ВАТИКАН И СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ ОД 17. ДО 20.

ВЕКА

Никола Жутић

Институт за савремену историју, Београд

Сажетак: Генеза разградње и присвајања српског језика и ћирилског писма од 17.

века преко филолошке реформе језуита и фрањеваца и кроатизације језика и писма
у илирском покрету.

Тзв. филолошка реформа језуита и фрањеваца и српска штокавица

Сабор Банске Хрватске 1604. године (дакле пре трајног насељења исусоваца у
загребачки Градец) „верским законом“, којем је цар четири године касније дао
правну санкцију, прогласио је римокатолицизам једином допуштеном вером у
земљи. Године 1606. исусовци су у Градецу отворили своју гимназију, а потом у
Ријеци и Вараждину. У исусовачким гимназијама „читава су покољења стјецала
хуманистичку наобразбу, с тежиштем на учењу латинског језика и на вјерском
одгоју“.1 Загребачку исусовачку гимназију у просеку је полазило између пет и
шест стотина ученика, претежно плебејског порекла.

Исусовци су већ тада усвојили начело, које су у XИX веку реализовали Гајеви
илирци, прихватања „обћег и најразширенијег говора“ (штокавског) за дела
намењена Јужним Славенима (у ствари Србима). Већ 1625. исусовац „чакавац“
Бартол Кашић (1575-1650) почео се залагати за штокавштину. Кашић се иначе
школовао у исусовачком илирском колегију у Лорету и у римском семинару.2 Он
је био оснивач прве исусовачке резиденције у Дубровнику. Као мисионар
Конгрегације за пропаганду вере боравио је у Београду, Смедереву, Темишвару,
Осијеку и Валпову.

Хрватски „језикословци", на пр. „београдски исусовац“ Владимир Хорват3, у свом

свехрватском маниру истицали су да је Кашићу већ 1604. године поверен задатак
да за потребе Илирске академије у Лорету састави прву хрватску граматику.
Међутим, та „хрватска“ граматика носи нехрватско име: „Институтионес лингуе
Иллyрицае“ (Рим, 1604). Анонимни рукописни речник „Словословје Далматинско-
талијанско“ ("Дизионарио иллирицо-далматицо-италиано") Хорват је Кашићу
ставио у ауторство те га је у свом слободном „хрватском преводу“ назвао хрватско-
талијански.4 Након боравка у Илирском колегију у Лорету Кашић је ступио на
мисионарску функцију у Београд 1618. године. За мисионарске потребе
Конгрегације за пропаганду вере Кашић је са латинског на „илирски“
(славенски/српски) превео Свето писмо. Боравећи у Риму штампао је пет обредних
књига на пр. „Ритуале Романум – Ритуал римски истолмачен словински“. Писан је
„босанским“ (штокавско-икавским), односно српским језиком. Како су тумачили
римокатолички аутори, Кашићев значај лежи у „обилном учешћу на стварању
књижевног реперторија којим се Римска црква служила за свој реформни рад међу
Јужним Славенима послије Тридентског концила... Кашић је од почетка настојао да
пише таквим језиком који би био најопћенитији и најраширенији, а то је било и
начело Римске Цркве“.5) Зато се залагао, иако је био рођени чакавац, „за
најраширенији и најљепши босански (српски-Н.Ж) штокавски говор“.6

У XВИ и XВИИ веку у делима римокатоличких редовника и клерика у искључивој

употреби били су називи славенски, односно илирски тј. србски. Народносни појам
хрватства у том времену уопште није постојао.

Тадашње територијално подручје Хрватске, које је било обичан географски појам,

било је мало и безначајно да би се хрватским именом покрило цело подручје
„Илирика“ и „илирског“ (србског) народа. Тако је, на пример, писац и песник Јурај
(Гиургије) Бараковић (1548-1628), иначе каноник и клерик, у својим песмама
користио назив „словински“ („Вила Словинка“). Он је писао о словинском народу
и словинском језику. Рукописну збирку проповиједи Ј. Бараковић је назвао „Сацри
сермони ин лингуа иллирица“.7

Књижевник и лексикограф, језуита Јурај Хабделић (1609-1678), створио је „први

хрватски речник“, како га називају хрватски „језикословци“ XИX и XX

века. Његово дело, међутим, носи назив без хрватског имена "Дицтионар или рецхи
словенске..."). Чак га је хрватски лексикограф Звонимир Бартолић сматрао
зачетником хрватске дијалектологије, јер је „изнимно познавао хрватске
дијалекте“.8

Пропагатор римокатоличког прозелитског мисионарства преко илиризма био је

глагољашки писац, фрањевац Рафаел Леваковић (Јастребарско, 1597?- Задар, 1649),
утемељитељ славенског „богослужја“ према римском мисионарском концепту.9 Он
је, поред осталог, написао и расправу „О уништењу шизме и сједињењу шизматика
са римском Црквом“ (Сцхисматис деструцтио ад редуцендос ет униендос цум
Романо Понтифице Сцхисматицос).10 Р. Леваковић је 1626. дошао у Рим и остао у
служби Конгрегације за пропаганду вере скоро цео живот. Борио се против
увођења ћирилице у „богослужје“, али није могао одољети наметању руско-
славенске редакције старословенског језика од стране украјинских унијата.

У време тзв. католичке обнове, када је Рим настојао да потисне реформацију и

прошири свој утицај и на славенски православни исток, Цонгрегатио де пропаганда
фидае, носилац таквих тежњи, систематски је потицала језичке студије које су
требале довести до јединственог књижевног језика и писма за Славене. Пошто се
од XВИ века проводила црквена унија над православним Србима, на начин да се не
дира у православне верске обреде и обредни језик, у Ватикану су се појавиле
тенденције за јединственим општим језичким и једнонародносним уједињавањем
Славена под доминацијом Ватикана. Из тог разлога почела је унијатска
русификација глагољских црквених књига, коју је стрпљиво проводио управо фра
Рафаел Леваковић.11 Он је римске верске књиге прилагођавао славенском
богослужју, па је приређивао глагољашка издања за славенске, тј. српске
православне вернике. Због тога је издао глагољски буквар, као и глагољски мисал
који је урађен према реформираном латинском мисалу. После мисала Леваковић и
Пропаганда планирали су превођење бревијара, ритуала, катехизма и израду
речника и граматике црквенославенског језика. Године 1635. штампао је
мисионарски „Исправник за јереји исповидници и за покорних“. Аустријски цар га
је 1637. године именовао смедеревским бискупом, али папа није потврдио тај
избор. Следеће године извршио је разне мисионарске задатке. У Бечу је радио на
покретању иницијативе да Турци римокатолицима врате света места у Палестини.
У Мађарској и Бугарској посећивао је (визирао) фрањевачке самостане. После тога
је, са загребачким бискупом Винковићем, како наводи виши научни сарадник
Југославенске академије Вјекослав Штефанић, настојао да постане „бискуп Влаха
(Срба-Н.Ж)“ у Хрватској, јер од аустријског цара именовани Максим Предојевић
није остао веран унији. Кад је 1642. за унијатског епископа именован Гаврило
Предојевић, Леваковић се вратио у Рим како би и даље обављао послове у
Конгрегацији за пропаганду вере.12

Посебно треба истаћи чињеницу да је Леваковић интензивно радио на стварању

историографских фалсификата и компилација, као и његов учитељ Фрањо
Главинић, јер је по слободној вољи преписивао историјске изворе и стварао нове
редакције Летописа попа Дукљанина, Хисторије Салонитана Томе Архиђакона.
Леваковић је радио ћирилску кореспонденцију за млетачког провидура. Међутим,
лексикограф ЈАЗУ, Вјекослав Штефанић, за Леваковића отворено каже да је
„дилетант у хисторији и филологији“, потврђујући то следећим речима: „Његове
заблуде о аутохтоности Хрвата и њиховој идентичности с Илирима, као и заблуда о
Јерониму као аутору глагољице, данак су времену. Његовом мишљењу да је
рускославенска редакција славенског језика матица славенских језика, која треба да
буде књижевни језик свих Славена, узрок је његова слабост према утјецају
украјинских унијата и римским аспирацијама“.13

Међутим, радови таквог „дилетанта у хисторији“ постају стари и неприкосновени

историјски извори, које као такве користе угледни римокатолички историчари и
писци, на пример: „отац хрватске историје“ Иван Луцић – и Луциус; историчар
жупник Томо Ковачевић (1664-1724) који је сарађивао у изради ватиканског
фалсификата „Иллyрицум сацрум"; историчар Балтазар Крчелић (1715-1778), који
је студирао теологију и право у колегијима у Бечу и Болоњи; Јозеф Асемани (1687-
1768) кустос ватиканске библиотеке; надбискуп задарски Матеј Караман (1700-
1771); исусовци Д. Фарлати (1690-1773) и Г. Колети, аутори црквене историје
Илирика ("Иллирyцум сацрум"). Са кориштењем проблематичних Леваковићевих
списа ("врела"), дела наведених римокатоличких писаца и историчара не могу
добити никакву научну оцену, већ се могу свести на ниво неоргиналних
компилација.

Јурај Крижанић

Јурај (Ћуро) Крижанић такође је покушао провести унијатску реформу глагољских

црквених књига. Он је 1636. године завршио исусовачку гимназију у Загребу, а на
Универзитету у Грацу студирао је филозофију из које је 1638. постигао магистериј.
У Болоњи и у Риму наставио је студиј теологије, па је на крају на Цоллегиум
граецум 1642. године докторирао. Податак да је Крижанић докторирао на
ватиканском „Грчком колегију“, који је искључиво био намењен припадницима
Православне (Источне) цркве, говори о Крижанићу као православном Србину.
Шидак је опет један такав податак прилагодио свом свехрватском начину
размишљања, па је вештим језичким конструкцијама настојао да избрише помисао
о Крижанићевом српском пореклу. Зато Шидак пише следеће: „Крижанићев улазак
у споменути колегиј, иначе намењен припадницима Источне цркве, уследио је на
основу његове молбе да се припреми за мисионарски рад у Русији“.14

Крижанић је био члан Илирског завода св. Јеронима и, као такав, оспоравао је
права Словенаца на учешће у светојеронимским установама. Тиме је негирао
словенство, словеначку народност и историчност вероватно из разлога да кајкавску
Банску Хрватску (географски појам) успешно одвоји од словеначке матице. У
једном тексту Шидак је замерао Крижанићу што није службовао „у православној
средини жумберачких ускока“, јер би се ту корисно припремио за свој мисионарски
животни циљ. Из Шидакове формулације произлази да је због тога Крижанић
изгубио драгоцено време, „јер је у Хрватској од 1642-46. службовао само у чисто
католичким крајевима (Неделишће у Међумурју, Вараждин)“.15

Крижанићев „духовни отац“ био је зачетник римокатоличког илиризма и

пропагатор уније, Рафаел Леваковић, с којим се спријатељио у време својих студија
на „Грчком колегију“ у Риму. Крижанић је од Св. Столице добио врло амбициозан
задатак да припреми мисионарски рад у Русији. Своју намеру је 1641. године
детаљно изложио у Промеморији упућеној Конгрегацији за пропаганду вере, у
којој је успех уније с Руском црквом условљавао настојањем да својим књижевним
радом стекне наклоност руског цара о потреби спровођења уније. Већ у то време
предвидео је израду славенске граматике, а истакао је и мисао о пристајању Јужних
Славена уз цара као владара истог језика и народа ако он, помогнут католичким
владарима, поведе рат против Турака.16) Ипак је изненађивала његова потпуна
небрига око увођења заједничког књижевног језика за Јужне Славене (углавном
Србе) на основи штокавштине, које је Римска курија, у духу својих
противреформацијских тежњи, већ више деценија систематски предузимала.
Славене римокатолике је требало искористити, као будући бедем
римокатолицизма, против северногерманског протестантизма који је из темеља
пореметио снагу римокатолицизма. У ту сврху придобијања славенских народа за
идеје Римске цркве Ватикан је предузимао духовне мере па је радио на стварању
заједничког књижевног језика, како на Балкану (увођењем глагољашке
штокавштине), тако и на руском православном истоку.

Шидак истиче да се Крижанић већ у Риму упознао са доста обимном литературом

западних писаца о Русији, док је „несумњиво да је многе потицаје за свој рад и
схваћање славенског јединства уопће примио – како мисле В. Јагић и Х. Сцхаедер –
од фрањевца Р. Леваковића, који је тада, у интересу уније, русифицирао глагољске
текстове. С таквом језичком реформом подударала се Крижанићева жеља, коју је
већ 1641. јасно изразио, да поради на исправљању тобоже поквареног народног
језика.17

Основне мисли водиље Ј. Крижанића огледале су се у следећем: идеја славенства

као етничка и језичка целина и мисао црквене уније као инструмент његова
духовног и културног јединства.

Своје замисли одлучио је да оствари у Русији због тога што је она била једина
славенска држава која је успела да очува своју слободу и да има владара
самодршца славенског порекла. Крижанић је сматрао да ће се унија најлакше
спровести у Русији, јер је оценио да се у случају руског православља не ради о
правој шизми као што је то грчка шизма.

