TAJNI ZAPISNIK

(1947 1948)
4. februar 1962.
1
etvrtog februara 1962. godine, ujutru u sedam sati, kau, nebeske planete e se nai u retkom
poloaju. Prilikom izlaska Sunca u znaku Vodolije, pored Sunca e biti Mesec, Merkur, Venera,
Mars, J upiter, Saturn. Tradicionalnih sedam planeta u jednom stelijumu. Tano naspram ovog
kolosalnog susreta bie Uran i Pluton, a tano pod uglom od devedeset stepeni Neptun. Ovom
poloaju astrolozi pridaju razliita proroanstva, a ni jedno od njih se ne moe nazvati
povoljnim. Vodolija je onaj zodijaki znak u kojem se sada nalazi osovina naeg sveta. Od
roenja Isusa do etvrte decenije dvadesetog veka Zemlja se nalazila u znaku Riba. Sada, posle
devetnaest i po vekova prelazimo u novi svetski mesec. Ovakav prelazak je uvek bio krizan. I
danas je. Sada ovaj stelijum iz ezdeset druge, kau, jo vie istie krizu. Dogaaj koji nas
oekuje pojedinci dovode u vezu s atomskom bombom. Drugi situaciji pripisuju mesijanski
znaaj. Velika prednost naeg doba je da je prepuno skrivenih uasa i ovek bilo kuda da pogleda
svuda vidi kako se bee na njega apokaliptina lica pojedinih vrsta smrti. Proroanstava ima
dovoljno. Pretena veina ljudi na povrini svog ivota hita samo zbog toga da ne umre od gladi i
da se ne smrzne, a u dubini podrhtava od neega u iju trezvenost nije imala prilike ni da se
ubedi.
ovek ne moe da bude dovoljno oprezan s proroanstvima vezanim za vremensku fiksnu taku
stelijuma. Godina 1962, 1964, ili druga vremenska taka kojaje oekivana i koja je izazivala
strah, po svoj prilici e verovatno podbaciti. Uvek postoji neka naivnost dostojna potovanja koja
se ogleda u tome ako je neko sposoban da uhvati stvarno zbivanje samo kao vidljive i
spektakularne dogaaje koji e uslediti. Re je o modernoj varijanti nesvesnog kilijazma koji je
u udnovatoj suprotnosti s otvorenim ispovedanjem pragmatinog ateistikog racionalizma. Dok
zvanina nauka svu ljudsku ivotnu delatnost svodi na svoj stva j edne ivotinjske rase i time eli
celokupno postojanje da naini izraunljivim na papiru, oveanstvo nikada nije bilo toliko
praznoverno i verovalo u mogunost imaginarnog kraja sveta.
Ba i nije dostojno divljenja. Nije mogue dovoljno kratko iveti da ovek ne iskusi savrenu
neaktuelnost pomoi u nevoljama. Izgleda da je svojstvo ovakvih vremena da se ne preputaju
onima koji ele da ih poprave, nego onima koji ih stvarno potkopavaju. Sloena mainerija
moderne civilizacije sjajno radi dokje lepo vreme. im nastane sua ili poplava ili liju kie ili
veje sneg, ispostavlja se da je sve neverovatno labilno. Zapoinje ljuljanje, i to ne u jednom ili
drugom delu. Zapoinje ljuljanje celine. I institucije drave rade samo u sluaju lepog vremena.
im nastupi socijalni nemir, nezadovoljstvo, nepoverenje, nastaje kriza. Cela civilizacij a j e dobra
u normalnim vremenima. Medutim, ona ne rauna s mutacij ama i katastrofama. A ono to preti
pri prelasku u Vodoliju, a naroito u stelijumu, to je ba ovakva nekakva mutacija ili katastrofa.
Zbog ovakve nepredvidljive sue ili poplave ili neega s im civilizacija nije kalkulisala celo
nj eno postoj anj e j e pod pretnj om.
im je neko dospeo dovde, astrologija mu vie nije potrebna. Delom zato jer pravim kljuem
ovog znanja danas raspolae veoma malo ljudi i otuda ovek ne moe biti dovoljno nepoverljiv
prema proroanstvima, ali delom i zato jer je situacija upravo dovoljno jasna i bez astrologije.
Nije neophodna ni teorij a induske kali juge koja ui da ivimo u poslednjem periodu tamnog
razdoblja, njegovi su simptomi rasulo drava i drutava, svetski ratovi, socijalni pokreti, moralni
debakli, nepoznate bolesti i injenica da u drutvujedva i postoji ovek koji je na sopstvenom
mestu, s jedne strane nagomilani bogatstvo i mo, na drugoj, bespomono siromatvo, surogati
vere, lani proroci i mnogo toga drugog. Astrologija, kali juga i sline teorije su objanjenje
batine, a danas je sve to nedelotvorno i ovim metodama su nerazreiva pitanja naeg bia. Na
ovom stepenu nae istorije, u eonu hrianstva, u periodu nauke, slobode i linosti ova batina je
ve nevaea.
Ranije se teorija razvoja nije uila ovako kao danas. Nije pretpostavlj an tok evolucije. Mislilo se
da nigde nema glatkog prelaza u prirodi. Izmeu pojedinih vrsta postoje oite problematine
praznine. Danas se to objanjava na taj nain da su izumrle meuvrste. Nema ta, i to je lagodno
gledite. Ranije su neto inteligentniji govorili da je nastanak svake vrste skokovito oitovanje
dugog gomilanja snage i duge pripreme. Takozvana mutacija. U odnosu na to porodino stablo
ivih bia odjednoelijskih do oveka nije smatrano j edinstvenim sistemom koji se uzdie u
uzajamnoj povezanosti. Za njih bi to bilo veoma apstraktno, doktrinarno. Stari su mislili da je
bilo iznenadnih iskakanja i prestizanja, postojala su i privremena reenja, ak i eksperimenti,
postojale su greke i promaaji, neuspesi i veoma esta nazadovanja. Za ceo niz vrsta se tvrdilo
da su retrogradne evolucije oveka. Tako se zamiljalo da se jedan deo oveanstva odvojio od
ostalog, kao posledica neke mutacije, i nazadovao, a potom, umesto da razvojni zaostatak nadok
nadi, sve je vie zaostajao. Moe se rei da je izvrio zaokret i opet uzeo pravac prema
primitivnima. U Egiptu je govoreno za pavijana, u Iranu za zmiju i mrava da su odvojena ljudska
grupa, koja se u choc en retour, u udnoj nesvestici obrnula i trenutno se kree u retrogradnom
pravcu.
Ova slika je mnogo dosetljivija i zanimljivija od moderne, detinjasto mehanike teorije razvitka
koja je po mnogo emu glupa i dosadna. Da i ne govorimo o tome koliko je istinitija. Vrsta nije
konstantan inilac, nego neprekidan napor u pokretu prema nekom smeru. Darvin je naslutio
neto od toga. Samo to se sve vrste ne pokreu napred i ne pokree se svaka u istom smeru i
j ednoobraznom vremenu. Postoje one koje se polagano kreu, one koje se iznenada pokrenu, ak
skoe. Postoje vrste koje stagniraju. Postoje one koje su u retrogradnom kretanju. Ovo mnotvo
simultanih vremena i pravaca i ciljeva i kretanja izgleda ozbiljnije i realnije od analogne
moderne teorije razvitka savremene, monotone teroristioimperij alistike drave koja ide u
j ednom smeru.
Stare ne smemo nipodatavati. Bili su neizmerno pametni ljudi, u mnogo emu pametniji od nas.
Imali su veliku prednost nad nama to su mislili i na prilike kada vreme nije besprekorno.
Raunali su na mutacije i katastrofe. Znali su da prosenim vremenima odgovaraju prosene
teorije. U kriznim vremenima, pak, neophodne su sasvim druge teorije. Tada treba dublje po
segnuti i vie smeti. Nevolja nam je za vratom. Bie ta bude.
3
Ako je u vezi s kosmikom situacijom re o mutaciji ili o katastrofi, onda se po pravilu obino
poziva na Atlantidu koj a j e, navodno, pre dvanaest hilj ada godina nestala u okeanu, od danas do
sutra. Meutim, Atlantida je bila jue, a svet nije od prekjue. Ono po emu su se stari opet
isticali, to je galantnost u merenju istorije. Ne kao mi u pokoljenjima, moda vekovima, odnosno
vremenskim milimetrima, nego u prostranim i prozranim perspektivama. Kada je bila re o
istoriji, egipatski, induski i kineski svetenici nisu se libili da govore o stotinama hiljada godina.
Ako ovek hoe da razume mutaciju i njene mogunosti, u svakom sluaju mora da prihvati
istorijske perspektive brahmana. Samo tako e moi da razume sledee.
U Iranu, ako neko poini greh protiv neke individualnosti, morao je, za ispatanje, da ubija
zmije. Akoje neko poinio greh protiv zajednice, morao je da unitava mravinjake. To je bila
penitencij a. Ritual j e dovoen u vezu s tim da j e zmij a nekada bila ovek, ali ovek autokrata,
samouveren i sebian, ohol, tat, bez saoseanja i bez mogunosti uticaja na njega, bezduan, ne
milosrdan, zatvoren, egocentrian. Cela rasa je bila takva. Stari su za J a isto tako znali, kao to i
mi danas znamo, da je J a zapravo matematika taka, fikcija, praznina, nita. J a je povrina,
privid, odelo, veo, maska. Ko trajno ivi u svetu J a, on postaje ovakva povrina. Zato je egoista
tat i tatina ista spolj anj ost. Odvaja se od ostalog, postaje bezoseajan, zato je ohol i tvr
doglav. Unutarnji svet se polako prazni i preostaje samo ono to je privid. Sve u svemu veo.
J edna jedina linija. Zmija. Ko svoje J a smeta u centar, tome je centar prazan. Maska i jedna
j edina linij a. Ako se zmij a gleda u oi, ona j e taka, iz profila linij a. Ta taka i ta linij a su prava
slika J a.
Kao posledica neke mutacije, ovekJ a, ta autokratska bezduna maska, odvojio se od
oveanstva. Nije mu bilo teko da se odvoji. Ni onako ga nita nije vezivalo za zajednicu. Sada
je ostao potpuno preputen sebi. Sve se to moda zbivalo tokom stotina hiljada godina, ali je
postalo zbilja jednim potresom. Ukoio se u sopstvenoj maski, sve je vie gubio svoje ljudsko
oblije i uzeo ono koje odgovara njegovoj egzistenciji. To oblije je zmija. Zmija koja nije nita
drugo do samo povrina, praznina bez centra. Maska i nepostojea fikcija u centru. J edina krpa
odela, traka, veo, povrina, linij a.
4
Ko bi u Iranu poinio greh protiv zajednice, morao je da unitava mravinjake. Ovaj ritual je
dovoen u vezu s tim to je drava mrava nekada bila ljudska zajednica. Ova zajednica je, moda
u strahu od smrti od gladi ili zbog nedostatka radosti s kojim je roena ili podsticana nekim
nepoznatim razlogom i strepnjom, izgradila organizaciju u kojoj je u centru rad. Nita drugo
osim rada. Nij e bilo pozorita, nij e bilo poezij e, nij e bilo muzike, nij e bilo sporta. Mrav j e onaj
ko nema slobodnog vremena. Radje postao j edenj e, pijenje, ljubav je obaveza. S tupim
automatizmom raditi, vui drva, donositi vodu, zabiti, izloiti, skloniti, transportovati, s
monomanijakalnom jednolinou raditi bez prestanka, instinktivno, prinudno, po navici,
strasno, glupo, razbludno, ludo, neprekidno raditi i raditi i raditi.
Kao posledica neke mutacije drava rada se odvojila. Nije bilo teko da se odvoji. Za ostali narod
i onako je nita nije vezivalo. Nije imala muzike, samo ritam rada, nije imala poezije, samo radne
zapovesti, nije imala religije i nikada nije pogledala u nebo. U zmijino J a, u fikciju, u prazninu je
utonula kao J a, i kao individua i kao jedinka i jedina. Mravje kao drava i zajednica i drutvo
utonuo i okrenuo se nazad. Istovremeno vie miliona bia. Poeo je da se crni, izraslo mu je est
nogu, pipci i rilica, sve neverovatno praktino, saobraeno njegovom radu i odgovarajue za
njega, raspoloenje je izgubio i postajao sve sumorniji. Poeoje da se skvrava i da hita i hita i
hita kako bi jednom zavrio svoj posao. Meutim, posao je neto to nigda niko nije zavrio.
Postaoje ravnoduan prema humoru, umetnosti, radosti, slobodnom lutanju, odvikavao se od
dobrog dubokog sna, od sedenja, od razgovora. Mrav kao cela drava istovremeno se odvojio od
oveanstva i poeo da nazaduje u ovom neobinom smeru, gde pre njega bie jo nije postojalo
i nije ivelo. Grize, tegli, trai, slae, die, juri i juri i juri. Konano se odvojio i od ljubavi. Ova
drama gaje tako duboko potresla da svake godine mora daje ponavlja i jo i danas se zlikovaki
i krvolono na gomile ubijaju muj aci, j edne neuvene Vartolomej ske noi, mujaci koji ne rade,
samo vole.
Zato se grenik, prema iranskom ritualu, morao podvri ovakvom ispatanju, sada vie nije
naroito teko shvatiti. Zatoje onaj koji je poinio greh protiv individualnosti morao da ubija
zmije? Zato toje uestvovao u zmijskom grehu, u egocentrinom grehu. U grehu koji je pre
mnogo stotina hiljada godina poinila idnividua i zbog ega je postala zmija. Zatoje onaj koji
je poinio greh protiv zajednice morao da unitava mravinjake? Zato toje uestvovao u
mravljem grehu, to je bio sumoran i mrk, to je monomanij akalno radio i trao i bio uurban,
poslovao, jurio i teglio. Uestvovaoje u grehu koji je jednom, pre mnogo stotina hiljada godina
poinila j edna ljudska zajednica i pretvorila se u mrave.
Odbaci in, iz toga izraste vladanje. Odbaci vladanje, iz toga izraste karakter. Odbaci
karakter, iz toga izraste sudbina. Ne samo sudbina pojedinog oveka. Celog oveanstva. Ali
stari su znali daje jo i pre ina postojalo neto drugo, dublje od njega, mnogo dublje. Toje
slika, misao, to je ideja. Stari su znali da ove slike ili misli poseduju neopisivu mo. Na zem
ljinom aru ideja je najvea mo i zato je slika najvea stvarnost. Danas se veruje da je mo
revolverski metak. I otuda jedina stvamost. Stari su znali da revolverskom metku prethodi slika
kojuje ovek stvorio, video o sebi. Ubica postoji pre revolvera. Pitolj ispaljuje ovek, i to ideja,
magini dodir slike i misli. Slika proiruje i suava i sneveseljava i oduevljava i izluduje i ini
turobnim. Stari su se svesno bavili delovanjem slika na oveka. Zato su znali da slika moe
odvojiti oveka od oveanstva i moe ga zaarati u zmiju, kao to je arobna Kirka pretvorila
Odisejeve drugove u svinje. Znali su da slika moe odvojiti od oveanstva cele narode i
pretvoriti ih u neveseli vrve mravinjaka. Slika oznaava kakve snage u sebi hrani ovek, kuda je
i u kom smeru usredsreen, s kakvim stepenom toplote, kakve su mu elje, ega se plai, ta
zahteva, kuda ide, ta taji i ime se razmee.
Danas se ponovo saznaje da nema spoljne i unutamje stvamosti. Stvamost je ono to deluje. A
nita ne deluje tako duboko i iz vee dubine kao ideja. oveka ne vodi njegova inteligencij a, ni
htenje, nego imaginacija. Danas se ponovo uvia kakve su uasne opasnosti i posledice ako neko
misli da su zanemarljive psiholoke realnosti. Poinje da se shvata delovanje ideja i poinje da
se shvata ta se zbiva s ovekom koji se pretvara u zmiju i ta se zbiva s onom dravom koja se
preobraava u mravinjak. Shvata se da njih nije zaarao revolverski metak, nego su se preobrazili
u sopstvenu sliku. U oveku se moe osiliti choc en retour, u obrnutoj nesvestici kada se ovek
odvaja od sopstvenog bia, a da i ne zna kada i kako, i u svojoj tamnoj aroliji pada nazad u
daleke, zaboravljene predele postojanja.
Ovaj choc en retour nastupa pri svakom potresu i jedan je od najvanijih inilaca svake mutacije.
Tada je veoma snana usisna mo vrtloga. Mogu se usisati unazad hiljade bia, celi narodi, kao
to su unazaeni mravi i zmije.
6
Novi ivot se prvi put uvek javlja kao ideja. Tada novi ovekjo nevidljiv ivi u svetu, kao
opsenjujua mogunost, za trezvene savreno neverovatno divljenje i fantastino uzbuenje,
izvrsnost i dostignue, kao opasnost i razliitost. Toje vreme inkubacije, period u kojem je slika
tek ideal i zato je gotovo pod zabranom. Nema nikoga kome ideal neosetno ne bi smetao i ba
zbog toga ga inficirao. Zaarana slika koju ovek o sebi ima, naravno, s primetno neskromnim
preterivanjem. Izgleda da celo oveanstvo nezakonito ivi od predujma potpuno novog ivota i
kriom trpka od ovog jo zabranjenog ivota. Zalud svakodnevni smisao to smatra bezumnim.
Fanatike slede naunici, odnosno proroku monomanijakalnost sledi patos scijentine
egzaktnosti. Sada ne samo da to treba uiniti, nego je i dokazano da to treba uiniti. arobna
slikaje srea, ali je istovremeno uzor koji se sledi podteretom obaveze i kazne. ovekidealom
zatvara sopstveni put s obe strane, iznutra time to samom sebi ape mekim sanjivim glasom,
spolja time to obeava veliku, javnu zaslugu.
Nije sasvim nezanimljivo kakavje ideal dananjeg oveka. taje to na to on s mukom prisiljava
sebe i za im istovremeno tako strasno udi. ta danas ini od sebe kada sanja i javno sebe
odlikuje, kada sebe idealizuje, gotovo svesno, kao da ve sluti da je pothranjivanje ove arobne
slike pouzdano prvi i pouzdano presudni korak prema ostvarivanju onog pouzdano sasvim novog
ivota. Ideal je slika u koju eli da se preobrati i kad bi od njega zavisilo, ve bi bio ona, kao to
stvarno jeste. Odluka se dogodila. Prvu klicu novog ivota u toj arobnoj slici ve je oiveo.
Sada sve zavisi koliko su povoljne okolnosti i koliko e se brzo i savreno moi razviti ukupni
organi neophodni za odravanje ivota stvaralake klice ideala. Ovakvo vreme noenja moe
biti veoma dugo, ali i sasvim kratko. Posmatrajui danas besprimerno povoljnu sutinu
istorij skih okolnosti izgleda da j e na pragu roenj e novog bia.
Niko ne moe da tvrdi da e ovaj novi ivot nastupiti kao iznenaenje. Samo dobro pogledajte
slike Boa i Brojgela i setite se ta je Svift rekao o jahu, onda ete valjda naslutiti one tajanstvene
i pretee misli kojima se oveanstvo mnogo stotina godina bavi s tako opojnom i okorelom
radoznalou. Ono bie koje ovek konano eli da ostvari u punoj ivotnoj veliini i da ga
uini monim iniocem istorije zemlje, mnoge stotine godina nosi ga u sebi s tajanstvenou koja
je dostojna divljenja. Toje kljuckalo u njemu dokje javno neprekidno govorio o utopijama i
idealnom ivotu? To mu je bio ideal? Nameru je dobro skrivao. Kakvi smo mamlazi bili kada
smo naseli razbludnim zavaravanjima!
Nismo mislili na ono o emu su idealisti ve davno uili gotovo s govornice da ima ideala koji su
smokvin list i njime ovek pokriva svoju sramotu. Znai obrnuto od onoga to govori. Ako nas
idealisti i nisu niemu drugom nauili, nauili su nas da se uvamo moralista. Ne valj a iveti u
dravi gde se mnogo govori o istini. Tamo se ovek mora pripremiti i za uasnije stvari koje su
gotovo izvan prirodne izdaj e.
Ako neko dobro pogleda dananju umetnost, recimo nadrealistiko slikarstvo ili roman ili
poeziju ili slua modernu muziku empirijski e zapaziti otvorenu identinost izmeu Boovih
grdoba i dananjih misli. Ceo ivot pulsira iz j ednog j edinog sredita. Ovo sredite je nesvesno,
ali zajedniko. Moe se saznati j edino na taj nain ako ovek istrai nesvesno i zajedniko ispo
ljavanje. Umetnost kazuje tajne misli i strahove oveka i za im on udi, od ega se plai i ime
se zanosi. Umetnost je klju kojim se ideja ponovo moe otvoriti time to skriva. Elementarna
erupcija raspomamljene zlobe, svetska isprepletanost nerazreivih raspri, unitavajua
razvijenost tehnike za muenje oveka, a uz sve to jo i neuveni virtuozitet rafinovanih metoda
askeze, o svemu tome samo dananja umetnosti govori toliko jasno da jasnije i ne moe biti.
Grilparcer j e, izgleda, dobro video kadje rekao da se moderno oveanstvo polazei od
humanizma preko nacionalizma uputilo ka bestijalizmu. Kao da za oveka postoji samo jedno
uivanje, uivanje u patnjama drugih, od ega je vee samo uivanje u sopstvenim patnjama.
7
Kada ovek samog sebe posveti sasvim novoj egzistenciji, on pravi bie koje bi precizno
ponajbolje mogao da opie Svift ili Brojgel. Takvog umetnika koji bi s panjom umeo da prati i
da odmeri ovakvu vrstu preobraaja ivota danas, na alost, nema. Dananja umetnost u
poj edinostima prikazuje vane momente, ali za viziju celine ne raspolae ni preciznou znanja,
ni dubokom snagom.
Svi znaci govore da u sledeem razdoblju vladajue bie zemlje nee biti ovek. Ponajvie e
liiti na pticu, a veliinom i oblikom na orla leinara. Pola ptica, pola insekt. Krila nisu od pera,
nego do ronjae, kada leti, zuji kao buba. Vrat i noge su prekriveni ovakvim slojem ronjae i
poseduje otre, staklene kande.
U jatu ivi vie stotina, katkada hiljadu bia, ali bez bilo kakvog reda i vostva. Izmeu sebe ne
podnose ni pametnije, ni monije. Neprekidno se gloe, savreno bez razuma, guraju se
meusobno, upaju i udaraju, bezrazlono se kljuju ili iz zasede nasru jedni na druge, kidaju
jedni drugima s bataka komade mesa i prodiru ga. Zbog toga je svako od njih gotovo uvek
prepun krvavih rana. Kako rane, naravno, bole, bia su razdraena i neprekidno paze jedna na
druge, im jedno naini sumnjiv pokret, smatraju to napadom, nasrnu i zakrete. On tada u besu
poinje da udara krilima i da se brani, sumanuto se okree, kukastim kljunom udara levodesno,
bez obzira ta i koga dohvata. Sada i ostali obraaju panju, nagrnu, zakliku, nastaje strka,
smesta se formiraju dve partije. J edna drugu grdi i blati. Meutim, ne dolazi do napada, jer posle
jednog trenutka partije se ve i unutar sebe posvaaju i tako nastavljaju gloenja.
Stotine pticainsekata poleti uz egrtavu buku, ali ne naroito daleko. Sleti posle nekoliko milj a,
jer im dojadi Iet i koliko god da su galamdije, aljkave, prljave, koliko god da se raspomamljeno
gloe, isto toliko su lenje. Gde god se smeste, za nekoliko trenutaka sve poderu, ivotinje,
mrave, vai, mieve, gliste, abe, listove, travu, lie, koru i pupoljke s drvea. Za njima ostaje
pusto, pusta zemlja i kamen.
