You are on page 1of 866

TITO VIENJA I TUMAENJA

ZBORNIK RADOVA

INSTITUT ZA NOVIJU ISTORIJU SRBIJE


INSTITUTE FOR RECENT HISTORY OF SERBIA
ARHIV JUGOSLAVIJE
ARCHIVES OF YUGOSLAVIA
BIBLIOTEKA ZBORNICI RADOVA
Br. 8

Za izdavae
Dr Momilo Mitrovi
Miladin Miloevi, v. d. direktora

Redakcija
Dr Olga Manojlovi Pintar (glavna i odgovorna urednica)
Dr Mile Bjelajac
Dr Radmila Radi
Sekretari redakcije
Mr Sanja Petrovi Todosijevi
Sran Miloevi

ISBN
978-86-7005-097-6

Izdavanje ovog zbornika pomogli su:


Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije
Fondacija Friedrich Naumann
Fond za otvoreno drutvo, Srbija
Balkan Trust for the Democracy
Department for the International Development of the Great Britain
Bayerische Staatsministerium fur Wissenschaft, Forschung und Kunst

INSTITUT ZA NOVIJU ISTORIJU SRBIJE


ARHIV JUGOSLAVIJE

TITO VIENJA
I TUMAENJA
zbornik radova

Beograd, 2011.

Sadraj
PREDGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

I DEO

TITO, JUGOSLAVIJA I JUGOSLOVENI

Latinka Perovi, Josip Broz Tito: Razliite istorijske perspektive . . . . . . . 19


Drago Roksandi, Bratstvo i jedinstvo u politikom govoru
jugoslovenskih komunista 19191945. godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
Jovo Baki, Jugoslovenstvo Josipa Broza Tita:
Kontinuitet ili diskontinuitet? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
Milivoj Belin, Josip Broz Tito
i jugoslovenski federalizam (19631974) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58

SARADNICI/PROTIVNICI

Katrin Litar Tavar, Tito: Glavna linost, voa uz druge.


Ili kako dovesti u pitanje mit o imobilizmu za vreme socijalizma . . . . . . 89
Mira Radojevi, Jugoslovenska posleratna emigracija
i Josip Broz Tito. Naa re o sukobu sa IB-om, 19481949. . . . . . . . . . 101
Radmila Radi, Josip Broz Tito i patrijarsi
Srpske pravoslavne crkve (Gavrilo, Vikentije i German) . . . . . . . . . . . 117
Momilo Isi, Deset godina komunistikog raja.
Milo Moskovljevi o Titovim pogledima na ekonomsku politiku
(Dnevnike beleke 19491955. godine) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
Latinka Perovi, Dobrica osi o Josipu Brozu Titu.
Skica za istraivanje politikog i intelektualnog odnosa . . . . . . . . . . . 152
Goran Miloradovi, Ljudi na stratekim mestima.
Uzroci, posledice i smisao sukoba Josipa Broza Tita i Milovana ilasa
na Treem (vanrednom) plenumu CK SKJ 1954. godine . . . . . . . . . . . 199

ZAJEDNICE I IDENTITETI

Jan Pelikan, Pristup Titovog reima


Kosovu krajem pedesetih godina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Marijana Stamova, Albanska manjina u Titovoj Jugoslaviji
kao faktor u jugoslovensko-albanskim odnosima (19451953) . . . . . .
Boo Repe, Slovenci i Tito u prolosti i danas . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Husnija Kamberovi, Josip Broz Tito i nacionalni identitet
Muslimana u Bosni i Hercegovini dva vienja . . . . . . . . . . . . . . . . .
Novica Veljanovski, Titove dileme o AVNOJ-u i o ustavnom
ureenju Jugoslavije 19431946. godine.
Sa posebnim osvrtom na Republiku Makedoniju . . . . . . . . . . . . . . .
Branko Nadoveza, Uloga Josipa Broza Tita
u definisanju srpskog etnikog prostora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

PREDSTAVE SVAKODNEVICE

Igor Duda, Rijetki trenuci odmora. Tito i slobodno vrijeme . . . . . . . .


Slobodan Selini, Pogledi Josipa Broza na neke probleme
jugoslovenskog drutva ezdesetih godina 20. veka . . . . . . . . . . . . .
Ivana Dobrivojevi, Staro ne smije vie nikad da se vrati.
Tito i privredna politika FNRJ 19451955. godine . . . . . . . . . . . . . . .
Vera Gudac-Dodi, Izmeu javnog i privatnog:
Tito o svakodnevici ena u socijalizmu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dragomir Bondi, Titove titule.
Josip Broz i naune ustanove . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

II DEO

235

247
262
274
283

297

313

329

347

360

372

NAPUTANJE MARGINE: TITO I JUGOSLOVENSKA SPOLJNA POLITIKA

Tvrtko Jakovina, Titos Yugoslavia


as the Pivotal State of the Non-Aligned . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 389
Dragan Bogeti, Tito i nesvrstani. Iskuenja na putu stvaranja
asocijacije vanblokovskih drava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 405
Vladimir Petrovi, Havana 1979:
Labudova pesma Titove line diplomatije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 416

PERCEPCIJE JUGOSLAVIJE I TITA U HLADNORATOVSKOM SVETU

Ivan Lakovi, Vienje Tita u amerikim dokumentima 19511958. . . . . 437

Surjit Mansingh, Indian Perceptions


of Marshall President Josip Broz Tito: Yesterday and Today . . . . . . . . 448
Anatolij Anikejev, Sovjetsko-jugoslovenski sukob 1948. godine.
Loa volja Staljina ili svestan izbor Josipa Broza Tita.
Problem interpretacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 461
Ondrej Vojtjehovski, Aktiviranje jugoslovenskih
informbiroovaca u ehoslovakoj 1968. godine . . . . . . . . . . . . . . . . 466

OD OPTEG KA POJEDINANOM:
JUGOSLOVENSKA BILATERALNA POLITIKA

Milan Sovilj, Josip Broz Tito i ehoslovaka javnost


19451948. godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Petar Dragii, Tito i Austrijanci. Susreti Josipa Broza Tita
sa vodeim linostima austrijske politike 60-ih i 70-ih godina . . . . . . .
Saa Mii, Poseta Josipa Broza Tita Italiji 1971. godine . . . . . . . . . . .
Aleksandar ivoti, Jugoslavija i nastanak Izraela 19451948. . . . . . . .

III DEO

489

498
505
522

KULTURA SEANJA

Todor Kulji, Titoizam: tri perspektive . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 539


Miroslav Jovanovi, Tri Titove Jugoslavije: mona, napredna i zloinaka.
Tri kontekstualna okvira istoriografskih tumaenja
istorije socijalistike Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 552
Mitja Velikonja, The Past With a Future.
the Emancipatory Potential of Yugonostalgia . . . . . . . . . . . . . . . . . 562
Vjekoslav Perica, Herojstvo, muenitvo i karizma
u civilnoj religiji titoizma. Proturjeja izmeu Titovog kulta
i kulta narodnih heroja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 582

JOSIP BROZ I TITO U JAVNOM PROSTORU

Aleksandar Ignjatovi, Otvaranje i popularizacija.


Muzej 25. maj i transformacija prostora Dedinja . . . . . . . . . . . . . . . .
Ana Hofman, Druga Tita rodila je vila. kako se pevalo (o) Titu . . . . . .
Tanja Petrovi, Otac svih jugoslovenskih naroda i narodnosti.
(Re)interpretacije patrijarhalne figure J. B. Tita
u seanjima bivih Jugoslovena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Martin Pogaar, Osavremenjivanje mita marala Tita:
Digitalne sadanjosti ponitenih prolosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

601
615
626

639

REPREZENTACIJA I RETORIKA

Predrag J. Markovi, Titova komunikaciona strategija


kao politiki inilac . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Tatjana Petzer, Titos Archipelagos:
Liminal Spaces of the Third Path . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Radina Vueti, Izmeu avangarde i cenzure.
Tito i umetnost ezdesetih . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zoran Janjetovi, Tito i popularna kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nemanja Zvijer, Slika Josipa Broza Tita
u partizanskom ratnom spektaklu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dmitar Grigorov, Antititovske/antijugoslovenske karikature
u Bugarskoj (19481953). Sluaj Strljen . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

(DE)KONSTRUKCIJA HEROJSKOG NARATIVA

Aleksej Timofejev, Sovjetski uticaj i Josip Broz Tito


uoi izbijanja ustanka u Jugoslaviji 1941. godine . . . . . . . . . . . . . . . .
Nikita Bondarev, Titos Cult: Chronological Borders and Intensity . . . . .
Milan Terzi, Titov vojni i politiki uspon u drugom svetskom ratu . . . .
Kosta Nikoli, I posle Tita Tito. Odravanje
i ruenje Titovog kulta u Srbiji 19801990. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Mihajlo Basara, Titov kult u Jugoslovenskoj narodnoj armiji . . . . . . . .
Bojan Dimitrijevi, Jugoslovenska armija
oslonac Titovog kulta linosti u prvim posleratnim godinama . . . . . .
Ale Gabri, Titova podoba v slovenskih ubenikih . . . . . . . . . . . . . .
Dmitar Tasi, Josip Broz Tito
na stranicama Vojnoistorijskog glasnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ljubica Janeva, Linost Josipa Broza Tita
u savremenoj makedonskoj istoriografiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

655

670

684
707
718

731

741
750
755

760
779

797
819

830
842

O AUTORIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 848

Predgovor
Institut za noviju istoriju Srbije je, u saradnji sa Arhivom Jugoslavije i Sdost
Institutom iz Regenzburga, u maju 2010. godine u Beogradu organizovao
meunarodni nauni skup pod nazivom TITO: vienja i tumaenja.1 Tokom
tri dana vie od sedamdeset uesnika iz petnaest zemalja (Bosne i Hercegovine,
Bugaske, Crne Gore, eke, Francuske, Hrvatske, Indije, Makedonije, Nemake,
Rusije, SAD-a, Slovenije, Srbije, vajcarske, Velike Britanije) je izlagalo svoja
istraivanja i zakljuke i polemisalo o razliitim aspektima politike i ideoloke
delatnosti Josipa Broza Tita, kao i o brojnim interpretacijama Tita kao simbola
koji je korien u procesima (de)konstrukcije jugoslovenkog drutva.
Bio je to prvi pokuaj okupljanja akademske i ire drutvene zajednice kroz
razgovor o delatnosti sloene politike i istorijske linosti kakva je bio Josip
Broz Tito. Skup je bio podeljen u etiri panela, koji su segmentirani na ue
programske celine: Josip Broz i Tito u javnom prostoru; Naputanje margine:
jugoslovenska spoljna politika i Josip Broz Tito; Tito, Jugoslavija i Jugosloveni:
unutranjopolitiki i kulturni kontekst; Kultura seanja. Organizatori su poli od
stava da se o Josipu Brozu Titu moe govoriti kao o jednoj od kljunih politikih
linosti iz vremena hladnog rata, ali i kao o intrigantnom fenomenu snano
prisutnom u javnom polju posle pada Berlinskog zida. Sloena politika figura
je dobila snagu kompleksnog simbola koji je, meutim, najee simlifikovan i
jednostrano prezentovan. Veliki broj publicistikih radova stvarao je uproenu
sliku prolosti Jugoslavije, koja je unosila dodatne tekoe pri definisanju siste
ma vrednosti u sadanjosti. Od nekritine glorifikacije do brutalne banalizacije
i satanizacije, Tito je bio predmet brojnih pokuaja (zlo)upotrebe prolosti.
Skup TITO: vienja i tumaenja je postavio brojna pitanja i otvorio razliite
aspekte i uglove posmatranja jugoslovenske istorije, kao i procesa izgradnje
postjugoslovenskih drutava. Najveim delom, konferencija je obuhvatila isto
riare iz regiona zapadnog Balkana, ali i brojne istraivae humanistikih nauka
(sociologe, istoriare umetnosti, istoriare arhitekture, antropologe i etnologe)
koji se bave analizama studija Jugoslavije i socijalizma. Na taj nain uspostavljen
je dijalog o kljunim problemima istorije, kao i nekim jo uvek neprijatnim
pitanjima koja se tiu sadanjosti u regionu zapadnog Balkana.
Zbornik koji se nalazi pred itaocima prezentuje veinu radova koji su prijavljeni
i predstavljeni na skupu. Brojne diskusije koje su voene na panelima skupa
TITO: vienja i tumaenja, zbog velikog obima, nisu mogle biti uvrtene u
zbornik, ali su izlaganja uesnika znaajno proirena i problemski obogaena.

Zbornik je deo projekta broj 47019 Ministarstva za prosvetu i nauku vlade Republike Srbije.

Predgovor

Radovi su meunarodno recenzirani i tematski struktutirani, te su kao takvi


pruili materijal za kreiranje tematskog zbornika Tito vienja i tumaenja.
Redakcija zbornika je reila da kao moderator foruma otvori prostor za sve
ponuene interpretacije i da itaoce u potpunosti upozna sa razliitim stavovima
i premisama na kojima su zasnovani zakljuci autora. Stoga su predstavljeni i
oni radovi o kojima (i sa kojima) je voena duga polemika. Iako svesni injenice
da je dijalog kljuni element konstituisanja tolerantnog drutva, lanovi re
dakcije istovremeno smatraju da je uspostavljanje dijaloga na odreenoj ravni
nemogue. Odluku da predstave i one tekstove ije stavove i zakljuke ne dele,
lanovi redakcije su doneli uvereni da upravo objavljivanje svih tekstova koji
su proli recenzije zborniku daje vrednost izvora za razumevanje vremena u
kome je dijalog uspostavljen. Razliita vienja i tumaenja su zapravo odslikala
savremenu istoriografiju, ali i dominanantni ideoloki obrazac utemeljen u
teorijama totalitarizma.
Znatan deo radova ukljuenih u zbornik analizira Tita kao mesto seanja i
konstitutivni element kulture seanja. Istraivai politike istorije interesovanje
su primarno usmerili na vreme njegove politike zrelosti i ugleda, odnosno na
teme koje se tiu njegove spoljnopolitike afirmacije kroz pokret nesvrstavanja.
Istoriari drutva su analizirali kompleksan odnos zajednice i centralne linosti,
javnog i privatnog, dok posebno intrigantnu celinu ine radovi koji kroz odnos
Josipa Broza Tita sa manje ili vie bliskim saradnicima i protivnicima otkrivaju
dublje drutvene, ideoloke i kulturne probleme. Zbornik koji se nalazi pred
itaocima ne zatvara pitanja i ne daje konane odgovore, ve otvara prostor za
nastavak dijaloga.

Redakcija zbornika izraava zahvalnost lanovima Programskog saveta skupa


TITO: vienja i tumaenja (prof. dr Boo Repe, dr Catherine Lutard Tavard,
dr Dragan Bogeti, dr Igor Graovac, prof. dr Konstantin Vladimirovi Nikiforov,
dr Latinka Perovi, prof. dr Ljubodrag Dimi, prof. dr Milan Ristovi, dr Milan
Terzi, dr Mile Bjelajac, prof. dr Todor Kulji, dr Vera Katz, prof. dr Wolfgang
Hoepken) koji su svojim sugestijama, komentarima i aktivnom pomoi omoguili
odravanje najveeg skupa istoriara u Beogradu u poslednjih dvadeset godina.
Posebno se zahvaljujemo Muzeju istorije Jugoslavije i Muzeju afrike umetnosti.
Za pomo u organizaciji skupa redakcija izraava zahvalnost Ministarstvu za
prosvetu i nauku vlade Republike Srbije, Fondaciji Friedrich Naumann, Fondu
za otvoreno drutvo, Srbija, Balkan Trust for the Democracy, Department for the
International Development of the Great Britain i Bayerische Staatsministerium
fur Wissenschaft, Forschung und Kunst.

10

Uvod
Prole su tri decenije od smrti Josipa Broza Tita. Gradovima koji su nosili njegovo
ime su vraeni stari nazivi. Preimenovane su brojne ulice nekada nazvane
po njemu, kao i trgovi, fabrike, kole, kasarne... Zakon o upotebi imena i lika
Josipa Broza Tita je davno prestao da vai, a njegove biste i spomenici uklonjeni
su sa centralnih lokacija na manje vidljiva, prikrivena mesta, odbaeni, ak i
minirani irom nekadanje Jugoslavije. Hiperprodukciju prigodne i apologetske
literature, koja ga je postavljala u centar gotovo svih sfera ivota i koja je
prestala ve sredinom osamdesetih godina prolog veka, zamenio je proces
njegove marginalizacije, osporavanja i kriminalizacije, koji je reflektovao, ali
istovremeno i konstituisao promenu vrednosnog stava o prolosti. Decenijama
predstavljan kao personifikacija heterogene zajednice, Josip Broz Tito je tokom
procesa razgradnje i raspada Jugoslavije postao prvi simbol zajednitva koji
je doveden u pitanje. Njegova dekonstrukcija je predstavljala uvod u negaciju
principa antifaizma, bratstva i jedinstva, samoupravljanja i nesvrstavanja,
koji su bili osnov brojnih, nekada ak i iskljuujuih, ali meusobno povezanih
jugoslovenskih identiteta.
Na prvi pogled stie se utisak da je Josip Broz Tito danas izbrisan iz javnog
prostora u veem delu nekadanje Jugoslavije. Meutim, kada se fokus usmeri
na seanja bivih Jugoslovena, sada graana novih nacionalnih drava na
prostoru zapadnog Balkana, Tito izranja kao centralna istorijska linost u
brojnim anketama koje se sprovode od Triglava do evelije. Kolektivna
seanja koja dele i generacije roene posle njegove smrti, centriraju ga kao
najznaajniju, a ne tako retko i kao najpozitivniju istorijsku linost sa ovih
prostora. U njima on nije samo prepoznatiljiv simbol socijalistike Jugoslavije,
ve i metafora vremena koje je posle krvavih ratova, u kojima su stotine hiljada
ljudi ubijene i raseljene, posle tranzicije i izolacije, zapameno kao doba bolje
prolosti. ini se da je sistematinost i brzina kojom je Tito uklonjen iz javnog
polja proizvela reinvenciju njegovog simbola najpre na drutvenim marginama
i u virtuelnom svetu, da bi postepeno na povrinu iznela potisnute i izazvala
nove emocije. Novouspostavljene drutvene grupe, iako na prvi pogled liene
snanog kolektivnog identiteta, umreile su pojedinana seanja i razmiljanja
i artikulisale specifian odnos prema prolosti koji je suprotstavljen godinama
dominantnim i oficijelnim istorijskim interpretacijama.
Javnost danas iskazuje jasan interes za novim injenicama i tumaenjima ne
samo Tita ve i itavog perioda socijalistike Jugoslavije. Na policama knjiara
ne dominiraju izdanja Titovih prvih biografa i kritiara Vladimira Dedijera
ili Milovana ilasa, niti prevodi knjiga Filis Oti, Ficroja Meklejna, Stevana

11

Uvod

12

Pavlovia, ve biografije koje nude nove podatke iz tajnih arhiva, ali i trivijalne
detalje vezane za njegov privatni ivot. Muzej istorije Jugoslavije (nekadanji
Muzej 25. maj, odnosno Memorijalni centar Josip Broz Tito) svake godine
obie nekoliko stotina hiljada posetilaca. Na lokalnim nivoima obeleava se
25. maj dan njegovog roenja. Interesovanje javnosti mediji prvenstveno
prikazuju kao nostalgiju i vid savremene folkloristike, a inventovani termin
jugonostalgija koriste kako bi oznaili emotivno uslovljenu politiku naivnost,
povrnost i ogranienost, kao i nemogunost zauzimanja racionalne distance.
banalizovanjem dananjih Titovih pristalica stvara se karikaturalna predstava
Jugoslavije kojom se dodatno snae tvrdnje o totalitarnoj prirodi socijalistikog
reima. Antropoloke studije o savremenim Titovim simpatizerima kao gu
bitnicima tranzicije usmerene su zapravo na jaanje dominantnih nacionalnih
narativa, istiui Broza kao glavnog kreatora politike deljenja i prakse koja je
predstavljala uvod u raspad jugoslovenske zajednice.
Nemogue je, meutim, ideoloki striktno podeliti njegove pristalice i protivnike,
kritiare i apologete na levicu i desnicu, jugonostalgiare i jugoskeptike, pre svega
zbog razliitih interpretacija ideja socijalizma i jugoslovenstva. Promoviui
nunost radikalnog preispitivanja prolosti kao uslova istinske obnove le
vice, Slavoj iek je, na primer, konstatovao da izbijanje ratova devedesetih
nije predstavljalo skretanje sa Titovog puta, ve konano plaanje cene za
sve to je bilo lano u Titovoj Jugoslaviji. Na inicijative za vraanje Titovog
imena jednoj od ljubljanskih ulica iek je odgovorio kontrapredlogom: da u to
vreme otkriveno okno Barbara rov rudnika Huda jama kod Lakog u Sloveniji,
u kome su pronaene stotine tela onih koje su ubile partizanske jedinice na
samom kraju rata 1945. godine, dobije ime Titova jama. Na taj nain zakljuio
je bie i vuk sit i ovce na broju (...) Tito e imati svoju (ako ne ulicu, a ono)
jamu, upravo tamo gde je zasluuje. Provokacija koju je izneo pred slovenaku
javnost u vreme predizborne kampanje 2009. godine poredila je novu levicu
sa Katolikom crkvom. Za obe je iek tvrdio da ne ele da se razraunaju sa
skeletima iz svojih ormana.
Odnos prema prolosti je konstitutivni element izgradnje svakog drutva.
Meutim, traganja za novim istorijskim saznanjima zasnovana na priznanju
multiperspektivnosti ne mogu relativizovati istorijske istine, kao to ni ne
jasno uspostavljeni principi komparacije ne mogu biti osnov izgradnje novih
vrednosnih sudova. Tumaenja Tita su brojna, sloena i nisu svodiva na dija
metralno suprotstavljene ideoloke koncepte. Danas su ona indikativna slika
vremena u kome se teko i sporo etabliraju vrednosni kriterijumi.
Problemi u procesu uspostavljanja distance prema socijalistikoj Jugoslaviji i
njenom traumatinom raspadu imaju kljunu ulogu u konstituisanju savreme
nih postjugoslovenskih drutava. Stavljanje pod znak pitanja mogunosti
saznanja istine je posredno izbrisalo jasne kriterijume za vrednovanje istorijskih
aktera kao preduslov uspostavljanja etikih principa. Negiranje socijalistikog
iskustva je postalo zajedniki sadratelj razliitih nacionalnih, politikih i

Tito vienja i tumaenja

kulturnih narativa irom nekadanje SFRJ i konstanta (sa malim izuzecima)


raznorodnih interpertacija bliske prolosti.
U isto vreme, nemogue je zanemariti injenicu da je i savremena, globalno
preovlaujua predstava druge polovine 20. veka i socijalistikog iskustva
snano definisana totalitarnim diskursom. Relativno je mali broj teoretiara
i istraivaa koji raspad Jugoslavije vide kao kolaps pred naletom globalizma
u posthladnoratovskoj eri. Sistematsko obesmiljavanje jugoslovenskog soci
jalistikog federalnog sistema i sloenog procesa samoupravljanja, konsulto
vanja i donoenja odluka na bazi konsenzusa, kako je konstatovao Frederik
Dejmson, nije dolazilo samo iznutra ve su ga svesrdno pomagale globalne
monetarne institucije. Suavanje suverenosti drava, koje je uslovljeno razvo
jem korporativne ekonomije i koje je zapoelo pre pada Berlinskog zida, dalo je
okvir dekonstrukciji decenijama postojeih drutvenih, kulturnih i ekonomskih
formi u itavoj Evropi. Stoga je dananju nemogunost afirmisanja jasnih
pravila i vrednosti, odnosno njihovu nekomunikativnost sa graanima, mogue
tumaiti i kao posledicu potisnute, ali ne i obesmiljene svesti o autentinosti,
ekonominosti i funkcionalnosti prethodnog reima.
Kako objasniti velike oscilacije u tumaenjima prolosti koje su postjugoslo
venska drutva prola u relativno kratkom vremenskom periodu? Razlozi su
brojni, ali svakako lee i u injenici da su se milioni pojedinaca kroz jugoslo
vensko iskustvo i sami menjali. Aktivno uprostoravajui idealizovanu viziju
dinamine zajednice na putu ka obeanoj budunosti, graani Jugoslavije su
kroz dijaloku formu usklaivali svoje brojne identitete. Kao promenljive i
strateki upotrebljive kategorije, razliiti identiteti su paralelno egzistirali
snaei specifine vrednosti na kojima je poivalo sloeno drutvo i, na taj
nain, menjali istorijsku paradigmu. Potomci generacija seljaka/vojnika koji
su vekovima ratovali na granicama Habsburke monarhije i Osmanskog
carstva, Austrougarske i Srbije, u vremenu hladnog rata sebe su doiveli kao
faktor svetskog mira i realizatore autentinog dravnog i drutvenog projekta.
Principi antifaizma, zasnovani na aktivnom delovanju u svrhu ostvarenja ide
ala slobode i jednakosti, dominantno su ih odredili.
U drutvu samoupravnog socijalizma demokratski principi (vie)partijskog
dijaloga su odbaeni kao neadekvatna forma drutvenog konstituisanja. Isto
vremeno su autocenzura i (ne)pisana pravila o nemogunosti negiranja uspo
stavljenih autoriteta suavali prostor za kritiku i dijalog. U javnom polju, a
pre svega u umetnikom stvaralatvu konstantno su, meutim, preispitivani
konstitutivni simboli drutva, pokretana brojna pitanja i debate. Iako na
margini, oni su inili vidljivijim nedostatke dominantnog politikog diskursa.
Posle Titove smrti prostor za kritiku je manihejski podeljen izmeu onih
koji su uzroke krize prepoznavali u ivim tradicijama patrijarhalne politike
kulture na prostorima zapadnog Balkana i onih koji su prihvatali stavove o
socijalizmu kao uvezenom politikom modelu koji je predstavljao najsnaniju
pretnju nacionalnom identitetu grupe kojoj su pripadali. U tako postavljenom

13

Uvod

mizanscenu, kritike socijalistike zajednice i Titove politike uloge i odgo


vornosti nisu mogle da doprinesu unapreenju kulture dijaloga, ve samo da
podstaknu praksu optuivanja i negiranja. Konsekventno, i raspad drave je
predstavljen kao nunost, a ne kao istorijski preokret na koji su uticali njegovi
savremenici. Uvoenjem pojma nunost u istorijske narative tog izgovora
za svako ugroavanje ljudske slobode, argumenta tirana i kolevke ropstva
relativizovan je pojam odgovornosti na kome poivaju moderna drutva.
Brojni identiteti upisani u generacije nekadanjih jugoslovenskih dravljana
su oigledno prisutni i isprepletani i danas, uprkos snanom nametanju
jedne nacionalne paradigme. Njihova proimanja utiu na politike prilike
i usmeravaju ideoloke borbe. Na koji nain e se razvijati drutva zapadnog
Balkana i kako e izgledati proces meusobnog uvaavanja drava, zavisie
svakako i od pogleda u prolost i naina na koji e ona biti vrednovana, a sve
budue stavove odredie spremnost na dijalog i uvaavanje drugoga. Ocena
Titove uloge e svakako zauzeti jedno od kljunih mesta.

14

I deo

TITO, JUGOSLAVIJA
I JUGOSLOVENI

J. B. Tito, govori u Skoplju, 13. XI 1961. (Muzej istorije Jugoslavije, K-182/47)

Latinka Perovi

UDK 321.74:929 Tito


321.74(497.1)

Josip Broz Tito: Razliite istorijske perspektive


Apstrakt: Rad se bavi problemom saznajnih perspektiva u izuavanju Josipa
Broza Tita. Njegova linost i delatnost se kontekstualizuju u iroke okvire
jugoslovenske istorije druge polovine 20. veka i u okvire istorije komunizma i
meunarodne politike posle 1945. godine.
Kljune rei: Josip Broz Tito, istoriografija, drutvo, komunistika partija, Jugo
slavija, meunarodna politika

Istraivai prolosti najee su usredsreeni na jedno pitanje, na jednu di


menziju pojave, na jednu pojedinost. Kako, meutim, naznaiti okvire i formu
lisati sredite rasprave, kako makar u obrisima, prikazati celinu? Ta celina,
barem meni, ali verujem i mnogim drugim istraivaima, i trideset godina
nakon smrti Josipa Broza Tita, jo uvek izmie. Razlozi za to su dvojake prirode.
Jedni razlozi su imanentni istorijskoj nauci. Istorijske pojave su vieslojne
a istoriar gotovo nikada ne moe da sve te slojeve odjednom ima u vidu. Iz
prostog razloga to kristalizacija istorijskog procesa neprestano traje i to je
u svakoj fazi kristalizacije teite na jednom od tih slojeva. Ali, za razliku od
ideologije koja odgovore unapred zna, nauka odgovore trai, i ne zna za drugi
put osim ovog koji je odabrao Institut za noviju istoriju Srbije: postaviti problem,
slobodno istraivati, rezultate istraivanja proveravati kroz dijalog. Istoriaru
nije lako da odoli iskuenjima svoga vremena, koje, posmatrano u procesu,
nikada nije statino ve samim tim to reflektuje i ono to mu prethodi. Ruski
teoretiar anarhizma i revolucionar, knez Petar Kropotkin je pisao Lenjinu u
vreme revolucionarnog terora da posle revolucije dolazi kontrarevolucija i da
tek kad se istutnje i jedna i druga nastupa ravnotea. Slino je i sa istorijskim
voama: posle adoracije dolazi negacija, i tek posle nje ravnotea. Ali, osveta
kao zakon u nauci, kao i u politici, opasna je upravo zato to je uvek govor samo
jedne strane a ne dijalog.
Druge su, meutim, prirode razlozi koji proizlaze iz injenice da se jedna
sloena pojava kakva u istoriji jugoslovenskih naroda druge polovine XX veka
jeste pojava Josipa Broza Tita posmatra upravo iz ideoloke perspektive. Pri
tom, nije bitan predznak ideologije, klasni ili nacionalni, ve je, kako kae Kosta
Nikoli, imajui u vidu savremeno srpsko drutvo, bitno smo drutvo koje
ima potrebu za ideologijom. Budunost, kao najsutinskija potreba, do jue

19

Latinka Perovi

20

vladajue ideologije zamenjena je prolou. Ako, kako kae Erik Hobsbaum,


ne postoji odgovarajua prolost, ona uvek moe biti izmiljena. I mora biti
izmiljena, jer ona legitimie i daje slavniju pozadinu sadanjosti koja nema
ta da slavi.
Dva sinhrona procesa obeleavaju Srbiju posle 1980. godine. Homogenizacija
u kojoj je, pored ostalog, vidljivo, kako je govorio profesor Sima irkovi
nepoverenje prema onom to je stvoreno u naunoj istoriografiji, odnosno
renesansa nacionalne mitologije. Intelektualna i politika elita iscrpljivale su se
u totalnoj negaciji, ukljuujui i ono to je, kako kae Don Lempi, predstavljalo
prenosivo naslee iz razdoblja posle Drugog svetskog rata. To se vratilo
kao bumerang: umesto kritike, usledile su destrukcija i samodestrukcija. Ali i
mentalna opresija koja se manifestovala kao nasilje nad realnom prolou. Nad
seanjem na prolost, zato to je ono, to seanje, po reima Marine Blagojevi,
predstavljalo svojevrsnu kritiku upravo destrukcije i regresije. Trebalo je
ukinuti prolost kao veliinu sa kojom se mogla uporeivati stvarnost. A u
tumaenju nove stvarnosti koriena je, da upotrebim termin Holma Zundha
usena, post factum argumentacija. Naime: Pod utiskom raspada Jugoslavije
i postjugoslovenskih ratova devedesetih godina uvrstila se u zemlji i u
inostranstvu predstava kao da nikada nije bilo jednog jugoslovenskog solidarnog
drutva i da je mnogonacionalna drava odravana samo zahvaljujui represiji
komunistikog sistema. Ali, gde traiti proveru zakljuka da etnike napetosti
nisu bile uzrok nego posledica raspada jugoslovenske drave?
Moramo se vratiti na realne, a ne na pretpostavljene, i dravu i drutvo jugo
slovenskih naroda pre i posle Drugog svetskog rata. Sa stanovita glavne teme
ovog skupa, to znai da pojavu Josipa Broza Tita treba istorijski kontekstualizovati.
Posmatran izolovano, naroito iz perspektive frustrirajue stvarnosti, on se
otima kritikom prosuivanju. Nije dovoljno samo ustanoviti da je postojao
kult Josipa Broza Tita. Treba prouavati genezu kulta: ima li on pandane u
istorijskom nasleu, u politikoj kulturi preteno agrarnih, patrijarhalnih i
autoritarnih drutava; kada poinje da se stvara; kako se uvruje i odrava?
Kako objasniti njegovo posthumno trajanje makar i ex negativo. Nije li ova faza
bila neophodna u dovrenju kulta, da bi on, kao ljutura, konano spao sa realne
istorijske linosti?
Rizikujui pojednostavljenje, izdvojiu dva pitanja. Jedno je ve formulisao Mark
ivojinovi, i ono glasi: kako je kult funkcionisao i zato su ljudi participirali?
Pristup koji bi ignorisao, za Srbiju to mogu sa sigurnou da kaem, sadraj
dominantnih ideologija u XIX i XX veku, koji stoji nasuprot i kapitalizmu i
liberalizmu, ne vodi razumevanju komunizma, odnosno dravnog socijalizma
u drugoj Jugoslaviji. Sa ovim je u vezi i drugo pitanje: da li je Josip Broz Tito bio
samo korisnik ili je bio i zarobljenik sopstvenog kulta? U traenju, pak, odgovora
na ovo pitanje sadrana je i mogunost razreenja kontroverze: da li je on bio
autoritarni voa, ili reformator, ili i jedno i drugo?

Tito vienja i tumaenja

U svakoj istorijskoj linosti koja je dugo trajala ima zapravo vie linosti. Istoriar
Slobodan Jovanovi je, na primer, sugerisao takav pristup Nikoli Paiu koji je
na elu Narodne radikalne stranke bio od njenog osnivanja do svoje smrti, skoro
pola veka, i na elu vlade pod dve dinastije Obrenovia i Karaorevia, i u dve
drave Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji. O Josipu Brozu Titu napisano je
vie od hiljadu knjiga. On je posmatran iz razliitih istorijskih pespektiva, kao:
komunistiki voa, jugoslovenski dravnik, svetski dravnik. U okviru svake od
ovih perspektiva dolazilo je vremenom do pomeranja.
U antifaistikom ratu, Josip Broz Tito je bio vrhovni komandant narodno
oslobodilake vojske a zatim regularne armije. Bio je prvi i doivotni predsednik
jugoslovenske drave. Najdue je, meutim, bio na elu Komunistike partije
odnosno Saveza komunista Jugoslavije, od 1937. do 1980. godine, dakle vie
od etiri decenije. Zato mi se, upravo sa stanovita pomenute kontroverze, ini
vanim da se Josip Broz Tito posmatra iz perspektive komunistikog voe. Ta je
perspektiva, kako kae Todor Kulji, saznajna, i temelji se na sledeem:
Prvo, Josip Broz Tito nije tvorac komunistike ideologije: komunizam je uni
verzalna pojava i ima dugu istoriju. Titoizam nije uenje. Njemu je, kroz vre
me, pridavano razliito znaenje: totalitarizam i lina diktatura, revizionizam
i izdaja sa razliitim predznacima, nacionalni komunizam, jugoslovenski
put u socijalizam, da bi u suenoj etnikoj vizuri bio sveden na antisrpstvo i
antihrvatstvo.
Drugo, Josip Broz Tito nije ni osniva Komunistike partije Jugoslavije kao partije
novog tipa. I partija tog tipa je takoe univerzalna pojava i takoe ima dugu
istoriju. To jest, revolucionarne partije, ija se vrsta hijerarhijska organizacija
zavravala voom i koja je funkcionisala na principu demokratskog centralizma.
Na tom principu se temelje odnosi izmeu centra i delova u meunarodnim
razmerama, kao i odnosi u svakom od delova. Svako ko je pristupao ne
Komunistikoj partiji Jugoslavije nego bilo kojoj komunistikoj partiji u svetu,
imao je svest o povezanosti revolucionarnih ciljeva partije i njenog karaktera.
Tree, izbor strategije sa kojom je Komunistika partija Jugoslavije kao, po
tipu, univerzalna pojava izrasla u optejugoslovensku snagu napravljen je pre
dolaska Josipa Broza Tita na njeno elo. Ve ranih dvadesetih godina prologa
veka, posle donoenja Vidovdanskog ustava 1921. godine, kroz debatu u
zabranjenoj Komunistikoj partiji Jugoslavije o nacionalnom pitanju, dolo
se do federacije kao formule odrivosti vienacionalne drave. Iz perspektive
kraja i komunizma i jugoslovenske drave usudila bih se da tvrdim da je od
tada u Komunistikoj partiji Jugoslavije u ilegali i oruanoj borbi, u revoluciji
i na vlasti, neprestano trajala potraga za regulatornom formulom, kako je,
mnogo kasnije, Stiven Borg, po mome miljenju sasvim tano, izrazio smisao
estih ustavnih promena i u drugoj Jugoslaviji. Radilo se o formuli za dravu
koja je bila sloena: nacionalno, religijski, kulturno. U kojoj je sam pojam drave
istorijski imao razliito znaenje: narodna, odnosno partijska drava i pravna

21

Latinka Perovi

22

drava. U kojoj su, sve vreme, postojale dramatine razlike u razvijenosti, koje
ni jednonacionalne razvijene drave, kao na primer Nemaka nisu uspele
da prevladaju. Najzad, u kojoj su paralelno egzistirale razliite nacionalne
ideologije, pre svega srpska i hrvatska, i u kojoj su pokuaji stvaranja dravne
ideologije neizbeno zavravali u diktaturi. Ukratko, re je o dravi za koju
je engleski ambasador Nevil Henderson, 1933. godine, kazao: lake je rei
Jugoslavija nego je napraviti. Kako, dakle, u ovom istorijskom kontekstu izgleda
Josip Broz Tito kao komunistiki voa na elu jugoslovenske drave u razdoblju
dugom tri i po decenije?
Osnovni principi stroga hijerarhija i demokratski centralizam u Komu
nistikoj partiji Jugoslavije, koja je od uske kadrovske partije u revoluciji, na
vlasti postala masovna partija vremenom su relativizovani, ali nikada nisu
naputeni. U svakom sluaju, oni su bili odluujui za ishod borbe unutar
Partije, koja je, po logici da u jednoj partiji uvek ima vie partija, postojala i u
Komunistikoj partiji Jugoslavije. Josip Broz Tito je, unutarnjom logikom partije
koja je bila zasnovana na pomenutim principima, bio garant jedinstva Partije.
To nije bilo nepoznato ni komunistikom Istoku, ni antikomunistikom Zapadu.
Po logici tih principa, Staljin je i doveo Tita u pitanje. Ali nije uspeo da mu u
Komunistikoj partiji Jugoslavije nae zamenika koji bi se uklopio u galeriju
sivih partijskih efova u satelitskim zemljama. Dogodilo se neto to niko nije
oekivao, sa ishodom kome se niko nije nadao. Iako se, kae Erik Hobsbaum, iz
Komunistike internacionalne crkve izdvajala skupina za skupinom otpadnika
i heretika, nijedna od pobunjenih skupina koje je ona odbacivala, proganjala i
ubijala nikad se nije uspjela uvrstiti vie od lokalnog suparnika, sve dok to nije
polo za rukom Titu 1948.
Kako je to razumeo Zapad, kako je reagovao na breu koja je stvorena u
komunistikom monolitu? Odgovor na ovo pitanje treba traiti u zapadnim
izvorima: oni postoje, nita ne treba pretpostavljati. Decembra 1948, pariski
Mond je objavio lanak u kome je saet stav koji ima potvrdu i u drugim
izvorima. Tito je izgleda, pisao je Mond, teko osetio sovjetski pritisak.
Prema obavetenjima iz odlinih izvora Tito je uivao poverenje celokupnog
naroda dok su napadi dolazili od ruskih satelita. Srdba protiv bivih Hitlerovih
saveznika bila je na vrhuncu. Sve se izmenilo od momenta kada je Sovjetski
Savez prinudio Tita i njegove sledbenike da uu u otvorenu borbu protiv njega...
Tada je, prema Mondu, dolo do kolebanja u vrhovima Partije: Tu se radi... o
poznatim linostima ije razmimoilaenje nije moglo da se sakrije... Moe se
pretpostaviti da u masama titovski kolebljivci i staljinisti jaaju... Da bi smanjili
broj odmetnika u redovima svojih pristalica jugoslovenski rukovodioci su na
neumoljiv nain pojaali policijsku kontrolu u zemlji... Ako hoe da se odri
na vlasti Tito e morati, ranije ili kasnije, da proiri svoje veze sa zapadnim
nacijama. To izgleda neizbeno... Tito nema iluzija. Borba e se nastaviti... Taj
stav Tita izmeu Davida i Golijata moe da se ne zavri loe za Davida ako Tito
bude imao dovoljno politikog duha.

