Sie sind auf Seite 1von 11

NATO AGRESIJA NA SRJ

Mapa stigla iz “apača”

Spasoje Smiljanić 12.03.2009. Večernje novosti

Na komandnom mestu bezbednjaka Treće armije tadašnje Vojske Jugoslavije, šestog


dana bombardovanja, tačno u 11 časova, zazvonio je telefon. Javio se obaveštajac iz
Skoplja i šifrovano saopštio svom pretpostavljenom:
- Imam šifru! Stižem odmah!

U štabu, među prisutnim oficirima, zavladalo je silno uzbuđenje. Svi su znali da se radi o
velikoj operaciji, značajnom zadatku, možda najvažnijem za pripadnike Treće armije u
tom ratu. Iako je sve unapred bilo isplanirano, iako su svi ljudi uključeni u tu operaciju
već bili na svojim mestima, još jednom je sve detaljno provereno. Posle svih provera,
upozorenje je glasilo: “Propusta ne sme biti!”

Veze na tacni

Tako taj pretposlednji martovski dan 1999. godine neće ostati upamćen samo po tome što
je NATO, uz krstareće rakete i razorne bombe, ciljeve na položajima Treće armije počeo
da zasipa i projektilima sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama.
Istog tog dana stratezi srpske odbrane na Kosmetu dobili su svoju najveću bitku. Istina,
bila je nevidljiva i toliko poverljiva da je sve vreme rata i dugo posle toga ostala - tajna.
Dokopali su se NATO šifre i tako do kraja rata od razornih bombi spasli stotine i hiljade
života branilaca zemlje, zaštitili vojnu tehniku i sprečili uništenje tenkovskih jedinica,
radarskih i protivvazdušnih sistema odbrane.

Rat sa distance, NATO pilotima i njihovim komandama omogućavao je da u svakoj akciji


komuniciraju na više frekvencija. Činili su to najčešće šifrovano. Osmatrački i operativni
centri srpske vojske od prvog dana agresije uspevali su da uhvate i snime sve razgovore
NATO pilota sa svojim komandama, sve njihove veze sa “avaksima”, beležili su sva
izdata i primljena naređenja, sve izveštaje o efektima dejstava NATO avijacije... Ali, sve
je to bilo uzalud. Bez šifre koja bi otkrila šta znače ta naređenja i koje mete će koji avion
da gađa na zemlji, slušanje i snimanje tih razgovora bilo je jalov posao.
Ali, ni to nije potrajalo dugo. I tu su srpski obaveštajci doskočili neprijatelju. Izveli su
jednu od najspektakularnijih tajnih akcija - ukrali su NATO šifru, a da neprijatelj nije ni
posumnjao.

“Novosti” ekskluzivno objavljuju detalje te akcije koja se viđa samo u filmovima.


Pošto se iz Skoplja javio obaveštajac sa porukom da se dokopao pilotske karte, za nepun
sat, na unapred dogovoreno mesto najpre su stigli obaveštajci Treće armije i nestrpljivo
čekali, ispostaviće se vrlo brzo, heroja rata, čoveka, koji je od NATO pilota na skopskom
aerodromu uspeo da na sat-dva, “pozajmi” kartu po kojoj su oni bombardovali položaje
srpske vojske na prostoru Kosova i Metohije.

1
Bila je to kodirana karta koju su na zadatku nosili svi NATO piloti. Na njoj je bilo rešenje
šifre NATO avijacije.

Već u 12 časova, srpski obaveštajac sa skopskog aerodroma stigao je na zakazano mesto.


Iznenadio je i one koji su ga čekali, jer se pojavio sasvim drugim putem. I to na motoru.
Hitro je ušao u prostoriju gde su ga čekala trojica kolega, izvadio ispod jakne kartu
savijenu i složenu u format A-4. Bez reči je otvorio i prostro na sto. Jedan od prisutnih
bezbednjaka snimio je fotoaparatom najpre čitavu kartu, a onda pojedinačno svaki njen
deo. Drugi je to radio najsavremenijom video-kamerom.

