You are on page 1of 17

Nasi rimski imperatori

Car Trajan Decije


U itavoj istoriji teko je pronai razdoblje kada su ljudi iz naih krajeva toliko
uticali na sudbinu evropske civilizacije i sveta, kao u 3. i 4. veku nae ere. Na
teritoriji dananje Srbije, u tom vremenu, roeno je, prema navodima strunjaka,
osamnaest rimskih imperatora. To predstavlja petinu od svih vladara Rimskog
carstva i najvei broj careva koji su prvi put ugledali svet van Italije. Oni su imali
kljunu ulogu u doba najdubljih kriza koje su potresale Rimsku imperiju, a prostor
Balkana, odnosno tadanjih rimskih provincija Gornje Mezije i Donje Panonije za
nepuna dva veka postao je posebno znaajan.
Prva linost sa podruja Srbije koja se uzdigla na carski presto bio je Trajan
Decije. Njegova kratkotrajna vladavina, od 249. do 251. godine u analima antike
istorije opisana je kao primer vojnike asti, umerenosti i vrline.
Roen je u okolini Sirmijuma, u malom mestu koje se nazivalo Budalija ili Bubalija
(dananji Martinci). Otac mu je bio oficir, pripadnik lokalne aristokratije iji su
koreni verovatno poticali iz Italije. Iako je bio starosedelakog porekla, opredelio
se za vojnu karijeru. Zbog svoje hrabrosti i odlunosti napredovao je od nieg
oficira do zapovednika rimske vojske. Njegova ena Herenija Etruscilija takoe je
pripadala poznatoj senatorskoj porodici etrurskog porekla. Sa njom je imao dva
sina: Herenija Etruska i Hostilijana.
Trijumfalno
Decije je jedan od retkih rimskih vladara sa Balkana, koji je pre stupanja na tron
bio konzul, ak i guverner. Njegovo ime ee se spominje u istorijskim
dokumentima za vreme vladavine cara Filipa Arabljanina, koji ga je postavio da
komanduje legijama na Dunavu. Krajem 248. godine poinju bune protiv cara
Filipa u Panoniji i u Maloj Aziji. Decije odlazi sa svojom legijom da zaustavi
uzurpatore. Osvaja na Balkanu zvao se Pakacijan, koji je tokom kratkotrajne
vlasti u Sirmijumu uspeo ak da iskuje svoj novac. im su se Decijeve trupe
pribliile, Pakacijan je izgubio ivot. Iz zahvalnosti, Filip ga postavlja za upravnika
u Meziji i Panoniji.
Omiljen meu vojnicima, u iju se podrku neizmerno uzdao, Decije pokazuje
izuzetne sposobnosti u borbama protiv gotskih plemena. Zbog toga ga njegovi
vojnici, pripadnici Desete legije, biraju za cara. Obiaj je bio da legionari, esto sa
isukanim maevima, svoje vojkovoe primoravaju da prihvate carsku titulu.Tu
poast nije mogao da odbije i da je hteo, jer bi na taj nain sebi potpisao smrtnu
presudu.
Godine 249. uao je u graanski rat sa titulom upravnika (prefekta) grada Rima.
Nakon ubedljive pobede u bici kod Verone, u kojoj su poginuli car Filip i njegov sin
Filip Mlai, Decije odlazi u Rim, gde i formalno biva proglaen za cara.
Neposredno po stupanju na carski presto izgradio je i obnovio niz kapitalnih
objekata. Poznate su Decijeve terme (Termae Decianae) na Aventinu, koje su
zavrene 252. godine, a koristile su se ak i u 16. veku. Obnovio je i Koloseum u
Rimu. Zahvalnost koju je imao prema vojnicima elitnih jedinica iz Panonije i

Mezije iskazao je na novcu, na reversu sa natpisom genius edercius illyriciani.


Novac je pravio u kovnicama u Viminacijumu, a jedno vreme kovao ga je i u ime
Filipa Arabljanina i njegovog sina.
Od poetka svoje vladavine, Trajan Decije pokazao je velike ambicije i za svoju
porodicu: suprugu je proglasio za avgustu (caricu), a sinove za cezare
(prestolonaslednike). Zabeleeno je da je bio jedan od rimskih imperatora koji su
u vreme pape Fabijana progonili hriane da zaustave irenje ove vere. Zahtevao
je da episkopi Crkve prinose rtve njemu lino, to je za hriane bilo nemogue.
Trajan Decije je prvi imperator koji je posle dva veka naruio tzv. Pad Christiana,
kojim je Rimsko carstvo preutno uspostavilo primirje sa hrianima posle
Domicijanovih progona.
Hrabri ratnik
I pored toga, hriani mu nisu doli glave. Mnogo opasniji neprijatelji po Rim u to
doba bili su Goti, koji su prelazili Dunav da bi pljakali po Meziji i Trakiji. Rat je
trajao tokom 250. i 251. godine. Praen legionarima, esto je borei se kao
obian vojnik, ulazio u prve borbene redove. Ta njegova hrabrost do dananjih
dana nije zaboravljena. No, Goti su porazili Rimljane. U estokoj bici koja se
odigrala u movari kod Abrita (dananjeg Razgrada u Bugarskoj) poginuo je
njegov sin, mladi carevi Herenije Etruski. Istoriari belee da je na vest o
njegovoj pogibiji Trajan Decije vojnicima hrabro povikao: Nastavite borbu!
Izgubili smo samo jednog legionara. Bitka je nastavljena, ali je Decije i sam upao
u zasedu iz koje nije uspeo da izae. Ubijen je strelom. Pretpostavlja se da ga je
izdao neko iz njegovih redova. Na taj nain postao je prvi rimski imperator koji je
izgubio ivot u bici sa varvarima.
Posle njegove smrti u Rimskom carstvu sve se preokrenulo. Godine koje su
usledile predstavljaju moda najtei period njegove istorije. Vladale su epidemije,
nesree, siromatvo i rat. Stanovnici imperije pitali su se zato se Rim toliko
zamerio bogovima. Neki su smatrali da je do toga dolo zato to su mnogi
verovali spisima Lukijana, koji je govorio da bogova i nema, pa im nisu vie
prinosili rtvene darove. Drugi su govorili da je za to kriva Hristova sekta, koju
su mnogi, poput cara Trajana Decija, smatrali opasnijom od varvara, zato to je
otvoreno izbegavala da uestvuje u obredima namenjenim rimskim bogovima i
odavanju poasti boanstvenim carevima Rima.
Otprilike u to vreme, vojska na Dunavu izabrala je za cara Trebonija Gala, biveg
senatora i guvernera Donje i Gornje Mezije. Za njega su tvrdili da je glavni krivac
za smrt Trajana Decija, pa je pretila opasnost da doe do novog graanskog rata.
Zato je Gal prihvatio da usini Decijevog sina Hostilijana i da vlast podeli sa njim.
Udovica Herenija Etruscilija zadrala je poloaj carice.
I pored toga, odmah posle pogrebnih sveanosti, Hostilijan i njegova majka
odlaze u Viminacijum, gde su se oseali bezbednije nego u Rimu. Naalost,
krajem novembra iste godine Hostilijan umire od kuge. Bio je prvi car u etrdeset
godina Rimske imperije, koji je umro prirodnom smru.
Bedemi oko Rima
Aurelije slavi u Rimu

