se bori sama sa sobom. Ostaje samo ti, a to za tebe nije dobro.
Ne smeta mi. To je sve to imam, sad kad to od sebe vie ne mogu da sakrivam.
Ruke su im se spojile preko stola. Onda, polako, Helga je povukla svoje i odmahnula glavom.
"Boe!" Korint je stisnuo pesnice. Samo kad bismo mogli da neto vie saznamo o nama samima!
Kad bismo imali psihijatriju koja deluje!
Moda emo uskoro. Radi se na tome. Umirujue: "A kako tvoj posao?"
"Dobro, rekao bih." Zvezde e nam biti nadohvat ruke pre prolea. Ali koje dobro od toga? ta e
nama zvezde? Korint je zurio u svoju vinsku au. "Pomalo sam pijan. Previe priam."
"Nije vano, dragi."
Pogledao ju je. "Zato se ne uda, Helga? Nai nekoga. Ne moe mene da izvue iz mog linog
pakla."
Lice joj je govorilo suprotno.
"Bolje me izbaci iz svog ivota", apatom je navaljivao.
"Da li bi ti izbacio ilu iz tvog?" upitala je.
Mainski konobar tiho je doao da skloni tanjire i servira glavno jelo. Korint je maglovito
primetio da bi trebalo da nema apetit. Zar jad tradicionalno ne donosi propadanje. Ali hrana je bila
ukusna. Jelo ... pa da, neka vrsta kompenzacije, kao pie, sanjarenje, rad, ili bilo ta drugo to vam
padne na pamet.
Mora da izdri, govorile su Helgine oi. ta god bilo, mora to da preivi, ti i tvoj zdrav
razum, jer to je tvoje naslee ljudskosti.
Posle nekog vremena glasno je izgovorila etiri odsene rei koje su sadrale jedno nadrastajue
znaenje: "Pite, da li bi" voleo da ode svemirskim brodom?
"A?" Zurio je u nju tako budalasto da je morala da se nasmeje. Trenutak kasnije opet je
pogovorila, ozbiljno i bezlino:
"Planirano je da bude za dva oveka." Veinom robotizovan, zna. Net Luis me je nagovorio da
jedno mesto sauvam za njega, kao biologa. Problem ivota negde drugde u vaseljeni...
Glas mu je pomalo drhtao: "Nisam znao da ti moe da utie na to ko ide."
"Ne, slubeno." U praksi, poto je to u najveoj meri projekat Instituta, ja mogu da ga dodelim
bilo kojoj kvalifikovanoj osobi. Net je eleo da ja... Izmenjali su kratak osmeh. Znamo se dobro.
"Ali, naravno, potreban je fiziar." Ti zna onoliko o projektu, i uradio si onoliko koliko i bilo ko
drugi.
"Ali..." Odmahnuo je glavom. "Ja bih voleo..." Ne, nema dovoljno jako rei za to. Ja bih trampio
svoje anse za besmrtnost za takvo mesto. Kada sam bio dete, leao sam u letnjim noima na leima i
gledao Mesec kako se raa, i Mars nalik na crveno oko na nebu, i sanjao. "Ali, tu je ila. Neki drugi
put, Helga."
"Nee to biti dugako putovanje", rekla je. Nekoliko nedelja izvianja oko najbliih zvezda,
pretpostavljam, da bi se testirao na pogon i proverio jedan broj astronomskih teorija. A i ne ini mi
se da je tako rizino; da mislim, zar bih te pustila na tako neto. Kad smo ve kod toga, svake veeri
posmatrau nebo, oseati njegovu veliku hladnou i stiskati paleve. Mislim da mora da iskoristi tu
priliku zbog mira sopstvenog uma. Pite, ti si sad izgubljena dua. Potrebno ti je da nae neto to e
te izdignuti iznad tvojih problema, iznad celog ovog naeg sveta vrednog saaljenja. Nasmeila se.
"Moda ti je potrebno da pronae Boga."
"Ali, kaem ti, ila..."
"Ima jo nekoliko meseci do polaska broda." U meuvremenu, svata se moe dogoditi. Ja sam
neprestano u dodiru sa najnovijim psihijatrijskim istraivanjima, postoji jedan novi kurs tretmana
koji obeava. Pruila je ruku preko stola da dodirne njegovu. "Razmisli o tome, Pite."
"Hou", promumlao je.
Deo njega shvatio je da mu ona prua tu kolosalnu priliku kao trenutnu odstupnicu, neto to bi
prekinulo krug njegovih briga i mranog raspoloenja. Ali to nije bilo vano. U svakom sluaju,
delovalo je. Kada je ponovo iziao na ulicu, s njom, podigao je pogled prema nebu, kroz izmaglicu
ugledao nekoliko sunaca, i osetio u sebi nalet uzbuenja.
Zvezde! Neba mu, zvezde!
13.
Te godine sneg je poranio. Jednog jutra Brok je iziao iz kue i ceo svet bio je beo.
Za trenutak je stajao i gledao preko irokog poteza zemlje, brda i polja, i zemljanih puteva, prema
obzorju boje elika. Bilo je to kao da nikada pre nije video zimu: golo crno drvee na pozadini neba,
tiina bez vetra, oteali krovovi i prozori okovani mrazom i jedna jedina vrana koja stoji na hladnom
telefonskom stubu, tamna i beznadena. I zaista, pomislio je, nikada i nisam - ne istinski.
Sneg je ugrejao vazduh, ali dah iz nozdrva jo mu se maglio, i oseao je peckanje po licu.
Pljesnuo je ruku o ruku, zapanjujue glasan prasak u tiini, naduvao obraze i glasno rekao: "Pa, Doi,
izgleda da nas eka sledea polovina godine. Beo Dan zahvalnosti, a ne bi me iznenadilo da i Boi
bude beo."
Pas je podigao pogled prema njemu i razumeo veinu, ali bez mnogo namere da mu odgovori.
Nagon ga je obuzeo i on je nastavio da jurca i laje, ne bi li probudio farmu svojom bukom.
Jedna mala, zdepasta prilika, tako natrontana da su samo proporcije ruke i noge ukazivale da nije
ljudska, izila je iz kue, stresla se i brzo doskakala da bi stala do oveka. "Hladno", promrmljala je.
"Hladno, hladno, hladno."
"Bojim se da e biti jo hladnije, Mejtabel", rekao je Brok i spustio ruku na krznom prekrivenu
glavu impanze. Jo se plaio da majmuni nee preiveti zimu. Pokuao je da za njih uradi sve to
moe - napravio je odeu, dodelio im to je mogue vie poslova u kui ili tali, gde je toplo - ali
njihova plua i dalje su bila krhka.
Oajniki se nadao da e ostati ivi. Uprkos svojoj uroenoj neodgovornisti i lenjosti, herojski su
radili uz njega; sam ne bi mogao da se spremi za zimu. Ali i vie od toga - postali su prijatelji, neko s
kim je mogao da pria, sad kad su izmeu sebe uspostavili neki primitivni govor. Oni nisu imali puno
toga da kau, a njihov skakavaki um nije mogao da se zadri na jednoj temi; meutim, prekinuli su
njegovu samou. Za smeh je bilo dovoljno da samo sedi i da gleda kako prave vragolije u prostoriji
za vebanje, koju im je namestio, a smeh je bio postao retka stvar.
Zaudo, Mejtabel je preuzela najvei deo poslova u dvoritu farme, dok se njen mujak, Dimi,
bavio kuvanjem i spremanjem po kui. Bili su snani i pametni pomagai, ma ta radili.
Teko je preao preko dvorita - njegove izme kaljale su deviansku belinu - i otvorio vrata
tale. Talas ivotinjske topline pogodio ga je kada je stupio u polumrak, a snaan smrad bio je
omamljujui. Mejtabel je otila da donese seno i mleveni kukuruz za stoku - petnaest krava, dva konja
i beskrajan oblik slonice Dambo - dok se Brok posvetio mui.
Ono stoke to je ostalo kao da je zapalo u spokojno prihvatanje novog poretka. Verovala mu je,
inilo se da je neka vrsta neformalnog boga, a danas e morati da pogazi njihovu veru. Vie nema
svrhe odlagati, to e samo oteati stvar.
Vrata su se uz kripu otvorila i Vah-Vah se dogegao unutra, pronaao stolicu za muu i pridruio
se Broku. Nije nita priao, a svoj posao mehaniki je obavljao; meutim, to nije bilo nita neobino.
Brok je pretpostavljao da Vah-Vah nije sposoban za govor, osim za neartikulisano mucanje i
roktanje, po kome je i dobio ime.
Imbecil se negde pre nekoliko nedelja dovukao jednog dana, iscepan, prljav i nasmrt gladan. Mora
da je pobegao iz nekog sanatorijuma - mali, vornovat grbavac, neodreenih godina, sa spljotenom
glavom, runom toliko da ovek i ne eli da ga gleda, i sa prazninom u oima. Vah-Vahova
inteligencija se oigledno poveala, ba kao i svaija, ali to nije promenilo injenicu da je defektan,
fiziki, ba kao i mentalno.
On nije bio naroito dobrodoao. Do tada je najvei deo etve ve bio obavljen, a bilo je
dovoljno brige oko zaliha preko zime i bez tih dodatnih usta. "Ubijem ga, efe", rekao je Dimi i
posegao za noem.
"Ne", rekao je Brok. "Ne moemo biti tako grubi."
"Uradim to brzo i lako", iskezio se Dimi, probajui otricu noa na ispruenom palcu. U njemu
bilo je oaravajue prostote dungle.
"Ne. Ne jo, u svakom sluaju." Brok se umorno osmehnuo. Uvek je bio umoran, uvek je imalo
neto da se radi. Mi smo izgubljene ovce, a ini se da sam ja ovan predvodnik. Svi mi moramo da
ivimo u svetu koji nas ne eli. Trenutak kasnije dodao je: "Potrebno nam je, uz to, jo puno iseenih
drva."
Vah-Vah se prilino snaao; bio je bezopasan otkako ga je Dimi - verovatno uz pomo tapa -
oslobodio nekih neeljenih navika. A Brok je zbog toga bio jo uvereniji da mora da ima mnogo njih
kao to je on, onih koji se bore da preive kada je civilizacija postala prevelika da bi se brinula o
njima. Na kraju, pretpostavljao je, moroni e morati da se nekako okupe, da ustanove zajednicu i...
Pa, zato to ne priznati? Bio je usamljen. Ponekad je depresija zbog samoe bila gotovo
samoubilaka. Nije bilo nikoga kao on, nikog u celom zimskom svetu, a on nije radio nita drugo
osim ono to je potrebno za opstanak. Trebalo mu je srodstvo.
Zavrio je muu i izveo ivotinje napolje, da se razmrdaju. Rezervoar za vodu bio je zamrznut, ali
slonica Dambo kljovom je razbila tanku pokoricu i sve su se ivotinje okupile da piju. Kasnije,
tokom dana, morae da upregne slonicu da ispumpa jo vode, za sluaj nude, i da je prenese do
rezervoara. Dambo je sada izgledala prilino dlakavo; Brok je tek sada shvatio da dlaka izraste na
slonu kada nema dungle, koja je strue, ili let-lampi ljudskih vlasnika, da je skinu.
On sam otiao je do plasta sena s druge strane ograde za ovce. Morao je da oko nje sagradi irok
zid, da sprei stado da ne probije ivu ogradu i predere se, pa su sada ovce zazirale od njegovih
ograda. Boanska zamisao! Pitao se kakva se vrsta udnih tabu-pomisli kree u ovim uskim
lobanjama.
ak i pre promene ovce su bile ivotinje koje su imale sopstvenu linost, i on je svaku od njih
etrdeset poznavao ba kao to bi poznavao bilo kog oveka. Osorna, promuurna Georgina u urbi je
gurala u stranu pitomu Psihu; debela stara Marija Antoaneta spokojno je stajala i vakala, ne miui
se, Do-devojka sama za sebe raskono je plesala po snegu; tu je bio i stari ovan Napoleon,
prstenastih rogova, kraljevski velianstven, suvie svestan nadmoi da bi bio nadmen. Kako da ubije
nekog od njih?
Ipak, tu nije bilo pomoi. On, Doi i Vah-Vah ne mogu da ive na senu, ak ni na nespretno
samlevenom branu, jabukama i povru iz spremita; Dimi i Mejtabel bi takoe mogli da jedu orbu;
tu su i koa i loj, ak i same kosti moda bi vredelo sauvati.
Samo, koja da to bude?
Georgina mu se nije naroito dopadala, ali ona je bila predobra da bi je ubio; bila mu je potrebna
njena krv u buduem stadu. Draga Do-devojka, Marija koja je dola i onjuila mu ruku, koketna
Mardi, stidljiva Deri i srana Eleanora... Koju e od svojih prijateljica pojesti?
"Oh, zavei, rekao je sam sebi. Davno si se ve odluio.
Zviznuo je Doiju i otvorio vrataca na ogradi. Ovce su znatieljno podigle pogled prema njemu
dok su prelazile od hranilita, gde su zavrile jelo, do senika gde su se odmarale. "Dovedi ovamo
Psihu, Doi", rekao je.
Pas je odmah krenuo, skaui po smetovima kao bakrena vatra. Mejtabel je izila iz piliarnika i
tiho ekala da uini ono to mora. U ruci je imala no.
Doi je gurkao Psihu a ovca ga je gledala s nekom vrstom stidljivog uenja. Pas je zalajao,
glasan jasan studen zvuk, i blago je ugrizao za bok. Onda je pola, rijui kroz sneg, i izila kroz
vrataca. Stala je tamo i podigla pogled prema Broku.
"'Ajde, devojice", rekao je. "Ovuda."
Zatvorio je vrataca i zakljuao ih. Doi je oterao Psihu za ugao piliarnika, van domaaja
pogleda stada.
Svinje su bile gadne i pametne da se krene od njih; tavie, videle su premnogo klanja svoje vrste
u ranijim danima. Ovce nisu znale. Brok je mislio da e, ako odvede par njih tokom zime, i nikad ih
ne vrati, one naprosto prihvatiti to kao injenicu, ne razmiljajui o tome. Na kraju e ovek,
naravno, ako eli da ivi sa svojim ivotinjama, morati da u njih usadi neku vrstu ... pa, religije ...
koja zahteva rtvovanje.
Brok je zadrhtao od pomisli na to. On nije bio skrojen za ulogu Moloha. Ljudska rasa bila je
dovoljno zlokobna i da ne postane pleme bogova koji piju krv.
"Ovamo, Psiha", rekao je.
Stajala je i mirno ga posmatrala. On je skinuo rukavice, ona mu je liznula dlanove; jezik joj je bio
topao i vlaan, na njegovoj znojavoj ruci. Kada ju je poeao iza uiju, ona je zablejala, sasvim
blago, i primakla mu se.
Iznenada je shvatio tragediju ivotinja. One nisu evoluirale za ovakvu inteligenciju. ovek, sa
svojim rukama i svojim govorom, morao se razviti kao stvorenje koje razmilja; oseao se kod kue
sa svojim mozgom. ak i ovo iznenadno, slamajue optereenje znanjem nije za njega bilo preveliko,
jer je intelekt uvek bio potencijalno neogranien.
Ali ostale zverke su ivele u harmoniji, voene svojim nagonima kroz veliki ritam sveta, sa tano
onoliko inteligencije koliko im je potrebno za opstanak. Bile su neme, ali to nisu znale; nikakvi
duhovi nisu ih pohodili, duhovi udnje, samoe ili zbunjenog uenja. Sada su bile baene u taj
apstraktni beskraj u koji nikada nije trebalo da dospeju, i to ih je izvodilo iz ravnotee. Nagon, jai
nego kod oveka, bunio se protiv stranog, a mozak, nepodeen za komunikaciju, nije ak mogao ni da
izrazi ta je tu pogreno.
Ogromna, ravnoduna surovost toga bila je gorka pilula u ovekovom grlu. Vid mu se pomalo
zamutio, ali kretao se divljakom brzinom, stao iza ovce, sruio je, i ispruio joj grlo prema nou.
Psiha je jednom beknula, i on joj je u oima ugledao uas spoznate smrti. Onda je majmunica zadala
udarac, ona se nakratko zakoprcala, a onda umirila.
"Uzmi ... uzmi..." Brok je ustao. "Uzmi je sama, Mejtabel. Hoe li?" Otkrio je da mu je neobino
teko da govori. "Nek ti Vah-Vah pomogne. Ja imam druga posla."
Polako se udaljio, teturajui se pomalo, a Doi i Mejtabel izmenjali su nesigurne poglede. Njima
je ovo bio samo posao; nisu znali zato bi njihov voa plakao.
14.
Vang Kao je teko radio kada je prorok stigao. Bila je zima i oko sela zemlja je bila bela i kruta
dokle god je oko dopiralo; ali prolee e ponovo doi, i bie potrebno orati, a svi volovi su
odmaglili. Ljudi, ene i deca morae da vuku plugove, a Vang Kao je eleo da im to vie olaka rad.
Rastavljao je jedan traktor koji je ostao bez goriva, poslednje seanje na komuniste, u potrazi za
kuglinim leajevima, kada se proneo glas da preko polja stie stranac.
Vang Kao je uzahnuo i prestao da radi. Nespretno je proao kroz polumrak kolibe koja je
predstavljala kovanicu, zgrabio puku i par preostalih aura, i nabacio je na postavljen plavi kaput.
Bila je dobar prijatelj, ta puka, sluila ga je tokom mnogo stotina milja posle raspada armije u
pobuni, dok je iao kui. Tada je jo bilo komunistikih trupa na slobodi, a da ne pominjemo
izgladneli narod koji se odao pljaki. ak i sad, ovek nije mogao da bude siguran ko moe da bude
pridolica. Poslednji stranac doao je u sjajnoj letelici naprosto da pronese glas da postoji nova
vlada pod kojom e svi ljudi biti slobodni; ali vlada je bila daleko i jo nije bila jaka; ljudi moraju
da se sami brane kada se za to ukae potreba.
Njegovi susedi ekali su napolju, pomalo drhtei na hladnoi. Neki od njih takoe su imali pule,
a ostali su bili naoruani samo noevima, toljagama i vilama. Bled dah im je izlazio iz nozdrva. Iza
njihove linije, ene, deca i starci stajali su na dovracima, spremni da se bace u zaklon.
Vang Kao je mirkao preko snega. "Samo je jedan ovek", rekao je. "Ne vidim da ima oruje."
"Jae na jednom magarcu a vodi drugog", odvratio je sused.
Ovde je neto bilo udno. Ko je mogao da upravlja ivotinjama posle velike promene? Vang Kao
je osetio trnce du vrata.
ovek koji im se pribliavao bio je star. Smeio se ljubazno i, jedna po jedna, puke su se
spustile. Ali bilo je udno kako je slabano obuen, kao da je leto. Dojahao je do ljudi i pozdravio ih
prijateljski. Niko ga nije pitao za cilj njegovog puta, ali oi koje su ga posmatrale bile su dovoljno
ljubopitljive.
"Zovem se Vu Hsi", rekao je, "i imam poruku za vas, koja bi mogla da bude znaajna."
"Uite, gospodine", ponudio ga je Vang Kao, "i prihvatite nae siromano gostoprimstvo. Mora da
vam je strano hladno."
"Ma ne, nije", rekao je stranac. "To je deo moje poruke. Ljudi ne moraju da se smrznu ako nemaju
toplo odeo. Sve je u saznanju kako da se ne smrznete."
Prebacio je jednu nogu preko magarevog vrata i nagnuo se napred. Slab leden vetri mrsio mu je
gustu sedu bradu. "Ja sam jedan od mnogih", nastavio je. "Moj gospodar nas je nauio i sad mi idemo
i uimo druge, a nadamo se da e neki od onih koje nauimo i sami postati proroci."
"Dobro, a ta je to to uite, gospodine?" upitao je Vang Kao.