- Trajalo je to samo nekoliko minuta, a činilo se da protiče večnost. Da bismo bili sigurni,
kartu smo i skenirali. Naš kolega posle toga sam je savio kartu, gurnuo je ispod pilotske
kožne jakne i uz reči: “Pozdrav, čujemo se kad je vratim” otrčao do motora i velikom
brzinom, ali sada drugim putem, odjurio prema skopskom aerodromu. Jer, koliko je bilo
važno dokopati se karte sa rešenom šifrom, još je bilo važnije da se ona vrati tamo gde je
uzeta, a da to niko ne posumnja - ispričao je ekskluzivno za “Novosti” jedan od učesnika
u ovoj špijunskoj ratnoj operaciji.

Karta je već u 13 časova bila na svom mestu, na sedištu U jednom od američkih


helikoptera, koji je tog dana, u ranim jutarnjim satima, već bio u akciji prema teritoriji
Kosova i Metohije.

Srpski obaveštajac, po zadatku svojih starešina, ovu akciju pripremao je dugo i strpljivo.
Mnogo ranije nego što je počelo bombardovanje naše zemlje. Svoju poziciju među
NATO pilotima, koji su bili stacionirani na skopskom aerodromu još pre početka
agresije, gradio je vrlo oprezno.

Piće pilotu

Danima i mesecima, pošto je bio stalno zaposlen na aerodromu, posmatrao je šta piloti
rade pre poletanja, a šta kada se vrate sa zadatka. Uočio je da većina posle svakog leta
završi u vojnoj kantini i da mnogi od njih vole da se opuštaju i uz piće. Neki su tamo
sedeli dugo - sve do ručka. Uspeo je da se sa jednim brojem njih lično upozna i zbliži, pa
čak i da razmene ture pića. Od jednog američkog pilota dobio je na poklon kožnu jaknu.
Stekao je među pilotima, a posebno među tehničkim osobljem, toliko poverenje da niko
nije postavljao pitanje ni kada bi se našao na pisti i u blizini hangara. Tu poziciju nije
zloupotrebljavao. Koristio je samo kada je to bilo neophodno.

A kada je posle nekoliko dana od početka bombardovanja poslao izveštaj centrali o tome
da postoji mogućnost da se dokopa pilotske karte, stiglo je naređenje da ne čeka već da,
ako je operacija sigurna, odmah to uradi. Tako je i postupio.

- Akcija je bila izuzetno rizična - objašnjava naš izvor iz samog vrha komande Treće
armije. - Znali smo da nije teško da se dokopamo karte na kojoj je bilo rešenje šifre. Naš
obaveštajac je dugo razmatrao mogućnost da tu kartu nekako snimi na licu mesta. Ali,
nemoguće je bilo uraditi to na sedištu helikoptera, a da niko ne primeti. Drugo, piloti iz

2
aviona i helikoptera nikada nisu iznosili nijedan dokument, pa to nije moglo da se snimi
na drugom mestu. Ostala je samo mogućnost da se ona ukrade i na bezbednoj udaljenosti
presnimi i vrati tamo odakle je uzeta. Uspeh akcije zavisio je samo od toga da niko ne
posumnja da smo kartu uzeli. Jer, da je postojala bilo kakva sumnja, NATO stratezi bi
promenili šifru i čitava naša operacija bila bi uzaludna.

Izabrana je upravo ta mogućnost kada su helikopteri bili po dva-tri sata na stajanki i kada
su, posle letova, tehničari na njima radili svoj posao. Ta pozicija i to vreme našem čoveku
davali su mogućnost da dobro isplaniranu akciju izvede perfektno i bezbedno.

Na pitanje, kako je obaveštajac bio siguran da nije primećena krađa mape i kako se
usudio da se tako nonšalantno, posle dva sata, vrati na aerodrom i kartu ostavi tamo gde
je uzeo, naš izvor otkriva: - Imali smo još jednog čoveka, koji je tamo bio ubačen sa
verifikatorima Vilijama Vokera prilikom njihovog povlačenja sa Kosmeta u Makedoniju.
Taj naš obaveštajac imao je druge zadatke, ali je tog dana bio na aerodromu i ta dva sata
pažljivo osmatrao da li se događa nešto neuobičajeno na pisti i posebno oko helikoptera
iz kojeg je mapa uzeta. Da se bilo šta sumnjivo dogodilo, on bi nas obavestio i naš čovek
sa mapom ne bi se vratio na aerodrom. Međutim, kako je sve proteklo mirno, naš heroj je
do kraja hladnokrvno i profesionalno obavio zadatak. I, sve vreme rata i posle njega ostao
tamo.