SUNCE se tek promolilo na horizontu, tog septembarskog dana krajem sedme


decenije treeg veka, kada je dalmatinska konjica razbila napad gotskih jahaa.
Nevini taktikom ratovanju, Goti, ija se snaga ogledala samo u mnotvu, poeli
su da se povlae prema logoru. Rimska vojska to je iskoristila za juri. U masakru
koji je nastao udarom legija, ubijeno je i ranjeno izmeu 30.000 i 55.000 gotskih
vojnika.
Poraz Gota u bici kod Naisa (Ni) zavrteo je toak istorije u suprotnom smeru.
Spreena je velika najezda koja je pretila da uzdrma Rimsko carstvo. Trijumf
Rimljana zaustavio je Gote, koji posle ovog kraha skoro itav vek nisu prelazili
rimsku granicu. Iz istorijskih izvora teko se moe dokuiti da li je car Galijen, ija
je vladavina zapamena po mnogim nevoljama, u to vreme bio iv ili je imperator
bio Klaudije II, koji je u ast pobede nazvan Gotski. Jo jedan budui rimski car,
koji je kao i Klaudije roen na naem tlu, istakao se u ovoj bici. Bio je to Aurelijan.
Detalji kako je Klaudije Gotski 268. godine postao rimski car nisu u potpunosti
jasni. Legenda kae da je nekoliko oficira, poreklom iz Ilirika (Balkansko
poluostrvo), skovalo zaveru da jedan od njih, najsposobniji ili najeljniji vladarske
slave, postane rimski car. Kocka je pala na Klaudija Gotskog. Jedne noi, tokom
opsade Mediolanuma (Milana), u ator cara Galijena upali su unezvereni vojnici.
Obavestili su ga da se neprijatelj pribliava. Iznenaen, ne stigavi da navue
oklop, izaao je napolje. Smrtonosna strela je poletela, a uputio ju je komandant
konjice Cekropije ili sam Klaudije. Te optube nikad nisu dokazane. Zaverenici
objavljuju da je car za naslednika proglasio jednog od najuglednijih vojskovoa Klaudija Gotskog. Pretpostavlja se da je to bila njihova izmiljotina, jer je Galijen
imao sina i brata.
Bivi car je imao dosta pristalica meu vojnicima i Klaudije je morao da smisli
nain da izbegne pobunu. Odabrao je provereno sredstvo: podelio je vojnicima po
dvadeset zlatnika!
Spasao carstvo
Niko od njih nije mogao da odoli tom poklonu, jer je u Galijenovo doba dravna
kasa bila prazna. Car je bio primoran da kuje novac koji je imao tek tanku srebrnu
prevlaku preko bakra i bio je skoro bezvredan. U takvim uslovima Klaudijev
poklon bio je naprosto - neodoljiv.
Poreklo Klaudija Gotskog obavijeno je velom tajne. Roen je u Dardaniji, negde
izmeu Naisa (Nia), Ulpijane (Lipljana) i Skupija (Skoplja). Opisan je kao oveka
visokog stasa, sjajnih oiju, irokog lica, prstiju koji su mogli da slome vilicu konju
ili mazgi, ozbiljnog, uzornog, besprekornog ponaanja, koji je voleo dosta da jede,
ali ne i da pije vino. Razlog za velianje njegovih pozitivnih osobina jeste to to je
kasnije proglaen za rodonaelnika dinastije koju je osnovao Konstancije Hlor otac Konsantina Velikog. Upamen je i po tome to je naredio ubistvo jednog
hrianskog monaha, kasnije poznatog pod imenom sveti Valentin. Ubistvo se
dogodilo 14. februara 269. godine, i taj datum se kod katolika obeleava kao dan
svetog Valentina, praznik zaljubljenih.
Za nepune tri godine, koliko je trajala njegova vladavina, uspeo je da zaustavi
rastakanje Rimskog carstva i zapoeo vraanje otcepljenih rimskih provincija pod
okrilje. Nije mu bilo sueno da vlada dugo. Poetkom 270. godine, kada je

pripremao rat protiv vandalskih plemena koja su pljakala Panoniju, pao je kao
rtva kuge u Sirmijumu (Sremska Mitrovica). Tu mu je prireena sahrana. Rimski
senat mu je dodelio boanske poasti i postavio zlatnu statuu na Kapitolu.
Izvori kau da je, neposredno pred smrt, za svog naslednika imenovao Aurelijana,
koji je od poetka imao podrku vojske. Aurelijan je dobar strateg i ratnik, o emu
svedoi i nadimak Ruka na mau (manu ad ferrum). Za samo pet godina, koliko
je trajala njegova vladavina, postigao je uspehe u obnovi carstva. Svake godine
vodio je po jedan rat i izlazio kao pobednik.
Roen je na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma ili, prema drugim
izvorima, negde u Gornjoj Meziji. Otac mu je bio siromaan seljak, a majka
svetenica Solovog kulta. Legenda kae da je njegova majka imala proroki dar i
da je, dok je bio beba, predvidela je da e biti imperator.
Prve godine Aurelijanove vlasti nisu obeavale nita dobro. Oslobodivi se
suparnika, Klaudijevog mlaeg brata Kvintija, u Rimu se suoio sa ustankom
radnika kovnice novca. Tek to se ova pobuna zavrila, na Italiju se obruila jo
jedna najezda Germana. S krajnjim naporom, u vie bitaka, uspeo je da razbije
varvarske horde. Nije mogao da zna da je svojim vojnim intervencijama uspeo da
zaustavi varvare, koji narednih nekoliko stotina godina nee napadati Italiju.
Smatrao je da je bezbednost Rima ugroena i naredio da se izgrade visoki
bedemi kojima e biti opasan ceo grad. To su prvi bedemi oko grada Rima jo od
vremena kraljeva. Njih e nekoliko godina kasnije zavriti imperator Prob.
Ubice - gardisti
Pobeda u pohodu koji je preduzeo protiv Palmire, nakon to je obezbedio mir u
Rimu, spada u njegov najznaajniji uspeh. U to doba uspon Palmire i njene
neodoljive kraljice Zenobije doveli su u opasnost rimske oblasti na istoku.
Vrhunac je bilo njeno osvajanje Egipta i proglaavanje za naslednicu Kleopatre.
Krenuo je u vojni pohod. Koristei ratno lukavstvo, uspeo je da razbije protivniku
vojsku i povrati teritorije. Buntovnu kraljicu, okovanu u lance od istog zlata,
odvee u Rim. Bila je najlepi ukras u njegovom velikom trijumfu.
Zabeleeno je da je ovaj car esto uestvovao u neposrednim okrajima na
bojnim polju. U jednoj bici sa Sarmatima, sam je savladao 48 neprijateljskih
vojnika, a ukupno je dotukao 950 ratnika. Povratio je provincije Galiju, paniju i
Britaniju. Poznate su njegove besplatne deobe hleba i ulja najsiromanijem
sanovnitvu. Nekoliko puta je svim stanovnicima podelio po 500 denara.
U jesen 275. godine krenuo je u rat protiv Persije. Negde na putu izmeu Bizanta
i Perinta ubili su ga njegovi gardisti. Zaveru je organizovao njegov lini sekretar,
evnuh Eros. Dok je uz najvee vojne poasti spaljen na tom mestu, supruga Ulpija
Severina pokuala je da zadri vlast u Rimu...

Veliki ratnik Prob


Novac imperatora Proba
RIMSKI car Marko Aurelije umro je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) 180. godine.

