O poeziji

U poeziji se nastavlja ono to je zapoeo Vojislav Ili: modernizacija pesnikog izraza i

usavravanje forme prema velikim uzorima sa strane. Uzori su se, meutim, promenili. Vojislav
ih je traio u klasinoj starini i kod ruskih romantiara. Pesnici ovog razdoblja time se vie ne
zadovoljavaju. Oni ue najvie kod francuskih parnasovaca i simbolista. "Meavina Parnasa i
simbolizma" jeste osnovno stilsko obeleje poezije srpske moderne. Prelaz izmeu vojislavizma
i poezije moderne ine dva pesnika iz Hercegovine, Aleksa anti i Jovan Dui, koji su zajedno
s pripovedaem Svetozarom oroviem na prelazu izmeu dva veka razvili vrlo ivu literarnu i
kulturnu aktivnost u Mostaru. Njihovo glasilo "Zora" (1896-1901) spada u najbolje srpske
asopise tog doba. Ta dva pesnika, u prvoj fazi svog rada oba vojislavovci i, zajedno s M.
Mitroviem i M. Jakiem, najvaniji pesnici 90-ih godina, dostiu punu stvaralaku zrelost u
prvoj deceniji ovog veka i u poeziji moderne obeleavaju dva suprotna pola: anti
tradicionalizam, a Dui modernizam i zapadnjatvo.
Za razliku od veine pesnika svog doba, koji su se sve vie evropeizirali, Aleksa anti
(1868-1924), pevajui o slobodi, srpstvu, socijalnoj pravdi, ostao je do kraja veran nacionalnim i
socijalnim idealima prologa veka. Snana privrenost rodnom Mostaru, gde je proveo itav svoj
ivot, unela je u nacionalna i socijalna oseanja kojima je pevao neposrednost linog doivljaja.
Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu zbirku pesama 1891, za kojom je doao niz novih (1896,
1901, 1908, 1911, 1918, 1929). U njegovom knjievnom stasanju, pored Ilia, najvei je udeo
imao Zmaj, a od stranih uticaja najvaniji je nemaki, posebno Hajneov. Sav zaokupljen
visokom ulogom koju je namenio poeziji, anti, naroito u poetku, nije poklanjao vee panje
pesnikoj formi, te su njegove pesme esto nailazile na nepovoljan prijem kritike. B. Popovi je
primetio povodom tree zbirke, da njegove pesme "pokazuju sve mane nekorektnog stila i
naroito mane nekorektnog kitnjastog stila". Neugodno dirnut tom kritikom, anti je u daljem
svom radu nastojao da pie to bolje, da mu stil bude to korektniji i to jednostavniji. Kao i
drugi tadanji pesnici rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od
svojih najboljih pesama.
Poezija Alekse antia kree se u celini izmeu dva tradicionalna opredeljenja, izmeu
linih i kolektivnih oseanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaenog naroda. Kao
ljubavni pesnik razvi ose pod uticajem muslimanskih narodnih pesama, sevdalinki. U njegovim
pesmama doaran je orijentalni ambijent bata, edrvana, behara, arenih leptira; devojka koja se
u njima pojavljuje sva je okiena erdanima, bujne, izazovne ali ipak skrivene lepote. Pesnik je
zanesen tim raskonim svetom, ali on nije nikada u njemu, ve ga posmatra prikriven, s
bojaljive udaljenosti. enjivo, ulno kazivanje esto prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi,
promaenosti u linom ivotu i usamljenosti. Njegova pesnika intima proeta je snanim
porodinim oseanjem. U velikoj elegiji Pretprazniko vee, njegovoj najznaajnijoj pesmi,
olovnu teinu usamljenosti u opustelom domu olakava, s jedne strane, seanje na detinjstvo i na
identine veeri oko rasplamsale vatre na ognjitu, a s druge, uteha koju mu donose pesme, i
njegove "i drugova sviju". Oseanje bratske ljubavi iri se u sve veim i veim krugovima: na
porodicu, na prijatelje, na ive i mrtve srpske knjievnike, na ceo srpski narod, na prirodu. I
njegova socijalna i patriotska poezija obasjana je svetlou porodinog ognjita. U pesmi Moja