"To je samo odgovarajua upotreba mozga", odvratio je Vu Hsi. "Moj gospodar bio je naunik u
Fenouu, a kada je dola velika promena, on je uvideo da je to promena u tome kako ovek razmilja,
pa se posvetio izuavanju najboljih naina da se iskoriste ove nove moi. Ovo ovde je samo skroman
poetak, ali mi oseamo da i to moe posluiti svetu."
"Svi mi sad moemo da razmiljamo slobodnije i snanije, gospodine", rekao je Vang Kao.
"Da, ja sam oigledno meu vrednim ljudima, pa ipak moje rei sadrae neto novo. Razmislite,
ljudi, koliko esto um, volja, nadvladava slabost tela. Razmislite koliko dugo ljudi ostaju ivi tokom
bolesti, gladi i iznurenosti, kad bi svaka druga zverka davno ispustila duu. Onda razmislite koliko
mora da su te moi vee sada, samo kad bi ovek mogao da ih upotrebi."
"Da", povio je glavu Vang Kao. "Vidim da ste nadvladali studen zime."
"Danas nema toliko hladnoe da nakodi oveku ako mu je znano kako da mu neprestano topla krv
kola. To je sitnica." Vu Hsi je slegnuo ramenima. "Uzvien um moe mnogo toga da uini s telom; ja,
na primer, mogu da vam pokaem kako da naloite rani da prestane da boli i krvari. Ali to kako da se
sporazumevate sa ivotinjama i sprijateljite s njima, kako da se prisetite svake najsitnije pojedinosti
koju ste ikada videli ili uli, kako da nemate ni oseanja, ni elja, sem onih za koje um kae da su
dobre, kako da s drugim ljudima razgovarate kao dua s duom a da ni ne otvarate usta, kako da
ramiljate o tome koliko je svet stvaran a da ne zapadnete u uzaludne matarije - to bi vam, moje je
skromno miljenje, mnogo vie koristilo na duge staze."
"Zaista, potovani gospodine, koristilo bi, ali mi nismo toga dostojni", sa strahopotovanjem
izjavio je Vang Kao. "Hoete li sad ui i veerati s nama?"
Bio je to veliki dan za selo, uprkos tome to je novost tako tiho dola. Vang Kao je razmiljao
kako e uskoro nastupiti veliki dan i za ceo svet. Pitao se na ta e svet da lii kroz deset godina - a
ak i njegova strpljiva dua jedva je ekala da to vidi.
S druge strane portova, nebo je bilo ledeno i tamno, a milion mraznih sunaca bilo je razbacano po
elementarnoj noi. Mleni put tekao je kao reka zraenja, Orion divovski stajao nasuprot beskraju, a
sve je bilo hladno i tiho.
Svemir je leao oko broda kao okean. Zemljino sunce smanjivalo se dok se brod udaljavao prema
beskonanom; sad su tu bili samo no, mir i titanski sjajna lepota nebesa. Dok je gledao te zvezde -
svaka dinovski plamsaj - i oseao njihovu uasnu odvojenost, Piter Korint je osetio kako mu je dua
klonula. Ovo je bio svemir, posezanje s one strane mate, svetovi onostran svetova, a svaki, u svoj
svojoj krasoti, nita u poreenju s tajnom koja je to sadrala.
"Moda ti je potrebno da pronae Boga."
Pa ... moda i jeste. Morao je bar da pronae neto to je vee od njega.
Uzdanuvi, Korint se okrenuo nazad, metalnoj toploti kabine, zahvalan konanosti. Luis je sedeo,
gledao brojanike i vakao ugaenu cigaru. Na njegovom okruglom rumenom licu nije bilo zanosa, a
zvidukao je neku pesmu za sebe; meutim, Korint je znao da je ogromna hladnoa posegnula i
dodirnula i njega.
Biolog je tek neznatno klimnuo glavom. Radi kao sat. Psi-pogon, ekrani, gravitacija, ventilacija,
servoureaji ... lep nam je amac!
Korint je pronaao stolicu i seo, zgrbivi svoju vitku figuru i skrstivi ruke oko jednog kolena.
Usmereni prema zvezdama! Bila je to pobeda, moda najvee dostignue u istoriji, jer je garantovalo
da e uvek biti istorije, okrenutosti prema spolja, koja oveku nee dopustiti da zauvek stagnira na
svojoj maloj planeti. Samo, nekako, on, kao pojedinac, nije oseao zanos osvajanja. Ovo je bilo
preveliko za trube.
Oh, uvek je intelektualno znao da je svemir daleko izvan domaaja poimanja, ali to je bilo mrtvo
slovo na papiru, bezbojno, veliina deset na n-ti stepen i nita vie. Sada je to bilo njegovo delo.
Doiveo ga je, i vie nikada nee biti onaj isti ovek.
Voen silom snanijom od raketa, osloboen ajntajnovskih granica brzine, brod se opirao itavoj
masi vaseljene, a kada je putovao bre od svetlosti, uopte nije imao brzinu u pravom smislu te rei.
Njegova najverovatnija pozicija utvrivala se na zagonetan nain, za ije bi objanjenje bila
potrebna potpuno nova grana matematike. On je generisao sopstveno pseudogravitaciono polje,
njegovo gorivo bila je sama masa ... bilo koja masa, smrvljena u energiju, devet puta deset na
dvadeseti erga po gramu. Njegovi ekrani, koji su kompenzovali Doplerov efekat i aberaciju,
pokazivali su go odsev svemira oima koje ga nikada bez pomagala ne bi pogledale. Nosio je, pruao
utoite i hranio tovar krhkog organskog tkiva, a oni koji su ili njime, kao bogovi, spoznavali su
svoju smrtnost sa potpunom i nekako ushiujuom jasnoom.
Jer, uprkos svemu, delovao je nedovreno. U hitnji da se dovede do kraja hiljadugodinji posao u
roku od nekoliko meseci, graditelji su propustili da ugrade mnogo toga to su mogli, kompjutere i
robote koji bi brod u potpunosti uinili automatskim. Posada je svojim promenjenim mozgovima
mogla da rauna jednako brzo i tano koliko i bilo koja maina do sada sagraena, ne bi li reila
parcijalne diferencijalne jednaine vieg reda neophodne za odgovarajue upravljanje brodom.
Projekat se obavljao gotovo oajnikom brzinom, s maglovitim shvatanjem da novo oveanstvo
mora da pronae granicu. Sledei brod bie drugaiji, a najvei broj razlika bie zasnovan na
podacima koje e prvi doneti.
"Mera kosmikog zraenja prilino je stabilan", rekao je Luis. Spoljanja strana trupa bila
naikana ureajima i njihovim zatitnim poljima. Mislim da to zauvek odbacuje teoriju solarnog
porekla.
Korint je klimnuo glavom. ini se da vaseljena - bar do udaljenosti do koje su doli - sadri kiu
naelektrisanih estica koje jure kroz kosmos, nepoznatog su porekla i imaju jednako nepoznat cilj. Ili,
da li one uopte imaju bilo kakve odreene polazne take? Moda su one sastavni deo kosmosa, nalik
na zvezde i magline. Profesionalni naunik u njemu neizmerno je eleo da to sazna.
"Mislim", rekao je, "da e ak i kratka putovanja koje moemo da preduzmemo u ovom malom
delu galaksije, uzdrmati najvei deo astrofizikih teorija iz prolosti." Moraemo da izgradimo
potpuno novu kosmologiju.
"A i biologiju, mogu da se kladim", progunao je Luis. Spekuliem neprestano jo od promene, a
sad sam sve vie ubeen da su mogui oblici ivota koji nisu zasnovani na ugljeniku. "Pa, videemo."
Videemo ... kakva arobna fraza!
ak i za Sunev sistem bie potrebne dekade istraivanja. ila ... ovek je nadrastao animizam
krtavanja svojih dela, ali Korint je ostao dovoljno sentimentalan da brod, kad razmilja o njemu,
naziva imenom svoje ene ... ve na probnom letu posetila je Mesec; njeno stvarno putovanje
zapoelo je krugom oko Venere, pri emu je zaronila da pogleda vetrovit, peani pakao otrovne
povrine, zatim stanka na Marsu, gde je Luis podivljao nad nekim adaptacijama koje je otkrio kod
biljnih oblika, a onda napolje. Tokom jedne neverovatne nedelje dva oveka videla su dve planete i
otila onostran njih. Sazvee Herkul ostalo je za njima: nameravali su da pronau rubove
inhibitorskog polja i sakupe podatke o njemu; zatim hitac ka Alfa Kentauru, da vide da li Sunev
najblii sused ima planete, a zatim nazad kui. Sve za jedan mesec!
Bie skoro prolee kada se vratim...
Kada su otili, pozna jesen jo je okivala Zemljinu severnu poluloptu. Bilo je hladno, mrano
jutro. Oblaci koji su nisko leteli liili su na razvejan dim pod gvozdenim nebom. Brukhaven, masivan
i razasut, bio je gotovo sakriven od njih, zamrljan snegom i izmaglicom, a grad iza nije se ni mogao
videti.
Nije bilo mnogo ljudi da gleda kako uzleu. Naravno, Mandelbaum je bio tamo, zgrbljen u
prestareloj i iznoenoj odei; Rosmanov visok, mrav lik kruto je stajao s jedne njihove strane; par
prijatelja, neki poznanici s posla, iz laboratorija i radionica ... to je bilo sve.
Helga je dola u skupocenom krznenom kaputu; otopljen sneg blistao je poput dijamanata u
paljivo sakupljenoj plavoj kosi. Njena draguljski vrsta mirnoa govorila je mnogo toga Korintu...
Pitao se koliko e moi da izdri posle odlaska broda pre nego to pone da plae... ali se rukovao s
njom, i nije naao rei. Stoga je ona razgovarala s Luisom, a Korint je poveo ilu s druge strane
broda.
U zimskom kaputu izgledala je mala i krhka. Meso se otkravilo s nje, fine kosti isticale su se ispod
koe, a oi su joj bile ogromne. U poslednje vreme postala je tako tiha; sedela je i gledala pored
njega, a tu i tamo bi zadrhtala. Ruke koje su leale u njegovima bile su uasno mrave.
"Ne bi trebalo da te ostavljam, duo", rekao je, koristei sve rei u starom maniru i izgovarajui
ih tetoeim glasom.
"Nee to dugo da traje", odgovorila je bezizraajno. Nije bila naminkana, a usne su joj bile blee
nego to bi trebalo. "Mislim da mi je sve bolje."
Klimnuo je. Psihijatar, Kernes, bio je dobar ovek, debeljukast oinski tip, sa mozgom kao
brija. Priznao je da je njegova terapija eksperimentalna, tapkanje po nepoznatoj tami novog ljudskog
uma, ali i da je imao uspeha s nekim pacijentima. Odbacujui varvarsko sakaenje mozga hirurkim
putem ili okovima, on je osetio da odreeno vreme udaljavanja od poznatog prua rtvi priliku da,
uz pomo psihijatra, obavi ponovnu procenu vrednosti, neophodnu...
("Promena je bila ranije nikad vien psihiki ok za svaki organizam koji je posedovao nervni
sistem", rekao je doktor Kernes. "Srenici ... ljudi jake volje, odluni ljudi, oni ije je zanimanje
sluajno ili neophodno bilo upravljeno spolja, a ne introspektivno, oni kojima je naporno
razmiljanje uvek bilo prirodan i drag proces ... oni izgleda da su se prilagodili bez puno tete; iako
ja verujem da emo svi mi do groba nositi oiljke od tog oka. Ali oni manje sreni upali su u
neurozu koja je u mnogim sluajevima postala duboka psihoza. Vaa ena, doktore Korint ... da
budem iskren ... opasno je blizu ludila. Njen prethodni ivot, u sutini neintelektualan i zatien, nije
je pripremio za jednu tako radikalnu promenu u njenom biu; injenica da nije imala decu o kojoj bi
se brinula i nikakvih problema oko pukog opstanka, koji bi je zabavili, omoguila je da se celokupna
sila spoznaje okrene prema njenom linom karakteru. Stara prilagoavanja, kompenzacje, zatitna
zaboravljivost i samoobmane, koje svi mi imamo, vie ne pomau, a ona nije bila sposobna da
pronae nove. Briga zbog simptoma, prirodno ih poveava, zatvara krug. Ali, ja mislim da mogu da
joj pomognem; vremenom, kada sve ovo budemo bolje shvatili, moda e biti mogue i potpuno
izleenje... Koliko jo? Kako mogu da znam? Ali teko vie od par godina, po brzini kojim se nauka
sad razvija; a u meuvremenu gospoa Korint moi e da nae dovoljno kompenzacije da bi bila
srena i uravnoteena.")
"Pa..."
Iznenadan uas u njenim oima: "Oh, Pite, dragi, dragi, budi paljiv tamo napolju! Vrati mi se!"
"Hou", rekao je i ugrizao se za usnu.
("Da, izvrsno e joj doi ... ja bar mislim ... ako odete na tu ekspediciju, doktore Korint. Briga
zbog vas zdravija je od mozganja o senkama koje joj stvara njen odbegli um. Pomo e okrenuti njenu
psihiku orijentaciju napolje, gde joj je i mesto. Ona nije po prirodi introvertna...")
Za trenutak ih je obavio nalet snega i sakrio od sveta. Poljubio ju je i znao da e se, tokom svih
godina koje su pred njim, seati toga kako su joj usne bile hladne i kako su drhtale pod njegovim.
Zemlja je duboko, uplje odzvanjala, kad da i sama planeta drhti od hladnoe. Iznad njihovih
glava gorela je transatlantika raketa, usmerena prema Evropi, na nekoj misiji novoustanovljenog
svetskog poretka. Korintove oi bile su na ili. Obrisao joj je sneg iz kose i osetio njenu mekou, i
pod prstima osetio deje udubljenje njenog potiljka. Slabaan, tuan smeh rastao je u njemu.
Sa pet rei, oima, rukama i usnama, rekao joj je: "Kada se ponovo vratim kui ... a kakav e to
tek biti povratak! ... oekujem da e biti dobro i da e izumeti robotsku domaicu da bude
slobodna za mene. Ja ne elim da nas nita u celoj vaseljeni tada uznemirava."
A ono to je mislio bilo je: O, najdraa moja, budi tu za mene, kao to si uvek bila, Ti koja si mi
sve na svetu. Neka ne bude vie tame meu nama, Ti dete svetlosti, neka budemo sami kao to smo
jednom bili, jer u protivnom sve vreme sveta zauvek ostae prazno.
"Pokuau, Pite", proaptala je. Pruila je ruku i dodirnula mu lice. "Pite", rekla je, zadivljeno.
Luisov glas s druge strane trupa, izoblien vetrom, zvuao je otro: "Ukrcavanje za sve one koji
ukrcavaju!"
Korint i ila imali su vreme za sebe, a ostali su potovali tu potrebu. Kada je fiziar zastao u
vazdunoj bravi da mahne za oprotaj, bio je dobro iznad zemlje, a ilina prilika bila je sasvim mali
obris na blatnjavom snegu.
Sunce je bilo samo malo sjajnija zvezda na njihovom tragu, gotovo izgubljena u vrveem mnotvu
sunaca, ovde kod orbite Saturna. Sazvea se nisu promenila, bez obzira na sve milje koje su ostale
za njima. Ogromni krug Mlenog puta i daleki, tajanstveni namotaji drugih galaksija blistali su
jednako daleko kao to su bili kada je prvi poluovek podigao oi prema nebu i zapitao se. Nije bilo
vremena, ni udaljenosti, samo beskraj koji nadrasta milje i godine.
ila je oprezno prodirala napred brzinom dobro ispod brzine svetlosti. Na rubovima inhibitorskog
polja Luis i Korint su pripremali telemetrijske rakete koje e ispaliti u oblast gueg fluksa.
Luis se vragolasto smekao pacovima u kavezu koje je nameravao da poalje u jednom od
torpeda. Njihove perliaste oi netremice su ga gledale, kao da su znale. "Jadnici", rekao je.
"Ponekad se ba valjivo oseam." Dodao je, uz irok osmeh: "Ostatak vremena se tako i ponaam,
ali to je zabavno."
Korint nije odgovario. Gledao je napolje, prema zvezdama.
"Tvoj problem je", rekao je Luis, "to ivot uzima preozbiljno. Uvek si to inio, a posle promene
nisi se izmenio. Evo ja, ja sam, po definiciji, savren! Ja uvek naem neto to u proklinjati i nad
im u plakati, ali ima bar isto toliko toga neobuzdano smenog. Ako postoji Bog bilo kakve vrste - a
posle promene sve vie mislim da ga moe biti; moda sam postao matovitiji - onda je esterton bio
u pravu to je u Njegove osobine ukljuio smisao za humor." Pucnuo je jezikom. "Jadni stari G. K.
.! teta to on nije poiveo da vidi promenu. Kakve paradokse bi on smislio!"
Zvonce alarma prekinulo je njegov monolog. Obojica su se trgnuli i pogledali indikatorsko svetlo
koje je treptalo kao crveno oko, ukljueno-iskljueno, ukljueno-iskljueno. Jednovremeno, talas
vrtoglavice preao je preko njih. Korint je zgrabio drae stolice; eludac mu se podigao.
"Polje ... pribliavamo se zoni..." Luis je lupio po dugmetu na sloenom kontrolnom panelu. Glas
mu je bio napet. "Moramo da se iupamo odavde..."
Pun pogon unazad! Ali to nije bilo tako lako, ne kad je u pitanju bilo potencijalno polje koje je
moderna nauka izjednaavala sa ultimativnom stvarnou. Korint je odmahnuo glavom ... borio se s
muninom ... i nagnuo se da pomogne. Ovaj prekida ... ne, onaj drugi...
Bespomono je pogledao u tablu. Igla je prela crvenu oznaku, premaili su brzinu svetlosti, i jo
su ubrzavali: poslednja stvar koju bi poeleli. ta da se radi?
Luis je odmahnuo glavom. Znoj se blistao na irokom licu. "Boni vektor", prodahtao je.
"Tangencijalno kretanje..."
Kod psi-pogona nije bilo konstanti. Sve je bilo nepromenljivo, funkcija mnogo komponenti koje
zavise od potencijalnih gradijenata, i jedne od drugih. Postavka za 'napred' mogla bi pod novim
okolnostima da postane postavka za 'nazad', a tu je i princip neodreenosti koji se mora uzeti u obzir,
bezuzroni haos individualnih elektrona, zaravnjene krive verovatnoe, nezamisliva sloenost koja je
stvorila zvezde, planete i mislea ljudska bia. Kompozicija misli kloparala je Korintovim mozgom.
Vrtoglavica je prola i on je pogledao Luisa s uasom koji je rastao. "Pogreili smo", promrmljao
je. "Polje raste bre nego to smo to mislili."
"Ali, ovee, Zemlja je danima izlazila iz njega, pri relativnoj brzini..."
"Onda mora da smo pogodili neki drugi deo konusa, neki otrije definisan; ili se moda otrina
vremenom menja, po nekom zakonu koji nismo mogli ni da pretpostavimo..." Korint je postao svestan
da Luis zuri u njega, otvorenih usta.
"A?" rekao je drugi ovek, ali polako!
"Rekao sam... ta sam rekao?" Korintovo srce poe da lupa u panici. Izgovorio je tri ili etiri
rei, napravio par znakova, ali Luis ga nije razumeo.
Naravno da nije! Nisu bili pametni kao nekad, nijedan od njih.
Korint je progutao knedlu a jezik kao da mu se odrvenio. Polako, obinim engleskim, ponovio je
ono to je mislio.
"Oh, da, da." Luis je klimnuo, previe sleen da bi bilo ta dodao.
Korintu je mozak delovao lepljivo. Nije bilo drugog izraza. Zavojno se sputao u tamu, nije
mogao da razmilja, sa svakom proletelom sekundom stropotavao se nazad, ka ivotinjskom oveku.
Saznanje je delovalo kao udarac. Nenamerno su se zarili u polje koje je Zemlja napustila, ono ih
je usporavalo, vraali su se na ono kakvi su bili pre promene. Sve dublje i dublje brod je ulazio, u
sve jai fluks, a oni vie nisu bili dovoljno inteligentni da ga kontroliu.