Tito vienja i tumaenja

Zapadnim silama pripada da usvoje zajedniku politiku, u isto vreme odlunu i


vetu, poto svaka intervencija u unutranje stvari Jugoslavije reskira da bude
nesretna. Neka se u svakom sluaju ne plae da se pokau velikoduno prema
narodu koji je toliko propatio. Jasno je, dakle, da su mogunosti izbora za Tita
male, i da su nemilosrdan obraun sa kolebljivcima u Partiji i policijska kontrola
u zemlji neizbeni. Ali strategija Zapada prema Jugoslaviji izvan komunistikog
bloka iako i samoj komunistikoj podrazumevala je ne samo politiku podrku
nego i materijalnu pomo.
Naravno, na ishod konflikta 1948, koji je Josipa Broza Tita, posle antifaistikog
rata, ponovo izveo na svetsku scenu, uticalo je vie inilaca: ugroenost spoljnih
granica, mogunost preivljavanja unutar granica u uslovima ekonomske
blokade, obraun sa kolebljivcima unutar Partije, snaan instinkt vlasti. Ali i
politiki duh partijskog voe, koji vie i nije bio samo to. I na juridikoj i na
simbolikoj ravni: Tito je bio Jugoslavija, Jugoslavija je bila Tito. To je duh
vremena. A kako je pisao Milan Piroanac, politiki mislilac i dravnik u Srbiji
druge polovine XIX veka Opasno je biti u sukobu s duhom vremena. Lini
oseaj te opasnosti mogao je dolaziti iz instinkta vlasti, ali je u izbor naina
kako da se ta opasnost izbegne ugraeno suvie elemenata, da bi taj izbor
mogao da se objasni samo instinktom vlasti. Ako ljude ne tretiramo kao puki
materijal za istoriju, najvanije je kako je taj izbor uticao na ivot tadanje, pa
i potonjih generacija u Jugoslaviji. A kako je jo mogao uticati savremenici
su znali uporeujui svoju zemlju sa istonoevropskim zemljama. Opet, o tom
izboru se u istonoevropskim zemljama, kao, na primer u ehoslovakoj 1968.
godine, sudilo po dranju informbiroovske emigracije u njima, koja je sovjetsku
okupaciju pretpostavila unutranjim reformama.
Komunistika partija Jugoslavije je zajedno sa svojim voom i posle sukoba
1948. ostala u okvirima ideologije koju je imala u antifaistikom ratu, sa
kojom je izvrila revoluciju, dola na vlast i uspostavila partijsku dravu.
Pomerala se unutar tih okvira do mere koja nije ugroavala same okvire. Zato
je bila dovoljna pobeda u jednoj maloj i nerazvijenoj zemlji. Jer, znaajna kao
nagovetaj onog procesa tokom koga e se, posle Staljinove smrti 1953. godine,
iskuavati mogunost promene unutar ideolokih okvira u samom Sovjetskom
Savezu kritikom Staljinovog kulta na XX kongresu KPSS-a 1956. godine, zatim
u pobunama u Maarskoj, Istonoj Nemakoj, Poljskoj i ehoslovakoj, pa kroz
evrokomunizam pobeda jugoslovenskih komunista 1948. je, ipak, bila pobeda
na lokalnom nivou. Za vie, bilo je nuno da doe do sloma u ideolokom centru,
u Sovjetskom Savezu, koji je ideoloke okvire kao globalne okvire osiguravao i
kao vojno-politika sila. Sledei ovu logiku istorije, dolazimo na pitanje: ime je
u Jugoslaviji rezultiralo to pomeranje unutar zadatih okvira?
Ni iz danas razlomljene jugoslovenske perspektive ni iz perspektive stranih
autora, koji su posle promena u Istonoj Evropi o Jugoslaviji napisali vie
knjiga nego o svim istonoevropskim zemljama zajedno nije upitan ogroman

23

Latinka Perovi

modernizacijski iskorak druge Jugoslavije. Tokom jedne generacije, ona je od


agrarne zemlje postala drava na pragu pune industrijalizacije. Strani istoriari
govore o gigantskim stopama rasta. Od 1953. do 1965. godine drutveni
proizvod je povean za 8,1 odsto, a od 1947. do 1964. godine realni nacionalni
dohodak je porastao za 230 odsto. U ovim ciframa, koje su vane same po sebi,
sadrane su i duboke promene u ljudskom iniocu: velika pokretljivost, porast
kvalifikovanosti, razvijenije potrebe i, kako su pokazala istraivanja Mitje
Velikonje u svim bivim jugoslovenskim republikama perspektivu koju je
imao pojedinac.
Zatim, promene u poloaju ene. Ustavom od 1946. ustanovljena je ravno
pravnost polova. Tek tada je, na primer, u Srbiji ukinut Graanski zakonik od
1844. godine, po kome je ena bila tretirana kao maloletno i maloumno bie.

24

Najzad, promene u obrazovanju, u nauci i kulturi. Drava je slala studente i


strunjake na kolovanje i usavravanje kako u zapadnoevropskim zemljama
ve od 1946, tako i u istonoevropskim zemljama, sve do 1948. godine. U izboru
stipendista uvaavan je princip proporcionalnosti.
Uz napetosti koje su proizlazile iz finansijske zavisnosti od drave i tenji
za autonomijom, izmeu ideolokog monopola i principa slobode, nauka i
kultura su bile pluralne i u dodiru sa svetom. Istraivanja Miroslava Periia su
pokazala da je otvaranje Jugoslavije prema Zapadu, koje je posle 1948. postalo
spoljnopolitika strategija drave, ilo upravo preko kulture.
U ovoj fazi razvitka od agrarnih u industrijalizovane sve drave, pa i druga
Jugoslavija, bile su suoene sa protivrenim potrebama: i za kontrolom centra
i za decentralizacijom, pogotovo u vienacionalnoj dravi. Ta se protivrenost
izotrila naroito poetkom ezdesetih godina prolog veka. Bila je zavrena
planska industrijalizacija zemlje, ekstenzivan razvoj je dostigao klimaks posle
koga je sledila ili stagnacija ili intenzivan razvoj, nezamisliv bez konkurencije i
trinih umesto voluntaristikih politikih merila. U isto vreme, sve do okupacije
ehoslovake 1968. godine, nije postojala neposredna spoljna opasnost koja
je uvek bilo kao stvarni razlog, bilo kao izgovor uticala i na prioritete i na
sredstva u unutranjoj politici. Politikom nesvrstavanja Jugoslavija je zauzela
poziciju izmeu dva vojnopolitika bloka. U takvim spoljnim i unutranjim
okolnostima zapoele su rasprave u vostvu Partije, a zatim i u partijskoj
i u vanpartijskoj javnosti o daljoj orijentaciji zemlje. U sreditu su bila dva
pitanja: dravna ili trina privreda, centralizovana federacija ili konfederacija,
uz stalna strahovanja i od centralizma i od separatizma. Kakva je uloga Josipa
Broza Tita u razreavanju ovih kontroverzi?
Treba, pre svega, imati u vidu da Josip Broz Tito, drei se ideolokih okvira,
u Partiji nije delovao kao u retorti. On je uvek mogao, s obzirom na karakter
revolucije u Jugoslaviji koja se, uostalom, nije razlikovala od ostalih revolucija
u XX veku kao seljakih revolucija da postigne sporazum sa masama o sadraju
i ritmu promena. Tu mogunost on nije crpeo iz poloaja autoritarnog voe ve

Tito vienja i tumaenja

iz socijalne rezonance koju su imale ideje socijalne jednakosti, samoupravljanja,


bratstva i jedinstva. Odatle mu je i dolazila podrka da iz Partije ukloni one
koji ne sluaju i podmeu klipove pod tokove. Ta mogunost Josipa Broza
Tita da sa masama uspostavlja konsenzus direktno, mimo institucija makar i
partijske drave, primoravala je svaku struju u Partiji, i onu za reforme i onu
protiv reformi, da radi sa njim a ne protiv njega.
U ideolokim okvirima Josipa Broza Tita bili su socijalizam a ne kapitalizam,
jedna a ne vie partija, centralizovana federacija a ne konfederacija. U
pomenutim ideolokim okvirima to je bio koherentan program. Njegova kritika
i unutar i izvan Partije stavljala je teite na jednu od njegovih sastavnica. Zato
i nije uspela da dostigne nivo koherentne i efikasne alternative. Koncetriui
se na linost Josipa Broza Tita, ona je i sama ostala zarobljenik pomenutih
okvira. Tek polovinom osamdesetih godina prologa veka u Savezu komunista
Jugoslavije zatraene su tri sinhrone reforme: ekonomska, politika i partijska. I
tek kada oko njih nije postignut konsenzus u vrhu Saveza komunista Jugoslavije,
opredeljenje za i protiv reformi manifestovalo se i kao razlika nacionalnih
interesa za centralizovanu ili konfederalnu Jugoslaviju.
Josip Broz Tito, pak, kao politiki realista, vodio je rauna o sloenostima Jugo
slavije u bipolarnom svetu. Reagovao je balansiranjem. Izmeu Istoka i Zapada
ne samo u vojno-politikom nego i u civilizacijskom smislu. Izmeu federalnog
vrha sa kojim se poistoveivao i sa kojim je poistoveivan i republika.
Izmeu razvijenih i nerazvijenih, proizvoaa i preraivaa sirovina, ije su se
meusobne razlike poklapale i sa nacionalnim razlikama. A ponajvie izmeu
ideoloke dogme i politike pragme. To su objektivne sloenosti i zato se ne
mogu, bez tete po istorijsko saznanje, ni u interpretaciji uproavati. Re je,
dakle, pre svega, o pristupu.
Najzad, ja bih htela da moj pristup vremenu o kome razgovaramo, a iji sam
savremenik i akter i sama bila, bude istovetan mom pristupu Srbiji druge
polovine XIX veka, iji sam istoriar. Da li to i uspevam? Nesigurna, naroito
u konkretnom pitanju kome je posveen ovaj skup, ja se sluim jednim
merilom koje sam uvrstila ba prouavajui srpski XIX vek. Posle brutalnog
iskorenjivanja dinastije Obrenovia na samom poetku XX veka, nastupilo
je, kako su pokazala istraivanja Vladimira Jovanovia, kao dravna politika
plansko modifikovanje, pa i zatiranje seanja na njih, prve kraljeve Srbije
modernog doba. Tada je jedan savremenik, akter i nezaobilazni hroniar toga
doba napisao: Neka svako primi i ponese svoje breme... Bar pred povesnicom,
pravo je da svako svoje breme nosi... A ne bojte se ostae dosta i pokojnim
kraljevima... Meni je taj pristup blizak. Kao savremeniku, zato to podrazumeva
i moju vlastitu odgovornost. Kao istoriaru, zato to pokazuje da seanje na
prolost, kao deo politike kulture i kulture uopte, nije neto to se samo
nasleuje ono se i neprestano stvara. A u tom stvaranju ogledaju se i sami
stvaraoci, odnosno njihovo vreme.

25

Latinka Perovi
Summary

Josip Broz Tito: Different Historical Perspectives


Key words: Josip Broz Tito, historiography, society, Communist Party, Yugoslavia,
international politics

26

The interpretation of the personality of Josip Broz Tito based on researches can
hardly be put into accordance with ideological opinions aired both during his
historical activity and after the colapse of socialism and Yugoslavia. Therefore
there is a fundamental need to contextualize the personality of Josip Broz Tito
within the framework of Yugoslav and world history in which he also has his
place, particularly in the context of break with Stalin in 1948.
The appearance and activity of Josip Broz Tito was no accident in the Yugoslav
history. It is the expression of contradictions of social development in the interwar period with historical roots that are much deeper than the revolutionary
change of power in 1945. In that context, it isnt enough just to register that the
personality cult existed, but it is necessary to explain its genesis and the very
possibility of the cults existence.
Perspectives on Titos personality are various: the wartime commander, Yugoslav
and world statesman, renegade of the international communist movement at
the time of its unanimity, decades-long Party chief. The communist component
is without doubt decisive in viewing Tito. It is decisive both in domestic political
and international context that was marked by the rift of 1948, but also by not
giving up the communist idea.
Particularly interesting is the perspective viewing Tito in the context of domestic
politics, as a leader of a socialist country that changed fast to be sure, within
the given socialist formula. Without insight into the starting point of the results
after 1945 every assesment of those results would be inconvincible. However,
undisputed will remain the fact that in many ways progress was made that
doesnt cast even a shadow of doubt for anyone realistically assessing an epoch
and its protagonists.
Especially important is the capability of Josip Broz Tito to establish a direct
consensus, bypassing institutions even of the party-state. This was the result of
social resonance with which the ideas of social equality, self-management and
brotherhood and unity met. From that corner he received support to remove
from the Party those who wouldnt obey and those who were putting spokes
in our wheels.
Indespensible for an assesment of political activity of Josip Broz Tito is his
balancing ability in which he excelled. This goes both for domestic and foreign
policy and particularly for the relation between the ideological dogma and

Tito vienja i tumaenja

political practice. It was the matter of objective complexity and therefore


it cannot be simplified even in interpretation without damage to historical
cognition.

27

Drago Roksandi
UDK 329.15(497.1):323.11919/1945

Bratstvo i jedinstvo u politikom govoru jugoslovenskih


komunista 19191945. godine
Apstrakt: Predmet lanka je konkretnohistorijska kontekstualizacija parole
Smrt faizmu sloboda narodu! i njezine aproprijacije u jugoslavenskih
komunista u razdoblju do 1945. godine, kada je neupitno postala jedan od
legitimacijskih principa FNR/SFR Jugoslavije. Stav autora je da je nemogue
dijakronijski i sinkronijski pojam bratstvo i jedinstvo izvesti izvan horizonta
suvremene povijesti junoslavenskih naroda u evropskom/svjetskom
kontekstu.
Kljune rijei: Josip Broz Tito, Komunistika partija Jugoslavije, bratstvo i
jedinstvo, politika instrumentalizacija

Kako postaviti problem?


Govorna praksa jugoslavenskog antifaizma od 1941. do 1945. godine simboliki
je bila najprepoznatljivija po dvjema sintagmatskim parolama: Smrt faizmu
sloboda narodu! i bratstvo i jedinstvo. Nijedna od njih dvije dosad nije bila
predmetom znanstvenih istraivanja pa ovaj rad ne moe imati drugi cilj nego
otvoriti problem na nain koji e udovoljiti imperativima historiografskog
pristupa te izai u susret potrebi da se i o ovom vidu antifaistike batine u
nas pone razmiljati onako kako cijela ta batina danas inae iziskuje.1 Dok je

28

Ovaj je rad prvi put proitan u obliku prethodnog priopenja za Okruglim stolom Znanstvenog vijea Saveza drutava Josip Broz Tito Hrvatske, odranim pod naslovom Bratstvo i
jedinstvo / suivot, u Zagrebu, 8. juna 2007. godine. Predsjednik Saveza dr Tomislav Badovinac me je bio pozvao govoriti o bratstvu i jedinstvu u govornoj praksi i politikoj ideologiji
hrvatskih i jugoslavenskih komunista od 1919. do 1945. godine. lanak sam priredio za objavljivanje u zborniku Okruglog stola pod istim naslovom, koji je tiskan iste godine. (Vidjeti: Brat
stvo i jedinstvo Suivot, (ur. Tomislav Badovinac), 1, str. 4360). Zahvaljujui pozivu Instituta
za noviju istoriju Srbije i Arhiva Jugoslavije iz Beograda te Sdost-Instituta iz Regensburga,
napose kolegice dr Olge Manjlovi Pintar iz Instituta za noviju istoriju Srbije, da sudjelujem
u radu Naunog skupa Tito: vienja i tumaenja (Beograd, 79. maja 2010), nastavio sam
raditi na tekstu. Na beogradskom skupu proitao sam dio spoznaja steenih prethodnim i
potonjim istraivanjima. lanak u sadanjem obliku nastao je na temelju daljnjih istraivanja,
koja su interpolirana u ve tampani tekst.

Tito vienja i tumaenja

parola Smrt faizmu sloboda narodu! nastala u godinama uspona faizma


uoi Drugoga svjetskog rata i nije bila jugoslavenski specificum, a postupno je
nestala iz upotrebe u godinama poslije rata, parola bratstvo i jedinstvo mnogo
je sloenije provenijencije i dueg trajanja. Predmet je ovog lanka, pored
ostalog, konkretnohistorijska kontekstualizacija parole i njezine aproprijacije
u jugoslavenskih komunista u razdoblju do 1945. godine, kada je neupitno
postala jedan od legitimacijskih principa FNR/SFR Jugoslavije.2
Pojam bratstvo mnogo je stariji od politikih ideologija modernog doba.
Porijeklo mu je neupitno u antici te napose u kranstvu od njegovih najranijih
vremena.3 U modernoj evropskoj povijesti bratstvo je svoj novi politiki smisao
dobilo u francuskoj revoluciji 1789. godine.4 U potonjoj evropskoj povijesti
jedva da je bilo politikih ideologija u kojima ono shvaeno i tumaeno u
vrlo irokim pa i meusobno iskljuivim znaenjima nije bilo aproprijirano.
S druge strane, povijest pojma jedinstvo u evropski par excellence monistikoj
teologijskoj i filozofijskoj tradiciji znatno je vei istraivaki izazov. Teko
da danas ima misaonih tradicija i ljudskih praksi u kojima se ne legitimira. U
modernim politikim ideologijama njegove praktine implikacije nesravnjivo
su vee od onih koje referiraju na pojam bratstvo.5
Meutim, sintagmatska politikoideologijska parola bratstvo i jedinstvo,
premda ju je mogue identificirati ponegdje drugdje u Evropi, nigdje nije
imala takav znaaj kao u Jugoslaviji, napose u Drugome svjetskom ratu, ali i u
itavu poslijeratnom razdoblju, praktino do sloma SFR Jugoslavije, odnosno
jugoslavenskog socijalizma. S druge strane, koliko je god uspon jugoslavenskog
socijalizma u njegovim antifaistikim i narodnooslobodilakim korijenima
u vezi s pojmom bratstva i jedinstva, toliko je to sluaj i s njegovim slomom
koncem 80-ih i poetkom 90-ih godina, ali to nije tema ovog lanka.
Dakle, kritiko propitivanje parole bratstvo i jedinstvo nerazluivo je od
propitivanja jugoslavenske komunistike tradicije, to ukljuuje i sluajeve
hrvatske, srpske ili bilo koje druge u jugoslavenskom kontekstu, ali, nita
2

4
5

Rije je o principu koji nikada nije bio legislativno definiran te koji je povijesno bio delegitimiran zajedno s ratnim raspadom SFR Jugoslavije 1990/91. godine. Dakle, o bratstvu i jedinstvu bi se moglo raspravljati s mnotva drugih stajalita i na mnotvo razliitih naina.
Geschichtliche Grundbegriffe biljee sljedee temeljne oblike i mnogo sintagmatski izvedenih
u svim epohalnim kontekstima od antike do suvremenog doba: Brder, Brdergemeinde, Brdergemeine, Brdergeschlecht, Brderlichkeit, Brderschaft, Brdertreue.
Vidjeti: Reinhart Koselleck, Rudolf Walther, (bearbaitet und herausgegeben von), Geschich
tliche Grundbegriffe. Historisches Lexikon zur politisch-sozialen Sprache in Deutschland, Band
8/1: Register, Klett-Cotta, 1997, str. 170. Znaenjski, teite je uvijek na pojmu zajednice ljudi
povezanih na neki meusobno obvezujui nain (npr. srodniki, vrijednosni, vjeroispovijedni,
obredni, interesni, politiki).
Vidjeti: Mona Ozouf, Bratstvo, Nae teme, 34, 12, 1990, str. 102111.
R. Koselleck, R. Walther, n. dj., str. 247250. Sintagma Brderlichkeit und Einheit u njemakoj
se tradiciji ne javlja.

29

Drago Roksandi

manje, i povijesti jugoslavenskog drutva od 1918. do 1990/91. godine.6 Drugim


rijeima, ne ulazei u povijest jugoslavenskih komunistikih kontroverzi u vezi
s boljevizacijom Partije, nacionalnim pitanjem, revolucijom itd. nemogue
je monografijsko istraivanje povijesti pojma bratstvo i jedinstvo, kao to ga
je dijakronijski i sinkronijski nemogue izvesti izvan horizonta suvremene
povijesti junoslavenskih naroda u evropskom/svjetskom kontekstu, a to je
ve naglaeno.7
Jugoslavenski komunisti prije bratstva i jedinstva
Sintagmatska parola bratstvo i jedinstvo, shvaena kao jedna od bitnih u
politikom programu jugoslavenskih komunista, nije se pojavila u vrijeme kada
se konstituirala Komunistika partija Jugoslavije. Socijalistika radnika partija
Jugoslavije (komunista), utemeljena 1919. godine, neovisno o prijeporima, u
biti je bila jugoslavensko integralistika, narodnojedinstvena te se za nju ovo
pitanje tada nije postavljalo. Bilo je to inae evropsko doba revolucija te je
teite njezine politike ideologije bilo na klasnoj konfrontaciji s buroazijom.
6

30

Formulacija naslova lanka implicira mogunost upotrebe teorijskih modela primjerenih


kulturnim studijama, odnosno metoda analize diskursa. Meutim, nain postavljanja
istraivakog pitanja upuuje na tradiciju njemake Begriffsgeschichte kao mnogo primjere
niju postavljenom zadatku. Mogunosti jednog i drugog pristupa udbeniki se raspravlja,
primjerice, u: Oliver Marchart, Diskurs und Identitt: race, class, gender, etcetera, Cultural
Studies, Konstanz, 2008, str. 169218; Stefan Jordan, Von der Tatsache zur Wahrnehmung
der Tatsachen Geschichtswissenschaft in der Postmoderne, Theorien und Methoden der Ge
schichtswissenschaft. Orientierung Geschichte, Paderborn, 2009, str. 148213. Vidjeti takoer:
Mirjana Gross, Osnovna pitanja historijskog istraivanja, Suvremena historiografija: Korijeni,
postignua, traganja, Zagreb, 2001, str. 356383. Traei na internetu lanke koji bi mogli biti
poticajni za moje istraivanje, meu brojnim naslovima koji referiraju na parolu bratstvo i
jedinstvo, ali je kritiki ne propituju, izdvojio bih, primjera radi, inae vrlo dobar i poticajan
rad Neither East nor West: The Past and Present Life of Yugoslav Identity, koji je napisala
Zala Volcic (Center for Advanced Studies Sofia, CAS Working Paper Series, Issue 2, Sofia, 2009,
dostupan na www.cas.bg). U kritikom propitivanju jugoslavenskog identiteta kao hibridnog, dakle, u skladu s recentnim trendovima u kulturnim studijama, autorica se istraivaki
legitimno ograniava na aktualnu kolektivnu memoriju generacije 70-ih i 80-ih godina.
Neovisno o broju referenci na bratstvo i jedinstvo, takav je rad, kao i brojni drugi, manje ili
vie uspjeni, s konceptualnog stajalita neupotrebljiv za potrebe moga istraivanja. S druge
strane, poticaj je za razmiljanje o moguoj povijesti parola u kratkome 20. stoljeu.
lanak se ograniava na razdoblje od 1919. do 1945. godine jer se temeljna problematika
istraivanja promijenila sa stjecanjem monopola vlasti jugoslavenskih komunista 1945. godine. Kada se ne bih ograniio, promijenila bi se istraivaka hipoteza. Neovisno o svim reformama komunistike inspiracije u jugoslavenskom drutvu, privredi i kulturi od 1945. do
1990. godine, monopartijski diriizam Komunistike partije Jugoslavije / Saveza komunista
Jugoslavije nije se u biti mijenjao, a razmjeri instrumentalizacije bratstva i jedinstva kao povijesnog legitimacijskog principa pretvorili su se u jedno od izvorita sloma SFR Jugoslavije.

Tito vienja i tumaenja

K tome, odnos prema novostvorenoj dravi bio je na politikoj ljevici duboko


podvojen: Ujedinjenje Jugoslovena u jednu nacionalnu dravu izvreno je
ne revolucionarnom borbom siromanih masa ve je stvoreno kao rezultat
velikih ratova u Evropi i na Balkanu. Otuda jugoslovenska buroazija, u cilju da
obezbedi sebe, sklapa savez sa reakcionarnim militarizmom i birokratijom.8
Formalno stvaranje Komunistike partije Jugoslavije, dosljedno usklaeno s
imperativima Kominterne, unijelo je eksplicitno nove dimenzije u nacionalnu
politiku jugoslavenskih komunista, a to su sovjetizacija i, u skladu sa time,
sovjetska federacija balkansko-podunavskih zemalja kao povijesne
alternative aktualnom stanju. Dakle, klasno pitanje u jugoslavenskom okviru
time je bilo relativizirano, a komunistika strategija situirana u okvir koji je
inae geopolitiki bio dubinski podvojen versajskim mirovnim odredbama,
koje su impostirali pobjednici u Prvome svjetskom ratu: Sovjetska Republika
Jugoslavija treba da stupi u bratski savez sa svima susednim narodima
radi vaspostavljanja sovjetske federacije balkansko-podunavskih zemalja,
koja e biti sastavni deo meunarodne federacija sovjetskih republika. Ova
meunarodna federacija sovjetskih republika e stvoriti opti Savez i trajan
mir meu narodima.9 Nakon to je Komunistika partija Jugoslavije doivjela
politiki slom kombinacijom politikog nasilja i stranakog preslagivanja s
dinastikim posredovanjima, dakako s meunarodnom podrkom, a sa ciljem
da se versajsko konstituiranje Kraljevstva SHS u nunoj mjeri stabilizira,
komunistiko otkrie nacionalnog pitanja zbilo se u vrlo kratkom vremenskom
razdoblju. Stvaranje marginalne Nezavisne radnike partije Jugoslavije, kao
legalnog okvira zabranjene komunistike djelatnosti, ilo je usporedo s temeljnim
redefiniranjem nacionalnog pitanja. Narodnojedinstvene orijentacije na
revolucionarnoj ljevici, ako su i opstale, izgubile su svaki praktino politiki
smisao. Naelo na kojemu je ova stranka 1923. godine nastojala definirati svoju
nacionalnu politiku bilo je naelo nacionalnog samoodreenja do otcepljenja.
S tog je stajalita zadaa Partije bila da obrati naroitu panju na nacionalno
pitanje i na propagandu i agitaciju parole prava naroda na samoopredelenje
do otcepljenja i da raskrinkava lai buroaske nacionalne politike.10 Dakako
da je ovaj obrat na ljevici preferirao mogunosti konstituiranja nacionalnih
drava sovjetskog tipa na naelima drukijim od versajskih, ime su
jugoslavenski komunisti u jedva nekoliko godina jo jedanput promijenili
svoj odnos prema novostvorenom Kraljevstvu SHS. Ova promjena oigledno
nije implicirala potrebu za bilo kakvim naglaenijim bratstvom ak ni na
klasnim pretpostavkama. O jedinstvu nije moglo biti ni rijei u distanciranju
spram integralno jugoslavenske potronje toga pojma. Takva je orijentacija
8
9

10

Jugoslovenski federalizam: Ideje i stvarnost. Tematska zbirka dokumenata, (ur. Branko


Petranovi, Momilo Zeevi), I, Beograd, 1987, str. 266.
Isto, str. 268.
Isto, str. 272273.

31

Drago Roksandi

u mnotvu kontroverzi postala jo transparentnijom u januaru 1924. godine,


kada je partijska politika u Rezoluciji o nacionalnom pitanju na prvo mjesto
stavila pitanje postignu(a) nacionalne slobode i nezavisnosti malih naroda.11
Rezolucija Treeg kongresa KPJ o nacionalnom pitanju, inae, ilegalno odranog
u Beu od 17. do 22. svibnja 1926. godine, istakla je: KPJ je jedina partija u
Jugoslaviji koja se najdoslednije bori za neogranieno pravo samoopredeljenja
do otcepljenja od dananje drave. Kakvi bi trebali biti budui odnosi meu
narodima novostvorene jugoslavenske drave postalo je sporedno pitanje u
obzorju zahtjeva za konstituiranjem Federacij(e) radniko-seljakih republika
na Balkanu, polazei od pretpostavke da samo dobrovoljno ujedinjenje
organizovanih nacija u radniko-seljake drave moe dovesti do stvarnog
reenja nacionalnog pitanja.12 etvrti kongres KPJ, odran u Dresdenu, u
listopadu uistinu olovne 1928. godine, radikalizirao je ovu politiku, posebno
istiui odgovornost srpskih komunista za dekonstrukciju Jugoslavije na naelima
proklamirane politike: 2. U borbi protiv njenog (hegemonistike buroazije i
njene vojne monarhije D. R.) reima nacionalnog ugnjetavanja u prvom redu
treba da stoji naa Partija u samoj Srbiji, gde je baza hegemonistikog reima,
priznajui otvoreno pravo na otcepljenje i pravo na oruani ustanak protiv
nacionalnog ugnjetavanja, i propovedajui i sama ukazujui sistematsku pomo
pokretima ugnjetenih nacija.13 Susljedino je izglasana podrka dravnom
osamostaljivanju Hrvatske (Za nezavisnost Hrvatske bori se naa Partija bez
ikakvog uslova ili rezerve), potom Crne Gore (Partija e najpunije pomagati
sve akcije masa koje vode k obrazovanju nezavisne Crne Gore), Makedonije, i to
vanjskom podrkom unutranjem procesu (Partija (...) poziva radniku klasu
da svestrano pamae borbu za nezavisnu i ujedinjenu Makedoniju) te na kraju
Albanije i to konstituiranjem Velike Albanije: 6. Partija izjavljuje solidarnost
revolucionarnih radnika i seljaka ostalih nacija Jugoslavije, a pre svega Srbije, s
albanskim nacionalno-revolucionarnim pokretom u licu Kosovskog komiteta i
poziva radniku klasu da svestrano pomae borbu raskomadanog i ugnjetenog
albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju. Pravo na samoodreenje
s pravom na otcjepljenje tada je priznato i Maarima u Severnoj Vojvodini i
sve to u zajednik(oj) borbe s radnicima i seljacima ostalih ugnjetenih nacija
Jugoslavije, a u prvom redu sa srpskim radnicima i seljacima. Dakako da je i
slovensko osamostaljenje dobilo podrku.
Jedino o emu nije usvojen nikakav zakljuak bilo je pitanje Bosne i Hercegovine!
Oito je postojala svijest o neodrivosti mehanike primjene prava na
nacionalno samoopredjeljenje i otcjepljenje u sluaju Bosne i Hercegovine.
(Ciniki bi se moglo rei da se impliciralo rjeenje bosanskohercegovakog
pitanja samoopredjeljivanjem Srba, Hrvata i Crnogoraca.)

32

11
12
13

Isto, str. 274.


Isto, str. 285.
Isto, str. 288.

Tito vienja i tumaenja

Kako bi se inae takvu partijsku politiku moglo realizirati ako ne ratovima,


koji bi bili mnogo gori od bilo ega to se do tada zbilo u povijesti itava tog
prostora, nita se nije reklo, a jedino pouzdano jamstvo za uspjeh takve politike
strategije vidjelo se u komunistikom otporu nacionalistikim skretanjima:
10. Istovremeno, Partija treba da odluno suzbija nacionalistika nastojanja,
koja oteavaju klasno spajanje proletarijata raznih nacija Jugoslavije, i
iskoriavanje nacionalnog ugnjetavanja od vladajue buroazije i buroazije
ugnjetenih nacija za sejanje nepoverenja izmeu radnitva i seljatva vladajue
i ugnjetenih nacija, da bi na taj nain spreile njihovo ujedinjenje u borbi protiv
buroazije.14 Dakle, ni traga bilo kakvu bratstvu, dakako ni jedinstvu.
Koliko god Kraljevstvo SHS 1928. poslije umorstva Stjepana Radia i drugova
u dravnoj skuptini bilo, to se legitimiteta tie, na najnioj razini od 1918.
godine, jugoslavenski komunisti nita nisu bili postigli s ovakvom politikom, a
bili su izloeniji bijelom teroru vie nego ikada ranije.15
Komunistiki problemi antifaistike mobilizacije masa
u Jugoslaviji
Do 1934. ta politika nije bila naputena, ali je bila uoljivo modificirana
formulacijom da dosljedna primjena naela samoodreenja nee morati biti
i kraj bilo kakve jugoslavenske zajednice: Glavni cilj borbe izrabljivanih i
ugnjetavanih jeste i mora biti ruenje velikosrpske vojnofa[istike] diktature,
putem oruanog ustanka masa i uspostavljanja radn[ike] seljake sovjetske

14
15

Isto, str. 288290.


Poodavno su historiografski istraeni prijepori meu jugoslavenskim komunistima razliitih
nacionalnosti u vezi s nacionalnim pitanjem i sa cijelom revolucionarnom agendom i u tom
razdoblju. Na ovom mjestu vrijedi upozoriti da je Josip Broz u Zagrebu 1928. godine problem
formulirao na sloeniji nain nego citirane partijske rezolucije: unutranja situacija u zemlji
okarakterisana je: 1) uvoenjem generalsko-faistike diktature; 2) pojaanjem nacionalnog
ugnjetavanja sa strane dvorske klike i srbijanske krupne buroazije, to se omoguuje i kapitulantskom i oportunistikom politikom vodstva svih buroaskih i sitnoburoaskih partija
ugnjetenih nacija (HSS, federalisti itd.) Dakle, problem nije bio samo na srpskoj strani. (Vidjeti: Izvjetaj Mjesnog partijskog komiteta o radu za period od januara 1927. do februara
1928. (Koreferat), napisan u Zagrebu, u februaru 1928. godine, u: Josip Broz Tito, Sabrana
djela, I, BeogradZagreb, 1977, str. 74). Iste godine, u politiki uzavreloj Kraljevini SHS, piui
iz Zagreba in memoriam svome partijskom suborcu radniku Petru Doganu, intonirao ga je
proletersko jugoslavenski: Dne 23. o. m. umro je drug Petar Dogan, kovinarski radnik, 25
god[ina] star, rodom iz Mostara (Hercegovina). () andarski kundak prebio mu [je] bubrege,
koji su poeli gnjiliti, uslijed ega je sada i zavrio svoj mladi ivot. () Jo u Srbiji, prije 2 godine, znao mi je esto govoriti: U nikom zatvoru skratie mi ivot za mnogo godina Znam,
kae, da mi ivot nee biti dug, ali jedna mi je elja da i ja doekam i vidim slobodnu radniku
klasu u Jugoslaviji, pa ma onda i zavrio moj ivot (Petar Dogan, Organizovani radnik, Zagreb, 5. jula 1928, str. 125126). Ni traga od partijske beko-drezdenske linije!

33

Drago Roksandi

vlasti u svim zemljama Jugoslavije. Uspostavljanje sovjetske vlasti pretpostavlja


ostvarenje samoodreenja sa pravom na ocepljenje sviju ugnjetenih naroda
Jugoslavije.16 Tom je prilikom bila postulirana i politika stvaranja irokog i
monog antifaistikog i antiratnog pokreta. Meutim, obrana SSSR-a bila je
navedena kao najvaniji neposredni razlog iniciranju ovakve politike: Dalnja
faizacija i opasnost imperijalistikog rata i imperijalistikog napada na SSSR
mogu se sprijeiti jaanjem borbe protiv 'vlastite' buroazije (sic!).17
Ipak, da se uistinu zbilo neto novo u odnosu komunista u Jugoslaviji prema
narodu u to doba, moda je najjasnije iskazao Blagoje Parovi 1935. godine:
Ne treba se bojati rei narod niti je suprotstavljati pojmu 'radnika klasa'.
Protiv vladajueg reima, vladajue buroazije, danas je ceo narod, (a ne samo
rad. klasa) i hrvatski, i srpski i slovenski i nacionalnih manjina. Naa predstojea
revolucija, po svome nacionalnom karakteru jeste narodna revolucija. Na
njenom prvom etapu, u toj revoluciji e uestovati ne samo proleterijat i seoska
sirotinja, nego najiri demokratski narodni slojevi. Zato se za nas postavlja, kao
jedno od najosnovnijih pitanje zadobivanja tih slojeva za zajedniku borbu sa
proletarijatom, protiv reima.18
Nakon to je VII kongres Kominterne 1935. godine, u uvjetima uspona faizma
u Evropi, to je impliciralo i redizajniranje versajske Evrope, teite svoje
politike stavio na antifaistike pokrete, promijenio se i odnos prema dravama
iste te versajske Evrope, a to znai da su jugoslavenski komunisti dalje mogli
modificirati svoju nacionalnu politiku: Ostajui pri svom principijelnom
gleditu samoodreenja naroda sa pravom na otcepljenje, komunisti uzimaju
u obzir sadanju meunarodnu situaciju i pri uslovu unitenja nacionalne
neravnopravnosti, maksimuma garancija slobode hrvatskog i drugih naroda i
slobodnog pristanka tih naroda, ne izjanjavajui se za otcepljenje tog naroda od
dananje dravne zajednice Jugoslavije.19 U Rezoluciji CK KPJ o taktici i radu
KPJ (Moskva, ljeto 1936) teite je bilo stavljeno na novi kvalitet nacionalne
politike i to nedvojbenim ograivanjem od politike koja je do tada bila voena
puno desetljee: Do VII kongresa, KPJ je razumijevala i propagirala parolu
samoodreenja, ukljuujui i otcepljenje, na potpuno sektaki nain. Otcepljenje
se nije smatralo pravom potlaenih naroda, nego uslovnom potrebom. O
politiko-teritorijalnoj autonomiji, za narode koji ne ele otcepljenje, nije
bilo ni govora. (...) KPJ istupa protiv razbijanja sadanjeg dravnog podruja
Jugoslavije jer hoe da to preureenje drave postigne mirnim putem, na
osnovu nacionalne ravnopravnosti. Kod dananjih prilika pokret za otcepljenje
16
17

34

18
19

IV zemaljska konferencija KPJ Odluka po izvetaju. Ljubljana, decembar 1934, Jugosloven


ski federalizam..., str. 589.
Isto, str. 590.
Isto, str. 600.
Odluka Politbiroa CK KPJ o zadaama KPJ poslije VII kongresa Komunistike internacionale,
odranog 1. avgusta 1935. godine u Moskvi (...), Jugoslovenski federalizam..., str. 601.

Tito vienja i tumaenja

potlaenih naroda iao bi na ruku samo faistikim imperijalistima i njihovim


ratnim ciljevima.20
Josip Broz je vjerojatno najjasnije bio formulirao promjenu kursa u svome
iscrpnom Pismu za Srbiju, napisanu u Beu, na prijelazu 1936. u 1937. godinu:21
Ljeviari stoje neodstupno na principu samoopredjeljenja naroda do
otcjepljenja. To je pravo koje svakom narodu mora biti priznato da bi bio
ravnopravan. Ali to ne znai da je odcjepljenje u svakoj situaciji i obavezno i
svrsishodno. U dananjoj situaciji [ljeviari] su protiv rasparavanja Jugoslavije,
koje ele plaenici talijanskog, austrijskog i maarskog faizma i koje bi, bez
sumnje, dovelo do rata, to ba i ele svi faistiki potpaljivai rata. Ljeviari su
za slobodnu zajednicu svih naroda Jugoslavije u sadanjim granicama, ureenu
na federativnoj osnovi, a protiv svakog ugnjetavanja i hegemonije bilo kojeg
naroda po drugome.
Dakle, hrvatski, slovenaki, srpski, makedonski i crnogorski narod treba da se
na demokratski nain izjasne kako ele da urede svoje meusobne odnose u
dravnoj zajednici. Isto tako, narod u Vojvodini i Bosni i Hercegovini ima pravo
da se izjasni o svom odnosu u dravnoj zajednici. Stanovite ljeviara poklapa
se sa stanovitem Seljako-demokratske koalicije (n. dj., str. 3334). Za razliku
od Seljako-demokratske koalicije, koja u tome nije mogla biti jednoglasna, Josip
Broz je izrijekom bio miljenja, iskazanog s njegovim partijskim autoritetom
srpskim komunistima, da je bilo potrebno () vratiti se na stanje prije 1.
decembra 1918 (n. dj., str. 35). Nije elaborirao kako bi se to moglo uiniti.
Meutim, nasuprot unutranje polariziranoj Udruenoj opoziciji, naglaavao
je ono to je bilo bitno za komunistiko shvaanje narodnofrontovskog
federalizma, dakako i demokracije (to nije predmet ovog lanka): Nema
demokracije bez nacionalne slobode (ovo treba ponavljati beogradskom dijelu
UO) i nema nacionalne slobode bez demokracije (ovo opet Zagrebu) (n. dj., str.
36).
Uskoro su bile donijete odluke o konstituiranju Komunistike partije Hrvatske
i Komunistike partije Slovenije, ali s neuobiajeno eksplicitnim naglaavanjem
programskog i organizacijskog jedinstva Komunistike partije Jugoslavije!
Doslovno: Internacionalistiki karakter i partijsko-politiko jedinstvo KP koja
djeluje na teritoriji drave Jugoslavije nee biti ovom odlukom oslabljeno, jer e
KP Hrvatske i KP Slovenije biti sastavni dijelovi KP Jugoslavije, imati u njenom
rukovodstvu svoje predstavnike i podinjavati se zajednikom rukovodstvu CK
KPJ.22
20
21
22

Isto, str. 602603.


