Marko R.

Anti
Isidor.dikas@gmail.com
SOLONOVA, HORACIJEVA I PAVLOVIEVA ODBRANA GRADA1
SAETAK: U radu se istrauju dodirne take dvojice antikih pesnika i Miodraga Pavlovia, prvenstveno na
tematsko-motivskom i idejnom nivou, u njihovom razumevanju grada i oveka, te se na osnovu povuenih
paralela pokukuava ustanoviti jedna neprekinuta nit humanistikog naina miljenja koja se protee od antike
do naih dana, sagledana kao odgovor na simptome opadanja humanosti i globalnog regresa grada u haos usled
borbi za mo i opte desakralizacije ivota. Ispitivanja su vrena na sauvanim Solonovim pesmama okupljenim
u Antologoji stare lirike Grke Kolomana Raca (prvo izdanje 1921.), Horacijevih Celokupnih dela (2005) i
Pavlovieve zbirke Odbrana naeg grada (1989). Traga se za optim vrednostima koje oveka kao takvog
definiu, te za uporitem koje bi omoguilo konstituisanje izvesnog utopijskog poretka. Kroz stihove
autoreferencijalnog tipa sagledano je i poimanje pesnika kod trojice navedenih stvaralaca koje predstavlja
neprekinutu liniju entuzijastikog tipa pevanja.
Kljune rei: grad, kosmos, sakralno, ovek, mit, pesnik.

Sedeo sam na obali

Pecajui, s neplodnom ravnicom za leima
Hou li bar svoje zemlje dovesti u red?
Pusta zemlja
U mitsko vreme svog zainjanja, grad je po pravilu bivao metafiziki utemeljen, njegovom je
ustanovljavanju prethodilo odreeno otkrovenje, izvesno znamenje koje je potvrivalo boju
saglasnost sa ovekovom namerom njegovog podizanja. Drugaije reeno, svaki grad
predstavljao je svetu taku u kojoj se otelotvorio boanski naum. Poput Tebe koju je Kadmo
osnovao, posluavi Delfe, na mestu na kome se sveta krava zaustavila, ili Rima, podignutog
na Palatinu nad kojim se ukazao znak u vidu jata kraguja. ivotni prostor je sakralizovani
prostor u kome se ostvaruje kontakt izmeu boanske i humane sfere. I ne samo to: samo je
ovakav prostor, boanski zasnovan i opasan zidinama, Kosmos van koga se protee
nepregledno prostranstvo Haosa. Treba se setiti da je za Grke svet bio pozicioniran unutar
granica Sredozemnog basena, od Heraklovih stubova do Helesponta, van koga se prostiralo
nepoznato, svet nekulture i divljatva. Da bi se ivelo u svetu, valja ga osnovati, a ni jedan
svet ne moe se roditi u haosu i relativnosti profanog prostora. Otkrie ili projekcija stalne
take Centra odgovara Stvaranju Sveta (Elijade 2003: 76). Dakle, zasnivanje ivotnog
prostora ponavlja kosmogoniju, ono je ponovno nadvladavanje Haosa. Kroz ovaj imitativni
proces ima se zasnovati praksa u venom i nepromenljivom boanskom principu kosmizacije,
koji proima svaku poru na ovaj nain centrirane zajednice. Smestiti se na jednom mestu,
pie neto dalje Elijade, organizovati ga, nastaniti to znai izvesti niz inova koji
pretpostavljaju jedan egzistencijalni izbor: izbor Univerzuma, do koga se dolazi stvarajui ga
(Elijade 2003: 85). Makrokosmos se ogleda u mikrokosmosu, omoguavajui tako neprestano
1 Rad je nastao u okviru seminara Grko-rimske pesnike veze u kontekstu modernog svetskog
pesnitva na prvoj godini doktorskih studija pod mentorstvom prof. dr Nikole Strajnia.

prodiranje boanskog u profanu stvarnost kroz ljudske inove, ija je zakonomernost kodirana
u mitu. U mitosu svaki in nalazi legitimnost i svoj puni smisao. Sa ovog aspekta izgradnja
stanita predstavlja svetu radnju par excellance.
Grad je danas bolestan, drutvo takoe, i reklo bi se da pate od iste boljke (Blankar
2003: 5). Ovim reima zapoinje svoju knjigu o istoriji grada Pol Blankar. Meutim, da li je
to zaista tako? Odnosno, da li je navedena reenica u potpunosti tana? Da li su grad i drutvo
podlegli bolesti tek u moderno doba, ili je moda re o starom, pa i uroenom oboljenju, samo
kasno dijagnostikovanom? I moe li grad biti zdrav ako je ono to grad sainjava - sami
njegovi itelji - obolelo? A ako je ovek bolestan, kakva je to boljka, i kada ga je zarazila, i
kako je prerasla u pravu pandemiju?
Analizirajui paleolitsku i neolitsku kulturu, tj. nain ivota prvih organizovanih
drutvenih zajednica, i dovodei u vezu nastanak urbane sredine sa proimanjem nomadske,
lovake paleolitske i sedelake, zemljoradnike neolitske kulture, te traei uzrok i poreklo
onoj centralizujuoj sili olienoj u vladaru, Mamford pie sledee: U meuvremenu se,
meutim, loveva korisna uloga na alost iskvarila sadistikom poudom za vlau. Budui
da nije mogao da rauna da e mu zajednica dobrovoljno povlaivati, ovaj se lovaki kralj
poeo razmetati samohvalom (Mamford 2006: 23). I eto ovekove bolesti ve u
predistorijsko doba njegova uroena volja za mo! Neizdrivi poriv da se okolina podredi
sopstvenoj volji! Pa nije li Gilgame ve predstavljen kao despot, kao onaj ko ne puta
ljubavnicu njenom dragom/ni kerku silnoga njenom junaku (Gilgame 1991: 60)?
Legitimna istorija kao politika istorija istorija je ratovanja. A svaki rat je u svom krajnjem
ishoditu osvajaki rat, rat za posed i kontrolu, od Troje do dananjih humanitarnih
ratova. ovekova je bolest - bolest vlasti, ili kako je to svojevremeno jedan savremeni
moralista, u najboljem smislu te rei, preciznije definisao volja za imanjem: Privatno
posedovanje, dajui mu najiri pa i izvanmaterijalni znaaj volje za imanjem (svejedno da li
znaenja ili blaga, moi ili uspeha), oduzimajui mu, naravno, politikoideoloko tumaenje,
a ostavljajui jedino psiholoko, smatram upravo onim nesrenim istorijskim rukavcem kojim
je naa civilizacija otila do avola (Peki 1993: 56). A im doemo do delovanja koje se
ostvaruje u drutvenom prostoru, do prakse direktno ili indirektno upuene na drugog,
zalazimo u polje etike. Kriza drutva, trvenja radi ove volje za imanjem, spremnost da se ego
pretpostavi interesu zajednice i pravima svakog lana ponaosob, manifestacije su pre svega
moralnih deformiteta proizalih iz iracionalne ideje o sopstvenoj superiornosti. Ahilejeva
srdba posledica je Agamemnonove samovolje, njegovog gaenja prava sebi jednakog,
njegovog, u biti, nepotovanja etikog kodeksa; Kreonotovo stradanje, sa jedne strane,

