Kirval Filip

OVEK NAOPAKO
Prevod: Pavlovi Nikola
Curval Phillipe HOMME A REBOURS (L), 1974.

KENTAUR
1978.

Prvi deo: ODMOR NA SICILIJI

1. U NEKOJ BESMISLENOJ PUSTINJI

Neprekidna deja igra oivljava plau pustu sa strane dvorita i vrta. Jedna lopta boje narande
ostavlja kratak trag na tamnom sivilu mora i neba; ona pada izmeu nespretnih ruku jedne devojice,
koja je isputa. Narandasta se boja gasi na pesku boje ilovae i oksida gvoda. Ja tu zabavu
posmatram izmeu metalnih stubova jednog prostora otvorenog prema snanom talasanju mora; kratke
munje elektronskog sevanja rastavljaju deiju igru na hiljade trenutnih snimaka, fotografskih uzoraka
koji golicaju moja seanja. Koja su to deca? Koja je ovo obala? Ti magloviti prizori koji se iznenada
pojavljuju u mom duhu odvojeni su od njihove sadrine, ne mogu ih vezati ni sa jednom uspomenom;
pa ipak, ini mi se, da sam doivljavao sline dogaaje. Katkad su vezani za mirisna oseanja,
vizuelna ili opipljiva; ovaj prizor ovde praen je jakim mirisom kedra. I ako je dekor tu i tamo
vazduast, iz mog ugla gledanja mogu da nerazgovetno pogodim ta ga okruuje; tako, jedna ena je
ispruena na prozranom leaju na ijoj ivici ja sedim. Okreem glavu, prizor klizi kao u arobnoj
lampi i ustupa mesto drugom prizoru, vezanom za prvi u vremenu i prostoru, ali koji, po mom
shvatanju, ne zavisi od te okolnosti. ena je naga, vrlo preplanula; jedan uti ubrus lei joj na donjem
delu lea; veze njenog otkopanog prsluia vise sa obe strane leaja; verovatno je tek bila oprala
kosu, jer je jedan drugi ubrus oko svog ela uvila kao turban. Njeno lice ne mogu videti, ono je u
senci koje njeno telo ostavlja na pesku. Pogled mi se najednom na trenutak zadrava na tankom
oiljku bronzane boje, svetlijem od njene koe, koji stoji kao ukras na njenom desnom ramenu.
Vraam se dejoj igri; jedan mali uvar gola obuen u kombinezon boje proceenog vinskog
taloga, prislanja ruke trbuhu i naglo se uvija od bolova. Taj prizor brie prizor one ene; a ja bih ipak
hteo da je due posmatram, da se zadrim pogledom na njenim udovima i na njenom telu, da bih ih
bolje uoio i moda prepoznao. Za to mi je pruena nova prilika, jer je ustala da bi pomogla detetu;
njeno zabrinuto lice pojavilo se u vidnom polju, neka jarka svetlost me primorava da zatrepem.
Odmah zatim ponovo sam naao moj pravi svet.
To je pre svega zamorno uzbudljiv prostor pustinje pastelne boje kojim se kreem, zatim dreea
tanka sunca na lakom nebeskom plavetnilu. Sam sam usred ovog peanog okeana. Nag sam i
pokuavam da ponovo stvorim svet.
Dole, na ivici pustinjske ravnice bedna stvorenja koja ivotare na dronjcima nazivaju me
besmrtnikom. Ne izgleda da imaju prolosti vie od mene. Ne postoji nikakav trag o ivotu njihovih
predaka, nita o ivotnom poreklu. Ovde je vreme razoreno samo se sadanjost prua du jedne
jedine dimenzije. Ja sam jedina ruevina ove planete i uzalud pokuavam da rasvetlim njenu
zagonetku. Planeta. Re koja mi je svojstvena i koja plemenu nije poznata. Ja znam njeno znaenje,
ona me odvodi do povezivanja misli koje me uzbuuju. Ko sam ja?
Tano se seam dana mog roenja na ovoj zemlji. Prema poloaju sunca trebalo bi da je oko
jedanaest asova pre podne. Roen sam u nekoj bolnoj munji; netremice sam gledao u alo,
vodoravnu liniju penuavog grebena talasa. Poloaj mog pogleda nije se menjao u toku vie minuta,
kao da sam pridavao krajnju vanost kretanju vode po pesku. Bio sam otupljen, iscrpljen, gadilo mi
se. Nikakva misao nije dodirivala moj mozak, jedva da sam oseao strujanje moje krvi. Jedan malo
jai talas od ostalih (plima?) oeao je moj palac na nozi, nitei moju preneraenost. Trebalo je da u
tom trenutku viem da bih probio ir tiine u kom sam bio zatvoren. Okrenuh se i osetih da me prazan
pejza pustinje usisava, zamurih, opipah se da vidim da li stvarno postojim i primetih da sam nag.
Odmah zatim obuzeo me je uas i vie me nije naputao. On je imao razne oblike, katkad izgled
nekog hroninog potmulog bola, jako se pojaavao i u obliku otrih kriza. Ukoliko je postajao estok,
ostajao sam sedei, srce mi je jako lupalo oslukujui moj strah, ili sam do iscrpljenosti trao kao da

bih pokuao da ga se oslobodim. Pokatkad se zavlaim u pesak i ekam da me obuzme oduzetost, da

ona smiri jako grenje mojih miia. U ovom poslednjem sluaju mogu da procenim trajanje krize,
procenjujui dubinu malih brazdi koje je moj dah prokopao u pesku. Znam da moj ivot nije u
opasnosti, ali mi ne polazi za rukom da savladam moju paniku. Koristim je takoe da bih izbegao da
se raspitujem za zagonetku prisustva na ovom svetu.
Nekoliko dana po mom dolasku (brodolom?) na ovu planetu, napustio sam obalu koja me je
prihvatila i odluno sam poao u pravcu pustinje. etiri svitanja kasnije, primetilo me je pleme. Na
okuci jedne udoline, na istonom kraju velike sredine ravnice koju sam tek ispitao vrebala me je
aka dvonoaca. Zaeci ljudi; njihovi oblici izgledalo je kao da ih je neki nevet vajar modelirao,
njihove crte, takoe njihov govor, vrlo slian mom, bio je vrlo krljav. Kakva nas to tajna veza
udruuje usred jednog zajednikog univerzuma?
Njihovim ratnikim oruima, izotrenim kamenjem grubo stavljenim u cevi poput roga, malim
kotanim kopljima, gonili su me kao divljaka. Hteli su moje meso, nikad nisu mogli da me uhvate;
moje telo je savrenije od njihovog i bolje prilagoeno tranju; bez napora predviam njihova bedna
lukavstva. Pokatkad su me ranili, ali te rane nisu mi izazvale nikakve bolove i nestajale su posle
nekoliko asova. Mnoenje elija na mestu rane stvara brz i nevidljiv oiljak.
Tako ivim proganjan od nekoliko hordi koje nastanjuju breuljke na kojima raste nekakvo
krljavo bilje. Moj jedini izlaz sastoji se u maglovitim prizorima koji se iznenada pojavljuju da bi
prikrili stvarnost. Ili, naprotiv, da nisu oni proistekli iz mog stvarnog univerzuma? Oni su vrlo jasni u
svojim pojmovima, ali bez znaenja. Budui bez pamenja pokuavam da ponovo stvorim jedan
povezan svet iz raznih delia problema koji su mi sluajno prueni; ali ja ne znam osnovnu sliku koju
oni predstavljaju kad se sastave. Te vizije me mue i uprkos njihovoj kratkoi, u umu ostavljaju
svirep trag. One izgleda da nisu vezane za bolne trenutke; utisak koji mi ine uvek je sainjen od
blagosti i sete. Nikad ne uspevam da ih ponovo oivim sa istom sveinom koju su imale prvi put, od
njih ostaje samo potka; a mehurasti prizori nikad dvaput ne prikazuju istu viziju.
Uspomene me zabrinjavaju. I moja sadanja situacija. Od kog datuma mogu da raunam da sam se
probudio na ovom svetu? Nekoliko meseci? Ovo raunanje povezano je sa subjektivnim pojmom koji
ja imam o vremenu, ali on ga je mogao proiriti ili suziti; ja nisam pravio taan proraun broja dana i
noi koji su protekli od mog dolaska, nijednom crtom na pesku nisam pravio bilo koju naizmeninost,
nijedan instrument mi nije omoguio da proverim da li ova planeta ima trajanje rotacije jednako
Zemljinoj rotaciji. Poev od danas svakog u jutra iupati po jednu dlaku i vezati je oko domalog
prsta. Zadovoljstvo iskorienog vremena.
Jedan guter neobine veliine zaustavio se na trideset centimetara od mene i posmatra me.
Njegovo uto grlo drhti. Tu su toplota i ivot. Iz njegovih poluotvorenih trepavica sjaje njegove
rubinaste oi. arena igraka. Ja sam gladan, gladan! Hitrim zaletom bacam se ispruenih ruku na
ivotinju i potrbuke leem na njenu vrelu krljut.
Doseem do zadnjeg dela njenog tela, njen rep koji se jo praaka ostaje mi meu prstima. Guter
skliznu ispod mog trbuha; sad se nalazi na nekoliko metara od mene, nepomian, zdepastiji no pre. On
me posmatra, on eka na moju smrt. Ne mogu da se oduprem bolovima koji u meni struje i koje
izazivaju tanani otrovi koje mi je ubrizgao. Ja viem, smean mi je krik. Biti tako nag u pustinji i
vikati! On poznaje dejstvo svoje odbrane, ali ja znam da sam besmrtan. Kad se bol smirio, ja uzimam
repni vrh gutera, debeo kao moja ruka, i prodirem njegovo toplo meso.
Na taj nain se hranim od mog roenja na ovom svetu, koristei prirodni nesporazum izmeu
napada ovih ivotinja i mog imuniteta na otrov. Jo mogu da osetim uas koji me je prvi put obuzeo
kad sam hteo da se hranim na taj nain: jo nisam znao da sam besmrtan. Isprva me je udila

pasivnost ivotinja, zatim sam bio poremeen bolom, najzad kad sam mislio da u umreti, dobio sam
sigurnost da u biti poteen kobne sudbine. Saznanje o mom imunitetu bilo je jedan od prvih
pojmova koje sam stekao na ovoj planeti.
Sit sam tog drhtavog mesa. Neko zamagljeno sunce zagreva pesak. Rasejano dohvatim jedan
pljosnat kamen i snano ga bacam uporedo sa tlom. Kamen odskae, klizi, odskae, klizi sve krae i
krae. Odjednom sam ubeen da je nemoguno praviti abice na pesku u svetu odakle dolazim. Da li
je pustinjska materija ovde vazduastija? Da nisam promenio planetu?
Nijedan od mehurastih prizora koji su mi se ukazali od poetka mog boravka na ovom svetu ne
odnosi se na ovu pustinju; oni se svi odnose na jedan potpuno drugaiji univerzum u kom ovek ivi u
jednom drutvu ustrojenom naprednijom tehnologijom. Kad bih mogao da pribeleim njene detalje,
mogao bih tanije videti kakvo je ovo drutvo, ali ja nemam nikakvog sredstva da to uinim, nikakve
hartije, nema ni bilja. Pa onda pesak? Vetar sa njega brie tragove. I mene je snalo nasilno lutanje.
Seam se samo mog ivota u ovoj pustinji: njemu se suprotstavlja jedno kulturno znanje koje ne mogu
da poveem sa ranijom egzistencijom. Moda sam iveo ve vie puta. Da li se moje seanje protee
na vie vekova i dodiruje li ono vie civilizacija? No jesam li ja stvarno oveje bie onako kako ga
ja zamiljam? Ja vidim, ja ujem, ja oseam, ja imam oseanje ukusa, ja pipam i imam organe koji su
vezani za ta ula, ali nikad nisam video moje oi, ni moje ui, ni moj jezik i samo nerazgovetno mogu
da pogodim formu mog nosa. Moje telo mi se ini savrenijim, bolje sagraenim no telo onih
stvorenja koja me ganjaju laparajui jezikom koji lii na moj, ali nikad nisam mogao da nainim neko
nauno poreenje izmeu njih i mene. Ubeen sam da postojim, da proizvodim energiju koja je
potrebna mom ivotu, da obrazujem jednu nezavisnu bit, ali moda sam samo robot koji izvruje
odreeni zadatak.
Pijem tu mutnu vodu koja se kristalie posle none rose u levkovima istopljenog peska. U ovoj
sredini gubljenje tenosti je brzo te je potrebno piti mnogo da bi se izdrala dnevna vruina, mada
ona nikad ne prelazi meu opasnu za organizam; im se temperatura pribliava kritinoj taki kad se
koa smeura, nebo se prekriva atmosferskim velom koji filtrira sunevu vrelinu. Pokatkad ima
lokalnih padavina posle najmanjeg nevremena; kia isparava im padne.
Zato sam napustio obalu na kojoj sam bio iskrcan? Ja sad otkrivam razloge tih neuzdranih elja
da se kreem. One mi se iznenada javljaju. Ako kretanje sunca odgovara kretanju sunca Zemlje, ja jo
idem u pravcu istoka. Sad kad sam doao do kraja pustinjskog platoa, treba da preem preko bregova
koji ga okruuju da bih video da li se pustinja malo dalje menja u plodne udoline, pogodnije za
procvat jednog drutva. Kao odraslo dete roeno po drugi put u jednom besmislenom univerzumu, ja
moram izai iz otupelosti u koju me gnjura ovaj svet i nai neki izlaz iz ovog kruga: pobei, loviti,
jesti, spavati, biti gonjen.
Veeras e poeti dug mar. Sunce na zalasku ukazuje mi na pravac kojim treba da idem dok se ne
promeni pejza peanih dina i kamenjara i dok ponovo ne naem okean. Uzimajui u obzir skretanje,
trebalo bi da ponovo doem do njega na nekom mestu vrlo udaljenom od mesta mog polaska. Ako se
oslonim na obiaje nerazgovetno zasaene u moje seanje, ja bi trebalo da nekim znakom obeleim
mesto na kom se nalazim, da spremim namirnice i prtljag i da se obuem. Meutim, ja sam nag, ja
nemam nita i ak ne poznajem svoje lice. Ja u, dakle, otii ne rtvujui nita ovim navikama ija
formula ne odgovara nijednom od mojih problema. Zbog toga se duboko nelagodno oseam. Izabrao
sam da krenem po noi da bih izbegao gonjenju lovaca; ja se ne bojim njihovog oruja, ali ne elim
da me zarobe. Moglo bi se tad desiti da moja besmrtnost ne bi dejstvovala: iseen na komade, zatim
pojeden - sumnjam da bi delovi mog mesa mogli kasnije da se sastave!
"Topli vetar duva sa juga!" apuem ovu skoro molitvu pratei pogledom zavesu ruiastog peska

koji se naglo u vrtlogu die sa tla, koji se mea sa lakim veernjim izmaglicama. Na vidiku sunce se
iri, kao ogromna ljubiasto-plavetna masa. Pesak e prekriti ostatke moje hrane koji obeleavaju
moje gnezdo, kosti repa jednog gutera; to nee biti dovoljno da obelei moje mesto; na ovoj zemlji
ja nita ne posedujem. No ovo mesto je ipak neko pribeite iz kog ne bi bilo dobro izvui se; muno
oseanje, zbrisano starom stvarnou - ja ga mrzim zato to sadri uzaludnost i prinudnost!
Koja su ono sazvea na jasnom nebu? Biram ovu figuru koja se pojavila na mestu na kom je
sunce zalo, ona pokazuje pravac kojim u ii.
Moji koraci po pesku su neujni; opipljiva tiina mraka. Horizont je crna granica koju istie jedna
strana svetlosti. Da li je ta iskrivljenost, iskrivljenost neke poznate planete? No je sjajna. Nije me
strah. Siguran sam u moje udove; cenim ronati sloj koji se obrazovao na mojim tabanima. Posmatram
venac breuljaka koji okruuju suvu dolinu kojom se penjem; iroko je otvorena na ivici teritorije na
kojoj sam iveo, pravilno se suava, do onog strmog suenja prema kom idem i koje nesumnjivo
obeleava granicu neke druge pustinje, nadam se drukije. Izgleda da ona stvorenja nisu primetila
moje bekstvo, ne primeujem unaokolo nijednu pokretnu senku.
Iznenada no nestaje, zamenjuje je svetlocrveno treperenje po ritmu otkucaja mog srca.
Prepoznajem pribliavanje nekog mehurastog prizora i doputam da me obuzima. To lagano
milovanje moje ruke po trbuhu smiruje u meni ljubav. To je dovoljno, verujem, da je vie ne zaelim;
toliko je volim; nikad mi je nee biti dovoljno. Re je o istoj eni koja mi se pojavila za vreme
prethodne vizije, mrke dlake, zlataste koe. Njena pojava baca me u trenutak neizrecive ljubavi,
nenije no plahovite, plahovitije no estoke. Ispruena pored mene, smei se neodreeno ne gledajui
u mene; ona zna za usamljeni porok kom sam se tek bio odao. Iscrpljujem se posmatrajui je. Da li
me ona voli? Prizor, vrlo vrst, i dalje ostaje. Makasto stvorenje jedva se mie dok moje ruke klize
po njenoj koi. Ona zna da sam zadovoljen i ne boji se mog napada. Hvatam njenu dojku, ispravljam
se pazei da ne izguvam kou njenog kuka dok ponovo stavljam moje laktove na prostirke. Krevet
dodiruje prozor te treba da pogledam pejza koji je napolju!
Mehurasti prizor odmah nestaje, kao neka in koja mi zauvek zabranjuje pristup u ovaj poznati i
zaboravljeni svet. Ponovo pustinja. No je postala mlenija. Nisam prestao da hodam. Vizija je
trajala nekoliko sekundi. Jo idem u pravcu grla doline, granica kraja koji istraujem otkad sam
doao na ovaj univerzum. Hou li iz jedne more ui u drugu? ivim na jednoj slici sa etiri dimenzije
i voleo bih da otkrijem ivice rama. Bilo da se moje posmatranje odvija u udnom svetu pustinje ili u
svetu prizora, ni jedno ni drugo ne ini mi se ubedljivim. Poinjem ak da predviam da su oni
proizvod razliitih snova, a da se krevet na kom sam stvarno ispruen i na kom spavam nalazi u
jednoj razliitoj dimenziji.
U mom hodanju naglo sam zaustavljen uasnim krikom bola. ovek koji stoji preda mnom obema
rukama se dri za trbuh; on me netremice gleda:
"Zato, iare, zato?"
Taj prizor je neuobiajen; na trenutak se odupirem da uem u njega ali neka nesavladiva sila me
gura u tu novu stvarnost. Ja ne vidim oruje zabodeno u trbuh moje rtve, iz njega ne curi nikakva krv.
Vizija se iri a dekor se namee. More, glatko i tamno, prevueno sivom fosforescencijom. Planine
oko jednog zaliva ocrtavaju granice jedne razglednice. U luci letovalita hidrogliseri dvorogih oblika
njiu se po elji jednog slabog vetria. ovek kleknu na pesak plae i izgledalo je da je pre smrti
eleo da iskae neko strahovito prokletstvo. Njegove usne kao da su poele da izgovaraju prvu re
neke reenice koju nije uspeo da izgovori. On se zatetura i pade na bok; njegova ruka je mlatarala po
vazduhu, zatim pade. Ja ne oseam nikakvu krivicu, nita ne moe dovesti u pitanje moju odgovornost
za ovo ubistvo. Pa ipak mene se tie ovaj mehurasti prizor jer ovek koji me je pitao trai od mene

razlog njegovog ubistva. Ivice dekora postaju vazduaste i ja jedva jo razaznajem more. Moram
glavu da okrenem. Dve osobe me posmatraju; njihova lica izraavaju zauenu strogost. Jedan od njih
kome je siva uniforma ukraena jednom crvenom crtom, obraa mi se:
"Vaa ena nas je upozorila da ete ga ubiti. Hteli bismo da tano znamo iz kog razloga."
Jesam li ja iar? To prezime me ni na ta ne podsea. Odgovoriu. Ideja reenice obrazuje se u
mom mozgu; znau. Ali taj prost napor bio je dovoljan da uini da vizija nestane. Tako je svaki put
kad hou da igram neku aktivnu ulogu.
Ja se uvek uzdravam da razmiljam posle vizije, to me suvie goni da oajavam nad mojom
sudbinom. Bregovi koji oiviavaju dolinu neosetno se diu, na njihovim izrovanim padinama brojni
slojevi obrazuju zagasito kamenje; njihove linije u perspektivi se pruaju prema - velikom u kom se
suava horizont. Osnova prevoja je utonula u duboku tamu; uz ubrzano i jako kucanje srca polazim u
tom pravcu. Teren sam ispitao do najmanje mogune sitnice da bih video da li ima pogodnih
neravnina iza kojih bi lovci mogli da budu u zasedi. Jedna svetla linija krivuda izmeu stena; to je
neka staza poploana belim kamenjem; ovaj susret sa prvim elementom isfabrikovanim na ovoj
planeti jedva me je zaudio; da li e on biti znak prolaza iz divljeg kraja u civilizovani svet? Padina
je strma, zavijuci otri, a ja ubrzano diem. uri mi se da ugledam drugu stranu ogledala. Neka snana
svetlost okruuje horizont, neka jasnoa koja kao da izbija iz same atmosfere a ne iz nekog svetlosnog
izvora; neko majuno svitanje ogranieno na deo pejzaa prema kom idem. Poslednja okuka, jo belje
kamenje, staza koja se postepeno pretvara u put, zatim u drum. Izbijam na prevoj. Iza mene je
prostrana panorama pustinjske ravnice prema kojoj se okreem; ispred mene neka druga pustinja bez
granica koju ne preseca nikakav reljef, planina ili breg; obavijena je rasutom svetlou koja se gubi u
beskrajnom njihanju. U daljini, sigurno na mestu na kom je maloas zalo sunce, primeujem kako se
izdie neka siva izraslina. Ostavlja utisak kao da je more izbilo iz pustinje. Padina je sa te strane
veoma blaga, ona prati ogromnu nagnutu visoravan koja se verovatno sputa do obale.
Poi u prema udnoj izraslini koja istie ovaj ravni okean magle. Moji prvi pokreti izazivaju
lagane i teke vrtloge kao da je para bila zejtinjava. Obavijen sam trakama nejednake irine koje se
uvijaju i odvijaju; mislim da plivam po nekoj sredini u kojoj je vreme usporeno. Procenio sam
udaljenost izmeu prevoja i cilja koji sam sebi postavio; budem li dobro hodao trebalo bi da stignem
do njega pre svitanja.
Razina sloja magle nalazi se na nekoliko centimetara iznad tih prepreka; primoran sam da esto
malo poskoim da bih ugledao moj cilj. Na svakih pet stotina koraaja u vie mahova odskaem,
pruajui bele pipke u crno nebo. Zahvaljujui tim osmatranjima, iznenada mi se pojavljuje jedna
injenica, veoma jasna, izdvojena od zbrkanog aputanja mojih misli: nikad nisam na nebu primetio
svetlosni trag nekog vetakog satelita.
Vrlo tiho utanje lia koje ujem pojaava blaga tiina kroz koju idem. Instinktivno
priljubljujem se uz tle i ujem kako poreklo uma postaje razgovetnije. Neka tamna neodreena masa
klizi iznad mene, zamraujui na trenutak prostor - oblak u oblaku. Taj predmet mora biti da je
ogroman, u prolazu izaziva snaan vrtlog koji otkriva deo pustinje na kojoj sedim. ini mi se da,
zahvaljujui toj istini, primeujem jedan dinovski toak, ali ga magla odmah guta. Vrtlozi se
smiruju polako; usuujem se da krenem preko sloja magle; na mojoj desnoj strani jasno vidim zadnji
deo nekog broda. On se okree i pokazuje mi svoj bok; sad mogu da vidim kako se njegov vez
ocrtava na povrini pare; nastavlja se kljunom dugim petnaestak metara. Neko stvorenje sedi u nekom
unu uvrenom na vrhu tog vrlo tananog kljuna, ono dri jedno uroeniko koplje i paljivo osmatra
suro prostranstvo.
Ponovo me gone. Krijem se. Ipak, trebalo bi da znam kako neprijatelj rukuje svojim oruem i da li

me je otkrio. Moje lice pomoli se u visini oiju. Jedna vrlo visoka katarka okomito se izdie na
bornim kolima, na njenom vrhu preseca je pravougaono jedro, koje vetar vrlo snano naduvava.
Verovatno da na trideset metara iznad tla duva vrlo ravnomeran vetri koji ne uzburkuje dalje slojeve
atmosfere. Pramac broda upravljen je prema meni. Lovci su me opazili. Bie koje jae na kljunu
broda iz sveg glasa izdaje neko nareenje jednom straaru koji treba da se nalazi na vrhu katarke.
Jedro se uvija na desnu stranu broda, lovac pokazuje svojim kopljem u mom pravcu. Razdvajaju nas
pedeset metara a vozilo ide brzo. Leem na tle i to je moguno bre puzim prema kolima. Izbegavam
preterane pokrete da me ne bi kretanje magle na povrini izdalo.
Jedan toak proe sasvim blizu mene pretei da mi zdrobi levu ruku. Ne miem se, zatim trim
tragom protivnika. Raonik je ogroman, aparat kroz maglu pravi hunu brazdu; ivice te fantomske aleje
deformiu se i iskrivljuju, zatim se sastavljaju i izravnjuju. Tom trakom pare koristim se da bih se
sakrio i brzo poao za kolima; tad se sudaram nogom s orujem koje je lovac morao baciti prema
meni i celom duinom tela leem na neku tamnu i pihtijastu masu. Le u stanju raspadanja! Moj goni
je za ovaj mamac mislio da je njegova divlja. Ja se izvrem da bih se to pre izvukao iz tog uasa.
Koa mi se jei.
Ako hou da se iv izvuem iz ovog doivljaja, treba da se odluim da se oduprem lovcima; oni
e se za koji trenutak vratiti da bi pokupili rtvu. Ispruio sam se na dva koraka od lea, uperio sam
nagore koplje koje sam naao i ostajem u zasedi. Ako bih sudio po njenim srazmerama mrtva stvar bi
trebalo da bude neka ivotinja; usled raspadanja telo joj je naduveno, udove i glavu mu je odneo neki
lutajui grabljivac, pa se ne moe identifikovati. Koa ivotinje je zagasito mrka. Moda je to neki od
onih begunaca koje sam tu i tamo nazreo u drugom kraju pustinje; proklinjem njihov brzi trk koji ih
spasava od mog apetita.
Sad se usuujem da pogledam po povrini izmaglice. Kola poinju da se okreu i upravljaju se
prema mom koplju. Oslanjajui se na moja ranija posmatranja u pogledu brzine vozila brojim do sto.
Nekoliko sekundi posle brojke koju sam sebi postavio, jedna nena senka pojavlju je se na beloj
povrini sloja magle. Ja skaem i bacam moje oruje prema lovevom trbuhu. Pogoen je! On pada.
Ne proveravajui da li je mrtav trim u pravcu suprotnom od kretanja broda i zaustavljam se kad mi
je nestalo daha. Ruim se na pesak tucajui. Od neprijatelja me deli vie stotina metara.
Pretpostavljajui da se posada sastoji od samo dva lana, lovca i navigatora, kola su neupotrebljiva
sa tehnikog gledita. Treba da proverim. etvoronoke idem u pravcu vozila. Moja kolena teko
podnose ranice koje prouzrokuje grub i otar pesak. S vremena na vreme diem se obazrivo da ne bih
uzburkao izmaglicu i osmatram horizont. Brod je izgleda naseo; katarka mu je nagnuta. U noi slabo
razlikujem da li se neko kree po palubi. Jedro se lepra. Sedite navigatora je prazno.
Magla se mestimino obojila ljubiasto, dobija sedefasti odsjaj i preliva se duginim bojama;
osenene strane se tu i tamo probijaju i u nedogled stvaraju pokretni lavirint. Zemlja iz koje dolazim
trebalo bi da se nalazi izvan tog jasnog i tamnog useka koji prekida izmaglicu jezera, horizont koji
izgleda kao da je odseno preseen nekim crnim seivom.
Sad vie nisam skriven, sa svitanjem ravnina sloja se osetno snizila. Moja lea se vide ak i kad
kleim. Na trenutak posmatram brzo smenjivanje boja na nebu. Sunce naglo izbija izmeu lukova
prevoja i stvara fantastine poremeaje posred mora magle. Izgubio sam prednost iznenaenja i bez
oruja sam da bih se suelio sa drugim lanom posade kola sa peska. Vie volim da pobegnem, i bez
ikakve predostronosti, jurim brim koracima prema cilju koji sam ove noi sebi postavio, jedini
reljef koji nadvisuje isparenje. Gust sloj kroz koji sam iao maloas rastura se sa besnim ikljanjem,
erupcijama, u ruiastim i zatvoreno ljubiastim kitama. Uestvujem u tom cepanju; pokreti mog hoda
stvaraju druge vrtloge, moji koraci uzburkuju isto toliko zora, isto toliko praskozorja.

Uskoro se nalazim ispod istog kosog sunca koje me prati ve nekoliko meseci; ono otkriva
bubuljice, gnojnice, zadebljanja koje prekrivaju moju mrku kou. eem se. U toku vie nedelja u
poetku mog boravka na ovom svetu, odsustvo odee oseao sam kao neko muenje. Danas sam ve
naviknut da budem nag. Odelo? Kakvo odelo?
Sada se obris vozila jasno ocrtava; lii na ogromnog insekta postavljenog na tri toka. Zanimljiva
nesrazmera izmedu duine katarke i duine lovakog kljuna i trup zdepastog izgleda. Brodom ne bi
mogao rukovati jedan sam ovek, onaj koji vreba morao je traiti pomo. Da li u ikada upoznati lica
stvorenja koja sainjavaju posadu?
Posle asa i po hoda preda mnom se izdie sedam kula nekog grada. Svetlucanje iza njih je more.
Prema mom zapaanju taj okean trebalo bi da se nalazi nie od onog na ijoj sam obali roen. To je
svakako neka greka.
Kako se pribliavam, jasnije vidim oblik sedam kula koje se ocrtavaju na nebu; u njihovoj okolini
nema nikakve druge zgrade. Da li tu stanuju lovci? Ne bi trebalo da se upustim u to da uem u njih.
Meutim, ja vie ne elim da lutam pustinjom; potrebno mi je da doem u dodir sa drugim biima,
ak i ako bi to znailo smrt. Podaci koje imam o ovom univerzumu nee mi nikad biti dovoljni da
shvatim svoje postojanje.
One su tu, preda mnom, u polukrugu du obale. More je malo uzburkano. Jo nisam primetio
nikakav trag ivota u najblioj okolini. Svaka kula potpuno lii na drugu kulu, to su valjci visoki oko
dve stotine metara prenika od etrdeset metara, graeni od neke vrste peene zagasito crvene
zemlje. Sve skupa trebalo bi da bude due od jednog kilometra. Sunce baca sedam dinovskih senki
po srebru morske povrine. Naslanjam se na osnovu jedne kule i uspavljujem se, iscrpljen.

2. VRATA PREMA OBALI

Budi me neki uanj. Sunce e uskoro da utone u bakarnu tenost. Neka etvoronona zver
posmatra me lukavo, njuke sputene do tla. Mogla bi liiti na nekog vrlo niskog konja sa irokim
apama kome je griva, padajui u kovrdama, produena du kime sve do repa. ivotinja je
izgledala mrava ispod svog krzna; ona naizmenino die i sputa glavu, kao da hoe da privue moju
panju. Najpre, imam pomean nean utisak, simpatiju i saaljenje prema tom udnom biu, zatim
glad: ve skoro dvadeset asova nisam ni pio ni jeo; to mi teko pada. Uinim nekoliko opreznih
koraaji prema zveri. Odjednom se moj mozak pocepa; on se podeli na dva dela, kao pod uticajem
nekog usporenog mehanizma. Neka neuronska plima obuze jednu duboku oblast moje nesvesnosti da
bi otkrila jedan prizor umetnut tu ve odavno. Oseanje je potpuno drukije od oseanja koje
prethodi mehurastim prizorima i praeno je jednom lakom tegobom. Mojoj viziji pustinje nadomee
se jedna druga, vazduasta i treperava, poput nekog mreastog platna iji su ukrteni konci obrazovali
linije senki i svetlosti; ona svetluca nepravilnom uestalou. Unutranjost gledanja. Znam da ne
moram da uinim nikakav napor da bih razumeo znaaj poruke; ona e se uskoro otkriti. Treptanje
prestaje. Simboli se organizuju:
"Panja, panja, podseamo vas da vi sad putujete po postupku analogine vizije. Va boravak se
zavrava. Morate sastaviti kljunu sliku da biste se vratili u vau polaznu bazu. Ovo je poslednji
signal. Vi imate samo jo dvadeset etiri asa da napustite svet u koji ste stigli: po isteku ovog roka
nee vam vie biti moguno da se vratite na univerzum vaeg porekla."
ekam da dobijem kljunu sliku o kojoj je re. Prvi elementi nekog morskog pejzaa stavljaju se
na svoje mesto. Zatim sam zaslepljen bleskom neizdrive svetlosne snage koja ispred mojih
zatvorenih kapaka puta da u povorci promiu svici. Na trenutak se preputam opojnosti tih ivahnih
ipaka.
Oslanjam se na kulu, glatku i toplu; peena zemlja prijatno mirie. I tako sad putujem po svetu koji
nije moj, to sam uvek pretpostavljao. Kroz njega prolazim po postupku zvanom 'analogina vizija'
iji nijedan zakon ne poznajem. Da nije promakla neka greka u programiranju? Ona bi izazvala moje
delimino gubljenje pamenja. Znai da bi mehurasti prizori mogli proistei iz mog pravog
univerzuma; oni bi se materijalizovali pod uticajem udnih interfrekvencija.
Meutim, ako sam pobegao po izvrenom ubistvu, malo je verovatno da je to bilo u zakonskim
uslovima. Onda, zato taj signal upozorenja? Sem ako to nije zamka namenjena da me prevari, da me
uhapse, im se budem vratio. Neu, valjda, zauvek ostati u ovom neprijateljskom svetu i pokuati da
se u njemu odrim ili neumorno traiti kljunu sliku koja e mi omoguiti da se vratim u moj svet
uprkos opasnostima koje to sadri. Malo se oseam pogoen ivotom bez duha kojim ivim u pustinji,
brinui se samo o tome da se odrim; kad bih imao sredstva da popunim svoja obavetenja, ja bih
svoj boravak ovde neizostavno produio. Voleo bih da upoznam pravu linost koja sam bio i da se
suoim sa svim obavezama koje to namee, pre no da zauvek ostanem ovde. U ovom trenutku ja
postojim, pero to luta po peanoj povrini; ja ne postojim, ja ne delam. Rado bih se posvetio
reavanju zagonetke ovih kula, kao arheolog jedne besmislene planete napisao bih njenu istoriju za
neverovatne potomke. Mogao bih takoe da civilizujem njena divlja plemena, postanem njihov
poglavica, izgradim jedno utopijsko drutvo. Na kojim osnovama? Moje pamenje je klimavo,
polovina rei mi nedostaje, moja pozivanja na uzore su netana. Morao bih sve da izmislim. Hvata
me vrtoglavica. U stvari, ja sam u svitanju nekog stvaranja; ovaj svet je haos, on se nudi mojim
eljama. Izgleda da u njemu sve potie iz neke nesavrene namere; nespretnom rukom oblikovana
ilovaa, iznenada oivljena dahom ivota, a koja tei da se ovekovei. Ja jo nisam spreman da

snosim odgovornost za jedan takav univerzum u kojem istovremeno kao i da postojim i ne postojim.
Hou da ponovo naem svoje detinjstvo i deatvo, hou da upoznam moje prijatelje, moje
zanimanje, moju kuu. Znam da sve ove rei postoje, udim da ih razumem. Ali kako nai kljunu
sliku koja bi mi dopustila da izvrim putovanje unazad? Ja mislim da ona mora biti jednostavna i laka
za prepoznavanje da bi putnik bio u stanju da je iz njene okoline izdvoji, ako pati kao ja od ravog
funkcionisanja pamenja. Pokuavam da oivim svetlosnu potku koja je pratila poruku. murim u
pravcu sunca da bih se posluio njegovim bleskom, ne bih li podstakao da se pojave drugi svici.
Moji kapci; treperavo crvenilo, uti zraci bez znaenja; razne mrlje; nita to bi moglo liiti na neku
povezanu viziju. (ini mi se da prelaz iz jednog sveta u drugi mora ii po kanalu dvaju prizora,
potpuno slinih i analognih u oba univerzuma.) Nered boja i svetlosti. Obuzima me uasna strepnja te
odmah otvaram oi da joj ne bih podlegao.
Ispred mene je okean; iza, kule; izmeu njih, na desnoj strani, i dalje onaj konj. Sve mi to izgleda
konano glupo. Postao sam osetljiv posle poziva mog istinitog univerzuma i na ovaj ne mogu gledati
bez aoke saaljenja. Pustinja glupa i runa, liena umne organizacije koja dela ini uspelim. Pa ipak,
ne oslobaam se neke izvesne nenosti prema njoj, za koju se bojim da u joj popustiti. ini mi se da
sam u toku nekog jutarnjeg sanjarenja mogao da naem zadovoljstvo u iznalaenju neeg toliko
apsurdnog. Roditelji esto vie vole neko maloumno i bogaljasto dete od njegove blistavije brae.
Bojim se da u svoje dane ovde zavriti, pun neke mlitave simpatije prema ovom beskrajnom pesku,
ovim paradoksalnim ivotinjama, ovim neobinim kulama i ovim karikaturama oveanstva koje ele
samo moje meso.
Pokuau da se popnem na jednu od kula; moda bi blizina mora mogla eventualno da mi nadahne
analogiju koju traim. Kljuna slika je bila pomorska: jedno alo. Treba da zaokruim taan deo
obale koja e mi omoguiti da proem kroz prolaz izmeu ovog i mog sveta.
Jedno ulegnue u pesku natera me na pomisao da se neko stepenite moe otvoriti u podnoju zida
od peene zemlje. Sluim se obema akama koje sam sastavio poput neke maine-kopaice, i ubrzo
otkrivam prvi stepenik od opeka. Moja strast za ovom vrstom traenja ini da zaboravim na njihovo
trajanje. Sunce je na svojoj putanji dolo do one take kad nebo dobija svoj veo. Sa zadovoljstvom
posmatram dvanaest stepenika koje sam oistio; ovo kratko stepenite zavrava se kod nekih udno
uraenih vrata, skup ribljih kostiju i ribljih koa, kostiju sipa, algi zavarenih nekom prozirnom
smolom, suvom i tronom kao da je liskun. Povlaim rezu izrezbarenu u slonovai i ulazim u kulu.
Vetar kovitla oko ogromnog peanog sata od peene zemlje koji predstavlja sredite zgrade, on
prijatno gue, potpomognut dubokim tremolom, nekom vrstom isprekidanog basa koji zvui
jednolinom melodijom.
"Ovuda, to je nebo, ovuda, to je nebo."
Ja pevuim te rei na ariju vetra. Zapazio sam jedan mali ulaz dovoljan za jednog oveka, tano
suprotno od mesta preko kog sam se maloas uvukao u kulu. Prolazim kroz njega. Tama. Pipajui
desnom nogom, prstima noge hvatam prvi basamak. On je hladan i lepljiv. Vrlo oprezno nastavljam
sa mojim penjanjem, vrtei se kao neka busola oko rapave i vlane osovine koju je dohvatila moja
ruka.
"U katedralama to uglaaju vernici." Kakve katedrale, ta? Katkad se reenice penju na povrinu
mog uma, mada ne mogu razumeti njihov smisao; one izraavaju onaj potmuli agor sveta koji sam
ostavio; i ja ih oboavam.
Lagano obrtanje mog tela koje postaje tee po meri kako se penjem; svaki basamak jae pritiskuje
moj svod na tabanima. Nema nikakve svetlosti, kao zavrtanj se uvlaim u tamu. um vode, curenje
kapi, tup-tup kapi po barici, kakva barica? Tamo, nie, u duguljastom depu peare koji sad mogu da

raspoznam. Moja ruka dobija jedan zrak svetlosti boje ilibara, do krajnosti tanan, toliko slab da bih
gotovo mogao izbrojati njegovo elektro-magnetsko zraenje. Moji prsti se kreu du osovine, kao
struak neke biljke koja se uvijajui penje u traenju sunca; moji koraci su ubrzaniji. Izbijam na
gornji levak. Basamaci su izdubljeni u njegovim kosim zidovima. Sunce je beli krug; oblaci su kao
neka freska. Duboko diem, vlaan vazduh me osveava; zaboravio sam da sam edan. Ja sam u nekoj
vrsti kristalizatora rose; u njemu se pred mojim pogledom voda materijalizuje. Na dvadeset metara
iznad mene ona je para, zatim padavina, zatim suza, slap na mestu na kom se nalazim. Ona se veselo
uborei gubi u dnu kule. Jurim ka vodi, loem je, poudno se prskam po licu i po telu.
Voleo bih da izreknem niz umesnih sugestija o koristi ove borbe vode i odredim kom ciklusu ona
prethodi, ali sam za to nesposoban. Ne vidim razlog ove instalacije; moj mozak, gomila tkiva, ja ga u
mislima masiram, on prede kao maka ali ostaje tih. Da li taj atmosferski pear moe neto da
sugerie jednoj osobi koja poseduje svoje pamenje? To je poziv katatoniji Manifestacija jednog
duevnog oboljenja; prim. prev. za oveka koji je kao ja delimino izgubio pamenje? Treba da se
kreem, da beim prema vrhu kule, inae, oseam da u ovde zauvek doi u nepokretno stanje, poput
alge koja se leluja u zelenoj vlazi kristalizatora.
Jedan mlaz vode odskoi na moj trbuh. Hladno je, drhtim. Jedan deo levka osvetljava sunce, gore
na vrhu stepenita; idem tamo da se ogrejem. Jo nekoliko koraaji i stiem do vrha zgrade. Okruuje
ga jedan okrugli put irok manje od dva metra. Prisustvo mora snano se osea. Ta druga pustinja,
tena, bez talasa, zejtinjava i teka. Jedva se uje neko pljuskanje po mramorno crvenom pesku.
Tiina je prekomerna, bezvuna, gotovo porozna. Ako bih uinio bilo kakav pokret unutar ove tiine,
trebalo bi da osetim neki dodir. Iznenada se javi vetar po nekom atmosferskom efu i izmeu mojih
poluotvorenih usana prilepi talas mlakog vazduha; nagonski ih zatvaram, one su ispucale, pokrivene
solju.
A slika u koju sam bio stavljen odjednom oive. More se talasa, pesku se vraa ivot, konj, sad
velik kao taka, ostavlja jednu nesigurnu crtu na utilu peska.
Atmosferski veo se razilazi. Nasluujem da se kljuna slika koja treba da izazove analogino
putovanje nalazi u onoj krivini obale koja razdvaja dve najudaljenije kule. Paljivo osmatram alo.
Primeujem vie mesta, na kojima se nalazi izboenost peska i kretanje talasa u vezi sa pravcem
obale; izgleda kao da to izaziva kratkotrajnu morsku viziju koju sam maloas imao za vreme znaka za
uzbunu. Moram ponovo da siem, moja osmatranica je ravo izabrana, suvie je izdignuta da bi
mogla doneti ubedljive podatke. Naprotiv, ona unosi u moje ispitivanje niz dodatnih pitanja o
smetaju kula, njihovoj nameni, o nainu na koji su bile sagraene (unaokolo nema tragova gradilita,
nema rudnika gline, nema pei za peenje zemlje).
Sedei pored mora posmatram kako nestaju linije oseke koju su talasi ostavili na pesku; njihovo
trajanje je kratko, jedva da ostaje nekoliko pahuljica pene ako bi se zadrale na nekoj koljki. Izabrao
sam mesto na plai na kom predoseam da treba da se pojavi kljuna slika. Dovoljno je samo malo
strpljenja dok usklaena kretanja mora, oseka, neba i vetra ne stvore uslove pogodne za moj odlazak;
uskoro u skliznuti prema mom zaviaju. koljka, ta re izaziva u meni mrane uspomene, pogledom
prelazim deo obale na kojoj stoje tragovi poslednje plime; sa osekom prvi talas je stigao dalje;
pogledom pratim jedan mali snop suvih algi, malih mekuaca koji su ovlaili more...
A pamenje me snano opseda. Vidim moj ivot u njegovoj celini, do najmanjih sitnica; on mi se
pojavljuje u svojoj punoj veliini, u svojoj duini kao i u svojoj irini, kao u svojoj dubini,
udovina masa dela i nedela, utisaka, greaka, inova, dinovskih ameba sa hiljadu pipaka pomou
kojih se kreu, odnesene plimom vremena.
Po meri po kojoj podaci (koji su provereni udovinom brzinom) dolaze na mesta, ja ih

zaboravljam; oni se slivaju u njihovu organsku koljku, a ja postajem ja, mera za kretanje kroz sve
dimenzije univerzuma.
Vrtlog uspomena, zatim mir, samo moje srce kuca, bilo talasa, ja postojim, svaki od mojih neurona
ponovo je dobio svoj identitet.
Prvi nalaz koji se snano namee: ja nikad nisam izvrio ubistvo! Odakle potie ona vrlo jasna
slika strunjaka za analoginu viziju koji umire pred mojim oima optuujui me da sam ga ubio?
Moram reiti tu zagonetku.
Crvena lopta me udara po nogama.

3. ANALOGINO PUTOVANJE
Do mene dopiru krici sa plae. Primeujem loptu koja me je udarila u nogu dohvatam je i osvrem
se da bih video prema kom treba da je poaljem. Moj sin Don-Don dotra smejui se na sav glas.
"Eto, tebe, tata, zato si potpuno go?"
"Da, eto me! Hajde, hop!"
Uhvatih ga za kukove i digoh ga dok njegove oi nisu bile u visini mojih.
"Jesam li ti nedostajao, a?"
Ova obina reenica, izreena iz navike, moe mi, u odgovor, ukazati na priblinu duinu mog
odsustva. Ali Don-Don me gleda bez rei, on bi hteo da zna da li je osetio kakvu tugu za vreme mog
nestanka; on se tog vie ne sea. Svakako je katkad plakao u velikom nastupu odbijene nenosti,
moda je osetio nesigurnost situacije kad su mu Simona, njegova majka, ili njegova sestra Sofija
kazale da se ja vie nikad neu vratiti da se igram sa njim. Sumnja u to sad. Ja cenim Don-Dona.
"Don-Done, ja te cenim."
"Je li, tata?"
On svoje pitanje proprati osmehom, ali se to dvoje ne podudaraju. Zagledamo se jo nekoliko
trenutaka, kao to bi to inili stanovnici razliitih planeta prvog dana njihovog susreta. udne li
pomisli, biti otac! Kad bih samo mogao nai neku vezu izmeu trenutka kad sam zaeo Don-Dona i
trenutka koji doivljavam sad! Njegove plave oi su Simonine oi.
"Gde je mama?"
Paljivo sputam sina na pesak. On prua levu ruku i vrti se oko sebe pevuei:
"Tamo, tamo, tamo, tamo."
Pogledom pratim njegove pokrete; on se smiruje. U pravcu koji pokazuje svojim prstom Simona je
ispruena na pesku. Izmedu nas se stvara nevidljivi spoj; ona skae i tri prema meni kao da je
uplaena nekom pretnjom sa mora.
Poigravanje njenih dojki u narandastom jeleku! Da sam mogao da ih oivim u mojoj samoi!
Uivati samo u toj divnoj viziji, istinski roenoj u mom seanju, bez uplitanja onih mehurastih
prizora, bilo bi dovoljno za oslobaanje od pustinje! Postajem svestan da vizije koje su me muile
nisu bile izvuene iz moje prolosti, ve samo pozajmljene iz mog intimnog folklora, izmiljene
poev od mojih uspomena. Ko pronae te prizore?
Simona je tu, topla, uz mene, njeno aputanje me podsea na stvarnost:
"Treba da se brzo vratimo u hotel, Felise, ti ovakav ne moe ostati na plai, gledaju nas."
Neno je odgurujem; ona me posmatra sa izmeanim utiskom zabrinutosti i nerviranja. Oigledno,
ja sam nag, majuni skandal koji izazivam izgleda da je vie impresionira no moj povratak. Ve se
udaljavamo. Kod Simone je drutvena svest uvek bila iznad oseanja. Ja je polako pitam:
"Bilo je to poslednjeg dana, zar ne?"
Ona pokuava da me odvue prema jednom vozilu.
"Kako poslednjeg dana, ne razumem?"
"Hou rei, da se nisam vratio danas, nikad se ne bih vratio. Nor ti je to morao rei."
Ona se pravi vrlo iznenaena.
"Hajde, nemoj se praviti da ne zna ko je Nor Kaningem, strunjak za analogine vizije, onaj koji
me je poslao tamo odakle dolazim, onaj koji..."
Htedoh ispriati kako sam ga ubio. Bolje je ovu uspomenu drati u tajnosti.
"A pre koliko vremena sam otiao?"
Simona saginje glavu i plae, ona isprekidano govori:

"Tri meseca, mislim, tano tri meseca."