otadbina domovina je kao rodni dom a svi pripadnici naroda kao roena braa. Vezanost za
rodnu grudu, duboka je i trajna, kidanje te veze izaziva najdublji bol u pesnikovoj dui. U
nekima od svojih najpoznatijih pesama izrazio je tugu zbog onih koji zauvek naputaju
domovinu i odlaze u tu svet. Vie od drugih pesnika naglaavao je patnju i muenitvo kao
najvanije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda. Tema muenitva naroda proeta je
oseanjem njegove nepobedivosti, ak ni smrt ne predstavlja kraj borbe, nego samo njen
nastavak (Mi znamo sudbu). U nizu pesama iskazao je patnju i veliinu radnog oveka, seljaka i
radnika. Meu njih tematski spada i najlepa pesma koju je napisao, Vee na kolju, kratka, lirski
saeta, zvuno izvanredno orkestrirana, s bogatim asononcama, aliteracijama i rimama, u kojoj je
doivljaj ukletosti sudbine siromanih dat na posredovan, moderan nain, u vieznanim
simbolima. Ova je pesma naila na nepodeljene simpatije kritike. U celini pak anti je, poput
svog velikog uzora Zmaja, doiveo popularnost kod najirih slojeva italaca i stekao laskav naziv
narodnog pesnika, dok su, s druge strane, njegove isto umetnike vrednosti neretko osporavane
kako u kritici njegovog doba tako i u poznijim prosudbama.
Nasuprot antiu, najveem pokloniku zaviaja i rodne grude kojeg je naa poezija dala,
Jovan Dui (1874-1943) bio je opsednut svetom, naroito "velikim i umnim Zapadom".
Preokret u njegovu ivotu nastao je 1899, kada je ovaj ambiciozni Trebinjac napustio Mostar i
otiao na studije u enevu. Po zavretku studija doao je u Srbiju, gde je uao u diplomatsku
slubu. Karijeru je zavrio kao kraljevski ambasador u Madridu. Po izbijanju drugoga svetskog
rata preao je u Ameriku, gde je u krugovima nae emigracije delovao kao ogoreni protivnik
NOB-a. Zapoevi da pie vrlo rano (prvu pesmu objavio je 1896. a prvu zbirku 1901), Dui se
u toku svoje 50-godinje karijere neprestano razvijao i umetniki usavravao. U njegovu radu
mogu se izdvojiti tri glavne faze: prva, vojislavovska, do odlaska u enevu, druga, parnaso-
simbolistika, do prvog svetskog rata, i trea, postsimbolistika. Pokretaki princip tog razvoja
bila je tenja k savrenstvu, stvaralaka samodisciplina, nadilaenje dostignutog, to se ispoljilo
u dvostrukom smislu, prema ve objavljenim pesmama, kojima se neprestano iznova vraao,
menjao ih, popravljao ili sasvim odbacivao, i prema novim pesmama, u kojima je nastojao da
bude ne samo zanatski besprekoran nego i misaono to produbljeniji, to jezgrovitiji u izrazu, da
proiri ranije vidike i otkrije nove simbole. Za razliku od veine naih pesnika, svoju najbolju
knjigu objavio je na kraju, a ne na poetku svoje pesnike karijere. Slavljen u razdoblju moderne
kao majstor forme, odlian versifikator i poklonik zapadnjakog duha, on je misaono i umetniki
dostigao vrhunac u poslednjoj zbirci, Lirika (1943).
Duieva poetika jeste poetika velikih tema. Liriar, po njegovom miljenju, moe
"postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najveim i
najfatalnijim motivima ivota i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". Ta programska
opredeljenost obeleila je celo njegovo delo. Kod Duia se stalno osea napor da bude na visini
zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na nain velikog pesnika. Otuda
izvesna prenapregnutost njegova izraza, to se ispoljava kako u pretencioznom isticanju velikih,
sudbinskih tema u naslove pesama i ciklusa, tako i u hipertrofiranoj simbolici, u pesnikovom
nastojanju da u svakom, ak i najbeznaajnijem detalju vidi neto izuzetno, sudbinsko, "strano".