rezultat njegove tiranije i podreivanja zajednice linoj volji... O vanosti moralnog zakona u
konstituisanju drutvenih veza pisao je Kropotkin, teoretiui o anarhistikom ureenju, u ono
vreme revolucionarnih oduevljenja poetkom XX veka, pisao zapravo o zasnivanju drave
na fundusima etike, na oseanju zajednitva i empatiji. Pisao i Habermas u novije vreme
branei postulate rascepljenog pojma subjektivnosti od kritiko-umskih filozofija. A moralna
preispitivanja i isticanje vanosti etike ne samo u egzistenciji pojedinca, ve i u politikom
rukovoenju njom, uvek su indikator nedostatka onog to se istie, simptomi dubinske
drutvene krize.
Bolest drutva nuno je bolest grada, deformacije unutar oveka manifestuju se unutar
zidina. Svako vreme politikih i socijalnih previranja, svako vreme koje prepuni au, iznedri
svoju savest u neijem glasu zapitanom za sudbinu svog grada, svog sugraanina i, ispod
svega toga, za sudbinu oveka ija humanost poinje da se gubi u borbi za mo. Svi
pesnici, pie Pavlovi govore jednu re: ovek (Pavlovi 1958: 74). Tako je grki VII vek,
vek prelaska na robno-novanu razmenu i pretvaranja stare homerovske aristokratije u
plutokratiju, u kome je uveliko besnela ogorena klasna borba (uri 1968: 98), iznedrio
Hesioda koji e u tom optem rasulu uzdii ideju pravde i suprotstaviti je grabeu velikaa.
Atinsko esto stolee, za koje Mihailo uri kae da ne bi se ni malo preteralo ako bi se
reklo da je cela Atika u ono vreme kipela od nagomilanog nezadovoljstva i, tavie, da je u
njoj besneo tada pravi graanski rat (Isto: 182), dalo je jednog Solona, mudraca, politikog
radnika, moralistu i izvrsnog stihotvorca.
Rim, u vreme likvidiranja republike i uspostavljanja carevine, opte graanske
nesigurnosti i politikih zavera, te opadanja ideala stare rimske aristokratije i narastanja
dekadencije prodrle sa orijentalnim senzualizmom, gubitka moralnosti u ispraznom
hedonizmu, provocira Horacija da svoje Rimljane izloi neumoljivoj satiri i kroz nju predoi
sve deformitete vremena, a Vergilija nagoni da iz gradskog metea jednostavno pobegne u
utopijski svet svojih bukolika, dok moderno vreme, tako bogato ratnim pustoenjima, koja
kulminiraju u dva svetska rata, po pravilu daje angaovaniji vid umetnosti, kao to je onaj
avangardni zahtev za prevrednovanjem kompletne drutvene aksiologije. A da je re o
akutnim i, reklo bi se nereivim, pitanjima, jer je potreban Novi ovek, neki pekievski
Atlantianin, govori nam i posleratna literatura koja traga za istim odgovorima za kojima su
tragali jo stari.
Taj se humanistiki, sartrovski, angaman protee, dakle, od Hesioda preko Solona i
kasnije Pindara, te pesnika Avgustove obnove do XX veka i govori uvek isto o bolesti
ovekovoj koja se iri drutvom i od koje je trebalo leiti ga, bolesti moi koja nadjaava
svaku moralnost i prekorauje granice pravde o kojoj je jo Solon pevao: A mo monijeh

gradu je grob (Rac 1981: 51), a Miodrag Pavlovi, vie od dva i po milenijuma kasnije,
implicirajui etiku odgovornost ovekovu, dopevao pitanjem: Ko to sme da uzme/
apokalipsu/ u svoje ruke (Pavlovi 1989: 49).
Sa druge strane, grad je prisutan u knjievnosti od samih njenih poetaka, tj. od
najstarijeg poznatog nam sauvanog spisa od Gilgamea da bi se ta prisutnost protezala
preko Homera, grkih liriara Tirteja, Solona, Pindara, rimljana Vergilija i Horacija,
velikog barda Pariza Bodlera pa do same nae savremenosti, T. S. Eliota, Bena,
Crnjanskog, Pope, Pavlovia ili Novice Tadia. I jasna je putanja njegovog razvoja i znaenja:
od sakralne celine, stanita bogova, ka sve veoj desakralizaciji, razomaijavanju, rekao bi
Adorno, da bi se dolo do modernog megalopolisa izgubljenih, upljih ljudi. Dok je antiki
grad", pie Mamford nalazei razloge ovoj profanizaciji "izrastao oko religioznog centra,
jezgro savremenog grada je uglavnom svetovno, to je posledica dominantnog poloaja
tehnike i ekonomije" (Mamford 2006: 560).
Kada se na samom poetku speva Gilgame karakterie kao onaj koji sagradio je zid
oko Uruka, gde je funkcija zida odrediti posveene granice temenosa i zatvoriti pristup zlim
dusima vie nego neprijateljski raspoloenim ljudima (Isto: 36-37), a zatim nam u dva
naredna stiha zapisiva fiksira pogled za uzdignuto svetilite na kome opstojava itav Uruk
[Visoko kao breg die se sveti hram/u utvrenom gradu (Gilgame 1991: 59)] predoava
nam se upravo ta sutinska veza izmeu zemaljske i nebeske ravni. Bez hrama i oltara, kao
take u kojoj se zemaljsko i nebesko dodiruju, i centra iz koga se dati prostor kosmonizuje, ne
bi bilo mogue ni postojanje Uruka. Istinski temelj grada je na nebu, a ne na zemlji. Tako
fundirani Grad-Kosmos, sa simbolikom zidina koje ga zatvaraju, predstavlja nedodirljivu
sakralnu celinu. Obitavati u gradu isto je to i obitavati u blizini bogova. A slikom ritualnog
zasnivanja grada, postavljanja axis mundi otvara se i zbirka Miodraga Pavlovia Odbrana
naeg grada: Kamen po kamen/ Stena po stena/ Ovde su vrata/ Za sunce/ tamo put/ u
podzemna prsa/ svetilitu/ pravimo mesta (Pavlovi 1989: 3).
Pavlovieva zbirka, odnosno izbor pesama, je tako koncipirana da deset ciklusa od
kojih je sainjena slede vremensku ravan koja se protee od nastanka grada, to je i naziv
prvog, do nestanka grada, odnosno apokalipse, kako se naziva poslednji ciklus, a izmeu njih,
u dijahronom poretku, slede ciklusi pesama okupljenih oko tematike propasti velikih kultura
Grke i Vizantije, da bi naredna tri kruga pesama bila posveena razaranju srednjovekovne
Srbije i ratnom razaranju Beograda, pa tako strukturisana Pavlovieva knjiga pesama ini
svojevrsnu eshatologiju. A zato je istorija ispunjena razaranjima i zato je apokalipsa
neminovni kraj, Pavlovi nam nedvosmisleno ukazuje u poslednjim stihovima navedene
poetne pesme: Stojimo bilo gde/ Svako spreman da stukne/ pred svetim/a mrzi brat na