Pola veka kasnije u ovom antikom gradu roen je jo jedan imperator sa tim
imenom, koji se, takoe, voljom ilirskih legija ispeo na carski tron. Za razliku od
oseajnog i uglaenog cara-filozofa, Marko Aurelije nazvan Prob (276-282) je bio
nepismen, sirov vojnik.
Veza u imenu potie iz tadanjeg obiaja da se ono menja u momentu kad neko
promeni graanski status. Tako je prilikom usvojenja posinak menjao ne samo
porodino, nego i lino ime, pa, ak, i nadimak.
U Probovom sluaju verovatno je bilo drugaije. Naime, za vreme imperatora
Karakala, 212. godine, svi stanovnici Rimskog carstva dobili su status rimskih
graana. Do tada su tu privilegiju imali samo stanovnici Italije. Prema tradiciji svi
su dobili nova imena po njegovom zvaninom - Marko Aurelije Antonin. Status
graana tada su stekli Probov otac ili deda. Uprkos kratkoj vladavini i injenici da
su saznanja o njegovom ivotu oskudna, Prob je u nekim oblastima Evrope jako
poznat, i to zbog vinogradarstva. Legenda kae da je u vreme njegove vladavine
prvi put zasaena vinova loza van Italije, i to na brdu Glavica, na Frukoj gori, kod
dananjeg sela uljam. Takoe, Prob je svim Galima, Hispancima i Britancima
dopustio da poseduju vinovu lozu i proizvode vino. Zbog toga se u delovima
Austrije i Francuske smatra rimskim carem koji je u tim krajevima uveo
vinogradarstvo. Rimljani su, meutim, u ta podruja davno pre Proba doneli
vinovu lozu, a ova pria samo ukazuje da je u njegovo doba cvetalo
vinogradarstvo.
Prob spada u vladare koji su vie vremena proveli u ratovima, nego u ureenju
drave. Roen je 232. u Sirmijumu. Otac Maksimus ili Dalmacije bio je batovan ili
vojnik, koji je od malih nogu uio sina da naporno radi. Prob se najverovatnije
rano posvetio vojnikom pozivu. U tim vremenima, jedino je vojnika karijera
omoguavala uspon na drutvenoj lestvici. Nije poznato da li se enio i imao
dece.
Sa nepune 24 godine, daleko pre nego to je to bilo uobiajeno, stupio je na
dunost tribuna, visokog oficira carske legije. Tadanji car Valerijan prepoznao je
hrabrost i pouzdanost ovog mladia. Prob je ukazano poverenje ubrzo opravdao
sjajnom pobedom nad Sarmatima. Valerijan, koji je samo zahvaljujui Probovom
junatvu izbegao smrt, uruio mu je izuzetno znaajno vojno odlikovanje:
narukvicu, ogrlicu, koplje i venac.
Napredovao je vrtoglavom brzinom. U poetku je zapovedao nad tri, potom nad
deset legija, pet puta mu je dodeljena titula konzula.
Opijen slavom
Ratovao je po celom rimskom carstvu. Kae se da je trijumfovao na etiri reke Rajni, Dunavu, Eufratu i Nilu. Pripada onim imperatorima koji su poneli epitet
semper victorioso (veiti pobednik), to je kasnije kovano na reversu njegovog
novca.
Kada je Aurelijan (270-275), koji je kao i Prob roen u Sirmijumu, doao na elo
Rimskog carstva, stavio ga je uz svoj tron. Vest o neoekivanom Aurelijanovom
ubistvu, zatekla ga je u Egiptu, gde je smirivao pobunu. Mada je imao podrku
vojske, nije se odmah eksponirao kao pretendent na presto. Nije eleo sukob sa
senatom koji je postavio ve ostarelog Tacita (275-276) da rukovodi carstvom.

Odmah nakon Tacitove smrti ulazi u graanski rat protiv njegovog brata Florijana,
koji se proglasio za cara. Florijan nije imao podrku vojske i Prob posle pobede u
bici kod Tarsusa iz graanskog rata izlazi kao pobednik. Senat je Proba prihvatio
kao rimskog imperatora i odao mu poasti, kakve, prema istorijskim izvorima,
nisu viene od vremena njegovog imenjaka - Marka Aurelija!
im je stupio na presto, Prob je surovo kaznio Aurelijanove ubice. Zatim je, poput
svog prethodnika, krenuo u pohode protiv varvara, koji su ponovo poeli da
ugroavaju granice carstva.
Autor knjige Tlo Srbije zaviaj rimskih careva, Aleksandar Jovanovi navodi da
su Probovi savremenici bili zapanjeni da jedan ovek u tako kratkom periodu
moe da vodi toliko ratova na dalekim razmeama carstva. Obnovio je mir u svim
provincijama. Umirio je opasnu granicu u Retiji, skrio je sarmitske upade u
Panoniji, Gote je naterao na mir i saradnju, pobedio brojne uzurpatore prestola,
persijski kralj mu je ponudio povoljan mir. Kao iskusan vojnik, znajui da
stabilnost limesa (granice) odbija neprijatelja, zavrio je rajanski i dunavski limes
i izgradnju Aurelijanovih bedema, kojima je opasan Rim.
Nakon pet godina neprekidnog ratovanja, vraa se u Rim gde slavi trijumf. Opijen
slavom, objavljuje kako e Rim uskoro postati toliko moan da mu vojska vie
nee biti potrebna. Vojnici irom carstva su ovu izjavu primili kao uvredu.
Poseban uspeh, koji se pripisuje Probu je to je u rimsku vojsku ukljuio veliki broj
varvara, posebno Germana. Prema nekim izvorima ak, 16.000! Sa eljom da
ekonomski ojaa carstvo, zarobljene neprijateljske vojnike nije ubijao, ve ih je
naseljavao kao kolone da obrauju zemlju. Iz istorijskih dokumenata se vidi da je
posle povratka sa istoka u rimsku provinciju Trakiju naselio ak 100.000 varvara.
Kajanje ubica
Poput Hanibala, koji je svoje vojnike terao da sade masline, Prob je naredio da za
vreme mira sade vinovu lozu u Galiji, Panoniji, i Meziji. Antiki istoriari navode da
je podizao vinograde na Frukoj gori, sa namerom da pobolja ivot u rodnoj
zemlji. Upravo to je bilo kobno za samog Proba.
Navodno, jednog vrelog avgustovskog dana Prob je izveo vojnike da prave kanale
za odvodnjavanje movara oko Sirmijuma. Razdraeni od vruine, napora i
iznurenosti, legionari su se pobunili. Prepoznavi opasnost, Prob se sklonio u
gvozdenu kulu, za koju do danas nije razjanjeno ta je predstavljala, da li je to
bila posebna kula, koja je sluila za nadgledanje radova u polju ili kula gvozdene
kapije Sirmijuma. Kula je osvojena, a maevi legionara zavrili su u telu
nesrenog Proba.
Prema predanju, ubice je odmah nakon poinjenog ubistva preplavilo kajanje i
tuga. Neki od njih su ne mogavi da podnesu griu savesti izvrili samoubistvo,
drugi su ga oplakivali i veliali. Sahranili su ga sa svim poastima. Mnogo je,
meutim, verovatnije, da je ubistvo bilo posledica pobune legija na zapadu, koje
su, kako pie Duko Lopandi u knjizi Purpur imperije, za cara proglasile svog
komandanta Karusa.
Nekoliko godina posle ovog dogaaja, Probova smrt je osveena. Uinio je to
njegov zemljak iz Ilirika - Diokle, kasnije nazvan Dioklecijan.