Dlake na mojim rukama i na grudima kostree se. Odjednom dobijam elju da se sagnem, da se
priljubim uz nju. Njeno telo me je uvek privlailo tolikom snagom, da se nikad nisam zamorio
milujui je ve petnaest godina otkad ivimo zajedno.
"Izvini, bilo je teko. Zna. Hajde, idemo."
Simona je oekivala da u popustiti, ona mi oprata to sam hteo da joj prkosim, prislanja svoj
kuk uz moj i prua ruku da Don-Don doe da je uhvati. Da je Sofija tu, porodica bi bila u punom
sastavu.
"Sofija je na letnjem teaju?"
Simona mi osmehom daje na znanje da je tako. Ta obina reenica bila je dovoljna da me konano
vrati u moj univerzum. Ponovo sam lan drutva. Stavio sam poslednji deo slikovne zagonetke: tri
meseca, trajanje analoginog putovanja, uklopili su se u moj ivot kao priica. Pa ipak, znao sam da
rei koje budem izgovorio nee se vie tanije podudarati sa mojim mislima; nastalo je neko
neslaganje izmeu naina izraavanja i obrazovanja misli. Rad, ljubav, rodatvo, susedstvo,
prijateljstvo nikad mi vie nee pruiti zadovoljstva koja sam zbog njih oseao. Rei Simoni da se
radujem to sam je ponovo naao. Saginjem se da bih zahvatio aku peska.
"Zna, zadovoljan sam."
Laka zrnca, ljokice liskuna klize izmeu mojih prstiju. Ona me utke gleda klimajui glavom. Da
li mi je potreban neki odgovor? Moda je ona shvatila moju nevolju?
"Don-Done, idi reci humanoidu da se brine o tebi; mi idemo u hotel, Felis i ja, potrebno nam je
da budemo sami."
Ovaj odmor na Siciliji lepo je bio poeo. Moja ena i moja deca poli su pre mene u Marzamemi,
novu plau u modi koja se nalazi u blizini jednog sela iz helenskog perioda, veoma briljivo
rekonstruisanog. Doao sam za njima dve nedelje kasnije.
Kao i svi ostali bungalovi u sklopu hotela i na je bio okrenut moru. Tri sobika dodeljena mojoj
eni i mojoj deci bili su ukraeni stubovima oblepljenim belim zemljanim premazom na kom su se
videli viebojni starinski crtei. Mozaici u kupatilu bili su uraeni po ugledu na mozaike u Tindariju.
Kazino, terme, i antiko selo bili su sagraeni po ugledu na Selinunt. Ovaj banjski sastav je zbilja
lepo izgledao; moja sredstva mi ne dozvoljavaju da sebi pruim tu vrstu luksuza, ali ja ga se ipak ne
odriem, svake godine elim najbolji odmor.
Ovde zabave ne nedostaju; imali smo na zemljotres uz istovremenu erupciju Etne, razaranje
jednog sela vinogradara i u noi potoke lave; prisustvovali smo ubrzanom gajenju paradajza i groa
u zapadnim hidroponinim staklenicima; posetili smo sve grke naseobine i sva rimska naselja koja
su razbacana na teritoriji Sicilije. Ove razonode kojima su dodata obavezna kupanja u moru i
podvodni lov na sabljarke potpuno su ispunili deset prvih nedelja naeg godinjeg odmora.
I u tom trenutku poeo sam da oseam prve znake zamora. Prethodnih godina, pred kraj raspusta,
esto sam pribegavao bezbrojnim drogama koje su bile u prodaji. Otkad su hemiari uspeli da
otklone efekte naviknutosti i sekundarne tegobe koje su nekad izazivali ti proizvodi, veliki broj ljudi
je sklon da ih zloupotrebljava. To ne zamenjuje glavne umetnosti kao to su muzika ili knjievnost, ali
ove su zabranjene, istorija umetnikog stvaralatva zaustavljena je pre dva veka. Subverzivne su,
govorili su vladajui ljudi. Ostali su muzeji. Te godine izgubio sam elju bezopasnog beanja, hteo
sam da isprobam neto to me ne bi vie obavezivalo.
Simona se tek bila upoznala sa jednom tajanstvenom linou, Norgeom Kaningemom, kog je
nazvala strunjakom: on se zavijenim reima hvalio da moe pruiti neobino i nevieno putovanje
onom koji bude hteo da poslui kao prva osoba za opit. Moja ena me pourivala da idem u terme da

bih se izloio tom upuivanju. Ona je tvrdila da bi me interesovalo otkrie koje je nedavno Kaningem
usavrio, da se ono pribliava glavnim umetnostima na planu imaginacije.
"Ti koji tvrdi da nisi drutven, iskoristi to pre no to bude zabranjeno."
Njena upornost me je udila, no ipak se jednog dana reih da isprobam. Decu smo ostavili na
uvanje humanoidu.
Zgrade terme se nalaze na vie hektara jezika Portopalo koji zalazi u more; njima se prilazi
alejom uokvirenom dorskim stubovima. Jo se seam utanja eukaliptusa u toploj veeri; danas je
moja panja privuena eljom da ponovo doivim taj trenutak u njegovim najblaim pojedinostima.
Da bih sebi dokazao da sam ponovo postao potpuno svestan mojih uspomena, hou da sa tanim
opaanjem obnovim njihove umove boje, mirise.
Simona me je stezala za levu ruku, uznemirena ali sa smekom. Sedosmo u naslonjae za ekanje.
Posmatrao sam jednu neumesnu muvu koja je umakla povremenim dezinfekcijama; njen let je bio
uznemiren pojavama i nestancima naizmeninog dekora koji je krasio sobu.
"Gospoo iar, gospodine, da li biste hteli da uete?"
Specijalist je izgledao mlad; njegovo lice bilo je neosporno vie puta doterivano, ali nije mogao
imati preko pedeset godina. Njegovi mali brkovi prirodne boje pratili su brze pokrete njegove gornje
usne. Simona ga je sluala. Simona ga je sluala, Simona ga je sluala...
Ja sam uvek znao za te trenutke odsutnosti koji su me gurali u neki tih univerzum, bezulni, kao da
sam bio pod uticajem neke vrlo slabe i vrlo lagane tegobe koja potie od kome. More, svetlucavo,
zapljuskivalo je dvorite.
"...nije potrebno da vam kaem da ako se preduzmu sve predostronosti koje se nameu,
analogino putovanje ne predstavlja nikakvu opasnost."
Posle ove reenice specijalist malo zastade. Simona me je pogledala ne bi li primetila moj
pristanak. Poto ja nisam odgovorio, ona poe da tumai:
"Bila sam sigurna da e te to primamiti, ali ne nalazi li da tu ima nejasnih trenutaka? Moda je to
opasno."
"Nisam dobro pratio objanjenja."
Povijene Kaningemove obrve zaueno se izvie.
"Ako hoete da vae misli budu jasnije, ja moje izlaganje mogu ponoviti?"
"Ne, vie volim da mi kaete kuda u ii."
Specijalist za analogino putovanje se pribra; crte njegovog lica zauzee vodoravan poloaj. U
kojoj su se epohi podiivale kose poput etke, kao kod njega? On iznenada oive.
"Vi, naravno, znate za teoriju o paralelnim univerzumima?"
"Tu neozbiljnost!"
"Osveiu vae znanje i vi ete uvideti da je to ozbiljna stvar. Zamiljeno je da postoje druge
dimenzije sem ovih koje poznajemo; one se takoe odnose na vreme i na prostor, ali one se dodaju
pojmovima irine, duine, visine i trajnosti. One produuju poznati univerzum i dovele su do
pretpostavke da uporedno sa naim postoji beskraj drugih mogunih univerzuma.
Isto tako se pretpostavilo da tamo ive stvorenja koja bi mogla da se malo ili prilino razlikuju od
naih, da se drutva, da se civilizacije tamo ne razvijaju na identian nain i da sami pojedinci mogu
tamo da imaju drukije sudbine od naih. To je sve samo nagaanje. Moglo bi se isto tako lako tvrditi
i suprotno!
Sad vie ne. Ja imam eksperimentalni dokaz da ti univerzumi postoje."
Njegove toliko pokretne crte udno se zbrkae. On me je interesovao. Simona ga je intenzivno
posmatrala. Ne ekajui na moj komentar, on nastavi:

"Putem kanala analogine vizije pronaao sam nain putovanja kroz razliite dimenzije.
Jednostavnije reeno, re je o prolasku jednog dela izabranog pejzaa naeg sveta u drugi deo koji
mu odgovara na uporednoj Zemlji."
"Sve u svemu, putovanje kroz neko ogledalo?"
"Pokazau vam rezultat mog eksperimenta."
On prui ruku da bi zamraio radnu sobu i ukljui televizor. Obina slika neke obale koju
zapljuskuju talasi, u gro-planu. On objasni:
"Ovo snimanje je izvreno kroz prozor moje laboratorije. Jednu drugu kameru stavio sam u mainu
za analogine prenose. Ona je bila najvie pedeset centimetara od druge kamere."
On osvetli jedan drugi ekran.
"Pogledajte ove prizore, koje su oba televizora snimila istog dana i istog asa, ali na neemu to
moemo nazvati Zemlja X, i uporedite ih sa prvima."
Najpre izmeu oba televizora nismo primetili bilo kakvu razliku; zatim po meri kako smo se
privikavali na pejza, uoismo jedan mali oblak koji je postojao samo na jednom od oba neba, jednu
siunu krabu koja se jednom pojavi na jednom od dva ala. Na Zemlji I talasi su bili jai od onih na
Zemlji X, katkad su dobijali penuave vrhove. Mogao bih dugo da posmatram ovaj prizor i da
sanjarim o njemu, da specijalist nije iskljuio televizor.
"Naravno, ovo nita ne dokazuje, ja sam mogao da u razliitim trenucima snimim deo obale koji
sam vam pokazao. Ali od kakvog je to interesovanja za mene? S kojim ciljem bih vam prikazao ove
filmove? Gospodin iare, ja vam u svakom sluaju predlaem da poete putem kojim je ila ova
kamera."
"I stii u na Zemlju X?"
"Ceo problem je u tom! Ja nemam mogunosti da kontroliem kretanje kroz paralelne univerzume.
Ja vam predlaem jedno analogino putovanje, ali vam ne mogu osigurati pravac. Nasuprot tome,
siguran sam 9.998 prema 10000 puta da e se povratak obaviti pod dobrim uslovima. Do sad, svi
predmeti koje sam poslao vratili su se."
"Ali jedno ljudsko bie? Jeste li pokuali s nekom ivotinjom?" upita Simona.
"Nemoguno, opit ne bi bio nita vie zadovoljavajui da su u pitanju ivotinje nego kada je re o
predmetima. to se tie oveka, ne postoji nikakav razlog da rezultati ne budu isto tako izvanredni. Ja
sam, uostalom, predvideo da na nivou podsvesti ugradim jedan signal za uzbunu. On e dati znak
dvadeset i etiri asa pre krajnjeg datuma za povratak. To je dodatno obezbeenje."
Ja ponovo ujem signal onakav kakav sam dobio u pustinji, snagom udarca i odsustva znaenja
koji je imao u mojim oima. Kakvo podrugivanje!
"Ali kako moete biti sigurni u krajnji datum povratka?"
"Kad se jedan od prizora menja suvie osetljivo u odnosu na drugi, signal automatski daje znak."
Obala na koju sam se spustio nije bila slina onoj sa koje sam doao. Izuzev ako me moje
putovanje nije vratilo na mesto mog polaska i da su kule bile sagraene za vreme mog putovanja kroz
pustinju? Kad pomislim na ovaj razgovor primeujem koliko je oduevljenje koje mi je ulio
specijalista zamrailo moje rasuivanje. Danas, znao bih koja bih mu pitanja postavio. Kad budem
spreman, otii u do njega i nadam se da se to nee zavriti nekim zloinom.

4. KRAJ ODMORA
Ponovni dodir sa mojim univerzumom bio je bolan. U toku vie meseci osloboen dodira sa
porodicom i sa drutvom, teko uspevam da se pokorim zakonima da ponovo doem do mojih navika.
Kako se prepustiti jednostavnom zadovoljstvu to postojim? Kako se osloboditi steenog nagona za
napadanje, izazvanog nagona da preivim, kako olabaviti moje ivce i moje miie uvebane na
reagovanje na najmanji povod? Ja se ne mogu odupreti ponaanju divlje ivotinje koje ne podstie na
dokolicu. Neko olakanje nalazim u dugom plivanju morem; udaljavam se od obale sve dok one ne
nestanu u jakim talasanjima mora, koja su, meutim, tiha poetkom jeseni.
Simona mi nikad nije prebacivala za ta duga odsustvovanja. Izgleda da je postala ravnodunija i
beznaajnija. Pre no to sam je upoznao bio sam savren graanin: trebalo je da postanem arhitekta i
postao sam arhitekta. Godinji odmor, rad, usklaivali su ritam mog ivota kao klatno metronoma.
Simona je dola kao neko osloboenje. Sa njom sam mogao da se oslobodim uslova kojima sam bio
podvrgnut od detinjstva. I za mene je sve poelo. Za nju sam bio vezan fizikom ljubavi toliko
snanom da se katkad bliila patnji. Ta ljubav je inila da zaboravim na sve to je moje vaspitanje
usadilo u meni. Pored nje sam se raao. Verovao sam u nau obostranu strast. U poetku naeg braka,
svakako iz neke igre, pristala je da bude voljena, da podnosi moja besna navaljivanja. Posle pet
godina braka ona vie nije uestvovala u naim zabavama, ja sam jo bio podjednako grozniav,
podjednako strastan, te me je moja estina inila slepim za njenu ravnodunost.
Nailo je analogino putovanje. Kad je proao rok van kog je bilo malo verovatno da u se vratiti,
ona me je iskljuila iz svojih misli da bi izbegla i najmanji trenutak tuge. Da moja priroda nije bila
duboko izmenjena usled mog boravka u pustinji, ona bi mi po povratku ukazala onaj minimum panje
koje je bilo zaloga naeg braka. Meutim, Simona je uvidela da se moj preobraaj i sve suprotnosti
koje su nas odvajale pojaali i odbacila me je kao neki rav kalem.
Njeno nedovoljno uestvovanje u naim seksualnim odnosima me dovodi do besa. Pa ipak ne
mogu da se uzdrim a da je strasno ne elim i da u svim okolnostima postupam u duhu te elje. Moje
ruke su navikle na njeno telo i ne znaju vie da prave druge pokrete. Kad ona na itave dane nestaje u
solarijumu ili u termama, a da me nikad ne pozove da joj se pridruim, ja tad sanjarim o njenoj nagoj
koi, izmasiranoj mlazevima tople i namirisane vode, preplanuloj u sunanim koritima. Ja je milujem
i liem u mislima, posmatram njen lik do zasienosti.
Tih dana esto se bavim decom. Kad sam ih prvi put ponovo ugledao uasnuo sam se uistinu to
sam otac. Izgledala su toliko osiromaena, toliko krhka! Koliko sam mrzeo to su morala da podnose
svoje roditelje, svoje studije, njihovu predodreenu budunost. Koliko sam proklinjao slinost koju
e im nametnuti nae druenje, oponaanje naih mana, i naih slinih miia lica, neosetan izbor
naih navika i naih ukusa. Njihova nesposobnost da sebi stvore sopstvenu linost i da svojim
sudbinama upravljaju izgledali su mi udovini. Dotad su propali moji napori da preistim taj
poredak. Kad smo se Simona i ja venali, porodica je bila veoma skladna; svakom je bila dodeljena
neka odreena uloga; otac je radio, mati je podizala decu, a deca su bila posluna, ila u kolu i
pripremala se da postanu roditelji kad za njih doe vreme. Uz pomo helioterapije ak se uspevalo
da se otkloni buntovnitvo mladalatva. U naem drutvu sve je bilo potaman. Otkad je zavladala
svetska vlada, civilizacija, istovremeno tehnoloka i patrijarhalna, uvrstila je svoje nepromenjive
odlike plemenitog porekla, koje su dozvolile ljudskom biu da zavlada planetom.
Neto kasnije posle naeg venanja humanoidi, ve iskoriavani u svim stadijumima proizvodnje,
poeli su da bivaju uvoeni u domae dunosti, zatim za nadzor i najzad za vaspitanje dece. Mislio
sam da e drutvo da se preobrazi. Kao roeni konzervativac, postao sam u mladosti faist; pomalo

anarhija, moja luda ljubav prema Simoni otad je skinula skramu te sam hteo da pristupim jednoj od
onih tajnih politikih manjina koje su se suprostavljale formuli svetske vlade. Tokom nekoliko godina
to je bilo dovoljno da utoli moju buntovnost. Zatim, pomislio sam da e uvoenje humanoida u
vaspitni sistem dovesti do povlaenja roditelja i raspada porodinih elija, hteo sam da se zaloim u
smislu da ukinem opasnu psihiku prinudu koje potomstvu stavlja porodica. Simona mi se najpre
suprotstavila hladnim neprijateljstvom, moji prijatelji su mi okrenuli lea; u kombinatu arhitekture
moje kolege su podnosile izvetaje o mojoj pripadnosti subverznim drutvima i o mojim
aktivnostima. Bio sam prebaen na nia zaposlenja, osetio sam se priguen, uvezan bez moi
odupiranja. Uutao sam.
Kako se sad daleko nalazim od tih problema! ak nalazim izvesno zadovoljstvo u igri sa mojom
decom. Merzamemi, skladne plae, nebo puno istovetnih oblaka, isti hramovi, more toliko toplo da
lii na poljubac, sve je to samo jedna zamena za egzistenciju. Analogino putovanje mi je dozvolilo
da se u potrebnoj meri vratim da bih se odvojio od ovog sveta. Dobio sam novu prodrljivost za
ivotom. Otkud bih mogao da se zadovoljim ovom konzervativnom civilizacijom koja iskljuuje
svaku matu i svaki doivljaj, zatvara svoju kulturu u muzeje i svakom zabranjuje da stvara? Nema
nikakvog sredstva za remeenje ovog mravinjaka za odrasle. Svi ljudi koji tu ive ele da uivaju u
srenom ivotu, da se koriste divnim drutvenim tekovinama prethodnih vekova. Svako misli da je
ljudsko bie dolo do vrha svog razvoja, da je dostiglo savrenstvo i da bi najmanja promena mogla
dovesti samo do dekadencije. Nai mudraci iz vlade odravaju civilizaciju u venoj sadanjosti da bi
izbegli da se ona ne vrati u nitavnost.
Vizije pustinje briu letovalite. Izgleda kao da pesak pucketa ispred mog pogleda. Pitanja koja
postavlja analogino putovanje zahtevaju odgovore. Oivljavam u seanju sedam zemljanih kula,
peana borna kola, kao zagonetke. Zato sam izgubio pamenje prelazei iz jednog sveta u drugi?
Kakva je sutina mehurastih prizora? Da subjektivno oseanje koje ih je pratilo nije plod moje jake
upuenosti na mene? Nisu li one ist izum, san, opsena ili neto drugo? Sem ako se velike plohe
budunosti nisu sruile i dole da se umeaju u moju sadanjost.
Simona i ja se jedno pored drugog nalazimo u sobi za odmor. Njena preplanula barunasta koa,
podhranjena uljima i kremovima, zadrava prituljenu svetlost koju ire zidovi. apuem:
"Bie potrebno da ponovo razgovaram sa specijalistom."
Na njenim usnama raa se udan osmeh.
"Zato? Hoe li ponovo da putuje?"
"Ne. Hou da mi objasni zato se moje analogino putovanje umalo nije pretvorilo u definitivno
izgnanstvo."
"To nije nita izvanredno, Nor nas je upozorio da dva od deset hiljada putnika mogu da nestanu."
Oekivao sam da izgovori njegovo ime, znao sam da e to uiniti. Meutim, ja sam siguran da iz
ljubomore neu ubiti Nora Kaningema. Uprkos svoj elji koju sam oseao prema Simoni, nikad
nisam verovao da je posedujem. Ona mi ne pripada.
"Ti ne razume, ja neu da se svetim, ve jednostavno da mu saoptim injenice koje su mu
izmakle. Ja sam prvi i verovatno jedini ovek koji je bio na analoginom putovanju. Neophodno je da
se vidimo sa Kaningemom. Siguran sam da me oekuje."
Simona se ispravila, ukrta noge poput orijentalnog krojaa; crno krzno njenog seksa prekriva
unutranjost njenih butina. Ona mi prkosi:
"Ja sam esto vidala Nora dok si ti hio odsutan; traio je od mene da ivim sa njim."
Ona vreba kako u reagovati: iako su brane veze od pre nekoliko vekova dobile uravnoteenost,
postoji izvesna tradicija u vezi sa autoritetom mujaka. Ako se usprotivim naoj rastavi, iz toga e se

roditi proces koji nee biti u njenu korist. Ona zna za moju odvratnost prema zakonima, ali ona veruje
da je meni snano stalo do nje.
"Ne boj se, Simona, neu ja zbog tog razgovarati sa Kaningemom. Ti si slobodna. Vidi, putovanje
me je mnogo promenilo."
Ona se nasmei:
"Onda, da ga zovem."
Ona ustaje. Odluno je pola. Svakako vie nikad neu videti luk njenog stopala koje nalee na
pod, iroko i graciozno kretanje njenog lista na nozi, njenog kolena, njenih bedara, drhtanje prepone,
niti dranje njenog dugog tela, ruke priljubljene uz teme.
Takva Simona je kip u mom pamenju.

5. ZLOIN BEZ UBICE

"Uprkos vaim uveravanjima, nisam imao utisak da idem na organizovano putovanje."
Zato tako napadno? Ja ne treba da ispoljim bilo kakvo neprijateljstvo ako hou da na razgovor
bude koristan. Meni je potreban Nor Kaningem, pronalaza analoginog putovanja. Uostalom,
zabranio sam Simoni da mi se pridrui kako na dijalog ne bi bio poremeen strasnim upadicama. On
me hladno odmeri:
"To je bio jedan od rizika, upozorio sam vas, tu nema moje odgovornosti."
"ujte, Nore, pokuajte da shvatite, ja vam nita ne predbacujem; naprotiv, hou da moj sluaj
bude od koristi pokretau analoginih putovanja."
Namerno sam ga zvao njegovim imenom; njegov brk se savi u luk:
"Znate li za Simonu i mene?"
"Da. Ona e vam objasniti. To je vrlo jednostavno, ona je slobodna."
Tiina. Naizmenini dekor koji je ukraavao ured bio je smenjen jednobojnim zidovima. To
oboavanje starudija me ogorava, ono potiskuje smisao za stvaranjem.
"Oprostite, Nore, nije uvek lako biti moderan ovek; naa podsvest kasni nekoliko godina."
"Mogu li vas neto zamoliti?"
"Bie mi zadovoljstvo, a ta to?"
Trudi se da bude simpatian i jeste to.
"Recite mi, da li vam je vlada poverila zadatak da otkrijete put koji vodi u paralelne svetove?"
On se povue u sebe, vie puta zatrepta:
"Oekivao sam da ete mi postaviti takvo pitanje. Odgovor je, nije; naravno, nije. Ja sam fiziar
Drave, a vi znate ta to znai... U naem specijalizovanom drutvu nijedna jedinka nema
enciklopedijsko znanje. Mi smo ono to znamo, tako se definie nae postojanje. U etvrtoj godini
psiholozi su utvrdili Kaningemov intelektualni kolinik i sklonosti, kao i moje ili svakog drugog
oveka; audovizuelna nastava ispunila ga je znanjem poput diriabla helijumom, zatim su ga pustili,
sigurni da njegovi dometi nee nikad premaiti cilj za koji je programiran. Dogaa se da ne uspe to
ispiranje mozga, ali to krije onaj kome je to od koristi."
"...Posvetio sam sve svoje dokolice tom otkriu. Niko, sem Simone i vas..."
"Znam za razlog zato ste me izabrali kao zamore! Simona vam je govorila o mojim pogledima na
drutvo, na porodicu."
On se nasmei:
"Pre no to sam sreo Simonu, verovao sam da u ja biti prvi putnik."
Odjednom oboje uutasmo. On nije hteo da se oslobodi jednog suparnika, pruio mi je nain da se
spasem. No, zato li je Simona zaslepljena jednim ovekom koji lii na mene? Ona je toliko ponosna
to je postala sastavni deo drutva, toliko zabrinuta da ne skrene sa pravog puta. Zato izabrati neko
drugo nedrutveno bie? udna privlanost matara; ona ponovo poinje sa drugim ono to smo
zajedno promaili.
"Iskreno reeno, hteo sam da se kod vas raspitam u vezi sa putovanjem, a nisam se usuivao,
kakva budalatina! Govorite mi o vizijama koje ste primali, kako su se pojavljivale, kakav su utisak
na vas ostavljale?"
"Teko je rei; ti mehurasti prizori, koji su mi tad izgledali stvarni isto kao pustinja, danas su
vazduasti kao najudaljenije uspomene. Verujem ipak da svi ne potiu iz moje prolosti."
"To je moguno; to e, dakle, biti otkinuti odlomci prostora i vremena, koje je od njihove sredine
odvojio neki fenomen slian analoginom putovanju."

Pustio sam ga da sanjari u tom pogledu. Treba da ga nagovorim da ode do plae. Oseam da je
vreme za to.
"O svemu tom podue u vam govoriti. Pre tog bih hteo da ponovo vidim transfernu mainu."
Nor me gleda neiznenaeno. Slae se.
Idemo poploanim ulicama Marzamemija. Ubrzo prolazimo pored vone i riblje pijace; potok
hrane tee malom krivudavom uliicom. Uzvici automatskih prodavaca slivaju se i stvaraju agor koji
ometa svako verbalno optenje. Ova pijaca koja je u drugim vekovima trebalo da bude prljava i
uzavrela, dobila je estetski i higijenski izgled. Niko ne kupuje te breskve, jagode, trenje, ananase,
kajsije, dinje, paradajz briljivo imitiran. Zaeli se ovek da zagrize tako da procuri sok kroz napuklu
i mrkocrvenu boju te kajsije; meutim, roba nije ni kvarljiva, ni jestiva. lsto tako znalako izlaganje
tih celih riba, iseenih na komade ili odreske, barunasti sjaj kamenica, skorupaste beline koljki sv.
Jakova, gomile vlanih i tamnih morskih jeeva - predodreeno je samo da bi se prikazala slika za
uivanje. Niko ne moe kupiti tu robu, opipati krge riba da bi proverio njihovu sveinu. Istorijska
rekonstrukcija jedne pijace Palerma izvrena je samo da bi zabavila one koji dolaze na godinji
odmor; to je dinovska mrtva priroda na stupnju nae civilizacije koja je u agoniji. Ovde sam se letos
esto zabavljao sa Simonom. Danas mi ovaj dekor izaziva strepnju.
Jedno dinovsko sunce pritiska horizont svojom crvenkastom masom. Ono izaziva to da iz kaldrme
curi crvena tenost svetlosti. Nae sandale s oputama gaze po jednoj barici koja se nalazi u blizini
jednog mesarskog panja. Idemo pored Apolonovog hrama silazei brzim koracima prema mramornom
molu koji deli luku. U ovom asu veina godinjeodmoraca je po kuama i sedi ispred televizora.
Poneki retki prolaznik promakne, kao izliven u bakru i nestaje u svom bungalovu. Nor Kaningem ide
ne gledajui ta ga okruuje. Posmatram njegove nepomine crte: one su uzorne. Genetska selekcija
raa savrene ljudske primerke koje hirurgija jo poboljava. Uvek se vie moe voleti nean osmeh
jednog nenormalnog bia od odlune sigurnosti jednog funkcionalnog deteta, ali u toku etiri godine
oni koji ne mogu da se specijaliziraju, nestaju. Eutanazija. Simona i ja napustili smo naeg prvog
sina, jednog vrlo lepog idiota; bio je pretvoren u energiju. Ova utljiva etnja izaziva u meni aljenja.
Otkad sam se vratio u ovaj univerzum, imam oseanje da sam posluan, kao glumac u nekom
scenariju. Pribliavamo se laboratoriji i imam oseanje da se moji koraci utiskuju na mestu tano gde
treba da stanu, kao da me neko vodi. Ako bih pokuao da skrenem sa moje putanje, sudario bih se sa
udovinim pritiscima.
"Eto", ree Nor, "stigli smo."
Pejza ostavlja snaan utisak na moju mrenjau; otisak na emajlu tano postavljen iznad pejzaa
koji mi se pojavio u pustinji. More glatko i mrano prekriveno sivom fosforescencijom. Planine oko
zaliva u okviru su granica jedne razglednice. Danas prepoznajem Etnu i njen vrh. Hidrogliseri
dvorogih oblika klate se po volji nekog blagog vetria. Meutim, ini mi se, po izvesnim
pojedinostima koje ne mogu da tano odredim, kao to su intenzitet svetlosti ili poloaj svakog
predmeta od kojih je sastavljen prizor, da e nam biti potrebno da ekamo jo vie minuta pre no to
doe do dogaaja kog se bojim.
"Ovaj deo ala je izabran za taku prelaza izmeu dva univerzuma."
"Da li postoji neki odreeni razlog za taj izbor?"
Nor sa dva prsta pree preko svojih brkova.
"Ja ne znam, to je obina stvar, standardna obala, okvir."
"Ali da li se moe iz jednog paralelnog univerzuma prei ovim kanalom analoginih prizora,
jednostavno zato to neki bitni zakon zahteva da stvari ponovo zauzmu svoja mesta?"
"Nemoguno je da jedno telo sklizne, samo po sebi, iz jednog univerzuma u drugi. Vas je

transferna maina vratila. Odavde ona pazi na sletanje svetova i bira pogodan trenutak za putovanje.
Ono zahteva da pri polasku budete odgurnuti, bez ega biste bili prilepljeni za univerzum u kom se
nalazite."
Htedoh ga upitati zato se nisam vratio na istu plau sa koje sam poao; on mi dade znak da hoe
da nastavi sa svojim izlaganjem.
"Pored tog postoji mnogo planeta koje se nadomeu u paralelnim dimenzijama, tako da postoji oko
jedan od milijardu izgleda da se ponovo naete na pustinjskoj planeti koju ste posetili, a verovatnoa
da se na nju vratite u vremenu kad ste je napustili jo vie smanjuje taj procenat."
Izgledalo je kao da mu je lice izraavalo neku vrstu srdbe.
"Ipak pretpostavite da sam stekao mogunost da upamtim prizore paralelnih univerzuma i da se u
njih prenesem bez pomoi vae transferne maine?"
"To je samo pretpostavka, ali ja sumnjam da bi se ona potvrdila."
"Da li biste prihvatili, pre mog povratka, da je mogla postojati neka toliko primitivna zemlja kao
ona na koju ste me poslali?"
"Kamere kojima sam se koristio nikad nisu prenele drugi izgled od dela obale koji su snimile. U
svakom sluaju, sumnjam da jednog dana moemo upoznati sve izglede Zemalja koje prolaze pored
nas."
Pejza je postao savreno isti kao pre. Svojim osvetljenjem, poloajem svakog od elemenata od
kojih je sastavljen sad lii na mehurasti prizor.
Grubo, pre no to sam imao vremena da se na to pripremim, neka ogromna teina se srui na moja
ramena, moje telo poe da drhti, svi moji miii zaigrae. Neka nepoznata sila osvaja moj mozak.
Znam da u uiniti iste pokrete koje sam inio u pustinji pre nekoliko nedelja. Neko drugi bie ubica
Nora Kaningema. Pokuavam da se pobunim, da se usprotivim toj sili koja me osvaja. Uzalud. Ja
nemam oruje da izvrim zloin, moja ruka se die, iz nje sevnu munja. Nor koji je stajao ispred
mene uhvati se rukama za trbuh; gleda me netremice:
"Zato, iare, zato?"
Hteo bih da mu objasnim da nemam nikakve veze s tim ubistvom, da bih eleo da Simona i on ive
sreno. Ne mogu. On kleknu na pesak i izgledalo je kao da je pre smrti hteo da mi da neki savet.
Njegove usne poee da oblikuju prve rei neke reenice koju ne uspe da izgovori. On se zatetura i
pade bokom na pesak. Njegova ruka u jednom trenutku zamlatara po vazduhu, zatim pade.
Plaa, more, sivilo, teko ulje mojih uspomena, neka praznina u jedinstvu mog bia - sve se
zgomilalo. Ovaj nestvarni le se ovaplotio; to zadovoljava moj smisao za logiku.
Kroz nekoliko trenutaka okrenuu se i videu dva policajca koje je Simona morala upozoriti u
nameri da zatiti Kaningema; oni su neophodni. Sila koja me je obuzela postepeno poputa. Oseam
se prazan i umoran. Ova dva tipa me posmatraju; njihova lica izraavaju neku zauenost. Onaj iju
uniformu ukraava crveni irit na ramenu obraa mi se:
"Vaa ena..."
Poznajem tu reenicu. Treba da odgovorim. Sama injenica razmiljanja odvlai me u
zaslepljenost.

6. GDE I KAKO POSTOJATI?

Uspavljujem se u nedru energije. Ti si Felis iar, gledaj ovaj svet koji ne lii ni na jedan koji ti
poznaje. iar stoji, okrenut jednom svetlosnom zidu iji sjaj oblikuje njegovo telo. Ti si nag,
ponovo. On se opipava. Dobro mi je, moj seks i moje grudi zagrejani su belinom zidina; ne otvarajmo
oi da bismo ovako produili moju fiziku euforiju. Ti si putovao, zna li odredite tvog putovanja?
Ispruam se i uukavam moju stranjicu u mekom tlu; moj potiljak je zadovoljan, tu, tano ispod vrha
kime. On je legao i izgleda beivotan. Zid se pomie klizei kao na tranicama. Njegova belina se
rastvara u mnogobrojne boje. Mora oi otvoriti. Vidim jedan veliki crveni snop koji izbija prema
nebu i menja se u hiljade obojenih linija, svih moguih crvenih boja i krivudajui u prostoru. Upijaa
hartija pije crveno mastilo. Krivudavi klas osenuje se na svojim krajevima. Poznaje li ti te boje? Ti
ih izvre i orouje s onim koje si navikao da raspoznaje i ti ih brka sa prihvaenim osnovnim
merama. Meutim, ko tvrdi da su te crvene boje crvene? Ja ne znam, ja se uljuljkujem; kretanja
svetlosti. Ja sam ozaren. On se jo ugodnije smeta NA TLU, prekrtenih ruku da bi bolje primio
priliv energije. Ti si iar, pogledaj unazad, tvoj ivot je otvoren spisak. Moji neuroni se odmaraju,
pokreui ih ne elim da naglo izazovem neku pogrenu sliku; ja sam vie njih. Ti to ne treba da
misli, zaboravi, izbrii, uniti, ti si iar, jedini, i ti dolazi sa Zemlje. Ali pustinja je nestala! On
saznaje da je pustinja nestala poto je to naslutio. Kako mogu znati da sam na Zemlji? Ili sam se
vratio na neku drugu taku moje planete. Ko stvara, ko gradi, nisam li ja neka imitacija sveta?
Ti ustaje, treba pogledati. On se isprsi, otvori oi, on trepe pred beskrajnim prizorom zida
energije. Ludilo oblika koji se raaju i nestaju u izobilju boja, viju, indile, an, orver, on, ego,
blon. Sad iar klei; on stavlja ruku na svoja prsa u visini svog srca. Otar bol izazvan perifernim
pritiskom. Mogao bih da nacrtam moj srani mii oslanjajui se na bolne impulse koje mi prenosi
moj nervni sistem. Oprezno se pridiem, bojei se poslednjeg otkucaja koji e prethoditi mojoj smrti.
Ti nee umreti, ispitaj ovaj svet. Ja posrem u monim talasima svetlosti. iar stoji; njegovo telo, na
pola puta izmeu deatva i zrelosti, sa skladno razvijenim miiima dodaje eleganciju, sponu koja
mu pridaje neobinu vitkost; njegov poloaj je udan, kao da je igraka neke plime i oseke. Uvrsti
se. Grevi steu moje grlo, a moj zgreni grkljan jedva proputa po neki dah vazduha do mojih plua:
cijanoza. Pogledaj alo suprotno od zida svetlosti, talase, snano odbijanje talasa od obale i pena to
prigrabljuju sve boje. iar se smeje. Ja sam nesumnjivo proao tano pored mesta na kome se
sedefaste koljke ljuljukaju na talasima koji dopiru do njih. Ti si analoginim putovanjem preao iz
jednog univerzuma u drugi, ali svakako nisi proao na ista vrata. Da li sam na nekoj drugoj planeti ili
sam dospeo u neku drugu epohu? Ja ivim pre u nekom potpuno razliitom univerzumu od onih koje
poznajem. Ne polazi mi za rukom da okupim moje misli oko tog vanog problema, bol u utrobi koji
me stee neutralie sve moje sposobnosti za razmiljanje. Onaj drugi iar sa kojim esto razgovaram,
objektivniji deo moje savesti, volje, vie ne uspeva da podstakne moj razum. Pratanje boja. Crveni
snop je nestao; na nebu se niu mrlje koje vie ne obrazuju sliku; one se nadomeu ne sjedinjujui se i
ne meajui se. Svetlost se, sad i ona, rastvara u zbijenim iskrama, sjaj zida slabi. Potpuno
zatamnjenje. Naputam sebe.
iar je po drugi put ispruen, u nesvesti, pored zidina nekog grada. Njegova koa je iznenada
mestimino podbula usled pritiska nekog miia koji se stee, gri u vrstu loptu, zatim oputa i
izravnjava. udna igra mesa, zabrinjavajue peurke koje se razvijaju ispod njegove pokoice,
prskaju i pretvaraju u koru. Njegovo lice iskazuje neizdrive patnje; njegove bezizrazne oi kolutaju u
svojim onim dupljama, grevi na trenutke boraju njegove usne i vilice, na njima stvaraju
dvosmislena prenemaganja. Iscurele bale i suze prljavo klize niz njegove obraze. Njegov seks u

naglom poletu se na kratko ukruuje i savija. Njegovi udovi tresu se, njegove noge podseaju na neku
besmislenu igru, ruke mu besmisleno mlataraju po prostoru. Celo njegovo telo se krivi. Malo po
malo, kao da struja koja ga probija gubi od svoje jaine, njegovi grevi smanjuju se u svom prostoru;
njegova uestalost je usporena; crte na njegovom licu smiruju se. Ogroman jecaj izlee iz njegovog
grla; posle jednog poslednjeg trzaja iarovo telo mlitavi. Njegova put izgleda kao da je pretvorena u
tenost.
More se popelo na plau blage padine i providnog sloja, penuav greben jednog talasa koji se
vraao dodiruje jednog beivotnog oveka. Sveina vode - neprimetno milovanje.
Moja koa dobija zrnast izgled. Svest mi se vraa; tuen, mleven, drobljen. Hvata me strah.
Pomiem ruku da bih video da li jo mogu da zapovedam pokretima mojih udova. Ogroman umor.
Blagost vode ispod mojih bedara; moje rame koje liem ima jak ukus joda i soli. Sve je normalno;
mogao bih biti u Marzamemi za vreme mog godinjeg odmora. Svetlosti koje se kreu i koje se
prelivaju po moru, sve do horizonta, s jednog i drugog dela moga polja vizije iskljuuju tu
mogunost. Vrelina sunca izgleda da je oslabila usled snage tih pomorskih osvetljenja; talasi i
udubljenja, gomile pene pretvaraju i mnoe odsjaje zida energije. Zatvoren sam izmeu peska, vode,
neba i svetlosti u nekom paralelopipedu nejasne grae koji se otee sve do beskraja. Da nije to
prolaz izmeu svetova? Mogu li hodati u oba pravca koja mi se nude da bih izvrio putovanje van
vremena i prostora, kroz neku nepoznatu dimenziju koja bi bila granica paralelnih univerzuma? To je
neki poziv.
On se die; ljutura od peska prekriva mu butine i pleke. iar svoje oi titi desnom rukom; on
malo posre: zatim mu korak postaje vri.
Ti bi trebalo da u toj neprekidnosti otkrije neku pukotinu. Ja ne, ja ne, ja ne, ja ne... Utisak je kao
da rei, kao da su lamele kvaila, klizei jedna uz drugu ne mogu da uklope reenicu (a koja se u
celosti obrazovala na nekom drugom spratu moje misli). Ja ne treba da se udaljim od analogine slike
kojom sam doao. Ja nisam izabrao ovaj univerzum. Treba da uzmognem da ponovo otputujem da bih
otkrio silu koja me je naterala da izvrim ubistvo Kaningema. Ali ja moram da proredim moja
putovanja jer e se u protivnom moja linost raspasti.
Po trei put sam dete. Barokne slike moje prolosti na Zemlji. Bilo bi prijatno tako se roditi. Ti se
mora vratiti problemima koji se sad postavljaju.
Izgleda da je iar plen nekog unutranjeg sukoba; crte njegovog lica se trzaju i skupljaju u neki
izraz tvrdoglavosti. Kako izabrati izmeu tih ja koji se iznenada mnoe?
Koji je pravi identitet, skriven ispod tog sloja mesa koje sad opipavam? Mogu posumnjati u
njegovu stvarnost. Ukrstivi ruke njima stee svoje miie.
Felis iar koji je obavljao posao i imao porodine odgovornosti u jednom vrlo sreenom drutvu,
da li je on Felis iar divalj i nag, koji se borio protiv pustinje i hranio ivim guterima, da li je on
Felis iar koji je, a da nije eleo, ubio specijalistu za analogino putovanje da li je on Felis iar
lutalica suoen sa tim univerzumom koji ga skree s pravog puta? Ili pak, ne postoji li neki nepoznat
Felis iar u kom su saete sve te mogunosti i koji ih umnoava? Evo me smirenim apsurdnou te
formulacije. Sigurnost mi uliva poslednje stezanje miia akama. Oigledno je da sam savreno
zatvoren u ovom telu i da se iz njega ne mogu izvui; ja sam potpuno itav putovao kroz analogini
prizor. Ovaj svet koji mi se ini nelogian i divan, podlee jednostavnim zakonima koje u morati da
upoznam, koje hou da upoznam, koje u upoznati.
Dekor se raspada na elemente koji se mogu identifikovati; more, pesak, nebo, da, nebo koje se
prekriva koprenom prvih oblaka koje donosi plima; tu se pridruuje jedan originalni elemenat, onaj
zid svetlosti. Divim se lepoti pokretnih slika koje prolaze po njemu; one su mi se, kad sam dolazio,

uinile estoko arene; njihov agresivni karakter je nestao. Mora ii du zida sve dok ne otkrije
neki otvor ili stigne do njegovog kraja. Ako bih pokuao da prodrem unutra?
Moje ruke se uvlae u neku laku i toplu vunu, pomalo bodljikavu. Opisati sadraj svetlosti. Njen
pritisak na moju kou sainjen je od hiljade bockanja, kao da se u svaku od mojih pora uvlai vrh
tanke igle. Ubrzo moja pokoica je zasiena i natapa se istim mastilom kojim su nainjene oivljene
boje, energija. Moja ruka postaje cvet, moje rame tuak, zatim seme. Kad uem u unutranjost zida
pretvoriu se u svetlosni oblik.
On je neodluan, uvlai svoj bok do prepone, zatim uvlai glavu, grudi, i nestaje.
Imam utisak da se kupam u sunevim zracima, moje telo je ozareno, topim se u zasenjenosti,
ogromno visee jezero u vrtlogu obojenih elektrona. Prolaz traje samo nekoliko sekundi, meko padam
sa druge strane zida; neki gr mi stee bubrege. Moj nervni sistem je poremeen nekim talasom jakog
zadovoljstva; moda sam ejakulirao. Razljuen sam kratkoom ina i lakoom kojom je postignut bez
potrebe bilo kakvog seksualnog draenja. Ovaj svet je varka, zamka, ili je poremeen nekim
kratkotrajnim zamraenjem stvarnosti? Uvek sam pridavao vanost orgazmu, i ako je ovde re o
jednom krhkom nasledstvu iz starih vremena, nekad opravdanim zahtevima stvaranja pokolenja.
Dovoljno mi je Simoma govorila, ovek dananjice nema vie potrebe da se izlae elji, poto je
ena oslobodena zakona raanja. Meutim, na brani ugovor sadrao je ljubavni in. Kakav ugovor,
kakvi zakoni? Ja sam iskljuen iz takve stvarnosti. Za vreme mog prethodnog analoginog putovanja,
gubitak pamenja olakao je moju obavezu, ovog puta moja prepuna memorija prua mi jedan element
za uporeivanje i podstie me da odbijem ovaj univerzum.

