UDC 821-31.

09

ROMAN O UMETNIKU I MANSARDA DANILA KIA

KAO PORTRET UMETNIKA U MLADOSTI
Jelena Simovi

SAETAK: Budui duboko odreen protejskim genom, (post)moderni roman je sasvim sigurno metamorfirao i prilagodio
sebi anr Knstlerroman-a ili romana o umetniku u uem smislu u nov oblik. Kiova Mansarda je svakako primer onovqenog romana o umetniku. Kiov roman-prvenac je nastavio Xojsovu dezintegraciju i razgradwu matrice svojevrsnom postmodernom igrom i ironijom. Pored niza slinosti i razlika,
romani obojice pisaca polaze od resemantizacije grkog mita
i tematizuju filozofirawe na mansardi i metafiziku pobunu.
KQUNE REI: Orfej, Ikar, Knstlerroman, epifanija,
realitas, komparatistika, menipejska satira, intertekstualnost,
metapoetika, metaliterarnost

Protej1 postaje identitet modernog romana ili roman

kao celishodnost modernog oveka
Uim gledati: Ne znam u emu je stvar,
sve ulazi dubqe u mene i ne ostaje onde gde
je inae ostajalo.
Posedujem nutrinu, stvar o kojoj nita
nisam znao. Ne znam ta se to onde deava."
Rilke: Zapisi Lauridsa Maltea Brigea

Velika romaneskna osvajawa 19. veka lagano su poetiki gasnula

prolazei kroz postrealistiku deonicu i vodila ka novom poetikom
1 Rene-Maria Alberes prenosi u svojoj kwizi mitoloku priicu-simbol o Proteju, uvaru nequdskog morskog stada, iz posledwe kwige Vergilijevih Georgika. Iako vra
i blebetalo, Protej je bio i vrlo mudar da prepoznaje tajne sudbina qudi i bogova. Da bi
nekome preneo svoju mudrost bilo je potrebno nadmudriti ga ili upotrebiti silu. Ni
lanci ga nisu spreavali da uti ako nije eleo da govori. Pretvorio bi se u zver ili
poar i utao. Blagosloven mogunou da zna tajne i prokaen polivalentnou iskazivawa, roman se neprestano preobraava. Upravo u tome je koncentrisana wegova para-

288
konceptu, konceptu sazrevawa bez genija".2 Posmatrajui iz perspektive modernog itaoca, tradicionalistiki opredeqen roman nestaje i
zbog toga to nije apstrahovao konvenciju koja je odreivala vizuru sagledavawa realnosti iskquivo kao materije. Savreno pripovedaki
reiran, postrealistiki roman je pripovedan sa instance koja ne samo da zna gde je kraj nego i udeava put svojim autoritetom do takvog
kraja. Roman-zagonetka je prestao da bude model ispitivawa i prerastao
u sopstvenu neodreenost. Konfuzija realnosti postavila je platformu
sa koje je posmatran ovek. oveka ovekom ine i psiholoke, drutveno (ne)usklaujue i moralne tewe koje ine integralni deo wegovog bia, wegove individualne linosti. Takve, relativistike romane kao to su Kafkini ili Xojsovi, Alberes opisuje posredno:
Jedino civilizacija koja sumwa u sebe i nalazi svoju snagu u svojoj sumwi
(sumwi koja je uinila da otkrije gravitaciju, elektricitet i atom) mogla je da
zamisli tu evokaciju qudskog ivota u kojoj je qudski ivot dat kao nelogina
iwenica."3

ivot, nelogina iwenica, zapravo je suma simbolikih referenci i samim tim vieznana i nikada konana, kompletna i koherentna.
Takva realnost ne ini oveka sigurnim da neto moe da objasni. Naprotiv. Kwievnost kao odraz savremenog ivota u posebnom, za tu
priliku prilagoenom ogledalu, po sutini je stara-nova postavka. Kada se promeni slika, promeni se i ogledalo, jer suvremena kwievnost je ona i onakva kwievnost koja odgovara upravo suvremenoj stvarnosti".4 Dvadesetovekovnu internalizaciju sa specifikumom moderne
kwievnosti to je u najirem luku moemo odrediti kao subjektivizaciju svesti, proivqavawe i promiqawe vlastite prolosti, sumwu u pripovedake postupke, defabularizaciju, fragmentarizaciju i
drugo, najavila je Rilkeova kwiga Zapisi Maltea Lauridsa Brigea. Roman je poeo da predstavqa jednu novu perspektivu sagledavawa kroz
unutrawost, to mu je odredilo stilsko jedinstvo. Nema fabule i kauzalnog redosleda u pripovedawu kao ni unapred postavqenih odreenosti. Nova oseajnost u onovqenom tipu romana koja u bitnome odreuje stilogenost anra nakon Rilkeovog dela bila je osobina prelamawa sveta kroz nutrinu bia. Postoji jo jedno duhovito poreewe romana sa Molohom koji prodire gotovo sve vrste kwievnog izraavawa. Vanredan kvalitet koji moemo dodati ve navedenima jeste i sintezna mo romana da u svoju sloenu proznu strukturu integrie razne
oblikovne mogunosti.
doksalna mo da neprestano nastaje i nestaje, a da pri tome nikada ne nestane u potpunosti. Vidi: Rene-Maria Alberes, Istorija modernog romana, Svjetlost, Sarajevo 1967,
str. 392.
2 Isto, str. 17.
3 Isto, str. 124.
4 Milivoj Solar, Suvremena svjetska kwievnost, kolska kwiga, Zagreb 1982,
str. 29.

289
Nekoliko godina nakon Rilkeovog dela Prust je nastavio tragawe
do paradoksalne poetike diskretnog oka".5 Roman je i definitivno
postao prostor subjekta, linosti, individualnog pa i originalnog
shvatawa ivota i sveta. Introspektivno evocirawe madelline pretvorilo je relaciju prolostsadawost u novo vreme, relativno vreme
ili u fiktivno iskustvo vremena", kako ga je nazvao Pol Riker. Relativno vreme je ono u kojem stoluju razbokorene asocijacije, osloboene
do te mere da same sebe stvaraju. U Prustovim romanima pripovedna
instanca je zadrana i nalikuje na memoarsku dok je naruavawe (ili
uruavawe) pripovedaa dolo sugerisawem primarnosti toka svesti u
Xojsovim delima, delima Virxinije Vulf ili Oldosa Hakslija kao najdarovitijih predstavnika tog kwievnog instrumenta. Delovawe izmewene svesti, model moderne kulture kao i pojedinana misaona i stilska divergirawa pisaca ine naprosto nepreglednim ono to zovemo
modernim romanom. Parad stvarnosti jesu graa za moderan roman i
milijarde utisaka koji dospevaju u osloboenu svest pisca ine da nema
neodgovarajue grae za roman. Sve bi moglo da bude romaneskna graa.
Apsolutnu neodreenost koju je isticala Virxinija Vulf Haksli je nazivao wholly-truthful art" i objawavao muzikalizacijom,6 a Xejms razumeo kao predstavqawe ivota bez preureivawa. Roman je svim simultanim rukavcima svoje prie naglaavao totalnost zbivawa: na jednom
prostoru, asimilovanom vremenskom instancom, jukstapozicijom raznih gledita kao i dubqim rowewem u svaku od tih svesti.
Xejms Xojs i modern fiction. Xojsov prosede najee je predstavqan kao povezivawe naturalistike varijante realistike poetike sa
modernistikim tewama. Miel Bitor je Xojsa nazvao naturalistom
poetskog porekla. Poev od pesnike zbirke Kamerna muzika (1907) i
simbolistikih stremqewa do Fineganovog bdewa (1939) kao nesumwivo
postmodernistikog dela, Xejms Xojs (James Joyce, 18821941) je uloio mnogo energije da pronae pravu Formu. Ekstremno povezivawe
naturalistike poetike u simbolistiku potku podrazumevalo je odreenu artificijelnost kao i gonetawe bogate teksture upijawa spoqaweg u unutrawost. Xojsov roman Uliks osvedoio je dolazak iluzije
pripovedawa: svest je jeziki uobliavala i artikulisala sebe kao svest
romana bez posrednitva narativne instance. Magina kwievna formula personalizovanog internalizma kao i Kiova definicija velianstvenog eksperimenta i velianstvenog poraza postaju sinonimi za
ovo Xojsovo delo. Italo Zvevo, Xojsov uenik i prijateq, napisao je da
5 Viktor mega, Temeqna dihotomija romana u dvadesetom stoleu", Povijesna poetika romana, Grafiki zavod Hrvatske, Zagreb 1987, str. 281.
6 Muzikalizacija o kojoj govori Oldos Haksli nije zvuk shvaen na nain simbolistike poetike. U umetnikom delu zvuk nije nadreen smislu, pie Haksli. U pitawu je
betovenovska konstrukcija, modulacija zvuka koju on naziva glasolalijom. Sa tona na ton,
sa raspoloewa na raspoloewe, kao lepeza misli i oseawa u organskom jedinstvu romana. Romansijer modulira tekst privilegovan boanskim stvarawem. Vidi: Oldos Haksli, Roman : Ideje, muzikalizacija, stvaralac", Roman, Nolit, Beograd 1975, str. 259.

290
je Uliks saiwen od iseaka stvarnosti kao metonimijskog dela celine
stvarnosti i da tvori takvu stvarnost da je u stawu da zanemari celokupnu stvarnost. Ako ovaj, neto poetskiji, iskaz o Xojsovom romanu
prekodiramo, jasno nam je da je Xojs temeqio novu, literarnu stvarnost
u bitnome obeleenu novim i promiqenim konceptom. Ne znai nuno da recidivi realistikog nisu preostali nego da je teite zaista pomereno, odnosno da je Xojsov roman doveo u pitawe i promenio
samu definiciju romana. Ako uopte i postoji mogunost definicije
modernog romana.
Metaliterarnost, metanarativnost, autoreferencijalnost ili, najzad, autorska samosvest i nieansko izvrtawe umetnikih oiju na samog
sebe, kvalitativ je i inteligibilnog i intelektualnog romana. Roman je
mislio o sebi, wegova umetnost promiqala sebe i umetnik koji ga je
pisao promiqao je sebe promiqajui svoju umetnost.
Roman kao moderno umetniko delo predstavqa stupaw 'kritike' nakon
stupwa 'poezije'. Wegov odnos prema epu jeste odnos stvaralake svesti prema
'nesvesnom stvarawu'."7

Iz Manovih rei shvatamo da je roman samonapredovawem prerastao u tekst o tekstu. Funkcionalnost romana je proirena time to je
sam roman unutar tematskog kompleksa gradio poetiki koncept ili tematski kompleks sasvim pretvarao u poetiki koncept. Romaneskno poqe se neprekidno irilo doprinosima individualnih umetnikih reewa zadravajui taj kvalitet do danas.
Modernistiko oivqavawe mita i mitologizma ostavilo je dubok
trag u romanesknom stvaralatvu u kwievnosti 20. veka. Poetiku mitologizovawa ili mitologizam" u kwievnosti 20. veka Meletinski
najradije i najee tumai na primerima mitologizacije svakodnevice. Remitizacija istorijske stvarnosti je zapravo umetniki postupak,
ali svakako i individualizovan odnos prema svetu. Meletinski nadaqe
izdvaja dva nova tipa odnosa prema mitologiji: svesno odricawe od
tradicionalnog siea i 'topike' radi konanog prelaska od sredwovekovne 'simbolike' ka 'podraavawu prirode', ka odraavawu stvarnosti
u adekvatnim ivotnim formama; drugi tip ine pokuaji svesne, sasvim neformalne, netradicionalne primene mita (ne wegove forme
nego wegovog 'duha'), koji ponekad dobijaju svojstvo samostalnog pesnikog mitotvorstva."8 Posebno izdvajajui basnoslovnohofmanovsku novu
mitologiju i Vagnerovu umetniku sintezu sa uvoewem lajtmotiva, Meletinski zapravo mit objawava kao strukturalnu jedinicu dela. Mit
omoguava odnos prema svetu i trenutku kao otklon ili kao mogunost
gorke spoznaje nepromenqivosti, ciklinosti sveta i stvari. Stiven
Dedalus osea strah, ali i sumwa da bi istorinost mogla da poniti
metafiziku. Ishod Stivenovog vaspitnog procesa je duboka Stivenova
socijalna autistinost, to unekoliko i dovodi do razmiqawa o
7
8

Tomas Man, Umetnost romana", Roman, Nolit Beograd 1975, str. 122.
E. M. Meletinski, Poetika mita, Nolit, Beograd 1983, str. 286.

291
istoriji kao besmislenom krugu. Budui da odustaje i od Boga i od
istorije, Stivenu ostaje samo Umetnost. I Xojs je beao od istorije za
razliku od Mana, koji je eleo da pomiri mitsku oseajnost i istoriju
i sve usmeri ka metafizikim problemima". Mit je veni obrazac,
univerzalija koja objawava kosmiki poredak, fini, prefiweni palimpsest koji itamo i u Xojsovom i u Kiovom romanu. Mitska paradigma oveka objawava wemu samom tako da u romanima obojice pisaca
ima elemenata i mitova prelaznih trenutaka u ivotu linosti kakvi
su trauma roewa, polna zrelost, odnos prema ocu itd. Objawavajui
oveka, mit osmiqava wegovu stvarnost, modeluje je i predstavqa kao
metaforu nekog smisla pa tako i nadvladava. Iz odnosa mit-stvarnost
isijava ironija kao verni pratilac bilo da prati stranstvovawe evrimena" Bluma po odisejskoj putawi ili strahove mladog Stivena Dedalusa. Svesno, intelektualno mitoloko strukturirawe Xojsovog i Manovog romana razlikuje se od Kafkinog nesvesnog fantastinog, simbolinog i apsurdnog preobraavawa i mitologizovawa svakodnevice.
Danilo Ki i cerebralizacija proznog diskursa u srpskoj kwievnosti. Jo je Hegelova teorija romana prepoznala koliko vaan udeo u romanu ima zahtev naih dana. er Luka je postavio roman u dosluh sa
svetom u stalnoj duhovnoj krizi, a teoriju romana kao doslednu u takvoj
postavci.
Roman je epopeja svijeta koji je bog napustio; psihologija romanesknog junaka je demonsko; objektivitet romana muevno zreo uvid da smisao nikada
ne moe potpuno proeti zbiqu, ali da bi se ona bez wega raspala u nitavilu
bezbitnosti."9

Ima mogunosti da Lukaeve rei o bitnosti teksta koji je ostvaren u sprezi smisla, zbiqe i muevno zrelog uvida, odnosno poetiki
samosvesnog, uporedimo sa Kiovim stavom o romanu kao seizmografu
hegelovskog svetskog duha".10 Smatrajui da je klasian sie nemoan u
susretu sa novim oseawem sveta nakon kataklizmi i odbacujui Rob-Grijeovo retrogradno vraawe na recepte nasleene iz 19. veka, Danilo Ki se zalagao za formu romana kao integralnog teksta koji u sebe
prima i esej i dramu i predele poezije. Relativizacija vremenskog niza, ali i slika potpuno razbijenog sveta naprosto mora da ima odjeka i
na formalnom planu romana koji sve te promene seizmografski belei. Fragmentarizacija forme kao slika dezintegracije sveta i pokuaj
uramqivawa segmentovanog ivota odreivali su romaneskno stvaralatvo jer jedan majuni segment tog razbijenog ivota jeste pojedinaan
ivot Kiovog kwievnog junaka koji uasno pati u vremenu u kojem se
dogodio wegov ivot (segment). Navodei rei Borisa Ejhembauma: roman je zadatak za razna pravila, koji se deava pomou celog sistema jed9 er Luka, Historijsko-filozofska uvjetovanost i znaewe romana", Moderna
teorija romana, Nolit, Beograd 1979, str. 318.
10 Danilo Ki, Romani na dlanu", Homo poeticus, Prosveta, Beograd 2006, str. 96.