Josip Broz Tito, Sabrana djela, III, BeogradZagreb, 1977, str. 3238.
Isto, str. 591. Rasprave o konstituiranju KPH utjecale su na obnovu unutarstranakih rasprava o tome kako primijeniti pravo hrvatskog naroda na samoodreenje i otcjepljenje, imajui
posebno na umu mogue reakcije Srba u Hrvatskoj: Hrvatski komunista uro Cviji se protivio shvatanjima da se problem konstituisanja hrvatske nacionalne drave i njeno otceplje

35

Drago Roksandi

Prema revolucionarnom jugoslavenskom


bratstvu i jedinstvu
Od toga doba je sve vei, pa i presudan bio utjecaj Josipa Broza na voenje
partijske politike. On je taj koji je tada ekspliticno poeo razvijati federativnu
formulu za rjeenje jugoslavenskog pitanja.23 Put komunistikom poimanju
bratstva meu narodima Jugoslavije time je bio irom otvoren. Doista,
proglas koji je obznanio Ustanovni kogres Komunistine stranke Slovenije
vjerojatno je prvi istakao i naelo enotnosti, a ne samo bratskih odnosa
unutar jugoslavenskoga komunistikog pokreta, s implicitno dalekosenim
posljedicama po odnose meu narodima Jugoslavije: S tem pa slovenski
komunisti nikakor niso oslabili svoje povezanosti in vrste enotnosti z bratskimi
komunistinimi vrstami ostalih narodov Jugoslavije, temve nasprotno, v boju
protiv skupnemu sovraniku se bodo te vezi le e okrepile.24 Mnogo je dalje
u istom smjeru bio otiao Osnivaki kongres Komunistike stranke Hrvatske.
Prema pouzdanim istraivakim spoznajama, u formuliranju njegova Proglasa
najvei je bio udio Josipa Broza, kao to se to i danas naglaava.25 Budui da je
rije o dokumentu koji u biti iskazuje onaj smisao nacionalne politike koji e se
u bliskoj budunosti pojmovno reartikulirati u sintagmi bratstvo i jedinstvo,
vrijedi iscrpnije navesti one dijelove Proglasa koji su za ovu temu najvaniji:
HRVATSKI NARODE (...) Osnivanje Komunistike stranke Hrvatske nije sluajno,
nego proistie iz dugogodinje borbe Komunistike stranke Jugoslavije, koja je
branila ne samo interese radnike klase, nego je na svojoj zastavi imala uvijek
ispisanu i ideju nacionalne slobode, ravnopravnosti i bratstva meu narodima.
Pod okriljem Komunistike stranke Hrvatske zbliit e se hrvatski komunisti i
itava radnika klasa sa svojom seljakom braom i ostalim narodnim slojevima
Hrvatske. (...) (str. 337)
Borei se za te ideale mi se borimo takoer protiv nacionalne zagrienosti
(ovinizma), jer znamo da je pravi napredak i sloboda hrvatskog naroda

36

23
24
25

nje u perspektivi rei premetanjem srpskog stanovnitva iz Hrvatske, po uzoru na seobu


Grka iz Male Azije ili jednostavno odlukom da preanski Srbi ne pripadaju srpskoj naciji. Za
Cvijia su takva shvatanja bila ovinistika. Cviji je 1932. predlagao da se srpskom podruju
(od Gline do Glamoa i od Prnjavora do Plakog), koje se kompaktno nalazi u sredini hrvat
skog nacionalnog teritorija, prizna pravo samoopredelenja. Zahtev je uao u program Grupe
hrvatskih nacionalnih revolucionara, ali ne ni u jedan od zvaninih dokumenata KPJ kojima
je Partija sledila politiku Kominterne. (B. Gligorijevi, Jugoslovenstvo..., JI, 14, 1986, str.
93. Cit. pr. Jugoslovenski federalizam, 597). Josipa Broza takve rasprave oito vie uope nisu
interesirale, a pitanje je da li je ikada u njima aktivno sudjelovao.
Jugoslovenski federalizam..., str. 604.
Isto, str. 608.
Vidjeti: Hrvoje Matkovi, Na vrelima hrvatske povijesti, Zagreb, 2006, str. 336342.

Tito vienja i tumaenja

osigurana samo u bratskoj slozi i saradnji sa ostalim narodima Jugoslavije. (...)


(str. 338)
ZA SLOBODNU I SUVERENU KONSTITUANTU. Bez nacionalne ravnopravnosti
nema opstanka dananje dravne zajednice; ugroena je sloboda i nezavisnost
hrvatskog i ostalih naroda Jugoslavije.
Samo slobodni, ravnopravni, sloni i zadovoljni narodi Jugoslavije biti e voljni i
sposobni da suzbiju svaki pokuaj vanjske faistike invazije i da odbrane svoju
nacionalnu slobodu i nezavisnost. (...) (str. 338)
ivjela sloga i bratski sporazum izmeu svih naroda u Jugoslaviji! (...)
Glavni odbor Komunistike stranke Hrvatske (str. 342).26
Iako bratstva i jedinstva jo uvijek nije bilo, a sloga i bratski sporazum su
bili blii lijevom haesesovskom diskursu nego komunistikom, dalekosena
promjena u nainu miljenja meu jugoslavenskim komunistima neupitno se
zbila. Prijeen je bio dalek put od Bekog i Dresdenskog kongresa. Zbivanja u
Evropi, ali i unutar Jugoslavije, sve su se vie iskazivala u politikom govoru
koji je anticipirao narodnooslobodilaka izjanjavanja 1941. godine, napose
nakon sporazuma u Mnchenu i dogaaja koji su u Evropi i Jugoslaviji
uslijedili:27 Hitlerizam nije 'prijatelj i dobri susjed', ve zakleti neprijatelj
slobode i nezavisnosti naroda Jugoslavije (n. dj., str. 30). Hrvati, u bratskom
sporazumu, u zajednici sa Srbima i Slovencima, vi ste na pragu svoje slobode
i ravnopravnosti. Pod Hitlerom nikada! Vi ste po njemu, kao i ostali Sloveni,
'samo nia rasa', kojoj je sueno da robuje njemakoj 'vioj rasi' (n. dj., str.
31). Stvorimo vladu narodne sloge i odbrane! (isto). Hrvatski narode, radnici,
seljaci i graani! Hiljadu godina si se borio za svoju slobodu i odolio svim
pokuajima odnaroivanja sa strane Nijemaca, Maara i Talijana. () Ti moe
samo u bratskoj zajednici sa Srbima i Slovencima da odbrani svoju slobodu i
svoj narodni opstanak (n. dj., str. 32). Srpski narode, radnici, seljaci i graani!
() U bratskoj i ravnopravnoj zajednici s Hrvatima i Slovencima branite mir,
Jugoslaviju i sam opstanak srpskog naroda! (n. dj., str. 33). Radnici i radnice,
Krvni i glavni neprijatelj radnike klase to je faizam! () ivjela sloboda i
bratstvo svih naroda Jugoslavije! (n. dj., str. 33).
Komunistiki, narodnofrontovski antifaizam u Jugoslaviji bio je u kritinim
momentima od 1938. do 1941. godine vrlo irok, ak iznenaujue politiki
inkluzivan za jo uvijek ilegalnu partiju, ali je imao jednu veliku iznimku,
trockiste, koja je dovodila u pitanje samu strategiju kao narodnofrontovsku.
Partija revolucionarne avangarde, lanica Komunistike internacionalne,
mogla je biti otvorena prema politiki drugima, ali je unutar sebe morala
26
27

Isto.
Josip Broz Tito, Za mir, nezavisnost i slobodu!, Sabrana djela, IV, BeogradZagreb, 1977, str.
3033. Proglas je bio napisan u Parizu, sredinom marta 1938. godine i pod oitim je utjecajem
narodnofrontovskog iskustva u Francuskoj.

37

Drago Roksandi

biti boljeviki elino jedinstvena. Josip Broz Tito je i to najjasnije iskazivao


titoizirajui Komunistiku partiju Jugoslavije:28 Tada (nakon Anschlussa
D. R.) su razni kolebljivi elementi, dodue samo u Hrvatskoj i Dalmaciji, pod
utjecajem trockista kritikovali taj na proglas u kome se poziva sve demokratske
i rodoljubive snage da se ujedine radi odbrane nezavisnosti Jugoslavije pred
opasnou [od] njemakog porobljavanja. Ti su elementi tada otvoreno
nastupali protiv irenja toga proglasa (n. dj., str. 169170). Vaspitavajui
politike kadrove, kod ega treba mnogo strpljenja i takta, naa Partija mora
u isto vrijeme voditi nemilosrdnu borbu protiv svih skretanja i likvidatorstva
(n. dj., str. 171). Dvadeset godina poslije svog opstanka naa je Partija izbacila
iz svojih redova sve ono to je ometalo njen razvitak (n. dj., str. 172). Uei se
na iskustvu iz herojske borbe ruske Boljevike partije, koje je divno izloeno
u kratkom izdanju Historije Svesavezne komunistike partije (boljevika), mi
emo, bez obzira na sve tekoe, udeseterostruiti nae napore i svoj rad da
opravdamo asno ime avangarde proletarijata (n. dj., str. 172). Komunisti se
ue i bore, bore se i ue i samo u borbi elie (isto).
Komunistika kritika sporazuma CvetkoviMaek, dodue, ambivalentna i
situacionistiki kondicionirana, bila je utemeljena prije svega u dosljednom
zastupanju jugoslavenskog federalizma, odnosno u kritici pokuaja stvaranja
srpsko-hrvatskog kondominija u Kraljevini Jugoslaviji. Najjasnije je to bilo
iskazano u zakljucima Pete konferencije KPJ 1940. godine: tim sporazumom
nije rijeeno hrvatsko pitanje, s druge strane jo vie se otvorie prohtjevi
hrvatske buroazije, a isto tako nije zadovoljio, ni jedan veliki dio srpske
buroazije. Podmukla meusobna borba sve jae izbija na javu. Nacionalni
ovinizam raspiruje se s jedne i druge strane. Hrvatska buroazija pokazuje
iste ugnjetavake tendencije prema drugim narodima Jugoslavije kao i srpska:
pretenzije hrvatske buroazije prema Bosni, Hercegovini, Vojvodini pa ak i
prema Sloveniji, to jasno potvruju.29 Za Josipa Broza, tada ve uvelike Tita u
ilegalnoj komunikaciji, bratstvo i jedinstvo nisu mogli biti rezervirani za Srbe
i Hrvate.
Prema novoj Jugoslaviji bratstva i jedinstva
Okupacija i okupacijska defragmentacija Kraljevine Jugoslavije izazvali su
eksplicitan komunistiki otpor, koji je, dakle, poeo mnogo prije nego to je

28

38

29

Josip Broz Tito, Otvoreno pismo lanovima KPJ, n. dj., str. 168172. Pismo je objavljeno u
Proleteru, maja 1939, u br. 1.
Jugoslovenski federalizam..., str. 613. U vrijeme kada je bilo sve jasnije da je versajskoj Jugoslaviji isteklo povijesno vrijeme, jugoslavenski komunisti su sve vie alternativno postajali
jedina uistinu dravotvorna jugoslavenska politika partija.

Tito vienja i tumaenja

nacistika Njemaka sa svojim saveznicima napala SSSR, neovisno o promjenama


u partijskoj retorici poslije njemako-sovjetskog sporazuma: Narodi Jugoslavije:
Srbije, Slovenije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Vojvodine. (...)
Ne klonite duhom ni onda ako u toj borbi (privremeno) i podlegnete, jer e se iz
ovog krvavog imperijalistikog pokolja raati novi svijet, zbrisat e se zauvijek
korijeni imperijalistikih ratova i nacionalnog porobljavanja. Stvorit e se na
istinskoj nezavisnosti svih naroda Jugoslavije slobodna bratska zajednica.30
Jugoslavensko bratstvo i jedinstvo bilo je roeno u trenutku kada je malo
tko vjerovao da e jugoslavenska zajednica ikada vie biti obnovljena na bilo
koji nain. Meutim, formulacije koje su jugoslavenski komunisti ve tada bili
upotrebljavali upuivale su na zakljuak da je nacionalno pitanje u Jugoslaviji
politiko, u svome unutranjopolitikom, ali i vanjskopolitikom smislu, ali, jo
dosljednije, revolucionarno pitanje, odnosno pitanje takvih promjena koje e
povijesno delegitimirati hegemonistike aspiracije i prakse u odnosima meu
narodima Jugoslavije. Ispoljavanje faizma u njegovim najmalignijim, genocidnim
oitovanjima u razliitim aproprijacijama na okupiranim podrujima, a najvie
na podruju na kojem je proglaena Nezavisna Drava Hrvatska, nesumnjivo
je olakalo prihvaanje imperativa komunistikog (preciznije, boljevikog)
federalizma.31 Bratstvo i jedinstvo bilo je nerazluivo od rezolutnog Smrt
faizmu sloboda narodu!
Klasine formulacije povijesnog konteksta u kojem je bila artikulirana
komunistika sintagma bratstva i jedinstva iskazane su u lanku Nacionalno
pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodno-oslobodilake borbe, koji je Josip
Broz Tito, tada ve u imaginaciji mnogih legendarni partizanski vojskovoa,
vrhovni komandant, objavio u prosincu 1942. godine: Bratstvo i borbeno
jedinstvo koje se kuje u ovoj tekoj oslobodilakoj borbi iz krvi najboljih
sinova naih naroda daje jasnu perspektivu da e sloboda i nezavisnost naih
naroda biti zaista izvojevana, da u Jugoslaviji ne smije vie biti nacionalnog
ugnjetavanja i socijalnog eksploatisanja. (str. 741) (...) Uporno i glupo brbljanje
hegemonistike klike da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo plemena jednog te
istog naroda, imalo je za cilj srbizaciju Hrvata i Slovenaca. (str. 743) (...) Rije
narodno-oslobodilaka borba bila bi samo jedna fraza, pa ak i prevara, kada
30
31

Proglas CK KPJ narodima Jugoslavije. April 1941, Jugoslovenski federalizam..., str. 631633.
Janko Pleterski je o tome pisao na sljedei nain u svojoj knjizi Nacije, Jugoslavija, revolucija,
Beograd, 1985: Ali, geslo bratstva i jedinstva je imalo mnogo iri i dalekoseniji znaaj. Bratstvo i jedinstvo je bilo trajni izraz stvarnih revolucionarnih tenji KPJ, revolucionarna antiteza
glavnom politikom oruju okupatora i faizma uopte. Antiteza, koja je jedino omoguavala
ostvarenje osnovnog uslova za pobedu narodnooslobodilake borbe, kao zajednike borbe
svih naroda Jugoslavije. Ako u toj borbi ne bi solidarno saraivali svi, onda ona ne bi mogla biti
ni dovoljno sveobuhvatna i snana, pa ni pobedonosna, str. 381382. Vidjeti takoer: Ona
(parola o bratstvu i jedinstvu D. R.) je sadravala priznanje ravnopravnosti svih naroda,
prvenstveno, priznanje prava svih na samoopredeljenje nakon pobede u zajednikoj borbi
protiv okupatora i njihovih izdajnika, str. 383.

39

Drago Roksandi

ona ne bi imala osim opte jugoslovenskog smisla i nacionalni smisao za svaki


narod posebice, tj. kada ona ne bi znaila osim osloboenja Jugoslavije u isto
vrijeme osloboenje Hrvata, Slovenaca, Srba, Makedonaca, Arnauta, muslimana
itd., kada narodno-oslobodilaka borba ne bi imala tu sadrinu da zaista nosi
slobodu, ravnopravnost i bratstvo svih naroda Jugoslavije. U tome i jeste sutina
narodno-oslobodilake borbe. (str. 745) (...) Komunistika partija Jugoslavije
e se i dalje boriti za bratsku, slobodnu i ravnopravnu zajednicu svih naroda
Jugoslavije.32
Prvo i Drugo zasjedanje AVNOJ-a 1942. i 1943. godine, konstituiranje i akti
viranje federalno korespondentnih tijela u zemljama koje su bile antici
pirane kao lanice jugoslavenske federacije, poput ZAVNOH-a u Hrvatskoj,
simboliki i faktino su bila jamstva da bratstvo i jedinstvo nisu prigodne
politike parole, a narodnooslobodilaka zakonska zatita vrijednosti izravno
povezanih s naelima bratstva i jedinstva bila je jamstvo da se pri tom ne
radi samo o dravnoj politici ve i o pravima i dunostima svakog ovjeka i
graanina. Prema avnojskom Zakonu o zabrani izazivanja nacionalne, rasne
i verske mrnje i razdora stoji da Svako ogranienje graanskih prava kao
i svako pruanje povlastica i prednosti (privilegija) graanima demokratske
federativne Jugoslavije u zavisnosti od njihove nacionalne, rasne ili verske
pripadnosti, kanjivo je kao krivina radnja kojom se ide na to da se narui naelo
ravnopravnosti naroda i graana i bratstvo i jedinstvo naroda demokratske
federativne Jugoslavije kao osnovna tekovina narodno-oslobodilake borbe.33
Meutim, daljnja elaboracija naela bratstva i jedinstva bila je limitirana
diriistikom naravi politikog sistema kojeg su komunisti tako imaginativno
bili anticipirali i ija je ljudska cijena bila uistinu ogromna. Bratstvo i jedinstvo
ve tada je sve vie postajalo naelo s instrumentalnim politikim funkcijama.
Govor Josipa Broza Tita na Drugom kongresu Antifaistike omladine
Jugoslavije, u Drvaru, 2. svibnja 1944. godine, tome je upeatljiv dokaz: Mi emo
izgraditi nau sreniju domovinu. Nikad vie neemo dozvoliti da se pojedinci
koriste plodovima dinovske borbe naroda. Mi emo nau kuu provjetriti tako
da zauvijek nestane onog smrada koji ne smije kuiti nau zajedniku kuu
slobodnu, federativnu Jugoslaviju. ('Hoemo!' 'Tako je!' Aplauz.) Prema tome,
32

40

33

Jugoslovenski federalizam..., str. 747.


Jedna od eksplicitnih formulacija povijesnog konteksta tako shvaena bratstva i jedinstva je
Rezolucija Drugog zasjedanja ZAVNOH-a (14. oktobra 1943): Ova nova zajednica slovenskih
naroda na Jugu nova demokratska Jugoslavija stvara se odozdo u zajednikoj borbi svih
njezinih naroda, a ne nametanjem protunarodnih reima odozgo, od strane onih, koji s narodom nemaju veze. To je najbolje jamstvo, da e nai narodi ivjeti u istinskom bratstvu, jednakosti i slobodi. U ovoj zajednici naroda Jugoslavije ostvarit e se i vjekovne tenje radnitva i
seljatva... Jugoslovenski federalizam..., str. 761.
Jugoslovenski federalizam: Ideje i stvarnost. Tematska zbirka dokumenata, (ur. Branko Petra
novi, Momilo Zeevi), II, Beograd, 1987, str. 181. (U daljem tekstu: Jugoslovenski fe
deralizam II...)

Tito vienja i tumaenja

drugovi i drugarice, imajte u prvom redu u vidu ove zadatke. Vi ste ve davno,
jo prije rata, bili nosioci jedinstva i bratstva. Omladina Jugoslavije bila je ta
koja je meu prvima poela da propovijeda jedinstvo i bratstvo meu narodima
Jugoslavije. Na alost, malo je bilo onih koji su tada sluali taj proroanski glas nae
omladine. Pred vama i dalje stoji taj zadatak. Jo ima neprijatelja kojima smetaju
nae jedinstvo i bratstvo to se kuju u ovom najkrvavijem oslobodilakom ratu.
Jo treba svima snagama raditi na tome da se tim mranim tipovima, koji hoe
da nam otmu najveu tekovinu ove borbe, onemogui da ponovo unesu svau i
bratoubilaki rat u nau zemlju. Mi se nadamo i vjerujemo da e omladina asno
izvriti i ovaj, jedan od najveih zadataka. ('Hoemo!' Aplauz.)34
Cijela narodnofrontovska politika bila je s tog stajalita utemeljena na isti
nain, ime je sve veim postajao prostor u kojem je jedno naelo s uistinu
velikim emancipacijskim potencijalom moglo postati, kada god bi to ustrebalo,
instrumentom politike represije: Bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije
jeste svetinja o koju se niko ne sme ogreiti, tekovina koju mora uvati i braniti
svaki rodoljub, a naroito pripadnik Narodnog fronta. Ona obuhvata sve nae
ravnopravne narode bez obzira na rasu i veru, bez obzira na to da li oni ive
kao celine ili kao manjine u granicama Demokratske federativne Jugoslavije.
Narodni front e se boriti protiv svakog pokuaja da se oivi ma koji ovinizam,
hegemonistika ili separatistika tenja, da se raspiruje nacionalna, verska ili
rasna mrnja.35 Usporedno s time mogao je nastajati i kult ovjeka koji je
nesumnjivo imao, i danas neupitno ima, sredinje mjesto u povijesti hrvatskog
i jugoslavenskog antifaizma, artikulirano emancipacijski i ljudski i politiki i
nacionalno. Da li je Izvrni odbor Hrvatske republikanske seljake stranke samo
prigodno laskao monome ovjeku, Josipu Brozu Titu u Zagrebu, 29. juna 1945?
Nisu li ove misli bile doista dijeljene meu odbornicima: Maral Tito je uspio
u borbi povezati sve Hrvate, Srbe, Slovence, Makedonce, Crnogorce, muslimane
u vrsti lanac bratstva i jedinstva, tog osnovnog temelja sree, blagostanja i
napretka nae nove drave, Demokratske Federativne Jugoslavije, bratske
zajednice slobodnih i ravnopravnih naroda.36 Bila je to 1945. godina. Godina
nade za one koji nisu bili meu iskljuenima, onim mranim tipovima, koji
hoe da nam otmu najveu tekovinu ove borbe (Josip Broz Tito).

34
35
36

Josip Broz Tito, Sabrana djela, XX, BeogradZagreb, 1984, str. 4649.
Osnovna programska naela Narodnog fronta Jugoslavije. Avgust 1945, Jugoslovenski fede
ralizam II, Beograd, 1987, str. 190191.
Isto, str. 186.

41

Drago Roksandi
Summary

Brotherhood and Unity in Political Parlance


of the Yugoslav Communists 19191945
Key words: Josip Broz Tito, Communist Party of Yugoslavija, brotherhood and
unity, political instrumentalization
The language practice of the Yugoslav antifascism between 1941 and 1945
was symbolically best recognizable in two phrase slogans: Death to fascism
freedom to the people! and brotherhood and unity. None of them was a
subject of scholarly research so far. This paper historiographically opens
the problem trying to make a critical contribution to reflections on this form
of the antifascist heritage. Whereas the slogan Death to fascism freedom
to the people! came into being in the years of the fascist ascent on the eve
of WWII and was no Yugoslav specialty and disappeared gradually after the
war, the slogan brotherhood and unity is of much more complicated origin
and of longer duration. The subject matter of this paper is the concrete
historical contextualization of the slogan and its appropriation by the Yugoslav
communists in the time before 1945 when it doubtlessly became one of the
legitimizing principles of the FPR/SFR of Yugoslavia. The personal contribution
of Josip Broz Tito to the formulation of the brotherhood and unity slogan in the
late 1930s during the Peoples Front strategy of the Communist International
and redefinition of its relation towards Yugoslavia is in the focus of the authors
attention. The slogan reached the peak of its mobilization and emancipation
potential in 1943/44 in the Peoples Liberation Movement and the formation of
the AVNOJ Yugoslavia. Further appropriations of the brotherhood and unity
principle however conducive to the development of the Yugoslav federalism,
were limited by one-party and mandatory nature of the political system and the
charismatic status of Josip Broz Tito that were instrumentalized by the Yugoslav
communists, even to the level of political repression, and thereby its negation.

42

Jovo Baki

UDK 323.1(497.1)(091)

Jugoslovenstvo Josipa Broza Tita:


kontinuitet ili diskontinuitet?
Apstrakt: U radu se razmatra odnos Josipa Broza Tita prema jugoslovenstvu, te
kako su taj odnos opaali i tumaili junoslovenski i angloameriki istraivai
u hladnoratovskom i poslehladnoratovskom periodu. U kontekstu strukturne
povezanosti autoritarno voene stranke, a posle Drugog svetskog rata
autoritarno voene stranke i drave, i voe razmatra se i odnos Josipa Broza
Tita prema nacionalnom pitanju u Kraljevini i socijalistikoj Jugoslaviji. Autor
smatra neopravdanim prilino raireno miljenje u stranoj i junoslovenskoj
istoriografiji da je Tito navodno eleo da izgradi jugoslovensku naciju tokom
50-ih da bi zatim, u nekom trenutku, napustio ovo opredeljenje pod Kardeljevim
uticajem. Naprotiv, Josip Broz nikada nije ni pokuao da gradi jugoslovensku
naciju; radilo se pre o neprekidnom negovanju hrvatske varijante komunistikog,
minimalnog, vienacionalnog dravnog jugoslovenstva.
Kljune rei: Tito, jugoslovenstvo, kontinuitet, diskontinuitet, srpska varijanta
jugoslovenstva, hrvatska varijanta jugoslovenstva, komunistiko jugoslovenstvo
Nacionalno pitanje u vienacionalnoj dravi moe biti reeno u
najboljem sluaju u jednom posebnom periodu, u okviru jedne po
sebne politike i drutvene strukture.
Milovan ilas

Uvod
Jugoslovenstvo Josipa Broza Tita je neodvojivo, na prvom mestu, od poimanja
jugoslovenstva u ideologiji Kominterne i KPJ (SKJ) zato to je Josip Broz bio
decenijama odani vojnik ili posveeni komandant ovih organizacija, a onda i od
hrvatske varijante jugoslovenstva zato to se Broz u nacionalnom smislu oseao
Hrvatom, kao to pokazuje njegovo nacionalno izjanjavanje na dokumentima
Kominterne,1 pa i nacionalna izjanjavanja posle Drugog svetskog rata, iako je,
kao prvi ovek socijalistike Jugoslavije, tavie, njeno olienje, umeo naglaavati
1

Blagodarim kolegi Alekseju Timofejevu na ovom podatku.

43

Jovo Baki

da je pre svega Jugosloven, a etnikim poreklom Hrvat.2 Otuda je neophodno


utvrditi odnos komunistikog prema drugim vrstama jugoslovenstva, naroito
srpskoj i hrvatskoj, poto su kako jedna tako i druga bile produetak srpskog
odnosno hrvatskog nacionalizma. Brozova ispoljavanja jugoslovenstva moraju
biti uzeta u obzir, ali i zvanini partijski i dravni dokumenti o tom pitanju, jer
imajui u vidu Titov odluujui uticaj na njihovo oblikovanje, nemogue je da se
ono to je bilo zapisano u partijskim i dravnim dokumentima razlikovalo od
njegovog poimanja. Povod za ovaj tekst jeste prilino raireno a neopravdano
miljenje u junoslovenskoj i stranoj istoriografiji da je Josip Broz pokuao
da izgradi jugoslovenski nacionalni identitet tokom 50-ih, a da je onda u
nekom trenutku odustao od takve namere pod uticajem Edvarda Kardelja.
Nasuprot tome, Josip Broz nije nikada pokuao da izgradi nacionalno shvaeno
jugoslovenstvo, ve se radilo o kontinuiranom komunistikom minimalnom,
nadnacionalnom i dravnom jugoslovenstvu hrvatske varijante.
Jugoslovenstvo KPJ izmeu dva svetska rata
Predratna KPJ je, po samom obrazovanju 1919, kako je ranije predoeno,3 bila
odana Jugoslaviji, pa ak i realnom jugoslovenstvu do kraja 1923, tj. sve dok
su srpski kadrovi vodili glavnu re u njoj.4 im je, meutim, dola Staljinova
direktiva o potrebi razbijanja Jugoslavije5 i njegova kritika shvatanja nacionalnog
pitanja druga Simia (partijsko konspirativno ime Sime Markovia), dolo
je i do opadanja uticaja tzv. desne frakcije, u kojoj su veinu inili Srbi i koja
se zalagala za realno jugoslovenstvo (nada da e se prosvetom i napretkom
drutva od tri tada prepoznatljive etnike zajednice Slovenaca, Hrvata i
2
3

44

Dejan Jovi, Hrvatska u socijalistikoj Jugoslaviji,


http://vaseljena.blog.hr/2008/10/1625484396/studija.html, 2008. (pristupljeno 2. 8. 2010).
Videti: Jovo Baki, Ideologije jugoslovenstva izmeu srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918
1941, Zrenjanin, 2004; Branislav Gligorijevi, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje,
Beograd, 1992; Gordana Vlaji, Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje (19191927),
(drugo dopunjeno izdanje), Zagreb, 1987; Desanka Pei, Jugoslovenski komunisti i nacionalno
pitanje (19191935), Beograd, 1983; Paul Shoup, Communism and the Yugoslav National Que
stion, New York & London, 1968, str. 20.
Kadrovi iz Socijaldemokratske partije Srbije masovno su uli u Komunistiku partiju, dok
su slovenake i hrvatske socijaldemokratske partije bile podeljene. Dobar deo je ostao u
razliitim socijalistikim strujama (J. Baki, n. d.; Gligorijevi, n. d.; P. Shoup, n. d., str. 19).
Kao to je Voker Konor (Walker Connor) zabeleio u klasinoj studiji o shvatanju nacije u
marksistiko-lenjinistikoj teoriji i strategiji, marksisti-lenjinisti su umeno koristili nacionalne sukobe u borbi protiv neprijatelja i u svrhe izvoenja socijalistike revolucije. Naroito
je Lenjin, po Konoru, bio od 1914. pa sve do smrti 1924. zaokupljen razmiljanjem kako
da se bori protiv nacionalizma kad je to neophodno, a kako da njime manipulie u interesu meunarodnog pokreta kad god je to mogue. (Walker Connor, The National Question in
Marxist-Leninist Theory and Strategy, Princeton, 1984, str. 6, 31).

Tito vienja i tumaenja

Srba stvoriti jedinstvena jugoslovenska nacija barem u daljoj budunosti)6 u


korist leve frakcije, u kojoj su veinu inili Hrvati i Slovenci,7 koja e od 1926.
vladati strankom i zalagati se za razbijanje Kraljevine i docnije ujedinjenje
radniko-seljakih republika.8 Zaista, slovenaki i hrvatski kadrovi, pod
pokroviteljstvom uticajnih bugarskih komunista u Kominterni,9 vladali su KPJ
u periodu 19261935, dok je ona bila uz ustae i VMRO najogoreniji pro
tivnik Jugoslavije.10 Partija se tada zalagala za samostalnu hrvatsku, srpsku,
slovenaku, bosansku, makedonsku, crnogorsku, vojvoansku radniko-se
ljaku republiku i za federaciju radniko-seljakih republika na Balkanu.11
Neki komunisti meu Hrvatima, iji je udeo u Partiji rastao, tokom 30-ih su se
poeli isticati estokim nacionalizmom,12 uprkos injenici da je marksizam kao
ideologija propisivao da komunisti moraju ostati iznad nacionalizma, jer je to
njihova odreujua osobina,13 i da je, ipak, nacionalizam uglavnom korien
u taktike svrhe kako bi se to pre dolo do ostvarenja stratekog cilja, tj.
socijalistike revolucije.14 Tek 1935, zahvaljujui novoj direktivi Staljina, KPJ
6
7

8
9
10

11
12

13

14

Razvijena klasifikacija jugoslovenstva ponuena je na drugom mestu (J. Baki, n. d., str. 8587,
572573).
Videti: J. Baki, n. d., str. 534; B. Gligorijevi, n. d., str. 206; W. Connor, n. d., str. 165; Ivan
Avakumovi, History of the Communist Party of Yugoslavia, Aberdeen, 1964, str. 62. Bilo je tu i
Srba npr. Tria Kaclerovi, srpski Jevrejin Moa Pijade i dr. ali oni su inili manjinu (J. Baki,
n. d., str. 534; I. Avakumovi, n. d., str. 62). Gligorijevi, pak, precizira da se moe prihvatiti da
je uporite leve frakcije bilo ponajvie u Hrvatskoj, odnosno u Dalmaciji, a da je uporite
desne frakcije bilo poglavito u Srbiji, ali da nije sasvim ispravno poistoveivati levu frakciju
sa hrvatskim komunistima a desnu sa srpskim (B. Gligorijevi, n. d., str. 206).
J. Baki, n. d.; B. Gligorijevi, n. d.; W. Connor, n. d.
Branko Petranovi, Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije, Beograd, 1993, str.
79.
Uistinu, Konor je potkrepio ovakav stav citirajui Staljina: tavie, u meuvremenu je Kominterna na najnedvosmisleniji nain naredila KPJ ne samo da trpi, ve i da stvara nacionalna neprijateljstva: Cela partija mora iriti njenu propagandu i agitovati do krajnjih granica da ubedi
radne mase potinjenih nacija Jugoslavije da razaranje pansrpske buroazije jeste jedini put
prema reenju nacionalnog pitanja. Strah od paljenja nacionalnih strasti ne treba da spreava
Partiju od pozivanja masa punom snagom o ovom najvanijem pitanju (W. Connor, n. d., str.
141). Nasuprot Staljinu, Markovi je smatrao da, poto nacionalizam nastaje u kapitalizmu, i
nacionalno pitanje treba reavati u okvirima kapitalizma, jer e u protivnom klasna borba
ostati mrtvoroene zasenjeno demagokim pozivima rivalskih nacionalnih grupa (P. Shoup,
n. d., str. 25). Sima Markovi zasluuje priznanje za ispravno predvianje.
Klasna borba, Uvodnik, g. III/br. 9, X 1928. (Videti: J. Baki, n. d., str. 558)
J. Baki, n. d., str. 559; B. Gligorijevi, n. d., str. 258270; P. Shoup, n. d., str. 42. Otud nije udo
to je u periodu 19241935. znatno oslabila privlanost komunistikih ideja u Srbiji, to pokazuje i nacionalna struktura jugoslovenskih kadrova kolovanih u Moskvi u godini 1928/29
ili ona u 1931/32 (B. Gligorijevi, n. d., str. 312).
W. Connor, n. d., str. 11.
P. Shoup, n. d., str. 57. Staljin je bio jasan: Da izbegnemo sve nesporazume, moram rei da
se pravo na secesiju ne sme razumeti kao obaveza, kao dunost da se otcepi... Neki drugovi

45

Jovo Baki

poinje da zagovara antifaistiku politiku Narodnog fronta u kojem je trebalo


objediniti sve antifaistike snage u okviru Jugoslavije.15
No, jugoslovenstvo je od tog trenutka u ideologiji KPJ promenilo sadraj u
odnosu na srpsku varijantu realnog jugoslovenstva KPJ ranih 20-ih. Sada se
oblikovalo minimalno jugoslovenstvo hrvatske usmerenosti, poto se zago
varala Jugoslavija koja bi imala vie od etiri federalne jedinice (u gornjem
navodu se pominje sedam potencijalnih federalnih jedinica),16 a umesto realnog
jugoslovenstva, po kojem je trebalo oekivati stapanje junoslovenskih nacija
u budunosti, prihvaeno je minimalno jugoslovenstvo, iji zagovornici izriito
odbacivahu mogunost stvaranja jugoslovenske nacije, pa makar i u dalekoj
budunosti, ve su se zalagali za Jugoslaviju kao vienacionalnu federaciju.17
Upravo je tu i takvu viziju nadnacionalnog jugoslovenstva zagovarao i spro
vodio Josip Broz Tito od 1937, kada se naao na elu KPJ. On je, izmeu ostalog,
ponajvie uinio na uspostavljanju jedinstva komunistikog pokreta time
to je u Partiji suzbijao uticaj HSS i hrvatskog nacionalizma (smenivi prvo
rukovodstvo KP Hrvatske), a oslobaajui se uticaja klerikalaca otupio otricu
slovenakom separatizmu.18
Istovremeno, Broz je, plaei se hegemonije Srba u Jugoslaviji, eleo da umanji
njihovu snagu, pa je zauvek prihvatio odranije osmiljen komunistiki nacionalni
inenjering Makedonce su ve 20-ih, a Crnogorce najkasnije poetkom 30-ih
Komunistika internacionala i KPJ prepoznale kao nacije.19 Kao to je pomalo
ironino zakljuio Pol aup, iako su danas jugoslovenski komunisti uveliko
kritini prema Staljinu zbog njegovog neprijateljstva prema jugoslovenskoj
dravi, moraju priznati da je ispravna pozicija o nacionalnom pitanju bila
dostignuta tek pod njegovim vostvom.20

15
16

17
18
19

46

20

okreu ovo pravo na secesiju u obavezu, i zahtevaju od Hrvata, na primer, da se oni otcepe po
svaku cenu. Ova pozicija je pogrena, i mora biti odbijena. Ne smemo pomeati jedno pravo sa
jednom obavezom (W. Conor, n. d., str. 140).
J. Baki, n. d; W. Connor, n. d.
Porast broja federalnih jedinica u kojima bi Srbi predstavljali manjinu ili tek relativnu veinu
slabio je relativnu mo Srbije i Srba a snaio mo Hrvatske koja je bila prirodno sredite okupljanja koalicije protiv najmonijeg delatnika. Otuda ne udi to su samo marginalne politike
snage Srba u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) pristajale na vie od etiri federalne jedinice srpski
komunisti i Dragoljub Jovanovi dok nije bilo relevantne hrvatske politike stranke koja je
pristajala na manje od pet federalnih jedinica (J. Baki, n. d.).
J. Baki, n. d., str. 528567.
B. Gligorijevi, n. d., str. 332.
J. Baki, n. d.; Todor Kulji, Tito: socioloko-istorijska studija, Beograd, 1998; B. Petranovi, n.
d.; Gligorijevi, n. d. Naravno, velika je razlika izmeu nacionalnog oseanja u Makedoniji i
u Crnoj Gori u tom vremenu, jer dok su makedonski ili bugarski nacionalizmi nadvladavali
srpski u Makedoniji, u Crnoj Gori je postojao samo srpski nacionalizam (J. Baki, n. d., str.
554556; B. Petranovi, n. d., str. 3537).
P. Shoup, n. d., str. 37.