PRVI GUBICI

Udari NATO agresora po vojnim i civilnim ciljevima na Kosovu i Metohiji, koje je


branilo više od 100.000 pripadnika Treće armije, bili su najžešći u prvim danima rata.
NATO avijacija, koja je jurišala sa više od hiljadu aviona i krstarećih raketa, Trećoj
armiji (pored Kosova pokrivala i čitavu južnu Srbiju), najveći pojedinačni gubitak u
ljudstvu tokom rata nanela je upravo u prvoj noći agresije, 24. marta 1999. godine.
Samo u bombardovanju kasarne “Toplički ustanak” u Kuršumliji, koje je izvedeno u dva
navrata sa pet razornih projektila, poginula su dva potpukovnika i šest vojnika, a 15
starešina i vojnika je teško i lakše ranjeno.

I narednih dana NATO bombarderi zasipali su ranije obeležene ciljeve po čitavom


Kosmetu. Gađali su i pogađali napuštene kasarne, ispražnjena vojna skladišta, pruge,
puteve, mostove...

Sistematski, kilometar po kilometar zasipali su čitav prostor, tražeći tenkove srpske


vojske, protivavionske i radarske sisteme, rovove pešadije od koje se NATO
komandantima ledila krv u žilama i zbog koje se nisu usudili da krenu u kopnenu
ofanzivu.

ŽRTVE – CIVILI

Komande Treće armije i Prištinskog korpusa, koji je nosio najveći teret odbrane, prvih
dana rata nisu imale odgovor na veliku silu. NATO avioni iznad Kosova skoro da se
nijednom tokom agresije nisu spustili ispod 5.000 metara. Dejstvovali su i sa veće

3
distance, jer je to za njih bila bezbedna zona od srpskih protivavionaca, čije rakete nisu
imale toliki domet. Miloš ANTIĆ

Šifre preko “avaksa”

Spasoje Smiljanić 13.03.2009. Večernje novosti

KADA je kodirana karta NATO pilota stigla u operativni štab Treće armije, njeni stratezi
su za samo nekoliko sati razrešili sve dileme. Ranije snimljene razgovore između NATO
pilota i njihovih komandnih mesta, brzo su dešifrovali i već kod prvog narednog avio-
napada, uočili da imaju ključ šifre u rukama. Shvatili su da sada pravovremeno mogu da
otkriju koji će cilj koji avion bombardovati i o tome počeli da izveštavaju nadležne
komande na bojištu.

Pošto su još ranije znali sve o radnim frekvencijama NATO avijacije (radili su na VVF I
UHF opsegu, i to od 138-144, 146-148 i 225-400 megaherca), vrlo brzo su razlučili
podelu radnih frekvencija i način korišćenja pojedinih kanala, pre svega, komandnih
(najmanje jedan po zoni), zatim kanala za izveštaje o dejstvima, kanala vazdušnog
komandnog mesta i kanala za komunikaciju između pripadnika iste formacije. I, ono što
je bilo posebno važno, naši operativni centri vrlo uspešno su prisluškivali i snimali
razgovore komandi u “avaksima” i aviona koji su bili na borbenom zadatku.

Korišćenjem podataka iz ukradene NATO karte, naši operativci su najpre dešifrovali


znakove svih vrsta NATO avijacije. To je bilo važno zbog toga što se odmah znalo koja
vrsta napada sledi i koje i kakve bombe će biti upotrebljene.