Sledei brod bie tako uraen da se ovo ne moe desiti, pomislio je kroz haos. Pretpostavie ta
se dogodilo... Ali kako nama to moe pomoi?
Ponovo je pogledao napolje; zvezde su treperile u njegovom vidnom polju. Polje, mahnito je
pomislio, mi ne znamo njegov oblik niti dokle se prua. Mislim da se kreemo tangencijalno; moda
emo ubrzo izii iz konusa ... ili emo moda sledeih sto godina biti zarobljeni u njemu.
ila.
Pognuo je glavu; usled fizikog muenja zbog nenadanog elijskog prepodeavanja suvie se
jadno oseao da bi jo mogao da razmilja, pa je zaplakao.
Brod je nastavio put u tamu.
15.
Kua je leala na Long Ajlendu, iznad irokog ala koje se sputalo prema moru. Jednom je
pripadala nekom bogatom posedu, pa su je drvee i visok zid zaklanjali od sveta.
Roder Kernes zaustavio je kola pod tremom sa stubovima i iziao napolje. Stresao se malo i
nabio ruke u depove kada se sirova vlana hladnoa sklopila oko njega. Nije bilo vetra, ni senki,
samo kasni sneg, gust, tuni sneg koji je tiho padao iz niskog neba, hvatao se na prozorskim oknima i
topio na zemlji, kao suze. S oajanjem se zapitao da li e prolee ikada doi.
Dobro... Trgnuo se i zazvonio na vrata. Bilo je posla. Morao je da pregleda pacijenta.
ila Korint mu je otvorila vrata. Jo je bila mrava, s oima tamnim i ogromnim na bledom licu
deteta; meutim, vie nije drhtala i potrudila se da oelja kosu i obue haljinu.
"Zdravo", rekao je i nasmeio se. "Kako si danas?"
"Oh... dobro sam." Nije ga pogledala u oi. "Hoe li da ue?" Povela ga je hodnikom ije
skoranje kreenje nije sasvim uspelo da stvori veselu atmosferu koju je Kernes eleo. Ali ovek ne
moe da ima sve. ila je mogla da se smatra srenom to je imala celu kuu i jednu prijatnu stariju
enu ... morona ... da joj pomae i da se s njom drui. ak i danas mnogo znai ako ti je mu vaan
ovek.
Uli su u dnevnu sobu. Vatra je pucketala na ognjitu, a pogled se pruao na plau i nemirni okean.
"Sedi", ponudila je ila, nezainteresovano. Ona se bacila u fotelju i ostala da nepomino sedi, oiju
prikovanih za prozor.
Kernesov pogled sledio je njen. Kako se teko valjalo more. ak i iznutra, mogao je da uje kako
strue o obalu, prevre kamenje, strue svet kao zubi vremena. Bilo je sivo i belo pri rubu sveta,
konji sa belim jahaima koji topu i galopiraju; o kako strano glasno ru!
Pribirajui misli otvorio je aktovku. "Imam jo neke knjige za tebe", rekao je. "Tekstovi iz
psihologije. Kazala si da te zanima."
"Jesam. Hvala." Glas joj je bio bezbojan.
"Sad beznadeno zastareli, naravno", nastavio je. "Ali mogu ti pruiti uvid u osnovne principe.
Mora sama da uvidi u emu je tvoj problem."
"Mislim da uviam", rekla je. "Sad mogu da mislim mnogo jasnije. Vidim koliko je vaseljena
hladna i koliko smo mi mali..." Pogledala ga je sa strahom na usnama. "elela bih da ne razmiljam
tako dobro!"
"Jednom kad uspostavi vlast nad svojim mislima, bie ti drago zbog njihove moi", blago je
rekao.
"elela bih da mogu da vratim stari svet", rekla je.
"Bio je to okrutan svet", odgovorio je. "Bolje nam je bez njega."
Klimnula je. Jedva da je mogao da uje njen apat: "O vojnie, to prazan lei na zimi, u kosi ti
je mraz i tama iza oiju. Neka bude tama." Pre nego to je stigao da se zabrinuto namrgodi, glasno je
nastavila: "Ali tada smo voleli i nadali se. Postojali su kafii i ljudi koji su se u sumrak smejali, bilo
je muzike i plesa, piva i sendvia sa sirom u pono, jedrenja, nepojedenih pica, brige zbog poreza,
naih privatnih ala, bilo nas je dvoje. Gde je sad Pit?"
"Brzo e se vratiti", urno je rekao Kernes. Nije bilo svrhe podseati je da zvezdani brod kasni
ve dve nedelje. "On je dobro. O tebi moramo da razmiljamo."
"Da." Skupila je vee, ozbiljno. "Jo me pohode. Senke, mislim. Rei niotkuda. Ponekad gotovo
da imaju smisla."
"Moe li mi ih rei?" upitao je.
"Ne znam. Ova kua je na Long Ajlendu, dugom ostrvu, udnom ostrvu, ostrvu udnje... Gde je
Pit?"
Neto malo se opustio. Ovo je bila neto oiglednija asocijacija nego ona koju mu je prethodni put
iznela. ta je to bilo? Ali kad sve mraz okuje, a vreme tako mrano postane da i lakoa je teret, reci
mi onda ta ispod poiva... Moda je leila sebe u tiini svoje samoe.
Nije mogao da bude siguran. Stvari su se toliko promenile. Um shizofreniara iao je u predele
kroz koje ga nije mogao pratiti, novi obrasci naprosto jo nisu bili kartirani. Ali pomislio je da se
ila ponaa neto zdravije.
"Ne bih smela da se igram s njima, znam", naglo je rekla. "To je opasno. Ako ih uzme za ruku,
one e te pustiti da ih neko vreme vodi, ali onda nee da ti puste ruku."
"Drago mi je da si to shvatila", rekao je. "Ti treba da uveba svoj um. Misli o njemu kao o alatki,
ili miiu. Proi kroz vebe koje sam ti dao o logikim procesima i optoj semantici."
"Jesam." Zakikotala se. "Pobedonosno otkrivanje oiglednog."
"Dobro", nasmejao se, "bar ti je toliko bolje da moe da zaikava."
"Oh, da." upkala je nit na tapacirungu. "Ali gde je Pit?"
Izbegao je pitanje i proveo je kroz seriju rutinskih testova asocijacija na rei. Njihova
dijagnostika vrednost bila je gotovo nitavna - svaki put kad bi ih sprovodio, rei kao da su
poprimale drugaije znaenje - ali mogao je da doda rezultate u sopstvene registre podataka. Na
kraju e imati dovoljno materijala da pronae skriveni obrazac. Ova nova tehnika n-dimenzionalnog
konformalnog preslikavanja obeavala je, mogla je iznedriti konzistentnu sliku.
"Moram da idem", rekao je na kraju. Potapao ju je po ruci. "Bie ti dobro. Seti se, ako ti ikada
bude potrebna pomo, ili samo drutvo, ako si u stisci, samo me pozovi."
Nije ustala, ostala je da sedi i gleda za njim sve dok nije zamakao za vrata. Onda je uzdahnula. Ne
volim te, doktore Surovi, pomislila je. Izgleda kao buldog koji me je jednom ujeo, pre mnogo stotina
godina. Ali tako te je lako prevariti!
Stara pesma prola joj je kroz glavu:
Mrtav je i gotov, damo,
Mrtav je i gotov;
Nad glavom mu travnat tepih,
Povrh njega korov.
Ne, rekla je onom drugom koji je pevao u njenoj glavi. Odlazi.
More je realo i tutnjalo, sneg je sve gue padao na prozore. Osetila je kao da se svet sklapa oko
nje.
"Pite", proaptala je. "Pite, duo, toliko si mi potreban. Molim te, vrati se."
16.
Izleteli su iz polja i sledeih nekoliko minuta bilo je stravino. Onda:
"Gde smo?"
Nepoznata sazvea svetlucala su oko njih i tiina je bila tako enormna da im je njihovo disanje u
sopstvenim uima delovalo glasno i otro.
"Ne znam", zavapio je Luis. "I nije me briga. Aj' pusti me da spavam."
Oteturao se du uske kabine i bacio na leaj; drhtao je od munine. Korint ga je za trenutak
posmatrao kroz maglu u koju se pretvorio njegov vid, a zatim se vratio zvezdama.
Ovo je smeno, otro je rekao samom sebi. Opet si slobodan. Opet ti mozak radi punom parom.
Onda ga koristi!
Telo mu se treslo od bola. iva bia nisu predviena za ovakve promene. Iznenadan povratak u
staru nejasnost, tupi dani koji blede u nedelje dok brod nekontrolisano srlja dalje, a onda trenutan
izlazak, ist svemir i nervni sistem koji se ponovo pali na punu snagu... To bi trebalo da ih ubije.
Proi e, proi e, ali u meuvremenu brod jednako ide dalje; svaka sekunda koja proleti ostavlja
Zemlju jo dalje. Zaustavi ga!
Seo je i uhvatio se za drae na stolici; borio se protiv suve munine.
Mirnoa, poeleo je, sporost, smiri srce koje juri, opusti miie koji se trzaju o njihove kosti,
zaloi vatre ivota i pusti ih da se polako razgorevaju kao to bi i trebalo.
Pomislio je na ilu koja ga eka, i taj lik je postao postojana taka u kovitlacu vaseljene.
Postepeno, osetio je da se snaga iri onako kako on to eli. Bila je to svesna borba da zaustavi
neredovne udisaje plua, ali kada je dobio tu bitku, srce kao da se samo smirilo. Probadanje je
prestalo, drhtanje se zaustavilo, oi raistile i Piter Korint je postao potpuno svestan sebe.
Ustao je, osetio u kabini opor smrad izbljuvka i aktivirao mainu koja je to poistila. Gledao je
ekrane i prikupljao sliku neba. Brod je mnogo puta mogao da promeni brzinu i pravac na svojoj
slepoj trci nebesima; mogli su da se nalaze bilo gde u ovom kraku galaksije, ali...
Ipak, bili su tu Magelanovi oblaci, duhovi na pozadini noi, a ta rupa crnine mora da je Vrea
uglja, a onda velika maglina u Andromedi... Sunce mora da lei negde u onom pravcu. Oko tri nedelje
putovanja maksimalnom pseudobrzinom; onda e, naravno, morati da prokrstare lokalnom oblasti da
pronau obinog utog patuljka koji je ovekovo sunce. Za to ostaviti nekoliko dana, ili nedelja.
Bolje nego mesec dana!
Tu nema pomoi, ma kako nestrpljiv bio. Emocija je, uzgred, psihofizioloko stanje i, kao takva,
mora se kontrolisati. Korint je, eljom, istisnuo iz sebe bes i jad, usadio mirnou i odlunost. Priao
je komandama i reavao njihov matematiki problem onoliko koliko je to mogao s nedovoljnim
brojem dostupnih podataka. Nekoliko kratkih kretnji rukama zaustavilo je let broda, okrenulo ga i
hitnulo ka Suncu.
Luis je bio u nesvesti i Korint ga nije budio. Neka prespava ok ponovnog prilagoavanja. Fiziar
je ionako eleo malo privatnosti, da bi razmiljao.
Misli su mu se vratile groznim nedeljama u polju. Kada su bili u njemu, on i Luis, njihovi ivoti
otkako ga je Zemlja napustila delovali su snoliko. Jedva da su mogli i da zamisle ta su radili; nisu
mogli ni da razmiljaju ni da oseaju onako kako su to oni drugi oni radili. Misaoni lanci koji su za
nekoliko meseci omoguili reorganizaciju sveta i gradnju broda bili su suvie tanani i razgranati da bi
ih pratio ivotinjski ovek. Posle nekog vremena, njihov razgovor i oajniki planovi pretoili su se
u apatiju beznaa, i zatim su tupo ekali da ih sluaj oslobodi, ili ubije.
Dobro, pomislio je Korint rubom uma koji je radio desetak stvari odjednom, tako se i zbilo,
osloboeni smo.
Sedeo je i gledao udesnu divotu nebesa, a shvatanje da ide kui i da je jo iv i zdravog razuma,
radosno je pulsiralo u njemu. Ali hladnokrvnost koju je poeleo sebi, obavijala ga je kao oklop.
Moe je odbaciti kad za to bude vreme, i hoe, ali sama ta injenica bila je neodoljiva.
Trebalo je da predvidi da e do ovoga doi. Nema sumnje da su mnogi na Zemlji i sami to otkrili,
ali kako je komunikacija jo bila isprekidana, jo nije mogao da se pronese glas o tome. Ljudska
istorija je, u jednom smislu, predstavljala beskrajnu borbu izmeu nagona i inteligencije, nevoljni
ritam organizma i samostvorenih obrazaca svesti. Ovde, onda, lei konana pobeda uma.
Jer to mu je iznenada dolo. ok ponovnog vraanja na punu neuralnu aktivnost ubrzao je promenu
koja je latentno postojala u njemu. Meutim, za sve normalno oveanastvo mora da e ona uskoro
doi... Postepeno, kontinualno moda, ali uskoro.
Promena u ljudskoj prirodi i ljudskom drutvu, do koje e ovo da dovede, bila je van domaaja
ak i njegove mate. ovek e jo imati motivaciju, jo e eleti da radi neto, ali moi e da svesno
bira ta eli. Njegova linost moi e da se sama prilagodi intelektom shvaenim zahtevima situacije
u kojoj se nalazi. On nee biti robot, ne, ali nee ni podseati na ono to je bilo u prolosti. Kada se
nove tehnike u potpunosti razviju, nestae psihosomatskih bolesti, pa ak e se i organske nevolje u
velikoj meri moi kontrolisati voljom; nema vie bola; svaki ovek moi e da naui dovoljno o
medicini da moe da se za ostalo brine, i vie nee biti doktora.
Na kraju ... nee biti smrti?
Ne, verovatno ne i to. ovek je jo jako konana stvar. ak i sad, on ima prirodna ogranienja,
kakva god ona bila. Istinski besmrtan ovek na kraju bi bio satrt teinom sopstvenog iskustva,
potencijali njegovog nervnog sistema bili bi iscrpljeni.
Bez obzira na to, ivotni vek od mnogo vekova trebalo bi da bude dostian; a sablasti starosti,
laganom raspadanju zvanom senilnost, doi e kraj.
Protejski ovek - intelektualni ovek - beskonanost!
Zvezda se nije mnogo razlikovala od Sunca... Malo vea, malo crvenija, ali imala je planete, a
jedna od njih liila je na Zemlju. Korint je usmerio brod u atmosferu na nonoj strani.
Detektori su obraivali povrinu. Nije bilo druge radijacije osim pozadinskog zraenja, to je
oznaavalo da se ne koristi atomska energija; ali bilo je gradova u kojima su same zgrade sijale
hladnom svetlou, i maina i radija i komunikacije irom planete. Brod je zabeleio glasove koji su
govorili u noi, da bi se kasnije moda mogao i jezik da analizira.
Domoroci, vieni i fotografisani u deliu sekunde dok je brod neujno proletao iznad njih, bili su
humanoidni, dvononi sisari, mada su imali zelenkasto krzno, est prstiju na ruci i sasvim neljudske
glave. Dok su se tiskali u svojim gradovima, gotovo patetino su nalikovali gomilama u starom
Njujorku. Oblik je bio tuinski, ali sam ivot i njegove skromne elje bili su isti.
Inteligencija, druga rasa umova, ovek nije sam u ogromnosti prostor-vremena - nekada bi to
obeleilo itavu epohu. Sada je samo potvrivalo hipotezu. Korintu su se prilino dopala stvorenja
koja su hodala ispod njega, zaeleo im je dobro, ali oni su bili samo jo jedna vrsta lokalne faune.
ivotinje.
"ini se da su daleko senzibilniji nego to smo to mi bili u starim danima", rekao je Luis dok je
brod pravio zavojnicu oko kontinenta. "Ne vidim nikakve dokaze priprema za rat; moda su prerasli
to pre nego to su osvojili mainsku tehnologiju."
"Ili je moda ovo planetarna univerzalna drava", odgovorio je Korint. "Jedna nacija je konano
porazila sve ostale i prisajedinila ih. Moralo bi se malo prouiti ovo mesto da bi se to saznalo, a ja,
pod jedan, ne nameravam da se ovde zastavljam da to obavim."
Luis je slegnuo ramenima. "Rek'o bih da si u pravu. 'Ajdemo onda - kratak prelaz oko none strane
i nek za sada ostane na tome."
Uprkos samokontroli koja se razvijala u njemu, Korint je morao da se bori s besom nestrpljenja.
Luis je bio u pravu u svom navaljivanju da bar istrae zvezde koje su leale na putu do kue. Niko
nee stradati na Zemlji ako saeka neku nedelju vie na njihov povratak, a informacije e biti
dragocene.
Nekoliko sati posle ulaska u atmosferu, ila ju je ponovo napustila i krenula ka zvezdama. Planeta
se brzo gubila iza njenog pogonskog trupa, sunce je bilo sve manje i na kraju nestalo, jedan ceo ivi
svet - ivot, evoluciju, istorijske epohe, borbu, slavu i prokletstvo, snove, mrnje i strahove, nadu,
ljubav i udnju, celo slojevito postojanje hiljada miliona razumnih bia - progutala je tama.
Korint je pogledao napolje i dopustio da drhtaj obeshrabrenosti slobodno proe kroz njega.
Kosmos je bio prevelik. Bez obzira koliko brzo ovek leteo kroz njega, bez obzira koliko daleko on
dosegao u budunosti i koliko mono delao, bie to samo krauan blesak u jednom zaboravljenom
uglu velike tiine. Ova jedna jedina trunka praine galaksije bila je tako nepojmljivo ogromna da ak
i sada njegov mozak nije mogao da je itavu obuhvati; ak i za milion godina, ona nee biti sva
spoznata; a onostran toga i onostran toga leala su blistava ostrva zvezda, spoljanjost nedostupna i
mati. Nek ovek posee napred sve dok i sam kosmos ne pone da nestaje, pa ipak jo nee uiniti
nita protiv njegove neobazirue neizmernosti.
Bilo je to zdravo saznanje, dovoenje poniznosti koja je nedostajala hladnoi njegovog novog
uma. A bilo je dobro znati da e uvek postojati granica i izazov; shvatanje da e jezovita ogromnost
povezati ljude, da e jedni u drugima traiti utehu, moglo bi ih dovesti do toga da budu susretljiviji
prema svakom obliku ivota.
Luis je polako govorio u tiini broda: "S ovim smo posetili devetnaest planeta; etrnaest od njih s
inteligentnim ivotom."
Korint se prisetio onoga to je video: planinskih, okeanskih i umskih svetova, ivota koji je
cvetao u raskoi ili se borio tek da preivi, i razuma koji se razvio da pokori slepu prirodu. Bila je to
fantastina raznolikost oblika i civilizacija. Skakutavi, repati varvari zavijali su u svojim
movarama; krhka i nena rasa, siva kao olovo prekriveno srebrnim prahom, uzgajala je svoje veliko
cvee iz nekog nepoznatog simbolinog razloga; svet koji se puio i goreo u besu nacija zarobljenih u
smrtonosnom atomskom kripcu, srozavao je celokupnu kulturu u pohotnoj histeriji mrnje; bia u
obliku kentaura letela su izmeu planeta sopstvenog sunca i sanjala da dosegnu zvezde; udovita to
udiu vodonik, koja su obitavala na jalovoj i otrovnoj dinovskoj planeti, razvila su tri nezavisne
vrste, toliko je bila ogromna razdaljina izmeu njih; svetska civilizacija dvononog naroda koji je
gotovo nalikovao na ljude i postao tako potpuno i neelastino organizovan da je individualnost
nestala, a i sama svest je ilela i teila istrebljenju kako je mravolika rutina preuzimala mesto
razmiljanju; mala rasa stvorenja s njukama razvila je specijalizovane biljke koje su im
zadovoljavale sve potrebe, i uspostavila tropski raj besposlienja; jedna nacija, od mnogo na
prstenastom svetu, prezirala je blago i mo kao motivaciju i strasno se odala umetnosti. Oh, bilo ih je
mnogo i bile su neobine; nije se moglo ni zamisliti kakva se raznovrsnost razvila u vaseljeni. Ipak,
ak ni sada Korint nije mogao da uoi obrazac.