Maem osvojio krunu


Novac Maksimilijana
RIMSKI car iz plejade imperatora roenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica),
Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali
carski poloaj pre brutalnou i maem, nego vladarskim sposobnostima. Uzdigao
se uz svog najboljeg prijatelja, imperatora Dioklecijana (284-305), do carskog
prestola. Objedinjavalo ih je skromno ilirsko poreklo, sjajna vojnika karijera, a
zabeleeno je da su, ak, istog dana slavili roendan! Par koji je dve decenije
uspeno vladao Rimskim carstvom bitno se razlikovao. Nasuprot Dioklecijanu,
Maksimijan je, prema navodima antikih izvora, bio neobrazovan, brutalan i
nemaran prema redu i pravilima, ali i prema datoj rei. Ma mu je bio prei nego
znanje, a laskanje ugodnije od istine. Dioklecijan je bio voa, Maksimijan surov,
snaan i neobuzdan izvrilac. U javnosti su se pojavljivali kao braa. Jo na
poetku svog upravljanja rimskom imperijom, Dioklecijan je shvatio da ne moe u
istom trenutku da zapoveda vojskom na istoku i zapadu, pa je odluio da ima
suvladara. Izabrao je svog zemljaka Maksimijana, ve prekaljenog vojnika. Na
sveanosti u Nikomediji 285. godine proglasio ga je za avgusta, s tom razlikom
to je za sebe uzeo titulu starijeg avgusta. Dodali su boanska imena: Dioklecijan
je postao i Jovije (Jovis), prema vrhovnom bogu Jupiteru, a Maksimijan - Herkulije
(Herculius), sa oiglednom asocijacijom na Herkula i njegovu snagu. Dioklecijan je
dobio istoni, u to doba uticajniji deo Rimskog carstva, a Maksimijan ostatak
imperije - umoran i ispoen zapad. Nikomedija je bila Dioklecijanova prestonica,
a Milano (Mediolanum) Maksimijanova. Zdanja koja su u to doba podignuta u
Milanu - palata sa hipodromom, cirkus, teatar, velike terme, kovnice novca,
dvostruki bedem - uzdigla su ovaj grad. Tada su osnovane Peta Jupiterova i esta
Herkulova legija, u kojima su bili elitni vojnici Ilirika. Te legije su decnijama
koriene za specijallne zadatke. Novi obiaji Nekoliko godina kasnije, smatrajui
da za celo Rimsko carstvo dva vladara nisu dovoljna, Dioklecijan je poveao
njihov broj na etiri i time stvorio tetrarhiju, tzv. vladavinu etvorice. Pravo na
rimski presto sticalo se ukljuivanjem u Jupiterovu porodicu inom usvojenja.
Dioklecijan je tada u reformu upravljanja dravom uneo odredbu da kada avgusti
proslave dvadesetogodinjicu svoje vladavine, dragovoljno se odriu prestola i
svoja mesta, prava i titule preputaju cezarima. Njome je neposredno motivisana
izgradnja carskih palata u Splitu i Gamzigradu. Dioklecijan je za suvladara i
naslednika uzeo Galerija Maksimijana (293-311), a Maksimijan Herkulije Konstancija Hlora (293-306). Dobili su titulu cezara. Iskusni carevi branim
vezama obavezali su cezare na lojalnost - Galerije se oenio Dioklecijanovom
erkom Valerijom, a Konstancije Hlor Maksimijanovom usvojenicom
Konstancijom. Dioklecijan je potpuno izmenio pravila ponaanja na dvoru. Po
ugledu na Aurelijana uveo je istonjaki obiaj klanjanja i ljubljenja carske odore.
Caru koji je postao gospodar i bog, mnogo se tee prilazilo, nego u doba kada se
smatrao samo prvim meu graanima i senatorima, dok je boanstvo postajao
tek posle smrti. Uveo je protokl, koji je, zapravo, predstavljao viestepenu zatitu
od izdaje. Pre proglaenja tetrarhije, Maksimijan je upeno vodio ratove na
rajanskom limesu, a hroniari opisuju da je tim pohodima uspeo da ue u
germanski okean. Maem je umirio buntovnike provincije u Africi i paniji,

zajedno sa Dioklecijanom vodio je ratove protiv Sarmata. U godinama kada je


rimska imperija ponovo upoznala mir, Maksimijan je iveo, kako navode antiki
hroniari, raskono i porono. Negde u to doba, na majske kalenade 305. godine,
u Nikomediji, prvi i poslednji put je ispotovan Dioklecijanov ukaz: posle dve
decenije vladavine oba avgusta su odstupila od prestola i svoje titule prenela na
cezare Galerija i Konstancija Hlora. Izabrani su novi cezari: Maksimin Deja i Flavije
Sever, takoe, roeni na prostoru dananje Srbije. Dioklecijan se iste godine
povukao u svoju palatu u Splitu da, kako saoptavaju istorijski izvori, u miru
provede preostale godine ivota, a Maksimijan u dvorac u Lukaniji, nedaleko od
Milana, mada je u svom zaviaju imao rezidencijalno zdanje, za koje se
pretpostavlja da se nalazilo u vojvoanskom mestu alma. Zla kob ODAN
Dioklecijanu dok su vladali, Maksimijan se posle odricanja od prestola nije drao
postignutog dogovora. Opsednut eljom za vlau i moi, na sve naine je
uestovao u unitavanju ideje o tetrarhiji, kako bi povratio titulu avgusta. Prilika
se ukazala sledee godine, kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta
nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. Rimsko carstvo je ponovo bilo u
haosu. Maksimijan se 307. godine proglaava avgustom. Galerije je pokrenuo
vojsku protiv Maksimijana i sa njom stigao do Rima. Poto nije uspeo da ga
savlada, jer su vojnici odbijali da se bore protiv svog starog komandanta i preli
na Maksimijanovu stranu, prepustio mu je Italiju. Kako bi ojaao svoj poloaj,
Maksimijan udaje erku za cezara Konstantina Velikog, sina Konstancija Hlora,
koji vlada u Galiji i na Rajni. Ubrzo posle toga pokuava da preotme vlast od svog
sina Maksencija, koji je, zvanino nepriznat, vladao u Rimu kao
samoproklamovani avgust. Posle propasti, bei kod zeta i erke u Galiju. ivei
na Konstantinovom dvoru doprineo je njegovom uvrivanju na vlasti. Zbog
Maksimijanovog loeg ponaanja, sledee godine organizovan je istorijski skup u
Karantumu. Tu ga je Dioklecijan navodno ubedio da se odrekne carske odore.
Pored Dioklecijanovih i Galerijevih napora, vlastoljubivi Maksimijan nije odustajao.
U leto 310. godine u dvoru u Trijeru ponovo sebe proglaava avgustom. Rimska
imperija je tada imala sedam, to priznatih to nepriznatih avgusta (Galerije,
Maksimin Deja, Konstantin, Maksimijan, Licinije, Maksencije i Domicije
Aleksandar). Kob graanskog rata, kome je i sam umnogome doprineo, nije ga
mimoila. Ubijen je ili nateran da izvri samoubistvo 310. u Marselju. Tako je
ovaj veliki rimski car, navodi hroniar Laktancije, okonao ivot sramnom i
nedostojnom smru. Deceniju kasnije kada se budu merile zasluge imperatora
Marka Aurelija Valerija Mksimijana, pobonog sretnog nepobedivog avgusta,
pontifeksa, maksimusa (vrhovni svetenik), pobednika Germana (pet puta),
Sarmata (etiri puta), Persijanaca (dva puta), Britanaca, Karpa, Armena, Meana,
tribuna (sedam puta), konzula (est puta), imperatora (sedamnaest puta), oca
domovine, prokonzula i njegova lakoverna strast za vlau - doivee
rehabilitaciju