292
naina sa mnogo nepoznatih, gde je vanija intervalna graa nego posledwi odgovor",11 Ki je najboqe ilustrovao i svoj roman. Moderni pisac
ne veruje u Boji katalog i redosled stvari u svetu doivqava kao nametnut. Ironini otklon u tzv. imenovawu stvari zapravo eli da satvori vlastiti i nekoherentni svet, jer pisawe i nije nita drugo do
imenovawe stvari, a tragawe na planu formalno tehnikom, jezikom,
u oblasti tradicije, a u spoju sa modernim senzibilitetom ini se da
je neminovno ()"12 Kiov razgovor sa Zoranom Sekuliem poveo je
mnogobrojna pitawa i ujedno postavio shvatawe tradicije kao teita
Kiovih kwievnih pogleda. O Kiovom shvatawu tradicije bie vie rei na narednim stranicama ovog rada.
Povratak literature sebi u velikoj meri je odredila citatnost, jer
citati bivaju i kompozicioni faktori narativne proze ostvarujui zavodqivu intelektualnu igru izmeu pisca i itaoca i apostrofirajui
postmodernu igru fikcije s fikcijom. Moto postmodernistike kwievnosti postala je krilatica: Nema teksta bez interteksta". Intertekst je intelektualni okvir i ini gotovo organski deo teksta. Kritiko preispitivawe i ironijski dijalog sa umetnikom prolou
postali su potreba te modeli bivaju pomereni ka istoriografskoj metafikciji i oznaeni postupkom problematizovawa i protivrenou
samorefleksivnog i istorijskog.
Postmodernizam osporava naela nae dominantne ideologije (koju, moda pojednostavqujue, oznaavamo kao liberalno-humanistiku: od predstave o
originalnosti i autorstvu do razdvojenosti estetskog i politikog). Postmodernizam nas ui da sve kulturne prakse imaju ideoloku podlogu koja odreuje
uslove sme mogunosti wihove proizvodwe znaewa. A umetnost to ini isticawem protivrenosti izmeu wene samorefleksivnosti i wenog istorijskog
zbivawa."13

Homo poeticus i homo politicus, jogi i komesar, susreu se u paraliterarnom prostoru posmodernistike kwievnosti. Prostor polemike,
nejedinstva i eks-centrinosti, de-centrirawa i introverzije ujedno je
i prostor filozofskog sagledavawa kategorija za kojima i umetnik i
wegovo delo tragaju. Nema gotovih i univerzalnih obrazaca. Prolost
se posmatra sa distance, ili ironine ili u parodijskom kquu, i postavqa pitawe: ta stvarnost sadaweg trenutka moe da znai i kako
je mi moemo saznati, enkodirati?
Danilo Ki otvara pitawe poetike pripovedawa poetike u srpskoj
kwievnosti. Samosvesni pripoveda, kako ga naziva Vejn But, poetiki
je lik pripovedaa koji komentarie sopstvenu pripovednu poziciju.
Trebalo bi razlikovati nadreenu instancu, odnosno samosvest priIsto, str. 103.
Danilo Ki, Peanik je savrena pukotina", Homo poeticus, Prosveta, Beograd 2006, str. 213.
13 Linda Haion, Poetika postmodernizma, Svetovi, Novi Sad 1996, str. 1415.
11
12

293
povednog teksta"14 koji nastaje pripovedawem samosvesnog pripovedaa.
U pitawu je ono to najee zovemo metaliterarnim diskursom ili
metafikcionalnim autorskim komentarom koji otkriva i figure autora
kao vrhovne nadreene instance. U kontekstu evropskih kwievnosti
proza Xejmsa Xojsa, Tomasa Mana i Marsela Prusta odredila je i potowu liniju narativne proze kojoj pripada i Danilo Ki. Najee povezivan sa borhesovskim pripovedakim modelom dokumentarnosti i
erudicije, Kiov ovek trai izlaz iz kafkijanskog lavirinta saznawem i vlastitom spoznajom, letom. A sam Ki pisawem kao jedinom
mogunou postojawa. Otuda pisawe o pisawu.
Knstlerroman i obnova prolosti
da bi se razumela stvarnost
da sebe lino, takvog kakav sam, sam obrazujem, to mi je bila mutna eqa jo od rane mladosti"
Gete: Vilhelm Majster

Knstlerroman ili roman o umetniku u tradicionalnom obliku smatra se specifikumom nemake romantike posledwih decenija 18. veka
premda su neka dela tog anra pisana i kasnije, sve do pojave i nadvladavawa realistikih poetika. Pomenuemo samo neke autore: Vilhelm
Hajnze (1786), Karl Moric (1790), Gete (1796), Vilhelm Vakenroder
(1797), Ludvig Tik (1798), Novalis (1802) i drugi. Period vajmarske
kulture, zatim Sturm und Drang i uvoewe genija kao novog duha u kwievnost prosveenosti, otvorili su prostor revolucionarno-sentimentalnom otporu racionalizmu. Stvoren je kult stvaralake, genijalne
linosti. Kao osoben znak svog vremena, Geteov roman Vilhelm Majster,
paradigmatian je zbog toga to je spojio razne periode nemake kwievnosti unutar sebe, ali ne bez procepa. Prva verzija romana pisana
je u vreme vajmarskih godina, a objavqena u deceniji procvata romantiarskih stremqewa, 1796. godine i naslovqena kao Godine uewa Vilhelma Majstera. Mnogo kasnije, 1821. godine, Gete je objavio Godine lutawa Vilhelma Majstera. Vilhelm Majster je protagonista jednog vremena
koje moemo nazvati po wemu i reprezentuje jednu generaciju, onu generaciju koja je oblikovana pod uticajima Lajbnica, aftsberija i Rusoa. Nemaka varijanta romantiarske poetike, nemaka romantika, bila je duboko oznaena negacijom klasicistike shematike, estetskim
monizmom, normativizmom. Razum je bio zamewen pesnikom imaginacijom, filozof mladim umetnikom koji je rastao oslobaawem svojih
mistiarsko-poetinih zanosa. Oboewe individualnog oseawa iznedrilo je i roman o umetniku kao adekvatan medijum za realizovawe introspektivnog sagledavawa nutrine vlastitog Bia i sopstvene pro14 Aleksandar Jerkov, Od modernizma do postmoderne, Deja kwiga", Gorwi Milanovac 1991, str. 24.

294
losti koja je determinisala i na svoj nain usmerila razvitak genija.
Slika genija zdruena sa prometejskim genom krenula je iz Nemake ka
Evropi. Prometejski gen je tvoraki princip kojim je genije satvorio
novog oveka podarivi mu vatru-intelekt i na taj nain postao arhetipski obrazac junaka, u osnovi obeleenog i faustovskim motivom.
Ono to je odista zanimqivo u romanu o umetniku, jest voqa za nove
putove, s vitezom, smru i avolom, u utopijsko sagledani zamak ili u
ono to tomu odgovara u uokvirenoj zvunoj, pisanoj umjetnosti graewa".15 Prema Brohovom miqewu, prva istinska pria o umetniku ispriana je u Hofmanovom delu Zlatni lonac, a posle mnogo godina i u
delu Tomasa Mana, Doktor Faustus.
Geteov roman Godine uewa Vilhelma Majstera smatran je obrascem
Knstlerroman-a u epohi romantizma. Na poqu teorije anrova mogue je
postaviti niz pitawa koja se tiu meusobnih odnosa anra i podanra, pitawa mogunosti emancipacije podanra kao anra, preoblikovawa matrice po kojoj anr funkcionie u istorijskom trenutku, zatim odnos uzajamnosti anrovskih dela koja su na svoj i originalan nain modifikovala granice anra i mnoga druga pitawa. Bildungsroman
i Knstlerroman u renikim odrednicama uredno i bez izuzetka stoje u
odnosu anr-podanr, to praktino znai da je Knstlerroman zapravo
Bildungsroman s tom razlikom da je junak romana umetnik ili da e postati umetnik. Duhovni razvoj junaka uewem, sazrevawem i sticawem
ivotnog iskustva, Bildungsroman prati do trenutka kada linost postaje formirana i moralno zrela da donosi prave odluke prema sebi,
drugima i drutvu. Xojsova svest o bilu umetnosti i slobodi svakako
nije dozvolila pomirewe sa svetom. Naprotiv. Dedalus-umetnik je pobuwenik i egzistencijalno otuen, to je dezintegrisalo matricu Bildungsroman-a i daqe postavilo pitawe: Ako je Portret umetnika u mladosti Knstlerroman, a razgradio shemu Bildungsroman-a, kakav je wihov
odnos?
Xojsov roman Portret umetnika u mladosti tampan je 1916. godine kao zasebna kwiga, a pre toga u nastavcima u londonskom meseniku
Egoist i imao je dva predteksta: kratak prozni zapis, Portret umetnika, koji je naruio irski asopis Dana, a zatim i odbio pod izgovorom
da je nejasan, i Stiven heroj kao direktno preraen tekst-okosnica potoweg romana. Uspostavivi sopstvenu poetsku teoriju, Xejms Xojs je
pisao roman Portret umetnika u mladosti kao objavu leta i nadletawa
nad lavirintom. Okretao se prolosti i teleologiji Stivenove linosti upravo jer je duhovni razvoj, inae odreen obrazovnim procesom,
uspeo da porodi opredeqewe. Da ode! Stiven nije eleo da slui onome u ta nije verovao. Verovao je samo u jednog Boga, a to je Umetnost i
zato je otiao da bi joj sluio. Nema pomirewa sa svetom, naprotiv:
otkrovewe i osloboewe stvaralake linosti. Ovakav zavretak romana je ozbiqan udarac koji izbija vazduh nivou Bildungsroman-a unutar
15 Ernst Broh, Filozofski pogled na roman o umjetniku", O umjetnosti, kolska
kwiga, Zagreb 1981, str. 270.

295
Knstlerroman-a. Xojs nikako nije mogao da izmiri naela samoostvarivawa i socijalizacije individue. Pomerawe utvrenosti ini da obrazovni roman postaje okvir pomou kojeg se promiqaju sloeni odnosi
izmeu obrazovnog procesa i wihovih razliitih ishoda".16
Xojs je svoj roman zaista ostvario modifikovanim obrascem Knstlerroman-a i zaeo pojavu koju bismo mogli da nazovemo modernim romanom o umetniku koji je svestan sebe, svoje pozicije i koji promiqajui sebe promiqa i probleme svoje stvarnosti ili stvarnosti u kojoj
ivi. Odjek ovakve poetike postavke nai e svoje preoblikovawe u
mladalakom Kiovom romanu koji e relativizovati i problematizovati svet, ali ipak ostati otvoren slutei elemente kasnijeg harmonizovanog sveta Kiove zrele faze stvaralatva.
Portret umetnika u mladosti i Knstlerroman. Prouavajui roman o umetniku u periodu od 1904. do 1930. godine, Roberta Seret je u
svojoj obimnoj studiji Voyage Into Creativity. The Modern Knstlerroman
postavila sledee zakquke koji ocrtavaju shemu Knstlerroman-a:
1. anr Knstlerroman-a je odreen prirodom sopstvene teme i strukture
2. tematsko jezgro Knstlerroman-a podrazumeva koncept umetnikog
stvarawa, specifinu prirodu i sudbinu umetnika, odnos prema drutvu kao i probleme sa kojima se susree u pokuaju ostvarewa svoje
estetske teorije
3. naracija je hronoloka i ocrtava vane etape u junakovom umetnikom razvoju
4. strukturom dominira motiv putovawa koji funkcionie na nekoliko nivoa:
a) psiholokom
b) socijalnom
v) stvaralakom.
Xojsov roman prati matricu Knstlerroman-a premda je u svojoj biti
i izneverava, a samim tim i mewa. I to znaajno.
Koncept umetnikog stvarawa" sopstvenim kritikim sagledavawem prerasta u Stivenovu estetsku teoriju epifanije graenu na naelima tomistiko-avgustinovske sholastike;
Priroda i sudbina umetnika" (shvaena romantiarski) kao opte mesto po kojem mlada i hipersenzitivna priroda duboko proivqavajui sebe u svetu, nezadovoqna, ezne za onim to je jedino, a razliito od svega to okruuje subjekt i goni ga na bekstvo i stalna putovawa iz realnosti. Pojedinac se suprotstavqa optem ustrojstvu sveta: konaan svet beskonanom, individualno pare sveta univerzumu.
Otuda prkos, bunt, prezir. Naracija tee hronoloki i zapravo pred16 Aleksandar Stevi, Knstlerroman kao Bildungsroman: mo i nemo anra", Txt,
br. 56, Beograd 2004, str. 51.