Nijedna ivotinja ne moe da im se odupre, jer koliko god su podle, jadne i pohlepne, toliko su
krvolone i gramzive. Slona i nosoroga isto tako razbucaju za nekoliko trenutaka, kao i lava ili
krokodila. Nema ubreta koje ne proderu, naroito grabei jedne ispred drugih. Ako neka od
njih ve ne moe da proguta zalogaj, eli da ga sakrije. Ostale su, pak, na oprezu i kad uhvate
neku da skriva hranu, smesta navale na nju i raskrvare je.
Mujak je cementno sive boje, oglaava se krkljajuim glasom, otprilike kao motocikl ili
mainka. enkaje raspomamljeno arena, umiljava se svojim crvenim, utim, plavim,
ljubiastim i zelenim ronatim perjem, kreti isprekidanim falsetom, kljunom neprekidno elja
svoje peqe, kooperno se nudi. Mujakje brutalan, nemiran, gnevan je i dahui se mota zbog
dobrog zalogaja i zbog enke, napada, tue se, gura se. enka, poput karakondule, ako jednom
uhvati muj aka, neprekidno mu j e na vratu, grdi ga, vrea, uznemiruj e ga i dok ovaj spava,
izvoljeva, rogui se, jadikuje, tui se, ogovara, galami. Iako vrsta pripada insektima, ipak raa
ive mladunce. Mlade vaspitavaju tako to ih mujak huka na enku, a enka na mujaka, sve
dok mali insekt zbog gaenja ne prevari oboje, pokrade ih i podvali im.
Nova vrsta se naziva irihau. Latinski, odnosno nauni naziv je chirihau communis. Poznato je
vie varijeteta: postoji europeus, africanus, asiaticus, americanus a i tu se razlikuje vie podvrsta.
irihau oigledno veruje da sve to on radi jedino je to trezven i razuman ivot. Sve to se moe
treba poderati, to se ne moe treba sakriti od drugih a sva snaga koja pretekne koristi se za
parenje i hrkanje. J edina mogunost opstanka j este sve odmah progutati i na enku nasmuti,
zatim kliktati i tui se. O predvoenju nema ni govora. Niko nikome ne veruje ni malo. Tako se
ostvaruje potpuna j ednakost. Preivi j edino onaj koji je isto tako nemilosrdan, zloban, podao,
lupe i krvolok, podmukao, razbludan, zao, gramziv, nasilan, kao i ostali. Nikada se ne kupaju.
Ranije je kod varijeteta germanikusa postojao obiaj kupanja tako da se na komandu as ulazilo
u vodu, as izlazilo iz nje. Obiaj je ve zastareo. Ostale vrste su odomaile drugaiji obiaj, i to
da izmet razmazuju jedni po drugima. Tako ih ubre prekriva u debelim slojevima, izmeu
prljavih fleka probija ranjivo, krvavo meso i kraste. Mnogi irihau su prepuni ireva, mnogi
imaju samo jednu nogu, jedno oko ili razbijenu glavu. Naroito je omiljen obiaj da jedni druge
kljucaju u pregibe krila. Onda ne mogu leteti, zaostaju, drugo jato ih dograbi i rastrza. S takvim
katkada ostaje i enka, ali samo zato da bi dotukla svog mujaka, pojela ga i opet se prikljuila
svom j atu.
irihau je veoma zadovoljan svojom trezvenou. Veruje da je uspeo da savreno pojednostavi
svoj ivot na njegovu potpunu realnost. Toje stvarnost, ostalo je izvrdavanje. To je kvintesencija
egzistencije, bez bilo kakvog suvinog sentimentalizma. To je takozvana borba za opstanak, svi
misle samo na sebe, obezbeuju sebe, grabe za sebe koliko god mogu, svejedno je po koju cenu i
kojim nainom. To je pametno, trezveno, umno, praktino. Ako neko pria drugaije, tai samo
rafinovano titi sopstvene interese i nekim lukavstvom eli to isto. irihau to prozire. ivot je u
osnovi egoistian. Red i vlast bi sluile da pojedinci dobro ive na tu raun. To je ukinuto. Kod
njih nema lai. Svako i onako zna za druge da ele da deru, da deru i da se pare i da hru, sve
ostalo je savreno nezanimljivo.
8
Toje irihau. Toje ideal koji je vekovima negovan i nemo pothranjivan, udo trezvenog oseanja
stvamosti, novo bie istorije sveta, koje sada treba da se rodi, zajedniki je produkt
monomanijakalnosti fanatinih proroka i eksperimenta racionalistirkih egzaktnih naunika. To je
slatki trijumf u oveku kao ivotinjskoj vrsti, choc en retour, njegovom ponovnom zanoenju u
ponor. To je sjajno jedinstvo mekog arobnog sna i tvrde nune stvarnosti eljno iekivane sree
i velike javne zasluge utopija. Na to se oveanstvo pripremalo kriom, poriui svoj cilj i pred
samim sobom, da kada ga dosegne da bi uivanje bilo to vee. I dokje s predikaonica
propovedan moral i humanizam, savren ovek i drutvo, mnogo religije i znanja, ovek je naj
iskrenij e, do srca uzbuen mislio na ovo i to j e bilo u nj emu stvamost od koj e j e strahovao i koj u
je tako edno iekivao, od koje se uasavao i kojom se opijao. Njome je pretio i mamio sebe,
uasno dvostruko, eznutljivo, i hotei i ne hotei, jer ono to ovek hoe, to odgume, ono to
nee, to sebi privlai. Sada je konano osloboen. Ta humanost mu je ve bila na teretu. Glupe i
ograniene predrasude, ostatak starih vremena koji obavezuje na asno ponaanje bar po
spoljanjosti. Sada vie nema stida, ako ovek u besu dere i razbludno se svaa, sve je to u
znaku borbe za opstanak, ako je zavidan i zao i drzak i lae i cereka se i klike i krvoloan je,
ako iz zasede presee drugome grkljan, ako drugome oi namae ubretom i ako rije po gnojnim
irevima. Nema vie brige o smetnjama i pristojnosti, kakvo osloboenje! I onako je to uvek bila
stvarnost. Pa zar nismo uvek bili zveri? ovek! licemerna la, bigotna dvolinost! Kako smo
zahvalni idealizmu koji nas je svojim nadmenim idejama doveo dovde i proizveo u nama
suprotnost, dokje s milou govorio niko nije primeivao ta se stvamo zbiva.
To je irihau, istinito lice arobne slike koja ve vekovima ivi u srcu oveka koji radi i misli,
oveka koji je sada uspeo da se oslobodi. Morao je da usledi katastrofalan potres da bi se ovo
bie ostvarilo. Moda bi bez ovog potresa dua morala da skriva ovo dete jo hiljadu godina.
Sada je odjednom iskoilo na oigled zadivljenog sveta, kao Atina Palas iz Zevsove glave.
Aleluja irihau!
9
Ova vizija nema verovatnosti, naravno. Ne zato to je svoje slike i zakljuke uzela iz tradicije
prema iranskom primeru, a smisao tradicije se izmenio danas, u hrianskom eonu. Nema
verovatnosti, j er j e situacija mnogo tea od ove. Ono o emu je re u sadanjem istorijskom trenu
to je masovno nadiranje sile koja gazi i sve pretvara u neovenost, sile koju je isto tako teko
izbei kao i zaustaviti je. Kako? Postoji osetljivo bie koje vidi da se celi narodi suludom
brzinom storpotavaju ispod nivoa ivotinjskog bia i bez rei to podnosi? Ali postoji i tako
glupo bie koje vidi da se celi narodi kao lavine kotrljaju s brda na koje su se peli stotinama
hiljada godina i poveruje, ako ono pone da zapomae, lavina e stati? Svakako je re o tome da
se pretena veina oveanstva priprema da napusti krug ljudskog postojanja. Veliki deo naroda
se odvaja i tone. Prirodno, ovo odvajanje oslobaa uasnu koliinu fizike i bioloke i psiholoke
snage i ta koliina snage zaista podie uvis one koji ne potonu. oveanstvo se teko cepa na
dvoje. Deo koji se stropota pretvara se u jahu ili u robote ili ak u irihau. Svejedno. Sub
humano bie. Deo koji poleti pretvara se u poluduha, poluduu, poluanela. A sredina ljudskog
mesta, pak, ostaje prazna.
Meutim, situacija je, prema ukupnoj verovatnosti, i od ovoga mnogo tea. Naravno, niko to
precizno ne moe znati, ali ako bi neko i naslutio, s ustezanjem bi govorio o tome. A na pitanje
zato, morao bi da odgovori: jer pojavu irihaua ili drugog insekta treba smatrati takvim
vremenom inkubacije kada samo bie, istina, jo nije zaivelo, ali su veoma osetljive sile koje
pomau njegovo nastajanje, pa onoga ko kudi novo bie unitavaju. to je sasvim prirodno. Ne
moe se nekanjeno grditi jo neroeno dete pred roditeljima koji oekuju porod. Pogotovo onda ako je
vreme trudnoe bilo tako dugo, oblik bia tajna od koje setako strepelo i kada oveanstvo od raanja deteta
tako izvanredno mnogo oekuje.
Prosto kao injenicu jo treba navesti da kod nas, kod novovekovnih Evropejaca umetnost ima
sasvim drugu ulogu nego to je imala u davnini ili kod obojenih jo i danas. Negdaje umetnik
obuzdavao sile sveta. Sredivao ih i harmonizovao i mirio. Upravo zbog toga svako krupno
ostvarenje stare umetnosti, kineske, grke, tolteke, egipatske, jeste bilojedna vrsta orfike.
Danas bismo mogli rei da je bilo klasino. Delo je kristal, sve dodirnute sile usklauje u
konaan oblik. Naa dananja umetnost nije kristal, negoje u znaku ponora. Nai umetnici
prizivaju. Upravo zbog toga je naa umetnost u odnosu na staru klasinu umetnost arolija. Ona
ne koi i ne usklauje sile sveta, nego ih budi i oslobada svojim arobnim formulama. Naa
umetnost nije orfika, nego magijska.
Muzika i poezija, slikarstvo i roman, prema tome, kod nas imaju sasvim posebnu vanost.
Umetnost budi one sile koje upravljaju oveanstvom. Umetnost je mnogo vanija od nauke,
vanija od dravne vlasti, vanija od morala ili religije. Umetnost je klju kojim se ponovo moe
otvoriti ideja onome koga skriva. Umetnost govori o idealima, o onome to je u njima istinski
zanimljivo. J edino je umetnik odrao vezu s transcendentnim silama. J edini je vernik. A za veru
znamo da moe pomerati planine, odnosno ona priziva sile. Zbog toga vernik sada na autonoman
nain raspolae time kakve e sile prizvati. Kojima da preda mo, koje da udalji, da izdigne, da
oslobodi iz onog ponora iji je mag umetnik.
Ta injenica je povoljna i nepovoljna. Povoljna zato to je u novovekovnoj Evropi umetnik bio
ovek visokog reda. Izriita bi opasnost pretila da je prizvanim silama raspolagao, na primer,
privrednik ili naunik ili politiar ili svetenik, odnosno nevernik. Opasnost, pak, zato to
umetnik, ne uzimajui u obzir sasvim izuzetne sluajeve, ni ne sluti ovu svoju sposobnost, niti ju
je slutio. Malo je bilo ovakvih izuzetnih sluajeva; Rable, Servantes, ekspir, Bah, Velaskes,
Rembrant, Betoven, Sezan. Moda ih i nema vie. Ostali mnogobrojni sluaj evi j edva i dolaze u
obzir. I da je novovekovnu Evropu stvorilo ovih nekoliko umetnika, mi bismo iveli kao glasovi
Bahovih fuga i lanovi manastira Telema, kao Gete u Italiji. Bili bismo zdravi kao Sano Pansa,
posedovali Servantesov humor i bili strasni kao Betovenove sonate. Drugi umetnici su mogli biti
veliki majstori i moglo ih je i biti mnogo, a mogli su prizivati sile kojima se nije moglo odupreti,
ali s obzirom na vie znanje, svi su oni bili eprtlje. Nisu znali ta rade. Nisu znali kakvu aroliju
prizivaju na zemlju i kakve sile oslobaaju na na ivot.
Moderna umetnost kao da nije nita drugo do oivljavanje i apoteoza insekta. Umetnost priziva
ponor, s ijeg bezdana, izgleda, budi najuasnije sile. Ove krljave nemani Porfirije je nazivao
elementarima. Kasnije su ih kabalisti zvali bastardima. Navodno, u najniim slojevima preta
sveta (odnosno astralnog sveta) ivi ih na milijarde. Prema hebrejskoj tradiciji, oni su deca
Nahae, zmije sveta. Rastrojeni ljam, isteran i prognan iz svih krajeva sveta, dronjak i krpa od
due, bez inteligencij e i oseanja i samostalnog htenja, bespomoan plen svoje sramne
pohlepnosti za ivotom. Uopte su savreno neosetljivi na dobro i na zlo. Samo ele da ive,
ive. Nisu celovita bia, samo su maglovit trag postojanja. Bezoblini, ako i nisu sasvim
bestelesni, nesvesni, samo lutaju i puze voeni instinktom nasluene ei. Neki ih opisuju na taj
nain to ih uporeuju s nevidljivim psihikim bakterijama. Vladajue stanje im je strepnja i
podmulda poudnost. Ako se ovek ne brani od njih fizikom i duhovnom istoom, zavlae se u
hranu, u misli, u govor, u poljupce zaljubljenih, u majino mleko, u molitvu. Kaljaju ovekovu
fantaziju, razaraju harmonina prij atelj stva i brakove, hukaju narode jedne na druge, potpiruju
mrnju, drsko se uvlae u slike sanjaa i unereuju iste namere. Budui da su to nevidljiva bia
s prozirnim telom i budui da ne znaju za potovanje i stid, za njih su dozvoljeni svi putevi.
J edan jedini nain postoji za odbranu od njih: svetlost. Suneva svetlost, smisao, moral, vedrina,
smirenost, mir. Sve ono ega danas nema. Pantagruelska magij a. Tamo gde neko lae, zavidi, gde
se zabranjeno pomisli ili ini, neto skriva, tamo se pojavljuju na milione i preplavljuju oveka i
obuhvataju ga kao atmosfera, ubatravaju se u njegov dah, u krv i u jetru i poinju da ga truju.
Bastard se moe prognati samo istim mislima, dubokom meditacijom, estitim postupcima,
molitvama. Tada on nema moi.
Ako bastard napadne neko bie, njega zahvata choc en retour, ponovna udnja za tamom,
opijenost ponorom. Ako se ovo bie ne odbrani na vreme, nazaduje u razvoju, kao iranskom
ovekumravu zapoinju da mu raste est nogu, pocrni, skupi se i poinje da juri i juri i juri; kao
iranskom ovekuzmiji sasue mu se noge i ruke, istanji se, na kraju se ohladi i poinje da puzi
na stomaku; kao irihau izraste mu orlovski kljun, gue, galami, kida, kreti, dere, podmuklo se
gura, javlja se zavist, svaa se i prepun je priguene mrnje.
12
,,I doi e no kada niko nita nee moi da uini.
Da li se moe izbei katastrofa? Sta e se dogoditi? I konano, ta se moe uiniti?
I doi e no kada niko nita nee moi da uini.
Sveta Koleta je u jednoj viziji videla da due padaju u pakao tako gusto kao to veje sneg. Gigantska
hekatomba u odnosu na koju je Mikelanelov strani sud pristojna scena. Ko donosi ovu presudu? Svako sam.
Postoji uasna opasnost ako ovek porie nevidljivo i veruje da nevidljivo ne postoji zato to se ne moe
zapaziti. Opasnost je zato to se gubi orijentacijau ovom svetu i ovek sebe predaje tako najuasnijim silama
sveta. I tome e uskoro doi kraj. Kau da je dua bez nauke im je proguta nauka.
Reje ojednoj jedinoj stvari. Osloboditi se opijenosti ponorom. Ne isputati ruku svetlosti. Ne
poputati zamamnosti, ni dole, ni gore, ostati ovek. Kada ovakva katastrofa zapreti, vie se ni
onako ne moe pobei. Ako neko hoe da spasava kou sopstvenog J a, taj ve poinje da
odbacuje ekstremitete, krv mu se hladi i uskoro poinje da gmie. Ako neko veruje da se moe
sakriti u kolektivu, njemu ve poinje da raste est nogu, postaje crn i juri i juri i juri. Nije
potrebna ni zmij a, niti mrav. Dobro j e biti ovek.
Ako ipak usledi katastrofa, kao to se u sluaju Atlantide, pre dvanaest hiljada godina, odnosno
jue i u drugim sluajevima, po svemu sudei, esto dogaalo, jer postoje loa vremena, postoje
oluje, tajfuni i samumi i bujanje plima i zemljotresi i tada civilizacija obino podbaci i ako
katastrofa ipak usledi, oveanstvo zapljusne neka nepoznata opasnost, ovek ostaje ovek, ne
postaje podlac i ne pomera se sa svog mesta. Novoposveivani Grci su jurili u more i zaranjali u
veliku svetu vodu. To je bio ritual smrti i ponovnog rodenja. Halade mystai! u more mistagozi!
U more posveeni. Zaronimo i rodimo se ponovo. Sve dok smo ljudi, nemamo se ega plaiti.
Nai su suneva svetlost i stvarnost smisla. Glavu ne moemo izgubiti ni u kakvom uasu. Treba
ostati ovek, i ako doe plima Halade mystai!
Apokaliptini monolog
1
eleo bih da pojaam svoju budnost koliko god je mogue i da je nikad ne izgubim, kako bih u
trenutku smrti mogao da proivim potpunu velianstvenost ostvarivanj a due.
Ranije sam svake godine bar jednom, makar samo na nekoliko sedmica, morao da se povlaim.
Vetakim harmonizovanjem spoljnih okolnosti uspevao bih da stvorim onaj grki mir na ijoj
je povrini bljeatala smirena vedrina strahovite ari i kroz nju nije probijala vulkanska tutnjava
kojaje bila ispod. Samo tada bih znao gde sam i ta radim. Na ivot se ne moe navii. Srdito i
udei se grozio sam se onih koji ak ni u detinjstvu nikada nisu oseali da se na ivot ne moe
privii, kao na vino, ene ili na Boga. Narkotike nisam koristio. Zbog toga je trebalo da ivim
strasno onako kao to se voli naga boginja. Ako se nisam dovoljno uvao od spoljne privlanosti,
nije mi pretila opasnost od zamora, nego od vatre kroz koju se nije moglo proi bez tekih
opekotina.
Odavno je nestala iluzija da ivim u pouzdano omeenom svetu. Stvarnost je magina i poputa
pod i najmanjim pokretom ovekovog htenja. Zar nije uasno to se ostvaruju sve ovekove
elje? Bio sam na sred okeana. I nestala je moja glupa nada daje smrt unitenje.
Mnogo godina nisam imao prilike da se smirim. Nisam mogao da pripremim meru. Morao sam
da jurim, jurim, izgleda sve do potpune iscrpljenosti.
Sada je ipak stiglo vreme. Stiglo je u osobenom vidu: kao umereno interesovanje slino
hladovitom izvoru, bez pristrasnosti, kao istorijska radoznalost ko li behu preci ovog ivota.
Izgledali su mi kao preci i oevi, kao uklonjene inkarnacije, kao sopstvena oblija koja su zamrla
pre vremena, kao nepoznati prema kojima sam ve bio nepoverljiv.
U konstantnoj atmosferi smrti minuloje sedam godina. Nada mnom su se nadnosile takve pretnje
da sam s uasom preko glave preturao vekove za nekoliko sedmica i milenij e za godinu dana. Na
koncu je usledio slom.
Smrt me nije kosnula i zbog toga sam ovde. Otkako je u meni nastala svest o stranoj
nepriviknutosti na ivot, postao sam jo bezbriniji, jer sam se naao u takvom ivotu koji uopte
nisam oseao kao svoj. On izvorno vie nije pripadao meni. On je ve tu kao j o j edno j elo posle
ruka, jelo koje nije bilo na jelovniku. J o je mnogo manje prinadlenost nego to je pre toga bio
kada se ponekad, ipak, deavalo da sam imao zahteve i postavljao pretenzije. Od tog trenutka
nikada nije nestajala magina udotvornost mog ivota. ivot nije razumljiv sam po sebi. Zato
to, kao to se negda govorilo, ivot ne obeleava prirodnost, nego ar. iveti znai biti potresen,
znai biti u besvesnosti, biti uzdrman, znai biti iupan s korenjem, znai muiti se i besneti
zbog iznenaenja i divljenja, zbog bola i zbunjenosti, zbog uasa i radosti, zbog idilinosti i
straha, zbog patnje i uivanja. Nita nije neprirodnije od ivota. ivot je milost. A to sam sada
saznao kada je on to zaista i postao. J a sam ovde zbog milosra, to je gotovo sluajno i
nesaznatljivo udo.
Sada su se okolnosti same od sebe uprostile. Nije ih trebalo vetaki harmonizovati. Postale su
jednostavne kao ivot sveca ili lude koji odaberu prosjaenje. Sva svoja zemna dobra izgubio
sam i to tako mnogo da se nije moglo ni pomiljati na nadoknadu. Odustao sam. Zbog ovakve
egzistencije sanjasina konano sam doao do vazduha. Vie me nita ne ometa da sa svojom
boginjom ivim u strasnoj ljubavi, toliko koliko god mogu. Tome je doprinelo i gotovo ludo
zdravlj e koj e j e postaj alo vee, to j e opij enost bila dublj a.
U ovo doba prvi put sam pomislio ta to znai ako ovek umre nepripremljen. Sa svojom
amortizovanom inkarnacijom naao sam se u neobinim odnosima. U njima ne bih uspeo da
umrem. Oni bi jedino mogli umreti umesto mene i da me ostave u kripcu. Sadaje situacija
drugaija. Video sam kroz stara oblija, ali zato nisam prisan ni s novim oblijem.
Budnost bih nazvao entuzijazmom proetim blizinom smrti. Ne prilepiti se ni za ta to je
sporedno i suvino, pogotovo ni zu .ta to je posed i vlasnitvo, to je zasluga i vrlina,
superiornost i prevashodnost, prilika i uzrok za oholost i tatinu, nita to j e vie znanj a i
prponosti i starmalosti, nikakvog tajnog skladita i skrovita, skrivenog blaga, tedne knjiice,
osiguranja ivota i stovarita ivotnih namirnica. to ovek vie ima, on je siromaniji. Sem
zanosa sanjasina on nema nita. Toje sada poslednje lice. Poslednje? Ne znam. Entuzijazam s
kojim se moe prestupiti preko praga i proiveti ispunjenje due u svoj njenoj velianstvenosti.
2
Iz poslednje svoje inkarancije izaao sam oprljen blizinom unitenja. J ednoje biti uniten a
drugo umreti. J edno je besmisleno i nesvesno se stropotati u nita a drugo budno prestupiti.
Stvamost smrti proima i najdublje slojeve egzistencij e. Tako trijumfalno, koliko ja znam, niko
nije umeo da umre. Uzalud bi i bilo da se tome nadam uz svoje sadanje sposobnosti. Ali bih
voleo da doivim veliku svetlost, da ne umrem nespreman i ne sluajno. Sazreti. Ripeness is all.
ekspir kae da najvie to ovek moe postii jeste da sazri. Ako bude mek i krotak, prhak i
sipak, ako ne bei, nego ide u susret onome emu i inae mora da popusti. Paziti da ovek ne
pogrei i da ne uzmakne kao oni koji u trenutku prestupa odbace ivot i ponovo se sklupaju,
kao oparano pletivo, koji umru i za trenutak proive unazad ceo svoj ivot.
Toje onaj ispit koji ovek preivljava u snu. Od bezbroj gluposti moderne psihologije jedna je
od najveih to san ispita smatra erotinim snom. ta je smisao neega u erotici ako se ovek nije
pripremio? ta je smisao neega ako ne ume da odgovori? Odnosno ako padne? Strah od
impotencije? Erotski akt prosto nije ispit zato jer nikada nije prinuda, negoje pod znakom
slobode.