brata (Pavlovi 1989: 3). Dakle, temeljni razlog ovakvog koncepta zbirke i Pavlovieve
vizije istorije, odnosno njihov tok prema kataklizmi dat nam je ve u prvoj pesmi, i to stihom
koji je i grafiki naglaen odvojenou od ostalih stihova, a to je ljudska razjedinjenost,
meusobna mrnja koja prei zasnivanje jednog slonog kolektiva. Razlog traginoj sudbini
oveanstva nalazi Pavlovi ve u mitsko doba osnivanja, na samom poetku vremena. A u
mitu e potraiti uzrok svom zlom vremenu i jedan antiki pesnik. Sedma Horacijeva epoda
zavrava stihovima: Tako je: gorka sudba goni Rimljane/ - Kao i zloin bratovog
ubistva/Otkad pade krv nevinog Rema na zemlju /To prokletstvo za njegove potomke
(Horacije 2005a: 226).
Razlog nesrenoj sudbini svog naroda, ili u Pavlovievom sluaju sudbini itavog
ljudskog roda, i jedan i drugi pesnik nalaze u sukobu brae, u onom starozavetnom arhetipu
zavaenih Kaina i Avelja. Bez obzira na prostorno-vremensku lociranost Horacijeve pesme,
odnosno neodreenost Pavlovieve, obojica se kreu istim tragom i uzrok zlu nalaze u samom
oveku, u samoj njegovoj prirodi koja se otkriva kao (auto)destruktivna. A razlozi te
destruktivnosti lee u ljudskoj poronosti - u pohlepi, tatini i udnji za vlau, u onoj volji za
imanjem koja sankcionie svaku etiku normu, jer je usmerna ka pragmatinom, dakle
spoljanjem cilju. Ciklus Grad, pozicioniran nakon beogradskih ciklusa, i uz njemu
sledujui Opti ivot, prua nam globalnu panoramu savremenog grada, i u kratkim
potezima pesnike minijature predoava jednu distopijsku sliku urbane sredine, sa hiljadu
kraa/milion lopova (Pavlovi 1989: 75), pod tiranskom upravom vlasti, koja mora da se
potuje.../ ...ili e ulice/zalutati u korov/i vodovod e da presui (Isto: 76), sa svojim
skitnicama to po kantama za ubre/riju (Isto: 79) i svojim prosijacima to stoje/na
ulazima crkve (Isto: 81). A da su ljudska pohlepa i tenja ka vlasti iskonski problemi, i
manifestacije ovekove neumerenosti, koji onemoguuju uspostavljanje jednog harmoninog
socijalnog poretka, a ta harmonija nije nita drugo do savren odnos izmeu zahteva zajednice
i potreba pojedinca, pokazuje nam jo Solonov primer, iji stihovi, pisani dve i po hiljade
godina pre Pavlovievog roenja tematizuju isti problem. Jer ono to je na njemu bilo da
izvri je upravo postavljanje granica samovolji aristokratije i ponovna, pravedna, raspodela
zemlje i politike moi. Ali, tenji za bogatstvom nema u ljudi granice stalne;/ Ima l nas
blaga tkogod gomilu najveu sad/udnjom ga dvostrukom udi (Rac 1981: 54). A Horacije,
nastavljajui etiku tendenciju grke elegije i branei satiru, a opravdavajui zapravo svoje
satirino delo, peva: Izaberite iz mase ma koga il boluje/ Od lakomosti ili gadne tatine
(Horacije 2005b: 29), da bi ova ogorena svest jednog stoiki rigoroznog moraliste
kulminirala i dobila opte razmere u satiri Svi ljudi su ludi: Koga nagriza opaka ambicija/

Ili srebroljublje, svaki koji ezne/Za raskoi ili sujeverje ga mui/Ili neka druga drutvena
bolest,/Priite ovamo blie dok dokazujem/Da ste svi ludi redom (Isto: 85).
Ludilom e drutveni haos imenovati i Pavlovi [Sto pljaki odjednom/darmar/ko je
to tako lud (Pavlovi 1989: 75)], bezumljem i neznanjem Solon [U okove ropske/silniku
zapadne puk, a sve s neznanja ba svog (Rac 1981: 49)], i na taj nain izraziti isto ono to i
Sokrat itav vek kasnije - da je znanje neophodan uslov vrline.
Dakle, ludilo, bezumlje i neznanje, iz njih proizala neumerenost i njen simptom
porok ono je od ega su i Solon i Horacije i Pavlovi, ali nikako samo oni, morali braniti
svoj grad, zapravo narod koji sam taj grad jeste. Nije to neprijatelj koji nadire na zidine grada,
ve neprijatelj koji ga iznutra nagriza, kao crv jabuku, i utom tee odbraniti ga, jer znai
braniti narod od njega samog. Nikada nee pasti na grad po Zeusovoj sudbi,/Blaeni bogovi
svi istog su miljenja tog;/ Palada njemu Atena, ki onoga svemonog oca,/Snani, krepki je
tit, rukam zakriljuje njeg,/Ali e plemstvo veliki grad da uniti samo,/ Bezumljem svladano
sve, ele si bogatstva ste (Isto), peva Solon, a ove rei kao da odjekuju kroz Horacija pet
vekova kasnije:Ne svlada Rim Germanija hrabra/ Sa svojom plavokosom omladinom/ Ni
Hanibal mrzak roditelkjima naim./Bezbona generacija proklete krvi,/Mi emo unititi Rim i
zveri/Ponovo e naselit njegovo zemljite (Horacije 2005a: 236). Na kraju krajeva, u tom
smeru tee i stih Miodraga Pavlovia, iako se njegova poezija kree irim, antropolokim
smerom, kao kritika oveka, pa njegova opomena prevazilazi, barem u odreenim
segmentima, nacionalne granice (mada univerzalnosti streme, kao opte istine izreene o
oveku, i pojedini stihovi Solona i Horacija): uvek ima neto tree/ jednostavno/ pravda
svakodnevlja/zajednika briga/edno izuzee/tvoja re neka mala/al dovoljna da ospori prevlast svetskih zala (Pavlovi 1989: 93).
Pavlovi nudi zakon srca, oseaj empatije i moralnu samosvest kao lek
prevladavanja drutvenog zla. Solon je, dravnika i dostojno, reenje video u zakonu, jer
bezakonja dra, najvema uniti grad (Rac 1981: 50). Uzidati pravedne zakone u same
temelje Atine, i tako postaviti tit meu sukobljenim stranama: Stadoh dre titi med
jednima i meu drugima/Nitko da nikomu zla initi ne bude jak (Isto: 51). I opet iza ovoga
ujemo Horacija, kao da dopevava misao Solonovu: Strah od nepravde stvorio je zakon,
priznaj,/Tumai li vremena i letopis sveta (Horacije 2005b: 26).
Zakon se tako pokazuje kljunim uslovom za kosmizaciju ivotnog prostora.
Racionalnom Solonu i hladnom i praktinom Horaciju, kada je jo odravao vezu sa svetim,
bio pohranjem u tradiciji i jo uvek predstavljao neto neprikosnoveno, i kada je Rim razvijao
svoje pravo utkivajui ga u temelje Evrope, zakon je i mogao izgledati spasonosno. Ali
Pavlovi peva u jedno drugaije vreme, kada su propisi u svesti graana izgubili svaku vezu