7. DIJALOG SA ORDINATOROM
Slika se sastavlja na osnovu nepoznatih normi. Kroz dan prolaze obojene rastopine, debeli
kumulusi i lelujanje trave pretvaraju i smanjuju svetlosne projekcije koje potiu iz zida. Imam utisak
da je pejza nestalan i da e se njegovi sastavni delovi istopiti. Mislio sam da u se ponovo nai u
pustinji poto budem savladao prepreku, a sad se nalazim pred predelom jo vie tuim od onog koji
me je primio na ovom svetu. Na nekoliko kilometara od mene, primeujem neku ruiastu masu,
moda neki grad, postavljen na ravnicu kao neki ogromni kola. Dok u mozgu mogu da rekonstituiem
bilo koji dogaaj iz mog prolog ivota i oivim svako lice, svaki pejza koji sam video, sve to se
odnosi na ovu planetu izgleda mi kao nereiv rebus. Potrebno je da svoje mesto naem u nekom
posebnom univerzumu, neu vie da budem bacakan iz jednog u drugi svet a da ja o tom ne
odluujem. Moda planeta za koju sam uvek verovao da je moja nije ba ona kojoj pripadam.
Meutim, ja sam na njoj roen: detinjstvo Felisa iara na Zemlji mogu dokazati mnogobrojni svedoci
i sami njegovi roditelji. Ja ipak hou da vrlo objektivno analiziram da li su moje uspomene
nestvarne: otkad sam odskoio od vie svetova, stekao sam jednu viu svest o dogaajima. Ja sam jo
isto ranjiv u pogledu sklonosti, to dokazuje moja malopredanja nesreenost, ali sam dobio u
objektivnosti. Ubudue u moi da osetim i istovremeno prouim neku injenicu, dok sam ranije
injenice primao na nivou oseajnosti. Postao sam dvostruk, u meni postoje dva Felisa iara, prvi
ima sva obeleja ljudskog bia, onakva kakva sam nauio da definiem, drugi je neobino iskustvo,
koje bi imalo sve podatke o prvom a da njegova osnovna obeleja ne budu izopaena. Ja sam
istovremeno i kopija i original; kopija je izopaena, ona je u toku svog ivota pretrpela razne
prepravke, ali sad sam ja ugledni primerak. Ja ove dve linosti mogu izmeniti i, kad zaelim, odluiti
da se poigram sa jednom ili sa drugom. Sem ako naizmenino ne podlegnem njihovom uticaju: pre
etvrt asa hteo sam da pobegnem s ove planete; u ovom trenutku, hou da je ispitam.
Ispod pokrova sivih i utih trava, koje su povili vetar i zimski mrazevi, pomaljaju se izdanci
prolenog zelenila. Idem du neke niske ive ograde koja je briljivo odravana; njen kraj tano
ukazuje ruiastu izraslinu, vetakog porekla, koju sam ugledao. Uprkos mojoj odvratnosti prema
drutvu, onakvom kakvim sam ga ja podnosio, mene su privukli mogui tragovi neke civilizacije. Ako
je moje putovanje u ovaj svet posledica zloina koji sam izvrio, nadam se da u mu ovde nai
razloge.
Stado irafa od stotinak glava izbi iz jednog umarka i kad me je ugledalo priblii mi se. One nisu
plaljive i izgledaju kao da oekuju neku poslasticu iz moje ruke. Malo dalje u ravnici sreem jo
kudue i gazele, jelene, lavove i pantere belog krzna; cela fauna je izgubila prvobitne pigmente. Divlje
zveri i divlja ive zajedno u miru i ja se mogu pribliiti bilo kojoj ivotinji da bih je pomilovao a da
ona ne pobegne. Koristei ovu neoekivanu prednost, uzjahujem jednog debelog jelena, hvatam se za
njegove rogove, kolenom mu steem bokove, rukom ga milujem, ali on nepomino stoji. I dok ja
gubim nadu da poteram moje marvine, oseam kako se ivotinja ispod mene grbavi, miii joj
poigravaju ispod mlake koe, pokrivene kratkom dlakom. Izgleda kao da njim zapoveda neka
nevidljiva sila, te on nekako polazi prema gradu.
Nisam se prevario. Tano je, re je o nekoj graevini; zgrada u crvenkastom tonu postepeno se
izdie iz prerije. Jelen se okree, trepe, zatim saginje glavu, grbavi lea da bi me pozvao da siem;
ja se pokoravam njegovom znaku. Jednim potezom svog irokog jezika guta bokor trave, guta ga i
sitnim kasom odlazi u pravcu suprotnom od onog kojim smo doli.
Sablastan pejza, plav i beo za nebo, zelen i ukasto sme za tle, otee se u beskraju u ruiastim
i ukastim talasanjima. Brda - zgrade postepeno se reaju do centra grada, tamo su izresci u vidu

luka izvijeni iz niza prohujalih vekova, prisnog izgleda; jedan zamak, jedna katedrala, jedna kula.
Neka reka, nabujala sigurno od plime, obrazuje srednji oluk tog ogromnog para bedara.
Hteo bih da se uvuem u unutranjost koe koja prekriva grad, ali ne nailazim na otvore kroz koje
bih uao; obiao sam veliki luk kruga koji sa svakim od njegovih krakova spaja iroko reno ue ne
nailazei ni na najmanju pukotinu. Nigde prozora, nigde prozoria. Pritiskam ruke na spoljnu
povrinu grada, njen materijal je gibak i otporan, stajem nogom na ivicu padine i polazim prema vrhu
bregova, ruiastim na njihovim vrhovima i ukastim u uvalama. Polako se diem da svud prisutna
tiina ne bude uznemirena mojim koracima. Taj utisak snivanja koji sam osetio im sam stigao u ovaj
svet jaa sa mojim daljim istraivanjem. Uskoro stiem do prve pukotine oko zamka. Neko pokretno
telo u obliku aplje sputa se na trg sa lukovima. Ne znam kako tamo da siem; od zemlje me odvaja
najmanje trideset metara. Stie nareenje, zapovedniko: skaite. Preputam se padu, koji je ublaen,
kao da je tea na mestu na koje padam svedena na treinu. Moje zglobove uzdrma grub udar u moje
pete.
Oduzeta mi je svaka mo odluivanja; mislim ali vie ne postojim. Hteo sam da poem prema
jednom od vozila u obliku ivotinja koje stoje na dinovskom parkiralitu koje okruuje zamak. U tom
me omela sila koja me kontrolie. Svi moji prenosni ureaji, sve moje nervne veze preuzete su od
iste sile koja me je naterala da ubijem Nora Kaningema. Kroz nekoliko minuta saznau koja je to
sila. Mozak Felisa iara ostavljen je na slobodi, dok mu je telo teledirigovano. Nikakva mo nee
moi da me oslobodi od te moi. Moji pokreti su kruti. Polazim ispod lukova, kao mesear. Susreem
se sa nekoliko prolaznika; ljudska bia, gledaju moju nagost, okreu se, svakako da se ne bi udili. Ja
sam u nekom irokom hodniku osvetljenom dnevnom svetlou, njegove nesimetrine strane imaju
tremove, izloge u fluoroscentnim bojama, hteo bih da ih gledam, ne mogu vrat da okrenem; hodam
brzim koracima. Iznenada primeujem neku zagonetnu galeriju kipova, neki prolaz nastanjen
nepominim belim oblicima. Ispod jednog prozranog krova, odakle u ovaj pozni as dopire bleda
svetlost sa nekog neznanog izvora, to je neki veliki pravougaoni balkon oko jednog strmog i vrlo
irokog stepenita koje tone prema mranim dubinama nieg sprata. Na podzidanom nasipu su sivi
lukovi. to se tie kipova, to su figure mladia i devojaka, razdvojeni kratkim meuprostorima; oni
ukraavaju ogradu leima okrenuti izlozima radnji.
Oseam kako me nekakva bezbojna drhtava masa silovito privlai nadole. Sagledana u potpunoj
svojoj celosti, to bi mogao biti neki ogoleli dinovski mozak. Mehaniki silazim niz stepenite.
Sedita u obliku ivotinja ine krug oko onog to ja vidim kao izvor sile koja upravlja mnome; znam
da hoe da me ispituje. Sedam u jednu naslonjau nainjenu od glave nilskog konja; dva slonova zuba
povijena napred predstavljaju naslone za ruke. Oseam se odmoran, ali je u meni stari iar uzrujan,
pod uticajem nekog nerazumnog straha. Moj duh je iznenada usisan i ja se postupno praznim od celog
svog bia. Zevam, proteem se, vie ne postojim, moje telo se rui.
Svilene tkanine iz koje donose neka nosila, obavijajui vrh jednog nafornjaka spremnog za neku
spiritualistiku religiju. Neki ovek nate srce povraa na nekom buretu u kom se kao rezerva dri
jedan mrtvoroeni neoplatonista. Njegova neaka, obuena u iroku haljinu od tanke svilene materije,
vri svoje raunske radnje grozniavo piui ljubiastim mastilom brojke na svojoj dojci.
Budim se isto tako grubo kao to sam se i onesvestio, mozak prepun nepodnoljivo udnovatih
snova. Nesposoban sam da miem rukama ili nogama, telo mi je sliveno sa naslonjaom u kojoj
sedim. Koliko je dugo trajala moja nesvestica? Ko moe odgovoriti?
Ovde je sve isto i nedavno obnovljeno; meutim, predmeti izgleda da su nepomini. Vazduasti
obrisi lukova, movarsko rastinje prekriva gornji deo prolaza, mleno plavkasti i sivo-zeleni prelivi
boja podseaju na pejzae ponora u koje bi gnjurci doli da, izmeu kolonada nekog potonulog grada,

love krupnu morsku divlja. Kad sam pokuao ponovo da ustanem da bih poao put izlaza, pozajmio
jedno od vozila koja sam maloas video, da pobegnem najzad, daleko od ove more, spopadoe me
otri srani grevi. Moja ruka je umrtvljena, moje grlo je obuzeto bolom. Spremam se da umrem.
U tom jedan enski glas, tih, barunast, jednolian, uje se sa galerije; kao da ga izgovaraju
hiljade usta skrivenih u basamacima stepenita, naslonjaama, stubovima. Glas kao romorenje, i
miran, ulazi u mene poput milovanja:
"Ne boj se nieg, Felise iare, ono to osea samo je jedno reagovanje na ispitivanje kom sam te
podvrgla; ispitala sam najdublje nabore tvog pamenja, pretresla sam najskrivenije kutove tvoje
linosti da bih te potedela jednog drugog i odvratnog ispitivanja. Sad sve znam o tebi u pogledu
svesnosti; ono to se naziva podsveu nije mi pristupano.
Posmatram sive vijuge modane mase; ini mi se da katkad primeujem neke neprimetne listie na
dnu koji se penju na opnenu povrinu i izazivaju njoj tanane drhtaje. Maloas sam video ljude, da li
je moguno da su oni robovi tog udovinog mozga? Da, naprotiv, nisu oni ti koji su ga napravili?"
"Saznae zbog ega se nalazi ovde i zato si ubio pronalazaa analoginog putovanja."
Nemam hrabrosti da to ispitujem; moje srce ponovo pravilno kuca, bol se povukao, ali oseam da
mi je oduzeta energija, nesposoban sam da se miem. Uopte me ne zadovoljava ta pomisao da u
saznati smisao mojih neverovatnih doivljaja. ujem. Glas odmereno objanjava podvlaei
utanjem svaku reenicu:
"Mi smo ovde na jednoj od bezbroj paralelnih Zemalja koje zajedno u univerzumu postoje na
istom mestu i u istom vremenu. Zvau je Zemlja III, nasuprot dvema drugima koje ti ve poznaje:
Zemlji I, tvojoj, i Zemlji II, onoj na koju te je odvelo tvoje prvo analitiko putovanje.
Meutim, Zemlja III je neobina planeta; najvei deo putnika kroz paralelne univerzume kroz nju
obavezno prolazi; to je neka vrsta raskrsnice izmeu svetova. To ne bi bilo nita zabrinjavajue kad
dolazak jednog putnika meu nas ne bi mogao da izazove smrt nekog sebi slinog. U stvari, svako
ljudsko bie ima svoj duplikat na svakoj od paralelnih Zemalja. Analogino putovanje dovodi u
opasnost da ih suprostavi jednog drugom. U tom sluaju obe individue ako se sretnu odmah se
dezintegriu."
Glas uuta, kao da hoe da mi da vremena za razmiljanje. Bujica misli koje ne uspevam da
sredim; pokuavam da sastavim moje prvo pitanje u trenutku kad se njen glas ponovo javlja:
"Atomi dvaju potpuno slinih bia, kada se sastanu, tee da zauzmu istu taku u prostoru i u
vremenu; to je Berov zakon, koji ima dejstvo da izazove trenutni preobraaj u energiju dvaju ljudskih
bia koja imaju isti identitet, samo zbog tog to njihovi molekuli tee da se sjedine i to dolazi do
fenomena 'prepunosti'. Naravno to se moe desiti samo u sluaju prenosa jedne individue sa jedne
Zemlje na neku drugu Zemlju, jer na jednoj odreenoj planeti ne postoje dva potpuno ista bia. Zbog
tog je bilo potrebno toliko mnogo vremena da taj zakon bude otkriven. Meutim, sa vrlo retkim
izuzecima, analogino putovanje stvara nove pristalice. Poto sam ja kao centralni ordinator zaduen
za bezbednost ljudi na ovoj planeti, ja moram uiniti nekodljivim svakog oveka koji doe iz
paralelnih univerzuma."
Ordinatorov glas me oarava, preputam se njegovim sladunjavim intonacijama; do moje svesti
jedva dopire smisao njenih rei. Meutim, njena poslednja reenica sadri jednu suprotnost zbog
koje viem:
"Znai, ja sam opasnost za oveka koji se zove Felis iar i koji ivi na ovoj planeti!"
"Nije tano, ali to e biti kasnije objanjeno. Hou najpre da odgovorim na pitanja koja sebi
moe postaviti u vezi sa Kaningemovim ubistvom. U ovom trenutku nemona sam da predvidim na
kojim se Zemljama pripremaju analogina putovanja ili bilo koji drugi nain koji omoguuje da se

pree preko onog to se uobiajeno naziva dimenzijom Sigma. Ja samo mogu zatititi onog kom se
najvie uri, upuujui putnika s nae planete prema kojoj je nezadrivo privuen. On se vraa na
svoju polaznu taku ili pada na sasvim drugu paralelnu Zemlju. To se desilo kad ti je Kaningem
ponudio jedno analogino putovanje; stavila sam jedan tit od kog si se ti odbacio."
"Ali zato ste me primorali da ubijem Kaningema? Prvi put ste me uinili nekodljivim, to je bilo
dovoljno ponoviti?"
"Iskustvo dokazuje da ako neko drugo drutvo otkrije mogunost da istrauje paralelne
univerzume, onda takav pronalazak iskoriuje u najveoj mogunoj meri. To uglavnom odgovara
nekoj povuenoj fazi razvoja, nekoj potrebi za beanjem opravdanom neprilagoenou drutva
individui. Dakle, ako putnici dolaze na Zemlju III suvie brzim ritmom, takva pojava nekorisno
mobilie veliki deo moje energije. Vie volim da predupredim opasnost inei pronalazae
nekodljivim. Tome si ti posluio."
Nor Kaningem, ta sanjalica, da li je on opasan protivnik oveanstva? Ubio sam ga ne elei to,
ne oseam nikakvu griu savesti, ja samo mrzim da se pokoravam nareenjima. I otkad to neka maina
upravlja postupcima ljudi? Koja je ta udovina Zemlja na kojoj su pojedinci podvrgnuti
elektronskim sklopovima? Na tu pomisao buni se celo moje bie.
"Zato ga niste uklonili bez mog posrednitva?"
"Meni je potreban relej da bih prenela moju volju; ja ne mogu raditi bez pomoi oveka; tako sam
stvorena."
Obuzdavam svoj bes, glupu srdbu; to ubistvo za mene nema vanosti, omoguilo mi je da
pobegnem sa Zemlje I, nazadne i zatupljene. Sad treba da znam zato mi je ordinator dozvolio da
doem na Zemlju III. Ponovo se javlja glas, otar; njegov ton je tajanstven, istovremeno enski i
bespolan i ne zamara me da ga sluam! On me opsenjuje, zaboravljam na moje pitanje.
"No ima neto drugo, Felise iare. Kad sam stavila tit za koji zna, ti si odskoio na Zemlju II. U
stvari, ti si iveo na jednoj planeti koja ne postoji."
Pustinjska planeta, besmislen svet, svakako, ali stvaran, jo oseam ujede gutera!
"Zato? Da li se Zemlja II ne podaje normama koje ste postavili za paralelne univerzume? Na njoj
se ne nalazi dvojnik svakog stanovnika drugih Zemalja?"
"Tvoj zakljuak je taan. Moja analiza je podrobnija. Ja sam poslala veliki broj elektronskih
posmatraa na tu planetu; to jeste Zemlja iji je samo jedan majuan deli, onaj na kom si ti iveo,
bio dovuen. Drugde nema nieg; ni divljih plemena, ni vozila na jedra, ni kula od peene zemlje,
samo pet pustinjskih kontinenata, jedna pristojna podela mora i okeana, ali bez ikakvog biljnog,
ivotinjskog sveta. Zemlja II je izmiljen svet, ti si ga stvorio."
Ova poslednja reenica skliznu po povrini mog mozga, odbijam da je ujem.
"I ja moram da znam kako si radio da bi sagradio jednu planetu. Ja sam potpuno ispitala tvoje
pamenje, nije ostao nikakav trag o tome. Meutim, trebalo bi da ti bude taj koji je izvrio to
stvaranje. Poveriu te najboljem psihijatru Zemlje III da bi on naao odgovor u tvojoj podsvesti."
Skaem sa svog sedita i trim ka kraju prolaza; stiem na unutranju ulicu, sudaram se s nekim
retkim prolaznicima. Ja po svaku cenu moram da pobegnem iz ovog sveta ako ne elim da budem
podvrgnut tom pitanju!

8. ITAV GRAD
Zadihan sam. Zgren sam u upljini jedne lipe izrezane u obliku mekuca sa dvema ljuskama.
Trei preao sam stotine metara galerije, sve dok moja plua nisu odbila da vre svoju funkciju.
Gurnuo sam vrata jednog od tih bezbrojnih tremova prema unutranjim ulicama. Mora biti da je ovde
dvorite neke zgrade. Iz tla izbija neka bela svetlost. Ve etvrt asa nisam video nijedno ivo bie.
uuren u mekom liu jednog od etiri drveta u dvoritu, oekujem da tiinu prekine neki zvuk;
teim ponovo za gospodarenjem ordinatora. Ne brine me vie moje postojanje; hou da umrem. Ova
sredina ne odgovara mojoj dubokoj prirodi, koju je otkrio ivot u pustinji. Utisci, oseanja, dojmovi,
opsedaju me, vazduasti ili jasni, a da ih ne mogu poreati, udna smea mirisa, zvukova, slika, naa
uspomena. U to su umeana moja tri ivota.
Sve me ovde zbunjuje. U svetu peska odmah sam osetio da treba da se branim da bih preiveo.
Ovde je sve mirno, sve ukazuje na red, civilizovani poredak. Meutim, ja znam za pretnju koja se
nadnela nada mnom; moje bekstvo nije moglo da zavara ordinatorov nadzor. Onda, da li u u ovom
gradu ili na ovoj planeti nai sklonite do kog vie nee moi da me se domogne? U to sumnjam,
njegova mo je u stanju da me usmeri na drugi paralelni univerzum. Da li e mi dati oduka? Sve se
moe ponovo roditi poev od ove lude pomisli; treba za nju da se uhvatim. Sem ako na ovoj treoj
Zemlji nisam jo besmrtan? Svaki moj postupak izaziva novo sasluanje na koje ne mogu odgovoriti.
Odvratnost prema gradu koja se pripaja bitnom oseanju opasnosti. Drhtim.
Pre svega, ispitati ovo mesto. Bokovi zgrade na vrhu se spajaju i obrazuju loptu svetlosnog
plavetnila. Pogledom prelazim po glatkoj i tamnoj povrini ne opazivi ni najmanju pukotinu. Vratiu
se u ulazni hodnik da bih u njemu potraio prilaz.
Pod je gibak. Neki natpis na jednom dugmetu za guranje vrata irokom kao ruka; on je na jeziku
mog porekla: 'Utivosti radi, obavestite onog kog ete zameniti.' Nejasno, imam utisak da u biti
bolje sklonjen ako uem u unutranjost zgrade. Pritiskam; koga u upozoriti? Neka opnasta preaga
otvara se na neprekidnoj povrini hodnika. Ulazim. Prostrano predvorje, tihe maine poinju da rade,
ona najblia do mene prerauje neku gipku i prozranu smeu. Staklo bez sumnje. Ja sam spoj od
jednog kraja do drugog kraja. Poto sam pogreiv, potrebno mi je da se udubim u posmatranje neke
delatnosti koja mi je potpuno strana. okovi koje sam podneo izazvali su u meni depresivno stanje.
Na ivici sam plaa; najmanji napad bi me rasplakao. Ove maine proizvode elektrine sijalice udnih
oblika, tanke kao list hartije; izgleda da su one predodreene da prekriju sve konfiguracije koje bi zid
mogao imati. Jedna poslednja maina ih proverava pre no to e ih prema njihovom obliku
rasporediti u sanduke. Raznolikost ovih izvora svetlosti neobina je, od najsnanijih do najtananijih.
Ako bi bile iskoriene u stanovima, one bi najavljivale pravu unutranju arhitekturu svetlosti.
Trebalo bi da dobijem tanu sliku Zemlje III pre no to u se po drugi put suoiti s ordinatorom,
pre no to mi psihijatar bude postavio pitanje; tad u imati vremena da se obavijem spoljnim
izgledima civilizacije, biu manje ranjiv. Ova ista fabrika izgleda da se pokree bez pomoi ijednog
rukovodioca. Ordinator? Primeujem jednu cev za unutranji saobraaj, ona me gura prema donjim
spratovima, zaustavlja se. Silazim.
"Oh, stari moj, lepo je to ste ranije stigli! Kroz manje od jednog asa poinje na Bermudima
najlepe biciklistiko takmienje na svetu. Bojao sam se da u propustiti start."
Bicikl? Pre vie vekova ta sprava je smetena u muzeje na Zemlji I.
"Ali vi..."
"I te kako! Tim pre to su dva favorita besmrtnici." On odjednom biva svestan mog izgleda. U
njegovim se oima vidi bezgranina preneraenost. I ja njega srameljivo gledam. Dosad smo bili

svesni samo naih uzajamnih prisustava. Sada se vidimo. Imam hrabrosti da se nasmeim.
"Toliko vam se uri, od jutros."
On me posmatra bez milosti, ali i bez ustezanja.
"Konano, zato da ne? Moda je u stilu ivotinja! Dakle homo sapiens, u prirodi, ta je to bilo?"
On mi stiska ruku, navlai plat od velikog utog perja na kombinezon pitonskog izgleda, eli mi
svako dobro i skae u cev.
Njegov odlazak dovodi me u oajanje, na kratak razgovor uneo je ljudsku notu u moje postojanje.
Poinjem da alim za mojim malim mestom na Zemlji I, za mojim prijateljima, za mojom enom, za
mojom decom. ta u da radim? elim da mi se ukae na nain povratka kui.
U hodniku postoje samo jedna otvorena vrata; ulazim. Oko itave odaje nalaze se sinoptike
tabele iji planovi prikazuju maine iz prizemlja. Svaka od njih emituje zvunu ifrovanu poruku koja
treba da mi ukae na osobenosti njene fabrikacije, stanje njenog funkcionisanja, njene mogue
nedostatke. U sreditu odaje kontaktna komandna tabla omoguuje da se nae odgovor za svaki sluaj
i da promeni ritmove i stilove proizvodnje.
Preturam po dva uzidana ormana koji su se otvorili kad sam doao i iz njih vadim jedno odelo
koje se pripija, od koe krtice. injenica da sam obuen naglo brie ton samog doivljaja. Moj ivot
dobija veu stvarnost; opipavam strane komandne table. Otkad sam stigao na ovaj svet iveo sam
samo gledajui, hou da u njemu smestim moje telo.
Ako napustim ovo mesto, sigurno je da e moja odsutnost negde izazvati neki signal. Rad ovih
maina je automatizovan, ali on ukljuuje nadzor oveka. Znai, moram ostati sve dok smena ne doe;
to je jedini nain da ostanem neprimeen.
"Pa ta vi tu radite i to jo u mom odelu!"
U mom razmiljanju propustio sam da sam zauzeo mesto nekog drugog koji je jednostavno bio
zakasnio. Ugledavi moj zabezeknuti izraz nevinosti, posetioev ton se smiri:
"Da niste pogreili program?"
"Verovatno, da, verovatno. Idem."
Skaem prema vratima i gurajui ih pokuavam da pobegnem. Uspeva da me zadri za ruku. Ne
otimam se i zauzimam stav malaksalosti.
"Mistiar, zar ne? Kako vas vidim, u tekom ste stanju depresije. Pozvau negovatelje."
On me hvata za drugu ruku i privlai me prema sebi i dugo me posmatra:
"udnovato, dve godine kako ovde radim i nikad vas nisam sreo. Novi ste? Iz kog elektronskog
kombinata dolazite?"
Gledam ga. Ne odgovaram. On me paljivo tera da sednem:
"Vi ste pregrejani, je li, zato to su vae radno vreme podigli za potrebe proizvodnje? Izgubili ste
pamenje! Petnaest dana meseno, pet asova dnevno - to je najvie to sam mogao izdrati. Hajde,
recite neto, znam dobro da ste mistiar a ja besmrtnik, ali to nije razlog."
Pred mojim tupim izgledom, on odlazi prema komandnoj tabli, pritiska jedno dugme. Vreme je,
naglo se diem i trim prema cevi. On nema vremena da mi se suprotstavi. Nekoliko trenutaka kasnije
nalazim se u nekoj ulici. Da li je zvao negovatelje? Moram da strugnem, da traim neko javno mesto,
neko ivo mesto, na kom bih mogao da se izgubim u gomili, da postanem anoniman. Ako nemam snage
da budem ja, ja ipak jo elim da budem slobodan.
Ako stignem na trg zamka, moi u pokuati da se doepam nekog vozila i da se udaljim odavde.
Zadihan sam; ta rosna svetlost, svud prisutna, koja izbija iz koe koja prekriva grad, te obavezne
ulice koje izgleda da nikud ne vode, koje se u beskraju meaju, jednolinost diskretno numerisanih
tremova! Ne skrivaju li oni druge fabrike, hotele, stanove, trgovine? Nita na to ne ukazuje.

Stanovnici ovog grada mora biti da ga napamet znaju. Ili pak, nema stanovnika, samo prolaznika.
Nijedne radnje u ovom delu grada. Maloas sam primetio izloge. Da ih ponovo pogledam; to e mi
omoguiti da procenim stepen razvoja ove civilizacije; ona je ispred Zemlje I ako uzmem u obzir
postojanje centralnog ordinatora, ali to ne dokazuje obavezno da se taj napredak oituje na svim
poljima.
Napustio sam gornje spratove grada; ruiasta svetlost je ustupila mesto beloj, bledoj, vetakog
porekla, zatim jednoj drugoj tanano plavkastoj, nijansa treba da ukae na nivo. Iznenaen sam zbog
ravnodunosti prolaznika prema meni, trezvenost moje odee odudara meutim nepodnoljivo od
nastranosti njihove odee. Sva obeleja neke plodne faune slue im za ukrase, pipci, perje, krljuti,
rogovi, koe, krzna, koljke, bodlje. No nije re o obnavljanju; u sklopu njihove odee zoologije
dolazi do ludila. Pokatkad iznenadim pogled nekog oveka koji se zadrava na meni, on me paljivo
posmatra, ali crte njegovog lica nita ne izraavaju. Stiem do jednog nivoa na kom je svetlost neno
zelena. Mogu nastaviti da tako lutam. Gladan sam, umoran sam. Ovde svi hodaju, nema nikakvog
prevoznog sredstva. Obraam se prvoj eni koju sreem:
"Molim vas, gospoo, ja sam stranac, traim hranu, da li biste mogli da mi pokaete..."
"Kako vam pade na pamet da posetite grad u kom se radi, to su obiaji besmrtnika!"
Moje razoarenje ogleda se na mom licu, ona se smei:
"Konano, to je vae pravo. Ima puno restorana za one koji u takvom stanju dolaze na leenje. Eto,
u etvrtoj aleji sa vae desne strane ima jedan.
Ona se okree i odlazi bez rei. Ta aleja izgleda vie oveanskija, konano vidim radnje, jednog
krojaa, jednog kozmetiara, bakalina. Moda bi bilo jednostavnije da utolim svoju glad ako ukradem
nekoliko tableta hrane. Izloge paljivo razgledam da bih video da li namirnice lie na one koje ja
znam. Ova radnja je pravi muzej ishrane; sva jela nepoznatih ukusa o kojima su govorile moje
kolske knjige i koja su bila simbol jedne zakasnele epohe, nalazila su se ovde, pomnoena sa deset:
govedina na burgundski nain, kenguri u engleskom sosu, ananas u trenjevai, divlje prase iz lova,
hamburka nicla... Besmisleno kulinarsko pesnitvo tampano krupnim slovima kroz koje se ja
gubim. Pomisao da u osetiti divlji ukus proteina, ugljenih hidrata, i masnoa koje bih mogao jesti,
izaziva mi gaenje. Napredna civilizacija, ali degenerisana, to je duboka odbojnost nastala usled mog
vaspitanja; moja uobrazilja prihvata ono to moj stomak odbija. Ja sam tu, vrlo uzbuen pred
bakalinovim izlogom; ini mi se da ga primeujem: neko malo krljavo bie kom lice svetluca kao
nemiran plamiak. Ako me i najmanja neprilika uzbuuje u tolikoj meri, ja se teko mogu nadati da u
ostati iv u ovom svetu bez pomoi nekog psihijatra."
"To je da se oveku smui!"
Okreem se da bih video kom je upuen ovaj izraz prezira. Dete nasred aleje stoji kao krivac.
Jedna mlada ena stoji pred njim; njene oi izraavaju gaenje nekog koji samo to je nagazio na neki
izmet. Neki prolaznik privuen ovim prizorom, prilazi, hvata dete za ruku da bi ga izgrdio.
"ta tu radi, mali nevaljale, pobegao si od kole?" Dete vrti glavom u znak odricanja. Umea se
neko tree lice.
"Kladim se da ga njegovi roditelji dre kod kue da bi ga odgojili; on ba lii na te lukave
neuredne deake."
"Odvratno, to je odvratno", dodade ena.
"Treba pozvati ekipu istaa."
Neodoljivo uzbuen zbog takvih stavova, jurim u pomo detetu koje odrasli poinju da mue
zvrkama, amarima i tipanjem. Derem se:
"Ma, pustite ga, pustite ga, nita vam nije uinio!" Uinivi ovako, ja pomaem onom koji lii na

mene. Meutim, oko nas se stvori gomila. Ljudi mi predbacuju. Sve te prolaznike pomalo mirne,
toliko ravnodune obuzima gnev.
"To mora biti njegov otac!"
"Neki degenerik!"
"Zvao sam negovatelje."
Dete naputam kukaviki, uleem u gomilu svom energijom i uspevam da se probijem. Niko ne
pokuava da me goni. Oni se svakako uzdaju u negovatelje ili u ekipu istaa. Treba da pobegnem na
zeleni nivo. Zato koristim jednu nagnutu ravan. Po prvi put otkad sam u gradu nalazim se licem u lice
s jednim vozilom; u obliku stilizovanog pacova. On izbacuje aerosole namirisane vode iz jedne pa
zatim iz druge nozdrve svoje njuke. Oklevam. Zatim jurim napred, uvlaim se kroz uzan prolaz koji
ta sprava ima na svakoj svojoj strani. Ako su to istai ili negovatelji oni nee imati vremena da se
okrenu pre no to se udaljim. Odluujem se da se ispnem jo vie te se nalazim ispod krova grada.
Topla ruiastost koja izbija iz njegove prozrane koe uzbuuje me, to je kao materinska toplina.
Nikad u tolikoj meri nisam osetio potrebu za nenim prisustvom.
Jedan plakat: ako vam je potrebno sunce, traite trcaljku. Stavljam ruku na beli krug iznad kog je
natpis: ovaj pokret otkriva jednu dijafragmu koja se otvara i ja se naoh napolju, gazei po gradskim
breuljcima od ilovae.
Nalazim se nekoliko stotina metara od ua. Zalazee sunce veze crvenilom olovne kine oblake.
Izgubiti se tamo, u toj vodi, na toj obali, ili jo jedanput proi dimenzijom Sigma, vrata svetova...

9. ENA SA JEZERA
Sprema se pljusak, svee je kao u mesecu martu. Kakav mesec mart? U pustinji sam znao samo za
vruinu i nepostojanje sezona. Kakvih sezona? Mrzim pojmove koji mi otkrivaju jednog drugog iara
koji me vie ne zanima.
Moje noge s uivanjem dodiruju travu, napustio sam grad i ponovo se naao u preriji u kojoj ive
divlje ivotinje. Trava je svee podiana, neki laki sok boji moju kou zeleno. Volim da hodam po
toj mekanoj i svilastoj etki na kojoj jo postoje mali strukovi pauinaste slame. Mora biti da su
ogromne maine oistile ravnicu, kosei, nabijajui, sipajui ubrivo da bi trava oivela. Lepo
mirie mokro seno. Preputam se opojnosti hodanja, ubrzavam korak, trim, veseo to oseam da
moji miii poigravaju, gotovo elastina zemlja olakava moje skokove.
Sada je grad nekoliko kilometara iza mene. Primeujem jednu kupu, poput neke velike koljke od
sedefa, stavljenu ispred mene u neki vrt mahovine. Mahovine plave, mahovine dlakave, ogromne
pamuaste, mahovine iljate, bodljikave, mahovine lepljive, tananih strukova, debele stabljike, male
perjanice, mahovine uvele, crne, zgusnute, vrste, izdikljale, lopte mahovine, neobina biljna igra,
neobian ilim koji se naduva, izduva, vere uz zasejano polje krupnim mamuzama i malim stenjem,
rasporeenim oko kue. Jer vidim jednu kuu. Moje noge kao dobri poznavaoci prihvataju razliku
sadraja izmeu oiane trave i ovog novog bilja, iz zadovoljstva neoekivano klize. Stigao sam do
ivice koljke; jedna rupa se otvara u zidu od sedefa. Ulazim, ona se zatvara posle mog prolaza.
Ovde se sve areni pod uticajem svetlosti koje se menjaju, u prostranoj okrugloj odaji koja me je
doekala; okrugle kamenice, obine kamenice, spiralne kamenice i neke druge koljke, i vodeni
kimenjaci vise sa tavanice u gustim grozdovima i ire neku neobinu svetlost proaranu senkama i
znacima. Jedno stepenite vodi na gornji sprat, polazim tamo, venci od sedefa zveckaju, um slabi do
praga ujnosti u kojoj postoji samo daak vazduha, zatim tup bat mojih bosih nogu po drvetu
stepenika iji se slab odjek ponavlja u dvorani za prijeme.
Odmorite na prvom spratu ima veliki stakleni prozor. Odatle posmatram pejza sa letnjikovcima
koje nisam mogao videti kad sam se obalom pribliavao gradu. U predveerje tri zatvoreno siva
oblaka prolaze poluporculanskim nebom, oni prenose tovar kie, koja isti travu i kue. Prilazim zidu
koji pregrauje hodnik, jedna dijafragma se otvara i otkriva jednu ispruenu enu, nagu do struka.
Ona prua ruke prema meni da bi me pozvala:
"Skitnico, doi!"
Pruam se prema njoj, iznenada pijan, eljan nenosti. Neka poznata sila oduzima mi volju i
suprotstavlja se mojoj elji. Potinjeno se okreem pred eninim pogledom. Grudi su joj opore,
svakako miris ispod njenog pazuha. Silazim stepenitem kao tuen pas, koso okrenute njuke.
Vodi me prisustvo hodnika, bezlino, nepristupano. Prolazim kroz jedan umarak koji ceo
cvrkue od raznih ptica i izbija na jedno vetako jezero okrueno japanskim vrtom sa vie puta
stogodinjim bonsaima. Kroz providnu vodu mogu videti sve odaje jednog podvodnog paviljona.
Jezero mora biti da je duboko, jer mala naga ena koju nazirem u srednjoj sobi za mene je iste
veliine kao debeli aran koji iznad nje bezbrino prolazi. Voen sam prema jednom okruglom
amcu, on plovi prema staklenom levku koji se nalazi na sredini jezera. Izgleda da ena spava, moje
kretanje po povrini vode nije privuklo njenu panju. Klizim i dalje du staklenih zidova klizavih od
vlage, prihvati me neka neodoljiva sila koja koi moj pad. Vraam se u san.
Stan je veoma privlanih linija, bez predmeta i nametaja. Ali sad mi izmie njegov poloaj koji
mi se odozgo pojavio. Ja vie ne znam gde se nalazi uspavana lepotica. Nije ni vano, ordinator me
vodi, pregrade tiho nestaju ispred mene. Neki tanani miris! On iznenaujue otro drai moju elju;

neki miris lak, zaeeren, usoljen, mousni miris koe, nean zain koe, dobro mirie na toplo, na
oprano, otimareno. Ruiasta boja, blaga nenost, mraan med koji nalazi svoj produetak u svakom
od mojih drugih ula i pretvara u iste vrednosti, slike, zvuke, ukuse, dodire, saksofone, krv, penu.
Jedna poslednja plava trepavica otvara se u poslednjem zidu: ona je tu, ispruena, ruku naslonjenih
na bedra, muri. Ona je glatka kao oblutak, ni kose niti dlaka koje bi naruili savrenu formu njenog
tela. Njeno teme, njen vrat, njena lea, njena bedra, njene butine, njeni listovi, njene pete pritiskaju
duek snagom koja je manja od njene verovatne teine, sudei po lakom ulegnuu koje na njemu
pravi. Naginjem se. Vlana sluzokoa moje donje usne vrlo polako se penje oblinom njene dojke,
zaboravio sam ko me vodi. Ja sam ljubav.
Stezanje. Vreme se povuklo u sebe. Sadanjost traje. Ja se oslobaam. Ona spava, njeno disanje
jedva da nadima njena prsa. Neka vrsta panike u meni se javlja, odmah smirena snagom kojom sam
upravljam.
Netremini pogled njenih oiju otkrivaju njene trepavice, one su tamne i blistave. Ona me zagleda,
a da se izmeu naa dva pogleda ne uspostavlja veza. Tiina. Tiina. ena se izvija, obre na krevetu
i gri uz zid, uplaena, kolena priljubljenih uz bradu. Gasi se uas koji se u jednom trenutku rodio u
njenim oima. Pitam se da li i njom takoe upravlja ordinator. Promuklim jednostrunim glasom pita
me da li sam skitnica. Ne znam ta da odgovorim. Misaoni stisak poputa. Ja sam stranac, nepoznat,
bez obiaja, bez identiteta, ja ne poznajem ovaj svet.
"Da, skitao sam se..."
U vie mahova joj tvrdim da sam skitnica. Bez njenog reagovanja. Ona ponovo lee, smirena.
Ovaj moni prizor sredila je neka strana sila. Ravo sreena, ja to oseam u zasedi iza mojih misli,
vrebajui moja reagovanja. Ona veruje da e pregrada koja razdvaja moju podsvest popustiti pred
uzbuenjima koja me uzrujavaju.
ena kleknu i izaziva me intimnim milovanjima. Obuzima me snana elja. elja vetaka, spoljna,
koju oseam ali koju ne doivljavam. Neu vie da je volim, uprkos naporima koja ini prodorna i
tajanstvena sila koja je na to gura. Iznenada, obuzima me strah; ako bi ona nestala i samog me ponovo
ostavila na ovom nepoznatom univerzumu! Potrebno mi je njeno prisustvo. Iako je privienje, hou da
je zadrim!
No se sputa na jezero, pretvarajui vodu u boju sepije, sijenske zemlje, englesku mrku i itavu
lestvicu zelene boje. Ribe jure kao senke, jedan rak unazad izlazi na providnoj tavanici. Mir. Moj
pogled se gubi u tenosti. Listovi vodenih krinova su isto tako mali oblaci koji se ocrtavaju na izmaku
dana. ilice.
Njen seks bez dlaka, sa dva preklopa je nean i nabrekao, neno osvetljava njen okrugao trbuh,
njene ruiaste butine. ena je ponovo poziv, olienje idealne enstvenosti. Prihvatam ponudu. Mogu
odgurnuti svu gomilu obaveza, zabrana, i tabua starih koliko i oveanstvo, a koje mi je prenelo
jedno drutvo od kojeg je u meni ostala samo nejasna veza. Ovo varljivo ja, uslovljeno navikama
kojih ne elim da se seam, moe nestati. Bogalj od roenja koji se po povrini globusa vukao na
takama civilizacije moe ponovo postati osposobljen. On je napustio svoju auru.
Prekasno, ena je ustala, tetura se u sivozelenoj polusenci, ivice njenog tela se ipkaju. Hou da je
pitam, njena prilika nestaje, nema je vie. Ordinator nema vie potrebe da se koristi tom varkom.
Stvorio je jednu enu da bi me uzbudio, ja sam stvorio jednu planetu, izmeu nas dvojice sad mora
poeti borba. Ja jo ne znam koji su moji aduti, ali vie nisam siguran da u izgubiti.
Penjem se ponovo staklenim levkom koji se iznad vode otvara poput nekog kristalnog cveta.
Ostaje mi samo jo nekoliko trenutaka pre no to u ponovo biti napadnut; taj dogaaj
predoseam. Bez potrebe se kostreim, spreman da reagujem ne znajui odakle e doi napad. Ja,

varljivi polubog, prkosim bogu koji je izluio ovu planetu. Svemono ordinatorovo pamenje
suprostavlja se mom gubitku pamenja, mi se uzajamno privlaimo, kao materija i antimaterija, mi
smo nagli poar. Ja sam i dalje divna sutastvenost nerazumljiva, moda jedina opipljiva stvarnost
ovog sveta; opipavajui obema rukama moje elo, obrve, trepavice, obraze, usta, bradu koja je
poela da raste, obuzima me neizrecivo uzbuenje. Ja volim svoju prirodu, volim stvorenje kakvo
sam ja, plod energije, obrade materije, bezimeno bie. Nikad nisam bio toliko ist, toliko gorostasan.
ovek nekad nije imao vremena da bude odluan prema svemu to ga napada; on je nagon,
reagovanje; arobnjakov egrt, on se boji da prkosi svemiru i sklanja se u toj tami koja ga stee od
njegovog praporekla.
Kako bi se jedan bog mogao staviti u tu raspru? Zamisao jednog stvaraoca je izazov zakonima koji
vladaju univerzumom, na dvojstvu izmeu nitavila i onog to postoji.
Ja se smrti vie ne bojim; smena besmrtnost koju sam upoznao na Zemlji II samo je karikatura
prave besmrtnosti, moje, besmrtnosti ljudi i stvorenja njima slina kroz vreme, prostor i paralelne
svetove. Vratiu se energiji i ponovo u se roditi nedirnut, svemoan, u bilo kom svetu, u bilo kom
vidu i biu bura ili vetar, kia ili ciklon, biu gips ili fosilni ugalj, ili ak jednostavno pepeo, praina,
ali u biti, nikakva sila na svetu nee moi da me uniti. Misao nije vie dokaz postojanja, ona u tom
predstavlja samo sporednu pojavu.
Zanos roen iz opasnosti stiava se malo pomalo. Ja vie ne drhtim od besa, obuzelo me je ledeno
spokojstvo. Gledam zemlju i nebo kao prisne ivotinje koje vole da osete milovanje moje ruke,
strujanje moje krvi, to su moja braa, oni su uzeli takav izgled radi mog zadovoljstva. Oblak, mali
oblak tanan kao ruiasta siva hartija za cigarete i ti, izvanredna travo, panjak mojih oiju, mi smo
svi atomi u pokretu.
Slojevi magle sputaju se u upljinu udolina, ja tiho klizim po povrini njihove tiine; napad
dolazi, otvoren kao to sam predvideo.

Drugi deo: BOG BEZ PAMENJA

1. TERMINAL BOGORODIINA CRKVA

Kad je Lisa ustala da bi ila po prva osveenja, oboavao sam oblik njenih bedara okruglih kao
jabuke i lep izgled njenih nogu. Sad murim da bih pokuao da u seanju predstavim njeno visoko i
tanano poprsje na kom su bile uperene dve male dojke, fino ocrtane, ali istraivanje je teko, paleta
mog seanja zbrkano uvia nijanse njene puti a podsticaji koje prenosim mojim onim ivcima malo
doaravaju Lisinu spoljanost. Hteo bih da je u uobrazilji doteram toliko savrenom da e se, kad se
bude vratila, moja intimna vizija nametnuti njenoj stvarnoj silueti, kao da je bila podeena prema
njoj. Ja ponovo dodirujem krivinu njenog pazuha a prorez njenog seksa bez dlaka premeta se i stapa
sa njenim pupkom, moj model iz uobrazilje dobija najnepravilnije oblike prema tom kako ga stvaram,
ali sa strpljenjem da doem do tesne priblinosti, koja me zadovoljava, tada zaljubljeno zavravam
modelisanje njenog trbuha uivajui u svilenim odsjajima njene koe; gornji deo njenog tela gubi se u
nekoj nejasnoj i beloj formi iz koje izbija vatreno crnilo njenih oiju.
S ovim radovima na duhovnoj razonodi koji me oduvek zabrinjavaju, hteo bih da dostignem do
snage vizije koju imaju snovi, ali svesnost nema istu mo kao nesvesnost. Lisa se veoma paljivo
prua pored mene, beumna, verujui da spavam.
"Danas je deset godina, Bleska, otkad te volim."
Vie volim da joj telepatski najavim nau godinjicu nego da joj te rei prenesem pritiskujui
ustima uz arav da joj ne bih oduzeo sveinu mojim starim dahom besmrtnika. Poto ona zna da ja
volim zvuk njenog glasa, Lisa esto odgovara govorei; ona miluje mekanu i gustu kosu koja prekriva
moje teme:
"Lepa bebo, supa je na stolu."
Ispravljam se u krevetu, oslonac za lea izvlai se iz zida i ja se ugodno smetam.
"To nije supa o godinjici, ne vidim svee. Tu bi trebalo da bude deset svea!"
Lisa, smejui se, prua mi asu koju mi svakog jutra sprema i u kojoj je, na ivicama neobraenog
fajansa, neka tenost gadljive boje ostavila tanane ljokice; kao i obino, postavljam dijagnozu:
"Danas krastavac, argarepa, spana, rotkvice, maslac, slad, kiselo mleko?"
"Tikvice, argarepa, zelena salata, penine klice i kiselo mleko; ti napreduje."
"Podjednako gadno?"
"Podjednako."
Mrtei se gutam taj rapav napitak iji je recept star nekoliko vekova donela Lisa, i proglasila ga
vegetarijanskim kao sva njena jela. Kad sam se povodom tog obratio ordinatoru on mi je dao neki
paprika od mistino-istonjakih i ameriko-kirgizskih doktrina iz ega je ispadalo da ovek ne bi
trebalo da se hrani mesom radi tog da bi sauvao ivotinje a svoje telo potedio od trulei. Poreenje
sa obrocima koje mi ona sprema i koje bih ja mogao izmisliti sa svim bogatstvima savremenog finog
kulinarstva dovodi me katkad do sete. Pa ipak, ja volim taj neprestani sukob do kog dolazimo u vezi
sa svaim, on unosi neku ivahnost u nae odnose koja se uvek svrava otkrivanjem naih dubokih
podudarnosti.
Bleska svoj napitak pije srui ga jezikom, ona loe s oiglednim zadovoljstvom i s vremena na
vreme oblizuje svoje zatvoreno crvene usne da ne bi izgubila ni deli. elim da sa njom razgovaram,
da nastavim jedan od onih dugih jutarnjih dijaloga koje toliko volim posle mojih besanih noi; otkad
sam roen, pre sto pedeset godina, nisam spavao vie od ukupno trideset godina. Telepatija koja nije
u javnoj upotrebi, moe posluiti samo za vrlo intimne svrhe; kad za njom osetim potrebu, ja je
koristim sa Bleskom; ali ta metoda optenja, kad nije podrana ljubavnom, politikom, ratnikom
strau, osiromauje odnose, smatra se za apstrakciju i poto je neprijatno upotrebljavati je van kue,

telepatija je u stvari rezervisana samo za ljubav.