Luis mu je objanjavao: "Siguran sam da su neke od tih rasa mnogo starije od nae. Pa ipak, Pite,
nijedna od njih nije osetnije inteligentnija od oveka pre promene. Shvata li na ta to ukazuje?"
"Pa, devetnaest planeta ... a broj zvezda samo u ovoj galaksiji reda je stotina milijardi, a teorija
kae da veina ima planete... Kakav je to uzorak?"
"Koristi mozak, ovee! Bezbedno je opkladiti se da pod normalnim evolucionarnim uslovima
jedna rasa postaje toliko i toliko inteligentna, i onda se zaustavlja. Zna, nijedna od tih zvezda nije
bila u inhibitorskom polju.
To se uklapa, ima smisla. A ni moderan ovek se u sutini ne razlikuje od najranijeg homo
sapiensa. Osnovna sposobnost inteligentne vrste je prilagoavanje okoline da slui njenim
potrebama, pre nego prilagoavanje sebe okolini. Zato, u stvari, mislea rasa moe da postigne
prilino nepromenljive uslove. To je tako i za jednog Eskima u njegovom iglou, ba kao i za
Njujoranina u stanu s erkondinom; ali mainska tehnologija, jednom kada rasa nabasa na nju, ini
okolinu jo nepromenljivijom. Poljoprivreda i medicina stabilizuju bioloko okruenje. Ukratko,
jednom kad rasa dostigne inteligenciju ranije izraenu prosekom IQ od 100 do, recimo, 150, ona ne
mora da postane pametnija nego to jeste."
Korint je klimnuo. "Na kraju, razvijaju se i surogati mozga da reavaju probleme koje sam mozak
ne bi mogao", rekao je. "Kompjuteri, na primer; iako je pisanje zaista to isto. Naravno, shvatam ta
hoe da kae."
"Oh, ima tu jo mnogo toga", dodao je Luis. "Fizika graa nervnog sistema namee ogranienja,
kao to ti je dobro poznato. Mozak ne moe da bude vei jer bi nervni putevi bili predugaki.
Razradiu detaljniju teoriju kad stignem kui, ako me neko drugi nije preduhitrio.
Zemlja, naravno, predstavlja poseban sluaj. Prisustvo inhibitorskog polja nateralo je ivot na
Zemlji da promeni svoju osnovnu biohemiju. I mi imamo ogranienja u grai, ali ona su ira zbog te
razlike u tipu. Stoga je lako mogue da smo mi sada najpametnija rasa u vaseljeni ... ili, bar, u ovoj
galaksiji."
"Mmmmm, moe biti. Naravno, u polju je bilo i mnogo drugih zvezda."
"I jo je. Nove mora da ulaze svakog dana. Gospode, kako mi je ao misleih rasa na tim
planetama! One se vraaju nazad, na submoronski nivo... Mnoge od njih morae naprosto da izumru,
nesposobne da opstanu bez umova. Zemlja je imala sree; uplovila je u polje pre nego to se
inteligencija pojavila."
"Ali mora da ima mnogo planeta kod kojih je tako", navaljivao je Korint.
"Pa, mogue je", dopustio je Luis. "Moda ima rasa koje su se hiljadama godina ranije razvile i
uzdigle na na sadanji nivo. Ako je tako, na kraju emo se sresti s njima, iako je galaksija tako
velika da to moe da potraje. A mi emo se harmonino prilagoditi jedni drugima." eretski se
nasmejao. "Najzad, ist logiki um tako je protejski, a sama psihika elja postae nam tako nevana
da emo, bez sumnje, spoznati da su ta bia ba kao i mi ... bez obzira na ta nas njihova tela
podseala. Kako bi ti se svidelo da postane parter jednom, recimo ... dinovskim pauku."
Korint je slegnuo ramenima. "Ne bih imao nita protiv."
"Ne, naravno da ne bi. Bilo bi zabavno sresti ih. A i vie neemo biti sami u svemiru..." Luis je
uzdahnuo. "Ipak, Pite, suoimo se s tim. Mora da je jako mali broj razumnih vrsta u galaksiji bio nae
sree. Moda emo nai desetak srodnih rasa, ili sto ... nikako velik broj. Naa vrsta uma vrlo je
usamljena."
Oi su mu krenule ka zvezdama. "Bez obzira na to, moda ta jedinstvenost nudi neto zauzvrat.
Mislim da poinjem da sagledavam odgovor na jedan stvaran problem: ta e ovek supermozga da
radi sa svojim moima, ta je vredno njegovog truda? Jo se pitam da li moda ne postoji razlog -
nazovimo ga Bogom - to se ovo dogodilo."
Korint je odsutno klimnuo. Zurio je ispred sebe, piljio u ekrane kao da njegov pogled moe da
preskoi svetlosne godine i pronae planetu zvanu Zemlja.
17.
Prolee je kasno stiglo, ali u vazduhu se sada oseala toplina, a na drveu je bila zelena
izmaglica. Dan je bio suvie lep da bi se sedelo u kancelariji i Mandelbaum je zaalio zbog svog
poloaja. Bilo bi mnogo zabavnije izai malo na golf, ako je najblii teren dovoljno suv. Ali kao
glavni upravnik podruja koje se sastojalo, grubo, od starih drava Njujork, Nju Dersi i Nju Ingland,
imao je svoje obaveze.
Pa, kada u potpunosti puste u pogon ekrane sile za menjanje vremena, on e svoj tab preseliti
negde u prirodu i sedeti na otvorenom. Do tada, jo je bio u gradu. Njujork je umirao; vie nije bilo
ni ekonomske ni drutvene svrhe njegovog postojanja i svakoga dana naputale su ga stotine ljudi, ali
lokacija je jo bila uobiajena.
Uao je u kancelariju, klimnuo osoblju i krenuo u lino svetilite. ekala ga je uobiajena hrpa
izvetaja, i tek to je poeo da ih pregleda, telefon je zazvonio. Opsovao ga je dok je podizao
slualicu... Mora da je neto prilino hitno kad mu je sekretarica prebacila vezu. "Halo", odseno je
rekao.
"Vilijam Derom." Bio je to glas nadzornika projekta fabrike hrane na Long Ajlendu. On je pre
promene bio graevinski inenjer i nastavio je da obavlja svoj posao na viem nivou. "Potreban mi je
savet", nastavio je, "a ini mi se da ste u okolini vi najbolji ovek-ideja kad su u pitanju ljudski
odnosi."
Govorio je pomalo udno, kao i Mandelbaum; obojica su upranjavali skoro razvijen, unitarni
jezik. Bio je maksimalno logian i imao minimalne vikove u strukturi; postojala je oblast preciznog
znaenja u nekoliko rei, i verovatno e postati internacionalni jezik nauke i biznisa, ako ne i poezije;
meutim, bio je obnarodovan tek pre nedelju dana.
Mandelbaum se namrtio. Derom je radio na trenutno najvanijoj stvari na svetu. Dve milijarde
ljudi potrebno je nekako nahraniti, a biljke za sintezu hrane omoguile bi slobodnu raspodelu
odgovarajuih, mada neuzbudljivih sledovanja; ali prvo ju je bilo potrebno sagraditi. "ta je ovaj
put?" upitao je. "Jo muka sa Fort Noksom?" Zlato je sada bilo industrijski metal, cenjen zbog
provodljivosti i inertnosti, a Derom je eleo mnogo toga za opite i reakcione posude.
"Ne, konano su poeli isporuku. Radnici su u pitanju. Rade smanjenim kapacitetom i to uskoro
moe da preraste u trajk."
"Zbog ega? Viih nadnica?" Mandelbaumov glas bio je podrugljiv. Problem s novcem jo nije
bio u potpunosti reen i nee ni biti sve dok novi plateni standard ovek-sat ne bude prihvaen u
celom svetu; u meuvremenu, on je ustanovio svoj lokalni sistem, plaanje potvrdama koje s mogu
zameniti za robu i usluge. Ali toga je bilo taman koliko treba: vie novca bilo bi bezvredno.
"Ne, to smo prevazili. U stvari, oni ne ele da rade est sati dnevno. Prilino je dosadno;
ukucavanje eksera i meanje betona. Objasnio sam da je potrebno neko vreme da se izgrade roboti za
takvu vrstu posla, ali oni smesta ele plandovanje. ta da radim kad svako radije prihvata minimum
standarda ivota, pa sedi i filozofira u slobodno vreme?"
Mandelbaum se iroko osmehnuo. "I vreme za zabavu je deo standarda ivota. Bile, ti treba da ih
navede da ele da ostanu na poslu."
"Aha... A kako?"
"Pa, ta smeta da postavi ozvuenje i puta predavanja o ovome ili onome? Jo bolje, daj
svakom oveku dugmiasti prijemnik i nek svako nae ta hoe: razgovore, simfonije, ta bilo.
Pozvau Kolumbiju i naloiti im da za vas naprave uskotalasnu seriju."
"Misli, radio seriju?"
"Da, ali uskotalasnu; u protivnom, ostali bi kod kue i sluali. Ova serija tekla bi samo u radno
vreme i bila odailjana iskljuivo na tvoje gradilite."
"Hmmm..." Derom se nasmejao. "To bi moglo da uspe!"
"Naravno. Otkrij ta momci hoe i obavesti me. Ja u da se postaram za ostalo."
Kada je inenjer spustio slualicu, Mandelbaum je napunio lulu i vratio se papirima. Poeleo je da
se sve njegove glavobolje tako lako mogu reiti. Ali evo pitanje preseljenja. ini se da svi ivi,
ukljuujui i pseta, ele da ive u prirodi; prevoz i komunikacije vie nisu bili inilac izolacije. To bi
zahtevalo ogroman posao na prenoenju i ureenju pejzaa, da i ne pominjemo reavanje vlasnikih
odnosa. On nije mogao da se odupre tako snanom zahtevu, ali nije mogao ni da to odjednom rei.
Onda, tu je bilo i pitanje...
"O'Banjon", rekao je najavljiva.
"Hm? O, da. Ima zakazano, zar ne? Poaljite ga unutra."
Brajan O'Banjon bio je obian pandur pre promene; tokom perioda haosa radio je u graanskoj
policiji; sada je bio lokalni ef Posmatraa. Uza sve to, jo je bio i veliki Irac, crven u licu, pa je
bilo neprikladno iz njegovih usta uti odreit unitarni.
"Potrebno mi je jo ljudi", rekao je. "Posao opet postaje suvie velik."
Mandelbaum je puhnuo dim i poeo da razmilja o tome. Posmatrai su bili njegova tvorevina,
iako je ideja daleko prodrla i nee proi mnogo vremena pre nego to e je, verovatno, prihvatiti
meunarodna vlada. Glatko operisanje drutva zahteva postojan protok fantastino ogromne koliine
informacija koje se svakodnevno moraju meusobno dovoditi u vezu ako se ne eli da se razvoj
otrgne iz ruke. Posmatrai su ih prikupljali na razliite naine: jedan od najdelotvornijih bio je
naprosto lutati naokolo kao obian graanin, razgovarati s ljudima i koristiti logiku da se popune sve
preutno izreene stvari.
"Brajane, regrutacija i obuka zahtevaju vreme", rekao je Mandelbaum. "Za ta tano su ti
potrebni?"
"Pa, prvo, tu je ovo sa slaboumnima, hteo bih da tu stavim jo par ljudi. Nije to lak posao; ima ih
koji jo lutaju naokolo, zna i sam, i moramo da ih pronaemo i nenametljivo navedemo na pravi put,
prema jednoj od onih malih kolonija koje niu."
"A same kolonije treba briljivije nadgledati i uvati od uticaja... aha. Pre ili kasnije, moraemo
da odluimo ta s njima. Ali to e biti sastavni deo odluke ta emo sa samima sobom, a to jo
prilino visi u vazduhu. U redu, jo neto?"
"Nabasao sam na... neto. Ne znam ta, ali mislim da je veliko i da je deo toga ovde u Njujorku."
Mandelbaum je bio miran. "ta to, Brajane?" tiho je upitao.
"Ne znam. Moda nije ak u pitanju kriminal. Ali veliko je. Imam nagovetaje iz pet-est zemalja
irom sveta. Nauna oprema i materijali odlaze sumnjivim kanalima i gube se iz vida ... javnosti."
"Pa? Zato bi nam svaki naunik podnosio detaljan raun o svom radu?"
"Nema razloga. Ali, na primer, vedski posmatraki tim naleteo je na neto. Neko u Stokholmu
eleo je odreenu vrstu vakuumske cevi, jako posebnu vrstu. Proizvoa je objasnio da je celokupne
zalihe, koje su bile jako male, zbog slabe tranje, kupio neko drugi. Potencijalni kupac potraio je tog
nekog drugog, za koga se ispostavilo da je agent koji je kupovao za nekog etvrtog, koga nikad nije
video. To je zainteresovalo Posmatrae i oni su proverili svaku laboratoriju u zemlji; nijedna od njih
nije to kupila, tako da je verovatno poslato napolje, privatnim avionom ili neto slino. Zamolili su
Posmatrae u drugim zemljama da provere. Ispostavilo se da su nai carinici primetili da pun sanduk
tih istih cevi stie u Ajdelvajld. Crv sumnje mi je tu proradio i pokuao sam da pronaem kuda su te
cevi nestale. Bez uspeha ... put se tamo zavravao.
Tako da sam poeo da i sam zapitkujem Posmatrae irom sveta, i otkrio nekoliko slinih
sluajeva. Delovi svemirskih brodova nestali su u Australiji, na primer, a tovar urana iz Belgijskog
Konga. To moda ne znai ba nita, ali, dobro, ako je to zakonit projekat, emu onda sva ta
tajanstvenost? elim jo ljudi da mi pomognu da to ispitam. Neto mi tu smrdi."
Mandelbaum je klimnuo. Neto nalik na sulud, nimalo bezbedan eksperiment u nuklearki ... to bi
moglo razoriti celo njegovo podruje. Ili je to neki smiljeniji plan. Jo se nije moglo rei.
"Videu da ih dobije", rekao je.
18.
RANO LETO: prvo stidljivo zelenilo lia postalo je izobilje opinjeno suncem, raspriano s
vetrom; kia je prestala pre samo sat vremena, i slab studen vetar stresa fine iskriave kapi, nalik na
avetinjske poljubce na tvom licu uzdignutom prema nebu; par vrabaca plee na dugim praznim
ulicama; ista, tiha masa zgrada otro se ocrtava na svetleem plavom nebu, hiljade prozora hvataju
jutarnje sunce i vraaju ga nazad u jednom velikom blesku.
Grad je delovao pospano. Nekoliko mukaraca i ena hodalo je izmeu nemih oblakodera; bili su
nemarno odeveni, neki gotovo nagi, a prisilne, grozniave urbe iz starih dana vie nije bilo. Tu i
tamo kamion ili automobil predui bi proao inae praznom avenijom. Svi su se oni kretali na novi
pogon i vazduh bez dima i praine bio je gotovo okrutno brilijantan. Bilo je neega nalik na nedelju u
ovom jutru, iako je bila sredina sedmice.
iline pete glasno su tapkale po ploniku. U tiini, stakato buka egrtala je prema njoj. Ali mogla
bi da je prigui samo tako to bi usporila korak, a to nije elela. Nije mogla.
Grupa deaka, desetogodinjaka, izila je iz naputene prodavnice, u kojoj su se igrali, i potrala
niz ulicu, ispred nje. Mlade miie jo je trebalo vebati, ali nju je rastuilo to to nisu vikali.
Ponekad je mislila da je decu najtee podneti. Ovi vie nisu liili na decu.
Od stanice do Instituta trebalo je dosta hoda, a ona je mogla da sauva energiju ... za ta? ... tako
to bi pola podzemnom eleznicom. Ali od pomisli da bude zatvorena u metalu s novim ljudima
Zemlje, zadrhtala je. Iznad tla bilo je otvorenije i slobodnije, gotovo kao u prirodi. Grad je odsluio
svoje ... sad je umirao a goli slepi zidovi oko nje bili su bezlini kao planine. Bila je sama.
Senka se kretala niz ulicu, kao da ju je bacao oblak koji se brzo pomerao iznad glave. Podigla je
pogled i videla da dugaak metalni oblik bezvuno nestaje iza oblakodera. Moda su zagospodarili
gravitacijom. ta s tim?
Prola je pored dvojice ljudi koji su sedeli na dovratku, a njihov razgovor dolebdeo je do nje kroz
tiinu:
"...eznutljiva estetika-promena."
Brzo treperenje rukama.
"Wiedersehen." Uzdah.
"Negacija: makrokosmos, ne-ja, entropija. Ljudski-znaenje."
Nastavila je malo bre.
Zgrada Instituta delovala je malo tronije od dinova s Pete avenije. Moda zato to se jo
intenzivno koristila; nije imala monumentalno dostojanstvo smrti. ila je ula u predvorje. Nikoga
nije bilo u blizini, ali zagonetna stvar koja se sastojala od trepuih svetala i blistavih cevi mrmorila
je sama sa sobom u jednom uglu. Prila je liftu, za trenutak se nekala, a onda krenula prema
stepenitu. Ko zna ta su uinili s liftom. Moda je u potpunosti automatizovan, moda direktno
odgovara na misaone komande, moda imaju psa da njime upravlja.
Na sedmom spratu, diui neto otrije, krenula je niz hodnik. On se, bar, nije promenio... Ljudi su
ovde imali druga posla. Ali stare fluorescentne cevi su nestale, sad kad je sam vazduh - ili zidovi,
tavanica, pod? - sadravao svetlost. Bilo je neobino teko odrediti razdaljinu pri tom sjaju bez
senki.
Zastala je ispred ulaza u Pitovu staru laboratoriju i progutala knedlu straha. Budalo, rekla je sama
sebi, nee te pojesti. Ali, ta su unutra uradili? ta sad rade?"
Ispravila je ramena i pokucala na vrata. Jedva primetno oklevanje, a onda: "Uite." Okrenula je
loptastu kvaku i ula.
Mesto gotovo da se uopte nije izmenilo. To je moda bilo najtee razumeti. Neki od aparata jo
su stajali u uglu, pranjavi od zanemarivanja, a ona nije razumela stvar koja je izrasla do toga da je
pokrivala tri stola. Ali tako je uvek bilo u starim danima kada bi dola da poseti mua; hrpe ureaja
koje u svojoj neukosti nije primeivala. Jo je to bila ona ista velika prostorija, prozori otvoreni
prema bezoseajno plavom nebu i pogledu na udaljene dokove i skladita, iznoeno radno odelo visi
na umrljanom zidu, slab miris ozona i gume u vazduhu. Na Pitovom stolu jo su se nalazili izlizani
prirunici; njegov stoni upalja - poklonila mu ga je za Boi, oh, jako davno - polako je gubio boju
pored prazne pepeljare; stolica je bila odgurnuta unazad, kao da je na trenutak iziao i svakog asa
treba da se vrati.
Grinevald je podigao pogled s onoga na emu je radio i zatreptao u njoj poznatom maniru
kratkovidih osoba. Delovao je umorno, ramena su mu bila povijenija nego ranije, ali etvrtasto plavo
lice bilo je isto. Pomagao mu je crpurast mladi koga nije poznavala.
Nainio je trapav gest. Hej, gospoa Korint! Kakvo neoekivano zadovoljstvo. Pa, uite.
Onaj drugi ovek promrmljao je neto i Grinevald mahnu u njegovom pravcu. Ovo je "Dim
Manzeli", rekao je. Upravo mi pomae. Dime, ovo je "Gospoa Korint", supruga mog biveg efa.
Manzeli je klimnuo. Ljubaznost: Drago mi je. Imao je oi fanatika.
Grinevald joj je priao briui masnjikave ruke. "Zato" ste doli, gospoo Korint?
Odgovorila je polako; njena plaljivost parala joj je grlo. Samo sam elela da "Pogledam
unaokolo." Ja vam "Neu smetati" jako "puno." Oi, prsti spleteni zajedno: molba za prijaznost.
