<< VREME | BR 533 | 22. MART 2001.

Ekskluzivno Zoran ini pie za "Vreme" >

Predlog dogovora o dravnom cilju

zoran ini
Treba nam novi socijalni konsenzus, odlaganje svih sporova i sukoba, zavrtanje rukava, uvoenje
reda. Vreme tednje i rtava nije prolo. Razlika je u tome to to danas inimo za budunost
svojih porodica i nae zemlje, a ne zarad bolesne politike i privilegija vlastodraca

U septembru, oktobru i decembru prole godine u Srbiji je definitivno uspostavljen nacionalni

konsenzus o demokratskoj budunosti nae zemlje. Oko te snane vizije cela nacija se ujedinila,
kao retko kada u istoriji.
Danas se ne primeuje previe od tog poleta i te energije. Nae drutvo kao da je izgubilo
zajedniki cilj, kao da se opet podelilo na interese i diskusione grupe. Jedni prete trajkom, drugi
trajkuju, trei teoretiu o razlozima za i protiv.

U emu je stvar?
Nema sumnje, narod je sruio diktaturu radi boljeg ivota. Ostvaren je jedan deo te elje, onaj
politiki. Nedostaje onaj vaniji deo, materijalni, ekonomski. Da li to znai da je narod prevaren?
Prevarenim se moe smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da e sa dolaskom politike
demokratije automatski doi ekonomsko blagostanje.
Naalost, ekonomskog blagostanja nema bez zdrave ekonomije. A naa ekonomija je na smrt
bolesna i trebae joj poprilino da se oporavi.
Uslov naeg ekonomskog oporavka je: moramo da postanemo zemlja koja je privlana za
ulaganja. To podrazumeva korenito restrukturiranje nasleene privrede i drutva, ali i
preispitivanje odreenih nasleenih prava.
Na primer, svi imaju ustavno pravo na rad, ali radnih mesta trenutno ima jedva za treinu radno
sposobnog stanovnitva. Uz to, meu nezaposlenima preko 70 odsto ima najvie srednju kolu.
Potrebna su ogromna ulaganja u njihovu dokvalifikaciju. Svi imaju pravo na zdravstvenu zatitu,
ali zdravstveni sistem je u ruevinama. Potrebna su ogromna ulaganja da bi nae bolnice izgledale
pristojno.
Pravo na penzije je elementarno, ali doprinosi za penzije nisu dovoljni za to. Na jednog
zaposlenog u privredi dolaze skoro dvojica koji od toga treba da imaju prihode, ako saberemo
penzionere, budetske korisnike i tzv. tehnoloki viak.
Veina prava su stoga, naalost, deklarativnog karaktera. To ne znai da su neopravdana,
naprotiv. To samo znai da za njihovo ostvarenje nema elementarnih uslova. Te uslove treba tek
obezbediti.
Radikalno istrajavanje na tim pravima, bez materijalnih uslova za njihovo ostvarenje, vodi sve
veoj socijalnoj frustraciji i gubitku neophodne pozitivne energije za promene.
Da bi se privreda oporavila potreban je odluan koncept razvoja, a to znai odricanja i investicija
u budunost.
Ako u vezi sa ovim ne uspostavimo socijalni konsenzus, kakav smo uspostavili oko politike
demokratije, propustiemo istorijsku ansu.
Najpre, treba da shvatimo da se moe troiti samo ono to je zaraeno. Budetski korisnici
moraju da se strpe i pristanu na ogranienja, ne samo zato da bismo dali predah privredi nego i da
bismo svetu pokazali nacionalnu zrelost. A to znai, uvesti disciplinu, asketizam, razum. Nije
opravdano da se trajkuje zato to je budet restriktivan, jer nema zdravog naina da budetski
korisnici (prosveta, zdravstvo, policija itd.) dobiju vie iz realnih prihoda drave.
Isto tako, i oni koji rade u privredi moraju da shvate da jo ni iz daleka nismo u prilici da
dobijamo plate koje odgovaraju naim ljudskim potrebama i standardima. Odlino je to su nai