Почетком 1644. Крижанић је примио позив унијатског бискупа М. Терлецког (из

Леваковићевог круга) да оде у Русију. Прво га је Конгрегација за пропаганду вере
1646. доделила бискупу Парцевском (Парцзењском) у Смоленску, који је тада
припадао Пољској, да би му касније као главно подручје мисионарске делатности
одредила Русију. Крајем 1647. Крижанић се коначно обрео у Москви где се
задржао непуна два месеца. До почетка августа 1648.

Крижанић се налазио у Пољској. Током 1650. године боравио је у Бечу и

Цариграду, а 1652. појављује се у Риму где је у новембру примљен у Илирски завод
св.Јеронима. Из Рима Крижанић 1658. године одлази поново у Русију.
Прикривајући праву сврху свог доласка, усмерену ка унијаћењу Руса, Крижанић се
у Москви, 27. новембра 1659, непосредно обратио руском цару „српским писмом“
у којем му је изложио план свог рада у случају да га цар прими за свог историчара-
летописца. Пошто је примљен у цареву службу, Крижанић је одмах почео да пише
расправе о реформи руског писма, после које је требало да пређе на израду руске
граматике.

Иван Кукуљевић – Сакцински је тенденциозним писањем о спонтаном

Крижанићевом одласку у Русију „побијао сумњу у то да је Крижанић 1658. дошао у
Русију искључиво од своје воље и да га није тајна рука римска послала ради
црквене уније, већ да је дошао тјеран само од чувства народнога с једином
намјером: да оживотвори своје идеје, које су га јур од младости одушевљавале".18

С друге стране, филолог Ватрослав Јагић (1838-1923) констатовао је да Крижанић

„чезне“ за измирењем славенског света, „нада све његова најмоћнијег
репрезентанта, руског (московског) царства, са Римом“. Крижанићев панславизам
Јагић није сматрао ни верским ни политичким, „него више етнографским и
културним“.19 Јагић, дакле, у Крижанићевој верској мисији није видео прозелитску
позадину.20

Историчар Фердо Шишић писао је да у „Крижанићевом плану постоје двије идеје:

опће уклањање шизме међу Славенима на основу уније, и чиста идеја Славенства
као крајњи узвишени циљ“. Никола Шкеровић је с правом Крижанића приказао као
„једног религиозног занесењака, једног обичног фанатичног, неуравнотеженог
мисионара и служитеља идеје о увођењу Православне руске цркве под власт
римског папе“.21 Шкеровић је, даље, одрицао Крижанићу било какав славенски
осећај, јер је био духовно отуђен од Славенства, и осликавао га као искључивог
фанатика папинске премоћи у хришћанству. Крижанићеву мржњу према Немцима
ограничавао је на немачки северни протестантски део, дакле, представљао је као
„чисто религиозну, ненационалну мржњу“. Мрзио је протестанте као противнике
Рима.

Један број историчара, пропагандиста свеславенства и југословенског братства и

јединства, у Крижанићу су видели напредног мислиоца, хуманисту (В. Новак, Васа
Богданов итд.). Тако је Васа Богданов настојао верском моменту умањити значај,
док је Крижанићеву политичку идеју свео на претпоставку о уједињењу Славена у
„властиту, независну славенску државу“. Настојећи да Крижанића прикаже у
социјалном смислу што напреднијим, Богданов је у комунистичком маниру тврдио
и то да је Крижанић „успио свладати своју класну племићку ограниченост и
професионалну свештеничку ускогрудост".22

Насупрот В. Богданову, књижевни историчар Миховил Комбол посебно истиче

верски момент код Крижанића тврдећи да „основни Крижанићеви теоретски назори
о држави потјечу од Томе Аквинског, како су га интерпретирали у тадашњим
исусовачким колегијима".23

Књижевни историчар Јосип Бадалић назива Крижанића „пјесником Илирије“

пошто је он иступао као представник „илирског народа“. Крижанићева Илирија је,
према Бадалићевом тумачењу, „пјесничка и идејно-политичка манифестација
етничког јединства јужнославенских народа у циљу њихова обједињавања у
одбрамбену илирску заједницу“, која је требало да буде брана против турског
надирања. Бадалић је тврдио да Крижанићева илирска и свеславенска расположења
потичу још из његових студентских година у загребачком исусовачком колегију.24
После једва годину дана царске службе Крижанић је изненада, „због једне своје
глупе ријечи“, у јануару 1661. прогнан у Сибир. Прави разлог никада није
откривен, али су вероватно руске власти откриле његов прави идентитет
ватиканског мисионара, па су га послале у Сибир да мало охлади свој жар
унијатске мисије, против које се Русија једва одбранила у ратовима са Пољском.

Крижанић се прогонства ослободио тек после смрти цара Алексеја, 1676. године,
па је потом једно време боравио у Москви. Из Русије у Пољску успео је да изађе
тек 1678. године.25 У Пољској је приступио реду доминиканаца. Пошто му је
одлазак у Рим био забрањен, прикључио се војсци пољског краља Јана Собјеског, с
којом је дошао до Беча, где је у борби против Турака изгубио живот 1683.
године.26

Ј. Крижанић је „свом народу“ остао непознат све до 1869. године, када га је Иван
Кукуљевић „поново вратио његовој домовини“. Тек на почетку XX века
Крижанићеве идеје, којима су се одушевљавали браћа Радић, унесене су у хрватски
политички живот.27 Рад Ј. Крижанића није уродио никаквим оновременим ни
трајнијим плодовима. Епизодној и у самој Русији непознатој личности, хрватска
хисториографија је, накнадно, после 150 година од његове смрти, дала
непримерени значај који она у стварности није имала.

Качић-Миошић, Грабовац, Катанчић

Качић-Миошић. Песник и писац Андрија Качић-Миошић28 године 1756. у делу

„Разговор угодни народа словинскога“ указивао је на „почетак и сврху краља
словинских који пуно викова владаху свим словинским државама...“. Качић је
помињао да „словински“ (српски) краљ Добросав И „имадући под собом Булгарију,
Расију, Славонију, Босну, Лику, Крбаву и сву Далмацију, горњу и доњу, учини се
толико велик да се ниједног краља не бојаше“.29

Када говори о народностима и језику на Балкану, Качић у Корабљици помиње да

постоје „три језика славна“ (словински, грчки и латински). Качић је према
географском мерилу истицао да постоји „Далматин, Личанин, Рват, Бошњак..., који
су сви Словинци“. Покрајинска имена (и подручја) Качићу су – „државе“, у смислу
ужег управног краја.30 Његов старији колега, песник Јероним Кавањин (Сплит,
1641-1714), био је члан сплитске „илиричке илити словинске“ књижевне академије.
Ни трага хрватском имену, али је зато у сталној употреби словинско, односно
илирско, односно србско име.

Надбискуп задарски Матеј Караман (1700-1771), који је извесно време као

мисионар провео у Русији, радио је на ревизији црквених књига за глагољаше.
Како је старославенски језик руске редакције сматрао матичним славенским
језиком, који би требало да буде књижевни језик Јужних Славена, он је глагољски
мисал још доследније русифицирао него што су то пре њега урадили Леваковић и
Пастрић. У његовим делима такође се не помињу Хрвати и Хрватска, па самим
тиме ни хрватски језик. Он је на пр. саставио Граматику старославенског језика. О
глагољашима и проблемима уније поднео је Конгрегацији за пропаганду вере више
извештаја од којих је најважнији „Де цлеро Иллyрицо“ (1741). За глагољаше је у
Задру отворио „илирско" (а не хрватско) сјемениште.31

Грабовац. Фрањевац Филип Грабовац, из околине Врлике (некад била српско-

православна), 1747. године написао је књигу „Цвит разговора народа и језика
илирског алити рвацкога". ("Цзуијт разгоуора народа и језика Иллирицкога аллити
Аруацкога").32

Назив његове књиге је очигледан фалсификат који је урађен током XИX века, када
је највјеројатније хрватско име убачено уместо далматинског. У биографији фра
Филипа Грабовца, коју је написао др фра Карло Етеровић, „илирички“ се
изједначава са далматинским тј. хрватским, односно, „хрватски, далматински,
илирички значе једно те исто“.33

Подобан „повијесни“ лик фра Ф. Грабовца ствара се „по мери“, као и већина
митских римокатоличких (хрватских) личности, у другој половини XИX века.
Међу првима га помиње И. Кукуљевић у својој Библиографији и то у „непуна два
ретка“.

О животу и раду Ф. Грабовца почело се писати тек у последњој четвртини XИX

века. Године 1877. објавио је о. Петар Бачић Грабовчеву песму Љубазно
понутковање, која је „пуна хрватске самосвијести и народнога поноса".

Фра К. Етеровић истиче оца Бачића као „великог љубитеља домаће (хрватске –
Н.Ж.) повијести“ коју „марно истражује и помно биљежи“. Као дугогодишњи
професор историје „улијевао је у млада срца жарку љубав к хрватској домовини и
њезиној славној прошлости“.34 На тај начин стварао је П. Бачић, као професор
фрањевачке сињске гимназије, пожељну „повијесну“ представу о узоритом
„католичком мужу“ фра Ф. Грабовцу.

Међутим, податак да су Грабовчеви преци дошли у покатоличену Врлику из

српских Равних котара (село Међари) довољно сведочи о Грабовчевом српском
пореклу.

Катанчић. Фрањевцу, књижевнику Матији Петру Катанчићу (1750-1825), који је

филозофију и теологију учио у Будиму и Осијеку, пропагатори великохрватства
приписивали су у заслуге да је у својим филолошким расправама тражио
етимолошке доказе за тезу да су Хрвати директни потомци Илира и, самим тиме,
староседеоци Балкана. Међутим, Катанчић у својим делима не помиње хрватско
име већ се служи, као и његови клерикални претходници, илирским именом (нпр.
Бревис ин просодиам Иллyрицае лингуе анимадверсо, Етyмологицон Иллyрицум),
поезију назива „илирском“ а језик „славно-илирички изговора босанскога“.35

Барон Бартенштајн
Барон Ј. Х. Бартенштајн, који је 1760. године постављен за председника Илирске
дворске депутације, „илирски народ“ је поистовећивао са српским унијатским и
неунијатским народом. Тек основана Илирска дворска депутација у својој
надлежности је имала „илирске народне послове“. То је била независна дворска
власт за „рајцки (српски) или илирски народ“. Мађари су били против
успостављања аутономних српских права, па тако и против институција које су
мимо Угарске дворске канцеларије обављале послове за „илирски“ тј. српски
народ. Угарска дворска канцеларија стално је понављала своје захтеве да јој се
омогући већи утицај у илирским пословима. Први председник Илирске дворске
депутације, гроф Фердинанд Коловрат, борио се за аустријска права против
насртаја Угарске дворске канцеларије, па је у свом казивању, од 27. августа 1748,
доказивао да ствар „илирског“ народа није никако провинциалис-хунгарица
(земаљско-угарска), него аустриацо-политица (аустријско-државна), и да је
„илирски народ“ Партимониум домус Аустриацае (наследство дома аустријског) а
не регни Хунгариае (Краљевине Угарске).36) „Хрватско државно право“ на
илирске земље и „илирски народ“ се уопште нигде не помињу ни као
провинциалис Цроатиа (земаљско хрватско) а камо ли као хрватско државно право.
Мађари су 1777. године успели у својим настојањима, па је укинута Илирска
дворска депутација, а „српске ствари“ дођоше под Угарску дворску канцеларију.
После српског сабора у Темишвару основана је 1791. године Илирска дворска
канцеларија која је, међутим, деловала свега годину дана. Њене послове преузела је
Угарска дворска канцеларија.

Српско илирство у функцији великохрватства

По узору на српски језички и вјерски етно национализам, аустријски државни

створитељи хрватства имали су визију стварања језичког национализма код
српских римокатолика, а то је био хибридни језички национализам илирског
покрета (препорода), који се у почетку стварао на јединству јужних Славена, или
бар Срба преведених и нову нацију Хрвата.

Хабсбурговцима и Ватикану илиризам је у дугом временском периоду представљао

интеграциони фактор чија је сврха била да балканске историјске земље (покрајине)
унифицира и верски и просторно повеже у једну целину.

Преко илиризма је требало ширити римску верску идеологију у име „апостолског"

хабсбуршког цара. Ритерову илирску идеју наставио је да шири Људевит Гај (1809-
1872) који је такође био немачког порекла. Његов отац Иван био је апотекар, а
мајка Јулија, рођена Шмит (Сцхмидт), необично религиозна жена. Имао је темељно
теолошко образовање пошто је фрањевачку гимназију похађао у Вараждину.
Последњи разред завршио је у немачкој фрањевачкој гимназији у Карловцу. Ту је
био под јаким утицајем фрањевца, рођеног Баварца, оца Аурелија Хермана
(Хоермана). У кући, нарочито мајчином заслугом, васпитан је у немачком духу уз
немачку књигу и песму. „Хрватски језик“, који се тада сводио на словеначку
„кајкавштину“, Гај је савладао тек у зрелијим годинама.
Људевит Гај и Илирски покрет

Љ. Гај је 1830. године покренуо Илирски покрет заснован на Ритеровој традицији.