Grinevald se paljivije zagledao u nju i ona je na njegovom licu ugledala izraze. ok: Tako si
smrala! Neto te proganja i ruke ti nikad ne miruju. Saaljenje: Jadniku, ovo ti je jako teko palo,
zar ne? Svima nam nedostaje. Uobiajena ljubaznost: Nadam se da ste prebrodili "Bolest?"
ila je klimnula. Gde je "Johanson?" upitala je. Laboratorija ne izgleda isto bez njegovog
dugakog natmurenog lica ... i bez Pita.
On je otiao da pomae, u "Afriku, mislim." Kolosalan posao je pred nama, suvie velik, suvie
nenadan.
Suvie okrutan!
Klimajui: Da. Oima prema Manzeliju: Pitanje.
Manzelijev pogled poivao je na ili ispitivaki snano. Ona je zadrhtala i Grinevald je prekorno
pogledao partnera.
Dola sam "Danas sa Long Ajlenda." Gorina u njenom osmehu... otvrdnula je... i klimanje
glavom: Da, ini se da misle da je u redu da me sada puste. U stvari, nemaju naina da me prisile, a
ionako imaju toliko toga na vratu da bi se jo brinuli zbog mene.
Kroz Grinevaldnov izraz lica probijalo se neraspoloenje. Dola si da kae zbogom, zar ne?
elela sam da "Vidim" ovo "mesto" jo jednom, bar nakratko. U njemu je toliko njegovih dana.
Iznenadno preklinjanje u njenom glasu: "On je mrtav, zar ne?"
Sleganje ramenima, saaljenje: Ne znamo. Ali brod kasni ve mesecima, a samo velika nesrea ga
je mogla zaustaviti. Moda je, tamo u svemiru uleteo u "Inhibitorsko polje" uprkos svim
predostronostima.
ila je polako prola pored njega. Prila je Pitovom stolu i prela prstima preko naslona njegove
stolice.
Grinevald je proistio grlo. Da li "Naputate civilizaciju?"
Nemo je klimnula. Suvie je velika za mene, suvie hladna i strana.
Ima jo "Posla", rekao je.
Odmahnula je glavom. Za mene nema. To nije posao koji elim, i razumem. Uzela je upalja,
ubacila ga u torbicu i blago se nasmeila.
Grinevald i Manzeli su izmenjali jo jedan pogled. Ovoga puta Manzeli je nainio znak slaganja.
Mi smo ovde "Obavljali posao" koji bi mogao da vas... zanima, rekao je Grinevald. Prui vam
nadu. Vrati vam sutranjicu.
Smee oi koje su se okrenule prema njemu gotovo da nisu bile usredsreene. Pomislio je da
njeno lice lii na beo papir, pruen preko kostiju, i da je neki kineski umetnik naneo skladan plavi
ornament vena preko njenih slepoonica i aka.
Pokuao je nezgrapno da joj objasni. Priroda inhibitorskog polja potpunije je prouena tek poto
je zvezdani brod otiao. ak i pre toga, bilo je mogue vetaki stvoriti polje i prouiti njegove
efekte; sada su Grinevald i Manzeli zajednikim snagama radili na stvaranju toga istog, u velikoj
razmeri. To ne bi trebalo da zahteva mnogo aparature ... par tona, moda; a kad se jednom polje
uspostavi, korienjem nuklearnog dezintegratora da se obezbedi neophodna snaga, Suneva energija
trebalo bi da bude dovoljna za njegovo odravanje.
Projekat je bio krajnje nesluben: sada kad je proao prvi pritisak da je potrebno raditi ono to se
mora uraditi, oni naunici koji su to izabrali, bili su slobodni da rade na bilo emu to im se svia, a
materijal nije bilo teko nabaviti. Postojala je mala organizacija koja je pomagala da se dobije ono
neophodno; Grinevald i Manzeli su u Institutu radili samo testiranje, stvarna gradnja odvijala se
negde drugde. Njihov rad svima se inio bezazlenim, pomalo glupav u poreenju s onim to se radilo
na ostalim projektima. Niko tome nije posveivao panju niti zadirao dublje od povrine
Grinevaldovih javnih objanjenja.
ila nije obraala panju na njega i on se zapitao u koja podruja je otilo njeno unutranje ja.
"Zato?" upitala je. "ta to stvarno radite?"
Manzeli se nasmejao; bilo je tu neke grubosti. Zar to nije oigledno? Nameravamo da "Sagradimo
orbitalnu svemirsku stanicu" koja bi se kretala nekoliko hiljada milja iznad povrine, sa
"Generatorima polja u prirodnoj razmeri" u njoj. Vratiemo oveanstvu "Stare dane."
Ona nije kriknula, uzdahnula, ak se nije ni nasmejala. Samo je klimnula glavom, kao da je to
samo zamagljen lik bez nekog znaenja.
Beg od stvarnosti ... koliko u tebi ima zdravog razuma, pitale su Grinevaldove oi.
Koje stvarnosti? blesnula je prema njemu.
Manzeli je slegnuo ramenima. Znao je da ona nee nikome rei, toliko je umeo da proita kod nje,
a na to je i raunao. Ako to kod nje nije izazvalo uzbuenu radost kojoj se Grinevald nadao, to je
njegov problem.
ila je odlutala do jednog kraja sobe. Tamonja kolekcija aparata delovala je neobino
medicinski. Videla je sto sa trakama, ladicu sa potkonim iglama i ampulama, mainu koja se tmurno
nadnosila nad uzglavlje stola... "ta je ovo?" upitala je. Ton njenog glasa mogao je da im ukae da
ve zna ta je u pitanju, ali oni su bili suvie udubljeni u sopstvena nadanja.
"Modifikovani tretman elektrookovima", rekao je Grinevald. Objasnio je da se u prvim
nedeljama promene pokualo prouavanje funkcionalnih aspekata inteligencije sistematskim
unitavanjem elija cerebralnog korteksa kod ivotinja, i merenjem efekata. Ali ubrzo je to naputeno
kao preterano neljudski i relativno beskorisno. "Mislio sam da znate" za to, zavrio je. Bilo je to "U
biolokom i psiho odeljenju dok je Pit" jo bio ovde. Seam se da se on "snano usprotivio" tome.
Zar i "vama" nije neto nabacio o tome?
Mutno je klimnula.
"Promena" je uinila "oveka okrutnim", rekao je Manzeli. A "Sad" oni vie "nisu" ak ni to.
Postali su neto drugo, a ne ljudi, a ovaj svet neukorenjenog intelekta izgubio je sve svoje stare snove
i ljubavi. Mi elimo da vaspostavimo ljudskost.
ila se okrenula od rune crne maine. "Zbogom", rekla je.
"Ja ... ovaj..." Ginevald je gledao u pod. "Javi se, hoe li?" Obavesti nas gde si da bismo, ako se
Pit vrati...
Osmeh joj je bio dalek kao smrt. On se nikad nee vratiti. Pa, zbogom, sad.
Prola je kroz vrata i uputila se hodnikom. Blizu stepenita nalazila su se vrata toaleta. Nisu bila
oznaena 'Mukarci' ili 'ene' - ak je i zapadni svet prevaziao takvu lanu krepost - pa je ula
unutra i pogledala se u ogledalo. Lice koje je gledalo u nju bilo je uplje, a kosa je padala do ramena,
mlitava i bez sjaja. Pokuala je etkom i vodom da je dotera, a da nije znala, niti ju je bilo briga
zato to radi, a zatim je sila stepenicama na prvi sprat.
Vrata direktorove kancelarije bila su otvorena i putala da vetri pronae sebi put izmeu prozora
i ulaza u zgradu. Unutra su se nalazile tihe maine koje su verovatno obavljale posao velikog tima
sekretarica. ila je prola kroz spoljnu prostoriju i pokucala na otvorena vrata unutranje kancelarije.
Helga Arnulfsen podigla je pogled sa stola. I ona je malo smrala, shvatila je ila, a oi su joj
potamnele. Meutim, bez obzira na to to se oblaila neformalnije nego ranije, delovala je snano i
uglaeno. Glas, koji joj je uvek bio hrapav, usled iznenaenja neznatno se podigao: "ila!"
"Kako si?"
"Ui" ui stvarno, sedi. Dugo se nismo videle. Helga se smeila dok je obilazila sto i rukovala se
sa ilom, ali prsti su joj bili hladni.
Pritisnula je dugme i vrata su se zatvorila. Sad smo "Same", rekla je. Dovukla je stolicu preko
puta iline i sela, muki prekrstivi duge skladne noge. "Pa, drago" mi je to te vidim. Nadam se da
se dobro osea. Ne izgleda dobro, jadniku.
"Ja..." ila je sklopila ruke, rasklopila ih i poela da pretura po tani koja joj se nalazila u krilu.
"Ja..." Zato sam dola?
Oi: Zbog Pita.
Klimanje: Da. Mora da je to. Nekad ne znam zato... Ali mi smo ga volele, zar ne?
"Ti si", bezizraajno je rekla Helga. "bila jedina do koje mu je bilo stalo." I povreivala si ga.
Tvoja patnja donosila mu je bol.
Znam. To je ono najgore. Pa ipak "On nije bio isti ovek", rekla je ila. Suvie se promenio, kao i
ceo svet. ak i dok sam ga drala, klizio je pored mene, samo vreme ga je odnosilo. "Izgubila sam ga
jo pre nego to je umro."
"Ne. Imala si ga, uvek si ti bila ta koja ga je imala." Helga je slegla ramenima. "Pa, ivot tee
dalje", na jedan amputirani nain. Jedemo, diemo, spavamo i radimo, jer nema niega drugog to
bismo mogle da radimo.
"Ti ima snage", rekla je ila. Ti si istrajala tamo gde ja nisam mogla.
"Oh, guram nekako", odgovorila je Helga.
"Jo ima sutranjicu."
"Da, rekla bih da je tako."
ila se nasmeila; osmeh joj je treperio na usnama. Ja sam srenija od tebe. Ja imam jueranjicu.
"Moda e se vratiti", rekla je Helga. Niko ne zna ta im se dogodilo. Ima li hrabrosti da eka?
"Ne", rekla je ila. "Njihova tela mogu da se vrate", ali ne i Pit. On se suvie promenio, a ja ne
mogu da se promenim kao on. A ne elim ni da mu predstavljam teret na vratu.
Helga je spustila aku na ilinu ruku. Kako je mrava! ovek je mogao da oseti kosti ispod koe.
"Saekaj", rekla je. "Terapija" napreduje. Moi e da se vrati na "normalu" za ... pa ... jedno "par
godina, najvie."
"Ne bih rekla."
U hladnim, plavim oima bilo je neega od zadovoljstva, tanuno skrivenog. eli li da ivi u
budunosti? Duboko u sebi, da li zaista udi da dri korak? "ta drugo" ovek moe "nego da eka?
Osim samoubistva..."
"Ne, ne ni to." Jo postoje planine, duboke doline, blistave reke, Sunce i Mesec i zimske visoke
zvezde. "Nai u naina da se ... prilagodim."
Neprestano sam u dodiru sa "Kernesom." On "Izgleda" da "misli" da "napreduje."
"Oh, da." Nauila sam da to prikrijem. U ovom novom svetu ima previe oiju. "Ali ja nisam
dola da priam o sebi, Helga." Samo sam dola da se "Oprostim."
"Kuda" ide? Moram da budem u vezi s tobom ako se on ipak vrati.
"Pisau" i obavestiu te.
"Ili poalji poruku preko Osetljivih." Potanski sistem je zastareo.
I to? Seam se, kad sam bila devojica, kako je stari gospodin Barneveldta trupkao niz ulicu
svojoj plavoj uniformi. Uvek je imao neki slatki za mene.
"Vidi, ogladnela sam", rekla je Helga. Zato ne odemo na "Ruak?"
Ne, hvala. Mislim da mi ne bi prijao. ila je ustala. "Zbogom, Helga."
"Ne zbogom, ila. Videemo se mi opet, a do tada e ve da ozdravi."
"Da", rekla je ila. "Ozdraviu. Ali, zbogom."
Izila je iz kancelarije, i iz zgrade. Sada je napolju bilo vie ljudi, i ona se pomeala s njima.
Dovratak preko puta ulice pruio joj je skrovite.
Nije se oseala kao da se opratala. U njoj je bila praznina, kao da su bol, usamljenost i smetenost
prodrali same sebe. Tu i tamo, neka senka proletela bi joj kroz um, ali one vie nisu bile
zastraujue. Gotovo ih je alila. Jadni duhovi! Uskoro e umreti.
Ugledala je Helgu kako izlazi i usamljena hoda ulicom, prema nekom mestu gde e sama progutati
ruak, pre nego to se vrati na posao. ila se nasmeila i slabo protresla glavom. Sirota sposobna
Helga!
U tom trenutku, Ginevald i Manzeli su izili i krenuli u istom smeru, zadubljeni u razgovor. ilino
srce malo je poskoilo. Dlanovi njenih aka bili su hladni i vlani. Saekala je dok ljudi nisu nestali
s vidika, a zatim ponovo prela ulicu i vratila se u Institut.
Cipele su joj odzvanjale na stepenicama. Duboko je disala jer je pokuavala da se smiri. Kada je
stigla na sedmi sprat, stajala je neko vreme da bi povratila samokontrolu koja joj je bila potrebna.
Onda je potrala niz hodnik do fizike laboratorije.
Vrata su bila odkrinuta. Dok je gledala nezavrenu mainu, za trenutak je opet oklevala. Zar joj
Grinevald nije ispriao nekakav fantastian plan za...? Nije vano. To nee uspeti. On i Manzeli, ta
cela skupinica recidivista, bili su ludi.
Jesam li ja luda? pitala se. Ako je tako, onda poseduje neku udesnu snagu. Za ono to je
nameravala da uini potrebno je vie odlunosti nego da se stavi cev pitolja u usta i povue okida.
Maina za okove leala je pored stola kao kakva oklopljena ivotinja. Brzo je radila
podeavajui mainu. Seanje na Pitov bes zbog naina na koji se u poetku koristila vratilo se,
zaista, do nje, u kui gde je izdvojena boravila; a Kernes joj je sa zadovoljstvom dao sve tekstove
koje mu je traila, jer mu je bilo drago to je pronala neto to je zanima. Ponovo se nasmeila.
Jadni Kernes! Kako ga je prevarila.
Maina je zazujala, grejui se. Izvadila je mali smotuljak iz torbice i odmotala ga. pric, igla,
boica anestetika, pasta za elektrode, kanap da ga vee za prekida da bi mogla da ga povue zubima.
I tajmer za prekida. Morae da proceni bezbedno vreme za ono to je neophodno; bie u nesvesti u
vreme kada se proces mora prekinuti.
Moda to nee upaliti. Sasvim je mogue da e joj se mozak ispriti u lobanji. Pa ta?
Nasmeila se prema prozoru dok je sebi davala injekciju. Zbogom, sunce, zbogom, plavo nebo,
oblaci, kio, ivahna pesmo domaih ptica. Zbogom i hvala vam.
Skinula je odeu, legla na sto i privrstila elektrode na telo. Bile su je hladne na koi. Neke trake
bile je lako privrstiti, ali desna ruka... Pa, dola je pripremljena, imala je dugaak kai koji je vodio
ispod stola, oko njenog struka, katanac koji je mogla da zatvori pritiskom. Sada je bila nepomina.
Pred oima joj se zatamnilo kako je droga poela da deluje. Spavanje joj je prijalo.
Sad ... jedan brz trzaj zubima.
GRMLJAVINA I VATRA I TAMA KOJA SE RAZMRSKAVA
UNITENJE, UAS I MUNJE
BOL BOL BOL
19.
"Zdravo, Zemljo. Piter Korint zove Zemlju sa Zvezdanog broda I, na putu kui."
Zujanje i mrmor kosmikih smetnji, razgovor zvezda. Zemlja na pozadini noi nadimajui, plavi
blistaj, njen Mesec kao biser na grudima galaksije, Sunce ureeno plamenom.
"Zdravo, Zemljo. Javi se, javi se. uje li me, Zemljo."
Klik, klik, zzzzz, mmmmmm, glas preko neba.
Zdravo, ila!
Planeta ispred njih je rasla. Pogon broda brujao je i tutnjao, svaka ploa na trupu drhtala je od
potisne energije, kristali metala broda divlje su skladno pevali. Korint je shvatio da i sam drhti, ali
nije eleo da se kontrolie, ne sad.
"Zdravo, Zemljo", jednolino je govorio u radio. Kretali su se dobro ispod brzine svetlosti, a
njihov signal slepo se pruao ispred njih, kroz tamu. "Zdravo, Zemljo, uje li me? Ovo je Zvezdani
brod I, zove iz svemira, na putu kui."
Luis je promumlao neto to je znailo: Moda su digli ruke od radija otkako smo mi otili. Svi ti
meseci...
Korint je odmahnuo glavom: "Siguran sam da jo imaju neku vrstu monitora." U mikrofon:
"Zdravo, Zemljo, javi se, Zemljo. Da li me bilo ko na Zemlji uje?"
"Ako ga neki radio-amater ... neki klinac, petogodinjak, kladim se, u Rusiji, ili Indiji, ili Africi ...
pokupi, morae da prenese glas do predajnika koji moe da dosegne do nas", rekao je Luis. "Za to
treba vremena. Samo se ti opusti, Pite."
"Pitanje vremena!" Korint se okrenuo s mesta na kome je sedeo. "Rekao bih da si u pravu. U
svakom sluaju, za nekoliko sati spustiemo se. Ali ja elim da nam pripreme pravi doek!"
"Tuce limfjordskih ostriga u koljci, sa puno soka od limuna", sanjario je Luis, sve to glasno
govorei. "Rajnsko vino, naravno ... recimo iz '37-e. Mladi kampi u sveem majonezu, na
francuskom hlebu sa svee bukanim buterom. Dimljena jegulja sa hladnom kajganom na crnom
raanom hlebu, ne zaboravi sitan luk..."
Korint se iroko osmehnuo iako je pola njegovog uma bilo zaokupljeno ilom, sam s njom na
nekom osunanom mestu. Bilo je to dobro, oseao je neobinu toplinu dok je sedeo i izmenjivao
uobiajene fraze, iako su one oigledno bile samo obine rei i promene izraza. Za sve vreme dugog
puta kui raspravljali su se kao pijani bogovi, istraujui sopstvene intelekte; ali bio je to i nain da
se se otkloni golema mrana tiina. Sada su se vratili vatri ovekovog ognjita.
"Zdravo, Zvezdani brode I."
Divlje su se bacili prema mikrofonu. Glas koji je dopirao bio je slab, zatomljen bukom Sunca i
zvezda, ali bio je ljudski. Bio je to dom.
"Hej", proaptao je Luis zapanjeno, "hej, ak ima i bruklinki naglasak."
"Zdravo, Zvezdani brode I. Njujork zove. uje li me?"
"Da", rekao je Korint, suvog grla, i saekao da signal preskoi milione milja.
"Vraki smo se namuili da vas dobijemo", rekao je glas razgovorno, poto je vremensko
kanjenje proteklo u zavijajuoj, praskavoj praznini. "Morali smo da uzmemo u obzir Doplerov
efekat... Kao da vas goni sam avo... Gori li vam pod nogama, ili ta je?" Nije pominjao inenjerski
genije koji je komunikaciju uinio moguom; sada je to bio mali posao. "Ipak, estitamo! Sve u
redu?"
"Fino", rekao je Luis. "Imali smo neke nevolje, ali vraamo se u komadu i oekujemo prikladan
doek." Za trenutak je oklevao. "Kako Zemlja?"
"Nije loe. Ali mogu da se kladim da je neete prepoznati. Stvari se tako brzo menjaju da je pravo
olakanje opet govoriti dobri stari ameriki. Bie da ga poslednji put priam. Uostalom, ta vam se,
kog vraga, dogodilo?"
"Kasnije emo da objasnimo", kratko je rekao Korint. "Kako su nai ... saradnici?"