sa mitom i kada se njima slui da bi se zaodenuo zloin. Kao Pesniku, ne ostaje mu nita
drugo do da pokua da u oveku probudi atrofirala oseanja odgovornosti i brinosti.
Govorei o ideji drave kod Solona, Mihailo uri pie: Po Solonovom miljenju,
drava je najvanija i najobuhvatnija ljudska zajednica. Moda bi ak trebalo rei: jedina
prava zajednica. ... Po njegovim reima, osnovni zadatak drave je da okona graanski rat i
obezbedi red i mir meu ljudima (uri 1968: 192). A drava to postie kodifikovanjem
propisa. Ipak, ne sme se prevideti da Solon svoju Atinu naziva bojim gradom i da je
uveren da radi u duhu bojem (uri 1976: 63). Iako se o njegovom pojmu pravde govorilo
kao o rezultatu kauzalno-genetikog procesa etiko politike delatnosti u samom narodnom
organizmu (Isto: 64), ta je pravda ipak samo odsjaj vene kosmike Pravde koja je u rukama
samog Zevsa: Brzo dolazi kraj ljudskijem djelima zlim./Oko Zeusovo bdi nad svretkom
svake ba stvari (Rac 1981: 52).
Tako struktura polisa na kraju arhajske epohe jo uvek nalazi model u kosmikom
ustrojstvu, a priroda drutvenih veza pokuava slediti etos boanske pravde: Za svakoga istu
pravicu napisah (Isto: 56), kae Solon, kao to priroda poiva na istim i nepromenljivim
fizikim zakonima. Pesnik je inae tradicionalno shvatan kao neko kroz koga progovara bog,
pa se tako iza Solonovog zakonodavnog rada oituje, u stvari, re boja, na ije se jemstvo
pesnik izravno i poziva: Svjedoit moe to pred sudom vremena/Najvea mati olimpskijeh
bogova,/Najbolja, Zemlja crna (Isto: 55).
Mada su Rimljani vaili za bogobojaljiv, pa i sujeveran narod, te je ta i takva rimska
svest uslovila praktian, moglo bi se rei pravno ispravan odnos prema boanstvima
(Budimir-Flaar 1963: 28), oitovan kroz brojne kultove, Horaciju se pod tom maskom
bogobojaljivosti ipak ukazuje bezbona generacija ogrezla u primitivno praznoverje koja
sve dublje tone u dekandenciju i bezakonje. Svaki podmien sudija istrauje/ravo istinu
(Horacije 2005b: 74.), kae Horacije ukazujui na korumpiranost fundamentalnih dravnih
institucija, dok Mamford, govorei o strukturi rimskog grada i antitetinosti njegovog
oblika i sadraja, tj. estetskog bogatstva i etike mizerije pie: U rimskim gradovima,
posebno u samom Rimu... sadraj je esto bio ogavan, ponekad prava kaljuga ljudske niskosti
i poroka (Mamford 2006: 221). Mada izgradnja i sama struktura grada po tradiciji uvaju
svoje mitsko-ritualne osobenosti, one koje je sam Romul utemeljio povukavi brazdu oko
Palatina, stari etos gubi svoju snagu. Rim postaje gradom parazita i gradom bolesti (Isto
246). A u estoj pesmi tree knjige Horacijevih oda, naslovljenoj kao i dve jambske
Rimljanima i svakako ne bez satirinog karaktera, pesnik upozorava o posledicama ovakvog
blasfeminog ivota: Ispatae nevin, grehe predaka/Rimljanine, dok ne opravi hramove,/

Kapele bogova koje se rue/I kipove aave od crnog dima./Zato vlada to si bogovima
potinjen./Tu lei svaki tvoj poetak i uspeh (Horacije 2005a: 126).
Pavlovievo doba je ve izgubilo svaku vezu sa sakralnim. Na to nam ukazuje pesma
vrlo sugestivnog naziva Novi obred, koja nam predoava ceremoniju neeg to se sa
sahranom dovodi u vezu, ali sa njom nema dodirnih taaka jer se cilj nalazi u materijalnom, u
zahtevu "da se sahrana plati" (Pavlovi 1989: 83), a ne u upokojenju due, i koja svojim
naslovom, ali samo naslovom, kontrapunktira pesmi Stari obred, jer ritual i u njoj trpi
promenu znaenja, sekularizovan je i ispunjen novim vrednostima, pa se rtva nudi nekom
novom bogu/nalik na velike antene (Isto: 77). O potpunom udaljavanju od svega svetog i
posledicama tog procesa manifestovanih unutar drutvenog prostora govori i pesma
Poremeaj iz ciklusa Opti ivot koja zavrava poraavajuom konstatacijom da ni u
zaboravu se opstati ne moe/ osim na vrhunac moi/kad se sve brka sve izvre/i sa svih strana
vrlo preduzimljive sile/drutvenoj slozi i svetom pregnuu/ nanose nepopravljivu uvredu
(Isto: 90). Takav haotini svet, dalek od svega svetog i nedodirljivih vrednosti, kojim vlada
etika grabei i egoistinih interesa, trebalo je preurediti i od njega ponovo stvoriti za ivot
podoban kosmos. Zbog ovakvog stanja sveta Pavloviev Odisej prestaje da bude zalutali na
putu ka svojoj Itaki i postaje begunac koji trai spas od kopna koje mami u klopku, i zato ni
bogovi nee vie da se raaju (Isto: 27). inilo mi se u jednom trenutku da je Apokalipsa
trijumf profanosti (Pavlovi 2006: 16), napisae Pavlovi u nekoj vrsti rezimea svog
pesnikog stvaralatva. Nastajanju takvog, apokaliptinog sveta svedoi straar pred Atinom
nemoan da za svoj grad uini ita drugo do da svoje svedoanstvo sauva u reima kako bi
ga predao nekom jo nemutijem sutra (Pavlovi 1989: 25); takav svet, na koncu, oveku
ostavlja jo samo pesmu: da pevamo i da se sami sebe seamo,/drugi su nas zaboravili (Isto:
37).
Pa se postavlja pitanje kakav princip uzidati u taj svet, kakvo reenje ponuditi ne bi li,
ne samo jedan, partikularni grad, ve itav glob ponovo poprimio osobenosti jednog ureenog
i osmiljenog prostora, ne bi li ponovo iz haosa izrastao sve-mir kao na samom poetku
vremena? Koji je to kljuni element, na kome poiva itavo gradsko utvrenje, koji treba
menjati ne bi li se zidanica sauvala potonua u pesak? Nedvojbeno je mora se menjati sam
ovek, mora se pod uzde zlatne mere sapeti destruktivna snaga njegovih strasti, krepou
duha obuzdati nagone. Iako zastupnik stare grke vrline, bogatstva, slave i hrabrosti,
odlinosti u svakom vidu, Solon ovim vrednostima pretpostavlja moralnu krepost, zdravlje
duha neporemeenog neumerenou elja i tenji, a sa merom doi e i red, a gdje vlada red,
tu sve se pokazuje slono (Rac 1981: 50).