Tito vienja i tumaenja

Odgovor KPJ, od 1937. godine pod vostvom Josipa Broza,21 na Sporazum


CvetkoviMaek bio je u prvom reagovanju pozitivan, kako se ne bi zameralo
hrvatskim tenjama, iako ne i topao. No, u proglasu od 1. V 1940. Sporazum
je podvrgnut otroj kritici, poto uopte nije poklonio panju nacionalnim
pravima Crne Gore, Makedonije, i Slovenije.22 Radilo se o kopiranju sovjetskog
modela reavanja nacionalnog pitanja pomou stvaranja etniki odreenih
republika i autonomija.
Josip Broz je na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ odrao govor u kojem je
nacionalni problem nazvao hroninom boljkom Jugoslavije, a dotadanja
vostva KPJ je optuio to nisu ponudila lek. tavie, okrivio je Simu Markovia
i Josipa iinskog (Milana Gorkia) da su se pokazali isto tako usko ovinistiki
i pansrpski kao da su najcrnji reakcionari, te da su oni krivi to nisu preuzeli
vostvo nad masama, ve su stvorili Maeka i Pavelia, te VMRO i makedonske
separatiste. Sve to je, po Brozu, trebalo raditi jeste prihvatiti model nacionalne
autonomije, uslov za socijalnu revoluciju; raznovrsnost nacionalnih kultura
uslov za politiko jedinstvo, dakle, recept koji je veliki uitelj, sam Staljin
propisao.23
Ovaj Brozov govor je vaan da se uvidi koliki je znaaj pridavan nacionalnom pi
tanju u KPJ pred poetak Drugog svetskog rata, te da je na njega, kad je Josip Broz
u pitanju, gledano prevashodno taktiki, u smislu njegovog instrumentalizova
nja da bi se dolo na vlast, a nikako ne strateki, u smislu istinskog zagovaranja
nacionalizma. Vidljivo je da je u uspenom reenju nacionalnog pitanja, koje je
ispravno shvaeno kao rak-rana Kraljevine, vien klju za uspeh komunistikog
drutvenog projekta:
Mi nismo zainteresirani za buroaski ideal Otadbine koji treba braniti, ve
za svjetsku revoluciju koju treba sprovesti. Zapamtite ovo. Najvea revolucija
za jugoslovensku dravu revolucija za koju sam siguran da e je narodne
mase prihvatiti bie revolucija koja e donijeti nacionalnu jednakost Srbima,
Hrvatima, Slovencima, Makedoncima, Crnogorcima. I to, drugovi, omoguie sa
svoje strane veu socijalnu revoluciju koju mi planiramo i za koju je Sovjetski
Savez na slavni model.24
U prvom Politbirou koji je Josip Broz sastavio bili su on, kao izjanjeni Hrvat, Crnogorac ilas,
Srbin Rankovi i tri Slovenca (Kardelj, Miha Marinko i Fran Leskoek). Sledei put, 1940, Brozu
su u Politbirou pravili drutvo Kardelj, Rankovi, ilas, Srbin iz Hrvatske Rade Konar i Crnogorac Ivan Milutinovi, to je neke autore navelo da zakljue da je po prvi put u meuratnom
periodu dolo do pojave istinski jugoslovenske strukture partijskog vostva, iako nije bilo
nikoga iz Makedonije (John Lampe, Yugoslavia as History: Twice there was a country, Cambridge MA, 2000, p. 207; P. Shoup, n. d., str. 47).
22
W. Connor, n. d., str. 145.
23
Isto, str. 146.
24
Isto, str. 147.
21

47

Jovo Baki

Prema tome, Josip Broz je imao plan da preko deliminog zadovoljenja razno
vrsnih nacionalizama u Jugoslaviji omogui izvoenje socijalistike revolucije.
U tom smislu se radilo i na stvaranju nacija kao to su Crnogorci i Makedonci,25
a docnije i Muslimani.26 Naelna suprotstavljenost SKJ religiji i njeno korienje
u svrhe stvaranja nacije samo potvruje izvestan pragmatizam SKJ. U potonjem
sluaju, radilo se o pragmatinoj elji da se muslimani meu nesvrstanima
privuku na svoju stranu, a u prvom, da se i uticaj Bugara u jugoslovenskim
poslovima oslabi. Pa ipak, to nije i kraj prie, jer kako stvaranje Makedonske
pravoslavne crkve nasilnim odvajanjem od SPC-a u cilju simbolikog uteme
ljenja makedonske nacije, tako i stvaranje muslimanske nacije, koja je i ime
nom asocirala na religiju bilo je u funkciji strukturnog slabljenja snage Srba u
federaciji, poto se smatralo da e se na taj nain doi i do nacionalne jednakosti
i ravnopravnosti u Jugoslaviji. ini se da se nije mislilo da bi to moglo dovesti
i do preteranog slabljenja koje bi se moglo doiveti kao ponienje, te da bi iz
nacionalne frustracije mogla uslediti srpska nacionalistika reakcija.27
Jugoslovenstvo KPJ tokom Drugog svetskog rata
Na prostoru Jugoslavije, koju su razorili nacistika Nemaka, druge revizi
onistike sile i domai nacionalisti, komunisti su organizovali otpor oku
patorima, dodue tek posle nacistikog napada na komunistiki SSSR. Ovaj
redosled jasno ukazuje da im je odanost prvoj zemlji socijalizma u to doba
bila ispred odanosti zajednikoj dravi Junih Slovena. Pa ipak, shvativi da im
borba protiv okupatora na bazi svejugoslovenskog otpora prua najvie nade
25

26

27

48

Granica sa Srbijom je povuena na takav nain da blisko prati predloge koje je pre rata
napravila VMRO (...) Takoe, Makedonci su bili slobodni da tumae njihovu prolost na daleko
vie nacionalistiki, i manje marksistiki nain no komunisti u drugim republikama (P. Shoup,
n. d., str. 164165).
T. Kulji, n. d., str. 172; W. Conor, n. d., str. 334. Jedan autor je s pravom zakljuio da je SKJ stvorio makedonsku crkvu 1967. odvajajui je od SPC-a, te da je podsticao muslimansku etnogenezu kao sredstvo regulisanja takmienja izmeu Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini. Izgleda
da je bilo malo, ako uopte, ozbiljnog razmiljanja o moguem alternativnom pokuaju gradnje isto regionalnog i graanskog identiteta i, u odsustvu bilo kakve mogunosti oznaavanja
Bosanaca kao posebne jezike zajednice, religija je bila ponovo prepoznata kao snabdeva
odgovarajueg simbolikog jezgra grupnog identiteta (John Allcock, Explaining Yugoslavia,
New York, 2000, str. 298299). Ipak, imajui u vidu sudbinu Kalajevih pokuaja gradnje bosanske nacije, verovatnije je da bi jugoslovenski nacionalni identitet imao vie izgleda na uspeh od bosanskog u BiH.
Ima autora koji smatraju KPJ pred II svetski rat jedinom istinskom jugoslovenskom partijom,
kojoj je delimina ravnodunost prema nacionalnom pitanju omoguila da ga bolje sagleda i
pravinije reava, uzimajui u obzir sve nacionalnosti (P. Shoup, n. d., str. 57, 59). ini se, ipak,
da je aup precenjivao kako komunistiku ravnodunost prema nacionalnom pitanju tako i
pravinost njegovog reavanja.

Tito vienja i tumaenja

za izvoenje socijalistike revolucije, oni su organizovali hrabru antifaistiku


oslobodilaku borbu u okviru graanskog rata s etnikom podlogom.28
to se vostva KPJ tie, ono je izgradilo jasnu okosnicu nacionalne politike:
Jugoslavija ravnopravnih naroda, obaranje tzv. velikosrpske hegemonije,
uvaavanje prava nacionalnih manjina i obraun sa nacional-ovinizmom,
antijugoslovenstvom i separatizmom,29 ali izgleda da je postojala razlika izmeu
uglavnom projugoslovenski opredeljenog vostva KPJ i duboko provincijalnih
lanova rasporeenih po dubini Partije.30 Ova injenica je propagandu morala
okrenuti zasebnim nacijama,31 umesto Jugoslovenima, u tolikoj meri da je npr.
CK KP Hrvatske nastavio s kritikovanjem pojma jedne jugoslovenske drave
jo u kasnoj 1944. godini,32 uprkos tome to je Josip Broz ranije ve javno
28

29
30
31

32

Bilo je, meutim, etniki motivisanih odmazdi srpskih partizana s Korduna i iz Like nad nekim
hrvatskim selima u vidu njihovog spaljivanja i terorisanja stanovnitva, zbog ega je Vladimir
Bakari, politiki komesar Glavne komande u Hrvatskoj, poslao nekoliko izvetaja Vrhovnoj
komandi, naroito o deavanjima na Kordunu. Bilo je dovoljno, alio se, da hrvatski drug
pristupi grupi koja raspravlja hrvatski problem pa da zavlada neprijatna utnja. No, poto su
srpske snage bile praktino jedine koje je hrvatska partija imala na raspolaganju, Vrhovna
komanda nije elela da se mea, moda, iz straha da ne otui Srbe (P. Shoup, n. d., str. 6970).
B. Pertanovi, Jugoslovensko iskustvo, str. 62.
P. Shoup, n. d., str. 99100.
Do 1944. Politbiro CK KPJ nastojao se svakoj nacionalnosti Jugoslavije obraati u smislu
njezinih pojedinanih tenji. Tijekom 1944. i u periodu neposredno poslije rata, naglasak je
prebaen na novu dravu i njezine tenje. Tito je zacrtao liniju u januaru 1944, (...) kada je
takoer pozvao na vei centralizam i kontrolu: Izmijeniti u svakom pogledu ton tampe i agitaciju u tom smislu da se svim pitanjima prilazi sa stanovita jedne nove, samostalne dravne
tvorevine, koja nije niija filijala, nego djelo borbe naih naroda (...) (Ivo Banac, Sa Staljinom
protiv Tita: Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom komunistikom pokretu, Zagreb, 1990,
str. 103104). U ovom navodu, osim pozivanja na vei centralizam i kontrolu, moe se prepoznati i tenja ka veoj samostalnosti od Moskve.
Andrija Hebrang, istinski popularan u Hrvatskoj (I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita..., str.
103), isticao je da je ZAVNOH novi Sabor Hrvatske, obeavajui vie samostalnosti posle rata
no to je bilo ponueno Sporazumom iz 1939. od srpske klike iz Beograda. injenica da
je suvie priao o toj samostalnosti i, kako je Broz govorio, njegovoj sopstvenoj telegraf
skoj agenciji dovela je naposletku do smene Hebranga sa ela ZAVNOH-a (J. Lampe, n. d., str.
223224). Osim toga, Hebrangu i CK KP Hrvatske se zameralo to su se oborili na Dalmaciju,
a razlog se nalazio u injenici da Dalmacija pokazuje mnogo veu povezanost sa Jugoslavijom,
nego to je pokazuje ostala Hrvatska (I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita..., str. 102). Takoe,
kada je ZAVNOH 20. IX 1943. proglasio pripajanje Istre, Rijeke, Zadra i Kvarnerskih ostrva
matici zemlji Hrvatskoj, Josip Broz je to kritikovao, jer Hrvati prisvajaju suverenitet koji pripada samo Jugoslaviji: Proklamaciju je morao potpisati i AVNOJ, a predsjednitvo ZAVNOH-a
da supotpie. Inae to nee imati vanosti pred stranim silama i znai separatizam protiv ko
jega su svi saveznici (kurziv, J. B.) (cit. pr. I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita..., str. 100). Prema
tome, za razliku od hrvatskih nacionalista, a nacionalisti uopte neretko pokazuju neku vrstu
parohijalnosti u smislu nerazumevanja spoljne politike, Josip Broz je veoma dobro znao koja i
kakva su bila ogranienja za ostvarenje hrvatske nezavisnosti nakon II svetskog rata.

49

Jovo Baki

stavio do znanja da je cilj jedinstvene Jugoslavije van diskusije.33 No, i sam


Broz se uvek iznova obraao naim narodima ili narodima Jugoslavije, a
katkad i posebice Srbima, Hrvatima, Slovencima, Muslimanima, Crnogorcima,
Makedoncima umesto Jugoslovenima.34 tavie, kako bi se privuklo to vie
boraca u partizanske redove ponovo je, premda tek krajem 1942, uveden pojam
nacionalnog samoopredeljenja u program KPJ, iako ga nije bilo jo od 1937.
godine.35 Pa ipak, u sluaju Josipa Broza radilo se o vetom laviranju izmeu
vienacionalne i nacionalistikim strastima i pokoljima ispunjene stvarnosti
Jugoslavije, linih politikih ambicija, i ispravno procenjenih interesa velikih
sila antifaistike koalicije.36
Samoopredeljenje je, razume se, proglasio i AVNOJ, ali u obliku koji je nago
vetavao da je ovo pravo ve neopozivo iskorieno, jer se u uvodu Odluke o
federativnom ureenju navodi da se ona donosi (N)a osnovu prava svakog
naroda na samoodreenje, ukljuujui pravo na otcepljenje ili na ujedinjenje
sa drugim narodima, i u skladu sa istinskom voljom svih naroda Jugoslavije,
osvedoenom u toku trogodinje zajednike narodno-oslobodilake borbe koja
je skovala nerazdruivo bratstvo naroda Jugoslavije.37
Radilo se, oevidno, o shvatanju etnike bliskosti, ideoloki ukorenjene u
panslavizmu i proleterskom internacionalizmu,38 iako nikako ne i o istovetnosti
Junih Slovena, to se navodno pokazalo i u narodnooslobodilakoj borbi:
Narodi Jugoslavije nikada nisu priznali i ne priznaju raskomadanje Jugoslavije
sa strane faistikih imperijalista i dokazali su u zajednikoj oruanoj borbi
svoju vrstu volju da ostanu i dalje ujedinjeni u Jugoslaviji.39 Pomalo ironino,
33
34
35

36

37

50

38
39

W. Conor, n. d., str. 170.


Isto, str. 155.
Isto, str. 156157. To je u decembru 1942. uinio sam J. Broz u lanku Nacionalno pitanje u
svjetlu Narodno-oslobodilake borbe: Odana principu da svaki narod ima pravo na samoopredjeljenje, Komunistika partija se borila protiv takve nacionalne politike velikosrpskih
hegemonista tokom itavog perioda borbe za opstanak Jugoslavije. Komunistika partija
Jugoslavije se suprotstavila na najodluniji nain represiji nad Hrvatima, Slovencima, Make
doncima, Crnogorcima, Albancima i drugima. (...) Komunistika partija nikad nije i nikad nee
napustiti princip koji su postavili nai veliki uitelji, Marks, Engels i Lenjin, princip da svaka
nacija ima pravo na samoopredjeljenje, ukljuujui otcjepljenje (W. Conor, n. d., str. 158).
Samo je Ruzvelt, zgranut ustakim pokoljima Srba i Jevreja, u par navrata izrazio rezerve prema vaspostavljanju Jugoslavije posle II svetskog rata, i razmiljao o protektoratu nad Hrvat
skom, ali to nije pretoeno u operativnu politiku, jer je SAD prepustio balkansku i jugoslovensku politiku dogovoru Velike Britanije i SSSR-a (B. Pertanovi, Jugoslovensko iskustvo..., str. 68,
159).
Uvod u Odluku Drugog zasedanja AVNOJ-a o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu,
http://www.arhiv.sv.gov.yu/a100008g.htm, pristupljeno 21. VII 2008.
T. Kulji, n. d., str. 276.
Prvi lan Odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu,
http://www.arhiv.sv.gov.yu/a100008g.htm, pristupljeno 21. VII 2008.

Tito vienja i tumaenja

umesto ovakve formulacije, jedan autor je primetio da bi stvarnosti Drugog


svetskog rata na prostoru Jugoslavije pre odgovarala sledea formulacija
prvog lana Odluke: Narodi Jugoslavije su svojom spremnou da uestvuju u
meuetnikim genocidnim sukobima s njihovim susedima dokazali vrstu volju
da ostvare nezavisne drave.40
Prema tome, unutranji inioci razvijeni u dinamici etnikih sukobljavanja
tokom Drugog svetskog rata trebalo je da ne dovedu do restrukturisanog
javljanja Jugoslavije posle rata. No, jedini pokret i vojska koji su delali na celom
prostoru bive Jugoslavije tokom rata i bili sastavljeni od u manjoj ili veoj meri
pripadnika svih nacija, imali su tu sreu da je nova restrukturisana Jugoslavija
odgovarala interesima svih najmonijih drava vie no bilo koje drugo reenje, a
u to vreme naroito Sovjetskom Savezu, ije su trupe ve u jesen 1944. prodirale
na prostor Jugoslavije.
Komunistiko jugoslovenstvo posle Drugog svetskog rata
Po zavretku II svetskog rata, KPJ je nastavila politiku koja je jasno razlikovala
jugoslovensku dravu i razliite nacije koje su u njoj udruene, pa je Josip Broz
kao jedno od najveih dostignua naveo i injenicu stvaranja nerazruivog
bratstva i jedinstva izmeu raznih nacionalnosti Jugoslavije (...) i stvaranje
jedne jake dravne zajednice sainjene od razliitih nacionalnosti Jugoslavije
koje sve uivaju jednaka prava.41
tavie, prvi ustav iz 1946. godine je suverenost dodelio republikama, dok su
potonji ustavi, ipak, suverenost povezivali sa narodom,42 izbegavajui na taj
nain, sve do ustava iz 1974,43 zamke konfederalizma, izraene takoe i u neto
40

41
42

43

W. Conor, n. d., str. 160. Partizanska vojska nije u veoj meri uestvovala u meuetnikim
razraunavanjima, iako, kao to su ovde navedeni Bakarievi izvetaji Vrhovnoj komandi
svedoili, nije bila sasvim toga poteena. U istom smislu, Konor je citirao ilasa: Tako, u jednom napadu na jedno muslimansko selo, izdata su unapred nareenja partizanima da ubiju
sve odrasle mukarce, proteraju stanovnitvo, i spale kue (W. Conor, n. d., str. 169). Etniki
progoni tokom ratova za jugoslovensko naslee 90-ih nalikuju ovom obrascu.
W. Conor, n. d., str. 171.
Olivera Milosavljevi, Titov Jugosloven nacionalni ili dravni identitet, Dijalozi povjesni
ara-istoriara 7, Hans-Georg Fleck i Igor Graovac (pr.), Zagreb, 2002, str. 177, 186 (Elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/links/hr/7239.pdf, pristupljeno 30. IX 2008); W.
Conor, n. d., str. 223).
Ustav iz 1974 neobino dugaak, (406 lanova), verovatno najdui ustav na svetu (J. Lampe,
n. d., str. 313; Denison Rusinow, The Yugoslav Experiment 19481974, Berkeley & Los Angeles,
1978, str. 326), verbalistian i konfuzan tekst, koji je ostavljao neodoljiv utisak da mu je svrha
vie da sakrije nego da otkrije (Vojin Dimitrijevi, Sukobi oko Ustava iz 1974, Srpska strana
rata: Trauma i katarza u istorijskom pamenju, Popov Neboja (pr.), Beograd, 1996, str. 450)
prilino je, usled veta federalnih jedinica, naginjao konfederalnom modelu, a uz to je stvorio

51

Jovo Baki

jaoj fiskalnoj vlasti republika no to je to bio sluaj u sovjetskom modelu,44


sadrane u prvom ustavu. Radilo se o nadnacionalnoj federaciji, po ugledu
na sovjetsku, pod centralnom partijskom kontrolom. No, kada su republike
dobile ili otele znaajnu vlast od centra, ravnotea moi u federaciji postala
je krucijalno pitanje. Vratili su se rivalski zahtevi i protivzahtevi, poznati iz
meuratnog perioda u Prvoj Jugoslaviji.45
Konor smatra da je suverenost dodeljena republikama u prvom ustavu iz dva
razloga: a) da se Jugoslavija uini privlanom za prikljuenje Bugarske, usled
ega se vaenje slogana bratstvo i jedinstvo protezalo i na Bugare,46 i Albanije kao
(kon)federalnih jedinica;47 b) zbog oponaanja sovjetskog ustava koji je sadrao
isto reenje.48 Ex post facto, moe se primetiti da je ovakvo etnofederalistiko
reenje, koje stvara federalni sistem sa nacionalnim dravama kao federalnim
jedinicama, predstavljalo dobrovoljni subverzivni in prema samoj dravi.49
Ipak, primetno je da ovaj ustav nije u svemu sledio sovjetski uzor, jer nije bilo
upozoravanja na pravo samoopredeljenja do otcepljenja.
No, problem razgranienja republika veoma je rano pokazao koliko su komu
nistima, ipak, bile vane nacionalne pripadnosti50 i nacionalne teritorije: Mo

44
45
46

47

48
49

50

52

najkomplikovaniji sistem viestrukih posrednih izbora koji je ikada vien bilo gde u XX
veku (J. Lampe, n. d., str. 313; V. Dimitrijevi, n. d., str. 450, 453). No, put od federalizma ka
konfederalizmu, kao i dalje slabljenje Srbije zapoeti su jo ustavnim amandmanima 1967.
D. Rusinow, n. d., str. 17.
J. Lampe, n. d., str. 7.
Predrag J. Markovi, Titova shvatanja nacionalnog i jugoslovenskog identiteta, Dijalog
povjesniara-istoriara 2, Hans-Georg Fleck i Igor Graovac (pr.), Zagreb, 2000, str. 238 (Elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/links/hr/7897.pdf, pristupljeno 30. IX 2008).
Vrh KPJ je eleo da Bugarska ue kao sedma federalna jedinica, ravnopravna s drugih est, u
Jugoslaviju, dok su Bugari, inae tradicionalno najvei zastupnici ideje balkanske federacije, a
njihovi komunisti balkanske komunistike federacije pred rat, eleli konfederaciju dve ravnopravne konfederalne jedinice, s paritetnom zastupljenou u zakonodavnom i izvrnom telu
vlasti, Jugoslavije i Bugarske. Osim ovih teko premostivih razlika izmeu, uslovno govorei,
hrvatske i bugarske varijante jugoslovenstva, Britanci i SSSR su, u odvojenim razgovorima,
obavestili June Slovene o svom otrom neslaganju sa idejom unije (P. Shoup, n. d., str. 126
127).
W. Conor, n. d., str. 223.
Valeri Bans, Da li je etno-federalizam reenje za problem?, Nacionalizam posle komunizma:
Nauene lekcije, Mundjiu Pipidi Alina, Krastev Ivan (ur.), Beograd, 2004; Veljko Vujai, Historical Legacies, Nationalist Mobilization, and Political Outcomes in Russia and Serbia: A Weberian View, Theory and Society, 25, 6, 1996, str. 763801; Connor, n. d.
Istina, Josip Broz je u prvom govoru u Zagrebu, 21. maja 1945. godine, ovako opisivao znaaj
meurepublikih granica: ,,Te granice /.../ treba da budu neto kao one bijele crte na jednom
mramornom stubu. Granice federalnih jedinica u federativnoj Jugoslaviji nisu granice razdvajanja, nego granice spajanja /.../. To znai natjecati se u dobru, pomoi brai, jer sada su braa
razgraniena ali su ipak pod jednim krovom. To je zajednika kua, jedna cjelina, ali unutra
ima svaki da gospodari na svome. (J. B. Tito, Govori i lanci, t. 1, str. 312, cit. pr. P. Markovi,

Tito vienja i tumaenja

mentano, nacionalna oseanja su izronila na povrinu unutar Partije, naroito


izmeu Srba i Hrvata oko smetanja autonomnih oblasti Vojvodine i Srema.51
Pre rata su hrvatski komunisti izraavali tenju za autonomijom Vojvodine,
posmatrajui je odvojenim regionom (kao to je Bosna i Hercegovina).52
No, Glavni narodnooslobodilaki odbor Vojvodine jednoglasno je glasao za
prikljuenje Srbiji,53 ali uz odustajanje od Baranje, sa obrazloenjem da taj deo
predratne Vojvodine privredno, geografski i nacionalno gravitira Hrvatskoj.54
Opasnost od Sovjetskog Saveza posle 1948. godine uslovila je potrebu jaanja
federalnog centra nasuprot federalnim jedinicima55 te jugoslovenskog so
cijalistikog patriotizma,56 pa je to i bio razlog da se u Ustavu iz 1953. uopte
ne pominje ne samo pravo na samoopredeljenje ve da se i ukida suverenost
republikama i prenosi na narod. Ipak, ovo taktiko naglaavanje socijalistikog
jugoslovenstva, nasuprot posebnim jugoslovenskim nacijama, mnoge je
navelo na zakljuak da su Josip Broz i SKJ pokuavali da izgrade jugoslovensku
naciju tokom 50-ih. No, Branko Petranovi ubedljivo pokazuje da zalaganje za
monolitnu Jugoslaviju ne znai i zalaganje za jugoslovensku naciju,57 jer Broz
je bio nedvosmislen: Voljeti svoju naciju, Hrvatsku ili Srbiju, ne znai negirati
opu nau zemlju Jugoslaviju. Naprotiv, voljeti svoju federalnu jedinicu
znai voljeti monolitnu Jugoslaviju () Nije Rijeka samo Hrvatska, nego i

51

52
53
54
55
56
57

n. d., str. 239, http://www.cpi.hr/hr-7888_1-3-2_radionica_o_tvorbi_etnickih_i_nacionalnih_


identiteta_u_juznoslavenskome_prostoru_iz_povijesne_perspektive.htm, pristupljeno 21. VI
2008; W. Conor, n. d., str. 231; P. Shoup, n. d., str. 116). No, i iz ovog navoda je jasno da o nekom
nacionalnom jugoslovenstvu, pa ak ni o realnom, ne moe biti govora, jer krov je metafora za dravu, a braa za nacije. One su srodne, ali zasebne, gospodare na svome u okviru
zajednike kue, tj. drave. Ostaje se, prema tome, u okvirima minimalnog socijalistikog
jugoslovenstva hrvatske usmerenosti.
Sporazumom CvetkoviMaek 1939. optine Ilok, id, Vinkovci, Vukovar i upanja sa 31%
Srba pripale su Banovini Hrvatskoj, dok su Irig, Sremska Mitrovica, Stara Pazova i Zemun s
64% Srba ostali izvan Banovine. ZAVNOH je, s jedne strane, u junu 1943. u privremenom na
stavnom programu za osnovne kole Srem posmatrao kao oblast Hrvatske, a sremski komunisti, s druge, smatrali su da su oni pravo jezgro partije u cijeloj Vojvodini koja se, po nji
hovu shvaanju sastojala od Srijema (ili bar njegova istona dijela), Bake, Banata i Baranje,
pa su se poalili Politbirou CK KPJ zbog hrvatskih pokuaja da ih se pridrui KPH. CK KPJ
je, pak, procenio da cela rasprava treba da bude priguena iz straha da bi njome mogli biti
odgurnuti hrvatski elementi od narodnooslobodilake borbe (I. Banac, Sa Staljinom protiv
Tita..., str. 110111).
P. Shoup, n. d., str. 117.
Isto, 118.
I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita..., str. 111.
Ljubodrag Dimi, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, (I tom), Beograd, 1996, str. 463.
B. Petranovi, Jugoslovensko iskustvo..., str. 112.
B. Petranovi, Jugoslovensko iskustvo..., str. 39; Branko Petranovi, Istorija Jugoslavije, 3, Beograd, 1988, str. 73.

53

Jovo Baki

jugoslovenska. Nije Beograd samo srpski, nego i jugoslovenski.58 Prema tome,


radilo se o nadnacionalnom minimalnom jugoslovenstvu koje je trebalo da
obezbedi dravni okvir nesmetanom razvoju razliitih junoslovenskih nacija.
Meutim, aup, ije miljenje deli i Pavkovi,59 zabeleio je da je ve 1958. dolo
do pritiska republika na federalni centar, pa je jugoslovenska ideja ili naputena
ili beznadeno uhvaena u intelektualna, politika ili ekonomska rivalstva.60
Neki drugi podravaoci teze o tome da su jugoslovenski komunisti zagovarali
jugoslovenski nacionalizam smatraju da je do okretanja od jugoslovenstva
dolo 1962,61 a trei 1964. godine.62 Ova neslaganja ukazuju da je konstrukcija
Brozovog jugoslovenskog nacionalizma na klimavim nogama. U stvari, kako
je opasnost od SSSR-a jenjavala, tako su se posebnim nacionalizmima vrata
ponovo otvorila, savezna drava je mogla da odumire a republike da jaaju,
pa je i pravo na samoopredeljenje, makar u njegovom potpuno iskorienom i
nepovratnom obliku, bilo vraeno u ustave iz 1963. i 1974. godine.63
Ne treba zaboraviti da je u partijskoj dravi jo vanije od ustava kako su
odnosi izmeu saveznih i republikih saveza komunista regulisani. U tom
smislu, od dalekosene je vanosti da je odluka da republiki partijski kongresi
prethode saveznim doneta ve 1964, dok je Rankovi jo uvek bio na poloaju:64
republike partije bi pisale svoje politike platforme i imenovale svoje
dunosnike, ukljuujui predstavnike u centralnim organima, iji bi sastav bio
samo potvren od kasnijeg saveznog kongresa.65
Prema tome, konfederalizacija partije nastupila je pre konfederalizacije
drave, to je u skladu sa teorijskim oekivanjima o partijskoj dravi. U tom
smislu je i Kardelj neposredno po padu Rankovia utvrdio da su jugoslovenske
republike nacije samosvojne kulture, te da bi trebalo da izgrade sopstvene
nacionalne privrede kako bi odravale te kulture.66 Otuda je bilo potrebno da
se mo imenovanja direktora u preduzeima sa saveznog prenese na republiki
58
59
60
61
62
63
64
65
66

54

B. Petranovi, Istorija Jugoslavije, str. 73.


Aleksandar Pavkovi, Multiculturalism as a Prelude to State Fragmentation: the Case of Yugoslavia, Journal of Southern Europe and the Balkans, 3/2, 2001, str. 131143.
P. Shoup, n. d., str. 223.
Ivo Banac, Political Change and National Diversity, Daedalus, 119/1, 1990, str. 153.
P. Markovi, n. d., str. 247.
V. Dimitrijevi, n. d., str. 453; W. Conor, n. d., str. 224.
P. Shoup, n. d., str. 213.
D. Rusinow, n. d., str. 228.
Wayne S. Vucinich, Nationalism and Communism, Contemporary Yugoslavia, (ed. Wayne
Vucinich), Berkeley, 1969, str. 266, 274, (cit. pr.: Djordje Stefanovi, The Unintended Consequences of Ethnic Federalism: How Yugoslav Communists Dug Their Own Graves Paper Presented at the Historical Sociology Regular Session, American Sociological Association, 104th
Annual Meeting, San Francisco, August 10, 2009).

Tito vienja i tumaenja

nivo.67 Zatim je, u skladu s logikom nacionalizma, sledilo stvaranje jedinica


Teritorijalne odbrane, koje su kasnih 60-ih stavljene pod nadzor republikih
vlasti.68
Uistinu, nije postojala strateka namera za stvaranjem jugoslovenske nacije,
kako se to esto smatra, iako je bilo taktikog, retkog i neobaveznog flerta s
realnim jugoslovenstvom, koje je u daleku budunost pomeralo stapanje
junoslovenskih nacija ili njihovo nestajanje posle socijalizma u komunizmu.69
Autor ovih redaka se slae sa argumentom koji je iznela Olivera Milosavljevi:
I istovremeno, onda kada je zaista imao mogunost da sve svoje ideje i
realizuje, 40-ih i 50-ih godina 20. veka, Tito nije stavio Jugoslovene ni u popis
stanovnitva,70 ba kao to nema jugoslovenske nacije ni u dokumentima
KPJ. Ovi argumenti presudno opovrgavaju tvrdnje D. Jovia,71 A. Pavkovia,72

67
68
69

70
71
72

Duan Bilandi, Jugoslavija Poslije Tita 19801985, Zagreb, 1986, str. 41, (cit. pr. Stefanovi, n.
d.)
D. Bilandi, n. d., str. 24, (cit. pr. Stefanovi, n. d.)
P. Markovi, n. d; I. Banac, Political Change and National Diversity; Connor, n. d.; P. Shoup,
n. d. Od svih citata verovatno je Banac predoio najjai Brozov citat u smislu jugoslovenskog
nacionalizma u obraanju stranim novinarima 1952. koji podsea na realno jugoslovenstvo
Sime Markovia iz 20-ih: Volio bih da doivim dan da vidim Jugoslaviju koja bi postala stopljena u jednu vrstu zajednicu, kada ne bi vie predstavljala formalnu zajednicu, ve zajednicu jedne jugoslavenske nacije, u kojoj bi naih pet naroda postali jedna nacija... Ovo je moja
najvea tenja. Vi imate slian proces ustanovljenja jedne nacije u Americi, gdje je jedna nacija stvorena od engleske i drugih nacija (I. Banac, Political Change and National Diversity,
str. 152). Pa ipak, izjava je data stranim novinarima prevashodno da bi potkrepila njihovo
uverenje o antisovjetskom nacionalnom komunizmu Jugoslavije u jeku antistaljinistike
potrebe za homogenizacijom protiv monog neprijatelja. Sem toga, ve 1957, dve godine nakon dolaska Hruova u Beograd, Kardelj je objavio svoju raspravu Razvoj slovenakog na
cionalnog pitanja, napisavi i novi predgovor u kojem je upozorio na opasnost birokratskog
centralizma i obnove starog ovinistikog integralnog jugoslovenstva, kao jedne tendencije
negiranja postojeih junoslovenskih naroda uperenu u afirmisanje neke vrste nove jugoslovenske nacije. Razume se, Kardelj je odbacio apsurdnost takvih tendencija koje nuno
potkopavaju istinski bratske odnose meu nezavisnim narodima Jugoslavije i upozorio da
se ostaci velikosrpskog nacionalizma povezuju sa unitarizmom pod krinkom jugoslovenstva (Dejan Jovi, Jugoslavija drava koja je odumrla, Beograd, 2003, str. 134135; I. Banac,
Political Change and National Diversity, str. 152153). Ipak, teko je verovati da se radilo
o Kardeljevom izazovu Brozu, kako to heroizirajui slovenakog komunistu tumai Banac
(Od 1954. do 1961. Kardelj je vodio usamljenu borbu protiv oivljenog antireformskog centralizma i unitarizma), ve se pre radi o upozorenju srpskim Jugoslovenima da ne koriste
antistaljinistiku iznudicu za propagandu jugoslovenskog nacionalizma.
Milosavljevi, n. d., str. 180.
D. Jovi, n. d.
A. Pavkovi, n. d.

55

Jovo Baki

P. Markovia,73 A. ilasa,74 I. Banca,75 kao i stranih istoriara i politikologa76


da su jugoslovenski komunisti i Broz lino ikada, pa i 50-ih, hteli da stvore
jugoslovensku naciju, jer su popisi jedno od najefikasnijih tehnikih sredstava
koje dravi, uz vojsku i kolstvo, stoje na raspolaganju za njihovo stvaranje.
ini se da su ovde pobrkani zahtevi za jaanjem ,,jugoslovenskog socijalistikog
patriotizma, jednog internacionalnog ili nadnacionalnog identiteta u funkciji
jaanja nadnacionalne drave, sa zahtevima za stapanjem u jugoslovensku
naciju.77 Radilo se tek o antistaljinistikoj taktikoj kratkotrajnoj kampanji za
jugoslovenstvo odreeno kao jedan panjugoslovenski patriotizam, kultura, i
privreda koji bi delali kao nadnacionalni i ujedinjujui kiobran nad raznolikim
nacionalnim identitetima, kulturama, i privredama zemlje.78
Umesto zakljuka
Jugoslovenstvo Josipa Broza Tita bilo je iskreno, sutinski nadnacionalno, so
cijalistiko i internacionalistiko, dravno i minimalno jugoslovenstvo hrvatske
usmerenosti. Doivotni predsednik SFRJ bio je zainteresovan za postojanje
jake Jugoslavije, njen presti u svetu, ali nije radio na stvaranju jugoslovenske
nacije, ve je vodio politiku odranja Jugoslavije kao federacije ravnopravnih
republika odnosno naroda i narodnosti. Uslov za to, po hrvatskoj varijanti
minimalnog jugoslovenstva koju su komunisti prihvatili 1935. i nikad se nje nisu
odrekli, bio je da se Srbija i srpski nacionalizam oslabe i dre pod kontrolom
drugih federalnih jedinica pa su izgraivane dotad nepoznate nacije i stvarane
samo u Srbiji etnoregionalne pokrajine, iako ih je po istoj logici bilo mogue
stvoriti i u Hrvatskoj.

73
74
75
76

56

77
78

P. Markovi, n. d.
Aleksa ilas, Osporavana zemlja: Jugoslovenstvo i revolucija, Beograd, 1990.
Ivo Banac, Political Change and National Diversity.
W. Connor, n. d.; P. Shoup, n. d.
Milosavljevi, n. d.; J. Lampe, n. d., str. 261; D. Rusinow, n. d., str. 135.
Denison Rusinow, Nationalities Policy and and the National Question, Yugoslavia in the
1980s., Ramet Pedro (ed.), Boulder CO, 1985, str. 135.

Summary

Tito vienja i tumaenja

Titos Yugoslavism: Continuity or Discontinuity?


Key words: Tito, Yugoslavism, continuity, discontinuity, Serbian variant of
Yugoslavism, Croatian variant of Yugoslavism, communist Yugoslavism
The paper considers Josip Broz Titos relation towards Yugoslavism, and
perception of his Yugoslavism in Anglo-American and Yugoslav Cold War and
post-Cold War historiography. It answers the question whether Tito could
have had independent view of Yugoslavism in relation to the Communist Party
of Yugoslavia and the League of the Communists of Yugoslavia, which he led
continuously for 43 years between 1937 and 1980. Therefore, in context of
structural interconnectedness of the authoritarian Party, and after the WWII
authoritarian Party and state, and its leader, one has to investigate Titos relation
towards national question in Kingdom and socialist Yugoslavia. Main hypothesis
is that an authoritarian party and its leader cannot hold different views of such
an important question as national one is in a multinational political community.
In other words, he was able to influence decisively on programmatic documents
of the CPY (LCY) and definitions of recognized national categories in the
population censuses, and they had to reflect convictions of the leader. However,
these documents had remained unchanged between 1937 and 1980 in terms
of Yugoslavia as a multinational federation, and the censuses had never had
an unambiguously used national label Yugoslav. That is why rare occasions
when Josip Broz delivered speeches in favor of a Yugoslav nation between
1948 and 1956 meant that he only tactically used Yugoslavism before foreign
and domestic public in order to empower Yugoslav resistance and Western
support to it against the Stalin USSR. As danger of the USSR had become weaker
after Stalin death, Titos tactical national Yugoslavism came back to strategic
communist minimal Croatian variant of Yugoslavism and Yugoslavia as a multinational, and not national state.

57

Miliv Blin
UDK 342.24(497.1)(091)

Josip Broz Tito i jugoslovenski federalizam (19631974)


pstrakt: Rad ima intenciju da objasni genezu razvoja jugoslovenskog fede
ralizma od de facto psudfdrcie do ugslvie k sutinski decentra
lizovane i slne zdnice dtrminisne rvnprvnu svih nrd i
mnjin. U radu je apostrofirana vlutivna, li prmnntna promena d
minntne cntrlistike prdigme kroz prelomne take u sutinsk mo
difikaciji krktr ugslvnskg fdrlizm, za koje autor uzima Ustv iz
1963. i smi kngrs SK, nvi tri st ustvnih mndmn usvnih
19671971, kao i Ustav iz 1974. lanak istrauje Titovu ulogu i uticaj u
procesu politikog odreivanja legislativne forme prilikom trnsfrmcie
jugoslovenskog fdrlistikg kvir i njegov odnos prema novim ustavnim
reenjima.
Kljun ri: jugoslovenski fderlizm, cntrlizm, dcntrlizci, nci
nln pitnj, sip Brz Tit

Istrisk rlnst n psti u gtvm stnju, k bi s sm d


sb dl istriru. K i svki vk d nuk, istrir mr (...)
d s sui s grmnm i zbrknm ralnu, d uini sv izbr,
t igldn n zni ni rbitru, niti puk pbirnj, v nunu
knstrukciu dkumnt, i nliz mr dzvliti pnvn
uspstvljnj i bnjvnj prlsti.

k Lgf1
Uvod

58

Plzi d vlstitih, krz duggdinju rsprvu kristlisnih fdrlistikih


prdljnj, puno ngtivnim murtnim iskustvm i svsno injnic
d s nv ugslvi, rznvrsn i tniki htrgn, m grditi sm n
tmlju istinsk rvnprvnsti i ncinlng plurlizm, vstv Nrdn
slbdilkg pkrt, pod dominacijom Kmunistik prti ugslvi
1

ak Legof, Nova istorija, Istorijska sociologija, prir. Pavle Milenkovi, Novi Sad, 2009, str. 69.