Drevne knjige mrtvih znale su o emu je re. U Egiptu je postojalo uenje da na pragu poinje
ispitivanje oveka, postavljaju mu se neuobiajena pitanja, na licu mesta mora da razrei prave
zagonetke, da imenuje ex tempore bia koja nikada nije video, da prepozna poznanike koji su
prerueni, da nae ispravan smer na udnim putevima, da ne zaluta u lavirintu, da govori a
robne i magine rei. San zna da ovek poloi ispit ako stupi preko praga. Ovde je obrazloeno
ako je neko nespreman ili ako ne zna lekciju ili ako ne zna da odgovori. J este, ovde zaista ima
smisla ako ovek padne ili ako proe, stupa u vii razred ili ga alju da ponavlj a ili j e poloio
ispit zrelosti. Ripeness is all.
J edini nain pripremanj a j e da ovek pojaava svoju budnost i da se veba kako je nikada ne bi
izgubio. Drevni su to nazivali filozofij om i govorili da filozofirati ne znai drugo do pripremati
se za smrt.
U trenutku smrti ovekov se ivot za kratko vreme u punoj celini i odj ednom zaokrui. To bi
trebalo tako zamisliti da svaki zalogaj hleba, svaka kap mleka, meso i voe, kolai i vino, voda i
riba i povre i supa i salata i slanina i sir, sve to je igda pojedeno i popijeno, one stotine i hiljade
kilograma ili tona, ili buradi jela i pia odjednom dospevaju u moje bie i iznenada ivim u
prostoru kao da se sva ova hrana koju sam pojeo na neko vreme vratila u mene. Ali ne hrana,
nego iskustvo. U tom trenu u meni se javlja, poev od prvog ivotnog iskustva u majinoj utrobi
pa do smrti, svako predoseanje, slutnja, instinkt, elja, udnja i strast, pojavljuje se svaki ukus
koji sam ikada doiveo i svaki miris, i onaj koji sam osetio na majinoj dojci, i onaj s usana
drage, onaj s letnjeg pristranka u boriku, i onaj zadah iz rata meu leevima koji se raspadaju,
javlja se svaka re koju sam uo i rekao i proitao i seam se tano i jasno svake knjige i
reenice, svakog lica koje sam video, javlja se svaka ena koju sam poeleo, vidim galebove
iznad mora i bombardovan grad, mrtve vojnike i ujem umanov koncert u amolu i kapi kie na
povrini vode, zavijanje sirene i noni apat junog vetra, vidim Veneciju i Pariz, botaniki vrt u
letnje popodne i preivljavam uzbuenja svojih napisa i misli, strahovanja i uene snove, sve,
sve u isto vreme i odjednom i ucelo. Svetlost smrti proima i naj skrivenij e slojeve postojanja. U
tom trenu nema tajni. Stupam u takvo svetlo u kojem su isto tako vidljivi moji prljavi gresi kao i
lai, podle namere, nepostojani, nemirni, slabi pokuaji prema dobru, stvarno dobro, glupo,
smisleno, veliko i rdavo.
Ovom kolosalnom generalnom istraivanju due odgovara samo onaj ko moe da izdri
nemilosrdnu mo svetlosti. Istinski moe da umre samo onaj koji je na to pripremljen, koji je
nauio lekciju i koji ume da odgovori.
Remekdelo: sve ono to sam bilo kada uinio, videti to i shvatiti u jednom trenu. Kae to
osamdesetogodinji Gete neposredno pre prestupanja preko praga.
3
ovek nije misao, nego bie. A bie ne poznam ako ga ograniim, nego ako mu poznam ime.
U generalnom sumiranju trenutka smrti, jo pre nego to bi se moj ivot preobrazio u neto
drugo, pouzdano savrenije, on se ceo pojavljuje ujedno. Zato da bih bio u posedu svog ukupnog
bia, da znam ko sam. Ako me pozovu, da znam da se odazovem. U tom trenu se javlja moje
istinsko bie i pae mi na um moje pravo ime.
4
U detinjstvu sam verovao da sam iskupitelj. To mi je bilo prvo ime. Moglo mi je biti tri godine.
Bio sam u prilino tekom stanju. Znao sam da je Isus iskupio svet i tako je delo ve obavljeno.
To bezgranino kompleksno i duboko oseanje stvarnosti, o kojem sam razmiljao u treoj
godini, kasnije sam dostizao tek veoma retko. Znao sam da ne mogu nita da uinim to ne bi
imalo ivotnu vanost. U odreenom pogledu Isusu sam prigovarao to je ve delo izvrio. Ali
bio sam dobronameran. Nisam bio ljubomoran na njega. Nisam mu zavideo zato to sam uvideo
da je dobro obavio delo, ko zna, moda i bolje nego to bih ja.
Naravno, istovremeno sam znao da je re i o neem drugom. To spada u ozbiljnu samoanalizu i
j a, kao to rekoh, tada nisam eleo nita da zabaurim. Hteo sam da ostavim neizbrisiv trag. Hteo
sam delo ije e se delovanje iriti hiljadama i hiljadama godina i nikada nee minuti i ne moe
da mine. Hteo sam da uinim neto krupno. Hteo sam da uinim neto najkrupnije to ovek
moe uopte da uini. Hteo sam da svoje bie za veita vremena ureem u lice sveta. To krupno
je za mene bilo iskupljenje.
Kada mislim na presudna iskustva svog ivota, oseam da iskupljenje za mene nije bilo sasvim
isusovski akt. Hteo sam veni glas i vladanje. Ali u meni je postojao i instinkt umetnike
besmrtnosti. Svakako neizbrisivo dejstvo. Mislim da je ta slika veoma bliska Bogu. Traio sam
koji je to in kojim u to za sebe ostvariti. Postoji samo jedan nain, biti iskupitelj. Iskupiteljevo
je besmrtno delo, veiti glas i vladavina svetom.
Medutim, ako bih ostao na tome, bio bih veoma nepravedan prema trogodinj em detetu. Misao
o iskupljenju nije podsticala samo luda ambicija. Smesta sam otkrio onu konstantnu i uzaludnu
atmosferu velikog spremanja koja je tako karakteristina za svet: neprekidno se sprema, ali
neurednost, praina, prljavtina ipak bivaju sve vee, sve je vie adi i gamadi. Saalio sam se.
Raspolagao sam silama kojima sam mogao da im pomognem. Nee niko, moram ja. Kada sam
kasnije itao Isusove rei, prepoznao sam svoje misli: Otii u na nebo i povui sa sobom ceo
svet. U etrnaestoj godini bio sam primljen u crkvu s ovom milju: Budi veran sve do smrti i tebi
u dati krunu ivota.
Malo zatim sam smatrao da je zadatak isuvie krupan, ali bez naputanja svog istinskog bia.
Mislio sam da neu postati iskupitelj, jer je to previe. Ali hou da postanem J ovan Krstitelj koji
ide ispred iskupitelja i najavljuje njegov dolazak. Nije bilo rezignacije i uzmaka. Mislio sam da
postoji ljudska veliina i onaj ko stoji na vrhuncu, on je iskupitelj. Uvek stie i postoji kada je
neko dovoljno velik da to bude. Ako stvar drugome ne uspe, ja zadravam svoje pravo i preuzeu
delo. Za sada, meutim, povlaim se na skromnije mesto. J ovan Krstitelj je bilo drugo moje ime,
u odredenom pogledu pseudonim.
U etvrtoj godini eleo sam da postanem kaluer. J o i danas vidim belo okreenu eliju, u kojoj
je nekoliko komada nametaja u simfonino intenzivnoj atmosferi osame. Verovatno sam tamo
iveo u mrkoj mantiji, prozor s reetkama bioje okrenut na jug u manastirsku batu, levo pored
zida bila je postelja, desno orman i umivaonik, pored prozora sto i stolica. Oriban pod od mekog
drveta bio je beo a elija savreno bez praine.
Nisam bio slobodan meu svojim igrakama i sestrama, nego u ovoj sobi. Ziveo sam zato da bih
traio ovu atmosferu.
Ebner veli da je vaspitanje podivljali slon u prodavnici porcelana. Na koncu sluajno ostane i
celo pare. I kada se vaspitanje okona, ovek moe da otpone s lepljenjem polomljenog
porcelana. Moda e zavriti posao do kraja svog ivota.
U moju prodavnicu porcelana provalilaje omanja ivotinja, ali je ipak, naroito kada sam poao
u kolu, obavila prilino lep posao. Poev od ovog vremena pa do osamnaeste godine, samo se
nejasno seam svojih imena. Ne samo zato to je zver vaspitanja zveketala i to je u meni sve
okrnjeno i porazbijano, sem onog najdragocenijeg. Stvar je postajala stravina kada nisam bio
sklon da popustim ni za pedalj onim smrdljivim splainama kojima su me svakodnevno i svakog
trena, svakog asa, naroito u koli, umivali i koje su s naroitom naklonou nazivali ivotnom
stvarnou. Primetio sam da deca isuvie lako i isuvie brzo poputaju pred ovim krtavanjem
unazad. To je religija patakavj esvet. Ni za trenutak nisam prihvatio dranje nauisinedase
pokoravastvarnosti. Nikada nikome nisam poverovao daje ta prljavtina stvarnost.
5
Stvarnost je za njih bila nebo sa svim zvezdama, koje je zapravo cirkuska parada kosmikog
arlatana, stvarnost je ljudsko telo koje je omaka nespretne neznalice, enska lepota koja je
mamljenje grabljivih zveri u klopku, ljubav kojaje nitavna komedija. Stvarnou su nazivali
akojedni druge ukaljaju, ako popljuju sve toje isto, ako neto to j e j ednostavno kriom pre
tovre u dvosmisleno, ako posumnjaju u potenje, ako mirkaju na ispolj avanj e toplog srca, ako
ogovaraju strast, ako zavru nosem zbog dubine, ako sve ono to je ozbiljno i svetlo obalave i
obezvrede i omalovae i ukaljaju. Ono to je bilo izvan ove stvarnosti, to je nezreli san deurlije,
takozvani idealizam. Plemika razvratnost, graanska korupcija i resantiman rulje susreu se u
ovoj jednoj taki. ivot su samo, kao ove splaine, bili u stanju da progutaju. Samo je opaka
podlost imala stvarnost i ivotni plan je poivao na tome da su pravo na postojanje imali prevara
i nasilje, to je bila takozvana sposobnost za ivot, razmetljivost, licemernost i treberstvo.
Ovo takozvano shvatanje sveta kao stvarnosti moderno drutvo odrava institucijom posebno
organizovanom za ovaj cilj. Ta institucij a j e tampa. Svet je kao ldoaka, centralni zatvor, bordel i
buvlja pijaca. Od itanja novina sam se od detinjstva uzdravao. U svom ivotu sam samo dva
puta kupio novine. J ednom 1915. godine, jednom 1940, oba puta za vreme rata. eleo sam da
informiem sopstveno bie o iznenadnim ratnim dogadajima koji su me se prisno ticali. Ne treba
ni da kaem da su vesti oba puta bile lane.
Tada se u meni probudila neobina sumnja. Pomislio sam nije li ipak stvarnost ono toje u mom
detinjstvu i u umetnosti i to ivi u oveku koji boravi u blizini Boga? Moda su svi ljudi rtve
neke neuvene svetske zablude? Moje miljenje je osnailo i to to ni blizu ni daleko nisam
video ni jednog jedinog oveka koji ne bi bio slomljen. U takvom slomu da je bio bankrotirao. U
takvom slomu da je bio matiran. J ednostavno je bio takav da nije dolazio u obzir i zaista je bio
izvan igre. Svi bez izuzetka. Ve sam tada naslutio neto od toga da je stvarnost magine prirode,
odnosno da je realnost sakralna. Uopte nije gnusnost ni kanalizacija ni nitavna komedija.
Stvarnost Betovena i Homera i ekspira i Dostoj evskog, Koroa i Fidije uopte nije takva, nije ni
Isusova. Seao sam se da ni moja nije bila takva.
I kada je, posle okonanja vaspitanja, usledio sveani trenutak stupanja u ivot, otkrio sam
nitkovluk. Stupanj e u ivot, naravno, nij e znailo nita drugo do stupanj e u prlj avu razbludnost i
izdaju i u crni moralni klovneraj.
Svi napori da destruiram sebe, propali su. Postao sam melanholian i neurastenian. Moja
stvarnost bila je prinudena da se ovako brani od njihove stvarnosti. Nisam mogao da izvrim
samoportvovanje. U ovo vreme sam poinio mnogobrojna, zaista, tamna dela. Tek sam kasnije
shvatio istoriju razvoja melanholika i ludaka i zloinaca. Nie zloinca smatra jedinim intaktnim
ovekom modernog drutva, koji jo ima snage da protestuje protiv ivotnog poretka. Moje ime
je u ovo vreme verovatno bilo sustanar. Lik Dostoj evskog, oajan i razvratan mladi. Znak moje
duboke depresije bioje taj to se niega nisam odricao. Ovaj sustanar, ova usamljena krtica, ova
mrana podzemna skitnica loe savesti ve je tada veoma mnogo znao. J ezike, nauku, neuveno
mnogo je itao, poznavao je ljude, uio je i zanat, bio je koija, putujui kalfa, pekarski egrt i
domai sluga, imao je ve nekih dve stotine muzikih dela i vie knjievnih rukopisa. Upecao se
na jednu knjigu. Knjiga je govorila da i ne postoji hrianstvo. Pa zar ne! U prvom trenu ga je
spopao bes. Prevaren je? Zatim me je obuzeo trijumf. Nema hrianstva. Svaka moja podlost je
opravdana. I trogodinje dete je odobravalo. Rekloje: zar ne, ipakje iskupitelj neophodan?
Obuzela me je strast uenja koja je prevazilazila sve ljudske mere. Psihologij a, religija,
filozofija, etnografija, poglavito primitivni narodi, sociologija, istorija, umetnosti, knjievnosti,
drevnosti, srednji vek, istok, j ezici, muzika, arheologija. Ovo vreme je opet potrajalo sedam
godina.
Svoja prva muzika i knjievna dela ni danas dovoljno ne razumem. Nastala su potpuno sama
od sebe u petnaestoj godini. Za dve godine napisao sam stotinak muzikih dela i hiljadu stranica.
Nezamisliva delatnost i nezamislivo nizak nivo. Dela nisu imala nikakve veze ni s
melanholinim kaluerom ni s J ovanom Krstiteljem, niti s iskupiteljem, ali ni sa sustanarom.
Neobino neukusna dosada i mlaenje prazne slame. aki sladunj avost, otunost, sve sama
opta mesta a pre svega neprijatna osrednjost. Da li sam imao poseban razlog da sebe gotovo
svesno iskljuim iz igre? Nisam smeo sebe da uronim? Zato?
Medu mojim mladalakim delima najvie je klavirskih koncerata. Ali u njima ni traga od mog
pravog ivota. Stvaralaka prinuda se oitovala na elementaran nain, ali na zastareloj
malograanskoj liniji, netaknutoj mojim ivotom.
Sada, kada sam u biblioteci nainio salto mortale, ovo pitanje je isplovilo na povrinu. Tragao
sam za najintenzivnijim stilovima. Ali ono to sam ja pisao, ostalo je uvredljivo beznaajno.
Uiti. J o vie uiti. Mislio sam, ako sebe do vrha nalijem znanjem, konano e morati da se
oituje. ta? ta li to treba da se oituje?
Sve to sam uio preuzeo sam na sebe. Nita nije ostalo objekt. J a sam bio subjekt
karakterologij e, primitivni i drevni i istoni ovek, sanskrt, Kinez, Egipanin, Actek, J evrej,
Peruanac, Grk, srednj ovekovni ovek, piramida, kabala, eleusinska misterija, sankja, kvipu,
aritmologija. Kontinenti i zemlje i razdoblja, svi su u meni postali country ofthe mind.. Mislim da
sam ih dublje proiveo nego da sam tamo bio.
Razboleo sam se od neljudskih napora. Bolest nije imala nikakav fiziki uzrok, sem male
prehlade. J avili su se najtei simptomi trovanja. Na kraju rekoe, alergija. Nedelju dana sam
leao s temperaturom od etrdeset stepeni. Imao sam fiksideju da idem ispravnim smerom.
Ba tako, ispravnim smerom. Iao sam ka smrti. Posetio me je prijatelj. Primetioje da
napredujem obrnutog lica. Preneraeno je vikao i prodrmao me. Razumeo sam, ali sam
neprekidno mislio: ta ja napredujem u dobrom smeru, ovamo je izlaz. Ve sam video ulaz u onaj
svet. Bio je kao Brojgelov predeo na slici Pokajanje apostola Pavla ili jo bolje kao ontvarijev
Veliki kedar. Zatim sam se okrenuo. Nikada mi u ivotu nita nije bilo toliko teko. Imao sam
vizije. Oseao sam da se unutra bore dva bia. Trenutak kasnije neto se u meni uasno zavrtelo i
ja sam svojim oima video kako iz mene izlee kineski zmaj. Pohlepno i razoarano me je
pogledao, svoj plen koji je bio prisiljen da ostavi.
Ako bih ikada bio bolestan, opet bih voleo da to ovako bude. Bila je to alhemiarska bolest.
Velika doza sumpora se nataloila u meni, on se zapalio i sve toje bilo ubre, izgorelo je. Lekar
mi je rekao da mi je bolest produila ivot za petanaest godina.
Za vreme oporavka od est sedmica kupao sam se u nasladi istote ponovnog rcenja. Sa psima
sam se etao po vrtu. ivot na koji sam ve bio navikao ponovo je postajao udo. Opet sam
mogao da zadrhtim u svakom trenu. To je bila etvrta inkarnacija.
7
Sledi vreme koje sam nazvao razdobljem repaganisation.
Zbilo se to na junom ostrvu. U zoru, u julu krenuo sam na obalu mora izmeu takvih stena od
kojih sam morao da uzmiem, jer su jo uvek zraile jueranjom toplotom. Vazduhje ve tada
goreo. Posle kupanja sam se vraao kroz umu, koja je plaminjala od izlazeeg sunca, i
zakoraio sam u groblje. Nekoliko koraka od ulaza nalazio se rascvali ruiasti oleander. U ju
tarnjim isparenjima morili su mirisi oleandra i etinara i mora. Lego sam pod oleander na mlaki
mramor. Mogao je minuti sat, moda dva. Moglo je minuti pola sekunde. Ne znam. Nikada
dublje nisam spavao i u onom trenu, kada sam iz vode sna izronio na povrinu, osetio sam
uasan i bolan ujed naslade tano na srcu, ujed poput zmijskog, ali koji je bio raspameeno
uivanje, poput zlatnog bljeska, kao da sam za deli sekunde bacio pogled u vrt spasenih.
Nisam ni nasluivao ta se zbilo. J edino sam znao da je to bilo neto za ije ponavljanje se ne
moe boriti. Savreno beznadeno. Da sam ipak imao sasvim malih izgleda, mislim da bih, kao
Faust, svoj ivot prodao zbog toga.
Ovaj ujed naslade i uivanja koji razara srce nazivam paganskim blaenstvom. Bila je to
posledica strasnog napora koji svet dri na strahovito blistavom prividu vela i cepa s njega
dubine. Toje herojska idila. Toje, kao to Nie veli, Schein aus Tiefe, kada je neko dospeo u
takve dubine da smirenj e nalazi samo u opseni povrina.
A posledica je uasna. Vulkanska tutnjava se provalila u dubini otkinutoj s povrine. Meutim,
privremeno je vladao opojni balans neizrecivog trijumfa izmedu vela i ponora.
Ako sam igda eleo da negde veito budem, to bi bilo u ovom paganskom blaenstvu. Ali,
izgleda, i toje bilo malo. Nisam eleo da prerano budem srean. Uznemirim se ako vidim oveka
koji i najmanju mrvicu lakomo grabi i u stanju je da gradi za sebe alosnu sreu. Zbilo se da sam
poput grenika razorio pouzdano blaenstvo samo zato jer je za mene bilo maleno. Ono emu
sam se uvek udio jeste izvanredno visoko miljenje koje sam negovao o sebi, ona suluda mera
samopotovanja po kojoj sam sebe smatrao dostojnim i za najviu sudbinu, po kojoj sam smatrao
sasvim prirodnim svoju sasvim retku superiornost a za to vreme morao sam sa zadivljujuim
uenjem da prezirem crnu gomilu, zato to je tako jadna i to ne dri sebe dostojnim neeg
vieg.
Treba delati na hiljadu godina. A onda sam mislio da je ovih hiljadu godina onaj tren koji upravo
jeste. U njega treba da se bacim. Tajna skoka u tren je salto imortale. To je besmrtnost.
Kada sam naao ovaj stepen nesvesnosti, svoju privlanu snagu je u tom trenutku izgubila svaka
spoljna ambicija, isticanje, ljudsko potovanje, glas, imanje, milost, autoritet, delovanje. Ziveo
sam u zlatnom bljesku. Igrati na zategnutom svilenom koncu izmeu pretnje tutnjave dubine i
ludog blistavila povrine. To je bila drhtava omama i ivotna opasnost dovedena do nepod
noljivosti. To je bilo nebesko plavo grko ludilo, arobna opsena mediteranskog mora, grko
obesmrenje.
8
Poklonjenje uitelju! Poklonjenje zemnom obliju Nebeskog uitelja! Poklonjenje, trostruko
poklonjenje!
Nije bio udan ovek. Po spolj anj osti sam ga prepoznao, bio je sukonaar. J a sam onda bio pri
kraju repaganisation. U trenu spasenja u meni je zaiskrila sumnja da sam bog. Sada je ve ovaj
hybris delovao. Bio sam kao okamenjena no. Na dodir Uitelja, irevi su mi se provalili. Zatim
mi je rasekao stomak, otvorio lobanju, zavukao se u moje rane. Hiljaditi deli je tek uio i deset
hiljada puta vie znao.
Razum mi je bio dovren. Sve ono to je za pet hiljada godina upisano u moj mozak, akumulirao
sam. Znanje nikada ne ostaje objekt. Svaku re sam preuzeo na sebe. Ali ipak je nastala neka
greka. Uitelj je rekao da je moje pravo bie u staklenom kovegu. Sve vidi, uje, zna, ali preko
stakla. Nisam imao snage da razbijem koveg. On gaje razbio.
Bee no na kraju zime. Sam sam stanovao na pristranku. Tada sam saznao ta je razlika izmeu
smrti i unitenja. Cele noi sam lebdeo u predvorju nihila, u sivoj provaliji bez dna i bez krova.
Molio sam se i preklinjao, navodio sam sve nauene i proitane arolije. Nita nije pomagalo i
niko mi nije odgovarao. Sutradan sam upitan: Da li te je strah od smrti? Rekao sam, ne, ne bojim
se smrti, bojim se unitenja. Cvokotao sam. Uitelj se sjajno ponaao. Umesto da me tei, jo
vie me je kaznio. Postao bih samoubica, samo da mi je ostavio taj izlaz. Ali i to mi je uskratio.
Hteo sam da spalim svoja dela, ali je Uitelj s omalovaavanj em rekao: Toje samo druga vrsta
samoubistva. Nisam se mogao skriti.
Na tibetanskom jeziku mogao bih rei da sam tokom dugih godina, usled svog gaenja od prljave
stvarnosti, izgradio kilkhor od svojih najboljih snaga i da sam se identifikovao s njim. To je bio
onaj ,,bog, okamenjena no. Uitelj je razbio idola. Medutim, ja sam toliko bio srastao s njim,
da umalo i sam nisam propao s njim. Uitelj je znao, ali je rekao: Ne vredi iveti ni tako, kao
larva. Da sam propao zaista ne bi bilo teta. Ali ovako kad sam izdrao operaciju i oslobodio se
vukodlaka, poeo sam da ivim. J er ovo do sada zaista nije bilo nita. Meutim, ako ikada jo
jednom nainim od sebe idola, propao sam. Iz ovog kovega samo se jednom moe izai. Pazi!