Iz toga osnovnog stava proizilaze i druga svojstva Duieve poezije: njena nekonkretnost,
nedostatak neposrednosti, esta pojava apstraktnih, sentencioznih uoptavanja u stihu, tenja ka
uzvienom stilu i sveanoj patetinoj dikciji. Te sklonosti najmanje su pogodovale ljubavnoj
lirici koju je negovao naroito u prvoj i drugoj fazi. Dui nikada ne peva o nekom konkretnom
ljubavnom doivljaju, nego uvek o eni kao takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iz njegove poezije
iezava jedan od glavnih likova ranije i tadanje poezije, lik idealne drage. Umesto nje
pojavljuje se ena kao "boginja ohola i preka", koja nosi u sebi "vie zakon sveta nego zakon
srca". Ona u pesniku vie pobuuje refleksije o ljubavi, ivotu i smrti nego oseanja. Ljubav je u
njega nestvarna, izmiljena, mondenska, pre literarno nego ivotno oseanje, vie velika tema
nego lini doivljaj. Tenja k izuzetnom i velelepnom ispoljila se i u pompeznoj retorici njegovih
rodoljubivih pesma (ciklusi "Moja otadbina" i "Carski soneti"). "Moja otadbina" iz antievog
porodinog gnezda prela je u njima na zastave slave to lepraju pred pobednikim legionima.
Slava, pobeda, zastave, car i carstvo jesu opsesivni motivi njegove patriotske lire. Njegova je
glavna rodoljubiva pesma Himna pobednika, a njegov je glavni nacionalni junak car Duan,
pobednik, imperator, osvaja, zakonodavaca. U pesmama o njemu pokazao je ipak da mu je
srpski srednji vek dalek te je samo u retkim trenucima uspevao da uspostavi prisniji dodir s njim.
Mnogo blii od srednjovekovne Srbije bio mu je renesansni i barokni Dubrovnik. U ciklusu
"Dubrovake poeme" otkrivamo izvesne kvalitete koji su retki u drugim njegovim pesmama:
oseanje za ambijent, smisao za crtanje likova, leernost tona, ironiju, humor.
Vie nego ljubavni i rodoljubivi pesnik Dui je pesnik prirode. Na tom podruju njegov
razvoj ide od deskriptivnog k misaono-simbolinom naelu. Deskripcije ima najvie u pesmama
ranijih perioda, posebno u ciklusu "Jadranski soneti", koji su moda, zajedno s "Dubrovakim
poemama", najvei domet njegove srednje, parnasistike, faze. U njima preovlauje spokojno,
pomalo melanholino raspoloenje: more je uvek tiho, usnulo, nebo najee nono ali vedro,
zvezdano, meseina obasjava usamljene predele, bez ljudi, sjaj i prostranstvo to se otvaraju
pogledu izazivaju misao o beskraju i venosti. U kasnijim pesmama opisi prirode se
dekonkretizuju, unutranji prostori se suavaju, smanjuje se udeo ne samo deskriptivnih nego i
emocionalnih elemenata, a pojaava s udeo misli i simbola. Ta orijentacija preovlauje u treoj
fazi, naroito u ciklusima "Jutarnje pesme", "Veernje pesme" i "Sunane pesme", koji zajedno s
pesmama poslednjeg ciklusa, "Lirika", predstavljaju najvei domet Duieve poezije u celini.
Duieva proza, iako mnogo opsenija od njegove poezije, ostala je ipak u njenoj senci. Najbolje
mu je prozno delo Gradovi i himere (1940), zbirka putopisa iz raznih zemalja, u kojima ima
poetskih impresija, refleksija u venim istinama, stilske elegancije, ali nema savremenih prilika
niti ivih ljudi. Dui se bavio i knjievnom kritikom. Njegovi kritiki ogledi o savremenim
srpskim piscima (Moji saputnici), briljantno pisani, sadre majstorske portrete pisaca s
pronicljivim zapaanjima i odmerenim i tanim ocenama, tako da se mogu ubrojiti u znaajne
domete srpske kritike.
Putem kojim je poao Dui krenuli su i drugi pesnici s poetka ovoga veka. Prvi meu
njima bio je Milan Raki (1876-1938). On potie iz ugledne beogradske porodice, u kojoj je rano
stekao iroko obrazovanje i poneo intelektualne sklonosti. Studirao je pravo u Parizu, a po
povratku u zemlju ubrzo uao u diplomatsku slubu. Kao pisac, Raki nije poput Duia imao
doba poetnitva i egrtovanja, nego se ve u prvim pesmama (1902) pojavio kao gotov pesnik.
