Istvn Poth

IZ KULTURNE I KNJIEVNE PROLOSTI

SRBA U MAARSKOJ
(Peta i Budim kao kulturna sredita srpska u prvoj polovini 19.
veka)

Doseljavanje i prve decenije

Posle stopedesetogodinje turske vlasti Ugarska je pri kraju 17. veka
osloboena od osmanlijskog jarma. Stanovnitvo se proreivalo u
teko doba tuinske vladivane i u burnim dogaajima oslobodilakih
ratova, te su se mnogi stranci naseljavali u zeralji. Osobito su Nemci
dolazili u velikom broju, u prvom redu u gradove. Tako su i Peta i
Budim isprva dobijali manje-vie nemako obeleje. Vie od polovine
stanovnitva u Peti bilo je sve do 1850. g. nemako a to isto vai
verovatno jo u veoj meri i za Budim. I neke injenice iz kulturnog
ivota ukazuju na tadanje stanje: u tampariji Petanskog
univerziteta, koja se tada nalazila u Budimu, tampano je izmeu 1778.
i 1803. g. 295 nemakih, 192 maarskih i 118 srpskih publikacija; od
1804. do 1824. g. 257 nemakih, 236 maarskih izdanja i 241
publikacija na srpskom jeziku; izmedu 1825. i 1849. g. 372 nemacka
izdanja, 951 maarsko i 312 publikacije na srpskom. Prema tome tek u
drugoj cetvrti proslog veka su madarska izdanja dobila prevagu. Jo
jedan primer: 1812. osnovano je stalno nemako pozorite u Peti, dok
je maarsko Narodno pozorite tek 1837. g. otvorilo svoja vrata.
U Peti i Budimu do 1872. je svaki grad imao svoju sopstvenu
upravu i administraciju gde je veina stanovnitva u svakodnevnom
ophoenju govorila nemaki, poeo je pri kraju 18. stolea razvoj
moderne maarske knjievnosti i kulture. Jedan hrvatski oevidac
video je taj proces ovako: "Leto 1787 i sledea (kada ja vu velikom
Vugerske zemlje varou Petu vu vekivenoga spomenka vrednem
eminariumu obinskem Joefinskom bogoslovske navuke poslual
jesem) nekuliko lestor Vugrov (iz poetka samo etireh) drutvo je
podignulo bilo, koji se nato postavili jesu bili, da svoj narodni vugerski
jezik popraviju, osvetlaju i izviiju. Ter nut! kuliko ovo drutvo s
poleicum premoguneh navuka i domovine Ijubitelov je napreduvalo,
zdavnja vre vidi se, kad vugerski jezik med prvemi skoro Evrope jeziki,
kakti s kojem vsi posli tak duhovni kak svetski i orsaki zevsema
prikladno opravljati se moreju, rauna se."
U kolama, na univerzitetu, u redakcijama listova i asopisa, u
plemikim i graanskim krugovima sve se vie irio maarski duh.
Vidni rezultati toga razvoja su: osnivanje Maarske akademije nauka
(1825) i Narodnog pozorita (1837).
Posle osloboenja Ugarske od Turaka tu su se pored Nemaca naselile
i pojedine grupe drugih naroda. U to vreme su u zemlju dolazili i mnogi
Srbi i Hrvati. Srba je bilo ovde ve i za vreme turske vladavine, no
njihov broj se znatno poveao "velikom seobom" 1690. g. kada je
otprilike 40.000 porodica nalo svoju novu domovinu u panonskom
prostoru. Do daljih doseljavanja dolo je i tokom prve polovine 18.
veka: "Iz austrijskih ratova s Turskom na kraju XVII i u prvoj polovini
XVIII veka izila je seoba Srba u junu Ugarsku i buenje novog
srpskog prosvetnog ivota, jer je tim nainom nae pleme dovedeno u
vezu s evropskim pokretom" pie Stojan Novakovi (18421915)
poznati istoriar i knjievni istoriar, profesor Velike kole i ministar u

nekoliko vlada Srbije. Veoma pogodna mesta, gde su Srbi mogli stupiti
u tenju vezu sa zapadnom, odnosno srednjoevropskom kulturom, bila
su dva ugarska grada na obali Dunava: Peta i Budim.
Ohrabreni uspehom Maara na kulturnom i nacionalnom polju, sa
slinim nastojanjima i ciljevima javili su se uskoro i predstavnici drugih
naroda koji su iveli u Peti i Budimu.
1819. g. je Jan Kollr, prvi veliki borac za jedinstvo slovenskih naroda,
postao evangeliki (luteranski) svetenik u Peti gde je uskoro
ustanovio samostalnu slovaku crkvenu optinu i slovaku kolu i svim
silama radio na podizanju slovake knjievnosti i kulture. Neto
kasnije, 1834. g. je drugi Slovak Martin Hamuljak osnovao slovako
knjievno drutvo i izdao svoj poznati almanah Zoru koji je poput
mnogih drugih slovakih publikacija, tampan u Univerzitetskoj
tampariji u Budimu.
Bilo je i hrvatskog stanovnitva u Budimu. (Na njih podsea dananja
Hrvatska ulica Horvt utca.) U Peti su studirali teologiju mladi
Hrvati i iz udaljenijih krajeva, kao npr. poznati dramski pisac Tito
Brezovaki i gore citirani Tomo Mikloui. Dosta dugo je jedno od
sredita hrvatskih franjevaca bio samostan u Budimu gde je neko
vreme boravio i Andrija Kai Mioi (17041760) pisac knjige
Razgovor ugodni naroda slovinskoga koja je kroz puna dva stolea bila
najitanija hrvatska knjievna tvorevina. Nju su itali najiri slojevi tako
da je ona bila prava narodna knjiga. Meu budimskim franjevcima
istie se Petar Katani (17501825), erudita i pesnik, profesor
arheologije i numizmatike na Univerzitetu u Peti. On je pevao na
latinskom, hrvatskom i maarskom jeziku. Na maternjem jeziku pevao
je i u narodnom desetercu i time je nagovestio novo doba u hrvatskoj
literaturi. Nekoliko godina posle Katanieve smrti doao je Ljudevit
Gaj (18091872) u Petu radi produenja svojih univerzitetskih
studija. Ovde je, uglavnom pod uticajem Jana Kollra, postao
pobornikom slovenske uzajamnosti. O svojim odnosima s Gajem rekao
je Kollr 1841. ovo: "Ima tome otprilike dvanaest godina, to smo
zajedno u Peti izlazili na etnje, itali itanku da naui eki,
razgovarali se o pravopisu, o novinama i drugim narodnim poslovima
te gradili svakakve osnove za budunost ... " I u tampariji Petanskog
univerziteta tampan je 1830. g. Gajev rad istorijskog znaaja Kratka
osnova horvatsko-slavenskoga pravopisanja, jedna od prvih
manifestacija novog duha u hrvatskom kulturnom i knjievnom ivotu.
Ovim svojim delom, kojim je pojednostavio hrvatski pravopis, kao i
svojim ostalim plodotvornim radom Gaj je postao glavni voa ilirizma,
pokreta za hrvatski preporod.
Znaajni predstavnici kulturne prolosti Rumuna kao Samuil MicuKlein, Gheorghe Sincai i Petru Maior su vie godina iveli i radili na
uzdizanju knjievnosti svoga naroda u dananjem glavnom gradu nae
domovine.
U mnogonacionalnoj sredini, gde su pri kraju 18. i na poetku 19. veka
poele cvetati razliite kulture i literature, nikla je velikim delom i novija
srpska knjievnost.
Broj Srba u Peti i Budimu poveavao se doseljavanjima posle
osloboenja Ugarske od turske vlasti. Ovde su u to doba prilike za
materijalni i kulturni razvitak bile povoljnije nego u zemlji matici, gde su
uspene borbe za osloboenje od turskog jarma poele 120 godina

kasnije i gde zu te borbe due trajale. Srbi su u ovoj tuoj sredini iveli
svojim ivotom, uglavnom u okvirima srpsko-pravoslavnih optina. To
prvenstveno vai za budimsko predgrae Taban, gde je i civilna vlast
bila u njihovim rukama, gde su na osnovi privilegija dobivenih iz Bea
imali svoj vlastiti "tana", svoje inovnike, birove i "ekute". Neke
privilegije su uivali, razume se, i petanski Srbi. U gradskom savetu
Budima i Pete Srbe je zastupao po jedan senator, "ratsher", kao to je
pisao Sava Tekelija. Najpoznatiji od ovihjepisac Jovan Mukatirovi,
koji je svoja dela pisao na srpskom, maarskom i latinskom jeziku.
Srbi su i u ekonomskom ivotu igrali znatnu ulogu. Znamo npr. za
privilegije koje su ve 1695. g. davane srpskom mesarskom cehu,
terzijskom ruvetu i esnafu jorgandija. Esnafska pravila srpskim
eirdijama potvrena su 1696., a od 1697 g. postojao je i ceh srpskih
urija. Sauvan je i spisak budimskih majstora, trgovaca i bakala iz
1719.
Ovaj vitalni srpski ivalj podigao je sebi i svoje kole. Srpska crkvena
optina u Budimu donela je npr. 1746. kolske uredbe koje su
odgovarale duhu tadanjih pedagokih principa. U budimskoj srpskoj
koli bilo je u 18. veku imamo podatke za 1730., 1734. i 1770. g.
oko 60 uenika. Taj broj se posle smanjio, prema jednom podatku iz
1822. bilo je tada svega 40 uenika. U Peti je od kraja 17. veka radila
srpska kola koju je prema podacima iz 1770. i iz 1827. g.i poseivalo
oko 30 aka. Petanska srpska kola je 1808. bila proirena treim
razredom i otada su ovde pored "bukvaraca" i "aslovaca" uili i
"ortografisti" koji su ve imali i predavanje iz latinskog jezika.n Qd
srpskih uitelja u Peti najpoznatiji i najznaajniji je, svakako, saradnik
Vuka St. Karadia Luka Milovanov koji ima svojih neospornih zasluga
u sastavljanju prve srpske gramatike, Vukove Pismenice serbskoga
jezika (1814).
ivei u lepom broju, u povoljnim ekonomskim prilikama u Peti i
Budimu, Srbi su tu razvijali i svoj drutveni ivot. O srpskim balovima
koji su prireivani u vremenu poklada 1786. Sava Tekelija pie ovo: "U
ono bo doba u subotu drali su bal Srblji ,Kod krune' u Tabani, u
nedelju u gradu, u ponedelnik u Peti kod ,7 kurfirta' kud mi sas
opasnostiju ivota izmeu sanat leda vozili se ... u vtornik bio bal
kod ,Belog krsta', u Wasserstadtu [Vizivros], u sredu opet u Petu (!)
u Hakerovoj sali, u etvrtak u gradu..."
Bilo je, razume se, i drugih zabava o kojima danas nemamo podataka.
Ali znamo za jednu petansku srpsku narodnu sveanost. U prvim
decenijama prolog stolea Srbi su se na dan sv. Ilije okupljali na
slobodnom prostoru oko bunara sa bogatom i bistrom vodom, koji je
nosio ime spomenutog sveca i ovde se zabavljali, veselili. esma sv.
Ilije nalazila se u nekadanjoj Orczyjevoj bati, u dananjem VIII kvartu
naeg glavnog grada, i njegova ista voda je za stanovnike Pete vrlo
mnogo znaila u vremenu kada jo nije bilo gradskog vodovoda.
lako je Budim bio u 18. veku najvee srpsko naselje, kako to moemo
da itamo kod Milorada Pavia, ipak ne znamo mnogo o kulturnom
ivotu Srba-Budimlija. Po nekim podacima pak moemo zakljuiti da se
ovde razvijala iva kulturna delatnost. Tako je npr. u Budimu iveo
Jovan Damjanovi, koji je oko 1728. g. bio na hodoau u Jerusalimu
i o tom nesvakidanjem dogaaju svoga ivota napisao putopis sa
puno autobiografskih elemenata. U Budimu se 1776. g. rodio poznati
slikar Mihajlo ivkovi. On je studirao na Akademiji likovnih umetnosti u

Beu i posle zavretka svojih slikarskih studija nastanio se u rodnom

gradu, gde je imao svoju slikarsku radionicu. Uskoro posle povratka
kui ivkovi je slikao slavske ikone za srpske graane u Budimu,
Peti, Sentandreji i u drugim mestima. Da su ve i njegovi prvi radovi
bili uspeli, moemo zakljuiti iz injenice da mu je 1802. g. povereno
slikanje ikonostasa sentandrejske Blagovetenske crkve. Kasnije je
ivkovi slikao svoj drugi i poslednji ikonostas u Nikolajevskoj crkvi u
Balassagyarmatu. Dinko Davidov, autor prelepe knjige Ikone srpskih
crkava u Maarskoj, pie izmeu ostaloga: "... religiozne kompozicije
srpskog slikara iz Budima, kako one u sentandrejskoj Blagovetenskoj
crkvi tako i one u Nikolajevskoj crkvi u mestu Balaaarmat,
predstavljaju vredna i nezaobilazna dela novije srpske umetnosti .. . "
"Budimci su iveli meu Maarima, u njihovoj prestonici, a najblie
Beu, prvi od Srba nauili maarski i nemaki, prvi na svojoj koi osetili
naine 'gospodstvujuih', a meu Srbima bili svakako najkulturniji i
najimuniji, i prvi su uspeli da postanu graani .. ," Ovo, to je Duan J.
Popovi pisao za Srbe-Budimce, vai uglavnom, naravno, i za Srbe u
Peti i Sentandreji i u ostalim ugarskim gradovima.
Srbi su se inae u Peti i Budimu oseali kao kod svoje kue kako to
na jednom mestu Dinko Davidov kae: "... dok su se u Peti i Budimu
uvek oseali kao kod svoje kue, podizali svoje crkve, izdavali novine i
knjige, osnovali Maticu srpsku."U 18. stoleu i poetkom 19. veka Srbi,
koji su iveli u Ugarskoj, smatrali su ovu zemlju svojom domovinom.
Vraajui se iz Rusije, Sava Tekelija je pisao npr. ovo: "U Ujhelju
[Storaljajhely] obradovao sam se na pijaci da sam doao u svoju
zemlju; tu bo bjae hleb beli na pijaci, tu slanina, tu kolai i pr. i
pomisli[h]: blagoslovena zemljamoja!"
Arhimandrit Gerasim Zeli (17521828), koji je poznatpo svojoj
opsenoj autobiografiji u kojoj ima znaajnih podataka za kulturnu
istoriju Srba, pisao je iz Budima mitropolitu Stratimiroviu da mu je
beka policija zabranila da poe u Dalmaciju i Veneciju i predloila da
ide ili u Veronu ili u Budim, ili neka ostane u Beu. Pa je svoje pismo
produio ovako: "Izabrao sam Budim ... na 7 maja po serbski u sredu
stigo[h] u Budim. Meu moju meni milu i Ijubeznu naciju Serbe. Dje
more biti meu istijem ostaviu moje stare i prebijene kosti, a ne meu
vabami ... "
Meu Srbima, koji su stanovali u gradovima Ugarske, razvijalo se u to
doba uz srpsko rodoljublje ono ugarsko domoljublje koje se ispoljavalo
i u ivotu i u knjievnim delima nekih pisaca, kao to su npr. Jovan
Mukatirovi, Mihailo Vitkovi i kasnije Jakov Ignjatovi.
Odnos Srba i ostalih narodnosti u Ugarskoj prema svojoj domovini, u
prvim decenijama prologa veka, lepo pokazuje i pesma koju je
romanopisac Milovan Vidakovi napisao 1837. g. prilikom otvaranja
maarskog Narodnog pozorita. Osnivanje ovog pozorita bio je,
naravno, veliki dogaaj u kulturnom ivotu Pete i cele Ugarske. Posle
nadmoi nemakih pozorita u srcu Ugarske od toga datuma se i
maarski pozorini ivot mogao da razvija bre i uspenije nego
dotada. Otvaranje vrata stalnog maarskog pozorita u Peti, izgleda,
nije sarao za Maare bilo znaajno nego i za druge narode Ugarske.
Naime, neki srpski knjievnici su pesmom pozdravili taj vaan dogaaj,
a tako su radili i neki predstavnici drugih naroda. Moda su oseali da
e ogranienje uticajne sfere nemakog pozorita u Peti omoguiti

laki razvitak sopstvenog kulturnog ivota.