Великохрватски фалсификатор, историчар Ј. Шидак, констатовао је да је Гај у
Витезовићевом језику нашао узор за „један свехрватски књижевни језик“ и да је
„неко вријеме чак подлијегао и његовој националној (свехрватској – Н.Ж.) идеји,
обухватајући још 1832/33. године Словенце хрватским именом. Поготово су
Ритерове мисли, од његове језичке ортографске реформе па до идеје о хрватству
Јужних Славена, утицале на младог Љ. Гаја, а преко њега на читав Илирски
покрет“.37 Гајево угледање на Витезовића уочавали су његови савременици. Сам
Гај је, у једном поверљивом разговору 1848. године, обележио свој однос према
свом узору следећим значајним речима: „Витезовићева задаћа свршена. Сад
Људевитова преостаје“.38 Над Гајевим гробом Фран Курелац је 1872. изрекао
следеће речи: „Највећ му се срдца прилепио Сењанин Витезовић, којему он
последоват хтио тер којему последово и јест“.39

Гај је 1832. године испевао „чувену“ будницу „Хорватов слога и сједињење“ у којој
„кликта устрептала ослободилачка душа: Још Хрватска ниј препала – док ми
живимо – високо се буде стала, кад ју збудимо – уз помоћ свих осталих једнако
потиштених племена“.40 У тој песми Гај је пренео хрватско име и на све
јужнославенске народе. По Фрањи Фанцеву (Постанак и хисторијска позадина
Гајеве песме 'Још Хрватска ни препала'41 и Хергешићу (Хрватске новине и
часописи до 1848, Загреб, 1936), ова будница писана је са „скроз панхрватског
становишта“.42

Панкроатизам Гајевог илирског покрета потврђује и песма Славонца Вјекослава

Бабукића (Граница и Даница) објављена 10. јануара 1835. у Гајевој Даницзи
Хорватској, Славонској, Далматинзкој. В. Новак апологетски износи да је у овој
песми „закликтало широко југославенско осећање“, јер су обухваћена „сва
југославенска племена“. В. Новак, међутим, тенденциозно превиђа панкроатизам
ове песме јер су, што је очигледно, у њој обухваћени „све стари Хорвати“, са
посебним нагласком да су набројани народи некад сви „Хорваћани били“.43

У чланку „Наш народ“, који је објављен у Даници 1835, Љ. Гај ублажава свој
панкроатизам пошто Славене дели на Илиро-Русе и Чехо-Пољаке, а „илирско
кољено“ детаљно рашчлањује. И поред тога, Хрватима оставља велики
територијални простор. По Гају, „Хорвати“ су у Провинцијалу (Банској Хрватској),
Војној крајини и Приморју, „у једној страни Истрије, на вугерском (у Угарској), у
Банату, Барањи, Шимегу, Сомођу, у Сладској, Железној, Сопронској и Пожунској
вармеђији, затим у аркихерцештву Аустрије и ву Босни, у санџаку Бањалучком, сви
скупа у броју 1,620.000“. У „Илирско кољено“ Гај је сместио и Словенце (Венде);
Славонце (житељи Славоније, славонске границе и Срема) којих има око 500.000 и
то 247.000 православних и 253.000 римокатолика; Далматинце, који „станују у
Далмацији поред Адријатскога мора, затим
на отоцих и ву Дубровнику, и броје до 400.000 душах, к овим имају се јошће
додати и они 80.000 који су под Турци и који у Херцеговини живу, и тако скупа
знашају 480.000, змед којих јесу 410.000 римске, а остали 70.000 грчке циркве";
Бошњаци који „живу измеђ Дрине, Врбаса, Саве, Далмације и Хема, бројем 450.000
дијелећ се на исламски, то јест турски, и затим римски и грчки вјерозакон;
Црногорци; Србљи, који су у „Краљевству Српском с обје стране Мораве измеђ
Тимока, Дрине, Хема, Саве и Дунава обитавали“. После су, како наводи Гај, „у
аустријанску Славонију, јужну вугерску прешли и ту се населили. Они се
злоупотребљено Раци називају од страњских, јер некоја стран Србљев живи около
ријеке Расце“. Гај је, дакле, против недостојног назива (Раци) за Србе, а нарочито
критикује „наше простаке“ који Србе називају Власима. У „илирско кољено“ Гај је
сместио и Бугаре, што не изненађује јер је то исто и Ритер радио.44

Илирски покрет, према тумачењу писаца далматинског Српског листа, био је у

суштини усмерен ка стварању и ширењу хрватске нације. Пошто кајкавско нарјечје
није било темељ на коме се могла извршити национална интеграција, покрет је за
свој језички основ узео српску штокавицу. „Људевит Гај назвао је српски језик
тугјијем именом, наиме илирскијем“, констатује „Српски глас“ у октобру 1890.
године. „Српски глас“ је наглашавао да је сам Гај у „Даници Хрватској, Славонској
и Далматинској“ (за 1848. годину) признао да је илирски језик, у ствари, српски:
„Сав свиет знаде, да смо ми књижевност илирску подигли и увели, но нам још ни
из далека није на ум пало, да то није сербски".45

Гајев илирски покрет никако није био „југославенски“, „свеславенски“, како су га

представљали либерални југославенски национални пропагандисти, интегрално
југославенска државна пропаганда у Краљевини Југославији и комунистички
творци социјалистичког југославенства ("братства и јединства"). 71). Довољно је
погледати Гајев „илирски грб“ који у својој хералдичкој представи обухвата грбове
тзв. „хрватских земаља“ (Хрватске, Славоније, Далмације), док се у средини, као
интеграциони повезујући свехрватски фактор, налази илирски грб (полумесец и над
њим шестокрака звезда), који се после Првог хрватског католичког састанка 1900.
године прозва „први најстарији познати грб Хрватске“. У том својству илирски грб
се употребљава и на данашњем грбу Републике Хрватске.

Историчар Виктор Новак, бивши професор београдског Филозофског факултета,

био је прожет југославенским идеолошким начином мишљења.46 Он је
апологетски тврдио да је у време Гајевог илиризма триумфовала „унитаристичка,
илирска мисао“, односно, „њен синоним – југославенска мисао".47

Хрватски историчар Никша Станчић с правом је истицао да је Гајев илиризам био

идеологија под којом се спроводио процес хрватске националне интеграције.48
Гајев свехрватски илирски покрет, као и Ритеров, служио је интересима Аустрије
против мађарских тежњи за независношћу и као одбрана од „северних јеретика“. С
друге стране, требало је Аустрији привући славенске народе и суседне славенске
земље изложене утицају православне Русије и аутономне православне Србије.
Отуда потиче Гајево свеславенско опредељење које у основи има прикривено
аустрославистичко обележје и, још прикривенији, римокатолички експанзионизам.

Због утемељења свехрватства у тзв. „хрватским земљама“, идеолози илиризма су

форсирали штокавско наречје како би изједначили (унифицарали) тзв. „хрватски“,
говор „три нарјечја“ (штокавско, чакавско, кајкавско). Требало је избацити
мањинско наречје чакаваца и кајкаваца те прописати да српска штокавштина буде
званично наречје Хрвата. Словеначки „препородитељ", Јернеј Копитар (1780-1844),
одбацио је хрватство штокавштине пошто је штокавски говор називао
славеносрпским, а касније само српским.49)

„Београдски исусовац“, Владимир Хорват, жестоко је критиковао Копитара што је

у потпуности негирао хрватство штокавице, јер „хрватску штокавску књижевност
назива литературом католичких Словено-Срба, а кајкавски ставља у
'Провинцијалну Хрватску', али као дио словенског (језика – Н.Ж.)“.50 Хорват
логички закључује да би после такве Копитарове поделе хрватско име остало само
„за чакавски који је губио терен, а није се говорио ни у тзв. 'Провинцијалној
Хрватској', која је, по Копитаровој подели, само кајкавска“. Тиме је Копитар, према
оцени В. Хорвата, „хрватском имену учинио велику неправду јер га је
'провинцијализирао' и учинио неважним“. В. Хорват закључује да је Копитарова
подела „незнанствена“, јер би по њој Хрвати-кајкавци били Словенци, Штокавци
Срби а само чакавци Хрвати. Таква подела „завела је Вука Караџића у
великосрпске воде (Срби сви и свуда)“.51

Против Копитара у одбрану „хрватског језика“ устао је бискуп Максимилијан

Врховац. Наиме, он је крајем јуна 1814. у Бечу посетио Копитара и изнео му своје
„језикословне“ предлоге како би спасао тзв. хрватски језик пред Копитаровим
аргументованим и логичним језичким размишљањима. Врховац је предлагао:
хрватски кајкавски треба прибројити штокавском а не словеначком; за све из уже
Хрватске, Славоније и Далмације треба ујединити дијалекте, па створити и увести
јединствен језик и правопис по фонолошком начелу „пиши као што говориш"; за
све треба усвојити правила славонско-штокавског правописа.52

Може се закључити да је бискуп М. Врховац био непосредни Гајев претходник.

Челник тајног римокатоличког Сениората у Краљевини СХС, д-р Велимир
Дежелић, набрајао је додирне тачке између Врховца и Гаја: „Врховац се бори на
сабору за права хрватског језика, то исто ради Гај; Врховац отвара књижницу, а то
исто ради Гај; Врховац, да придигне књигу, оснива тискару – то исто ради Гај;
Врховац жељкује јединствен народни (хрватски – Н.Ж.) језик – то исто ради и Гај;
Врховац је живо радио о јединственом правопису – то исто и Гај; Врховац позивље
већ 1813. народ на сабирање народног блага – Гај и његови Илири од првог почетка
чине исто; Врховац говори у свом прогласу о илирском језику – Гај и његови
Илири називају свој језик илирским; Врховац пјева чистом штокавштином у
Загребу – Највеће Гајево дјело и његових Илира без сумње је да су изабрали
штокавштину за народно наријечје; Врховац издаје својим трошком многе хрватске
књиге, а сврха му је процват те књижевности – Гај и његови Илири раде то исто;
Врховац води бригу за старе хрватске књиге и настоји их прибавити, гдје му је
само могуће – Гај ради исто; Врховац подржава свезе са славенским учењацима
Добровским, Копитаром и другима – Гај с Коларом, Шафариком и другима;
Врховац с Доротићем говори о хрватским новинама – Гај у истину издаје хрватске
новине. Мислим да се Врховац иза свега тога, што сам споменуо, може пуним
правом назвати претечом Људевита Гаја“.53

Претеча илиризма, Јурај Шпорер, обратио се 1816. Копитару за дозволу да изда

„први хрватски лист" под насловом „Огласник илирски". До издања листа никад
није дошло јер лист није имао подршке. После извесног времена Шпорер
саопштава свој разговор са Копитаром који му је изнео разлоге због којих лист није
могао да успешно излази. Копитар му је рекао следеће: „Ми само строгом и
вјерном слогом можемо напредовати. Зато ће бити врло корисно ако доспијете до
издавања новина да не мислите само на Хрватску, него на све југославјанске
народе, јер нити Далматинац, нити Словенац, нити Истријанин, па баш ни
Славонац, камоли ини Југословени, не би радо пристали на искључиву народност
хрватску...“.54 Ове Копитарове речи сведоче да у његово време хрватско име није
било раширено ван етнички шароликог географског територија тзв. Банске
Хрватске.

Гајеве „илирце“ потресла је појава Вуковог Ковчежића за историју, језик и обичаје

Срба сва три закона (Беч, 1849) и, нарочито, чланак Срби сви и свуда. У том чланку
Вук је утврдио да су Срби сви они који говоре само штокавским наречјем, па били
они у Жумберку или у Врању. Дакле, Срби су „штокавци трију верозакона":
православног, римокатоличког и исламског. Од времена изласка Ковчежића из
штампе не смирује се повика великохрватских идеолога на Вука Караџића.55

Због немоћи историографије да у потпуности реконструише времена славенског

досељења на Балкан, народносног распростирања на Балкану током средњег и
новог века (до XИX века), могу бити од користи и мишљења филолога који су
више од историчара размишљали о проблему српско-хрватско-словеначког етноса
и њиховом територијалном распростирању на јужнославенском простору. Питањем
броја и опсега славенских народности слависти су се бавили највише током XИX
века. Како оцењује Лазо М. Костић, њихови резултати се не подударају, има међу
њима доста принципијелних размимоилажења, али је за све њих заједничко да тзв.
Хрватима дају веома мали територијални простор, а Србима врло велики. Појам
Хрвата се ограничава на само једну сасвим уско обележену „скупину“ на подручју
бивше Југославије. Тако на пр. чешки слависти признају као Хрвате само кајкавце,
док, с друге стране, Словенци сматрају кајкавце за Словенце а Хрвате ограничавају
на чакавце. Према филолозима-славистима, Срби су многоструко бројнији од
Хрвата и простиру се у великом појасу Балкана.