"Dobro, rekao bih. Ja sam samo tehniar u Brukhavenu, znate; nisam upoznat s tim. Ali preneu
glas. Pretpostavljam da ete ovde da sletite?"
"Da, za... " Korint je napravio brzu procenu simultano reavajui jedan broj diferencijalnih
jednaina. "est sati."
"U redu, mi emo..." Glas je izbledeo. Uhvatili su jo jednu re: "...duinu..." a onda samo utanje.
"Halo, Njujork, izgubili ste zrak", rekao je Korint.
"Ah, zaboravi", rekao je Luis. "Iskljui to, hoe?"
"Ali..."
"ekali smo toliko pa moemo da ekamo jo est sati. Ne vredi vie se tako petljati."
"Hmmmm ... pa..." Korint se predao. "Halo, Njujork. Halo Zemlja. Zvezdani brod I zavrava.
Gotovo."
"eleo sam da razgovaram sa ilom", dodao je.
"Za to e imati puno vremena, stari drue", odvratio je Luis. "Mislim da bismo sada morali da
obratimo malo vie panje na pogon. uje se nekakav treperav ton koji bi mogao neto da znai.
Nikada nijedan nije ovoliko dugo neprekidno radio, moda postoje kumulativni efekti..."
"Moda zamor kristala", rekao je Korint. "U redu, dobio si." Predao se instrumentima.
Pred njima, Zemlja je rasla. Oni koji su za sate prelazili svetlosne godine, sada su morali da mile
sa triavih nekoliko stotina milja u sekundi; ak i njihove nove reakcije nisu bile dovoljno brze da
upravljaju transsvetlosnim brzinama ovako blizu planete. Ali njihov brod verovatno je poslednji brod
ovako limitiran, pomislio je Korint. Kako se tehnologija posle promene fantastinom brzinom razvija,
sledei brod trebalo bi da predstavlja san o savrenstvu: kao da su braa Rajt sagradili
prekoatlantiki kliper kao svoj drugi radni model. Zamiljao je da e za ivota videti inenjerstvo
dovedeno do neke vrste konanosti, dosezanje granica postavljenih prirodnim zakonima. Zato e
ovek morati da nae neko drugo polje intelektualne avanture, a on je mislio da zna ta to moe da
bude. Pogledao je na ljupku planetu koja je rasla pred njima s nekom vrstom nenosti. Ave atque
vale!
Srp je postao iskrzan disk prekriven oblacima dok su zaokretali prema dnevnoj strani. A onda,
jedva primetno, vie nije bila ispred njih ve ispod njih, i zauli su prvi visok vrisak zaseenog
vazduha. Projurili su preko beskaraja meseinom obasjanog Pacifika, koei, i videli zoru iznad
Sijera Nevade. Amerika se stvorila pod njima, ogromna, zelena i predivna, snano izbrazdana zemlja,
a Misisipi je bio srebrna nit preko nje. Onda su poeli da se koso sputaju i vrhovi Menhetna ukazali
su se iznad mora.
Korintovo srce udaralo je o kavez njegovih grudi. Smiri se, rekao mu je, smiri se i saekaj. Sad
ima vremena. Poveo je brod prema Brukhavenu, gde je sletno polje za svemirske brodove bilo siv
odraz, i tamo ugledao jo jedno sjajno koplje s pominom skelom. Znai, ve su poeli da rade na
sledeem brodu.
Osetio se slabaan udar kada se brod usidrio. Luis je posegnuo da ugasi motore. Kada su zamrli,
Korintu su ui zazvonile od iznenadne tiine. Nikad nije razmiljao o tome koliko je to neprestano
bubnjanje postalo deo njega.
"Hajde!" Napustio je sedite i preao preko skuene kabine pre nego to je Luis stigao i da mrdne.
Prsti su mu drhtali dok su leteli preko zapletene ifre elekronske brave. Unutranja vrata glatko su se
otvorila, a onda se otvorie i spoljna vrata, i do njega je dopro daak slanog vazduha, stigao s mora.
ila! Gde je ila? Sjurio se niz stepenice vezita; taman oblik nasuprot metalu trupa. Bio je
boginjav i posut plikovima, taj metal, isprugan udnim obrascima kristalizacije; put koji je brod
prevalio bio je suvie dug i neobian. Kada je Korint stigao do tla, izgubio je ravnoteu i pao, ali je
ustao pre nego to je bilo ko stigao da mu pomogne.
"ila", viknuo je.
Feliks Mandelbaum je iskoraio, ispruenih ruku. Delovao je jako staro i umorno, sagoreo od
naprezanja. Uzeo je Korintove ruke u svoje, ali nije govorio.
"Gde je ila?" proaptao je Korint. "Gde je?"
Mandelbaum je odmahnuo glavom. Sad je i Luis silazio, opreznije. Rosman je poao ka njemu,
sklanjajui pogled od Korinta. Ostali isto tako... Sve su to bili ljudi iz Brukhavena, ne bliski
prijatelji, ali svi su gledali u stranu.
Korint je pokuao da proguta knedlu, ali nije mogao. "Mrtva?" upita je. Vetar je mrmorio oko
njega i mrsio mu kosu.
"Nije", rekao je Mandelbaum. "Nije ni luda. Ali..." Odmahnuo je glavom i orlovsko lice se
naboralo. "Nije."
Korint je uzdahnuo i vazduh u pluima mu je zadrhtao. Gledajui u njega videli su prazninu
predaje volje. Nee dopustiti sebi da zaplae.
"Samo napred", rekao je. "Kaite mi."
"Bilo je to pre oko est nedelja", rekao je Mandelbaum. "Mislim da vie nije mogla da izdri.
Dokopala se maine za elektrookove."
Korint je klimnuo, jako polako. "I unitila mozak", zavrio je.
"Ne. Nije to, iako je neko vreme bilo povuci-potegni." Mandelbaum je uzeo fiziara za ruku. "Da
kaemo ovako: ona je stara ila, kao pre promene. Gotovo."
Korint je maglovito bio svestan sveine i otrine morskog vetra u nozdrvama.
"Hajde, Pite", rekao je Mandelbaum. "Odveu te do nje."
Korint ga je pratio s polja.
U Belviju sreli su se s psihijatrom Kernesom. Lice mu je bilo drveno, ali kod njega nije bilo
oseaja stida, niti kod Korinta prebacivanja. ovek je uinio ono najbolje to je mogao, ne
raspolaui odgovarajuim znanjem, i nije uspeo; to su bile stvarne injenice, nita vie.
"Prevarila me je", rekao je. "Mislio sam da ojaava. Nisam shvatio koliko kontrole moe da ima
umobolna osoba s ovako promenjenim nervnim sistemom. Niti sam, pretpostavljam, shvatao koliko
joj je sve vreme bilo teko. Niko od nas koji smo izdrali promenu nikada nee znati kakva je to bila
nona mora za one koji nisu mogli da se prilagode."
Tamna krila lepeu, a ila sama. No pada, a ila sama.
"Bila je prilino bolesna kada je to uradila?" upitao je Korint. Glas mu je bio ravan.
"ta je zdrav razum? Moda je uinila ono najmudrije. Da li je mogue izleenje, kad nauimo
kako to da izvedemo, vredno takvog postojanja.
"Kakvi su bili efekti?"
"Pa, izvela je to nespretno, naravno. Za vreme greva slomila je nekoliko kostiju." Kernes je
stavio ruku na Korintovo rame. "Uniteno je malo cerebralnog tkiva, ali to je ipak najkritinije
podruje mozga."
"Feliks je rekao da se ona ... dobro oporavlja."
"Oh, da." Kernes se kiselo nasmeio, kao da osea gorak ukus u ustima. "Nije nam teko da
razumemo ljudsku psihologiju pre promene ... sad. Koristio sam pristup iz tri smera koji su posle
promene razvili Graventajn i De la Garde. Simbolika re-evaluacija, kibernetska neurologija i
tretmani somatske koordinacije. Bilo je dovoljno zdravog tkiva da preuzme funkciju unitenog dela,
uz odgovarajue voenje, jednom kada je psihoza uklonjena. Mislim da emo moi da je otpustimo
odavde za jedno tri meseca."
Duboko je uzdahnuo. "Bie normalno, zdravo ljudsko bie od pre promene, sa IQ od oko 150."
"Shvatam..." Korint je klimnuo glavom. "Dobro... Kakvi su izgledi za ozdravljenje?"
"Bie potrebne godine, u najboljem sluaju, pre nego to budemo sposobni da ponovo stvorimo
nervno tkivo. Ono se ne regenerie, zna, ak ni uz pomo vetake stimulacije. Moraemo da
vetaki stvorimo sam ivot i teleskopski preskoimo milijardu godina evolucije da bismo razvili
ljudsku modanu eliju i duplikovali taan genetski obrazac pacijenta, a ak i onda ... nisam siguran."
"Shvatam."
"Moete da je nakratko posetite. Rekli smo joj da ste ivi."
"ta je uinila?"
"Dobro se isplakala, naravno. To je zdrav simptom. Moete da ostanete oko pola sata ako je ne
budete previe uzbuivali." Kernes mu je dao broj sobe i vratio se u kancelariju.
Korint je poao liftom i nastavio dugim, tihim hodnikom koji je mirisao na kiom oroene rue.
Kada je stigao do iline sobe, vrata su bila odkirnuta i on se malo nekao, virei unutra. Nalikovala
je na umsku kuicu, paprati i drvee i slabano pijukanje ptica koje se gnezde; odnegde se uo
vodopad, a u vazduhu se oseala zemlja i zelenilo. Uglavnom opsena, pretpostavio je, ali ugodna po
nju...
Uao je unutra, sve do kreveta koji je leao ispod vrbe kroz koju je prodiralo Sunce. "Zdravo,
draga", rekao je.
Najudnije je bilo to to se nije bila promenila. Izgledala je upravo onako kao kada su se venali,
mladi i veseli; kovrdava kosa joj je obrubljivala lice koje je jo bilo bledo, a oi bile pune sjaja
dok su se okretale prema njemu. Bela spavaica, barunasta stvarica iz njene line garderobe, inila
ju je tek napola odraslom.
"Pite", rekla je.
Nagnuo se i poljubio je, jako neno. Njen odgovor bio je nekako dalek, gotovo kao stranca. Dok
su joj ruke milovale njegovo lice, primetio je da nema burmu.
"Preiveo si." Govorila je kao da se udi. "Vratio si se."
"Tebi, ila", rekao je i seo pored nje.
Odmahnula je glavom. "Ne", odgovorila je.
"Volim te", rekao je na svoj bespomoan nain.
"I ja sam tebe volela." Glas joj je jo bio tih, dalek, i on je u njenim oima video da sanjari. "Zato
sam ovo i uradila."
Sedeo je, pribirajui se, borei se da ostane miran. U glavi mu je grmelo.
"Ne seam te se jako dobro, zna", rekla je. "Pretpostavljam da mi je seanje donekle uniteno.
Sve mi se to ini kao da se dogaalo pre mnogo godina, a ti si kao san koji sam volela." Nasmeila
se. "Kako si mrav, Pite! I krut nekako. Svi su nekako postali kruti."
"Ne", rekao je. "Svi oni brinu zbog tebe."
"To nije ona stara vrsta brige. Nije ona koju sam poznavala. A ti nisi vie Pit." Uspravila se u
krevetu, glas joj se neznatno podigao. "Pit je umro tokom promene. Gledala sam ga kako umire. Ti si
dobar ovek, boli me kad te gledam, ali ti nisi Pit."
"Smiri se, draga", rekao je.
"Ja nisam mogla s tobom", rekla je, "a tebi ... i sebi ... nisam htela da natovarim takav teret. Sad
sam se vratila. A ti ne zna kako je to divno. Samotno, ali divno. Mirno."
"Jo te elim", rekao je.
"Ne. Ne lai me. Zar ne shvata, to nije neophodno." ila se nasmeila preko provalije od hiljada
godina. "Moe da sedi tu tako, sleenog lica ... to da ne, ti nisi Pit. Ali ja ti elim dobro."
Tada je shvatio ta joj je potrebno i predao se, odriui se snage i razumevanja. Klekao je pored
njenog kreveta i poeo da plae, a ona ga je teila koliko je mogla.
20.
Ima jedno ostrvo usred Pacifika, ne mnogo udaljeno od polutara, koje lei daleko od sveta oveka.
Stare brodske rute i kasnije prekookeanske vazdune linije vodile su daleko od njegovih obzorja i
atol je bio preputen suncu, vetru i kricima galebova.
Nakratko je upozao ljudsku vrstu. Spora, slepa strpljivost koralnih polipa izgradila ga je, dani i
noi pretvorili su njegovo otro, mokro lice u zemljite, a seme biljaka dugo je putovalo dok ga nije
nalo. Par kokosa izbacili su talasi i sada je od toga postalo drvee. Stajalo je tamo stotine godina,
moda, dok kanu nije stigao preko ruba sveta.
Bili su to Polineani, visoki smei ljudi ija je rasa putovala nadaleko u potrazi za predivnim
Havaiki. Na njima je bilo sunce i so, i nisu mnogo razmiljali o tome to su preli hiljade milja
praznine, jer su imali zvezde i velike morske struje za vodie, a ruke da veslaju, tohiha, hioha, itoki,
itoki! Kada su izvukli brodove na obalu i izvrili obred rtvovanja da umilostive Nana sa zubima
ajkule, upleli su cvetove hibiskusa u duge kose i igrali po plai; jer - pregledali su ostrvo i videli da
je dobro.
Onda su otili dalje, ali sledee godine - ili one posle toga, ili one posle toga, jer okean je golem
a vreme veno - vratili su se s drugima, doveli svinje i ene, a te noi vatre su se visoko dizale na
plai. Posle toga, podigli su selo slamom prekrivenih koliba i gola smea deca valjala su se po
talasima, ribari su naputali lagunu s osmehom na licima. I ovo je trajalo stotinu godina, ili dve
stotine, pre nego to su stigli bledi ljudi.
Njihovi veliki kanui velikih jedara samo nekoliko puta zaustavili su se na ovom ostrvu, koje nije
neko vano; ali, bez obzira na to, predano su isporuili uobiajeni tovar ovjih boginja, malih
boginja, tuberkuloze, tako da je malo smeeg naroda preivelo. Poto su uz pomo kavkaske krvi
stekli neku otpornost, dolo je vreme za plantaere kopre, religiju, Habardove sledbenike i
meunarodne konferencije, da bi se odredilo da li ovaj atol, uz ostale, pripada Londonu, Parizu,
Berlinu ili Vaingtonu ... velikim selima s druge strane sveta.
Konano je postignut modus vivendi, koji je sadrao kopru, hrianstvo, duvan i trgovake kune.
Ostrvljani, sada ve meavina nekoliko rasa, bili su pristojno zadovoljni, iako ih je muilo mnogo
nevolja; a kada se jedan od njihovih mladia, koga je dug lanac okolnosti odveo na studije u
Ameriku, vratio i zaalio za starim danima, ljudi su mu se smejali. Oni su se samo maglovito
priseali tog vremena, kroz prie niza pristrasnih misionara.
Onda je neko u nekoj kancelariji s druge strane sveta odluio da je ostrvo potrebno. Moda za
mornariku bazu, moda za eksperimentalnu stanicu - bledi ljudi vodili su toliko ratova, a ostatak
vremena provodili pripremajui se za njih. Vie nije vano zato je atol bio potreban, jer na njemu
vie nema ljudi, a galebove nije briga. Domoroci su se negde preselili i proveli nekoliko mirnih
godina bolesno udei za domom. Niko tome nije pridavao vanost, jer je ostrvo bilo potrebno da
obezbedi slobodu oveku; posle nekog vremena stara generacija je pomrla, mlaa zaboravila. U
meuvremenu, bledi ljudi malo su uznemiravali galebove, podiui zgrade i punei lagunu
brodovima.
Onda, zbog nekog nevanog razloga, ostrvo je naputeno. Moda se to dogodilo putem pregovora,
verovatno zbog poraza u ratu ili ekonomskog kolapsa. Vetar, kia i puzajue lijane nikada nisu bili
pobeeni, samo zadrani. Sada su oni poeli svoj zadatak unitavanja.
Nekoliko stolea ovek je uznemiravao bezvremenost dana i noi, kia i sunca i uragana, ali sada
ga vie nije bilo. Talasi su se valjali i jeli greben, lagano studeno klizanje podvodnih struja glodalo
je temelje, ali polipa je bilo puno i jo ih se nadograivalo. Ostrvo e izdrati jo dobar deo sledeih
milion godina, tako da urbi nije bilo mesta. Danju su ribe iskakale iz vode, galebovi kruili iznad
glava, a drvee i bambus rasli mahnitom brzinom; nou, hladan mesec ocrtavao se na talasima koji su
se razbijali o obalu, a fosforescentni trag kovitlao za velikom ajkulom to je straarila u spoljanjim
vodama. I bio je mir.
Mlaznjak se uz apat spustio iz tame i visokih jarkih zvezda. Nevidljivi radarski prsti istraivali
su po zemlji i glas je mrmljao preko talasa. "Dole ... ovuda ... u redu, polako sad." Avion se
odskaui zaustavio na istini i dva su oveka izila iz njega.
Doekali su ih drugi, nerazaznatljive senke u noi punoj meseine. Jedan od njih unjkao je
suvoparnim australijskim naglaskom: "Doktore Grinevald, doktore Manzeli, dozvolite da vam
predstavim majora Rosovskog ... Sri Ramavatara ... gospodina Huanga Pu-Jia." Nastavio je redom;
bilo je dvadesetak prisutnih, ukljuujui dva Amerikanca.
Ne tako davno, bila bi to udna, gotovo nemogua skupina: ruski oficir, induski mistik, francuski
filozof i religijski pisac, irski politiar, kineski komesar, australijski inenjer, vedski finansijer -
bilo je to kao da se ceo svet okupio na tajni ustanak. Ali niko od njih nije sada bio ono to je nekada
bio, i zajedniki sadralac bila je udnja za neim izgubljenim.
"Doneo sam kontrolni aparat", ustro je rekao Grinevald. "ta je s tekim stvarima?"
"Sve je tu. Moemo da odmah ponemo", rekao je Irac.
Grinevald je bacio pogled na sat. "Ima jo nekoliko sati do ponoi", naglas je rekao. "Moemo li
da do tada budemo spremni?"
"Mislim da moemo", rekao je Rus. "Gotovo je sve sklopljeno."
Dok su hodali prema plai, pokazao je prema masivnom objektu koji je, crn i nezgrapan, plutao u
meseinom izbeljenoj laguni. On i jedan njegov drug pre mnogo meseci nabavili su teretnjak i
opremili ga tako da su njim mogli da oplove svet. To je bio njihov deo zadatka: ne suvie teak za
odlune ljude u zbrci zamirue civilizacije. Plovili su kroz Baltik, pokupivi deo tovara u vedskoj,
a zatim su, na putu do dogovorenog cilja, pristali i u Francuskoj, Italiji, Egiptu i Indiji. Ve neko
vreme radovi na montiranju svemirskog broda i njegovog tovara ubrzano su napredovali.
Talasi su se valjali i tutnjali - duboka, teka buka od koje je drhtala zemlja pod nogama - i
rasprivali belu penu ka sazveima. Pesak i koral drobili su se pod nogama, palme i bambusi suvo
utali na slabom vetru, a uznemireni dugorepi papagaj dreao u mraku. Izvan ovog malog ritminog
zvuka bili su samo tiina i san.
Neto dalje, ruevine jedne stare barake raspadale su se u zagrljaju lijana. Grinevald je osetio
miris cvea i teke vlage trulog drveta; bio je to zadah od koga mu se zavrtelo u glavi. S druge strane
ruevine nalazilo se nekoliko atora, skoro postavljenih, a iznad njih uzdizao se svemirski brod.
Bio je to ist i predivan objekat, pod meseinom nalik na stub sivog leda, usmeren prema
zvezdama. Grinevald ga je pogledao s neobinom meavinom oseanja: napetim, razuzdanim
ponosom zbog osvajanja, dirljivom spoznajom njegove ljupkosti, setom to uskoro vie nee razumeti
transcendalnu logiku koja je omoguila njegovo brzo projektovanje i gradnju.