Jedan od glavnih stvaralaca srpske italake publike, romanopisac
Milovan Vidakovi je za gore spomenutu sveanu priliku napisao
dugaku pesmu Pohvala Maarskom teatru, iz koje emo citirati
nekoliko strofa:
Gledajui userije,
Revnost blagorodnu,

Mir i Ijubov me narodi

Otsad da procveta.

ta nam ini soglasije

U pristojnoj svak svobodi

Za vseobu polzu.

Bez svaka naveta

Kakvo krasno vozdvigoe ivit' moe kao pod jednim

Pozorino zdanjije,

Oteestva skiptrom

I potomstvu ustrojie

I imenem vseobim

Za izobraenjije! Zvati se Ungarom.

Serdca, duha i jezika

Maar, Nemac, i Slavjanin,

Mile svoje matere Budi koji taj bio

Nije ovo oba dika
I za sve nas Ungare ...

Oteestva on je sin,
Ma i gde se rodio...

Vidakovievi navedeni stihovi potkrepljuju gore iznesenu misao: da je

podizanje maarskog Narodnog pozorita bila zajedmka stvar svih
graana Ugarske bez obzira na jezik i narodnost. Osim toga vidi se iz
citiranog dela i to da srpski pisac svakog stanovnika zemlje smatra
"Ungarom", da u "Ungare" spadaju i Maari, i Nemci i Slavjani, tj.
Sloveni. To je, dakle, jo uvek razdoblje Mihaila Vitkovia i drugih kada
je neko mogao da bude u isto vreme dobar ugarski domoljub i isto tako
dobar srpski rodoljub.
U Peti i Budimu, gde su Srbi ve od 18. veka iveli svojim ustaljenim
ivotom, borili su se kao to smo ve videli svesni omladinci vie
naroda za uzdizanje svoje literature, za razvitak svoje kulture i time i za
podizanje i uvrivanje nacionalne svesti. Ovde je vladala povoljna
atmosfera za kulturni i nacionalni rad i Srbi su se
samosvesno koristili ovim mogunostima. Tu je bilo svome narodu
odanih srpskih uitelja i svetenika, pa pravnika i dosta studenata. Jo
pri kraju 18. veka bili su studenti Petanskog univerziteta: veliki srpski
dobrotvor Sava Tekelija (17611842); istaknuti pisac srpske
prosveenosti Jovan Mukatirovi (17431809); pisac, pesnik i
prevodilac, pa profesor univerziteta u Rusiji Grigorije Trlaji (1766
1811) i najznaajniji pesnik srpskog klasicizma, "srpski Horacije"
Lukijan Muicki (17771837). Kasnije su studirali u Peti: Sava Mrkalj

(17831833), reformator srpske azbuke, jedan od najznaajnijih

pretea Vuka St. Karadia; Jovan 2?m'c(17861845), pesnik, pisac
pedagokih radova, prosvetni radnik; "Srb Ilir iz Bake" Petar
Jovanovi (18001855), urednik Bake vile (jedine srpske periodine
publikacije koja je propagirala ideje ilirizma); Dimitrije Davidovi (1789
1838), osniva Novina serbskih, prvog srpskog dnevnog lista koji je
od 1813. do 1821. g. izlazio u Beu (1816. npr. najvie pretplatnika
imao je u Peti, njih 16, dok ih je tada u celoj Srbiji bilo svega 5);
Georgije Magaraevi (17931830), pokreta i prvi urednik Letopisa;
Mihailo Vitko-vi (17781829), dvojezini pesnik i pisac; Jovan Sterija
Popovi (18061856), jedan od najistaknutijih srpskih knjievnika
prologa veka, najznaajniji komediograf svoga vremena iji su komadi
jo i danas stalno na repertoarima srpskih pozorita; Jovan Steji
(18031853), lekar i pisac, "jedan od glavnih ugarskih Srba koji su u
Srbiju unosili 'prosvetenije'" (Skerli); Jovan Hadi-Sveti (1799
1869), istaknuti pesnik srpskog klasicizma, jedan od osnivaa Matice
srpske i prvi njen predsednik, tvorac osnovnih zakona u Srbiji; Jovan
Suboti (18171886), pesnik, dramski pisac i ured-nik Letopisa i
drugi.
U prvoj polovini prologa veka kada su Peta i Budim igrali znaajnu
ulogu u srpskom kulturnom ivotu boravili su, odnosno iveli su u
tira bratskim gradovima na obali Dunava mnogi istaknuti Srbi. Od gore
spomenutih bivih studenata tu su due iveli pa i umrli Jovan
Mukatirovi i Mihailo Vitkovi. U Vitkovievoj advokatskoj kancelariji
radio je kao jurat (advokatski pripravnik) Teodor Pavlovi (1804
1854) koji je kasnije ureivao Letopis i pokrenuo dva vana srpska lista
Serbskij narod-nij list i Serbske narodne novine. Od 1824. do svoje
smrti iveo je u Peti i tu pisao svoje sladunjavo nene, "uvstvitelne"
romane Milovan Vidakovi (17701841), najpopularniji srpski pisac
svoga vremena.
I sam Vuk Stefanovi Karadi je ee boravio u Peti odnosno u
Budimu. Tu se on 1810. npr. upoznao sa gore spomenutim Dimitrijem
Davioviem; sa svojim kasnijim odanim prijateljem, lekarom i
novinarom Dimitrijem Fmiem (17901838), sa svojim gore
spomenutim prethodnikom u borbi za reformu knjievnog jezika i
pravopisa Savom Mrkaljem i sa petanskim srpskim uiteljem Lukom
Milovanovim, koji je umro 1828. g. Od Vukovih prebivanja u Budimu i
Peti najznaajnije je sigurno ono kada je 1814. od kraja marta do juna
ovde radio na svojoj Pismenici koristei se savetima Luke Milovanova.
Osim spomenutih poznatijih linosti bili su tu razni srpski slubenici,
aci, trgovci, zanatlije, vinogradari, seljaci i nadniari. Stanovali su
veinom na pitomim breuljcima Tabana u Budimu i u uskim ulicama
okolo srpske crkve u Peti.
Srbi u Ugarskoj, svesni svoje narodnosti, budno i s velikim
interesovanjem su pratili istorijske dogaaje u Srbiji na poetku 19.
stolea: zbivanja prvog i drugog srpskog ustanka. Mihailo Vitkovi u
jednom pismu upuenom Lukijanu Muickom pie npr. kako ga je
obradovala vest o osloboenju Srbije i da su se "naa braa konano
oslobodili od Turaka".
Poetak pozorinog ivota
U drutvenom i kulturnom ivotu Srba u Peti i Budimu bio je, svakako,
nesvakidanji dogaaj, pozorina predstava u Peti 1812. g. kada je na

maarskom jeziku prikazana istorijska drama glumca i pisca Istvna

Baloga o voi prvog ustanka, Karaoru. Velikom uspehu kod srpske
publike pridonelo je i to to je najvea raaarska glumica onoga
vremena Deryne Szeppataky Rza otpevala jednu pesmu sama, a
drugu u duetu na srpskom jeziku. Muziku za ove pesme komponovao
je na osnovi srpskih narodnih melodija mladi kompozitor Gbor Mtray.
Pesme su poinjale, kao to uvena glumica pie u svojim
memoarima, ovako:
to mi fajde od mladosti

Devojica, devojica

Kad prebivam u alosti

Rua, rumena,

to ne mogu s drugim biti Ja ne snivara od mog brata,

Ni o danu, ni o noi.

Dua roena.

"Te pesme pribavile su mi toliko slave, toliko priznanja, kakve nije

dobio u ono vreme niko. Svaku pesmu morala sam po nekoliko puta
otpevati, a posle toga nije bilo kraja burnom tapanju i izazivanju"
pie ona u svojim seanjima o ovom velikom glumakom uspehu. O
nesvakidanjem, jakom utisku predstave na srpske graane Pete
svedoi i to da je pisac komada odmah sledeeg dana bio obilato
nagraen od imunih srpskih trgovaca u petanskoj i danas
poznatoj Vackoj ulici. U tri radnje su ga darivali tofovima,
maramama, a kad je pitao za cenu odgovorili su mu: "Plaa to Crni
uro ... i prue mi aicu ljivovice. ivio Crni uro! viem ja
oduevljeno i tako sam ispio karlovaku kao da sam ... 48 asova
edneo ..." pie Balog u svom ivotopisu. Tu on opirno opisuje
kako su ga lepo doekivali i nagraivali u svojim radnjama petanski
srpski trgovci za pisanje drame iz savremene srpske istorije.
Pojava samoga Karaora i drugih srpskih boraca prvog ustanka na
pozornici, pa zajedno sa junacima i grupe seljaka i ena u ivopisnoj
narodnoj nonji, svakako je znailo vrlo mnogo za srpske gledaoce.
(Srpska narodna odela za ovu predstavu nabavili su petanski Srbi.)
Verovatno, ni okolnost da su srpski heroji ovom prilikom govorili
maarski nije mnogo smetala, nije umanjila duboki utisak prizora
dramske radnje, osobito zato jer su se sa maarske pozornice mogle
uti dve pesme na srpskom jeziku. Posetioci predstave, bez obzira na
narodnost, morali su se zagrejati i ponositi scenama kada su videli
kako Karaore sa svojim vojvodama pobeuje Turke u Ijutim
okrajima i oslobaa Beograd od vekovnog zajednikog neprijatelje
Srba i Maara. To je morao biti jedinstveni, nezaboravni i ogromni
doivljaj za sve gledaoce, a osobito za Srbe.
Maarski pozorini komad o Karaoru je usled zabrane vlasti ve
posle prve predstave skinut sa repertoara. Austrijeska vlada, oito, nije
htela da kvari svoje odnose sa Turskom. Balogova drama je kasnije
ponovo igrana i na maarskom i na srpskom jeziku. U srpskom
prevodu prikazao ju je Joakim Vuji sa svojim "diletantima"
(amaterima), u raznim mestima. 1843. g. on je izdao ovo delo pod
naslovom Serbskij vod Georgij Petrovi, inae nareennij Crnij, ili
Otjatije Beograda ot Turaka.
Na ovaj pozorini dogaaj kulturno-istorijskogznaenja nadovezuje se
jo jedno vanije i znaajnije zbivanje u kulturnoj prolosti Srba, a to je

prva javna pozorina predstava Joakima Vujia koja je prireena 12.

avgusta 1813. u "Maarskom teatru", u Rondeli u Peti. Prikazana je
Kretalica (Papagaj) od svojevremeno veoma popularnog nemakog
dramskog pisca Augusta Kotzebua, koju je posrbio sam "otac srpskog
pozorita".
Ova predstava je bila dobro poseena i postigla je ne samo u
moralnom, nego i u materijalnom pogledu lep uspeh. Srbi iz Pete i
Budima, ali i iz udaljenijih krajeva primali su ovu predstavu s velikim
oduevljenjem.
U komadu su pored srpskih amatera, petanskih gimnazijalaca igrali i
gore spomenuti Istvn Balog i njegova sestra Julianna. Njih dvoje su
bili rodom iz junog dela Baranje, pa su, verovatno, dobro govorili
srpski. Pored njih dvoje u Kretalici je igrao jo jedan maarski
pozorini ovek: Tams Feher. Osim pozorine dvorane maarska
druina prepustila je Vujiu i potreban pozorini pribor. Zato slobodno
moemo rei da je ovaj znaajni dogaaj u istoriji srpskog pozorita bio
plod saradnje maarskih i srpskih pozorinih Ijudi.
Znaaj petanskih vaara
Nije sluajno, mislim, da je Joakim Vuji svoju pozorinu predstavu
priredio 12/24. avgusta u Rondeli, jer je to ve bilo vaarsko doba u
Peti kada su se tu nali na okupu u velikom broju srpski trgovci,
zanatlije i drugi i to ne samo iz udaljenih mesta Ugarske, nego i iz
Srbije. Nama je danas dosta teko shvatiti i predoiti kakvu su vanost
imali zemaljski vaari u onom vremenu i to ne samo u ekonomskom,
nego i u drutvenom i kulturnom ivotu.
U Peti je svake godine bilo etiri zemaljska vaara koji su bili
odravani u martu, junu, avgustu i u novembru, i svaki je trajao otprilike
14 dana. Na dobro uspeli vaar dolo je do 14.000 kola i 300 dereglija
robe, pa je podignuto 700 do 800 atora za prodaju ovog najrazliitijeg
materijala. Vaar je istovremeno bio i drutveni dogaaj. Tu su se
sretali ljudi razliitih stalea i slojeva, viali su se stari poznanici, stekla
su se nova poznanstva. Bilo je ovde i irokih mogunosti za provod i
zabavu. Srpski trgovci i zanatlije poseivali su petanske vaare i iz
dalekih krajeva, prvenstveno zato, jer se tu mogao napraviti dobar
posao, moglo se prodavati i kupovati do mile volje. Kolima trgovacavaardija moglo se dobro putovati i tako su se Srbi svih stalea i
najrazliitijih zanimanja nali u vaarsko doba na okupu u Peti. Zato
su srpske knjige, Letopis i kalendari tampani u Univerzitetskoj
tampariji u Budimu tako da bi se pojavili za jedan od petanskih
vaara, jer su se ovde mogli najvie i najlake prodati. Vuk St.
Karadi pie npr. Kopitaru 1816. g. :"... kad bi hoeo Davidovi poslati
ot tih moji pesnarica 100 Jovanoviu u Petu, moe biti da bi ih o
iduem vaaru Petanskom mogao rasprodati... " Gavrilo Kovaevi
zemunski knjigovezac i u svoje vreme popularni pesnik, pie 1828.
Vuku, kada je ovaj boravio u Budimu, ovo: "... nastojte ... da delo bude
ovoga vaara gotovo, da se moe razaslati i da mi mogu ovamo u
Zemun doneti..." Na vaar su dolazili ozbiljni, poverljivi trgovci i
zanatlije kojima se moglo poveriti da ponesu novac, knjigu i drugi neki
paket s uverenjem de e stii na odreeno mesto i odreenoj osobi.
Tako je i Sava Tekelija 1818. g. poslao Vuku pet stotina forinti na dar o
petanskom vaaru. Tu se mogla nabaviti i po koja vredna knjiga, po
koja knjievna retkost. Vuk pie npr. Kopitaru 1828.: "Tamo u Srbiju
doi mislim na koncu junija (po vaaru Petanskom)... Proavseg