Tito vienja i tumaenja

i Titvim2 rukvdstvm, zvanino prvi put progovorilo o federaciji uoi


Drugog zasedanja AVNOJ-a u novembru 1943. godine, a prethodilo mu je
proklamovanje punih nacionalnih prava Hrvata, Slovenaca, Srba i Makedonaca,
Crnogoraca i drugih.3 Poetkom novembra 1943. zvanino utvrn reenje
nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, u formi federacije ravnopravnih nrd,
dobilo je svoj najpotpuniji izraz u odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a,
odranog 29. novembra iste godine. Polazei od neotuivog prava svakog
naroda na samoopredeljenje, ukljuujui pravo na otcepljenje ili na ujedinjenje
sa drugim narodima, a saglasno istinskoj volji svih naroda Jugoslavije, AVNOJ
je, kao najvie zakonodavno telo nove Jugoslavije, odluio da se Jugoslavija
izgrauje i da e se izgraivati na federativnom principu, koji e obezbediti
punu ravnopravnost Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca,
odnosno naroda Srbije, Hrvatske, Slovenake, Makedonije, Crne Gore i Bosne i
Hercegovine.4
Pri kraju rata partizanski pobednici su imali obrise nove federacije koja se svojim
karakterom veoma razlikovala od prethodne jugoslovenske drave, dk
proklamovanje federalne Srbije u ugslvnskm kviru konano utvrn n
Velik antifaistik narodnooslobodilak skuptini Srbije, novembra 1944.
godine. Na njoj je Srbija konstituisana kao sloena federalna jedinica u koju su
inkorporirani: oblast Sandaka, autonomna pokrajina Vojvodina i autonomna
kosovsko-metohijska oblast. Dve autonomne jedinice (Vojvodina i Kosovo i
Mthi) predstavljale su konstitutivne delove Srbije, ali i pored nepostojanja
dravnosti, inile su istodobno i konstitutivne elemente u politikom sklopu
2

Slin plitik dltnsti ili sm linsti, k i vlstit im sniv i ding prdsdnik


ugslvnsk drv v dcnim, psbn d pd kmunizm, bil prdmt
idlkih sukbljvnj. U vrm trnj scilistik ugslvi sintgme drug Tit ili
maral Tito su prdstvljle idlke knstrukcie imnntne dmintnm plgtskm
diskursu vlduih kmunist. Nkn pd socijalizma i rspd ugslvi, s pbdm
ideoloke orijentacije politike identiteta, ii vn sstvni lmnt bi i ntikmunizm,
im prvg vk ugslvnsk drv i prti s sv pvljivl u krtk vrinti
Brz, s ndvsmislnm ngtivnm kntcim. Uzvi u bzir t injnic, u vm
rdu su krini nutrlnii pojmovi: Tit, prdsdnik Tit, ugslvnski prdsdnik,
prdsdnik SK.
Janko Pleterski, Nacije, Jugoslavija, revolucija, Beograd, 1988, str. 436. dnsu KP prm
ncinlnm pitnju i fdrlizmu u murtnm pridu videti: Latinka Perovi, Od cen
tralizma do federalizma, Ljubljana, 1984; Desanka Pei, Jugoslovenski komunisti i nacionalno
pitanje (19191935), Beograd, 1983; Branislav Gligorijevi, Kominterna jugoslovensko i
srpsko pitanje, Beograd, 1992; Gordana Vlaji, Jugoslovenska revolucija i nacionalno pitanje
19191927, Zagreb, 1987; Sima Markovi, Nacionalno pitanje u svetlu marksizma, Beograd,
1923; Josip Broz Tito, Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti Narodno-oslobodilake
borbe, Borba za osloboenje Jugoslavije, Beograd, 1944.
Branko Petranovi, Slobodan Neovi, AVNOJ i revolucija. Tematska zbirka dokumenata 1941
1945, Beograd, 1983, str. 452453; Branko Petranovi, Momilo Zeevi, Jugoslovenski fede
ralizam ideje i stvarnost, tematska zbirka dokumenata, prvi tom 19141943, Beograd, 1987,
str. 791796, 800801; Janko Pleterski, Nacije, Jugoslavija, revolucija, str. 461.

59

Miliv Blin

federativne Jugoslavije.5 Sutinsk krktristik pslrtng shvtnj


ugslvnskg fdrlizm mu kmunistim, lpidrni d drugih je krajem
1944. objasnio potpredsednik AVNOJ- i vodei ideolog nacionalnog pitanja
u Jugoslaviji u tom periodu Moa Pijade, u ijem spisu Ravnopravnost Srba i
Hrvata u Hrvatskoj stoji da, iako jo nije vreme za utvrivanje unutarrepublikih
granica, one e biti tako povuene da federalna Hrvatska ne moe obuhvatiti
sve Hrvate, kao to ni federalna Srbija ne moe obuhvatiti sve Srbe, pa ma kakve
bile njihove granice. Jedan znatan deo srpskog naroda mora ostati izvan njenih
granica (...) nije mogue nai reenje, da svi Srbi budu u svojoj federalnoj jedinici,
a svi Hrvati u svojoj...6 Zbog toga se nacionalni problem moe ispravno postaviti
i razumevati samo ako se ima u vidu jedinstvo dravne zajednice, jer samo ona
obuhvata u svojim granicama celinu srpske, kao i celinu hrvatske nacije.7 Na
istom je tragu, kada je re o platformi za reavanje nacionalnog pitanja i s njim
ntnj vznim krktrm ugslvnskg fdrlistikg ustrstv bio
i sam Tito, koji je na mitingu u Zagrebu, maja 1945, meurepublike granice
uporedio sa onim blijedim crtama na mramornom stupu, jer to ne znai povui
granicu izmeu ove ili one federalne jedinice, pa ti prijeko radi to zna i to
moe, a ja u ovdje kako ja znam. Ne! Granice federalnih jedinica u federalnoj
Jugoslaviji, prema njemu, nisu granice razdvajanja, nego granice spajanja.8
Nacionalna politika KPJ i Tita, oslonjena na vlastiti nadnacionalni karakter
i dravno jedinstvo, ija osnova nije bila jedinstvena nacija, kao u sluaju
murtng integralnog jugoslovenstva, nego jedinstvena, monolitna partija,
(s)tvorila je federaciju rvnt bz dmintng nrd i s ugrnm
idm ncinlng plurlizm, kako smatra Todor Kulji. Dravno jedinstvo
komunisti su jaali slabljenjem srpske dominacije, uvoenjem pokrajina, srpsko-hrvatska napetost je pacifikovana stvaranjem nadnacionalne republike BiH,
po istorijskom, a ne etnikom kriteriju, dok su hrvatski pokuaji emancipacije
zauzdavani proglaenjem Srba za konstitutivni element Hrvatske.9 Nastala je
federacija u ijoj se osnovi nalazio nacionalni pluralizam, bez vodee nacije, sa
ugraenom formulom etnike ravnotee kao svojim fundamentalnim principom.
Odbacujui u ovom sluaju sovjetsko iskustvo10 kao paradigmu izgradnje
5

6
7
8
9

10

60

Dragoljub Petrovi, Konstituisanje federalne Srbije, Beograd, 1988, str. 167; Branko Petranovi,
Srbija u Drugom svetskom ratu 19391945, Beograd, 1992, str. 688707; Ljubdrg Dimi,
Istri srpsk drvnsti 3 Srbi u ugslvii, Nvi Sd, 2001, str. 284316.
Moa Pijade, Ravnopravnost Srba i Hrvata u Hrvatskoj, b. m., 1944, str. 4.
Isto, str. 57.
Josip Broz Tito, Nacionalno pitanje i revolucija, Beograd, 1977, str. 83; Duan Bilandi, Hrvat
ska moderna povijest, Zagreb, 1999, str. 228.
Todor Kulji, Tito, socioloko-istorijska studija, Beograd, 1998, str. 184185.
Svtsk prdigm tkm rt i u npsrdnm prtnm pridu bil uzr gtv
clkupn ugslvnsk izgrdnj. Ipk cni sv spcifinsti, li i stljivst ncinlng
pitnj, KP u vm sluu prnl rnj k bil suprtn svtskm iskustvu,
gd nsumnjiv pst vdi, hgmni nrd. U priprmm Dvtg kngrs

Tito vienja i tumaenja

socijalizma u gotovo svim ostalim segmentima drutvenog i politikog ivota,


Tito je ve 1949. u Skoplju rekao da mi odbacujemo teorije o vladajuoj naciji,
pa ma koliko bila neka od naih nacija vea od onih u najmanjim republikama.11
Ova diferencirana i sloena knstlci jugoslovenskih komunista trebalo je
da potkopa temeljni princip svak nacionalistik idlgi, prm uticnm
trtiru rnstu Gelneru, o kngruncii etnike i politike jedinice.12
Centralistika paradigma i otpori
ugslvnsk fdrci u posleratnom periodu, u uslovima nkritikg
pruzimnj svtskg mdl, ratne psihoze zbog transke krize, pa na
kon 1948. izgldn Staljinove agresije, sutinski funkcionisala kao pseu
dofederacija, kako ju je determinisao Branko Petranovi.13 Celokupna vlast bil
koncentrisana u Politbirou i Titovoj linosti, te partijska monolitnost a
priori obesmiljavala svaki iskorak ka ozbiljnijem praktikovanju federalizma,
koji podrazumeva rln stepen decentralizacije i redistribucije politike i
ekonomske moi i uticaja na vie centara.14 Nrmtivn kdifikci vrdnsn

11
12
13

14

SK prdsdnik Tit , izmu stlg, npis d ugslvnsk plitik zsnvn n


principilnm stnvitu d u n zmlji n m biti vdih nci niti prvlsti vlikih
i ih nd mnjim i slbiim. Josip Broz Tito, Aktuelni unutranji i meunarodni problemi
i uloga SKJ u socijalistikom sistemu samoupravljanja, Deveti Kongres Saveza komunista Ju
goslavije, Beograd, 1113. marta 1969, stenografske beleke, I, Beograd, 1970, str. 88; Mihil
Glr, lksndr Nkri, Utpi n vlsti, Pdgric, 2000, str. 135140; Giuseppe Boffa,
Povijest Sovjetskog Saveza, I, Opatija, 1985, str. 144157; Ist, II, str. 259272;
, (19171991), , 2001, str. 85110, 215247,
390425.
Josip Broz Tito, Nacionalno pitanje i revolucija, Beograd, 1977, str. 148.
Ernest Gelner, Nacije i nacionalizam, Novi Sad, 1997, str. 12; Miliv Blin, Svrmni
triski kviri fnmn nci i ncinlizm, Tkvi istri, (2010), (u priprmi).
Brnk Ptrnvi, ugslvnsk iskustv srpsk ncinln intgrci, Bgrd, 1993, str.
8692; Branko Petranovi, Momilo Zeevi, Agonija dve Jugoslavije, Beograd, 1991, str. 216
217.
Ik iskustv ugslvnskg uniktng i spcifing rzv nm nun pun tg
zdnikg s klsinim trim fdrlizm, prm svrmniim trtirim
fdrtivni knstitucinlni sistm ili plicntrinst plzi d tg d pdinc ln
rzliitih utnmnih plitikih dinic i mgun mu d dlu u kviru svk d njih,
im mu stvljn n rsplgnj pristup vm bru knkurntskih plitikih struktur.
Vincent Ostrom, Politika teorija sloene republike, Zagreb, 1989. str. 131. Sm pm
fdrlizm grkg prkl i, prm vnu rviu, zni udruivnj i srdnju rdi
pstiznj zdnikih ciljv in smstlnih ili utnmnih subkt ili individulitt.
U nirm smislu fdrlizm znv slnu ili plurlistiku kncpciu drutvng
i plitikg ivt, primnjn n drvu n pdrzumv niz sistm plurlistikih ili
slnih zdnic. Jovan orevi, Savremene teorije o federalizmu, Federacija i federa
lizam, Ni, 1987, str. 911.

61

Miliv Blin

rintci i drvn-scilistikg mdl izgrdnj u pslrtnm pridu


bil izrn krz Ustv iz 1946, pisn p ugldu n svtsku prdigmu
iz 1936.15 On je nvu Jugoslaviju dfinis k fdrtivnu drvu nritg
tip, r zvnin prklmvn rvnprvnst svih nci dbrvljn
udinjnih u zdniku drvu stvrivn krz suvrn prv i drvnst
nrdnih rpublik k sstvnih dlv fdrtivn drv, kk smtr
dvrd Krdlj.16 U prv fzi nkn knstituisnj, scilistik ugslvi
, prm cni Ljubdrg Dimi, egzistirala u duhu id prtiznskg
ugslvnstv, k i pslutn cntrlizci vlsti, r su rpublik, uprks
prvu n pstnj vlstitih instituci, ustv, frmlnih znk drvnsti
(nziv, grb, zstv), mrl d sv sv dluk usglvu s svznim
ustvm i zknim ki su imli suprmciu nd rpublikim i vili su n
itv tritrii fdrci.17 Uz t, krut dgm dmkrtskg cntrlizm iz
rt i rvlucinrn knspirci izlih prtiskih kdrv, u vlik mri
zvnin prklmvn fdrlistik princip svdil n kulis.
Mutim, u sln drvi tkv stnj ni bil dug driv, t su s v
d rnih pdstih, prm istrivnjim livr Milsvljvi, unutr u
gslvnskg kmunistikg cntr vljl nptsti izmu rstug r
publikg prtikulrizm rpubliknizm i svzng vrh cntr
lizm, prcipirng u tm pridu n k dnstvng zbir rpublikih
prdstvnik, t ksni biti slu, v k ndrpublikg i smim
tim k izdvng cntr mi suprtstvljng rpublikim intrsim.
V prv dcni funkcinisnj ugslvnskg fdrlizm dvl d
sznnj nunsti institucinlizci sistm ki bi mgui kntr
lisnu dcntrlizciu d grnic k bi bzbivl pputnj stg
cntrlizvng sistm, li i nmguil rzgrdnju fdrci.18 Prema
istraivanjima Marije Obradovi, iako je princip demokratskog centralizma
deklarativno istican kao metod organizacije unutarpartijskog ivota, pa time
i kao obrazac dravne integracije, u praksi je bio permanentno naruavan
nacionalnim partikularizmima izraenim u svim republikama.19 Mutim,
15

16

17
18

62

19

van orevi, Ustavno pravo, Beograd, 1977; Mirslv vnvi, Prslikn ili smbitn
drutvn izgrdnj: kmprtivn nliz Ustv FNR (1946) i stljinskg Ustv SSSR-
(1936), Tkvi istri, 12/2008, Bgrd, str. 280289; Ustav Federativne Narodne Repu
blike Jugoslavije, Beograd, 1956.3
Branko Petranovi, Momilo Zeevi, Jugoslovenski federalizam ideje i stvarnost, tematska
zbirka dokumenata, drugi tom 19461986, Beograd, 1987, str. 211244; Ljubdrg Dimi,
Istri srpsk drvnsti, str. 329337.
Ljubdrg Dimi, n. d., str. 333337; Branko Petranovi, Momilo Zeevi, Jugoslovenski fede
ralizam ideje i stvarnost, tm 2, str. 234244.
Olivera Milosavljevi, Centralizam i republikanizam nacionalizam u Jugoslaviji 19451955,
Sociologija, Vol. XXXIV, br. 3, Beograd, julseptembar 1992, str. 365367, 369.
Marija Obradovi, Narodna demokratija u Jugoslaviji 19451952, Beograd, 1995, str. 211
264.

Tito vienja i tumaenja

cntrlistik ustrstv ugslvi, uz dminaciu fdrlnih instituci, u


vm pridu , ipak, nmguvl svku tndnciu ozbiljnijeg nj
rpublikih vlsti, p tim i sutinskiu fdrlizciu.
Ipk, nrsl svst nphdnsti vg stpn dcntrlizci u cilju p
stiznj skldnig ivt svih dlv i ncinlnih sstvnic ugslvnskg
drvng kvir, dvla je d dzirng i nvng ntgnizvnj unu
tr smg prtiskg i drvng vrh, uz visk stpn mbivlntnsti ug
slvnskg prdsdnik. Tkm unutrprtiskg disput, kd su sukbljn
pci rpubliknc i cntrlist v bil lk uljiv, Tit s n prirn
sdnici IK CK SK 14. mrt 1962. uvk dr bli str prksi cntrlizm.
Nui prtiski vrh upzrv n dubinu drutvn kriz i li n zmlj
zbilj kdr d s dri, d s n rspdn? (...) Klik krvi prlivn z
dinstv nih nrd, z dinstv n zdnic! I dns s sv t skup
dvdi u pitnj. Pstvlj s: d li t zdnic zrl z ivt ili ni? Im
sprtistikih pv. (...) Dcntrlizci kd ns dbi kd pdinih nih
ljudi sv vi krktr i smis dzintgrci.20 Dzintgrcin prcs u
ugslvnsk drvi i drutvu Tit cni k vm psn i zbog toga
niko od nas ne moe oekivati niti nam moe zamjeriti ako budemo uvijek
najotrije sprijeavali takve tendencije.21 I n t sdnici lksndr Rnkvi je
kritikovao dcntrliztrsku prksu d svk gld sm sv intrs, sv
sktr ili svu rpubliku... uz dlunu sudu rzvdnjvnj ulg Svz
kmunist, li i pdinih rpublikih i pkrinskih rukvdstv ki d SK
prv kliciu kmunist;22 dk dvrd Krdlj nsuprt njmu, ukziv
n psnst d stvrng vlikdrvng hgmnizm i ukidnj princip
smuprvljnj nrd r, prm njmu, ugslvi ni mgl nprdvti
bz dinstv, li k bi pdrzumvl ptpun ptvnj ncinln plitik
i smstlnsti rpublik.23 Meutim, k t Krdlj ni dvdi u pitnj
clinu ugslvnsk zdnic, tk ni Rnkvi ni stvlj pd znk pitnj
smstlnst rpublik, li su rzliiti pristupi prksi fdrlizm uljivi, md
n u mri u k s t ksni, iz rzliitih rzlg, nkritiki hiprblisl.24
20

21
22
23
24

Stngrm prirn sdnic IK CK SK, Ptk kr SFR Stngrm i drugi prti


dkumnti prirn sdnic Izvrng kmitt CK SK drn 1416. mrt 1962. gdin, prir.
Midrg Zvi, Bgrd, 1998, str. 3132.
Isto, str. 258.
Ist, str. 104108.
Ist, str. 192196.
dn od nzpniih sluv prpznvnj rzliitih kncpci rzv ugslvnskg
fdrlizm u tom periodu ednogodinja polemika knjivnik Dbric si i Dun
Pirvec, inicirana osievim intervjuom zagrebakom Telegramu, januara 1961. u kojem
je izneo centralistiko-unitaristike stavove, dovevi u pitanje i samo postojanje republika
unutar Jugoslavije. Burna reakcija Pirjeveca je ila za tim da pokae da e republike opstati
i sauvati sve svoje prirodne funkcije, jer one predstavljaju jasno uobliene nacionalne organizme i zbog toga su neprikosnovene... kao to je neprikosnovena narodna volja koja ih je

63

Miliv Blin

Nzd, zkljuuui trdnvni sstnk, Tit s pzv n Rnkvi i,


idlizuui pslrtn iskustv u funkcinisnju fdrci, ukz sn d
plitik prti mr biti krnut ugslvnstvu uz ptvnj ncinlnih
psbnsti.25 sudivi istvrmn nj prtikulristikih tndnci, li s
izsnivi i prtiv vrnj n str, ugslvnski prdsdnik dnm
pkz b strn nusvg lic, trim sudm dzintgrci i rzbinj
n scilistik zdnic dprin drvnju statusa quo i z nklik
nrdnih gdin.
Borba za reformu federacije
Plitiki, drutvni i prvni dnsi uspstvljni pdstih gdin u Pr
krustv pstlji Ustv iz 1946. nikk nisu pgdvli stvrnsti ivt u
ugslvnsk zdnici ptkm zdstih, t nvdn sdnic IK CK
SK iz 1962. veoma dbr pkzl. Poto je princip federalizma nesumnjivo
predstavljao jednu od osnovnih organizacionih poluga i karakteristika ne
samo dravnog ve i politikog i drutvenog ureenja Jugoslavije, kako smatra
Jovan orevi,26 sutinsk prmn krktr ugslvnsk fdrci i
rzgrivnj dminntn centralistik paradigm e se pokazati kao prvo
razredni zadatak. Ovaj istorijski tok se odvijao tegobno i vlutivn, a vanu
taku u tom majeutikom procesu predstavljali su Ustav iz 1963, smi kngrs
SK (1964), Brinski plnum (1966), mndmni n Ustv iz 1967. i 1968, dok je
konaan slom bio oznaen usvnjm trg st ustvnih mndmn 1971.
i psldnjim ugslvnskim ustvm iz 1974, im dfinitivnu prvgu
dnl decentralizatorsk konstitutivn koncepci.27

25

26

64

27

stvorila. I dok je osi najveu opasnost video u republiko-nacionalnim partikularizmima,


Pirjevec ju je uoavao u centralistiko-integralistikim zahtevima. Iako je polemika bila sasvim
personalizovana, upueni su implicite prpznvli da se iza stavova srpskog i slovenakog
intelektualca kriju dve nkmptibiln koncepcije shvatanja Jugoslavije i njene budunosti,
koje su se prelamale kroz raspravu o knkrtnim reenjima pripremanog ustava. Latinka
Perovi, Kako su se izraavali razliiti politiki interesi u Jugoslaviji? Polemika izmeu Dobrice osia i Duana Pirjevca 1961/1962. godine, Dijalog povjesniara/istoriara, 9, Vrac,
2004, str. 189209; Dobrica osi, Nada i akcija, Beograd, 2000, str. 185260; Slavoljub uki,
ovek u svom vremenu, Beograd, 1989, str. 121137, 145147; Dobrica osi, Pievi zapisi
(19511968), Beograd, 2001, str. 215218; Jasna Dragovi Soso, Spasioci nacije Intelektu
alna opozicija Srbije i oivljavanje nacionalizma, Beograd, 2004, str. 70.
Stngrm prirn sdnic IK CK SK, Ptk kr SFR Stngrm i drugi prti
dkumnti prirn sdnic Izvrng kmitt CK SK drn 1416. mrt 1962. gdin, str.
252261.
vn rvi, Ustvn prv, Bgrd, 1977, str. 132.
Nznnii ugslvnski strunjk z ustvn prv i pisc svih ugslvnskih ustv
d 1946. d 1974. bi vn rvi (19081989). Dktrir n Prvnm fkulttu
u Prizu 1933. Bi prfsr bgrdskg Prvng fkultt, k i prfsr Univzitt

Tito vienja i tumaenja

Ustv iz 1963. bi p svm krktru i sdrini prizvd kmprmis izmu


dtdnjg cntrlizm i sutinskg fdrlizm, km s til, im bi
bl vrmn i trnzicinih plitikih prcs u kjima nst. U svim
vidvim ispljn diskntinuitt s trim i prksm svtsk ustvnsti,
prdstvlj sui generis riginln prvni kt ki ni dnsi sm skup
drvnih nrmi nego je bio i kdks drutv,28 r s njgv funkci ni
iscrpljivl u uspstvljnju plitikg sistm, v i tblirnju smuprvljnja
k fundmntlnog scilnog kvira ugslvnsk intgrci. Ustv iz
1963. ugslviu dfinis k svznu drvu dbrvljn udinjnih i
rvnprvnih nrd, li i k zdnicu zsnvnu n vlsti rdng nrd
i smuprvljnju. V drugi ln Ustv pimnc nbr sv rpublik
k sinjvu SFR, dk prvi put u teoriji i empiriji ugslvnsk ustvnsti
drn i krktr fdrln dinic rpublik i t k drvn scilistik
dmkrtsk zdnic zsnvn n vlsti rdng nrd i smuprvljnju.29
Sm v drdnic, izmnjnm krktru ugslvnskg fdrlizm
svdi i injnic d sm duh Ustv prmovisao princip d fdrci im
sm n prv k su najviim pravnim aktom izriit prpisn, t
trbl d nglsi snivnj rpublikih ingrnci. Josip Broz Tito je u osvit
donoenja novog ustava poetkom 1963. i dalje bio zagovornik srednjeg reenja,
koje je sama ustavna koncepcija i promovisala. Upozoravajui da se ne smeju
meati pojmovi nacije i drave, zalagao se za stav da integracija ne moe biti u
suprotnosti ili na tetu interesa pojedinih republika ili nacionalnosti, kao to ni
same republike ne mogu imati sve atribute dravnosti.30
Dnnjm nvg ustv ni zvrn prblikvnj i prtmljnj
ugslvnsk fdrci, ng t slni prcs ulzi u nvu, intnzivniu
fzu. Osmi kongres SKJ, odran decembra 1964, trnsprntni i sni ng d
td je postavio na dnevni red nacionalno pitanje u cilju suzbijanja unitaristike
svesti, kao uslova za zbiljn i sutinsk dmntirnj centralistikog sistm, to
e najzad i dovesti do temeljnih reformi ugslvnskg fdrlizm, mnirnih
kroz amandmansku interpolaciju Ustava iz 1963. godine. Prdsdnik Tito je na
ovom kongresu ukazao na opasnost deformacije politike SKJ o nacionalnom
pitanju, naroito apostrofirajui teze o naciji kao preiveloj kategoriji i potrebi
njenog izumiranja, to sve lii na asimilaciju i birokratsku centralizaciju, na

28
29
30

Srbn 1 u Prizu; sudi Ustvng sud ugslvi, prdsdnik Ustvng sud Srbi (1971
1979); psni dktr nuk Univrzitt u Strzburu; dn d sniv i prvi prdsdnik
Munrdng udrunj z ustvn prv; ln SNU d 1959; prvni trtir i mislilc,
plitiklg, utr vi sttin mngrfi, udbnik, studi i drugih strunih rdv iz
blsti ustvng prv i drutvn-plitikg sistm ugslvi.
vn rvi, Ustvn prv, str. 338; nk Nicvi, Ustvni rzv Srbi 18042006,
Bgrd, 20072, str. 420421.
Ustav Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije; Ustavni amandmani od I do XLII (iz 1967,
1968. i 1971. godine), Bgrd, 1971, str. 52, 95.
Josip Broz Tito, Nacionalno pitanje i revolucija, Beograd, 1977, str. 240242.

65

Miliv Blin

unitarizam i hgmnizm, kome ne moe biti mesta meu jugoslovenskim


komunistima.31 Ukzuui n nk prtivrnsti n nivu fdrci, li i
rpublik, Tit im uzrk ni nlzi u nrnm ncinlnm pitnju, v
u knmskm rzvu, li i dministrtivn-birkrtsk rspdli. sn
dbcuui kao prvzine ncinlnu unifikciu, unitristik ignrisnj
drutvn-knmsk funkci rpublik i utnmnih pkrin i suvi
mnciptrsku tndnciu ztvrnj u sv (unutrrpublik prim. M.
B.) grnic, smtr ih pddnk ttnim z nrmlni prcs knmsk
i drutvn intgrci.32 Tim s ugslvnski prdsdnik n smm
kngrsu uvk dklris k prdstvnik srdnj lini i vm prilikm
pkzuui sv mbivlntn intnci kd r prblmtici fdrlizm
i dcntrlizci. U svom referatu na kongresu, ustvpisc dvrd Kardelj je,
nznvui tndnci u dljm rzvitku krktr fdrlistikg ustrstv,
insistirao na injenici da je Jugoslavija vienacionalna zajednica u k su
knmski spkti d prsudn vnsti u muncinlnim dnsim, te
je sldstvn tm nacionalna ekonomska samostalnost (...) specifian vid
samoupravljanja radnih ljudi. Za kljunog jugoslovenskog ustavnog demijurga,
svaki narod mora imati pravo i mogunost da ivi i da se razvija u skladu sa
rezultatima svoga rada, te zato nikakva snaga izvan njega samog ne moe
uticati na njegov razvoj.33
Istoriari su saglasni da je Osmi kongres ksplicitni otvorio temu viskg
stpn snzibilnsti o kojoj se u partiji nije vn govorilo dvadeset godina,
u emu bi trebalo traiti uzrok zbog koga su skoro svi ostali govornici odbili
da se izjanjavaju o nvdn prblmtici. Ovaj kongres, k i Titv i
Krdljv istupnj su ukazivli i na pravac kojim e se ii u razgraivanju
centralistikog sistema i prmni krktr ugslvnskg fdrlistikg
kvir. Naime, legitimacijska osnova pretemeljenja Jugoslavije nije sm
traena u suverenosti nacija, kao buroaske kategorije, ve i u marksistikoj
koncepciji samoupravne suverenosti neposrednih proizvoaa kao nosilaca
vg istriskg prcs. U tom kontekstu, Brionski plenum, smena Rankovia
i ustavne reforme bili su logian sled dogaaja, a Osmi kongres je bio polazna
taka od koje, kako uoava Duan Bilandi, poinje desetogodinje razdoblje
borbe za reformu federacije.34 Na istom tragu je bila i Latinka Perovi kada je
napisala da e ovaj kongres ostati posebno zabeleen po znaaju koji je pridao
nacionalnim odnosima u Jugoslaviji, ime su prvi put posle rata oni postavljeni
tako iroko, to se pokazalo dalekosenim potezom, jer e nacionalno pitanje
31
32

66

33
34

VIII Kongres Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 713. decembra 1964, stenografske beleke,
I, Beograd, 1965, str. 343.
Ist, str. 343344.
Ist, str. 411413.
Duan Bilandi, Hrvatska moderna povijest, Zagreb, 1999, str. 473; Isti, Historija SFRJ glavni
procesi 19181985, Zagreb, 1985, str. 304.

Tito vienja i tumaenja

ostati na dnevnom redu tokom itave decenije posle ovog kongresa SKJ.35 V
d unutrprtiskih ustavnih rsprv 196163. psbn d smg kngrs
1964. p itv nrdn dcni, d usvnj psldnjg ugslvnskg
ustv iz 1974. pitnj krktr i sutin ugslvnskg fdrlizm, t.
stpn dcntrlizci ostati na dnevnom redu k fundmntln tm i
spiritus movens plitikg ivt u zmlji.
Znn impuls intnzivnim rzvu ugslvnskg drutv i rfrmskih
prcs u drvi i prtii dl smn ugslvnskg ptprdsdnik, rg
nizcing skrtr SKJ i fktikg f tn plici lksndr Rnkvi.
Od poetka ezdesetih u partijskom vrhu su s uvl rzliit nins u
pgldu dljg rzv fdrlistikg ustrstv izmeu dva Titova najblia
saradnika dvrd Kardelja i lksndr Rankovia. Krm 1965. n sdnici CK
SK Krdlj dirktni ng d td izn snvn lmnt sv kncpci
dcntrlizci, kim bi s il u prvcu dalje fdrlizci ugslvi i
nj drvnsti rpublik. K srdit tpr tim prmnm i uprit
unitristikih sng n drdi Srbiu, k prk svznih fndv vril
pritisk n fdrciu, t bil pvzn s ivljvnjm rznrznih
unitristik-cntrlistikih tri, smtr Krdlj, implicit ptuuuu
Rnkvi.36 Ptrbu prmn knstitutivng kncpt n brzli
injnicm d nv gnrci k su ulzil u plitiki ivot nisu rsplgl
utrittm rtn gnrci, t zbg tg psti psnst d pnv du
d izr vm ngtivn tndnci u nm drutvnm ivtu i d s
pnv pti d nmu nk unitristik tndnci. Zbg tg prdlg
d s u smm sistmu stvr tkvi dnsi ki grntvti d s nik
nikm n m nmtnuti ni pd kim uslvim.37 Viegodinja koncepcijska
razmimoilaenja u vrhu SKJ u vezi sa reformama privrede, decentralizacijom
drave, rrgnizacijom partije, eskalirala su sredinom 1966. u unutarpartijski
obraun koji se odigrao na Brionima.38 Strahujui da se smena Rankovia ne
35
36

37
38

Latinka Perovi, Zatvaranje kruga ishod politikog rascepa u SKJ 1971/1972, Sarajevo, 1991,
str. 31.
d ptk zdstih s smtrl d Srbii zbg struktur njn privrd vi dgvr
cntrlistiki sistm, zbg g su svznici trni mu nrzvinim rpublikm, ii bi
rzv bi ugrn smnjnjm invstici k nminvnm psldicm dcntrlizci.
Krdlj u rzgvrim s srpskim librlskim rukvdstvm (1971), nsnvn s
brui b njim, rk: d ptk st pruli tpr dcntrlizcii, misli n Srb.
N pitnj skrtr CK SKS Ltink Prvi, su li sm Srbi, Krdlj dgvri Srbi i
Tit (Rzgvr utr s dr Ltinkm Prvi, u Bgrdu 21. ul 2008. gdin). Videti i Olivera Milosavljevi, injenice i tumaenja. Dva razgovora sa Latinkom Perovi, Beograd, 2010,
str. 78.
Duan Bilandi, Hrvatska moderna povijest, str. 485488; Ljubdrg Dimi, n. d., str. 383384.
Prm svdnju vdg ugslvnskg ustvnprvng ksprt vn rvi,
Rnkvi prdstvlj cntr tpr smuprvljnju. rzmimilnjim izmu
Rnkvi i Krdlj i Titvm lvirnju prf. rvi post factum svdi: Krdlj
bi dn bvtni cntr. n t ni vn ispljv, li sm vid kk s n zuzim z

67

Miliv Blin

doivi kao antisrpski in, Tito je dugo odlagao konaan razlaz, smtr Dun
Bilndi,39 slin zkljuk proizlzi iz Titvg gvr n sm etvrtoj
sdnici CK SK. n s, nim, vrti n rsprvu u prtiskm vrhu 1962.
gdin, smtrui grkm t td nisu utvrni izvri prblm, t s ni
il d kr, ng sm zbg izvsnih kmprmisnih tnji... stli n pl
put.40 Knni rsplt usldi psl nklik priprmnih sdnic nvig
prtiskg vrh, tkm un 1966, n kim izmu stlg knsttvn
d s UDB stvil iznd SK i izvn ng dmkrtskg sistm, d s sluil
rznim mnstruznim mtdm tng prislukivnj nviih rukvdilc,
ukljuuui i drug Tit...41 Sm rsprv n etvrtom plnumu CK SK,
drnm n Brinim 1. ul 1966, ticl s pvrljivg mtril ki
nsi nziv Dkumntci, k i Izvta prtisk kmisi ki pritn
n sstnku. Sutin ptub prtiv dtdnjg ptprdsdnik ugslvi
Rnkvi i njgvg nblig srdnik Svtislv Stfnvi m s
sti u inkriminisn rdnj mntirnj prislunih ur i prislukivnj
prdsdnik SFR i vg br funkcinr, zluptrbm pl, dsustvu
bil kkv kntrl tn plici u itvm pslrtnm pridu... Mutim
u v prvbitn ptunici prtiv Rnkvi, ptnj cntrln pitnj,
dcntrlizci i pgrn ncinln plitik u duhu unitrizm bil
tk luzivn pmnut, d su psldnjih gdin, nrit pr i psl VIII
Kngrs, ztrni nki plitiki prblmi i d su s sinhrn pvili tpri
sprvnju dluk SK u mu pkun zluptrb DB-.42 Ipk, sutinski
uzrci uklnjnj lksndr Rnkvi iz vng i plitikg ivt n mgu
s svoditi n fru s prislukivnjm.43 Sv ptub prtiv Rnkvi, nrit
39
40

41
42
43

68

Ustv (vrm priprm Ustv iz 1963. prim. M. B.); prput, stvlj Ustv strunjcim.
Br Krivkpi, Bsknni Tit, Bgrd, 2006, str. 228229.
Duan Bilandi, Hrvatska moderna povijest, str. 489491.
Stngrfsk blk s tvrt sdnic CK SK drn n dn 1. ul 1966. gdin n
Brinim, etvrta sednica CK SKJ Brionski plenum, prir. Jovan P. Popovi, Beograd, 1999, str.
201.
etvrta sednica CK SKJ Brionski plenum, str. 13.
etvrta sednica CK SKJ Brionski plenum, str. 1415.
Krst Crvnkvski, ki s nlzi n lu Kmisi z ispitivnj dfrmci tn plici,
ksni je rk d pitnj prislukivnj Tit i ni bitn u itv stvri. U cntru pnj
kmisi bil dgvrnst zbg injnic d s SDB uzdigl k sil iznd drutv... D li
Tit prislukivn ili n, ni bil bitn ni sutinsk u rdu kmisi... t nism prvrvli, mi
sm t uzli k gtvu injnicu. Duga, br. 399, 1023. un 1989, str. 45. Dtljni rdu
kmisi videti: , , , , 2003,
. 32737. ln kmisi Mik Tripl, ik pi d prtisk kmisi ni tril niti sm
prnl dkz prislukivnju, r su d ptk smtrli d t ni bitn, niti nvni,
nvdi brn primr tkih zluptrb Udb d kih tkm rd dl kmisi. Miko
Tripalo, Hrvatsko proljee, Zagreb, 1990, str. 7377. K Ppvi, ki nsldi Rnkvi
n plu ptprdsdnik SFR, smtr d Rnkvi sun z nt t s ni
mgl dkzti. Aleksandar Nenadovi, Razgovori s Koom, Zagreb, 1989, str. 140.

Tito vienja i tumaenja

ptnj, z cntrlizm i ncinlnu diskriminciu, trbl bi razumeti


k priprmu dugrniih prmn unutrnjoplitikg kurs u drvi i
drugim usmrvnju drutvnih tkv.44 Nim, vldui kmunisti
vrmnm su znn mdifikvli prv rzlg Rnkvivg uklnjnj iz
plitikg ivt, t bi trbl prviti snu distinkciu izmu prislukivnj
k pvd z ptubu n Brinim i sutinskih uzrk ki su bili zntn
dublji i kmplksnii, smim tim ti z dkzivnj n brzmtnm prtiskm
brunu. Titv izv n Brinim, tkm etvrte sdnic, d rznim
dfrmcim stvrn dn sistm ki pritisk itv n drutv45
dnsila s vi n Srbiu ng n stl rpublik, r d Srbi stvrn
srdit tpr prmnm, dcntrlizcii, zbg g sutinsk rskidnj
s dtdnjm prksm iml psbn zn u Srbii, mu prvi smis
svim dnsm prm prksi iz prlsti i (r)intrprtcim brinskih
dluk dl st sdnic CK SKS, drn u Bgrdu 14. i 15. sptmbr
1966. gdin. Tk v vn, z srpsk kmunist istrisk sdnic, drdi
v i sm rdni mtril, pdljn prisutnim. R Izvtu kmisi CK
Srbi z ispitivnj plitik dgvrnsti z rd SDB-. Ptvruui brinsk
cn svzng vrh plitikim zluptrbm i dfrmcim u rdu
Slub, Izvt knsttv d su ih u Srbii krktrisli zstlst i
sprvnj rzv dmkrtskg smuprvng sistm, prtnzi d
s stvi iznd itvg drutvng ivt prnjm grmng br ljudi,
svkk dlk vg ng t t zhtvu kviri brb prtiv npritlj,
uz visk stpn subktivizm, tndnciznsti, nstrunsti u rdu.46 Ipk,
nv rzmr zluptrb u rdu dsil su s n Ksvu i Mthii, gd SDB,
prglsivi v pdru nugrniim dlm ugslvi, sb nmtnu
k svmguu vlst. Bi t rzultt prmnntng dns npvrnj
prm nrdnstim, k i kd s rdil nviim i nllniim prtiskim
funkcinrim. D su utri Izvt imli zbiljnu nmru diskntinuitt
44

45

46

Slvnki kmunistiki librl Stn Kvi smtr d Rnkvi plitiki iv u slpilu


prtiznskg ugslvnstv, dli s Titm rmntin id brtstvu i dinstvu nrd
ugslvi. N rzumvui muncinlnu dinmiku zdstih, prtivi s nju ulg
rpublik i njihv mncipcii, u mu bi trbl triti snvni mtiv njgvg plitikg
slm. Slin post factum tvrdi i Krst Crvnkvski: Rnkvi u svim rukm
usrdsrdi grmnu m i vlst. Rpublik nisu mgl dnti ni dn rnj z bil kkvu
kdrvsku prmnu bz njgvg dbrnj. Vld nvi mgui cntrlizm. Stane
Kavi, Dnevnik in spomini (19721987), ur. Igor Bavar i Janez Jana, Ljubljana, 19883, str.
477; Duga, br. 399, 1023. un 1989, str. 37.
Stngrfsk blk s tvrt sdnic CK SK drn n dn 1. ul 1966. gdin n
Brinim, etvrta sednica CK SKJ Brionski plenum, prir. Jovan P. Popovi, Beograd, 1999, str.
202.
Izvt kmisi Izvrng kmitt CK SKS z ispitivnj plitik dgvrnsti pdinih
rukvdilc vzn z rd Slub drvn bzbdnsti, ktivnst Svz kmunist Srbi
psl tvrt sdnic CK SK ugslvi st sdnic CK SK Srbi (stngrfsk blk,
sptmbr, 1966), Bgrd, 1966, str. 276277.

69

Miliv Blin

s dtdnjm prksm, gvri i stv d prblm ni idntifikvn sm


u ncinln (n)prprcinlnsti pri zpljvnju klik u idlk
snvi n k s rdil t plitik. Idlk snv tkv plitik u rsru
Srbi st, u stvri, ncinlizm i vinizm. Mnjinski kdr u rpublikim i
pkrinskim rgnim bzbdnsti svsn zbiln, n sm n Ksvu
ng i u Vvdini.47 Z vrm plitikih diskusi u vzi s Ustvm iz 1963.
Rankovievi najblii saradnici su prtivcim u Vvdini nrivli d g
psbn bvtvu utnmtvu.48 Nzd, pri kru iscrpng Izvt
sti d su sv zluptrb i dfrmci u rdu tn plici, k i sv idlk
zstrnjivnj bil u pn mri usmrn prm Srbii i kdrvim u n
Rpublici, t gvri psbnm plitikm intrsu z Srbiu, r , it,
Rnkvi pridv nritu vnst npsrdnim uu u plitikm
ivtu nv fdrln dinic.49 U tku diskusi n st sdnici CK SKS
spisk ptubi i dstrukci Rnkvi i njgvih srdnik s iri, buhvtivi
prd cntrlizm, birkrtizm, ncinlizm, hgmnizm i prunj
tpr dcntrlizcii i dttizcii zmlj, k i sudu tz nphdnsti
uvnj rd, vrst ruk, ptrb spsvnj dinstv drv... iri
smis Brinskih dluk u Srbii, Milk Tdrvi im uitv dlji rzv
stvrn dmkrti, prdubljivnj rfrm, unutrnju dmkrtizciu
Svz kmunist, dcntrlizciu zmlj, tvrniu knfrntciu miljnj
i upt, brbu prtiv svih vidv knzrvtivizm i birkrtizm.50
U tm kntkstu, st sdnic CK SKS n sm ktrzin ng i prlmn,
r dfinitivn i dugrn dtrminisl sutinu dns prm Rnkviu, li
i uzrk njgvg pd. d td prislukivnj i stljinistik zluptrb tn
plici, k sng iznd drutv, t bil glvn ptub prtiv Rnkvi
n Brinim, ustup primt ptubm z cntrlizm, unitrizm,
vliksrpski vinizm.51 Gtv mntrin pnvljnj tih ptubi iml
svrhu d drdi smrnic dljg drutvng rzvitk i utvrdi prvc i krktr
plitikih prmn k su nstupl.
47
48
49
50
51

70

Isto, str. 278280, 289.