Слависти о језику Хрвата

Лазо М. Костић закључује да „нема баш ни једне, ама буквално ниједне области
Југославије коју су сви велики слависти XИX века признали као несумњиво
хрватску“. Словенац Јернеј Копитар оспорава чак Хрватима као нацији сам Загреб
са околином. Копитарово становиште најбоље се огледа у преписци са чешким
језуитом Јосипом Добровским из 1810. године. Копитар тврди да се
„провинцијални Хрвати“ (из трожупанијске Банске Хрватске – Н.Ж.) тек
последњих двеста година називају Хрватима и то као географски а не етнографски
појам. О томе Копитар у једном писму из 1810. пише Добровском следеће: „Тек од
Фердинанда И (1503-1564) и Леополда И (1640-1705) почео је да се употребљава
географски назив Хрватске и с ону страну Купе... Славонци су српски насељеници
и говоре 'крух' и 'брез' место 'без', право крањски“. У писму од 1. фебруара 1810.
каже следеће: „Ја више верујем Труберу и Крчелићу него Салагијусу што се тиче
Хрвата, да наиме северно од Купе у ствари нема генетских него само географских
Хрвата, а генетски то су само Венди (Словенци)... Није дакле неисторијски кад
Словенци неће да буду Хрвати, већ је то веритатис цауса... Ја сам сигурно толико
праведан према Хрватима као Ваша Пречасност према Словенцима, али погрешан
назив вређа ме (саблажњава ме): ми Словенци не треба да се зовемо Хрвати, него
они сами треба да се зову оно што су, тј. Словенци... Како уопште долазе
Загрепчани ка хрватском пореклу. Не дајмо се, дакле, заварати административном
поделом земаља и назива...“. Копитар пише Добровском 21. априла 1810. следеће:
„Ако су Далматинци Хрвати, qуи церте сунт према Константину (Порфирогениту –
Н. Ж.), а такође Загрепчани, откуд то долази да први, главни Хрвати, српски говоре
а последњи не говоре?"56

Језуита из Чешке Јосип Добровски (1753-1829), „отац славистике“, сматрао је само

кајкавски дијалект као хрватски док је „све друго за њега илирски или српски
језик“. Идући том аналогијом Добровски је само Хрватско загорје и Словенију
сматрао пределом Хрвата, док су „свуда друго живели Срби“. Добровски је
панонске Хрвате делио на праве загребачке Словенце, угарске Словенце и крањске,
штајерске и корушке. По њему, Далматинци су „напола Срби (глагољаши)“, док су
„ћилиричари чисти Срби“. За Добровског Срби су и Дубровчани, Македонци и
Босанци, док су Крањци, „Безјаци“ (Загорци) и панонски Хрвати по пореклу
Хрвати. Добровски је поистовећивао тзв. „далматинско-илирски“ језик са српским
језиком, па је до краја живота остао при гледишту да су Далматинци и по језику и
по пореклу углавном Срби.57

Најпознатији слависта друге половине XИX века, Франц Миклошић, у својој

Упоредној граматици словенских народа Хрвате је редуцирао на сасвим мали и
незнатан простор тврдећи да су сви штокавци Срби, чакавци Хрвати, а кајкавци
Словенци. У Упоредној граматици Миклошић говори о два српска дијалекта (-е и
-ије) и једном хрватском (-и). Икавштину, дакле, узима за карактеристично
обележје хрватског језика, док су екавштина и ијекавштина две групе српског
језика. Ипак Миклошић је тврдио да нису сви икавци Хрвати-чакавци већ да има
икаваца који чисто српски говоре и да имају исту нарав и обичаје.58 Ту је пре свега
мислио на икавце штокавског нарјечја са подручја Далмације, Приморја и Лике. За
Дубровник Миклошић је говорио да до њега никад није допирала чакавштина и да
је увек био штокавски, дакле српски.
Васпитаници језуитског понашања и културе, какви су били илирац и јеронимовац
Иван Кукуљевић, затим Иван Мажуранић и други, одлучно су применили Лојолино
начело: „методе мењамо – циљ изоштравамо“, те су наговорили и навели наивног
Вука Караџића, али и Ђуру Даничића, да у Бечу, 16. марта 1850, потпишу тзв.
Бечки књижевни договор о заједничком језику Срба и Хрвата на штокавском
наречју.59 Поред два Србина договор је потписало и шест римокатоличких
представника: Иван Кукуљевић – Сакцински (из млетачке породице Саки),
Димитрије Деметер (грчко-цинцарског порекла), Иван Мажуранић, Винко Пацел,
Фрањо Миклошич и Стјепан Пејаковић. Договором је заклучено да „један народ
треба једну књижевност да има“, да се између три нарјечја, екавског икавског и
ијекавског одабере „јужно“ тј. ијекавско, с тим да се та три нарјечја не смеју
мешати. Главно питање којем је то „једном народу“ договор био намењен остало је
нерешено, а убрзо ће се показати и нерешиво јер се „један дуго постојећи народ,
српски, стао језички разједињавати, док се други народ, хрватски, непостојећи као
једна реална језичка заједница, почео све више уједињавати, књижевнојезички и
стандарднојезички, око Вук-Даничићевог српског језичког модела упркос својој
супстанцијалној изворнојезичкој нејединствености, тј. стварној тројезичности“.60
Књижевни договор је био значајан практичан успех „илираца“ у спровођењу и
ширењу илирске идеје, па су они текст језичког договора објавили под „илирским
знамењима" (илирским грбом) на првој страни „Народних новина".61

Присвајање српске штокавице и проглашавање исте за општеобједињавајуће

нарјечје хрватског књижевног језика, није наишло, колико нам је познато, на
протест тадашњих српских интелектуалаца; или није имао ко или су били
несмотрено индолентни према подмуклим политичким намерама идеолога
великохрватства по том питању.

У Гајевом Илирском покрету масовно учешће узело је римокатоличко

свештенство.62 Исусовац В. Хорват истиче чињеницу да су из исусовачких
гимназија „стољећима излазили понајбољи писци и просвјетни дјелатници и готово
сви препородитељи завршили загребачку (исусовачку) гимназију, док су двојица
неко вријеме била и у вараждинској (Људевит Гај и Фрањо Рачки)“.

Многи челници Илирског покрета били су римокатолички свештеници нпр. Павао

Штос, фра Мартин Недић и бројни босански фрањевци, жупник Томаж
Миклоушић – претеча илиризма итд. Бискуп Александар Алаговић (1760-1837)
препоручивао је римокатоличком свештенству да чита Гајеве Новине и Даницу.
Проф. Никола Жиц је истицао да је Гај управо у „хрватском свећенству нашао
најискусније и најодушевљеније присташе и помагаче за свој рад и успјех“. Поред
„домаћих људи“ Илирски покрет су подупирали „дошљаци“ римокатолици из
Угарске и Словачке: бан Влашић (иначе Мађар), каноник загребачки Мојзес,
бискуп Александар (Шандор) Алаговић (из Словачке), бискуп-кардинал Хаулик.63
Назадност илираца „мађарони“ су доказивали чињеницом што је међу њима било
много црквених људи. Антун Барац наводи да су „међу најбучније Гајеве
следбенике припадали загребачки сјемеништарци и већина нижих свећеника.64
Виктор Новак је уздизао то „илирско“ свештенство сматрајући га „напредним“,
„слободоумним“ и „либералним“, и одвајао га од клерикалног, назадног
свештенства. У позитивном светлу В. Новак посматра „Збор духовне младежи
загребачке“, којег назива „првим чедом илиризма“. То „прво чедо илиризма“,
међутим, тридесетих година 20. века прераста у реакционарно збориште правашке,
франковачке и усташке младежи.65

У Загребу је, у октобру 1836, основано Народно духовне младежи друштво или
Илирско народно друштво домородне младежи духовне сиеменишта Загребскога.
Друштво је имало стратешки важне циљеве за утемељење хрватства: да учи и
усавршава народни (хрватски) језик тј. српску штокавицу; да набавља књиге за
књижницу и сакупља народне песме; да преводи дела „Светих отаца и добрих
сувремених проповиједи"; да проучава народну (хрватску) историју и педагогију.
Од 1846. Друштво почиње издавати верске забавне и поучне књиге за народ,
посебно за младеж, под називом „Коло младих родољуба“. Године 1857. Друштво
је променило име у Збор духовне младежи загребачке. Јосип Бутурац истиче велике
заслуге Збора у очувању „народности“ хрватске: „Традиција Зборова приповиједа
да је Гај, кад је након укинућа илирског имена малодушност ушла у илирце,
показао руком на сјемениште и рекао: 'Ако ми сви данас погинемо, ови (тј.
клерици) сачуват ће народност нашу!“.66

По узору на загребачке богослове, богослови у Ђакову основали су 1841. године

„родољубно“ друштво Младежи духовна сјеменишта ђаковачкога. „Родољубно“
друштво богослова основано је и у Сењу 1846, па су Загреб, Ђаково и Сењ постали
центри у којима су се „рађале велике препородитељске идеје". Такве идеје ми би
прецизније назвали великохрватско-клерикалним.

Године 1855. босански клерици у Ђакову су оснивали Збор редовничке младежи

босанске преко којег су хтели да се „у народном хрватском и латинском језику
усавршавају“. Године 1876. босански клерици, заједно са „Збором“, прешли су из
Ђакова у Острогон у Мађарској. Фрањевачка босанска младеж враћала се из
Острогона „усавршена у хрватском језику и хрватској књижевности, пуна заноса за
хрватском мисли и хрватском просвјетом“.67 У Збору су стварани школовани
римокатолички клерици који су обављали „пресвете“ мисионарске дужности у
православно-муслиманској Босни и Херцеговини, узгред бележећи српске народне
песме које су објављивали као хрватске.

У таквим активностима нарочито се истицао фра Иван Јукић. Годину дана након
оснивања Илирске читаонице, 1839. основано је Илирско дружтво младежи
Гркокатоличког сјеменишта у Загребу. У време Илирског покрета Римокатоличка
црква је оснивала и друге илирске културне институције. Тако је у Загребу 1839.
године основано Народно илирско складногласја друштво по узору на Коло младих
родољуба, које је било књижевно удружење бискупског сјеменишта. То друштво
имало је задатак да уздиже црквену и народну (илирску, па пором хрватску) песму.
Правилник друштва био је на латинском језику, али се већ у првој години његовог
постојања почео писати „илирским језиком“ тј. српском штокавицом. О имендану
бискупа Хаулика друштво је приредило први концерт. Нарочито је била популарна
песма која је говорила о духовном јединству Аустријског царства и папства: „Боже
живи нашег цара и епишкопа“ (од анонимуса).68

Масовно учешће бискупа, каноника и нижег свештенства у Гајевом Илирском

(хрватском) народном покрету баца ново светло на идеолошку суштину тог
покрета. Хрватска и југословенска историографија и књижевност Илирски покрет у
идеолошком погледу посматрали су као либерални романтичарски покрет младог
грађанског сталежа уперен против декадентних феудоаристократских основа
друштва. Представљали су га као покрет који треба да спроведе национално и
идеолошко освешћивање младе хрватске грађанске класе у национално-либералном
правцу. Међутим, масовно учешће римокатоличког клера и аристократа у
Илирском покрету може се протумачити и као покушај одбране легитимне
идеологије царевине од северног мађарског протестантизма и верског либерализма.

Наиме, од времена аустријског цара Фердинанда И (1527-1564), у северној

Угарској се појавио велики број присталица реформације. Цар Рудолф ИИ (1576-
1608), као горљиви противник реформације, проводио је строге мере против
угарских протестаната. У фебруару 1604. саборским чланцима додао је и чланак
XXИИ којим је не само одбио молбе угарских протестаната већ је потврдио све
привилегије издане у корист Римокатоличке цркве од времена светог мађарског
краља Стефана. Против таквих царских одлука протестант Стјепан Бочкај у
Мађарској је покренуо буну. По склопљеном примирју, 23. јуна 1606, Цар Рудолф
ИИ „уредио“ је угарске верске послове. Било је одређено да племство и грађани
Угарске могу слободно исповедати веру коју хоће. Тако су римокатолицизам и
реформација постали равноправни, док је чланак XXИИ из 1604. био брисан.69
Краљ Рудолф ИИ истурио је банску Хрватску као брану протестантском надирању.
Сабор у Загребу је 10. априла 1606. иступио против слободе вероисповедања и
изразио жељу да остане у важности Рудолфов чланак XXИИ из 1604. године.
Нешто касније, 16. јануара 1608, краљ Рудолф је, како истиче проф. Никола Жиц,
санкционисао закључак сабора у Загребу о искључивом признању римокатоличке
вере унутар Хрватске и Славоније. Тако је на снагу ступио верски закон супротан
ономе у Угарској. Тридесетих година XИX века Мађари су захтевали да се
протестантима даде грађанско право и у Хрватској, тј. да се укине засебни
„хрватски вјерски закон" из 1608. године.70

„Протестантско питање“ постало је кључно у споровима између Пеште и Загреба и

на крају довело до Илирског покрета којег је, поред осталог, изазвао верски
несклад између протестантског и римокатоличког дела Царевине.