Samo jednom.
U snu sam video lice svoga kilkhora. Bee crveno lice mukarca, oi zelene. Nikada nisam
video tako izmueno lice koje se stisnutih zuba, s deset noktiju zarilo u sebe. Bee to sumanuta
luda, ali mu tajnu nisam otkrio. Verovatno je uasno patio, ali nije znao zato. Ni ja nisam znao.
ini mi se da je nedostajalo sasvim malo pa da ovaj ovek naini neto veoma krupno. Ali
zaglavio se u ono sasvim malo. Nikada neu saznati ta je bilo to sasvim malo.
Veoma sporo sam se oporavljao. Bio sam tako osetljiv da me je bolelo i puko postojanje sveta.
Od glave do pete bio sam u ranama, ali ve u istim i zdravim ranama. Melanholij a j e nestala
netragom. Neobino, u meni je sve vie rasla svetlost. U ono vreme kada sam hteo da spalim
svoja dela, sanjao sam da stojim pred tamnim, rembrantovsko mrkim zidom. Ispred zida je sta
j ao Isus, takvog ga nikad i nigde nisam video. Nezamislivo snaan, s takvim kostima i miiima
da ga u prvom trenutku nisam ni prepoznao. Tek zatim sam shvatio da je to Isusovo Logos
oblije. Najvea mo postojanja. U ruci mu knjiga i meni je prua.
S mukom uasno napaene due istiskuje iz sebe prvu kapljicu blagoslovenog znanja.
9
U meuvremenu morao sam da doivim jo jednu inkarnaciju. Ipak sam pokuao izgradnju idola.
Bilo je zabranjeno i isuvie opasno i zbog toga se nisam mogao odupreti. Sreom, bezuspeno.
Izgleda da sam bio pod zatitom. Toje bilo razdoblje istone besmrtnosti, sedma sedmica, ali je
trajalo samo est godina. J ednu sam uspeo da utedim.
Izrazi kao to su iskupitelj, J ovan Krstitelj, sukonaar, pagansko spasenje, istona besmrtnost,
sasvim se mirno mogu koristiti. Ovo su rei koje iskljuuju one kojima je zabranjeno da od
ovoga bilo ta razumeju, i to su one rei koje povezuju s onima kojima je to neophodno. Rei
neto drugo i vie o ovome suvino je.
Istona besmrtnost izvire iz nesporazuma, kao to veina inkarnacij a izvire iz nesporazuma,
odnosno zbog nedostatka budnosti. I u mom sluaju bilo je tako. Da sam ostao veran detinjstvu,
moja sudbina bi tekla glatko do velianstvenog ispunjenja u trenutku smrti. Ali izdao sam sebe i
zato sam morao sedmostruko da ispatam. Obino se kae, ne smeta, bar ovek ui. Nije netano.
Veina nauenog je bila suvina. U odnosu na prvobitno znanje, svakako. I istona besmrtnost.
Posle posveenja Uitelja poeo sam da rastem ne ujednom pravcu, nego u svim pravcima.
Linija se preobrazila u loptu. U ovakvom loptastom rastu znaenje vremena je sasvim drugaije.
Ovde se ovek neprekidno dotie s onim toje izvan vremena. U neprekidnom j e dodiru sa
sreditem.
Sve je bilo u redu, ipak sam se bojao. Bojao sam se daje radost zabranjena. Malodunost! Bojao
sam se da je krst patnja, emer, uas, mrak, strepnja. Nisam ga hteo. Istokje drugo, mislio sam.
itao sam Upaniade i uang Cea. Hteo sam da dosegnem besmrtnost cvrka. Glas, rang,
astoljublje, delovanje i ostalo ve od repaganisationa nisam uzimao ozbiljno. Sada mi je bila
potrebna slavna bezimenost. Osamljen planinski vrhunac i osmeh. J o nisam znao da su patniki
Isus i ozareni Istus jedno. Ozaren moe biti samo onaj ko pati. Toje smisao blistavog krsta.
Vedrina je zbog toga tako ista, bez senke i zbog toga iskri, jer su u njoj radost i bol jedno. Ume
da se smei jedino onaj koji je ostvario ovu ravnoteu. Tada tojo nisam razumeo.
10
Ni ovaj ivot nije minuo netragom. J ednog dana sam se sam vraao kui i za tren se razbistrilo
moje nesreeno dranje prema mojim delima, mada nisam bio zateen nespreman, ipakje to bilo
neoekivano. Onu aavu izvetaenu komediju koja se praktikovala vie nisam ni prezirao.
Umetnik naini ogromnu reprezentaciju a u meuvremenu sam ostane traljav. Delo je velika
parada. Samo autora ne akajmo. On je potonuo u konjukturi. J o od vremena herojske idile
nikada nisam pisao o sebi izvetaj, nego sam iveo strast udnje koja je bila izvan mene.
Umetnost izraza je nespretno samodopadanje. Gledano s ovog stanovita moji uitelji bili su
najbolji. Nie naziva Ubershcopfung ono kada se neko ne zagleda u svoje ogledalo, nego
priziva sopstveno savrenstvo. Druga vrsta pisanja ili umetnosti za mene nema nikakvog smisla.
Neko ko me veoma voli apnuo mi je u tom trenutku da je isto tako loe ostati privren delu kao i
kurtalisati ga se. Ako mu ostanem privren, gubim svoj suverenitet. Ako ga se kurtaliem,
uobraen sam, ili rezigniran. Zato piem? J er mi pisanje donosi takav stepen intenziteta koji bez
njega ne mogu dosegnuti. Gotovo sve bitno nauio sam tokom pisanja. I sada sam zahvalan
svojim delima to su me mnogo emu nauila. Potujem ih, jer su me uznela vie nego to bih
dospeo sopstvenom snagom. Biti im privren? Nas dvojica, delo i ja, zavrili smo na posao
j edan s drugim.
Podrug godine kasnije na dela se sruila zapaljena kua i ona su unitena.
Kad sada razmislim, potpuno shvatam san o Logosu i zato je Isus meni pruio knjigu. Onda sam
to tumaio tako kao da mi prua slavu knjige. Toje loe. Sada vidim da mi je dao blizinu
Logosa, znanje pisanja, to je vii stepen znanja.
Kakvo oslobodenje! Vie ne sluim sopstvenim delima. To je vie nego uvena bezimenost. Vie
ne treba ni da se brinem samim tim to ne brinem o njima. ta e biti ako je neto zavreno?
A poslednji strah bio je sledei. Uitelj mi je otkrio mogunost potpunog oslobodenja. Mogu da
okonam neprekidnu i uvek obnavljanu patnu. Od mene zavisi. I zbog toga je moj napor usmeren
na izvravanje tog zadatka. Napor se posle izvesnog vremena pretovio u gr. Poeo sam da
strahuj em od povratka. Povremeno sam radio u naletima, izai, izai. Kao da sam bio na
takmienju. I kao to obino biva, napor je doneo suprotan rezultat. Ako ovek eli da pobegne,
prouzrokuje veu opasnost od one ispred koje hoe da pobegne. U strahu od povratka uleteo sam
u srdbu Boga.
Boja srdba je opet izraz, kao iskupitelj, herojska idila ili istona besmrtnost, namenjena je
onima koj e pozivaj u, za ostale j e zabranj ena.
Za mene je bilo nepodnoljivo da osmeh vrhunca uvene bezimenosti doivi ovakav kraj. Svi
miii su mi se olabavili. Ispunjen sam bio tekim, znojnim, ljigavim bolom i bojao sam se,
neprekidno sam se bojao. Strah se pretvorio u grevit pla. Nou nisam smeo da legnem zbog
straha, bio sam spreman na stalno bekstvo. Bekstvo? Kuda? Znao sam gde sam, jer sam onda
ve, zahvaljujui svom Uitelju, sve zano to ljudsko bie moe da sazna. Znao sam da je ovo
boja srdba, koju Beme naziva vatrom koja guta i gori u sreditu sredita. Znao sam i to da ovde
niko sluajno ne stie. Onaj koje ovde, on je sam stigao. O, veoma sam mnogo znao, ali mi nita
nije koristilo. To je najnia taka ponora.
Za najkrupniju stvar jo sam bio isuvie mekan. Da sam imao sigurnost trogodinjeg deteta!
Kako sam postao maloduan! Traio sam grku, traio sam istonu besmrtnost. Kako je to malo.
Nisam bio dovoljno velikoduan da smatram sebe dostojnim svih besmrtnosti. Para venir a serlo
todo, Sveti J ovan Krstitelj: dostii potpunost postojanja. Biti u posedu celine. bojao sam se
ponovnog roenja, ali nisam mogao da ga izbegnem. I sedma inkarnacija je morala da umre,
uasnom muenikom smru, morala je da propadne pod bojom srdbom. ivot se pojavio u
svom punom blistavilu, u pravom obliju, kao milost. Vie nema govora o opseni rajeva. Nestalo
je svakog uzbuenja. Sveje postalo sasvim jednostavno, gotovo bezbojno. Kao toje
jednostavna i bezbojna svetlost. Sada i za veito odbojati sve bojazni.
Prikupio sam dovoljno iskustva u malim smrtima i ve mogu da se pripremam za veliku smrt.
Ovaj zlatnibezbojni ivot nije oekivan poklon i milost. Nije trebalo izgraditi velikog oveka,
ni genija, ni istorijsko udo, ni spomenik. Ovu bezbojnost i ovu j ednostavnost. U mojoj
poslednjoj inkarnaciji privuklo me je sve to se moglo ubrojiti u imanje i posed. Nisam morao,
kao bogat mladi, nita da prodam. Bomba me je potedela takvog zamora. Neu da budem ni
predsednik, ni direktor, ni voa, ni bogat. Moji ciljevi nisu tako maleni. Biti slobodan prosjak
koji ak ne vodi rauna ni da hoe neto krupno, nema astoljublja, nee da zapoveda i nita ne
zna bolje od drugih. To je sanjasin. Dovde je stiglo rasulo zapoeto u mladosti. Ne elim da
stvorim velika dela, nego da dosegnem samo postojanje tako da ga zraim onima kojima treba.
J er se jo ne odriem da svet povuem sa sobom. Ako dospem gore, povui u svet za sobom, to
je imitatio Christi. U ovoj perspektivi smrt nije suvie znaajna. Nisam naputen. U svakom
trenutku oseam promisao. A ni ja nikoga ne naputam.
Do sadaje pisanje bilo najvii intenzitet postojanja. Sada je to postao dijalog. Razgovor s prvim
ovekom. Da li je taj ovek svetac? Kakva glupa re! Ako njime ele nekoga da uhvate. Iza
vetake strasti sledila je ljudska strast, jer bez strasti se, istina, moe iveti, ali ne vredi.
Kako je to neobino. Kakva je muka, iznenaenje, kakva sramota i patnja, zgranutost i
odvratnost to to malobrojni vide, sem Njega i mene. Ima jo uvek onih pred kojima sam postao
omrznut, kao sablazan i zlotvor. Ume li ikada ovek da se oslobodi od slika koje je projektovao
drugi ovek? Ui i to treba podnositi kao i ostalo?
12
Vidim neto to je strano i uasno i emu sam na udan nain svedok, gledalac i inilac. Na taj
nain to dok gledam, i delam i znam i sudim i jesam.
Ali ono gleda mene, mene ini, mene zna, mene sudi, mene ima. A to dvoje je jedno. Ne vidim
sebe u sosptvenoj svesti, nego u njegovom oku i ja sam samo ogledalo u kojem vidim kako ono
mene ini i misli mene i prosuuje nada mnom.
U ovom trenutku j e j ednostrano svako nauno i umetniko korienje rei. Mistino? Sada
odbacujem i tu re. Konkretno. Reje o elementarnom drevnom iskustvu. Toje otkrivanje
elementarnih logosa koji nastaju u tom trenutku kada ih otkrivam. Logos je re. Re je mo koja
oblikuje bie. Spoljnje? Unutarnje? Ima li smisla ovo pitanje? SenMarten veli da napolju treba
uiniti ono to ovek unutra propusti. Otkrio sam sedam logosa, sedam rei, sedam ljudi, sedam
lica, sedam imena.
Sada kako razmiljam i govorim, ujem u sebi zanos govora o sebi i uivam u stanju opijenosti
od J a. Ako bih to zatajio, bio bih izdan i degradiran. Ovako, kada priznam, samo je pojaana
snaga vienja. A J a? Ako je ono dobro da ovek s njim ubija, zato ne bi bilo dobro da se njime
opijem? Ni pred im ne uzmiem. Ne potujem naroito ni J a, niti njegovu suprotnost. I u mom
sluaju, kao i kod drugih, uvek zavisi od toga da li sam sklon da ga rtvujem za neto to je vee.
Tom zanosu mogu da zahvalim to sam u svom ivotu pronaao primordijalan logos. Prvo i
veito moje ime, moda ono kojim e me osloviti prilikom prestupanja preko praga. Izgleda da
sam zbog toga ostao dete. Zbog toga jo uvek umem da se divim, zato umem da varam i zato
sam ranjiv. Ako mi padne na um da na neto budem ponosan, na to bih bio. Elementarno drevno
iskustvo, od kojeg ovek ivi, sopstveno je ime. ia egzistencije karaktera i bezvremene
esencije. ovekje u toj taki konkretan i istinit. Ostalo je samo inkarnacija. To je bio moj metod
za izraunavanj e mog egzistencij alnog mesta.
Samo konane stvari vredi napisati. Biografija? kao one koje pripovedaju pripadnici vojske
spasa po ulinim uglovima kada pevaju o istoriji svog preobraenj a. To spada u krug
knjievnosti. Voleo bih da uspostavim temelje nauke o svetinji ivota. To je ono to u sebi
nazivam hijeratikom. Voleo bih da pojaavam svoju budnost i da je nikada ne izgubim pa da u
trenutku smrti mogu da doivim potpuno ostvarenje due.
Arlekin
Dokje Romeo zaljubljen u lepu Rozalinu, malo je osetljiv, ali tano se onako ponaa i govori
kao ostali. U onom trenutku kada upozna ulijetu, poinje da bunca. Govori neuobiajene rei i
njih upotrebljava u udnom znaenju. Katkadaje bizaran, ee groteskan, j o ee potpuno
nerazumljiv. to lude voli, sve se lue ponaa i govori. Njegov jezik kao da je iznenada skoio
za jednu oktavu vie od ostalih.
Dok se Hamlet ne susretne s duhom svog oca, malko je turoban, ali se tano onako ponaa i
govori kao ostali. U onom trenutku kada vidi oca, poinje da bunca. I kakvo iznenadenje! U tom
istom trenutku se ispostavlja da ne bucna on nego ostali, a on govori ispravno. Ostali
nepodozrivo dalje koriste svoj jezik, lupetanja Romea i Hamleta s negodovanjem sluaju. Ali nas
koji vidimo dramu s nepristrasnog mesta to vie ne moe prevariti. Sasvim dobro znamo da
Romeo i Hamlet govore ispravno, a ostali buncaju i vrdaju. Znamo da zbog toga koriste
neuobiajene rei u udnom znaenju, zbog toga se slue igrom rei, jer, kao to ekspir veli,
svet je iaen i njihov jezik kao daje skoio za jednu oktavu vie.
1dok ostali i dalje nepodozrivo nastavljaju da buncaju i vrdaju, Romeo i Hamlet poinju da
koriste rei tano primerene situaciji. Kakvoj situaciji? Glupo pitanje. Pa onoj siutaciji koja jeste.
Ostali od svega ne razumeju ni rei. Kakva stvar? Glupo pitanje. Pa ona stvar koja se dogaa.
Ostali veruju da je ovde re o opasnom, ak tetnom, ak zabranjenom pojaavanju opstanka.
Ali nas koji posmatramo dramu s nepristrasnog mesta to vie ne moe prevariti. Sasvim dobro
vidimo da se nije zbilo nikakvo pojaavanje. U odnosu na Romea i Hamleta ostali su u
nepostojanju. I u onom trenutku kada Romeo upozna ulijetu ili kada se Hamlet susretne s
duhom oca, odnosno kada svet postane iaen, nepostojei odjednom postaju postojei. I kada
postanu postojei, poinju da govore i da koriste rei tano primerene situaciji onako kao oni
koji precizno razumeju stvar. Nije se zbilo nikakvo opasno, ni tetno, niti zabranjeno
pojaavanje. Nije re o bucnanju. Nije re o tome da to su lui, lue govore. To samo ostali
veruju. Mi koji dramu gledamo s nepristrasnog mesta znamo da ostali prosto nisu znaajni,
jedino su Romeo i Hamlet postojei u drami.
2
Nikada nije bilo povoljnije prilike da se naini razlikovanje koje je ve veoma davno trebalo
uiniti. Postoji umetnost koja je geometrijska i razumljiva, gotovo pitagorejska i klasina, ali
svakako nadahnuta nekim redom, i shodno tome ona zrai merom i pouzdanou i znanjem. Ova
umetnost se moe nazvati orfikom, ne zato toju je izmislio Orfej, nego zato toje njen najvii
stepen u Evropi orfika grka klasika. Orfika je konano i egipatska umetnost, tibetanska, zbog
mnogo ega kineska, tolteka, gotika i renesansa. Orfika umetnost je obuzdana umetnost. Veliki
primer je istonjaka jantra. Ona sreduje sile kojih se mai. Zbog toga je veliki cilj svake orfike
harmonija. I zbog toga je razumljiva, geometrijska i proporcionalna i zato ivi nadahnuta redom i
zato joj je najvii stepen grka klasika.
U svakoj umetnosti pored momenta sredivanja i discipline i obuzdavanja, postoji i momenat
prizivanja. Toje magijska umetnost koja povremeno provali i koja je gotovo sasvim pregazila
orfiku u Evropi. Magijska umetnost ne obuzdava, nego upravo priziva. Nije razumna, nego
imaginativna. Ne ivi u harmoniji, nego u zanosu. Ne trai sigurnost, nego entuzijazam.
Oslobaa sile kojih se dotie.
Karakteristino delo je Boanstvena komedija, jedan od vrhunaca orfike. Od dna pakla do
najvieg raja sreuje i obuzdava sve sile. Karakteristino magijsko delo su Zli dusi
Dostojevskog. Toje delo u kojem Stavrogin mirno razgovara s generalom, ali odjednom, bez bilo
kakvog uzroka i povoda, ustaje, prilazi generalu i ugrize ga za uvo.
Muzika je uopte uasna stvar, pie Tolstoj, ,,ta je ona zapravo? J a ne znam. ta je muzika?
ta radi? Kau da muzika deluj e, uasno deluj e, ali uopte ne podie duu. Ona ne deluj e na
nain uzdizanja ili uniavanja due, nego deluje uznemiravajui duu. Izgleda da pod delovanjem
muzike podrazumevam neto to ne razumem, da sam sposoban za neto za ta, pak, nisam
sposoban.
Ovim reima Tolstoj obeleava Betovenovu magijsku muziku. Muzika deluje na nain
uznemiravanj a due. Ne na nain uzdizanja ili uniavanja due, nego deluje uznemiravajui
duu. Magijskaje, kao to je delo Dostojevskog magijsko delo. Ovo je umetnost koja
uznemirava duu, nasuprot umetnosti koja obuzdava duu, magijska umetnost, nasuprot orfikoj
umetnosti, kad sam sposoban za neto za ta, pak, nisam sposoban, kada razumem neto to ne
razumem. Toje magija. To je zanos i imaginacija i entuzijazam. Orfika umetnost sve stavlja na
svoje mesto i uravnoteuje i disciplinuje i deluje uzdiui duu, kao Pindareve ode ili
Boanstvena komedija ili Betovenova fuga ili Partenon ili Rafaelova slika. Magijska umetnost je
umetnost koja priziva dubine i koja razara ravnoteu, umetnost koja na uznemiravajui nain
deluje na duu, kao Faust ili Betovenova sonata ili slika Van Goga ili pozna skulptura
Mikelanela. Amblem orGke umetnosti je kristal, magijske provalija. Orfika je ova reenica
iz Biblije: U poetku stvori Bog nebo i zemlju. Magijska je ova Tolstojeva reenica: ivot tek
onda poinje ako ovek ne zna ta e biti.
Kada Romeo upozna ulijetu i kada Hamlet susretne oev duh, odjednom i iznenada i u jednom
trenu oni iz obuzdane situacije prelaze u uzrujanu situaciju. U trenu se menjaju uzajamni odnosi
njihovog postojanja. Ne ive u kristalu, oni su u ponoru. Svet je iaen, veli ekspir. To je
entuzijazam, imaginacija i zanos. Vie nema reda. Razumem neto to ne razumem. ivot tek
onda poinje ako ne znam ta e biti. Romeo i Hamlet su otkrili neku presudnu stvar. Ostali ljudi
loe procenjuju i loe kalkuliu i pogreno raunaju i suavaju i sasuuju i poriu. ta? Glupo
j)itanje. Ono to jeste. I zgleda da su Romeo i Hamlet poludeli. Ni govora. ivot tek onda
poinje ako ovek ne zna ta e biti. Postojanje ne deluje umirujue. Uopte ne deluje na
uzdiui nain, nego na uznemiravajui nain. Iznenada veruje da je sposoban za neto za ta,
pak, nije sposoban. Nema vie pouzdanosti i reda i discipline i harmonije i obuzdavajue moi.
Nasuprot tome zaista postoji bunilo i strast i postoji prizivanje i entuzijazam i magija i zanos.
3
Re je o jednoj od najvanijih figura ljudskog bia. J edna polovina porekla ovog bia, recimo
jedan od roditelja, recimo majka je zanos ponora. Druga polovina porekla, recimo drugi roditelj,
recimo otac takoe se lako moe nai kod ekspira.
Temeljna re je vaulting ambition. Moglo bi se prevesti kao astoljublje ili astohleplje ili
instinkt vlasti. U ovom ludilu se mue sva lica istorijskih drama, ali niko vie od Riarda III. I
Magbeta. Ali isto tako Antonije i Cezar i Koriolan.
Instinkt vlasti ima neobinu logiku. Befehlen ist Seligkeit, kao to veli Gete. Neizrecivo uivanje
ako ovek nareuje. Biti moan. Opiti se od toga to se moe nareivati. O tome bi mogao
mnogo da pria Riard III. Magbet jo i vie. Ako mu neko stane na put, ubije ga. Ali ako neko
zna za ubistvo, i njega treba ubiti. Krv, krv. J o uvek postoji neko ko mu stoji na putu i ko neto
zna i od koga se moe bojati. Sve ih treba pobiti. To je vaulting ambition. Sada je ve tako
mnogo njih koji mu stoje na putu i tako je mnogo onih kojih se treba bojati, zapravo i ne moe se
nita drugo nego neprekidno ubijati i nareivati ubijanja. To je instinkt vlasti. Ubija Dankana, ali,
zato to ga je ubio, mora da ubije Banka i jer ga je ubio, mora da pobije celu porodicu Makdaf.
Kad moe da bude konano siguran u svoju vlast? To je vaulting ambition.
Timon Atinjanin je ona ekspirova drama u kojoj u prvom inu Timon ivi u ludilu vlasti, bogat
je i uticajan i vlada i nareuje. Ali kada izgubi bogatstvo, svi ga u tom trenutku bez izuzetka
ostavljaju. Timon Atinjanin je onaj ekspirov lik koji vidi da nema nijedne elije na svetu koja
nije proeta eu za vlau. A druga polovina drame, kada je Timon osamljen, naputen i
siromaan, prezren, prosjak u umi, nije nita drugo do kritika ludila vlasti u svetu. Sve je
iskrivljeno, nema uspravlj enosti u naoj runoj prirodi, sem direktnog nitkovluka. On ivi u
peini, hrani se ilama i besni protiv vaulting ambitiona. To je kritika Magbeta i Riarda III i
Cezara. Timon je madman so long, now a fool tako dugo poremeen, sadaje lud. Timon je
jedini mogui prelaz izmedu astoljublja i onoga to je s druge strane ambicije. ta je to to je s
druge strane ambicije? Tako dugo poremeen, sada lud. J edini ovek koji je pobedio ludilo vlasti.