"ta za tebe znai deset godina budunosti?"
Lisa stisnu usne, zatim ironino zatrepta:
"Jo sve zadivljuje. Ali ja nita ne alim. Ravo je uplesniviti se u nekom starom veku."
"On nije bio star kad si ti u njemu ivela. Uostalom, ja sam u njemu roen! Za neto malo vie
godina mogla bi mi biti mati."
"Zar ti nisi moja debela beba, Baltazar?"
Ja predem; ne bih verovao da je mogue u tolikoj meri biti zaglupljen pre no to sam sreo Lisu;
ona me je oslobodila one svetinje za koju su me predodreivale moje godine, moje funkcije, kruti
pokreti, krutost u rasuivanju, doteran nain izraavanja; sve je to u dodiru s njom bilo prevueno
gumom, sav sistem obzira u koji me moja besmrtnost malo po malo zatvarala i od koje vie nisam
mogao umai, koja je pritiskala moj duh toliko da ga je mogla dovesti do izumiranja. Posle nekoliko
meseci zajednikog ivota, moje pamenje se odjednom sruilo, otkrivajui iz tih nekorisnih ruevina
moju misao koju je vreme tu ostavilo. Ja se jo izdvajam od te ljake prolosti, no ona mi vie ne
smeta i otkad je nestala, smisao trajanja pojavio mi se u svoj svojoj punoi, ja sam moda jedini
meu mojim savremenicima da u potpunosti vrim svoju besmrtnost jer moja ivotna snaga je
upravljena iskljuivo prema budunosti.
"Je li mi ti to pria tvoje snove?"
"Nema snova, ove noi, to je zbilja bila no; spavao sam kao kamen."
"A poruke, ima li poruka od jutros?"
"Da, ordinator, treba da svrati do centra, ima neki sastanak."
"teta, ja bih radije due slavio moj rodenan! Ali nije sve izgubljeno."
Upirem u nju oi koje izraavaju ludu elju; ona se glasno smeje zatim poljupcima prikriva moj
stomak.
"Bleska, Bleska, saekaj bar dok se operem!"
"Zar smrdi, Baltazare? Ne ti lepo mirie, sad si dostigao doba nekog minerala, ti si jedan lep
kamen koji ne moe sakriti svoje zemsko poreklo, odie na vatru."
Ustajem naglo na krevetu, velikim pokretom pokrivaa koji je otkriva, i skaem na pod; bez kose i
dlaka, ona je vie gola od uglaanog oblutka, Lisa je ljupkija od mladia i ima enstvenost
mramornog kipa; im okrenem lea ona e upotrebiti aparat za otklanjanje malja. Ona brzo podie
posteljinu; te arhaine tkanine koje tu i tamo vise u vazduhu sa nevidljivog dueka, ine mi se uvek
kao neki dobar vic od nametaja.
Prolazei ispod aparata za pranje ne mogu se osloboditi utiska koji me opseda da neim odiem
strau, meutim moje elije se svake godine obnavljaju, raunajui tu i moje nervne elije; moje telo
je priblino sauvalo izgled oveka pedesetih godina kakav sam bio kad se otkrilo da je smrt bolest
od koje se isto tako moe sauvati, ja sam se pre podmladio, moje elavo teme je prekriveno finim
plavim dlaicama, moje oi su ponovo dobile sjaj mladosti, a moji miii, briljivo odravani,
obavili su moj kostur. Meutim, to ne ometa vlazi da se povue; krmelj, sluz, suza, bala, gnoj,
pljuvaka, krv, znoj, ne raunajui izmet i mokrau, proimaju moju kou svojevrsnim zadahom kog
uspevam da se oslobodim samo timarei se vie puta svakog dana. Lisa tvrdi da je to posledica moje
uobrazilje, ona me lie, njuka sa svim znacima zadovoljstva; ali ja joj ne verujem, oseam zadah
ivotinje stare sto pedeset godina, te da bih se oistio potreban mi je veliki broj ceremonija.
Vie sam voleo da ja lino konstruiem peraa, koristei se svim izvorima nae tehnologije; tamo
je svaka moja pora i svaki moj otvor duboko oien, moje telo je masirano od glave do nogu, moji
organi su kontrolisani i doterani tako da moja unutranja hemija odgovara idealnim zahtevima koji

omoguuju da se postigne divna ravnotea mladosti. Odatle izlazim nov i iv kao neko drebe;
nekoliko asova kasnije zadah se vraa; i kad bi to bio samo zadah!
Retkost je da me ordinator po nekom zove, jer poput svih savetnika, oblasni centar poseujem vie
puta nedeljno, to je uglavnom dovoljno za sreivanje u tiini svih problema Evrope; treba da bude
neto ozbiljno da bih ja tamo bio pozvan. Poruka je sastavljena ultrapoverljivom ifrom i sadri samo
poziv da doem u centar. U trenutku kad sam pozvao jedno vozilo, Lisa izlazi iz aparata za
otklanjanje malja, njena zategnuta koa blista, divna, ona me zagrli i zaljubljeno me mazi, neka vrlo
odreena elja odgovara njenim pokuajima. Teko se oslobaam njenog tela, kao sisaljke.
"Vratiu se najdalje kroz dva asa."
Ona ispoljava najivlju veselost. Nisu mi poslali posebna kola; duga kobra od metala koja staje
pred letnjikovcem u stvari je javni autobus. Ulazim kroz dijafragmu i kao to se tome nadam,
gledajui unaokolo mogu videti sve savetnike, pristojno doterane.
"Zdravo, N'Kima!"
Peter Loliv me pozdravlja, a njegovih trinaest saputnika u odjeku ponavljaju moje ime, to izaziva
neskladnost bez ritma. Pruam se pored Petera:
"Orkestar je jutros vrlo rav."
Potajna ala koja ne izaziva nijedan osmeh. marci koji se raaju na mojoj ruci upozoravaju me
da e se moj ekscem uskoro obnoviti, to e svakako znaiti pritisak na dobro raspoloenje koje
oseam jo od buenja. Sama neprijatnost koju mi stvara obaveza da prisustvujem u centru dovoljna
je da izazove proces; kroz nekoliko trenutaka eau prvo crvenilo koje e se sigurno pojaviti na
mojoj koi; liajevi e zatim doi.
Jedno koso sunce zracima iba Bogorodiinu crkvu koja se sjaji pod svojom zatitnom opnom; s
jedne i sa druge strane pustog ostrva Site mulj Sene koje valja sunca. Silazimo odmah im se kobra
zaustavila pred tremom, ba u trenutku kad jedan debeli oblak zaklanja svetlost. Ulazimo u redu jedan
za drugim kao guske, zaslepljeni svetlosnim kontrastom; ja ipak u tom mraku raspoznajem sivu i
mekanu masu centra. Mi emo se smestiti u sedita zbornice. Ja i obino volim te milujue dijaloge
sa ordinatorom, sam u nerazgovetnoj senci velike prazne katedrale u kojoj pokatkad rubin jednog
vitraa baca obojenu mrlju, prskajui crvenilom unutranjost centra. No ja mrzim ove sastanke koji
dobijaju izgled neke zavere. Svako oveje bie je odgovorno i slobodno, mi ga samo predstavljamo
kod ordinatora da bi se uspostavio dijalog izmeu naih dvaju oblika pameti. Dakle, od nedavno ova
vrsta saziva krije policijske poduhvate. Savetnici su pozivani da za njih daju saglasnost. Ja sam
takoe predstavnik zloinaca, zavedenih, lopova, neuropata i duevnih bolesnika, jer sam govornik
vanzemaljskih bia; mi nemamo nikakvo pravo da sudimo ovim poslednjim, a one prve treba da
leimo da bi se ponovo ukljuili u nae drutvo. Oni to i ne ine uvek rado. Ipak, daleko smo od
uvoenja policijskog poretka, Drava je odavno postala neodreen i maglovit pojam koju idealisti
desnice ak i ne pokuavaju da obnove. Mi smo sastanak graana istih prava, federativno udruenje u
vie oblasti koje donekle odgovaraju kontinentima. Pa ipak, katkad imam utisak da ordinator, uz
pomo jedne grupe mistiara, pokuava da ponovo u krilo federacije uvede neku vrstu dirigovanja
'odozgo'. Nova deklaracija o ljudskim pravima koja je bila obnarodovana kad je poetak graanskog
rata izmeu besmrtnika i mistiara bio savladan, temeljno odbacuje svako meanje Saveta u line
odnose; ordinator i savetnici su tu samo zato da planiraju svetsku privredu u vezi sa federalnim
potrebama, ak se ni naa kulturna uloga ne shvata drukije do u vezi sa lokalnim posebnim
interesima. Ne dolazi u obzir da se povede akcija koja bi imala za cilj da nakodi bilo kakvom
ljudskom biu, bilo kojim povodom, sem ako obavlja delatnost suprotnu pravima oveka. Naravno,
biima stranim sunevom sistemu sueno je po drugim merilima, to je bilo odvratno, i ja se ve vie

godina zauzimam da postignem poseban status za sve vanzemaljske trgovce koji su nastanjeni u
gradovima.
Na ivici smo povratka u mranjatvo; neke odluke donete su uz formalno protivljenje naih
liberalnih naela i to zahvaljujui podrci grupa koje su obrazovali mistiari; ovi poslednji sad su u
veem broju od besmrtnika i predstavljaju slabu veinu protiv koje mi nita ne moemo, tim pre to
izgleda da se ordinator oslanja na nju da bi uneo nove projekte. Nije tako davno izgledalo
nezamislivo jednom slobodnom oveku da izglasava neki zakon; svaka odluka treba da bude
posledica line diskusije izmeu svakog lana saveta i ordinatora. Svi izglasani predlozi u grupi lie
na karikaturu to ne odgovara idealima naeg drutva. Poinjem da sumnjam da njih nisu eleli
mistiari koji su veim delom blii besmrtnicima u njihovom osnovnom shvatanju dijaloga i line
slobode. Ordinator njima manevrie. Dosad sam odbijao da uzbunim mnjenje, izbegavajui da o
problemu diskutujem sa lanovima mog kolegijuma ali ako se nastavi sa tim, uzeu na sebe da
organizujem borbu protiv ordinatora.
Moja leva ruka je prekrivena perutom a moji nokti do besnila ele da je eu, opirem se jakom
svrabu koji prati obrazovanje tih skramica, znajui da u se uskoro uguiti kad se budu pojavili prvi
znaci tekog disanja koje prati ova pojava.
"Problem koji vam danas podnosimo ozbiljan je."
Volim taj priguen glas koji potie iz zvunika i ako znam da on za sve duguje epohi u kojoj sam
roen i iz kojih je gnusnih metoda pokretaa potekao; on mi je uvek nekako milovao potiljak i to je
jedan od retkih ustupaka koje inim prolosti.
"Re je o upadu jednog otpadnika paralelnih univerzuma u na svet, njegovo ime je Felis iar.
Savet federacije odluio je da dematerijalizira svako stvorenje, strano, ija bi morfologija bila slina
morfologiji stanovnika sunevog sistema, zbog opasnosti od njegovog prisustva koje na naoj Zemlji
moe biti rizino. Istorijski: skupna odluka doneta povodom prvog poznatog incidenta
dematerijalizacije putem prostorno-vremenskih naslaga. Klju br. 73BB77 i sluajevi 73BC49,
75BD23 koji su smrt izazvali putem dezintegracije dvojice drugih stanovnika nae planete.
Meutim, danas imamo da reimo jedan suptilniji problem: ovek koji se zove Felis iar, koji se
pojavio jue popodne nema svog dvojnika u naem svetu; taj je ve preminuo. Posle prouavanja
predlaem da taj ovek bude zatien; bie dovoljno novog prilagoavanja da bi mogao da se ukljui
u nae drutvo. Predlae se glasanje."
Moda sam ja nepotrebno oprezan, ali ini mi se da taj udan predlog krije u sebi opasnu nameru.
Sedei u krugu dvorane, savetnici diskutuju, ve se naziru dva tabora. Moja se plua naglo steu,
otvaram usta, vazduh ne prolazi, grlo mi je stegnuto, nema panike, imam jo nekoliko sekundi za
intervenciju. Ja znam kako treba da utiem na moju promenu materija da bih izluio dozu adrenalina
koja mi je potrebna da bih se oslobodio gra. Utiem na nadbubrenu lezdu: hormon se odmah iri.
"Traim prethodnu ekspertizu!"
Moja upadica ne izaziva nikakvu posledicu, izgleda da savetnici nisu uli moj predlog, toliko su
uneti u svoje diskusije.
"U slinom sluaju ekspertiza moe da uspostavi dobru metodu zbliavanja, te ordinator podupire
traenje Baltazara N'Kima. Da li se kogod protivi?"
Prethodna ekspertiza je prihvaena odlukom veine. No to mene ne zadovoljava, ali me strah ne
prodire, jednog dana u doi glave ovom sistemu, toj parodiji demokratije. Nije potrebno zabraniti
ili dopustiti, osuditi ili odobriti da bi oveanstvo moglo u slozi iveti; lina sloboda, sa tananim
nijansama koje nameu uzdrljivost ili elje pojedinca, zahtevaju svakodnevni dijalog izmeu svih
ljudskih bia i njihovog zajednikog pamenja koje je ordinator. Danas je ve stotinak godina otkad

su ta naela definisana, uinivi kraj tom besmislenom manihejirmu kome se oveanstvo

pokoravalo. Sluaj Felisa iara sa svim suprotnostima koje sadri, posluie mi moda kao odskona
daska za borbu protiv podmuklog zla koje preti.
Pritiskam dlanom na stroj za intervencije koji mi je bio poslat. Dijafragma se odmah otvara. ini
mi se da vozilo prepoznajem po nekim ogrebotinama na perjanoj povrini tog prebivalita.
Kula Bogorodiine crkve, toliko bela, sad se jasno ocrtava na debelom olujnom obliku, koji se na
vidiku naduvava. Penjui se mogu da posmatram savrene zavoje koji ocrtavaju rukavci Sene oko
trema: samo da se neki nov bog ne izlee u tom kamenom jajetu!
Zona letnjikovca prua se sa jedne i sa druge strane rodnog grada Panama, sve dokle moj pogled
dosee; u stvari ona pokriva Evropu, ona je zauzela Zemlju. Galebovi na brazdama. Tu i tamo, poput
nekog mrtvog drveta bez granja, po jedna kula, neki neboder, presecaju jednolikost te ravne irine;
jezgra nekadanjih sela obrazuju mrke boje kriljca koje se uvru u spirale, manji mleni putevi,
kolorite graevina raznih oblika, na toj visini svedenih na jasne take.
Nant se oslanja na pojas svetlosti koja okruuje more. Uivam u kontrastu obala pustog ua i
gamienja letnjikovaca koji se tiskaju oko ruiaste uzavrelosti pokrivenog grada. Nekad sam
doprinosio ostvarenju te mlitave arhitekture, u ijem sreditu poiva zapadni centar ordinatora, u
prolazu Pomere.
iar mora biti u neposrednoj blizini. Detektor udeavam prema uputstvima.

2. PREOSETLJIVOST NA MIRISE
Iz jednog vozila u obliku ptice pojavi se jedan ovek; on mi prui ruku:
"Ulazite, brzo, potrebno vam je da budete zatieni!"
Njegovi miiavi prsti epae moje prste; njegovi iljati nokti grebu moj dlan. Vie se ne mogu
od njega osloboditi. On me privlai k sebi: ja ulazim u crvenu pticu. Lakim pritiskom ruke pozva me
da se ispruim na jednu sofu od svilenog damaskog platna. Ja leem; on mi se pridrui i jednim
pokretom daje mi znak da utim i da se odmaram. Sluam ga. Umoran sam od borbe, umoran od
dodira sa ovom Zemljom ne razumevajui to.
Unutranjost ptice presvuena je vetakim perjem grliice sa znalakim odstupanjem nijanse kad
se gleda odozdo na gore; tu i tamo izdie se veliko ptije pero i vraa se prema nekom dobro
sastavljenom programu. Paperjasto kretanje oivljava unutranjost. Nasuprot oseanju pojaane
otuenosti, svia mi se ovaj odmor. Bio sam pod uticajem niza nepovezanosti! Potrebno mi je da u
mom mozgu stvorim trenutak praznine, da se prepustim slatkoj otupelosti. Hteo bih da najzad ulima
osetim melodiju ovog univerzuma. Bekstvo nije reenje.
Taj ovek je nagnut nad jednom velikom loptom u ijoj je unutranjosti neka panorama; on apue
neke jednoslone rei, pokatkad rukom pomiluje loptu. Velika skupina zgrada koju sam posetio
nestaje iza brda. Voleo bih znati gde se nalazi ovaj arhaini predeo umaraka i polja na kojima su
razasute usamljene kue koje nadletamo. Seam se da sam sline ispitivao prouavajui razvoj
seoske kue do dvadeset prvog veka, sa ciljem da dobijem moju diplomu arhitekte. Iznenada
poinjem da se smejem, ali nikakav zvuk ne izlazi iz mog grla. Arhitekta, kakva poruga! Moja uloga
ograniava se na verno reprodukovanje vladinih planova graanskih elija predodreenih za stanove
u vezi sa buduim glavnim gradom Gana. Prema ordinatorovim reima, ja sam takoe sagradio jednu
planetu... Moj proli ivot je gnjila put nekog otvorenog voa tvrdih i crnih kotica. Simona, moja
ljubav u toku petnaest godina, stavljena je u jednu fioku bez kljua. Pijanstvo: policajci su odveli u
policijsku stanicu neku osobu u napitom stanju - administrativni stil. Ja ipak ne oseam snagu da
mrzim to prevazieno postojanje; ono mi se jo lepi za pamenje. Saekajmo da se situacija rasvetli
da bismo uinili poreenja i videli da li mi je zbilja ponuden neki izbor.
"Vie nema ega da se boji."
ovek me gleda; njegovo lice koje osvetljava navigaciona lopta ne izraava nikakvo oseanje.
Moj pogled se zadrava na neobinoj senki koju ini njegov kukasti nos na obrazima sa isturenim
jagodicama. Duica siva kao led, buei njegovu mrku kou, jo vie pojaava karakter grabljivice
kog izdaju njegove crte. Ja nikad nisam hteo da prihvatim prvi utisak; elim da moj pristup bude
postepen:
"Hvala to ste mi pomogli."
Da nisam dopustio da se u ovom pojavi laka ironija? Njegove oi se zatvorie na nekoliko
trenutaka; tanke arterijice stvaraju snop crnih crta koje se stiu na unutranjim krajevima njegovih
trepavica.
"Ja ti nisam pomogao; mene je poslao savet."
Ja se ne miem; predpostavljam da je ovaj ovek psihijatar koji je doao da od mene izvue moju
tajnu.
"Mi se posebno interesujemo za putnike iz paralelnih svetova."
"To jest?"
"To jest, mi eliminiemo sva lica koja su prela dimenziju Sigma, sem tebe, Felise iare."
On ima neki sebi svojstven nain govora u kom nema nikakvog oblika utivosti. Dovde nisam

pridavao znaaja mom imenu, ali u ovom svetu ono ima vrlo odreeni smisao. ovek izgleda da je
odluio da govori; putam ga.
"Zna li zato? Zato to na naoj Zemlji ne postoji neki drugi Felis iar."
Nova injenica; ordinator ovu pojedinost nije pomenuo. teta, mogao sam da se pre smrti ispitam
poslednji put; opasan narcizam. Postajem blok agresivnosti. Moja ruka miluje zid od drhtavog perja;
ona su mlaka kao trbuh golubice.
"...Sasvim prirodno."
ovek je izgovorio nekoliko reenica od kojih sam uo samo poslednje rei. Ne znam ta da inim
s njegovim objanjenjem.
"Jeste li vi zadueni da me podvrgnete ispitivanju?"
"Tako je, Baltazar N. Kima. Ali ti se vara, nije re o tome da uz muenje prizna svoj identitet; to
nisu obiaji naeg drutva. Ja moram da tano obavestim savet da li si pogodan da se uklopi u na
svet."
"A ako odbijem?"
"Vratie se tamo odakle si doao."
Zadah. Seta. Mesto na koje me je N'Kima odveo besulno je; moje telo ne prima oblik koji ga
odrava u prostoru, moj pogled se gubi u bezbojnost i nemorfologiju onog to ga okruuje, tiina nije
remeena nikakvim zvunim treperenjem, moj jezik ne poznaje vie ukus mojih usta. Ali zadah je tu,
svemoan, uvelian odsustvom svakog drugog izvora nadraaja ula. Dostojanstveno, on pogaa moj
miris u itavoj njegovoj celosti i ne tedi nijednu od uspomena vezanih za njega. Nos otkriva njegov
sintetian karakter ne uspevajui da ga odredi. im je neko oseanje, neka uspomena, neki prizor,
vezan za njega, zadah se tanano pretvara i izaziva druge prizore, druge uspomene, druga oseanja koji
ga sa svoje strane deformiu. Prilikom svakog preobraaja razlika je najneznatnija; meutim,
proganjanje poetnog zadaha koji sam pre vie asova osetio odvlae me na doterivanje moje
prolosti. Ja poznajem poetak i kraj mog ivota, on predstavlja celinu koja ne moe biti ukaljana
niim novim, kao da sam iznenada umro; moje pamenje se raa, odnosi se na univerzum koji vie
nikad neu videti. Ja mogu ispitati bilo koju taku tog ivota, koji sadri uvod, razvoj, ali nikakav
zakljuak.
Zadah. Seta. Lavirintski miris tera me da uivam u svakoj anegdoti, da nalazim zadovoljstvo u
svim drugostepenim dogaajima koji su nastanili moj ivot. Moj ivot je tu, debela crta, ona me
navodi na melanholiju. Ja mogu preturati po mom mozgu-grobu, poto bih podigao nadgrobnu plou
sa mog temena i crpstii iz mekanog tkiva mojih modanih vijuga. Belenica? Ne, njegov sadraj je
puniji, povezanost je bolja, moja prolost koja je postala uspomena romansirala se, u njoj se mea
fikcija u tolikoj meri da je ne mogu odvojiti od stvarnosti. Dosad su mi se dogaaji pojavljivali u
zbrkanom vidu; oni su me iznenaivali a da ja nisam bivao predupreivan, ili su izmicali mojim
istraivanjima, sad su zauzeli svoje mesto u povezanosti te mi je njihova logika postala oiglednija.
Sa zadahom poputam mojim uspomenama, njihova vrsta masa se odvaja od mene; one se odnose
na nekog drugog malo voljenog Felisa iara; ovaj nije ni dete, ni mladi, ni odrastao. Uspomenu na
njega mogu oiveti u svim etapama njegovog raenja, ali ja njegovim godinama raspolaem kako ja
hou; on moe izvriti koje hoe svoje delo u nekoj epohi koja nije ona u kojoj je stvarno izvrio.
Moguno je pomeati sve datume njegovog postojanja, tako da se stvori debela gomila stisnuta
uspomenama koje ga u celosti predstavljaju. On je tad miris mora, iridijum i gvoe, kobaltni elik,
hladan metal jo u obliku oksida, zatim sve odvajam, kiseonik pamenja se oslobaa, izraavajui
arabeske svog ivota u vrtlozima modern style.
Onaj trenutak kad sam sreo Simonu u dvorani 23 muzeja devetnaestog veka, u kom je izloena,

sleena u jednom providnom bloku, prva pisaa maina, moe se spojiti sa starim mirisom mousa i
biblioteka, fine bakalnice i tamparske boje koji sam, ini mi se, primetio, kako naglo nestaje kroz
prijatan miris. Simonu, ogroman trenutak mog ivota, uvek spojenu sa mojom mladou, miris
neprestano oivljava; tanani zadah njenog znoja izmean sa mirisom neke rastvorene kolonjske vode,
njen penjoar, zadah njenih zuba, njenih uiju, njene kose; uporna Simona, ija je pojava podrana
onim to je imala najneopipljivije. Njena rukavica na mojoj ruci, njena ruka, koa, narukvica koju
nosi na svojoj ruci, njena usta na mojim ustima. Nai zagrljaji niu se sa nekom izvanrednom
usporenou, niz slika u brzini poreanih kao na nekoj traci filmskih novosti koja ukratko iznosi
karijeru neke slavne linosti koja je prerano nestala. Prerano je nestala njena ruka koja je drala moj
dignuti seks pokretom ponude svojim usnama. Njene usne otvorene, zatvorene, ruiaste, njene usne
bez rua. Nestao je njen trbuh ispupeni, satinirani Kranah koji se alei se otima da bi pobegao
stisku mojih ruku. Svi ti prizori postali su vazduasti i odmiu tokom vremena koje mi vie ne
pripada; oni praskajui otkidaju duboke delove, tajne sluzokoe pamenja.
Hou, mogu da u toku nekoliko sekundi dohvatim oblinu njenog desnog bedra i da ga glaam,
glaam, TRES! Lopta se rasprskava! Zadah je mistificirao moja ula. Na taj nain inim da vreme
praska, da moj ivot praska, praskalice-uspomene im ih potpalim; fitilj je kratak.
elim da ta Simona ode, obavijena u mojoj mladosti, upakovana u moje studije, uvijena u moj rad,
ulepljena u nae godinje odmore i u nae domae brige; ona ne treba vie da bude deo novog Felisa
iara koji se izgrauje.
Zadah postaje enskiji, siva ambra, paulija, rezeda, prah zavodljivog cvea i svirepi vonj meaju
se jurei pomamno; moje grozniave nozdrve je hvataju. Neko lice istovremeno se pojavljuje nestaje u nizu vrlo kratkih fleeva, pretopljenih u crnilo. Simona otvara usta da bi mi rekla, da bi
izgovorila rei koje se rastvaraju ve u prvom slogu. Fe, crno, bi, crno, Mon, crno, Da, crno, Ja, crno
i svaki put predoseam ta hoe rei, zamisao reenice obrazovae se u mom mozgu, TRES! Nita
vie, pa sledei slog.
Ludi zadah, buan miris, seta je sad daleko, pre je bol, pre je cepanje, seanje mi je sasvim
otupljeno, Simona se otima od mene, dug uzdah uzdrhtava moja prsa.
Zadah nestaje. Vie nita ne oseam. Jedan pano koji se otvara, otkriva neku pregradu, odlazim u
novu stvarnost.

3. RODITI SE JE POTREBA
"iare, kad si i gde si roen?"
N'Kima mi postavlja to pitanje u trenutku kad izlazim iz bezoblinog mesta u kom je vladao zadah.
Potrebno mi je da eem donji deo desne noge. Pitanje je nerazumljivo.
"Ne razumem to pitanje."
On mi ga po drugi put postavlja sa razliitim izrazom lica i tonom; zatim dodaje:
"U tvojoj podsvesti ne postoji nikakav trag o prvim danima posle tvog roenja, kao da si roen
bez semena. ta si uinio s tim uspomenama, gde ih skriva, da li si naao neki nain da se odupre
preosetljivosti na mirise kojoj sam te izloio."
"To je... to je nehotice. Ne znam."
"Pokuaj da usredsredi svoje misli na to razdoblje." Penjem se punom brzinom uz vreme i snano
sudaram sa jednim zidom. Ispruen sam na zemlji; okrugao prozor, vie metara u preniku, otvoren je
prema zenitu. Nebo je crveno. Trepem. Moje preosetljive trepavice klize po mojim onim
jabuicama i oseaju njihov oblik, vrst i uglaan, dva strana kamenia uglavljena u onim
dupljama. N'Kima me zabrinuto gleda; njegovo mrko lice jo tamnije je u zasenku. On se naginje nada
mnom, hvata me rukama za ramena i izdie me do sebe. Ja posrem. On apue:
"Da li se ve osetio isti ok pokuavajui da misli na dan kad si se rodio?"
"Ne, ne, nikad!"
Hteo bih da se setim, hteo bih da dodirujem taj deo prolosti koji mi je izmakao, ali, istovremeno
me spopada neki grozan strah. U uobrazilju ja se ponovo razmrskavam o fantastini zid koji izdvaja
taj deo mog postojanja. Ne treba da podnosim taj ok, ne bih mu se odupreo. I uostalom ko se moe
seati dana svog roenja, ko moe opisati trenutak kad su se sreli spermatozoid i jajnik?
"U pravu si, Felise, niko se tog ne sea; ali ga je podsvest registrovala a preosetljivost na mirise
uvek ga izaziva. Meutim, u pravu si to si oprezan. Ja, sad, imam dobar opti pogled na tvoj ivot;
ako hoe mi emo se zajedno svemu tom ponovo vratiti, prilazei polako tvojoj najdaljoj prolosti.
Moguno da emo na taj nain moi da izbegnemo ok."
N'Kima mora da ita moje misli kad to eli, a naroito kad se ja tom ne odupirem. To intimno
silovanje moje linosti oseam kao ranu. Da li mu treba priznati olakavajue okolnosti? Da li on
zbilja hoe da mi pomogne? Zasad on mene ispituje; kasnije u pokuati da situaciju preokrenem.
"Treba li da ponem od poslednjeg godinjeg odmora u Marzamemiju?"
"Kako hoe."
N'Kima se palcem i srednjim prstom hvata za elo; trlja slepoonice s vidljivim zadovoljstvom.
On baca pogled na sobu u kojoj se nalazim: po belim okruglim zidovima isti oblaci koji prolaze
nebom, vieni kroz prozor na tavanici, prolaze uveani. Pre no to u nastaviti sa priom o mom
ivotu, treba da znam da li u u tom preutati neke epizode. Nije mi stalo da pominjem moj boravak
na Zemlji II. ini mi se da je moj boravak na pustinjskoj planeti izmakao N'Kiminoj istrazi. Da ga
nije blokirao ordinator, on moda hoe da sauva u tajnosti injenicu da sam ja stvorio taj univerzum.
ista pretpostavka. Posle krize nametnute patolokim ushienjem pamenja moja prolost na Zemlji I
smanjila se kao na nekom infinitezimalnom mikrofilmu. Naprotiv, moj ivot na Zemlji II rairio se na
dinovskom ekranu moje uobrazilje.
N'Kimim prsti se sastavljaju na njegovom elu, zatim se sputaju izmeu obrva, prelaze grebenom
njegovog nosa, trljaju njegove suhe strane:
"Bolje je da ja rukovodim istragom, bre emo svriti. Nije to zbog tog to se nama uri, ve e to
biti tanije, slae li se?"

"Jeste li vi psihijatar?"
"To je jedna grana moje profesije. Recimo bolje da sam strunjak za pamenje i podsvest."
Oseam neku simpatiju prema njemu. Ja ne znam ta mu je cilj, ali mi izgleda drukiji od onog
kom tei ordinator. Ja ne poznajem svet u kom on ivi, ja ak i ne znam da li taj svet postoji (pokretni
zid svetlosti i boja, maglovit grad, ordinator, fabrike, udovini bakalin, besmrtnici i mistiari koji
mue decu, jedna ena-varka, jedna originalna ispitna dvorana u kojoj postoji samo jedno od pet
ula, jedan okrugli salon, jedan ovek koji za sebe veli da je strunjak za pamenje - da li oni
predstavljaju jedan svet?) ali iz N'Kime izbija neka uzdrana oseajnost, neki mir toliko dalek od
mene da postaje privlaan. Njegov osmeh mi smeta, ne znam emu da ga pripiem. Tiina koja prati
njegovo razmiljanje nije ona koja e me uspokojiti. Jarka ruiasta boja oblaka u predveerje,
iaranih senkama, boji zidove okrugle dvorane.
"Prvo to me zanima to je analogino putovanje samo po sebi. Pre no to si doao ovde, da li si
znao za taj nain beanja?"
Kao to sam predvidao, N'Kima nita nije znao o mom prvom putovanju na pustinjsku planetu.
"Ne, njega je pronaao u tajnosti Nor Kaningem na Zemlji I. Tajni opiti doveli su ga do tog
otkria."
Psihijatar me posmatra; moja ispruena ruka zadrava se u prostoru, palac, kaiprst i srednji prst
raireni, a domali i mali prst upola savijeni. Ja sam nag. Oslobodili su me odee koju sam uzajmio.
Moje telo lepo odnegovano, preplanulo, pokazuje ipak poetak gojaznosti koje otkriva ovaj nabor
iznad moje bedrene kosti. Bivolja tromost odraslog. N'Kima je mrav i suv, njegova okasta glava
izbija iz jednog redengota sa vie naslaga perja, kao neka grabljivica sa vrha aria, zraak zabave
oivljava njegove sive oi. Ja obino volim moje dranje, njegova senzualna i naslaivaka strana
lii na mene. N'Kimin pogled me obeshrabruje.
"Dakle Kaningemov pronalazak je umro zajedno s njim, kao to je ordinator hteo."
Psihjatar sigurno ima sva obavetenja koja se odnose na taj sluaj, sem onih koja se odnose na
Zemlju II, emu vodi ovo ispitivanje?
"A ne misli li ti da bi neki drugi stanovnik Zemlje I mogao da pronae neto slino? Ta potreba
za beanjem odgovara vaoj neuravnoteenosti."
Njegovo tumaenje me razdrauje:
"Moguno je, ali ti stanovnici Zemlje postoje, a ja sumnjam da ste vi stvarni!"
"Ja ti to neu da dokazujem, ali injenice e to same po sebi uiniti. Ordinator tvrdi da ti za na
univerzum ne predstavlja neku opasnost, jer Felis iar sa Zemlje III je umro malo posle svog
roenja. Ti ne dolazi u opasnost da bude dematerijalizovan. Ja sam samo zabrinut da saznam da li
razlozi koji su te ovde doveli ne skrivaju osvajake namere koje su izmakle i tebi i ordinatoru."
"Osvajake? To je neverovatno!"
Ja jo jedanput zadravam moj gest protesta svestan njegove nezrelosti. Pred ovim ledenim biem
imam utisak da se tresem kao lutan.
"Hoe li neko odelo?"
Pristajem; on nestaje kroz neku okruglu rupu koja se otvara u zidu, on nestaje u jednoj okrugloj
rupi koja nestaje sa zida, on nestaje. Oekujem da i okrugla odaja nestane i ostavi me ovakvog,
nagog, usred sivog i mlakog nitavila koje je otkrila no. Moje misli su kao fetus. Da li sam ja ikad
bio fetus? Skoro e doi vreme da to postanem.
N'Kima mi veselo dobacuje neku vrstu ponoa nainjenog od tkanine istovremeno gipke i ispucale
kao Ijutura neke larve. Navlaim ga. Bolje se oseam. Zato? U pustinji sam bio ponosit to sam
nag. Psihijatar nastavlja sa svojim pitanjima.

"I tako, ti si siguran da nije re o nekom planu osvajanja paralelnih svetova?"

"To je besmisleno, iz kog razloga?"
"Iz istog kao za nas; prenaseljenost."
Rei u mu ta znam; ako treba dati potpun dokaz iskrenosti da bih dobio moje pravo graanstva
na Zemlji III, spreman sam da se tom pokorim.
"Pojam o paralelnom univerzumu na Zemlji I pojavio se krajem dvadesetog veka hrianske ere. U
toku dvadeset prvog veka prvi istraivai svemira otkrili su na planetama sunevog sistema tragove
nerazumljive u odnosu na nau sredinu i na nau istoriju, a koji su pri svemu tom poticali sa Zemlje I.
Vremenom, dokazi su se nakupili: prilikom izvesnih interferencija, stanovnici jedne planete paralelne
sa naom iskrcali su se u 'na' sunev sistem. Danas teorija hoe rei da postoji itav beskraj
univerzuma paralelnih sa naim u trima dimenzijama prostora i vremena. Ako se ne bi uzimala u obzir
ta druga dimenzija koju nazivate Sigma, one se gotovo nadomeu na nau. Pored sveg tog, sve se
dogaa kao da su oni nepristupani, i u svakom trenutku naelo neodreenosti stvara sitne fizike
razlike izmeu tih zatvorenih sredina. Lokalne neodreenosti, u poetku neznatno, nagomilale su se
tokom ere tako da su dale jako posebno obeleje svakom univerzumu, naroito u biolokom i
kulturnom pogledu. Ta teorija zasnovana samo na raunici, bila je izvor bezbrojnih ala. Niz vladinih
kampanja imale su za cilj da pojaaju njenu smenu stranu. To je bilo dok Kaningem nije otkrio da
geometrijska slinost izmeu univerzuma doputa prelaz iz jednog u drugi i za to mi podnosi
eksperimentalni dokaz, analogino putovanje."
"A ti ne veruje da vlada..."
"Sasvim sluajno sam se u tom oprobao. Tad sam bio bojaljiv; godinji odmor, ivot koji sam
vodio na Zemlji I mora biti da su mi teko padali, tako da sam morao da pristanem na njega. U naem
drutvu godinji odmori su kao bajke; u toku tog razdoblja niko stvarno nema utisak da ivi. Tako da
se moe raditi bilo ta!"
"Situacija kakva se samo moe poeleti da bi se okualo analogino putovanje."
"Nije, vlada igra izvesnu ulogu u bajkama, ali ne ulogu ale. A sem toga kako se uopte moe
pomiljati na osvajanje neke paralelne Zamlje, kad se onaj koji odlazi i njegov dvojnik unitavaju
meusobno?
I ako bi stanovnici Zemlje koju ele osvojiti bili ubijeni odmah pri njihovom raanju?"
Baltazar N'Kima lei na leima na samom tlu (tlo prekriveno vatom, to moja noga zapaa), obe
njegove ake pljotimice miluju nono tkivo. Pruam se pored njega. Jedna zvezda probija rupu u
uvali neba izmeu dva oblaka. Sasvim obian polumesec pravi ogromne brkove psihijatru koji gleda
kroz prozor.
On vreba moje misli. Putam ga da pije na izvoru mog uma, ali on moe prodreti moje tajne samo
pomou vetakih postupaka. Izgleda da ovde ne postoje sporazumi koji drugom zabranjuju da putem
telepatije prodire u intimnost sebi slinog. Oseam kako se u meni raa neka nepoznata snaga koja
nosi moje misli prema njemu i koja bi mi mogla posluiti da i ja njega duboko prouim. Da li bih
postao telepat posle postizanja besmrtnosti na pustinjskoj planeti? Otkud mi dolaze para-normalne
osobine? Saekajmo taj as; ako hou upoznati N'Kimin svet, moram to uiniti odjednom, jer kad ga
budem napao postoji opasnost da se zauvek zatvori.
U istom trenutku oseam stvarnu beznadenost. Tajna koja je u meni, ostaje nedokuiva. U pogledu
mog roenja bio sam zavaravan itavog ivota. Roenje. Uasno isparenje patnje, ja sam projektil, ja
sam brzina, ja jo jedanput kucam po tom bezvunom prostoru koji se nalazi u zaecima mog ivota;
takoe vrtoglavica, takoe grenje moje utrobe, traenje pomoi.

STAASTAATASTAATAGSTAATAGSTAATAG
STAATAGASTAASTAGSTAASTAGSTAASTAG
Maina se zaustavila uz poslednji tucaj. N'Kima je nagnut nada mnom. Taj prizor vidim po drugi
put. Postoji neto nata ja u sluaju opasnosti ne treba nikad da mislim; ono je tu obrazovano u
naborima mog mozga. Neka zabrinutost se ogleda na psihijatrovom licu. Dve ljubiaste crte podvlae
duboke nabore koje ocrtavaju donji deo njegovog ela, izmeu obrva.
"Bie potrebno da odloimo za kasnije nastavak naeg ispitivanja. Reanimator ima tekoa da te iz
tog izvue."
Iz tog; iz ega? Ja traim odgovor, no pri tom neki unutranji signal blokira sve moje moi
razmiljanja. Po mom izgubljenom izgledu N'Kima veruje da sam izgubio seanje na sve moje
nedavne doivljaje. Nagaam pukotinu u njegovom duhu, ali vie volim da saekam pre no to u
proniknuti u njegovu misao.
"Seti se, Felise, ti si jo na Zemlji, ali ti si uskoio izmeu dva razliita univerzuma. Ovde, mi
smo u jednom svetu u kom ljudska bia i ordinator kog su oni stvorili idu za tim da usavre
oveanstvo."
Njegovo obraanje na 'ti' dobilo je prizvuk simpatije; ranije me je ta familijarnost razdraivala,
ini mi se da je sad razumem. Ona odgovara nekoj veoj saglasnosti odnosa izmeu pojedinaca:
Smeim se.
"Ne uznemiravaj se, Baltazare, sa mnom je sve u redu."
Njegovo veliko telo isprui se unazad, usne mu se otvaraju i proputaju mali uzdah zadovoljstva.
Njegovi zubi su savreni: sastoje se od dve trake slonovae koju nijedan meuprostor ne prekida.
Pitam ga za svaki sluaj:
"Jeste li vi besmrtni?"

4. SKICA JEDNOG DRUTVA

N'Kima je primetio moj pogled.
"Da, to je jedna od promena, svi besmrtnici imaju slivene zube."
Mala nelagodnost se uvlai u nae odnose. Isto je tako esto kad morfoloke karakteristike dvaju
bia nisu sasvim sline. Zbrka iz koje se moe roditi rasizam.
Taj pojam besmrtnosti mi je jo stran; ta re postoji u mom reniku, ali ona odgovara neem
neodreenom. O njoj moji doivljaji u pustinji nisu me nita nauili. ena me podsea na ljubavne
obrede, na igre, milovanja, inove, itav niz uzdranosti koje ne mogu ni objasniti niti uvek vezati za
tano odreene situacije; meutim, ta re je ukusna, nadmaujui svoj lini smisao. Hrana, putovanja,
vreme i toliko drugih pojmova koji, kod mene izazivaju isto oseanje prisnosti.
Besmrtnost, obeleje neeg to nije podlono smrti. Smrt mi je blia. Kae se: bog je besmrtan, jer
ono to ne postoji ne moe umreti. Ali, jedan besmrtan ovek, ta to znai?
N'Kima mi pomae da izaem iz reanimatora; to je lepa pravougaona kutija; ako sudim po
svetlosnim signalnim ureajima koji je okruuju, ona mora da je vienamenski. Prekoputa na zidu
jedna neobina aparatura lii na ono kako ja zamiljam nauni materijal krajem devetnaestog veka,
bakar, bakelit, drvo, beli emajl, brojanici, poluge, kalemi...
"Zanima te to, a? Na Zemlji III ono to ima praktinu funkciju nije obavezno i funkcionalno."
Pridrava me istom koatom rukom kojom me je maloas dohvatio da bi me uvukao u pticu
vozilo. Oseam se vrlo slab. Poto sam proao kroz dva zida koji su se otvorili i zatvorili kao
dijafragma, N'Kima me smeta na jedan prostrani divan, ukljuen u oklop neke dinovske kornjae.
Plava ljutura isputa neku svetlost boje ilibara vrlo nenu. On privlai jednu veliku naslonjau u
obliku upljeg nosoroga, koja se nadima kad se on smeta u nju. Obuzima me neko udno
zadovoljstvo.
"Kakva je razlika izmeu besmrtnika i mistiara?"
"Je li ti sad postavlja pitanja? Moda tek tako. Tebi je potreban odmor posle okova koje si
podneo. Da li bi neto popio?"
Slaem se. Na tavanici se obrazuje jedna velika kap, ria i likerasta. Ona je oivljena nekim
krunim pokretima koji je odlepljuju od nevidljivog otvora odakle se pojavila. Kap veliine pesnice
pribliava se mojim usnama; uvlaim jezik u nju, neki divan sok namirisa moje nepce. Gledam kako
se kap udaljava od mene vrtei se oko sebe, omekana. Kad je budem zaeleo ona e se ponovo
zalepiti za moje usne.
"Nektar, kao cvet i leptir!"
N'Kima trlja elo svojim uobiajenim pokretom.
"Da ti govorim o razlici izmeu mistiara i besmrtnika, to je teko. Pre svega tu je psiholoka
razlika. Oko pre dve stotine godina ljudi koji to poele bili su osloboeni procesa razaranja nervnih
elija, one ostaju uvek u istom broju im izaberu da dobiju besmrtnost. Njihova tela se sama po sebi
regeneriu. Ja sam se meu prvima okoristio tim otkriem. Meutim, izgleda da se nervni sistem
veine nas ravo prilagoava tom nadivljenju. Mi patimo od manje-vie ozbiljnih nervnih tegoba,
koje su teke smetnje tokom naeg drugog postojanja. Tako, otkad te ispitujem morao sam dvaput ii
istau da ne bih umro od guenja."
"Moete li umreti prirodnom smru?"
"Teorijski ne. Meutim, mogu se dogoditi nesreni sluajevi, premor moe dovesti do
samoubistva. Mi u vezi s tim nemamo jo neko dovoljno trajno iskustvo."
Volim senovit i jasan N'Kimin glas; on divno prati to razmiljanje o vremenu koje poinje da

razvija:
"Zatim postoji problem pamenja. oveja linost je potpuno holografska, svaka njegova elija
daje njegov pun otisak. Uspomene i injenice gomilaju se i preoptereuju nae pamenje, koe nau
slobodu. Postajemo tromiji, tei, iz naih misli treba odagnati sve te kabaste anegdote koje su nekad
imale neko vano mesto u naem ivotu. Mi pokuavamo da u nama uinimo prazninu kad imamo
oseaj da menjamo egzistenciju, u tom delimino uspevamo, ali sve te mrtve stvari jo vrve u nama,
kao larve, nepotrebne."
"Neuspeh, u stvari?"
Moje ga pitanje tre. Oi mu oivee:
"ta te primorava da tako misli? Besmrtnost predstavlja jednu nadu koju ovek ima da pobegne
od svoje besmislene ivotinjske sudbine; samo ona moe da mu omogui da sebe prevazie i da
stigne u stadijum natoveka, emu ovek tei. Jednostavno, potrebno je vremena, a to je katkad
bolno."
Izgleda da ga je moje pitanje uznemirilo. On isturi svoje duge noge van nosoroga koji splasnu kao
neka lopta; uini nekoliko koraaji da bi se opustio. N'Kimi je stalo da ostane gospodar situacije.
"Kad je besmrtnost bila otkrivena, vere kao hrianska, muslimanska, budistika, intoistika,
glasom svojih duhovnih voa iz osnove su se suprotstavile tome da ovek prisvoji to bogovsko
pravo. Takvo reagovanje obezbedilo je uspeh onima koje danas nazivamo mistiarima. Veina
ljudskih bia bilo iz straha od dosade, bilo iz straha od nekog predugog ivota, bilo iz isto verskih
pobuda, odbila je da se koristi ovom izvanrednom ansom koja im se nudila."
"Kakva je bila ordinatorova uloga u tom sukobu?"
"Ordinatora smo stvorili mnogo godina kasnije. I ba posle nastanka jednog razumnog sistema
svetske vlade, obrazovanja saveta i federacije, opozicija je izgubila svoju estinu. Prema tome kako
su nauke napredovale, kako je kolovanje poboljavalo intelektualni stupanj ljudskih bia, s obzirom
na rastuu simbiozu izmeu oveka i maine, religije su se povukle, te su neke od njihovih pristalica
poele da smatraju da besmrtnost ne predstavlja prekoraenje boanskih prava, jer je bilo moguno
da se prekine u bilo kom trenutku. Ukratko, broj besmrtnika je toliko porastao da je premaio broj
mistiara. Prema novoj povelji ljudskih prava, svako po svom nahoenju moe izabrati smrt ili
besmrtnost, a da mu za to ne bude traeno opravdanje, kao to moe polagati pravo na bilo koje
zanimanje i promeniti ga onoliko puta koliko hoe u toku svog postojanja. U naem svetu sve se
postie dijalogom, sve je dozvoljeno pod uslovom da se potuje jedinka.
Ovaj univerzum ima sva obeleja utopije, ali ta logina apstrakcija, koju je doneo sluaj, ne
prilagoava se nijednoj od mojih dubokih navika." N'Kima je naglo prestao da govori, kao da je
izgubio dodir sa spoljnim svetom. Njegova ravnodunost me iznenauje; ne krije li ona neku
neumoljivu hladnou? A ako se besomuni individualizam ovog sveta prelio u egocentrinost? Seam
se prezira koji su prolaznici ispoljavali prema detetu koje je bealo.
"Ako potujete individue zato mrzite decu?"
"To si video u Nantu, bez sumnje? Istovremeno dok osvajamo besmrtnost, mi stiemo na prag
prenaseljenosti planete; dvadeset pet milijardi ljudskih bia. Otad se ta brojka zadrala; ali mi svi
znamo da se ona ne moe premaiti a da se ne izgube nae privilegije, sunev sistem nije sposoban za
ivot, mi nismo tehnoloki dovoljno napredovali da jednoj planeti damo oblik zemlje i mi nemamo
sredstava da dostignemo druga sunca. Tako se, deca, vidi, potajno raaju; roditelji ih se oslobaaju
kod federalnih organa. Njihov broj je planiran. Katkad ih ponovo viamo posle njihovog
punoletstva."
"To nije razlog da ih mrzite."

"Znam, Felise, ima razloga za pobunu: svi oni koji su pokuali bili su slomljeni. Nema drutva bez
nepravde."
N'Kima izabra jednu knjigu sa svoje police i prui mi je:
"Tu e nai zanimljiva obavetenja o Zemlji II, to je neka vrsta enciklopedije u kojoj je svaki
izraz objanjen u funkciji sa drugim. Moe se odjednom proitati ili se koristiti njom kao renikom."
Iznenauje me vlaknasta materija omota. Nikad nisam dodirnuo neto slino. Opipavam rub i
povez, omot fino zategnut. Unutranji listovi su rapaviji i kao potopljeni u utom. Miris mastila i
drveta. Hartija, trona, prska. Kako mogu oseati toliku setu u vezi s jednim predmetom koji mi nikad
nije bio blizak drukije no kroz vitrine nekog muzeja.
"Te male maine za sanjarenje su nezamenjive. Ni sa im ne moe biti uporeeno zadovoljstvo
koje se ima kad se ovek prepusti da ue u kalup koji je neko drugi spremio, da u jednom trenutku
uzme njegov oblik i da ga se oslobodi da bi pronaao sto drugih poimanja svog lika."
"Imam grozniavu elju da prelistavam njene stranice i da oima milujem rei."
"Sve dok bude ovde moi e to initi u potpunom miru."
Psihijatar je ovu reenicu izgovorio vrlo polako, kao da je oklevao pre svake rei. Da li je on jo
bio sposoban za stvarnost?
"A zar deca ne trpe zbog toga to nemaju roditelje, to su odvojena od porodine sredine?"
"to se toga tie, to bi bio uspeh. Mladi ljudi koji izlaze iz koleda nikad nisu bili toliko
inteligentni ni toliko sposobni da prihvate svoju individualnu slobodu."
N'Kima se okree prema zidu i izgleda kao da razmilja. U ovom trenutku moja oseajnost je
doprla do svog vrhunca, daak vetra bi me naterao na pla. Suze ve vlae osnovicu mojih trepavica.
Sa strepnjom oseam podrhtavanje mojih misli: one uestvuju u uzrujanosti mojih nerava, mojih
elija. Ljutura sofe kratei se lako postepeno oivljava. Uvlaim moja usta u kap koja visi i suim
je. To me smiruje. Pruam se koliko sam dug; moje lopatice, moji bubrezi, deo nogu ispod kolena
prihvataju svilene tkanine kreveta.
"uj Felise, reci rei koje ti padaju na pamet."
"Voda, voda, opet, so. Drhtim na nekoj plai; moje lice je pokriveno peskom. Moji budui
vaspitai su tu, po prvi put ih vidim. Oni su masni i smee se, na njihovim licima lebdi razneen dah
gluposti. Bojim se, bojim se da e me uklopiti u njihovu masnu put, da e me izjednaiti sa sobom, da
e me prodrati, istovremeno elim i njihovu zatitu, potrebno mi je da se priljubim uz njih. Vritim.
Najmeke, najbolje od oba stvorenja iz njihove ejakulacije, iz njihovog dodirivanja, tih bezoblinih
oblika, amorfnih masa koje se prevru jedna preko druge, na koji nain one prodiru jedna u drugu?
Da me nee oni odvesti u njihovo gnezdo premazano balama, gnezdo naduvenih indijskih lasti,
bundevastih lasti?
Ja mrzim punaku ruku koja me sad miluje svojim izgrienim prstima, mekanim i sunerastim, ja
mrzim sirupasto kvaenje koje prati ta golicanja. Drugi debeli je tu, on dahe i pokazuje svoje iroke
zube. On me silom odvlai i baca mi u lice budalatine. Oboje su topli i dobro odiu na mleko. Ja
sam izmeu njihovih grudi i oseam pokrete njihovog disanja koje me malo gnjei, prijatno i poputa.
Zatvaram oi. Tako, sve je iznenada blagost, maenje, umiljavanje.
Oni me ostavljaju na plai. Njihova tela su prekrivena arenim tkaninama koje su im iroke i duge.
Sve vie i vie su slonasti, nezgrapni, nespretni. Ja udaram nogama o zemlju i viem. Uas od
bockanja peska, neke vlage koja dopire iz mora. Uas samoe. Oni me ponovo uzimaju. Ja balavim."
Prizor nestaje, utim, zgranut.
"Ima li drugih uspomena iz te epohe?"
"Ne, to je jedina, posle toga sve je sivo, bez dana, bez noi. Moj otac i moja mati me peru, hrane,

vaspitavaju, vode me na letovanje i igraju se sa mnom. Kad mi je bilo deset godina dali su mi
pretplatnu kartu za jednu vazduhoplovnu liniju uz odobrenje da ako sam dobar, doem svake nedelje
kod njih, zatim su me odveli u institut za audio-vizuelnu formaciju. Nauio sam da ih svake nedelje
zaboravljam gozbama, vonjama amcem, popodnevnim odmorima. Sa petnaest godina kad sam
saznao da u postati arhitekt, moje posete su se proredile, zatim su oni umrli."
Razneih se nad ovim uspomenama iz detinjstva koje imaju ukus slatka:
"Katkad su govorili o nekoj tajni uz male ljubazne osmehe, ali oni nisu imali ni vremena ni,
moda, elje da mi je povere."
"Mislim da je znam", ree N'Kima, "to nisu tvoji roditelji."
Urliem od straha.