Dvorac Gaja Valerija

IMPERATOR Gaj Galerije Valerije Maksimijan (293-311) jedna je od


najprotivrenijih linosti Rimskog carstva. Jedni su ga slavili kao spasioca
imperije, novog Romula i Aleksandra Velikog, a drugi ruili i smatrali najloijim
vladarom i ovekom. Dok su ga paganski pisci opisali kao odvano hrabrog,
herkulovski snanog, predodreenog za pobede, sa lepotom, koja se smatrala
boijim darom, hrianski istoriari su ga prikazali kao monstruoznog gospodara,
neprijatelja svake kulture i uenosti, koji je, ak, i svog ouha Dioklecijana oterao
sa prestola!
Galerije je u mladalakim godinama zadobio najvie vojnike inove i naklonost
cara Dioklecijana, koji ga je usinio i 293. godine proglasio za cezara i svog
suvladara. U zrelim godinama odneo je jednu od najveih pobeda u rimskoj
istoriji, a u trenutku kada ga je zadesila smrt, u vreme njegove najvee moi i
slave, sahranjen je i uvrten meu bogove u Feliks Romulijani (Gamzigrad kod
Zajeara), danas jednom od najveih arheolokih nalazita u Evropi, na listi
Uneskovih spomenika. Za njegovo ime vezuje se i poslednji veliki progoni
hriana 303. i 304. godine, ali i prvi edikt o toleranciji hrianstva iz 311. godine.
Porazio Persijance
Galerijeva biografija lii na bajku u kojoj pastir postaje car. Roen je oko 260.
godine na malom poljskom imanju Sekundijana u Priobalnoj Dakiji. Njegov otac,
ije ime nije sauvano, bavio se zemljoradnjom. Majka Romula bila je svetenica
planinskih bogova. Imao je sestru, majku budueg imperatora Maksimina Deje.
Kao deak, Galerije je uvao stoku i stekao nadimak Govedar. Tog nadimka se
nikad nije odrekao, jer je u njemu slutio vezu sa Silvanom, umskim boanstvom.
Kao i ostali tetrarsi, u vojsci je napredovao u vreme svojih zemljaka Aurelijana i
Proba, kasnije i kod Dioklecijana, koji ga je 293. godine, uzeo uz svoje skute i
proglasio cezarom. Tim inom Galerije je uao u boanski red Jovija, sa kojim se
Dioklecijan izjednaavao. Postao je Jupiterov sin, drugi Mars. Prethodno je
napustio prvu suprugu s kojom je imao ker Maksimilu i oenio se
Dioklecijanovom erkom Valerijom.
U krajevima u kojima je vladao, gradio je palate, trijumfalne lukove, terme, a
dvorove je imao u Serdici (Sofija) i Saloniki (Solun). Pretpostavlja se da je njegova
glavna rezidencija pre 299. godine bila u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), jer je
odatle u prvim godinama vladavine mogao preduzimati vojne poduhvate kako bi
zatitio granicu na Dunavu. Po okonanju tih ratova, dao je da se iskre ume u
Panoniji i isui Pelsonsko jezero (Blatno jezero). Tu panonsku provinciju nazvao je
po svojoj eni Valeriji kojoj iskazao zahvalnost, to je kao svog, prihvatila
njegovog sina Kandidijana, kojeg mu je rodila ljubavnica.
Najznaajniji dogaaj u Galerijevom ivotu odigrao se 297-298. godine. Bio je to
rat koji je vodio protiv Persije.
Sa svojim vojnicima, Galerije je uspeo da savlada Persijance. Galerije je, poput
Aleksandra Velikog, koji se posle pobede postarao za porodicu pobeenog cara
Darija, zatitio porodicu Narsesa od nasrtaja i otmice, zasluivi veliko
potovanje. Posle ovog poraza, Persijanci su napustili Mesopotamiju, a Galerije

slavljen u celoj imperiji kao drugi Romul i Aleksandar. Od tog trenutka poinje
Galerijeva pripovest o boanskom poreklu: on je sin boga Marsa i Romulov brat, a
njegova majka Romula, poput Olimpijade, majke Aleksandra Velikog, zaela ga je
sa samim bogom, koji se pribliio u vidu adaje.
Odgoneta Romulijane, arheolog Dragoslav Srejovi navodi da je Galerijeva
majka od te godine morala uivati posebno potovanje. Galerije je zamislio da
sagradi palatu nazvanu po majci Romulijana, po uzoru na Dioklecijanovu palatu u
Splitu. Obe palate su predstavljale do tad jedinstvene graditeljske poduhvate u
rimskom svetu. Imale su dvostruku namenu: da slue za ivota vladara kao
raskoni dvorci, da im obezbede dostojanstvenu i spokojnu starost kada se posle
dve decenije povuku sa trona, a nakon njihove smrti trebalo je da postanu
mauzoleji.
U Galerijevo rodno mesto iz svih delova carstva stigli su najbolji graditelji, uveni
umetnici, klesari, slikari i zanatlije, da od skupocenog mermera izgrade i ukrase
raskonu palatu.
Nova, grandioznija palata zapoeta je da se gradi na temeljima stare, ponovo
Romuli u ast, 305. godine i graena je do Galerijeve smrti. Na severnoj strani
ovog kompleksa bile su dve raskone palate, sa dvoranama ukraenim
mozaicima, freskama i skulpturama.
Osveta caru
Dela sauvana u Romulijani predstavljaju vrhunac umetnosti tog perioda. Izmeu
dve palate bio je mali hram sa rtvenikom, posveen Velikoj majci ili bogovima
Liberu i Liberi. Iz nalaza u palati moe se zakljuiti da je Galerije bio sklon
bogovima koji su, kao i on, imali smrtnu majku i besmrnog oca, kao to su Herkul,
Eskulap, posebno Dionisije, to se vidi po mozaicima i skulpturama sa njegovim
predstavama.
Galerijeva teka bolest zaustavila ga je da sprovede svoj naum do kraja. Umro je
godinu dana pre zavretka Feliks Romulijane. Lomaa koja je 311. godine
oznaila Galerijevu apoteozu poslednji put je u obeleila takav tradicionalni rimski
ritual.
Na samrtnikoj postelji, suprugu Valeriju i sina Kandijana poverio je caru Licinuju
na staranje. Valerija je kratko uivala Licinijevu zatitu. Nekoliko meseci kasnije
napustila je dvor i prela u deo carstva kojim je upravljao Maksimin Deja. Ponudio
joj je brak. Hteo je da se preko nje povee sa Dioklecijanom. Kad ga je odbila,
izgubila je svaku zatitu. Oduzeta su joj sva dobra, a poetkom 312. sa majkom
Priskom, Dioklecijanovom suprugom prognana je u Siriju. Posle Dejove smrti,
pokuala je da se priblii Liciniju. Kada je ula da je Licinije naredio Kandijanovo
ubistvo, sa majkom se sakrila u okolinu Soluna, ali su ih pronali i ubili. To je bio
Licinijev konani obraun sa tetrarhijom i sa uspomenama na Galerija.
Posle tih dogaaja obustavljena je svaka graditeljska delatnost u Romulijani.
Pretpostavlja se da je kompleks u etvrtom veku potpao pod upravu crkve, koja
je u sred Galerijeve palate sagradila baziliku. Najverovatnije je to bio nain osvete
caru koji je surovo progonio hriane. U vreme najezde Huna u petom veku,
Romulijana je razorena i spaljena. Ponovo je razruena u sedmom veku. Tek u 11.