Birali ciljeve

Lovačka avijacija (LA) koristila je pojmove koji označavaju vrste hladnog oružja: knife,
cutiass, bonjie...
- Lovačka borbena avijacija (LBA) koristila je pojmove koji označavaju nazive
automobila: audi, schevy, corvette...
- Jurišna avijacija (JA) koristila je nazive životinja: bear, grisly, panther...
- SEAD avijacija koristila je pojmove koji označavaju vrstu vatrenog oružja: bullet,
cannon, colt...
- Avio-cisterne su koristile pojmove koji označavaju monete ili pojmove vezane za
novac: dinar, euro, mark, money, cash...
Ukradena NATO karta, uz snimljene razgovore pilota, razrešila je veliku dilemu oko
žargona, koji su upotrebljavani prilikom bombardovanja naših ciljeva.
NFL - značilo je - zapadno od 21. meridijana,
NBA - istočno od 21. meridijana,
DERRINGER - fiksna tačka po kojoj su davane pozicije ciljeva i aviona. Ta tačka je,
zapravo, bila jedan od ključeva za razrešenje NATO šifre. Uz pomoć ukradene karte
utvrđeno je da je to početak piste na aerodromu Slatina kod Prištine. Od te tačke su
NATO planeri određivala daljinu do cilja koji će biti gađan i davali sve ostale koordinate.
MUSIC SUPPORT - ometanje,

4
RAIN OUT - napuštanje Kosova,
BOX IS OPEN - početak dejstva,
BOX IS CLOSED - kraj dejstva,
TEXACO - odlazak na punjenje,
CANTINA - zona dejstva,
BDA - izveštavanje o dejstvu,
AJAX - granični potez kod Kumanova,
SCOTCH - jugozapadno od Kukeša,
ALLIGATOR - prenos slike mornarici,
TONIC - oblačnost,
EW - elektronska dejstva,
TOT - vreme do cilja,
HOG PEN - pogranični deo...
Na isti način dešifrovani su i kodirani nazivi kosovskih gradova. Sijetl je značio Priština,
Atlanta - Đakovica, Tampa - Prizren, Feniks - Uroševac, a ostali su bili Dalas, Čikago,
Bafalo...

Lov na rakete

Branioci našeg neba iznad Kosova i Metohije dešifrovali su pravovremeno i nazive zona
iz kojih i po kojima su NATO avioni dejstvovali.

Zonu oko Prilepa (4130C132) nazivali su - Sunoko, Albaniju - Amocko, prostor od 250
stepeni, 11,5 milja od DERRINGER-a (4232C/2103I) nazivali su - Johnson, a
Makedoniju (42/22) - Liroj.

Važno je bilo i prepoznavanje tipa aviona koji su učestvovali u akcijama. Uz pomoć


karte, utvrđeno je da su letilice F-16, F-16A i F-16C kao znakove raspoznavanja imali
više naziva - luger, reb, spear, buick, gun hag, shevy, corvette, hachette, razor, knife,
blade.

Avioni A-10 legitimisali su se kao: dingo, swine, pork, chita, snort. F-18 je nosio naziv -
sushy, EC-130 se legitimisao kao moonbeen, E-8 kao - rappel, strategijski izviđač U-2
kao - dracko, a E-2C Hawkeye kao - sight club. Tornado je imao dva naziva - lans i chap,
a ”harijer” samo - “puma”. F-14 je imao četiri odziva - oak, corn, reb, mink, a F-16 CJ
SEAD, čak šest - bullet, cannon, rocket, dagger, colt, cobra. F-117A prepoznavao se pod
nazivom - vega, a B-52 kao shcoda i royal, a C-130 kao - “kosovo”.

Svi ovi elementi bili su značajni za tumačenje naređenja koja su NATO komande, bilo iz
“avaksa” ili sa komandnog mesta izdavale svojim pilotoma koji su kretali u borbene
akcije.

U zoni borbenih dejstava NATO avioni radili su na sledeći način:


Avion ili grupa aviona, koja se približavala zoni borbenih dejstava, prvo su se javljali
dežurnom “avaksu”, koji ih najpre legitimiše, a onda im daje kurs i visinu leta i određuje

5
kanal veze na kojem radi komandno mesto. Kad uđu u zonu komandnog mesta, svi avioni
se javljaju i legitimišu.