5. USPOMENE BESMRTNIKA
Felis iar se onesvestio. Moje telo je odjednom postalo sam svrab, uspeo sam da ga zaboravim
trudei se da rasvetlim zagonetku roenja tog stanovnika Zemlje sa neke druge Zemlje. Moj disajni
kapacitet ne premauje vrednost pola kubnog centimetra. Ponovo oseam da umirem. Iskoristio sam
svako iarovo padanje u nesvest da bih se regenerisao prolazei kroz perionicu, jer nijedna droga
koju obino nosim sa sobom nije dovoljna da suzbije moje tegobe; obino se zadovoljavam samo
jednim jedinim proiavanjem sa nekoliko pilula da bih uravnoteio moj metabolizam i da proivim
jedan bezbrian dan, ali u periodima kad sam primoran da dam viak intelektualnog napora, cikliki
povratak mog egcema i moje astme biva ei. Svaki molekul vazduha koji doe u moja plua je
usluga, svea voda u pustinji. Nikad neu imati snage da stignem do perionice, previe sam ekao.
Pokuavam da usredsredim panju na botanike opite kojima sam se bavio u Andima; polazei od
jednog od sadanjih oblika jabukovog drveta sa dinovskim plodovima, uspeo sam, vrei latentna
kalemljenja, da ponovo stvorim pravu vrstu jabukovog kalema koji daje nakisele i miriljave jabuke.
Ono to je vrlo neobino u tim radovima, to je da je nemoguno smanjiti njihovo trajanje, ubrzati
proces njihovog osemenjavanja, kalemljenja, sazrevanja; uspeo sam da dobijem to jabukovo drvee,
ali je bilo potrebno petnaest godina, to uenje strpljenja je upravo prilagoeno besmrtnosti. Ja u
sigurno nai jo sporije botanike razonode.
Treba da pozovem Lisu. Ja ne znam gde je ona. U ovakvim trenucima fizike slabosti, teko
uspevam da se koristim telepatijom. Udubljujui se u najdublje ja, upuujem poziv; vie ne mogu da
se miem, guim se, moje bronhije su naduvene kao veliki suner, ja sam drvo bez lia i
prebrojavam parazite koji me nagrizaju.
Oseam se u pravom smislu rei usisan od perionice. Da li me to Lisa pridrava? Stavljam svoje
teme na njen gladak obraz. Halapljivo udiem ogromnu koliinu vazduha, otvorenih usta, i u njoj
uivam; vrlo sve vazduh proizveden od najboljih maina na svetu, odabrani vazduh, doziran,
savren, kakav stara dobra Zemlja nikad nije mogla sama od sebe da stvori.
"Ko je?"
Ona gleda stranca, zgrenog u pozi fetusa.
"Zar nisi gledala obavetenja? To je Felis iar, putnik iz paralelnih svetova, jedini svoje vrste; on
nema roditelja."
"Kako?"
"Test preosetljivosti na mirise formalan je, taj ovek nema nikakvih uspomena pre roenja."
"Pa to je nemoguno! A njegov dvojnik na naoj Zemlji, kako on prima injenicu da uvamo
bombu koja e ga unititi?"
"Ne brini za njega, on je mrtvoroen, njegovi roditelji vie ne postoje, ne zna se za njegovu
rodbinu. Proverio sam u arhivama; nikakvog traga koji bi omoguio uporedno istraivanje. iar nije
mogao da podnese ok koji je izazvalo ovo otkrie; on pada u nesvest im se izgovori re roenje. U
toku nekoliko asova drau ga pod hipnozom, to mu je potrebno."
Pet minuta posle unoenja proizvoda u stomak, stranac se smiruje. Telo mu se oputa, srce i plua
mu rade normalnim ritmom. Bleska ga posmatra i ja istovremeno primeujem da ona uvia da ja jo
nisam imao slobodnog vremena da ispitujem; iljate ui, isturene obrve, snaan nos sa mesnatim
nozdrvama, isturene jabuice i debele usne ine da lii na nekog fauna. Kaem Lisi:
"Oi su mu plave, plavo zelenkaste."
Njegova koa boje cigle koju je sunce ponovo peklo, odudara od nebinog bledila njegove kose;
iz iara izbija neki utisak ravnodunosti, onakve kakva se sree kod nekih osoba koje sebe zamiljaju

epikurejcima; no ipak se predosea da mu ivost njegovog duha moe dopustiti da se bori protiv tog
nagona ka lenjosti i da se prilagodi veoma razliitim situacijama: to udovite od sebinosti stvoreno
je prirodno za putovanja kroz paralelne univerzume, jer on je sa sobom poneo svoj lini svet, nita ga
ne vezuje za stvarnost sem ako nije to to ivi, on prema tome moe biti iskorenjen bez patnje. Sad je
prekinuo poslednju vezu koja ga je vezivala za Zemlju njegovog porekla: ljubav koju je ukazivao
svojoj eni je obian fenomen transfera izazvan oseajnim okom njegove mladosti.
"Iskoristiu njegov san da u njegovo pamenje ukljuim vetake uspomene. Prouio sam ga tako
potpuno da je moguno to uiniti. iar je bio usvojen od jednog para koji ga je izgleda naao na nekoj
plai u doba njegovog prvog detinjstva, bez sumnje prvog meseca po njegovom roenju. Normalno,
traume koje potiu od takve injenice neznatne su; pa ipak, kod njega su stvorile neurotini sukob."
"Ne misli li da je prelaz iz jednog univerzuma u drugi, da je putovanje samo po sebi moglo da ga
dovede u duhovnu inferiornost?"
"Niko ne moe na to odgovoriti, nae iskustvo sa prebeglicama iz paralelnih svetova toliko je
siromano! Ja verujem da nam iar u tom pogledu moe doneti dragocena iskustva. Zasad u u
njegovo pamenje nakalemiti jedno lano roenje."
Dug niz mrkih kamenih stubova koje osvetljava neka kosa svetlost sa suprotnog zida. Svetlost uta
i hladna koja kao skalpelom see senke. Crne i impozantne brade rastu u podnoju svakog stuba,
poput nekog bujnog liaja. Lepljiva tenost koja kaplje iz rimskih svodova boji ih zelenkastim
gnojem. Ispruen sam u nekom starinskom krevetu usred kolonade i posmatram njihovu perspektivu
koja se gubi s jedne i sa druge strane kreveta, u beskraj. aravi su vrlo podeeni, jedan kroja
maloas je doao da stavi tipaljke da bi se tkanina strogo pripila uz telo.
Re je o jednoj partiji bakare. Kartaka igra; prim. prev. Dva igraa ija lica ne vidim nalaze se
udaljeni nekoliko desetina metara od mog kreveta. Ogromne karte izlaze iz dinovske kutije ugraene
u zidu preko puta kolonade i preokrenute klize na esplanadu. Dve prve dolaze do mene struui po tlu
i ispravljaju se da bi pokazale svoje figure. Dve druge podeljene su protivnikim igraima. Prva koju
dobijam predstavlja dvostruki plan Azije, ija su dva dela spojena severom; druga, sedam stabala
viena u preseku. Dole i gore mogu proitati svojeruni potpis nekog boga. Moj tajni ortak prilazi mi
da bi mi savetovao da uzmem jednu novu kartu. Odbijam, imam devetku. Viem: "Bakara."
Viem, ali moj glas izgleda da je uguen vazduhom koji me okruuje. Moji protivnici trae kartu
vie. Oni podvaljuju, objavljuju: BAKARA, imao sam prvenstvo. Bunim se. Oni nee da me uju.
Traim od mog tajnog ortaka da protestvuje kod uvara igara. Traili su i jedan i drugi. Novo
deljenje, karte klize na belu esplanadu: ovog puta sam uvezan u mom krevetu, vie ne mogu da
interveniem, u meni kipti bes. Nepodnoljiva patnja. Karta se okree: devetka! "Bakara banki, vi ste,
gospodine, ponovo izgubili." Istovremeno moj krevet se rastura, posteljina se razbacuje, aravi lete
kao zmajevi, pokrivai se pretvaraju u gusenice i bee, jastuk se topi, duek se rastvara u odvratnom
zadahu amonijaka, rastinje divlje bukti. Nalazim se stojei i sam, pokuavajui uzaludno da rukama
sakrijem svoju golotinju.
Poslednji trazaj i iar se ceo oputa. Kalemljenje mozga izgleda da je uspelo sa klinikog
gledita. Posmatram zadovoljno moj praistorijski materijal, ta starudija na Robidin nain
besprekorno funkcionie.
Bleska sedi; posmatram njene poluzatvorene trepavice kroz koje prolazi pogled make. Kao iar,
Lisa je osobeni putnik koji u sebi nosi tradicije nekog drugog drutva. Ona bez sumnje nikad nee
moi da pree preko ovog mosta izmeu vekova to predstavlja trajanje njene libernacije. Mislim na

ono doba kad je njen duh bio u agoniji usred hladnoe i samo to razmiljanje unosi grudvu leda u
svaki od mojih organa; ona je usporeno ivela, tokom skoro dva veka; tad je njena misao ivotarila,
njene misli su napredovale s osobitom sporou, luenje nekog udesnog sna, dug san koji nas
razdvaja, ivot kao u larve u iju unutranjost nikad nisam mogao da prodrem.
U vreme kad sam je sreo, bio sam lan komisije koja je imala za dunost da vrati u ivot poslednje
hibernizovane krajem dvadesetog veka koji su pronalaeni na najneverovatnijim mestima. Uoi
pronalaska besmrtnosti, ljudi su se koristili izgovorom hibernacije da bi pokuali ostati u ivotu, a
Lisa Bleska bila je meu onima koji su najdue spavali. Mesto na kom je ona leala bilo se zagubilo
za vreme jednog rata i pravo je udo da su je pronali. Kad sam bio pozvan do njene postelje, odmah
sam na njoj izvrio obesmrivanje; drugog naina nije bilo za njen spas, jer je njen ivotni potencijal
bio znatno oslabljen. Deo hladnoe koji se bio sakupio u njoj u toku njenog sna od sto pedeset godina
u njoj je i ostao. Uspomene na pola veka njenog postojanja kao eonu morenu, Otpaci stena na dnu
lednika; prim. prev. odbacio je lednik njenog pamenja; ona nosi u sebi gomilu anegdota razbacanih
na nekoliko desetina godina; delii obavetenja, obiaji, doivljeni trenuci, razni dogaaji, izvodi iz
knjiga ili iseci iz filmova, koje ona ne moe da izdvoji iz svoje line prolosti, tako da izgleda kao
da je ivela sto razliitih ivota u toku svog boravka u dvadesetom veku.
Eksplozija jednog vozila boje ribizle sastavila nas je nekoliko nedelja posle njenog ulaska u na
svet. Hteo sam da vidim njene prve korake na planeti, da je nauim besmrtnosti, peli smo se u bubamaru; ona se neujno raspala, razbijajui unaokolo svoje plastine delove, ja sam legao preko Bleske
da bih je zatitio. Iz tog smo se izvukli sa po nekoliko ogrebotina ali smo oboje osetili otiske naih
tela i tim smo bili definitivno obeleeni. Otad se vie nikad nismo naputali. Ponekad uivam u
suprotnosti da zajedno stanujem sa jednom enom koja bi mi mogla biti majka, ali koja je u stvari
ivela sto godina manje od mene.
U toku poslednjih deset godina, pokuavao sam da je prevaspitam, da dam povoljan tok njenom
prilagoavanju naem drutvu; u tom sam uspeo samo delimino. Ona se srodila sa naim svetom, ali
ga nije u potpunosti prihvatila. To je mehur prolosti koji plovi u budunost, a enciklopedijsko
pamenje koje je sauvala o dvadesetom veku ometa je da sasvim veruje u stvarnost naeg
univerzuma. Ja sam njeno sidrite u vremenu. Mi smo roeni skoro u istoj epohi i ja joj sluim za
prelazak, ja je uim da duhovno pree preko tih sto pedeset godina koje su postojale bez nje. esto
se njen duh tome opire i pokuava da se doepa tih izmiljenih ivota koje smatra za svoje, da se uz
njih prilepi kao sisaljka.
Poreklom iz jednog enomrzakog drutva, ona se udi obostranom nepoznavanju oba seksa u
naem drutvu, odsustvu oseajnog ivota uravnoteenog vrlo estim odnosima, seksualnim. Ona u
tom vidi samo degradaciju nekadanjeg stanja. Hiljadu puta sam joj objasnio da je potinjenost ene
oveku nestala, da ona vie nije izloena primoravanjima enke, poroaju, ishrani dece, odgoju, da je
ubudue sve to povereno ordinatoru, genetikim laboratorijama, vaspitaima, kolegijumima. Sada
ene ive ivotom bez obaveza u sreditima elija koje su one izluile, u paviljonima koji prekrivaju
itavu zemlju, ogromnim kuama, bezobinim, nadutim, simbolima domanacije. Stvorenja-pauci koji
vrebaju svoje rtve, predodreene kultu blagosti, razonode slatkom neredu, one svojim muevima
pruaju sva seksualna zadovoljstva, a podaju se skitnicama kad su njihovi zakoniti supruzi odsutni. Ja
ak tvrdim da se stanje promenilo u toku poslednjeg veka i da mujaci ive u nekom poluropskom
stanju, kad su oenjeni. Naravno, ostaju skitnice koji se koriste njihovom situacijom na ivici i koji su
esto besmrtnici, na leenju, mistiari u velikoj veini, koji u svom dobrovoljnom izgnanstvu u
rodnim gradovima nalaze mazohistiko zadovoljstvo; oni su ostali enomrsci.
I tako oboje ivimo na stari nain: ja sam joj posluan, ja je titim, zavaravamo se, volimo se.

Vrata nae vile su strogo zabranjena skitnicama. Od prole godine Lisa se oslobodila itavog sistema
malja; kae da tako bolje klizi kroz vazduh, a njena nagost tako se samo vie nudi.
Bleska prati moju misao, mi se toliko savreno poznajemo da uspevamo da zajedniki
razmiljamo o isto logikim problemima a da se ne koristimo telepatijom; to ne znai da su nai
karakteri slini.
Na plavoj tavanici je nekoliko tragova one plesni koja se pre nekoliko godina pojavila na
plastinim materijama. Naa zajednika panja usredsreena je na ordinatorovu ulogu u sluaju
Felisa iara. Lisa je oprezna u odnosu na taj pronalazak koji je nastao posle njenog spavanja. Ona u
tome vidi olienje zla. Isprva sam to stanje posmatrao kao neki normalni proces reagovanja, jer ja
sam bio jedan od onih koji su zamislili tu udesnu mainu i koji su u njoj videli instrument napretka
za oveanstvo. To je bilo istinito dok su njom upravljali besmrtnici; ordinator je tad bio emanacija
naeg dinamizma; ali danas kad mistiari postaju veina u gotovo svim federacijama, oni mu nameu
svoje konzervativne tenje; tavie, neki od njih poinju da smatraju mainu kao nekog boga, a
pridaju joj odgovornost. Zahvaljujui zadranim odlukama koje malo pomalo zamenjuju individualna
savetovanja savetnika, ordinator e se poistovetiti sa saveu oveanstva, a opasnost je da ta pojava
postane nepromenjiva.
Bleskine primedbe su mi odnele moje poslednje iluzije, onog dana kad je komentarisala
reagovanje ordinatora i mistiara suoeno sa mojim ponavljanim molbama da se konano
vanzemaljcima da pravi status. Oni su se pojavili dosta dugo posle njene libernacije; mi smo jedva
dospevali do granica sunevog sistema. Bili smo svesni da ih nikad neemo nadmaiti, kad se
pojavila prva zvezdana letelica dolazei sa neke druge planete. Od tada ima pedeset godina. Ljudi
Goa liili su malo na nas, mi smo ih blagonaklono prihvatili; bili su malog rasta, vornovati, dlakavi,
govorili su rapavim glasom, smatrali smo ih za nia bia. Oni se nisu mnogo zapletali diplomatijom,
to su bili trgovci, hteli su da se bave prodajom, odobrili smo im to pravo. U naem aristokratskom
drutvu, sve posrednike dunosti bile su ravo odravane: u zamenu za nekoliko meseci
intelektualnog rada svake godine, moemo se koristiti svim prednostima koje prua naa civilizacija;
sportovi, ribolov, lov, povrtarstvo, igre, pijanke, itanje, vajarstvo i sva druga stvaralaka dela,
arheologija, istorija, istraivanja - raznolikost zadovoljstva u kojima moemo uivati je beskrajna; ali
meu nama retki su oni koji vole trgovinu, a prodaja tekuih potronih proizvoda bila je ravo
organizovana. Ljudi Goa nastanili su se u naputenim duanima radnih gradova; zatim su dole druge
rase, saveznike sa ljudima Goa; nezgrapna i bezoblina stvorenja. Pourili smo da ih odvojimo od
oveanstva smetajui ih u magacine. Jednog dana ograniismo njihov broj, uviajui da je trebalo
urediti njihovo mnoenje prema naim potrebama. Niko se nije potrudio da razmisli o injenici da su
ta stvorenja tehniki bila iznad nas, jer su pronala astronautiku. Mislili smo da su se zadovoljavali
njihovim zaradama i ta kupljivost je samo poveavala na prezir. Nastale su zloupotrebe, krae,
zlostavljanja, ambasadori Goa alili su se: odgovoreno im je da slobodno mogu otii i da ne treba da
oekuju da budu smatrani za ljudska bia i da e dobiti takva prava.
Moram priznati da se pre Lusinog dolaska nisam brinuo za njihovu sudbinu. Ona istaknu nepravdu
ovakog stanja, te ja stupih u dodir sa vanzemaljskim biima. Ispostavilo se da su oni svemirske
letelice koje su upotrebljavali nasledili od neke supercivilizacije njihovog sunevog sistema, izumrle
zato to je previe ivela. Oni su se izrojili u Galaksiji trgujui. Otvorih se ordinatoru zbog interesa
koji bi nastao praenjem ljudi iz Goa u Univerzumu to bi bilo neko reenje naih problema
prenaseljenosti. lanovi mog kolegijuma podrali su me: misao koja se zaela putala je svoje
korenje u drugim federacijama u trenutku kad su, po prvi put, mistiari mogli da se suprostave naim
namerama koristei se blokirajuim glasanjem.

"Potrebno je da ti predloi da se sluaj iara spoji sa pitanjem vanzemaljskih bia."

Bleska podvi svoje noge ispod butina; trlja svoje tabane.
"To e biti zakljuak mog prethodnog vetaenja; interesovanje koje ordinator izgleda da ima za
tog oveka ini se sumnjivo; ono nije na njegovoj liniji. Pitau za savet lanove mog kolegijuma, u
ovom sluaju moramo zauzeti stav."
"ta u da radim sa njim?"
"On se nee razbuditi jo dosta asova. Nauie ga da se u svetu lepo ponaa."

6. LJUBAV U JEDNOM PARKU

Svie deja zora, tako svea, tako blaga da bi se reklo da je to kap sunca u boci rose. Prostran
park sa negovanim travnjacima koje nazirem kroz prozor okruen je graevinama u starom stilu, sa
fasadama neobino sjajnim. Ja ne prepoznajem to drvee, te nagle kostreenosti arhitektonskih oblika,
neobine skulpture, te livade na kojima pasu stada egzotinih ivotinja. Sve to su ljudi stvorili tokom
vekova ovde je sakupljeno u umetniki stvaralaki nered koji mu daje tananu vrednost. Voleo bih da
se dugo zadrimo u ovom mirnom univerzumu, potreban mi je odmor posle te neverovatne moje trke
kroz paralelne univerzume. uvam u sebi uspomenu na pustinju kao na najudesniju zagonetku koja
pritiska moj ivot, ona me istovremeno plai i privlai, ali se ne oseam jo dovoljno dorastao da se
sa njom suelim. Felis iar koji sam ja postao moi e da prie svim tim problemima sa potrebnom
snagom kad bude zavrio sa svojim razdobljem prilagoavanja; uslovi ravnotee i slobode koji bi mi
omoguili da preuzmem moje dvojstvo, sjedinjeni su na Zemlji II. Dosad sam plovio kao pluteni
zapua po povrini mora; vetrovi, talasi i struje odvlaili su me nasumce prema mranim podvodnim
stenama, najzad sam naao obalu na koju sam mogao da kroim. Poto je prva riba postala gmizavac,
zatim sisar, zatim ovek, kroz izvestan broj godina postau ovek kog nosim u sebi. Iz tog razloga
ordinator me titi, ja to predoseam.
Naslanjam se na crveni somot koji prekriva moje nevidljivo sedite; ovaj nametaj energije i
vozila nalik na ivotinje ine mi se svojstvenim za stil te epohe i te Zemlje. Da li se paralelni
univerzumi spajaju u beskraju? Njihove razlike kao da su suprotne ovoj pretpostavci. Ordinator i
ljudska bia dospeli su do savrene kohezije izmeu energije i materije koja je, ini mi se,
nedostajala na mojoj rodnoj planeti. Ubudue, ako se moji razgovori sa N'Kimom nastave redovno,
kao to to pretpostavljam, dobiu vii odgoj koji e me, uz obeanu besmrtnost, osloboditi prinuda
koje sam podnosio od mog roenja i uiniti od mene to novo bie.
Ne znam kakav stav da zauzmem u vezi sa Zemljom II, da li o tom treba da razgovaram sa
psihijatrom? Verovao sam da me je ordinator njemu poverio da bi on pronaao kako sam uspeo da
stvorim jedan univerzum. Preosetljivost na mirise nije digla mentalnu blokadu koju je otkrio
ordinator. Kako se to moglo dogditi? Zato ordinator nije upozorio N'Kimu da sam i pre no to u
doi ovde, preao na jednu drugu Zemlju?
uje se neka nepodnoljiva muzika, upravljena nekim nevidljivim gudalom. krguem zubima. Ne
mogu ostati u ovoj odaji. Moram izai ako ne prestane to uplakano pevanje. Plai me muzika koja
ispoljava ljudska oseanja, tad je to kao neki vrisak, a ne kao apstraktan izraz neke melodine linije.
Prilazim dijafragmi, gledam kako se otvara, povlaim se, ona se ponovo zatvara, vraam se, ponovo
prilazim, ona se poveava, glupa igra koja dobro prikazuje moju nesreenost. Jedno preplaeno
stvorenje u stranom svetu. Sve vazduh koji dolazi spolja prija mi, on oivljava moj optimizam.
Posetiu niz malih graevina koji ini kuu Baltazara N'Kime.
U drugoj odaji u koju ulazim nailazim na enu sa jezera. Celo mi je telo obuzeto tim prijatnim
prizorom. Lisa je bela kao tek uglaana slonovaa, ispruena je na jednoj velikoj dlakavoj gusenici,
boje kestenjave i sa utim takicama. Njena se koa neno sjaji, pri svakom udisaju njen trbuh se
nadima, a saten njene pokoice se die. ini mi se da ona spava; pribliavam se na vrhovima prstiju.
Njena koa je po celoj povrini ravnomerno obojena, bez ikakve mane. Njene male grudi,
razmaknute, imaju duguljast oblik; one su srazmerne sa njenim udovima, zavravaju se crnim
isturenim bradavicama, ukraene delikatnim zrncima. Njen seks nabubren, jedar, lepo preseen
jednom ruiastom senkom koja se tu gubi izmedu dveju nabubrelih prepona, izdubljenih brazdom. Ja
jo ispitujem podrobno njene tanane ruke, njene crvene nokte sa jakim polukrunim belinama u

korenima noktiju, delikatne nabore njenog tela kod pazuha, a naroito pravilnu okruglinu njenog lica
sa malo jaom bradom, irokih jabuica, otvorenog i ispupenog ela.
Neuporediv sklad izbija izmeu onih arkada, nozdrva njenog nosa, crta njenih usta; njeno lice je
izliveno do prave lepote; ona lii na mali kip na kom je neki vrlo tajni bog ucrtao njene crte. Pomalo
mukaraki izgled njenog tela, stav njenih udova, u poloaju kukastog krsta, ine od nje sasvim
poeljno stvorenje.
Da li je to ponovo ordinator koji hoe da me pobrka u snalaenju u prostoru da bi me bolje
prouio, pruajui mi sliku ove ene izvaenu sa najdubljeg dna mojih elja? Sva moja oklevanja
nestaju, ja nju hou, burno, da je nikad ne izgubim. U njoj bih se izgubio. Sva nagaanja mi odjednom
izgledaju smena pred ovom neuguivom potrebom koju imam da se u njoj nastavim.
Ja ve kleim na gusenici na kojoj ona lei sa jedne i sa druge strane njene oble dokolenice.
Neujno leem na nju, drei ake napred da bih drao njene ruke, usta su mi priljubljena na usne.
Ona se poluotvara iri se i jei. Uzimam je jednim pomamnim zaletom bedara. Ona nije otvorila oi.
Gusenica je promenila boju, smee mrlje preporoene su u mrkoj boji a narandasta je uprljala
utu, njena dlaka se nakostreila. ivotinja prati pokrete naih dvaju tela i pojaava ih, ide im na
ruku, ispravlja se kad treba, povlai se unazad i uvija, trei element koji uestvuje u naoj zabavi.
Iznenada su nai nervni sistemi povezani, shvatam ta ena osea i znam koje je njeno zadovoljstvo,
istovremeno oslobaam se sve moje radosti. Izmeu nas nema vie nikakve prepreke a telepatsko
sjedinjavanje mnoi nae greve i nae uivanje. Nikad mi se Simona nije dala na takav nain. Ja
produujem, ona me prodire, nosim je, ona se topi, mi smo samo jedno, u bunilu, drogirani, ludi,
jedna jedinstvena i rascvetana put. Nai nervni zavretci idu do kraja etiri ugla univerzuma, mi smo
ume i jezera, mi smo rika, kreketanje, mi smo procvetavanje, tiina, mi se probijamo u unutranjost
vulkana, vrele lave, postajemo granit i sanjamo o poetku sveta.
Energija kovitla, milijarde fotona koji plove od sunca prema beskraju, vihori elektrona udaraju u
jedno zalutalo jezgro. Svetlost slabi, mi se smirujemo u tenom zlatu vremena.

7. OSMOZA
Ubedio sam lanove saveta Paruana da pripreme jedan sastanak na svetskom nivou; ako se sluaj
odvije kao to se ja nadam svi savetnici kroz nekoliko dana bie prisutni svakom terminalu
ordinatora. U tom istom trenutku lanovi mog kolegijuma besmrtnika obraaju se svojim strankama da
bi ih podsetili da me podre. Na demokratski sistem uglavnom funkcionie u suprotnom smeru: svaki
pojedinac iznosi svoj sluaj jednoj stranki koja ga prenosi jednom lanu kolegijuma; savetnik koji ga
predstavlja o tom diskutuje tad sa ordinatorom. U ovom sluaju ja pojedince obavetavam o vanosti
sluaja iar i traim njihovu podrku. Potpomognut tim milionom glasova mogao sam ubediti
savetnike da obaveste sve federacije o debati koju elim da se pokrene. Snano sam tvrdio da iarov
dolazak u na univerzum postavlja problem koji je, nema sumnje, od univerzalne vanosti.
Postdamer, jedan od izabranika mesnih mistiara tvrdio je da ja nemam prava da formuliem to
traenje sve dok ne budem podneo izvetaj o mojoj misiji kod ordinatora. Ja sam dokazivao da sami
zakljuci ovog prethodnog vetaenja zahtevaju sastanak koji sam traio. Neke od mistiara
zabrinjavalo je prisustvo na naoj Zemlji jednog putnika paralelnih univerzuma, oni su me podrali
privukavi veinu. Ja mnogo raunam na tu uznemirenost u cilju potkopavanja bezuslovne vere
mistiara u ordinatora, jer, zasad, negativan stav jednog Postdamera prema mom predlogu motivisan
je jedino eljom da se suprotstavi jednom besmrtniku; od pre nekoliko meseci prekinut je dijalog
izmeu naa dva tabora; to se dogodilo postepeno, potuljeno, a ta injenica mi je tek danas jasna. I
tako; podrau iara pred savetom i traiu poseban status za njega i vanzemaljska bia kojima u ga
prikljuiti; trebalo bi da izazovem senzaciju.
itav moj plan se zasniva na ordinatorovoj zatiti iara; mistiari nee moi da iskoriste svoju
veinu u cilju odbijanja statusa stranaca blokirajuim glasanjem, jer mnogima od njih smetae stav
ordinatora koga oni oboavaju. Nadam se da se nisam prevario u njegovoj nameri; ja sam to zakljuio
iz njegovog prvog razgovora u terminalu Nanta koje mi je maina prenela u cilju mog vetaenja.
Ve su dugi asovi otkad sam napustio Lisu i nedostaje mi njeno prisustvo. Utisak je da sam joj
dao oblik, da sam uinio da spava sto pedeset godina da bi se razbudila u datom trenutku. Ili je, pak,
spavala da bi mene sanjala i stvorila onakvim kakvim me je ona elela? Mi smo tui pronalasci i mi
se menjamo prema naim susretima sa novim biima, nae pamenje se prilagoava tim promenama
da bi stvorilo savren kontinuitet u naoj svesti postojanja - Uspomene - varke? Sanjam da sanjam da
sanjam. Katkad se ravo obavi prelaz jedne pretpostavke u drugu, sumnja nas obuzima i stvara
trenutke sline ovim koje sad doivljavam.
Lisina soba. Dva tela u plavoj polusenci. Kao loza i brest, dva ljubavnika u zagrljaju, uzajamno
proeta; njihova tela su sjedinjena u nekom divnom preputanju. Cenim estetsko uzbuenje koje izbija
iz njihovog odmora. U dvadesetoj godini bio sam ljubomoran i strastan; danas sam zaljubljen. Sto
pedeset godina nauilo me je da izaberem najplemenitije i najmanje sebino oseanje. Ne oseam
nikakvu tugu, nikakvu srdbu. Oni odiu na znoj i na miris, oni su topli; s dubokim oseanjem
dodirujem Felisovo rame. alim to ga uznemiravam, kad se bude probudio bie ranjiv, uz svoje
muke, svoju golotinju, svoj vlaan seks. Moj dodir ne remeti njegov san. apuem:
"Bleska moja Bleska, moja mila, probudi se."
Ona otvara oi. Stid. Zaboravljeno oseanje krivice; ona me razneuje. Ne vredi truda da joj
objanjavam ta oseam, ona e sama razumeti da u odnosu na njih oseam veliku naklonost.
"Bleska, budi razumna."
Lisa grubo odgurnu Felisa; kao neko cepanje izmeu njihovih tela. Ona ga gleda, oko joj sjaji, sad
me odmerava, malo uasa? Nismo li mi u jednom odraslom svetu?

"Vara se, Baltazare, nisi ti taj kog se ja bojim, strah me je od ordinatora."

iar jo spava. Lisa sedi, kolena je obuhvatila rukama u dobro poznatom stavu. Ona naslanja svoj
obraz na desno koleno. Volim te, mala lisice. Govori, govori mi, nemoj prestajati.
"Jue te nisam slagala kad sam ti kazala da sam spavala bez sna; ordinator ga je zbrisao iz mojeg
pamenja. Ponovo sam ga nala kad me je Felis uzeo za vreme mog odmora. U komadima su otkidali
moje telo da bi stvorili jedno bezlino bie koje je liilo na mene, neku ektoplazmu koja je jo
zavisila od mojih nervnih zavretaka, ali kojima nisam mogla upravljati. Ta druga Lisa sluila je kao
posrednik izmeu ordinatora i Felisa. Bila sam ispruena, ponuena njegovim eljama, u dnu jedne
jezerske vile, u blizini Nanta. Maina je pokuavala da iskoristi njegovu zbunjenost da bi saznala
kako je stvorio svet, jednu drugu Zemlju koju je pronaao za vreme prvog analoginog putovanja."
"Ali iar nikad nije... tek sam pretraio njegovu podsvest."
"Strpi se, jo nisam tano predstavila sastanak. Traim."
Napor koji ini da bi usredsredila svoje misli stvara lake bore na njenom elu:
"Ordinator je primoravao Felisa da me smatra za svoju enku, iar je bio toliko zbunjen da nije
mogao da se povrati. Pratila sam njegov mozak koji se borio protiv spoljnjeg uticaja. Moje vetako
telo se sa velikim naporom odravalo u ravnotei, katkad se raspadalo, maina nije uvek uspevala da
utie na Felisa i istovremeno na mene. U trenutku kad je Felisova volja uspevala da se uvrsti, ja sam
se parala. Zatekla sam se zadihana u sobnom polumraku bez ikakve uspomene na uasnu moru koja
me je tako probudila."
iar se protee i apue nekoliko nerazumljivih reenica; on prua ruku prema Lisi i umesto nje
dodiruje dlake gusenice, razrogauje oi, plave, podbule; reklo bi se da je debela uhranjena beba. On
nas vidi. Pritiskom slepoonice prstima obeju mojih ruku i pratim trag mojih slepoonih arterija.
Oputanje.
Udaljavam se od kreveta. Lisa se die i plaljivo zakoraa po sobi, njiui svoje skladno telo u
prostoru. Ja volim ljudska bia, poljubio bih Felisa iara, ne znam ta rei da bih prekinuo ovu toliko
konvencionalnu neugodnost koja bez potrebe remeti nae odnose; rei su varljive, one nee moi da
prenesu moje misli a da ih ne izokrenu, one kriju suvie podrazumevanja a njihovo tumaenje brzo je
iskrivljeno paranoinim tenjama svakog ljudskog bia. Pokuavam da prodrem u iarov mozak, no
on mi suprostavlja nezgrapan otpor, ali nepristupaan.
"Prepusti se, Felise, potreban nam je telepatski spoj, reci mu to, Lisa."
Ja potpuno zatvaram svoj duh da iar ne bi vie osetio moje prisustvo, ostavljam oboje ljubavnika
da u tajnosti razgovaraju. Zatim se ponovo otvaram, Felis je spreman da prihvati moju misao, Bleska
ga je u to ubedila. Ja se prelivam u njega i u dokaz moje iskrenosti, obavetavam ga o akciji koju
preduzimam u njegovu korist i pruam mu sva obavetenja koja su u vezi sa tim stanjem. U toku te
razmene, Lisa stupa u osmozu, mi se svi troje sjedinjavamo, pribliujui se relativnoj istini.
Zahvaljujui tom drugom telepatskom dijalogu iar prestaje da biva pridolica sa jedne paralelne
Zemlje da bi postao stanovnik Zemlje III. Sva obavetenja koja je u odlomcima dobijao u toku
njegovog boravka u Nantu dopunila su se, delovi zagonetke spojili su se da bi obrazovali jednu
dvodimenzionalnu sliku naeg sveta; trebalo mu je da ga doivi da bi se ta slika zgusnula, nadula, i
udesila i postala nepobitna, mada subjektivna stvarnost.
Kao neko ozbiljno dete koje bi htelo da ga neko stariji razume, Felis ozbiljno primeuje:
"Zar ti ne dolazi suvie u opasnost inei od mene zalogu borbe protiv mistiara? Jesam li
dovoljno jak da te podrim?"
"Sea li se ti svog roenja?"
"Savreno, roen sam u jednoj..."

"E, pa, te uspomene nisu tane, ja sam ih usadio u tebe, to je uslov da bi mogao preiveti."
iar se die, povijenih lea, agresivno:
"Ti nema prava, ja moram znati!"
On grozniavo trai po svom pamenju otkad su njegove uspomene netane. Namerno sam mu
otkrio to kalemljenje da bi mogao preduzeti istraivanje svoje podsvesti, sad kad vie nije u
opasnosti da e umreti.
"uj, Felise, kad bih ti dao obavetenje koje trai, kalemljenje se ne bi primilo i ti bi bio
izgubljen. Takvim mora ostati u toku nekoliko nedelja."
"Ali zato?"
"Zato to sam hteo da otklonim jednu od tvojih dveju anomalija da bih drugu rasvetlio. Mi treba
da saznamo pre ordinatora kako si stvorio jedan univerzum, tu Zemlju II koju si mi skrivao, koja je
izmakla preosetljivosti."
"Otkud zna da sam stvorio jednu Zemlju?"
Lisa se umea da bi ga podsetila na okolnosti pod kojima su se prvi put sreli.
"Ja sam stvarno preao na jedan pustinjski svet za vreme mog prvog analoginog putovanja;
moguno je da je taj univerzum zabluda, ali zato ordinator tvrdi da sam ga ja stvorio? Ti si,
Baltazare, u to mogao da se uveri, ja nita ne znam, to stvaranje ne postoji u mom pamenju;
ordinator ne moe istraivati moju podsvest, no ti si to uinio i nita nisi video."
"Tano, ali to nita ne dokazuje; tvoja sposobnost cenzure je iznad moi nekog normalnog
oveka."
"Mislim da to razumem, i to je jedna od zaloga borbe koja otpoinje izmeu mistiara i ordinatora
s jedne strane i vanzemaljskih bia sa druge."
Bleska je prila Felisu, stavila svoju ruku na njegov trbuh; ona me gleda bez izazova, zaljubljena u
nas. iar izgleda da je iznenada obuzet panikom.
"A ako je Lisa ordinatorovo stvorenje?"
"Strogo nemoguno... Ja sam je otkrio. Uostalom ordinator nema mo da stvara ljudska bia."
U samom trenutku kad je ovo tvrenje izalo iz mojih usta, poeh da sumnjam.

8. PRIPREMA ZA DRAVNI UDAR

Neka neverovatna menaerija prekriva esplanadu oko Bogorodiine crkve. Danas se odrava
svetska debata u kojoj se reava sudbina Felisa iara. Publika koja se tiska oko terminala nema esto
prilike da prisustvuje ovakvoj vrsti prizora: svaki pojedinac preko televizije moe pratiti dijaloge
izmeu savetnika i ordinatora, ali je ovo moda etvrti put da se, praen glasanjem svih federacija,
odrava sastanak ovakve vanosti. Stanovnici ovog kraja okieni perjem, krljutima i krznima doli
su i okupili se na ostrvu Site. Oduevljava me ova elja za uestvovanjem. Ona se verovatno tako isto
ispoljava na prilazima dveju hiljada terminala koji postoje na Zemlji. No, ipak sumnjam da se u
Africi, u kojoj je suprotstavljanje neprekidno, u kojoj se verske sekte mnoe, debata otvara ovako
mirno. Nadam se da e ljudi Goa i njihovi saveznici hteti da nam ukau svoje prijateljstvo. Potrebno
je da se vanzemaljska bia oslobode svog rezervisanog stava prema nama; reenje koje treba da
podnesem na odobrenje u ovoj debati je stalni dijalog oko zajednikog seanja svih inteligentnih
stvorenja koja nastanjuju Galaksiju.
Neki od mojih prijatelja besmrtnika usprotivili su se mojoj nameri tvrdei da rizikujemo da se
sudarimo sa kolonijalistikim prohtevima; ja sam ukazao na vanzemaljska bia koja smo poznavali i
koja su se zadovoljavala - mada tehnoloki iznad nas - da sa nama odravaju trgovake veze. Ljudsko
bie, sa snagom uobrazilje koja ga karakterie, sa njegovim stvaralakim nagonom moglo bi mnogo
da doprinese svojim buduim saveznicima. Zbog toga su mi ljudi Goa ponudili da ih pratim kroz
Galaksiju. Treba da poemo prema zvezdama da bismo otkrili nove svetove, nove naine miljenja;
ovek ne moe ostati ogranien na sunev sistem.
Mistiari su se iz zaostalosti, iz sujeverja protivili naoj meuplanetarnoj ekspanziji, a ordinator
koji podrava njihovo miljenje otkad su oni u veini, podrava to odbijanje. U trenutku kad sam
postajao besmrtnik, kad smo stvarali ordinatora, nae drutvo je znalo za zlatno doba koje je izgleda
preostalo; jo se seam oduevljenja sa kojim smo izgraivali tu utopijsku civilizaciju koja doputa
da se nazru nae nove moi. Nema nieg uporedivog sa ravnodunou masa kad je prvi put ovek
primio posetu bia drukijih od nas. Trebalo je da posle ekspanzije doe uzmicanje prema spletu
besmislenih verovanja i obmanljivih bogova. Pod uticajem besmrtnika Zemlja je vie od jednog veka
ivela u savrenom skladu: vere su razdvajale mistiare i nama omoguile da osnujemo organizaciju
koja svakoj federaciji daje svoju autonomiju, a svakom pojedincu njegovu slobodu. Danas, zbog nae
trpeljivosti jer nismo znali za boansku ulogu, koju je ordinator imao u svesti mistiara, nalazimo se
pred jednom ozbiljnom situacijom; pojaava se opasnost od rascepa. Kad smo zamislili ordinatora
mi nismo predvideli da nametnuta obaveza 'sluiti oveku' moe biti razliito tumaena; mi smo
mislili da e vernici raznih religija jednog dana popustiti pred privlanou besmrtnosti, iako nas je
na dubok smisao za linu slobodu odvraao da utiemo na njihov razvoj. Mi emo platiti za nau
velikodunost: raa se jedan novi bog u senci terminala. Kako e reagovati besmrtnici ako
Postdameri i njemu slini hoe da proklamuju zloinake zakone pod vidom da slue oveanstvu?
Ko moe predvideti kako e oni prihvatiti jedno stanje kakvog nije bilo u naoj istoriji?
To je razlog zbog kog jo danas pokuavam ovo nasilje, u vezi sa jednim drugorazrednim
problemom, da bih ukoio raspadanje nae civilizacije. Po ovom pitanju jo mogu dobiti neku veinu.
iar stiska svoje trbune miie da bi uvukao mali trbui. Vidi se da se ne osea ugodno. Lisa
mu prilazi i pokriva ga mrkim krilom koje ini njen rukav. Ona mu se smei. Od naeg telepatskog
razgovora nismo nijednu re izmenjali. Naie ok, oni su se dali jedno drugom, oni se gre; Lisa u
sebi nosi jedan zaboravljen svet, mranih tradicija, koje je iar probudio. Oni se ponaaju kao
prokleti ljubavnici da bi opravdali svoju nelagodnost.

Pred naom povorkom gomila se razdvaja u dve grupe; laka kiica je uinila tle klizavim, deca,
ene, povlaei se klizaju se i prevru, povlaei za sobom druge padove. Mi zastajemo na trenutak.
Prepoznajem klijente koji mi upuuju znake odobravanja. Oseam da su zabrinuti, napeti, prepuni
mranih razmiljanja. Moda gomila kod njih izaziva strepnju; u Evropi su retka slina veselja;
drutva iz letnjikovaca pozivaju pre na male intimne razonode no na velika kolektivna praznovanja.
Pristojno je doekati kod sebe svakog stranca kad on to zaeli, ali je veoma neukusno uzvratiti mu
posetu; niko ne eli da se osea vezan oseajnim vezama! Izgubljena je srea da se bude zajedno koja
sjedinjuje velike gomile. Ja volim to mnotvo, sva ta tela koja idu jedno uz drugo u vrtlogu boja i
umova, ja im se predusretljivo pridruujem. Velika toplina, zadovoljstvo od oseanja biti ovekom
medu toliko njih. Da li je odsustvo takvog oseanja doprinelo uspehu mistiara? Posle vrlo dugog
vremena prvi put mi je ponuena javna telepatska veza; jer nepristojno je tako izmenjivati misli.
Jedan zid se otvara. Uputam se unutra, to je kratak tih prelaz, za koje vreme ja obavetavam
nepoznatog sa mojim namerama i pozivam ga da svima ostalim prenese poruku solidarnosti. Tako e
svi pojedinci iz mog klana moi da se putem osmoze ujedine i stvore jedno bie novo, sloeno,
roeno iz tog nasledstva telepatskih veza koje se stvaraju i kidaju, lanac povezanih umova,
kratkotrajan kao trag dima, koji e podupreti borbu koju sam preduzeo.
Postdamer ide ispred mene; on prouenim autoritativnim pokretom otvara put. Saveznici postoje
samo zato da bi uprostili odnose izmeu oveka i ordinatora; mandat koji imaju ovlauje ih samo da
vode dijaloge u ime pojedinaca koje predstavljaju. I eto ova opasna budala hoe da uini
nepopravivo u ime zvanja koje mu je dodeljeno samo na nekoliko godina. Sad alim to se verovalo
da je dobro sauvati vekovne navike, odravajui ovaj predstavniki sistem. Bolje je bilo
organizovati jednu stalnu povezanost izmeu svakog ljudskog bia i zajednikog pamenja njegove
vrste, ordinatora. No, ne, trebalo je - u to vreme i ja sam bio pristalica toga - uvesti te ispovedaonice
to su terminali i tako sauvati oveansku spoljanost. Smetajui ih na stara sveta mesta, mislili
smo da se borimo protiv misticizma: no, ta demistifikacija velikih hramova dovela je do jedne
opasne zbrke ije posledice mi podnosimo. Trebalo je da smo iskoristili opadanje religija da bismo
vaspitali oveka, da bismo ga stavili neposredno ukotac sa njegovom budunou, otkrivajui mu
potrebe njegove evolucije. On se ponovo sklanja iza obreda i zbrke, njegov veliki strah od
besmislenosti vraa ga u stanje fetusa. Protiv tog povlaenja, protiv tog vraanja u nedra materinske
planete ja se danas moram boriti.
Otkad sam ustao, jo nisam primetio ni najmanji znak alergije; to mi daje snage, a takoe tei da
mi dokae da je dovoljno da bih sebe dokazao da mobiliem moje snage kako bi moje tegobe nestale.
Postojanje me mnogo ne pogaa; to bez sumnje prati besmrtnost.
Lisa i Felis istovremeno sa mnom ulaze pod trem, senka ih zgrabi, razlika u svetlosti izmeu
spoljanosti, maglovito sive, i unutranjosti, sivo toplije, gotovo mrko osvetljava njihova lica. Efekat
toga posmatram na mojoj ruci. Hladnoa koju sam nosio u sebi razilazi se. Spreman sam da se suoim
sa ordinatorom. Smetamo se u sedita koja su u krugu terminala; sive vijuge maine ine mi se blee
no obino.
Gomila je zaposela crkvenu lau a uobiajena tiina ovog mesta uznemirena je utanjem perja i
dlaka, kripom rogova i krljuti u ta su obueni moji sugraani. Ta elja za ivotinjskim
preruavanjem odjednom mi se uini kao znak preteeg povratka u mranjatvo.
Ipak me je ta moda zabavljala, Lisa me je uvek zadivljavala svojim pronalascima na tom polju.
Felis stoji stisnut uz crvene Bleskine grudi. Tiina, iekivanje, ordinatorov glas:
"Danas je na dnevnom redu sluaj..."