Ist, str. 283, 287.
Ist, str. 290, 293.
st sdnic CK SK Srbi (stngrfsk blk, sptmbr, 1966), Bgrd, 1966, str. 211,
221.
dri Bdin s prvm knsttu d su z dlji tk ugslvnsk plitik sutinski ml bil
bitn stvrn Rnkviv ncinln gldit. Kljun bil njihv zvnin tumnj
i sud, k nznvnj suprtng prvc kim s krnul. Nzd, suuui Rnkvi
k unitristu, prti diskrditvl i dlgitimisl ncinlnu plitiku ku vdil d
njgvg pd scilistik ugslvnstv, t s uklpl u prcnu K Ppvi d
Rnkvi bi vi sprvdnik i susnik ng krtr itv pslrtn plitik KP/
SK. Audrey Helfant Budding, Serb Intellectuals and the National Question, 19611991, Harvard, 1998, (doktorska disertacija u rukopisu), str. 6869; leksandar Nenadovi, Razgovori s
Koom, str. 142.

Sutinska decentralizacija

Tito vienja i tumaenja

Smis, krktr i sutin tih prmn stvrni su krz nvu knstitutivnu


kncpciu, sprvdnu putm tri st ustvnih mndmn, usvnih u
Svzn skuptini d 1967. do 1971. godine. Prm svdnju f njgvg
kbint, Tit bio ubeen da e se njihvim prihvtnjm i primnm u prksi
likvidirati nacionalizam,52 te bi zbog toga njihovo usvajanje trebalo podrati.53
Prv grup ustvnih mndmn, prgln u Svzn skuptini 18. pril
1967, ni s ticl ustvng pl rpublik i utnmnih pkrin. d
ukupn st mndmn, tri su s dnsil n ingrnci fdrci. Prirn
su prv V nrd Skuptin SFR, rdukvn mgunst fdrci d
finnsir invcstici, dk , k dirktn psldic Brinskg plnum, 4.
mndmn prdvi d ztit ustvng prtk (SDB) vi ni u iskljuiv
ndlnsti fdrci, v i rpublik.54
Drugi st mndmn Svzn skuptin prglsil 26. dcmbr 1968. i n
im dlksni psldic p dlji rzv ugslvi, psbn Srbi.
d trinst mndmn, vin il z tim d drvnst rpublik.55
Tkvu intnciu ustvtvrc psbn iskziv 7. mndmn u km
su nbrn sv rpublik, im ngln njihv drvnst, dk su
ksplicitnim nvnjm b pkrin u 18. mndmnu i n fktiki
izdignut u rng knstitutivnih lmnt fdrci.56 Uz t, 7. mndmnm
isprd imn pkrin ddt tribut scilistik, k i u sluu svih
rpublik, dk Kosovo, koje se do tada zvalo Autonomna Pokrajina Kosovo
i Metohija dobilo novi naziv: Socijalistika Autonomna Pokrajina Kosovo.57 U
18. amandmanu stoji izriit da Federacija titi Ustavom utvrena prava
i dunosti autonomnih pokrajina.58 Time se delimino zaobilazila matina
republika, iako je predsednik Republike ustavne komisije Dragoslav Marko
vi, poetkom 1971, eksplicitno tvrdio da socijalistike autonomne pokrajine
jesu element federalizma, ali nisu federalne jedinice.59 mndmni iz
52

53
54
55
56
57
58
59

rkcim u Srbii n tru grupu mndmn n Ustv iz 1963, k su bil suprtn


Titvim kivnjim, pirn u: Miliv Blin, Ncinln pitnj u Srbii krm zdstih
i ptkm sdmdstih gdin XX vk, Nvi Sd, 2008, (mgistrsk tz u rukpisu).
Marko Vrhunec, est godina s Titom (19671973), Zagreb, 2001, str. 256.
Ustav Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije; Ustavni amandmani od I do XLII (iz 1967,
1968. i 1971. godine), Bgrd, 1971, str. 161164.
nk Nicvi, n. d., str. 453.
Ustv SFR, Ustvni mndmni, str. 169, 177178.
Izbcivnjm trmin Metohija (koji potie od grke rei metoh, t oznaava manastirsko
imanje) izl s u susrt tenjama kosovskih Albnaca.
Ustav SFRJ, ustavni amandmani od I do XLII, str. 178.
Borba, 6. januar 1971.

71

Miliv Blin

1968. su dlj prdvili d s tritri utnmnih pkrin ni mgl


mnjti bz sglsnsti pkrinskih skuptin. Prvsudni sistm pkrin
izdnn s nim u rpublikm, dtl d Vrhvni sud pkrin vri z
tritriu pkrin prv i dunsti rpublikg vrhvng sud.60 smnsti
mndmn, ki rguli glvninu pkrinskih ndlnsti, vu tritrilnu
dinicu dfini k scilistiku, dmkrtsku, drutvn-plitiku z
dnicu s psbnim ncinlnim sstvm i drugim sbnstim, u kim
rdni nrd stvru drutvn smuprvljnj, uru pkrinskim
zknim i drugim prpisim drutvn dns, bzbu ustvnst i
zknitst, usmrv rzvitk privrd i drutvnih slubi, rgnizu rgn
vlsti i smuprvljnj, bzbu rvnprvnst nrd i nrdnsti, str
s priprmnju i rgnizvnju dbrn zmlj i ztiti Ustvm utvrng
prtk i vri drug pslv d zdnikg intrs z plitiki, privrdni,
kulturni ivt i rzvitk pkrin sim pslv d intrs z rpubliku k
clinu, ki s utvruu rpublikim ustvm. U istm mndmnu je pisalo
i d su z vrnj zdtk i pslv fdrci n tritrim utnmnih
pkrin dgvrn i utnmn pkrin.61 U vk irk pstvljnim
ingrncim pkrin prdstvnici vlsti su isticali lju z sutinskm
utnmim, k tmljom zdrvih dns, dk su prtivnici u vkvm
rnju videli slbljnj Srbi, li i fdrci.62 Psldnji, 19. mndmn iz
1968, sprvdi dsldn plitiku pun ncinln rvnprvnsti, u svim
prvim i dunstim izdni nrd i nrdnsti, tni unslvnsk
i mnjinsk ncinlnsti.63 Tim su mnjinski nrdi u ugslvii de fact i
de iure pstli lgitimn i rvnprvn plitiki fktr, n sm kulturni ili
ziki ntitti, mkr implicit dprivirni, k u vini drugih zmlj.64
Nrdiklni nsumnjiv bil tr grup mndmn prgln u
Skuptini SFR 30. un 1971, dnvi nsutinski i ndlksni
prmn u lgisltivi i mpirii ugslvnskg fdrlizm.65 R dvdst
60
61
62

63
64

72

65

Ustav SFRJ, Ustavni amandmani od I do XLII, str. 178.


Ustav SFRJ, Ustavni amandmani od I do XLII, str. 177178.
O razliitim interpretacijama ustavnih promena meu zagovornicima i protivnicima videti:
Miliv Blin, Ncinln pitnj u Srbii krm zdstih i ptkm sdmdstih gdin
XX vk, Nvi Sd, 2008, (mgistrsk tz u rukpisu).
Ustav SFRJ, Ustavni amandmani od I do XLII, str. 179.
N smm kgrsu SK 1964. Tit prblmtici tnikih ncinlnih grup izmu
stlg rk: Plzn tk n plitik u dnsu n ncinln grup st dinstvni
trtmn i dnk drutvni pl svih rdnih ljudi, bz bzir n njihvu ncinlnu
pripdnst, bz bzir n t d li su iz rdv v ili mnj nci. T , dkl, plitik
ptpung uklnjnj svk snk ncinln diskriminci. VIII Kongres Saveza komunista
Jugoslavije, str. 350.
Izmnjn knstitutivn kncpci ugslvnskg fdrlizm usk vzn i s novim
kursm u srpskoj partiji, oznaenim dolaskom Marka Nikezia i Latinke Perovi za predsednika i sekretara CK SKS-a u nvmbru 1968. gdin. Bila je to politika nputnj id da

Tito vienja i tumaenja

tri mndmn (2042), ki nisu bili sm dpun ustvng tkst, niti


njgv krkci, v rdikln mnjnj itvg kmplks dns u
ustvn mtrii.66 pstrhuui vm prilikm d mndmn ki uruu
drutvn-knmsku blst, nvnii njihv dprins s nlzi u dlj
rfrmi fdrci i ncinlnim dnsim. Prcs priprm ustavnih promena
zp u leto 1970. kada je Tito u svojstvu predsednika Republike naloio
da se izradi tekst ustavne reforme federacije.67 U oktobru iste godine, nakon
postignute saglasnosti svih konstituenata jugoslovenske federacije, zapoela
je rad zdnika ustvna kmisia svih vea Svzn skuptin, na ijem elu
se nlzi dvrd Krdlj, ki mrt 1971. k dn d uzrk rdiklnih
prmn nv ptrbu d s izbgn svk mrizci, zbg g su s
ustvpisci kncntrisli n mtd dgvrnj i sprzumvnj mu
rpublikm (...) d s nik nikm n m nmtnuti ni pd kim uslvim.68
Iz vg sldi d su vinu d 23 ddtk n Ustv inili ncinlni mndmni,
ki su sutinski dli nv bris krktru ugslvnskg fdrlizm.

66
67
68

je zajednika drava potrebnija Srbii nego drugima i dustanj d ulg kljung uvar
Jugoslavije, t Nikezi nedvosmisleno pruiv da je prolo vreme takve vrste identifikacije Republike Srbije sa Jugoslavijom, zstupui idu koncentracije na sebe, tj. pokuaja
Srbije da se okrene sebi i sopstvenom ekonomskom i politikom razvoju, jer se jedinstvo
zemlje moe postii samo istovrsnim poloajem svih naroda, te sledstveno tome, ni za Srbe
kao najbrojniju naciju ne moe biti posebnih prava, a ni posebnih obaveza. Sutinu politike
krtnj Srbije sebi Marko Nikezi je video kao fokusiranje svoje snage na realna pitanja
unapreenja drutva i ekonomije, ime e se i najvea republika odnositi prema federaciji
kao i ostali, a ne kao neko ko ima pretenzije na vie, a u praksi ispadne inferioran. Zbog
toga je Srbiju trebalo osloboditi oseaja o svojoj posebnoj misiji, o ulozi glavnog uvara
Jugoslavije, da bi se okrenula sebi i pokrenula svoje stvaralake snage. Rzumvnjm
fdrlizm k ns z izgrdnju Srbi k mdrn drv, zgvrnjm dsldn i
sutinsk fdrlizci, nrgin zstupui plitiku istih run izmu fdrlnih
dinic, rskidui s unitrizmm i cntrlizmm, li i dbcuui svsrpsku kncpciu
i ncinlnu hmgnizciu k mtd plitikg dlvnj, zlui s z irku i
sutinsku utnmiu pkrin, rskidui s tzm d ugslvi Srbim ptrbni
ng drugim, p sldstvn tm ni mru brniti pr ng stli, nzd, dbcuui
ptrnt nd Srbim izvn Srbi, Nikzivi librli su knstruisli prgrm, n sm
izvn, ng i nsuprt dcnim ukrnjn ncinlistik trdicii, im su ninili
sutinski diskntinuitt s gtv svim kljunim idlkim pstvkm srpskih lit d
1918. pnudivi nvu prgrmsku kncpciu idntitt Rpublik Srbi, ir psmtrn
i nvu filzfiu plitik, pslutn kmptibilnu s izmnjnim knstitutivnim kncptm
ugslvnskg fdrlizm u drug plvini zdstih i ptkm sdmdstih gdin
XX vk. Marko Nikezi, Srpska krhka vertikala, prir. Latinka Perovi, Beograd, 2003; Latinka
Perovi, Zatvaranje kruga ishod politikog rascepa u SKJ 1971/1972, Sarajevo, 1991; Olivera Milosavljevi, injenice i tumaenja. Dva razgovora sa Latinkom Perovi, Beograd, 2010;
Miliv Blin, Ncinln pitnj u Srbii krm zdstih i ptkm sdmdstih gdin
XX vk, Nvi Sd, 2008, str. 143148, (mgistrsk tz u rukpisu).
nk Nicvi, n. d., str. 454.
Duan Bilandi, Hrvatska moderna povijest, str. 545.
Ustvn prmn, Bgrd, 1971.

73

Miliv Blin

V prvi mndmn usvn 1971. ukziv n sutinu i duh nvg


ustvtvrng kncpt. Nim, u njmu pisl d rdni ljudi, nrdi i
nrdnsti stvruu sv suvrn prv u scilistikim rpublikm i
u scilistikim utnmnim pkrinm (...) u SFR ugslvii kd t u
zdnikm intrsu...69 Krktr vg 20. mndmn dlimin ublv stv
iz sld, drug tk, d ugslvi svzn drv k drvn zdnic
dbrvljn udinjnih nrd i njihvih rpublik i pkrin.70 Tr tk
istg mndmn rpubliku dfinisl k drvu zsnvnu n suvrnsti
nrd i n vlsti i smuprvljnju rdnik kls (...) i rvnprvnih nrd
i nrdnsti. Ili kk sm Tit rk tkm pril 1971. u dnm gvru,
tkm pst BiH: Suvrnitti svih st rpublik prdstvlju dn pti
ugslvnski suvrnitt.71 Dvdst ptim mndmnm zmn
dinstvn ugslvnsk trit, li 34. ukid prv fdrci d vri
invstici, tj. da osniva fondove ili preuzima finansijske obaveze, sem kada se
sa tim sloe skuptine svih republika i autonomnih pokrajina.72 din funkci
i ndlnst fdrci, kd su u pitnju knmski dnsi, bil pm
nrzvinim rpublikm i pkrini Ksv. Narodnom bankom Jugoslavije,
prema 27. amandmanu, rukovodio je Savet guvernera koji su inili guverneri
savezne, republikih i pokrajinskih narodnih banaka.73
Prd dtdnjih rgn fdrci: Svzn skuptin, Svzng izvrng v
i prdsdnik Rpublik, 36. mndmnm ustnvljn nv instituci, n
k Tit insistir. R klktivnm Prdsdnitvu SFR, k bi trbl
d usklu zdnik intrs rpublik dnsn utnmnih pkrin (...)
u stvrivnju prv i dunsti Fdrci.74 Rdi s prittn sstvljn
institucii u k bi s knsnzuln dnsil sv dluk drvn zdnic, u
prspktivi bi nkn Titvg dlsk pruzla funkciu klktivng f drv.
Sm Tit priznv d t bi pku uhdvnj i trnzici vlsti z
prid psl njgvg dlsk. Smtr d Prdsdnitv trb d s uhd
uz m u u njgvm rdu, s tim t bih im prv d n njg mgu d
prnsm mng d tih prrgtiv. Nmr bil d s bzbdi plitiki
69
70

71

74

72
73
74

Ustav SFRJ, Ustavni amandmani od I do XLII, str. 181.


izmnjnim klnstim i rdikln prmnjn plitik klimi gvri injnic d su
u prv dcnii funkcinisnj ugslvnskg fdrlizm (19451955) u diskusim u
prtiskm vrhu u vzi s dnnjm Ustvng zkn iz 1953. sn kristlisni stvvi d
suvrnitt pripd sm fdrcii. Zbg tg su ln dvt prdlg Ustvng zkn ki
sdr drdbu p k fdrci titi suvrnitt nrdnih rpublik, ndvsmisln
sprili zkndvni dbri b v Svzn skuptin, smtrui d suvrnitt pripd
sm fdrcii. Olivera Milosavljevi, Centralizam i republikanizam nacionalizam u Jugoslaviji 19451955, str. 368.
Plitik, 6. pril 1971.
Ustav SFRJ, Ustavni amandmani od I do XLII, str. 196198, 215216.
Isto, str. 199200.
Isto, str. 217.

Tito vienja i tumaenja

kntinuitt, r Tit l d s dng dn pvu.75 Pput Prdsdnitv


i Svzn izvrn v i Ustvni sud ugslvi su mrli d budu prittn
frmirni, t. dnk br lnv iz svk rpublik.76
U gtv svim sluvim rd svznih rgn (Prdsdnitv, SIV, S
vzn skuptin) pstl ustvn bvz usklivnj stvv, d bi
dgvru dluk iml prvnu sngu. Prvni strunjk vn rvi
nzv tkv, ustvm uslvljn dngls vtm n zdnj vrt.77
Nin i mtdlgiu usklivnj zdnikih stvv rgulis 33.
mndmn. Prema njmu fdrci m dnti nku dluku sm n snvu
usglnih stvv s ndlnim rpublikim i pkrinskim rgnim.78 Bi
l k zdnik dluci fdrci prthdil bi, p vm mndmnu,
inicitiv SIV-, ki bzbu usglvnj stvv s rpublikim i
pkrinskim izvrnim vim.79 Fktiki, rpublik i pkrin su utvrivl
svu plitiku, ku bi prk murpublikih kmitt usklivl, dk
fdrci vrifikvl unprd dnt i usgln rpublik i pkrinsk
dluk. Nzd, Ustv mg biti prmnjn dlukm Svzn skuptin,
uz sglsnst skuptin svih rpublik i utnmnih pkrin, dkl,
knsnzusm, t g svrstvl u rd tvrdih ustv.80
Ovaj koncept federalizma, koji u temelje strukture federativnosti stavlja primat
na nacije i njihove istorijski konstituisane politike formacije republike, prvi
put je izraen u treoj grupi amandmana na Ustav iz 1963. i utvren Ustavom
iz 1974. Ovaj novi koncept, ipak, nije promenio teorijski zasnovanu i trajnu
karakteristiku jugoslovenskog ustavnog prava, radnog oveka kao jedinog
politikog nosioca suvereniteta, smatra Jovan orevi. Prema njegovom
tumaenju ideja o nepodeljenom suverenitetu je sauvana, ali je naglaen stav
da su republike i pokrajine zajednice u kojima subjekti suvereniteta (radni
ljudi, narodi i narodnosti) originerno i osnovno ostvaruju svoja suverena
ustavna prava.81 Ustavnim izmenama ugslvi pstl de iure i de facto
sprzumn zdnic nrd ki su stvrili; drava je sutinski i dsldn
fdrlizvn, ali je i pripremljen teren za poslednj mdifikovanje kroz Ustav
iz 1974. godine. Nim, dvrd Krdlj, k kljuni ustvni dmiurg, sv tri
st mndmn n Ustv iz 1963. zni k prvu fzu prmn, kim
su dnsi Fdrci i rpublik pstvljni n rltivn nv snv,
sldstvn tm su drni nv ulg i rdukvn ndlnsti fdrci.
Nzd, u pgldu krktr sdrin funkci fdrci i ingrnci rpublik
75
76
77
78
79
80
81

Ustvn prmn, str. 1415.


Ustav SFRJ, Ustavni amandmani od I do XLII, str. 227230.
Don R. Lempi, Jugoslavija kao istorija bila dvaput jedna zemlja, Beograd, 2004, str. 276.
Ustav SFRJ, Ustavni amandmani od I do XLII, str. 211212.
Ist, str. 216.
Ist, str. 210211.
vn rvi, Ustvn prv, str. 136.

75

Miliv Blin

i pkrin, Ustv iz 1974. ni dnsi nikkv nvin, r su mndmni iz


1971. nudili clvit rnj t su zbg tg ugrni u psldnji ugslvnski
ustv bz ikkvih sutinskih prmn.82
Dsldn i sutinsk fdrlizci drv, krz tri grup ustvnih mndmn,
bil prn istdbnm fdrlizcim Svz kmunist. Dvti kngrs
SK prvi u pslrtnm pridu ki drn nkn bvljnih kngrs u
svim rpublikm, mrt 1969. gdin.83 Kngrsi rpublikih prti, drvni
sukcsivn krm 1968. prthdn su izbrli i sv svzn rgn, p i lnv
Prdsdnitv SK, t ih ugslvnski kngrs sm nminln ptvrdi.84
v prcs nzivn rrgnizcim ili prbrm Svz kmunist,
u cilju dttizci, dmkrtizci i dbirkrtizci, pkrnut k d
psng tls irnj rfrmsk bz u pridu nkn Brinskg plnum.85
Tk, u novembru 1968. godine, sinhrn s znnim prirnjm
pkrinskih utnmi, k d plitik prbr, dtdnji ogranci
Saveza komunista Srbije za Vojvodinu i Kosovo i Mthiu postali su smstlni
savezi komunista Vojvodine i Kosova, ik frmln dtrminisni k sstvni
dlvi dinstvn prtisk struktur Srbi. Prema slovu novog statuta SKJ,
orgnizci Svz kmunist utnmnih pkrin smstln utvruu i
stvruu sv zdtk, n snvu prgrm i sttut SK i SKS, li u skldu
s drutvn-plitikim, knmskim, kulturnim i ncinlnim uslvim i
ptrbm rzv utnmn pkrin.86

82
83

84
85
86

76

Edvard Kardelj, Osnovni uzroci i pravci ustavnih promena, Beograd, 1973, str. 104.
fundmntln drugiim klnstim izmu smg i Dvtg kngrs SK rit svdi
injnic d n nvim prtiskm skupu 1964. ni pstl kmisi z muncinln
dns, dk 1969. n Dvtm kngrsu k prv bil knstituisn Kmisi z rzv
drutvn-plitikg sistm i muncinlnih i murpublikih dns. VIII Kongres
Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 713. decembra 1964, stenografske beleke, IIII, Beograd, 1965; Deveti Kongres Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 1113. marta 1969, steno
grafske beleke, IVI, Beograd, 1970.
Deveti kongres Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 1969; Branko Petranovi, Momilo
Zeevi, Jugoslovenski federalizam ideje i stvarnost, 2, str. 433437.
Uloga, razvoj i reorganizacija Saveza komunista Jugoslavije, Deveti Kongres Saveza komunista
Jugoslavije, Beograd, 1113. marta 1969, stenografske beleke, I, Beograd, 1970, str. 133143.
Sttut Svz kmunist Srbi, sti kngrs Svz kmunist Srbi, Bgrd, 1968,
str. 100, 114115; Kmisi z rrgnizciu i rzv Svz kmunist Srbi, sti
kngrs Svz kmunist Srbi, str. 8384; Svz kmunist Srbi u brbi z dlji rzv
smuprvnih dns rfrt Ptr Stmbli, sti kngrs Svz kmunist Srbi, str.
3839; Izvt rdu Cntrlng kmitt Svz kmunist Srbi izmu Ptg i stg
kngrs, sti kngrs Svz kmunist Srbi, str. 262269; etrnaesta konferencija Saveza
komunista Autonomne pokrajine Vojvodine, Novi Sad, 1968.

Titov odnos prema izmenjenom


konstitutivnom okviru Jugoslavije

Tito vienja i tumaenja

Prvi snu distinkciu izmu unitrizm k prcs ncinln unifikci,


karakteristinog za monarhistiki period jugoslovenske istorije, i cntrlizm
k blik drvng urnj, Tit nikd ni ti bil kkvm vidu nci
nln unifikci, st istiui ngtivn iskustv meuratnog prid. S
drug strn, svk njgv isticnj pm ugslvnstv krin
iskljuiv u kntkstu pripdnsti ugslvnsk drvn zdnici s sci
listikm sdrinm i uz bvznu npmnu d s pripdnsti drvi
n zni ngciu ugslvnskih nci. Cntrlistik prks, psbn prv
dcni funkcinisnj ugslvi, ni nikk bil pvzn s unitristikim
intncim, jer z Tit bil ksim scilistik izgrdnj, i t pr svg k
vid mnlitnsti drv i prti.87 Sldstvn tm, njgv prihvtnj nj
drvnsti rpublik, krm zdstih gdin, uz sinhrn smnjivnj
fdrlnih ndlnsti, iml sv nli u stim pzivim n nj
mnlitnsti prti, li i uvnj ugslvnskg drvng dinstv. Za
razumevanje odnosa jugoslovenskog predsednika prema federalizmu je
verovatno najblia istini jednostavna misao Petra Stambolia: Titov politiki
stav o Jugoslaviji i Srbiji bio je stav KPJ.88
U pisnim mtrilim z priprmu Dvtg kngrs SK (1969) ugslvnski
prdsdnik svrui s n fktiku fdrlizciu prti npis d su s prvi
put rpubliki kngrsi drli pr svzng, d su rpublik rgnizci SK
iml dluuuu ulgu u kndidvnju i izbru lnv cntrlnih rgn
Svz kmunist ugslvi, t zsvdi stvm d tkvu prksu trb
dlj rzviti, k znn vid i rzultt rrgnizci ng Svz. U tm
kntkstu, psmtrui ugslviu k dinstv rzliitsti, Tit prksu
ustnvljnu n Dvtm kngrsu vid, n k put dzintgrci prti,
v k pstiznj stvrlk plitik sintz stvv izgrivnih n
dinstvn prgrmsk pltfrmi u bzi Svz kmunist.89
Prdsdnik Tit tokom 1971, pzivui d s prihvti trei set ustavnih
amandmana, smtr d ni zn nj n scilistik zdnic, n
njn slbljnj i dzintgrciu, r nvim knstitutivnim kncptm s
uklniti n t izzivl nsprzum mu rpublikm, k i izmu
87
88
89

Olivera Milosavljevi, Titov Jugosloven nacionalni ili dravni identitet?, Dijalog


povjesniara/istoriara, 7, Beograd, 2002, str. 179180.
Venceslav Glii, Susreti i razgovori prilozi za biografiju Petra Stambolia, Beograd, 2010, str.
88.
Josip Broz Tito, Aktuelni unutranji i meunarodni problemi i uloga SKJ u socijalistikom
sistemu samoupravljanja, Deveti Kongres Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 1113. mar
ta 1969, stenografske beleke, I, Beograd, 1970, str. 92.

77

Miliv Blin

Fdrci i rpublik. Ustvn prmn , smtr Tit, riti mnge


prtivrnsti ivt u n mngncinln scilistik zdnici.
Nmui iluziu d mgu riti sv prblm, ugslvnski prdsdnik
nglv d s njim nsumnjiv smnjiti prtivrnsti i spriti
nstnj nvih.90 mndmni , smtr Tit, sigurti ptpunu slbdu
svih nrd i nrdnsti u svih st rpublik. Ni u pitnju dzintgrci,
tvrdi , v intgrci li n drug snvi, r mndmni mru d
dvdu d pun ncinln rvnprvnsti.91 smm krktru mndmn
nsti ipk gvri n ztvrn sdnici nug prtiskg vrh, gd
njihvu sutinu sv n t d s stvr dn hmgnst n drug linii, n
dmkrtsk linii.92 Nv ustvn rnj Tit gld k prcinlizciu
plitik ncinln rvnprvnsti, r nik ni u dn rpublici, ni dn
nrd, ni dn ncinlnst n li drug ncinlnsti u slbim plu
(...) ng d s t rvnprvnst, prv svkg nrd, d vm d d
pung izr, pruiv ugslvnski prdsdnik. Ipk, k i u gtv
svim istupim, dubk svstn sv intgrtivn ulg, upzrv i td
d s mr gldti intrs z nu clinu, z n dinstv (...) n sm ni
dn gldti sm sb, ng mr gldti drugg...93 U jesen 1971. Tito je
poruivao da je u mnogonacionalnom drutvu jako osjetljivo ureivanje
unutranjih odnosa, jer se takvo drutvo ne moe drati na okupu nekim
centralistikim kursom, niti se na taj nain moe stvarati duh jedinstva. Zato
rjeavanju toga pitanja prilazimo sa drukijih pozicija, tj. da se svako osjea
ravnopravnim, da niko ne osjea pritisak veeg, jaeg, itd, nego da je svako svoj
potpuni gospodar. Upozoravajui da Jugoslavija moe postojati jedino na tim
osnovama, kao zajednica svih naroda, jugoslovenski predsednik je poruivao
da kao to je itava zemlja suverena i nezavisna, jednako tako su i svi narodi u
svakoj republici gospodari na svom tlu.94
Karakter jugoslovenskog federalizma za Josipa Broza Tita bio je sutinski i
dubinski neraskidivo vezan uz nacionalno pitanje kao primarno u sloenoj i
multinacionalnoj jugoslovenskoj dravi. Shvatajui da je na toj kristalizacionoj
taki stvorena, ali i doivela neuspeh prva junoslovenska integracija, on je na
istorijskoj 21. sednici Predsednitva SKJ, poetkom decembra 1971,95 rekao
90
91
92
93
94
95

78

Ustvn prmn, str. 13.


Plitik, 6. pril 1971.
, fnd 507 CK SK, IV/133, prilg 1, Stngrfsk blk s sdnic Izvrng bir
Prdsdnitv CK ugslvi, drn n Brinim 17. 1. 1971. gdin, str. 4/1.
, fnd 507 CK SK, IV/134, prilg 1, Mgntfnsk blk s 72. prirn sdnic
Izvrng bir Prdsdnitv SK d 23. 1. 1971, str. 107.
Josip Broz Tito, Nacionalno pitanje i revolucija, str. 396.
Dvadeset prva sednica Predsednitva SKJ bila je konani in u obraunu sa dominantnom
strujom u CK SK Hrvatske. Istorijski proces nazivan hrvatskim proljeem ili maspokom
zavren je viednevnim sastancima u Karaorevu, koji su poeli 1. decembra 1971. Posle
snanog pritiska i Titove osude legitimno rukovodstvo Hrvatske, kao i predstavnici ove re-

Tito vienja i tumaenja

da su nedavno usvojeni ustavni amandmani dali zaista snaan temelj za


dosljednije reavanje nacionalnog pitanja, te da po njima svaka republika ima
svoj suverenitet i pravo da ga uva, ali da prema spolja mora postojati samo
jedan jugoslovenski dravni suverenitet. On nije bio, prema Titovom shvatanju,
apstraktan pojam, nego je sastavljen od suvereniteta svih naih republika, tj.
u jedinstvenom jugoslovenskom suverenitetu sve republike imaju svoj dio.96
Jedan od najvanijih Titovih motiva za snanu podrku ustavnim amandmanima
bio je povezan sa tenjom ka politikoj stabilizaciji, koja bi bila mogua ako
nova reenja budu svima prihvatljiva i ako bi se, pre svega u oblasti privrede,
raistile stvari, kako je rekao.97 Po reima jugoslovenskog predsednika,
Jugoslaviji je bio potreban ist sto i da svaka republika, svaka nacija zna na
emu je. To bi, po njemu, razreilo nagomilane protivrenosti, onemoguilo
konflikte i meusobne optube u budunosti o tome kako jugoslovenski narodi
jedni druge eksploatiu, pljakaju, podvaljuju i sl.98
N sdnici Prdsdnitv SK 2. mrt 1971. n k s rsprvljl trm,
ndlksnim stu ustvnih mndmn, Tit , igldn prputui tu
blst u ptpunsti Krdlju, njgv dugi rfrt cni k vm sdrn
i p tmm i p principim, uz t i tlik sn d tu n bih im nit ni

96
97

98

publike u saveznim organima, na elu sa Savkom Dabevi Kuar, Mikom Tripalom i Perom
Pirkerom bili su prinueni na ostavke, nakon ega je zapoela opsena istka u toj repu
blici. Dvadeset prva sednica i Karaorevo, postali su simboli guenja ne samo jednog
dinaminog istorijskog perioda u drugoj po veliini jugoslovenskoj republici nego i poetak
Titovog zaokreta ka dogmatizmu. Hrvoje Klasi, Hrvatsko proljee u Sisku, Zagreb, 2006; Savka
Dabevi Kuar, 71. hrvatski snovi i stvarnost, Zagreb, 1997; Miko Tripalo, Hrvatsko proljee,
Zagreb, 1990; Latinka Perovi, Zatvaranje kruga ishod politikog rascepa u SKJ 1971/1972,
Sarajev, 1991.
Borba, 5. decembar 1971.
Program koji je operacionalizovao politiku istih rauna usvojen je u Srbiji 22. oktobra
1970. na sednici Predsednitva Skuptine Srbije i Izvrnog vea Srbije, pod nazivom Doku
ment o osnovnim stavovima Srbije o ekonomskim funkcijama federacije, a podrazumevao je
svoenje federalnih ingerencija na minimum. Prema njemu, federacija je trebalo da: prekine
sa izvravanjem postojeih investicionih obaveza, koje bi preuzele republike i pokrajina;
ukine sve svoje dotadanje obaveze po osnovu beneficiranih kamata; prestane kreditira
nje izvoza opreme, brodova i investicionih radova; ukine Savezni fond za nauni rad; ukine
premije i regrese i prepusti ih republikama i pokrajinama. Savezne ingerencije bile bi svedene
na zajedniku odbranu, spoljnu politiku i nezavisni kurs zemlje, te ouvanje jedinstvenog jugoslovenskog trita i najzad, obezbeenje materijalnih sredstava za intenziviranje razvoja
nedovoljno razvijenih delova Jugoslavije. Veina tih stavova je postala sastavni deo reenja
za trei set ustavnih amandamana iz 1971. Politika, 23. oktobar 1970; , fnd 507 CK SK,
III/146, Predlog stavova SKJ o ekonomskim funkcijama republika i federacije; Miliv Blin,
Ncinln pitnj u Srbii krm zdstih i ptkm sdmdstih gdin XX vk, str.
144146.
Borba, 9. april 1971; Ustavne promene, str. 1316.

79

Miliv Blin

d ddm niti duzmm.99 U vrl krtkm gvru Tit ubin pzv


n dinstv, psbn pstrfirui Svz kmunist d kg kiv d
bud nsilc dinstv, t. d s sd pstvi dinstvn u itv zmlji.100
U nvim dcntrliztrskim ustvnim rnjim Tit vid stvrnj
sviih prv, modus vivendi z pstnk zdnic n im s lu nlzi,
km bi knn trbl d svi budu zdvljni, dk Savez komunista vid
k grnt uvnj dravnog dinstv. n dirktn upzrv n ki
g md nisu rzumili (...) z Svz kmunist u ugslvii nm grnic ni
rpublikih, ni lklnih, ni drugih (...) Misli sm pri tm d idn-plitiki
rd i idn-plitik ulg Svz kmunist mru biti dinstvni z itvu
zmlju.101 N sdnici nug prtiskg vrh ugslvnski prdsdnik
k ustvrdi: Mi kmunisti nmm grnic u ugslvii. smtrm t d
nmm grnic. Mi sm rvluciu sprvli, brili sm s, mi nism imli
grnic.102 Krajem 1971. on je poruivao da je Savez komunista jedini faktor
koji ima pravo idejno politikog-delovanja u optejugoslovenskim okvirima.103
vkv Titv stv ni bi sm grnt dinstv zmlj s nvig mst v i
rltivizvnj dcntrliztrskih rnj nv ustvn kncpci, k su s
nkim mgl uiniti prvi rdiklnim.
Trnjm d nvig prtiskg vrh d s ustvni mndmni usv u
skuptini t pr d kr un ili k t nikk ni mgun, brm srdinm
99

100

101

80

102
103

Edvard Kardelj je u svom referatu ustavne promene ocenio kao obnovljenu platformu za
postizanje pune ravnopravnosti svih jugoslovenskih naroda. Tranziciju koju su nova ustavna
reenje donosila Kardelj je ocenjivao kao put od dravno-socijalistikih ka samoupravnim
modelima upravljanja, ime se ilo ne samo ka uvrenju nacionalne ravnopravnosti, ve i
ka svojevrsnoj demokratizaciji drutva i dodatnom distanciranju od sovjetskog obrasca upravljanja. Promene je, prema njemu, trebalo da svedu federalni vrh na minimalnu supranacionalnu dravnu strukturu, koja je u zajednikom interesu svih naroda i republika u okviru
Jugoslavije. Mimo ekonomskih motiva, Kardelj je meu uzroke nove konstitutivne koncepcije
ubrojao i injenicu da su jugoslovenske nacije iz rata izale kao relativno zaostale i preteno
seljake nacije, sa vie ili manje ogranienim potencijalom tehnike, tehnologije i nauke, dok
su u vremenu u kome se odvijaju debate o amandmanima to kompletne moderne nacije, koje
trae sve uslove za svoju punu i svestranu ekonomsku, politiku i kulturnu afirmaciju. , fnd
507 CK SK, III/152, prilg 1, Mgntfnsk blk s 16. sdnic Prdsdnitv SK, str.
349.
Plitik krktristik fdrlizm, bz k svzn drv n m uspn d
funkcini, st pstnj dinstvnih svznih plitikih strnk. (...) Plitik strnk
su glvn min u funkcinisnju fdrlizm i bzbivnju ptih intrs u cntrln i
psbnih intrs u prvincisk vlsti, smtr vdi ugslvnski strunjk z ustvn
prv vn rvi. Jovan orevi, Savremene teorije o federalizmu, Federacija i federa
lizam, Ni, 1987, str. 11.
, fnd 507 CK SK, III/152, prilg 1, Mgntfnsk blk s 16. sdnic Prdsdnitv
SK, str. 53.
, fnd 507 CK SK, IV/134, prilg 1, Mgntfnsk blk s 72. prirn sdnic
Izvrng bir Prdsdnitv SK d 23. 1. 1971, str. 108.
Borba, 5. decembar 1971.

Tito vienja i tumaenja

ul, Tit pkziv ndvsmislnu pdrku njihv sdrini, r vrv


d ni knn zpiti ust mngim.104 Ipk, ndvsmisln d s
n ni n ki updljiv nin ni m u knkrtn sdr tih rnj. n
stvi Krdlju, Svzn skuptini, Krdincin kmisii, rpublikim
rukvdstvim d prnu ptimln rnj z dlj funkcinisnj
fdrci.105 Jugoslovenski predsednik prpusti institucim d rd sv
ps, odbijajui da mu pripremani amandmani budu u fokusu politikog
delovanja, zbog ega se u vnsti rltivn rtk tm iznjv, pkzuui
visok stpn flksibilnsti, li i mbivlntnsti. Z vrm nih ustvnih
rsprava, d kih su mng izlzil u vnst, tkm 1970. i ptkm 1971.
Tit s prvshdn fkusir n spljnplitik pslv i putvnj p svtu,
zbilzi ustvn-pravne disput. Ipk, nm sumnj d bi d dtlj
upznt s nvim fdrlistikim rnjim, d ih dbri, d , svstn
sutinske fdrlizci i stpn dcntrlizci im ptrbu d povremeno
pziv u svojim vnim istupim n dinstv zmlj. Prdstvnicim Svz
mldin ugslvi prdsdnik Tit pruiv d nvni sigurnj
dinstv ugslvi, njn khzi n snvm blj urnih dns i
v dgvrnsti svk rpublik, bz dminci bil kg.106 Ipk, kd
pstignut knsnzus svim ustvnim rnjim, Tit ih je dsldn i dlun
zstup i brni u vnsti. Prd njihv usvnj, kd su s u vn rsprvi
mgl uti vrl tr kritik, on n vlikm mitingu u Lbinu rk: Kd
budu usvni ustvni mndmni i kd rpublik pruzmu n sb grmnu,
tkr, drvnu dgvrnst (...) Fdrci imti ulgu krdintr i
zdrti izvsn funkci (...) k t su rmi, spljni pslvi i nk, t
u mndmnim biti prcizirn. Kd ri mndmnim, trb isti
d t nisu sitn stvri. Prgrupisvnj u dn drvi krupn stvr. Nim,
krupn stvr stvriti u dn mngncinln zdnici k t n,
tkv dns (...) d svi nrdi budu zdvljni...107 (kcntovao M. B.) Iz
vg gvr, blj ng iz drugih k tih msci dr, m s vidti d
Tit npr d dtlj bi upznt s krktrm ustvnih prmn, d ih
104
105

106
107

, fnd 507 CK SK, III/152, prilg 1, Mgntfnsk blk s 16. sdnic Prdsdnitv
SK, str. 54.
N nursk sdnici nvig prtiskg tl Krdlj rk d su usglni snvni stvvi
u vzi s mndmnim, li d ptrbn d d d plitikg usglvnj u dn u
grupi i zdn s drugm Titm, kk sm s s drugm Titm dgvrili. Sd bi u nkim
sluvim trbl ipk nk stvri prlmiti. Sudi p njgvim dljim bnjnjim,
nui sstv kmisi usgln tkstv nsi Titu. Kk su ti svkdnvni susreti kd
ugslvnskg prdsdnik imli pluprivtni krktr i drvni bz stngrfisnj,
tk prcizni utvrditi stpn Titvih intrvnci u tkstu. , fnd 507 CK SK, IV/133,
prilg 1, Stngrfsk blk s sdnic Izvrng bir Prdsdnitv CK ugslvi,
drn n Brinim 17. 1. 1971. gdin, str. 2/1.
Plitik, 13. mrt 1971.
Plitik, 3. m 1971.