Сабор у Загребу састао се 11. јула 1832. „у новом душевном расположењу“,

одлучан да „хрватски посланици остану непоколебљиво код дојакошњега
становишта у питању протестаната“. У пожунском сабору 1832-1836 било је
присутно „протестантско питање“, али су „хрватски посланици (прецизније речено
римокатолици – Н. Ж) непоколебљиво бранили свој древни вјерски закон не
допуштајући да им се то право отме“.71 Предвиђајући сигурну победу хрватског
(римокатоличког) гледишта у сукобу са Мађарима, бискуп загребачки Алаговић је
8. септембра 1833. посебном „закладницом“ уз „полог“ од 3.000 форинти у столној
цркви загребачкој утемељио „лијепу побожност на част Блаженој Дјевици Марији...
с врућим жељама да се протестантски захтјев Мађара отклони од Хрватске“.72
Илирски покрет је, дакле, имао и „преважне“ верске задатке јер је требало, у
интересу „апостолске“ Аустрије, чисто римокатоличко царско подручје (Банску
Хрватску) одбранити од северне мађарске протестантске најезде. Управо из тог
разлога Хрватска и хрватство ће током XИX века имати све већи значај за интересе
Хабсбуршке монархије којој је римокатолицизам означавао државни опстанак пред
све израженијим мађарским претензијама за самосталношћу.

Први весник тог новог благонаклоног односа према Хрватској и хрватству уочава
се са стварањем хрватске метрополије. Наиме, цар Франц Јозеф је 12. августа 1850.
дао дозволу да се Загребачка бискупија уздигне на ранг надбискупије. У децембру
1852. папа Пије ИX издао је булу „Уби примум плацуит“ којом је одредио да се у
Загребу, „који има једну тисућу кућа и 13.000 становника, бискупија подигне на
ранг надбискупије. Уједно јој је, као метрополији, придружио бискупије које су до
тада припадале мађарским надбискупијама (калочкој, бачкој, острогонској) и то:
босанску или ђаковачко-сријемску, сењско-модрушку или крбавску и крижевачку
бискупију. Од тог времена је „загребачки натпастир“ хрватски метрополита те је у
црквеном погледу престао мађарски утицај на „хрватски народ“.73

Илирско име није се свуда одомаћило и примило, нарочито не код Срба, који су се
одлучно одупрли настојањима да им се оно наметне. Већ 1843. године било је
забрањено из разлога како би Аустрија угодила Турској и Мађарској. Југославенско
име је наследило илирско и то највише захваљујући активностима бискупа Ј.
Штросмајера и каноника Фрање Рачког.74

Историју хрватског народа Рачки је са „посебном љубављу“ проучавао, сматрајући

да је она Божје дело и резултат стваралаштва самог хрватског народа. Истицао је
народе Хабсбуршке монархије као народне и историјске индивидуалности. Ти
народи ушли су у оквир Хабсбуршке монархије „под увјети светих уговорах“, у
тежњи да осигурају своју особеност у заједници с осталим народима Средње
Европе. Рачки је изводио начело федералистичког преуређења Монархије с
јемством учвршћења народних и „повијесних“ индивидуалности њезиних народа.
Идеја југославенства, као пре илирска идеја Љ. Гаја, функционисала је код Рачког
као хрватска национална интеграцијска идеологија, са задатком да мобилише
хрватску интелигенцију на путу изградње модерне хрватске културе и просторно
што шире хрватске државности. Поводом 25-годишњице Југославенске академије
знаности и умјетности Рачки је и сам истицао да је она своју мисију, која је требало
да обухвати цели југословенски простор, почела од хрватства: „Академија малог
презреног хрватског народа имала је 'сиело у души Хрватства'„.75

Старчевић
Творац великохрватске правашке идеје Анте Старчевић је био под јаким утицајем
Ритеровог свехрватства заснованог на римокатоличкој основи. Управо су А.
Старчевић и Е. Кватерник Ритерово свехрватство истицали као програм свог
„праваштва“. Ритерову Цроатиа редивива су посебно ценили због њезиног
историцизма, терминологије и истицања хрватског имена.76 Крижанићево дело
није у то време могло утицати на политичку мисао у Хрвата зато што се за њега
није знало све до краја шездесетих година. Наиме, открио га је тек 1869. Иван
Кукуљевић – Сакцински.

И Старчевић је у младости био одушевљени присташа илирског покрета из кога је

и политички поникао. Револуционарне 1848. године у заносу је славио бана
Јелачића и изразио веру у скору обнову некадашњег легендарног хрватског
краљевства које је, према њему, обухватало крајеве „од мора па до воде Муре, од
Љубљане па до града Јајца“.77 Године 1851. осудио је употребу српског имена за
народне песме које је издао Вук Караџић. Старчевић је, служећи се некритички
историјским изворима, порекао српском имену етничко (народно) обележје.
Практично, А. Старчевић је осуђивао све оно што би евентуално сметало ширењу и
стварању велике хрватске државе. Педесетих година XИX века он је осуђивао
устанке босанске (српске) раје против босанских ага и бегова. Године 1858. први
пут је изразио своје уверење о босанским муслиманима као „по керви и језику
најчистијом браћом“.

Старчевић је предлагао да Хрватска уреди односе са Аустријом и Мађарском кроз

међународне уговоре. Предусловом за то сматрао је успостављање целовитости
„хрватских земаља“, тј. Хрватске, Славоније с Границом, Далмације и Међимурја, а
„приволенијем становништва“ требало је да им се придружи и „сав јужно и северно
западни крај некадашње велике Краљевине Хрватске“, како Старчевић назива
славенске земље, у којима живи „ по керви, по језику, по прошлости, и ако Бог да у
будућности један те исти народ“.78

Анте Старчевић је био оличење борбеног хрватског национализма у настајању. У

његовим очима Хрватска је независна земља која је у прошлости од добре воље
ушла у персоналну унију с Мађарском и Аустријом. Старчевић је развијао мисао
„хисторијског државног права Хрватске“. Књижевни критичар Јован Скерлић,
српски либерал који иначе није познавао сврху рада на стварању митоманске
хрватске историографије, тврдио је да славенска мисао, југославенска идеја,
народна политика српско-хрватска, нису имали огорченијег противника од вође
хрватских праваша. Старчевић је презирао славенство. Говорио је да између
Хрвата, Чеха, Пољака и Руса, нема никаквог јединства, ни крвног ни језичког. По
њему, Срби су само географски појам, српска историја не постоји, српски језик је
измишљотина. Српство су у најновије доба створиле Русија и Аустрија. Све што је
добро код Срба то је само хрватско. Он је писао о хрватској династији Немањића;
на Косову је било свих само не Срба. Оно што се у његово време звало Србима то
су похрваћени Власи, Арбанаси и Цигани, нечиста раса. Само из велике мржње
према Србима говорио је о Бугарима са много нежности. Турска је за њега била
културна земља.79

Кроатизација српског језика и књижевности

Против жестоких напада на српство и историографских фалсификата Штросмајера

и Рачког и праваша Старчевића и Павлиновића, устали су далматински Срби
окупљени око Српског листа (Сава Бјелановић, Лазар Томановић и други). Такво
хрватство које не постоји, већ се ствара, Српски лист је називао анахронизмом чију
погонску снагу чини свештенство. „Света дужност“ римокатолика је „да све учини
за вјеру, дакле и да ратује противу православља и мухамеданства", а за Српски глас
је било потпуно извесно „да су у борби против Српству вође језуити и фратри док
су Хрвати само војници а хрватска мисао просто оруђе“, те да су фратри и језуити
„стари и познати носиоци туђинске мисли, који под маском хрватства шире
средњевјековну вјерску борбу, што је највећа увреда и понижење двадесетом
вијеку“.80

Питање Качићевог „словинства“ међу првима је разматрао Бокељ Лаза Томановић

из Лепетана. Он је утврдио да Качић хрватско име сматра истоветним или бар
посве блиским крањском, односно словеначком имену, па је на тај начин житеље
„кајкавске“ Хрватске, као и Копитар, подводио под словеначку народност. На тој
тврдњи Томановић је темељио тезу да је хрватско име, у то време везано за простор
кајкавске Хрватске, за Качића географски а не национални појам, те да је у
Немањино време „словинство“ значило исто што и српство.81 Према Томановићу,
дакле, Качић, али и дубровачки писци, кад кажу „словинство" мисле на српство:
„Како православни Срби у оно време нису могли сматрати Србима иноверце
подложне Папи, Срби-католици траже опште име и налазе га у имену
словинском".82

Томановићу је четири године касније одговорио Фрањо Рачки, тврдећи да је Качић

Хрват „који обухваћа својом мишљу цијело јужно словинство, што није чак ни
нешто ново“, па помиње имена Љ. Цријевића, Ф. Вранчића, М. Орбинија, који су
писали о славенству. Инцидент са Томановићем „потакао“ је Рачког на
„истраживање“, па је „открио“ да је „код Хрвата још у XВИ стољећу постојала
национално-језичка свијест која увјетује извјесну оријентацију старе хрватске
књижевности“. Ф. Рачки је, без било каквих озбиљних доказа, непоколебљиво
тврдио да је хрватски језички национализам постојао и у Средњем веку. Качићу је
накнадно приписано да је афирмисао модерни хрватски патриотизам код народа.
Из тврдњи Рачког настала је „истина“ да је камен темељац „словинског
патриотизма" његов непосредни хрватски патриотизам, па је „словинство" (поред
илирства) постало синоним за хрватство.83

Поводом свечаности откривања споменика фра Андрији Качићу-Миошићу у

Макарској 1890, лист Српски глас је негодовао јер је читавој свечаности дат
хрватски карактер, односно, идеолози хрватства су покушали да „преузму славног
српског пјесника“ и да уз помоћ дела овог „имитатора народне поезије" надокнаде
оно што им недостаје а то је сопствена културна баштина.84

Томановић је стално истицао да је српски народ раскомадан „на толико страна да

ни пољски народ није грозније“. Међутим, јединство српског народа опстајало је
„чврстом свезом једнога истовјетнога језика": „Ја сам био у Сријему, Бачкој,
Банату и Шумадији; путовао сам кроз Далмацију, Црну Гору и Херцеговину;
говорио сам са Бошњацима и Личанима: и свуда сам нашао један истовјетни језик.
Само што неке групе изговарају лијепо, неке липо, неке лепо итд, у томе је сва
разлика! Кад се састане Далматинац, Бошњак, Црногорац, Шумадинац и Бачванин
најпростији, они се разговарају као да су се у једном селу родили и подхранили.
Таквога јединства језичкога на оволиком простору не знам имали иједно племе у
словенству, али знам да га нема ни њемачки ни италијански народ. Овијем истијем
језиком писали су дубровачки пјесници, писао је Качић и испјеване су народне
пјесме, које нам данас служе, као образац како ваља писати. Друкчије, све што се
боље усавршава наш књижевни језик, све се више истовјетује језику што се чује по
народу од Скадра до Задра и Будима. Или ти, наш књижевни језик и језик народни
један је исти, што опет ни један народ нема. У Словенству, у науци овај језик и
језик народни један је исти, што опет ни један народ нема".85

Он је истицао да српски језик зовемо и „хрвацким“, али да тај назив није тачан:
„Хрвацкијем језиком није фра Андрија Качић пјевао. Да је пјевао хрвацкијем
језиком ми га не бисмо разумјели, као што не разумијемо што се писало хрвацки
прије педесет година, и што данас зборе островљани од Задра до Сењске ријеке и
становници око Загреба и Крижевца. Хрвати су почели тек од Гаја мало по мало
присвајати наш језик у књижевности, али га у животу неће никад увести, и овај
језик сада називамо хрвацкијем“.86

Томановић у свом времену очигледно није могао предвидети да ће хрватски језик

постати посебни међународно признати књижевнојезички стандард.
Римокатолички фалсификатори српске културне баштине неуморно су радили.
Далматински Српски глас био је нарочито огорчен када је Матица хрватска већ
1897. и 1898. године под хрватским именом објавила две књиге српских народних
песама о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу и другим српским јунацима. Сличан
фалсификат Матица је направила и 1888. објавивши Искрице Николе Томазеа. У
овом издању илирско име је замењено хрватским.

Српски глас је овај поступак оштро осудио и поменуо издање Искрице у коме је
Томазео илирско име заменио српским. Томазеова српска осећања доказивала су
његова дела: иако је под илирским називом објавио песме о Косову и Краљевићу
Марку, он је наглашавао да су то српске песме.87

По промјенама имена речника фрањевца Драгутина Парчића види се на који начин

је хрватско име постепено продирало у Далмацију и то избацивањем српског
илирског имена. Наиме, каноник ватиканског Илирског завода св. Јеронима, фра
Драгутин Парчић, саставио је Рјечник илирско-талијански (српско-италијански)
који је објављен у Задру 1858. године, затим 1858-60. године Воцаболарио
италиано-славо. Друго издање речника из 1868, објављено такође у Задру, носило
је назив Воцаболарио италиано-славо (насловна страна), Воцаболарио италиано –
илирицо (цроато), унутрашња страна речника. Дакле, стидљива појава хрватског
имена уоквиреног заградом.