J edini ovek koji neobinim reima blagosilja one koji ive u svetu: the plague of company
light upon you neka te spopadne kuga zajednice. J edina mi je dika to nisam ti. Ako bi bio
dovoljno ist, popljuvao bih te.
Re je o jednoj od najvanijih figura ljudskog bia. J edna polovina porekla ovoga biaje zanos
ponora. Druga polovina porekla bia je pobeda i obuzdavanje instinkta vlasti, dugo poremeen,
sada lud.
Instinkt vlasti misli da na vrhu sveta stoji tron Svemogueg i hoe da zasedne u njega. Idiot.
Zato se luda cereka? J er zna da Bog ne sedi na tronu. Tron postoji. Batina kae da je Bog
nainio tron prvog dana stvaranja u Arabotu, na najviem nebu. Ali nikada nije seo u njega.
Umesto sebe, sedmog dana posadio je u njega Sabat, praznik. Na celom zemljinom aru to zna
samo luda. Glupo astoljublje veruje da Bog sedi tako u platu i sa ezlom i nareuje, u
uverenju daje Befehlen ist Seligkeit. Samo astohleplje veruje da je najvee uivanje
nareivanje na zemlji. Luda se cereka i ne moe dovoljno da se tome naruga. Ako bi ludi
ponudili tron, on bi stavio na glavu kapu s praporcima, kikotao bi se i na naslonu trona nainio
stoj na rukama i isplazio se. Kakva neuvena zabava posmatrati uurbane obeenog jezika kako
se guraju i jedni druge lupkaju, izdajice i najmljene ubice koji su do kostiju pozeleneli od zavisti
i kljuaju od srdbe, paklena je zabava cele takozvane istorije, sulude i raspomamlj ene borbe za
tron, odnosno za vlast. Svetska vlast nije Bog, nego idol. Tron! Vlast! Moda e jednom Bog to i
uiniti, za svoju zabavu, i da e nekoga posaditi na tron. Modaje za tu ulogu odabrao An
tihrista. Bie pakleno komino, moi emo mu se smejati, samo ako izdrimo.
Luda se smeje. Svi hoe da zasednu na tron, svi, svi, veruju da mogu biti diktatori i da mogu
zapovedati. Befehlen ist Seligkeit.
Ludaje izvan astoljublja. Nauioje odTimona prokletstvo daje sve na ovom svetu krivo, samo
je nitkovluk direktan. Ali luda ne besni. Luda je izvan ludila vlasti. Izvan istorije. Nenadoknadiv
ovek. J edinstven. Stari Lir to zna, i ni trenutak ne bi mogao opstati bez njega. Kada ga nema,
smesta vie: Gde mi je luda? Gde je moje mome? Ej, kao da spava svet! Stari Lir zna da nema
vee pouzdanosti nego biti u blizini takvog oveka koji ne samo da nee da sedne na tron, nego
se kikoe onima koji hitaju prema tronu. Evo klovna, evo blaga, veli Gete. Evo velikog
skrivenog blaga, smeh idolima i oboavaocima idola. Evo velikog i slatkog smeha onome
razbesnelom niemu tojeste instinkt vlasti. To je luda. Nije to redak, momak, gospodine? He is
as good as anything and yet a fool. Najredi momak na svetu i jedna od najvanijih figura
ljudskog ivota. Tano isti kao i ostali a uz to luda.
5
J edan od roditelja Arlekina, majka, jeste zanos ponora. Zivot poinje tek onda ako ovek ne zna
ta e biti. Drugi roditelj Arlekina, otac, jeste smejanje instinktu vlasti. Dugo poremeen, sada je
lud.
Arlekin govori kao Romeo poto je upoznao ulijetu, kao Hamlet poto je susreo duh oca.
Izmenjeni su njegovi odnosi uzajamnog postojanja. Fabrikuje igre rei i koristi neobine rei u
jo neobinijim znaenjima i plazi jezik i pokazuje dugaak nos i zvecka kapom. Isti je kao i
ostali a uz to je i lud. Kakva teta to luda ne moe da kae nijednu pametnu re kada su
pametni tako ludi.
Dosta. Vreme je da predemo na sutinu. Arlekin je jedna od najvanijih figura ljudskog bia. I
jedan od najreih momaka. Zato? J er je Arlekin paradoks? Ne. Potpuno pogreno. Paradoks je
logika Arlekinovog j ezika. Zato? J er je paradoks? Toje opet premalo. injenica je: Arlekin je
otkrio da j e paradoks logika postoj anj a.
Pre svega on j e odustao od borbene situacij e. Ne uestvuj e u bici za vlast. Smej anj e j e, zaj edno s
nedelatnou ovog sveta, isto takav znak kao kapa s praporcima i ala i stoj na rukama. Arlekin
nije ambiciozan. Od svega njemu je potrebno samo onoliko koliko pred njega padne. Arlekin ne
obavezuje sebe ni imanjem, ni rangom, ni teorijom, ni jelom, ni piem, ni nekakvim zanatom,
niti znanjem. Nikome se ne klanja. Arlekin je slobodan. Zbog togaje jedna od najvanijih figura
bia i zato je redak. Smejanje je znak ove slobode isto kao igra rei i prevrtanje preko glave i
kikotanje.
ovek koji je odustao od borbene situacije i koji na sred buvljaka sedne i usred besomune strke
drema, takav je ovek u paradoksalnoj situaciji. Na Tibetu kau da je duh poput kamile. Ako je
elite obuzdati, odjednom se razgoropadi na deset strana, ali ako je ostavite na miru, nee se ni
pokrenuti. Logika duhaje paradoksalna, jer je logika postojanja paradoksalna.
Niko ne sme da ivi sam. Veina zbog toga pokuava da bude pristupana, umiljava se,
objanjava, pogaa, lae, odnosno partikularizuj e i sekularizuje sebe. Zajednicu nije stvorio
drutveni instinkt, stvorile suje jedinke, u svom strahu od usamljenosti.
Niko ne sme da ivi sam. Izmiljaju se fantastino sloena lukavstva kako bi se ljudi ticali jedni
drugih. S deset noktiju se dre jedni drugih i u razmeri s tim se udaljavaju jedni od drugih
astronomskom brzinom. Zar to nije neobino? Ako bi svi rekli da su sami, u tom trenutku strah
bi nestao i u tomtrenu bi se svi susreli u velikoj zajednici. Zato? J er je paradoksalna logika
zajednice, kao to je paradoksalna logika usamljenosti i paradoksalna logika jezika, jer je
paradoksalna logika postojanja.
I dua je paradoksalna, jer u njenoj dubini nije zver, nego ista nebeska vatra. I istorija je
paradoksalna, jer na poetku poetka se ne nalaze divljak i gorila, nego bie visokog duha.
Elementi ljudskog bia i egzistenicje su intaktno isti, kao prvi smisao i savest i ljubav.
Ako naini nasilje nad svojom prirodom, priroda e ti se osvetiti. Poniena priroda svakako e
se osvetiti. Ako naini nasilje nad svojim duhom, nee ti se osvetiti. Ponieni duh uti, duboko
uti, ni ne mrda, ne odgovara, ne progovara, ne daje znak i ne sveti se. To je njegova osveta.
Zato? J er je paradoksalna logika duha.
Arlekin ivi u ovom paradoksu. Izvan istorije, odnosno u njenom sreditu. Neuobiajeno ili to je
istovetno u smislu paradoksalne logike, istovremeno u svakoj zamislivoj sudbini. Nema svoju
karmu, odnosno za njega je otvorena svaka zamisliva karma. Prepared for all events spreman
na sve mogunosti. Na nultoj taki ili na taki kljuanja. Zato? J er je paradoksalna logika
postoj anj a.
Ako je neko zdrav, veseo, bezbrian, ljudi su uplaeni. Uplaeni su ako se taj smeje i luduje i
obilato jede i spava. Veruju ako neko dobro ivi, njima nee nita preostati. Veruju ako neko
intenzivnije ivi, njima e pripasti manje i ispred nekoga mogu poiveti ivot, kao to ispred
njega mogu pojesti hleb. I zbog toga veruju da ovakvom oveku treba zavideti i unitavati ga. J er
on ivi ivote stotina drugih. Naravno, upravo je obrnuto. Ako neko intenzivnij e ivi, on
oslobada takve sile koje i moj ivot produbljuju i uzdiu. ivot ne nestaje. ivot se ne moe
ispred drugih poiveti. ivot se obogauje u onoj srazmeri u kojoj se rasipa. to intenzivnije
ivim, time omoguavam intenzivniji ivot za vie ljudi, time vie ljudi moe biti zdravo i
bezbrino i veselo. Paradoksalna j e logika ivota, jer je paradoksalna logika jezika i osame i
zaj ednice i sudbine i duha.
Da li je pesniki zanos prirodno stanje ivota? J este. Da li je strast ljubavi prirodno stanje ivota?
J este. Da li je entuzijazam prirodno stanje ivota? J este. Zato? J er je paradoksalna logika
postojanja. Da li je luda mudra? Da li je mudrac lud? J este. Kakva teta to luda ne moe rei
nijednu pametnu re, kada su pametni tako ludi. Nema pametnijeg bia od lude. Normalno stanje
ivota je ludilo. Kristal se vrti poput ponora. Zapravo ispravno govori samo onaj ko bunca. Zbog
toga je onaj koga je zahvatio instinkt vlasti i koji se bacio na ivot, izgubio celinu. I zbog toga
onaj koji sedne na ivicu druma i drema, on dobija celinu. ivot zapoinje tek onda ako ovek ne
zna ta e biti. Postojanje ne deluje umirujue. Zato je Bog nainio tron, ali mu nije ni na kraj
pameti da zasedne u njega. Zbog toga se Arlekin cereka celokupnoj svetskoj komediji. U kojoj
srazmeri neko hoe da podjarmi postojanje, ono mu se izmigolji iz ruku. A ako ga rasipa, ono
pada pred njega u svom svojem bogatstvu. Svet to ne zna. Zbog toga Gete veli: die Welt ein
einzig grosser Tot svet je jedan velika luda. Foolery does vvalk about the orb, like the sun, it
shines everywhere ludilo slobodno eta svetom, kao sunce to svuda svetli. Arlekin je, pak,
j edini trezven ovek.
Naravno, gde se pojavi ovakav ovek, smesta nastaje skandal. On nema pojma o paradoksalnom
biu sveta. Sve u svemu, na osetljivim takama on osea kao da nije sve u redu. Veruje, na
primer, da je jako ono ega je mnogo, odnosno ne zna da toje neega vie, tim je slabije. Svet
veruje ako mnogi kau isto da je to istina. Na primer, ako su svi ludi, veruje daje onaj koji je
trezven toliko luda da ga treba premlatiti. Svet nema ni pojma o tome da je on, u odnosu na
Arlekina, ba u takvom nepostojanju kao druge linosti drame u odnosu na Romea i Hamleta.
Arlekin je postojei, a ostali su u odnosu na njega nepostojei. U doba izbijanja peloponeskog
rata u Atini su zapoele velike pripreme. Ljudi su trali ovamo, jurili onamo, vukli, skrivali,
naoruavali se, selili, opratali, vikali. Diogen, stari Arlekin, videi to poeo je da kotrlja svoje
bure na glavnoj ulici. Deset koraka na jednu, deset na drugu stranu. Vanredno revnostno i brzo.
ta radi, ludo? pitali su ga. Vidim, odgovorio j e Arlekin, svi se vredno pripremaju, ni ja neu da
zaostanem.
Logika postojanjaje paradoksalna. Kada je Bog stvorio oveka, i sam je bio zauen. Rekao je:
stvarao sam ga tako da i u telu bude duhovan, a evo i u svom duhu je postao telesan (Bosije).
Postojanje je istovremeno samom sebi subjekt i objekt. Zato je paradoks onaj momenat kojim
ovek svoju linost moe da naini sopstvenim objektom, jezik. Zato je jezik paradoks. Zato je
paradoks J a. J ajesam u svoje ime, ali ne zbog sebe. Nenadoknadiv sam i nezamenljiv. Bilo ko
moe bilo ta da uini umesto mene, ali niko ne moe da postoji umesto mene i u moje ime ne
moe rei dajeste J a. Ali ako sebe zadrim samo za sebe, sebe sam izgubio i postojanje mi je
izgubljeno. A ako samog sebe pustim, zadovoljan sam i postojanje mi je ispunjeno bogatstvom.
Ne moe se zamisliti muniji skandal nego kada u svet astoljublja, u sred srede sveanih lai
najmljenih ubica i izdajica stupi Arlekin. Zabezeknuli bi se svi Riardi III i Magbeti i Cezari i
Antoniji. Evo oveka koji nema principa i nema takozvanog ivotnog cilja i ne eli da bude estit
graanin i ba ga briga za moral i ne potuje ni bogate ni mone. Neobian ovek! Kadaje Til
Ojlenpigel silazio s planina, plakao je jer je mislio da e morati da se penje, a kada se peo,
smejao se jer je mislio na silazak. ta raditi s ovakvom ludom? Aleksandar Veliki j e priao
Diogenu koji se sunao i rekao mu: Poeli neto, ispuniu ti elju. Stari Arlekin j e odgovorio:
Makni se, ne zaklanjaj mi sunce.
Izbace ga? Smeje se. Ne daju mu da jede? Smeje se. Rugaju mu se? Smeje se. Izmlate ga? J o
vie se smeje. Zatvore ga? Tek onda se istinski smeje. Ceo grad, cela zemlja me se plai. I
kraljevi i bradati savetnici i vojnici i policija i bogati, svi se plae. Majke brzo sakrivaju keri.
Sinovima nareuju da odu u sobicu. Naunici se vrpolje, svetenici okreu glave. Pravi skandal.
Zato?
Dva velika Arlekina Evrope su ekspir i Rable. Stari Pouis, veliki majstor ljudskog znanja naeg
doba, od njega niko danas ne zna vie o paradoksu postojanja i magijskoj prirodi, napisao je
ogromnu knjigu o Rableu. Arlekin je zapravo, veli on, kosmika beba, maleno, novoroeno dete,
kao mali Heraklo, koje nita ne zna, a i nee da zna o logici ludake koulje u svetu astoljublja.
Za njega je jedna jedina stvar vana, da se naslauje u zanosnom blistavilu, to i jeste ivot, i da
uiva u njemu. Bez bilo kakve rezerve, bez prepreka i bez zabuna i komplikacij a i sramote. Da
uiva i da ne doputa uznemiravanj e u uivanju. Tajna malog deteta je to misteriju sveta vidi
tano onakvom kakva jeste, i za njega je potpuno suvino sve toje takozvana filozofija, kojoj se
podsmeva, i to je takozvana religija koju smatra ludilom. To je megalosauruska snaga i lepota
pantagruelovskog ivota. Toje Rableova sakralna opscenost i nebeska profanost. To je
entuzijazam apetita i saturnalija pijenja. To je nevina udnja za uivanjem, jer je ivot sladak i
divan. To je ono to ekspir naziva midsummermadness, ludilo sna letnje noi. To je ono zbog
ega je nama toliko potrebno dobrojelo i pie i poljubac i ljubav i dobro spavanje i toplota i
cvee i etnja i suneva svetlost, i zbog ega nam ne treba, uopte nam ne treba strka,
pogrbljenost od rada, la, nadmenost, bradata nauka i religija poutelih pergamenata. Zbog toga
nam je prvenstveno potreban mir, velikodunost, vedrina, smeh, ivot bez predrasuda, i zbog
toga nam ne treba dumbus, gungula, rat, podlost, princip i nasilje.
8
Neobian spomenik nam je ouvan iz drevnog Egipta. Dvadeset dve slike koje se i danas koriste
kao dvadeset dve karte u kartakoj igri, dvadeset i jedna je obeleena slovima i brojevima od
j edan do dvadeset i j edan. Dvadeset i dve slike, tarot, znae dvadeset dva stepena starog
egipatskog posveenja. To su slike: kralj (mo vaulting ambition), toak (toak sudbine), srea
(kruno okretanje), rtva, prestupanje preko velikog praga (smrt). U nizu slika poslednja je luda,
bez slova i bez brojke. Luda, da, bez slova i brojke, kao to to i prilii pravoj ludi, poslednja kao
neko ko je izvan igre, ko ne dolazi u obzir, samo ga tek tako treba pomenuti, radi celovitosti, j er
je tu, neporecivoje tu. Arlekin. J o je lepo toje bio primeen. U Egiptu su ga jo uzimali
ozbiljno.
Znanje posveenja je da ljudska dua, kada je prola svim putevima moguih carstava sudbine,
stie do nule, bez slova i bez brojke, do take izvan igre, do onoga koga se sve to tek toliko tie
to se tome smeje. Kome je celokupno postojanje midsummer madness. Moda nestaluk. U
svakom sluaju ponaa se veoma neutivo i u stanju je da udari zvrku kraljevima i da bude
grub prema njima. Kada Stavrogin razgovara s generalom, odjednom ustaje, prilazi mu, i bez
razloga i povoda, ugrize ga za uvo. Kada ludi govore velike mudrosti, on zvecka svojom kapom,
a kada mu kau da e mu ispuniti bilo ta bude poeleo, on odgovara: skloni se, ne zaklanjaj mi
sunce.
O Arlekinovom znanju ne govori samo egipatsko posveenje. J evanelje takve naziva
siromanim duhom. Blaeni siromani duhom, hoi ptochoi to pneumati, odnosno anije haruach.
Zbog ega je luda na vrhuncu posveenja u tarotu? Zato to nema znaka, nema brojke, nema
slova? Zato je izvan igre i ipak, ipak, zato je najjai, jai od kralja ili od sudbine ili od smrti?
J er ludi stepen posveenja, dvadeset i drugi, dostie samo ovek koji se vie ne boji ni da e
skapati od gladi, ni da e biti ostavljen ili ponien ili ismejan ili muen ili zatvoren ili ubijen. U
njemu nema nikakvog potovanja prema talarima i ordenju i gomilama novaca. Luda se ne boji
grdnje i snova, sablasti i proglasa i nabijenih puaka i ne plai se da e umreti ranije od onog
vremena kada e i inae uslediti njegova smrt. Najvii stepen posveenja tarota je luda koja se
vie niim ne moe zaplaiti. A Arlekin se zato ne plai, jer je, kao to veli Pouis, pantagruelsko
dete koje uiva bez srama i drhtanja u slatkoj opojnosti ivota, i ne doputa da u tome bude
uznemiren. Ovo megalosaursko dete nema pretenzija prema takozvanoj nauci i mudrosti. Blaeni
siromani duhom. Blaeni oni koji su siromani i zbog toga imaju zahteve prema duhu, oni koji
su gladni i edni duha, a ne nauke ili mudrosti, nego neposredno i istoduha. Zedni su neega od
ega ive. to im daje snage, lakoe, svetlosti, vedrine, ara, strasti. Duh nije filozofija i nije
teorija. Duh nije znanje i nije mudrost. Duhje svetlost sveta, svetlost koja se javlja kao
neustraivost, kao bezbrinost, kao poverenje, kao ljubav, kao detinja ud.
Akoje neko dosegao neustraivost, odnosno ako se vie niega ne plai, sam sebi je dovoljan da
bude srean. Kakva sloboda! Kakva bezbrinost! Ne drhtati i ne brinuti, ne cvokotati ni pred
nasiljem, ni pred orujem. Meutim, to nije sve. Arlekin se boji, ali pored toga ivi u stalnom
zahtevu duha i iz tajnog izvora neprekidno dobija bezbrinost i poverenje i vedrinu i raspo
loenje, odnosno duh. Ovakav je ovek potpuno neupotrebljiv za ludilo vlasti. Bilo ta da kae ili
uini, to moe biti samo skandal kao to je skandal ono to ine Hamlet i Romeo i Timon i
Pantagruel i Tukstoun i Til Ojlenpigel. Svi su u munoj nedoumici. ta da im uradi? Prezir?
Smeh. Batine? Smeh. Zatvor? Smeh. Ne boje se. Ne pridravaju se pravila igre. Trebalo bi da
drhte? Izvan igre su, ni slovom, ni brojkom nisu oznaeni. Ne kolebaju se zato to su odbacili
svako tlo ispod nogu. Potpuno su se predali nesigurnosti, ili, to je prema paradoksalnoj logici
postoj anj a istovetno, stoje na temelju vrstom kao stena. ovekje moan tek onda ako je nita.
Prokleta situacija. Naravno, ne za Arlekina, nego za svet. Uasnoje iveti ovako da neko u
svakom trenutku, bez razloga i povoda, moe da ustane i da zagrize uvo gospodina savetnika.
ak i uvo gospodina biskupa. Uasna je ova magijska paradoksalnost postojanja. Luda. Izgleda
kao budala, bar po izrazu lica. Siromaan duhom. Ali se uvek smeje i bezbrian je i poseduje
neku nepobedivu snagu. Budala a ipak nije. On je siromaan duhom i njegovoje carstvo
nebesko.
Moemo ga susresti na kineskim i japanskim crteima tuem i na drvorezima. Katkada sedi sam,
kao Pablo od Vilandolida, i smeka se preda se. Sigurno misli na nekog visokog dravnog ili
crkvenog velikodostoj anstvenika i zabavlja se na paklen nain. Katakad samo dremka i time
pokazuje da sve to za njega ne vredi ni da se naceri. Ima sluajeva kada se vie njih skupe,
raupani i dronjavi, uore i kikou se. Sigurno jedan nagovara ostale da organizuju juri na
tron, da se probiju napred, da stignu sve do Arabita, da zbace Boga, da preuzmu svetsku vlast, da
prigrabe bezmerno blago, da osnuju nepobedivu vojsku i da podjarme zvezde. I dok jedan s
velikom revnou objanjava prednosti ove sjajne moi, druga dvojica gotovo da prasnu u smeh.
J edan od njih se konano klanja pred drugim i kae: Gospodine direktore! Ili kae: Gospodine
predsednie! Samo je to nedostajalo! Prasne homerovski smeh. Vae kneevsko visoanstvo!
Kako si? Kako si, gospodine kralju? Gospode Boe, kako si? Gue se od smeha.
Evo Franj e Asikog u skromnij em oblij u i blieg, tog blistavog uda Arlekinadeteta. U Evropi
nije bilo oveka koji bi temeljnije bio osloboen straha. Nigda nije bilo nikoga u kome bi dublje
ivelo poverenje i nenost i zahtev za duhom i bezbrinost, niko se nije manje plaio siromatva,
oskudice, smrti. Sveti Franja je ovek koji ivi pod zahtevom duha, koji se smeka i razume
jezik ptica i propoveda ribama. ta propoveda? Moe se zamisliti. Siromatvo duha. Tajnu
dvadeset drugog stepena tarota, nemojte biti brojke i slova, nego budite nule i istupite iz sudbine,
jer ste ondajaki. Kao to Sofokle kae: moan samo sam onda ako nisam nita. Nemojte imati
sudbinu. Sudbina ne znai nita drugo do sukobe. Nita drugo do mrviti se i boriti se i razboleti
se i ljutiti se i mrzeti. Imati sudbinu jeste put koji vodi u bitku za tron. A ko je upao u ludilo
vlasti, izgubljen je. Sveti Franja je ribe uio filozofiji Tukstouna i Pantagruela. Kakvaje ova
filozofij a? Ako te sudbina premlati, podnesi to smireno i smej se. Podmetni lea i kai da e se
ti pre zamoriti udaranjem nego ja trpljenjem. Samo udri. Dok sudbina u besu ne vikne, kraljeve
sam pobeivala, a s ovom ludom ne mogu da izaam na kraj.
11
Nekoliko velikih dela umetnosti predstavljaju Arlekina, kao Pikaso, ili uman, ili Stravinski, ili
Velaskez na dvatri mesta. Klovn je sam i pogled mu je gotovo prazan. To je bespredmetan
pogled koji je tako karakteristian za melanholiju, ne vidi nita, odnosno ba vidi nita. Ne boji
se. Za to je on isuvie lud, odnosno siromaan duhom. Drugaije reeno, bezbrian je i nula.