296
stavqa koheziono tkivo meu etapama razvoja mada je esto voena i
asocijativno iz perspektive junaka. Pria funkcionie i na simbolikom planu pa naracija ravna prelazi i oblikuje celinu. Nivoi motiva putovawa" su u meusobno gradativnom odnosu, povezani su i slivaju priu ka wenom centru, inicijaciji umetnika i wegove umetnosti.
Kreui od psiholokog nivoa" i sukoba sa autoritetom koji oliavaju roditeqi i porodica ve u detiwstvu, naetim nedoumicama, mladi
pojedinac nesigurno stupa u proces samopronalaewa i orijentisawa u
svetu iako ga jo ne poznaje. Delovawe mentora je nezanemarqiv trag
koji ostaje utisnut na dui poput iga. etke Stivenove tetke Dante
Riordan simbolino predstavqaju duhovnu sredinu u kojoj je rastao deak: jedna je presvuena zelenim somotom i svakako simbolizuje Parnela, a druga je obloena crvenim somotom i ukazuje na Davita. Stivenu
je sugerisana polarizacija na najotriji nain i to onda kada deak
nije ni znao ta bi to sve moglo da znai.
Ulaskom u svet, najpre u jezuitsku kolu Klongouz Vud i kasnije kolex Belvedere (uticaj vaspitnih institucija iz sheme Bildungsroman-a ima slian uticaj na mladu duu kao mentori iz porodice), Stiven Dedalus upoznaje drutvo, istovremeno i veru kao neodvojive entitete i prelazi na socijalni nivo" teleologije linosti. Breme usamqenika i pojedinca u kolektivnom drutvu koje kolektivno misli,
stvara niz frustracija koje lagano vode ka posledwem nivou i konanom razvoju. Potraga za sopstvenim identitetom podrazumeva upoznavawe sebe, kristalizovawe svih sastojaka svesti i pokuaj objawewa.
Javqawe potrebe seksualnog ostvarewa u Xojsovom romanu prebaeno je
delomice sa psiholokog i na socijalni plan, jer Stiven svoje prvo
seksualno iskustvo doivqava sa prostitutkom. Sledei stupaw u pokuaju razumevawa sveta je duboka patwa, patwa kao preduslov stvarawa,
kao posebno i katarzino oslobaawe linosti i tela. Potpuno samosvesno pronalaewe linosti doivqava se buewem i letom. Inicirana simbolinom slikom devojke na obali, Stivenova odluka da odredi i podredi svoj ivot Umetnosti doneta je. Postaje dobrovoqni izgnanik nesvestan da se zapravo nije pronaao kao i da se nee nai tamo kuda ide. Otii e da bi se vratio, ali mlad buntovan duh u tom
trenutku to nije mogao da zna. Ako prebacimo istraivaki pogled i na
ravan umetnika-autora, putovawe u prolost i sagledavawe mladosti uz
otklon, pokuaj je sagledavawa sadaweg, odnosno ondaweg poto posmatramo iz perspektive vremena kada Uliks nije napisan i shvatamo da
je formiran credo, da je Xojs promislio sebe kroz Stivena i svoju
umetnost kroz Stivenovu poetsku teoriju.
Ovakvo usmerewe nas dovodi do posebnog pitawa Knstlerroman-a
koje ga odvaja od drugih srodnih vrsta: pitawe autorskog postupka i odnosa prema kwievnom junaku. Naprslina strukture na ovom mestu daje
malo prostora za tumaewe romana Portret umetnika u mladosti kao
portreta mladog Xejmsa Xojsa. Na ovom klizavom terenu pali su mnogi
koji su Xojsov roman tumaili (i svodili!) na duhovnu autobiografiju,
biografiju mladosti i Xojsa poistoveivali sa Stivenom. Nije da u

297
Stivenu nema Xojsa, ali Stiven je Stiven. Portret umetnika u mladosti nije ispovest nego, kao to smo rekli, sagledavawe sa otklonom.
Preneemo delove iz dva pisma koje je Xojs pisao svojoj voqenoj Nori
Barnakl17, jedno iz 1904. godine, a drugo iz 1912. Delovi su znaajni i
pokazuju koliko jeste Xojs u Stivenu i gde prestaje da bude:
Moj um odbacuje itav sadawi poredak i hrianstvo-dom, priznate vrline, drutvene klase i religiozne doktrine. () Posmatrajui majino lice
dok je leala u kovegu lice sivo i ispijeno od raka shvatio sam da posmatram lice jedne rtve i prokleo sam sistem koji ju je nainio rtvom. ()
Pre est godina sam napustio katoliku crkvu mrzei je iz dna due. Smatrao
sam da ne mogu da ostanem wen pripadnik zbog nagona u mojoj prirodi. Objavio
sam joj potajni rat i odbio sam da prihvatam mesta koja mi je nudila. Time sam
od sebe nainio prosjaka, ali sam zadrao svoj ponos. Sad vodim protiv we
otvoreni rat onim to piem, govorim i inim. U drutveni poredak mogu se
ukquiti jedino kao probisvet."

Iz Xojsvog pisma iz 1912. godine navodimo samo zavrni deo:

a ja sam jedan od pisaca ove generacije koji moda napokon stvaraju svest
u dui ove uboge rase."

Stiven je zamiqen kao lik voen nekim Xojsovim idejama ili

iskustvima. Stiven je zaustavqen u jednom trenutku, ojalovqen je i u
Uliksu konano postaje propao ovek. Xojs je nastavio da ivi pobunu
svojom umetnou ne uvek pomou Stivenovih teorijskih postavki, jer
to i nije bila umetnost nego teorija. Oslobaao je sebe i sporo, ali dostino, i svoju Irsku.
Isteran iz sopstvene nutrine, nametnutim razvojem i obrazovawem, Stiven se vratio ponovo u sebe spoznavi Umetnost. Izleen od
sveta i drutvene uqebqenosti, odbivi sve imperative i oekivawa, oslobodio je sebe da daqe traga. Postae Telemah i tragajui za
ocem tragae za sopstvom, za Formom. Ba kao to e initi i Ki.
Dramsko ustrojstvo teksta koje proima roman, poev od formalne
izdeqenosti na pet poglavqa (pet inova) do dramski oblikovane progresije razvoja, opravdava ili bar pribliava nau postavku: epifanija in razvojni stupaw. Od poklia Non serviam! do saznawa kao
totalnog bitka"18 to u takvom sledu i melodiji ima sedam osnovnih
17 Xojsova obimna i u tri toma tampana korespondencija pored pisama upuenih
Nori obuhvata Xojsovu prepisku sa savremenicima, poznatim piscima, Jejtsom, oom,
Paundom, Eliotom, kao i sa svojim izdavaima. Svakako najzanimqivija su pisma upuena
Nori i najee smatrana literarnom pornografijom, to po naem miqewu neretko
i postaje istina. I pored ruewa tabua i raskrinkavawa viktorijanskog lanog morala
neka od ovih pisama prelaze granicu jeziki pristojnog otkrivawa najintimnijih ewi.
Pisma koja u ovom tekstu citiramo ne sadre nepristojne delove, naprotiv. Xojs sa nenom oseajnou pie Nori i otkriva postupak pri pisawu Portreta umetnika u mladosti. Tekst pisama preuzet iz: Xejms Xojs, Pisma Nori, priredio Bojan Jovanovi,
Stylos, Novi Sad 2003, str. 1315 i 122.
18 Totalni bitak je totalna duhovna spoznaja i filozofski prodor bitka u univerzalnost prikazivawa sveta. Umetnik sabija znawe beskonanog razvitka oveanstva u

298
tonova: greh, umetnost, duh, pobuna, izgnanstvo, samoa, gordost"19. Ovim
osnovnim tonovima mogli bismo dodati jo i samosvest koju emo razlikovati od gordosti i patwu o kojoj je ve pisano.
Nakon formalne podele romana, peritekstualni nivo Xojsovog romana je indikativan: naslov i moto romana usmeravaju nae tumaewe.
an Paris predlae kao mogu i drugi naslov romana: Le ddale lavirint. Dramski nabijena potraga po svetu doivqenom kao lavirint
posebno je osvetqena epigrafom preuzetim iz Ovidijevih Metamorfoza, . 18:
Et ignotas animum dimitit in artes"

to znai: I usmeri svoj um ka nepoznatim vetinama".

Epigraf koji upuuje na Dedala, mitskog izumiteqa lavirinta,
upuuje i na Dedala-izumiteqa reewa izlaska iz lavirinta. Let je ta
nepoznata vetina kojom se nadvladava lavirint i koja predstavqa lajtmotiv romana istovremeno otvarajui nekoliko perceptivnih kanala.
Kome se Xojs obraa tim epigrafom? Mitskom Dedalu, Stivenu Dedalusu, sebi ili nama, itaocima? Svima.
Dramski prostor Xojsovog romana u znaku je dihotomije na ono van
Stivena Dedalusa i ono unutar wega. Na sledeoj gustini, Stivenovoj
nutrini, opet dihotomija na telesno i duhovno. Strogi kontrasti su
vidqivi poev od nomenklature: verska simbolika dramskog junaka Stivena upuuje na Sv. Stefana, prvog muenika koji je kamenovan do smrti zbog svojih uverewa, a mitska simbolika ukazuje da je Stevan Dedalus
zapravo Ikar, jer mu prezime ukazuje da je Dedalov sin. A Ikar je bio
mlad i wegov tragiki hybris da leti visoko tik do Sunca uprkos savetima da to ne ini strmoglavio ga je u more.
Ekspozicija teleologije Stivenove linosti smetena je u porodini dom sa atmosferom u kojoj dominira tetkina danteovska opsednutost paklom (od pogrenog izgovora engleske rei anti dobijeno je Danti to aludira na uvenog pesnika Dantea Aligijerija). Mali Tuku
ulno spoznaje svet ve na prvoj stranici Xojsovog romana: oeva pria
o malom zeki, majin miris, bombone Beti Bern sa ukusom limuna, mokrewe u krevet. ulne predstave sveta su haotino urezane u svest i
ritmiki usaglaene tetkinom pesmicom, ponavqanim distihom da e
mu oi biti iskopane ako se ne izvini. Ovakva struktura prvih predstava o svetu postavqa se kao mehanizam koji bi trebalo da pokree maleni qudski stroj bez greke i u zadatom taktu. U jezuitskoj koli, geslo A.M.D.G. (Ad Maiorem Dei Gloriam) naizgled harmonizuje haos deakovih misli obuzetih paklom, Parnelom, oseawem usamqenosti dobrog
trkaa specijalnog stila trawa (visoko podignute glave) i skrajnutoumetniko delo koje estetiko stavqa kraj sile etinosti i ostaje kao takvo u venosti.
Nastaje mit o svetu koji nastaje u novom ustrojstvu. Vidi: Hermann Broch, James Joyce i
suvremenost", Moderna teorija romana, Nolit, Beograd 1979, str. 122126.
19 Ernst Robert Kurcijus, Xejms Xojs i wegov Uliks", Eseji iz evropske kwievnosti, Veselin Maslea", Sarajevo 1964, str. 89.

299
u u homogenoj masi. Mogunosti zapleta se nasluuju na boinoj veeri (maloj drami u drami o sukobu pojedinca i dogme) u vrlo sceninoj atmosferi verbalne borbe izmeu Dante Riordan i gospodina Kejzija: Bog vs. Parnel. Gospodin Kejzi uzvikuje da Irskoj ne treba Bog i
napoqe sa wim, a tetka Dante zahteva Boga i Veru pre i posle svega.
Deakova zbuwenost raste, ali i wegova telesna strana se buni, pravi
lom u glavi koji Xojs simbolinim slikama dovodi do kulminacije i
lagano, znalaki usmerava ka raspletu. Ali rasplet nee biti jednostavan i tako predvidiv kako se ukazuje. Vrhunac telesne dileme nakon gubqewa nevinosti na tako sraman i grean nain, sa prostitutkom, zatim intelektualne nakon propovedi oca Arnala i, najzad, vrhunac moralne dileme samoprekorevawem i askezom kulminirae na najvrnijoj
taki: ponudom da pristupi svetom jezuitskom redu.
Pritisnuo je lice na prozorsko okno i ukoeno gledao u mranu ulicu.
Tu i tamo su kroz sumornu svetlost promicale prilike. I to je bio ivot. Slova imena Dablin titala su wegov duh i grubo gurala jedno drugo tamo-amo s
nekom sporom neprestanom upornou. Dua mu je urastala i okorevala u gustu
mast, sa svojim turobnim strahom tonula sve dubqe u tamni pretei sumrak dok
je telo, koje je bilo wegovo, stajalo ravnoduno i obeaeno, i smraenim
oima bespomono uzbueno i qudski trailo nekog ivotiwskog boga koga bi
gledalo."20

Zvezde su poele da se krune i zvezdani prah lagano zasipa Dedalusa. Dua postaje zver koja se otima u sopstvenom brlogu traei ivotiwskog, nespiritualnog ili, najboqe rei, boga koji nee zahtevati
represiju eqe. Stiven trai ivot u svoj svojoj punoi, trai da otpusti uporne glasove tela da satvore sopstvo za kojim traga, da raskine
kvrge i oslobodi nataloenu energiju. Sceni rukovawa sa svetenim
licem, koja je trebalo da ovekovei Preasnog Stivena Dedalusa, konfrontirana je slika devojke, udne i divne morske ptice, koja je stajala
usred potoka i gledala ka puini.
Wena slika ula je u wegovu duu zauvek i nijedna re nije prekinula
sveto utawe wegove ekstaze. Wene oi su ga zvale i dua mu je zaigrala od tog
poziva. iveti, greiti, padati, trijumfovati, iznova stvoriti ivot iz ivota!"21

Stivenovu odluku su dodatno i simboliki potvrdili pesma pijanih mladia i siva lica dolazee jezuitske brae. Ruka je istrgnuta iz
stiska i raskinuvi savez izazvala je vrewe, a najzad i artikulaciju
nove misli, dodue tek u zametku.
Na kolexu Belvedere raste Stivenova misao, rastu i wegova linost i wegova gordost. Pokuaji domiqawa sebe praeni su i sagle20 Xejms Xojs, Portret umetnika u mladosti, prevod Petra urije, Novosti, Beograd 2004, str. 112. U daqem tekstu sve oznake strana iz ove kwige odnosie se na isto
izdawe.
21 Isto, str. 171.

300
davawem Irske, wenog odnosa prema jeziku, prema Englezima, sagledavawima oca, Boga, Crkve, svog odnosa prema lektiri, prema estetikim
sistemima i sve to biva inkorporirano u razgovoru sa poluprimitivnim Linom kada artikulie, vrlo samosvesno, sopstveno shvatawe
estetike, ono to smo nazvali Stivenovom poetskom teorijom iju okosnicu navodimo:
Govoriti o ovim stvarima i pokuavati razumeti wihovu prirodu i razumevi je pokuavati polako i skromno i stalno izraziti, istisnuti opet iz
grube zemqe ili iz onoga to nam ona prua, iz zvuka oblika i boje koji su
tamnike vratnice nae due, sliku lepote koju smo uspeli da razumemo to
je umetnost."22

Stivenova estetska teorija. Umetnost je otkrovewe lepog. Umetnost

je priroda, ali ne mimetizam prirode nego mimetizam prirodnog procesa i wegove samoregulativnosti. U biti, Stivenova teorija se usko
odnosi prema tomistikoj ideji umetnosti koja uobliava duh ili materiju za jedan estetski ciq. Povezivawe lepog i istinitog kao estetskog
i etikog, inteligibilnog i intelektualnog, zapravo je pokuaj racionalizacije aristotelovske katarze. Umetnost dobija na dar kvalifikativ apsolutne tvorevine duha pa je Umetnik osloboen drutvenih odgovornosti. Ova koncepcija krije (ili otkriva!) imanentni imperativ:
reiti problem lepog saoptavawem istine. Estetsko poimawe istinom samog akta poimawa, a preko ili pomou imaginacije, sadrano je
u integritas, consonantia, claritas, koje Stiven prevodi kao potpunost (celovitost), sklad (harmonija) i jasnost.
Integritas je prvi stepen poimawa i tada je predmet okom odvojen od
kosmosa. Estetska ravnotea, ravnotea estetskog mirovawa je kvalitet
koji predmet poseduje onda kada poseduje sve to je potrebno da ima da
bi bio to to jeste. Umberto Eko pravi razliku izmeu Xojsovog shvatawa ovog pojma i tomistikog originala i navodi razliku u psiholokom i imaginativnom poimawu tog pojma, to, zapravo, predstavqa
Xojsov nain prilagoavawa tomistike ideje na vlastiti poetiki
koncept u romanu.
Consonantia ispituje uzajamne delove prema celini. Celina nije
zbir sastavnih delova jer uvek pri sastavqawu rastavqenog ima suvika. U posmatrawu, analizi, sledi sinteza percepcije. Sinteza celovitosti i harmonije dolazi na sledeem stupwu. Dakle, spajawe integritas sa ovakvim objawewem pojma consonantia, stvara zraewe. Zraewe
je sholastiki pojam quidditas, odnosno sutina predmeta, wegovo tastvo.
Claritas podrazumeva jasnost predstavqawa predmeta.
tastvo, zraewe predmeta, je u dubokoj povezanosti sa Stivenovom teorijom epifanije,23 iznenadnom manifestacijom duha. Epifanija
Isto, str. 207.
Epiklezija je termin koji je Xojs prvobitno koristio namesto termina epifanija.
Epifanija oznaava molitvu kojom se boansko prisustvo priziva da se spusti na hleb i
22
23

301
se ne razlikuje previe od Eliotovog objektivnog korelativa".24 Eliotova predstava je uvek simbolina dok je Xojsova simbolistiko-realistina, to znai da je u pitawu mozaik od epifanija iz realistike
predstave sveta. Svetozar Koqevi je epifaniju kao kwievni simbol
ovako oslikao:
Pored banalnosti situacija doarava i doivqaj perverzno ustreptale
udwe, qigavog prenemagawa i poze, nervne usplahirenosti, a posebno oseaj
neeg sluzavog i ivog to je nemogue pretoiti u rei. Drugim reima, situacija je simbol, nerazreiv do kraja, wen smisao nije opisno nego sugestivno
usmeren."25

Kako predmet dosee epifaniju?