vaara dobio sam samo jednu Srbulju, ne znam ou li iduega jo koju

dobiti ... " Sam Vuk ee je boravio na petanskim vaarima, budui
da se ovde mogao videti sa razliitim prijateljima i poznanicima, jer je
vaar u neku ruku bio i sajam knjiga. U pismu iz Zemuna 5. jula 1826.
uitelju Adamu Dragosavljeviu u iklu on kae izmeu ostaloga:
"Ako imate koju narodnu pjesmu, gledajte, molim vas, i nji da mi
poljete, o iduem Petanskom vaaru, u Petu na Milovuka, a onda
u i ja biti ondje." Nekoliko godina kasnije 10. juna 1832. Jovan Sterija
Popovi pie iz Vrca Vuku u Zemun: ,,Ja sam se nadao da u se s'
vami po pismu vaem proaveg vaara u Peti sastati, no kad se
niste s' trgovci iz Zemuna krenuli, evo vam brzo javljam, da sam vrlo
malo Prenumeranta za Poeziju skupiti mogao ... " (Sterija pod
"Poezijom" misli na knjigu petanskog uitelja Luke Milovanova Opit
nastavljenja srpskoj slinorenosti i slogomjerju ili prosodiji koju je Vuk
izdao 1833., pet godina posle smrti svog prijatelja i nekadanjeg
saradnika.) Na vaar su ponekad i sami pisci donosili svoja knjievna
dela. Petanski advokat Jovan Popovi Mostarski pie Vuku 1826. g.
kako je Joakim Vuji tu prodavao svoju autobiografiju koju je te godine
bio izdao na nemakom jeziku: "... Zaiao o vaaru ot atre do atrlje,
ot kafane do kafane, te prodaje i nudi; a s druge strane deca, nosei
pod pazuvom, vrite: biografija, biografija; kupite ljudi!"
Kakvo znaenje su imali petanski vaari za srpstvo ukazuje npr. i to
da je Vuk savetovao Lukijanu Muickom, najznaajnijem srpskom
pesniku onoga vremena, koji je od 1828. bio vladika karlovake
eparhije u Hrvatskoj, da te godine doe iz Karlovca u Petu, tu da slui
o petanskom vaaru da ga vide znatniji Srbi, trgovci.
Najoiglednije o ulozi tih vaara i same Pete u ivotu Srba u prvoj
polovini prolog stolea govori sledei citat iz Izvetaja o glavnoj
skuptini Matice srpske u avgustu 1846. g.: "Vaarno doba sabralo je
bilo Srblje sa sviju strana Ugarske kraljevine ... bilo je primetiti gdikoga
Srbljina i iz susedne Srbije i Bosne, da i iz same Bugarske mogao se tu
nai po koji ljubitelj poslovanja o prosveti narodnoj. I ovo je
obstojateljstvo, to se tu sa sviju strana narod na sastati moe,
osobito u Peti vnimanjija dostojno, to se ni u jednom drugom mestu, u
kom narod na ivi, ne zbiva. Kroz ovo je Peta isto kao od same
prirode za sredotono mesto naeg knjiestva opredeljena, premda u
njoj stalni srbski obitatelja ni desete asti nema, od one skupe, koja se
u gdikom veim varoima, u kojima narod na ivi, nalazi ... "
tampanje, izdavanje i prodaja srpskih knjiga
Za srpsku kulturnu istoriju, a osobito za razvitak srpske knjievnosti
veoma je znaajna injenica da je Univerzitetska tamparija
Petanskog univerziteta 1796. g. poto je preuzela beku tampariju
Stefana Novakovia dobila privilegiju za tampanje knjiga irilskim
slovima. Od ovoga datuma kroz nekoliko decenija jedino je ova
tamparija bila ovlaena u celoj zemlji da irilicom tampa knjige,
asopise, almanahe, kalendare i novine. Tako su se srpske knjige oko
tri decenije a moda i vie tampale skoro iskljuivo u ovoj
tampariji.
Ova injenica sama po sebi ukazuje na znaaj koji je ovo preduzee
imalo u irenju srpske kulture i to ba u vremenu kada je srpska
samosvest sve vie jaala kao i nacionalna svest drugih naroda u
Ugarskoj i kada su zahtev i elja za sopstvenom nacionalnom

kulturom, za srpskom knjigom sve vie rasli.

Nije, naravno, bilo dovoljno tampati i izdati knjige, one su trebale i
doi, stii do italaca. To nije bila laka stvar u ono doba, kada jo ni
eleznice nije bilo i kada su putevi bili slabi. Prodavanjem knjiga,
kalendara i asopisa zanimali su se neki trgovci, koji su taj posao radili
vie iz rodoljubivih nego trgovakih pobuda. Pravih knjiara u
dananjem smislu jo nije bilo. Imamo npr. podatak za 1830. g. da su
se srpske knjige mogle kupovati kod Josipa Milovuka u Peti, Georgija
Kirjakovia u Novom Sadu, Mihaila M. Jovanovia u Zemunu i kod
Grigorija Vozarevia u Beogradu.Dakle, u tri mesta u Ugarskoj, a u
Srbiji jedino u Beogradu iako je tada njen glavni grad i sredite
celokupnog drutvenog, politikog i kulturnog ivota bio Kragujevac.
Treba imati na umu i to da se gore spomenuti trgovci nisu zanimali
iskljuivo prodajom knjiga i kalendara, nego i drugim trgovakim
poslovima. Osim toga bilo je i prigodnih prodaja, u prvom redu na
petanskim vaarima.
Uobiajen i esto uspean nain irenja knjige bila je tada tzv.
prenumeracija, pretplata na jo netampana dela. U pojedinim
mestima naao se po jedan "svokupitelj" koji bi iz ljubavi za knjigu i
kulturu sakupio pretplate i dobiveni novac poslao piscu. Uspelom
prenumaracijom pisac je sebi obezbedio odgovarajuu svotu za
izdavanje, a pretplatnici su sebi osigurali knjigu neto jeftinije, a (a ni to
nije bila mala stvar) ime im je objavljeno na kraju knjige u spisku
"prenumeranata". Milovan Vidakovi u predgovoru svoga romana
Siloan i Milena (1829) kae: "...izdamo objavljenije i na
Prenumeraciju ... za ljubav onih, koji su se radi prenumerisati, ovo da
knjigu s forintom jevtinije dobiju, a ovo da im, i ime u knjigu doe ..."
Platon Atanackovi (17881867) pisac, profesor uiteljske kole u
Sentandreji i Somboru, budimski episkop i predsednik Matice srpske,
kasnije episkop baki, ovek, naprednih nazora koji je sa simpatijama
pratio borbu Maara protiv Austrije 1848/49. g. i koji je bio u korektnim
odnosima sa Vukom Karadiem pisao je ovome 1827. g.: "Molim,
ne zaboravite imena moji Prenumeranata ovih u knjizi peatati, jer
mnogi ji to ele".
Prenumerisanje nije ilo uvek lako i glatko. I sam Vuk je imao svojih
briga i potekoa na tom polju, kako se to vidi iz njegove obilate i
velikim delom objavljene prepiske. Nije proao mnogo bolje ni Jovan
Sterija Popovi kako vidimo iz pogovora u njegovoj komediji Laa i
paralaa (1830): "Malo ono islo Prenumeranta, od vee asti dockan i
u nevreme poslato nije moglo u ovu knjiicu stavljeno biti iz uzroka, to
bi je od pravog teenjija zadralo, i tako Laa i Paralaa na vreme
opredeljeno izii ne bi moglo. Nita manje Soinitelj se nada, da e
svakij i bez toga delce ovo dobrovolno prijmiti s tim vie, to je tvrdo
uveren, da niko knjige iz praznoga slavoljubija, da mu ime u njima
svetli, ne kupuje, nego iz prave i iste revnosti i Ijubavi k obem
izobraenjiju...". Zadnje Sterijine rei, ini mi se, ukazuju ba na to da
je u ono vreme bilo dosta prenumeranata koji su se u prvom redu zato
pretplatili na knjigu da bi im ime tamo "svetlilo".
Spiskovi prenumeranata daju nam podatke o onima koji su nabavili pa,
verovatno, i itali knjige, o onima koji su vrlo mnogo pridoneli razvitku
srpske knjievnosti, jer bez njihovog materijalnog doprinosa mnoge bi
knjige ostale u rukopisu, nikada ne bi ugledale svet. tamparske
trokove trebalo je, naime, podmirivati. tampana su samo ona dela za

10

koje se plaalo.
Meu pretplatnicima knjiga zastupljeni su svi slojevi srpskog ivlja
onoga vremena i sve pokrajine gde je bilo Srba. Meu njima nalazimo
uitelje, inovnike, svetenike, vojnike, trgovce, zanatlije, uenike,
gospoe i gospodine "ljubitelje knjievnosti", a retko posednike i
"zemljodelce", tj. zemljoradnike.
Pada u oi da je bilo srazmerno mnogo prenumeranata iz redova
trgovaca. Tako npr. za dramu Jovana Sterije Popovia Nevinost ili
Svetislav i Mileva (1827) kao i za njegov roman Boj na Kosovu ili Milan
Toplica i Zoraida (1828) pretplatili su se trgovci u velikom broju.
Spomenuta drama imala je mnogo pretplatnika, preko 1240 iako je
knjiga izdana trokom Matice srpske, kojoj je i posveena. Verovatno je
sama Matica rukovodila akcijom sakupljanja pretplata jer se meu
prenumerantima nalaze takve poznate linosti kao Jevrem Obrenovi
(17901856), tadanji vrhovni stareina nad trima nahijama zapadne
Srbije (sa 50 primeraka), Sava Tekelija, Jan Kolar, Mihailo Vitkovi,
Georgije Magaraevi, Dimitrije Tirol (17931857), prijatelj Vuka
Karadia i izdava nekih almanaha, Josif Milovuk i Teodor Pavlovi.
Zainteresovani su se pretplaivali obino na nekoliko stotina
primeraka, ili na jo manje. Zato treba spomenuti jedno danas ve
sasvim zaboravljeno knjievno delo koje je postiglo neverovatan broj
prenumeranata: vie od 1900 osoba pretplatilo se na dramu Pavla R.
Mihajlovia Krstonosci, koja se pojavila 1830. g. i nije ni originalno
delo. To je posrbljena nemaka drama Kreutzritter od ve spomenutog
Augusta von Kotzebua. Postavlja se pitanje: otkud ovom preraivau
(piscem ga teko moemo nazvati) toliko pretplatnika kad je Letopis
obino imao oko 200, a ni Vuk nije imao mnogo vie. Verovatno je i
sama prenumeracija veto i umesno organizovana. Moda je to uradilo
Sodruestvo Ijubitelja srbskog knjiestva u Temivaru, koje je "...za
olakanje spisateljima, izdateljima i celom sovrenstvu knjievne
kulture" sluilo, kao to to kae Pavle R. Mihajlovi u pogovoru svoje
drame. (Temivarsko knjievno drutvo osnovao je gore spomenuti
Dimitrije Tirol, ono je bilo tolerantnije prema Vukovim reformama od
Matice srpske, ali je bilo kratkoga veka i izdalo samo jedno delo
Jovana St. Popovia Naod Simeon.) "Sovokupitelj" za Krstonosce u
Poekoj nahiji, u Srbiji bio je sam Vasilije Popovi, glavni knez nahije,
a imena pretplatnika bila su "rez visokou. Gospod. Vuka Stefana (!)
Karadia srb. spisatelja" poslana. Meu prenumerantima ovog,
ponavljam, posrbljenog dramskog dela naizlazimo na i danas poznatan
imena, kao to su Lukijan Muicki, Jovan Hadi-Sveti, Georgije
Magaraevi, Josip Milovuk, Joakim Vuji i Dimitrije Tirol.
Istakli smo ve da je zasluga pretplatnika da su svojim materijalnim
doprinosom omoguili izlaenje knjievnih dela. Osim njih bilo je i
ustanova i pojedinaca koji su podmirili trokove tampanja pojedinih
knjiga. Tako je npr. Matica srpska snosila trokove za izdanje vie dela
Jovana St. Popovia.
Meu pojedincima koji su o svom troku izdali knjige istie se
novosadski knjiar i izdava Damjan Kaulicij koji je omoguio
tampanje nekih knjievnih dela Milovana Vidakovia, Joakima Vujia i
drugih. Stopama njegovim iao je i njegov sin Konstantin. On je pored
drugih knjiga 1812. izdao Vidakovievo delo Ljubov k mladoj muzi
serbskoj u kojem se nalaze obrasci pisama na latinskom i srpskom
jeziku. U posveti izdavau Vidakovi pie izmeu ostaloga:,,... Va je

11

Ijubeznij otac Bog da ga prosti svoje estno ime u mnogi Serbski

knjiga, za koje je u peatmi plaao, venomu Vospominaniju predao.
On je umreo, no ostavaio je sina po sebi, u komu e uzdam se
nae malo knjiestvo ono sebi spomoestvije obresti, koje je u otcu
izgubilo ..."
Osim spomenutih i drugi srpski trgovci snosili su trokove tampanja
pojedinih knjievnih radova. Znamo da su se vie dela Jovana Sterije
Popovia, Joakima Vujia, Milovana Vidakovia tampalo uz novanu
pomo trgovaca. Tako je to bilo i sa nekim knjievnim delima danas
ve zaboravljenih pisaca. Samo bogatiji pojedinci kao Sava Tekelija,
Mihailo Vitkovi i Avram Mrazovi, istaknuti pedagoki pisac svoga
vremena, jedan od trojice prvih srpskih kolskih nadzornika u Austriji,
mogli su po koju svoju knjigu tampati o svome troku. To su svakako
bili retki izuzeci. Bez materijalne pomoi neke ustanove ili to je bio
ei sluaj nekog imunijeg oveka knjige se ne bi mogle izdati.
Ovu materijalnu rtvu za srpsku knjievnost snosili su najvie trgovci.
Taj pozitivan odnos trgovakog stalea prema kulturi i literaturi moe
se objasniti time da je ovaj drutveni sloj bio i u ekonomskom i u
brojanom pogledu relativno jak, da je imao svoju nacionalnu
samosvest i da je meu njima, odnosno meu lanovima njihovih
porodica, bilo dosta kolovanih koji su se zanimali za knjigu, koji su ve
zavoleli itanje.
Kakve su to bile knjige koje su najvie godile trgovcima, zanatlijama,
njihovim enama, sinovima, kerkama i ostalim malovaroanima u
Ugarskoj i Srbiji? Kakvim knjievnim ostvarenjima mogla se stvarati
knjievna publika? Bez italaca, bez irokog sloja publike ni
knjievnost se ne moe razvijati.
U ono doba su se rado itali "uvstvitelni", sladunjavi romani i junaki
spevovi o velikim ljubavima i vitekim avanturama napisani u
"slatkom tilu". Mislim, dobro pokazuje odlike srpskog sentimentalizma
sam poetak romana Poljske ljubiice Jovana okrljana, danas ve
zaboravljenog a u prvim decenijama prolog veka popularnog pisca:
"Polno jo nije bila nastupila, zlatne zvezde po Nebu posue, u
svetlejiem dvienjiju blistahu. Sjajnij Mesec oblacima pokriven,
poluzranost Vselennoj nizspuae. Carsvujemoj prevelikoj tiini svi
smertniji i ivotna sladkim snom pokrivena poivahu. Samo
bogoukraena Milica pri prozoru sedei i potokom suza, belo svoje
oroavajui Lice, priskorbno tuae ..." Takav uvod u radnju romana,
sa svojira emocionalnim epitetima, nenim, saoseajnim opisom noi,
"uvstvitelen" i blag, verovatno, odmah je probudio interesovanje
tadanjih italaca koji su traili, zahtevali lirsku prozu, lirsku,
sentimentalnu atmosferu punu blagosti i milote.
Sami pisci su oseali zahtev vremena, elju Ijubitelja knjievnosti.
Spomenuti Jovan okrljan u uvodu svog dela Ogledalo dobrodetelji i
vernosti ... kae: "Znajui ja, da su romantieska spisatelja dela, dobro
od Srbalja primljena, i dovolno uspela, zato sam i ja ovaj pisanja nain
upotrebio ... Ovaj pisanja nain blagopotreban je, da se privlae srca k
itanju. Svaki junoa voli romatiesku povest, neeli Klassieske
Autore itati, ... Zato je potrebno da im dopustimo naravouitelne
romane itati, nebili kako zaelili i drugu knjigu u ruke uzeti, i takvim
nainom malo po malo, vozljubie ju tenjije ..."
Najpoznatiji i najpopularniji meu tira piscima bio je, svakako, Milovan