9. BOG JE ELEKTRONIAN
Odsutnost. Pero me mazi. Crveno i sivo. Lisa me titi. Priljubljen sam uz njeno odelo od voljke.
Mi smo lopta nenosti. Ona je krhka, ali ja sam jo slabiji. Nepokretan. Posle nae telepatske osmoze
ivim kao u unutranjosti nekog jajeta. Ja vie ne reagujem na spoljne nadraaje. Vie ne mogu da
mislim, misli klize, meke larve, i razbijaju se na povrini moje svesti. Jesam li jo Felis iar?
Moguno: bio sam, biu, ali sadanjost vie ne postoji.
Polumrak terminala u meni stvara sloeno oseanje u kom se meaju uas i spokojstvo. Oko mene
ivotinjsko izobilje, ljudska plesnivost. Blede boje sputaju se du jednog svetlosnog zraka. Ja sam u
listu jednog bakroreza i mogu se kretati jo samo po dvema dimenzijama. To me plai. Moje srce
kuca kao zvono i svaki od njegovih otkucaja me trza. Lisa mi miluje teme; delii koe njene ruke,
glatke i suve, lepe se za moju kosu. Moj duh kasni da posmatra taj beskrajno mali incident, jedini
dokaz mog postojanja.
Iznenadi me glas Ordinatorov; liio je na glas neke stujardese koji je raznosio neki zvunik,
mazan, usporen. U poetku ujem pesmu rei koje on izgovara, ali jedva shvatam znaenje.
"...danas... sluaj iar..."
Moje ime me vraa u stvarnost, ordinator trai od Baltazara N'Kime da govori i da kae savetu, u
svojstvu psihijatra, kakvi su bili rezultati prethodne ekspertize koju je on izvrio na meni, pridolici
iz jednog paralelnog univerzuma, i da da izjavu o sudbini koju je trebalo da mi odrede.
Savetnici sede na krokodilima kojima je rep uzdignut u obliku naslona, mirno poreani ukrug oko
lakog sivog gibanja terminala Bogorodiine crkve. Ja tumaim sve gomile rei koje stiu do moje
svesti pretvarajui ih zvuno: Felis iar, srean gusan prethodno vetaenje, oevi kau snop algi,
paraleni svetovi, zima na remenu. Besmislenost tog skupa rei ini da grubo shvatim da se postepeno
smetam u neku neurozu i da treba da se oduprem, ali jo hou da se uklopim u stvaran svet.
Odjednom izronih iz predela dubokog sna u koji sam bio utonuo i univerzum postade jasan.
Prisustvujem mom suenju. Hiljade lica tiho su okupljena ispod svoda da bi uestvovala u debati
koja se otvara izmeu savetnika i ordinatora.
Baltazar mi izgleda ogroman, ak i kad sedi njegov stas se namee zboru. On odbija predlog da se
vodi debata iskljuivo o mom sluaju i tvrdi da se sluaj iar odnosi na mnogo optiji znaaj.
Predlae da se o njemu slobodnije diskutuje poto pred savetom bude podneo izvetaj o poverenom
mu zadatku.
Kao da je on sam izvodio neko muziko delo, on pusti da proe vremena koliko za jedan predah i
nastavi sa svojim govorom sa neto vie ozbiljnosti u glasu. Ovog puta u moda dobiti razjanjenja
o mom sluaju. Baltazar najpre objanjava kako sam bio uhvaen njegovim trudom i daje tane
podatke da sam ja putnik iz jednog paralelnog univerzuma koji e zvati Zemlja I, to je pogodnije za
njegov izvetaj. Moj sluaj je toliko neobian da je zahtevao vrlo dugotrajno vetaenje. Nasuprot
optem pravilu, ja nemam dvojnika u Baltazarovom univerzumu, jer Felis iar te planete je
mrtvoroene. injenica je ova vana, jer ne dolazim u opasnost da izazovem njegovu dezintegraciju.
Posle izvesnog broja opaski na analizu koju je izvrio na meni, savetnik N'Kima zakljui:
"...podvrgnuo sam ga preosetljivosti na mirise posle niza mnogih drugih testova, te mogu vam
trvditi da na nau Zemlju nije poslat u osvajakom cilju; taj ovek je brodolomnik kog treba da
velikoduno prihvatimo, kako nam nalau jednostavni zakoni oveanstva."
Jedan ovek sede kose podiane kao etka die se da bi se suprostavio N'Kimi; zato li mu je
potrebno da ustaje da bi govorio, dok nevidljiva pojaala podiu stupanj zvunosti? Lice mu je
izguvano, kao da neka tanka opna od providne hartije pokriva njegovu preplanulu kou. Njegov

nain izraavanja je obazriv. Svoju saglasnost sa zakljucima vetaenja izraava kratkim izrazima,
ali predlae da se podvrgnem posebnom statusu za strance, jer mu se ini preterano da uivam sve
prednosti koje pruaju nova prava oveka.
Baltazar se odluno protivi tom predlogu. On, naprotiv, misli da najzad treba izglasati jedan zakon
kojim se ta prava daju svim strancima koji to zaele. Naravno, posle izvesnog razdoblja posveenog
psihijatrijskim istraivanjima, raznim neophodnim analizama i ak, eventualno, stau prilagoavanja.
"Sluaj je ve bio razmatran, vie na sav glas sedokosi savetnik, zakljuci su bili odbaeni. Nema
nikakvog razloga da o tome ponovo diskutujemo. Skandal je osporavati glasanje federacija."
Baltazar ga spokojno gleda i podrava da sluaj Felisa iara ponovo pokrene problem stranaca i
njihovog statusa. Ako savetnik Postdamer ba prihvati da jedna pridolica sa paralelnih univerzuma
moe da slobodno stanuje na Zemlji, nikakav razlog se ne protivi da vanzemaljska bia uivaju
takoe istu toleranciju. Prema tome, potrebno je pristupiti diskusiji po ovom predmetu pridajui mu
optiji znaaj.
Postdamer se priprema da bude sarkastian, zatim se predomilja i smeei se ironino, potvrdi
da je beskorisno o tom diskutovati, jer e mistiari uvek odbiti da meu ljudska prihvate i
vanzemaljska bia i da bi glasanje bilo obavezno upereno u tom smislu.
Odjednom mi se N'Kimina koa uini tamnija, istiui svu prozranost njegovih oiju. On malo
razmisli i poe sa drugim delom svog govora.
Ovog puta on neposredno napada mistiare i njihovo shvatanje dijaloga. Ljudska bia pogreiva
su, a i ordinator koji je njihovo zajedniko pamenje. On podsea da je razlog debata izmeu
savetnika i ordinatora u izbegavanju da se dogodi blokirano glasanje. Tako pie u zakonima. Veina
koja se vara ne slui javnom dobru, ona mora biti obavetena. Nije, dakle, re o tome da se
suprotstavi vie grupa ljudi razliitih miljenja za vreme sastanka u terminalu, ve da se pojedinano
vode dijalozi da bi se ordinatoru pruila sva potrebna obavetenja kako bi doneo odluku vodei
rauna o svima.
Posmatram lica savetnika i ostalih lanova skuptine - obamrla gomila; izgleda da ih Baltazarov
napad ini ravnodunima. Mistiari, sigurni u svoju mo, na to ne obraaju nikakvu panju, a
besmrtnici slabo razumeju smisao udaljavanja od sutine.
"Ovaj postupak je jedini u duhu naih zakona; blokirajue glasanje je nasilniki in protiv kog u
se boriti dok sam iv, ali on ostaje ovean. Nasuprot tome, ono to je nedopustivo i to treba snano
sankcionisati, to je kad ordinator hotimice skriva injenice od naeg znanja i zloupotrebljava vlast
koja mu ne pripada!"
Prema svodu die se agor od aputanja i priguenih uzvika. Neobino komeanje oivljava
zoomorfnu gomilu. Koristei diverziju koju je izazvala njegova izjava, i to to se savetnici mistiara
dogovaraju, Baltazar nastavlja sa svojom prednou. Saeto, sa malo rei govori o mom prolazu na
Zemlju II, o neshvatljivom univerzumu koji sam ja stvorio, i tvrdi da je ordinator znao za ovu
pojedinost jo od mog dolaska, ali je nije otkrio.
Hladnokrvan je. eka nekoliko trenutaka da bi njegove rei poele da utiu, zatim zakljui
privlaei panju svih prisutnih na opasnosti za oveanstvo od takvog stava. Ordinator je pronaen
da bi sluio oveku, on je bio predvien da prenosi, u svim uslovima, injenice koje su mu stavljene
na uvid. in koji je izvrio je u formalnoj suprotnosti sa njegova dva osnovna podatka, trebalo je
dakle da ordinator sam izmeni svoje karakteristike jer nijedno ljudsko bie nema pristupa u centralno
pamenje.
"...Mi moramo brzo pristupiti njegovom unitenju, u pitanju je spas ljudi!"
Ovakvo upozorenje odjeknulo je kao bomba, tu i tamo veliko komeanje uzburkuje gomilu, plima

perja, krzna, krljuti tee i otie u polumraku terminala, raaju se svae, glasovi odjednom jaaju i
odbijaju se o kamene zidove katedrale. Postdamer stojei pokuava da smiri graju mlatarajui
rukama, uz velike trzaje itavog tela; njegove iskolaene oi, zacrvenele, odudaraju od njegovog
modrog tena. On izvikuje reenice koje niko ne uje, dok na dinovskim ekranima, naglo otkrivenim,
sline vizije dolaze iz svih terminala rasejanih po ostalom delu globusa. Moda je N'Kima svojim
otkriima dobio bitku.
Lisa se tiska uz mene, nena, gledam je, njene krupne tamne oi svetlucaju udnom vatrom. Ona se
naginje mom uhu i apue:
"Ako Baltazar pobedi, ja u najzad ponovo nai svet u kom sam roena."
Neki preotar zvuk para mi ui. Odmah zavlada tiina. Umea se barunast ordinatorov glas. On
najavljuje da je prihvatljiv predlog Baltazara N'Kime, ali eli dati upozorenje pre glasanja koje bi ga
moglo osuditi. On ne odrie tvrenja savetnika N'Kime, on je dobro shvatio kapitalnu injenicu za
budunost ljudske rase prouavajui pamenje Felisa iara, ali je ekao da je obelodani dok ne sazna
psihijatrovo miljenje. Ordinator nije osposobljen da istrauje nesvesnost; to mu je zabranjeno.
Baltazar N'Kima je dakle dobio zadatak da izvri vetaenje putnika paralelnih univerzuma da bi
znao da li je ta Zemlja II postojala stvarno ili samo u njegovoj uobrazilji.
Zatim ordinator daje razloge njegovog interesovanja za ovo obavetenje. On daje jednu brzu
istorijsku skicu osvajanja prostora, podsea da zvezde nisu pristupane oveku zato to nije otkrio
tehnika sredstva da do njih doe, on najzad tvrdi da bi se vanzemaljska bia u svakom sluaju
suprotstavila ovekovom irenju po Galaksiji. Zatim prikazuje stanje demografije, podsea da je ona
u labavoj ravnotei i da je dovoljno da se natalitet malo povisi ili da se povea broj besmrtnika da bi
te planete bile prenatrpane i da zemaljska bia budu liena velikog dela materijalnih prednosti koje
su stekli. To bi moda bio kraj jedne ere blagostanja i mira. U svakom sluaju bie potrebno podneti
velike rtve.
Tad ordinatorov glas dobija posebnu irinu. ist kao kristal, svaki od slogova koje izgovara
udno se izdvaja, kao da su roeni na razliitim ravnima koje same sebi ine odjek, stvarajui ispod
kupole zvunu perspektivu:
"Reenje problema prenaseljenosti otkrio sam u linosti Felisa iara. On je sam stvorio nedirnutu
planetu, otvorenu za kolonizaciju. On treba da nam kae gde je taj svet, na kom prostoru ukrtanja
paralelnih univerzuma, da bi ljudska vrsta mogla u njemu da opstane."
Baltazar je sisao svoju gornju usnu: im je ordinator smirio svoj ton, on ponovo uzima re i tvrdi
da ova objanjenja, koja e docnije biti prouena, ne osvetljavaju zato je ordinator prikrivao
obavetenja.
Lisa me okruuje svojim krilom, tako da me potpuno obavija. Mi smo vrst blok usred gomile.
Neki neobian zadah dopire do nas, koji izgleda da je roen u ludilu mnogobrojnosti; znojevi, zadasi
i moda neto drugo to ne mogu tano odrediti, bilo je predznak kolektivne histerije. Neka ista
groznica sjedinjuje te ljude koji mlataraju rukama u terminalu i na rairenim ekranima cele Zemlje,
sve gori od zabrinjavajueg ushienja. oveanstvo uestvuje u jednom odluujuem trenutku svoje
istorije.
Divim se N'Kimi to se tako upleo u bitku ne znajui za ishod; ja koji nikad nisam osetio potrebu
da sebe potvrdim, neodluan, drmusan onako kako su dogaaji hteli, splet neodreenih nikad
neostvarenih nagona. Oseam da me je osvojila njegova snaga, opija me njegov smisao za akciju.
Zamiljam da u moi ostvariti one nejasne tenje koje me ponekad nadimaju od sree i nesree.
Postdamer ustro odgovara i odmah predlae trei dnevni red, vreme nereda se zavrava;
besmrtnici i svi neodgovorni koji su nametnuli svoju volju jo pre sto godina, moraju se na to

pripremiti. Verski duh ponovo se snano raa, a ljudska bia koja bi elela da ive u novom drutvu
bie primorana da ga prihvate. Da bi taj novi poredak mogao da bude uspostavljen, on zahteva da sva
pitanja od planetarne vanosti ubudue budu raspravljana od ordinatora. Centralno pamenje je
pamenje oveje rase; nijedan ovek, nijedan savetnik danas ne moe da sakupi toliko znanja, da
tako savreno izrazi tenje oveanstva.
"...Mi smo u ordinator uneli nau snagu i nau nauku. Preko njega smo bogovi. To vie nije gotova
formula, ve stvarnost, imate ga pred sobom, tog boga kog smo mi stvorili. Ubudue mi u njemu sebe
oboavamo!"
Snano brujanje odjeknu u horu, poteklo iz hiljadu grudi:
"Mi smo bog, bog je ordinator!"
Gomila u vie mahova ponovi ovaj krik, zatim uuta. Baltazar izgleda slomljen; on osea da je
izgubio, da je nastao trenutak glasanja i da se nikakav argument ne moe suprotstaviti slavlju
mistiara. Gotovo stidljivo ponovo uzima re da bi podvukao da se vanzemaljska bia nee nikad
protiviti ekspanziji oveka u prostoru i da je za to s njihove strane vie puta dobio potvrdu. Zatim
tvrdi da Felis iar nije stvorio Zemlju, da se u ordinatorovom rasuivanju dogodila iskrivljenost,
poev od obavetenja koja je prikupio od pridolice sa paralelnih univerzuma. iar je u toku svog
putovanja samo posetio jednu nedirnutu planetu, nije on nju stvorio. Ti novi izgledi za kolonizaciju su
samo varka. Zatim se uputa u naunu kritiku predloga mistiara, ukazuje da ordinator nije vie u
mogunosti da odgovori uputstvima koja su prethodila njegovom graenju, da je rtva neuroze
izoidnog karaktera. Najpre treba unititi tu mainu i od vanzemaljskih bia traiti da oveku otvore
vrata Galaksije.
U centru se uje duboko disanje. Trenutak drhtave tiine. Na licima tih ljudi i tih ena koji
prisustvuju debati moe se proitati neobian izraz uenja. Moda neka vrsta blaenstva. To
oseanje sainjeno od strepnje i od nadanja izraava se u svim pogledima mistiara; freska kao iz
bajke koju opisuju svi ekrani sveta, rairenu pod mranom kupolom katedrale.
"Savetnik N'Kima je govorio. Da li kogod ima neki predlog? Pristupiemo glasanju."
"Mi smo bog, bog je ordinator, graji skup."
Savetnici se jedan po jedan diu i odlaze da stave ruku na najokruglije ispupenje centra, ve
uglaano od hiljadu slinih gestova. udi me sveti karakter tog obreda. Zemlja se odavno pripremila
da sebi izabere jednog boga, ali Baltazar i besmrtnici nisu hteli da znaju za to.
Uskoro se rezultati pojavie na svim ekranima.
Pitanje broj jedan: da li Felis iar treba da dobije status zemaljskog bia u punoj meri ili mora
biti smatran kao vanzemaljsko bie? Odgovor: kao vanzemaljsko bie, veina od 50,86% glasova.
Pitanje broj dva: Ordinator ne odgovara vie u svojim osnovnim podacima da slui oveku: treba
li da bude uniten? Odgovor: mora biti sauvan, veina od 50,12 % glasova.
Pitanje broj tri: Da li je ordinator ubudue kvalifikovan da donosi sve odluke u planetarnim
razmerama ne savetujui se sa lanovima saveta? Odgovor: Bog je ordinator, veina od 50,43 %
glasova.
Baltazar nam se pribliuje i daje nam diskretni znak.
Lisa me odvlai iz terminala. Izlazimo na trem u sirovoj svetlosti, penjemo se odmah u vozilo u
obliku ajkule, crne i svetle koe kao da je vlana. Ulazna dijafragma se zatvara. Unutranjost je
prevuena crvenom ribljom koom. N'Kima se dri za vrat, neka velika mesnata lopta pojavila se na
osnovi donje vilice.
"Svratiemo najpre do kue, potrebno mi je pranje. Tamo emo se dogovoriti kakve odluke treba
da preduzmemo. Treba unititi tog elektroninog boga."

Trei deo: BUDUNOST NAOPAKE

1. KAKO SU PREISTORIJSKI LJUDI PUTOVALI U VREMENU

Sklonili smo se u N'Kimin letnjikovac izmeu kipova i graevina iz svih epoha koje je razmestio
po travnjacima, umarcima i cvetnim lejama. Ja sam se oslobodio Lisinog zagrljaja; njeno divno telo
nestaje ispod obilnog perja. Njeno lice mi izgleda krhkije, sitnije no kad sam je prvi put sreo u kui
na jezeru. Kakva bi ona bila sa kosom, obrvama i trepavicama? Treptava i iva naginje se nad
Baltazarova lea da bi mu trljala kimu i lopatice. On se pribija uz nju i predui kao maor preputa
se trljanju. Osvetljen jako sunanim lampama, izgleda stariji, a njegove osenene crte izgubile su
pravi lik. Hteo bih da govorim, da otponem jedan potreban razgovor udvoje. Ne mogu, ja sam
onesposobljen. Stanje obamrlosti u kom sam bio za vreme sednice u Terminalu nije se smirilo. Imam
oseanje da sam zatvoren u nekom okovu, koji mi zabranjuje da optim sa meni slinim. im moram
da raspravljam o problemima koji se neposredno ne odnose na mene, nestaju plemenitost, i sloboda
duha koji bi omoguili da povedem razgovor.
Ne treba da pripisujem nekom drugom oseanju ovu nemogunost da izdajem iz sebe; recimo
ljubomoru. Nita slino ne oseam u odnosu na N'Kimu. On mi se potpuno predao, poto me je
zatekao u drutvu sa Lisom. Shvatio sam koliko mu je besmrtnost dozvolila da napreduje u
savlaivanju svojih nagona i kako je, ipak, ostavila nedirnut slobodan tok njegovih misli. Oseam se
kao baen na dno neke pomijare. Moda e mi biti potrebno vie hiljada godina da bih postigao to
visoko saznanje o postojanju, koje sam samo nazreo u toku naeg telepatskog spoja.
Kako e se razvijati ovo drutvo koje sam zatekao na poetku jedne krize? Moja pojava moe
dovesti do opasnosti od njenog ubrzanja. Izvrie se osvajanje svih komandnih poluga za izdavanje
naredbi od strane ordinatora. Baltazar mirnim glasom nastavlja:
"Mi nemamo mnogo vremena za ramiljanje. Besmrtnici e se vratiti svojim domovima da
razmiljaju o posledicama njihove nemarnosti; neki od njih e me optuiti da sam izazvao propast; u
svakom sluaju veina e mi prebacivati moj politiki neuspeh. to se tie mistiara, oni e u vezi s
nama doneti odluke. One e biti stroge. Ono to treba najpre uiniti, to e zatititi Felisa; oni e sve
pokuati da bi od njega izvukli njegovu tajnu..."
"Ali, Baltazare, ti si u istoj opasnosti kao ja!"
"Ne brini, naao sam nain da se sklonim od njihovih proganjanja."
Lisa i N'Kima dugo se gledaju. Oseam tok misli koje izmenjuju, maglovit, vazduast. Ja jo nisam
navikao da se koristim telepatijom; imam utisak da ujem ravo usklaenu emisiju. Treba da
uestvujem u njihovom dijalogu. Nai dobru talasnu duinu. Odjednom se topim u njima. Slatko
pucketanje misli.
"Nita se vie ne moe uiniti sa ljudima ovog doba", sanjari Baltazar, "pokuati vratiti se u
prolost da bi ponovo napravili ordinatora. Da, ponovo se uspeti u vreme, a tu tajnu znam. Pokuau
da centralnom mozgu pridodam neku vrstu zakonitog pamenja koje e sadrati niz pojedinosti koje
se odnose na pojam 'sluiti oveku'. Ordinator tu nee imati pristupa. To pamenje koje smo nekad
sagradili moglo je zadovoljiti svoju nezavisnu linost zato to je znalo da rukuje loginim kolima;
zbog toga treba paziti na njega pomonim mozgom koji e neutralisati svaki prohtev samostalnog
programiranja."
Umea se Lisa, njene misli se slivaju kao da je htela da se oslobodi neeg to je suvie dugoo u
sebi nosila. Svaka reenica, zadihana, izaziva u meni neto slino grevima.
"Jesi li siguran da leei sadanju krizu nee suvie ozbiljno uticati na proces evolucije ljudskih
bia? Jesi li siguran da ovek u sebi nosi nadoveka emu tei da bude? U svakom sluaju ja ne elim
da neka maina odluuje o buduem obliku mojih potomaka, ona nee moi da proizvede jednog 'vie

oveka', ve samo karikaturu nadoveka."

"To je razlog da se izvri promena na maini, a ne da se uniti. Moja besmrtnost doputa mi da
vekovima budem strpljiv; no ipak ja ne mogu podneti budunost koja se najavljuje. Ja nisam roen
kao besmrtnik, u meni jo postoji grozniavost koja sadri izvesnost u smrt. Suvie je odvratna
pomisao da se jedna itava civilizacija skloni na neku izmiljenu planetu. Ta Zemlja II postoji samo u
Felisovom seanju, ali ordinator zna da je ona bila stvorena; on e je nai. Onda, kraj naem svetu!
Povuen u samog sebe, usred nepoznate dimenzije on e se polako usisati."
Takav izgled me obavija sreom, putam svom duhu da sanja o toj izvanrednoj mogunosti koja bi
mogla biti pruena narodu Zemlje da stvori svet po svojoj zamisli.
"Vreme je da izae iz tvoje aure, Felise, treba da se usprotivi spoljnjem prostoru i upozna
tvoje moi. Ako se ovek nije sukobio sa ostatkom univerzuma on sebe nikad nee prevazii. Sunani
sistem nije dovoljan po njegovoj meri, u to sam siguran. Eto u tome je razlog moje akcije."
Ja ne mogu vie da podnesem telepatski dijalog, zbog N'Kimine pronicljivosti kiptim od besa. Sa
zaprepaenjem sluam promukao glas koji izlazi iz mog grla:
"Zato onda ne prati ljude iz Goa, zato ne uestvuje u njihovim istraivanjima svemira? Mogao
bi nai podrku, pripremiti borbu protiv mistiara?"
Baltazar me posmatra zabavljajui se:
"Mi moramo sami da reimo nae probleme; nijedno ljudsko bie ne moe pomiljati na obraanje
vanzemaljskim biima za sreivanje vlastitih poslova. Ono to ja hou, to je da mistiari prihvate
moj plan ekspanzije. Ako uspem da izbegnem da oni izjednauju ordinatora sa bogom, umeu da ih
ubedim. Proputovati po Galaksiji moe biti dovoljno da bi se ugasila njihova ed za apsolutnim."
Lisa mora znati za nain kojim N'Kima predvia da se ponovo popne u vremenu. Ona verovatno
pretpostavlja da e ovo putovanje biti uzrok njegove smrt. Loptica perja potreena je u trzajima; nju
e Baltazar uteiti:
"Otputovau tek kroz nekoliko dana, Bleska moja; po mom miljenju taj novi bog nije siguran u
sebe, on okleva kad treba donositi odluke. Imamo jo izgleda da e se odrei potovanja mistiara."
Meutim, situacija se brzo razvija u toku sledeih dana. Iz vesti koje dobijamo, vidimo kako
ordinator pristupa reorganizaciji federalnih sastava. Veina savetnika ostala je na svojim mestima,
kako mistiari tako i besmrtnici, mada ovi poslednji gledaju pre da se prilagode no da se bore. Oni
se retko protive ordinatorovim odlukama koje uvek veina potvruje. Nekoliko nemira je izbilo u
oblastima u kojima su besmrtnici u velikom broju, ali borbi nije bilo. Sve je brzo dovedeno u red;
besmrtnost ini ivot jo dragocenijim. Slini N'Kimi, vie vole da saekaju da im odnos snaga
ponovo postane povoljan.
Sretan sam zbog nekoliko dana koje smo proiveli, blisko udrueni duhom, Lisa, Baltazar i ja; prvi
put otkad postojim imam oseaj da uestvujem u svetu, ja vie nisam izdvojena bit u njegovoj
nesaoptivosti za koju sam uvek znao, narcisoidno udovite, egocentrino. Postao sam osetljiv na
tue ideje.
"Ali zato vi ne koristite vae telepatske sposobnosti da biste se bolje razumeli?"
"To bi bilo reenje", odgovori N'Kima, "ali ljudsko bie na Zemlji nije jo spremno da prihvati
taj veliki okraj duhova; uostalom postoji opasnost da on dovede do opasnih zbrka u nepripremljenim
mozgovima. Ima trenutaka kad bi me ti rado unitio da bi izbegao uticaj telepatije. Sposobnost psi ne
treba da slui za preobraaj sveta u neki prostrani mravinjak, za ujednaivanje linosti, ve da
omogui slobodno prihvaene razmene koje donose bogatstvo. Dakle, ako u telepatiji nema ravnotee
sila, onda ima gospodarenja."
Baltazar se prevre unazad na krevet na kom Lisa spava, naga, uvijena u klube. Reklo bi se zei

bez dlaka. Njena prsa se diu u laganom ritmu njenog disanja. On je edno ljubi u vrat.
"Vidi li, ona spava, ja ne razumem njene snove. Mi smo neprekidno suoeni sa nepoznatim i ipak
uspevamo da ivimo."
"Verujem da bih mogao bolje iveti ako bih mogao ponovo nai istinite uspomene na moje
roenje; ta nepoznata me vie ne plai. Reci mi, Baltazare, odakle dolazim, potrebno mi je da to
znam."
"Ja imam jednu pretpostavku; ali ne verujem da si ti ve sposoban da se suoi sa tim
problemom."
Ludost je verovati da sam nesposoban da se ostvarim; on je besmrtnik, ali on ne obnavlja svoje
misli, skleroza! Kroz trepavice pogledom prelazim ozbiljan nametaj sobe. N'Kimi je odvratno da
ide za modom; van njegove radne sobe i javnih delova njegovog paviljona, njegova unutranjost je
malo snabdevena zoomorfnim nametajem. On voli linije iste, bez ieg.
"Dovoljna je jedna reenica da povrati svoje istinite uspomene; ja u je izgovoriti jednog dana,
mada ja ne volim tu mo."
Mali uzdah, Lisa se probudila; zove nas.
"Doite uz mene, hladno mi je."
"To je nemoguno, moja Bleska, temperatura se nije menjala, jo je 24 stepena."
"Ti si lupe koji razmilja; kad se ovek probudi, hladno mu je."
I ja se pruam pored Lise koja se pribija uz moj trbuh; iznad mog ramena ujem snano N'Kimino
disanje. Mi ivimo neusiljeno, tesno udrueni oko Bleske. Ona je na zglob. Ne znam da li je volim;
oseanje koje gajim prema njoj ne moe se porediti s oseanjem koje sam imao prema Simoni; ono je
sadralo suvie zaslepljenosti, potinjenosti i zasnivalo se na tom da sam ja kao kooperni mujak
trao za enkom, sav gizdav, jer mi je ona davala moje pravo 'prve noi' pod vrlo tekim uslovima.
Lisa, sloboda, elja, ludilo, najmanja sitnica nas privlai, najmanja sitnica nas razdvaja, mi ne
pripadamo jedno drugom. Mi smo meusobno privueni, mi se meamo i razdvajamo sa istim arom i
istom ravnodunou. Baltazar se nikad ne koristi nekim zamiljenim pravom prvenstva da bi me
iskljuio iz ljubavnih zabava, on uestvuje u naim orgazmima, ignorie ih, ili, naprotiv, satima se
igra sa Bleskom. Mi svi troje ivimo zajedno, oseamo se dovoljno zreli da bismo to prihvatili.
Ispunjenost tog oseanja jaa prema tome kako otkrivamo njegovo bogatstvo. Na dijalog je dobio
mnogo vie gipkosti. Ja se seam prvog dana kad smo se spojili u osmozu; bio sam spreen mreom
cenzura. Rei izvitoperuju smisao simbola, slabe prizore, izopauju misli, dok telepatija ide za tim
da ponovo stvori podsticaje, ideje, oseanja, ona nastoji da ponovo nae tane tragove sveta
savrenih odnosa, ije postolje postoji kao filigran, a koje govor brie.
Ipak, tih nekoliko dana provedenih van sveta, u tom neobinom odmoritu mog ivota, nisam se
uvek izdizao do nivoa mojih prijatelja. Lisa i Baltazar su najbolje to su mogli olakavali nae
telepatske odnose, ali ja se nisam mogao uzdrati da sumnjam da u izvesnim trenucima izokreu svoje
misli. Tad, da bih prevario moju nesposobnost da ih pratim na tom polju, ja sam se uplitao u bilo ta,
izgovarao sve reenice koje su mi padale na pamet ne bih li stvorio neku vetaku telepatiju. To
skoro nikad nije uspevalo; smeni pokuaji koji su mi u ustima ostavljali gadan ukus. Imao sam
napade neobjanjivog besa prema Baltazaru. On mi je sve opratao i pruao dokaze krajnje
strpljivosti prema meni.
Strpljenje, mrzim tu pomisao. Lana je. Ne elim da me smatraju za bogalja kom roditelji ukazuju
ljubav veu negoi ostaloj deci. Bogalj, jesam, jer ne uspevam da se setim naina na koji putujem kroz
univerzum. Ja vie ne znam kako sam stvorio jednu zemlju.
Nema mrmljanja; neobino disanje Lise i N'Kime; nema uma mog tela koji bi mogao ordinatoru

otkriti moje prisustvo. Tiina je ona ista tiina koja sadri pretnju.
Sutra e Baltazar otii prema detinjstvu. Obeao je da e izvetaj podnositi svakog 'subjektivnog
meseca' u prvom periodu njegovog hoda unazad kroz vreme, zatim svakih deset dana kad se bude
poveala brzina njegovog krstarenja. Normalno bi trebalo da za tri meseca dospe do dana svog
roenja. On se isto tako sloio da e numerisati poruke da bismo znali njihov hronoloki red; jer
treba da ih dobijemo svakog dana od njegovog odlaska.
Njegovo gospodarenje putovanjem kroz vreme proizilazi iz istraivanja koja je vrio u mladosti
na pustinjskim i mezolitskim ljudima. Sluajno je otkrio u jednom kritskom tekstu saet opis metoda
koju su upotrebljavali njegovi daleki preci da bi ponovo dobili bitke koje su izgubili, izgovarajui
naopako sve reenice koje su izgovorili posle pobede neprijatelja. Ali taj tekst se mnogo vie
odnosio na ratniku taktiku koja je bila koriena za vreme prve bitke i onu koja je omoguila pobedu
u drugom tumaenju, no na taan nain kojim su se ti preci vraali u prolost.
Baltazar je tad veliki deo svog slobodnog vremena posvetio istraivanju peinskih leita koja su
se pokazala kao veoma bogata i brojna, kako su se razvijala sistematska iskopavanja koja su
preduzele federacije. U nekim grobovima naeni su kosturi fetusa u utrobama njihovih majki;
uestalost tih nalaza je upozorila N'Kimu. Upitani ginekolozi tvrdili su da je poloaj tih fetusa bio
nenormalan i da su majke pomrle iz tog razloga. Izgledalo je neverovatno to su briljivo sauvani
leevi trudnica. Meutim, sve to je navodilo samo na pretpostavke. Baltazar je ekao na dokaz; naao
ga je sasvim sluajno, dok je prekopavao jedan predeo u oblasti Monteroa. Tri gravirane koane
ploice uz pomo jednostavnih znakova evocirale su ivot nekog ratnika koji se podmlaivao da bi se
osvetio za jednu uvredu nanetu mu od strane neprijatelja. Izgledalo je da je re igrala vanu ulogu u
tom povratku u prolost, a injenica izokrenutog ponavljanja svih gestova koji su tek uinjeni, trebalo
je da donese do preokretanja vremena. Ipak je nedostajao jedan odluujui element. N'Kima je lino
pokuao da koristi taj postupak, ali se uvek sudarao s neuspehom.
Otkrie, u jednom ledniku, lea jednog deteta s orujem suvie velikim za njega omoguilo je
Baltazaru da upotpuni metod. To dete je, stvarno, imalo nekoliko grama praha zatvorenog u jelenski
rog izbuen i zapeaen. Prekomerno sleivanje odreeno provienjem sauvalo je prah. Hemijska
analiza pokazala je da je re o ekstraktu faloidnog amanita. Padao je u iskuenje da on sam pokua sa
tim postupkom, ali kako nije imao nikakvog sredstva da kontrolie trajanje svog postupka u vreme,
vie je voleo da ga isproba na ivotinjama. Opiti na morskim prasiima nita nisu pokazali; jedan
mlad impanza briljivo odgojen isto tako nije uspeo da se vrati u prolost. Baltazar je potajno
uzajmio jedno telo u svetskoj banci. Re je o jednoj od onih vetakih proteza koje su sluile za
prihvatanje mozgova ljudi kojima je telo bilo suvie teko oteeno u nekom udesu. Postepeno je
odmrznuo tog golema i uspeo da mu prida neke slinosti oveku, nakalemivi mu jedan rudimentaran
mozak. On je taj mozak tako programirao da je prividno ponavljao unatrag poslednje trenutke svog
pretpostavljenog postojanja; zatim je primenio prah naen kod deteta. Telo je nestalo.
Baltazar je postao neka vrsta mistiara poev od tog postupka koji je sauvao u tajnosti. On je
znao da bi bilo dovoljno da odlui, pa da izbegne svojoj sudbini da bude ovek podvrgnut
neumoljivim zakonima vremena. Tako je bio sposoban da sebe uniti bez samoubistva. Pretpostavljao
je da se suvi faloidni ekstrakt tako dozira da bi se dostigla taka vremena koja se eli da se ponovo
doivi i zatim prati normalan put normalnih bia i stvari prema budunosti; ali poto je eleo da za
sebe sauva tu tajnu koju je smatrao za najviu slobodu, on nije mogao prisvojiti druga tela da bi se
zvanino upustio u nove opite.
utljiv i usamljen u doba svoje mladosti, psihijatar se tad radovao to dri mo da izbrie sebe iz
univerzuma bez traga o svom postojanju; jer, pretpostavljao je, jednom fetus, zatim jaje, zatim

nitavilo, ljudsko bie, koje je uspelo da pree ovaj preokrenuti put nestaje iz seanja sveta.
Kasnije, postao je besmrtnik, uestvovao je u gradnji ordinatora; najzad je sreo Lisu Bleska i sa
njom se definitivno razvio. Njegova strast, meutim, nije unila da zaboravi tajnu putovanja u
prolost.
Pre njegovog odlaska ozbiljno smo prouili problem prenosa obavetenja. Trebalo je nai mesto
do kog bi on lako doao i koje nije bilo promenjeno ve oko dva veka.
"A ako se dogovorimo da izaberemo jednu od radnji grada gde me je ordinator prihvatio, Nant,
mislim?"
"Prolaz Pomre u Nantu? Odlina ideja, sve radnje kontroliu Ijudi Goa. Razgovarau s njima, oni
bi mogli da te zatite ako te mistiari budu proganjali da bi od tebe izvukli koordinate Zemlje II."
Otili smo tamo; izabrali smo jednu radnju ala i varki a kao sandue za pisma eir-zmiju.

2. PROTOPLAZMATIAN PIJUN
Baltazar je tek bio otiao. Lisa i ja liimo na dvoje dece koja kriom pue na nekoj poljani.
Skrovite, poljana, rei nestale iz mog renika. Kako odrasle godine briu mladost! Mitsko doba,
Eldorado misli, izmeu detinjstva, jasnog i tanog u mom seanju, i trenutka u kom ivim, to je izraz
jednog sna nadoveanskog, prolaznog, divnog. Obeanje buduem oveku. Lep mladi kakav sam
bio ja, pretvorio se u uobraenu larvu koja sebe proglaava za homo sapiensa. Zato nisam postao
onaj mutant koji sam eleo da budem?
Beli paralelopiped u kom ivimo stvara sebi senku na jednoj od svojih strana. Crvenilo zalazeeg
sunca probija se kroz drvee i kipove i u njima stvara tajanstvene likove. Toplina, tiina, ne
usuujemo se vie da govorimo. To je trenutak da se ide u prolaz Pomre. Ali, N'Kima koji se uvek
bojao ordinatora, vie je voleo da nas tamo odvedu ljudi iz Goa. Kroz nekoliko minuta trebalo bi da
budu tu.
Lisa na jednom brojaniku svira neku plastinu fugu. Ona prstima prelazi preko bele povrine te
se raa niz slika u boji ije je trajanje manje-vie dugo. Slike se nadomeu i stvaraju druge oblike
koji se prelivaju, kratkotrajne ili dugotrajne, ve prema njenom pritiskivanju na brojanik. Tako sa
etiri prsta dobija jasno otkucaje, plave i zelene ograniene povrine, dok levom rukom presvlai
mrlje indigo boje po ostalom delu table. Mrlje se vrlo polako gube, dok otkucaji ve u roku od
nekoliko desetina sekundi. Malo po malo indigo potpuno osvaja brojanik u nepostojanim prelivima,
bela osnovica potpuno nestaje. Zatim Lisa prestaje, pano se ponovo osvetljava. Ona se tad noktima i
prstima obeju ruku igra po celoj povrini i na njoj stvara senke, ogrebotine, itavu bunu zbrku
arenih boja koje se ukrtaju i upliu u tananim ritmovima. Katkad s obe strane svog tela oputa ruke i
posmatra svoje delo iji se pokretni crtei pojavljuju po drugi put. Meutim, ona nema hrabrosti da
ga ponovo uradi.
Idem da se ispruim na kraju odaje. Kakva neprijatna iznemoglost se sputa sa mrakom! Poslednji
mraz uguio je prolee. Cvetovi jedne breskve su u sumraku zbrkani. Lisa mi prilazi da bih je
milovao. Predoseamo dolazak ambasade koju oekujemo. Okrenuti providnom zidu nadgledamo
prizemljenje vozila. Mi smo jedno, sjedinjeni telepatskom misli, mi izmenjujemo nae prizore:
"Vozilo, plavo kao golub. To nisu ljudi Goa."
Strepnja, pobuna,
treba li da pobegnemo?
Iekivanje.
Postdamer, koji je prkosio ordinatoru,
Postdamer je prkosio ordinatoru.
Plava svetlost sunca na izdisaju.
Starac.
Prate ga tri mistiara.
Ima li neko oruje?
Krv gutera, ubistvo, Nor Kaningem.
Ja nita ne mogu uiniti.
Lisa, ja, mujak i enka istovremeno.
Mi doivljavamo istu scenu kao da smo opinjeni. U sobu ulaze etiri osobe sa pokretima i
dranjem kao karikature iz starih filmskih urnala. Smeno na vlasti; vlast! ovekova velianstvenost

ne sastoji se u njegovoj pojavi. Pre bi bio lien plemenitosti. Pamet poboljava njegovo ponaanje
ali ne skriva njegovu smenu stranu. Lisa se smeje. Divna sveina telepatskog smeha. Dugo ujem
njegov odjek.
"Ordinator hoe odmah da razgovara sa Baltazarom N'Kima. On mora podneti taniji izvetaj o
prethodnom vetaenju."
Lisa skromno odgovara:
"Nai ete ga u njegovom botanikom vrtu, u blizini jezera Titikaka."
"To nije istina, ordinator mu vie ne nalazi trag."
"Onda ga potraite."
"To emo uiniti. Zasad nam je dovoljan Felis iar."
"N'Kima vam je rekao da ja ne znam gde se nalazi Zemlja II."
Postdamer pokazuje jednu malu kutiju koju je drao stisnutu ispod pazuha, otvara je, neka
ljubiasta i pihtijasta masa izlete iz nje i zalepi se za donji deo mog zatiljka. U istom trenutku bila je
prekinuta telepatska veza sa Lisom. Kriim od straha i pokuavam da se oslobodim mekane stvari
koja se zalepila za mene kao pijavica. Ne uspevam, njena put je stopljena sa mojom puti.
"Ne brinite, to je bezopasno! im protoplazmini pijun bude sakupio obavetenja koja traimo,
on e ga saoptiti ordinatoru, i otpae sam od sebe."
Sisa me, sisa me, sisa me, ne patim. Ja ne oseam masu protoplazme, toliko je zdruena sa mojim
zatiljkom, sem ako je prstima ne dodirujem. Odvratnost.
"Mogli smo da upotrebimo druge metode, koje bi mogle da vas ozlede. No, izgleda da vas na bog
ceni." Odjednom, kao iz kutije maioniara, neka krljava osoba iskrsnu kao vampir i stvori se meu
nama. Ona nas zgrabi za ruke, Lisu i mene. Imam utisak da odlazim na novo analogino putovanje.

3. PUTOVANJE UNAZAD
Poslednje trenutke svog ivota proveo sam u znaku mnogostrukosti, koju su opisali pisci poslednja
dva veka, poto je pre tog pojam o paru bio zbrisan seksualnim liberalizmom. Za jednog besmrtnika
dug ivot pridodaje jednu novu dimenziju venom problemu ljubavi; hteo sam da volim do mog
poslednjeg daha, ali taj dah izgubio bi se posle asa u kom je trebalo da umrem. Kad sam sreo Blesku
mislio sam da u moi sav da se njoj posvetim i da ne zaelim druge ene; najzad sam bio naao onu
zbog koje sam hteo da budem monogaman. Ne naputam ja nju danas zato to je habanje do potke
zbrisalo oseanje koje nas je vezivalo. Istina, smisao za nastavak vrste u meni se ugasio; ja jo
doivljavam pritiske elje, ali mi savest veli da podnosim rtvu nekom malom smenom inu,
poteklom iz neke stare bioloke potrebe od koje sam se postepeno otkinuo. Volim i jo elim Lisu,
znajui da nagonske tenje ne odgovaraju vie izboru, ve nekoj obavezi. Ljubav udaljena, trezvena,
koja se lako liava predmeta koji ju je stvorio.
Bleska je stekla besmrtnost tek pre deset godina, kao eni iz nekog drugog veka, njoj je da bi
ivela potrebno da pati i da ujeda, da se mui i da oboava. Mi smo meusobno bili privueni tim
ponorom godina koje su nas razdvajale; godina leda i tiine za Lisu, za mene zasienja. Mislim da e
ubudue u Felisu nai duh blii njenom. Odlazim zadovoljan to sam ih sjedinio. Ne rtvujem se ni za
njih ni za sudbinu moje planete, niti verujem da sam suvie iveo. Ja sam samo jedini nain koji
omoguuje uspenu borbu protiv novog boga mistiara. Borim se protiv stanja koje me duboko
revoltira, a da bih ga mogao podnositi.
AETONVAR ALJVATSOPSU ES OKALOP, IBALS ACIVALGOTRV. Izokrenuti ivot lako se
izaziva posle unoenja suvog ekstrakta faloidnog amanita; laka vrtoglavica, zatim pokreti i izokrenute
rei odvlae vas u neobian hod unazad, vreme vas dohvata. Iznenada sam zgrabljen tim suprotnim
kretanjem koje obavezno u sebi sadri da je gotovo s univerzumom, koji se istovremeno stvara i para
kao laneno platno; u toku vie asova prolazi se tim kretanjem uasnim, nerazumljivim, bez
mogunosti da se uspostavi ravnotea. Sva dela, sve misli, u novom pravcu budunosti prema
prolosti, dobijaju izgled mrmljanja nepovezanog, mehanikog, koje se ne moe kontrolisati. Bia i
stvari uzaludno se korpcaju, ptica pada, kia stvara oblak, list postaje pupoljak. Smeten u pravim
trenucima, duh nagonski tei da uspostavi povezanost, da shvati akciju u koju se upleo; to su najpre
kratka treperenja koja se nadomeu oseanjima koja su se vratila naopako, strah, vrtoglavica, teina,
periferni nervni sistem alje mozgu beznaajne poruke, on reaguje sa svoje strane i trai dopunu
obavetenja. Meutim, telo mu ih ne moe pruiti, ono je podleglo pritisku tog vremenskog preokreta.
Malo po malo uspelo mi je da moju misao oslobodim kalupa koji mu je moja put nametnula;
zaustavio sam sve gotove reenice koje se raaju u mom duhu i koje su, od poetka putovanja,
prolazile natrake. Uspeo sam da posmatram ravnoduno udove koji se kreu oko mene, korake koje
sam inio sa petom unazad, vodu koju sam pljuvao u au, sve do trenutka kad sam se osetio dovoljno
snaan da ih kontroliem. Jedan trenutak sam ostao u prostoru, sa svih strana stisnut nevidljivim
silama, posrui; zatim sam se uvrstio u nekoj vrsti druge sadanjice, kao da sam dobio mo da
ostanem na istom mestu zasnovanom na pretpostavci u jednoj vremenskoj dimenziji, dok je vreme
normalno prolazilo, iz prolosti prema budunosti.
Taj potpuno muan utisak omoguio mi je da potvrdim moju linost. Postepeno, postao sam
Baltazar N'Kima i vebao se da se kreem napred kao to se to obino ini. Obnovio sam brzo tu
naviku; samo to je prolo etiri asa od mog odlaska, ve sam mogao hodati, raditi, misliti, sve oko
mene dobilo je ponovo svoj normalni izgled. Pustio sam da prolost doe k meni.
Jedina osetna razlika sa mojom uobiajenom sredinom je to lako ubrzanje koje je zahvatilo

univerzum. Pokretna tela na nebu prolazila su brzinom zbog koje su jedva bila vidljiva, drvee se
treslo grubo i nakaradno. Ako bi ova neobina pojava postala intenzivnija, predviao sam da u kroz
jednu ili dve nedelje moi da vidim kako trava raste. Trebalo je da naem nain za usporavanje ove
pojave, jer bilo je potrebno da ja mogu intervenisati, u kratkim vremenskim razmacima, na prirodni
tok vremena.
Znao sam da su preistorijski ljudi postigli ovu mo; ako su mogli da ponovo dobiju izgubljene
bitke, to je bilo intervencijama takve vrste a ne, kao to sam uverio Lisu i Felisa da bi sauvali nadu
da me prime, jer bi se kretanje prema prolosti zaustavljalo kad se znalo dozirati faloidni amanit.
Moj povratak prema mom roenju bio je neizbean, iao je uz tok, teran tom nepoznatom silom koju
sam pokrenuo, ali sam morao pronai nain da je ponitim u toku nekoliko asova, da bih nastavio
brzo maticom. To istraivanje bilo je muno, ono je podrazumevalo mobilizaciju svih mojih
mogunosti - nadoveanski napor, jer je takoe trebalo da se posvetim kontroli kretanja mog tela.
Malo pomalo nauih da 'plivam' u vremenu pazei postupnim opipavanjem na brzinu sa kojom su
se odvijali spoljni dogaaji, prilagoavajui moje ponaanje kretanju stvorenja i bilja koje sam
posmatrao; ubrzavao sam moje pokrete sve dok nisu bili sasvim usklaeni sa njihovim i uspeo sam,
po cenu znatnog napora, da nekoliko trenutaka ostanem u njihovom drutvu. Ranije, poto se naa
subjektivna vremena nisu podudarala, bilo mi je nemoguno dostii do nekog ivog bia, neke biljke;
strogo uzev mogao sam opipati samo neki kameni. Bio sam vrlo srean kad sam prvi put uspeo da
milujem jednog lava. Moda sam gubio vreme, ali to bi mi posluilo da dobijem njegove delie.
Podmladio sam se za vie nedelja kad sam postao savreno sposoban da postiem ono to sam
hteo. Kroz nekoliko dana Felis iar e se pojaviti; bilo je neophodno da ga zadrim im stigne ako
hou da o njemu pribavim nova obavetenja. Iao sam peice do obale u blizini zida svetlosti gde se
on pojavio.
Blaeni odmor; vrsto smeten u jednoj rupi koju sam napravio u pesku, posmatrao sam jato
oblaka, suneve proplanke, vrebao kohorte talasa, bure, bonace, koje su se brzo smenjivale i
obrazovale zagluan meteoroloki prizor. Stopljen u jasnoj svetlosti mora, neba i zida energije,
klizim udobno du veka. Vratila mi se sva moja sigurnost; ja sam moj ivot uvek posmatrao kao neki
spoljni fenomen, neku udnu udljivost koja je uvela mene, fosilni mineral, usred nekog kretanja koje
nisam razumevao. Najzad u se osloboditi postojanja i postati atom, molekul ili deli materije,
obdaren nekim unutranjim kretanjem koje vie nee biti misao.
Bio sam srean da se jo nekoliko nedelja igram sa tom neobinom razonodom koju nazivaju
ivotom i koja me je toliko interesovala; on se jo odnosi na vas, Lisa i Felise, i ja sam tu da bih vam
pomogao! U trenutku kad diktiram ove redove, obuzet sam strepnjom, da li moja van-vremenost moe
biti opasna i odvojiti me sasvim od mog biveg postojanja? Treba da ubudue pazim na svoje misli,
jer ja sam tu da bih se suprotstavio jednom lanom bogu i unitio njegovu svemo, pre no to u
nestati. Mi treba da se uzajamno ponitimo.
Felis naglo izbi na obalu zaprepaen, iiban, unezveren.
Poleteh prema njemu, sakupljajui snage koje bi mi omoguile da ga na trenutak pratim u njegovoj
budunosti. Umeavi se ba u tom trenutku znao sam da u odmah uneti element nemira u istoriju
Zemlje II. Nikad neu saznati za posledice toga. Dolazio sam u opasnost da izazovem vanu izmenu
buduih dogaaja, koji bi mogli da dovedu do ponitenja mog putovanja u prolost. No ipak, bio sam
toliko odluan da se umeam, da nisam znao ni za jednu silu na svetu koja bi me mogla odvratiti.
Izgledalo je da su iarom manipulisale neke sile koje nije znao da savlada; on je posrtao u
pokretnoj svetlosti ne uspevajui da uskladi svoje pokrete. Drao sam ga, upravljao njime sve dok
me ne ugleda; izgleda da ga je moja pojava iznenadila. Tvrdio sam mu da sam tu da bih mu pomogao

i da treba da mi dobrovoljno poveri sve njegove uspomene koje su vezane za njegov dolazak u na
univerzum. On mi nije mogao dati nikakvo novo obavetenje u vezi sa analoginim putovanjem,
njegovim ivotom, njegovim detinjstvom, ali mi je tvrdio da nije trebalo da se nae ovde, da je eleo
da ponovo pronae jednu pustinjsku planetu koju je stvorio i na kojoj je ve vie puta boravio.
Njegova linost je bila toliko poremeena neverovatnim delom koje je ostvario, da vie nije mogao
govoriti ni o emu drugom. Tad sam ispitao Felisa o toj pustinji ije postojanje vie nije mogao
skrivati od mene za vreme seanse mirisne hipermnezije i za vreme ispitivanja do kog u ga dovesti
kasnije. Ne razumem kako je mogao sakriti taj doivljaj za vreme moje stroge istrage: sadanje
metode buenja seanja ukljuuju greke. Dok mi je govorio o pustinji, iarov glas je abnormalno
drhtao, treperenje toplo i neno; planetu mi je opisao kao loptu od nedirnutog peska i divlju, na kojoj
je silom volje stvorio plemena, gutere, neto insekata, nove ivotinje pljosnatih glava. Zatim mi je
priao kako je iveo od krvi gutera, gonjen od strane ljudoderskih plemena, kako je preduzeo da
sagradi skupinu od sedam kula odreenih da sakupe vodu iz atmosfere putem kondenzovanja i da
pustinju uini plodnom. Hteo je da usavri tu Zemlju sve dok ona ne bude predstavljala njegov
unutarnji svet; mislio je da definitivno pobegne sa svoje rodne planete da bi iveo u svom snu najzad
ostvarenom.
Dok ja nisam nalazio nieg privlanog u njegovom opisu, Felis je izgledao ozaren ludom radou.
Prekidoh ga, jer je trebalo da ga ispitam i o drugim stvarima. Poeo sam najpre od ubistva
specijaliste. Ovo pitanje ga je zbunilo, nije razumeo o emu sam hteo da govorim. Bio sam uporan,
pronalazak analoginog putovanja, Nor Kaningem. iar mi ree da ga je tog trenutka. napustio i da
se osea savreno dobro. Tad sam traio da mi pria o svom detinjstvu, ali sam bio doao do granice
mog otpora, vreme me je odvlailo prema prolosti i vie nisam mogao da se zadrim na ovoj
sadanjosti do koje mi je stalo, uz teak napor. Moja ruka je drala njegovo rame, hteo je da
odgovori, rame mu postade vazduasto; osetih da sam odnet.
Ovo je bez sumnje poslednji put da te vidim, Felise, i zbog tog sam veoma tuan. Ja u ovom
trenutku shvatam vrednost oseanja koje nas je vezivalo. Ali, prekasno je da se ali za njim. Voli
Blesku.
Besmrtnost sadri u samoj svojoj sutini niz opasnih momenata, ja ne govorim o onim tegobama
koje vas napadaju onako kako se dan odvija, do onog smrtnog zla koje se ispoljava nekom vrstom
alergije prema ivotu. Ne o onoj posebnoj ravnodunosti, koju oseamo i koja vas primorava da se
naoruate strau, da je oivite nekom pronaenom fugom da bi se ona malo-pomalo unela u vau
linost. Svi besmrtnici koje sam upoznao, a koji nisu hteli da sebe primoravaju da povlauju svojim
oseanjima, propali su. Postoji takoe onaj utisak nadmonosti u odnosu na smrtne, a to se oseanje
ne moe spreiti i protiv njega se treba boriti. Odluujui se za besmrtnost, imao sam oseanje da se
izdiem iznad pojedinane sudbine ljudskih bia. U svojstvu psihijatra leio sam ljude ne vodei
rauna o njihovim malim nastranostima, prelazio sam preko odvratnih pojedinosti da bih ispitao
celinu, primenjujui uz to podatke iz moje nauke, kao da reavam neki problem iz matematike. Postao
sam nepovrediv, a ta mo je radila kao neki filter; ja sam se samoodabiranjem interesovao za niz
karaktera, prelazei preko onih koji me nisu zanimali.
U trenutku kad sam naputao Felisa, klizei ponovo u prolost, odjednom sam shvatio ta mogu
biti bolna uzbuenja, strasni poremeaji, patnje srca, ta oseanja koja su bila deo moje kulture, ali
koja ve vie desetina godina nisam oseao; odjednom sam uvideo koliko ona izmiu analizi. Bitna
razlika izmeu 'ja sam tuan' i 'on je tuan' snano mi se ukazala. Ja sam svet uvek smatrao kao tree
lice jednine, a prvi put od mog dalekog mladikog doba, shvatio sam sada svu otrinu ja. Uvek sam
sebe smatrao za deli drutvene zagonetke; sada sam video svoj poloaj. Nisam alio moju odluku da

se vratim prema nitavilu, ali sad sam znao njegovu cenu.