Oko posmatraa vizira i analizira predmet, bistar i lucidan um
logiki sintetie. Da bi predmet bio stvar struktura mu mora biti
organizovana tako da u centru ima duu koja zrai. Da li e nam se
epifanija otkriti zavisi od naeg spiritualnog oka. Ako je Nora Xojsova najlepa epifanija, onda je wegov kwievni rad najvea epifanija: zasnovana u Stivenu heroju, modifikovana (i teorijski obrazloena, prim. J. S.) u Portretu, primewena u Uliksu i pretopqena u Fineganovom bdewu".26
U nastavku obrazlagawa svoje poetske teorije Stiven deli umetnost
na tri evolutivne etape razvoja: lirski, epski i dramski. I nuno tim
redom i nuno u aksiolokom odnosu. Re je o odnosu slike u umetnosti prema duhu umetnika. Lirski oblik je poetak stvarawa kada duh ne
moe da se odvoji od emocije koja je smetena duboko u wemu. U epskom
obliku postoji distanca dok je dramski oblik vrhovni oblik koji uspeva da umetnika odvoji od wegovog dela i postavi ga na poziciju dramatiara, na pripovedaku instancu koja obrezuje nokte.
Umetnik kao Bog tvorac ostaje u svom delu ili pored, ili iza, ili iznad
wega, nevidqiv, oplemewen toliko da vie ne postoji, ravnoduan, i obrezuje
nokte."27

Ako uporedimo navedene Stivenove rei sa Floberovim reima iz

pisma g-i de antpi:
Umetnik treba da bude u svom delu kao Bog u stvarawu, nevidqiv, svemoan da se svuda osea, ali da se nigde ne vidi."
na vino da bi postalo telo i krv Hristova u toku priea. Epifanija je objava, oitovawe. U grkoj tradiciji je oznaavala boansko bie, a u modernom dobu razvila se kao
sekularna epifanija. Emerson je smatrao da probueni intelekt moe da iskusi epifaniju Boga" u najglupqim stvarima".
24 Objektivni korelativ je referenca za formulativno i objektivno predstavqawe
odreene emocije, neega to je neobjektivno, tako da spoqni faktori zavre u ulnom
iskustvu, a emocija se evocira. Prema Eliotovom miqewu, umetnost komunicira preko
konkretnih slika.
25 Svetozar Koqevi, Trijumf inteligencije, Prosveta, Beograd 1963, str. 168.
26 Valter Helerer, Epifanija kao junak romana", Roman, Nolit, Beograd 1975,
str. 463.
27 Portret, str. 215.

302
uviamo da nema razlike sem malo Stivenove arogancije u interpretaciji.
Svakako nam je jasno da ni jedan umetnik ne moe da bude toliko
objektivan da obrezuje nokte, jer onda ne bi bio umetnik. Ni jedna instanca u Portretu nije ravnoduna: ni pripoveda ni autor. Stivenova estetska teorija je skica, on nije ni svestan koliko e se stvari izjaloviti i koliko je sebe precenio. Uostalom, porodivi pesmu iz sebe
ujutru, u devianskoj utrobi mate re se ovaplotila" i on je spoznao ekstazu serafimovskog ivota".28 Pesma koju je Stiven napisao je
osredwa i po svoj prilici posveena Emi Kliri, o kojoj je potajno razmiqao. Xojs ju je ipak uvrstio u roman premda potie iz 1900. godine
i perioda wegovih prvih ostvarewa. Prema svedoewima Xojsovog brata, Vilanela29 o zavodnici je bila deo izgubqene pesnike zbirke Sjaj u
tami. I to je sva Stivenova umetnost u romanu:
I uvek udni na pogled oara
boleivost i budnost tvog tela
Zar umorna jo nisi od svog ara?
Ne priaj vie o danima ara.

Ta zavodnica u vilaneli mogla bi se protumaiti i kao najdaqa

Tule, zemqa s onu stranu znawa. Xojsov ambivalentan odnos prema Irskoj i wenoj paralizi uvek ga je vezivao za izgnanstvo i to otuno iskustvo odlaska, jer esta je stvar da se sopstvena zemqa uvek vie voli
iz daqine, kada se napusti. Sam prognavi sebe, piui svoja dela u
drugim i tuim zemqama, verovatno je da se Xojs oseao kao, kako to
an Paris kae, uvreeni qubavnik". Jer iz takve perspektive Irska
je za wega zaista zavodnica koja permanentno mami i svaki put odbacuje
od sebe. Zato ta zavodnica ima duu slinu slepom miu, koja je dolazila u svest po mraku i u potaji i usamqenosti, zastajui za trenutak,
bez qubavi i bezgrena."30
Sasvim je jasno da je Xojs vie voleo predstavu Irske nego samu
Irsku, a i Portret umetnika u mladosti je dobrim delom nastajao van
Irske.
U etwi sa Krenlijem, kada uprkos wegovim rezonerskim nastojawima Stiven objavquje da odlazi, sree enu koja peva:
I kad se uzmemo,
o, kako emo biti sreni,
jer ja volim slatku Rozi O'Gradi
i Rozi O'Gradi voli mene.

Isto, str. 217218.

Vilanela je pastoralna pesma koju ine pet terceta i jedan katren kao i jednostavna versifikaciona shema. Posledwi stihovi prve dve strofe se ponavqaju tokom pesme. Poetkom 20. veka u poeziji na engleskom jeziku prihvatili su je Empson, Biop,
Dilan Tomas.
30 Portret, str. 221.
28

29

303
Stiven je siguran da eli da nae Rozi. I sazna kakva je. I zato
mora da ode. Da pokua da sazna. Mislio je da e biti srean.
Neu sluiti onome u ta ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otaxbina,
ili moja crkva: i pokuau da se izrazim u nekom obliku ivota ili umetnosti
to slobodnije mogu i to potpunije mogu, sluei se u svoju odbranu jedinim
orujem koje sebi dozvoqavam utawem. Izgnanstvom i lukavstvom. () Ne
plaim se da budem sam, ni da budem odgurnut zbog nekog drugog, niti da napustim ono to moram napustiti. I ne plaim se da poinim greku, ak ni veliku greku koja moe potrajati ceo ivot, a moda ak i venost."31

Stivenova pobuna je poela od poklia i dostigla konaan rasplet

i spoznaju. Totalni bitak jo nije saznat, ali ui deo levka u koji je
Xojs salio teleologiju Stivena Dedalusa jeste saznawe da se mora otii
i pokuati saznawe totalnog bitka. Dramatizovan opis razvoja jedne
linosti kulminirao je osvajakim i luciferovskim pokliem podjednako kao i odbijawem pristupa u jezuitski red. Ako bismo upotrebili
dramsku odrednicu, rekli bismo da je prezentacija estetske teorije inhibirala dramsku radwu mada je kao svojevrsna retardacija odloila
ishod, ali i Stivenove osvajake tewe uinila oiglednima. Epizoda
u kojoj je prezentovana estetska teorija ima kvalitet esejistikog fragmenta, to dodatno intelektualizuje romaneskno jezgro.
Onaj najui deo levka u romanu prenet je u dvema dnevnikim odrednicama neposredno pred stvarni odlazak u Pariz, mesto u koje bei
neobina mlade"(E. Broh).
26. aprila. Majka mi ureuje moju novu polovnu odeu. Ona se, veli, sad
moli Bogu da ja u svom ivotu i daleko od kue i prijateqa nauim ta je srce
i ta ono osea. Amin. Neka tako bude. Dobrodoao, o ivote! Ja idem da se po
milioniti put suelim sa stvarnou iskustva i da u kovanici svoje due iskujem jo nestvorenu svest svog naroda.
27. aprila. Stari oe, stari majstore, budi uz mene sada i uvek i pomozi
mi"32

Odbivi da se priesti, jer nee da slui onome u ta ne veruje

ak ni zbog majke, odlazi da naui ta srce osea, da sazna ko je. Ovo je
prvi kquni signal koji je povezan sa kovawem nestvorene svesti svog
naroda u navedenim posledwim reenicama Xojsovog romana. Nepaqivi italac bi pomislio da se ovo odnosi na neku nacionalnu misiju,
ali ne odnosi se. Nestvorena svest irskog naroda je slobodna svest.
Stiven je osloboen i wegov obrazovni i razvojni proces doveli su do
svojevrsnog osloboewa i on to eli da vrati u svoju Irsku svojom
umetnou.
Wegova dua se digla iz groba deatva, zbacila svoje pokrove. Da Da
Da. Iz slobode i moi svoje due on e, kao veliki izumiteq ije ime nosi,
31
32

Isto, str. 248249.

Isto, str. 255.

304
ponosno stvarati neto ivo, novo i uzvieno i lepo, nedokuivo, neunitivo."33

Tome slui i posledwa reenica u kojoj zaziva, kao Ikar, svoga

oca Dedala da mu pomogne da nadleti lavirint na krilima slobode. O
povezanosti spoznaje i slobode u genetskom kodu umetnikog organizma
bie rei u sagledavawu prometejsko-orfejsko-ikarskog svojstva stvaralake linosti. Stiven Dedalus je postao arhetipski obrazac pobune i
potrage to e imati odjeka u Kiovoj Mansardi.
Ostaje nam prostora da postavimo i pitawe: Kakav je Stivenov let?
Od Ikarovog leta ostalo je rasuto perje po povrini mora i mitski obrazac leta kao pada. Dramska peripetija se dogodila negde izmeu
dva romana: posledwe stranice Portreta umetnika u mladosti i prvih
stranica Uliksa. Stiven se strmoglavio u Dablin ne samo zbog majine
smrti nego i da trai svoj ivot i ivi ga traei.
Mansarda kao portret umetnika u mladosti
(Primum vivere deinde philosophari?)
granica uewa i taj gorki ukus razoarawa to ga provincijalac doivqava u
Beogradu sve je to u Mansardi suvie poetizovano, pomereno, iaeno, ali negde
na dnu te kwige stoji neki gorki talog iskustva."
(Danilo Ki, Gorki talog iskustva",
Homo poeticus, Prosveta, Beograd 2004,
str. 190)

Kiovi kratki mladalaki romani, Mansarda i Psalm 44, zdrueno su objavqeni iz praktinih razloga u jednom izdawu 1962. godine i
svedoe o dvema divergentnim linijama u Kiovoj prozi. U razgovoru
sa Gabi Glajman Danilo Ki (19351989) govori o paralelnim tokovima Psalma 44 i Grobnice za Borisa Davidovia kao istorijskim i dokumentarnim konstrukcijama, ali i o izvesnom stilskom jedinstvu romana Mansarda i Bata, pepeo. Peanik i Enciklopedija mrtvih predstavqaju sintezu razvojnih linija Kiove narativne proze.
Ugledavi sveta u sadejstvu sa romanom polubratom, od samog poetka, roman Mansarda biva osuen na skrajnutost i najea tumaewa
koja u wemu vide skoro samo roman koji najavquje postmodernu u srpskoj
kwievnosti i Kiovo prozno stvaralatvo. itana kao stilska veba
za izuavawe spisateqskog zanata, oprobavawe novog poetikog koncepta i kao roman iz Kiovih studentskih dana, Mansarda je postala i
ostala kwiga o godinama uewa.
Taj moj kratki roman (Mansarda), pisan u prvom licu, jeste, na neki nain, i moja vlastita intelektualna i sentimentalna biografija, snimak mojih
33

Portret, isto, str. 169.

305
mladalakih 'godina uewa', mojih nemira i pobuna. I ta je za jednog studenta
kwievnosti loginije nego da se u trenutku kada wegova osoba postane romanesknim likom (u toj samoplodnoj i udesnoj transformaciji gde se izmeu
romanesknog i realnog ja stvara istovremeno proces podvajawa i sjediwavawa,
jer ja onog koji pie o sebi i ja to ga opisuje nisu i jesu isto lice) () ta je
signifikativnije za wegov intelektualni profil od wegove lektire! Jer sve
ostalo za wega je trivijalnost. () ova oteala forma, ovo tipino formalistiko oneobiavawe, ovo, zapravo, dvostruko oneobiavawe (citat; na stranom
jeziku) tu je da svedoi o svim ovim referencama, sve je to interpolirano tu, i
tako, u pustoj nadi da e italac otkriti smisao i logiku ovih znakova, ovih
znaewa. Svih ovih znaewa! (Jer pisac pie, zapravo, za svog itaoca, za itaoca po svojoj meri.)"34

U poduem navodu pievih rei nalazimo mesta nad kojima bi

trebalo da se zaustavimo. Prva i za Mansardu indikativna smernica je
svakako ona koja se tie autobiografskih elemenata. Ki kae da Mansarda jeste na neki nain i moja vlastita intelektualna i sentimentalna biografija" (kurziv J. S.). Po sredi je dvostepeno relativizovawe:
na neki nain i (izmeu ostalog) jeste biografija. Ono ja koje pie o
sebi i ja koje ga opisuje i jesu i nisu isto lice. Sasvim je jasno da pitawe autobiografskog u Mansardi podrazumeva proces identifikacije koja se reava ironinim otklonom.
Druga smernica je pitawe poverewa u svog itaoca kao odreenog
itaoca kojem je estetika poruka upuena i koji e je zato razumeti.
Nepozvani italac dakako ne razume jer wemu Mansarda nita i ne govori. Jednom prilikom Gete je rekao Ekermanu: Moje stvari ne mogu postati popularne. One nisu napisane za masu nego za pojedince koji ele i
trae neto slino i koji su slino usmereni. Odreeni Kiov italac
je taj pojedinac koji je slino usmeren.
Mladi itaoci, hou da kaem oni retki koji trae i nalaze u kwigama
radost, utehu, oni koji nisu prodali duu avolu vide u Mansardi opis nekog
trip-a to nije daleko od istine. Samo droga kojom sam se sluio prilikom pisawa te kwige bila je od istog koncentrata mladalake patwe, metafizika
marihuana i erotska manique."35

Na drugom mestu Ki dodaje da je Mansarda roman koji govori o

onima koji su ostali literarno neobraeni, o wemu i o wegovom narataju mislei na Filipa Davida, Borislava Pekia, Mirka Kovaa,
Mira Glavurtia i druge. Takoe, u intervjuu naslovqenom Raa se
nova generacija" iz 1965. godine Danilo Ki kae:
Svoju prvu kwigu Mansarda napisao sam u jednom trenutku samoubilake
krize na ijem poetku je stajala jedna mladalaka qubav. Poeo sam da je piem
u vidu dnevnika jednog samoubice, beleio sam haotino stawe svoje svesti,
34
35

Danilo Ki, as anatomije, Nolit, Beograd 1978, str. 143.