Ovo imanje mere, to zlatno pravilo grkog uma, provlai se kao lajtmotiv Horacijevim
pesnitvom. Ve se u numeriki prvoj satiri prve knjige, izlaui kritici zavist i nezadovoljstvo
svojom sudbinom, kae: Postoji mera/U stvarima i odreene granice./Van ovih granica ne
nae se pravo (Horacije 2005b: 12). A ovoj sleduje gotovo programska satira naslovljena
Glupaci ne mogu nai pravu meru koja se obruava na za ondanje vreme uobiajene
prodrljivost, rasipnitvo i pohotu, a stoiku skromnost, kao put ka mirnom i bezbrinom
ivotu istie i druga satira druge knjige koja i poinje stihovima pohvale umerenom ivljenju:
Kolika je vrlina, dobri ljudi,/iveti skromno (Isto: 74).
I primeri bi se mogli dalje reati. Ali ono to je podjednako vano, kao drugi momenat
misaone komponente Horacijevog pesnitva i kao drugi uslov opstanka Rima, jeste tema
prijateljstva koja se, kao i motiv umerenosti, protee njegovim pesnitvom. Jer samo imati
meru ne moe biti dovoljno za postizanje drutvene slonosti. Poto u ivotu mrnja i zloin
vlada (Isto: 23), neophodno je u sebi pronai snagu za oprotaj i mo saoseanja sa drugim,
pronai ljubav prema sugraaninu, koju ni jedan zakon ne moe da zajemi, i tek kroz nju
potvrditi svoju humanost, tek kroz nju potvrditi se kao ovek. elim da greimo u
prijateljstvu tako/ I da vrlina zabludi asno ime da./Kao to otac ne prezire decu zbog
mane,/Takav treba prema prijatelju biti (Isto), peva Horacije, ne bez uticaja stoikog uenja o
filantropiji. Pravu svojevrsnu pohvalu prijateljstvu predstavlja peta satira prve knjige pod
nazivom Putovanje u Brindizij. Ali zar izraz tog oseanja naklonosti prema sebi bliskom
nisu, barem jednim delom, i njegove carmina, kao one ispevane Vergiliju ili pojedine Meceni?
Ne poniu li one iz neto drugaijih namera nego one posveene Avgustu kroz iju se
prenaglaenu idealizaciju carske linosti oituje izvesna proraunatost, politiki potez
Horacijev? Ne zvui li iskreno onaj poziv na veselje upuen Vergiliju u dvanaestoj odi etvrte
knjige, i nije li upotreba rekvizita ekloge upravo u njoj svojevrsni oma pesnikovom
bukolskom delu? Na koncu, nisu li i epistole u kojima Horacije posveuje svoja moralisanja
i podsticaje ka vrlini skoro bez izuzetka mladim rimskim gospodiiima (alabali 1972: 9596), izraz brige za svoj grad i sugraane, iza koje se takoe oituje filija, a ne samo program
Avgustove obnove izvornog rimljanstva?
Dok imam zdravog razuma, ne bih nita/pretpostavio dragom prijatelju (Horacije
2005b: 37), kae nam Horacije. I upravo se ta sjedinjavajua sila prijateljstva, poimana kao
jedna od emanacija Erosa, ukazuje kao nuni uslov za izgradnju i trajanje jednog
harmoninog poretka, pa i vie od toga, za skretanje sa stranputica istorije ispunjenih
sveoptim ratom svih protiv svih. A ova crta Horacijevog pesnitva ovog autora pribliava
Miodragu Pavloviu ija poema, koja je svoj naziv dala itavoj zbirci, predstavlja pravu