12

Vidakovi koji je svojim romanima izrazio osnovne ideoloke tenje

svoga vremena i to onim slatkim "uvstvitelnim" stilom koji je najbolje
odgovarao ukusu srpskih malovaroana. Njegovu popularnost
potvruje i injenica da je esto nalazio mecene za izdavanje svojih
khjiga i da su njegova dela vie puta izdavana.
Univerzitetska tamparija u Budimu, tampanjem knjievnih radova
spomenutih pisaca, kao i drugih nenavedenih autora, stekla je svoje
odreene zasluge u irenju srpske knjievnosti. Naroito zato jer su
ba te knjige najvie zadovoljavale tadanje kulturne i knjievne
potrebe srpskoga naroda. Dela Milovana Vidakovia, Gavrila
Kovaevia, Vientije Rakia, Joakima Vujia, Jovana Sterije Popovia
i drugih koja su skoro iskljuivo tampana u budimskoj tampariji
odgovarala su ukusu savremenih italaca te su ona uspela da stvaraju
i konano da stvore italaku publiku.
Osnivanje Matice srpske
Najznaajniji kulturno-istorijski dogaaj Srba, koji se vee za Petu i za
doba koje razmatramo, svakako je osnivanje Matice srpske 1826.
godine.
Posle prestanka bekih Novina serbskih 1822. Srbi nisu imali ni jednog
lista, ni jednog asopisa. Knjievni ivot, meutim, poeo je da se
razvija, budui da je sve vie bilo srpske inteligencije. Novosadski
profesor Georgije Magaraevi udovoljio je prekoj potrebi svojih
sunarodnika kada je 1825. g. pokrenuo Letopis. On je ureivao asopis
u Novom Sadu koji je, naravno, tampan u budimskoj Univerzitetskoj
tampariji, a izdava mu je bio spomenuti Konstantin Kaulicij. Program
asopisa dat je u predgovoru prve sveske. Njegov sveslovenski
karakter se vidi i iz kratkog citata: "Sve to se god Slavenskog naroda
ot Adrijatskog do Ledenog, i ot Baltiskog do Crnog mora voobte; a
osobito to se nas Srbaljatie i to u knjievnom prizreniju; sve je to
predmet Srbske Letopisi ..." Prvo ime asopisa bio je Serbska letopis i
tek u treoj svesci je dobio naslov Serbskij letopis kada je urednik
doao do uverenja da je imenica "letopis" mukog roda. Ta injenica
sama po sebi ukazuje na nesigurnost u jeziku tadanjih srpskih
intelektualaca.
Konstantin Kaulicij objavio je u septembru 1825. g. da obustavlja dalje
izdavanje asopisa. Svesni srpski graani nisu hteli dozvoliti da se
ugasi jedina srpska povremena publikacija, te su se petanskobudimski trgovci i mladi doktorand prava iz Novog Sada Jovan Hadi
(Milo Sveti) udruili da bi spasili Letopis, i osnovali Maticu srpsku.
Slavni osnivai su imali pred oima primer Maara, koji su ve bili
osnovali svoju Akademiju nauka, kao to to vidno pokazuju sledee
reenice iz Letopisa za 1826. g. (II sv. 109110): "O! ne treba, da
primer daleko traimo. Pogledajmo samo na Madare, kakovim toplim
serdcem izobrazitelje jezika svoga griju, kako sve sile svoje
jedinoduno napinju, da bi govor maternji iz uvenenija u cvet, iz tame u
svetlost, iz zabvenjija u slavu izveli, i koliko su ve uspeli! Blago
vama naslednici nai, ako i mi Madarom uspodraavamo ..."
U uvodniku prve sveske spasenog Letopisa 1826. g. Jovan Hadi je
napisao proglas u kojem je objavio osnivanje Matice srpske: "Evo ti,
poitajemi i predragi Rode, Letopisa srbskog. Tebi podnosi sa Ijubavlju
punim arom Matica Srbska, koja je Tebe radi i Tvoje slave radi

13

postala, za Tcbc radi, za Tebe die".

U to vreme vodila se borba za reformu srpskog knjievnog jezika i
pravopisa. O potrebi tih krupnih i vanih reformi imali su srpski
intelektualci razliite poglede, zato ni Matica srpska nije uspela da
okupi svu srpsku inteligenciju. Dolazilo je i do sukoba i u samoj Matici
tako da su je neki od osnivaa i napustili. Posle je ona postala uporite
protivnika Vuka St. Karadia.
1831. g. je Teodor Pavlovi preuzeo ureivanje Letopisa, otada su se i
uredniki poslovi vrili u Peti, ali sveslovenski duh prvog urednika je i
dalje vladao u asopisu iako se vea panja poklanjala srpskoj
narodnoj poeziji.
Jovan Hadi je u vremenu osnivanja izradio statut Matice srpske, ali
ga nije
podneo na odobrenje vlastima. Smatrajui da je osnivanje drutva
zapravo ostvarenje carske preporuke iz 1812. koja je izraena u
privilegiji Univerzitetske tamparije u Budimu da se kod Srba osnuje
fond za izdavanje knjiga. Zbog nedostatka odobrenih drutvenih pravila
Matiin rad je 1835. g. bio obustavljen i tako isto je prekinuto izlaenje
Letopisa. 1837.g. opet se moglo poeti s radom, ali je obnovljeni
asopis tada donekle promenio svoje sveslovenske pozicije i vie se
zanimao pitanjima knjievnosti, kulture i jezika Srba i ostalih
junoslovenskih naroda.
Vani dagaaji u ivotu Matice srpske 1838. g. su: osnivanje
Tekelianuma i osnivanje Matiine biblioteke, odnosno njeno
proglaenje za javnu knjinicu. Fond biblioteke poveavao se
poklonima. Platon Atanackovi dao je itavu biblioteku od 787 knjiga, a
kada je Tekelijina velika knjinica iz Arada preseljena u Petu,
Biblioteka Matice srpske imala je takvu zbirku knjiga kakve tada nigde
nije bilo u srpskom svetu.
Jedan deo srpskih uenih Ijudi bio je nezadovoljan sa delatnou
Matice srpske tridesetih godina prologa veka. Zato su odluili da
osnuju drugo knjievno drutvo, naravno, takoe u tadanjem srpskom
kulturnom sreditu, u Peti. Meu pokretaima ovoga pokuaja bili su
Antonije Arnot (18081841) koji je u Budimu 1838. i 1839. izdavao
list Srbska novina ili magazin za hudoestvo, knjiestvo i modu pa
ve spomenuti Jovan Beri, Josip Milovuk i drugi srpski intelektualci. I
Jn Kollr, osniva romantikog panslavizma, potpomagao je ovu
akciju. Inicijatori tog poduhvata bili su pristalice ideja i borbe Vuka St.
Karadia, te bi novo drutvo moglo biti petansko-budimsko uporite
delatnosti velikog srpskog reformatora jezika i pravopisa. Ali Srbsko
knjievno drutvo nije ni moglo poeti sa radom jer je njegova
delatnost, na intervenciju karlovakog mitropolita, bila zabranjena.
Matiin rad postao je meuvremeno sve znaajniji u kulturnom ivotu
srpstva. Naroito su vani bili njeni konkursi za nagraivanje
knjivevnih dela. Prva nagrada dodeljena je 1839. g. Za vreme
petanskog perioda, do 1864. nagraeno je sedam pisaca, meu njima
Jovan Suboti, ura Jaki i Laza Kosti. Vremenom je i Vukova
reforma knjievnog jezika i pravopisa prodrla u Maticu i najzad i
pobedila.

14

Matica srpska uspela je da se posle natezanja sa vlastima 1864.

g. preseli u Novi Sad, gde jo i dan-danas izdaje Letopis i razne
naune asopise i druge publikacije. Ona sa mnogo uspeha vri svoju
savremenu, razgranatu kulturnu, naunu i knjievnu misiju.
Poduhvat srpskih trgovaca u Peti i Budimu imao je svoga pozitivnog
odjeka i izvan srpskog sveta. Videi veliki znaaj Matiine kulturne i
nacionalne delatnosti u ivotu Srpstva, osnivaju se slina drutva i kod
drugih slovenskih naroda u Austriji, pozajmljujui ak i ime. Tako su
nastale Matica ilirska (kasnije Matica hrvatska), Matica dalmatinska,
Matica slovenska, Matica eka, Matica slovaka.
Tekelijanum
Sava Tekelija je 1838. g. osnovao studentski dom za srpske studente
Petanskog univerziteta u koji su primljeni siromani aci s najboljim
svedodbama. U ovom internatu je dvanaest studenata imalo
besplatan stan i godinje sto forinti za izdravanje. Od toga vremena je
omogueno studiranje siromanim srpskim mladiima koji bez ove
dobrotvorne ustanove, verovatno, nikada ne bi mogli dobiti najvie
obrazovanje svoga vremena. Kroz ovaj zavod je do prvog svetskog
rata prolo vie od 400 pitomaca, koji su inili dobar deo srpske
inteligencije u bivoj Ugarskoj. Mnogi od njih su se posle studija
preselili u Srbiju da bi znanje steeno na maarskom univerzitetu, duh i
raspoloenje srpskog studentskog doma u Peti stavili u slubu svoga
naroda u zemlji matici, kao npr. Jovan orevi (18261900), osniva
Srpskog narodnog pozorita u Novom Sadu (1861) i beogradskog
Narodnog pozorita (1868), a kasnije profesor na Velikoj koli u
srpskom glavnom gradu. orevi je 1892. bio neko vreme i ministar
prosvete u srpskoj vladi. Sam zavod srpskih studenata u Peti, prvi
studentski dom kod Srba uopte, imenovan je po svome osnivau
"Tekelijanum".
U kui, koja je kupljena za Tekelijanum smetena je i Matica srpska
koja je od 1838. do 1878. upravljala zavodom. (Posle je uprava
predata petanskoj Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj optini.) Tako je
dom, u dananjoj ulici Veress Plne, postao srpski kulturni i politiki
centar. Tu su se svake godine prireivale svetosavske zabave i ovde je
1838. g. prireen i prvi srpski koncert, naravno, za vreme jednog
vaara kada su mnogi Srbi sa strane boravili u Peti.
U Tekelijanumu su se odravali i knjievni sastanci studenata i drugih
mladih Srba. Osobito je znaajna bila knjievna delatnost drutva
Preodnica ezdesetih godina prolaga stolea kada je njenim radom
rukovodio Kosta Ruvarac, a posle Jovan Jovanovi Zmaj. U zgradi
studentskog doma je 1866. g. Svetozar Mileti pokrenuo Zastavu,
najznaajniji politiki list ugarskih Srba koji je kasnije, od 1867. g.
izlazio u Novom Sadu. Vanost ovih novina je u prvom redu u tome to
su se konzekventno borile za graansku i nacionalnu ravnopravnost
Srba u Ugarskoj.
Nekadanja Peta i nekadanji Budim, dananja Budimpeta kao
mesto prve srpske javne pozorine predstave, i taraparije u kojoj je u
prvoj polovini prologa veka tampano oko 600 srpskih publikacija,
onda kao sedite Matice srpske nekih cetiri decenije, zatim kao
vaarsko mesto sa svojim nekada uvenim zemaljskim vaarima gde
su se i srpske knjige, asopisi, kalendari prodavali u velikom broju i
gde su se nalazili na okupu Srbi iz svih krajeva i konano univerzitetski

15

grad u kojem su studirali mnogi Srbi ima svoju odreenu,

nesvakidanju ulogu, svoju znaajnost i u srpskoj kulturnoj i knjievnoj
istoriji.
Moda e biti korisno ako se malo poblie upoznamo sa nekim
knjievnicima koji su se rodili na tlu nekadanje Ugarske, iji ivot
spada u doba koje smo razmatrali i iji se knjievni rad velikim delom
vezuje uz Petu, odnosno uz Budim. Neemo ovde govoriti o Kiprijanu
i Jeroteju Raaninu, ni o Gavrilu Stefanoviu Vencloviu, jer su oni
uglavnom iveli i radili u Sentandreji, odnosno u Komoranu.
Pisci i pesnici bili su, naravno, deca svoga vremena i zato emo
ukratko govoriti i o tadanjim ideolokim, umetnikim, knjievnim
tokovima i pravcima: o prosveenosti, klasicizmu i sentimentalizmu.
Prosveenost
Kulturni i knjievni ivot Srba u Ugarskoj razvijao se u drugoj polovini
18. i u prvoj polovini 19. veka uglavnom pod uticajem prosveenosti.
To je jedan od najznaajnijih socijalnih, kulturnih i knjievnih pokreta
oveanstva tokom 18. veka u zapadnoj Evropi, a njegov uticaj kod
srednjoevropskih i istonoevropskih naroda osea se i u 19. stoleu.
Pobornici ideje prosveenosti verovali su u mo ljudskog uma, u
mogunost reforme Ijudskog drutva i s optimizmom su gledali u
budunost. Najboljim sredstvom za irenje svojih naprednih ideja
smatrali su knjievnost. Svojim kritikim stavom prema feudalnom
drutvenom ureenju, svojim pozivanjem na razum i na prirodu
prosvetitelji su pripremili tlo za veliku francusku revoluciju 1789. g. No
predstavnici toga pokreta veinom nisu bili revolucionari nego samo
propovednici i propagatori drutvcnih i kulturnih reformi. U srednjoj i
istonoj Evropi ostvarenje tih reformi poverili su vladarima,
apsolutistikim kraljevima i carevima. Njih su hteli pridobiti za svoje
razumne reforme. U drugoj polovini 18. stolea bilo je zaista nekoliko
takvih vladalaca (pruski kralj Fridrih II, ruska carica Katarina II i
nemako-austrijski car Josip II) koji su bili skloni da izvre reforme
dravnog ureenja i itavog drutva. Ideolozi i pisci prosveenosti
polagali su velike nade u njih jer u nedostatku druge drutvene
snage ostvarenje svojih naprednih ideja moglo se oekivati samo od
gore, od samih vladara.
Josif II (17801790) hteo je svoju ogromnu dravu koja se
sastojala od vie zemalja, razliitih naroda i kultura, raznih
veroispovesti i raznovrsnih politiko-drutvenih ureenja
organizovati u jedinstvenu politiku zajednicu. U tom cilju izvrio je
mnoge reforme u duhu prosveenog apsolutizma. On je ukidao
feudalna prava i plemike povlastice, a kmetovima-seljacima osigurao
je linu slobodu. Doneo je nove krivine zakone, ovenije i pravednije
od dotadanjih. Prosveta je dobila veliki polet reformom kolstva.
Naroito su znaajne bile careve odredbe na crkvenom polju, kojima je
svim veroispovestima osigurao slobodno obavljanje verskih obreda.
Time je smanjio mo katolike crkve, ukinuo sve monake (kaluerske)
redove koji se nisu bavili negovanjem bolesnika ili nastavom, a njihova
imanja je predao kolama i dobrotvornim ustanovama. Katolikoj crkvi
oduzeo je i dotadanje pravo na cenzuru knjiga i drugih publikacija.
Svim svojim naprednim reformama hteo je da stvori jedinstvenu,
savremenu dravu ali nemakog karaktera. Car je uveo nemaki
jezik u kole i u dravnu administraciju. Germanizatorska tenja