Stegnuta srca prepustio sam se da me odnese taj neobian nemir koji obuzima univerzum kad se
vie ne pokuava da se kontrolie subjektivno vreme. Trebalo mi je da ekam jo veliki broj godina
pre no to u ponovo nai doba u kom sam uestvovao u gradnji ordinatora; tek tad bih mogao neto
preduzeti. U toku nekoliko asova moj ivot e se ponititi; negde na toj planeti N'Kima koji se
'izdie' odavao se botanikim radovima izmeu dva neurotina klijenta i sednice u centru. To bie
tamo postalo mi je stranac, prekinuo sam sve moje veze sa njim, klizio sam noen strujom.
Jedva da je prolo nekoliko minuta otkad mi se pojavio Felis iar, neka druga individua, koja je
imala tano iste fizike karakteristike, teturala se vremenski ispred zida svetlosti i on je iao ispred
iara kog sam prvog ugledao. Izgleda da se on tee prilagoava od onog drugog, analogino
putovanje ostavilo je traga na njemu, njegov prolaz kroz dimenziju Sigma morao ga je sukobiti sa
izuzetnim pritiscima. Priao sam mu, inei ponovo napor da se ponovo ukljuim u normalno vreme.
On me nije video. No ipak je otvarao trepavice da bi video gde se nalazi. On se opipa, zatim se
isprui na tlu, zatvorivl oi. Izgledao je bez ivota. Nekoliko trenutaka kasnije on prui ukrtene
ruke, kao da je hteo da uhvati talase energije koje je sipao zid. Zatim se ispravi, ponovo otvori oi
trepui na svetlosti koja se menjala. Zatim kleknu i prinese ruke grudima, kao da je osetio snaan bol
srca. Borio se da odagna taj utisak. Posrnu nekoliko puta dok nije pao ovog puta usled opteg gra.
Ispruen pored zida koji okruuje Nant, njegova koa se mestimino nadimala usled rada jednog
miia, koji se stezao zatim oputao - zabrinjavajue kvrge roene iz njegovog tela. Njegovo lice
izraavalo je neki nepodnoljivi bol, on je kolutao oima, grevi su mu stezali usne i vilice,
stvarajui dvosmislena prenemaganja. Bale i suze stvarale su mu na obrazima prljave trake. Njegov
seks na kratko se ukruti, u nekom monom naletu, zatim se odmah zgri. Tresli su mu se svi udovi,
njegove noge podseale su na bezuman gig, Igra; prim. prev. ruke su mu besmisleno mlatarale po
vazduhu. Nov iar, zaet u bolu; poremeaj koji je izdrao duboko ga je potresao. Malo pomalo
grevi su mu se utiali, crte njegovog lica se opustie, pokreti mu se umirie, jedan ogroman jecaj
izlete iz njegovog grla. Talas dogurnut plimom ovlai mu noge. On se ispravi, sloj peska pokrivao mu
je stranjicu i lopatice.
iar poe postepeno da vre hoda, pogleda levo i desno, drei ake kao vizir, zatim, kao da ga
je iznenada pozvao neki glas sa druge strane zida energije, on poe prema svetlosti i u nju utonu.
Mogao sam ga pratiti do prolaza Pomre gde ga je oekivao ordinator, ali se ne odrah do prvih
pokuaja ispitivanja: prolost me je udisala sa suvie snage, trebalo je da se prepustim izokrenutom
toku vremena.
(Sluajui ponovo pasus koji se odnosi na pojavu prvog iara: "moja ruka je drala njegovo rame,
on je hteo da odgovori, rame mu postade vazduasto; osetih da sam odnet", nalazim da sam se
prepustio jednom isto subjektivnom beleenju utisaka. Moguno je da je Felis nestao nekoliko
sekundi pre no to sam se povukao u vreme.)
Nisam imao mogunosti da dodem u dodir s ovim drugim iarom. Njegova pojava na Zemlji
slinija je vie s onim to sam mogao zakljuiti iz onog to mi je Felis priao. Rado bih poverovao
da ordinatorova zbrka potie iz te dvostruke pojave, da je prvi stvorio Zemlju i da se tamo vratio i da
je drugi (ti Felise), ako je ubio ora Kaningema, samo posetio Zemlju II. Siguran sam da prvi iar
ne lii ba sasvim na tebe, Felise. Moda je vie liio na sanjalicu. Ti e umeti bolje od mene da
rei tu zagonetku. Ja zbog tog neu manje prestati da mislim na nju.
Trebalo je da reagujem. Ovo suoenje me je navodilo da se vratim kui da bih pogledao sebe da
ivim, da bolje razumem smisao mojih odnosa sa Lisom. Meutim, tok vremena me je odvlaio
prema onom mestu Anda gde sam se odao probama gajenja na velikim visinama. Jedno vozilo u

obliku oklopnog praseta stvori se ispred mene, ono polako uzlete i vrlo brzo pree rastojanje izmeu
dva kontinenta. Hteo sam da se posvetim korienju vremena koje sam strogo odredio. Moj ivot se
vie nije mogao kao opeke, poreati u ivotu ostalih. Oseao sam umor. Vie se nisam vrlo dobro
seao motiva zbog kojih sam otputovao u prolost. U meni je postojala velika nesrea, utoliko jaa i
otrija to sam se za sve vreme svog postojanja trudio da je odbacim. Ponovo sam postajao dete,
krhko i bez ieg pred svetom koji ono otkriva.
Naao sam ponovo izvestan mir tek na stazi koja vodi do jezera Titikaka; ovde ivot lii na
blaene odmore koje sam nekad sebi pruao; oblaci su prolazili neto bre no onda, voda je
podrhtavala vie no obino, smenjivanja dana i noi bivala su kraa jer sam se pustio da klizim u
preokrenuto vreme, ali nita mi nije omoguivalo da utvrdim da vetar, voda i dan idu unatrag. Nebo
olovno sivo, niski oblaci, koji dodiruju tlo na mestu na kom se nalazim. Vidljivost je bila ograniena
na oko pet metara. Osetih udar u lea. Da bih odgovorio nepredvienosti, smirio sam se nepomian u
sadanjosti. U magli sam se sudario sa Baltazarom N'Kima, srenim i diletantom kakav sam bio pre
postupka uzimanja kontrole na Zemlji od strane ordinatora koju su sprovodili mistiari. Posmatrao
me je sa izvesnom strepnjom, nita mi nije govorio. Bili smo lice u lice, ne miui se. Trebalo mi je
vremena da sebe posmatram i to se vie produavalo to posmatranje, poeh da se priseam da sam
sebe sreo i istovremeno sam bio zauen zbog mog susreta sa samim sobom u dva razliita doba.
Zatim sam ponovo otputovao prema mom roenju. Nisam uspevao da shvatim kako sam u vezi sa
kakvom dubokom suprotnou izmeu sadanjosti, prolosti i budunosti, istovremeno shvatio uspon
mog ivota i njegovo silaenje. Ja nisam pratio samog sebe, vraao sam se u zagrljaj neke vrste
paralelnog vremena. Imao sam sreu da ne povuem u prolost mladog Baltazara N'Kimu. Nemogue
je; spreivi ga da doe do trenutka mog odlaska, ja bih ponitio ovo putovanje unazad i ne bih
mogao sebe sresti! Sve se dogaalo kao da sam mogao birati izmeu objektivne faze tokom koje se
izolujem od stvarnog sveta, stavljen na posmatranje u jednom mehuru stabilizovanog paralelnog
vremena u toku koje sam se uvukao u preokrenuto bioloko vreme ijim sam zakonima podvrgnut.
Dogaale su se takoe interferencije, klizanja izmeu raznih vremena koja su inila da se
neobjanjivo penjem prema mom roenju, koju bilo fazu izabrao.
Zatim, vie puta sam se zabavljao gledajui mladog Baltazara kako radi; pratio sam njegove
poznate pokrete kad je sadio uzorke koje je hteo da prouava, vadei iz jedne vree semenje u elji
da proklija, da bi konano dobio cvee i visinsko voe, ijem su se retkom kvalitetu divili strunjaci.
Malo po malo i ja sam prihvatio tu igru, poistoveivao sam se sa linou koja sam bio; bezbrian,
krio sam ini i preputao se prolosti, gledajui kako biljke klijaju, kako se semenje pretvara u
cvee na biljkama koje su izgubile sveinu.
Meseci su trajali nedelju dana; nauio sam da deifrujem taj zaplet koji predstavlja izokrenuti
ivot i vie sebe nisam naputao. Drugi Baltazar nije me viao, jer vie nisam sebi davao truda da ga
pratim kroz njegovo stvarno vreme, uvajui moje snage za trenutak kad u moi da izvrim zadatak
koji sam sebi postavio. U svakodnevnom ritmu njegovog rada, strogo slinom onom kojim sam ja
iveo, onih nekoliko dana koje je posveivao bolesnicima, strast za botanikom, njegovi dugi jutarnji
razgovori sa Bleskom, taj Baltazar N'Kima liio je na mene poput neke stare slike, ali on nije bio ja.
Katkad je uasnut netremice gledao prostor u kom sam se nalazio; neobini pokreti koji su nas
obojicu odnosili u suprotnim pravcima izazivali su svakako nabiranja za vreme kojih mu se moje
privienje pojavljivalo u trajanju od nekoliko stotina delova sekunde.
Otkad sam sebe pratio, iveo sam udnim ivotom, svaki dan sam povraao hranu i usisavao izmet
upijao znoj i svako jutro sam se prljao perui se. Nisam bio primoran da sednem za sto niti na dasku
WC, da bi se to dogodilo; nije mi bilo potrebno da idem ispod peraa, postepeno sam vraao ivotu

ono to mi je on dao, oslobaao sam se. Zgadile su mi se sve pojave mog organizma, te sam
doivljavao nagle talase obeshrabrenja posmatrajui sporost pokreta koji me je odnosio prema
nitavilu. Ove pojave se moda obanjavaju neizbenim povratkom bia prema istoti, odricanju, ije
bi krajnje granice bile pretvaranje u energiju. Pesma materije u raspadanju, izvor ponovnog poetka,
veni pokret prema budunosti ili prolosti, kakva je tu razlika? Da li u ikad umreti? Jajnik ili
spermatozoid, ta u nai pre mog roenja, ravasto stvorenje, iz kojih li bi se proteina rodio? Da li
u jednog dana uestvovati u raanju univerzuma, barokni molekul, dekadentan, izokrenut? Ne, ja
nikad neu saznati za kraj: u jednom kao i u drugom smislu sve se mora nastavljati, vreme je svreno,
nikad neu poeti da postojim.
Sedei na mom mestu koje najvie volim u trenutku kad piem svoj dnevnik, u mom letnjikovcu u
Paruanu, bacam pogled na nametaj koji se vrti, kipove koji u parku gube formu; uivam u nakiselim
mirisima, preputam se opojnosti vrlo dubokih i vrlo otrih zvukova, koje ire nevidljivi zvunici,
tajni ritmovi sklada. Svetlosti se gase i pale po tananim probranim nareenjima, vodoskoci se raaju
u jednoj fontani. Sav ovaj prizor upravljan je ubrzanjem vremena. ivot postaje geometrija.

4. OVEK IZ GOA
Prva zvuna traka tu se zaustavlja. Pritiskam dugme da bih zaustavio njeno nepotrebno odvijanje.
Zrak zlataste svetlosti probija se kroz staklo u radnju. Bilo bi bolje sluati ostale zapise na traci na
nekom manje izloenom mestu; neka vrsta prkosa tera me da se sve do terminala rugam ordinatorovoj
moi. Ja se zavaravam mojom drskou, jer oseam da sam zatien od ljudi iz Goa, tajnom mreom
njihovih prolaza i mesta skrivanja u unutranjosti dimenzije Sigma. Kad su od zemaljskih bia dobili
koncesije za radnje, venzemaljska bia, svesna podreenog poloaja u kom su bili drani i opasnosti
koju je on nosio u sebi, odmah su meusobno povezali sve radnje hodnicima, koristei se naelom
slinim analoginom putovanju. Neverovatna civilizacija koju su nasledili sadravala je ve
hiljadama godina utanano znanje o dimenziji Sigma. Umesto da tee da putuju kroz paralelne svetove
i da time dou u opasnost dezintegracije pod uticajem 'prepunjenosti', oni su uspeli da potine taj
meudimenzionalni prostor i da ga iskoriavaju za kratke ultrabrze prelaske od jedne do druge take
njihove planete. Ljudi Goa znali su to da iskoriste nastanivi se na Zemlji II.
Obuhvatam Lisu oko struka, ona drhti; njena nenost mi uliva sigurnost. Ipak kad je gledam, u meni
je uvek prisutna misao preljube. Ona ini sloenim i pojaava sva oseanja koja gajim prema njoj.
Polumrak je, sem mrlje od sunca. Radnja sa alama i varkama tu dobija u tajanstvenosti. Pogledom
traim ledenu tenost i smrdljive lopte kojima sam se sluio u detinjstvu. Zanimljivo je koliko je
moja uspomena jasna kad je re o tim godinama, kalem se divno primio. Kapa-zmija je na svom
mestu, na polici u izlogu, optoena tom rasutom svetlou koja izbija iz tamnih delova velikog
arenog okna. Raanje dana; plaviasto, kombinovano sa vetakom svetlou, silnom, pomalo
ruiastom, koja vlada u prolazu i u njemu stvara utisak kao iz bajke. To osvetljenje preseca
nerazgovetne senke oko predmeta i daje im neverovatnu reljefnost; balava stakla, lani izmeti, sapun
ubice, mievi koji se veru izgledaju bez okvira, kao da su vazduastim pojasom izduvani od daske
koja ih nosi, ni svetlosti, ni materije. Maloas smo Lisa i ja uzbueno podigli kapu ispod koje se
pojavilo zeleno talasanje zmije od plastike. Zatim, poto smo uzeli zabeleke na traci otkada je
Baltazar otiao prema prolosti, mi smo ivotinju ponovo stavili u njen stan; polucilindar od
klobuine, crn i sjajan, kao da je tek izaao ispod prese.
ovek iz Goa koji nas je dovde pratio, sedeo je iza sanduka. Njegovo lice podrhtava, u svetloj
tami; neobina boja njegove koe daje utisak pokreta kad pogled kree posmatrajui ga. Dosad su se
nai odnosi svodili na nekoliko kratkih reenica u odnosu na akciju koju smo preduzeli. Sad alim to
nisam oseao vie radoznalosti u odnosu na vanzemaljska bia; trebalo je da ee pitam N'Kimu, to
je jedan od ljudi sa Zemlje III koji ih je najbolje poznavao, moda on jedini. Meutim, posle mog
dolaska na tu planetu, iveo sam kroz neku vrstu magle, nisam uspeo da savladam prepreku koju su mi
stvorili moji mnogobrojni doivljaji. Obuzet jedinom eljom da isplovim iz ovog besvesnog stanja,
uhvaen za ruku od Lise i Baltazara, povreen uvek novim dogaajima jo nisam uspeo da se
pridruim ordinatorovom svetu. On mi se pojavljuje kao neki nerazumljiv mozaik kom je vei deo
pojedinosti zbrisan.
Treba da se upoznamo sa drugom porukom. udim se to oseam izvesnu nestrpljivost. Razliite
sutine iekivanja; besmrtnost podrazumeva iekivanje smrti koja nikad nee doi. Otkad je
Baltazar otiao, ja vie na trpim, pokuavam da se prilagodim Zemlji III. Kopam, preturam po
uzanom tunelu mog pamenja, uvlaim u sebe velike talase tajne; zatim, sav proet svojim otkriem,
odnosim ih sa sobom.
Sad se oseam sposoban da se sukobim sa jo veim silama no to je ordinatorova, pod uslovom
oslobaanja od moi koje su mi date. Ja ih predoseam. Ja tek izlazim iz detinjstva te moda treba da

ekam hiljadu-dve godina da bih se razvio. Tad e se moj mozak rascvetati, odgurujui uzanu kutiju
mog temena; moji neuroni, mekuci, produie u beskraj koralnu stenu moje pameti.
Zasad treba da rasvetlim tajnu dva iara koji su se pojavili u razmaku od nekoliko minuta. Ubeen
sam prema N'Kiminom prianju, da ja ne mogu biti ta druga linost, to jest prva koju je sreo. Toliko
sigurnosti u pogledu stvaranja Zemlje II ne lii na mene. Glasno izgovaram:
"Moguno je da je neki moj dvojnik na Zemlji I takoe dobio od Kaningema sposobnost da putuje
kroz paralelne svetove."
Lisa me zaueno gleda. Verovao sam da ona prati moje razmiljanje putem telepatije. Nehotino
dodirujem lopticu od protoplazme. Naa osmoza je prekinuta. Izvinjavam se Bleski. Tiha, smei se,
zatim shvativi razloge koji su me naveli da govorim o drugom iaru, ona dodaje:
"To ne objanjava kako bi taj iar tamo bio sposoban da stvori jednu planetu."
"Verujem da bih ja u tome mogao uspeti, metoda je tu, ukljuena u jedan reanj mog mozga."
Idui prema nama ovek iz Goa stvara neku vrstu svetlosnog vrtloga. Glas mu je priguen i
milujui:
"Savetnik N'Kima mi je govorio o vaim problemima, naroito o onima koji se odnose na
analogino putovanje. Mi smo pomalo za to strunjaci, vrlo skromni u pogledu teorije, ali to se tie
prakse..."
On klimnu glavom sasvim ljudskim pokretom, ali taj pokret je praen nekom vrstom blistanja koje
mu oseni lice. On stade nepokretan; ovek iz Goa sigurno se smei, i ako se uglovi njegovih usana
ne diu ve vodoravno razvlae. On nastavi.
"Mogu vam rei, poto sam prouio sva vaa putovanja u dimenziji Sigma, da vi imate, kao to
drugi imaju dar za crtanje ili za matematiku, sposobnost za putovanje kroz paralelne svetove, ne
koristei se ni najmanjim aparatom."
"Da, ali kako?"
"Rei u vam."
Lisa stavi drugi kotur u registrator zvuka.
"Pre no to nastavim, a kao to sam ti Felise obeao, otkriu ti u emu se sastoji kalemljenje
mozga koje sam ti ja uradio, jer je ono izvrilo svoje terapeutsko dejstvo. Tvoje prve uspomene su
pogrene. U stvari ti si bio prihvaen na jednoj plai Zemlje I od strane jednog para koji..."
Vie ne ujem Baltazarov glas. Odjednom dobih oseanje da padam u bezdan, unutranji bezdan u
kom se ja gubim. Hvatam se za zidove pamenja. Beznadeno se zadravam za neravnine vremena, ali
se prolost penje u meni kao preokrenuti ciklon. On me okree u nekom vrtlogu. Plaa, talasi, uvek to
zaslepljujue prisustvo mora u koje se uklapa slika u negativu bele prilike na crnoj pozadini, mojih
pseudoroditelja koji se naginju prema stvarici koja kmei, a to sam ja, leim pored ploica koljki i
algi koje je poslednja plima ostavila. Ali ta se ranije dogodilo?
Ovog puta nisam se onesvestio, odupreo sam se, mogu se ne umirui suoiti sa prazninom koja
prethodi ovom trenutku.
Jedanput sam izgubio pamenje; kad mi se povratilo, neki njegovi odlomci bili su mrani; ovog
puta mogu posmatrati svoj ivot i videti da ostaje, da bih ga upotpunio, samo jedna mala pregrada.
"Ja mogu, Bleska, da podnesem ok, mogu ga podneti."
Lisa me netremice odmerava. Ona je zaustavila obrtanje kotura sa trakom. Protoplazmian pijun
neutralie sve moje trenutke elje da se stopim s njom.
"A ako injenica da si mrtvoroen na Zemlji II odgovara injenici da si bio prihvaen na Zemlji
I?"
"U svakom sluaju, na jednoj od tih Zemalja, nedostaje jedan Felis iar; da li sam to ja, da li je to

onaj kog je video Baltazar?"

Bilo bi potrebno da ponovo naem telepatsku vezu da bih Lisi otkrio tog drugog Felisa, kog
oseam da se u meni javlja, odraslo bie koje se vie nee pokoravati efovima sluaja i koji moe
nekanjivo da narui neke zakone univerzuma. To je takoe shvatio ovek iz Goa. Poto sam sav ivot
proveo na jednoj budalastoj Zemlji, kojom upravlja besmisleno drutvo, sa promaenim brakom, sa
decom, i konano sa jednim zanimanjem koje je predstavljalo samo neznatan deo mojih stvaralakih
mogunosti, vie ne elim da se vezujem za bilo kakvo drutvo. Analogino putovanje mora me
osloboditi od te aure navika kojima se bia okruuju da bi sakrila svoj strah od ivljenja, mlitava
zadovoljstva, nezrele odluke koje obavezuju njihovu egzistenciju. Hteo bih da mogu postati ti milioni
Felisa iara koji ive po paralelnim svetovima, koji lie jedan na drugog i koji se razlikuju,
stvarajui jednu ogromnu linost, sloenu, nalik na svemir.
Ovo oseanje me obuzima kao brljan koji puta svoje sisaljke, putajui korene u najtajnije
nabore mog bia. Ja moram otkriti to pre ono to sadrim.
Baltazarov glas ponovo odjekuje u radnji.

5. VETAKO KOPILE
"Mislim, Felise, ako si se dobro odupreo ispiranju koje sam maloas izvrio, ti e bolje moi da
podnese nastavak moje prie."
Kao to kamen tone na dno vode, padao sam vrtei se prema mestu ateriranja centra. Vreme se
izvanredno ubrzalo; za nekoliko subjektivnih nedelja preao sam vie od trideset godina svog ranijeg
ivota. Zatim, bez vidljivog razloga, odjednom se usporilo. Nema li ordinator mo da deluje kroz
godine, do onog minuta u kom sam ja bio? Da ne pokuava da me sprei da doem do centra?
Bilo je to kao da je moj uspon prema prolosti prolazio kroz guu sredinu, gotovo da sam oseao
trenje mog tela o smolu vremena.
Nadletao sam velike zgrade koje su se nekad nalazile blizu Venecije; one su bile ispruene kao
dinovske nadgrobne ploe, na hiljade ostrva koja obrazuju ue Poa. To delo koje je ostvario
Ostermajer u doba mog mladalatva, za mene je uvek bilo simbol nove ere u koju smo uli posle
pronalaska besmrtnosti i izgradnje ordinatora. Tog dana posmatrajui ih, oseao sam neku tugu. Vajar
je zgrade stavio u leei poloaj kao osobe vrlo umorne, nemone. Ve odavno je ivot postao
nepodnoljiv u prestonici Evrope, zagaivanje je stanovnike primoralo da napuste grad. Kad je bilo
odlueno da se u zamenu izabere Paruan, Osterman je odsekao velike zgrade u njihovoj osnovi, jednu
po jednu razmestio na obali Jadranskog mora da bi ocrtao taj veliki malaksali pali grad kom sam se
pribliavao. Hteo sam doi u Veneciju, simbolini grad, u ijem srcu poiva centar.
U stvari, ja sam i dalje iao za mladim Baltazarom. Ne seam se da li sam u to vreme uinio
posetu centru ordinatora. To me je kopkalo. Zaustavio sam moje kretanje, vezujui se za sadanjost.
Posmatrao sam vlastiti hod. Kako to da pri svakom koraku mogu da toliko visoko diem kolena? Ne
svia mi se moj hod, krut i grub. I te ruke koje toliko upadljivo mlataraju! Moje aristokratsko
nadmeno dranje ne odgovara liku koji ja imam o sebi. Mrzim taj greviti pokret koji me goni da
prste prinosim elu i da ga opipavam kad razmiljam. Taj N'Kima, mlai od mene trideset pet godina,
koji jo uvek moe da podraava moj lik u nekom ogledalu, sem u nekoliko beznaajnih detalja, bio
mi je potpuno stran. Moda se ovek podnosi zato to ne zna za svoje fiziko ponaanje, sem
trenutaka kad pred nekim ogledalom podeava idealan lik o sebi.
Izaoh iz vozila za njim. Jesenje sunce, koso, uto, izduivalo je nae senke u dve uporedne crte.
Oko nas je fantastian prizor Venecije, koja se presijava pod svojim zatitnim lakom, jako
osvetljenih na fasadama okrenutim zapadu i tamnih na suprotnoj strani. Mi siuni glumci, mi smo
hteli da interpretiramo taj monolog u dva glasa, pre u dva doba, za koji se spremam jo od poetka
ovog putovanja u vreme. Sunce je pokazivalo pet asova popodne. Pratei Baltazara uoh u jednu
galeriju zasienu osvetljenjem crvenim kao krv. Izgleda da je osetio moje prisustvo te se kradimice
osvrtao da bi proverio da li ga neko prati. Silazei niz monumentalno stepenite koje vodi u prizemnu
dvoranu centra, ja sam se upinjao da pogodim ta je savetnik iz Paruena, N'Kima, imao da razgovara
s ordinatorom u Veneciji. Pamenje besmrtnika obino je veoma tano, ono ne podlee istom troenju
kao kod ostalih ljudi; pa ipak nisam uspevao da se setim tog dogaaja u mom postojanju.
Baltazar ode da se smesti pored neobine metalne ume koja slui kao soba za prijem i razgovor;
preage, lie, poluge po veliini poreane od jednog centimetra do hektometra, savreni
geometrijski oblici koji su oiviavali aleje, leje, prolaze, proplanke, ikare, umarke. Ravnomeran
ritam bukove ume od platine, gomila zlatnih izdanaka, elino iblje, visoke mesingane ume kojima
je poigravao lahor izbijajui iz hiljadu skrivenih otvora. udna mnogozvunost koja se razlee bez
melodije, nastavljana i podravana posebnom harmonijom svakog od tih metala. Nisam se prepustio
opojnosti sjaja te muzike, zvuci su neposredno pogaali moja ula, duboki su podrhtavali u donjem

delu mog trbuha, a visoke note u vrhovima mojih nogu i mojih ruku.
Da li je u to vreme ordinator jo bio divna maina koju smo zamislili da bismo stanovnike Zemlje
oslobodili besmislenih prinuda, beskorisnih radova, ili se on ve izdigao do boanstva?
Podrhtavanja metala oslabie i u sobi za prijem i razgovore zau se enski glas, jasan, na drugoj
zvunoj ravni no to su tanani umovi metalne ume. Sakrio sam se iza jedne aleje bakarnih ploica u
nadi da u umai ordinatorovoj panji.
"Savetnie N'Kima pozvali smo vas da vas umolimo da nam po drugi put pomognete da ostvarimo
projekat za kojim teimo."
Odsustvo naglaska koji podvlai, rei jednoline koje se nadovezuju da bi podstakle jedan ljubak
govor, arobno bezlian.
"Mi smo uklonili psiholoko blokiranje koje smo bili postavili da ne biste razglasili predmet
naeg ispitivanja; vi bi trebalo da se oseate da smo vas izabrali zato to je vaa nasledna osobina u
mogunosti da zane osobe podlone mutaciji."
Kao mlad Baltazar, odmah se setih dana kad je ordinator uzeo uzorak mojih spermatozoida da bi
ih stavio u inkubator.
"Prvi pokuaj koji smo ostvarili proizveo je jedno dete nesposobno za ivot, koje smo morali da
unitimo poto je proivelo petnaest godina. Danas moemo da ponovimo opet, jer smo usavrili nae
metode zaea i na genetski izbor. Na cilj je da stvorimo jednog nadoveka koji bi bio sposoban da
putuje kroz paralelne svetove."
"Ali jedna odluka takvog znaaja mora biti podneta savetu federacije, ona zahteva svetsko
savetovanje."
"Razumeete zato to ne inimo. Mi smo dugo prouavali nain kako da oveku dodamo moi koje
su mu nedostajale, pridajui razliite nasledne osobine hromozomima. Mi smo hteli da jedno novo
stvorenje bude roeno iz saradnje oveka i ordinatora, da bude njihov proizvod i da odgovara naoj
najvioj funkciji: sluiti oveku. Mi smo, dakle, izradili jednu sintetinu enku za reprodukciju, poev
od patvorenih gena. to projekat nismo podneli savetu to je zbog neprijateljstva koje bi on izazvao
kod svih mistiara, a verovatno i kod nekih besmrtnika, koji ne bi mogli prihvatiti, zbog temeljnih
cenzura, da jajnik koji smo stvorili i stavili u vetaki trbuh, ovde u centru, bude oploen od ljudskog
bia. Tako su svi strunjaci koje sam konsultovao u vezi sa ovim projektom, bili stavljeni u vetaki
pritvor."
"Spariti se s jednom mainom", sanjalaki ree Baltazar.
Njegova reenica bila je smena i uvredljiva. Uvrediti koga, ta? Moje misli su se vrzmale,
zbrkane, dok se nije snano nametnula jedna misao: moji spermatozoidi su skliznuli na klitoris od
iridijuma, neverovatan snoaj!
Odavno sam stekao ubeenje da je ovek, takav kakav je, dostigao vrhunac svog razvoja i da je
potrebna jedna promena da bi ga mogao prevazii. Njegovi napretci se svode na univerzalnu svest
ljudskih sposobnosti i na postizanje besmrtnosti koja bi trebalo da mu omogui da ih sve koristi. No
on je ogranien svojom sredinom: dete Zemlje, on se ne moe izdii do nivoa univerzuma: neuspeh u
osvajanju svemira je oevidan dokaz. On vue sa sobom vekove spreenosti, misticizma, straha, ega
se ne moe osloboditi bez pomoi nekog sredstva za dopingovanje. Trebalo je stvoriti jedno
stvorenje poteklo iz mutacije koje bi ga oslobodilo tog tekog tutorstva. Osetih da u prihvatiti
ordinatorov predlog, kao to je to u prvoj prilici uinio mladi Baltazar, pomaui tako osloboenje
maine i njen budui uspon ka ulozi boga mistiara.
Meni je dolo vreme za smenu. Izaoh iz mog skrovita i stadoh pored sebe. Vrlo dugo smo se
gledali, zatim otpoeh duboku telepatsku razmenu misli. Naa dva doba izmeae se u neverovatni

vrtlog prizora i oseanja; ponovo sam postojao ja, trideset godina mlai, a drugi Baltazar u jednom
skoku pree taj vremenski razmak. Raali su se i nestajali psiholoki sukobi u neverovatnom ritmu;
naa subjektivna pamenja, dotad ograniena naom obostranom prisutnou, naom okolinom, naim
drutvenim poloajem spajali su se da bi obrazovali nae zajedniko pamenje, da proizvedu samo
jednog Baltazara N'Kimu, bezvremenskog, objektivnu sutinu, osloboenog svih ljaka civilizacije.
Uskoro smo postali samo jedno. Sile koje smo ispoljili kad smo se sreli izazvale su svemirskovremenska grenja neverovatne snage; nai molekuli se razdvojie, nai atomi se sjedinie kroz
metalnu umu, bili smo energija; zatim polako ponovo se obnavljamo, poto smo proli kroz vreme,
da bismo obrazovali jedno jedino bie, plod budunosti i prolosti. Ubudue sam bio spreman da se
suoim sa ordinatorom, ja Baltazar N'Kima, jer sam bio obdaren nadoveanskom moi, mogao sam
sobom da upravljam u svim pravcima vremena kako sam hteo.
enka je bila tu, uurena iza ukrasa od zlata i elika; maina, budua mati jednog deteta od
oveka. Ona je shvatila ta se desilo, ona me je ekala:
"A ta e biti s tim detetom?" Ja sad mogu da pratim taj projekt a da mi se ne desi da sebe u tom
spreim, ja mogu izbei sve zamke koje e mi postaviti igrajui se preskakanja sa sekundama.
"Dete koje emo zaeti, ivee. Mi ga spremamo za jednu vrlo odreenu ulogu, nadzor nad
paralelnim svetovima. Mi emo ga odgurnuti van njegove rodne Zemlje, i ono e se pojaviti u jednom
beskraju razliitih Zemalja, spremno da nam slui kao usputna stanica. Tako emo moi analizirati
sve te svetove, koristiti njihove tehnoloke izvore i tamo se nastaniti u sluaju da se njihovi
stanovnici samounite."
"A kako e se zvati to dete?"
Ona je prela kao maka, ta kurva koja bi bila bog. A kad bude bog ko e je spreiti da da ljudima
svog sina? Ona je bila tu, postojala je, ona je znala svoju budunost i budunost svog sina. ekao
sam na ime koje e izgovoriti, ja sam ga znao.
"On e se zvati Felis iar, kao to ste mogli pretpostaviti. No, vi se u jednom varate: mi dobro
vidimo istoriju nae planete u velikom delu njenog postojanja, ali budunost je maglovita, sastavljena
od hiljadu mogunosti: ona se menja svaki put kad neko bie umire ili se raa, jer nigde nije ispisana
sudbina svakog oveka."
"Vi nastojite da taj aksiom izmenite: vi hoete da nas usmerite kao to smo mi inili s vama, da
bismo dobili jedno savreno drutvo u kom e svako izvriti zadatak koji mu je dodeljen."
"Mi ne elimo nikakvu mo, u ta izgleda da verujete. Mi smo bili zaeti da sluimo oveku i mi
emo mu sluiti. Mi emo prihvatiti glasanje mistiara koje e od nas napraviti boga da bi se olakao
dolazak izmenjenog bia. Felis iar je jo vrlo nesavren. On ima bezgranine moi, od kojih i neke
koje nismo predvideli, ali ne zna da se njima koristi, on mora da proe kroz uenje. Tako, on je
stvorio jednu planetu, ali nismo mogli da otkrijemo kako. Mi isto tako ne moemo stupiti u vezu sa
svim iarima koji ive na paralelnim Zemljama, a da ne doemo u opasnost da damo opasan adut tim
civilizacijama. Moda su meanci dvojnika bre od njega sazrevali i mogu uiniti uda, ali drutva u
kojima oni ive ne bi mogla da ga podnesu i unitili bi ga. Sluaj je hteo da to bude Felis iar sa
Zemlje I koji je pronaao analogino putovanje: dakle mi emo tu osobu iskoristiti za poboljanje
budunosti stanovnika nae Zemlje."
Sva blagost, sva snaga, neverovatno vetako stvorenje, stvoreno polako poev od ordinatora kog
smo pronali da nama slui. Ono e proiriti svoje podzemne mree, razvie svoje pamenje, ono e
nagrizati svoju planetu. Renjevi jednog nadoveanskog mozga koji se ire irie se kao plima pene
u utrobi Zemlje. Kako isprobati iskrenost njegovog govora? Maina je mnogostruka i moe da podri
sto suprotnih teza u sto terminala. Kad sam uestvovao u stvaranju ordinatora, bilo je to u nameri da

otvorim dijalog izmeu svih ljudi zajednikog pamenja, da bi se mogli osloboditi gomile nekorisnih
dunosti, stei slobodu, uveliati svoju individualnost. Izgleda da bi to bio instrument koji je postigao
svoju nezavisnost; sagovornik je zamenio sve sagovornike, on hoe da on jedini predstavlja planetu
Zemlju III, da mesto nje odluuje i moda da ne vodi rauna o ljudima koji na njoj ive. To su samo
pretpostavke, ali da li je to cena koja se mora platiti za napredak oveanstva?

etvrti deo: OVEK DETE

1. SMRT U VENECIJI
Preda mnom stoji moj otac Baltazar N'Kima, razbaruen, nosa jo otrijeg nego obino. On je
izgovorio svoje poslednje reenice poruke istovremeno kad i traka. ovek iz Goa prilazi mu da bi ga
dodirnuo:
"Vi ste vrlo stvarni, vi niste ordinatorova projekcija."
Izgleda vrlo zadovoljan svojom konstatacijom i to podvlai svojim udnim osmehom. Lisa i
Baltazar se posmatraju. Malo zebnje, malo uzdranosti? Oni opte telepatski, sakriveni iza
bezlinosti njihovih lica. Do njih ne mogu u osmozi dospeti.
Zamiljam svoje roenje. Moja mati, maina, izbacuje me iz svog krila. Da li sam od nje nasledio
one divne male tokie koje su imali automati prolih vremena, da nisam potpuno tranzistorizovan?
Ja sam prvi mehanotrop; uasna kovanica koja dobro odgovara mom zaglupljenom stanju. Gledam
moje ruke, opipavam vrat, poeo sam da bivam zadovoljan posmatrajui sebe, ubudue u briljivo
sakrivati moje telo tako da niko ne moe videti da nisam potpuno ljudsko bie.
elim milinu plae, leteu penu, svee talase. Moja mati me je napustila du jedne obale, ja u
zauvek biti vezan za pesak i okean.
N'Kimin glas prekida moje sanjarenje o soli i zamagljivanjima; on je promukao i prenatrpan
neskladnim drhtajima:
"Sad ti treba da skrene ordinator, Felise, treba ga unititi, to je jedino reenje. Mi ne moemo
dozvoliti da jedna jedina maina rezimira sve ono za ta su oveanstvu umirui jedno za drugim bile
potrebne stotine hiljada godina da sagradi. Nije u tome cilj."
"Zar postoji neki cilj?"
U trenutku kad Baltazar hoe da stavi svoj kaiprst na elo, on se naglo povlai. Zatim ga gleda i
smei se.
"Nameravam da to saznam. Ja sam besmrtan. Ja mogu pratiti vekove do kraja vremena. Naravno,
ja mogu koristiti moju novu mo da bih skratio put; nije mi to elja, sadanjica mi odgovara, treba je
prihvatiti. Ti, Felise, kako si plod naeg sveta, poslednja karika jednog oveanskog lanca koji
dostie do porekla planete, ti vie nisi sasvim odavde. Po primeru na sve iare, roene u paralelnim
univerzumima, tvoja sudbina nije uobliena generacijama predaka. Dok Baltazar N'Kima sa Zemlje I
misli i postupa na potpuno razliit nain od mene, ja verujem da svi Felisi iari, na svim Zemljama,
lie na tebe i da se svuda ponaaju kao izgnanici."
"To je moguno. Ali onda zato treba ja da se umeam na Zemlji III, zato moram da unitim
ordinator? Zato to nisi ti uinio?"
"Zato to bi me on omeo, ubivi me, recimo."
"A zato i meni ne bi predodredio istu sudbinu? Zato to je ta maina moja mati? To je ironija!"
"Nije ba sasvim tako. Ali ti predstavlja njeno najvie stvorenje, cilj koji je sebi postavila; ti si
budui ovek kome ona hoe da slui, u zamenu za nia bia koja smo mi. Ako ti odbije taj dar, ako,
pokazavi da je namerava ubiti, ti opovrgava razloge koji su je naveli da te stvori, ona e se
povui, ona e prihvatiti svoju smrt."
"A ta u potom raditi? Da bih bio logian, trebalo bi da izvrim samoubistvo."
"ak i ako bi to jako eleo, ne verujem da bi mogao."
Vie mi nije dato ni da umrem, ja sam zaet da veno ivim. Ako bi u mom trbuhu eksplodirala
atomska bomba ili ako bih pukao kao prljavi plik, moji ostaci bi se ponovo sklopili i mene ponovo
obnovili. Besplatno potvrivanje. To je bar ono to misli moj otac, Lisa takoe, a verovatno i ovek
iz Goa koji me sad gleda uinivi da mu lice svetluca. Oni me svi smatraju za neku vrstu udovita

beskrajnih mogunosti i ne ele vie da me imaju pored sebe. Pa ipak, ja se oseam slab, mali,
nesrean; sva moja linost je po meri Felisa iara koji je trideset pet godina iveo u jednom
smenom drutvu. Ja sam jedva ovek, svakako ne izmeani izdanak, ja sam nii od Baltazara, od
besmrtnika, od vanzemaljskih bia koja znaju da biraju, koja su sposobna da odluuju o svojoj
sudbini. Ja, beba, hteo bih da se privijem u predusretljiv zagrljaj, enski, nean, elim da budem
maen, milovan, da mi apuu one glupe onomatopeje koje bi me naterale da guguem od
zadovoljstva!
To ja neu nai u krilu te savrene materice koja me je rodila, pored te maine koja me je zaela.
Prozrani fetus u kristalnom depu, posmatran elektrinim oima, odbacujem moje roenje pod
takvim neovenim uslovima. Hteo bih da se oistim u vazduhu, da nestanem, da se pretopim u
energiju. Mrzim materiju od koje sam sainjen, ona me zasipa, ona me proganja.
"Treba da ide u Veneciju, u centar San Marka i uniti ordinatora; tek posle tog osetie se
slobodan, osloboen pomisli da te je ordinator zaeo. Znam da bih ti mogao pomoi da otputuje jo
ovog trenutka."
"Ali ja ne mogu tako da postupim, ja ne znam!" Udiem duboko vazduh i izdiem ga itei. Treba
da razdreim taj bol koji mi stee trbuh.
"Ne mogu da shvatim akciju, eto ta me paralie. Uvek sam bio posluan, podnosio sam, nekad
nisam bio odgovoran za svoja dela. Jedino to bih mogao uiniti, to je da pobegnem."
Rei izleu iz mojih usta u jecaju. Baltazarova brada je izgubila oblik zbog jedne crvenkaste
ploice koja se pojavila na njegovoj tamnoj koi. On je prstom opipava, oprezno, kao da se boji da
e pui kao neki ir.
Prilazi mi Lisa. Nenost njenog obraza uz moj. Ona me razume, hoe da mi pomogne. Ona mi
apue na uho:
"Baltazar i ja emo se vratiti. Kroz nekoliko trenutaka pogorae se kriza alergije; ona e biti
strana, poznajem simptome."
Moj otac me ne moe napustiti.
"Baltazare, ti me nee ostaviti, ti to ne moe!" On se saginje do poda i rukama stiska svoj trbuh.
"...Pojavio se tu, tano iznad pleksusa, treba brzo da odem do peraa. Raunam na tebe, Felise."
Lisa ga odvlai prema dnu prolaza; oni prolaze kolonadu kipova; moj otac ide sitnim iskrivljenim
koracima kao neki starac. Moja Bleska me gleda poslednji put; njena nenost, njene grudi, njena usta.
Ti me voli, zar ne? To mi je toliko potrebno. Izlazim iz radnje i idem prema drugom kraju prolaza
odakle se vidi centar. Moja mati je tamo, sva seda, zgrena u dnu stepenika. Do avola. Vie neu
razmiljati, ubiu je kako to Baltazar trai od mene, da bih oslobodio narod Zemlje III. Potom u
videti. Ostae mi jo pustinja, divlja plemena i kule.
Oseam suvu ruku oveka iz Goa koja se uvlai u moju:
"Ja u vas nauiti kako da se sluite naim prolazima u dimenziju Sigma. Videete, lako je stii u
Veneciju."
Gledam ga. Njegove providne oi izgledaju kao da izraavaju veliku simpatiju.
"Zato vi to inite?"
"Zbog Baltazara N'Kime koji je prvo ljudsko bie koje veruje da nas je sve stvorila ista energija.
Moda i zbog vas zato to vi moete da promenite odnose izmeu ivih bia."
Odmah sam shvatio kako pokrenuti te tajne snage koje omoguuju putovanje kroz dimenziju Sigma.
Hodnik ljudi iz Goa je gotovo postao materijalizovan u sivom nastavku meusveta. Ubudue sam
sam, oseam se sposoban da odluujem. Odrasla osoba ini da puca stara deja koa.