graani svesni svojih vrednosti i svojih potreba. Ali, pogreno je ako misle da se to moe odmah
ostvariti.
Ma koliko to izgledalo bolno, mora se promeniti radno pravo, u pravcu veih mogunosti
vlasnika i poslodavaca. Nijedan investitor nee doi ako radnici trajkuju, ako su sindikati
radikalni i svemoni.
Lako je postavljati populistike zahteve i navoditi ljude da vas u tome podravaju.
Hrabrost je u tome da se radnicima kae istina.
U socijalnim borbama uvek se radi o pravednijoj preraspodeli. O tome da se izbori vee i
povoljnije uee u zaradi, i u drutvenom poloaju u celini. Legitiman razlog je uvek:
nezadovoljstvo vlastitim poloajem, kao i privilegije koje neko drugi ima, a koje su neopravdane.
Danas je u Srbiji ogromna veina nezadovoljna svojim poloajem, i to je van sumnje. Ali, pitanje
je ko ima privilegije i gde je novac koji treba pravednije podeliti. Hajde da razgovaramo o tome!
Nemojmo da polazimo samo od sebe i vlastitog nezadovoljstva, jer tu su svi u pravu. Nemojmo
sada da pretpostavljamo da negde ima skrivenih rezervi i da ih trajkovima i protestima treba
usmeriti na svoju stranu. Recimo gde su te rezerve. Kome treba oduzeti da bi princip pravednosti
bio zadovoljen?
Stari reim je kupovao socijalni mir na dva naina. Tako to je neprestano proizvodio politike
krize, u kojima su ljudi bili odvraani od ekonomije. Bilo nam je dovoljno da smo ivi i da nam
je porodica relativno fiziki bezbedna.
Drugi nain bio je troenje akumulacije, zaduivanje, korienje poljoprivrede i drugih
prirodnih resursa za gaenje socijalnih poara.
Rezultati ove politike su poznati. Nema ni jedne zdrave privredne grane. Prazni su svi fondovi
koji su osnovani kao rezerva za budunost (pre svega fondovi penzionog, socijalnog i
zdravstvenog osiguranja). Infrastruktura je unitena zato to u nju nita nije ulagano (energetika,
saobraaj, vodovodi, kanalizacije, deponije itd.). Drava nema nikakve rezerve za finansijsku
intervenciju u kriznim situacijama, na primer kada neka privredna grana dospe u krizu zbog
trendova u svetskoj ekonomiji.
Na nama je sada da ceo sistem postavimo na noge. To iziskuje ogromna ulaganja. Uzmimo samo
primer nekadanje Istone Nemake. Ona je imala dva puta vie stanovnika od Srbije, i recimo da
je bila u slinom stanju u kome smo mi danas. U rehabilitaciju te zemlje je u periodu od 10
godina uloeno vie od 1000 MILIJARDI MARAKA. Ako danas pogledamo rezultate, videemo
da jo uvek nisu na nivou nekadanje Zapadne Nemake.
To znai, u Srbiju bi u roku od deset godina trebalo uloiti polovinu te sume, tj. preko 500
milijardi maraka, ili na godinjem nivou, po 50 milijardi. Realnost je da ne moemo raunati ni
na deli te sume. A da ne govorimo o ogromnoj podrci u savetodavnim i drugim uslugama, koje
su oni imali a na koje mi moemo raunati u ogranienom obliku.

To je realnost. Mi, dodue, verujemo da su nai ljudi bri i sposobniji za ekonomske promene
nego to su bili Istoni Nemci. Meutim, te promene ne dolaze preko noi. A pre svega, nemamo
ni priblinih finansijskih sredstava za laku i bezbolnu tranziciju.
Redosled poteza je sledei. Najpre, otvaranje meunarodnih kanala, preko kojih se ukljuujemo u
svetsko trite kapitala, tehnologije, i preko kojih svetsko trite otvaramo za nau privredu.
Drugo, promene zakona i institucija, da bismo postali interesantni za vee investicije. Tree,
restrukturiranje naih preduzea. Paralelno sa tim, izgradnja efikasnih i kvalitetnih javnih slubi,
u dravnoj upravi, policiji, zdravstvu, kolstvu, edukaciji radne snage.
Ali ono najvanije je: novi socijalni konsenzus o zajednikom cilju, ostvarivom samo kroz
zajedniki napor i zajedniko samoodricanje.
Na ukupni uspeh zavisi od tog voljnog faktora, od nae sposobnosti da se dogovorimo o
prioritetima i svu energiju usmerimo na njihovo ostvarenje. Treba nam novi socijalni konsenzus,
odlaganje svih sporova i sukoba, zavrtanje rukava, uvoenje reda. Vreme tednje i rtava nije
prolo. Razlika je u tome to to danas inimo za budunost svojih porodica i nae zemlje, a ne
zarad bolesne politike i privilegija vlastodraca. I razlika je u tome to danas imamo dobre anse
da naa odricanja dovedu do drutva u kome vie niko nee morati da se odrie svojih osnovnih
ljudskih i civilizacijskih potreba.