16

njegova naila je na otpor nenemakih naroda u carevini, a njegove

antifeudalne odredbe na odreit otpor aristokracije i plemstva. Zato je
car veinu svojih reformi morao da opozove. To je uinio na samrtnoj
postelji.
Srbi u Ugarskoj su sa zadovoljstvom primili versku toleranciju svoga
vladara kao i materijalni napredak koji su omoguavali privredne
reforme. Osim toga godila im je i careva antiturska politika kojoj je bio
cilj osloboenje balkanskih naroda od "varvara", tj. od turskog
ugnjetavanja. Zato su ugarski Srbi u velikoj veini odobravali i
pomagali reforme Josifa II i zato ga je Dositej Obradovi u pesmi
Pesna o izbavljenjiju Srbije slavio kao oslobodioca Srbije:
Josifa Vtorog, slavnog vladjetelja, Velikoga rimskoga cesara, Srbije
mile blagog spasitelja, Koji silu sultansku obara ...
Careva politika i njegove reforme naile su na odobravanje
prvenstveno u redovima srpskog graanstva i kod obrazovanih,
kolovanih Ijudi koji su prihvatili ideje onog vremena, ideje
prosveenosti. No budui da je vladar ograniavao vlast srpskih
vladika i hteo ukinuti i neke srpske manastire, protiv njega je ustala
srpska jerarhija. Nezadovoljni su bili i neprosveeni slojevi naroda, jer
je na njih crkva imala veliki uticaj.
Obrazovani ljudi, osobito knjievnici, prihvatili su i potpomagali
napredne tenje prosveenog apsolutizma. Velikan srpske knjievnosti,
Dositej Obradovi, i sam je naglasio veliki uticaj koji su reforme Josifa
II imale na njegovu knjievnu delatnost: "... ako je to dostojno bilo u
mojim naertanijam, sve to pripisati valja onim sastljivim
opstojateljstvam i onoj velikoj, jedinoj dui Josifa Vtorago, koji je u
svoje vreme premnoge oduevljavao i umove vosperjavao, bez kojega
mnoge stvari ne bi kome na um pale".
Najvei srpski pisac prosveenosti svakako je Dositej Obradovi, ali
svoju odreenu vanost ima i Jovan Mukatirovi.
JOVAN MUKATIROVI
(1743 (?)-1809)
Mukatirovi bio je prvi Srbin koji je postao advokat. U svojira zrelim
godinama bio je senator petanske optine. Osim toga je on jedan od
znaajnijih pisaca srpske prosveenosti.
Upoznavi se sa modernim idejama onog doba, sa idejama
prosvetiteljstva i sastajui se u Beu sa najveim srpskim piscemprosvetiteljem Dositejom Obradoviem, on je i sam poeo pisati da bi u
duhu savremenih vladajuih misli irio prosveivanje u svome narodu i
da bi potpomagao nastojanja Josifa II u reformi drutvenog i kulturnog
ivota austrijske carevine.
Mukatirovi je ve prvo svoje knjievno delo Kratkoje razmiljenjije o
prazdnici stavio u slubu propagande naprednih reformi bekog dvora.
Ova "prepolezna knjiica, dostojna vseopteg tenjija" (veoma korisna
knjiica, dostojna sveopteg itanja)kako je rekao Dositej Obradovi
izdana je 1786. g. u Beu graanskom azbukom i na dosta istom

17

narodnom jeziku. Ona sadri kritiku na preterano praznovanje, na silan

broj praznika u pravoslavnoj crkvi. Taj rad imao je svoj praktini znaaj
i praktini cilj: da opravda mere koje je dravna vlast preduzimala
protiv velikog broja praznika u srpskoj pravoslavnoj crkvi.
U prvoj polovini 18. veka, naime, Srbi su imali 170 prazninih dana.
Samo u mesecu julu bilo je 15 praznika osim nedeljnih dana. U tom
mesecu, kada je na poljima bilo najvie posla, srpski seljaci su vie od
polovine vremena provodili u neradu, u praznovanju. Iz ekonomskih
razloga bilo je krajnje vreme da se stane na put tom preteranom
praznovanju kada su seljaci u selima i graani po gradovima ostavljali
svoje redovne poslove i dunosti da bi udovoljili zahtevima svoje vere.
Mere dravnih vlasti za smanjenje broja praznika je veina srpskog
stanovnitva popreko gledala i nerado i teko primala. U nekim
mestima je bilo i nereda i izgreda zbog toga jer se narod bojao da e
izgubiti veru svojih otaca, da su ti propisi prvi koraci za pounijaenje.
Zato su obrazovani, napredni Srbi, pristalice prosveenosti smatrali da
im je dunost rastumaiti, razjasniti nudu i korist dravnih odredaba.
Dositej u Zakljuenjiju prve asti svog najznaajnijeg dela, svog
autobiografskog romana ivot i prikljuenjija pisao je npr. ovako: "Hoe
li pravoslavije posrnuti ako narod ne bude drugih praznika kromje
nedelja, Hristovih i bogorodinih praznovati i u lenosti i u neradeniju
celu treu ast godine sa toliko mnoestvo svetkovina gubiti? Lenost i
neradnja nije li smrtni greh, tetan i poguban telu i dui? Zato da ne
poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka pravoslavija ne
stoji? ...".
Ovu misao koju je Dositej Obradovi samo spomenuo njegov
prijatelj i sledbenik Jovan Mukatirovi je u posebnoj knjizi razvijao i
obradio da bi dokazao potrebu i korist mera dravnih vlasti protiv
preteranog praznovanja.
(U ono doba bilo je vie knjiga u kojima su iznete kritike na crkvene
odredbe i propise. Tako je 1794. g. u Beu tampana knjiga
slavenosrpskim jezikom i crkvenom azbukom Rasudenjije o postah
vostonija cerkve. Anonimni autor na osnovu Biblije i drugih crkvenih
knjiga dokazuje da veliki i esti postovi nisu ni u duhu, ni u tradiciji
hrianske crkve. Jovan Skerli, prihvativi afarikovo miljenje, i ovo
delo je pripisao Mukatiroviu, no ispostavilo se da nije petanski
senator pisac ove rasprave.)
Najvanije knjievno delo Jovana Mukatirovia svakako su njegove
Prite iliti po prostom poslovice, temze sentencije iliti reenija, koje su
doivele vie izdanja. Knjiga je prvi put tampana u Beu 1787. g., pa
se njeno proireno izdanje pojavilo u Budimu 1807. Ponovo je izala u
Peti 1808. na "ilirskom jeziku" latinicom u ,,prevodu" Ivana
Ambrozovia. Delo je doivelo i prevod na nemaki.
Mukatirovi je skoro pedeset godina pre Vuka Karadia sastavio
prvu zbirku narodnih poslovica na srpskom jeziku. On je prvi od Srba
uvideo znaaj ovih narodnih umotvorina i on je jedini meu svojim
savremenicima doao na ideju da ovo neizmerno blago narodne
mudrosti i ljudskog iskustva objavi radi obrazovanja i koristi svojih
sunarodnika.
U predgovoru pisac kae itaocima da svakodnevno iskustvo pokazuje

18

od kolike su vanosti i koristi poslovice: one nas ue ta treba da

inimo i od ega da se uvamo, pored toga one nas uveseljavaju i
"briga magle rasteruju".
Prvo izdanje zbirke je skoro bez ikakvih stranih poslovica, u drugo
izdanje uneo je autor i strane umotvorine, umnoivi tako broj
poslovica i mudrih sentencija.
Mukatirovi je savesno i temeljito radio na svojoj zbirci, navodei
esto i izvore svojih poslovica (to ni Vuk nije uvek radio!). On
spominje linosti od kojih je dobio pokoju informaciju ili navodi
pokrajinu odakle potie poslovica kao to je to uinio i Vuk u nekim
sluajevima. Osim toga uzeo je nekoliko iz Dositejevih basana. Pored
srpskih narodnih unosio je, osobito u drugo izdanje svoga dela, i strane
poslovice, napominjajui od kojeg su naroda uzete: latinska, engleska,
francuska, nemaka, maarska itd. Najvie prevedenih ima s latinskog,
to odgovara tadanjim kulturnim, javnim i kolskim prilikama u
Ugarskoj kada se latinski jezik jo mnogo upotrebljavao i kada je
klasina (latinska) kultura bila iva i prisutna u krugovima inteligencije.
Mukatirovi je eleo da njegovi itaoci putem poslovica, osim narodne
kulturne riznice, upoznaju i opte kulturno blago oveanstva i zato je
nastojao da se sva ta, u jednoj knjizi sakupljena, mudrost izrazi
razumljivim jezikom. I u tom pogledu, u upotrebi narodnog jezika, on
sledi primer Dositeja Obradovia.
Njegove poslovice pokazuju koliko je narodnog duha bilo kod ugarskih
Srba u 18. veku. t.o se tie bogatstva fonda rei i bogatstva izraajnih
sredstava, Mukatirovieve Prite moemo staviti u isti red sa onim
poslovicama koje je kasnije Vuk Karadi sakupljao u Srbiji i Crnoj
Gori.
Piev praktini duh, koji se pokazuje i u njegovim drugim delima, u
ovoj zbirci je oigledno prisutan. Npr. Dvostruko oranje dvostruk lebac,
trostruko oranje trostruk lebac. Time se naglaava vanost
savremenog zemljoradnikog rada to pisac osobito istie
napomenom: Ovo svaki zemljedelac neka dobro upamti. U nekim
poslovicama odraava se Mukatiroviev kritiki stav prema
svetenstvu, npr. Budi pope ovek ili Gladan i patrijarh leba e ukrasti.
Uz neke je dao odgovarajue poslovice na latinskom, nemakom ili
maarskom jeziku, npr. Nije dobro s velikom gospodom iz jednog
anka trenje jesti "Nem jo nagy urakkal [egy tlbol] tseresznyet
enni"; ili Tiha voda brege pere "Lass viz partot mos. Stille Wasser
sind betrgerisch".
Poslovica: Ko u Peti ne valja, u Budim neka ne ide nastala je svakako
meu Srbima u Ugarskoj. Na Mukatirovievo domoljublje lepo ukazuje
uzreica: U Maarskoj je samo ivot, izvan nje ako je ivot, nije takav
koju daje i na latinskom jeziku pozivajui se na istaknutog maarskog
naunika Mtysa Bela (Matthias Belius) (16841749).
U Pritama petanskog srpskog senatora nalazimo veliki broj srpskih
narodnih poslovica iz razliitih krajeva. Stranih je mnogo manje. Graa
ove znaajne zbirke postala je jezgrom za delo Vuka St. Karadia
Narodne srpskeposlovice iz 1836. g. Vuk je Mukatirovia "dobrim
delom doslovce ili sa neznatnim izmenama prepisivao po nekoliko
uzastopce i prenosio u juno naraje, negde preraivao i unosio pod
druga slova, ugledajui se na njega i azbunim rasporedom." (Anica

19

auli)
Anica auli u svom studioznom radu Jovan Mukatirovi, prvi skuplja
srpskih narodnih poslovica (Junoslovenski filolog XXI 237255) pie
izmeu ostaloga: "Strane poslovice ije poreklo Mukatirovi ne
pominje Vuk prenosi kao narodne, niti je umeo da objasni poslovice
kojima Mukatirovi nije dao objanjenje." Autor spomenute studije
dalje navodi poslovicu Muti kao kormo po sirku koju je Vuk doslovno
preuzeo i krivo razumeo. On je, naime, dodao: "Valja da je kormo
nekakva buba?" Veliki srpski reformator knjievnog jezika i pravopisa
ne znajui maarski nije ni slutio da maarska re kormos znai i crnog
psa. Vuk inae i sam kae da se koristio zbirkom Jovana
Mukatirovia.
Imuni petanski senator je svoja dela, verovatno, izdao o svome
troku. Naime, u njegovim se knjigama ne nalaze spiskovi
prenumeranata, pretplatnika, te danas teko moemo ustanoviti u koje
je krajeve dospela njegova zbirka poslovica i iz kakvih su se drutvenih
slojeva regrutovali njegovi itaoci. Verovatno su Prite prvenstveno bile
poznate u knjievnim i kulturnim krugovima Srpstva. Anica auli je
miljenja da je Njego dobio neke, ne ba znaajne, poticaje od
Mukatirovia i da je re Nonik za naslov druge pesme Smrt Smailage engia veliki hrvatski pesnik Ivan Maurani naao, moda
posredno, u Mukatirovievoj zbirci. Zanimljiva i verodostojna je misao
da je poslovica u Pritama: Zla ena zdrava itava oveka zaludi, kae
(popu govori) popo! Da je izorao arana! Nije li lud? Veite ga
posluila Jovanu Jovanoviu Zmaju kao podloga za njegovu poznatu
jednoinku aran.
Najznaajnije knjievno delo Jovana Mukatirovia pokazuje kako je
on bio odan idejama prosveivanja, kako je svoje iroko obrazovanje i
poznavanje stranih jezika, stranih literatura i kultura koristio da bi sluio
naobrazbi i prosveivanju svojih sunarodnika.
Ve su i Prite pokazale da Mukatirovi nije bio samo dobar srpski
rodoljub, nego i dobar domoljub svoje otadbine Ugarske. To se jo
bolje oituje u njegovom radu koji je prvo objavio na maarskom jeziku,
pod tada uobiajeno dugakim naslovom: Rvid gondolatok azon
mdok ernt, mellyek szerent kedves magyar haznkat jfele hssal,
es hallal llandan lehetne segiteni; s hsnakfogyatkozst,
kvetkezkepen fl' be-tsszott drgasgot, el-tvoztatni (1804). Posle
godinu dana delo je objavljeno i na srpskom jeziku.
Kao to se iz naslova vidi pisac izlaze svoje misli i predloge kako da se
Ugarska snabdeva jeftinim i dobrim mesom i ukusnom ribom da bi se
time i skupoa uklonila. U knjiici se ogleda prakticni i u ekonomskom
pogledu veoma napredni duh Muka-tiroviev. On tu daje ostvarljive
predloge za unapreivanje stoarstva i ribarstva. Sasvim moderno
izgledaju njegove ideje o davanju premija najboljim uzgajivaima stoke
ili o stvaranju ribnjaka, pa naglaavanje vanosti plivanja za mlade
Ijude.
Zanimljivo je da i u ovom delu nailazimo na nekoliko poslovica. Tako je
i moto same knjige sledei: Kuditi, ili unitoavati, nije majstorija, nego
bolje naciniti, ili izdati.
Na 14. strani maarskog izdanja naveo je pisac i jednu srpsku