Nema od ega da se boji. Ipak se u njemu nalazi melanholija kao paradoksalni kontrapunkt
njegovom smehu. Ovu zagledanost u nita Pikaso je vie puta naslikao, naroito u slikama Klovn
u crvenom, Dva Arlekina i Tri muziara. Ali gotovo svaki istinski slikar je prvren cirkusu, kao
to su ekspir i Molijer i Aristofan i ostali Arlekini pozoritu. Stravinski u Petruki daje ovaj
klovnovski smeh duboko istaknut melanholijom, Velaskez ga slika u nekoliko svojih luda,
uman govori o njemu u Kamevalu, u Leptirima, ali prvenstveno u Krajzlerijani i u Noveletema.
uman je inae imao nekakvu teoriju da su u njemu zejedno luda i melanholik, dva bia u sebi
nazivaoje Euzebije i Florestan.
Arlekinova sezona su pokladi. Praznik princa karnevala, ili to je isto, Dionizija, to je magino i
paradoksalno vreme godine kada se ljudi oblae u lude i igraju i smeju se i mnogo jedu i piju. To
je karneval koji uznemiruje odreenu duu i dionizijski entuzijazam kada plane magijska
paradoksalnost postojanja i jurne na ulicu, a iz ljudi provaljuje na elementaran nain i kada je
doputeno da bez bilo kakvog razloga i povoda ugrizemo j edni druge za uvo. Geslo je
Arlekinovo geslo: God is in his heaven all right with the vvorld. Dok je Bog gore na nebu, svet
je u redu. Ali pod maskom. Lepo maskiran da ga niko ne vidi. A pod maskom se nalazi
melanholija, kao to se ispod Euzebija nalazi Florestan i kao to se na licima luda Stravinskog i
Velaskeza i Pikasa nalazi ukoena nenasmeenost. Logika postojanja je paradoksalna i zbog toga
se iza smeha nalazi tuga od koje ona ivi, a iza klovna se nalazi melanholija kao vatra i hrana
vedrine. Melanholija nije strah i nije drhtanje i nije brinost i nije strepnja. Melanholija je
melanholija. Nemogue ju je pomeati s neim i ne moe dalje, kao tajanstveno i neizrecivo ime.
Melanholija je misterija lude. Ko nije tuan, nije prava luda. Ne zna da bude dovoljno sladak i
dovoljno lak. Ne zna da bude kao Franja Asiki, ili kineska luda i Pantagruel i Til Ojlenpigel.
Kako je to divno to je oboje zajedno u aroliji paradoksa, istovremeno kikot i duboka tuga. Ko
ne zna melanholiju ne moe biti bezrian, ne moe da skae i da fabrikuje igre rei i ne moe biti
grub prema glupim kraljevima. Melanholija ga ini sipkim. To ga ini neustraivim. To ga ini
nulom. J er moan sam tek onda ako nisam nita. Melanholija ga ini veselim i detinjastim i
siromanim duhom.
Najvee udo sveta je vedrina. Od toga je samo vee udo to vedrina ivi od melanholije.
Najprimamljiviji paradoks postojanja. To je najvie znanje Arlekina.
12
Tajna dvadeset drugog stepena tarota, tajna lude s kapom od praporaca ne moe se nauiti. Ko
stigne do najvieg stepena, on je slobodan i neustraiv. Arlekinova misterija se ne moe predati,
svako treba sam da je dosegne ako za to ima dovoljno snage i odvanosti. I ako je dovoljno
gladan i edan duha. Ne moe se uiti ni znanje Pantagruela, ni Tila Ojlenpigela, ni Nasradin
Hode, ni Diogena, ni Svetog Franje. Zato? J er je ovaj svet ovde u svoj svojoj celini instinkt
vlasti i otuda je u krugu posedovanja. A Sveti Franja i Tukstoun ive u krugu postojanja. Ceo
ovaj svet ovde zajedno s Riardom III i sa svim kraljevima i biskupima i savetnicima ivi zato da
neto ima, eir ili mnogo novca, ili kariku u nosu. I filozofi, i umetnici, i herete, i devojke.
Vlast, rang, glas, posed, kua, novac, nakit, znanje, odelo. Zbog toga ako i postignu neto,
postaju veliki u posedovanju a svako posedovanje je uestvovanje u vlasti trona sveta. Ovi su
svi geniji posedovanja. Arlekin pak pljuje na genije. Ako bi neko rekao da je Arlekin genije
nasuprot ovome, rekao bi glupost. Postojanje nema genija. To je razlikovanje. A Arlekin pljuje na
razlikovanje. Celina postojanja je stalno i savreno otvorena za sve i svako ivi od njega onoliko
koliko hoe. Ovde nema smisla ono da ja imam vie. Svako ima isto toliko i moe da stekne
koliko hoe. Zivot se ne moe poiveti umesto drugog. ak to intenzivnije ivim, time inim
dostupnijim i za druge intenzivan ivot. Takva je paradoksalna logika bivstva. Arlekin se odmah
i uvek moe prepoznati po tome to ima pouzdano ponaanje prema posedovanju. Nema
nikakvog oseanja prema privatnom vlasnitvu. Arlekin je siromaan. U Indiji ga zovu sanjasin.
Na njemu je samo pare vree, za pojasom jedno lone. Zbog toga se ne moe zaplaiti i zbog
toga ga sudbina uzalud tue, smo se smeje. Nita se od njega ne moe oduzeti, jer on sam se ne
moe oduzeti. Njegovo se postojanje ispred drugih ne moe uzeti i ne moe se poharati. Arlekin
je sasvim smiren, jer nita nema to bi mogao da izgubi. Sveti Franja je stupio u mistinu vezu sa
siromatvom. Svet je privatno vlasnitvo pronaao na viem stepenu ludila. Kineske i japanske
lude su raupani i dronjavi kao Diogen i Tukstoun. Nigda jo nije bilo niti e biti bogatog i
monog Arlekina, jer koje bogat i moan, taj neprekidno drhti. Nema zabavnije lude od
ovakvog drhtavka kada mu iz depa uzmu komad metala, poinje da galami i da doziva policiju.
Svi ive u krugu posedovanja, a ne, kao to tarot kae, u krugu nule. Moan sam samo onda ako
nisam nita. Postoj anj e j e, nekako, ovakav paradoks. Ludi pripada znanje i siromanom duhom
carstvo nebesko.
Sanjasin je dronjavi i raupani prosjak, bezbrina i vesela luda, oni nemaju nikakvih pretenzija
na one posede koji ostale primamljuju. K adje SokratArlekin etao atinskim bazarem i video
mnoga jela, odela, nakita i svile, ovako se oglasio: koliko svega to meni nije potrebno. Tragedija
je J ova to nije umeo da bude Arlekin kadaje sve izgubio, da ustane i da zviduui krene
drumom.
Arlekin nije genije. Nije pored genija vladanja i znanja i umetnosti genije postojanja. Najee i
ne zna ta je genije, kao Don Huan odAustrije, samo zija i ne razume zato se pravi komedija od
rei. Ako razume, kao Sveti Franja, sedne i smei se i pridrema. Ili ako se susretne s dvojicom
sebi slinih, uore i kikou se. Genije! Ista re kao kralj. Ili biskup. Njegovo gospodstvo
Gospod Bog. Od ovakvih rei ovek poinje da se plai. Onda je ipak bolje iveti u krpama i
prositi. Dok Bog ivi gore na nebu, svet je u redu.
Melanholija poznih dela
1
0 Betovenovim poslednjim kvartetima teko je govoriti ne zato toje u njima zazvuala najvia
muzika za koju mi znamo, ve zato to ova muzika nije prevodiva. Njen jeziki pandan,
meutim, moe se pronai tek na nekoliko skrivenih mesta umetnosti. To je svet drugog dela
Fausta, Edipa na Kolonu, ekspirove Bure. Kunst derFuge, stari Tolstoj i Sezan spadaju ovamo
isto tako kao starac Platon, Heraklit i Lao Ce.
ta to odvaja kvartete od ranijih dela? Isto ono to odvaja Fedra od Nomoa, Henrika IV od Bure
1Anu Karenjinu od Krojcerove sonate. I isto ono to ih odvaja od ranijih dela, spaja ih s poznim
delima drugih stvaralaca. To je zagonetna analogija poznih dela. U poznim delima metafizika i
slikarstvo, poezij a, drama i muzika govore o istovetnom svetu nezavisno od j ezika, razdoblj a,
naroda i vremena. Tu se nalazi jeziki pandan muzike, o Betovenovim poslednjim kvartetima
gotovo je nemogue govoriti na osnovu njegovih ranijih dela. Ali ne samo da se moe govoriti o
njima, nego i treba, ako ovek govori o delima starog Getea i Sofokla, starog Platona i Baha.
2
Pre svega pejsa iz starosti.
Sofokle ne opisuje Kolon. Sve u svemu samo kae: O, predivno mesto sveta! Ipak, u celokupnoj
umetnosti jedva da postoji bolje predstavljeno mesto. Vie je to ravan predeo, via mesta se
uzdiu tek na ivici horizonta. Blago i iroko zatalasane humke. Kolon je ovakva humka. Po
njemu retko staro drvee a na ivici male ume iblje, bunje, trava i grmlje. S beuljka puca
pogled na ravnicu. Omanji salai, nekoliko sela i sasvim daleko kao da je grad. Duboka i
uravnoteena perspektiva. O, predivno mesto sveta!
Gaj? Da, ali kakav gaj! ak i ko nikada nije uo za njega, stupivi u njega poinje da govori tiho.
Miris vazduha je sasvim drugaiji. ak i materija. Drvee tiho gori u ovom intenzivnom
vazduhu. Gladak predeo, selbst der Gedanke gleitet ab, kao to kae Gete: ak i misao sklizne s
njega. Stoji tu neuhvatljivo i neproraunljivo, neshvatljivo i nepokretno. Nema u njemu nita
izuzetno. Ali, stupi u njega i najeie se.
Kolon je sveti gaj u koji bogovi alju Edipa da umre. Ipak, to je pre obesmrenje nego smrt.
Bogovi opet uzdiu starca to pade kao mlad.
Neobinoje to je Edip slep, a cela drama na Kolonu je prepuna pogleda. Tezej veli Edipu: Tvoja
vidovita mo nikada nije greila. Edip kae: Sad ve jasno vidim. A Ismena: U tome to veli,
vidovita mo govori.
K adje Edip video, bioje rob svoje sudbine. Ovde na Kolonu slepac je poeo da vidi. Sad ve
jasno vidim. Ne samo sakralnu stazu koja vodi u smrt, ne samo svoju sudbinu, ne samo ljude,
Ismenu, Antigonu, Tezeja. On stupa u svoj gaj obesmrenja. Pita gde se nalazi. Ali po vazduhu
koji mu struji preko lica i onako zna da je na Kolonu, gde e s njega sada neopozivo biti sprana
mrana i krvava sramota ivota.
Pejsa iz starosti nije visoka i stenovita planina. Ona je za osamljene mudrace. A starac nije ni
osamljen, ni mudar. Starac je star. Pejsa iz starosti nije more. Ono je za strasnike, avanturiste,
poudne. Nije uma, jer je ona za askete, mistike, lovce. Nije pustinj a, j er j e ona za konjanike,
razbojnike i pustinjake. Pejsa iz starosti je gotovo prazan prostor, malo drvea, tek malko
uzdignuta humka, retke senke i bolno duboka perspektiva. Ubog, jednostavan, gladak, bez
senzacij e i bez ivopisnosti. Nikakvog skrivenog efekta. Nieg teatarskog. Ali na ovom praznom,
gotovo pustom, neobraslom mestu koje je bez efekta sasvim je drugaiji miris i materija vazduha
i ko ovamo stigne, i nehotino govori tiho. Ovde se ne bi mogla podii kua, selo, jo manje
grad. Na ovom mestu niko ne bi mogao da izdri ivot. Ovde se ne moe derati ni svaati se.
Nita nije toliko nemogue kao to je vaar na Kolonu. Nije za oveka. Mesto gori u temperaturi
pojaanoj stalnim prisustvom vieg postojanja. O, predivno mesto sveta! Nikakva lepota,
nikakva krasota. Ovaj gotovo prazan prostor je nemilosrdno trezven i potresno jednostavan. Ovo
je pejsa iz starosti u Betovenovoj muzici na Kolonu, u Sezanovim slikama na Kolonu, u Lao
Ceovoj filozofiji.
3
Iz ranijeg ivota poneoje nekoliko dvosmislenih uspomena. J edna od njih je etiri sive ene.
Nikada ga nisu naputale, ali ne zato to su ga volele. etiri sive ene nikoga ne vole. One su tek
tu i uvek i nema mesta gde ga ne bi pratile. Ako je sam, ako je s dragom, ako je s prijateljima. I u
snu se javljaju, neme senke, Beda, Briga, Bolest, Oskudica. I sada su ti negde. Nemaju moi, ali
su tu, stajae mu i pored groba i sa ulnom tugom i ravnodunou e gledati za njegovom
duom koja odlazi. Bilo je sluajeva da se borio s njima, iako je znao da je to beznadeno.
Pokuavao je da ih otera. Tada je jo bio mlad. Kasnije se privikao, ne na njih, nego na njihovo
prisustvo. J o kasnije je alio, ne sebe, nego njih. ta hoe? ta to neprekidno iekuju? Zar je on
tako sjajan plen da su one tako istrajno od ujutru pored njegove postelje i nepokretno stoje u
pustoj sobi? Uvek ekaju. ta? Nepodnoljivo je ovo strpljenje. ekaju bez radoznalosti, istrajno,
gotovo s opako ravnodunim licem.
Druga uspomena je da je bez recepta. J o sasvim rano su mu nudili na desetine recepata. Ovako
e biti bogat. Ovako e biti srean. Najbolja je ista estitost. Vrlina na kraju trijumfuje. Znanje
je mo. Ni jedan jedini nije ga privukao, vie su mu bili smeni. Zatim su mu nudili rafinovanije
recepte pod firmom nauke i religije. Mamili su ga komplikovanim blaenstvima. Nikada mu ni
na pamet nije padalo da nasedne bilo kome. Bez recepta. Odbaciti upravlja i na okean! Ostali
su uali u luci i razbijali glave o tome ako eventualno ipak zaplove, po kojem e metodu da
brode i kuda da putuju. Naravno, nikada nisu napustili luku. Sam bez recepta na okeanu. Bilo
kuda da stigne, svuda je bio stranac, jer bi ga svuda smesta pitali kakav mu je recept. A on ga nije
imao. Isklj uili bi ga i posmatrali. Mislili su da poseduje skriven tajanstveni recept i da ume da
otvori sve skrivene riznice, samo nee to da oda. Stvar je na koncu postala dosadna. Ostaoje
sam. Nekoliko ena se radoznalo uljalo oko njega kako bi mu izmamile tajnu. Bilo je sluajeva
da dopusti da ga prevare za nekoliko poljubaca. Naroito nije bilo zanimljivo. Zato ba ove dve
uspomene tegli sa sobom?
4
Raj Logosa je jedno od najintenzivnijih mesta celokupnog postojanja. Zove se takojer je ovek
posle izvesne granice prinuden da pojaa jezik u javnoj upotrebi i da oprie magijskim
pojmovima. Raj Logosa je ovakav magijski pojam.
Drugaije bi se mogao nazvati i obesmrenjem rei. Njena suprotnost, pak, dostupnaje relativno
lako. Suprotnost je ono to se uopteno i prilino davno nazivalo knjievnost. J ezik knjievnosti
je zapravo mrtav ili stran ili pozajmljeni jezik, odnosno nije jezik, nego ponajvie ifra, ponajvie
sleng, odnosno terminologij a. Knjievnik je parazit pravog j ezika. Zbog toga je tako beskrajno
siromaan reima i zbog toga se prikazuje tako bogatim. Sve u svemu, ukupno nekoliko rei.
Spolja su ove rei magijske, ali samo spolja. Volele bi da budu mantra, odnosno arobne rei
koje poseduju mo stvaranja smisla i reavanja krize. Knjievnost odlikuje terminologij a, a ne
mantra, odnosno knjievnost nema smisla i stvarnosti se ne moe ni pribliiti. Knjievnost je
surogat j ezika i tano dogovara zahtevima onih koji ili ne umeju ili nee ili ne smeju da ive
pravim ivotom.
Zaslepljujua i prividno bogata upotreba rei u knjievnosti rezultat je sloenog rafinmana.
Knjievnik je zapravo nadrimajstor i to najopasniji. Rutina mu je nadrimajstorska. J ezik mu je
bljutav i neukusan. Muzike nema. Napadan je, vetaki, pun trikova i razmetljiv. Knjievnost ne
operie pravim, nego vetakim i lamm reima. Zbog toga deluje kao da je stil, mada je jedna
vrsta nemutog govora, kao i svaki sleng i terminologij a. A pravi stil je, pak, liturgija.
Obesmrenje rei je gotovo tana suprotnost knjievnosti. Toje konstantno stanje jezika proeto
strahovitom i vrelom arolij om, j ezika iji kratki bljesak umetnici i filozofi nazivaju nadahnuem
ili inspiracijom. Opojnost rei je jedno od najintenzivnijih mesta postojanja. J edino sredstvo
znanjaje re. Stari Heraklit najvie zna o ovome mestu, on je iveo u ovom transcendentnom
entuzijazmu logosa. O ovom entuzijazmu govori Origena u svojoj velikoj metafizici logosa. To
je uasna vatra J evanelja po J ovanu kada kae: U poetku bjee rije, i rije bjee u Boga, i Bog
bj ee rij e.
O, jeste, dok ovek re ne shvata i ne ivi, ne moe shvatiti ni zato je Isus nazvao J ovana, Petra
i J akova boanergesima, odnosno sinovima Grmljavine. Ali ako zna da su imali mo nad duama i
to posredstvom rei, a naroito ako uje tutnjavu njihovih rei ,,U poetku bjee rije i Bog bjee
rije, onda e odjednom razumeti, rei ne govore, nego prava snaga rei grmi. Boanerges je
magini pojam. Logos koji izvire iz zanosa rei. Zanos reima je jedna od najviih moguanosti
spasenja. U odnosu na ovekov prosean nain ivota, ovo stanje izgleda kao jedna vrsta ludila.
Ima neeg mahnitog u tome kada stari Sezan kae: hou da umrem dok slikam. Ko je okusio re,
moli se da prestupi prag u entuzijazmu logosa. Slika i skulptura i muzika, naravno, govore iste
takve mantre kao pesma ili misao. Mantra je arobna mo stvaranja smisla i reavanja krize.
Ako oveka zahvati zanos rei, poseduje neprepoznatljivo obeleje. To je vetaka raskalanost.
Ludilo strasnog rada, bolno i divno, muno i blistavo, kao ljubav i bolest zajedno. Kao ljubav
prepuna mune strasti i kao bolest puna tamnog uzbuenj a. Ko ne ume i nee da se odrekne ove
raskalanosti, ali kome se pretea i grena tama proisti, on stie u Raj Logosa. To je jedno od
najintenzivnijih mesta postojanja. To je posed magijske moi logosa. Nikakva rafinovanost.
Nikakva rutina. Nikakva knjievnost. Nije parazit. Postoje sluajevi kada je ekstaza logosa
takva kao urlajue mucanje. Heraklit kae za Sibilu da je stenjala i uzvikivala neartikulisane rei
i da su one imale smisao koji je govorio vekovima. ovek u zanosu govori mantre, stvara smis
love i razreava krize, i u vlasti je tajanstvenog ina koji otvara svako tajanstveno mesto, otvara
svako zatvoreno srce, razvezuje svaku nemost, svako gluvilo pretvara u ujnost, lei oduzete i
kljaste, pokree planine, smiruje oluje i pretvara vodu u vino. Entuzijazam logosaje jedno od
najintenzivnijih mesta postojanja.
5
Nestani, arolijo!
To je oprotaj od obesmrenja rei. Kada to ekspir kae u Buri, izlazi iz Raja Logosa. Bura je
puna odbljesaka spasenja, ali samo odblj esaka, j er rei nemaju sjaj samostalne svetlosti. Svetlost
je otupela. Ton postane siv, specifino i strahovito otupi. To je ton drugog dela Fausta i Kunst
der Fuge, ali se nigde ne osea bolje nego u Tao te ingu i u Betovenovim poslednjim
kvartetima.
Predahni, arolijo znai da ovek anele rajalogosa otputa u miru. To je gotovo ometajui
nedostatak zanosa, naroito posle usijanih mantri, posle potresnih uzbuenja i uivanja koja seu
do kostiju, posle plamenog entuzij azma. Osnovni ton Betovenovih kvarteta je isti kao hor
staraca u Edipu na Kolonu, hor promukao i dubok, troan i taman, to je upalj glas u kome nema
nikakve magije. arolija je prestala.
Ovoje mesto intenzivnije ak i od malopredanj eg. Ta bezbojnost od koje se jei. Ako ovek
ispravno ivi, on raste u srazmeri svojih gubitaka. Odrei se. Odrei se i rei. Odrei se, kae Lao
Ce, ne znai nita drugo do ostati ceo. Biti iskrivljen ne znai nita drugo do postati prav. Biti
prazan ne znai nita drugo do postati ispunjen, biti rastrgnut ne znai nita drugo nego se
preporoditi. U tamnom tonu i ogoleloj bezbojnosti poznih dela ova je uplja iskrivlj enost, ova je
rastrgnuta upljina tu stoji Edip kada kae: Tek ako sam Nita, onda sam Mo? Izgleda da se
treba odrei i treba postati iskrivljen i prazan i rastrgnut i troan i bezbojan i biti upalj i siv. Tek
onda sam Mo ako nisam Nita? O, nita lake od toga, kae Gete, ali od lakog nita tee nije! U
poznim delima to je gotovo bezglasno dubok i monoton bas, intenzivnij e mesto celokupnog
postojanja ak i od rajalogosa.
6
uti to u izvoenju kvarteta i tako razumeti veoma je teko. Zato? J er su kvarteti obavezno
knjievno obojeni kao Kunst der Fuge, Edip, Bura i ostala pozna dela koja se mogu javno
prikazivati. Sasvim prirodno. Oito da ne bi bilo veeg skandala nego jednom prikazati amol
kvartet u njegovoj bezbojnosti i uasnoj tronosti, dronjavoj harmoniji i razbijenim zvukovima,
gotovo nemim tonovima, prema istinskom sadraju koji se u kvartetu i nalazi. Svima bi to bilo
huljenje. A to bi i bilo. J er nema takvog izvoaa koji bi poznavao tako nezamislivu snagu bia
poj aani blizinom smrti u poznim delima, kao to su to znali Betoven, Bah, ekspir, Sofokle,
Lao Ce. Nema ga, a ne moe se ni zamisliti takav izvoa da ovde vie nije re uopte o uivanju
i iskriavim uzbuenjima, o aroliji i opseni. arolija je predahnula. ovek ivi u nikada
nenadanoj slobodi, jer se oslobodio ak i najvieg oblika magije.
Odbacio ju je. U svakoj umetnosti, ak i u dubini najvie postoji malo komedije, ma koliko bila
mala. Sada je i ona nestala. Samo sam onda Mo, ako nisam Nita? Nita lake od toga, ali od
lakog nita tee nije. Nema vie omame i maske i parade. Svaki talog je sagoreo u biu koje je
napeto konstatnim prisustvom smrti. ta je preostalo? Pravo. To je pravo. Ostaloje i inae bilo
smee. Smee i galama. To j e j edna vrsta tiine. Trebalo bi biti oaj an. Ali gde j e ve oaj! Das
Leere lernen, Leeres lernen? nauiti ono to je prazno, uiti prazninu? Schvveige still uti
tiho. Oprotaj od arolija. To je Kolon. ivot nije ezdeset, osamdeset godina, nego veno
postojanje i ne treba iveti tako da ovek na kraju bude uniten, nego tako da kad bi ak i hteo,
nikad se ne bi mogao unititi. Nauiti ono toje prazno, kao to kae Gete. Odrati samo ono to
je pravo, kao to ine kvarteti. Predahni, arolijo. Iskopneti i postati iskrivljen i odrei se. To je
melanholija kasnih dela, koja je intenzivnije mesto ak i od Raja Logosa u celokupnom
postojanju.