U naš vazdušni prostor prvo je ulazila SEAD i LA (nije klasična lovačka avijacija, jer
poseduje opremu za izviđanje ciljeva na zemlji, kao i opremu za lasersko obeležavanje
ciljeva na zemlji). Njihov zadatak bio je da uzbune i aktiviraju našu PVO, da dejstvuju po
njoj i da u slučaju dejstva naše avijacije obezbede prevlast u vazduhu.

Odmah za njima u naš vazdušni prostor ulazili su avioni za elektronsko izviđanje i


protivelektronsko dejstvo. Njihov primarni zadatak bio je da otkriju naše raketne sisteme
i da ometaju sve osmatračke radare.

Kad bi oni završili posao, u zonu dejstva stizala je lovačka borbena i jurišna avijacija.
Komanda im izdaje zadatak da identifikuju cilj koji su dobili od operativnog centra ili
komandnog mesta, posle čega izveštavaju o pristizanju u zonu cilja i o spremnosti za
dejstvo.

Sva naređenja izdavana su i iznošena na dva načina: otvoreno i šifrovano. Otvorena


naređenja izdavali su na dva načina:

Korišćenjem geografskih koordinata: 4232,468 SEVERNO, ili 2035,731 ISTOČNO.


Korišćenjem topografskih kvadranata, na primer, DN 768351.

Šifrovano su predavali na tri načina.

Korišćenjem šifratora govora (korišćen vrlo retko), korišćenjem ključa za prostu zamenu
otvorenih lokacija. Kao ključ korišćene su dve reči koje imaju deset različitih slova i
moraju da imaju neko značenje. Taj ključ šifre, koji je takođe provaljen krađom mape,
glasio je:

BRICKHOUSE
0123456789

Predaja lokacija korišćenjem jedne poznate tačke - DERRINGER (početak piste


aerodroma Slatina) u odnosu na koju daju ugao u stepenima i daljinu u miljama do cilja.
U najvećem broju slučajeva, posle provale NATO šifre, i u tome se i uspevalo. I to bez
obzira na to da li su NATO avioni gađali laserski vođenim bombama, IC vođenim
bombama, ili takozvanim glupim navođenim bombama.

Lažne mete

Ključ uspeha srpske vojske bio je u tome, što su naši centri za osmatranje i navođenje,
bez obzira na to što je NATO koristio najmoćnija sredstva za ometanje, upevali da uhvate
sve komunikacije NATO pilota sa njihovim komandama i da ih pravovremeno dešifruju i
proslede jedinicama koje su na udaru. Na hiljade takvih razgovora je uhvaćeno i
dešifrovano. “Novosti” prenose samo neke, iz kojih se vidi da su pripadnici Treće armije

6
prisluškivali i provaljivali NATO avijaciju u svim fazama njenih vazdušnih operacija.
Radio-telefonski saobraćaj NATO avijacije u pripremi za izvođenje borbenih dejstava
odvijao se na sledeći način:

- MAGIC-83 de KNIFE-21.
- Identification code ABT (alfa bravo tango).
- Identification i S (Sierra).
- Roger push 37A for communication wit MOONBEAN.
- Roger.

Ovo je jedan od primera procedure u radio-telefonskom saobraćaju kada NATO avioni


ulaze u zonu dežurnog “avaksa”, način legitimisanja pilota i upućivanje aviona na vezu sa
komandnim mestom. U prevodu, gornji razgovor glasi:

- Medžik ovde F-16 br 21.


- Kod za legitimisanje je ABT (šifra za komandno mesto).
- Odgovor je S.
- U redu, pređi na kanal 37A za vezu sa MOON BEAN-om.
- Razumeo.

Razgovor prilikom ulaska aviona u zonu komandnog mesta (sve naredne snimljene
razgovore prenosimo samo u prevodu) glasio je:
- MOONBEAN, ovde KNIFE-21.
- Ovde MOONBEAN, koja je tvoja zona rada?
- Moja zona rada je NBA.
- Pređi na kanal 44 A za vezu sa RAPPEL-om.
- Razumeo.

Postupci prilikom otkrivanja mogućeg cilja:


- RAPPEL ovde KNIFE -21, imam koordinate za vas, da li ste spremni da primite?
- Spreman sam.
- 4231.568 severno, 02035.782 istočno. Elevacija 1635 fita. Tri oklopna transportera.
- Primljeno.