20

poslovicu ovako: "... nedvesben a marha tbb hst kap, szrazban

pedig tbb faggyt, es innent eredett Rcz kzmonds: Loza i koza
vodu ne begenie. Az az: a szll' vesszo, es a ketske a vizet nem
szereti".
Naslov srpske varijante glasi: Kratkaja razmiljenjija o sredstvah crez
koja draajemu naemu oteestvu Maarskoj s dobrim mesom, i
ribom postojanno pomos-ibise moglo i mesa umaljenjije, sledovatelno
useljenu skupos udaljiti. U njoj imamo i kratku posvetu i malu
posvetnu epistolu to u maarskom izdanju nema. Moemo jo
primetiti da je pisac u knjiici izostavio neka objanjenja koja su bila
potrebna maarskom, a nikako nisu bila nuna srpskom itaocu.
U duhu svoga vremena, u duhu prosveenosti napisao je Jovan
Mukatirovi knjiicu o preteranom praznovanju i drugu o
unapreivanju proizvodnje mesa i ribe. Ove svoje radove namenio je
irem sloju italaca, zato ih je pisao narodnim jezikom i dao tampati
graanskom irilicom da bi to vie njih mogli itati i razumeti ta dela
sa praktinim ciljevima. Iz knjievnog aspekta najznaajnije su njegove
Prile, budui da je ova knjiga prva zbirka narodnih poslovica kod
Srba. Ovu zadnju je pisac sastavio za obrazovanije, kulturnije, "vie"
slojeve svoga naroda i zato ju je napisao "viim" stilom i dao tampati
crkvenom irilicom.
Knjievni rad Jovana Mukatirovia nije bio zapaen samo u srpskim
knjievnim i kulturnim krugovima onoga doba, no i u udaljenijim
kulturnim sreditima Austrije gde je bilo interesovanja za literaturu,
ivot i napredak slovenskih naroda. U bekom literarnom asopisu
Neite Annalen der Literalur des sterreichischen Kaiserthumes (Novi
anali knjievnosti austrjiskog carstva) (I 125126. 1807.) dat je krai
prikaz Mukatirovieve knjige napisane na maarskom jeziku, u kojem
recenzent istie vanost toga dela i hvali pieve napredne ideje.
Nekoliko godina kasnije 1814. Josef Dobrovsky (17531829), veliki
eki filolog, "otac naune slavistike", pisac osnovnih, znaajnih radova
iz oblasti lingvistike i literature, pokrenuo je u Pragu slavistiki asopis
pod naslovom Slovanka i tu dao kratak prikaz o knjizi Kratkoje
razmiljenjije o prazdnici i malo duu recenziju prvog i drugog izdanja
Prita. U drugom je goditu Slovanke (1815. 6794) veliki slavista
objavio u nemakom prevodu izvestan broj srpskih poslovica iz
Mukatirovieve zbirke. Dobrovsky prvo daje pojedine poslovice na
srpskom jeziku (latinicom), pa dolazi prevod i zatim slede gramatika,
filoloka tumaenja srpskih jezikih oblika. (Jezik Slovanke, kao i jezik
veine naunih radova velikog ekog naunika je nemaki.)
Veoma vaan i zanimljiv podatak je za nas da je mladi Somborac Ivan
Ambrozovi, student prava na petanskom univerzitetu, 1808. g. izdao
knjigu Prorija i nareenja, "sa serbskog jezika na iliriki prividena,
nadopunjena i sloena". Na naslovnoj strani vrlo lepe knjige nije
naznaen original, ali u "Pridgovoru dobrovoljnom ilirikom tiocu"
moemo itati sledee: "... mojoj odluki najvema prikladnu knjigu
gosp. Mukatirovia ... s' naim domorodskim jezikom prominio ... na
na jezik priveo. Jo sam k ovom mloga dodao i nadopunio koje to
sam uo, koje to sam znao, a dikoja iz razliiti knjiga najbolja izvadio;
gdigdi jesam latinska, maarska i nimaka upotribljavao ... kamenje i
derva jesam zaista od drugi uzeo, a zidanje i sastav samo meni
prisvojavam ...". Svoj predgovor zavrava mladi autor ovim reima:
"Budi zdrava mladosti domorodska! Pomnjivo tij, i rasti na radost

21

Otabine tvo-je...".
Mladi pravnik iz Sombora, gde mu je otac bio gradski senator, bio je
oito pristalica ideja prosveenosti. On je svojim zalaganjem hteo da
die kulturnu razinu svoga naroda, prosveenost Bunjevaca i okaca,
te je zato presadio Mukatirovievu zbirku poslovica u ikavtinu i
dopunio plodom svojih sopstvenih istraivanja, sakupljanja. On je
svome narodu dao veoma korisnu i valjanu knjigu, pisanu, naravno,
latinicom.
Delo Ivana Ambrozovia lep je primer kulturne povezanosti naih
Hrvata i Srba u prolosti. Dalja istraivanja e sigurno izneti na videlo i
druge sline, danas ve zaboravljene primere.
Na kraju jo jedan mali podatak koji takoer svedoi o tome da Jovan
Mukatirovi nije nevana linost, nije beznaajni pregalac u kulturnoj
prolosti nae domovine. Budimpetanski Agroinform izdao je 1973. g.
fototipsko izdanje njegovog dela na maarskom jeziku Rvid
gondolatok ... za interna korienja strunih krugova. Oigledni cilj
ovog izdanja je da bi dananji strunjaci agronomije videli ta se u
prolosti u naoj domovini predlagalo i uradilo na podruju njihove
struke.
Klasicizam i sentimentalizam
U doba prosvetiteljstva pojavili su se knjievni pravci: klasicizam i
sentimentalizam. Svi su ovi pravci iveli neko vreme paralelno,
odnosno meusobno su se preplitali.
Pristalice klasicizma traili su "veito Ijudsko". Oni su verovali u
apsolutnu i veitu lepotu, i to su nali u pesnitvu i likovnoj umetnosti
starih Grka i Rimljana. Predstavnici toga pravca podraavali su svoje
klasine uzore i u pesnikoj formi i u korienju epiteta i poreenja
uzetih iz grke i latinske poezije, kao to je npr. Lukijan Muicki od
latinskog pesnika Horacija primio metriku, sveani ton i retoriarsku
pompu. Tako je nastalo "ueno stihotvorstvo srpsko", pesnitvo
intelektualnog ka-raktera, iji je najznaajniji i najvei predstavnik
Lukijan Muicki (17771837).
Sentimentalizam se takoe pojavljuje na tlu prosveenosti i crpi iz
njenih deraokratskih i humanistikih ideala, no u isto vreme se
suprostvlja prosveenosti kada se vie nije moglo verovati u svemo
ljudske pameti, u svemo ljudskog uma. Tada se pojavila sumnja i
skepsa u uenja racionalizma i prosveenosti. Pristalice
sentimentalizma pokazuju simpatije za primeran moral i ivot malih,
prostih ljudi i otkrivaju prirodu i njene lepote. Prikazivanjem ljudske
psihe, slikanjem prirode i njenih ari, svojim oseajnim, "uvstvitelnim"
stilskim formama taj pravac u knjievnosti je u velikoj meri
unapreivao, potpomagao razvitak knjievnosti i pojedinim svojim
odlikama pripremao, utirao put jednom od najvanijih knjievnih
pravaca, romantizmu. Jedan od najistaknutijih srpskih sentimentalista
je Milovan Vidakovi. Pomenutim, prvacima pripada svojim knjievnim
radom Mihailo Vitkovi.
MIHAILO VITKOVI

22

(1778-1829)
Rodio se u Jegri (Eger) gde su u njegovoj mladosti bile veoma ive
ideje prosvetiteljstva, gde se negovao maarski jezik i gde je bilo
interesovanja za maarsku knjievnost. Pri njegovom kolovanju u
rodnom mestu i u Peti latinski jezik j zanimanje klasinim
literaturama imali su veliki znaaj, ali meu njcgovim profesorima bilo
je takvih koji su ga upuivali na negovanje maarskog jezika i
podstrekavali na pisanje pesama na maarskom jeziku. Sredina u kojoj
je odrastao, kole u kojima se kolovao upuivali su ga ka maarskom
jeziku i maarskoj knjievnosti.
S druge strane, dom njegovog oca, kua srpskog pravoslavnog
svetenika gde se kultivisao maternji jezik, gde su se odravali srpski
obiaji i gde je vladalo srpsko rodoljublje, upuivao ga je k Srpstvu, k
srpskoj kulturi i literaturi.
U takvim samo grubim crtama prikazanim okolnostima razvijao se
srpski sveteniki sin te je postao i srpski i maarski pesnik
kojijeujednoj istoriji knjievnosti obezbedio sebi ime kao Mihailo
Vitkovi, a u drugoj kao Vitkovics Mihly.
Kada mu je otac iz Jegre bio premeten u Budim za tamonjeg
srpskog protu, Mihailo se konano odselio iz pitomoga rodnog grada.
Uskoro je postao jedan od najuglednijih graana Pete, koji je bio
poznat kao uspean advokat i kao Ijubitelj kulture i umetnosti. U
njegovoj advokatskoj kancelariji radili su kao advokatski pripravnici,
"jurati", takve kasnije poznate linosti kao Ferenc Dek i Teodor
Pavlovi. Vitkovieva kua, irom otvorena za Ijude od pera, igrala je
vanu ulogu knjievnog salona gde su se esto viali pesnici, pisci i
drugi kulturni radnici, pa raspravljali o pitanjima knjievnosti i kulture.
Pored toga su se veselili kraj ae dobrog vina, pevali, u zavisnosti od
raspoloenja, vesele ili tune pesme. Domain bi i u drutvu maarskih
knjievnika ponekad otpevao i pokoju srpsku pesmu. Vitkovi je bio
odani pristalica literarnih i jezinih tenji Ferenca Kazinczyja, jedan od
lanova petanske trijade velikog maarskog knjievnog reformatora.
ivei u Peti Mihailo Vitkovi je kao maarski pesnik sve vie pristajao
uz pravac klasicizma. Znaajni su prvenstveno njegovi epigrami i
njegove basne. On se zainteresovao i za pozorite. Dve drame je
preveo s nemakog na maarski i na srpski jezik, a napisao je i
tragediju na maarskom jeziku koja se izgubila i u kojoj se, verovatno,
ve pokazivalo njegovo naginjanje k novijoj knjievnoj struji, k
romantizmu. Zadnjih deset godina svoga ivota sve vie je pevao
pesme koje su i u stilu i u tematici bliske narodnoj poeziji, a vie
srpskih narodnih pesama je presadio na maarski jezik. Svojim
maarskim pesmama na narodnu (nepies) Vitkovi je jedan od pretea
maarskog umetnikog pesnitva na narodnoj osnovi. Taj njegov
preokret u knjievnom radu moe se tumaiti slinim tokovima, koji su
se javljali u tadanjem maarskom knjievnom ivotu, a jo vie time
to je pred oima imao srpske narodne pesme koje je izdao Vuk.
Vitkovievo interesovanje za srpsku kulturu i literaturu pokazuju, pored
njegovih prevoda narodnih pesama na maarski, i njegovi lanci: A
szerbusi, vagyis rc nyelvrl (1819) i Az 6-hit magyar irkrl. U prvom
radu hteo je pokazati da se srpski jezik moe po "mekosti" staviti u isti
red s grkim i talijanskim te je naveo pesmicu Svobodan sam dosad
bio ... u originalu i njen prevod na maarski jezik. Na kraju lanka

23

dodao je narodnu pesmu Momak i djevojka iz Vukove zbirke i svoj

prevod te pesmice. To je prvi Vitkoviev objavljeni prevod iz srpske
narodne poezije. Mihailo Vitkovi je bio prvi koji je sa originala prevodio
narodne pesme na maarski jezik. Njegov prevodilaki rad znai pravi
prodor srpskohrvatskog narodnog pesnitva u maarsku knjievnost
iako je F. Kazinczy ve mnogo ranije, 1789. g. po Goetheu preveo
Hasanaginicu. Vitkovi je svojim prevodima iako nije najsrenije
odabirao originale pokazao madarskim pesnicima bogatstvo novih
motiva i razliite mogunosti novog, drukijeg naina pevanja.
Vitkoviev primer sledeli su i drugi maarski knjievnici, kao Ferenc
Klcsey, Jzsef Bajza i Ferenc Toldy. Oni su se latili prevoda srpskih
narodnih pesama, obino sa nemakog jezika. Srpska narodna poezija
je u ono vreme znaila senzaciju za itavu evropsku knjievnu i
kulturnu javnost kao nepokvarena, originalna narodna umotvorina
visokih umetnikih kvaliteta. Brojnim prevodima srpsko se narodno
pesnitvo ustalilo u maarskoj knjievnosti, pesnika forma junakih,
epskih pesama postala je stilskim uzorom maarskih pesnika i mnogi
od njih su neke svoje pesme pisali u "srpskom maniru" (szerbus
manir). Ovom pesnikom formom se najuspenije sluio Mihly
Vrsmarty u svojoj pesnikoj legendi Hedvig.
Spomenuli smo da je Vitkoviev dom bio neka vrsta knjievnog salona.
Tu se nisu sretali samo maarski knjievnici, nego i srpski pisci,
pesnici. Od njih je u najprisnijem prijateljstvu bio Vitkovi sa Lukijanom
Muickim. Njih dvojica su se, verovatno, jo u svojim studentskim
danima sprijateljili pa su se kasnije redovno dopisivali. Viao se
Vitkovi i sa Vukom Karadiem, ali meu njima nije dolo do blieg
kontakta. Prvi, izgleda, nije shvatio znaaj reformatorskih tenji
drugoga, a ovaj je zapravo omalovaio "madarskog poetu". Vitkovi je
bio iskreni pristalica Dositeja Obradovia iji je portret visio na zidu
njegove sobe i iji je jedan rukopis godinama brino uvao dok ga nije
poklonio Pavlu Solariu, jednom od Dositejevih najpoznatijih
sledbenika. Za Aleksiju Vezilia, Jovana Rajia i Grigorija Trlajia znao
je Vitkovi: "esto e me vae pesme u sveto ushienje ushititi"
kazao je na jednom mestu. (Skupljeni spisi, 54.) Njegovo interesovanje
za srpsku literaturu pokazuje i to da se pretplaivao na srpske knjige,
npr. na dela Vukova, na Fisiku Atanasija Stoj-kovia. Bio je i saradnik
Letopisa.
Lukijan Muicki uputio je vie pesama svome prijatelju u Peti.
Najpoznatija je Oda mojemu prijatelju Mihailu Vitkoviu, estnjejago
Konsistoriuma budimskago fikalu iz 1811. g. koju je veliki pesnik
srpskog klasicizma napisao poto je primio Kazinczyjevu pesmu Poetai
Epistola Vitkovics Mihly bartomhoz. Proitavi taj "Vengercem
slavnim hitro spleten venac", Muicki je odmah napisao gornju odu, jer
se uplaio da e mu prijatelj sasvim prei u maarsku literaturu.
Njegova se glavna misao nalazi u sledeim stihovima:
... Kad e mi Serbljin biti?
V' est otej seni kad e dokazati Da Roda svoga Parnas ne
prezire ? Na ovom za te rastu lavri. S' Rodom je svezana slava naa.
Vitkovi je ovu pesmu poslao Kazinczyju u Szephalom, a ovaj je uputio
svoje poznato pismo Muickom, koje je esto citirano i koje je u
srpskom prevodu objavIjeno u Letopisu 1837. g. Ovde emo navesti
samo nekoliko reenica iz originala, koje svakako zasluuju nau
panju: "Az en patriotismusom nem ellenkezik a cosmopolitismussal, s