veku, naputene zidine naslelili su Sloveni, koji nisu znali ni naziv carskog dvorca,
niti nekadanjeg vlasnika. Feliks Romulijana je dobila novo ime Gamzigrad
Carevina u miraz
elja za vlau budueg rimskog imperatora Konstancija Hlora (293-306) bila je
jaa od ljubavi. Da bi postao jedan od etiri gospodara sveta, morao je da se
oeni Teodorom, usvojenicom avgusta Maksimijana Herkulija (285-305, 310). Taj
brak mu je doneo slavu o kojoj je sanjao, a odneo enu koju je voleo.
Odluka da napusti Jelenu (Helena), sa kojom je imao sina Konstantina, kasnije
nazvanog Veliki (306-337) imala je dugoroan odjek u evropskoj i svetskoj istoriji.
Naime, to je presudno uticalo da njihov jedinac Konstantin, kasnije nazvan Veliki,
ogrne carski purpur i postane monarh - jedan od najznaajnijih. Konstantin je
prihvatio hrianstvo, bio prvi car koji je postao hrianin i osnovao
Konstantinopolj, koji e hiljadu godina biti glavni grad izmenjene rimske imperije.
Poreklo Konstancija Hlora ostalo je zamagljeno. Kao i ostali vladari tog doba,
potekao je iz Ilirika (Balkansko poluostrvo). Roen je 250. godine, najverovatnije,
u Naisu (Ni). Njegov otac Eutropije bio je jedan od uglednih ljudi iz Dardanije,
dok o poreklu njegove majke, ije je ime, verovatno, bilo Klaudija, izvori nisu
saglasni. Veruje se da je bila neaka cara Klaudija Gotskog (268-270), moda
ker njegovog brata Krispa. Kasnoantiki pisac Eutropije pretpostavlja da je bila
njegova sestriina ili unuka, a drugi izvori navode da je Konstancije unuk
Klaudijevog brata, to se moe videti i na natpisima na kojima Konstancije sebe
naziva unukom boanskog Klaudija.
Carski gardist
Mladost je proveo u vojsci. Obdaren hrabrou, blagou, dobrounou,
razlikovao se od ostalih vojnika koji su maem krili put do uspona. Govorili su da
je njegova lepota dostojna samog Apolona. Nadimak Hlor dobio je zbog svog
bledog tena, kakav su imali Ahil i Aleksandar Veliki. Takoe, Hloris je bila rimska
boginja cvea, puna sunevog sjaja, uz koju je ilo rumenilo stidljivosti i
skromnosti. Ovi epiteti pratili su Konstancija.
Sa Jelenom se upoznao oko 270. godine, kada je kao gardista cara Aurelijana
boravio u Bitiniji. Bila je ena snanog karaktera i velikih ambicija, no, prema
navodima istorijskih izvora, niskog roda. Episkop Milana Ambrozije, Jelenu je
nazivao gostioniarkom.
Kako ljubav ne pita za poreklo i ne mari za drutvena pravila, Jelena i Konstancije
su se spojili. Do danas nije jasno da li su bili u klasinom braku ili su iveli
nevenano. U to vreme bilo je zabranjeno da suprunici budu iz nespojivih
drutvenih stalea, pa je Jelena, ipak, bila Konstancijeva vanbrana ena. Oko
283. rodila je Konstantina u Naisu.
Tih godina Maksimijan Herkulije, koji je ve postao Dioklecijanov suvladar,
zapazio je Konstantinove vojnike sposobnosti. Predloio mu je da se oeni
njegovom poerkom Teodorom. Konstancije je popustio pod politikim pritiskom,
verovatno i radi napredovanja u karijeri. Otpustio je voljenu Jelenu. Sa Teodorom
je dobio dva sina Flavija Dalmacija i Flavija Julija Konstancija, ije su sudbine,
naalost, bile tragine i nijedan nije ostavio trag u istoriji.

Osnivanjem prve tetrarhije, postao je cezar u zapadnom delu imperije. etiri


tetrarha - Dioklecijan, Maksimijan, Galerije i Konstancije Hlor - trebalo je da
predstavljaju simbol koji je u starim civilizacijama oznaavao etiri velika carstva
- Persiju, Asiriju, Egipat i Heladu. Dobio je upravu nad nemirnim provincijama
Galijom i Britanijom. Stolovao je u Trijeru, gde je podigao rezidencijalnu palatu sa
hipodromom, velike, carske terme, baziliku, amfiteatar, obnovio most Marka
Aurelija i poznatu Porta nigra, koja je i danas simbol ovog grada.
Kada su u Nikomediji 305. godine na sveanom skupu Dioklecijan i Maksimijan
Herkulije predavali vlast novim avgustima Galeriju i Konstanciju Hloru i cezarima
Maksimijanu Deju i Flaviju Severu pravljena su poreenja novih avgusta, ukazuje
dr Aleksandar Jovanovi, u knjizi Tlo Srbije zaviaj rimskih careva. Galerije je
nastupio sa gordom oholou pobednika nad Persijancima, iji se trijumf poredio
sa Aleksandrovim, dok je Konstancije plenio svojom blagou, umerenou i
otvorenou.
Okretanje Hristu
Flavije Sever je tada postao njegov mlai suvladar sa titulom cezara. Prepustio
mu je Italiju i Afriku, a sebi pridodao paniju. U pratnji sina Konstantina,
Konstancije 305. godine prelazi u Britaniju, gde su izvojevali pobedu nad
neprijateljem. Meutim, ubrzo nakon te pobede, iznenada se razboleo i umro u
dananjem Jorku. Oalivi ga sa dostojnim potovanjem, vojnici su za naslednika
prestola proglasili njegovog sina Konstantina. Vreme vladara koje su birali
legionari ponovo se vratilo.
Smatra se da je nakon toga Jelena, o kojoj se do tog vremena malo zna, dola na
sinovljev dvor u Triru. Posle pobede nad Maksencijem, sinom Maksimijana
Herkula, koji se sam proglasio za imperatora i vladao Italijom, Konstantin se
okrenuo hrianskoj veri i, po reima savremenika i carevog biografa, Evsevija
Cezarejskog preveo je itavu svoju porodicu, ukljuujui i majku, u hrianstvo.
Konstantin je svojoj majci poklonio posed na samom jugoistoku Rima i na tom
imanju podignuta je moda i najstarija crkva u ovom gradu, posveena
muenicima Dioklecijanovog perioda, svetom Marselinu i Petru. Na istom mestu
nalazila se i Helenina palata, koja je poticala iz vremena Septimija Severa.
Arheolokim iskopavanjima utvreno je da je jedna od prostorija te palate
pretvorena u hriansku kapelu.
Ubrzo po proslavi Konstantinove desetogodinjice vladavine, Helena se, prema
navodima Cezarejskog, uputila na hodoae u Svetu zemlju. Po mitropolitu
Palestine, cilj Jeleninog puta bio je da obie sva hrianska mesta i iskae
hriansko ovekoljublje. Meutim, Evsevije otvoreno kae da je mogue da je
Konstantinov nagli zaokret u verskoj politici i uklanjanje nekadanjeg vladara
Licinija, izazvalo nemire u istonim provincijama. Jelena je podelila novac
vojnicima i na taj nain ih je, verovatno, umirila. Obila je Svetu zemlju, crkvu
Hristovog roenja u Vitlejemu i Hristovog groba u Jerusalimu, koje je njen sin
poeo da gradi. Nedugo po povratku sa puta po istoku, Jelena je umrla.
u srednjem veku, Jelena je bila uzor mnogim vladarkama, kao prva carica koja je,
prema predanju, otkrila zaboravljeni asni krst na kome je razapet Isus, ktitorka i
dobrotvorka, majka cara Konstantina i na kraju grenica koja se pokajala. Bila je i

ostala popularna svetica u razliitim delovima sveta. U junoj Francuskoj smatra


se zatitnicom od munja, gromova i vatre, u Alpima i rajnskoj oblasti slavi se kao
zatitnica rudara, na Kipru se veruje da je proterala otrovne zmije sa ostrva.
Istorijska Jelena bila je inspiracija mnogim umetnicima, esto je predstavljana na
delima velikih majstora, poput Rubensa i Franeska. Mnogobrojna literarna dela
pisana od Velsa do eke, od Italije do vedske, slave Jelenu i njene podvige.