Са ширењем хрваштине током друге половине XИX вијека у Далмацији, речник у

издању из 1901. поприма потпуно хрватско рухо и носи назив Рјечник хрватско-
талијански. „Чувени“ хрватски језикословац др Људевит Јонке у својој
енциклопедијској јединици о Драгутину Парчићу, фалсификаторски наводи да је он
написао „неколико издања талијанско-хрватског и хрватско-талијанског рјечника“.
За њега су то били први талијанско-хрватски речници „новијег времена“, дакле
постојали су вјероватно и некакви из старог времена. Јонке је даље фалсификовао
чињенице па је тврдио да је Парчић написао „граматику хрватског језика на
талијанском“ која међутим носи назив без помињања хрватског имена, али зато уз
помињање Славена, односно Срба (Грамматица делла лингуа Слава, 1873).88

Српско илирско име носе и други речници, на пр. речници Руд. В. Веселића Речник
илирског и немачког језика, Беч, 1853; Речник немачког и илирског језика, Беч
1854. Хрватски језик није још увек био пројектован. У сврхе стварања хрватске
јуначке епске књижевности, у Загребу се од 1896. почињао објављивати зборник
Хрватске народне пјесме. До 1939. године објављено је укупно осам томова. Крајем
XИX и почетком XX века фрањевци у Босни и Далмацији почињу да промовишу и
истичу „хрватске гусларе“ и „хрватске јуначке пјесме“. Фрањевац Силвестар
Кутлеша из Имотског чак је 1939. године објавио јуначке народне (хрватске) песме
из Имотске крајине.89 Хрватска ревија 1940. године такође је објавила јуначке
народне пјесме из Имотске крајине подводећи их под хрватске народне песме.90 Д-
р Мате Ујевић објавио је у Загребу 1938. године Хрватску народну пјесмарицу.
Нови импулс похрваћивању српских епских народних песама 1964. године дала је
Матица хрватска објављивањем Народних епских пјесама (у два тома) које су
изашле у оквиру вишетомне едиције Пет стољећа хрватске књижевности. У
предговору Олинко Дероко истиче да слава „наше“ (хрватске) епске поезије
започиње са „Асанагиницом те неким Качићевим пјесмама за које је Талијан
Фортис мислио да су народне... Први познати запис наших (хрватских – Н.Ж.)
епских народних пјесама настао је у XВИИ стољећу, а начинио га је хрватски
великаш и уротник Петар Зрињски“.91 Међу хрватске епске песме уредништво
Матице хрватске уврстило је песме српског јуначког епског циклуса које певају о
међусобној борби српских ускока и хајдука са муслиманским (турским) јунацима.
Типичан пример таквог епског садржаја је песма Писма од Нуке барјактара у којој
се помињу српски јунаци из Равних Котара (девет Вучковића, Илија Жарковић и
други) који се сукобљавају са турским ратницима. „Данак у крви" постаје
„потресни призор“ везан искључиво, ако се изузме „шпањолска народна романса",
за хрватску епску поезију.92 Не помиње се никакав хрватски епски лик, али зато
Матичино уредништво, у правашком и „ендехазијском“ маниру, под Хрвате
насилно подводи и српске јунаке исламске вере (муслимане).
Покатоличени српски гуслари из Имотске крајине, српског презимена а католичког
имена (Мате Галић, Иван Кутлеша, Мијо Шкоро, Анте Лончар, Иван Марић, Иван
Вучковић и други), одједном, према фрањевачкој епској верзији, „пјевају лијепим
хрватским језиком“ о „крвавим окршајима између хрватских кршћанских и
муслиманских јунака“. О Србима, српском имену и православљу нема ни помена.
Српско становништво, које је патило под турским ропством, у најбољем случају
називано је „кршћанским“, па се обично помињу „кршћани Крајишници“.
Ствараоцима „хрватске народне епике“ био је у тим тренуцима потребан
свехришћански екуменизам како би се искористила православна (српска) епика за
великохрватске националне претензије.

Фрањевац Силвестар Кутлеша је чак ијекавски језички облик, који су

употребљавали поменути гуслари, преводио на икавицу која је с временом од
српског претворена у језички облик католика (Хрвата).93 С друге стране, Матичин
приређивач „хрватских јуначких народних пјесама“, Олинко Дероко, комотно
тврди да су Вук Караџић, фра Грга Мартић и Б. Богишић икавске језичке облике
претварали у ијекавске.

Поједини теоретичари и историчари књижевности истицали су да су „хрватске“

јуначке пјесме из Имотске крајине преузете „из других наших крајева“ и из других
зборника јуначких песама. Антун Шимчик је упозоравао да у Кутлешиној
Пјесмарици има песама преузетих из Караџићевог зборника (Женидба Милић-
барјактара, Женидба Ивана-Илије Смиљанића, Сестра Ђурковић сердара и Зукан
барјактар, Бајо Пивљанин и бег Љубовић итд.). За овакву Шимчикову констатацију
сматрамо да није потребна никаква додатна аргументација, јер је из њиховог назива
очито да наведене песме припадају српском епском јуначком циклусу. У својој
немоћи да аргументовано побију српски карактер јуначких народних песама,
римокатолички књижевни „стручњаци“ су стално понављали тврдњу да је Вук
Караџић „посрбљавао“ народне песме и да их је „мијењао према својим
граматичким, лексикалним и естетским начелима“.94 Шимчик је такође тврдио да
је одређен број песама из Кутлешине Пјесмарице преузет из збирке коју су
објавили фрањевци Франо Јукић и Грга Мартић под насловом Народне пјесме
босанске и херцеговачке (Мостар, 1892).95

Најзначајнији и најплоднији писац „хрватских повијесних приповијести", Аугуст

Шеноа, уопште није био хрватског порекла. Његовог оца, посластичара Алојза,
довео је 1830. из Будима у Загреб загребачки бискуп Александар Алаговић. Чешки
језик својих предака Алојз је у потпуности заборавио, а говорио је само немачки и
мађарски. Шеноина мајка Терезија била је ћерка Мађара Максимилијана Едуарда
Рабача (Рабацс).96 Међутим, нехрватско порекло није му сметало да напише бројне
псеудоисторијске романе и приповетке у којима је истицао и величао Хрвате,
хрватство и римокатолицизам. У историјској приповијести Чувај се сењске руке он
Хрватима, додуше преко јуначких подвига српских ускока, оставља следећи
аманет: „Сине хрватски! И у твом срцу гори божји пламен, и твоје груди су крути
камен; сине хрватски, памти до гроба старинску пјесму: Чувај се сењске руке!"97
На обликовање историјске свести хрватског национа нарочито је утицала културна
елита која је популарисала и усвајала вредности књижевних дела која су својим
садржајем извирала из „радикалног католицизма“.98 У делима савремених
хрватских књижевника и књижевних историчара Дубровник је на пример
представљан као старо хрватско културно средиште,99 иако он у раздобљу од XВИ
до XИX века није имао никакво хрватско народносно обележје.100

У то време Дубровник је био римокатолички град мешане латинско-славенске

културе, са доминацијом романских културних елемената. Католичанство, па
потом и хрватство Дубровника, захваљујући интензивној вековној активности
фрањеваца и језуита, нарочито у раздобљу тзв. „католичке обнове“
(противреформације), успешно је укорењено у савремени Дубровник. Нарочито се
осећао утицај исусоваца на културни и политички живот Дубровника.101

Рефлексије данашњег хрватства у далеку прошлост интензивно су преносили

хрватски грађански, нпр. Стјепан Радић102, и клерикални политичари, а нарочито
хрватски књижевници и књижевни историчари. Тако је Марин Франичевић
приписао дубровачком песнику Мавру Ветрановићу (1482-1576) да се он обраћа
„славним Хрватима, браниоцима Клиса"103, иако је непобитна историјска
чињеница да су у Клису живели и Клис бранили ускоци – православни Срби, који
после пада града, 1537. године, прелазе у Сењ, и, временом, прозелитским чином,
постају унијати настањени у Жумберку. На сличан начин, пораз мађарске војске на
Крбавском пољу 1493, коју је водио мађарски бан Емерик Деренчин
(Дереннценуи), М. Франичевић, преко стихова Ветрановића, интерпретира као
„хрватску славу".104

Јунаке косовског, хајдучког и ускочког епског циклуса, хрватски књижевни

теоретичари, нарочито они монашког фрањевачког порекла, знали су приписати
хрватској јуначкој епици. Котарски и сењски српски ускоци и епски јунаци (Стојан
Јанковић, Вук Мандушић, Илија Смиљанић, Комљен барјактар, Тадија Сењанин,
Иван Сењанин, Ускок Радојица др.) насилно су уклапани у хрватске епске песме и
носили хрватско народносно име. Клерикалац Драгутин Нежић прогласио је Сењ
„средиштем најљепшег циклуса хрватске народне епике из доба турских ратова“.
Зато и град православних и римокатоличких србских ускока проглашава
„најхрватскијим хрватским градом".105 За Илију Смиљанића се обично говорило
да је син хрватског јунака Петра Смиљанића и да је био харамбаша хрватских
ускока. Песма о Смиљанићима ("Смиљанићу, Смиљанићу покисло ти перје") у
савременој хрватској верзији третира се као стара католичка далматинска
(хрватска) песма.106 Превиђа се податак да су Смиљанићи били пореклом са
српске Удбине у Лици. Вук Мандушић је такође представљан као хрватски јунак и
одбацивано је његово српско порекло. Фрањевачка свехрватска национална
пропаганда представљала је муслиманске ("турске") јунаке као „јунаке хрватских
муслиманских народних песама".107
Слично су радили и световни хрватски књижевни историчари. Рафо Богишић је, на
пример, истицао да се „поред фрањевачке католичке књижевности, и неовисно од
ње, јавља у Босни крајем XВИ стољећа, а обилније у XВИИ стољећу, и друга једна
књижевност на хрватском језику: књижевност босанских муслимана писана
арапским писмом. Називамо је 'аљамиадо поезија' према арапској ријечи
'алаџамије', која значи страни, неарапски“.108 „Хрват муслиманске вере“,
„обзораш“ Мухамед Хаџијахић, пише о почецима хрватског муслиманског
пјесништва109 и о „Хрватској муслиманској књижевности прије 1878. године“.

Истакнути центри моћи у хрватској нацији, нарочито црква и националне установе,

великим финансијским средствима подупирали су националну издавачку
делатност. У раздобљу Краљевине Југославије, Матица хрватска је издавала око 30
књига годишње у тиражима који су били незамисливи у другим југословенским
центрима. Рекордни тиражи су се кретали око 10.000 примерака, док је уобичајен
тираж износио између две и пет хиљада примерака. Међутим, та књижевност,
заједно са огромном продукцијом католичког Друштва св. Јеронима, својим
садржајима попуњавала је готово искључиво школске и универзитетске уџбенике,
како би се омладина у најранијем узрасту и у што већој мери потчинила идеологији
„народног (хрватског) колектива“. Тиме се зачињала целокупна друштвена свест
код Хрвата, радикално супротстављена другим нацијама и вероисповестима. До
отворене мржње био је само један корак.110

Други важан сегмент ове добро смишљене и плански усмерене књижевности, а

далеко од тога нису биле ни историографија и географија, била је продукција књига
и брошура за народ, за сељаке нарочито. „Дубоки вјерски осјећај народни и
стољетни културни утјецај католицизма на књижевност, припадају међу најважније
факторе хрватске књижевне повјести“ – категоричан је језуита др Антун
Бонефачић у својим написима о хрватској књижевности који су излазили у
Хрватском листу, почевши од 25. децембра 1941. Друштво св. Јеронима је за 73
године постојања штампало близу десет милиона примерака „књига за народ“, у
633 издања. Под окриљем Цркве ове књиге су, како истиче Ђ. Станковић, под
девизом „Књига у сваки хрватски дом“, дељене сељацима бесплатно или продаване
по изузетно повољним ценама. „Зато не чуди“, пише Ђ. Станковић, „с колико
ревности су у Краљевини Југославији осниване читаонице, покретне библиотеке;
што се у свакој хрватској кући могао наћи или 'Пучки календар' или 'Даница' или
по неколико књига Друштва св. Јеронима и Матице хрватске. На томе се градила
развијеност хрватских културних установа и митологија о културној
супериорности хрватског над српским народом, без обзира на садржај и естетске
вредности 'произведених дела'. Била је важна њихова политичка (и национална –
Н.Ж.) функционалност“.111

Најзаслужнији за настављање континуитета и даљни развој савремене митолошке

хрватске историје су римокатолички редовници Крунослав Драгановић и фра
Доминик Мандић. Властима Републике Хрватске послужила је као идеално
пропагандно средство Мандићева „компаративна повијесна синтеза“ под
тенденциозним називом „Срби и Хрвати два стара различита народа“ (Загреб,
1990). Већ сам наслов открива Мандићеву конструкцију о народима формираним у
далекој прошлости који, према наслову, немају ништа заједничко. У Мандићевој
књизи се управо наводе неприхватљиви аргументи који су у функцији сведочанства
о Србима и Хрватима као расно различитим народима.