24

midon a magyar nyelvnek virgzst hajtom, midon azt, a mennyire

tolem kitelik, el'segelni igyekszem, nem knyrgk azert az egeknek,
hogy ms nyelveknek krokkal virgozzek az en nyelvem;
nevezetesen nem knyrgk azert, hogy az a nyelv ne boldoguljon, a
mellyen az Azan Aga [Hasanaginica] mennyei szepseg elegija
enekeltetett. En azt Gthenek (!) kltemenyei kzl magyarra is
forditottam. Nehny probjit ismerem dalaitoknak, azok mind igen
edesek, mind musk ltal sugallottak."
Vitkovi nije znaajan samo kao prevodilac, nego i kao ivi posrednik
izmedu srpske i maarske knjievnosti. Bez njega Kazinczy ne bi
nikada napisao Muickom svoje lepo pismo.
Mihailo Vitkovi je i kod svojih savremenika bio priznat kao srpski
pisac. Lazar Boji, pisac prve srpske, dosta primitivne, istorije
knjievnosti Pamjatnik muem u slaveno-serbskom knjiestvu
slavnim ... (Budim, 1814), pominje i Vitkovia, Letopis 1825. navodi
osim drugih srpskih knjievnih dela i Spomen Milicu i 1829. javlja o
srnrti "velikog srpskog pisca i pesnika".
Sam Vitkovi je takoer bio zainteresovan da ga prihvate kao srpskog
pisca. U rukopisu mu je ostao prevod Milica. Naravoucitelna povest iz
Marmontela. (Jean-Francois Marmontel (17231799.) francuski
pisac.) U predgovoru iz 1806. g. on izmeu ostaloga kae: "... radujem
se to i mene spodobio Bog, pravoslavnom mom Serbskom Rodu na
tipu neku malenost spriobtiti, i Srbskim mojim Sestricama na
uveseljenjije, i od asti na polzu biti." (Citirano iz rada Mihailo Vitkovi
od Mladena Leskovca. (Glasnik Istorijskog drutva. 1936. 392.)
Prilikom pojave romana Spomen Milice (1816) Vitkovi u pismu
upuenom svome vernom prijatelju Lukijanu Muickom pie: "Ja
nameravajui ot sele i vie i vee mom Rodu pisati, hoeo sam
Serbskoj mladei dopasti se, i sebi ot nje moju Publiku vospitati, koja
e samnom rasti i utverdavati se." (Citirano iz rada . Rajkovia
Mihailo Vitkovi. Izabrani spisi, 105.)
Iz citiranih rei Mihaila Vitkovia vidi se da je on paljivo pratio
knjievni ivot Srba i oseao ta treba pisati. Znao je da srpskim
itaocima, osobito mlaim, treba dati takva dela koja e ih privoleti na
itanje da se na taj nain stvara iroka italaka publika. Tome cilju je
vrlo dobro odgovarao njegov gore spomenuti sentimentalni roman u
pismima, no za izgraivanje jakog italakog sloja bilo je potrebno vie
lakih, itkih, oseajnih pripovedaka i romana. Trebalo je jo vremena
da se takvi knjievni radovi napiu u veem broju. Tako se srpska
italaka publika formirala malo kasnije pomou sentimentalnih, u
"slatkom stilu" napisanih dela Milovana Vidakovia i drugih slinih
pisaca.
Vitkovi je poeo da pie skoro istovremeno (jo u ako doba) i na
maarskom i na srpskom jeziku. lako ga je sredina i kola sve vie
upuivala ka maarskoj literaturi, on je celoga ivota pisao i na
maternjem jeziku. Bio je, kako smo ve spomenuli, u prisnom
prijateljstvu s najveim pesnikom srpskog klasicizma Lukijanom
Muickim i osim toga on je pisao i sam dosta klasicistikih pesama na
maarskom, a na svom maternjem jeziku dao je malo takvih stihova.
Jedna od najboljih i najzrelih Vitkovievih pesama te vrste je poslanica
Lukijanu Muickom kad je na stepen arhimandritstva stupio (1812).
Napisana je u safijskoj strofi kojom se pesnik uspeno koristio pri

25

pisanju oda na maarskom istie. se svojom uspelom formom,

melodijom stihova i vetim korienjem opkoraienja. Zadnja strofa te
impresivne epistole glasi:
Zasluge prave, koje njega visu I vee stanje prinose mu, nisu Kadre
podobno moje vesma male Strune da hvale.
Vitkovi ima vrlo dobre, pregnantne epigrame na maarskom jeziku u
kojima je pokazao ivu domiljenost i duhovitost i od kojih je neke
prevodio na srpski. Npr.
Haszonleses
Telben fut tolnk a fecske, tavaszra meg eljn: Igy a csalfa bart
boldog idonkbe keres.
Polzoljubije [Koristoljublje]
Zimi lasta bei ot nas,
U prolee doleti, Tako lukav prijatelj nas,
Kad nam dobro, poseti.
Jedini pesnikov epigram koji je napisao samo na srpskom, koji prema
tome nema svoju maarsku varijantu, jeste:
Grobnij nadpis Vase arapia serbskog junaka
Carapi, sin, slavni junak, pade Ispod Beograda na turske gromade
Kao atelj na snop, koji sam pokosi, Ovaj grob s njegovi kosti se
ponosi.
Pesnik se ovde koristi rimovanim dvanaestercima koji imaju cezuru
posle estog sloga. Ovu pesniku formu preuzeo je, verovatno, iz
maarskih pesama na narodnu temu u kojima se esto nalaze takvi
stihovi. Vasa arapi bio je jedan od odlinih boraca u
oslobodilakoj vojsci Karaora i pao u bici za osloboenje Beograda.
Zamiljajui da stoji pred grobom velikog junaka, Vitkovi je i napisao
gornje stihove iz kojih zrai srpska samosvest i ponos na srpsko
junatvo.
Od Vitkovievih pesama na srpskom jeziku istiu se njegove melodine
pesme napisane u lakom stilu, u ritmikim rimovanim stihovima, koje
su pune oseajnosti i koje su se esto pevale. One su i po sadraju i
po tonu i po obliku bliske "graanskoj lirici", tj. onom pesnitvu koje su
negovali, zapisivali i pevali malovaroani, stanovnici gradova i gradia
irom Panonske nizije.
Jedna od poznatijih takvih pesama Mihaila Vitkovia je Ljubovi iz 1817.
g. koju je akademik Mladen Leskovac uvrstio u Antologiju starije
srpskepoezije. Radi primera navodimo nekoliko strofa:

26

Nemarn mesta, nemam stana, Hodim, brodim po svi strana: Sam sam,
nit' rae kogod dira, ja opet ne nahodim mira.
Ili bez nje ili s njome,
Teko bednom serdcu mome!
Pri sastanku tajno stenjem,
Pri razstanku plaem, ginem, venem.

Drugij koj' u Ijubvi strada, On se dobrom koncu nada: ja Ijubim bez

nadede, Dragu moju drugij sojuz veze.
Ljubi, terpi, serdce moje, To je jadno stanje tvoje; Drugom se rua
rumeni, Meni s' tavnij pelen ah! zeleni.
Svaka se strofa sastoji od tri osmerca i jednog deseterca. Melodini
stihovi vezuju se parnim rimama i ine prijatan, lep utisak na itaoca,
iako se pesnikova plaljiva oseajnost u nae vreme ini preteranom.
Vitkovieva naklonost i ljubav prema prirodi, njegove simpatije za Ijude
na selu lepo se ogledavaju u njegovoj Pesmi o berbi. Poetak te
dugake pesme je sledei:
Vinogradu moje drago imenjije,
U tebi nahodim uveseljenjije,
Ot metea gradskog tuna dua moja
U obgradi tvojoj uvstvuje pokoja.
Jutrom perve sunca lue mene blae,
I celog Jestestva izrjadnosti drae.
Poem po brazdama zrelo groze brati,
Pak me uteenje sladko svuda prati.
Vesele berake s koaricom sledim,
Kako mi sbiraju s zadovolstvom gledim...
Ova pesma je takoe napisana u dvanaestercima, sa parnim pravilnim
rimama i cezurom posle estog sloga.
Pesnikov sentimentalizam lepo se vidi iz gornjih stihova. To se, moda,

27

jo jasnije ispoljava u njegovom romanu u pismima Spomen Milice.

Ovo nije Vitkovievo originalno knjievno delo, nego je prerada romana
Jzsefa Krmna Fanni hagyomnyai koji spada u red onih knjievnih
radova koji su nastali pod uticajem Goetheova Werthera.
Kratak sadraj srpske varijante je ovaj: Milica i Joca se vole, dobro se
sporazumevaju, zajedno plau nad Gessnerovim idilama, ali njihova
srea ne traje dugo. Umea se Miliin otac i njena zlonamerna
maeha, pa je i Joca ostavi i nesrena Milica na kraju umre od ljubavi.
Vitkovi je svesno izvrio izmene u romanu da bi ga im vie
pribliio ukusu srpskih italaca. Linostima dao je srpska imena,
ublaavao je okrutno postupanje oca, papuara, smanjio je Jocinu
krivicu zbog naputanja devojke, kao i optubu protiv Milice zbog
njenog poputanja strastima nastalim iz njene prevelike Ijubavi. On je
doterivao delo prema svojoj koncepciji, prema svome vienju ljubavi, a
unosio je i svoja ivotna iskustva, dajui razliite pouke, ponekada i
direktene opomene itaocima. Devojke po Vitkoviu treba da
razvijaju dar kritikog posmatranja i procenjivanja sebe i svoje okoline,
da se oslobode naivnog gledanja na ivot kako bi bile spremne podneti
ivotne potekoe. Najvee izmene izvrio je Vitkovi na kraju, dodavi
pismo u kome javlja Miliinu smrt, pa pesmu u spomen glavne
junakinje.
Svojim knjievnim delom Spomen Milice Vitkovi je dao obrazac
sentimentalnog romana u srpskoj knjievnosti. Dajui licima popularna
narodna imena, koristei uobiajene naine obraanja i sluei se
otvorenim poukama, koje su bile u skladu sa dotadanjom
moralistikom literaturom, on je u tolikoj meri izmenio roman da bi on
odgovarao tadanjim itaocima. U svojoj nameri je uspeo jer je
Spomen Milice 1815. g., kada se pojavio, "uinio senzaciju", kako to
moemo itati u radu ora Rajkovia.
Moemo spomenuti jo Vitkovievu lirsku prozu Moja elja koja je
pisana izvorno na srpskom jeziku. U njoj pisac hvali ivot na selu,
piui o ratarskim radovima i o seljakim veseljima. Nailazimo i na
pievu zabrinutost zbog socijalne nepravde i rasipnitva. Ima, razume
se, i dosta sentimentalnosti. Ovo delo objavljeno je tek posle
pieve smrti (etrdeset godina posle njegovog nastanka), kada je ve
Jakov Ignjatovi pisao svoje realistike romane, te ono ve nije bilo
aktuelno.
Mihailo Vitkovi je svojim knjievnim radom na dva jezika, svojim
interesovanjem za knjievni ivot i napredak kako maarskog tako i
srpskog naroda, pokazao da obe ove kulture oseakao svoju
jedinstvenu kulturnu batinu. On je u svojoj linosti ujedinio dve
knjievnosti i bio iva spona izmeu dva naroda i njihovih kultura.
Vitkovievo delovanje ostae primer za budue generacije. Mnogi
valjani sinovi i srpskoga i maarskog naroda traie, podsticani
njegovim radom, dodirne take, pozitivne veze u uporednim
istraivanjima srpske i maarske knjievnosti i kulture.
JOVAN PAI
(1771-1849)
Zanimljiva i nedovoljno prouena linost srpske knjievnosti prve
polovine 19. veka, jedan od najznaajnijih pesnika predromantizma je

28

Jovan Pai. Rodio se u Baji 1771. g., u pitomom gradu na obali

Dunava, koji je srpskoj kulturi osim njega dao jo nekoliko znatnijih
Hnosti, kao to su dramski pisac Joakim Vuji, pripoveda i
romanopisac Bogoboj Atanackovi, pesnik Mita Popovi, slikar Pavle
urkovi i vajar Dimitrije Popovi.
Pai je u rodnom mestu uio u srpskoj osnovnoj koli pa je stupio u
gimnaziju, odakle se budui da je bio siromaan javio u vojsku. U
redovima austrijske vojske uestvovao je u ratovima protiv Napoleona.
U bici kod Wagrama bio je 1809. ranjen, a u Rusiji su mu 1812.
promrzle noge, te je uskoro posle povratka u domovinu bio
penzionisan. U vojsci je napravio lepu karijeru: od redova doterao je do
ina konjikog kapetana. Kao oficir u penziji iveo je u Novom Sadu,
kratko vreme u Dunafldvru, pa u uru, a od tridesetih godina do
smrti u Budimu gde je preminuo 1849.g.
U Budimu je stanovao u do danas sauvanoj kui "Zlatni jelen". Neko
vreme je u istom domu prebivao u ono doba uveni pesnik Sima
Milutinovi Sarajlija i mladi Jakov Ignjatovi. Zahvaljujui toj okolnosti
nastao je 1860. Ignjatoviev lanak Tri srpska spisatelja (u kojem
poznati romanopisac, osim o Paiu i Simi Milutinoviu, govori jo i o
Milovanu Vidakoviu). Da nema toga napisa jedva bismo neto znali a
ivotu Jovana Paia, nai sadanji oskudni podaci veinom potiu ba
iz Ignjatovieva pera.
Pai je bio obrazovan, kulturan ovek. On se zanimao istorijom i
zemljopisom, a voleo je i matematiku. Govorio je nekih deset jezika, a
na srpskom, nemakom, maarskom i francuskom pisao je ak i
pesme. On nije znaajan samo kao pesnik, nego ima svoju vanost i
kao slikar. Vie od trideset njegovih akvarela o narodnim nonjama u
Bakoj pronaao je u Zemaljskoj biblioteci Szechenyi i objavio u
slavistikom zborniku Maarske akademije nauka Studia Slavica
(1961. VII, 5995.) poznati knjievnik i nauni radnik Stojan D. Vujii.
Autor ove publikacije ustanovio je i to da je lanak o stanovnicima
Bake u petanskom asopisu Regel iz 1837. g. ilustrovan Paievim
akvarelima. Vujii je osim toga uverljivo dokazao i to da je autor ovog
rada na maarskom jeziku na pesnik.
Nekoliko godina kasnije sline sree je bila Ivanka Udoviki, poznata
beogradska pesnikinja i zapaeni nauni radnik na polju istorije
knjievnosti. Ona je takoe u biblioteci Szechenyi naila na Paieve
neotkrivene slikarske radove, koje je objavila u Zborniku Matice srpske
za knjievnost i jezik (1967. XV, 243254.) pod naslovom Nepoznati
akvareli Jovana Paia. To su slike narodnih nonji u tadanjoj
zapadnoj Maarskoj. Akvareli naeg pesnika sa tematikom iz Bake su
vedriji od ovih koji su veinom zahvatani u sumornom tonu. Sve te slike
svedoe o finoj paleti umetnika, o njegovom istananom oseanju za
boje i nijanse i dokazuju da je Jovan Pai bio jedan od prvih
akvarelista kod Srba i da on time ima i svoje zasluno mesto u srpskoj
istoriji umetnosti.
Pai je u svojoj mladosti sudei po njegovim pesmama bio
ovek vesele udi. Mio mu je bio vojniki ivot, rado se veselio u
drutvu kraj ae pevajui vinske i Ijubavne pesme. Voleo je, naravno,
ene i pre svega poeziju. Njegove pesme su se pojavile od kraja
dvadesetih do sredine etrdesetih godina prologa veka u srpskim
asopisima i listovima: Serbskij letopis (dananji Letopis Matice
srpske), Petansko budimskij skorotea, Serbskij narodnij list i