Danilo Ki, Skladite, BIGZ, Beograd 2003, str. 278279.

306
slike i zvukove koji su me u grevima potresali. Ja i danas volim tu svoju kwigu, ne samo zato to sam joj duan"36

Da roman Mansarda zaista predstavqa nagovetaj stvaralake poetike koji e prerasti u poetiki sistem ukazano je odavno, kao i na to
da najavquje postmoderno problematizovawe Forme. Pored zaetka velike Kiove teme, teme porodinog kruga, metapoetikih promiqawa,
nagovetene teme smrti, samoubistva, u Mansardi i proznopoetskog kolebawa kao dominanti, pomenuemo i najvanije tendencije Kiovog
proznog opusa koje su od izuzetnog znaaja.
Na prvom mestu je svakako citatnost i to poev od peritekstualnog
nivoa: epigraf-moto iz Blokovog eseja Dnevnik ene koju niko nije
voleo" osvetqava celinu i glavno stremqewe romana povezano sa parodinom resemantizacijom mita o Orfeju i Euridici. Filozof sa mansarde je doao do nekih zakquaka i, kako bi verifikovao wihovu
istinitost i predstavio kao istinito saznawe, on ih prevodi na latinski i, naravno, parodira.
I grafiki izdvojen, umetnut i reinterpretiran citat-dijalog Hansa Kastorpa i madam oa iz Manovog arobnog brega nagovetava junakovo saivqavawe sa literaturom do Kiove mere: ivot, literatura. U tesnoj vezi sa citatnou, pomenuemo eruditivnost Kiovog genija i ne mawe vanu, poetiku samosvest. Dokumentarnost, koju emo u
punom sjaju upoznati u kasnijim i ostvarenijim Kiovim delima, u
Mansardi je posuvraena u pseudodokumentarnost: dnevniki navodi,
pesma i prevod pesme iz Zaliva delfina, pisma Kozorogom i Euridici, plakat za modnu reviju i dr. Postupak katalogizacije, nabrajawa i
sistematizovawa nabrojanog po razliitim kriterijumima, rableovskog
tipa najee, u Kiovoj narativnoj matrici zauzima vano mesto i
pokazuje se kao vrlo funkcionalan. Dajui proznom tekstu poetski ritmiki kvalitet sadran u nabrajawu, katalog moe vidnije da oznai
neke aspekte znaewa, uglavnom u parodijskom kquu: vinske karte i jelovnik kafane Kod dva desperadosa, spisak stanara kao i spisak pitawa
iz ivota.
Usmerena ka jednom trenutku srpske kwievnosti, Kiova Mansarda e se ustremiti na sve fabulane koji neorealistiki mudruju elei
da svojim metafizikim sawarijama lucidno razore konvencije. Prvi
deo podnaslova (satirina) prevashodno se odnosi na tradicionalno
shvatawe kwievnosti i jo vie na idealizam mladosti koji je verovao da tu moe neto da uini, a drugi deo (poema) na formalni plan
koji povezuje lirske sa narativnim elementima (prozno-poetsko kolebawe).
Mythos romana preplie ironiju i satiru u specifinoj formi.
Humor, koji je zasnovan na fantaziji kao i na primeni romantiarskih
mitskih oblika na realistiki sadraj, pomou ironije narasta u ironiju koja eli neto da postigne: u satiru.
36

Danilo Ki, Raa se nova generacija", Varia, BIGZ, Beograd str. 490.

307
Prema teoriji arhetipskog znaewa, Kiova Mansarda bi pripadala drugoj ili kihotskoj fazi satire",37 usko povezana sa komedijom bega u kojem junak bei u neko idealnije drutvo ne pokuavajui da preobrazi svoje. Tema ove faze satire je postavqawe ideja i teorija prema
ivotu. Kiovo geslo koje izjednaava literaturu i ivot u romanu
Mansarda pretopqeno je na ravan koja kwievne konvencije shvata kao
ivotne. Potpuno preslikavawe ivotnih zakonomernosti u umetnost
naprosto se i samo opire i u umetniku inicira odnos duboko protivrean pa time i iziskuje satirian i cinian izraz. Menipska, menipejska satira kao stepen otpora prema predrasudama i dogmatizmu bilo
kog tipa, najboqe bi odgovarala Kiovom postupku u Mansardi kada se
ima u vidu osavremeweno posmatrawe ovog antikog kwievnog oblika.
Satirika platforma nije ni filozofska ni antifilozofska, ni religijska ni antireligijska nego izraz hipotetskog umetnikog oblika,
t. j. dela koje bi trebalo da nastane iz rasprave u satiri o idejama. Satira o idejama ove, druge faze, bie delo-rasprava te ujedno i analiza
koja zahteva slobodu i fluidnost kategorija a oduzima status konvencije
ili dogme.
Odreewe jednog kratkog romana kao satirine poeme koja za tematsko jezgro uzima autoreferenciju, t. j. da pripoveda o sebi i svom nastajawu, ini da Mansarda postane roman o romanu koji nikada nee
biti napisan, a o kojem emo itati. Roman bez romana (Radoman Kordi), roman o romanu bez romana (Mihajlo Panti), roman o nemogunosti pisawa romana (Aleksandar Jerkov), roman Mansarda bi se mogao
shvatiti, uz prihvatawe svih navedenih miqewa, i kao roman o razarawu romana ili roman o romanu u pokuaju. Tako e italac u rukama
imati Kiovu Mansardu koja e mu govoriti o procesu ne-nastajawa kao
tragawu za nastajawem i postajawem romana. Ne mirivi se sa latentnom jalovou tekstova da odgovaraju na izazove koji svakodnevno iskrsavaju i pozivaju na sukob sa svetom, sa sobom, pred romanom je stalna
problematizacija svega izdignuta do metafizikog krova: ko sam ja?
Pisawem u potrazi. Pisawe Mansarde i Mansarde" koje nema propitivawe je mogunosti alhemijskog pretakawa sna u javu. Uopte uzev,
roman o romanu i nastaje usled romansijerovog ispitivawa sopstvene
svesti i suptilnog prerastawa romana u roman-esej ili esej o romanu".38 Zato roman u romanu ne nastaje? Zato je to roman o romanu terapija romana pa se on sam sobom lei, a problem je u identifikaciji
umetnika sa materijom, kae Alberto Moravija, pa zato nije u stawu da
umetniki predstavqa.
Nastajawe ne-nastajawem u romanu koji nikada i nee nastati, odnosno Mansardu o Mansardi koje nema, mogue je dovesti u vezu sa idovim romanom Kovai lanog novca.39
Nortrop Fraj, Anatomija kritike, Naprijed, Zagreb 1979, str. 259.
Alberto Moravija, Roman o romanu", Roman, Nolit, Beograd 1975, str. 385.
39 Andre id 1897. godine objavquje prvi roman o romanu, roman Movare. Roman
govori o Titiru, koji nita ne radi. Migel de Unamuno napisao je roman Magla po uzoru
na Movare. 1925. godine id je objavio Kovae lanog novca.
37
38

308
Mansarda je hronotop, ba bahtinovski shvaen kao vremeprostor". Ona je hladni tavan sveta za svog stanovnika i oliewe slikovne
pojavnosti sveta, jer ceo svet u Mansardi je metafora, jedna velika i
neudobna metafora sveta. Mansarda govori o posmatrawu sveta sa zvezde, sa tavana sveta, iz ptije perspektive. Fragmentarizovana kompozicija labavo dri multianrovsku celinu na okupu parafrazom starogrkog mita o Orfeju i Euridici. Ars combinatoria (Hokeov termin),
sinteza raznorodnih tekstualnih elemenata u postmodernoj igri montae, odrava jedinstvo fragmenata. Ve prvo poglavqe (ili prva pria?) nosi naslov Euridika, sledi drugo sa naslovom Mansarda (), zatim
Putovawe ili razgovor, Povratak, Lauta ili veliki festival, Valpurgijska no ili zaetak zaborava, Kod dva desperadosa, Ostrvo ili dnevnik,
Mansarda (), Mansarda (), Nedeqa. Sunan dan. Ovako razdrobqenu
kompoziciju romana prvenca sam Ki dramatizuje i deli na dva ina
prema kontrapunktirawu pievog i pripovedaevog ja na razvijenu
metaforu boemske drame u dva ina: zanos, vetaki rajevi (Prvi in);
mamurluk, prestanak zanosa, gaewe (Drugi in). () Primum vivere deinde philosophari, to je, zapravo, bilo naravouenije te kwige, a oajawe
koje iz we zari posledica je, ini mi se, tog osnovnog, primordijalnog
pitawa koje, verujem, mui svakog pisca: koliko se moe rtvovati od
ivota u ime literature, ko koga uskrauje u toj jednaini. Da li je iveti (vivere), iveti svoj ivot do dna, prevashodno qudskije od pisawa i mudrovawa (philosophare). Gde jedno poiwe i gde se drugo zavrava?"40
Nema odgovora i ne moe ga biti zato to ivot i literatura
znae jedno drugo. Dramski naboj oito da je izveden lirski. Stvarnost
je invertirana, prestrukturirana u romanu i u funkciji zaudnosti.
Stvarnost na mansardi je literarni kontekst, to je i literarni i ivotni prostor mladog umetnika koji ivi literaturu koju ita. ivotna i literarna graa proete su meusobno do neprepoznavawa pa Kiovo bavqewe postupkom, u sutini, nije drugo do neprekidno nastojawe da se ustanovi i obezbedi status ovog zapisa kao zapisa jedne (odsutne) stvarnosti, iju fragmentarnost i formalno oslikava."41 Osipawe
sveta i na formalnom planu pojaava poziciju skrajnutog i naputenog
oveka koji ne eli da uhvati korak sa svetom i ivotom. Mladi umetnik je neprilagoen svetu i Ki eksplicitno, motoom kwige, sugerie
motiv umetnike neprilagoenosti. Izvod iz Blokovog eseja tematizuje
mnogospratnu kamenu zgradu kao metaforu za (obrnutu) hijerarhizaciju
ovekovog poloaja. Od podruma (sveta) ka tavanu (sveta), napredujui
sprat po sprat, raste beda, beda po beda. Uzevi Kiov roman u ruke
pewemo se stupwevima sugerisane lestvice i dolazimo do vrha mansarde gde ive junak i wegov cimer. Autonomni Kiov kwievni junak
odreuje sebe, imenuje i objawava sebe i kontekst u kojem se nalazi i
Danilo Ki, Homo poeticus, Prosveta, Beograd 2006, str. 266.
Radoman Kordi, Ki i pitawe oca", program Radio Beograda, br. 59, Beograd 1983, str. 99.
40

41

309
koji ujedno postaje opti kontekst romana i gotovo jedino koheziono
tkivo u masi nepovezanosti. Ceo svet se prelama kroz jednu svest, ceo
kosmos sveden je na mikrokosmos i wegove zakonitosti. Ki je adaptirao mit o Orfeju i Euridici kritikim sagledavawem i pokazao smer
glavnih nastojawa romanom Mansarda.
Krenimo od Grevsovog priloga o orfejskom mitu.
Orfej je sin trakog kraqa Ojagra i muze Kaliope i najslavniji
mitski peva kojem je Apolon poklonio liru. Muze su ga nauile da
svira tako da svojom muzikom (umetnou) kroti zveri i pomera stene.
Orfejeva Euridika umire od ujeda zmije koja ju je ujela dok je beala od
napasnika Aristaja u dolini reke Peneja. Orfejev silazak u podzemni
svet da bi spasao Euridiku svojim jedinim orujem, svojom sviralom
kojom kroti zveri, svojom poezijom, neki pesnici (na primer, Branko
Miqkovi) poistoveivali su sa potragom za pesmom, esencijom i ontologijom. Ali Orfej se okrenuo i prekrio jedini uslov koji mu je
bog Had postavio. Euridika je nestala.
Grevs navodi i da su Orfeja raereile Mejnade (Menade) na Dionisov zahtev. Dionis je bio uvreen jer je Orfej (kao i Prometej) radio na korist qudima i savetovao ih da ne prinose rtve. Odrubqena
Orfejeva glava plivala je do Lezba i plivajui pevala.
Simbolika grkih mitova je uvek polivalentna i u mitu o Orfeju i
Euridici pokuaemo da pronaemo valer koji e pooigledniti"
Kiovu dubinsku resemantizaciju grkog Orfeja. Orfej je umetnika
priroda, kolebqiva. On zdruuje dve oprene strasti u sebi, dva pravca, dva pola: apolonijsku usklaenost i dionizijsku nezajaqivost.
Svaki mit ostavqa prostor za problematizovawe. U mitu o Orfeju
pronalazimo nekoliko vorita:
1. Priroda umetnosti. Umetnost ima mo da pobeuje i mewa
2. Vrhovna simbolika: Orfejev silazak u svet mrtvih
3. Dva pitawa: Zato se Orfej okrenuo?
ta predstavqa Euridika?
Nezasitost i neumerenost zemaqskih eqa, orgijastiko i mujako kao dionizijska komponenta Orfejevog bia, izazvae smrt due",
to nije nita drugo do kazna usled rastrzanosti. Protivtea razarajuoj sili, usklaujua, isceliteqska i stvaralaka sila, apolonijsko
usmerewe izaziva napetost i dovodi do sukoba. Orfejeva svest je polovqena: ako se ne okrene spasie Euridiku, ali tu je i ne-svest koja ga
nagoni da se okrene. Hadov ultimatum je podrazumevao apolonijsko u
Orfeju i wegovu mo banalizovawa".42 Pitawe koje oliava Euridika
42 Banalizovawe predstavqa borbu protiv negativne, oprene sile, protiv dionizijske nezasite eqe. Banalizovawe je permanentan proces u Orfejevom biu pa ga Pol
Dil svrstava meu borce protiv banalizovawa kao pobede nad destruktivnim polom. Dionizijske zavodqivosti iz stvarnosti remete apolonijski sklad koji podupire umetniko
stvarawe tako da banalizacija predstavqa i borbu za prevladavawe umetnikog impulsa.
U pokuaju slikovitog objawewa, Dil odreuje dionizijsko kao prieqkivanu enu i