У наведеном делу Мандић нам се представља као „врстан филолог“. Довољно је

навести само пар наслова поглавља па да се види сва величина његових
„филолошких" умотворина ("Долазак Славена штокавских икаваца на Балкан",
„Долазак Славена штокавских екаваца на Балкан"). Мандић у ИВ поглављу књиге
расправља о хрватском „Дувањском сабору године 753"112, иако историографија
до данас није успела да утврди ниједну историјску чињеницу о хрватској историји
ВИИИ века.

Великохрватска ватиканско-хабзбуршка национална идеја, која је била „језичко-

национално“ оријентисана, са све израженијим присвајањем ијекавско-икавске
српске штокавице, била је у почетку за окупљање аустро-угарских јужних Славена
(углавном Срба), које је у све већој мјери претварала у Хрвате.

Од феудално-сталешког митолошког хрватства идеолози великохрватства су

преузимали име, митолошке симболе, митолошку назови традицију, државно-
правну аргументацију (односно, хрватско државно право, Хрвати као једини
политички народ), док су од аустро-римокатоличког национализма преузимали
љубав према хабсбуршкој династији и великој аустријској домовини. Феудално-
сталешки митолошки национализам хрватства и аустро-римокатолички
национализам, у потпуности су били јединствени у мржњи и аверзији према
православним Србима.

Прелаз од аустријске националне оријентације на самохрватску био је постепен,

док је између чисте аустријанштине и чистог самохрватства било много нијанси и
прелазних облика. За хрватске ексклузивне струје било је више гласача
(присталица) у Хрватској и Славонији (за „праваше“, „франковце"), док је за
аустро-римокатоличку струју више гласало српско-римокатоличко пучанство
Далмације, Босне и Херцеговине. Како је истицао правник и историчар др Богдан
Прица из Коренице, у римокатоличким српским земљама постојала су два свијета:
доњи у коме је с малим изузецима владала аустрофилија и србофобија, под разним
именима (хрватским, кршћанским, аустријанским), и горњи свијет (слој) у коме су
се бориле присталице јединства (аустријског али и југославенског, односно
аустрославистичког – СХ коалиција) с присталицама искључивог великохрватства.

„Цивилизаторска" мисија римокатолицизма и хабзбурговштине појачавана је

осјећањем културне супериорности римокатоличког народа због вјерске
искључивости и посебности у односу на шизматичке Србе. Културна супериорност
наметана је вјером у културну мисију римокатолика ("ин партибус инфиделиум").
О тој лажној културној супериорности аустријских римокатолика правник и
историчар др Богдан Прица је имао своје мишљење: „Јер, мада су на те крајње
католичке народе падали само последњи одбљесци онога сунца цивилизације које
је било на зениту у западној Европи, они код својих источних сусједа, избјеглих
или ослобођених испод татарског, односно турског јарма, нису могли наићи ни на
онај степен материјалне културе на коме су се сами налазили".

Прављењем цивилизацијских разлика између православних Срба и Срба

римокатолика (све већих обожавалаца великохрватске идеје), идеолози хрватства
су на лак начин могли изазивати нове вјерско-националне сукобе, и то захваљујући
антисрпским правашким странкама Анте Старчевића, Кватерника, Миховила
Павлиновића, Јосипа Јошуе Франка, Иве Продана и Миле Старчевића, Стјепана
Радића и других. Правашка омладина је већ 1876. године изражавала велике
симпатије за Турке у српско-турском рату 1876. године. Чак је и један од идеолога
великохрватства, и писац митолошке историје Хрвата, Фрањо Рачки, био искрен па
је у „Обзору“ од 9. фебруара 1881. написао: „Али ниједно племе славенско није
Старчевићевој странци тако мрско кано што је Хрватима најсродније Српско. Та се
мржња протеже на све што по историјском развитку чини засебност српског
народа. Мрзи се српско име, мрзи се источноправославна вјера, мрзи се писмо
ћирилско; бијасмо овдје у Загребу свједоци како Старчевићанска младеж снуби
(наговара – Н.Ж) Бугарску на савез проти Србима".

1 Ј. Шидак, Кроз пет стољећа хрватске повијести, Загреб, 1981, 81.

2 Исто, 82.

3 Интересантно је поменути савремене „језикословне" конструкције исусовца В.

Хорвата и његово произвољно везивање, у Ритеровом маниру, појма илирства са
хрватством: „Већ Кашић, писац прве хрватске граматике и Микаља, писац
рјечника, изразом 'лингуа иллyрица' означавају хрватски чакавски и штокавски. А
врличанин фра Филип Грабовац даје својој књизи пјесама и прозе назив 'Цвит
разговора народа и језика илиричког алити рвацког', па је јасно да он илирско име
употребљава и за хрватски народ и за језик“. В. Хорват прихвата мишљење Ј.
Шидака „да илирско име није препородном покрету наметнуо Људевит Гај – како
се понекад у новије време тврдило – већ га је читаво препородно покољење
усвојило као наслеђе древне прошлости, увјерено да ће се њиме моћи најлакше
пребродити регионални и покрајински партикуларизам првенствено хрватских а
затим и јужнословенских земаља уопће“. (В. Хорват, Црква у хрватском
препородном покрету, Загреб, 1986, 87).

4 Исто, 26.

5 В. Штефанић, Кашић Бартол, Енциклопедија Југославије, Загреб, 1962, 223.

6 В. Хорват, н.д., 26.

7 С. Антољак, Прилог биографији хрватског пјесника Јурја Бараковића, Грађа
ЈАЗУ, 1952, 22-24.

8 Енциклопедија Југославије, 4, Загреб, 1986, 643.

9 Леваковићев учитељ био је Фрањо Главинић (1585-1652) из Канфанара у Истри.

За њега В. Штефанић каже да је био старешина „фрањевачке Провинције Босне
хрватске“ (питање је да ли у оргиналу стоји хрватски, „словински“ или илирски
назив – Н.Ж.) са седиштем на Трсату. Црквени синод у Брибиру поверио му је
ревизију и издавање литургијских књига за хрватске глагољаше. Конгрегација за
пропаганду вере позвала је Главинића у Рим да води и надзире штампање Мисала и
Бревијара на старославенском језику. Међутим, он је одбио да оде у Рим па је
уместо њега те књиге штампао његов ученик Р. Леваковић. Главинић је био
компилатор већег броја историјских и набожних књига на латинском, италијанском
и „хрватском“ језику (Енциклопедија Југославије, том 4, Загреб, 1986, 406-407).

10 С. Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XВ-XИX

век), Београд, 1993, 31.

11 Ј. Шидак, Кроз пет стољећа хрватске повијести, Загреб, 1981, 125-126.

12 Енциклопедија Југославије, том В, Загреб, 1962, 521.

13 Исто, 522.

14 Енциклопедија Југославије, том 5, Загреб, 1962, 416.

15 Исто.

16 Исто.

17 Исто.

18 Кукуљевић истиче „да је дух народности и у њем силније се развио неголи дух
вјерозакона“. Ипак и Кукуљевић допушта да је, долазећи у Русију, „носио
можебити у грудих тајну жељу да руски народ споји у вјери са западним свиетом и
западном културом“ (Ј. Шидак, н.д, 88-89).

19 Исто, 99.

20 Многи историчари и писци у Крижанићевој источној активности првенствено су

видели мисионарску активност привођења православних Риму. Историчар Никола
Радојчић је говорио да је у Крижанићево време „ваздух у Риму мирисао на унију“.
Он је у Крижанићу видео искључивог прозелиту (Н. Радојчић, Јурко Крижанић –
Србљанин, Друштвени живот, И, Београд, 1920). Према Милчевићу, верско
уједињење свих Словена с Римом била је Крижанићева главна мисао и жеља (Иван
Милчевић, Јагићев живот Јурја Крижанића, Књижевни југ 4, Загреб, 1919). Петар
Гргец је истицао да је Русију, по Крижанићеву мишљењу, било могуће довести до
црквеног јединства помоћу подизања просвете и одушевљења за словенску
узајамност.

21 Н. Шкеровић, Ђуро Крижанић, Његов живот, рад и идеје. Посебна издања САН
109, Београд, 1936.

22 Ј. Шидак, н. д., 108-109.

23 Исто, 109.

24 Ј. Бадалић, Јурај Крижанић – пјесник Илирије, Загреб, 1958, 5-23 (цит. према: Ј.
Шидак, н. д., 110-111)

25 Енциклопедија Југославије..., 418.

26 Ј. Шидак, н. д., 132.

27 Исто, 134.

28 Андрија Качић – Миошић (1704-1760) образовање је стекао у фрањевачком

самостану у Заострогу. У фрањевачки ред ступио је у 16. години, да би после
годину дана новицијата отишао у Будим на студиј теологије и филозофије. Од
1730. је лектор филозофије у заострошкој самостанској школи, па потом професор
филозофије на богословији у Шибенику. Од 1745. живењо је у самостану у
Сумартину на Брачу, у ком је од 1747. до 1749. био гвардијан (Енциклопедија
Југославије, 5, Загреб, 1962, 169).

29 А. Качић, Разговор угодни народа словинског, Загреб, 1889 (цит.према: В.

Новак, Антологија југословенства..., 702).

30 А. Качић – Миошић, Разговор угодни народа словинскога и Корабљица, Загреб,

1967, 19-20.

31 Енциклопедија Југославије, 5, Загреб, 1962, 201.

32 В. Новак, Антологија југословенства..., 25. Јакша Равлић, писац увода за књигу

Разговор угодни народа словинског (Загреб, 1967), Грабовчев летак, у коме се
спомињу „официри илирске народности“ ("ин версо иллирицо сопра"), једноставно
преводи као „официри хрватске народности“ (А. Качић-Миошић, н.д., 8).

33 К. Етеровић, Фра Филип Грабовац – будитељ и мученик народне мисли у првој

половици XВИИИ вијека (Његов живот, рад и страдање), Леонова тискара, Сплит,
1927, 118.
34 Исто, В, 1.

35 А. Петравић, М.П. Катанчић, Хрватско коло, 1937; Ј. Хамм, Етyмологицон

иллyрицум, Наставни вјесник, 1942-43.

36 Ј.Х. барон Бартенштајн, н. д., 193-195.

37 Ј. Шидак, н.д., 145.

38 Исто.

39 Ј. Шидак, н. д., 146.

40 У својој будници Гај даје визију велике Хрватске, угледајући се на Ритерову

Цроатиа редивива:

„В колу јесу вси Хорвати

Старе державе:
Старој слави верни свати
З Лике, Кербаве,
Крањци, Штајер, Горотанци
И Славонија,
Скуп Бошњаци, Истријани
Тер Далмација"
Гај 1835. исправља последњи стих убацивањем имена „Сербља“ (В. Новак, Магнум
темпус – илиризам и католичко свештенство, Београд 1987, 53).

41 „Хрватска ревија", 1935.

42 В. Новак, апологета југословенства, оцењује Гајеву будницу као песму која

открива широке југословенске хоризонте, те негира њен панкроатистички карактер.
По Новаку, осма строфа, у коју је уметнуто српско име, указује на југословенски
хоризонт. Међутим, убацивање српског имена у Гајеву будницу само проширује
основу хрватства и на Србе. Наиме, у Гајевој песми набрајају се сви „Хорвати старе
Державе“, међу којима се и Срби поистовећују са Хрватима. Новак чак одбацује
панкроатизам код Витезовића сматрајући да је код њега све југословенство (В.
Новак, Магнум темпус... стр.73).

43 Бабукићева ода свехрватству гласи:

„Липо ти је Даничино лице

Још је липше њејно добро сердце;
Које љуби све старе Хорвате,
Сербије, Босну, Херцеговце брате.
Љуби оно драге још Славонце,
Штајерце и Крањце, Горотанце;
Јер су ово браћа, од старине,
Сини драги једне домовине.
Сви су ови Хорваћани били;
Здрави били, рујно винце пили.
(цит. према: В. Новак, Магнум темпус....,

44 Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 28, Хрватски народни препород, И,

Загреб, 1965, 325-328.

45 С. Божић, н.д., 92.

46 „Иако је првенствено Илиризам покрет књижевног и духовног уједињавања

Југословена, његова је унитаристичка идеја од пресудне важности у развоју чисте
југословенске мисли“ (В. Новак, Антологија југословенске мисли и народног
јединства, Београд, 1930, стр. XИX).

47 В. Новак, Магнум темпус, Београд, 1987.

48 вид. Станчићев предговор Новакове књиге „Магнум темпус“, Београд, 1987.