Pogledao je Manzarelija. "Zavidim ti, prijatelju moj", prosto je rekao.
Nekoliko ljudi upravljae njime i odvesti ga do orbite, gde e se obaviti zavrna montaa i
putanje detektora polja koje nosi. Onda e umreti, jer nije bilo vremena za pripremanje naina za
njihov povratak.
Grinvald je oseao da mu je vreme za petama. Uskoro e sledei svemirski brod biti spreman, a
posvuda se grade novi. Onda vie nee biti naina da se zaustavi napredovanje rase, i vremena.
Veeras se priprema poslednja nada oveanstva - ljudskog oveanstva; druge nee biti, ako ova
zakae.
"Mislim", rekao je, "da e pre zore itav svet kriknuti od olakanja."
"Nee", praktino je rekao Australijanac. "Bie to pobesnelo leglo strljenova. Bie im potrebno
vremena da shvate da su spaseni."
Pa, imae onda vremena. Svemirski brod opremljen je odbranom koju ovek od pre promene nee
dostii ni za celo stolee. Njegovi roboti unitie bilo kakav drugi brod ili raketu poslatu sa Zemlje.
A ovek, sav ivi svet, imae priliku da doe do daha i seti se prvih ljubavi, a posle toga nee ni
eleti da napadne svemirski brod.
Ostali su istovarali mlaznjak iz Amerike i prenosili ovamo njegov osetljiv tovar. Sad su poloili
sanduke na zemlju i Grinevald i Manzeli su poeli da ih paljivo otvaraju. Neko je ukljuio reflektor
i u njegovom otrom belom blesku zaboravili su na Mesec i more oko njih.
Niti su bili svesni dugog bezvunog objekta koji je kliznuo iznad njihovih glava i ostao tamo, nalik
na ajkulu koja pliva na nebu, da posmatra. Tek kada im se obratio, podigli su pogled.
Pojaan glas bio je blag; u njemu gotovo da je bilo aljenja. "ao mi je to moram da vas
razoaram, ali dovoljno ste uinili."
Mahnito zurei ka nebu, Grinevald je ugledao iznad sebe elino svetlucanje i srce mu se sledilo.
Rus je potegao pitolj i poeo da puca; pucnjevi su jalovo odjekivali u postojanoj tutnjavi talasa.
Probuene ptice zaeretae i glasno zalepetae krilima meu palmama koje su utale.
Manzeli je opsovao, okrenuo se i uleteo u svemirski brod. U njemu su se nalazili topovi koji su
mogli da obore tu putujuu opasnost i... Grinevald je, dok je traio zaklon, video kako se toranj na
boku broda okree i die nos prema nebu. Bacio se na stomak. Taj top ispaljuje atomske granate.
Sa neprijatelja koji je lebdeo iznad poleteo je zrak monog plamena koji je prio oi. Cev topa se
oklembesila, isijavajui belu svetlost. Tanak prst je po boku broda ostavljao trag unitenja, sve dok
nije dospeo do konusa njegovog gravitacionog pogona. Tamo se igrao minutima, a toplota istopljenog
elika golicala je lica mukaraca.
Divovska atomsko-hidrogenska buktinja... Grinevaldov um bio je smeten. Sad ne moemo da
uzletimo...
Polako, i sami zidovi obogaljenog svemirskog broda poeli su da sijaju crvenom svetlou.
veanim je vrisnuo i skinuo prsten. Manzeli se iskobeljao iz broda, plaui. Polje sile je zamrlo,
maine su ponovo poele da se hlade, ali neto se slomilo u ljudima koji su stajali i ekali. Samo se
ulo teko Manzelijevo jecanje.
Neprijateljski brod... bio je to zvezdani brod, sada su to videli... ostao je gde je i bio, ali mali
antigravitacioni splav isplovio je iz njegovog trupa i poao prema Zemlji. Na njemu su stajali
mukarci, i jedna ena. Niko od zaverenika nije se pomerio kada se splav spustio.
Grinevald je zakoraio prema njemu, a zatim je stao, obeenih ramena. "Feliks", rekao je
samrtnikim glasom. "Pit. Helga."
Mandelbaum je klimnuo glavom. Jedan jedini reflektor bacao je crnu senku preko njegovog lica.
On je ekao na splavu dok su tri tiha, stamena oveka, koji su u starom svetu bili detektivi, zala
meu zaverenike i pokupila puke koje su ovi bacili jer su bile prevrue da bi ih drali. Onda se on
pridruio policiji na zemlji. Korint i Helga su ga sledili.
"Valjda nisi oekivao da e ti ovo poi za rukom", rekao je Mandelbaum. Glas mu nije bio
slavodobitan, ve umoran. Odmahnuo je glavom. "Ma, Posmatrai su nadzirali va tugaljiv plani
gotovo od poetka. Sama vaa tajanstvenost vas je odala."
"Zato ste nas onda ovoliko pustili?" upitao je Australijanac. Glas mu je bio nabijen besom.
"Delimino da bismo vas drali podalje od gorih stvari, a delimino da uvuete u to i druge koji
slino misle i da nam sami ukaete na njih", rekao je Mandelbaum. "Saekali smo dok nismo saznali
da ste potpuno spremni za pokret, i onda doli."
"To je bilo zlobno", rekao je Francuz. "To je ona hladnokrvnost koja se razvila posle promene.
Pretpostavljam da je za vas sada razumno, prikladno reenje da nas pobijete."
"Ma, ne", blago je rekao Mandelbaum. "U stvari, mi smo uz polje za zagrevanje metala koristili i
priguiva, samo da vam se naboji ne razlete i ne povrede vas. Najzad, morate da nam otkrijete ko
vas je jo podravao. A zatim, svi vi ste imali dobru stvar na umu, a i mnogo energije i hrabrosti ...
sasvim dobra potencijalna vrednost. Niste vi krivi to ste zbog promene poludeli."
"Poludeli!" prasnuo je Rus i drhtavo se uspravio. "Zovete nas ludacima!"
"Pa", rekao je Mandelbaum, "ako zabluda da vas nekoliko ima prava da donosi odluku u ime
itave rase, i na to je tera, nije megalomanija, onda ta je? Da ste zaista imali dokaza, mogli ste da ih
iznesete pred svet."
"Svet je zaslepljen", ponosno je rekao Indus. "On vie ne moe da sagleda istinu. I ja sam izgubio
onaj slabaan pogled na konano koji sam nekada imao, iako bar znam ta sam izgubio."
"U stvari", hladno je rekao Mandelbaum, "va um je postao prejak da upadnete u onu vrstu transa
koja je bila vaa posebna fetalizacija, ali jo oseate potrebu za tim."
Indus je prezrivo slegnuo ramenima.
Grinevald je pogledao Korinta. "Mislio sam da si mi prijatelj, Pite", proaptao je. "A posle onoga
to je promena uinila tvojoj eni, mislio sam da e da shvati..."
"On nema nikakve veze s ovim", rekla je Helga; prila je i uzela Korinta za ruku. "Ja sam ta koja
te je otkrila, Grinevalde. Pit je veeras poao s nama samo kao fiziar, da pogleda vae aparate i
pokupi ako ima neto korisno." Terapija radom... O, Pite, Pite, toliko si povreen!
Korint je odmahnuo glavom i otro rekao, uz bes do sada nepoznat njegovoj blagosti. "Ne mora
da me pravda. I ja sam bih isto ovo uradio da sam znao ta planirate. Jer na ta bi ila liila da se
stari svet vrati?"
"Izleiemo vas", rekao je Mandelbaum. "Vi niste teki sluajevi; mislim da e vas nove
psihijatrijske tehnike brzo dovesti u normalu."
"Bolje me ubijte", rekao je Australijanac.
Manzeli je jo plakao. Jecaji su ga razdirali kao kande.
"Zar ne moete da shvatite?" upitao je Francuz. "Zar je sve ono to je ovek uradio u prolosti
bilo zalud? Zar ete, pre nego to je ovek i otkrio Boga, pretvoriti Boga u priu za malu decu? ta
ste mu pruili u zamenu za velianstvenost njegove umetnosti, tvorevine njegovih ruku i sitna topla
zadovoljstva po zavretku radnog dana? Pretvorili ste ga u mainu za raunanje, a telo i dua mogu da
usahnu sred tih novih jednaina."
Mandelbaum je slegnuo ramenima. "Promena nije moja zamisao", rekao je. "Ako verujete u Boga,
onda ovo pre deluje kao delo Njegovih ruku, Njegov nain da se naini korak dalje."
"To je korak dalje s intelektualne take gledita", rekao je Francuz. "Za kratkovidog, trbuastog,
podbulog profesora to je bez sumnje napredak."
"Liim li ja na profesora?" progunao je Mandelbaum. "Ja sam zakivao elik kad ste vi itali prve
knjige o lepotama prirode. Plaeni razbijai kompanija tukli su me u lice kada ste vi pisali o grehu
ponosa i borbe. Voleli ste radnike, ali ih niste pozivali za sto, zar ne? Kada je mali an-Pjer, pre rata
bio je student teologije, uhvaen jer je pijunirao za nau stranu, dvadeset etiri sata izdrao je sve
ono to su mu Nemci radili, da bi nama ostalima pruio ansu da pobegnemo. U meuvremenu, koliko
se seam, vi ste bili bezbedni u Sjedinjenim Dravama i pisali propagandne lanke. Judin svetenie,
zato nikad ne probate one stvari o kojima teoretiete?"
Iznurujui umor podigao se s njega dok je uletao u stari uitak borbe. Glas mu se sam podigao do
otrog, mahnitog tona, nalik na ekianje po gvou. "Problem sa svima vama je to se, na jedan ili
drugi nain, plaite da se suoite sa ivotom. Umesto da pokuavate da oblikujete budunost, eleli
ste prolost koja je ve milionima godina za nama. Izgubili ste svoje stare iluzije a niste se postarali
da za sebe napravite nove i bolje."
"Ukljuujui ameriku zabludu 'napretka'", izletelo je Kinezu.
"Ko je to pominjao? I to je zaboravljeno, zastarela roba... Jo jedno znamenje roeno iz gluposti,
pohlepe i samozadovoljstva. Naravno, celokupna naa prolost zbaena je s nas. Naravno, to je
grozno oseanje, biti ovako go i sam. Ali zar mislite da ovek ne moe da postigne novu ravnoteu?
Zar mislite da ne moemo da izgradimo novu kulturu, s njenom sopstvenom lepotom, uicima i
snovima, sad kad smo razbili staru auru i izili iz nje? I zar mislite da ljudi ... ljudi koji u sebi nose
snagu i veru, svih rasa, irom sveta ... ele da se vrate nazad? Ja vam kaem da ne ele. Sama
injenica da ste ovo pokuali u tajnosti govori isto.
ta je stari svet nudio za devedeset pet procenata ljudske rase? Teak rad, prezir, bolest, rat,
tlaenje, siromatvo, strah, od roenja u ljagi, do groba u bedi. Ako ste bili roeni u srenoj zemlji,
mogli ste da se nadate da ete napuniti trbuh i imati nekoliko sjajnih igrakica da se njima poigrate,
ali u vama nije bilo nade, nije bilo vizije, nije bilo cilja. injenica da su civilizacije, jedna za
drugom, zavravale u ruevinama pokazuje da nismo bili stvoreni za to; bili smo po prirodi divljaci.
Sad nam se prua prilika da siemo s tog toka istorije i odemo negde... Niko ne zna gde, niko ne
moe ak ni da pretpostavi gde, ali oi su nam se otvorile, a vi ste hteli da ih ponovo zatvorite!"
Mandelbaum je prekinuo, uzdahnuo i okrenuo se prema svojim detektivima. "Vodite ih, momci",
rekao je.
Zaverenika klika naterana je na splav ... neno, nije bilo potrebe za grubou i pakou.
Mandelbaum je stajao i posmatrao kako se splav polako die do zvezdanog broda. Onda se okrenuo
ka dugakom metalnom objektu na zemlji.
"Kakav herojski poduhvat!" promrmljao je maui glavom. "Jalov, ali herojski. Ovo su dobri
ljudi. Nadam se da emo ih brzo povratiti."
Korint se obeenjaki cerio. "Naravno, mi smo potpuno u pravu", rekao je.
Mandelbaum se zakikotao. "ao mi je zbog lekcije", odgovorio je. "Stare navike su suvie jake ...
injenica mora da ima moralni peat na sebi... Pa, mi, ljudska rasa, moramo to ubrzo da
prevaziemo."
Fiziar se uozbiljio. "Mora se imati neka vrsta morala", rekao je.
"Naravno. Kao to mora da ima motiv za sve to radi. Ipak, mislim da smo prevazili tu
uskogrudu vrstu kodeksa koju su proklamovali krstai, pa su spaljivali jeretike i bacali otpadnike u
koncentracione logore. Nama je potrebna linija i manje javna poast."
Onda je Mandelbaum zevnuo i protegao svoju gipku figuru sve dok se nije uinilo da kosti moraju
da zakrckaju. "Dugo jahanje, a na kraju ni pristojnog pukaranja", rekao je. Splav se ponovo sputao,
automatski. "Ja u malo da odspavam. Moemo da pogledamo ovaj kr i ujutro. Ide?"
"Ne jo", rekao je Korint. "Suvie sam umoran." elim da razmislim. "Proetau do plae."
"Vai." Mandelbaum se nasmeio, s udnom nenou na usnama. "Laku no."
"Laku no." Korint se okrenuo i otiao s istine. Helga je bez rei ila pored njega.
Izili su iz dungle i stali na pesak koji je pod meseinom nalikovao na inje. Iza grebena talasi su
plamsali i razbijali se, a okean je bio uzmuen i iaran hladnim iskrienjem fosforescencije. Velike
zvezde bile su neizmerno visoko iznad njih, ali nono nebo nalikovalo je na kristal. Korint je osetio
na licu vetar s mora, otar i slan, vlaan od hiljada vodenih milja preko kojih je preao. Iza njega,
dungla je utala i aputala sama sebi, a pesak je slabano kripao pod nogama. Neprirodno jasno
bio je svestan svega toga, kao da je bio ispranjen od svega to je bio on sam, i sada je predstavljao
samo nosioca slika.
Pogledao je Helgu koja je stajala i drala ga za ruku. Lice joj je bilo otro obrubljeno na pozadini
tame u daljini, a njena kosa - raspustila ju je - slobodno je poigravala na vetru, bela na slivajuoj
nestvarnoj meseini. Njihove dve senke spojile su se u jednu, dugaku i plavu na svetlucavom pesku.
Mogao je da oseti ritam njenog disanja tamo gde se naslonila na njega.
Nije bilo potrebe da govore. Previe razumevanja izraslo je izmeu njih, delili su previe posla i
posmatranja, a sad su stajali neko vreme u tiini. More im je govorilo, divovsko pulsiranje talasa,
bubnjanje tamo gde udara o greben, um tamo gde ponovo struji u vodu. Vetar je zvidao i amorio
pod nebom.
Gravitacija (Sunce, Mesec, zvezde, ogromno jedinstvo prostor-vremena)
+ Koriolisova sila (okretanje planete, okretanje, na njenom putu kroz milje i godine)
+ Trenje fluida (okeansko mrvljenje, kovitlanje, tutnjanje izmeu uskih prolaza, pena i grmljavina
preko stena)
+ Temperaturna razlika (suneva svetlost nalik na toplu kiu, led i tama, oblaci, magle, vetar i
oluja)
+ Vulkanizam (vatra duboko u utrobi planete, klizanje nezamislivih masa stena, dim i lava,
podizanje novih planina sa snegom na vrhovima)
+ Hemijske reakcije (tamna rodna zemlja, ponovo oivljen uniten vazduh, stene crvene, plave i
oker, ivot, snovi, smrt i ponovno roenje, i sve arke nade)
JEDNAKO JE
Ovaj na svet, i, gle, vrlo lep.
Bez obzira na to, ovek je bio umoran i potiten, a posle nekog vremena okrenuo se da nae utehu,
kao da je ena koja je bila pored njega bila njegova.
"Lako", rekao je, a ova re i njen ton znaili su: Bilo je suvie lako, i za nas, i za njih. Ti ljudi
imali su sveti duh. Trebalo je da se to zavri drugaije. Vatra i bes, gnev, unitenje i nepobedivi
prkos oveka spram bogova.
"Ne", odgovorila je. "Ovako je bolje." Tiho, mirno: Milost i razumevanje. Vie nismo divlje
ivotinje da pokazujemo zube sudbini.
Da. Ovo je budunost. Zaboravite sva radikalna razmetanja.
"Ali ta je naa budunost?" upitao je. Stojimo s ruevinama svoga sveta pred nogama, gledajui u
praznu vaseljenu, i moramo da je sami popunimo. Nema nikoga ko bi mogao da nam pomogne.
"Osim ako ne postoji usud", Bog, sudbina, ljudska hrabrost, rekla je.
"Moda postoji", promrmljao je. "Svesno ili ne, vaseljena nam je data u ruke."
Izbegavala je to saznanje jer je znala da bi on, da bi joj odgovorio, morao da skupi hrabrost koja
mu je potrebna. Imamo li prava da to uzmemo? Ako od sebe nainimo uvare planeta, da li smo bolji
od Grinevalda... Slepilo uzronosti, bezoseajna okrutnost sluajnosti, drobilaka snaga u njegovoj
ludoj glavi?"
"Nee biti tako ako budemo upravljali sopstvenom sudbinom", rekao joj je. "Biemo neprimetni,
nepoznati vodii, uvari slobode, a ne ono koji nameu neku sumnjivu volju. Kada naa nova
civilizacija bude sagraena, to moe da bude na jedini vredan posao."
O najvelianstvenija sudbino! Zato bih ove noi oseao tugu? Pa ipak, suze su mi u oima.
Rekao je ono to je moralo da se kae: " ila je putena pre neki dan." Plaem za tobom, draga
moja, u tami.
"Da", klimnuo je. "Video sam to." Istrala je kao devojica. Ispruila je ruke prema Suncu i
nasmeila se.
"Nala je svoj odgovor. Ti jo mora da nae svoj."
Njegov um muio se s prolou kao pas s koskom. "Nije znala da je gledam." Bilo je hladno,
vedro jutro. List crvenog javora zaleprao je i zastao joj na kosi. Volela je da zbog mene nosi lie u
kosi. "Ve je poela da me zaboravlja."
"Kazao si Kernesu da joj pomogne da te zaboravi", rekla je. "To je bila najhrabrija stvar koju si
ikada uradio. Ali da li si sada dovoljno jak da bude dobar prema sebi?"
"Nisam", odgovorio je. "Ne elim da prestanem da je volim. ao mi je, Helga."
"ilu e nadgledati", rekla je. "Ona to nee znati, ali Posmatrai e nadgledati njena lutanja.
Postoji kolonija morona koja obeava..." Patnja. "...severno od grada. U poslednje vreme pomaemo
im a da to ne znaju. Njihov voa je dobar ovek, snaan i nean ovek. ilina krv ostae u njihovoj
rasi."
Nije nita rekao.
"Pite", izazivala ga je, "sad mora sebi da pomogne."
"Ne", rekao je. "Ali i ti moe da se promeni, Helga. Uz pomo volje moe da se udalji od
mene."
"Neu, jer sam ti potrebna, i to znam, i jo se slepo drim mrtvih simbola", odvratila je. "Pite, sad
si ti taj koji se plai da se suoi sa ivotom."
Duga tiina, samo more i vetar odavali su glasove. Mesec je tonuo, njegovo zraenje ispunjavalo
im je oi, i ovek je okrenuo lice od njega. Onda se stresao i ispravio ramena.
"Pomozi mi!" rekao je i uzeo je za ruke. "Ne mogu to sam. Pomozi mi, Helga."
Nema rei. Za ovo nikada nema rei.
Umovi su se sreli, potekli zajedno, pritekli u pomo i na nov nain podelili snage da se suoe s
prolou.
Da se volimo, potujemo i pazimo dok nas smrt ne rastavi.