81

Miliv Blin

vhmntn brni, d bi svstn istriskg prlm ki prmnm


knstitutivn kncpci nst i, nzd, d njgv mtivci bil sn
stvriti zdnicu u k , uprks ncinlnoj rliksti i rzliitim
intrsim, svi biti zdvljni. Intencija z pstiznjm modusa vivendi u
trnim funkcinisnju ugslvi krspndirl s, tih msci vi put
izrnm, Titvm ljm z pvlnjm, t psbn bil vidljiv u
dinm ustvnm rnju n km on sam insistir. R bil frmirnju
Prdsdnitv SFR, k trnzicin instituci, ke bi g nsldilo i pruzlo
funkciu klktivng f drv.
Vrvtn nkrdibilniu i nptimlniu cnu Titvg dns prm f
drlizmu 1988. d vdi ustvpisc i pruvlc drutvn-pli
tikg sistm u ugslvii vn rvi. n u rzgvru s Brm
Krivkpim rk: Tit d svih rukvdih ljudi bi nvi ug
slvn.108 (...) Tit bi tk vrl stljiv n smstlnst i idntitt p
dinih nrd. n zn d bz vlj i sprmnsti nrd, zdvljstv n
rd, nm dinstv u dn zdnici, pgtv vincinln. Titv
prihvtnj Ustv d 1974. bil uslvljn tim drugim lmntm njgv
kncpci ugslvnstv: d s bzbdi u rpublik, u nrd, r
bz tg u nm dinstv. T u stvri t istrisk prtivrnst bi
ugslvi: u ist vrm dinstv i pdrvnj i rzvinj smstlnsti
dlv. T vrl tk pmiriti, nrit u dnm nrzvinm svtu ki
uvk ptrn ncinlistikim i sprtistikim intrsim, ki n
rzum d dinstv n zni cntrlizm, d dinstv ist tk ptvrd
dlv. T sutin triskg kncpt ugslvnskg dinstv i Titvg...109
Nvdn ri vn rvi n slikvu sm ssvim tnu i prciznu
nlizu dns Tit prm ugslvnskm fdrlizmu, t nliz izvr
sn ptvru, v prdstvlju i izvr prvg rd tm kk kljuni
Titv i Krdljv ustvpisc-ksprt difrncirn, minuciozno i prnicljiv
rzumv i nlizir sv prtivrnsti ugslvnskg drvng kvir, t
je bil snv z njihv prvzilnj ustvnim rnjim k sui generis
drutvnm ugvru, ki trbl d n prvnm, li i na simblikm nivu
bzbdi knsnzuln funkcinisnj drv i lk scilnu khziu uz
pdrzumvuu prkciu ljn vizi rzv krz njn idlki sdr.

108

82

109

Prema Titovom shvatanju Jugosloven je znailo biti graanin socijalistike Jugoslavije. To


je bilo kompatibilno sa nacionalnom pripadnou, jer nacionalna pripadnost i dravljanstvo
ne protivrjee jedno drugome. Josip Broz Tito, Nacionalno pitanje i revolucija, str. 244.
Br Krivkpi, Bsknni Tit, Bgrd, 2006, str. 233234.

Zakljuak

Tito vienja i tumaenja

Budui d izmi tmtskm kviru vk dfinisn tm, st z dlju nlizu


injnic d s Tit krm prlmn 1971. i tkm 1972. izmu dcntrlizci
i dmkrtizci prdli sm z prvu.110 Plzi d, u izvsnm
stpnu utmljn, prtpstvk d bi frmul sinhrn dcntrlizci i
dmkrtizci gnrisl prvi nstbilnsti, li i nsprmn n sutinsku
dmkrtizciu drutv k bi rltivizvl i slbil pl mnplistik
prti i uz t uvrn d bi mvin dcntrliztrskg knstitutivng
kncpt s kim rfrmskim rukvdstvim p rpublikm svl n frmu
i svzni plitiki cntr i umnjil njgvu ulgu npriksnvng rbitr,
prdsdnik Tit , pv d dcmbr 1971. p tkm itv sld gdin,
vri snn pritisk izzivui disluci u rpublikim prtim Hrvtsk,
Srbi, Slvni i Mkdni, k i u Pkrinskm kmittu Svz kmunist
Vvdin, u cilju smn lgitimnih, rfrmski rintisnih rukvdih
struktur.111 Priprmui dugrniu knstlciu z psttitvski prid, li i
vruui d bi svk dmkrtizci bz dcntrlizci, k conditio sine qua
non rvnj ncinlnih pitnj, vdil u sukb, ugslvnski prdsdnik
run d bi ncinln pitnj krz pkt ustvnih mndmn mgl
biti knn rn, strh d srpsk dminci i(li) hrvtskg sprtizm
dfinitivn prvzin. Ipk, dluivi s n prsnln, li i fundmntln,
kncpcisk prmn u vrhvim rpublikih prti, prdsdnik Tit , s
dn strn, nminln suv snciln krktristik nvg ugsl
vnskg fdrlizm, dk , s drug strn, sni utkrtsk i drvn-s
cilistik tndnci u ugslvnskm drutvu i Prtii, im u vlik mri
rltivizvn i drgirn zn smih fdrlistikih rnj.
Visk stpn flksibilnsti, st i lutnj u trnju nblj sdrin krktr
ugslvnskg fdrlizm z sv vrm pstnj drug ugslvi gvri
ndgmtskm krktru ugslvnskg prdsdnik, li i sistm km
s nlzi n lu. Tkm ustvn rsprv 1970/71. Tit n vi mst
pstrfir d bi nv rnj trbl d idu u skldu s ptrbm n
zdnic, t d psl njihvg usvnj ugslvnski fdrlizm pstn
kvir kim svi biti zdvljni, t nsumnjiv bil s n strn svkg
110

111

N dbrm trgu, kd r v tmi bi britnski istrir Krmptn, ki knsttv


d s decentralizacija mogla tolerisati sve dok se republike vlade nalaze u konzervativnim,
a ne liberalnim rukama. Riard Krempton, Balkan posle Drugog svetskog rata, Beograd, 2003,
str. 193.
pdu rfrmskih rukvdstv, tzv. istki librl ptkm sdmdstih, psti brn
mmrsk litrtur, ik sm istriski prcs, sm u Slvnii, ni istrigrfski svtljn.
Z dtljnii prgld nvdn mmristik videti: Miliv Blin, Zkrt k dgmtizmu
svdnstv i istrigrfi psldnjm (nuspnm) pkuu rfrmi rvlucinrn
dikttur u ugslvii 19681972, Istrivnj, br. 18, Nvi Sd, 2007, str. 313331.

83

Miliv Blin

dgmtizm ili bil kg drugg pm pstrktn idlk uskgrudsti,


insistirui sm n mdlittim ki pr svg biti ptprihvni kd svih
ili mkr kd vin grn, mu kim ni bil mnjin i vin. Imui
t u vidu, mgu rzumti prlzk d cntrlizm d sutinsk i rdikln
fdrlizci z rltivn krtk vrmnski prid. Ni tkv brzc miljnj
i pstupnj bi u nsglsu s stlim pljim dlvnj ugslvnskg
prdsdnik, t sv skup gvri vlik prilgdljivsti Tit, unutr zdtih
kvir (ugslvnski drvni kvir i scilistik urnj s mnplistikm
prtim), li i nvim mgum stpnu smrflksivnsti, ptrbm
stlng prispitivnj, prmnm mdl u skldu s rlnim htnjim zmlj
ku vdi. Sm Tit , prilikm izbr z prdsdnik u lt 1971, u gvru,
svstn knskvnci k tri st mndmn n Ustv dn, bz zzr
rk: Ml bi k drutv u svtu bil u stnju d tk tvrn i kritiki
prispit plitik iskustv i vrdnsti svih instituci.112 Slin rk i n
Dvtm kngrsu SK tvrdi d bitn bilj n Kmunistik prti
prdstvljl i dlj prdstvlj i njn spsbnst d sm sb kritiki stln
prispitu, izgruui svu plitiku (...) prm uslvim i ptrbm (...)
kk bi n nblji nin bvljl svu rvlucinrnu ulgu (...) plzi d
drutvnih uslv i stvrnih intrs rdnik kls i svih nih nrd. (...)
Tkv ndgmtski pristup dlzi uvik d izr kd gd bism trili
rnj u brbi z dljnji rzv drutvnih dns...113
Bz intnci d s n vm mstu tvru lmnti istrigrfskg disput
suprmcii linsti ili struktur, sn d su v pmnut flksibilnst
i prgmtizm, ndvsmisln krtivnst u trnju rnj, dsustv
rigidnsti i dgmtizm, sprmnst n sutinsk prispitivnj prks, odnosno
nvi mgu spsbnst prilgvnj dtim knstlcim ili nrtk i
njihv izmn, fundmntlni z istrisk rzumvnj, nlitik-kritik
prispitivnj, li i kntkstuln sgldvnj fnmn Tit. Ustvn rnj i
vlutivn, li stln i sutinsk prmn krktr ugslvnskg fdrlizm
su sm krktristin prdigm svg rng, psbn imui u vidu d
istrisk rlnst n psti u gtvm stnju (k Lgf) v ptrbn
uliti vliki intlktulni npr i kspliktivni ptncil u cilju psn nun
knstrukci dkumnt rdi t svbuhvtni rknstrukci prlsti, p
ipk ni td prlst i istri n mgu pstti kngruntni pmvi.
Plzi d nzvrivsti i privrmnsti svkg istrigrfskg istrivnj
k pkrtke snge i vng mtivtra u prmnntnm trgnju z
istriskm istinm i smim smislm istri, u pristupu tmi sip Brz
Tit i ugslvnskg fdrlizm bi trbl titi izninsirnim nlizm
i intprtcim, suprtstvljui vidimnzinln i multiprspktivn

84

112
113

Plitik, 30. ul 1971.


Deveti Kongres Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 1113. marta 1969, stenografske
beleke, str. 16.

Tito vienja i tumaenja

pristup svk vrsti idlkih i plitikih mtizam, pririzm i unis


nsti. B zbg tg s krktr i sutin ugslvnskg fdrlizm n mgu
psmtrti k himr k su izvril dstrukciu drv, r t pgld
izvn knstlci u k nstu ustvn prmn, pgld ki svdi istrisku
kmplksnst n striln uristik nliz i nistrin, idlgizvn pri
stup, ki n mgu dti ljni rzultt, nsvdiv sm n tklnjnj uljivih
blin u istrigrfii v i n ptrbu dvnj vlstitg bl frmirnju
kritik svsti istri k vn humnistik disciplin.

Summary
Josip Broz Tito and the Yugoslav Federalism (19631974)
Key words: Yugoslav federalism, centralism, decentralization, national question,
Josip Broz Tito
After 1945 Yugoslavia functioned as a de facto pseudofederation, although as a
complex community was determined by the equality of all peoples and related
minorities. The dominant centrist paradigm changed evolutionary, with
permanent and lasting effects on the society. The 1963 constitution, the Eighth
Congress of the LCY, and mostly three sets of constitutional amendments
adopted 19671971, and the 1974 constitution marked the turning point in the
essential change of character of Yugoslav federalism in order to achieve full
national equality. Tito's role in the transformation of the federalist framework,
although not operational, was inevitable, and expressed through support for
new solutions which all people were satisfied with. Yugoslavia became the
satisfactory framework for much of its citizens.

85

SARADNICI/PROTIVNICI

M. ilas, J. B. Tito, A. Rankovi, na Visu, leto 1944. (MIJ, III-3993)

Katrin Litar Tavar


UDK 316.37:321.64

Tito: Glavna linost, voa uz druge


Ili kako dovesti u pitanje mit o imobilizmu za vreme socijalizma
Apstrakt: U tekstu je titoizam analiziran kao autoritarni (ali ne i totalitarni)
sistem, sa posebnim naglaskom na razumevanju naina funkcionisanja sistema
iz ugla odgovornosti, samostalnosti i individualnosti. Rad je zasnovan koliko
na otporu prema suenim i dihotomnim predstavama (u smislu monolitno
drutvo pod totalitarnim jarmom ili samo jedna nacionalna grupa odgovorna za
raspad federacije i ratni haos) toliko i na neprihvatanju i neodobravanju tvrdnji
o nacionalistikim uzrocima raspada Jugoslavije. Analize polaze od Brodelove
definicije kratkog vremena, koje je najkapricioznije, najvarljivije trajanje.

Kljune rei: drutvena injenica, titoizam, Tito, odgovornost, samostalnost,


individualnost, konflikt, kult linosti, pamenje, zaborav
ovjek i nesvjesno ispravlja svoje uspomene, idealizujui ljude i dogaaje koji su
mu dragi, potiskujui ili potpuno zaboravljajui one koji su mu neugodni.

Mea Selimovi, Sjeanja, 1976, str. 7.

Ni s kim istorija nije napravila takvu alu kao s nama. Do jue smo bili ono to
danas elimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni neto drugo. Stali smo na pola
puta, zabezeknuti. Ne moemo vie nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaeni. Kao
rukavac to ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema vie toka ni ua, suvie
malen da bude jezero, suvie velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjeanjem
stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadnitva, neemo da gledamo unazad, a
nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadravamo vrijeme u strahu od ma
kakvog rjeenja.

Uvod

Isto, str. 25.

Kada sam poela da radim na titoizmu, tu pojavu sam posmatrala, kako su me


uili na fakultetu, kao drutvenu injenicu1 (Dirkem): titoizam je dakle bio neto

Drutvene injenice treba tretirati kao stvari (Les rgles de la mthode sociologique [Pravila
socioloke metode], PUF, Paris, 1990, str. 15).

89

Katrin Litar Tavar

to mi se nametalo imao je odlike optosti2 i kao sistem je spadao u jedan


odreeni istorijski trenutak, upuivao je na jednu spoljanjost (tj. pripadao
je kolektivnoj sferi),3 imao je mo prinude time to se nametao pojedincima
(kao ishod kombinacije ekonomskih, istorijskih, socijalnih inilaca itd.).
Titova Jugoslavija bila je dugo predstavljana kao model za meunarodnu
levicu, ak su i neki desniari bili privueni. Titova harizma uspela je da
pree ideoloke granice i njegova politika je bila primamljiva za one koji su
je smatrali za veoma udaljenu od sovjetskog sistema. Za druge, Jugoslavija
je vaila za zemlju totalitarnog bloka sa stanovnitvom kao rtvom reima.
Meutim, kako unutranjim tako i spoljanjim ureenjem, SFRJ je ostavljala
utisak uspenog dogovora o multietnikom ivotu i o razvoju dobronamernog
i srdanog sporazuma meu narodima. To je bio stav kojim se predstavljalo
drutvo kao da u njemu nema nikakvih problema (osim nekoliko lokalnih i
zanemarljivih nacionalistikih ispada), sa okamenjenim i nepokretenim telom.
Tekoe su poele da se pojavljuju tek posle smrti gazde (1980), lidera koji
je umeo da elinom rukom voe osigura upravljanje svim tim uzavrelim i
nediciplinovanim narodima. Gledano iz tog ugla, nacionalistike manifestacije
koje su izbile odmah posle Titove smrti izgledale su kao da ih je zapoeo jedan
drugi lider, srpski, Slobodan Miloevi: jedan voa okuplja naroda zamenjen je
drugim voom razbijaem!
Prema tumaenjima sa Zapada, slom SFRJ je bio posledica provokacije srpskog
nacionalizma. Jednostavno u tim tumaenjima nije bilo ni najmanjeg pokuaja
da se sagledaju razlozi sloma, njegovi akteri i posledice. Da ne zaboravimo ni
hrvatskog lidera Franju Tumana, kao ni muslimanskog vou Aliju Izetbegovia
(da navedemo samo njih). Meutim, ako stvari posmatramo iz tog ugla, ta bi se
moglo rei o drutvenim akterima, o njihovoj teini i snazi? ak i ako ponovno
stvaranje odreenih drutvenih mehanizama moe da promakne drutvenom
biu, to bie nisam posmatrala kao da je iskljuivo odreeno tim mehanizmima,
nego upravo suprotno. U skladu sa radovima Moe Levina, istoriara poznatog
po svojim istraivanjima sovjetskog sistema, titoizam sam analizirala kao
autoritarni (ali ne i totalitarni) sistem, a posebno me je zanimalo razmiljanje
o samom nainu funkcionisanja sistema iz ugla odgovornosti, samostalnosti i
individualnosti. Moj pristup odbacuje svaku vrstu nepokretnosti,4 ali isto tako
2

3
4

90

Drutvena injenica je svaki nain delanja, utvren ili ne, koji moe vriti spoljanju prinudu
na pojedinca; ili jo, koji je u okviru jednog datog drutva opti, a pri tom postoji za sebe, nezavisno od svojih pojedinanih ispoljavanja. Isto, str. 14.
Drutvene injenice se sastoje u nainima delanja, miljenja i oseanja koji su za pojedinca
spoljaanji i koji imaju mo prinude na osnovu koje mu se nameu (isto, str. 5).
Teorija totalitarizma definie se opozicijom: preterane moi drave naspram nemoi drutva,
sve ovo uronjeno u politiku ideologiju dravnog terora. Ovo je teorija piramide prema
kojoj se sve odigrava na vrhu (u politikoj eliti), a taj vrh je odseen od podnoja (to jest
od naroda); nepomian narod, koji je spakovan u svoj drutveni zamrziva. Drutvo je bilo inertno, nemono. To su osnovne take teorije totalitarizma koja je vladala 50-ih godina.

Tito vienja i tumaenja

i istorijski determinizam koji bi osudio, ad vitam aeternam, ove balkanske


oblasti na unutranja ratovanja. Gledite koje nas upuuje na to da o pojedincu
razmiljamo kao o drutvenom akteru vraa mu mogunost da deluje (hteo ili
ne hteo), da vri radnje kojima bi mogao da utie na druge socijalne aktere.
Latentno neprijateljstvo5 omoguuje nam da shvatimo nasilje u sukobima6 90-ih
godina prolog veka i iracionalnost svih elemenata kojima su zapoeli sukobi i
njihove posledice. Moje istraivanje je, dakle, zasnovano koliko na tom otporu
prema suenim i dihotomnim predstavama (u smislu monolitno drutvo pod
totalitarnim jarmom, ili samo jedna nacionalna grupa odgovorna za raspad
federacije i za ratni haos) isto toliko i na neprihvatanju i na neodobravanju
tvrdnji o nacionalistikim uzrocima, koje su toliko bile u modi na Zapadu. Moj
cilj je bio da otkrijem sve slojeve drutva koje je sutinski pokretljivo, koje
nije jednom za svagda dovreno, koje ima svoje unutranje dobro poznate
otpore i prilino organizovane borbe za prevlast nad prostorima i teritorijama.
Namera mi je takoe bila da analiziram socioloke ili sociopolitike elemente
(u makrostrukturi). Takoe sam elela da preispitam jugoslovensko drutvo u
celini kao i njegove pojedinane oblike, da bih shvatila drutvenu realnost sa
njenim tenzijama, zahtevima i strategijama koje su uspostavili njeni drutveni
akteri i da konano dokaem da Tito i Komunistika partija (KPJ pa zatim SKJ)
nisu bili onakva okupljaka snaga kakvom su se predstavljali. Nisam izgubila iz
vida uticaj koji moe imati trenutni dogaaj, ili kratko vreme, koje je definisao

Posle toga u ovu teoriju unesene su nijanse kojima e se objasniti promene do koje je dolo
u socijalistikim zemljama uz prisilu, jer teorija totalitarizma pretpostavlja upornu nepokretnost realnog socijalizma nesposobnog da se reformie. I upravo je evolutivni karakter realnog
socializma prouzrokovao nestanak teorije totalitarizma i tu nesposobnost da se predvide promene u socijalistikim drutvima; izmeu ostalog, teorija totalitarizma zalagala se za neku
vrstu dihotomnog drutva realnog socijalizma, i nije se intinski uputala u analize sloenosti
drutvenog organizma, njegovih takorei neprekidnih borbi i uloge svih socijalnih aktera u
funkcionisanju samog sistema. Prema tome, ako sam se sama opredelila za koncept autoritarizma, to sam uinila stoga to sam povezala tradiciju seljakog drutva (koje je bilo veinsko)
i naina na koji su vladale komunistike voe.
George Simmel nas podsea: Veoma esto se deava kada je re o ljudskom rivalitetu da ne postoji odnos niti racionalna proporcija izmeu uzroka i posledice, da se ne moe tano razluiti
da li povod za sukob jeste i njegov pravi uzrok ili je to samo produetak ve postojeeg neprijateljstva. Le conflit, Circ, Paris, Poche, 2003, str. 4041.
Pod konfliktom podrazumevam svaku ljudsku radnju koja ima za cilj da preobrazi, ili ak da
ovlada nekom drutvenom injenicom. Drutveni sukobi odnose se na vie pojedinaca (ili vie
grupa), ali istovremeno i na vie sistema koji se bore za prevlast, koje su u konkurenciji. Prema
tome, analiza sukoba pretpostavlja ispitivanje ne samo sukobljenog drutvenog okvira nego i
bavljenje uzrocima i njihovim posledicama. Za detaljnija objanjenja videti: C. Lutard-Tavard,
Conflits ethniques, ralit sociale et difficults juridiques [Etniki konflikti, drutevna realnost i zakonske potekoe], Klinger (M), Schehr (S), (glavni urednik), Conflits [Sukobi], Nothque, Strasbourg, Polmo-logique, 2010.

91

Katrin Litar Tavar

F. Brodel;7 znaenje istorijskih injenica moe se razumeti samo u irem okviru:


kratko vreme je najkapricioznije, najvarljivije trajanje.8 Sebi sam postavila
pitanje: kako je jugoslovensko drutvo bilo mogue, koji je to oblik socializacije
omoguavao zajedniki ivot i kakva je bila priroda socijalnih odnosa. Unutranje
rasprskavanje federacije komplikovae ovo socioloko preispitivanje i
radikalno e transformisati suivot u njoj, a na videlo e, u razliitim trenucima,
izai strukturisanje etnikih grupa. Shodno tome, pojedinca sam posmatrala
kao socijalnog aktera unutar sistema i to aktera uz pretnju koja proistie iz
delanja kako kae H. Jonas, s onom moi delanja koju svako ima (P. Riker);
to je znailo da se u cilju razumevanja pojava sagledava aktivnost subjekta,
sposobnost da deluje inherentna svakom socijalnom akteru. Ne umanjujui
znaaj drutvene sredine u odreivanju individualne predstave o drutvenoj
stvarnosti, posmatrala sam pojedinca u drutvu kao socijalnog aktera koji ini
drutvo a ne prosto (ma kako bili u iskuenju da tako nazovemo drutveni
proces) kao aktera koga u potpunosti odreuje drutvo (grupa, socijalna klasa,
vera i dr.). Takav pogled na titoizam omoguavao je pristup samom mehanizmu
kako njegovog nastanka tako i njegovog legitimiteta i njegove legitimizacije.
Pokuau da ukratko izloim etiri take.
1) Socijalni akter
Razmatranje socijalnog aktera u njegovoj funkciji drutvene produkcije
omoguilo mi je da sagledam ta je on mogao da stvori, a ta da uniti. Njegovo
uee u sistemu, i to ne samo de facto, opovrgavalo je tezu o imobilizmu (1984,
ta knjievna fikcija koja je istovremeno i vrlo pronicljiva i vrlo uznemirujua,
ali izuzetno subjektivna) i, tavie, stavljalo je socijalnog aktera u prvu
liniju politikog, geostratekog, kulturnog delovanja, titoistike Jugoslavije.
Posmatrati titoistiku manipulaciju pod uglom prihvatanja te manipulacije,
znai opovrgnuti sam taj proces, razgraditi ga i usresrediti se na samu sutinu
politike. Tito i njegova ekipa su koristili zategnutost odnosa ne samo izmeu
dva svetska bloka i tenzije u treem svetu nego ak i tenzije unutar Jugoslavije.
Naime, ako gledamo na Tita kao na simbol oko koga su izgraivani, ali i
razarani, lini i kolektivni identiteti, onda moemo otkriti da ne samo da nije
bio sam nego da je i narod u tome uestvovao prema mehanizmu servilnosti.
Sistem se oslanjao na Titovu linost, ali na svakom nivou postojale su druge
voe. Postojao je, naravno, kult linosti, ali negovali su ga i oni koji su hteli,
koji su teili da postanu voe, ne umesto Tita ve na drugim nivoima vlasti. A

92

Braudel, Fernand, crits sur lhistoire, Ed. Flammarion, 1985, str. 44: Svojim varljivim
plamenom, kratko vreme ispuni svest savremenika, ali ono ne traje mnogo, samo se tek
moe videti njegov plamiak .
Isto, str. 45

Tito vienja i tumaenja

to jeste bilo mogue u Jugoslaviji sa decentralizacijom koja je omoguavala da


svaki birokrata moe nekoga potiniti. U 16. veku E. Boeti (Etienne de la Botie,
15301563, De la servitude volontaire) opisao je ovaj mehanizam servilnosti:
autoritarni reim ne moe opstati bez podrke podanika, jer iza jednog voe
postoji njih deset, a iza ovih njih sto itd. U Jugoslaviji, sutina sistema je pomogla
i ojaala nacionalne razlike i podsticala je podelu meu ljudima. Zemlja je bila
oglodana sopstvenim protivrenostima.
2) Kult linosti
U titoizmu, harizmatska vlast (Maks Veber) je bila mogua ne samo zbog podrke
naroda nego, takoe, zbog postojanja izuzetno simbolinog (emancipacija,
modernizacija itd.) projekta Partije, koji se nametnuo nasuprot neodlunim
tradicionalnim snagama, kao i nita manje vane mobilizacije dravnih agenata
koji su koristili autoritet da bi odluke Partije bile prihvaene. Ovaj proces je
bio olakan interiorizovanjem, u tradicionalnoj seljakoj kulturi, odreenih
autoritarnih shema. Ne samo da je autoritarizam sistema koio modernizaciju
zemlje ve se i cela drava uruila: jer Titova harizma takoe je stvarala kriznu
situaciju. Posttitoizam je preuzeo mehanizam ove harizmatske vlasti, sa svojim
novim retoriarima, a mere lustracije, tu i tamo, bile su samo blefiranja
usmerena tako da izbriu etrdeset godina funkcionisanja jednog sistema
i da nove sisteme prikau kao razliite, bez obzira na to to su celi blokovi
funkcionisanja sistema ostavljeni u naslee. Komunistikog retoriara je
nasledio nacionalistiki retoriar. Ako je kult linosti i zauzimao ceo prostor, on
je, takoe, omoguio socijalnim akterima da skinu sa sebe svaku odgovornost
(ovaj proces emo videti na delu prilikom raspada Jugoslavije).
Onda se moemo zapitati: da li je u vreme titoizma bilo kulta linosti? Ali
koje linosti? Ikonografska upotreba da bi se zauzeo javni prostor, da bi se
zauzeo drutveni prostor. To je bilo samo drvo od koga se nije videla uma:
autoritarna uma. U Istorijskom muzeju Jugoslavije izloba Efekat Tito (2009)
predstavlja sve njegove poklone, filmove, muziku itd. Oni se mogu posmatrati
kao izrazi odanosti, potovanja, ali i straha. Pokloni Titu: svi predsednici u svetu
dobijaju poklone, to nije jugoslovenski izuzetak, ali ono to je zanimljivo to su
pokloni koje su davali sami Jugosloveni, graani, seljaci, radnici, obini ljudi sa
jednostavnim porukama (Tito je na i dr.): njihova raznolikost, impresivan
broj runo raenih poklona pokazuju posebnost odnosa izmeu darodavaca i
Tita; konstatujui naivnost (koja je ponekad na ivici groteske) nekih poklona,
mogue je razmiljati o znaenju, o predstavi vlasti koja se ne svodi na obinu
propagandu ve pokazuje harizmatinost voe. Upravo tu legitimnost, to
narodno priznanje linosti i titoizma uopte (Tito nikada nije vladao sam)
pokuavam da dokaem ove dve poslednje decenije. Moe se prouavati kako

93

Katrin Litar Tavar

su se organizovale grupe, kakvi su bili njihovi zahtevi, kako je KPJ/SKJ bila


izjedena iznutra i kakvu je ulogu imao Tito.
Izbegavanje analize Tita kao simbola (i sutine tog simbola) znai izbegavanje
analize dugotrajnosti politikih batina, ali istovremeno znai i zaboraviti da
se d prednost ljudima nad politikom, vlau, njihovim odnosima sa drugima,
zaboraviti na injenicu u kakvom su drutvu eleli iveti, sa kim... To takoe
znai ne uzeti u obzir da je etniko starateljstvo vrilo pritisak, da je taj pritisak
bio nevidljiv i da je kritika bila rea. U tom smislu, pojam antititoizam znai vie
nego zaokret, on oznaava elju da se izbrie i sociajalizam i autoritarni sistem,
ali, istovremeno, on predstavlja i negaciju zajednikog ivota i podravanje
sistema socijalistikog drutva. To onemoguava razumevanje procesa raspada
SFRJ i konstituisanja postjugoslovenskih drutava.
3) Mit, kakav mit?

94

Bez obzira na injenicu da se to nekima nee dopasti, Titova Jugoslavija nije


bila mirna luka o kojoj su toliko puta govorili, pisali, ak sanjali, neki zapadni
leviarski pokreti i oni koji su bili za samoupravljanje. Ipak je to bio autoritarni
sistem, jedna diktatura, diktatura proletarijata. Ali treba imati na umu
da je, posle 1945, bilo i drugih dikatura, ne samo u Istonom bloku nego i u
Evropi, kao na primer u Portugalu, u Grkoj ili u panji i Italiji koja je imala
nestabilnu demokratiju. Meutim, pozicija takozvane drave izmeu prisilila
je komunistiku partiju da vodi rauna o osetljivosti i jednih i drugih i da
zabrani fabrikovanje (poto se to fabrikuje, Francuska je jedan od primera)
jugoslovenske nacionalnosti da bi dala prednost etnikoj identifikaciji. Sistem
rotirajueg predsednitva je primer te negacije jugoslovenske nacionalnosti.
Tito i njegova grupa su koristili tenzije ne samo izmeu blokova ve i unutar
Jugoslavije. Od 1948. smo zapamtili Titovo odbijanje, ali ne i Staljinovo
iskljuivanje Jugoslavije: to nije isto objanjenje, ista verzija: biti jak protiv svih,
biti nepobediv bez obzira na neprijatelje. Meutim, ne treba zaboraviti njegovu
ulogu na meunarodnoj sceni (Pokret nesvrstanih zemalja) i otvaranje granica.
Analizirati (de)konstrukciju realnog socijalizma i proces stvaranja drutvene
svesti po nacionalnim grupama, tzv. nacionalnih drutvenih svesti, omoguava
razmatranje funkcionisanja sadanjih drutvenih sistema.
Nedavno sam opet itala knjigu Prie o Titu (izdanje 1957) koju je napisao M.
Jevtovi. Knjiga je, meu brojnim knjigama tog tipa, primer herojske predstave
voe: omiljeni voa koji je izaao iz naroda, neustraiv. Na Balkanu je veoma
vana linost heroja (moda zbog istorijskih razloga?) i njegova uloga u
davanju legitimnosti nekom procesu: jednostavni heroj koji je blizak ljudima,
masi. Meutim, tu postoji i ideoloka konstrukcija linosti koja je, suprotno od
jednostavnog heroja, imala razvijen ukus za luksuz, zavodljivost, lepe stvari.

Tito vienja i tumaenja

SFRJ znai i period od 46 godina bez rata, ali sa pripremama za rat, sa latentnim
sukobima. Postojao je takav meunarodni kontekst koji je, sve u svemu,
odravao autoritarnu SFRJ, izmeu dva bloka ili tri (pokret nesvrstanosti), ali
nigde konano opredeljenu (spoljna politika SFRJ je bila vrlo oportunistika).
Prema tome, Partija je ostala boljevika i oslanjala se na etniku podelu da bi
sebe ojaala, ona se konsolidovala i ojaala autoritarizam.
Da ne znamo ta se deavalo devedesetih godina, mogli bismo se smejati
intervjuu koji je Tito dao amerikom novinaru prilikom posete SAD-u 1978.
godine, a posebno njegovom odgovoru na pitanje koje se odnosilo na budunost
Jugoslavije posle njegove smrti: Tito je opisivao jako jedinstvo svoje zemlje
(uprkos injenici da u njoj ivi vie naroda), injenicu da zemlja ima jaku armiju
(rekao je ak, najjau u Evropi) i da je Optenarodna odbrana uinila da su svi
graani sposobni da brane svoju zemlju, da ima osam miliona naoruanih ljudi
i dodao je: to je neto o emu se mora voditi rauna, osim toga moe se rei
da su jugoslovenski narodi navikli da vode rat! Kakva ironija sudbine! I ta
da se kae o jednom efu drave koji tvrdi da su njegovi sunarodnici navikli da
vode rat? Zar cilj drave nije upravo suprotan od toga: da obezbedi mir svojim
graanima, da im obezbedi harmonino okruenje, a ne nespokojstvo?
Ali ne treba zaboraviti ni to da elja nekih istoriara moe da utie na
sadanjost, a da sociolog ima za cilj da prouava ta drustvo o titoizmu misli,
kako je drutveni sistem mogao doi do anomije9 i da pri tom ne zaboravi na
manipulatorsku ulogu nekih istoriara ili pseudoistoriara koji su uticali na
pojedina istorijska vienja koja izazivaju velike emocije. Period titoizma ne
moe da se deli po dogaajima, hou rei, ne mogu se izdvojiti neke injenice,
nego se realni socijalizam mora prouavati u celini, da bi se videlo kako je on
funkcionisao i kako je moglo doi do raspada federacije. Potrebno je ispitati
politike aktere, uesnike-pojedince u demokratskom sistemu (izbori, protesti,
angaovanje u politici, popisi, ispitivanje javnog menja itd.). Ovo su veoma
dobri pokazatelji na osnovu kojih je mogue napraviti analizu socijalnog ivota.
Istoriar i sociolog imaju drutvenu funkciju, povezuje ih prouavanje titoizma.
Ne bi valjalo da oni budu u odnosu konkurencije. Ali, ako za istoriara arhivski
materijal definie prouavanje titoizma, ne treba zaboraviti da se prouavanje
realnog socijalizma, sreom, ne moe odvijati samo u arhivu, jer ivot drutva
nije zabeleen, dan za danom, u dokumentima arhive. Potrebno je takoe
izvriti ispitivanje drutvene memorije koja bi mogla da doprinese boljem
razumevanju drutvenog ivota u vreme realnog socijalizma.

Lutard, Catherine, Structure nationale: complexit et danger, Gense du citoyen yougoslave


[Nacionalna struktura: sloenost i opasnost. Geneza jugoslovenskih graana], Transitions,
Brisel, broj XXXV, 1994/1, Slobodani univerzitet Brisela, str. 554.

95

Katrin Litar Tavar

4) Pamenje, zaborav, zaboraviti titoizam?


Pre svega stalo mi je da napravimo razliku izmeu pamenja (la mmoire) i
seanja (le souvenir). Pamenje podrazumeva um (pojedinani i/ili kolektivni)
i odraava se na seanju, koje je njegov objekt. Pamenje e uvrstiti seanje,
to je aktivni proces suprotan od seanja koje je pasivno. Govoriti o pamenju
znai raditi na kolektivnom ali i na individualnom pamenju, a oba su smetena
u drutveni okvir u socijalizovanom obliku. Cilj komemorativne brige (zadatak
pamenja devoir de mmoire), koja se ispoljava pod raznim vidovima, jeste
da u vremenu fiksira pojedine znaajne take koje pomau drutvenom akteru
da se postavi u vremenskom kontinuitetu. Tito je bio oboavan (od najveeg
broja), omraen (naroito kod emigracije, malo manje kod antikomunistikih
snaga u samoj Jugoslaviji) a od devedesetih godina ignorisan. Zar ovaj par: setiti
se / zaboraviti nije jedna vrsta dijalektikog kretanja?
Radovi francuskog sociologa Morisa Albavaa (18771945) doprinose
bogatijoj analizi pamenja, njegove konstrukcije i rekonstrukcije, ukazuju na
rekonstruisano pamenje (ili pamenja) koje polazi od sadanjosti, poto je
pamenje kolektivna funkcija. U jednom od svojih dela, pod nazivom Socioloki
okvir pamenja (napisan 1925), on precizira: Svaka istorijska linost ili
injenica, im ue u pamenje transformie se u neku vrstu pouke, u znaenje,
u simbol; dobija odreeni smisao; postaje deo sistema ideja drutva (str. 296).
Shodno tome, socijalni akteri situiraju pamenja zahvaljujui upravo reperima
njihovog pamenja poto su oni drutvena bia i drutvene reference, drutveni
okviri (prostor i vreme) odreuju drutvenu praksu pojedinaca. Pamenje
predstavlja skup seanja na dogaaj, stvarni ili rekonstruisani (ovde se moe
ukazati na problem transmisije, uz prisustvo ili ne rekonstrukcije prolosti),
a rekonstrukcija prolosti se pravi polazei od sadanjosti i drutvenih okvira
koji slue kao reference toj rekonstrukciji. Taj skup seanja uvek se uspostavlja
u drutvenim okvirima, on nije proizaao ni iz ega, tj. iz nekog ne-drutvenog
prostora. Shodno tome, fabrikacija pamenja nastaje u funkciji sadanjeg
konteksta, i tako se razlikuje od istorije i artificijelnosti istorijskog fakta
grupisanog po periodima.10 Sociologija istrauje dvostruko vreme: jedno stalno,
drutveno vreme, vreme stvarnih deavanja, i drugo, kolektivno vreme koje
je svojstveno svim grupama na koje se odnosi i koje predstavlja vreme svesti.
10

96

Kolektivno pamenje se razlikuje od istorije u najmanje dva vida. To je kontinuirani tok misli,
taj kontinuitet nije uopte vetaki, poto se od prolosti pamti samo ono to je jo uvek ivo
ili sposobno da ivi u svesti grupe koja ga odrava. Po definiciji, ono ne prelazi granice te
grupe. (...) Istorija deli sled vekova na periode, kao to se tekst neke tragedije deli na vie
inova. (...) Istorija koja je izvan grupa ili iznad njih, uvodi, bez oklevanja, u tok stvari, jednostavne podele, ije mesto je fiksirano jednom za sva vremena. La mmoire collective, Albin
Michel, Paris, 1997, str. 131132.