310
je pitawe Orfejeve due jer je ona potencijal apolonijskog u wemu. Euridikina smrt je gubitak Orfejeve moi i predstavqa banalizovawe
wegove due, jer da nije preovladao tas sa dionizijskim balastom Euridika ne bi bila u Hadu i Orfej ne bi zavrio tako kako jeste: simbolikom slikom razvrata.
Podeqen u sebi na ovaj nain, Kiov Orfej polovi i Euridiku
unutar sebe na simbol uzvienosti i enu-objekt. Euridika je sredite iz kojeg sve izvire i u koje sve uvire, qubav-devojka kojoj Orfej poverava svoj najvei strah i, simbolino proitano, opsesivnu temu
straha od vozova. Strah od vozova odredie u bitnome kasniji Kiov
opus. Ispovest u Kiovom prvom romanu nije sluajna. Poveriti sebe
i sve svoje u onom trenutku kad se to jo sluti svakako je izraz qubavi
i poverewa, ak i vie od toga. To je izraz posveenosti. Euridika je
pisawe, disawe, meseina, senka, najintimnija dubina ka kojoj su unutrawe oi okrenute. Te oi su uvek budne i uvek u pokuaju da spoznaju. Ali Euridika je i Prqava Maka koja zadovoqava dionizijski pol,
telesnost. Dakle, priroda Euridike je priroda Orfejeva, to je mo
umetnosti da stvara i razara. Pitawe stvarawa kao razarawa ve je objaweno u nastojawu da se blie odredi Kiov roman. Orfejev silazak
u podzemni svet kao Orfejev silazak sa mansarde-zvezde i kompoziciono je najvaniji momenat, ali i sa ozbiqnim udelom u znaewskoj ravni. Navedena pitawa su u konstelaciji sa prvim postavqenim koje sve
nadreuje.
Formalna izdeqenost teksta, peritekstualni sloj i sagledana mitska okosnica ukazali su nam na glavne naratoloke tokove i poetike
refleksije.
Vano je da uoimo da prva reenica prvog Kiovog romana glasi:
Sluao sam kako plau u noi nevidqivi vozovi i kako se ronato lie hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle."43

Samosvest mladog Kia ni na jednom drugom mestu doli na ovom

ne moe se boqe sagledati. Promiqajui se, mladi Ki svakako ne
dolazi do krajweg oblika, ali sluti da su voz, pruga, eleznica, putovawe, pas asocijativni put ka neemu. Ka figurama oca. S pozicije
proitanog Porodinog cirkusa to je i sasvim oigledno, ali naglasimo
da Mansarda kree in medias res: jesen, pla vozova, pas. Portret umetnika kao mladog psa44 osvedoen je zavetom na vernost i posveewem sebe pseoj sudbini. Prsten od pretopqene ogrlice nastradalog psa je
neka vrsta preuzimawa funkcije. Nasilno prekinut ivotiwski ivot,
kae Nortrop Fraj, rtvovan je kontinuitetu to se nastavqa nakon
traginog ina kao neto drugo negoli sam ivot."45 Ta psea sudbina
mnogostruke eqe, a apolonijsko kao uzvien simbol. Vidi: Pol Dil, Simbolika u grkoj
mitologiji, Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia", Novi Sad 1991.
43 Danilo Ki, Mansarda, Prosveta, Beograd 2004, str. 7. U daqem tekstu sve oznake
strana iz ove kwige odnosie se na isto izdawe.
44 Naslov romana Dilana Tomasa.
45 Nortrop Fraj, isto, str. 182.

311
u razliitim kulturama podrazumeva razliite predstave, izmeu ostalog i tu da pas vidi duhove i da upozorava uvodei umetnike vetine
u civilizacijske tokove. Uopte uzev, sugerie tragian ivotni proces. Preuzimawe sudbine nastradalog psa implicirano je i u jednoj odrednici u katalokom popisu ivotnih pitawa mladog Orfeja sa mansarde. Metempsihoza kao prelazak due iz mrtvog tela u drugo ivo bie pomiwana je i u Xojsovim romanima.
Mutni strah od zavijawa i jauka vozova slutio je u mladoj umetnikoj dui neto. Taj strah je vodio ka neemu. Orfej je predosetio, a
Kiovo pisawe i potvrdilo. Voz ima svoju formu i svoju sadrinu.
Sadrina voza su svakojaki putnici, gomila qudi i wihovih prtqaga, a
forma voza je forma kretawa ili kretawe forme. Voz jeste forma. Voz
prugom napreduje iz A u B. Poenta je u kretawu, tragawu koje vodi ka pesmi vozova. Pesma vozova je balada tokova zbog predodreenosti stalnog kretawa, ivota na tokovima. Da putovati za Kia znai iveti
nema potrebe da na ovom mestu objawavamo. Po tipu ahasversko, putovawe koje je opsedalo Kia naslueno je u Mansardi i nizom analogija
koje potvruju da se putuje ka sebi, ka figurama eleznikog inspektora
Eduarda Sama. Mnogi prouavaoci Kiove proze izdvajali su da je putovawe Kiova madelline pomou koje otputa svu smutnu sentimentalnu vodu iz spisateqskog organizma.
U popisu ivotnih pitawa kao posledwe i izdvojeno dato je pitawe qubavi. Mala analiza tog pitawa je i pravi mali istrani postupak"46 kao zametak razraene istrane tehnike u Peaniku i Grobnici
za Borisa Davidovia, ali koji je u Mansardi vaan ba zato to su
predmeti razlagawa qubav, Ona i taj dragoceni barokni tovar opisa
oiju, kose, glasa, ruku, poqubaca, grudi, bedara, bokova To je servis
za aj, a ja ne elim da pravim servis za aj, nego kristale, kako bi to
rekao divni Jarac-Mudrija. Blago wemu jadniku, on nikada nije doiveo qubav. Bie mu lako da napie qubavni roman". Mini istrani
postupak trebalo bi da pokae da objektivno pisawe o predmetu koji
suvie boli i koji je suvie blizu nije mogue. Pisawe, inae, zahteva
distancirawe i od predmeta i od sebe i od refleksije. Kiova Mansarda nije qubavni roman, odnosno Ki je od wega odustao i to je sam
pisac objasnio kada je rekao da je pred Mansardom stajala kriza mladalake qubavi.
Hram mansarda ima svoje putokaze ka istini, urezivane noktima po
zidovima u asovima intelektualnih kriza i oajawa kao molitve oiewa"47 sa kojih se ita sudbina. U Mansardi se Orfej ui novoj vetini muromantije (zidomantije) koju emo zatei osmiqenu i imenovanu u Peaniku. U Kiovom prvom romanu sve su to metafizike
sawarije koje stilogenim kompleksom ele da u formi fakata (nema
46 Magistarski rad Dragana Bokovia o istranim postupcima u delima Danila
Kia tampan je i kao kwiga. Vidi: Dragan Bokovi, Islednik, svedok, pria: istrani postupci u Peaniku i Grobnici za Borisa Davidovia Danila Kia, Plato, Beograd
2004.
47 Mansarda, str. 16.

312
sumwe u latinske sentence, one su najvii garant) predstave sebe kao
istinite. Paradoksalno je zanositi se ozbiqnim promiqawem sveta,
a ostajati na kaqavoj mansardi i izmeu zidova sa urezanim mrtvim
sentencama. Meu ostalima, izdvajamo:
Quod nonest in actis (in artis!) non est in mundo.
Plenus venter non studet libenter.
Nulla dies sine linea.
Amo ergo sum.
Gnohti seauton.
Ho bios brakhus, h de tekhn macra.
Neke od sentenci govore direktno kao poetiki detaqi, neke su
izmewene, a posledwu koju smo naveli Ki je izdvojio i ostavio da bude usamqena i na grkom jeziku.
Prva sentenca tei da pooigledni" Kiov stav o povezanosti,
zapravo neraskidivosti odnosa ivot, literatura. ega nema u spisima
(u umetnosti!), nema ga ni u ivotu. Pod spisom se podrazumeva dokument, ali i umetniko delo kao dokument i dokaz o ivotu da se zbio,
da je neko postojao i da je neto ostalo. Stoga je neraskidivost ivota
i literature neminovna, jer jedno bez drugoga ne bi mogli. Jedno drugome podaruje razlog postojawa. I Kiova Mansarda svedoi o tome, a
Orfejeva Mansarda" makar zabeleena samo u svom nenastajawu kao da
je nastala.
Pun stomak ne ui rado. Ali zato prazan stomak vrlo rado ui. Kao
prazni stomaci siromanih studenata na mansardi. Ako niste gladni
ili edni ili vas nita ne boli, onda i nema potrebe da ba mnogo
mislite. Svakog jutra ustanete i vredno piete. I tako svakog jutra i
uopte ne uzdiete i ne briete. Kada ste gladni, onda ste opsednuti
glau, uzdiete i briete i tek tada se pie. Ki nije podnosio hiperproduktivnost, pisawe radi pisawa, pa otuda sentenca: Ni jedan dan
bez linije.
Posledwa koju smo naveli najoptija je i u vezi sa venom dilemom: iveti/pisati. Prvo iveti pa filozofirati? Ili obrnuto?
ivot jeste kratak, a umetnost jeste duga: emu se prikloniti? Filozofi sa mansarde su laganim sputawem na zemqu eleli da upoznaju ivot kako bi ga poeli iveti. Za Kia je zauvek ostalo nereeno pitawe: mudrost ivqewa ili mudrost ivota?
Preostale dve navedene sentence u skladu su sa dvema temama Mansarde. Qubav i spoznaja sebe.
Filozofirajui na mansardi, dvojica mladia simbolinih imena
gledaju zvezde i daju im imena. Fabulan, Lautan, Glad (Euridika), Neotkrivena qubav Fabulan je Jarac-Mudrija, Kozorogi (invertirano
od Igor) potpuno parodiran uesnik u dijalogu-polemici koji se protee kroz roman. Jarac (gr. tragos, jarac) je podmeh fabulirawu kao mudrovawu, iznoewu pouka i moralnih obrazaca. Sve je to jareva pesma", a na drugom stepenu Jarac-mudrija ismevan je i kao enski ja-

313
rac, t. j. koza. Jarac koji mudruje takoe pie roman i, da bi to to boqe inio, sii e sa mansarde na prvi sprat kako bi bio blii bati
i dvoritu, svetu i ivotu. On je zamiqen kao reprezentant tradicionalnog pripovedawa koje samo sebe, videli smo, poev od samog imena
reprezentanta parodira. Orfej, Lautan, lirskija struja, trai neto
novo. On je udan svat, sawar, jogi, fantast, literata, desperado, homo
gutenbergiensis. ita i preputa se proivqavawu proitanog, on je
pravi pesnik-boem koji ivi svoju poeziju. Jer ne zna ko je. Poezija bi
trebalo da mu da odgovor ili ga bar usmeri ka wemu. Problem identiteta iniciran je simbolikom pripadnou mitsko-arhetipskom kompleksu, a za linim, nacionalnim, kosmikim i svakim drugim se traga.
Navedena mansardska literatura takoe nije sluajna isto kao to
nije ni proizvoqna. Spinozina Etika svoje znaewsko ovaploewe doivee u Peaniku. Don Kihot je Orfejev alter ego, Marks-Engelsov
Manifest, simbol tee u drutvu, a nadrealistiki Bretonov Manifest je protivtea. Rembo kao paradigma dileme da li pisati ili iveti svakako je zanosio mladog Orfeja premda i mladog Kia. Prirunik o dijetalnoj ishrani, mala duhovitost meu velikim kwigama, verovatno aludira na reim mansardske skromne ishrane, odnosno gladovawe. Xinsova kwiga o zvezdama je prirunik o ivotu na zvezdi i ivotu-posmatrawu zvezda. I jedan Red vowe koji je u Mansardi samo jedna
od kwiga, ali kwiga koja najavquje Kiovu opsesivnu temu.
Putovawe u Zaliv delfina s jedne strane je kuawe qubavi, ali s
druge strane je odlazak da se pokua kreativna spoznaja. Putovawe ili
razgovor je dijalog i suprotstavqawe monologu koji vodi evropska civilizacija mislei da je dovoqna sama sebi. Tam-Tam je egzotini sagovornik i oliewe prirodnog, primordijalnog, neprevodivog. Uprkos
svemu, Orfej ne moe bez Euridike.
Ona je svuda prisutna kao meseina u Magnolija-Gaju, kao moje pisawe,
moje disawe, i weno tamnozvuno O to ga izgovara s vremena na vreme na
stranicama ove kwige, to je prisustvo wene senke, to je wen uzdah to me prati, ili je to moda moj sopstveni uzdah, o Mudrijau?"48

U pismima Jarcu-Mudrijau Orfej pomiwe sopstveni egoizam. Pisawe ega u prvom licu ili hicu prerasta u dilemu. Pisawe-disawe bi
trebalo da bude oslobaawe od ja, bez atmosfere zadojene bludom i nadom", bez Marijinih uloaka i qubavnika, bez dijalektike i etike".
ak i bez Euridike! Da je napisana, Orfejeva kwiga bi bila kwiga ni
o em".
Po povratku, Orfej od g-e Babaroge saznaje da je Kozorogi poeo
da pie svoj roman sa prvog sprata i da je ona, poput Balzakove vlasnice pansiona, prototip nastojnice. Ponavqajui Jareve rei, kae
da e ona biti ono to su sve druge nastojnice i ono to je ona sama, a
ona jeste nastojnica. Ki parodira teoriju tipa i tip kao model kwi48

Mansarda, str. 30.

314
evnog junaka koji pomou opteg eli da izrazi pojedinano kao to
su to inili balzakovski predstavnici vremena i drutva. Ki zastupa potpuno obrnut postupak: mitski obrazac preoblikovati da bude
obrazac individualizovanosti junaka. Xojs je to inio do ekscentrinosti.
Euridika odlazi. Na mestu gde we nema umetnut je i kontekstualizovan ambijent mansarde, dijalog Hansa Kastorpa i madam oa na
francuskom jeziku. itajui odlomak iz Manovog arobnog brega uz lelujavi plamen svee i posebni timung, mladi Orfej se identifikuje
sa Kastorpom. Ovom identifikacijom kao karakterizacijom kwievnog
lika nastaje veliki mutatis mutandis: sve jeste i sve nije vie isto, sve
jeste i nije vie prepoznatqivo."49 Nagli prekid sawarija, identifikacije, patetine teme i citata uzrokovan je padom kwige na slamu razbacanu po podu mansarde. Jedina stvarnost je ta stvarnost mansarde, gde
je Pripoveda-ita, kako sam pisac naziva Orfeja, doiveo putovawe.
To putovawe je putovawe oko studentske sobe.
Orfej boluje. Motiv bolesti junaka, stawe haosa i uzvieno stawe
duha kao osloboewe kreativnosti, po biti je manovskog tipa. U bolesti umetnikov bolesni genij je odvojen od sveta i buntovno okrenut kwizi i misli. Rastanak iz arobnog brega bio je rastanak Orfeja od Euridike, koja mu je, odlazei, otela sebe, sopstveno remek-delo i sebinost.
Mudrija-rezoner i savetodavac raskrinkae Euridiku, ona e postati Prqava Maka, doi e u Valpurgijskoj noi i obznaniti poetak
zaborava. Lana i meseinasta Euridika samo to nije spaqena na lomai zaborava. Fizika terapija sa Prqavom Makom, mornarskom dragom, zatim pie uta groznica za pokoj Euridikinoj dui postae
fantastina, boemska i nadrealistika slika istovremeno.
Kafana Kod dva desperadosa tematizuje realistiki hronotop kafane kao mesta priawa. Jarac-Mudrija kao oliewe neorealistikog
prosedea kae:
Jedino se tako moe studirati ivot", ree Jarac-Mudrija. Kwige su
izmiqotina. Pria za malu decu. A mi emo okupiti oko sebe sve desperadose (ta
nam se re u to vreme naroito sviala) i sluati autentine prie, autentina iskustva. To e tek da bude prava kola ivota", priao je Jarac uzbueno.