Rad u zoni borbenih dejstava: (Lovačka borbena i jurišna avijacija pre raketiranja ili
bombardovanja prvo moraju da identifikuju cilj.)

- BEAR-11, ovde ARROW-41.


- BEAR-11.
- Tvoja meta su dva tenka koja se nalaze u malom selu.
- OK.
- Da li vidiš put koji prolazi kroz veliki grad?
- Da.
- Pet jedinica, zapadno imaš mali, prljav, neasfaltirani put.
- Da.
- Taj put vodi u selo.

7
- OK.
- Tenkovi su u blizini prve kuće sa te strane.
- Vidim kuću, u redu, sada vidim i cilj.
Ponekad ovakav način navođenja na cilj traje i duže od 10 minuta, ali nikada kraće od
pet. Za to vreme naši operativni centri i jedinice na terenu reaguju brzo i pomeraju se na
rezervne položaje, a na označeno mesto ostavljaju lažne mete.U zavisnosti koje će ubojito
sredstvo NATO avioni da koriste u ovom napadu, procedura se nastavlja na nekoliko
načina.

POVRATAK U BAZU

Ako gađaju laserski vođenim bombama, procedura je sledeća:


- GREEZ-11, ovde KNIFE-21, predlažem kurs napada 150 stepeni.
- OK.
- Kod lasera će biti 1557.
- OK, 1557. Treba mi ozračenje u trajanju od pet sekundi.
- Laser uključen.
- 5, 4, 3, 2, 1, prva ispaljena!

Svi NATO piloti po izvršenju zadatka, davali su dežurnom “avaksu” izveštaj o dejstvu:
- MOON BEAN, ovde BEAR-11, imam izveštaj o dejstvu.
- OK.
A - lokacija DM 346785,
B - od 1243 po Griniču,
C - uspešno tri oklopna transportera. Gađano sa četiri “maverick” rakete. Jedan direktno
pogođen, dva oštećena (bilo je izveštaja o neuspešnim dejstvima).
D - u zoni cilja aktivna PAA
E - vremenski uslovi dobri u zoni cilja

Svi NATO avioni, pre nego što bi se vratili u bazu, morali su iz bezbednosnih razloga da
se oslobode svih bombi i raketa kojima su bili opremljeni za tu akciju. Miloš ANTIĆ

Srbiju potpuno zdrobiti

26.02.2009. Večernje novosti

POTPUNO razbijanje (drobljenje) SR Jugoslavije i Srbije, jedan je od prikrivenih


krajnjih ciljeva koji je Amerika imala (i ima) u svom planu angažovanja na prostoru
Balkana. U okviru tog cilja je i obećanje separatističkim vođama kosmetskih Albanaca za
osamostaljenje Kosova i Metohije i stvaranje još jedne albanske države na Balkanu.
Dolaskom na čelo Amerike Bil Klinton je obećao, onima koji su mu to omogućili, da
će učiniti sve da napravi prolaz Zapadu do istočnoevropskih nalazišta nafte. Kako je
SRJ bila prepreka na tom putu, Klinton je pod šifrom “Rutus” (Koreni) pokrenuo
plan za razbijanje SR Jugoslavije. Agresija na SR Jugoslaviju, koju je NATO pod
vođstvom Amerike izvršio 1999. godine, u osnovi je počivala na planu “Rutus”.
Osnovanost ovakve tvrdnje (ili pretpostavke) daje ultimatum koji je u Parizu pred

8
državnu delegaciju SRJ stavila Amerika, a koji u osnovi zahteva kapitulaciju i
okupaciju SRJ, sa odloženom secesijom Kosmeta. “Pod šifrom ’Rutus’- izjavio je
jedan visoki zvaničnik vlade u Bonu - krije se, u stvari, tajna akcija CIA koja je
pripremala rat, sa ciljem da se uništi Jugoslavija gubitkom Kosova, Crne Gore i
Vojvodine. Cilj ’Rutusa’ je odvajanje Kosova kao glavnog izvora sirovina za
Jugoslaviju, kroz veliku autonomiju, albansku aneksiju ili potpunu nezavisnost,
zatim, otcepljenje Crne Gore, njenog jedinog preostalog izlaza na Jadransko more, i
dislokaciju Vojvodine, njene žitnice i još jednog jugoslovenskog izvora sirovina, koji
bi doveli do potpunog kolapsa Jugoslavije, kao samodovoljne industrijske države”.