7
Opte razumevanje izvanredno olakava ivot. Prikazuje znaajna podruja postojanja. Razume
se da su malo pretesna, ali su dobra ba za onoga ko ne eli da ode daleko, tek onako oko kue,
ponajvie koliko u dobru etnju. Postoji zatim i nauka koja predstavlj anj e nastavlja i izvan
poznatih podruj a, ne preterano pouzdano i vanredno se pravei vanom, ali ipak. Tamo gde
nauka zastane, umetnost dalj e nastavlj a. To j e mnogo divnij a i egzaktnij a karta, tu ovek retko
doivljava razoarenje, ali je mnogo vie prijatnih iznenaenja.
Ali ta se dogaa onda ako ovek dospe na takvo mesto postojanja, gde pre njega jo niko nije
boravio? J este, ta se zbiva ako ovek uje takve rei koje jo niko nije uo i niko nije izrekao i
neizrecive su, ako vidi takve slike koje jo niko nije video i koje se ne mogu naslikati i ima takve
vizije i iskustva i takve snove i potrese koje niko ne poznaje i o kojima zalud pie i govori, i slika
ih, niko ne zna gde se nalaze i postoje li uopte? ta se zbiva ako ovek stigne na takvo mesto
koje je na Ijudskoj karti nepoznato i ostane sam, savreno bespomoan i osamljen i sam? Tada
od oveka uzmiu ak i privrenici i poinju da sumnjaju i da se plae. Toliko ga se plae da ne
smeju rei za njega da je jadan. ak ni da je Iud. Ins Unbetretene, nicht zu betretende. Ins
Unerbetete, nicht zu erbittende. ta se zbiva ako ovek stupi tamo kuda je zabranjeno i ta se
zbiva ako stupi tamo kuda se ne moe stupiti?
Kau da je to smrt. Bela tama. Tamo ivi tano pored nje. Toliko pored nje da ve vidi kao u
susednu sobu. Odatle se ve neto uje. Ne razume, ali ipak uje. Gde se ve moe doviknuti. To
je neumoljivo? Odande kuda je zabranjeno stupiti, navire hladnoa. Studena je to promaja, ali je
tako neobina! Najei se od nje, ali ga spopada takva vrelina da mu kosti poinju goreti. Rane?
Trijumf? Radost? Pobeda? Razoarenje? Slom? Nita.
ivot je tako stvoren da bilo koliko da je gorak, ma koliko da je uzburkan, ili mraan, bedan, ili
prljav i zatrovan, u njemu postoji kap blagoslova, kap meda. Bez ove kapi slasti nije mogue
iveti. J edna jedina kap meda. Nema takvog podlog i pokvarenog i propalog i razvratnog oveka
u kome to ne postoji. A ivot nikada nije mogue toliko ukaljati da bi on izgubio ovu kap meda.
Pretposlednj a kap meda u ovekovom ivotu jeste uivanje u enskoj lepoti. Pretposlednj a mo
od koje nema odbrane. Poslednja je melanholija. Nemo i bolno uivanje nad neshvatljivom i
nerazumljivom prolaznou ivota. To je poslednja kap meda. Ta zaguljiva slast na pragu bele
tame. Melanholija je poslednja kap prolaznosti, na karti postojanja, na granici nedokuivosti je
poslednja stanica. To je ono mesto gde je stari Lao Ce jo jednom i poslednji put vien i
prepoznat i gde je zamoljen da svoje znanje zapie i gde je napisao Tao te ing. Za prikazivanje
mesta postoj anj a ima samo j edan j edini nain, a to j e re.
8
Melanholija nije stvar raspoloenja, nije oseanje, nije psihiko stanje, nije bolest. Melanholija je
krajnja stanica prolaznosti, poslednja, najzadnja kap meda ivota. To je krajnje uivanje i
najzadnje saznanje. Ova slatka tuga je poslednja omama ivota i poslednji zanos oveka, ovo je
poslednja sigurnost i ovo je poslednja opasnost. Za opte razumevanje strano i strahovito udo,
za nauku patoloko udo, za umetnost sakralno udo. Ali za sve nedostino udo. Melanholija
ima svoj jezik, najneizreciviji od svih jezika, svoje slikarstvo i muziku, koji se ponajmanje mogu
naslikati i opisati od svakog slikarstva i muzike. Ima sopstvene vizije, sopstvene snove, potrese,
sopstvenu osamu, bespomonost, strah, tajnu, poverenje, sopstvene rane i radosti i poraze. Ceo
ivot zagnjuren u poslednju kap meda. ovek zna da vie nema, ovo je poslednje. To je
pouzdana svest da je poslednje, to je melanholija. To je svest da nema vie, u ovoj kapi se nalazi
sve to je ostalo, to je melanholija. Izgleda da ak ni muenje nikada nije bilo slade nego to je
sada. Nikada nije bilo ovako primamljivo, tako beznadeno i uzaludno primamljivo a ipak tako
potresno slatko.
Gluvi skokovi i bezbojna pesma Betovenovih poslednjih kvarteta uasan je i poslednji napor. J o
jedanput. J o jednom, pa nikad vie. Nema vie nikakve analogije s prethodnim. Ne moe se
uporeivati sa ranijim delima. Nema mnogo smisla. Ni onako niko nee razumeti i verovatno
nikada niko nee razumeti. Nije to lepo, nije opsena i nema niega to bi manje bilo uteha. Ali
takva ga je navala prinude obuzela daje morao poverovati kako nema nita vanije nego to
uraditi. J o ovo jedno. J o jednom i nikad vie. Ne za nekoga ili za neke. Tek tako. Neka bude.
Postojanje se moe prikazati samo reima. I brojka je re, i boja je re, i zvuk je re. I slikarstvo i
muzika su re.
Sasvim precizno zna da bi ovako trebalo izraditi to raspoloenj e, ovako ga uobliiti, ovako
zavriti, ali ne radi tako. Iskrivljuje ga i preskae, tako da na kraju ostaju samo signali. Kakva
praznina i pusto! Tako je grevito, trulo i uplje kao deblo na Kolonu. Ko ga razume? J a ne. J a
samo radim. Sigurno bih poludeo ako ne bih radio.
Tek odjednom tresne u laganu i sveanu pesmu. Pa zar to nije ludost? J este. Najpre zderati s nje
lepotu da bi tretala i kadje ogoljena, tek onda je dobra. U meuvremenu mu se javljaju
groteskne vizije i muno se ceri. Usred molitve vidi udnog starca kako juri, pod pazuhom mu
dva arava. J edan tamnoljubiast, drugi narandastocrven, a oba u dronjcima. uje da starac
neto vie, kao da kae da ga saeka. udan glas! Opisuje ga. Usred molitve. Vizija i obinost.
Senilnost i infantilnost.
Niega se ne boji. ak ni da usred molitve koijaki psuje i da pljune u lice zaljubljene ene.
Uas. J ednom kao da je bio uo glas, veoma davno j edan j edini glas, i od kako ga je uo, zna da
se posle toga nita novo ne moe rei. Vie ga nikakva nevolja ne moe snai. Ovaj glas ga je
cepio protiv svakog neznanja i razoarenja, lai i nade, sanjarenja i avanture i arolije, sna i elje
i mudrosti i strasti.
Kakvog smisla ima to je celog ivota negovao visoku lepotu i ukus, ozbiljnost i ist stil a sada
pravi ovakve nezrele nestaluke? Smrvio je svoju celokupnu muziku logiku. Stoji bespomono i
razmilja, ali se ne koleba i ne dvoumi. Radi dalje.
10
Vidljivo je to na slikama starog Sezana, postoji u drugom delu Fausta, u Tao te ingu, ali nigde
toliko kao u poslednjim Betovenovim kvartetima. Kao da su sastavljeni iz paradi koji ne
pripadaju jedno drugom, ak su nabacani. Moda materijal nije hteo da se sloi i starac ih je ipak
prinudio da se nau jedno pored drugog. Nasilno, nestrpljivo i uz strasnu urbu. Na Sezanovim
poznim platnima promiu raspomamlj ene i debele linije. Pukotine. Kao da je starac u svojoj
nemotivisanoj srdbi najpre lomio svoje slike i tako ih slikao. U Betovenovim kvartetima
gomilaju se teme u svojoj nepovezanoj natrpanosti. Sve to, kao na Sezanovim slikama, izaziva
utisak da je stara luda sada ve zaista potpuno izgubila pamet i da hoe da skrpi na svaki nain
misli koje uopte ne pripadaju jedna drugoj. Na svaki nain, jeste, beleke i ideje, fragmente iz
korpe za otpatke, neprevrele efove. Glupo eksperimentisanje koje nema nikakve veze s
umetnou. Tek to neto zapone, odmah to naputa, udeva paradoksalne ideje s namerom da
napetost kasnije doradi i razrei, ali sve ostavlja onako kakojeste i juri dalje. Ali i ne juri, pre e
biti da besciljno i nepredvidljivo skae as ovamo as onamo, tako da u oveku jedva da i bude
ta drugo osim uznemirenosti i straha. Onaj ko ga slua ne dolazi do daha i ne zna da li mu j e uvo
odreklo poslunost ili mu je um poremeen. (Been justed from your senses).
Melanholija nije jednostavna. Uopte nema sloenijeg ni slojevitijeg stanja od melanholije u
starosti. ovek istovremeno doivljava sva razdoblja ne samo svog sadanjeg ivota. Kao da su u
pravu oni koji zastupaju selidbu dua. Prole i sadanje i budue karme se gomilaju u
melanholiji. ovek simultano ivi desetak sudbina koje jedva i pripadaju jedna drugoj, koje su
razliitog porekla, doba, zanimanja, rase, razvij enosti, temperamenta i odvijaju se istog asa i
minuta i trena. Suludo bogatstvo i suluda sloenost. Katkada se dve sudbine nadu jedna pored
druge, jedna je troetvrtinski andante u fismolu, druga alla breve con brio u gduru. ta onda?
Obe se istovremeno oglaavaju. Kao maija dreka. Da se poludi.
Stari Sezan je bio egzaktan ovek. Nije ga mnogo brinulo ko ga koliko razume. Njemu je bilo
vano da naslika ono tojeste, tano onako kakojeste. Ako delovi ne pripadaju jedni drugima a
stvari i vidno polje presecaju crne munje, onda to tako i treba prikazati da odgovara stvarnosti.
Zgomilalo se deset ljudi i on vidi umesto deset Ijudi. Ni Betoven nije odbacivao stvarnost. Ako
postoji nagomilanost, onda ona postoji. Izgleda kao da je u suludoj brzini skrpljena od paradi
koji ne pripadaju jedni drugima. Nije o tome re. Nikada on nije komponovao s toliko briljivosti
i prisustva duha. Ali takva stvarnost, tako nakrcana, izgleda tako razbijeno i izmeu pojedinih
delova sevaju ovakve brutalne crne munje. Sasvim heterogena materija, u njoj due koje je bude
i koje sujo pospane, pametne i razvratne, zaljubljene i opijene, zloinci i fanatici, razbludni i
pohotljivi i sve to istovremeno skriveno i neuhvatljivo.
Postoje vremena kada izgleda kao da gomilanje odbacuje materiju celokupnog ljudskog
postojanja. Ali nije. Ono to odbaci u tome je upravo neobino to svaki deo, odnosno svaka
karma i svaka sudbina posebno ima svoj lini odnos i svaka je toliko najosetljivije dodirnuta i
zainteresovana svojom sopstvenom linou da je greka iskljuena. To nije neto uopteno.
Ovde je uvek faktiki o tome re. Pa jo i vie. Ovde je sve istinski i faktiki on sam. Ako je
paradoks, onda jeste paradoks. Ako izgleda da su zgomilane beleke, onda tako izgleda. Ako
izaziva strah, onda izaziva. Kao da je polomljen? Nepovezan? Ipak je tako.
11
Hor staraca na Kolonu kae: Uasno, stari, sve davne patnje probuditi iz sna!
Za stanje melanholij e j e karakteristino toje dvojno. Naravno, nema nikakve veze sa
izoidnou, jer nema nikakve veze s patologijom. Melanholija je poslednji blagoslov ljudskog
ivota. ovek u melanholiji neprekidno je bar u duploj situaciji i to objanjava ono to treba da
nazovemo ujnou.
ujnost se nekada nalazi u kompoziciji dela. To je sluaj kvarteta u amolu, u Tao te ingu, u
Edipu na Kolonu i u Faustu. Drugde u umetnosti probija vie glasova, kao u Buri, ili u Kunst
derFuge, ili kod Platona i Tolstoja i kada god probije, svaki put se dogodi da se obori celokupna
egzistencija dela.
Osnovni stepen, na koji se uje pozno delo, obino je hor staraca na Kolonu, kolebljiv i
bezbojan, promukao i monoton bas. Izgleda da je to ona osetljivost i natimovanost koja je
pogodna da obuhvati neizmerno moniju snagu nego to je ljudska. Na ovom stepenu se uje
neki sablasno ist i otro preseen glas. Katkada tek kao jedan udar. Katkada pod velom. Ako je
udar, onda celo delo poinje da se ljulja. Ako je veo, ovek se prestravi, j er osea da delo tone u
veo. U drugom delu Fausta ovi se glasovi probijaju u velikom broju. U Buri je prvi pokreta
Arijel a na pozornici se pojavljuju Ceres i Iris i vile i harpije i nemani. Ovi glasovi su vampiri,
vile, kamenovi, ribe. Glas u Edipu na Kolonu proima srazmerno sve elije utkane u delo.
Izgleda kao da je ceo Edip ujnost i kao da ceo Edip negde nematerijalno lebdi u vazduhu.
U amol kvartetu situacijaje sasvim neobina. Postoje jedinstveni i dugaki delovi, naroito
spori stavovi, koji stranu muziku koja dopire s nezamislivom koncentracijom prevode na jezik
ljudske muzike. Od tona do tona, precizno od takta do takta, svaki akcenat, pojaanje, slabljenje,
erupciju, bujanje preinstrumentalizuje na jezik nae zemljske muzike. Slinog ostvarenja nema
u ljudskom svetu. Betoven je u ovo vreme ve bio potpuno gluv i tako nije znao, nije mogao
znati kakve glasove uje. Tumaio ih je kao ljudske. Da jo nije bio gluv, ovi glasovi bi mu
sigurno razorili uvo.
To nema nikakve veze s halucinacijom. Nije re o viziji i snu i imaginaciji. To je oitovanje
stvarnosti koja je neizmerno monija od oveka. Das strakere Dasein, kaO to kae Rilke: ako
bismo u nju mogli potpuno prestupiti, nae bie bi se istopilo. I ako je ve re o snovima i
halucinacijama i opseni i aroliji, nema sumnje da je na ivot arolija, to je opsena i san i
halucinacij a. We are such stuff as dreams are made of, kako ekspir kae u Buri: od one smo
grae od koje je san. And our little life is rounded with a sleep. J adni na mali ivot pluta na sred
okeana sna. Ovaj san u kome ovde ivimo, to je na sadanji ivot i na ovo bie sna mi ujemo
stvarnost. aroliji je kraj. ,,Now my charms are all overthrown (moja je ar isilela). This
rough magie I heere abjure (danas poriem ovu grubu magiju).
arolija je najvea i od nje je vea samo stvarnost. I nije problem opsena, zemno bivstvo, ono
ovde, ne privid, ne sudbina, ne sluajnost, ivot, ljubav, zanos, no, tajna, kob, strast, ne!
Problem je upravo prosto mono bivstvo, druga strana, svetlost, stvarnost. To je teko. To je lako.
O, nita lake od toga i od lakog nita tee nije.
12
Ako je umetnik domaio insturmentalizaciju kojom moe da preuzme pravu stvarnost, njegov
posaoje okonan. Ne domaije svaki umetnik. Malo ihje, Sofokle, Gete, Rilke, Betoven,
Tolstoj, ekspir, Bah, nekoiika filozofa, Platon, Heraklit, Lao Ce. Domaili su je na kraju svog
ivota i onda ve znaju ta bi trebalo da uine. Znaju i s ovim znanjem neophodan bi im bio
potpuno nov ivot kako bi i ostvarili ono to znaju.
Stari Tolstoj u dnevniku i pismima pisanim na samom kraju ivota neljudski pati. Ve zna. ta?
Zna ono to i Edip, da je ovaj ivot ovde mrana i krvava sramota. Spasao je poslednju kap meda
i poslednji blagoslov i domaio znanje o istinskom ivotu i stvarnosti. U ruci mu je a osamdeset
mu je godina. ta ume od toga da ostvari? Da li da pokua sebe da promeni da bi postao istinski?
Da li da objavljuje istinski ivot? Kao stari Platon koji je isto kao i stari Tolstoj domaio znanje i
kad ga je domaio, imao je osamdeset godina. Kao Gete. Kao Lao Ce. Ve uje glasove istinskog
bivstva iz prave stvarnosti i sada bi trebalo da naini, ne delo, nego oveka. Trebalo bi da naini
istinskog oveka i istinski ivot i trebalo bi da pristupi preobraavanju sveta i celo oveanstvo
bi trebalo nauiti na koji nain se to moe uiniti.
ta da radi? Da i dalje radi? Da i dalje ivi u razvratu rada? Kao Sezan koji je rekao da hoe da
umre dok slika. Stari Mikelandelo klee skulpturu i naputaje. Zapoinje drugu. I nju naputa.
Betoven celokupnu stvarnost instrumentalizuje na ljudsku muziku. Rilke govori o moi bivstva
anela. Sofokle pita: da li sam samo onda Mo ako nisam Nita? To je melanholija poznih dela.
Zadobiti znanje i ne moi ga koristiti. Do sada je bio slep, ali sada, kao Edip, vidi jasno. Sada
ve vidim jasno. Izvan opsene je. Predahni, arolijo. Iaen iz svog smisla (been justled from
your senses). Pohaban i posiveo, ali nikad nije imao takve moi kao ovakav prazan i razglobljen.
Vie se niega ne plai, jer se nalazi neposredno pred neumoljivom kapijom. U meuvremenu je
ivot potroen. Nema vremena za veu polovinu dela. Treba ii. Sada! Ba sada!
Po reima starog Tolstoj a j asno se vidi da on nije tako shvatio stvar. Verovaoje da mora traiti
pravi ivot i kad ga nae, treba da ga preda ljudima. Ljudima, jeste, svakome bez izuzetka. Da je
mogao znati, ako ga nae, nikome ga ne moe predati! Da je znao! J er njemu nije bio potreban,
njemu, Tolstoju, nego njima, ljudima, svakome od njih! Nije ga pribavljao za sebe. I sada mu
ostaje u ruci. Toje melanholija poznih dela. Nikome ih ne moe predati. Nikome, nikome na
celom svetu.
To je Kolon, predivno mesto sveta. J adan, gladak, neivopisan, gotovo prazan prostor, bez
lepote, bez slasti, nemilosrdno trezven i jednostavan.
Pitija
1
Apokaliptina poplava uasa koju je istorijsko oveanstvo preivelo tokom tri hiljade godina,
nije bila besmislena. Treba patiti, to je sigurno. Ionako je uvek samo re o tome vredi li ili ne
vredi. Na pragu, danas, ve se vidi da je vredelo. Na pragu, danas, u doba nezamislivog
pojaavanja uasa i njegove gotovo unitavajue zgusnutosti, mnotvo ljudi je ve nalo smisao
patnje. Ne tako to su izrekli neku arobnu re i na njoj izgradili uenje o spasenju. Uenje o
spasenju, hvala lepo, mi ne bismo vie. Ako istorijski uasi i nisu valjali, u svakom sluaju bili su
dobri da se neopozivo razoaramo u uenje o spasenju. Pojavili su se prvi obrisi sakralnog
subjekta. J edini lek protiv istorijskih uasa jeste ovek koji je jai od svakog uasa. Ne uenje.
Ponajmanje uenje o spasenju, odnosni univerzalni recept, program, plan i generalno spasenje.
Posle svega to smo preiveli, ako bi neko neto od ovoga jo hteo da uzme za ozbiljno, bio bi
prinuen a zauzme mesto na granici kretenizma i svesne prevare sveta koja zadire u okorelu
zlonamernost. Smisao patnje jeste da treba iveti kao ovek koji moe da izdri ovaj uas. A
takav ovek postoji. Takav nivo postojanja, takvo znanje i takav smisao, takva razmera, takva
mera je postala mogua i vidljiva i ostvariva, koja je via mo od svakog istorijskog uasa. To je
sakralni subjekt. Blagoslovena kap koja je istisnuta iz hiljadugodinjih muka. Smisao
apokaliptinih patnji. Ona zbog koga je vredelo sve to uraditi. Kao to se kae, sudbina nije tako
dobro vaspitan gospodin, kao biskup od Kenterberija. I kada operie po svemu sudei veoma
retko primenjuje anesteziju. O toj injenici neprekidno treba voditi rauna. Mi smo danas, u
naem veku, imali prilike da iskusimo ta znae operacije vrene bez injekcije. A po bolovima
operacije mogli smo da zakljuimo o njenoj teini i znaaju. Treba patiti, to je sigurno. Samo je
re o tome vredi li ili ne vredi. Na pragu, danas je ve vidljivo da je vredelo. Takav nain i nivo
postojanja, takvo znanje, takav smisao, takva razmera i mera su postali mogui i ostvarljivi, koja
je via mo od svakog istorijskog uasa.
2
Sakralni subjekt, ukoliko se to moe videti po njegovim prvim crtama, gotovoje ujednakoj
razmeri arhaino apokaliptian i u potrazi za spasom. On je u svom biu stopio tri velika svetska
razdoblja, zlatno doba, istoriju i iskupljenje. Zato je sakralan, zato je dijabolian i zato je ljudski.
avolski je pametan, magino grean i jevandeoski ist. U njemu nema nita od pokvarenog,
sladunjavog i srozanog hrianstva. Ali niko od njega ne zna bolje da je anima naturaliter
christiana. Zato u njemu nema niega od scijentinog strunjaka, niti od teroriste morala. Od
doba Napoleona politiari pipkaju prema njemu. Eksperimentiu magijskim metodama, ali ni
jedan od njih nije uspeo da uz arhaino i apokaliptino postojanje domai i tree, spasenje. Bez
J evanelja, pak, ne moe se nainiti ni jedan jedini korak. Sve ostaje ljudsko i avolsko, a da
nije moglo postati sakralno. Zato prva pojava novog ljudskog oblija nije Napoleon, nego Gete.
Osamnaesti vek je uveravao da ovaj ovek mora da bude enciklopedista. Devetnaesti vekje dugo
mislio da on mora biti naunik. Potom revolucionar. Danas ve znamo da je on i naunik, i re
volucionar, i osvaja, i pesnik, i filozof, i svetac. Bie takvih razmera koje smo poslednji put
videli kod Empedokla. Meutim, Empedokle je potpuno arhaian ovek koji ne razume istoriju i
bori se s njom. Sakralnodijabolian ovek ume da sjedini kolosalne razmere Lao Cea i Enoha i
Orfeja s demonskom glau istorijskog oveka i sa istotom znanja anela. Ovaj ovek se
trenutno nalazi na podruju umetnosti i filozofije. Izaziva prilino veliku zbunjenost. Ne zna se
ta uiniti s njim. Ako je slikar, on prestupa u muziku i poeziju, ako je mislilac, dopola je pesnik,
dopola naunik, ako pie muziku, naizgled je filozof. Uvekje pomalo prorok i lekar, mag i luda.