ljubavnu pesmu, ili pesmu o ljubavi koja se kroz est njenih delova razvija izmeu lirskog
subjekta i grada, subjekta i njegovih znanih i neznanih, ali svakodnevnicom, vremenom i
prostorom povezanih sugraana. Pa pesnik i postavlja pitanje: Koga to volim zapravo, draga/
Tvoje rame, taj bok tog istog amca/ (...) Il poprene ulice u kvadratima ponavljanja
(Pavlovi 1989: 61-2)? Jer ivot dvoje ljudi je samo jedna raskrsnica i jedan znak u
vremenskom lavirintu opteg ivota pesnikovog Beograda. ena koja se javlja u ulozi
sagovornika lirskog subjekta je onaj eliotovski tip ene koji susreemo u stihovima pesama iz
Prufroka i drugih zapaanja, jedno ironiji podvrgnuto bie, simbol banalnosti i duhovne
jalovosti ogrezle u efemernost, ija se funkcija u drugom delu poeme, gde njen glas jedino i
ujemo, iscrpljuje u kontrapunktiranju i depatetizaciji emocionalno naglaenih rei kojima
pesnik plete hvalospev svom gradu. Taj grad ini svaka stvar i svako bie u njemu, od praine
na ulici pa do jo neroenih sugraana, povezanih mreom svakodnevnih uzajamnih pogleda,
rei, malih prijatnosti i sitnih pakosti, spletenih generacijskim prijateljstvima i nesuglasicama,
protegnutih izmeu prolosti predaka i budunosti potomaka. To su ljudi sa kojima
svakodnevno delimo, peva Pavlovi, sva etiri Empedoklova elementa/i ne samo njih/ (...)
nego i one dve hronike o kojima ti stalno govorim:/arhivu tragova u zaboravljenom snegu/i
rasadnik klica tempiranih da procvetaju sutra (Isto: 64). A da bi sutranjica oarenela
cvetovima treba uzeti u obzir potencijalnu dobronamernost/pragova koje nismo prekoraili
(Isto: 65), treba pokazati poverenje prema oveku i veru u samu ovenost, osetiti se delom
zajednice i pokazati spremnost na pratanje uinjenih greaka; treba nai ljubav, probuditi
Eros koji sve dri na okupu, kao to Empedoklova Filija sve sabira u harmoniju lopte, i kroz
nju u frivolnom nazreti bit, u efemernom pronai veno, jer sutina, tj. frivolnost to su
drogerije,/ (...) to je pekara, dobardan i nita posle toga./Frivolnost, to su i ova dva piva i
akalice,/i sve od dungle na asfaltu do smisla ivota,/ako nismo spremni da volimo (Isto:
63).
Ova spremnost da se svet sagleda u svetlu ljubavi svakoj sitnici daje odsjaj
sutastvenosti, nalazei joj jedinstveno i nezamenljivo mesto u totalitetu ivota, jer, kae
Pavlovi erotino naelo prvo ojaava nau individualnost, vraa nas ka sebi, a potom trai
da se usmerimo nekud izvan nas, u zajedniko, kolektivno, u pravcu proetosti boanskog i
ljudskog, profanog i posveenog (Pavlovi 1999: 15). A ispod ovih stihova kao da ujemo
rei apostola Pavla iz prve poslanice Korinanima: I ako imam prorotvo i znam sve tajne i
sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premjetam, a ljubavi nemam, nita sam
(Korinanima 13:2).

Prvim trima delovima poeme, posveenim pohvali Beograda, ije su ulice, kafane i
prodavnice, stanovi i itelji tih stanova opevani poneto sentimentalnim tonom neskrivene
ljubavi i u svojoj dijalokoj strukturi proaranim kolokvijalnim izrazima, kontrapunktiraju
naredna dva dela, iji povieni ozbiljnost i patos plaa etvrtog izraavaju traginu sudbinu
pesnikovog grada, ali i snagu da uprkos svemu, zahvaljujui svojim muevima, opstane,
dok peti deo neto smirenijim ritmom, uz obilje figura ponavljanja (anafora, paralelizama)
koje tu relativnu ritmiku smirenost pospeuju, i gotovo molitvenim tonom, svoje stihove
usmerava ka savrenstvu trenutka tiine i mira, ime se stvaraju uslovi za pesniku viziju
budunosti, zapravo viziju jedne utopijske sutranjice samog pesnikovog grada: Ja vidim
veliku luku sjaja/ Talas mirisne magle, brod napuklog zida/ja vidim luku sa ovoga zida/sa
ovog broda sa talasa ovog oka/luku gde e nas doekati nai dvojnici (Pavlovi 1989: 67).
Beskrajna nada zrai iz ovih stihova, nada u naputanje one civilizacione putanje koja
je jo Odiseja nagonila da se tako grevito dri morskog prostranstva, beskrajno Pavlovievo
poverenje u ovekovu ovenost. Jer ta nada u povratak harmonizujueg naela, u ponovno
buenje humanosti, nosi sobom i klju od nebeskih vrata, mogunost ponovnog nastanjivanja
u blizini bogova. A tu nadu i to poverenje ne moemo iitati iz ovih Horacijevih stihova:
Pitate li moda svi ili bolji deo:/ Kako da se reimo tekih muka?/Onda bi bio ovo najbolji
predlog:/Da idemo kuda god nas nose noge/Gde nas zove Not valma il estok afrik
(Horacije 2005a: 237). Horacije ne sniva o utopijskoj budunosti svog Rima i svojih
Rimljana, drutvena bolest mu se ini tako dubokom da je mogao zaeleti jo samo budunost
malobrojnih na Jupiterovim Rajskim ostrvima, daleko od Rima, gde Zlatni vek jo uvek traje,
neiskvaren gvoem stolea i odeljen okeanom od ostalog sveta, gde se, na kraju krajeva,
prestaje biti Rimljaninom, ali poinje biti ovekom. Svoju viziju Zlatnog veka ispevae i
Vergilije u IV eklogi, kada e postepeno, sa rastom proreenog deteta, nestajati i nesloge
meu ljudima. Iako u Titirovim reima u prvoj eklogi ujemo da je Rim izdigao nad
gradovima drugijem glavu (Vergilije 2004: 14), pa se u njima moe moda nazreti i politiki
potez Vergilijev, zahvalnost izreena Avgustu, Melibejeve rei im oponiraju nezadovoljstvom
to bezboni vojnik e njivu, to je obradih, imat (Isto: 17), pa reenu veliinu ne ostavljaju
bez senke. Vergilijev mir, njegova vizija bezbrinog ivota daleko je od pometnje jedne
metropole, u zvucima pastirske frule i zagrljaju prirode, van koje nije mogao niti doznati
drugdje, da blagih bogova ima (Isto: 15).
Koliko je ovo daleko od Pavlovievog koncepta. ovek tu nije kod kue, kae se za
oveka zastalog pred nesagledivou netaknutog. On je tu samo zato da bi izazvao tok
nesvakodnevnih oseanja (Pavlovi 1958: 23), ali se ovo ne sme suvie strogo shvatiti, jer
treba imati na umu jedan drugi pesnikov iskaz, da velike odaje u prostoru eterinih nebesa

spojene sa zalelujanim zemaljskim povrinama, imale su za mene, moda jo od detinjstva,