Odluivi da napuste filozofirawe na mansardi, Lautan i Fabulan deklarativno odluuju da ponu da ive i da studiraju ivot. Kafana je opte mesto u realistikim tekstovima i znaajna je kao mesto
koje simbolizuje arolikost sveta (mikrosvet) gde se ui o ivotu. Dodue, kafana je i boemska uionica ivota, ali shvatana je i prirodnim stanitem kwievnosti gde se raspravqa o kwievnim pitawima.
Svi desperadosi sa svojim ivotnim priama klasifikovani su u kata49

as anatomije, str. 141.

315
lokom popisu na one sa uqevima, one bez budunosti, bez qubavi, sa
bogatom prolou, itd.
Svaka kafana ima meni i vinsku kartu, a kafana Kod dva desperadosa na meniju ima autentina jela od morskih riba kao to je Nastojnica u limunovom soku ili importna vina kao to su Euridikine oi,
Tam-Tamova pesma, Tugava la Mansarde, Hossz lps mudrijaki, Slovenska legenda (gorka), itd. Na delu je svojevrstan efekat postmoderne kwievnosti. Zabava i igra u nazivima jela i vina ironijski retematizujui segmente ivota zapravo pokazuje odnos prema svetu: sve je jedna velika igra fantastinog, ironinog, paradoksalnog i parodijskog otklona od sveta.
Pitawe kompromisa, pitawe prqawa ruku, najvee je pitawe i postojee i nepostojee Mansarde. Kozorogi-avo u jednom razgovoru iskuava Orfeja da potpie ugovor sa wim. Orfej odbija ugovor i odbija
da se ubije. Euridika je ideal, ivotni princip, Sunce. Ona je suprotnost Orfejevoj tamnoj strani i zato je jedino to je vredno u wemu. Ona
je, zapravo, wegova svetla strana, ono wegovo najboqe. Ali Sunce ima
pege. Jednom mu se toliko pribliio da je shvatio da nije ideal. Kuda
sada? Na Ostrvo svoje podsvesti, u ponovnu potragu. U robinzonovskoj
borbi za ivot u upoznavawu ostrva Orfej se kree po predelima sopstvenog bia: Kada budem upoznao celo ostrvo, svaki kamen, svaki list
ta e biti sa mnom?!"50
Opet povratak na mansardu. Razgovor sa Osipom koji simbolizuje
idealnog sluaoca, itaoca, povee Orfejevu misao. On je rezoner
koji pri tome ima odreena znawa. Osip zna ta je neorealizam kao dominantna pojava u tom trenutku u kwievnom svetu i, to je vanije,
zna ta to podrazumeva i duhovito ilustruje prqavom, musavom decom,
pijanim skretniarima, kamewarkama itd. Promiqajui Orfejev koncept, Osip ga i razume, ali razume i to da je Orfej rastrzan izmeu
krajnosti: zanosa idealizmom i gotovo naturalistikih predstava egzistencije. Pomiwe realitas kao prostor izmeu mansarde i Valpurgijske
noi to nadaqe znai da je Mansarda okvir.
Sledee pitawe: ta Mansarda uokviruje?
Budui da:
Nema za mene u ovom trenutku odvratnijeg mesta od Zaliva delfina. Smuilo mi se od magnolija, od lauta, od lakrdija",
preostaje samo
Kupiti Insektomor" i osloboditi se dekoracije bubavaba.
DETRONIZOVATI MANSARDU!
Ogrejati je suncem;
Posmatrati napukline u zidu u punom sunanom sjaju."51
50
51

Isto, str. 79.

Isto, str. 8586.

316
Deratizacija mansarde, detoksikacija od daqina, ega, zvezda, ideala i silazak sa zvezde.
Ispred spiska stanara zgrade, izmeu sebe i gomile likova koji ekaju milost uobliewa, Orfej shvata da su vozovi krivi svemu. Oni su ga
zatrovali.
U posledwoj celini, u osvitu nedeqe i sunanog novog dana, sve
avanture duha kroz koje je mladi umetnik bez umetnosti proao dobijaju
razreewe nerazjawewem, odnosno nema odgovora. Pevawe mlade ene:
Nikad nee moi sa mnom
brati duwe ranke

zatreslo je celu zgradu.

Dok odlazi Orfeja prati eho da nikada nee moi s wom gledati
uranke.
Kuda odlazi Orfej?
Jedno je sigurno. Mansarda naprosto nije mogla da se zbude, ali
ostala je pria o tome koliko nije mogla. Jer pukao je vidik na batu,
ali i na pepeo. Ki je nastavio daqe, ka sebi i daqe od sebe. Mit se
rasprio kao mehur od sapunice.
Portret umetnika u mladosti i Mansarda.
Mitarewe umetnosti
Piem da bih spojio udaqene svetove.
Ki
Uzimao je iz kwievne tradicije
to se uzima kwiga u svojoj kui, jer
svim tim nasleima bio kao kod kue.
je graanin kwievnog sveta, brinuo
svim nedoreenostima, protivrejima
u tom svetu postoje."

kao
je u
Bio
je o
koja

(Vladimir Tasi, Predlog za

razmiqawe o Kiu",
Wukai jabuka, Svetovi,
Novi Sad 2005, str. 136)

Horizonti oekivawa koje postavqaju ustanovqene norme i publika, kao i wihovo proirivawe u literarnom stvaralatvu, zavise ponajvie od dijalektikog odnosa izmeu italake publike, kwievnog
dela i pisca. Svaki lan trougla utie na svoj nain: delo svojim novinama proiruje horizont, a u takvom proirenom horizontu pojavquju se novi pisci i wihova dela koja nadaqe ire i bogate kwievnu
tradiciju. Najkrae reeno, eliotovski shvaena tradicija koju ravnopravno ine i tradicija i individualni talenat biva obogaena treim krakom trougla, itaocem i wegovim doprinosom. Svako novo itawe novo je irewe.

317
Samosvojnost svake pa i nae literature potvruje se kontaktima sa drugim literaturama, jer svaka je literatura otvorena struktura
spremna da daje i prima uticaje. Bogatstvo i lepota su uvek i u svemu u
razlikama.
Za komparatistiku kao nauku neobino je vano da sublimie uporednu istoriju kwievnosti i uporednu poetiku. U tradiciji komparatistikih istraivawa52 posebno mesto zasluuje Baldenspareov lanak objavqen 1921. godine u tada novonastalom asopisu Revue de literature compare". Baldenspare je uoio fenomen kretawa literarnih
pojava (mobilit). Deset godina kasnije Pol van Tigem pomera shvatawe
mobiliteta literarnih pojava poimawem teksta kao prenosioca i posrednika izmeu odaiqaa i primaoca kao i idejom pokretqivosti
svih pojava duhovnog sveta preko kolektivnih uticaja. Velike ideje, odnosno dominirajui modeli, vode ka jezikim normama, to predstavqa
uvod ili anticipaciju teorije recepcije i teorije literarne komunikacije.
Sledea vanija struja kree se u pravcu tipolokih analogija i
najee se vezuje za ime Viktora irmunskog. irmunski govori o
povezanosti literature unutar sebe pa je potrebno ustanoviti slinosti meu pojavama koje se tumae kao istorijsko-tipoloke analogije.
Poqe ovakvih istraivawa je nepregledno usled stalne pokretqivosti
i interaktivnosti kwievnih dela i literarnih pojava.
Teorijska misao istraivaa sa univerziteta u Americi, najpre
Renea Veleka na Jejlu, doprinela je komparatistici. Velek je smatrao
da se komparatistika mora uvrstiti u deo opte teorije kwievnosti.
Ukquivao je hermeneutiku u istraivawa i govorio o ontolokom ponoru na putu saznavawa istine. Henri Remak na Univerzitetu u Blumingtonu povezuje komparatistika istraivawa sa drutvenim naukama i svim drugim oblastima ovekovog delawa. Na taj nain otvoren je
put transliterarnim odnosima koji od kwievnosti vodi prema svim
podrujima ivota.
Kulturoloka faza u razvoju komparatistikih istraivawa oznaena Paoovim modelom ima za osnovu interkulturalne povezanosti
podrazumevajui subjektivitet pojedinane kulture olien mentalitetom.
Iz postmodernistike vizure, literarna pojava se dovodi u vezu sa
elementima koji su znaajni za konstituisawe neke kulture pa je time i
oblast komparatistike znaajno proirena kroz dubqe poimawe literature oznaene sferom iz koje dolazi.
Polazita za sistematsko prouavawe uzajamnih veza su arhitekst,
intertekst i kontekst. Pod arhitekstom se podrazumeva ono to to
utie na pisani tekst, dijalog pisca sa vrednostima drugih dela. Kada
tekst nastane, prouavaoca zanima intertekst, t. j. ona sfera ili nivo
52 Kratak istorijski pregled razvoja komparatistikih istraivawa dat je pregledno i prema opsenom radu prof. Zorana Konstantinovia. Vidi: Zoran Konstantinovi,
Komparativno viewe srpske kwievnosti, Svetovi, Novi Sad 1993.

318
teksta u kojem se otkriva prisustvo stranih tekstova kao i nain wihove obrade u integralnom autorskom tekstu. Kada se iskristalie odnos
arhiteksta i interteksta, trei i zavrni nivo predstavqa kontekst i
itawe novonastalog teksta koji alterira iz itawa u itawe i posebnim i pojedinanim oblikom recepcije mewa i iri opti receptivni horizont. Time se vraamo na poetak ovog kratkog pregleda i navodimo reenicu iz Mansarde: Kako bismo mi bez putovawa, bez razgovora", to nas na najboqi nain dovodi do razmatrawa Kiovog shvatawa
tradicije.
Ki tradiciju shvata kao proces koji se stalno obnavqa irewem
opsega potencijalnih sagovornika u dijalogu. Dijalog je naprosto potreba, sueqavawe radi napredovawa. Stilsko oblikovawe dijaloga moe se postii kroz afirmativan sud ili parodizacijom, resemantizacijom, polemikom ili ironinim otklonom. Metafora za kwievnu
tradiciju, re palimpsest, oznaava jedva vidqive tragove rukopisa, iskustvo literature i Bodlerove correspodances. Ono to bismo mogli da
izdvojimo kao sutinu potrebe za razgovorom je autorsko itawe i promiqawe dela tradicije.
Xojs je svakako jedan od Kiovih sagovornika u dijalogu.
Svi smo mi moderni izali ne iz Xojsovog iwela, nego iz Xojsovog
komara, iz Xojsovog velianstvenog poraza! Moderni evropski i ameriki roman zapravo i ne ini nita drugo nego pokuava da Xojsov velianstveni poraz pretvori u male i pojedinane pobede. Svi mi zastajemo pred xojsovskim
ambisom ambiguiteta i jezikih komara, oprezno se nagiwui nad ponorom
vrtoglavih mogunosti u koji se strmoglavio na veliki uiteq! Mi znamo kuda se daqe ne moe!"53

Xojsov eksperiment da romanom (misli se na Uliks) obuhvati stvarnost pao je i tom se stazom daqe ne moe. Mogunosti koje Xojsov prosede prua su inspirativne i to su oseali mnogi pisci koji su sebe
smatrali Xojsovim uenicima. Ki je jedan od wih. Ali Ki nije samo
Xojsov uenik. Ki je uio i od Prusta, Mana, Borhesa, Krlee, Andria, Crwanskog, Kafke, Kestlera, Mandeqtama, Cvetajeve i wihovo prisustvo u Kiovim tekstovima je estetski kvalitet kao i intelektualni link ka prozi drugih autora. Tradicija, kako je Ki shvata, integralni je deo pisca reverzibilno koliko je i on sam deo we. Duhovno
iskustvo itawa i autorsko stvaralatvo toliko su spojeni jedno u drugom da su nerazluivi. Zato je irelevantno izdvajati uticaje, poticaje,
uglede u aksiolokom smislu u odnosu na Kiovo delo. Pojam Weltliteratur je duga tradicija pisawa, borhesovsko stvarawe prethodnika i mewawe prolosti primeweno na sadawi trenutak.
U Kiovoj prozi ralawivawe intertekstualnog nivoa bar u ovom
radu imae za ideju da kontekstualizuje Kiov roman u odnosu prema
Xojsovom romanu. Takoe, pokuaemo da Mansardu pogledamo kao roman
o umetniku prilagoen postmodernim tendencijama pa time i striktno
53

Varia, str. 238.

319
odvojen od Knstlerroman-a u tradicionalnom smislu od kojeg je, pokazali smo, i Xojsov roman odstupao.
Ki je od Xojsa uio o parodiji, ironiji, magiji ritmikog zvuawa proze, a beao od osloboenog priawa koje se ostvaruje tokom svesti. Asocijacije bi trebalo promiqati i birati, cediti ih do same
koncentracije. Moda je zbog toga, a moda delom i zbog konceptualnog
neuspeha, Ki odbacio sledeu epizodu iz prve verzije Mansarde koju
prenosi Viktorija Radi u obimnoj monografiji o Kiu:
Kako postati Ikar?
Setih se onda kako sam nekad, davno-davno u detiwstvu skakao sa
niske ograde terase drei u ruci oev crni kiobran, Dedalusovu golemu peurku. Tada se rodio mit o Ikaru.
Oe-Dedaluse, gde si? Kada pogledam uvis vidim samo kupolu tog
crnog kiobrana. I po koju zvezdu."54
Kao to je u Mansardi variran mit o Orfeju i Euridici, u Portretu umetnika u mladosti Xojs je koristio mit o Dedalu i Ikaru. U
izbaenoj epizodi, to zbog patetike, to i zbog direktnog spoitavawa Xojsovog romana, zapravo itamo okretawe mita na odnos oca i sina kao i parodirawe Ikarovih krila slobode crnim kiobranom. Ikarov let kao pad i oevi-Dedali naslueni su kao teme u oba romana i
postae Eduard Sam i Leopold Blum, slavne figure oeva u kwievnosti.
Ako elimo da sagledamo Kiov i Xojsov roman jednog kraj drugoga, prevashodno konstatujmo da obojica autora, polazei od resemantizacije mita, grade autorski vien i shvaen svet. Svaki u dosluhu sa
poetikom koju najavquje (s tim da je poetika koju Kiov roman najavquje
u bitnome odreena modernizmom koji Xojs afirmie na poetku kwievnog rada dok Fineganovim bdewem direktno anticipira posmodernistika strujawa). Epitekstualni nivoi prosedea obojice pisaca vrlo su
vani. Pruaju mogunost istraivau da se igra dekodirajui ponekad
i namerno zbuwujue pa i lano saoptene tragove. Oseajui otpor
prema objawavawu svoje umetnosti, obojica su stvarali nove zagonetke.
I Portret umetnika u mladosti i Mansarda su romani prvenci i
romani koji najavquju poetike koncepte i postavqaju fundamente za
prozne svetove koji nastaju. Kwige-osviti. Ali i koncepti koji su u daqem pisawu nadrastani i prevazieni. Uostalom, svaki sledei roman
vrednih pisaca nadrasta prethodni, jer se i sam pisac piui (i itajui) razvija kao stvaralaka linost.
Samoironizacija i antropocentrinost direktno povezuju ne samo
pomenute romane nego opte intencije obojice pisaca. ovek je punktum ostvaren alhemijskim procesom, mutacijom gena kroz koji se prelama
svet. I Stiven Dedalus i Lautan tragaju za svojim sopstvom, obojica su
54 Viktorija Radi, Danilo Ki: ivot, delo, brevijar, LIR BG: Forum pisaca, Beograd 2005, str. 129.

