Sie sind auf Seite 1von 5

Vuk totemska životinja Srba

Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njihvom folkloru zauzima veoma
važnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezana
za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o
ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbog
čega je važna da ispitamo kakva je uloga ova životinje staro-slovenskoj religiji.

Mitologija

Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To


je Dažbog, bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju
Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je
beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba
podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i
rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave. Šta
zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na
geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjem
Severu, u legendarnoj Hiperboreji. Veoma je čudno da beli vuk koji se smatra pretkom
jednog južnoslovenskog naroda- Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela
boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost
samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave
mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika,
dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu. Bele životinje u evropskom folkoru
inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo što
životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog
vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut ima
svoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca. Kao što znamo, vuk je životinja koja se u

1
shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskim
rodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je na
nivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svim
fazama , sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinja
imati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođe
karatkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno sa
fazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći.
Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.

Još jedno božanstvovezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz- Bog Meseca i
jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovog
izlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kao
životinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe,
ovo je i doba u kome se pojedini ljudi- vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka).
Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva do
Krima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom».
Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego što
izađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičan
vukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik. Jer šta je
«vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kao
vukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranije
verovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom».
Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskoj
mitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je ime
Managarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo
pomračenje.

Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemni
svet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana i
Dažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u koga
više nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost i
odnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca na
lomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje da
može spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo steći
svoje ljudsko obličje. Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave na
lomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara u
čoveka spašavaljući sestru od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kao
takav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kod
Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemo
osvrtom na netradicionalnan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam
Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.

Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominje
vuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu Bogova- Navu.
Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utiču
na zbivanja u svetu Bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje

2
sunca –Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi. Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj
božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopagana
slovenizovsno, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođe
vuk-Volh Zmajevič , odnosno srpski- Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominje
venetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovog
sina, tj. poštovalo je Bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji je
njihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog je Veles.

Kult vuka kod starih Slovena

Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi
odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinsji oblik smatra srpskim
totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga,
između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom
vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka
kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se
njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska
majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću
uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje
da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje
čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski
predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih
amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila.
Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kanže i dlake a ova poslednja
amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.

Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi
ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što
su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević,
Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za
ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U
Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk»
odnosno bugarski «вьлк”. Neka od njih su: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчи
градь, Вьлчовци, Вьлчиня itd.

Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i
dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg
kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog
Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski
svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se
prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka
koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji
pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i
obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće,
najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući. U
Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju

3
vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim
neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana. U Bugarskoj postoji običaj
da žene ne predu i ne tkaju za vreme vučjih praznika tj. da se ni na kav nečin ne bave
ovčijim runom jer će im za kaznu ovce stradati. Ono što je zajedničko za sve Slovena koji
žive na tlu Balkana jeste da se vuk ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih
praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio
mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjaniti ni noću, dakle , u periodu njegove
vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.

Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa
zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim
aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji
mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od
kuge štitio ritalom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu
kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati
hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu
našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».

Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da se
njihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje u
slovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima.
Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstom
magijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojoj duša čoveka napušta njegovo telo i
ulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom
predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji se
noću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno
bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana iz
svih krajeva sveta.Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junake
koji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru
postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima- alovite ili zmajevite
ljude kao i zduhače. Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove- zduhe ili
životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge
magijske radnje.

Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet
zove влъколакъ, kod Rusa волкодлак, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba i
Hrvata vukodlak.. Ova imenica se sastoji od dve reči vuk i dlaka označavajući tako
čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i u
nordijskoj reči ulfsark, gde imenica ulf označava vuka a sark kožu ili košulju. Ove
imenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika-čoveka koji je svojom voljom za
života ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom
prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom,
što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sa
svojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudi
koji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti

4
ljudi koje smo već spomenuli kao i nordijski berserci, ljudi koji se delimično pretvaraju u
medvede.

Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da će


se njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo
biće nazive se i vampir a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju. Zašto
su Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što
je srpsko vrhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji je
životinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vlada
mrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da će
srpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je i
napomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeni
način još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacija
ima odike oba sveta; ljudskog- jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer je
čovek poprimio odlike jedne htonične životinje.

Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek
postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči neko
živinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući im
krv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kao
vampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj , sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom iz
čega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenih
mrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba.
Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš.
Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije i folklora... Ždrebe se
odvajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji,
posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu između
ljudskog sveta i sveta duhova. Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da ima
zaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osim
vučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov a
osim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavjivao i oko
vodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno dete
koje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim,
ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije. U Bugarskoj se veruje se da je onaj koji je
sahranjen u odeći napravljenoj od vune koja se prela da Mratince, vučje praznike, posle
smrti postaje vukodlak. Zbog toga su bugarske žene pazile da svoje upokojene muževe ne
obuku u takvu odeću.

Preci se kod Srba i Rusa ne pretvaraju samo u vukove.Oni mogu postati zmije, petlovi i
ostala živine što znači da vuk nije jedina htonična životinja u slovenskom folkloru. Kao i
u slučaju projekcije čoveka u životinju i ovde vladaju zakoni čija priroda još nije
razjašnjena a koji svoju osnovu verovatno imaju u slabijoj ili jačoj vezi čoveka sa
njegovim životinjskim pretkom te prirodom samog čoveka koja je jednim delom svakako
i životinjska.