Iako Beograanin, on nije platio dug najuticajnijem pesniku svoje mladosti, V. Iliu; njegovi
uzori bili su od poetka strani, francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se, slino Duiu, uio
savrenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetnikoj samodisciplini. Zapoevi kasno, on
je malo pisao: objavio je dve tanke sveske stihova (1903, 1912) a posle njih samo jo nekoliko
pesama.
U poeziju tog razdoblja Raki unosi intelektualnu skepsu i pesimizam, svojstva koja u toj
meri nisu bila izraena ni kod jednog srpskog pesnika posle Sterije. Odgojen vie na stranoj nego
na domaoj tradiciji, mnogo blii Bodleru nego Steriji, Raki, sav proet oseanjem opte
nedovoljnosti, proliva suze bola "nad tuim nesreama i neiscrpnom naom bedom". ivot je
krto odmerio sva naa uivanja, u njemu nema niega dovoljno, nieg novog, sve tee u
beskrajnom, monotonom ponaanju, "uvek isto pie, uvek iste ae". Situacija ovekove
utamnienosti, njegovog robovanja na zemlji, jedna od sredinjih knjievnih tema tog doba,
nala je u njega osoben izraz (Dolap, U kvrgama). Jedini izlaz iz te situacije jeste smrt, koja
mora biti potpuna, konana, bez nade u besmrtnost. Raki spada u one pesnike koji su najdublje
zagledali u smrt i nepostojanje. Gaenje ivota u mrtvilu, prelaz iz bia u nebie, postepeno
tonjenje u mir koji je taman i duboko tema koja je nadahnula mnoge nae pesme od pojedinih
Zmajevih uvelaka do Disove Nirvane javlja se i u nekim njegovim pesmama. Rakiev
pesimizam obojen je ironijom i samoironijom. Pred velikim pitanjima sveta, Dui je uvek
zadivljen, Raki stalno skeptian, osmehnut, ironian.
Protivteu tom egzistencijalnom oaju nalazimo u njegovom snanom senzualizmu, u
udnji za punoom ivota. Sivilu svakodnevnog trajanja, on pretpostavlja ivot koji bi se
proiveo intenzivno i kratko, u jednom trenu. U teini za onim to je autentino u ivotu, on
odbacuje svaku obmanu, svaku ulepavajuu sliku. Bez straha se suoava sa smru, ali se
duboko uasava svega onog to okruuje smrt, one "glupe komedije smrti" koju prave ljudi. Na
slian nain on odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi, sva ona zaklinjanja u istotu i trajnost
oseanja. U ljubavi je istinit samo trenutni zanos, predavanje strasti koja je bezmerna ali
kratkotrajna, posle ega dolazi zasienost i ravnodunost. Ljubav je u njegovim pesmama
stavljena pod lupu hladnog razuma. One manje govore o oseanjima nego to ih demaskiraju, ali
i kad se razgrnu oseanja uvek e ostati ono to je za Rakia najvanije, ulna strast.
Svog pesimizma i skepse Raki se u potpunosti oslobaa jedino u rodoljubivim pesmama (ciklus
"Sa Kosova", sa svega sedam pesama). U njima je progovorilo nacionalno oduevljenje koje je
zahvatilo itavo drutvo uoi balkanskih ratova. Nastale na mestima gde je ivela naa stara
drava i kultura, Rakieve kosovske pesme nose u sebi neto od autentine arome naeg srednjeg
veka (Jefimija, Simonida, Na Gazimestanu).
Raki je knjievni erudita, dobar poznavalac poezije, strog u zahtevima podjednako
prema sebi i prema drugima. Savremenici su se divili njegovoj formalnoj besprekornosti,
uglaanosti njegovih dvanaesteraca i jedanaesteraca. Danas, meutim, to svojstvo vie odbija
nego to privlai. Savremenom itaocu blii su drugi kvaliteti Rakieve poezije, njen
intelektualni pesimizam, senzualizam, ironija autentinost doivljaja, egzistencijalne zbilje
ovekove. Znatno sueniji i skueniji od Duia, Raki je vie od njega pesnik modernog
senzibiliteta, njegove pesme govore nam s manje udaljenosti od Duievih.