Od pastira - cezar!
Kada su 305. godine carevi Dioklecijan i Maksimijan Herkulije, posle dve decenije,
odstupili od trona, po ranijem naumu, trebalo je da se cezari Galerije i
Konstancije Hlor proglase za avguste i u vlast uvedu dva nova cezara.
Dioklecijan, koji je raunajui na porodine povezanosti pomiljao da e izbor
pasti na Maksencija (Maksimijanov sin) i Konstantina Velikog (sin Konstancija
Hlora) zatrai imena od Galerija, kome je prepustio da donese odluku.
Istoriar Laktancije je preneo njihov razgovor: Koga onda da izaberemo?, upitao
je Dioklecijan. Severa, ree Galerije. Zar onog bunog igraa, pijanca, kome je
no dan, a dan no? Dostojan je tog poloaja, jer je odano predvodio vojnike i
poslao sam ga Maksimijanu da ga zaogrne purpurom, ree Galerije. Neka
bude, Dioklecijan sa ustezanjem prihvati, a kad zapita za drugog - Galerije
pokaza na Maksimina Daju, jednog poludivljeg mladia, kome je nedavno naredio
da uzme ime slino njegovom. Ko je taj koga mi nudi?, upita Dioklecijan. Moj
roak, ree Galerije. Dioklecijan uzdahnu (i proree): Ne daje mi odgovarajue
ljude kojima se moe poveriti zatita drave. Isprobao sam ih, odgovori
Galerije. To e iskusiti, jer e ti preuzeti kormilo imperije...
Bledi ratnik
Laktancije kae da je Maksimin Daja (305-313) postao vladar na iznenaenje
svih, a verovatno i na sopstveno! Kazuje jo da je Daja, tek, odvojen od stada i
uma, brzo postao vojnik gardista, potom stareina garde, uskoro zatim tribun, a
narednog dana cezar. Dobio je na upravu Istok da ga satre i upropasti, jer nije
poznavao ni dravnu, ni vojnu slubu, a sad je postao pastir ne stada ve
vojnika. Tako je i bilo. Ostao je upamen po neuspenim ratnim operacijama, a
zbog promenljivog odnosa prema hrianima, ranohrianski pisci o njemu su
pisali sa velikom uzdranou. Majka mu je bila Galerijeva sestra. Roen je u
okolini mesta koje je danas poznato kao lokalitet arkamen, desetak kilometara
udaljen od Negotina. Tu su pronaeni ostaci monumentalne graevine za koju se
veruje da ju je sagradio Daja u svom rodnom kraju, po ugledu na Feliks
Romulijanu, Galerijevo graditeljsko delo. Karakter Flavija Severa (305-307) opisao
je anonimni hroniar, koji navodi da je cezar Sever bio niskog karaktera i
porekla, pijanac... Nasuprot tome, Laktancije, osim hedonizma, ne zamera
Flaviju druga nedela, ak naglaava njegovu odanost i marljivost. Posredni podaci
u delima Aurelija Viktora navode da je roen u okolini Naisa (Ni), no oni se
uzimaju sa rezervom. Bio je vojnik neke od balkanskih provincija, pre nego to je

njegov prijatelj Galerije zatraio da ga Maksimijan imenuje za cezara, zapravo


mlaeg suvladara Konstancija Hlora, koji je vladio zapadnim rimskim carstvom.
Upravljao je Italijom i Afrikom, ali vojska ga nije prihvatila i u tome je lealo seme
zle kobi ovog vladara.
Maksimin Daja je dobio da vlada Sirijom i Egiptom, gde se, navode hroniari,
istakao u sprovoenju nareenja o progonu hriana. Pretpostavlja se da je
izgradnja utvrenja u arkamenu poela odmah posle njegovog proglaenja za
cezara. Skromnije veliine u odnosu na gamzigradsko zdanje, predstavljao je
zapravo preslikan odnos izmeu avgusta Galerija i cezara Daje. Verovatno Daja
nije hteo da se izjednai sa svojim ujakom, bez obzira to je na to imao pravo.
arkamensko utvrenje, kao ni Romulijana, nikad nije zavreno.
U vrtlogu graanskog rata, koji je potresao imperiju krajem prve decenije
etvrtog veka, Flavije Sever se naao u nezavidnom poloaju. Maksencije se u
Rimu samoproglasio za avgusta. Pozvao je oca Maksimijana Herkulija da mu se
pridrui u vlasti, to je ovaj i prihvatio. Galerije nareuje Flaviju da sa trupama
svrgne uzurpatore. Ali, vojnici kojima je nekad komandovao Maksimijan,
naputaju Severa pred Rimom. Konstancije bei prema Raveni. Zaveden
Maksimijanovim obeanjima, predaje grad i - pada u zarobljenitvo. Okolnosti
njegove smrti nisu jasne. Pojedini hroniari navode da je nastradao u mestu Tres
Tabernae, gde ga je presreo odred Maksencijeve vojske. Prema drugoj verziji,
Maksimijan ga je drao u zarobljenitvu i likvidirao 307. tokom Galerijevog
pohoda na Italiju. Sahranjen je sa svim poastima u Galijenovom mauzoleju u
okolini Rima.
Krivi proroci
Profesor dr Aleksandar Jovanovi uoio je neobian odnos dvorskog hroniara
Laktancija prema Flaviju Severu. Osim navoda da se radi o oveku sklonom piu,
nema drugih primedbi. Laktancije, ak, navodi da je Sever izvrio samoubistvo,
odabravi smrt, umesto zarobljenitva. Razlog tome je verovatno roaka veza sa
Konstantinovom dinastijom, jer istovetnost njegovog imena Flavius aludira na to.
Hrianski pisac ne istie, kao to je to radio kod svih tetrarha progonitelja
hriana, ni Flavijevo nisko poreklo, pa se pretpostavlja da je poticao iz gradske
sredine i ugledne porodice. To, po miljenju strunjaka, ukazuje da je Sever, ipak,
roen u Naisu, koji je krajem 3. i poetkom 4. veka doiveo prosperitet. Jovanovi
pretpostavlja da je Flavije Sever poreklom pripadao vojnoj eliti.
Prvi put vojnike sposobnosti Maksimin Daja pokazuje u Maloj Aziji, kojom je
upravljao posle Galerijeve smrti, 311. godine. Ponesen uspesima, odluio je da se
ukljui u graanski rat i krene protiv Licinija, koji je umesto njega (smatrao je
nepravedno) proglaen za avgusta. Odluujua bitka odigrala se u Trakiji.
Maksimus je imao sedamdeset hiljada vojnika, Licinije samo tridesetak. Ratna
vetina i srea bile su na Licinijevoj strani. Poraen, Daja se preobukao u roba i
pobegao.
Hroniari opisuju da je sramnom brzinom napustio bojno polje. Sledeeg dana
vien je bled, preplaen, bez carskih obeleja u gradu Nikomedija, vie od 150
milja udaljenom od bojita. Po povratku je odmah, prema kazivanjima, kaznio sve
paganske proroke koji su mu predvideli pobedu. Svoju sramotu nadiveo je svega

nekoliko meseci. Zbog oskudnih sposobnosti i vrlina, nisu ga alili ni narod, ni


vojska. Sahranjen je u dalekoj Kilikiji. Kau da je posle toga zaborav prekrio
njegov rodni arkamen. Car Licinije je unitio i njegovu porodicu. Naredio je
ubistvo njegovog sina Maksima, erke i supruge, ija imena, ak, nisu ostala
zabeleena.