320
usamqenici i dobrovoqni izgnanici koji su karakterizovani kwigama
koje itaju, nutarwim proivqavawem lektire i poraawem umetnosti,
t. j. estetskih, poetikih teorija. Znamo kuda Stiven namerava da ode i
ne znamo da li e i koliko uspeti u tome (bar ne u dometu Portreta
umetnika u mladosti), ali ne znamo kuda Lautan namerava i ta namerava pri emu znamo ta ne moe biti. Simbolina slika ene koja
peva javqa se u oba romana, na istoj kompoziciono odreenoj poziciji:
pred konanu odluku i rasplet. U Portretu pesma ene glasi:
I kad se uzmemo,
o, kako emo biti sreni,
jer ja volim slatku Rozi O'Gradi
i Rozi O'Gradi voli mene.

Stiven je siguran da eli da nae Rozi. I sazna kakva je. I zato

mora da ode. Da pokua da sazna. Jer siguran je da se vole. Jo nije svestan ironije koja e mu se gotovo peripetikim obrtom dogoditi odmah
po zatvorenoj korici kwige Portret umetnika u mladosti.
Kao to Stiven u Xojsovom romanu Portret umetnika u mladosti
odlazi, tako i Orfej u Mansardi odlazi. Ili odlazi sa mansarde, svejedno. Samo, enina pesma je obrnuta:
Nikad nee moi sa mnom
brati duwe ranke

I gledati uranke. Odlazi bez reewa sa vriteim neskladom u

sebi. Svoju vilanelu" napisae u Bati, pepelu, onu pesmu koja kao i
Xojsova postaje slika na mestu uokvirenom romanesknim paspartuom"
(A. Jerkov), romanu sa metaliterarnim okvirom.
Stiven Dedalus je paradigma pobune, arhetipski obrazac pobuwenika, a Lautan je sasvim sigurno dvojnik Stivenov ili bar brat po metafizikoj pobuni. Obojica su, kao onaj Kiov kesten, belegovani svako svojim poreklom da oseaju sebe usamqenicima i da, najzad, i budu
individue u antiindividualistikom svetu. Poezija izlee iz gena kao
ovaploen metafiziki bunt, bunt protiv nametnutog ustrojstva koje
kastrira slobodu.
Uoavajui granice saznawa u novonastalom svetu, u eseju o Prometeju Ki progovara prometejskim reima: Bunim se, ergo sum. Prometejska pobuna u Kiovom oveku jedna je od tri komponente, tri patwe
umetnike sri. I preostale dve komponente, orfejska i ikarska, pronale su svoje tle u duama Kiovih i Xojsovih mladih umetnika. Orfejeva mitska svirala (poezija), prometejska vatra (intelekt) i ikarska
krila (sloboda) ine tu maginu miksturu umetnikove kotane sri.
Istovremeno ine i osnovne sastojke oba romana koji na svojoj metaliterarnoj gustini i teorijski razlau poetike stavove: rasprava o neorealizmu i Stivenova teorija su potvrda toga. I zbog toga podrazumevaju odreenog itaoca, samosvesnog kao to su autori i kao to su sami

321
kwievni junaci, jer tako se ostvaruje potpuni trougao recepcije kwievnog dela.
I Kia i Xojsa je opsedalo tragawe za Formom. Xojs traga od Dablinaca, realistiki intonirane zbirke pria, do Fineganovog bdewa i
opte distorzije poetskog jezika. I Ki se trai i oprobava do Peanika. U vezi sa potragom za Formom, u prosedeu obojice pisaca uoavamo i sumwu kao pripovedaki postupak. Otuda pisma, dokumenti,
dnevnici, dijalozi-polemike, sentence sve u funkciji uveravawa. Onaj
ko uverava najvie i sumwa i na tom mestu je uukana Kiova epifanija, istinita fikcija.
Epifanijski modus Kiove narativne umetnosti ostvaren je artistikom stilizacijom banalizovanosti. Vulgarne stvari bivaju preoblikovane i izazivaju estetske predstave u svesti. Iz banalnosti su
iseqene ka metafizikom. Kiova epifanija je i ubrite. Pesma ubrite55 je napisana 1966. godine u Budimpeti i predstavqa ubrite kao mesto arheolokih iskopina, a zapravo je detaqan opis kante
za ubre u kojem je imaginacija videla estetiku. Na delu je saimawe
ivotnog i banalnog sa literaturom i uzvienim. Salvete na kojima je
utisnuta posmrtna maska usana, trule modine oraha poput qudskog mozga, grozdovi jorgovana to se raspadaju velianstveno kao izvaena plua
puaa
Niz uzajamnosti Kiovog romana sa Xojsovim govori o arhitekstualnom pa i osobitom intertekstualnom novou Mansarde. Osobitom, jer
Ki ne kontekstualizuje Xojsov roman na nain na koji to ini sa Manovim romanom i odlomkom iz arobnog brega, ali Xojsovo shvatawe
dedalovskog" u junaku nalo je glasnog odjeka u Lautanu. Suprotstavqenost graanskog i umetnikog habitusa koju oliava Tonio Kreger reava se umetnou kao nekom vrstom kompenzacije. Takva suprotnost
blia je Kiovoj nego Xojsovoj ideji da stvori jo nestvorenu svest
svog naroda. Najzad, izolacija kao stav obojice umetnika jeste stav prema wihovoj umetnosti kao i stav prema drutvu zarad te iste umetnosti.
Sa stivenovskim" pokliom u sebi Kiov junak je po svemu drugaiji senzibilitet od Stivena Dedalusa. I iz wega zjape nemir i nesklad, ali obojica su qudi svoga vremena. Uostalom, temperamenti mladog pisca Kia i starijeg pisca Xojsa kada su pisali svoje prvence
razlikovali su se u onoj meri u kojoj su bliski u zrelim fazama stvaralatva. Stiven je drzak i odluan, neumoqiv. Orfej je filozof koji
prvo ivi umetnost pa onda ivot i sve to mnogo vie filozofirajui nego odistinski ivei. I da je Orfej poiveo u Kiovom opusu
verovatno ne bi nikada dobio tu stanovitost ivota na zemqi koju rani Xojsov roman nije uspeo (a ni eleo) da nadvlada. Pisac-demijurg je
odluio da mu i ne prui priliku.
Kompozicija Xojsovog romana je ustrojena da dramski funkcionie po epifanijama-inovima, kao to smo pokazali. Kiov roman je
55 Navedeni stihovi preuzeti su iz kwige: Danilo Ki, Pesme i prepevi, Prosveta,
Beograd 2003, str. 3741.

322
fragmentarizovan, razdrobqen sa dramskim spoitavawem koje je lirski izvedeno. To govori i o slici sveta i teleologiji linosti u takvom svetu koja je prela sa junaka. S tim u vezi su i ishodi tih teleologija: odluka u Portretu umetnika u mladosti i kraj bez reewa u
Mansardi.
Stivenova pobuna je optedrutveno usmerena dok je Orfejeva vie kwievna. Stivenova pobuna je klica koja je dojena odrastawem i
uewem, teleologijom linosti i dola do vrne take odricawem
svega u ta ne veruje. Taj put je bio put spoznavawa sebe i ispitivawa
ivota. I na kraju (Stiven je mislio da je to kraj spoznaje premda mu se
Xojs-demijurg itekako podsmehnuo i prokleo da stalno trai) porodio
je iz sebe neto to se u tom trenutku inilo kao gotova spoznaja.
italac prati Stivenov rast i wegove preobraaje, to i jeste
glavna namera romana: da oslika lik, karakterne crte koje se itaju sa
lica tog mladog oveka koji odluuje da svoju sudbinu podredi i naini
makar i najveu greku u ivotu.
Pobuna Kiovog junaka tie se snalaewa u ivotu, propitivawa
sebe, ispitivawa mogunosti ivota, literature, qubavi. Pokuaj da
se stvari prirede usled svih lomova, da se nae sopstveno mesto pod
crnim kiobranom sveta, da se pie i tako osmisli ivot. Dileme koje
prouzrokuje Forma Kiu kidaju xigerice kao onaj orao okovanog Prometeja i ine da Mansarda" ne bude napisana, ali da bude Mansarda,
da svedoi o tome. Zato Ki i kae da ga je taj roman zaduio. Kao to
je u mladalakim trzawima usmerio energiju ka centru iz kojeg sve kree Prepev Apolinerovih stihova kao da je uputio sebi: Mastilo svoje u nebo pquje / Sie krv kad qubav ite, / I smatra da krv okrepquje; / Pa to sam ja to udovite."
Pre nego zakquimo rad osvrtom na odreewe romana kao romana o
umetniku, da pomenemo i pitawe autobiografskog u romanima Mansarda
i Portret umetnika u mladosti. Najea tumaewa ovih romana jalovo su predstavqala pomenute romane kao duhovne autobiografije" pisaca Xojsa i Kia. Takvo tumaewe je duboko prevazieno ako je i bilo
odrivo. Sam Ki je objasnio odnos literarne biografije i biografije pisca na vie mesta, a isto odredite vai i za Xojsa: identifikacija sa ironijskim otklonom sagledavawa.
Da li Kiovu Mansardu moemo da itamo i kao svojevrsni, postmoderno preoblikovan roman o umetniku?
Knstlerroman kao roman o umetniku posmatramo kao roman o umetniku u uem smislu, jer ga posmatramo sa distance od dvesto godina. Da
je wegova matrica razgraena, u smislu da je otvorena da bude modifikovana, pokazao je Xojs gotovo pedeset godina pre Kia. Odreeni elementi navedene matrice Knstlerroman-a nedostaju ili su nadomeeni
nekim drugim, funkcionalnijim u odnosu na glavnu zamisao, ili se
slute iz ambijenta ili Ki podrazumeva odreen stepen te matrice pa
nastavqa daqu teleologiju, cerebralizaciju umetnikove umetnosti? Roman o umetniku zapravo jeste i roman o umetnikovoj umetnosti. Mansarda nije Knstlerroman u uem smislu, ali jeste specijalan valer romana

323
o umetniku koji reflektuje i umetnika i wegovu umetnost, ali i ono
postmoderno spoqa, sve to kao neraskidivu monadu, spinozinski reeno.
Tako naet i daqe prilagoavan, ovaj romaneskni anr u mnogim
delima ostaje da ivi ba zahvaqujui izmenama kojima se prilagoava
i samoisceliteqski obnavqa tako da nikada ne moemo naslutiti ili
predvideti sve plastike mogunosti". (M. Bahtin)
Dosezawa Bildungsroman-a i Knstlerroman-a izmewena su istorijskim vremenom, modelom kulture, filozofskim koncepcijama, jer sve
to pred nas postavqa nova pitawa pa i pred roman o umetniku, pred
pitawa obrazovawa i ishoda tog obrazovawa. Sve to utie na teleologiju linosti koje su porastom svesti postale disperzivnije i progresivnije. Probijeni su neki od tabua i oprobana mnoga reewa sveta. Dakako, svet ostaje nedovren i ovek-umetnik nesnaen u wemu. Xojsov sunarodnik Kolm Tojbin objavio je roman Gospodar56 2005. godine i revitalizovao anr romana o umetniku piui o usamqenom posveeniku
svojoj prozi Henriju Xejmsu. Tojbinov roman o umetniku Henriju Xejmsu
je samo primer opstanka i metamorfirawa jednog romanesknog kompleksa i u 21. veku koji svoje probleme misli na svoj nain.
Mogunosti ovog rada bile bi premaene raspravom o teoriji
anra, jer to bi trebalo da bude tema potpuno novog istraivawa. U
ovom radu zadovoqiemo se analizom dva romana o umetniku, oba umetniki preoblikovana da budu deo anrovske celine, ali specifini
delovi te celine. Takoe, eleli smo i da pokaemo da je Kiov kratki roman imao dovoqno magije da se pokae, promitaren uzajamnostima
sa Xojsovim romanom, sopstvenim kvalitetom makar i ogranienim na
kontekstualni znaaj. Jer u svom mitarewu umetnosti Mansarda je ostala da se razlikuje od Portreta umetnika u mladosti iako ona jeste portret jednog umetnika bez umetnosti u mladosti.
Jelena Simovi
NOVEL ABOUT AN ARTIST AND DANILO KI'S ATTIC AS A PORTRAIT
OF AN ARTIST AS A YOUNG MAN
Summary
Joyce's novel Portrait of an Artist as a Young Man and Ki's novel Attic are
most frequently presented as initial books which laid the foundations for the prose
worlds of the mentioned writers. With her paper, the authoress tried to view these
novels as separate works, as the first novels of their authors, through the matrix of the
novel about the artist and, finally, as the novels which offer a possibility for comparative reviews and interpretations.
That the matrix of Knstlerroman was disintegrated in the sense that it was
opened to be modified, Joyce showed almost fifty years before Ki in his novel Portrait
of an Artist as a Young Man. The novel about an artist in time also became the novel
56 Beogradska izdavaka kua Narodna kwiga-alfa" objavila je preveden Tojnbijev
roman sredinom juna ove godine.

324
about the artist's art. Attic is not a Knstlerroman in the narrow sense, but it is a special valeur of the novel about an artist which reflects both the artist and his art, as well
as the (post)modern exterior, all of these as an unbreakable monad, in Spinoza's words.
Thus started and further adjusted, this novel genre continues to live precisely due to the
changes with which it adjusts and self-healingly regenerates, so that we cannot anticipate or predict all plastic possibilities", as Bakhtin put it.
Both Stephen Dedalus and Lautan search for their self, they are both loners and
self-willed outcasts who are characterized by the books they read, by the internal experience of their reading-matter and by the generating of art, i.e. esthetic, poetic theories.
We know where Stephen intends to go and do not know whether and to which degree
he will succeed in it (at least not within Portrait of an Artist as a Young Man), but we
do not know where Lautan intends and what he intends, because Attic is without a solution and open in its end. But we do know what he cannot be.
Ki's short novel had enough magic to show itself, emerging through the mutual
features with Joyce's novel and having its own quality, even though limited to the contextual significance. Because in its conduct of art, Attic remained to be different from
Portrait of an Artist as a Young Man, although it is a portrait of an artist without art in
his youth.