SVIM SREDSTVIMA

Zbignjev Bžežinski, 14. aprila 1999. godine, izjavljuje: “Formula autonomije Kosova u
Srbiji je mrtva. Nema nikakvih pregovora sa Miloševićem, osim ostvarivanja srpskog
povlačenja nakon ispunjenja svih uslova NATO. Vazdušni udari moraju biti pojačani i
moraju efikasno razoriti vojnu moć Miloševića i prinuditi ga na prihvatanje uslova
NATO... Američki kongres mora da sačini zajedničku izjavu, u kojoj će podržati
političke ciljeve NATO i izraziti rešenost SAD da ostvari te ciljeve svim neophodnim
sredstvima”. Vrhovni komandant NATO general Vesli Klark naglašava da će NATO
“sistematski i progresivno napadati, degradirati, opustošiti i konačno uništiti srpsku
vojsku ako Srbija ne pristane na mirovni plan sačinjen pod američkim pokroviteljstvom”.
Suprotno stvarnim ciljevima agresije, NATO je kao tobožnji cilj zbog kojeg je izvršena
agresija na SRJ, proglasio sprečavanje humanitarnne katastrofe, a operaciju nazvao
“Milosrdni anđeo”. Nije mali broj analitičara u svetu koji dokazuju da je “sprečavanje
humanitarne katastrofe” bila samo maska za svetsku javnost. To su, uostalom, u svom
saopštenju konstatovali i nemački pisci iz Udruženja za Severnu Rajnu: “Nazovite rat
ratom, a ne humanitarnom intervencijom!”. U stvari, tako definisan cilj imao je za
zadatak da ubedi svetsku javnost da je do rata došlo zbog očuvanja ljudskih i nacionalnih
prava, što je, u suštini, jedna velika obmana. Analitičari i vojni eksperti stoje na
stanovištu i ukazuju da se “humanitarna katastrofa”, ako je i postojala, nije mogla
sprečiti, pa čak ni umanjiti, već naprotiv, povećati dejstvom iz vazdušnog prostora. Oni
ukazuju, ako je stvarno cilj agresije bio “sprečavanje humanitarne katastrofe”, za njegovo
ispunjenje bile su potrebne kopnene trupe, a ne bombe koje su bacane sa velikih visina,
često i nasumice. Uspehom agresije na SRJ, Amerika je planirala i nastojala da na
međunarodnom, evropskom i regionalnom nivou, gazeći i ignorišući međunarodno pravo
ostvari i: 1) afirmaciju uloge NATO i utemeljenje nove vojne doktrine, kojom će se
usmeravati vojne operacije u vremenu posle hladnog rata; 2) javnu inauguraciju “novog
svetskog poretka”; 3) potpunu kontrolu nad Evropskom unijom kao potencijalnim
rivalom; 4) prebacivanje dela snaga iz centralne Evrope na prostor Balkana; 5) proveri i
dogradi novi model vazdušno-kosmičke bitke.

ZADATAK OVK

Osnovna zamisao za realizaciju ciljeva agresije bila je da se masovnim udarima avijacije


i krstarećim raketama za dva - tri dana onesposobi i razbije Vojska Jugoslavije i stvore
preduslovi za sledeći korak - ostvarenje političkog cilja. Sa početkom NATO udara iz