Vladar srpske loze

IDUE noi, doe Liciniju u snu aneo Gospodnji, podstiui ga da brzo ustane, i
sa svojom vojskom moli najvieg Boga. Ako to uini pobeda e biti njegova. Posle
tih rei, priinilo mu se da onaj koji ga je podstakao stoji uz njega. Upuivao ga je
kako treba da se moli.
Ovim reima je dvorski hroniar Laktancije opisao snovienje koje je imao rimski
car Licinije (307-324) uoi presudnog okraja na Ergenskom polju. Upisano je da
se u isto vreme imperator Maksimin Daja (305-313) zavetovao vrhovnom bogu
Jupiteru da e ako bude pobedio, iskoreniti hriansko ime i unititi ga do temelja.
Sudbina je bila naklonjena Liciniju. Skrio je daleko brojniju vojsku svog
suparnika. Kasniji hroniari, koji manje veruju u privienja, razlog za ovakav ishod
bitke tumaili su iscrpljenou Dajevih vojnika, koji su, po hladnom i olujnom
vremenu, danima hodali iz Sirije da bi prispeli na bojite. Te 313. godine
stanovnici istone provincije Rimskog carstva, osloboeni strahovlade Maksimina
Daja sa odobravanjem su prihvatili Licinijevo stareinstvo. Licinije je povratio
prava hriana, koja je Daja oduzeo.
Mada je vladao prilino dugo, a njegova vojska imala znaajnu ulogu u odbrani
istonog dela imperije, Licinije je jedna od zanemarenih linosti antike istorije.
Neposrednih dokaza o njegovom poreklu nema, ali njegova povezanost sa
Galerijem (293-311), iz rane mladosti, daje slobodu naunicima za pretpostavku
da potie sa mezijskog ili dakog tla, tj. iz istone Srbije. Do kraja ivota, Galerije
nije zaboravio prijatelje iz mladosti, sa kojima je kao dete uvao goveda, po
brdima postojbine. Meu njima je bio i Licinije. Njihovo prijateljstvo uvrstila je
vojnika karijera. Licinije se prvi put istakao u borbi 296-297, u ratu protiv Persije,
koji je vodio cezar Galerije. Bio je jedan od glavnih komandanata. Dok je velika
pobeda nad Persijancima dala Galeriju pravo da se poredi sa Aleksandrom
Makedonskim, Liciniju je omoguila da napreduje. Postao je guverner dunavskih
provincija.
Tanko poreklo
ZAHVALJUJUI Galeriju, Licinije je za kratko vreme stekao titulu avgusta, a da pre
toga (suprotno pravilu podele vlasti u tetrarhiji) nije bio izabran za cezara.
U meteu borbe izmeu est pretendenata na carski tron (307), Galerije je
odluio da za avgusta proglasi svog prijatelja. Licinije je preuzeo purpur od Flavija
Severa i postao gospodar Ilirika (Balkanskog poluostrva). Sa Galerijem je vladao
istonim delom Carstva, a vreme je provodio u Sirmijumu.

Odluka da postavi Licinija za svog suvladara, ve 310. godine se pokazala


kobnom za ve teko obolelog Galerija. Licinije mu je okrenuo lea. Veridbom sa
Konstancijom, polusestrom Galerijevog neprijatelja Konstantina Velikog (306-337)
pokuao je da uvrsti vezu sa njim i tako sebi obezbedi zatitu na zapadu.
Zabeleeno je da se Licinije od svih tetrarha, koji su u tom surovom dobu morali
da se bore za opstanak na carskom tronu, izdvajao po svojoj neasnosti,
svireposti i prevrtljivosti. Istoriari su posebno osuivali njegovu pohotljivost. U
literaturi se neizbeno istie da uprkos dubokoj starosti (oko 75 godina), nijedna
ena u delu carstva kojim je vladao, nije mogla da izbegne njegovo nasilje.
Odgovoran je za progonstvo carice Valerije, supruge svog dobroinitelja Galerija i
Dioklecijanove erke i za smrt njihovog sina Kandidijana.
Saoseanja kod Licinija nije bilo - posle Dajinog poraza naredio je da se pogube
njegovi osmogodinji sin i sedmogodinja erka. To je isto uradio i sa sinom
Flavija Severa. Kasnije, kada je njegov sukob sa Konstantinom usplamteo,
ponitio je svoj potpis na Milanskom ediktu i krenuo u progon hriana, koje je
smatrao lojalnim svom protivniku. Dva puta je ratovao protiv Konstantina.
Odluujue bitke voene su kod Hadrijanopolja i Hrispolja. U prvom ratu je
izgubio Ilirik, u drugom carstvo.
- Licinija i Konstantina povezivali su zaviajnost i vojniki duh, a razdvajali
poreklo, karakteri i Licinijeva privrenost Galeriju i istoku - pie dr Aleksandar
Jovanovi, autor knjige Tlo Srbije zaviaj rimskih careva. - Licinije, oko dve
decenije stariji od Konstantina, bio je niskog porekla, ponikao u rustikalnom
ambijentu jednostavnosti i elementarne borbe za opstanak.
Konstantin je bio dete grada, palate, koji je deo mladosti proveo i u
rezidencijalnom sjaju. U Liciniju, koji je izjednaavan sa tribalskim divljim veprom,
sauvao se oprez tamnih uma, olujna snaga, tumarajua nedoslednost i
prevrtljivost. Opinio ga je uljuljkujui duh luksuza i rasko istonih provincija
kada je zavladao tim prostorima. Konstantin, poreen sa bikom, imao je, sve do
poslednje dekade svoje vladavine, otvorenost prema sveini uzdiueg Zapada.
Nisu bili linosti bliskih pogleda na ivot. Izvesnost sukoba, Konstantin je hteo da
predupredi udajom svoje polusestre Konstancije za ve vremenog Licijana. Ona
je, dodue, smirivala Konstantinovo neraspoloenje prema Licijanu, ali je
ohrabrivala nerealne ambicije mua i time doprinosila razmiricama.
Vreme tribala
JEDNA legenda o Liciniju na udan nain dovodi ovog vladara u vezu sa srpskom
istorijom. U nizu starih letopisa i rodoslova, spominje se kao Srbin i predak
vladarske loze Nemanjia. Kako su nai crkveni hroniari bili ubeeni da je Srba
na Balkanskom poluostrvu bilo ne samo za vreme, ve i pre Konstantina Velikog,
smatrali su da je normalno da zabelee ta se deavalo u odnosima izmeu
rimske carske vlasti i srpskog naroda.
Licinije se u Karlovakom rodoslovu naziva Srbinom, u Konstantinovom
dalmatinski gospodin, rodom Srbin, dok se u vie rodoslova navodi kao otac ili
predak Bele Uroa, od koga, navodno, potie veliki upan Stefan Nemanja. Razlog
da ba Licinije bude proglaen za Srbina lei u tome to je verovatno poticao iz
plemena Tribala. Tokom srednjeg veka Vizantinci su Srbe nazivali Tribalima, jer

su iveli na istom prostoru kao ovo staro balkansko pleme. Po drugoj teoriji
pripadao je plemenu Sarmata, koje se povezuju sa Slovenima.
Nemogunost da se otkrije Licinijev zaviaj unosi dodatnu nedoumicu u njegovoj
biografiji. Utvreno je da je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) podigao velelepne
terme, opasao bedemima gradove Ulpijanu (Lipljan) i Remizijanu (Bela Palanka),
moda ojaao pristanite u Viminacijumu (Kostolac). Jovanovi istie da se teko
moe pouzdano rei da li je sebi sagradio palatu kakve su svojim rodnim
krajevima ostavili njegovi prethodnici Dioklecijan, Maksimin Herkulije, Galerije i
Maksimin Daja. Ipak, ukazuje da je Konstantin, nakon pobede nad Licinijem,
posebno darovao Remizijanu za iskazanu lojalnost, o emu svedoe dva prstena
sa natpisom Constantino fidem. Mada nije utvreno da li je Konstantin postupio
poput Licinija koji je bio dareljiv prema njegovom rodnom Naisu, Jovanovi
navodi da bi taj trag mogao da pokae da je Remezijana Licinijevo rodno mesto.