neto sakralno (Pavlovi 2006: 11). Oktave su plod ove oaranosti. Ipak, kod Pavlovia
moemo naii na ironizaciju pastoralnog koncepta ivota, tanije neiskvarenosti i
dobrodunosti stanovnika idilinih panjaka, poput u ovim stihovima iz pesme Poremeaj:
a i mirni seljak/ iz drevne pastorale/hoe da ue u razum koji vlada/na silu na preac/pa se
udavi usred vira (Pavlovi 1989: 89), dok nam hodoasnik, po povratku iz Konstantinovog
grada u dubrave nae zverima raskone, nedvosmisleno govori da u taj davni as kad
usamljen i sirot/prestonicom vaseljene hodih/ najblie lepoti sveta bejah (Isto: 33).
Pavloviev kosmos ipak je urbani kosmos, ovekom stvoreni i ljudima nastanjeni.
Iako se taj kosmos doima haotinim (contradictio in adjecto!) van njega ovek nije ovek, jer
nema prilike da od ljudi kao ovek bude potvren. Nema ljudske prirode koja je razdvojiva
od samog drutva (Fuko 2005: 405). Bez obzira to Pavlovieva zbirka, sagledana
dijhronijski kao istorija civilizacionih tokova, okonava u gorkoj ironiji apokalipse nakon
koje sve poinje ispoetka i kada poivee se dobro/na godinjem odmoru/pod zatitom
sindikata, i koja znai odlazak svih onih koji verovae/u hijerarhije/i koji su hteli
pravdu/kao aristokratsko naelo (Pavlovi 1989: 101), ni tu nije kraj, tanana svetlost postoji,
refleks velike nade da se taj kosmos sauva [Ja imam nade za ovaj grad (Isto: 67)], odnosno
mogunost alternativnog sudbinskog toka i otkolon od kataklizme, i tek je ona postavljena na
zaelje; svetlost koju jedan drugi modernista nije video, iako je znao kojim putem do nje
(kroz tri DA koja je rekao grom), kome je mata govorila da smo u aleji pacova/u kojoj su
mrtvaci izgubili svoje kosti (Eliot 1998: 57). Eliotova je zemlja neplodna, a njen kralj,
personifijacija stvaralakih potencija jalov! A Pavlovieva svetlost pesma je sama, pesma
oploena nadom, spasonosni kod venih humanistikih zakona bez kojih se temelj niti jednog
kolektiva ne moe odrati.
Ako pesma nosi nadu, i predstavlja iskorak iz zaaranog kruga samounitenja,
mogunost promene, postavlja se onda opet ono nebrojeno puta postavljano pitanje o ulozi
pesnika u drutvu. Svako je vreme dalo svoj odgovor. A jedan se Apolonov zatoenik na
samom pragu modernosti pitao: emu pesnici u oskudno vreme? Vreme neposredno nakon
Drugog svetskog rata u svakom pogledu moemo nazvati oskudnim, ali Pavlovi ne ponavlja
Helderlinovo pitanje, iako e poput njega pevati o naputenosti sveta od bogova. Umesto toga
njegovi stihovi kau: sii u taj rov/ dri svoju re/S olistalom granom/neko na tebe/ve pazi
(Pavlovi 1989: 17).
Pod ijom je to zatitom pesnik? Zato je njegova re tako vana da bi na njegov ivot
morao paziti neko? Ne govore li nam ovi stihovi staru priu o boanstvenosti pesnika, o
sutinskoj povezanosti pesnika i boga? O pesniku kao uvaru drevnih istina i ezoterinih

znanja? Kau da je Solon zadivio i pridobio narod svojom Salaminom upravo injenicom
da je pred njih kao pesnik istupio. A kroz pesnika, verovahu Stari, oglaava se boanstvo.
Njegova je re sve do sofista i kasnije Platona neprikosnovena. I stara otkrovenja, kao to je
ono Parmenidovo ili Empedoklovo stihovi su. Jo za grke pesnike VI veka p.n.e., pie
Fuko istiniti diskurs je bio (u strogom i vrednosnom smislu rei) diskurs koji je izazivao
potovanje i strah i kojem se moralo potiniti, jer je bio vladajui, diskurs koji je izgovaran uz
posebna prava i prema zahtevanom ritualu. To je bio diskurs koji je zagovarao pravdu i
svakom dodeljivao njegov deo. Diskurs koji u predskazivanju budunosti nije samo
najavljivao ta e se zbiti nego je doprinosio da se ona ostvari, diskurs koji je dovodio do
slaganja ljudi i tako se preplitao sa sudbinom (Fuko 2007: 12). Ne poima li Pavlovi
poetski diskurs na isti nain, kao govor iroko shvaenog angamana koji je dovodio
do slaganja ljudi i tako se preplitao sa sudbinom? I ta je ovaj istiniti diskurs ako ne sibilsko
mucanje Poezije? Pavlovi batini onaj arhaini koncept poezije baziran na pretpostavci veze
izmeu pesnika i neke nadnaravne sile, koji se od predpismenog doba, kada je pevanje bilo
nerazdvojivo od obreda i magije, preko Antike, srednjeg veka, renesanse i romantizma uspinje
ka naem vremenu, po kome je pesma plod veze izmeu zemlje i neba i otelotvorenje istine u
svetu privida. Takva pesma najneposrednije uestvuje u ivotu zajednice postavljajui
aksioloke temelje same njene egzistencije. Jer ono to je Solon izneo, kao i Tirtej pre njega,
jeste odreena etika, pohranjena u mitosu, i ire jedno odreeno shvatanje vrline, ideala
oveka, a jedan odreeni etos su i svi oni motivi pravde, jednakosti, ljubavi, mira i pratanja
rasuti po pesmama Miodraga Pavlovia, koji, pozicionirani negde u istoriji ili mitu, trenutak u
kom su izreeni vezuju za mladost vremena i sam iskon, ukazujui se tako kao veite,
arhetipske vrednosti i tenje koje nanovo isplivavaju sa svakim novim vremenom. Obrada
mitoloke i istorijske tematike tako predstavlja mogunost prepoznavanja egzistencije, koja
nije mogua izvan arhetipskih odrednica (Kordi 1976: 172-3). Pavlovieva poetska odiseja
kree se putem nalaenja solidnih, sakralnih vrednosti koje treba uzidati u savremenu, u
potpunosti desakralizovanu stvarnost. A povlaeni nosilac ovih vrednosti jeste mit. Mit
kodifikuje misao, uvruje moral, postavlja odreena pravila ponaanja i sankcionie
obrede (Meletinski: 40), a obred je bio i ostao radnja kojom budimo elemente, traimo
sadejstva viih i svetih sila u naim inovima koji treba da dovedu do obnove ivota
(Pavlovi 1999: 9). I otud je ova poezija trud da se ukupna ovekova realnost metafiziki
utemelji i pokuaj da se ponovo nae jedinstvo i izgubljeni raj, pa se pesnik tako ukazuje kao
glasnik, posrednik izmeu ljudi i bogova ija je uloga u nivelizaciji elemenata poremeenog
odnosa. Sa aspekta povezanosti pesnika i visinskih sfera interesantnom se pokazuje pesma