Bila je to stara pria, pomislila je sred gromova. Bila je to najstarija i najlepa pria na Zemlji,
tako da je imala pravo i na stari jezik. More, i zvezde... hej! bio je tu ak i pun mesec.
21.
Ponovo jesen, i zima u vazduhu. Opalo lie lealo je u hrpama pod golim, tamnih drveem, i
utalo i tropotalo po zemlji sa svakim naletom vetra. Samo je nekoliko obojenih mrlja preostalo u
umi - utih, bronzanih i grimiznih na sivoj pozadini.
Gore, divlje guske preletale su u velikim jatima prema jugu. Ove godine na nebu je bilo ivlje ...
manje lovaca, pretpostavljao je Brok. Njihov dalek zov dolebdeo je dole do njega, pun uenja i
usamljenosti. Tamo gore bilo je isto plavetnilo, Sunce je kruilo, jarko i zubato, prosipajui svoju
cakleu svetlost po irokoj i goloj zemlji. Vetar je bio jak - duvao mu je oko obraza i lepetao mu
odelo - drvee se glasno oglaavalo pod naletima.
Polako je iao od glavne kue, gnjeei svelu travu izmama. Doi mu je tiho bio za petama. Iz
spremita dopiralo je ekianje po limu - Mejtabel i Mek gradili su ugljeni destilator: njima je to
predstavljalo veliku zabavu, a zalihe benzina su se smanjivale. Neki ljudi su otili u grad, neki su jo
spavali posle nedeljnog ruka. Brok je bio sam.
Pomislio je da bi mogao da zastane i proaska s Mejtabel. Ne, samo neka radi; s njom se i onako
o malo emu moglo razgovarati. Odluio je da proeta kroz umu; ve je bilo kasno popodne a dan je
bio suvie lep da bi ovek ostao u kui.
Ela Me je izila iz jedne od koliba i zakikotala se. "Zdravo", rekla je.
"Uh, zdravo", odgovorio je. "Kako si?"
"Dobro sam", rekla je. "Hoe unutra? Sad nema nikog unutra."
"Ne, hvala", rekao je. "Ja, ovaj, moram da proverim ogradu."
"Mogu i ja da poem?" stidljivo je pitala.
"Bolje nemoj", rekao je. "Zna, svinje. Moda ih jo ima."
Vodnjikave plave oi Ele Me napunile su se suzama i ona je spustila svoju izoblienu glavu. "Ti
nikad nee kod mene", optuila ga je.
"Hou, kad budem imao vremena", urno je rekao. "Naprosto imam grozno mnogo posla. Ti zna
kako je to." Povukao se to je bre mogao.
Moram da joj naem mua, razmiljao je. Mora da ima jo takvih kao to je ona, koji jo i sad
lutaju naokolo. Ne mogu da izdrim da me ovako juri; preteko je za oboje.
Iskezio se eretski. inilo se da je posao voe sastavljen samo od tereta, s malo nagrada. Bio je
komandant, planer, izvrilac, uitelj, doktor, ispovednik ... a sad i provodadija!
Sagnuo se i velikom grubom rukom pomazio Doija po glavi. Pas mu je liznuo zglob i veselo
mahnuo repom. Ponekad ovek postane prokleto usamljen. ak i prijatelj kao to je Doi ne moe da
ispuni sve prohteve. Ovog dana, vetrovitog, sunanog i punog lia koje lebdi u vazduhu, dana
oprotaja, kada cela zemlja kao da ostavlja svoj letnji dom i kree nekim nepoznatim putem, njegov
oseaj usamljenosti bio je otar kao bol.
Daj, dosta takvih misli, prekoreo je sebe. "Doi, Doi, 'ajde da proetamo."
Pas se podigao na stranje noge - bio je to divan, napet stav - i pogledao u nebo. Brokove oi su
ga pratile. Blesak metala bio je tako jak da su ga zabolele oi.
Vazduni brod ... neka vrsta vazdunog broda. I to slee!
Stajao je, pesnica stisnutih pored bokova, oseajui hladan vetar na koi i sluajui ga kako urlie
u granama iza njega. Srce u grudima inilo mu se apsurdno velikim, tako da je zadrhtao pod tekom
jaknom i osetio znoj na dlanovima.
Smiri se, rekao je sam sebi. Samo se smiri. U redu, znai to je jedan od Njih. Nee te ujesti. Niko
nam jo nije naneo tetu, niti se meao s nama.
Tiho kao list koji pada, vozilo se prizemljilo u blizini. Bio je to mali ovoid, s nekom vedrom
ljupkou u istim linijama i krivinama, ali Brok nije mogao da vidi nikakav pogon. Poao je ka
njemu, polako i kruto. Revolver obeen na struku uinio je da se oseti smenim, kao da je uhvaen u
dejem odelu.
Iznenada je osetio nalet gorine. Nek nas Oni prihvate ovakve kakvi jesmo. Proklet bio ako se
budem ustruavao zbog nekih vrajih turista.
Bok vazdunog broda zasvetlucao je i jedan ovek proao je kroz njega. Kroz njega! Brokova
prva reakcija gotovo da je bila razoaranje. ovek je delovao tako potpuno normalno. Bio je srednje
visine, nabijen, s tenjom ka gojaznosti, neuglednog lica, s obinim sportskim odelom od tvida. Kad
se Brok pribliio, ovek se nasmeio.
"Kako ste?"
"Kako mora." Brok je zastao, struui nogama i gledajui u zemlju. Doi je osetio nelagodu svog
gospodara i zareao, ali sasvim slabo.
Stranac je pruio ruku. "Zovem se Luis. Net Luis iz Njujorka. Nadam se da ete mi oprostiti zbog
ovog upada. Poslao me je Don Rosman. Ne osea se najbolje, inae bi sam doao."
Brok se rukovao, malo ospokojen kad je pomenuto Rosmanovo ime. Starac je oduvek bio
pristojna sorta, a Luisovo ponaanje bilo je udvorniko. Brok se prisilio da pogleda oveka u oi, i
predstavio se.
"Da, prepoznao sam vas po Rosmanovom opisu", rekao je Luis. "Njega veoma zanima kako se vi
ovde snalazite. Ne brinite, on nema nameru da ponovo prisvoji ovo zemljite; to je samo prijateljska
znatielja. Ja radim u njegovom Institutu i, iskreno, i sam sam znatieljan, tako da sam umesto njega
doao da proverim."
Brok je odluio da mu se Luis svia. ovek je govorio prilino lagano, mora da se malo muio da
se vrati na stari nain govora, ali u njemu nije bilo nieg pokroviteljskog.
"Iz onoga to sam uo, uradili ste udesan posao", rekao je Luis.
"Nisam znao da ste ... pa ... da smo..." Brok je zastao, mucajui.
"Oh, da. Krajikom oka posmatramo vas sve otkako smo izili na kraj s naim sopstvenim
nevoljama. A njih je bilo mnogo, verujte mi. I dalje ih ima, kad smo ve kod toga. Evo, mogu li da
vas ponudim cigarom?"
"Hmmm ... pa..." Brok je prihvatio, ali je nije zapalio. Nije imao naviku. Ali moe je ponuditi
nekom drugom. "Hvala."
"To nije beba", iskezio se Luis. "Bar se nadam da nije!" Sam je zapalio jednu upaljaem koji je
radio ak i po jakom, bunom vetru.
"Bez sumnje ste primetili da su gradovi u blizini evakuisani", rekao je poto je zadovoljno
povukao dim.
"Da, ve nekoliko meseci", odgovorio je Brok. Prkosno: "Uzimali smo ono to nam je potrebno, a
to smo mogli da naemo tamo."
"Oh, to je sasvim u redu. Postojala je jedna ideja; u stvari, moete da se preselite u bilo koji od
njih ako to elite. Komitet kolonije samo je mislio da je bolje da vas oslobodi takvih, ah, nadmonih
suseda. Ljude nije briga; u sadanjem stanju njihovog razvoja, za njih se jedno mesto ne razlikuje
mnogo od drugog." enja je preletela preko Luisovog lica. "To je na gubitak: prisnost predavanja
srca malom komadu zemlje."
Priznanje slabosti opustilo je Broka. Pretpostavljao je da je to bilo namerno, pa ipak...
"A oni koji su dolutali ovde, da vam se pridrue, esto su bili nenametljivo voeni", nastavio je
Luis. "Bie i drugih, ako ih elite. A ja mislim da bi vam pomo dobro dola, a njima bi sasvim
sigurno koristio dom i bezbednost."
"To je ... lepo od vas", polako je rekao Brok.
"Ah, nije to nita. Nemojte da mislite da emo vas uvati od bilo kakve opasnosti, ili da emo
vam obavljati sav posao. To nikada nije bilo tako, i nikada nee ni biti. Mi emo samo ... pa, tu i
tamo pruiemo vam neku priliku. Ali na vama je da li ete je iskoristiti."
"Shvatam."
"Mi vam ne moemo pomagati vie od toga. Previe toga imamo i sami da uradimo, a premalo nas
je za to. I mi to drugaije radimo. Vaa vrsta i moja vrsta dole su na raskrsnicu, Brok, ali bar
moemo da kaemo zbogom i rukujemo se."
Bio je to topao govor; neto se otopilo u Broku i on se nasmeio. Nije ga privlailo da ga satre
okrutna rasa bogova, a jo mu se manje svialo da provede dane na neijoj grbai. Luis se nije
pretvarao da su jednaki, ali nije ni snobovski pristupao tom pitanju: u onome to je govorio nije bilo
ni nagovetaja nadmonosti.
Dok su razgovarali, etali su. Luis je zauo treskanje ekia u spremitu i upitno bacio pogled
prema Broku.
"Unutra su impanza i moron, prave aparat na umur da bi imali gorivo za motore", objasnio je
Brok. Nije bolelo kad se kae 'moron'... ne vie. "Slobodan je dan, ali oni su navalili da ipak rade."
"Koliko ih imate, sve u svemu?"
"Oh, pa, deset mukaraca i est ena, od petnaest do ... pa, rekao bih da je najstarijem ezdeset
godina. Mentalno, od imbecila do morona. Roeno je i par dece. Naravno, teko je rei gde prestaju
ljudi a poinju ivotinje. Majmuni, ili ovaj ovde Doi, sasvim sigurno su inteligentniji i korisniji od
imbecila." Doi je mahnuo repom i delovao kao da mu je drago. "Ja ne pravim razliku; svi rade ono
za ta su najsposobniji, i svi jednako doprinosimo."
"Znai, vi komandujete?"
"Rekao bih da je tako. Uvek mene gledaju kad treba da se neto uradi. Ja nisam najbistriji ovde,
ali naa dva intelektualca su ... pa ... nesposobni."
Luis je klimnuo. "esto je tako. Sama inteligencija manje se rauna nego linost, snaga karaktera
ili prosta sposobnost da se odluuje i istraje na tim odlukama." Prodorno je gledao svog veeg
sadruga. "Znate, vi ste roeni voa."
"Jesam li? Ja samo nekako petljam to bolje mogu."
"Pa", zakikotao se Luis, "rekao bih da je to osnovna karakteristika dobrog voe."
Pogledao je po zgradama, i dalje, ka irokom obzorju. "Ustanovili ste srenu malu zajednicu",
rekao je.
"Ne", slobodno je odgovorio Brok. "Ona to nije."
Luis ga je okrznuo pogledom, podiui obrve, ali nije nita rekao.
"Ovde smo suvie blizu stvarnosti da bismo bili dobro zatieni", rekao je Brok. "To e moda
doi kasnije, kada se bolje prilagodimo; sada nas u ivotu dri samo teak rad. Moraemo da
nauimo da ivimo s nekim prilino tekim ivotnim injenicama ... s tim da su neki od nas
deformisani ili da je potrebno da koljemo ove jadne ivotinje..." Zastao je primetivi da je stisnuo
pesnice, i pokuao da se s osmehom opusti.
"Jeste li ... oenjeni?" raspitivao se Luis. "Oprostite to guram nos u tue stvari, ali imam razlog
zbog koga to pitam."
"Ne. Ovde nema nikoga ko bi mi odgovarao. Bez obzira na to, posla ima dovoljno da ne tugujem
zbog toga."
"Shvatam..."
Luis je neko vreme utao. etajui, stigli su do spremita za kukuruz, gde je daska preko dva
bureta pravila mesto za sedenje zaklonjeno od vetra. Seli su, bez rei, i pustili da dan huji oko njih.
Doi im je skakutao kod nogu i posmatrao ih budnim, smeim oima.
U tom trenutku Luis je izvadio svoju cigaru i ponovo progovorio. Sedeo je i gledao ispred sebe,
licem okrenut od Broka, a njegov glas delovao je pomalo sanjalaki, kao da govori sam za sebe.
"Vi i vae votinje ovde izvlaite ono najbolje iz ove nove situacije", rekao je. "Do sada ona se
nije pokazala ba najboljom. Da li biste eleli da se vratite u stare dane?"
"Ne, ja ne bih", rekao je Brok.
"Tako sam i mislio. Vi prihvatate ovu stvarnost koja vam je nametnuta, i izvlaite iz nje ono to je
dobro. To je isto ono to i moja grana rase pokuava da uradi, Brok, samo moda vama to uspeva
bolje nego nama. Ne znam. Verovatno nikada neu ni saznati ... neu to doiveti.
Ali elim da vam kaem neto. Ja sam bio tamo u svemiru ... meu zvezdama ... i bilo je i drugih
ekspedicija tamo. Otkrili smo da je galaksija puna ivota, i svi oni izgledaju kao ivot na staroj
Zemlji: mnogo oblika, mnogo civilizacija, ali nigde nema stvorenja kao to je ovek. Proseni IQ
cele vaseljene ne prelazi mnogo brojku sto. Prerano je da se kae, ali imamo razloga da mislimo da
je tako.
A ta emo mi, takozvano normalno oveanstvo, da radimo s naim udnim moima? Gde emo
nai neki izazov, neto dovoljno veliko da se osetimo poniznim i ko e nam ponuditi zadatak zbog
koga emo se osetiti ponosnim? Mislim da su zvezde odgovor za nas. Oh, ne mislim da nameravamo
da ustanovimo galaktiko carstvo. Porobljavanje je stvar za malu decu, koju smo ve prevazili. Niti
mislim da emo postati aneli uvari svim tim nebrojenim svetovima, da emo ih voditi i uvati sve
dok njihove rase ne postanu tako kilave da vie ne mogu da stoje na sopstvenim nogama. Ne, nita
nalik na to. Mi emo stvarati svoju sopstvenu novu civilizaciju, civilizaciju koja e se proiriti meu
zvezde, i imaemo svoje line ciljeve, tvorevine, borbe, nadanja... Ljudska okolina jo je u prvom
redu ljudska.
Ali ja mislim da e ta civilizacija imati svrhu. Po prvi put, ovek e zaista nekuda ii; a ova e
nova svrha, tokom hiljada i miliona godina, obuhvatiti sav ivot u dostinoj vaseljeni. Mislim da e
se ostvariti konana harmonija, kakvu sada niko ne moe ni da zamisli.
Mi neemo biti bogovi, ak ni vodii. Ali biemo ... neki od nas ... davai anse. Brinuemo se da
zlo previe ne nabuja i da se nada i prilika prue kada su najpotrebnije, svim tim milionima razumnih
stvorenja koja ive, vole, bore se, smeju, plau i umiru, ba kao to je jednom ovek inio. Ne, mi
neemo biti otelotvorena Sudbina; ali moda moemo da budemo Srea. A ak, moe biti, i Ljubav."
ovek se tada nasmeio, jedan veoma ljudski osmeh namenjen samom sebi, i svim svojim
izmiljotinama. "Nema veze. Previe priam. Jesenji vazduh kao vino, kako kae stara izreka."
Okrenuo se prema Broku. "Preciznije reeno, mi ... naa vrsta ... neemo ostati ovde na Zemlji."
Brok je nemo klimnuo. Vizija ispred njega bila je prevelika da bi se iznenadio.
"Vaoj vrsti nee niko smetati", rekao je Luis. "A onda, za nekoliko godina, kada sve bude
spremno, mi emo nestati u nebu. Zemlja e biti preputena vaoj vrsti, i ivotinjama. A posle toga
biete potpuno slobodni. Bie na vama, kao i na ostalim vrstama ivota, da naete sopstvenu sudbinu.
A ako vam se tu i tamo srea osmehne ... pa, to se uvek deavalo."
"Hvala vam." Bio je to apat iz Brokovog grla.
"Ne zahvaljujte meni, niti bilo kome drugom. To nalae puka logika dogaaja. Ali ja vam elim
sreu, svakome od vas."
Luis je ustao i krenuo nazad, prema svom vazdunom vozilu. "Sad moram da idem." Zastao je.
"Kada sam doao, nisam bio sasvim iskren prema vama. Nije me poslala Rosmanova znatielja;
mogao je da je zadovolji postavljajui pitanje komitetu kolonije, ili da sam skokne ovamo. eleo sam
da sam proverim ovo jer... Pa, uskoro ete imati novog lana zajednice."
Brok ga je upitno pogledao. Luis se zaustavio pored svog vozila.
"Ona je moj stari prijatelj", rekao je. "Njena pria je prilino tragina; sama e ti je ispriati kad
to bude htela. Ali ona je dobra, zaista predivna devojka, i mi koji je poznajemo elimo da bude
srena."
Metal ispred njega je zasvetlucao. Rukovao se s Brokom. "Zbogom", jednostavno je rekao i uao
unutra. Trenutak kasnije njegovo vozilo bilo je visoko u nebesima.
Brok je zurio za njim dok nije iezlo.
Kada se okrenuo nazad prema kui, sunce je ve tonulo i jeza je poela da ga stee. Veeras e
morati da upale kamin. Moda bi mogli da otvore neko preostalo pivo ako dolazi pridolica, a Dimi
bi mogao da svira gitaru dok svi budu pevali. Pesme su bile grube, drugo se ne bi moglo ni oekivati
od prvih naseljenika, ali u njima je bilo topline, nepokolebljivosti i drugarstva.
Onda ju je ugledao, kako dolazi pristupnim putem, i srce mu je zastalo. Nije bila visoka, ali njena
figura bila je skladna i snana pod tekom odeom, a kosa boje bronze zaplitala joj se oko lica koje
je bilo mlado, neno i prijatno da se gleda. Na leima je nosila zaveljaj, a sunca mnogih dana
potucanja po otvorenim putevima dala su joj boju i pranjave pegice na licu sa velikim oima. Za
trenutak je nepomino stajao, a onda je potrao; meutim, kada je stigao do nje, nije mogao da nae
rei.
"Zdravo", stidljivo je rekla.
Nezgrapno je klimnuo. Nije mu padalo na pamet da deluje snano, ne lepo, ali s neim to uliva
poverenje.
"ula sam da je ovo utoite", rekla je.
"Da", odvratio je. "Dolazite li izdaleka?"
"Iz Njujorka." Malo je zadrhtala i on se zapitao ta li se tamo dogodilo. Ili joj je moda samo bilo
hladno. Vetar je sada britko fijukao. "Zovem se ila", rekla je.
"Ja sam Ari ... Ari Brok." Rukovala se vrsto. Ponaala se kao da se ne plai a on je znao da,
iako ona moda nije onoliko pametna koliko on, ipak ima dovoljno inteligencije da se suoi s ovom
planetom koja tone u zimu. "Ovde ste dobrodoli. Uvek je veliki dogaaj kada doe neko nov. Iako
e vam se to moda uiniti udnim, svi mi moramo naporno da radimo."
"Ne plaim se nijednog od toga", odgovorila je. "Mislim da se vie ne mogu niega plaiti."
Uzeo je njen zaveljaj i krenuo nazad. Nebo na zapadu se crvenilo, zlatilo i slabano jezovito
zelenilo. "Drago mi je to smo se upoznali, gospoice... Kako ste rekli da se prezivate?"
"ila", odvratila je. "Samo ila."
Ili su putem, jedno pored drugog, sa psom i vetrom za petama, prema kui. Unutra je bilo
sklonite.