49 Ј. Копитар, Сербица, Нови Сад, 1984, 22-23.

50 В. Хорват, Црква у Хрватском народном препороду, Загреб, 1986, 69-70.

51 Исто, 73.

52 Исто.

53 Цит. према: В. Хорват, Црква у Хрватском народном препороду..., 75-76.

54 Цит. према: Л.М. Костић, н. д., 23.

55 Г. Маловић, Под лажним знамењима, „Политика“, 30. ВИ 1991.

56 Цит. према: Л.М. Костић, н.д., 22-23.

57 Исто, 21-22.

58 Исто, 26-27.

59 „Зачуђујуће спремно и лако одрекоше се 'илирци-Хрвати' могућности стварања

хрватског књижевног језика на кајкавском или пак на чакавском наречју; знали су
они да је српско штокавско говорно подручје далеко веће, па је било пожељно да
се, на сваки начин...(штокавица) прогласи и за хрватско говорно наречје, јер би
тиме била битно проширена могућност 'илирског деловања' и проглашења
(јединственог – Н.Ж.) 'илирског подручја' по једном битном критерију – какав је
језик“ (Исто).

60 Б. Брборић, Српске социолингвистичке прилике у ретроспективи и српска

језичка политика у новим државним околностима, Зборник радова Република
Српска Крајина, Книн-Београд, 1996, 168.

61 Исто.

62 Исусовац В. Хорват пише да је Загребачка богословија „жариште препорода":

„Гај је већ од почетка рачунао са загребачким богословима, па их је посјећивао већ

од 1830. и одушевљавао за препород. Међу њима су се неки посебно истицали
способношћу и ревношћу. Павао Штоос... истакнуо се већ као гимназијалац
латинском одом пригодом смрти бискупа Максимилијана Врховца (1827), а
сљедеће је године поздравио пјесмом новог загребачког бискупа Александра
Алаговића... Штоосов колега, Јосип Марић (Костајница 1807- 1883), будући
каноник, објавио је Искру домородне љубави (Загреб, 1830), а Јосип Кундек као
богослов је 1832. тискао пјесму у дванаестерсу Реч језика народнога (као нап. 186,
81-82).

63 Н. Жиц, Александар Алаговић бискуп загребачки оснивач пожешког

орфанотрофија, Пожешка колегија – споменица о стогодишњици 1835-1935,
Славонска Пожега, 1935, 20, 34.

64 Књижевност илиризма, ЈАЗУ, Загреб, 1954, 57. (цит. према: В. Хорват, н. д., 89).

65 О масовном учешћу римокатоличке хијерархије и свештенства у илирском

покрету Људевита Гаја сведочи волуминозно дело В. Новака Магнум темпус –
Илиризам и католичко свештенство. Сви ти бројни римокатолички свештеници
приказани су као буктиње југословенства, свеславенства, либералног братства.
Нелогично изгледа што Новак у књизи Магнум цримен, код оцене римокатоличког
свештенства, прелази у другу крајност и римокатолички клер, који ни у вековним
распонима битније не мења своју суштину, представља у потпуно тамним
тоновима.

66 Ј. Бутурац, Повијест Збора духовне младежи загребачке 1836-1936, Загреб, 1937,

25 (цит. према: В. Хорват, н.д, 106).

67 Фра Ј. Јеленић, Култура и босански фрањевци, ИИ, Сарајево, 1915, 211 (цит.
према: В. Хорват, н.д., 106).

68 Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца, уредио Станоје Станојевић,

књига ИИИ.
69 Н. Жиц, Александар Алаговић бискуп загребачки оснивач пожешкога
орфанотрофија, Пожешка колегија – споменица о стогодишњици 1835-1935,
Славонска Пожега, 1935, 36.

70 Исто, 36-37.

71 Исто, 37.

72 Исто.

73 Исто, 1.

74 М. Мурко, О претходницима илиризма, „Нова Европа", ИИ/3, 1921.

75 Ф. Рачки, Осврт на 25-годишње дјеловање Југословенске академије знаности и

умјетности, Загреб, 1893, 8-9.

76 Ј. Шидак, н. д., 146.

77 Источне границе Хрватске су и код Старчевића релативне, флуидне, неодређене.

Ни сами идејни творци будуће велике Хрватске нису могли синхронизовати своје
визије, јер нису сви подударно могли сагледати контуре некадашње тобожње
Хрватске. У Старчевићевој картографији границе Хрватске временом иду све
источније: прво су на Уни, па на Дрини, на Морави, на Марици, да би на крају, у
Ритеровом стилу, ишле даље на исток ка Украјини.

78 Енциклопедија Југославије, том 8, Загреб 1971, 128.

79 Ј. Скерлић, Анте Старчевић, Београд, 1911.

80 Исто, 145-146.

81 Историчарка Софија Божић истиче Томановићево мишљење да је Качић у делу

„Разговор угодни народа словинскога“ певао о српским владарима, о догађајима из
српске историје, да су „Разговори“ написани у духу српских народних песама и по
садржају и по форми. Због свега наведеног Томановић је у Качићу видео српског
песника. Укључивање Качића у сферу хрватске културе сматрао је потпуно
неоправданим (С. Божић, н.д., 94-95).

82 Л. Томановић, Фра Андрија Качић према српству и хрватству, Стражилово,

Нови Сад, бр.19, 8. В 1886, 626.

83 И. Педерин, Качићев „Разговор угодни народа Словинског“ – сусрет средњег

вијека и модерног патриотизма, „Качић“, Зборник фрањевачке провинције
Пресветог откупитеља, Сплит, 1969, 18-20.
84 С. Божић, н.д., 94.

85 Л. Томановић, Фра Андрија Качић према српству и хрваству, Задар, 1886,

ИИИИВ.

86 Исто, ИВ.

87 Српски глас је цитирао и одломак из Томазеовог речника Нуово дизионарио

делла лингуа италиана у коме је под одредницом „сербицо“ писало: „Српски језик
није дијалект, него је један од четири славенска језика; милозвучнији је од пољског
и чешког, језгровитији је од руског; српске песме могу се упоредити са најљепшим
пјесмама било ког народа. Говор Босне и Херцеговине и планинске Далмације
говор је српски; хрватски је дијалекат, као и раса, једна дегенерација“ (С. Божић,
Српски лист – Српски глас гласило Српске народне странке на Приморју 1880-
1904, магистарски рад у рукопису, Београд, 1996, 93-94).

88 Енциклопедија Југославије, Загреб, 1965, 428.

89 С. Кутлеша, Нова пјесмарица – јуначке народне пјесме из Имотске крајине,

Шибеник, 1939.

90 Хрватске народне пјесме – јуначке народне пјесме из Имотске крајине, Хрватска

ревија, бр. 5, Загреб, 1940, 270.

91 Народне епске пјесме, Пет стољећа хрватске књижевности, Загреб, 1964, 7.

92 Исто, 12-13.

93 К. Косор, Јуначке народне пјесме из Имотске крајине, „Качић“ – зборник

фрањевачке провенције пресветог откупитеља, Сплит, 1969, 242-253.

94 Исто, 291.

95 Исто, 261-262.

96 Пожешка колегија – споменица о стогодишњици 1835-1935, Славонска Пожега,

1935, 40-41.

97 А. Шеноа, Чувај се сењске руке, Загреб, 1962, 138.

98 Ђ. Станковић, Изазов нове историје, књ.ИИ, Београд, 1994, 31.

99 Зборник стихова XВИИ стољећа, Пет стољећа хрватске књижевности, издање

Матице хрватске, Загреб, 1967.
100 Члан дубровачке академије „Испразнијех“ Баро Бетера (1645-1712) говори о
„језику словинском“. Дубровачки историчар Мавро Орбини пише књигу „О
царству Славена“ (Ил регно дегли Слави). Дубровачки песник Владислав Менчетић
(1600-1666) пише панегирик о Петру Зринском под насловом Трубља Словинска
(Анкона 1665) у којем нема ни помена хрватског имена.

101 Бројни дубровачки књижевници, научници и мислиоци имали су потпуно

верско образовање и припадали су монашком или световном свештенству као нпр.
књижевници Марин и Ђоре Држић, Јаков Бона-Бунић, филозоф и физичар Руђер
Бошковић, филозоф Никола Гучетић (1549-1610) и други. У побожним стиховима
Пажанина, исусовца Бартола Кашића, осећа се Дубровник, град у којем је активни
радник „католичке обнове“ дуго боравио. Дубровачком књижевношћу надахњивао
се и босански фрањевац Матија Дивковић (1563-1631). (Зборник стихова XВИИ
стољећа, Пет стољећа хрватске књижевности, Загреб, 1967, 13-16.) Дубровачки
песник, Србин католик Игњат Ђурђевић (1675-1737), ступио је у Риму 1698. године
у исусовачки ред, да би, по повратку у Дубровник 1705, приступио
бенедиктинцима.

102 У говору који је одржао у Дубровнику 2. ИИ 1926, С. Радић је о српству

Дубровника изрекао низ негативних одређења: „Овај дивни Дубровник родио је
једну чудну чету господе, која је у оној реакционарној Аустрији Талијанима
жртвовала овај дивни наш говор и језик. Тих је било пола процента!, и сви су они
били господари. Они су пошли равно у Београд преко Хрватске и против Хрватске.
Тако је настало католичко српство Дубровника“ ("Политика“, 3.ИИ 1926).

103 Р. Богишић, Митолошка игра Мавра Ветрановића, Анали Хисторијског

института ЈА у Дубровнику, 1962-1963; Марин Франичевић, Ветрановић Чавчић
Мавро, Енциклопедија Југославије, том 8, Загреб, 1971, 488.

104 Исто.

105 Д. Нежић, Лаудемус вирос глориосас (Угодници Божји хрватске земље),

„Цроатиа сацра“, бр.20-21. Загреб 1943, 91-92.

106 А. Мијатовић, Ускоци и Крајишници – народни јунаци у пјесми и повијести,

Загреб, 1974, 138.

107 К. Косор, Јуначке народне пјесме из Имотске крајине, „Качић“– зборник

фрањевачке провинције пресветог откупитеља, Сплит, 1969, 267-269.

108 Зборник стихова XВИИ стољећа, Пет стољећа хрватске књижевности, издање
Матице хрватске, Загреб, 1967, 285.

109 „Обзор", 26. X 1937.

110 Ђ. Станковић, н.д., књ. ИИ, 31.

111 Исто, 32.

112 Д. Мандић, Срби и Хрвати два стара различита народа, Загреб, 1990, 32-33,

66-68.

Ватикан и сербскиј јазəик в литературе 17-20 вв.

Во времја так назəивемој католическој обновəи, когда Рим пəиталсја потушит'

реформацију и оказат' влијание на славјанскиј и прасловјанскиј восток,
Конгрегација дља проповеданија верəи (Цонгрегатио де пропаганда фидае), бəила
носителницеј таких направлениј и систематически поддерживала јазəиковедческие
студии, которəие должнəи бəили привести к единству литератур-ного јазəика и
пис'ма русских и сербов. Потому что с 16. века проводилас' церковнаја унија над
православнəими сербами, таким образом чтобəи не трогали православние обрјадəи
и обрјадовəиј јазəик, в Ватикане појавилис' тенденции к обшчејазəиковом и
народном соединенију славјан, в том числе и сербов, под патронатом Ватикана.

Исусовцəи уже с начала 17. века усвоили принцип, которəиј в 19. веку реализовали
иллирцəи Гаја, прињатија ''обшчего и самого распространенного говора''
(штокавского) в произведенијах дља јужнəих славјан (на самом деле дљасербов).
Они планировали проводит' унијатическују русификацију глаголических
церковнəих книг через создавание литературного "реперторија'', которəим Римскаја
церков' ползовалас' в своеј реформистическој работе между сербами после
Тридентского концила. Сербəи католики бəили испол'зованəи, как будушчиј опор
римско-католичества, против северно-германского протестанства, которое в основе
ослабљало силу римско-католичества. Чтобəи склонил славјанских народов на
своју сторону, Ватикан принимал духовнəие мерəи и затем работал на создании
обшчего литературного јазəика как на Балканах (введением глаголическој
штокавштинəи) так и на русском православном востоке. Габсбурговцам и Ватикане
иллиризм в долгое времја бəил интеграционнəим фактором, которəиј имел цел'ју
унифицироват' в смəисле верəи сербские исторические странəи (области) и
составит' просторəи в одно целое. Против жестоких нападениј на сербство и
историографических фал'сификатов католических свјашченников, а также светских
идеологов хорватства встали далматинские сербəи, которəие собиралис' вокруг
''Српског листа'' (Сава Беланович, Лазар Томанович и др). Томазео постојанно
утверждал что сербскиј јазəик не диалект, а один из четəирех славјанских јазəиков.
Велико-хорватскаја ватиканско-габсбургскаја национал'наја идеја,
''јазəиковонационал'ного'' направленија присваивала иекавско-икавскују сербскују
штокавштину как литературнəиј јазəик, преврашчаја сербов в Австро-Венгрии в
хорватов.