I kako je neobian. Njegova tajna ipak nije u onome to radi, nego u onome kako postoji. J edna
vrsta posveenosti. Kao blagotvorno prisustvo uasne moi, okean, kada se smei i tajfun koji
miluje. U prvom trenutku on kao da je bezbonik. Iako je u svakom sluaju jakovljevska priroda,
on se bori s anelima da bi video Boga. to su vei kolektivna beda i dril i teror, on se sve bre i
svesnije razvija i postaje sve jai. Na kraju, treba da bude zahvalan nasilju, jer ga ono vre
utemeljuje. Nee ustuknuti od proroanstava, isto tako ni od matematike, kulta i mistike, a u
svemu eli da bude egzaktan. Granice postojanjaje pomerio u nedogled. Nema mesta gde se ne
bi oseao pozvanim. Za sve je zainteresovan. Zato izgleda kao da je smea deteta, mudraca i
lude. Nita mu nije vie strano od povlaenja, kompromisa, plena i nasilja.
3
iveti na onoj razini na kojoj ovek stvara ili misli, za sada je veoma teko. U svakom sluaju
mora da bane neto nepredvidljivo da bi ovek stvarno mogao da ivi na onoj visini na kojoj
umetnik stvara, pesnik, mislilac pie. J este, neto neoekivano mora da provali da se ostvari ono
to on misli, da draga i visoka mo napisanog prigrli uza se ivot i snaga miljenja da ozari i
prosvetli ivot. Kako bi divno bilo iveti na onom nivou na kojem ovek pie!
I kakva je to razoaravajua bespomonost kad ovek tresne s neba razmilj anj a i to ne sedam
puta dnevno, nego sedamdeset i sedam puta i zna da mora da umre ovakav kljoknut i
bespomoan i oslabljen, a ne u onoj divoti u kojoj razmilja.
ovek neprekidno zaostaje iza stvarnosti svog ivota, iza stvarnosti svog razmilj anj a. Ma koliko
da se trudi, dahe i spotie se, posrne i na kraju se zagui i ne moe dalje. ovekov ivot kaska
za njegovom umetnou, bez i najmanje nade da bi je jednom mogao sustii.
Ovde nije re o drami idealnog i realnog. Ovde je re o dve faktiki date realnosti, ovako: o dve
realnosti koje su u svakom trenutku date i prisutne, odnosno o istroenoj dvostrukosti, gde se
jedna od realnosti j avlj a za oktavu via od druge, a druga gotovo da zamire od toga to je nia i
to ne moe da se uzdigne.
Ali, ovekje razreio dramu dve realnosti. Zna da je veoma teko iveti na onoj razini na kojoj
razmilja. U svakom sluaju mora da bane neto nepredvidivo da bi zaista mogao da ivi u onom
carstvu i lepoti u kojem razmilja. Meutim, nepredvidivo i neoekivano se u svakom trenutku tu
i nalazi. Taj prodor neprekidno traje. To je potresnost. Toje pomo. Toje ono tree u dve
realnosti, ostvarenje kada se ivot moe uzdii do razmiljanja. Kada se ovek faktiki
ostvaruj e.
ovekovo bie ne zauzima dve, nego tri ravni. ivot je troglasan. Metafiziari kau da je ovek
telo i dua i duh. Zbog toga postojanje ima tri perioda, zlatno doba, apokalipsu i iskupljenje.
Zbog toga ovek ivi u tri sveta, u sakralnom, u dijabolinom i ljudskom svetu. Nebo, zemlja i
podzemni svet. Dva su fragment. Tri su kosmiko i univerzalno j edinstvo. Drama se razreava u
svetu troglasnosti. Pomo. Potresnost. Ona trea stvarnost koja je neprekidno ovde, koja je
nepredvidiva, nepredvidiva ali je ovde. ovekuje veoma teko da ivi na nivou na kojem
razmilja. Ali ovek treba da ivi na onom nivou na kojem razmilj a, j er i inae, i onako svako
ivi tano u milimetar na onom nivou na kome razmilja i razmilja na onom nivou na kojem
Mora se primiti k znanju injenica pojave sakralnodij abolinog oveka. Ovo bie govori i dela u
stotinu znakova, ali iznad svega i pre svega: postoji. Danas je ve neophodna namerana
kratkovidost pa da neko ovog oveka ne vidi kako se sve ee i u svesnijem i odvanijem obliku
pojavljuje u poeziji, muzici, slikarstvu, filozofiji. Stvarnost je agilna, ko je zapoeo da stvara svet
prema svojoj slici, i nad apokaliptinim silama istorije zadobie mo. Meutim, ono o emu je u
ovom trenutku re nij e sakralni subj ekt, nego ena koj a nj emu odgovara.
Kae se, ena bi se prodala i avolu, ali nij e sklona da odstupi od svoj e lepote ni za mrvicu. To j e
tako i sasvim je ispravno. ar enske lepote, meutim, razume samo onaj ko zna da je bar njena
polovina rezultat saveza s avolom. Ne kao da bi bilo ko mogao imati ili ima bilo kakav prigovor
protiv toga, izuzev puritanaca. U svakoj enskoj lepoti ima neto avolsko, zbog toga toliko
deluje na nas i zbog toga se ne umemo odbraniti od nje i zbog toga su se i andeli pobunili i
zaljubili u ovekove keri. Moramo znati da smo u neprekidnom dodiru s podzemnim svetom i
ni za trenutak ne bismo mogli iveti bez pakla. Zenska magija lepote potpuno odgovara
dijabolikim strastima mukarca i oboje su misterija koju sjajno shvatamo, a da je nismo ra
zumeli. I to je u redu, jer nita nije vanije nego da ovek bude u stalnoj vezi s nerazumljivim. O
demonskoj prirodi enske lepote potpuno su neobavetene naroito samo ene, koje to i ne
razumeju. Postoje ak i takve ene koje zbog ove magije imaju griu savesti, magija lepote je
izgubila meru. To je neoprostivo. S pojavom sakralnog subjekta mera je ponovo uspostavlj ena i
zabuna na celoj liniji vie nije mogua.
Kao to mukarac svoje paklene strasti kontrapunktira eterinim smislom i oboje odrava skupa
svojom ljudskom sutinom, i ena je prisiljena da svoju dijaboliku leptou kontrapunktira
aneoskom naravi i da je odrava u ravnotei sa svojom sutinom ene na zemlji. Na ovaj nain
ena moe da bude slobodnija avolica, j er j e dublje aneo i iskljuivije ena. Rascvalo telo ija
je tajna nevino srce.
Beme kae da je prvi ovek bio androgin. Mukarac i ena u jednom licu. Stvaralaka polna mo
nije bila raspoluena. Ali muko bie prvog oveka nije dopunjavala Eva, dananja ena, ta ena
je bila Sofija, kao to Beme pie: Devica nije stvorena i nije roena i vena je: mudrost i kopija
Boga. Na drugom mestu: Sofija je mudrost Boga i veita devica, nije ena, nego neukaljano i
isto bie, kopija boga. ovekovim sagreenjem stvaralaka mo je raspoluena. Adam je
izgubio Devicu i dobio enu... a Devica ga eka da se preporodi i da ga opet primi.
Ove rei se ne mogu uzeti dovoljno ozbiljno. Ono o emu ovde govori Beme, toliko je
intenzivno i saeto korektno, toliko je arko aktuelno u svakom trenutku bitka, da ko to ne vidi i
ne doivljava, on mora da je nesvestan istine pravog postojanja. U tome to Beme kae nije
vano to Eva, ena nije izvorno ovekova polovina i primordijalna dopuna stvaralake polne
moi mukog bia, nego to je loa kopij a izvornog i njegova iskvarena kopija. Nije vano ako
stvari i stoje tako. U Bemeovim reima vano je bie
Sofije, to je najvanija vizija i otkrie celokupne istoije sveta. A Sofija nije neka malokrvna
mentalna sablast. Sofija je mudrost i kopija Boga. Vena devica. ivo blistavilo. Neizreciva
arolija. arobni sjaj mudrosti Boga, prema kojem je i sam Stvoritelj bespomoan. I poto je i on
sam njoj izloen, moe samo jedno, da se u nju zaljubi. Sofija je ena u koju je Bog zaljubljen.
Ona je u ivom obliju nepodnoljivo arobno ogledalo svih elementarnih strasti stvaranja,
otelotvorena stvarnost svih tajnih magija stvaranja. Sofija nije roena. Nije stvorena, Sofija kao
kvintesencija maginog stvaranja dela, u jednom trenutku, neoekivano i nezamislivo, zablistala
je i sa suludom arolijom odjednom je bila tu na zaprepaenje Stvoritelja. Kakav potres! Sofija
je ta devica, to nestvoreno i neroeno bie, mudrost, istota, osmeh arolije stvaranja,
nezamislivo toplo i neshvatljivo uzbuenje i bljetavi nemir kojeg se ne moemo zasititi, kojeg
se ne moemo nagledati ni s uplaenim zanosom napipati. Kao da to nije mogue i kao da nije
nedoputena opsena. Zabranjeno je ludilo i slepo pretrivanje i jedina mogunost je da se od
njenog bia edno pije i pije.
6
Ko je Bemeovu Sofiju ma i za trenutak doiveo, zna da biti mukarac ne znai nita drugo do biti
edan mudrosti Boga, to i nije nita drugo do neprekidne zaljubljenosti u Sofiju, odnosno u
svaku enu bez izuzetka. to se ova ljubav faktiki ne moe iveti, posledica je pokvarenosti
sveta. Sutina svakog mukarca i peat njegove sutine jeste e za Sofijinim smekom, za
smekom kojim je zavoleo celokupnu velinu Boga i u njemu se beskrajna mo preobratila u
bezgraninu lepotu. Pre nego to se Sofija pojavila kao arolija iz magije Boga, a da se nije
rodila, a da nije stvorena, Stvoritelj je bio J edno. Medutim, imaginacija je otelotvorena u
stvaralakoj traumi. To je bilo nepredvidivo. To otelotvorenj e j e Sofija. Meutim, njenom
pojavom magina mo stvaranja nije prekinuta. Katastrofa raspoluenosti nije doivela krah.
Rezultat je bio nezamisliv. Postojanje se udvojilo. Temperatura se odjenom udvostruila. Pojava
kolosalnog lica i slike i bia, u kojem je stvaralaka mo raspoluena, nije snizila magini ar
stvaranja, nego je njegovu intenzivnost ba udvostruila. Zato onaj ko govori da udvostruenj e
stvaralake moi vodi u nesvest, taj grei. Dvostrukost j e dovela do nepredvidivog pojaanja
zanosa stvaralake moi.
Obrazac postojanja u naem svetu je istovetan, ak ako se on oituje i sasvim zastrt velom,
meren prema naoj prirodi i naim proprocijama, ali jo uvek dovoljno snaan da bude sredite
celokupnog bia. Naroito u sadanjem trenutku kada nastaju prve konture sakralnog subjekta i
novi mukarac ve je poeo da nazire odgovarajuu enu u apokalipsi istorije. O nezamislivoj
moi ljubavi danas se mnogo govori, naroito u psihologiji. Ali se jo uvek ne govori dovoljno.
Pojedinci vele da se preuveliava znaaj erosa. Verovatnoje nemogue preuveliati znaaj
erosa.
Govori se i o veoma staroj misli koja razdvaja eros i agape. Bez troenja naroito mnogo rei na
sporedna objanjenja, kratko bi se moglo rei da se ovde javlja problem crvenog i plavog.
Crveno nije nita drugo do eros, dijabolika strast i ar pribavljena prodajom due avolu, a
plavo je plava ljubav, zanos nebesko plave boje. Grci su stepen ovoga entuzijazma nazivali filo
zofija, ljubav prema sofiji.
Izmeu crvenog i plavog postoji elementarna razlika, to dobro znamo. Ali nije roen niko ko bi
ih u samom sebi razdvojio, a takav se nee ni roditi. Smisao razlikovanja, pak, nije u tome. ak
ni u tome to dananji svet, navodno, fiziku strast eli da uravnotei duhovnom. Zahtev nije
protivtea, nego pojaavanje. Agape se zbog toga j ae j avlj a da bi eros postao jo crveniji.
Podzemnoj strasti sakralnog subjekta ar azurne Sofije odgovara eni. Trijumfalnom smislu
mukarca crvena ar ene. Mukom plavom ensko crveno, mukom crvenom ensko plavo. To
pripada poveanju nivoa postojanja, njegove nove mere, proporcije.
Telesno nije vie nejako u duhovnom biu, nego je upravo na vioj napetosti. Sofija nije
bestelsna. Sofija je samo ena i upravo zbog toga samo telo. J edna njena polovina je dobila ar iz
pakla, druga polovina je osmeh blistavog plavetnila mudrosti. To je crvenoplava sakralno
dijabolika ena.
I konano, u ovom sluaju nije re o dve, nego o tri stvari. Nikada ne treba zaboravljati da je bie
jedinstvo tela, due i duha. I ljubav je trojna, nije samo eros, nije samo agape, nego je i seks.
S pojavom Sofije udvostruenj e postojanja pojaalo je stvaralaku traumu do stvaralakog
zanosa. Plava strast poj aava crvenu, crvena plavu. Svet j e tako nainj en da se tamo gde se
napetost suprotnosti pojavljuje ne javlja nesvest u biu, nego potencirani entuzijazam.
8
Danas, faktiki iva figura Sofije mogla bi se zvati Pitija. Ne zbog toga to raspolae naroitim
prorokim darom. Proricanje u ovom trenutku nije bitno, a moda nikada i nije bilo, naroito za
one koje ne interesuje budunost, j er znaju da e se i tada dogoditi tano ono to se jue dogodilo
i to se veito dogaa. Nije vano ta Pitija kae o onome ta e biti, nego ta zna o onome to
jeste.
Pitija je bila Apolonova svetenica u Delfima. Nedaleko od svetilita je sedela na tronocu iznad
peine iz ije dubine kuljaju isparenja, a omamljena Pitija govori rei koje razumeju samo
posveeni. Pitijino znanje se moe domaiti reju dodir. Onaje u dodiru sa silama. Ona je
dotaknuta. Dotaknuta je oseanjima i opaanjima i smislom. Ona ima osetljivosti da razume
sile. To je u njoj vrednost. Re dodir govori da Pitija dostie Apolona, Apolon dodiruje Pitiju.
Pitija je dotaknuta, ona je u dodiru s visokim postojanjem. Dodir doticaj osetljivost
dodirivanje oseaj smisao opaanja vrednost. Toje carstvo Pitije ene. To je njeno
iskljuivo znanje. Ona je dovoljno osetljiva da bude u dodiru sa smislom. To nije privilegija
Pitijedue. To je znanje teladueduha Pitije. Telo, to naj dragocenij e sredstvo, ne moe se
preskoiti. Ona je u dodiru telom. Telo joj dodiruju. Telo je opaanje i osetljivost.
9
Naa osteljivost je u prvom redu osetljivost za jezik. To je ljudska rejezik. Pitija zna jezike bez
rei. Ne samojezik oiju, pokreta, ne samo jezik preutanih oseanja. Pitija zna jezik ivotinja,
naroito ptica. Poznaje jezik svetlosti zvezda, uma mora, umora uma, treperenje plamena,
mirisa cvetova. Govori let orla, govore zvezde, talasi mora, kronja hrasta. U Dodoni su bile
ene koje su predskazivale po utanju Zevsovog drvea, ali ovde opet nije vano ta su
proricale, nego to su govorile ono tojeste.
Pitija zna da u pristrancima brda postoji mesto gde se uvee lagano sputa hladovit vazduh s
visokih planina i ako se ovek postrance okrene pravcu strujanja, moe uti ta veli vetar. On
govori neobino duge rei, s akcentima koji se jedva podiu i sputaju, za tren prekida govor i
ponovo ga nastavlja. Govor se ne moe prevesti, ali i nema potrebe za prevoenjem, jer je po
sebi savren smisao. Stvar ulnosti. Ona je dotaknuta. Ako sie do reke, na jednom mestu voda
izgleda kao da kljua. Vrtlog navire iz dubine i govori. U tom govoru je mnogo glasova ,
katkada r i 1, i ovim prostim j ezikom govori ono to se drugaije nikako ne moe izrei. Tako
govori let golubova na plavom nebu u letnje jutro kada izvode svoj let, krue u visini i kada se
okreu, a sunevi zraci se odbijaju od njihovih krila. Tako govori plima na moru, u sanjivom
ritmu dubokog disanja, gotovo spavajui, o tajni okeana i tako trepetom govore nou zvezde o
beskrajnim svetovima. Ona je dotaknuta. uje kada pljusak pada po jezeru i kapi kie ljapkaju
po vodi kao vilinska deca. Sve je to stvar ulnosti. Osea ako neko u daljini pomisli na nju, ak i
koje pomislio, aki taje pomislio. Osea akoje via sila dodirne svojom milju. Osea vrelo
hujanje bestelesnog zraenja, koje je istovremeno i hladovito, a lii na svetlost zvezda i na
nadahnue, istovremeno poinje da plamti od njega i da pada u zanos.
10
Pitija se od svih ljudi razlikuje po tome to je ona u dodiru sa znanjem koje smo zaboravili, ali
koje je nezaboravno. Zapreteno, ali nije pokopano.
Sa znanjem od kojeg se neprekidno udaljavamo i oko kojeg neprekidno kruimo. Ona je u
dodiru s njim i ona jedina zna da ono to mi nazivamo opaanjem i to je jedina veza meu
nama i jedina izmeu sveta i nas, i nije nita drugo do izbledela kopij a izvornog neposrednog
znanja. Negda je postojalo vie i savrenije znanje od ovog, znanje koje nije imalo potrebe da ga
vide i uju i dodirnu, i vie smo znali. Izvorno smo sve znali neposredno i neposredno smo
iveli zajedno s celokupnom stvarnou. Toje bilo postojanje kada su Adam i Sofija bili jedno,
prvo bie androgin. Mlad si i nevin kao to je Adam bio, oboje istovremeno, pie Beme.
Adam je istovremeno mlad i nevin, savrena slika Boga. Nosioje u sebi obe tinkture, vatru i
svetlost. Naravno, vatra oznaava crvenog erosa, svetlost je nebesko plavi agape. Pitij a j e j edino
bie koje poseduje nezaboravno znanje da smo izvorno bili androginska bia i da smo
neposredno iveli zajedno s vaseljenom i da smo veita androginska bia i da ivimo zajedno s
vaseljenom.
Umesto izgubljenog neposrednog znanja nastalo je ono to mi nazivamo ulnim iskustvom.
ovek zato vidi jer je slep i zato uje jer je gluv. Kuanje je posledica neznanja kuanja. Ono to
nazivamo ulnom delatnou, to je zamrlost ula. Sve sam zaborav i udaljenost i pokopanost.
Ceo ovaj na ivot nastao je na mestu izgubljenog pravog postojanja. Zakopani smo duboko,
duboko, zaboravljeni u bezgraninoj svetlosti.
Ali ve znamo da je svet tako nainjen da tamo gde se suprotnost pokida, tu se snaga postojanja
ne slama, nego se upravo pojaava. Na poetku poetka, kada je razdvojeno nebo od zemlje,
odnosno kada su razdvoj eni muko i ensko, raspoluena stvaralaka polna mo, to j e
udvostruilo mo bia. To je onaj trenutak kada se pojavila Sofija, a da nije roena i da nije
stvorena. To je trenutak raanja ljubavi. To je zlatni trenutak stvaranja sveta. U ovom trenutku
trauma stvaranja pretvorila se u blistavi zanos stvaranja. Crveni eros ne umanjuje plavi agape,
nego mu udvaja snagu. Telo ne potkopava snagu duha, nego je potencira. I zato znamo da kada
smo izgubili izvorno znanje i umesto njega dobili ula, to ne znai slabljenje, nego pojaavanje.
Vidje jedna vrsta slepila, ali slepilo ula je pojaan vid. Gluvilo uva je potenciran sluh. ulno
iskustvo je umnoeno znanje. Toje ono to Pitija zna. To je ono to je u Pitiji ulo, dodir, smisao,
oseaj, osetljivost. Vie od neposrednog znanja.
11
Za nas je Pitija u sadanjem trenutku istorije prisutnost Sofije. Nije uenje, nije nauk o spasenju,
nije astoljublje, nije vladanje svetom, nije religija. U snazi tigra Bogje stostruko prisutan. Pitija
je tamno ogledalo Sofije, the charm of the dark, arolija noi. Splendour vvithout rays, the
shining shadovv. Blistava senka. Ali znamo da j e raspoluivanj em stvaralake polne moi nastao
ljubavni zanos, nezamislivo pojaavanje postojanja. Tamno ogledalo, arolija noi, to je enska
lepota, nije slabija od prethodne, nego je upravo dvostruko jaa. Ovakva no nam se smei iz
enske lepote, ono neznanje koje je pojaano znanje, slepilo koje je potenciran vid. Biti osetljiv.
Vie j e nego znanj e.
12
Sakralnodijaboliki ovek govori i dela stotinama znakova i danas je ve potrebna namerna
kratkovidost pa da se ne primeti sve ee pojavljivanje ovakovog oveka. enski pandan ovog
sakralnog subjekta jeste Sofija. Danas ova Sofija ivi meu nama u figuri Pitije. Pitija je
sakralnodijabolika ena koja nije nita drugo do otelotvorenj e magine arolije, dodirnuta
stvaralakom moi, najvie znanje, u vlasti zanosa ulnog iskustva.
U udvojenoj aroliji entuzijazma ljubav je strast uspostavlj anj a izvornog j edinstva. Svaka ljubav
u sebi samoj vri ovim izvornim jedinstvom. Onoga koga je izgubila, odnosno koga ne moe da
izgubi, koji je ona sama. Svi smo androginska bia. Mlad i nevin, kae Beme, kao toje bio
Adam, oboje skupa. To danas ve zna i psihologija. Paradoks ljubavi je to to oboje znaju a
izgleda kao opsena da ih je dvoje, odnosno da su jedno pa ipak dvoje. U ovoj zabuni tako se
bezgranino pojaava postojanje to je ranije za oboje bilo nezamislivo.
Ukoliko sam mukarac, ja sam duh i stvaralaka mo ukoliko sam ena, ja sam dua i dodirnuta
sam a oboje sam u ovom telu u kojem mogu da ostvarim duhovnu nebesko plavu snagu
stvaralake moi i crvenu vatru dodirnutosti. Sakralni subjekt je androginsko bie koje je
zaljubljeno u izvornu enu, u Devicu, u Sofiju i time u sebi samom priziva izvornog oveka. Ovo
znanje je ono to smo zaboravili, ali koje je nezaboravno. ovek u samom sebi podzemnom
strau ene potencira kristalni smisao, avolsku udnju za uivanjem nevinom meseevom udi
i uranski duh rascvalim telom. Tako pojaava u sebi znanje i tako mu bie postaje sve
intenzivnije. Tako priziva zanos magine arolije, kako bi se u ovoj vatri, stvorivi izvorno
jedinstvo, mogao roditi feniks, ptica duha i due koja je vena. Sofija se nalazi u sakralnom
subjektu, kao to Pitija nosi u sebi sakralni subjekt. Taka kljuanja njihovog postojanja u
sadanjem trenutku istorije nije nauka, nije umetnost, nije religija, nisu uenja, naroito nisu
uenja o spasenju, nije vladanje svetom. ovek spolja ini samo ono to je unutra propustio,
kae SenMarten. Nauka, umetnost, vladavina, uenja znaci su proputanja unutranjeg pos
tojanja. Taka kljuanja naeg postojanja je to smo opet primili k znanju svoje primordijalno
androginsko bie. Zbog toga se ponovo mnogo govori o nezamislivoj moi ljubavi, tako mnogo,
ali jo uvek nedovoljno.
Sofija je otelotvorenje magijske arolije stvaranja. Imaginacija u ivom telu. Sofija je
primordijalna vizija. Najpre je bila ena i tek zatim je nastao svet po njenom uzoru. Zena je
iskonska pojava. Svet je njena kopija i njena slika, kao to je ona slika i kopija stvaralake moi.