29

Magazin za hudoestvo i modu. Svi su ovi srpski listovi izdavani tada u

Budimu, odnosno u Peti. G. 1827. pojavila se Paieva obimna knjiga
pesama Soinjenjija pesnoslovska ... tampana u tampariji
Petanskog univerziteta u Budimu.
Knjievno stvaralatvo Jovana Paia spada uglavnom u mirne
decenije posle Napoleonova poraza, u period Metternichove reakcije
kada je u krugovima nemakog, austrijskog pa i maarskog graanstva
u velikoj meri zavladao bidermajerski stil u umetnosti i knjievnosti.
Tada se razvijala melanholino-sentimentalna poezija koja se negovala
u spomenarima i pesnikim ciklusima. To je doba kalendara, almanaha
i antologija u kojima je graanin i malograanin nalazio ono to je
njegovom ukusu najbolje odgovaralo: dnevnike, memoare,
autobiografije, romane u pismima i lirske pesme. Oseajnost,
jednostavnost, umerenost, skromnost, ali uz elju za ugodnim,
bezbrinim, mirnim ivotom bili su ideali graanina i sve ovo je on
traio, a i nalazio u pesmama, pripovetkama i novelama raznih
almanaha. Bidermajer nema svojih izrazitijih stilskih karakteristika, to je
neki prelaz izmeu mirnog klasicizma i prefinjenog rokokoa koji do
izvesne mere daje mesta i realistikom prikazivanju i elementima
narodne knjievnosti. Odjeke rokokoa: Ijupkost i gracioznost, tene,
lake stihove u kojima se slavi Ijubav nalazimo i u pesnitvu Jovana
Paia.
Pai je u duhu svoga vremena i srednjoevropskog, odnosno
istonoevropskog podneblja, gde se u to doba jo negovala prigodna
poezija, upuivao ode razliitim linostima, a pisao je i epigrame.
Srpski knjievni istoriari su dugo godina zanemarivali poetska
ostvarenja Jovana Paia. U nae vreme pak istaknuti istraivai
knjievne prolosti sve vie obraaju panju na njegovo pesnitvo.
Tako je npr. akademik Mladen Leskovac uvrstio sedam Paievih
pesama u svoju ve spomenutu i vrlo znaajnu Antologiju starije srpske
poezije iz 1953. godine. U seriji Srpska knjievnost u sto knjiga takoer
je Mladen Leskovac sastavio Antologiju starije srpskepoezije. Ova se
zbirka pojavila 1972. g. kao 8. knjiga spomenute eminentne serije koja
predstavlja najznaajniji puduhvat srpskih izdavaa u proloj deceniji.
U Antologiju je ugledni sastavlja uvrstio dvanaest pesama naega
pesnika i u studiozno napisanom uvodu rekao izmeu ostaloga ovo:,,...
Pai nije makar ko u naoj staroj poeziji ... njegovih dvanaest pesama
u ovoj Antologiji teko bi se odrekla i knjievnost bogatija i na viem
stepenu razvoja no to je bila naa u godinama 181625, kada su te
pesme uglavnom pisane ... A meni se ini: i danas, bili bismo
siromaniji bez tih dvanaest Paievih pesama." Jedna od tih s pravom
hvaljenih pesama glasi ovako:
Oi lukave
Mamne oi jesu silne

Silne iskre prosipate,

Kad pogledom preumilne

Vlast od mene uzimate;

Varat, arat tako znadu

Rastopim se ja pri koncu

Svakog vlasti da imadu

Ko to sneg i led na solncu

30

Promotriti.

Prezranome;

Oi, na me ne migaj'te,

Vosak il' ko to s' rastee

Ostro nit' me pogledajte:

Ognja kad ga ar propee.

Bud gledanje Ijupko tako

Vid ete mi vi uzeti,

Hoe mene sasma lako

Rastopiti.

Oku mome pla doneti

Pomranome.

Oi moje, vi begajte,
Zla tolika ne gledajte. Oko mamno, arodejno, Jeste vabja
polnasmejno,
Prevarljivo. uvajte se vi takvoga Dakle oka lukavoga, Jer koje se uvek
smije Prostosrdno celo nije,
Ve laljivo.
U tenim, lakim simetrinim osmercima (posle 4. sloga imamo cezuru),
sa parnim, veinom enskim rimama pesnik u aljivom tonu govori o
svome iskustvu sa enskim oima. Svaka strofa ima 8 stihova i posle
4. i 8. stiha nalazi se uvek etvorosloni pripev. Tri zadnja sloga u
pripevu rimuju se meusobno zaokruei, zatvarajui tako pojedine
strofe u vrsto jedinstvo. Sam motiv o enskim oima je, kao to dobro
znamo, vrlo est u ljubavnoj poeziji svih naroda.
Miodrag Pavlovi, pesnik velike erudicije, ija je pojava, zajedno sa
pojavom Vaska Pope) oznaavala novu etapu u moderriizaciji srpskogi
hrvatskog pesnikog izraza, sastavio je Antologiju srpskog pesnitva.
Ova reprezentativna zbirka srpske poezije pojavila se 1964. g. u
izdanju ugledne Srpske knjievne zadruge. U ovoj svojoj knjizi Pavlovi
naglasio bih jo jednom: jedan od najznaajnijih savremenih srpskih
pesnika pie pohvalne rei o Paievom pesnitvu i u nju unosi
jednu pesmu naega pesnika. U ovoj antologiji nalaze se najbolje i
najlepe srpske pesme od XIII veka do naih dana i meu njima je i
pesma Snu Jovana Paia:
Sne! o, mirne, vlane, tavnomrane noi, Bolnim snagodavni, blaaji
sine! Tvoja slast nam ini sve da zlo nas mine, Hoe li mi kadgod
jadnom ti pomoi?
ivot opor bez tebe je u tesnoi;
Srce ne mo' tuno ni da odumine Slovom jednim: nadeda mu ne
prosine; Bez tebe sam jadan, skorban u besnoi.
Sleti, rastri tavna sverhu mene krila;
Daj mi pokoj, snit od drage mi pokloni: Snovienja teb' u ruku slatka

31

jesu.
Tek u snu mi Ijuba naklonjena bila.
Sne! Protivno tebi, molim, sve ukloni, Da na san mi tvoje sile Nju
donesu.
Jovan Pai je pevao celoga ivota, no posle svoje zbirke iz 1827. g.
nije izdao nijednu knjigu. Neke pesme objavio je u listovima,
asopisima, a mnogo toga ostalo je u rukopisu. Po reima Jakova
Ignjatovia: "Ostavio je poslije sebe mnoge lijepe stvari; krasnu
biblioteku, razne rukopise svojih neizdanih djela raznog sadraja, koje
nije htio izdavati zbog slabog uea prema njegovom tampanom
djelu. Naa-lost, veliki dio njegovih zaostalih rukopisa, oko kojih se on
dugo vremena bavio, doao je sudbom u bakalnice da se sir u njih
zavija ..." (Jakov Ignjatovi: lanciA Novi Sad 1951. 247.)
Sreom nije sve propalo. U Univerzitetskoj biblioteci u Budimpeti
nalazi se Paieva debela sveska od nekih est stotina stranica od
kojih je skoro polovina ispisana pesnikovom rukom. Na naslovnoj strani
stoji na nemakom jeziku Lieder Sammlung (Zbirka pesama). U
rukopisu ima 100 pesama na nemakom, 32 pesme na srpskom, 16 na
maarskom, 7 na francuskom, 3 na latinskom i 1 na talijanskom jeziku.
To su velikim delom Paievi sopstveni stihovi, ali tu nailazimo i na
njegove razliite prevode i na tue pesme koje je prepisao, sigurno
zato, jer su mu se dopadale. Spomenuli smo ve da jc Pai bio
obrazovan ovek. On je itao lepu knjievnost, poeziju i prozu, ali i
naunu literaturu. Razume se da je poznavao i srpsko umetniko
pesnitvo. Na to upuuju i neki njegovi stihovi. U pesmi Lepoj dragoi
peva npr. ovako:
,,... Kakva svojstva jo imade,
Kto bi to vam izjasnio?
Da Muicki za nju znade,
Lepe bi nju proslavio:
Vitkovi bi pesnu bolju
Njoj na slavu soinio ..."
Posle pojave Vukovih zbirki srpskih narodnih pesama evropska
kulturna i knjievna javnost se sve vie zanimala za to neizmerno
blago srpskog i hrvatskog naroda. Mnogi listovi razliitih jezika pisali su
o folkloru junoslovenskih naroda i mnoge su se pesme, osobito
junake, prevodile na svetske jezike, na nemaki, ruski, engleski i
francuski. Takvi velikani svetske knjievnosti kao Goethe i Pukin su
takoe prevodili srpske narodne pesme. Pai, uvek dobro obaveten,
znao je sve to vrlo dobro. Jednoj od poznatijih nemakih prevodilaca
Tereziji od Jacob [pseudonim: Talvj] uputio je jednu odu. Na nekim
Paievim originalnim stihovima moe se ose-ati uticaj narodnog
pesnitva. Prva strofa njegove pesme Ljubiici (koja je 1842. g.
tampana u Letopisu) glasi:

32

Ljubiice! cvetaj mala, Ja u tebe negovati; Kada bude docvetala,

Dragoj u te darovati:
To sam cvetu smislio,
Kad sam ja te alio.
Sam motiv, kao i nain pevanja uprkos pravilnim ukrtenim rimama
podsea na enske, lirske narodne pesme.
Znajui mnogo jezika, Pai je u originalu mogao da ita, i itao je,
poeziju raznih naroda. To se pokazuje i u stihovima njegove pesme
Moja Ljubica:
Svi Petrarhe, ulci, okonaji
Pjen'jam svoje Ijube slavie, Spominjaju jot ji svoji kraji,
Pamjatnike gdi njim stavie. Ceciliju ulce vsuje milu,
Vzajmnu Petrarh Lauru Ijubio, Bezvzajmnostno k'o to vitez Lillu
Dragu Ijubit sam se trudio ...
Prema tome je Pai znao pcsnitvo velikog talijanskog pesnika
Francesca Petrarce (13041374), danas ve zaboravljenog
nemakog pesnika Ernst Konrad Friedrich Schulzea (17891817) i
Csokonai Vitez Mihlya (17731895). Ovi pesnici su mu bili pomalo
uzori i u Ijubavi, ali nijedan od njihovih enskih ideala, ni Laura, ni
Cecilia, ni Lilla nisu se mogle takmiiti sa lepotom i arima njegove
Ljubice. Okolnost da je Pai poznavao sve te pesnike, ukazuje na
njegovo iroko interesovanje za poeziju, istovremeno i na njegovu
kulturu i obrazovanost. O njegovom poznavanju maarske knjievnosti
osim navoenja imena Csokonaija i njegove Lille govori jo jedan
zanimljiv podatak.
Naveli smo da se u njegovom obimnom rukopisu nalaze vie pesama
na maarskom jeziku. Na 178. stranici debele sveske pie Pai
sledee: "Mid'n Berzsenyi ver-seit olvastam, ezeket hozz adtam,
gymint" pa slede pesnikovih devet pesama na maarskom kojima
je oevidan poticaj Daniela Berzsenyija: svaka se nadovezuje uz po
jednu pesmu poznatog maarskog pesnika. Radi ilustracije naveemo
onu koja je i zbog njenog osnovnog motiva najzanimljivija za nas, jer je
re o Mihailu Vitkoviu:
A Vitkovics Mihly-hoz
J6 Berzsenyi! teveled tiszteltek Vitkovicsunkat sok jo tarsai, Tbb
koszortis, es hires dallosok; De kit is meltobban tisztelhetnek, A rokon
lantod arany hrjai?!? Ket nyelvel(!) szolt belole Istenseg, Danult
haznk trvenyes nyelvevel Szerb hangokkal nemes erzeset! Szerb
gyis volt Magyarok frigyesse. 'S van egy Istennk, kirlyunk, haznk.
lako Paieve pesme na maarskom jeziku nisu od vee umetnike
vrednosti nisu ni besprekorne iz jezikog aspekta, one su za nas

33

dragocene kao oigledni dokazi o zanimljivoj knjievnoj vezi Srba i

Maara u prvoj polovini prologa veka.
Iz ivotopisa naega pesnika znamo da je osim ratnih godina
stalno iveo u Ugarskoj. Neke od njegovih pesama pokazuju kako je
tesno bio vezan uz svoju domovinu. U jednoj od svojih prvih pesama
Suzni rastanak on, polazei u rat protiv Francuza, oprata se od
roditelja i prijatelja, od rodnog kraja i rodnog grada ovako:
Veseli slavni Raj! prekrasni Baki Kraj! Baja delikatna budi nam prijatna
ivot provesti Dragu dovesti, U tebi ja elim Serdcem mojim celim.
S'Bogom Roditelju! Velij Prijatelju! S'Bogom Brao! i vi da ostanite
Svi. ...
Sam pesnik, izgleda, nije bio zadovoljan tim svojim prvencem, jer ga
nije uvrstio u svoju tampanu zbirku. Nama su ovi stihovi ipak vani i
mili, budui da pokazuju pesnikovu emotivnu povezanost sa Bakom i
Bajom gde je proveo lepe dane mladosti.
Pomen domaeg, rodnog predela ee sretamo u Paievim
stihovima. Tako npr. refren u njegovoj (ne ba znaajnoj) pesmi
Boginje moje obitelj [Obitelj moje boginje] glasi:
Boginja ta ubava Pokraj reke Dunava.
On je pevao i pesmu Mostu, pontonskom mostu izmeu Pete i
Budima. (Tada, kao to znamo, nije jo bilo stalnih mostova izmeu
ova dva grada.) Poetni stihovi su:
Moste! Pete, i Budima
Teh gradova Carskih slavnij Ne vidi te ledna zima Moste! dinij, lep'
opravnij; Ba kao feniks novorodno Ponovi se zime svake, Da sa
vesnom svim ugodno Dunava ti volne lake Prekorai ve'udesno, I
sojuzi oba grada: ...
Jovan Pai, vojnik, oficir, konjanik u svojim mladim godinama, sigurno
je proveo dosta prijatnih asova u veselom mukom drutvu kraj ae
pevajui i pijui. Da je bio dobar poznavalac dobre kapljice, pokazuju
njegove vinske pesme. Evo, radi primera, nekoliko stihova iz pesme
tenjije pijanca:
Vinonosne kod planine
Moje elje oslaju; Tokaj, Mine skupoplatnij,
Vilanj, Budim, Karlovac Blaga su mi Nesmil zlatnij,
Vrukogorac, segsardac ...
[Mine = ma. Menes mesto nedaleko od Arada (Rumunija) u svoje
vreme poznato po proizvodnji dobrog vina. Nesmil = ma. Neszmely
nedaleko od Ost-rogona, bio je poznat po odlinom belom vinu.]
Paieva najzrelija pesnika ostvarenja nastala su u kasnijim

34

godinama njegova ivota. Te pesme u kojima govori o svojoj

naputenosti, o tegobama u starijim godinama, o smrti koja se polako i
muno pribliava iskrenije su, istinitije su od njegovih ranijih,
mladikih ljubavnih izliva i od njegovih u tadanje vreme uobiajenih
oda i poslanica uglednim Ijudima i prijateljima. U ovim pesmama, koje
je Pai objavio u asopisima i listovima etrdesetih godina prologa
stolea, osea se pokoji treptaj dubokog, pravog ljudskog oseanja
sustalog oveka i njegova bojazan od starake usamljenosti. Primera
radi navodimo nekoliko stihova iz pesme Buna Ijubovi koja je 1842.
izila u listu Petansko-budimskij skorotea. Prvi stih glasi:
Umret' ja ne mogu, ivit merzim ... U treoj strofi pak pesnik kae
sledee:
Svim razumnij sovet umem dati, Seb' al' polzu iz njeg ne znam brati;
Smert ja ekam ot ivota moga, Gorim usred mora ledenoga.
Znaaj Jovana Paia i njegove poezije u istoriji srpske knjievnosti
nije mali. On je prvi koji je krio puteve intimnoj umetnikoj lirici kod
Srba, izraavajui u tenim stihovima i lepim pesmama ljubavna
oseanja mladog oveka, veselje vojnika kraj dobrog vina, a pri kraju
ivota teke misli i duboko oajanje usamljenog starca. Svojim
pesmama na maarskom jeziku, svojim prevodima iz maarskog
pesnitva on je vaan kao posrednik i iva veza izmeu srpske i
maarske knjievnosti i kulture.

| | | | |
| | Latinica |

1997-2001 - ; , ;
;
.
. .

35