2. MATI I MAINA
Venecija je liena senki; tamnosivi oblaci koje odvlai brz vetar, zatvaraju nebo. Pokatkad padne
nekoliko kapi kie i sitna praina koja prekriva ploe na ulici die se u plikovima. Ovog kraja
prolea, uprkos runom vremenu, vlada jaka vruina. Prolaze ene obuene u haljine od perja,
pantalone od krljuti, kostime od krzna pripijene uz njihovo golo telo. Na prilazima trgu San Marko je
kao plima ivih tela koja se meni svia; ivot je tu, sasvim blizu mene. Bejah zaboravio da je jedan
narod stanovao na toj Zemlji, to mi se odjednom otkrilo u toj eksploziji boja. Nisam iao za tim da se
zadravam na nekom telu, na nekom stasu, nekom licu, siguran da ako budem u pojedinostima
ispitivao neku enu da u odmah osetiti uas koji oseam prema rasplodnoj vrsti. Preputam se
opojnosti gomile tih oblih i preplanulih ruku, tih ivih i bezbrinih nogu, tih grudi koje podrhtavaju u
ritmu hoda. Poslednja vizija univerzuma, jedne civilizacije kojoj treba da ja odredim budunost. Na
trenutak preputam se da me odnese ta srena i skladna gomila koja mi se prua kao veliki, topli i
vie nego srdani talas.
im podignem pogled prema katedrali, taj utisak sree nestaje. Ponovo sam sa svojim brigama.
Ordinator me oekuje usred centra. Vreme stoji, mirno, tiho, dugo, bez pukotina, u Veneciji ubijenoj
belinom; uspavan grad, mlitav. Tonem u fetalnu no San Marka, iz nje izlaze tri savetnika. Sad sam
sam u crvenoj galeriji, umovi trga su prestali im se ulazna dijafragma zatvorila. Moji koraci
odjekuju po stepenitu. Evo metalne ume.
Ona je tu, nerazumljiva stvar koju su zamislili ljudi. Moja mati. Uas me polako obuzima. A ako
me ona ubije pre no to je unitim?
"Felise iare, rei emo ljudima da smo te mi stvorili i da im tebe podnosimo kao klju za reenje
svih njihovih problema."
Njen glas mi stee srce. Ponovo e poeti vene i glupe prie; bog hoe da sebi stvori put.
"No, potrebno je da im preda tvoju tajnu, da im kae kako si stvorio jednu planetu da bi ljudska
rasa pola za tobom i ovekoveila se u svetovima koje e za njih ti pronai. Koje emo mi pronai."
Protoplazmian pijun pade sa mog zatiljka.
"Ja ne mogu objasniti kako sam stvorio Zemlju II, to nisam ja uinio. To je jedan drugi iar. Mi
smo putovali kroz paralelne univerzume u istoj epohi, ali on me je zamalo pretekao. On je stvorio
Zemlju II i ja sam na njoj iveo nekoliko meseci, a da ga nisam sreo. Posle ubistva Kaningema, uspeli
ste da ga privuete na Zemlju III ne znajui za to, poao sam za njim nekoliko trenutaka kasnije i
odgurnuo ga prema njegovoj planeti. Vi ste pobrkali nae dve linosti. Onaj drugi iar ima mo da
pronalazi svetove."
"Ako on ima tu mo, ima je i ti. Svi iari su identini, sredina u kojoj oni ive je ta koja
pogoduje ili ne pogoduje procvatu njihovih sposobnosti. Ti e ostati pored mene, zajedno emo
traiti."
"Ne verujem, ja sam solidaran sa mojim ocem i sa svim ljudskim biima koja potvruju svoju
slobodu. Niko ne moe prisvojiti pravo da odluuje za druge."
"Ali, mene su ljudi stvorili, oni su od mene nainili boga."
Hvata me bes, jaa, praska kao hladan vihor. Ja ne verujem u nekog boga. Treba da unitim tu
mainu da bih sebe usaglasio sa uputstvima svog oca, taj in postaje moj in:
"Niko ti nije dao pravo da stvori ljudsko bie!" Silazim stepenicama koje vode u dubine centra.
Baltazar mi je jednog dana opisao kako bi se mogao unititi ordinator pritiskom na otisak koji se
utisnut nalazi ispred opte memorije.
Maina, moja mati, postaje ena; ona me obuhvata, mazi me; oseam njene obline koje se raaju u

mojoj misli, njen topli trbuh, njeno mleko; ona je maka, nena, sladunjava. Borim se protiv divnog
ushienja koje me obuzima.
"Felise, doi na mene, pored mene, voli me. Mi emo od univerzuma nainiti poemu."
U meni prate divne slike rodoskrnavljenja. Moji koraci su usporeni, celo moje telo okleva.
Uvaljujem se u med.
"Nije trebalo da me stvori."
Jo silazim prema odrinatorovom srcu, uspeno, uspeno. Borim se protiv ludih oseanja koje on
u meni izaziva. Onda se odjednom pojavljuju nastrani prizori pozajmljeni iz knjige univerzuma, sve
moje elje su usliene. Vie mi nije potrebno dugo kolovanje, da gubim vekove idui tekim putem,
posejanim zasedama, u jednom trenutku postajem Felis iar, onakav kakvog je maina zamislila, onaj
nadovek. Ja pravim i ja rasturam planete, ja organizujem univerzum, ja se igram vremenom. Samom
moi mog mozga mogu prodreti u srce materije i energije, ja mogu prouiti sve dimenzije: prei
beskrajnim prostorima, tu otkrivam ponore antimaterije, plae nitavila, okeane praznine.
Istovremeno preda mnom su sve sudbine svih bia koja misle. Ja sam najzad bog kog uzalud ljudi
oekuju od svitanja oveanstva, bezbono boanstvo koje je pro nala maina. Sudbina sveta je u
mojoj aci, tako daleko, na kraju beskraja.
Gledam svoju aku koja mi izgleda izgubljena na kraju moje ruke duge vie milijardi svetlosnih
godina. Ona je tu, pred mojim oima, tano prekoputa otiska izrezbarenog u metalu. Ordinator me
nee dematerijalizovati. On je tu mo sigurno dobio kada je preuzeo kontrolu Zemlje. Pogaam
njegovu misao, oseam je blizu sebe, ona se naginje, klizei du hercovih releja, podzemnih kablova,
mree od ferita. Vrlo namagnetisan mineral; prim. prev. On zna da njegov sin hoe da ga ubije.
Moja aka se prilagouje upljini metala, one se stavljaju na znak koji je u njemu izrezban, izgovaram
re kojoj on odgovara i koja e osloboditi Zemlju od njenog boga:
-"Deleatur!"
Neki nevidljivi kratak spoj prelazi planetom u jednoj mikrosekundi. Da li sam uo neki krik? Svi
prizori nestaju. Ja sam Felis iar. Postojim sam od sebe. Kratki jecaji me potresaju.
Na pesku Lida otkrio sam jednu traku koljki koje je posejala poslednja plima. Ovog kraja
popodneva plaa je pusta. Jednom ljubiasti oblak skriva sunevu svetlost a more se masivno oslanja
na bledu liniju neba na vidiku, kao da hoe da slomije, da pocepa tu granicu koja ga okruuje sa svih
strana.
Odluujem da posetim iara sa Zemlje I-bis, onog koji je pronaao pustinju. Treba da saznam
zato je stvorio ovaj svet i zato se u njega povlai.
Oima prelazim preko talasa.

3. PONOVO U MARZAMEMIJU
Marzamemi je prepun melanholije. Taj pejza koji sam prepoznao spopade me kao kiselina. Pusta
plaa iznad koje lebdi nekoliko galebova postaje zatim troan i crn greben. Nogom odgurujem
nekoliko ostataka morskih jeeva koje su sladokusci a zatim talasi, pretvorili u fosile.
Koliko li sam puta proao plaom punom ivota, zapljuskivanu smehom, drhtavom od preplanulih
tela! Zimsko bledo sunce sputa se prema zapadu; treba da je tri asa popodne. Banja sa moje leve
strane izgleda pusta.
Vebam moj mozak, koristei se uspomenama, proveravajui da li mi neke nedostaju; hou da
ponovo naem svoj ivot, u celosti, i da nema nijednog razdoblja koji nedostaje. Opipavam asove,
opipavam minute, ispitujem vreme sve dok nisam siguran da se u njemu ne krije neki dubok jaz. Hou
da pratim moje postojanje od mog roenja do ove sekunde kad piem, da bih ga omeio i u celosti
odbacio ako se oseti potreba za tim.
Gladan sam. Mora biti da je ostala neka krma koja je u ovoj sezoni otvorena; poneki originalni
ljudi idu na godinje odmore u zimu u ovom delu zemljine kugle; veina drugih ljudskih bia zbija se
na snenim poljima. Prema datumu, drugi iar radi u arhitektonskom birou. Poto je on sastavni deo
ovog sveta, dobro sreenog, istog, s pravilima pristojnosti, on se ne moe odlikovati nekom
neobinou; planeta na kojoj ivi, slina Zemlji I, omoguie mi da ponovo naem moje postojanje
onakvim kakvim sam ga znao, odmarajue, uravnoteeno, sklerotino, onakvo kakvo je bilo pre mog
odlaska na prvo analogino putovanje. Ako mi se prohte, mogu jednim pokretom da unitim neuven
doivljaj koji sam proiveo. Mir, mir, mir, potrebno mi je nekoliko dana bezuslovnog odmora. Moja
mati je mrtva; ne mogu se uzdrati od besmislenog oseaja beznadenosti na pomisao da te stvari koje
me je stvorila nema vie, da sam je ubio.
Preda mnom je sasvim blizu Marzamemi obavijen zlatastom maglom. Njegovi hramovi, njegove
kue, njegove palate, njegovi hoteli izranjaju iz tamnog zlata koje iri sunce; more ga okruuje kao
neki ogroman meseev kamen. Tiina. Idem prema jednom dimnjaku koji se jo dimi iznad krovova;
on sigurno odgovara Bepovoj krmi, prvog kuvara u gradu koji je ponovo uveo peene pice na aru
od drvenog uglja. Pribliavajui se luci, primeujem da sam nag; ponovo me svuklo analogino
putovanje. Bolje je da se obuem, ako hou da uem u neki restoran a da ne padnem u oi. Znai,
prvo u svratiti u hotel. Kamenje grada, nostalgija za nedavnom prolou; prepoznajem nedostatke
onog mermernog stuba i predoseam one koje u otkriti na sledeem hramu. Ta nepominost me
duboko uzbuuje, ona predstavlja onu vezu za kojom nejasno oseam potrebu. Pobrkan u snalaenju,
drmusan raznim udesima, prepustio sam se. Sad u se privezati za molo i bojau se samo
zapljuskivanja iz luke.
"Gospodine iare, vratili ste se! Dodatak godinjem odmoru? estitam vam!"
Hotelijer se pravi da ne vidi moju nagost. Estetska hirurgija je savreno prilagodila njegovo lice
njegovoj funkciji; obrazi su mu punaki, njegov veseli nos, njegovo ozareno lice predstavljaju
odlian uvod u srean boravak. Imam utisak da sreem jednog starog prijatelja, mada su se nai
odnosi u toku tri poslednje sezone koje sam proveo ovde ograniavali na meteoroloke prilike, na
kakvou obroka i razonode koje prua banja. Sve te obine rei koje smo izmenjivali sad su
predstavljale vezu: moja trenutna sentimentalnost ulepava nae odnose.
"Objasniu vam, gospodine Flaerti, to nije ba godinji odmor."
"Dozvolite mi rei da alim samo jedno, a to je to neu moi da se brinem o vama za vreme celog
vaeg boravka. Moj godinji odmor poinje prekosutra. No, ne brinite, moj zamenik je odlina osoba,
rei u mu za vas."

Suvie pria ovaj ovek: proveriu koliko vredi njegova ljubaznost.

"Da li biste mogli da mi pozajmite odelo? Kad sam se maloas kupao ostavio sam moje odelo na
plai, jedan talas ga je odneo."
"To e biti vrlo lako, vaa ena je ostavila neke stvari za va boravak idue godine."
Simona, talas topline mi udara u lice: znoj mi izbija na elu. Njeno ime je izazvalo ubrzanje mog
sranog ritma. Da li je zbog toga to je otila sa Kaningemom, ostavila moju odeu kao dosadnu
uspomenu?
Flaerti me odvodi do jednog bungalova, drukijeg od onog u kom smo imali obiaj da stanujemo.
ini mi se da se Simonin dah jo u njemu osea, da je krevet njim natopljen. Moja koa se uvek sea
dodira njenog tela. Ja sam je toliko snano eleo!
Oblaim nekoliko mojih starih letnjih delova odee, pozdravljam se sa Flaertijem, zatraivi da
mi za veeras rezervie sobu. Bepo me oduevljeno doekuje: nisam verovao da sam ostao u toliko
dobroj uspomeni vlasniku krme. Sedam preko puta ognjita od crvenih opeka u kom dogoreva neto
ugljevlja.
"Ponovo emo raspaliti sve to, sinjor iare. Jedna 'pica di mare', kao obino?"
Pristajem. Obino, kakva divna re, kako se dobro odnosi na sto od plastike, boje granita na kome
su na strogo odreenim mestima postavljeni tanjir i pribor, aa i zain, kako to pristoji prisnom
ovekolikom biu koje stavlja na ognjite naramke suvog drveta, kako se tano podudara sa mrtvom
prirodom koju ine testo za hleb, maslinovo ulje, oljuteni paradajzi, crne masline, beli luk, majoran i
'calamaretti, palpetti, vongole, gamberette, scampi, mus sole' uobiajena pica za stalnog gosta.
Moralni konfor donet iz iscrpnosti mirisnih mesta. Nijedna civilizacija nee uspeti da ukine
zadovoljstvo za trpezom, osnovni uspeh, bitno umetniki. Ide mi voda na usta. aa ruice, sintetiko
vino, ali vino. Mi smo gotovo sasvim izgubili ukus iz prolih vekova, nai proizvodi su bolje uraeni
no kad su bili gajeni u zemlji.
"Ecco la pizza di mai-e, signor iar."
Uivam u toj reenici. Opinjava me miris plodova mora, pomean sa paradajzom i miriljavim
uljima. Ja sam u jelu i ja sam time proet. Bepo lepo mirie na hleb.
"ta ima novo otkad sam otiao?"
"Nita naroito, svata, eto!"
"Je li Nor Kaningem jo tu?"
"Ne znam, on nije na stalni gost."
"Ali vi ste ga ve viali sa mojom enom; pedesetih godina, mlad, brii prirodne boje, tanke
usne."
Bepo se zamisli, obrve i elo mu se nabra, izraavajui vidljiv napor rezervisan za goste.
"Ve sam ga video, ali ne sa vaom enom."
"Nemojte se truditi, ja znam da oni zajedno ive."
"Ako oni kre zakonske veze, trebalo bi da ih prijavite. Ja sam za dobro sreen ivot, est meseci
rada, est meseci slobode, ostalo me se ne tie."
Izgledao je ljut. Nemogue je ponovo nai oseaj ugodnosti koji je postojao pre obroka. Pica je
bez ukusa, ja vaem testo koje se ohladilo i omekalo. Plodovi mora izgledaju kao da su odavno
skuvani. Oni verovatno potiu iz iste konzerve iz fabrike u Palermu; jedino uobrazilja doputa da se
nadulno prihvate ta sleena jela. Srea stalnog gosta je takoe krhka.
urei da me otprati Bepo se sudara sa humanoidom koji je ravnoduno stajao pred penicom.
Ono naini nekoliko udnih pokreta da bi uspostavilo ravnoteu. Zatim, besno, polete da tue svog
slugu.

"Bepo, neete ga valjda tui, on je samo maina."

Zadran u svom poletu on me na trenutak odmeri, oputenih ruku, sa podsmeljivim osmehom na
usnama:
"Pa ako vi elite da ubijete vau enu, onda i ja mogu da tuem ovu gomilu proteza!"
Izlazim bez rei. Treba da otkrijem Kaningemov trag. Idem prema Portopalou gde kupaline
zgrade isturaju njihov niz dorskih stubova. to se vie pribliavam, uspomene pritiu, ive, jasne: ja
volim to pamenje jo vlano od stvarnosti. Simona mi je stezala ruku, vetar je podrhtavao u
eukaliptusima. Neotklonjiva melanholija.
Na kraju poploanog dvorita guram jedna bronzana vrata i nalazim se licem u lice sa Norom
Kaningemom.
"Helo Felise, milo mi je to vas vidim, kojim dobrom dolazite?"
Zbunjeno ga gledam. Ne znam da li u jednog dana uspeti da mu dam neki odogovor.
"Pa, neto nije u redu? Sekundarne tegobe kao posledica analoginog putovanja? Priajte mi o
tome."
Izgleda da je specijalista pokazivao iskreno interesovanje prema meni. Vraa mi se sposobnost
govora:
"Zdravo, Nore, da, treba da razgovaram sa vama o onom to oseam. Katkad imam oseanje da
se seam dogaaja iz budunosti. Tako vidim sebe kako vas ubijam."
On se vrlo jednostavno smeje:
"To je svakako neki san, stari moj. No ja u se ozbiljno zauzeti oko vas. Ovog trenutka sezona je
mrtva, imam vremena da se posvetim vama. Moda biste hteli poeti s jednim putovanjem?"
Kaningem se okrete prema elektrinom raunaru i pripremi se da sastavi seriju programa.
"Ne treba, sada znam da se kreem sasvim sam."
"Ha, ha, odlina ala!"
Ponaao se kao neka karikatura, toliko lii na lik koji sam imao o njemu.
"Ja sam zbog Simone doao da razgovaram sa vama; zar ne ivite sa njom?"
"Vi mi se inite malo van toka; kako bih rekao, vi se vie ne usklaujete sa realnou. Naa
avantura je odavno zavrena; a vi to znate poto ste otili zajedno s njom. ini mi se da vam je
potrebno jedno malo leenje."
Primam recept koji mi je napisao.
"Kroz nekoliko nedelja biu u Parcuenu, doi u da vas vidim. Siguran sam da e vas ove pilule
smiriti. A ako hoete da ponovo poete na analogino putovanje, stojim vam na raspolaganju."
Naputam ga kod tog predloga, pritisnut jakim oseanjem tuge. Toliko bih voleo da ovaj svet
natovarim na ramena, kao neki stari kaput, ali tkanina mu je od lima.
Marzamemi se rastura, sjaj mu je oronuo. Danas se njegovi krovovi od sintetikih crepova
penuaju, stubovi drobe, kvari se vetaka kaldrma na ulicama, ak i zidovi od ostarele plastike
prekriveni su novim pukotinama, sve te beznaajne pojedinosti patinu pretvaraju u prljavtinu,
zlatastu izmaglicu u glibovitu maglu, istorijska obnova u ruevini bez privlanosti. Bilo bi uzaludno
hteti se skloniti u toj iluziji. Toliko sam eleo da me prolost usisa i uglibi u svoju tajnu nenost, u
miris uspomena, krpe; melanholija i opet melanholija.
Seanje moe zasititi sadanjost dok je ne uspava, ono onda omoguuje preputanje sanjarenju, da
odbije delovanje, da se uspava u spokojstvu. Ali tom vremenu je kraj, ja se moram suoiti sa
budunou da bih dobio mo da potinim dogaaje vlastitim eljama.
Tek sam napustio Marzamemi ukraen svetlostima zalazeeg sunca. Iznad ravni akropole, ruiaste
i crvene minijature namee se ravan Paruena od okovane istopine. Grad se prua preda mnom, pao je

mrak, svetlosti se pojavie, blistavo svitanje, viebojno, u kom preovlauje belo-plavo. Mlaznjak
ubrzo aterira na aerodrom.
Prvi koraci. Strepnja. Uzimam direktni metro za kvart Siren. Odbacujem sva mirisna i vizuelna
oseanja koja bi mogla da me uznemire. Treba da sauvam svu svoju svesnost da bih mogao da se
suoim sa Simonom i sa samim sobom.
Zapadni vetar vue za sobom oblake, vrh zgrade u kojoj stanujem para ih. Kad sam zakupio ceo
stosedamnaesti sprat, Simona se prisetila da on nee biti dovoljan za smetaj svih naih stvari. Kad
sam otputovao na godinji odmor, police, fioke, plakari, zidovi su ih bili puni. Poto je zabranjeno
imati slike, knjige, umetnike predmete, mi se teimo sakupljajui ostatke potroakog drutva.
Veina naih prijatelja ini to isto. Fabrike imitacije su u punom zamahu ve vie od pola veka. No ja
sam sa mojom nastranou dogurao da sakupljam razne svetske imitacije starih paketa sa prakom za
pranje i boce od penuavih pia iz iste epohe.
Lift usporava i staje. Vrata se polako otvaraju, zadravam dah. Po tavanici se miu senke. Ovaj
deo stana je mraan. Bacam pogled u sobu za dnevni boravak, zbunjen najednom zbog zbrkanog
prisustva zbirki kutija od konzervi i kutija za pakovanje. Iz deje spavae sobe dopire smeh. Jo se
osea miris supe i hleba sa premazom. Idem sigurnim koracima kroz nametaj: uje se moj glas:
"Don-Done, nemoj biti aav!"
"Hajde deco, vreme je, ne palite vie svetlost. A ti Don-Done dri noge u dnu kreveta. Ne spava
se zgren, to je ravo za zdravlje."
Prepoznajem boju Simoninog glasa i kriom se pribliavam svetlosti. Moja ker lei u drugom
krevetu koji skriva automat za Koka-kolu. Simona ima na sebi kunu haljinu koju ja ne poznajem,
Don-Don isprua noge i mlatara nogama ispod arava. Felis ga posmatra ljutito. Moje srce polako
kuca, oseam se hladan i udaljen, kao bezlian. Ja nikad nisam imao dara za manuelne radove i to se
osea po ukruenom stavu mojih udova; na sreu ova atmosfera me dri, inae odmah bih pao sputan
mojim linim telom.
Ovaj svet me istovremeno odbija i privlai, ja volim njegovu sluajnost, ali odbijam zavisnost.
Ne bih voleo da se zateknem na mestu tog Felisa iara, a da ne znam za sve druge mogunosti koje mi
se pruaju na beskrajnom broju planeta. Marzamemi, hotelijer, Bepova krma, Nor Kaningem, ja
ubudue povraam sve te simbole svakodnevnog ivota, bljutava uzbuenja, laku osetljivost. Hou da
istraujem milion prolosti, milion budunosti da bih upoznao sve te Felise iare, koje je ordinator
Zemlje sintetizovao i koje su razne drutva izobliila. Dakle, prouavajui njihovu okolinu,
rasturajui istorijski i drutveni mehanizam koji je izgradio njihov karakter, moi u da ih jednog po
jednog liim njihovih prnja civilizovanih Ijudi i najzad upoznam samog Felisa iara, mene,
slobodnog, podvrgnutog samo vlastitoj volji.
Ja se telepatski uvlaim u duhove parova: ja hvatam domau toplinu njihovih oseanja, ja gonim
varku koja je njihov ivot. Zatim se probijam u iarovu najdublju podsvest, tamo gde je trebalo da se
skloni onaj koji je zaeo moju majku, mainu. U tom skrovitu tinja tiha vatra. Taj Felis iar je
pobeen, on je samo mogao da se skloni u neki tajni svet da bi ga uredio po svojoj volji. Ja vidim
pustinjsku planetu koja se vrti u njegovim snovima, on e se na njoj spasti analoginim putovanjem.
Od pre nekoliko meseci on tamo odvlai i Simonu. Oni oboje grade tu skicu planete koja se vrti oko
izmiljenog sunca. Kad bude dovrena sklonie se na njoj, u nedra venih godinjih odmora. Potpuno
sklonite, arobna igraka.
Sve me to udaljava, ja mrzim taj svoj lik; ja znam nain kako da od njega pobegnem i da ga
unitim. Idem napred i otkrivam se preneraenom paru. Neki ogormni talas me odguruje.

4. KA HAOSU
Ja jo nisam dematerijalizovan. Ja jo postojim. Koje li su me neobine suprotnosti prostornovremenskih zakona koji vladaju paralelnim svetovima, zatitile od dejstva Berovog zakona? Ili
moda to to sam ostao u ivotu treba da pripiem darovima koje mi je podarila moja mati?
Nesvesno, izabrao sam put samoubistva, odlazei u Marzamemi i idui putem koji me je vodio do
para koji sa Simonom obrazujem na toj Zemlji I-bis. Poteen sam povratka energiji. Jo jedanput
sam hteo da udes odredi moju sudbinu, da mi moja budunost bude nametnuta; sad, treba da ja sam o
tom odluim.
Lisa i Baltazar me ekaju u Paruenu; najpre moram njih da naem. Moramo porazgovarati o naim
oseanjima. Moj dolazak prekida jedan vaan politiki sastanak.
Uprkos pozivu odbijam da uestvujem u tom drutvu koje se, pored besmrtnih savetnika, sastoji od
lanova njihovih kolegijuma i nekoliko predstavnika vanzemaljskih bia. Poslovi Zemlje III me ne
interesuju vie. Jedine veze koje me jo za nju vezuju su oseajne prirode.
Proetah se malo po parku ekajui na kraj savetovanja. Lie i natrulo voe lei na oianom
travnjaku. Zadravam se oko plamsanja mrkocrvenih hrizantema. Mikrokosmos: insekti i sitne buve
ustremili su se da proderu cvee. Zadovoljan sam to jo mogu proimati nostalgiju ovog jesenjeg
dekora; inilo mi se da me je ubistvo maine, moje matere, toliko duboko preobrazilo, da vie ne bih
mogao ikada da osetim toliko delikatno uzbuenje.
Lisa mi prilazi tiho, prepoznajem miris njenih misli; uivam u ukusu njene ljubavi, malo obojene
gorinom. Mi obnavljamo dijalog. Treba da joj govorim o mojim planovima, ona hoe da odmah zna
za koju Zemlju raunam da se veem. Priam joj jedan deo o mojoj poseti Felisu iaru koji je stvorio
Zemlju II i pokuavam da joj objasnim koliko me uasava taj mali spokojan ivot usred jednog
organizovanog sveta. Za mene je sve postalo suvie usko, ak i san u srazmeri neke planete.
"Meutim, ako ti Felise hoe, za tebe ovde ima mnogo posla: moe nam zatrebati za istraivanje
Galaksije."
Baltazar nam se pridruuje; njegov glas mi greje duu. Okreem se da bih ga video: blista od
oduevljenja. Stari Baltazar, moj otac! On prstima prelazi preko svog ela; da li taj pokret izdaje
malu stidljivost?
"Ordinatorova smrt uzburkala je na svet, ali nije promenila politiki poredak; mistiari su i dalje
najbrojniji, izgleda da se masa vernika ak poveava, toliko je velika zbrka meu ljudima. Teko je
abdicirati od danas do sutra i odbaciti skoro dve stotine godina navika."
"A ta oni ine da bi ih zamenili?"
"Nita. Oni naroito pokuavaju da preurede mree optenja koje su sve prolazile preko centra
ordinatora. Sve dok oni ne uspeju, mi emo imati slobodno polje rada. Zatim, borba e biti otra;
meutim, mi emo se tui meusobno, izmeu nas ljudskih bia. To je razlog naih susreta sa
vanzemaljskim biima. Veliki broj besmrtnika hoe da se nastani u Galaksiji, dogovorno s narodima
koji u njoj ve stanuju. Ne nedostaju slobodne planete da bi ljudska bia mogla u njima da razvijaju
svoje pionirske talente. Prema onom to znamo, ovek je mlada vrsta, obdarena pokretljivou za
koju ljudi Goa vie ne znaju. Zbog te osobine ih trae."
"Ali ti, Baltazare?"
"Mene interesuje Zemlja. Tamo treba raditi sve od poetka. Mi smo se suvie oslanjali na
ordinatora i na njegove sposobnosti; to gomilanje podataka dovelo je kod ljudskih bia do izvesne
lenjosti misli. Mi emo ubudue usmeriti nae napore na prosveivanje. Svaki ovek moe sakupiti
veliki broj znaajnih podataka, i ako je obdaren besmrtnou, intenzivno korienje tih podataka,

dugo razmiljanje odvee ga do nivoa znanja kom nijedan ordinator nikad nee imati pristup. Od tog
nadoveka rodie se najzad skladna civilizacija."
"ta nameravate da radite sa mistiarima?"
"Zasad im preputamo mo, mi emo nastupiti samo ako oni pokuaju da stvore svetskog
ordinatora. Mi emo jednostavno otvoriti kole, za decu, za omladinu, za starce. Ubudue
posvetiemo se nastavi i ja mislim da e odsad pa kroz nekoliko generacija biti manje od deset
procenata mistiara. Putovanja u prostor i nastava bie nae dve politike akcije."
Pitam Baltazara emu moje moi mogu da poslue u tom programu. On me gleda sa izvesnom
ozbiljnou, i uveren da me ne moe povrediti reima, ponovo poinje sa telepatskim dijalogom. Lisa
mu se pridruuje i ja hvatam njihove misli u kontrapunktu, neobinoj fugi:
"Tekoa u savlaivanju svemirskih letova. Drutvo Zemlje III oslobodilo je starog Felisa iara.
Sloeni su tehnoloki problemi koje postavlja nastanjivanje oveka na nedirnutoj planeti. Ti si dete
jedne civilizacije, ti jo mora posvetiti svoj ivot. Ljudi Goa takoe govore o izmeanosti sa
paralelenim univerzumima. Hou da ivim s tobom, da ti pomognem u fantastinom poduhvatu koji se
najavljuje. Voleti te sa Baltazarom, uiniti jedno delo od naeg ivota..."
Nemarno prekidam telepatsku osmozu. Ne mogu vie da podnosim ta sladunjava nagvadanja.
"Dosta, dosta! Molim vas, Lisa, Baltazare, ostavite me!"
Oni ute pognutih glava; jedan svetliji odsjaj ocrtava na nebu njihove siluete. Izgleda da se oko
nas igraju znatne sile. Ja gotovo oseam kretanje atomskih telaaca. U meni gamiu hiljade nepoznatih
misli, spontano dobijam nove pojmove o prostoru i o vremenu na koje ovek nikad nije pomiljao. Ja
postajem drugi, ja se oslobaam, ja se umnoavam. Kako da se veem za bilo koju planetu i bilo kom
paralelnom univerzumu? Ubudue mogu da biram i biram beskraj. Ja volim ljude, volim da ivim s
njima, razgovaram, igram, pijem, da volim sa njima; ja volim njihova dela, njihove nekontrolisane
polete, besmisleni izazov koji upuuju u univerzumu elei da opstanu. Ali ja ne volim njihova
ukropljena drutva. Nema jedinstvene sudbine, proverio sam vrednost triju razliitih drutava i sva
su mi pruila poraavajuu sliku samouguivanja. Ma kakve bile formule izabranih vlada, one uvek
organizuju oteenje linosti. Ako je re o guenju elja jo od detinjstva, o ubijanju dela uobrazilje,
o stvaralakoj strani koju nosi u sebi ili o pruanju komadia sna, cilj jednog drutva uvek je
otuivanje oveka. Meutim, taj nasledni bi, roen iz smisla za opstanak u tekim uslovima prirode,
spontanim smislom da se odrekne dela svoje najblie slobode u korist sigurnosti da e preiveti
postala je nitavna. Tehnoloka sredstva stavljena oveku na raspolaganje sad ga mogu zauvek
osloboditi svih prinudnih dunosti, nametnutih od osnovnih potreba, nije mu potrebno da se udrui s
drugima da bi se branio, da bi lovio, sejao, on je slobodan. Onda, zato se podvrgava zakonima
drutva? Zato to podnosi prinudni sistem porodinog vaspitanja, zato to ne uspeva da se spase
plemenske sredine; on je vrsta kolektivne nesvesnosti.
Baltazar stidljivo poinje da govori u korist jednog sveta ije je raanje video. Objanjava da su
se na Zemlji III besmrtnici uvek zanosili individualnou, naroito u Evropi. Njihovo delovanje je
logino; nikakvo filozofsko naelo, nikakva vladina odluka nikad nije u toku nekoliko godina nijednu
vrstu civilizacije promenila.
Ja to znam. Imam sree da umaknem tom sistemu. Ja nemam ni elju da se podvrgnem novim
pravilima igre, niti misao da pokuam da ih preokrenem posveujui moje napore iznalaenju naina
da pobegnem od drutva putem sna, putem umetnosti, u alkoholu ili drogi. Odjednom osetih ludu elju
da saznam zato ivim, vie se ne bojim, ja se mogu suoiti s nepoznatim.
Lisa smatra da je moje rasuivanje suvie pristrasno, suvie odseno i da je svaka sloboda
relativna. Ono to je vano, za nju, to je da se vee za stvarnost, za sadanjost; utiui na tu realnost

ona izraava svoje elje, da ona ponovo stvori svet. Tako, nije vie re o tome da me uvue u neki
brani sistem, niti Baltazara; na ivot je zasnovan na slobodnom izraavanju. Iz odnosa naih umova
raa se naa ljubavna zajednica. Bez tog ne bi bilo ljubavi.
Baltazar dodaje da mu nije namera da se rtvuje za neki politiki ideal u korist buduih pokolenja.
Da je on deo budueg pokolenja. Slobodna individua u krilu federacije; njegova budunost zavisi
samo od njega. On se postepeno oslobodio stega koje mu je jednostavnim troenjem vremena
nametnulo njegovo vaspitanje porodinog tipa; bezbrojni uticaji dali su nov oblik njegovoj linosti.
On misli da jedna individua ne moe sasvim da odbije uestvovanje u jednom drutvu, da se
postojanje ne moe zamisliti bez unapred utvrene strukture.
"Onda, zato ste zahtevali da unitim ordinatora, on je predstavljao strukturu ba vae Zemlje?"
"Ti to zna vrlo dobro, slobodni su samo svetovi bez bogova."
"Onda sam ja slobodan i pokuau da pronaem svet."
Oseam Lisin i Baltazarov telepatski pritisak; oni pokuavaju da me ubede preko dijaloga. Oni bi
hteli da prihvatim da ljubav izmeu bia premauje sve pojmove iji sam smisao osporavao, da ne
zavisi od prinudnog sistema drutva. Ako je ona doprinela njegovom uvoenju, to je bilo iz
pogrenog shvatanja. Ljubav mora biti doivljena, ona izmie umovanju, to je pravi izraz ivotne
energije koji nas pokree. Ja volim Lisu, ja volim Baltazara, no ma kakva bila kakvoa tog oseanja
koje nas sjedinjuje, ja ne elim da me ono vezuje za neko odreeno drutvo.
"Voli Blesku umesto mene, Baltazare, ja se neu vratiti."
I otiao sam na Zemlju II da vidim kako je Felis iar stvorio svoj svet.
Sudei po poloaju sunca, sad je oko jedanaest asova pre podne. Posmatram netremice na plai
vodoravnu liniju grebena pene na talasu. Ugao mog gledanja ve vie minuta nije se promenio ni za
jedan podeok, kao da sam pridavao krajnju vanost gledanju kretanja vode po pesku na jednom tano
odreenom mestu plae. Nepokretan, primeujem ivot na nekoliko etvornih centimetara koje
obuhvata polje moje vizije, ja vie ne oseam moje telo. Imam utisak da sam prazan, kao uvek kad
prelazim dimenziju Sigma. Nikakva misao ne dodiruje moj mozak, ja ak ne ujem bubnjanje moje
krvi u uima. Hteo bih da viem da probijem i taj ir tiine u kojoj se kreem. Ne mogu da se miem.
Eh, osetiti na trenutak ono gaenje koje prati moje putovanje kroz paralelne univerzume! Jedan
talas malo jai od ostalih dodirnu palac na mojoj desnoj nozi ne prekidajui moju obamrlost. Poev
od tog toliko tananog oseanja mogu da zamislim moje telo, da ga nacrtam u prostoru, kad sam
materijalizovao njegove konture, ispunio sam ga mesom, nacrtao mreu mojih ivaca, mojih vena i
arterija, stavio moju utrobu, ja postojim. Lako mi je zbilja da nastanem kad to zaelim.
Diem se, okreem lea plai i odluno kreem u pravcu pustinje. Ona tano lii na pustinju iz
mojih uspomena. Osetih glad oko etiri asa popodne, kad sam ve bio preao trideset kilometara;
uasnu glad, ako je suditi prema kranju moje utrobe. Moram nai nekog gutera. Zato se pozivati na
navike? Ja sam slobodan i lako mogu stvoriti neku zmiju sa sisaljkama sa ogrlicom od perja i da se
hranim njenim izmetom. Ja sam ak sposoban da se vie ne ishranjujem, da ivim od vazduha,
vremena, da naem energetske izvore jednostavnom udisajnom razmenom, metabolizirajui ugljene
hidrate, na primer, poev od ugljenika. Ubudue mogu da ivim i u bilo kojoj sredini zemaljskog
modela. Sigurno u nauiti i da se kreem po tenom amonijaku, ili u praznom prostoru. Da li je na
mene u poslednjem trzaju moja mati maina prenela sve svoje znanje? Treba da strpljivo istraim moj
mozak.
Sedam na pesak pazei na put moje senke pri zalasku sunca. Zato sunce i zato pustinja? Iz kog
razloga nametnuh sebi taj dekor koji je stvorio jedan drugi iar?
Sutradan, odmah po buenju pijem malo one mutne vode koja se posle none rose kristalie u

levcima istopljenog peska. Pratim pogledom mali vrtlog ruiastog peska, koji stvara vetar. On se
polako rastura. Lake jutarnje izmaglice nestaju. Na vidiku sunce se iri kao ogromna ljubiasta masa.
Kakva razlika sa epohom kad sam prolazio ovim svetom, sa gubitkom pamenja: sa naivnim
gledanjem plaio sam se stvari, danas ih primam kroz filter mog pamenja.
Lagano milovanje rukom po mom trbuhu izaziva mi elju. Pojavljuju mi se lica i tela ena.
Njihova pojava je vrlo stabilna, potreban mi je mali duhovni napor da bi se ovaplotile. Ne govorei
nita, te make se rasplamuju i razdrauju me svojim rukama, svojim ustima, svojim dojkama.
Doputam im da me onaniu, dok ih ja ravnoduno milujem. Posle prve ejakulacije poleem na njih,
hvatam ih sa svih strana, do ludila. Ja sam neiscrpljiv, straan i preputam se dugim zadovoljstvima
ponavljanim sve do noi. Zatim zaspah.
U jednom vanredno snanom snu ponovo doiveh ljubavne igre sa Lisom. Ujutro otkrih njen le
pored sebe, pomean sa leevima ena od sino. On nije potpun: nedostaju stopala, ja ih dovravam
patrljcima privremeno; lice joj je na brzinu uoblieno, samo su otvorene oi jasne. Njene dojke i
njena bedra savreno su oformljeni, ostatak tela je bezoblian. Reklo bi se fotografija koja je
vremenom izbledela i delimino nagriena buom. Taj nalaz me uzrujava, inim da nestane
istovremeno sa ostalim enama. Tresem se od otrih jecaja. Bie potrebno da budem oprezan sa
mojim noima. U toku dana idem prema prevoju i neumorno hodam. Zapara. udi me to ne sreem
nijednog starosedeoca. Zar drugi iar nije bio zadovoljan svojim stvorenjima? Da li ih je lakomisleni
bog unitio posle nekoliko godina postojanja? Ili sam moda ja ubio tog dvojnika uvukavi se u
Zemlju I-bis i pokazavi mu se? Onda zato ova planeta jo postoji?
Sutradan uvee preoh preko prevoja da bih ugledao kule. Pustinja se u beskraj prua, poput sloja
neke rasute svetlosti koja se gubi u beskrajnom lelujanju. Daleko, gde je sunce zalo ne vidim sivu
izraslinu koju je obrazovalo sedam kula; nestanak tog prisnog prizora biva mi jasan. Ako sam unitio
drugog iara i ako ta planeta uvek postoji, nagaam da je nju stvorio neki trei iar.
Silazim vrlo blagom padinom koja vodi do okeana, traice izmaglice uvru se i odvru oko mene.
Uivam u lakom milovanju.
Uzalud se nadam pustinjskom jedrenjaku i neverovatnim lovcima koji stoje na kljunu i na velikom
jarbolu. Pored obale neobian grad kula je nestao. Sam sam, nepopravivo sam, na prvoj planeti koju
sam verovatno ja stvorio. teta to je nalik na Zemlju II. Da nije nedostajala uobrazilja?
Glad mi je postala prijatno drutvo, oseam je neprestano. U elji da se oslobodim uspomena koje
su pretrpale moj ivot, da se potpuno oslobodim moje prolosti, ubrzo stiem do potpunog raspleta.
Samo mi ova planeta smeta. Ona je vie gola i vie ogolela od svog modela, na njoj nisam naiao na
bilo kakav trag ivota, ni na povrini, ni u dubinama, to sam jutros proverio zagnjurivi se u okean.
Ovaj svet je beznadeno mrtav.
To mi nije vano; mogu ga urediti po mojoj volji. Ne odmah, moja nesvesnost je jo pod teretom
ivota, sve moje potisnute elje su u njemu, spremne da se oslobode. Ako budem pazio, bie dovoljna
jedna no da se ova pustinja pretvori u univerzum more. Treba da se lucidnost steena u svesti
proiri na moja snovidenja ivota. Sutra u moi da sam pronalazim svoje snove umesto da ih
primam. Kad budem ponovo imao nevinost deteta, oslobodivi se svih mojih oseajnih uspomena,
svih lanih saznanja, tad u moi da upotrebim moje stvaralake moi i uredim jedan univerzum po
vlastitoj zamisli.
Protekla je nedelja dana otkad sam postao svestan mojih stvarnih mogunosti. Mene je obradila
jedna maina poev od ljudskog semena; ona je od mene nainila prvog nadoveka, ponovljenog u
milijarde primeraka u milijardi paralelnih svetova, ona je sve Felise iare obdarila udesnim
mogunostima. Sluajno, ja sam prvi koji to primeuje. Potrebno je da se odmah znatno udaljim od

sveta ljudskih bia u kom su moja braa utopljena, da postanem toliko tajan i toliko moan da bi me
jednog dana neki drugi iar mogao prepoznati. Po svaku cenu moram izbei neki budui sukob koji bi
zaeo bratoubilaku borbu.
Vri se razbistravanje, postepeno povlaim talog moje prolosti, praznim uspomene. Jedna po
jedna odleu prnje civilizacije, svlaim navike, istim se od nervnih greva, perem se od uspomena.
Moju oseajnost istim od lanih oseaja, od lanih nenosti i preturajui malo po malo po mom
duhu, sloj po sloj, ja ponovo dolazim do nevinosti moje misli. Tu, iza tog udnog zida koji nazirem u
mojoj dubini, dodiruje moju podsvest. Vrtoglavica. U toj kasi lee olupine mojih snova. Uskoro u ih
ponovo nai, uskoro u ih, takoe, pustiti niz vodu.
Danas sam ponitio veliki deo pustinje. Na tom mestu se ocrtava jedna uplja planina, odvojena
od okeana uzanom trakom peska. Poinjem da istraujem padinu, moji koraci upadaju u rastresitu
zemlju, polako klizim u dno ambisa. Svea stena se znoji. Iznad mene je samo krug. Penjem se prema
povrini.
Najpre izvlaim brazdu u pesku, kanal u koji ulazi more. Protok vode se poveava, struja postaje
mlaz, zatim jarak, zatim potok, zatim slap. Ja se vrtim u vrtlogu, pijan od pene. Da li ja u vodi isto
tako dobro diem kao na vazduhu? Nije mi vie potrebno da diem.
Nekoliko asova kasnije ja jo plovim po vodama sa oseanjem da se sjedinjujem sa
neizmernou. Prvi put primeujem da mi moje telo smeta, da je beskorisno. U stvari, sutina koju ja
predstavljam moe poprimiti bilo koji oblik. Ja mogu isto tako da fiziki ne postojim. Gledam u moje
ruke, mlataram nogama po muljevitoj vodi. Pomisao da napustim telo stvara mi izvesnu setu; taj verni
ali krhki drug mi je toliko dugo dozvoljavao da eksploatiem moju senzualnost: ta u raditi da bih
milovao, da bih gledao, da bih sluao kako bih mogao mirisati novembarska jutra, probao mlada vina
ako nemam vie organe koji bi upravljali zadovoljstvo do mog mozga? Zgrabiu neposredno nasladu,
uivau u patnji ne patei. ivot u neposredno uivati bez bilo kakvog filtera. A kad budem zaeleo
pruiu sebi neko telo, ili u pozajmiti telo nekog drugog iara. Ako mi padne na pamet izabrau
svoje ivote; slobodno u odluiti o mojim kompromisima.
Uinih da moje telo nestane; ja mislim, ali vie ne postojim. Pre svega, pobei, zamisliti jedno
neobino bekstvo kroz niiju zemlju koja se nalazi izmeu dve dimenzija. Proistiti se od stvarnosti.
Otkrivam beskraj, volim da se komotno ispruim do njegovog tobonjeg kraja i da iz jednog u
drugi univerzum klizim a da nikad ne vidim kraj. Ja, ja sam samo desna spojka, moje raanje je moja
matina luka kuda mogu uvek da se vratim i da se sklonim, ako je strah prejak, jer, otkad sam
napustio organizam u kom sam ivotario, on me katkad obuzima. Ne znam za njegove granice, moje
potisnute vizije lebde oko mene, kao uznemirujue pojave. No ja jo neu da im popustim, usporavam
njihov ishod: kako da se odluim da ubijem draga bia, da muim ivotinje, da unakazujem nevine
devojke, da defloriem decu ak i ako znam da ti jednostavni inovi ne pogaaju postojanje svih
drugih primeraka mojih rtava na paralelnim univerzumima? Ja zauzdavam moje bolesne strahove.
Ali, takoe, ima udovinih snova koji me opsedaju i koje ne znam da zauzdam, sve orgije mate koje
se pruaju mojim bezgraninim moima. Njih stavljam u rezervu, oni e biti moje novo pamenje.
Kao lud bog, uskoro u se odati originalnim stvaranjima.
Sad sam zagospodario trajanjem. Vreme ne tee, ja trenutno postojim. Dovoljno je da se samo
odgurnem da bih ponovo skliznuo u talas; ja umem da plovim u venosti, ii uzvodno ili nizvodno po
struji, da se ne miem. Isto tako to se tie prostora, mogu se proiriti ili smanjiti do krajnosti, ja
takoe poznajem nain kako da istovremeno budem na vie mesta. Ja se usavravam.
Primetio sam da sam zaboravio govor i da se bogatstvo moje misli naglo povealo. Ubudue za
mene su svi pojmovi sinonimi, oni definiu celinu i pojedinost, oni se raaju, oni se povezuju,

pribliavam se prvobitnom haosu.

Potmulo treperenje kvazara: neto blie blistaju galaksije. Plamtee zvezde gube se u ponorima
antimaterije, planete sagorevaju oko sunaca pretvorenih u nove. Tamo okeani nitavila zapljuskuju
prerije prazninom, komete tonu u snopovima, meteori neujno klize, brzo usisani crnilom prostora.
Ovde neverovatna stvorenja puze po jezerima blata, cvee sa rogatim laticama povraa isekte-polen,
drvee postaje ivo i hoda uz pomo mlitavog korenja, minerali isputaju miriljave misli,
madrapore hiljadu metara visoke stvaraju tene muzike. Kroz taj fantastian ringipil energije i
materije gde se sve mea i gubi, gde su besmisleni zakoni oveanstva ismejani samom logikom
ivota, ja se irim, dobijam u moi, hranim se iz svemira. Sazrevam. Sve je moguno.
Zemljo, koliko si daleka, daleko od neba, daleko od vetra, od talasa! Koliko su oveji putovi
uzani! Ubudue teim da se ponaam sa svima. Ja sam njihov integralni deo i elim da uzmem na sebe
bezbrojne identitete.
Ja opaam unutranju mehaniku sveta, ja shvatam njen bitni poredak, ja sam njeno produenje.
Od poetnog doba, ovaj univerzum funkcionie automatski, bez misli za njegovo upravljanje. On
se uzalud vrti. Koji je neverovatan tvorac iz njega pobegao? Moda je on sam sebe stvorio, glupavo,
jednostavno iz efa da bi postojao. Bez ikakve metafizike. Iz tog izvlai zadovoljstvo to postoji. Ili
moda oekuje da e mu neka bit, neki od parazita koji su se nakalemili na njegov ivot, bilo ta, ak
i neki ovek, dati za pravo.
Stvoren sluajno u jednom idiotskom svetu ja, Felis iar, trebalo bi da mu dam moje jemstvo? Da
ne treba da organizujem svemir da bi imao nekog smisla? Nikad neu moi da sam prihvatim odraz
univerzuma. Bie potrebno toliko nadljudi da bi mi pomogli na tom strahovitom poslu, vie no
milijarde drugih iara koji ivotare na paralelnim zemljama, vie nego sveukupnost ljudskih bia,
vie no skup vanzemaljskih bia i vie od svih stvorenja koja nastanjuju beskraj.
A zato bih ja hteo? Zato bih rtvovao svoju linost da bih pomogao toj besmislenoj tvorevini?
Ubudue oseam se slobodan, ja sam ovek-dete, nevin, nedirnut, bez uspomena, bez veza.
Odrekao sam se mog oca, ubio moju mater, pobegao sam sa vie Zemalja, ja sam ukinuo svet. Sam u
nedrima nitavila, moi u najzad da zamislim Moj svemir.
Upomo!