9
vazdušnog prostora, planirana je masovna oružana pobuna Albanaca u okrilju terorističke
OVK, koja je u ostvarenju cilja dobila “ulogu” kopnenih snaga NATO, sa obećanjem,
ako dobro “odigra ulogu”, da će, po principu “usluga za uslugu”, dobiti nezavisnu državu
“Kosovo”. Prema analizi zapadnih vojnih analitičara, a i prema izjavama pojedinih
oficira NATO, snage tzv. OVK imale su zadatak da označavaju koncentracije vojnih
trupa SRJ za vazdušne udare NATO i da “uvlače” jugoslovensku vojsku u borbu na
otvorenom prostoru i tako ih potpuno izlože udarima avijacije NATO radi uništenja. Sa
visokim stepenom pouzdanosti može se tvrditi da su kopnene snage NATO raspoređene
na prostoru teritorije Makedonije i Albanije, a po kapitulaciji Vojske i države SRJ, imale
zadatak da zaposednu Kosovo i Metohiju i da se pred svetom objavi da je cilj agresije
ostvaren. U vreme agresije, neposredno po okončanju rata, pa i danas, vodila se i vodi
rasprava, zašto NATO nije izvršio agresiju kopnenim trupama i da li je agresija kopnenim
putem uopšte bila planirana. Iako je Bil Klinton izjavio: “Ja ne nameravam da pošaljem
naše trupe na Kosovo da tamo vode rat”, dileme o kopnenoj invaziji su postojale i kod
mnogih svetskih državnih lidera, pa i kod samog predsednika Rusije Borisa Jeljcina.
Jeljcin je u Moskvi 8. aprila 1999. godine, u izjavi Ruskoj televiziji, optužio NATO da
priprema kopnenu operaciju na SRJ: “Oni žele da dovedu kopnene trupe, zato se
pripremaju. Oni žele da jednostavno zauzmu Jugoslaviju i učine je svojim protektoratom.
Mi ne možemo dozvoliti da se to dogodi sa Jugoslavijom”. Ovakve dileme su postojale i
kod državnog i vojnog vrha SR Jugoslavije. Komandant Prištinskog korpusa Vojske
Jugoslavije, general Vladimir Lazarević, prema beogradskom dnevnom listu “Danas”, od
20. aprila 1999. godine, ocenio je da je NATO, “umesto operacije blic kriga, ušao u treću
fazu agresije protiv SR Jugoslavije”. Lazarević je rekao “da je NATO, praktično, pre pet-
šest dana, pre vremena ušao i u treću fazu agresije na SRJ i počeo sa izvođenjem
vazdušno-kopnene bitke u zoni Prištinskog korpusa. Na frontu 15-20 kilometara iz
Albanije, otpočela je kopnena agresija, za koju je NATO angažovao više hiljada terorista
prikupljenih širom zapadne Evrope, u Makedoniji i Albaniji, kao i oružane formacije
oružanih snaga Albanije”. List “Vojska” (ratno izdanje), krajem maja piše: “Prema
svemu onom što se dešava i sudeći po načinu dejstva agresora, sledi novo intenziviranje
napada NATO i nastavak kopnene agresije”. Bez sumnje, general Lazarević je bio u
pravu govoreći o napadu terorista iz Albanije, snazi tog napada i sinhronizaciji sa
udarima NATO avijacije, ali zasigurno to nije bila kopnena agresija NATO.

PRAVI CILJ BOMBARDOVANJA

Bivši ambasador SAD u SRJ Vilijam Montgomeri, u specijalnoj emisiji RTS (11. marta
2007), na godišnjicu smrti Slobodana Miloševića, priznaje: “Agresija na Srbiju imala je
za cilj da Kosovo postane samostalna država”.

NEĆEMO IMATI OBZIRA

Povodom agresije NATO na SRJ, neimenovani funkcioner NATO u emisiji radija Dojče
vele, 29. 3. 1999. godine izjavio je: “sada preispitujemo i preuređujemo pravo. Stvaramo
novo međunarodno pravo u skladu sa novonastalim okolnostima. NATO je preuzeo na
sebe funkciju održavanja i uspostavljanja mira, pošto Savet bezbednosti UN to sada može
da ometa ustanovom veta. Zato će NATO delovati na sledeći način: tražićemo saglasnost

10
Saveta bezbednosti, kada je očigledno da ćemo je dobiti; nećemo mu se obraćati kada
nije izvestan njegov pristanak”. Na pitanje da li se Rusija tome može suprotstaviti - sledio
je arogantan odgovor: “Ne, to nije moguće, Rusija više nije supersila, nije čak ni velika
sila. Delovaćemo prema svojim procenama i svojim potrebama, ne obazirući se ni na
koga”.

11