Dolazak, uvrtena u ciklus Grad, koja nam saetim i isto informativnim reenicama
predoava dolazak, na prvi pogled sasvim obinog, jednog oveka, ali kome izuzetnost daje
po tradiciji religiozna simbolika deskriptivnih elemenata kojima je predoen: Doao jedan
ovek/eljan rada/ hteo neku svetlost/ da uvede/u vrtove/i zabita mesta/lice mu sjajan slap/ a
re vrlo blaga (Pavlovi 1989: 84). Podudarnost sa Hristom je nametljiva, i moe znaiti
Pavloviev trud na reaktuelizaciji odreenih vrednosti iskonskog, ranog hrianstva, ali zar se
ne bi u ovim stihovima mogla iitati figura pesnika, i to pesnika obdarenog boanskim
atributima svetlosti, sjaja i blagosti, dakle figura oboenog pesnika? Svetlo(st) se kao kvalitet,
kao pozitivni princip prosvetljenja i spasa koji pesma sobom nosi javlja i u tekstu Nauite
pjesan [Branite se! nauite pesmu! ... neka vas nae svetlo kao srp svoje snoplje (Isto:
105)], to nas vraa tezi o sutinskoj i iskonskoj povezanosti pesnika i transcendentnosti, i
poimanju pesme kao ploda njihovog meusobnog optenja.
Drutvena angaovanost pesnika uzidana je u same temelje i Horacijeve poetike, ije
e geslo prodesse et delectare, preuzeto od Neoptolema (Flaar), gotovo dve hiljade godina
odreivati funkciju poezije. Glasove odnee sve ko sa korisnim pomea slatko (Horacije
1972: 84), kae Horacije. Mada je posredi zanatski koncept poezije, baziran na razumu
[Razum je osnovni uslov, to izvor je pisanja dobrog (Isto: 83) i neumornom tehnikom
usavravanju, a ne nadahnuu, kao proroka i tumaa bogova, zakonodavca i mudraca,
razumeva pesnika i Horacije: Jer mudrost je znailo nekad:/Zahteve opte od linih razluit,
boansko od ljudskog,/Spreiti prolazne veze i prava istaknuti braka,/zakoni da se u ploe
urezuju, gradovi diu./ (...) kroz pesmu se prorotva zbore,/ivotne pouke ak ona daje (Isto:
86).
Nije sluajnost to su ove osobenosti pesnikove linosti i zadaci stavljeni pred njega
skocentrisani u figurama Orfeja i Amfiona, primerima magijskih pesnika. Ovim postupkom
Horacije sopstvenu pesniku praksu fundira u mitu, odnosno pridruuje je pesnikoj liniji
koja od ovih polu-bogova vodi, ime se, implicitno, njegova moralno-didaktina pesma
ukazuje kao uvar svetih vrednosti na kojima Rim treba da poiva. A ovoj liniji pipada, iako
ga Horacije ne spominje, svakako i Solon, pesnik-zakonodavac iji pojam pravde, reeno je,
uzor nalazi u sudbinskoj pravdi koju deli Zevs.
Tako se pesnik razotkriva kao uvar svete rei i venih zakona, posrednik izmeu
boga i ljudi, prosvetljeni i nosilac svetla, ija je delatnost najneposrednije usmerena ka
kosmizaciji drutvenog prostora, ka utvrivanju svih onih etikih i socijalnih vrednosti koje
treba da ukau na put humanog progresa, tj. na put ovekovog oboenja, ija se krajnja
instanca nalazi u najire shvaenom pojmu dobra, shvaenom i kao cilj i kao sredstvo. Jer

individualna usmerenost na materijalno dobro vrlo esto dovodi do zanemarivanja naina na

koji se do njega dolazi. Utilitarizam se pokazuje kao stvar potpuno suprotna filozofiji i
ideologiji (Fuko 2005: 65), pie Fuko svodei drutvenu problematiku upravo na sukob
ekonomskih i politikih interesa u sveoptoj borbi za supremacijom. A da je, u biti, egoizam,
spremnost na podreivanje i kontrolu, drevni problem ukazuju nam kako Mamfordova
zapaanja o ljudskoj predistoriji, tako i itava plejada antikih pisaca koja se sa ovom boleu
borila ne bi li ouvala ivot zajednice, a ivotni prostor potedela regresije u haos ljudskih
nagona i strasti. Na koncu, to nam pokazuju i primeri Solona, Horacija i Miodraga Pavlovia,
koji, svako u svom vremenu, vojuju istu bitku protiv nepravde, iracionalnih hijerarhija,
poroka i drutvenog zla koji su ne samo pretnja njihovom vremenu i njihovim gradovima, ve
pretnja samom oveku, pretnja da se potre itava ona linija humanizma od Hesioda na
ovamo, to postnieanska filozofija uporno pokuava. Ali se treba zapitati: ta ostaje nakon
likvidacije svih normativnih vrednosti, ta ostaje nakon to ovek prestane biti primarnim
ciljem svekolike prakse i kakvu ivotnu stvarnost moe ponuditi jedan prostor lien
sjedinjavajue moi Erosa?
Literatura:
Blankar, Pol. 2003. Kroz istoriju grada do novog drutva. Beograd: Magna Agenda.
, . , . 1963. . :
.
, . 1968. . : .
uri, Milo. 1976. Istorija helenske etike. Beograd: BIGZ.
, . 2003. . / :
.
, . 1998. . : .
, . 2005. . : .
Fuko, Miel. 2007. Poredak diskursa. Loznica: Karpos.
Gilgame. 1991. Sarajevo: Veselin Maslea.
, . 1972. . : .
, . 2005. 1. :
.
, . 2005. 1. :
.
, . 1976. . : .
Mamford, Luis. 2006. Grad u istoriji. Beograd: Book & Marso.
Meletinski, Eleazar M. Bez godine. Poetika mita. Beograd: Nolit.
, . 1958. . : .
, . 1989. . :
.
, . 1999. . : .
, . 2006, .
. LIV, 2: 7-17.
Peki, Borislav. 1993. Vreme rei. Beograd: BIGZ-SKZ.

Rac, Koloman. 1981. Antologija stare lirike Grke. Split: Logos.

, . 1972. . : . .
: .
Vergilije Maron, Publije. 2004. Ekloge. Beograd.
Marko Anti
THE CITY DEFENCE OF SOLON, HORATIO AND PAVLOVI
Summary
The paper researches contacts between two antic poets and Miodrag Pavlovi, in first place on topicand motive-related and ideological contents, their understanding of city and human, and then tries, based on
these paralels, to establish one continuous line of the humanistic way of thinking, observed as an answer to
symptoms of decrease of humanity and global regress of city into chaos becouse of the struggle for achiving the
power and general desacralization of life. The analyses are performed on Solons saved poems assembled in
Koloman Racs Antology of old Greek lyriks, Horatios Complete works and Pavlovis book of poems The
defence of our city. Then, its searched for general values which define the human as itself, and so for certain
stronghold that makes possible constitution of some utopical order. Also, through the autoreferential verses, its
perceived the meaning of poets figure in the work of named artists, which represents a continuous way of
entusiastic singing.
Key words: city, cosmos, sacred, human, myth, poet.