Tito vienja i tumaenja

Poto je kolektivno pamenje u sutini rekonstrukcija prolosti,11 postoji


(re)konstrukcija kolektivnih pamenja u takmiarskoj poziciji, i Tito predstavlja
pamenje komunizma ili jedan element pamenja komunizma. itanje doba
titoizma kroz analize pamenja i zaboravljanja moe pruiti novi uvid u stvari
i moe nas suoiti sa kontroverzom. Treba prihvatiti da istina ne postoji, da je
istina prazan pojam.
Pamenje iskrivljuje injenice tako da se svako sea jednog dela onoga to je
doiveo ili onoga to su mu ispriali: odatle i potie vanost onoga koji pria.
Neki dogaaji, vie nego neki drugi, predmet su veoma jakog emocionalnog
naboja. Percepcija je u tom sluaju proizvoljna i menja se s vremenom. Ali ona
se isto tako menja i u prostoru, zato to svaki pojedinac moe biti zatvoren (ili
se moe sam zatvoriti) u svetu sopstvenog delokruga: onda i prostor postaje
zavistan od percepcije svakog ko moe da napusti svoj uski prostor. Potpuno
je trivijalna istina rei da istorija titoizma zavisi od potrebe novih vlada bive
SFRJ, jer te drave su stvorile svoju dravnost upravo na novim vrednostima.
Zaboravljanje realnog socijalizma je organizovani i sistematski proces koji ima
za cilj da jedan reim pretvori u tabulu rasu. Od 1991. godine drave koje su
nastale od jugoslovenske federacije (SFRJ) su prema istoj shemi predloile (i
propisale) nove vrednosti: banalizujui etniki nacionalizam, one hoe potpuno
da izbriu realni socijalizam i taj period koji ih podsea na zajedniki ivot
razliitih nacionalnih grupa na prostoru u kojem se teilo solidarnosti i bratstvu.
One ele da se vrate u period Drugog svetskog rata, da bi se tako oslobodile starih
trauma koje su se, vremenom, izobliile, pogorale usled pria o prolosti, i da
bi nastavile svoj nacionalni plan koji je socijalizam zaustavio: pomirenje nije
njihov cilj. Zaboraviti realni socijalizam to znai zaboraviti uee drutvenih
aktera u sistemu kako na funkcijama javnog ivota tako i u privatnom ivotu,
to znai direktno ili indirektno amputirati (roditelje ili roditelje roditelja) 46
godina njihove istorije, to znai svesti se na ograniene istorijske dogaaje,
na fragmente ivota. Zaboraviti realni socijalizam (jer svrstati ga u kategoriju
totalitarnih sistema bez analize njegovog funkcionisanja u periodu mira koji on
predstavlja znai zaboraviti ga) da bi se ponovo dolo do Drugog svetskog rata
omoguuje nam da vrimo ispitivanja novih tumaenja sukoba. Dojueranji
heroji (partizani) postali su neprijatelji. Fiziko ruenje komunistikog
znamenja (spomenika i dr.) oznaava elju da se iz te sfere ukloni svaki nosilac
ideolokog znaenja, da bi se izgradila slika prema kapitalistikom modelu i da
bi se zaboravilo ono to je bilo, menjanjem urbanog i seoskog pejzaa. Nova
arhitektura velikih gradova novih drava bive Jugoslavije ide dakle u tom smeru
i, ako ne mogu odmah da se srue sve karakteristine zgrade komunistike
arhitekture, daje se podrka urbanistikim planovima koji su nosioci novih
infrastruktura pravljenih po ugledu na evropske kapitalistike zemlje (ime se
i objanjavaju velika gradilita koja se trenutno mogu videti). Sruiti crkvena
11

Halbawachs, Maurice, La topographie lgendaire des vangiles, PUF, Paris, 2008, str. 7.

97

Katrin Litar Tavar

zdanja, to znai unititi tragove verovanja onih drugih, neprijatelja, ali to takoe
znai i zaboraviti na svoje prisustvo, na svoje postojanje, na istorijsko-kulturnu
ukorenjenost nepriznate veroispovesti, a drutvo i vlade tih drava dopustile su
takva unitavanja iz ideolokih razloga. Dati nove nazive ulicama to znai suziti
drutveni prostor, stvarati prostor koji je normiran etnikim simbolima.
Zbrisati spomenike titoizma znai nastojati da se zaboravi realni socijalizam
i njegove plurinacionalne ambicije; to znai ograniiti prostor, spakovati ga u
kontingente, omeiti unutranjost i spoljanost, razvrstati sugraane, zaboraviti
na to da budunost treba deliti sa drugima, sa nepoeljnima, sa onima koji
oveka podseaju na njegove sopstvene nepriznate radnje.
Zakljuak

98

Radikalan preobraaj prolosti nesumnjivo je tetan i za sadanjost i za


budunost jednog drutva, jer stvara diskontinuitet. Prihvatiti prolost
omoguuje stvaranje kontinuiteta prolostsadanjostbudunost, zajedniko
iskustvo svih drutvenih aktera koje je iznad etnikih razlika i sramnih mranih
perioda, ono je iznad ideolokih svaa, ono je u stanju da povee drutvene
aktere. ak i kada bi pojedinci hteli da raskinu s prolou, da je zaborave
kako bi je bolje preuredili, vremenski diskontinuitet moe biti samo nerealan
i prividan jer bol uvek izbija na povrinu. Organizovati taj diskontinuitet
moe biti samo pogubno za graansku svest svakog pojedinca, potencijalno
sposobnog, pojedinca koji je u stanju, iako uvek to ne eli, jer je tamna strana
prolosti uvek teka i bolnija da bi se prihvatila (ovo jeste i prirodno i ljudski, jer
ovek vie voli zadovoljstvo nego bol, periode slave i sjaja nego periode srama
i brutalnosti), da sakupi sve dogaaje i teke periode iz svoje istorije da bi od
njih jasno stvorio svoju istoriju, svoje lino pamenje, a ne istoriju drugih.
Na primer, upravo onda kada stanovnici bive Jugoslavije budu prihvatili da
razmiljaju o traumama drugih, moi e da ponu da stvaraju bolje odnose sa
njima. Da bi pojedinac bio upisan u neko drutveno polje, potrebno je da postoji
istorijski kontinuitet kojim se on vezuje za svet, preko kojega on postaje ivi
akter meu drugima i sa drugima, a ne neko bie bez tela, idealizovano pristiglo
niotkuda. U nekoliko navrata sam ve pisala o tome da je etniki nacionalizam
bio uvren u vreme titoizma,12 da su sukobi i tada bili prisutni manje-vie
tokom celog perioda dok je trajala federacija i da se raspad Jugoslavije ne moe
objasniti bez temeljitog prouavanja realnog socijalizma. Realni socijalizam
bio je dati odgovor u datom trenutku u posebnom svetskom kontekstu krize
moderniteta. Mi smo danas u jednoj drugoj fazi modernizma, u drugom ciklusu
sa novim ulozima, sa novim ekonomskim, ekolokim, etikim, vojnim izazovima.
12

Lutard, Catherine, Komunistika partija Jugoslavije (KPJ)/Savez komunista Jugoslavije (SKJ)


i njegovo funkcionisanje, Transitions, Brisel, 1997, str. 111184.

Tito vienja i tumaenja

Bilo bi nesmotreno s nae strane da se ne bavimo ulogama koju igraju elite u


tim periodima, da ne vodimo rauna o ulozi drave, o geostratekim savezima,
na osnovu ega bismo vrili analize novih drava bive Jugoslavije. Razumeti
drutva bive Jugoslavije sa njihovim unutranjim nacionalnim snagama znai
isto tako shvatiti spoljanje snage i geopolitiku logiku. Ko je naao interes
u raspadu Jugoslavije, u parcijalizaciji? Ko je naao interes da, pod maskom
zalaganja za multikulturalnost, preuti savreno deljenje titoistikog drutva i
njegovo rasparavanje? Kakve su bile geopolitike strategije jednih ili drugih?
Suvie selektivnosti u pogledu istorije vodi ka zaboravljanju razliitosti. Da bi
se stiglo do nacionalnog jedinstva, ne treba raunati na potpunu homogenost u
pogledima. Ovakve rasprave bi mogle biti burne na prostorima bive Jugoslavije
i upravo zato ih treba provocirati, treba ih organizovati, treba im se nadati.
Polimorfna vizija drutva je dokaz ne samo njenog postojanja (umesto povrne
svesti zasnovane na zaboravu svega to bi moglo poljuljati sigurnost) nego i
dokaz da postoji potencijal da se doe do konfrontacije sa bliskom prolou:
ne zaboraviti svoju prolost, uostalom, znai i ostati budan nad potencijalnom
neslogom koja postoji na prostoru bive Jugoslavije. To znai takoe nauiti da se
upoznajemo sa razliitim argumentacijama i da odbacimo naviku nepoznavanja
drugaijih argumentacija pod izgovorom da dolaze od neprijatelja (ovde se
takoe javlja bipolarna vizija). To najzad znai prihvatiti tekou diskusije,
dijaloga, ak (i posebno) i uz neslaganje.

99

Katrin Litar Tavar


Resum

Tito: le personnage principal, chef de file, mais... avec les autres


Ou comment de contester le mythe de imobilitecours le socialisme
Mots-cls: fait social, le titoisme, Tito, la responsabilit, lindpendance,
lindividualit, de conflit, le culte de la personnalit, la mmoire, loubli
Rfutant la thorie du totalitarisme, jai envisag le fonctionnement du titisme
sous langle de la responsabilit, de lautonomie et de lindividualit. La socit
yougoslave a t apprhende dans son ensemble avec ses particularits, de
faon apprhender la ralit sociale avec ses tensions, ses revendications et les
stratgies mises en place par les acteurs sociaux, tout en dmontrant que Tito et
le Parti communiste ntaient pas aussi rassembleurs quils ne le paraissaient. Si
la violence des annes 1990 en a surpris plus dun, cest prcisment (et on peut
en dire autant du cas sovitique) parce que la dynamique sociale, les mutations,
les transformations de la socit civile et du systme politique ntaient pas
prises en compte. Pour apprhender le titisme, larticle analyse lacteur social,
le culte de la personnalit, le mythe de la Fdration yougoslave, et le processus
de la mmoire et de loubli du titisme, afin de montrer en quoi la transformation
radicale du pass est incontestablement nuisible au prsent et au futur de
chaque socit ex-Yougoslave, car elle gnre une discontinuit temporelle.

100

Mira Radojevi
UDK 314.151.3:32(497.1)1948/1949

Jugoslovenska posleratna emigracija i Josip Broz Tito.


Naa re o sukobu sa IB-om 19481949.
Apstrakt: U ovom smo radu pokuali da, na osnovu pisanja lista Naa re, koji je
izdavala Srpska zadruga Osloboenje, pokaemo kako je jedan intelektualni,
demokratski i jugoslovenski opredeljeni deo jugoslovenske (srpske) emigracije
tumaio tadanju jugoslovensku dravu, njenog prvog oveka i sukob sa IB-om,
posmatrajui ga u kontekstu mogueg poraza komunizma u Jugoslaviji i svetu.
Kljune rei: Jugoslavija, Zapad, emigracija, ideoloki protivnici, Josip Broz Tito,
Komunistika partija Jugoslavije, totalitarizam, Informbiro, sukob

Istoriografska istraivanja posleratne jugoslovenske emigracije, mada tek


zapoeta, otvaraju duge nizove pitanja o njenoj heterogenosti, meusobnim
odnosima, politikim pogledima, oblicima organizovanja, stavu prema
Jugoslaviji, kritici reima, tumaenju uloge Josipa Broza Tita, njegove politike
moi i stepena odgovornosti za celokupni ivot jugoslovenske drave i drutva.
Publicisti, sociolozi i istoriari koji su se bavili ovim problemima slau se da je
najvei deo emigracije u politikom i nacionalnom pogledu bio okupljen oko
mnogostrukih negativnih odreenja prema Jugoslaviji kao vienacionalnoj
dravnoj zajednici, pojedinim narodima u njoj, politikim i drutvenim
sistemima, zbog ega se i izjanjavao antijugoslovenski, antihrvatski, antisrpski,
antimonarhijski, antidemokratski, antikomunistiki... Najmanje je bilo onih koji
su ve nekoliko godina iza rata uviali da takve brojne negacije (naroda, drave
i ureenja) ne mogu biti dobra osnova organizovanja i rada. Tom uskom krugu
pripadao je Savez Osloboenje,1 koji je ve 1948. godine postao prepoznatljiv
1

U formalnom smislu Osloboenje je osnovano u avgustu 1949, ali bi pravi njegov poetak
mogao biti stavljen ve u 1946. godinu, u kojoj je grupa njegovih buduih osnivaa objavila
brouru Svim slobodnim Srbima Srpska demokratska omladina, izjanjavajui se za ujedinje
nje Evrope i Jugoslaviju u njoj. Naredne, 1947. godine, u Parizu je formirana Srpska demokrat
ska zadruga Osloboenje, sa idejom da se osniva i u drugim zemljama i da pone izdavanje
svog biltena. Vie u: 20 godina stava i rada Saveza OSLOBOENjE, London, 1970; Neboja A.
Popovi, Jugoslovenska politika emigracija u Velikoj Britaniji u prvoj deceniji posle Drugog
svetskog rata, Srbija (Jugoslavija) 19451990. Ideologije, pokreti, praksa, zbornik radova, Beograd, 2006, str. 185202; Mira Radojevi, Srpska politika emigracija posle Drugog svetskog
rata (Savez Osloboenje 19491990), Velike sile i male drave u hladnom ratu 19451955.
Sluaj Jugoslavije, zbornik radova, Beograd, 2005, str. 265274; ,

101

Mira Radojevi

po konkretnosti, vrstini i razliitosti svojih pogleda, uglavnom netipinih u


redovima srpske i jugoslovenske emigracije.
Otvarajui sloenu raspravu o poloaju, ciljevima i zadacima emigracije, ova
se politika grupa vrlo jasno izrazila i o njenom antikomunizmu, posebno
analizirajui manjkavost ovakvog odreenja ako iza njega ne stoji nita
konstruktivnije.
Oni koji nisu bili dovoljno hrabri da kau da su protivu demokratije a za
faistiko drutvo, reeno je u drugom broju biltena Naa re,2 jo pre rata, su
najbolji zaklon nalazili u antikomunizmu. Veliki deo tih ljudi borio se za vreme
rata protivu svog sopstvenog naroda i iskreno sluio nacizmu i faizmu. I danas,
kada je sukob sa komunizmom izvestan a komunistika opasnost neposredna,
mnogo jae i ee nego jue, govori se o potrebi stvaranja antikomunistikog
fronta. Kau, da je potrebno da budu zajedno svi koji nisu komunisti; nepotrebne
su platforme za okupljanje na kojima bi bilo vie od dve rei: sruiti komunizam.
Nato toliko insistirati na demokratiji, kada bi to moglo da odbaci jedan deo
snaga antikomunistikog fronta i time da ga oslabi, zameraju dobronamerni. A
kada se komunizam srui videemo ta e onda doi, dodaju oni.
Kritikujui ovakvo razmiljanje, Naa re je naglaavala kako ne eli da
politiki sarauje sa onima koji su antikomunisti ali ne i demokrate, kakvih je u
antikomunizmu bilo mnogo, te da je u borbi protiv jedne mone, organizovane
totalitarne ideologije potrebno imati i ideju i program: Vrlo je vano znati, pre
svega, da li e nam antikomunizam, sutra kada nestane komunistikog drutva,
doneti bolje i srenije drutvo. Drugim reima, potrebno je znati ta nam on nosi,
kakvu sadrinu ima. Kod komunizma imamo jednu politiku ideologiju, jedno
gledanje na stvari, na drutvo i njegove pojave. Komunizam ima svoj program
i njegov nain primene izraen je do tanina. On, ne samo da zna da hoe da
srui ovo dananje drutvo, nego vrlo dobro zna kakvo eli da stvori drutvo
sutranjice. Komunizam ima jednu veru kojom se nadahnjuju njegove snage.
Nasuprot tome pojam antikomunizma ne daje nita pozitivno on oznaava
samo jednu negaciju. Kao to antisrpstvo ili antihrvatstvo ne moe da bude
program, tako isto to ne moe da bude ni antikomuninizam. Ljudi se normalno
okupljaju oko izvesnih ideologija, ideja, programa. To im daje veru i ini od njih
prave borce. Kad god se okupljanje vrilo drugojaije tj. samo sa eljom da se
neto srui, bez plana ta e sutra to srueno zameniti, svrilo se ravo.
Najbolji primer takve pojave Naa re je videla u postojeoj meunarodnoj
situaciji. Tokom proteklog rata velike sile bile su slone jedino u ubeenju
2

102

. (19491990), ,
, , 2010, . 97110.
Srpska zadruga Osloboenje poela je da izdaje ovaj bilten 1. januara 1948. godine u Parizu,
smatrajui ovaj zadatak jednom od svojih najvanijih obaveza. U narednom periodu bilten je
izrastao u redovan jednomeseni asopis. Izdavan od 1958. godine u Londonu, sticao je ugled
jednog od najznaajnijih emigrantskih glasila.

Tito vienja i tumaenja

da treba voditi borbu protiv faizma i poraziti Nemaku, ne mogavi da


raspravaljju o posleratnom ureenju sveta. Odmah po prestanku rata pokazalo
se, meutim, da je to bilo od ogromne vanosti i da sadanje oprenosti u
reavanju toga problema vode u jo straniji i krvaviji rat. Osim toga, nakon
rata ostali su nekanjeni mnogi koji su se ogreili o svoje nacionalne interese,
a koji u savremenom svetu prednjae u borbi za stvaranje antifaistikog
fronta. tavie, njegovo stvaranje za njih znai da i dalje ne prime odgovornost
za svoje greke, ve da sutra, tako rehabilitovani zajednikom borbom sa
demokratskim snagama, nastave borbu protiv demokratije.
Na kraju, zavravajui ovu raspravu, Naa re je zakljuila kako biti
antikomunista ne znai biti i demokrata, dok biti demokrata, znai biti kako
antikomunista, tako isto i antifaista, drugim reima znai biti protiv svih
diktatura. U Drugom svetskom ratu moglo je da se govori o antifaistikom
frontu, jer su se protiv faizma udruile demokratske zemlje i Sovjetski Savez. U
posleratnom dobu, pak, za demokratiju su se zalagale samo demokratske zemlje,
zbog ega se moglo govori iskljuivo o demokratskom frontu i demokratiji
kao jedinoj snazi koja moe da pobedi komunizam i da donese bolje drutvo
sutranjice. Ona to moe, jer ne oznaava samo negaciju neega ve ima i
svoju sadrinu, koja svojim pogledima na drutvo nosi ljudima veru u ideale
za koje se vredi boriti.3
Navedeni lanak sadri nekoliko veoma vanih taaka politikog programa,
koji je Osloboenje gradilo, i pored toga to nije elelo da se konstituie
kao politika stranka. Na prvom mestu je poverenje u demokratiju, potom
obrazlaganje stava prema dvema totalitarnim ideologijama sa kojima je ona
bila u sukobu: faizmu i komunizmu.
Dosledno demokratsko opredeljenje poivalo je na istorijskom iskustvu
srpske nacije, iji je napor za stvaranje nacionalne drave tekao podudarno sa
mukotrpnim osvajanjem politikih sloboda, potom na iskustvu jugoslovenske
drave i iskustvu celokupnog oveanstva. Sve zajedno vodilo je zakljuku
koji je upravo u vreme Drugog svetskog rata izvodio Milan Grol, smatrajui da
demokratija nije idealno politiko reenje, ali da je najmanje ravo od svih koje
je svet do tada iskusio.4 Na ovakvom idejnom nasleu nastalo je i Osloboenje,
meu ijim je lanovima bilo dosta onih koji su do rata i tokom njega pripadali
Demokratskoj stranci.5 Dosledno demokratsko opredeljenje podrazumevalo je
3
4
5

Antikomunizam i demokratija, Naa re, br. 2, 15. februar 1948, str. 1214.
, , , 1991.
Pored nekadanjih demokrata i demokratskih omladinaca, u Osloboenju je bilo i lanova
drugih nekadanjih stranaka Narodne radikalne i Jugoslovenske republikanske, na primer,
pa ak i onih koji su tokom graanskog rata bili na protivnikim stranama. Ali, sutinu programa utvrdili su bivi demokrati, pod nesumnjivim politikim uticajem onih od kojih su se
uili demokratiji. Ovo se da uoiti i u organizaciji, koja je, mada trojaka, poivala na najmlaim
ostacima Demokratske stranke. Prva grupa lanova pripadala je predratnom Studentskom

103

Mira Radojevi

otpor faizmu i komunizmu, ali i odbijanje da se u suprotstavljanju komunizmu


prihvati pomo bivih i postojeih faista. im je zapoeto izdavanje Nae rei,
njeni su saradnici otro kritikovali pokuaje srpske emigracije da se ujedini na
antikomunizmu, to je omoguavalo saradnju nekadanjih pripadnika etnikog
pokreta sa pristalicama Dimitrija Ljotia.6
Kako bi to ubedljivije pokazala vrstinu svojih ubeenja, Naa re je jo
jednom isticala: Stari lek antikomunizam je bio i ostao neupotrebljiv. Svi
planovi zadocnelih voa koji ele sa svojim jedinospasavajuim eliksirima
antikomunizma i ovinistikih parola da vode borbu protiv komunizma, a tajno
protiv demokratije jalove su igre malih ljudi, koje demoktatija otstranjuje
nepovratno sa svojom ideologijom slobode.
Mi ne verujemo u antikomunizam kao ideologiju i program. Mi ne verujemo
ovim novoproglaenim voama koji ele da zaobiu demokratiju, jer su
nesposobni da pou sa narodnim masama u borbu za slobodu. Mi nismo protiv
komunizma samo zato to smo antikomunisti, nego zato to smo prvenstveno
nacionalisti i demokrati. Mi smo za demokratiju, slobodno drutvo rada i
blagostanja. Komunizam je protiv slobode i blagostanja. Ali, mi nismo samo
protiv komunizma kao diktature terora i eksploatacije, nego smo protiv svake
diktature, koja sama po sebi uvek eli da donese krv i prinudan rad u ime bilo
kakve parole, nacionalne ili socijalne. Zato to smo za demokratiju, mi smo
protiv svake diktature, pa sledstveno tome i protiv komunizma.
Mi smo pripadnici onog fronta boraca i radnika, koji se okupljaju na prvom
mestu zato da bi gradili neto, a posledino su protiv neega to ne ele. Mi
suprotstavljamo komunizmu demokratsku ideologiju, materijalistikoj filo
zofiji hriansku, sovjetskom internacionalizmu savez slobodnih i udruenih

104

demokratskom klubu (19381941) i Srednjokolskoj demokratskoj omladini (19401941),


a druga Srpskoj demokratskoj omladini (19461951), koja je osnovana u emigraciji. Treu
grupu inili su lanovi zadrunih organizacija, formiranih posle rata, naroito u Francuskoj i
Velikoj Britaniji.
Bespotednoj kritici bile su podvrgnute i pojedine meu emigrantima izuzetno potovane
linosti, poput episkopa Nikolaja Velimirovia i etnikog vojvode Momila ujia. Episkopu
je posebno zameren govor koji je drao na sahrani Dimitrija Ljotia, aprila 1945. godine, a
koji je u svojoj knjizi Za istoriju naih dana objavio Boko N. Kosti (Lil, 1949). Komentariui
tada izreeno, Naa re je s gorinom i prezirom zakljuivala: Vladika Nikolaj ima hrabrosti
i obraza da kae da je Dimitrije Ljoti kapija slobode nove Otadbine! Tu e kapiju slobode
da sauva stari vladika za sebe i Marisava Petrovia (ljotievca koji je uestvovao u streljanju
graana Kragujevca prim. M. R.), a srpski narod e ii svojim putem, putem kojim je iao
i 27. marta i na Ravnoj Gori i kroz Bosnu ni u kakvoj vezi sa Mitom Ljotiem, sa njegovim
hrianskim nacionalizmom, sa njegovom svetskom politikom, i sa njegovim Nemcima, koji
su ga jedini mogli aliti na ovom svetu. Zbog ujedinjavanja sa ljotievskim snagama u prolee
1945. godine i uzdizanja uloge Dimitrija Ljotia u pokuaju organizovanja svih antikomunista
kritikovan je i vojvoda uji (Gluvo doba, Naa re, br. 14, 1. septembar 1949, str. 1011).

Tito vienja i tumaenja

nacija, boljevikoj eksploataciji drutvo slobodnog rada i blagostanja,


socijalne pravde i socijalne jednakosti.7
Na takvim ideolokim i programskim osnovama komunizmam je igosan kao
svetska pojava i kao postojee stanje u Jugoslaviji. To je injeno sa oekivanom
strau poraenih, ali i sa estim pokuajima uvianja dubine promena koje su
izvrene u jugoslovenskom drutvu, sloenosti zadatka koji predstoji, greaka
koje je poinila srpska nacija i njene politike voe. Ve u jednom od prvih
tekstova koje je Naa re objavila kao deo programskih odreenja i ciljeva,
ozbiljnost pitanja ovako je tumaena: Osloboenje pretstavlja itav kompleks
problema i reenja, priprema i rada, planiranja i borbe, i pre svega za srpsku
emigraciju preiavanje sa samim sobom, osloboenje samog sebe od staroga
u rei i delu, osloboenje od srpskih i jugoslovenskih zabluda, osloboenje od
svega onoga to nije, to nikad ne bi, i to sutra nee doneti nikakve rezultate
nego samo nesreu i bedu.
U krvavoj i ogoleloj Titovoj Jugoslaviji nije samo uspostavljena nova vlast. Nju ne
treba sutra samo zameniti drugim ljudima. Tamo su izvrene izvesne promene
dubljeg karaktera, kako u strukturi drutva, tako isto i u mentalitetu pojedinih
drutvenih grupa. Rodilo se novo i kod onih koji silom vladaju, kao i kod onih
koji toj sili daju otpor. Sve je to razliito od onoga to je nekad bilo. Slobodni Srbi
van Otadbine, i vojnici i intelektualci, i politiki i pedagoki radnici, moraju
podrobnije da se zainteresuju za ovaj problem ne samo osloboditi se Tita,
nego i boriti se protivu svega onoga to e sutra ostati iza Tita kao negativno u
strukturi i kao nesreno u mentalitetu.
Da bi naa emigracija bila sposobna da uestvuje u obaranju tiranije, kao to je
komunistika, i da se bori protiv svega onoga to e ostati iza ove boljevike
eksploatacije, ona mora najpre da oslobodi samu sebe od svega onoga to je na
neki nain doprinelo da doe do Tita. Oni koji misle da rade u budunosti, moraju
da budu naisto sa onim to je bilo u prolosti. To to je prolo, nee se nikad
vratiti, bili to interesi pojedinaca ili navike pojedinih grupa. U srpskoj zemlji
sutranjice nema vie ljudskog materijala za staru jugoslovensku kasarnu, za
staru srpsku nacionalistiku frazu, za stare politike metode.
Osloboditi srpski narod, milione gladnih i zastraenih, znai dakle, za srpsku
emigraciju osloboditi se svega onog to je na neki nain doprinelo da doe do
Tita, uestvovati u oslobaanju od samog Tita, i boriti se protiv svega onog to
e u budunosti ostati iza Tita.8
Prema ovakvom tumaenju, Josip Broz Tito doivljavan je ne samo kao prvi
ovek u jugoslovenskoj dravi, voa sa najvie autoriteta, moi i odgovornosti,
nego i kao simbol i personifikacija svega onoga sa im se u komunistikoj
ideologiji i postojeem reimu u Jugoslaviji Osloboenje i Naa re nisu
7
8

Evgenije Jurii, Za demokratiju protiv svih diktatura, isto, br. 3, april 1948, str. 56.
Osloboenje, isto, br. 2, str. 23.

105

Mira Radojevi

slagali. Posmatran kao moni gospodar ivota i smrti jugoslovenskih graana,


ubedljivo je najee spominjan od svih uticajnih linosti u vladajuoj partiji
i dravi. U prvoj godini objavljivanja Nae rei gotovo bi se moglo prebrojati
koje su druge linosti iz jugoslovenskog vrha i koliko puta uopte pomenute,
to se ponavljalo i u narednom periodu. Godina 1948. ini se pri tome posebno
vana iz nekoliko razloga. Za ovaj deo emigracije u njoj je zapoet organizovan
politiki rad, koji je ve tada pokazao mnoge osobenosti, dajui dokaze
razliitosti pogleda na ulogu emigracije i njen odnos prema otadbini. Moglo
bi se rei da je Osloboenje najvanije svoje programske take formulisalo
upravo tada, iako nije bilo potpuno homogeno. Istovremeno, to je bilo i vreme
u kome su emigrantske grupe sticale minimum egzistencijalne sigurnosti.
Poetak planskog organizovanja odigravao se pri tome usred otvaranja sukoba
jugoslovenske komunistike partije i drave sa Informbiroom, Sovjetskim
Savezom i zemljama narodne demokratije, zbog ije su neoekivanosti pojedini
stavovi trpeli nune korekcije. Redovnost izlaenja Nae rei dozvoljava
praenje tog procesa, nastanak nada, suoavanje sa zabludama, oslobaanje od
iluzija i, napokon, pogled unazad, omoguen godinama i decenijama docnije,
u dobu kada se o znaaju i posledicama istorijskog sukoba moglo objektivnije
razmiljati.
Prema pisanju Nae rei, u jugoslovenskoj dravi sve je bilo Titovo, zbog ega
su mnogobrojni lanci bili ispunjeni izrazima: Titova Jugoslavija, Titova
republika, Titova demokratija, Titova vlada, Titove trupe, Titova UDBA,
Titova tampa, Titovi studenti, Titovi intelektualci, Titova diplomatija,
Titov ambasador, Titov delegat... U jednom od tekstova, koji nije zauzeo
vie od stranice, Titovo ime upotrebljeno je dvadesetak puta, najee u
slinim kombinacijama.9 Tako monom oveku, meutim, ipak nisu priznavani
intelektualni, politiki i vojniki kvaliteti. Za Osloboenje i Nau re on je bio
tek jedan od moskovskih aka, koji se tuom voljom, namerama i pogrekama
naao na elu Jugoslavije.
Mada nedvosmisleno jugoslovenski opredeljena,10 Naa re je pisala kako
dananja Jugoslavija, vetaka dravna tvorevina, u kojoj aci na jednom
opasnom eksperimentu hoe da prevaziu svoga uitelja iz crvene Moskve
predstavlja nesumnjivo jednu veliku opasnost ne samo po narode nad kojima
se ovaj eksperiment izvodi, ve po mir na Balkanu, u Evropi i Svetu. Jer, kao
najverniji satelitet Staljinove Moskve, ona je istovremeno najzapadnija i
9

10

106

Demokratija i Tito, isto, br. 5, 1. juli 1948, str. 34.


U redovima jugoslovenske emigracije malo je bilo onih koji su ostali dosledno jugoslovenski
opredeljeni. Meu takvima najvei ugled je imao Jugoslovenski narodni odbor, osnovan u avgustu 1945. godine, na ijem je elu bio Slobodan Jovanovi (Poruka. List Jugoslovenskog na
rodnog odbora, London, 19501959, reprint, pr. Jovica Trkulja i ivota Lazi, Beograd, 2007;
, 19411958, . 2, , 2000, . 196
278; . , , , 2003,
. 324342).

Tito vienja i tumaenja

najistaknutija taka sovjetskog uticajnog prostora.11 Zbog toga je i Tito do


ao, iako ga ni srpski narod ni njegova omladina nisu hteli. Na vlast u
Jugoslaviji nije ga dovela ni snaga njegovih jedinica, ni jaina ideologije koju
je propovedao. Doveli su ga sovjetski bajoneti i via saveznika politika.12 Kao
drava Jugoslavija je rtvovana... eksperimentu nedouenih aka, rtvovani
su i njeni narodi, posebno srpski, sa svojom demokratskom omladinom,13 za
ta odgovornost snose i zapadni saveznici. Po miljenju Adama Pribievia,
efa bive Samostalne demokratske stranke, koji je tih godina pisao za Nau
re, delei stavove Osloboenja, zapadni srpski prijatelji su, da bi pred javnim
miljenjem u svojim zemljama i u demokratskom svetu opravdali politiku
stiavanja sa Sovjetskom unijom na raun slobode sviju malih istonoevropskih
naroda, sve to je u njima bilo antikomunistiko prikazali kao reakcionarno,
kolaborantsko ili ak faistiko.14
Poraz demokratskih i nacionalnih snaga ipak nije bio definitivan, jer slobodarski
narod, i pored sile i represivnih mera, nije prihvatao nametnuti reim, pruajui
mu otpor u mnogim prilikama. Uitelj iz Moskve je mogao da po zavretku
Prvog svetskog rata izvodi znalaki svoj eksperiment na ruskom prostoru.
Njegovi nedoueni aci u Beogradu trebalo je da ga izvode na jednom tlu koje
je uvek bilo veoma zapaljivo.15 Emigrantski krugovi su upravo zbog mnogo puta
pokazanog slobodarstva verovali u otpornu snagu naroda, registrujui brojna
hapenja u Jugoslaviji i sudske osude.
Insistiranje na sveprisutnoj represiji reima i nepristajanju srpskog naroda
na komunizam stvaralo je utisak kao da se u zemlji i ne deava nita drugo,
a da je politika i privredna kriza sve vea. Radi toga je trebalo ubrzati
organizovanje pristalica demokratije u slobodnom svetu, kako bi emigracija
sve promene mogla da doeka spremna. Stvaranje Informbiroa naroito je
delovalo upozoravajue. Naa re je predviala da e ono imati posledice na
ekonomskom i politikom planu, kao i u irenju direktnih akcija, usmerenih
na jaanje revolucionarnih pokreta, pomaganje gerile, vrenje sabotaa i
podstrekivanje terorizma. Doao je trenutak, isticano je na njenim stranicama,
da Sjedinjene Drave, Velika Britanija i Francuska ukau svu moguu pomo
demokratskim elementima istonih zemalja koji se nalaze u emigraciji, iji je
broj veliki i koji pretstavljaju znatnu intelektualnu i vojnu snagu. Obavetajnim
11
12
13
14

15

Jedan opasan eksperiment, Naa re, br. 1, 1. januar 1949, str. 1112.
Otpor srpske omladine danas u Jugoslaviji, isto, br. 2, str. 23.
Jedan opasan eksperiment, str. 12.
Adam Pribievi, Politike stranke i reakcije, Naa re, br. 1, str. 3. List je objavljivao tekstove
i drugih istaknutih emigranata, poput Slobodana Jovanovia i dalmatinskog episkopa Irineja,
koji su takoe pisali o savremenim problemima i pitanju budunosti srpskog naroda i jugoslovenske drave (S. Jovanovi, O federalizmu, Naa re, br. 11, 1. april 1949, str. 1; Episkop
Dalmatinski Irinej, Hrianstvo i demokratija, isto, str. 23).
Jedan opasan eksperiment, str. 12.

107

Mira Radojevi

slubama ne mogu se vie postizati rezultati koji su se do sada postizali, jer su


za svaku zemlju potrebne velike ekipe i dobro poznavanje stvari.
Akcija koju danas sprovodi Sovjetski savez preko komunistikog reima u Jugo
slaviji, moe se privremeno otkloniti samo efikasnim suprotstavljanjem snaga
sa zapada. U odnosu na akciju Titove vlade u Jugoslaviji, zapadne demokratije
bi imale da odgovore jednom jedinom merom:
Ukazati punu politiku i materijalnu pomo, podrku reprezentativnim pret
stavnicima srpskog, odnosno hrvatskog i slovenakog naroda, u cilju obra
zovanja njihovih ekipa za ideoloku i stvarnu borbu protiv komunistikog
totalitarizma u Jugoslaviji.
ta bi, pak, mogla da znai stvarna borba dalo se naslutiti iz narednog stava u
kome se poletno zakljuuje kako se sve predloeno vie nego ikada... namee
kao nunost, te da je jugoslovenska, specijalno Srpska emigracija prekaljena...
u borbi protivu totalitarizma.16
Jo jednom nada je polagana u bive zapadne saveznike, od kojih se oekivalo
da u novoj situaciji isprave greke uinjene u drugoj polovini i na kraju
rata. Sukob Jugoslavije sa IB-om, obelodanjen ubrzo potom, nametnuo je, sa
stanovita emigracije, i nov odnos Zapada prema problemu porobljenih
naroda istone Evrope.
O samom sukobu, uz mnogo opreza, Naa re je prvi put pisala poetkom jula,
s obzirom na to da je prethodni broj objavljen est nedelja ranije, 15. maja
1948. godine. U meuvremenu su problemi postali javni i predmet politikih
analiza irom sveta. U tradiciji dotadanjeg pisanja o Jugoslaviji, Titu i njegovoj
vladavini, pa ak i otrije,17 list je najpre konstatovao kako u zemlji ne samo da
nema slobode za one koji nisu komunisti nego je nema ni za stare, proverene
komuniste koji su se etiri godine borili u partizanskim jedinicama. Kao primer
naveden je Sreten ujovi, koji se ve bio raziao sa drugovima iz Komunistike
partije.18 Piui o njegovom sluaju, Naa re je smatrala da bi bilo pogreno
ako bi se tim povodom ponavljalo kako majka revolucija guta svoju decu.
Jer, Josif Tito nije nikakav revolucionar nego jedan obian agent, moderni car
epan, koga ni sama komunistika partija nije poznavala pre 1941 godine, i
ija biografija ne moe da ispuni jedan novinski stubac. Nasuprot njemu, Sreten
ujovi pripada predratnim redovima komunistike partije, koji su se tukli i u
panskoj revoluciji i koji su danas doiveli da ih likvidiraju ljudi kova jednoga
Josifa Tita.19
16
17

108

18
19

U borbi protiv Kominforma, Naa re, br. 1, str. 15.


Nema demokratije ni za koga u toj tiraniji, do sada neuvenoj i nepoznatoj u istoriji ni naeg
ni drugih naroda, istaknuto je u ovom tekstu. Cela dananja Jugoslavija je jedan logor smrti i
eksploatacije, tiranije i modernog feudalizma (Demokratija i Tito, isto, br. 5, str. 4).
Videti: B. Petranovi, Istorija Jugoslavije 19181988, knj. 3, Beograd, 1988, str. 208209.
Demokratija i Tito, str. 4. Saradnici Nae rei izgleda da su vie potovanja imali za stare komuniste, dugogodinje lanove KPJ nego za one koji su se krajem rata nali uz Josipa Broza Ti-

Tito vienja i tumaenja

Bez konkretnijih informacija o pravim uzrocima, sadrini i moguem toku


sukoba izmeu Moskve i Beograda, Naa re se istom prilikom zadovoljila time
da najavi odravanje partijskog kongresa, smatrajui da e mu jedan od glavnih
zadataka biti da sankcionie ve izvrena ienja u KPJ i najavi nova, ne samo
u vostvu nego i u irem lanstvu.20
Prvi naredni broj Nae rei pokazao je, meutim, da su saznanja mnogo ira i
da je uoeno koliko bi posledice mogle biti ozbiljne, kako u Jugoslaviji tako i u
celom komunistikom svetu. Iako su se autori nekolicine prireenih lanaka
trudili da se distanciraju od ove unutarnje komunistike rasprave, moglo se
videti koliko je uzbuenje nastalo. Uzbuna i nagli porast nada uzrokovali su i
izvesnu kontradiktornost u pogledima, oekivanjima i predvianjima.
Ve na prvoj stranici, u uvodniku pod naslovom Kominform ili Tito!? reeno
je kako su iz saoptenja poznati formalni razlozi rascepa, ali da verovatno
ima i drugih, koji e tek docnije izai na videlo. Mimo toga, za Nau re je
posebno bilo vano to to se dilema iz naslova, prema uverenju uvodniara,
odnosila samo na komuniste, sa im potlaeni narodi nemaju nikakve veze.
Ono o emu treba brinuti je to da se u Titovom reimu, poslednjoj velikoj
tragediji srpskog naroda, pojavila prva pukotina, koja najavljuje da je doao
trenutak za potlaene, iskrvavljene narode da se raduju i da u tom rascepu vide
poetak opteg oslobaavanja od komunizma.21 Sa stanovita poloaja u kome
se nalazio srpski narod, a koji je vrednovan kao najtee ropstvo u njegovoj
istoriji, prema kome sve strane okupacije izgledaju kao kratak ruan san,
procenjivano je da ga nikakvi sukobi meu komunistima ne mogu takvog
stanja potpuno osloboditi. Jer, u Kominformu ili van njega, Titov reim ostaje
isti reim straha, ropstva i bede. Jedini izlaz bilo je ujedinjenje srpskog naroda
i osloboenje od svake tiranije, u jednom demokratskom poretku.22
O povoljnom momentu za poetak demokratske borbe govoreno je u jo jednom
lanku, u kome je obelodanjeni unutarkomunistiki sukob smatran sudbo
nosnim, prekretnim istorijskim dogaajem. Obraun izmeu Kominforma i
dananje Jugoslavije, reeno je u njemu, oznaava najjai poraz komunistike
ideologije za sto godina njenog postojanja.

20
21
22

ta. Nakon smrti Jae Prodanovia pisali su o njemu kao o jednoj od najbednijih figura meu
korisnim budalama koje su pomogle Tita, efu grupice jalovih intelektualaca, okupljenih
u tako zvanoj Jugoslovenskoj demokratskoj republikanskoj stranci (Razvoj teke krize u
Jugoslaviji, Naa re, br. 5, str. 10). Za Boina Simia reeno je da je nabeeni leviar (isto), a
za Vasu ubrilovia i Stevana Jakovljevia, nekadanje prvake Srpskog kulturnog kluba, da su
postali najbednije Titove skutonoe (Antipartiska kampanja i partiski klju, isto, br. 11, 1.
april 1949, str. 8).
Razvoj teke krize u Jugoslaviji, str. 11.
Kominform ili Tito!?, Naa re, br. 6, 1. avgust 1948, str. 1.
Srpski narod i totalitarizam, isto, str. 23.

109

Mira Radojevi

Ovaj obraun je politiki poraz SSSR-a i poetak lomljenja sovjetskog bloka.


Lana politika internacionalizma SSSR-a i narodnih demokratija pokazuje se
u punoj svojoj svetlosti u injenici da ni dve tajne politike policije, kao to su
NKVD i UDBA, nisu mogle da sarauju.
U svakom sluaju odnosi dananje Jugoslavije i SSSR-a, makako se razvijali, ulaze
u fazu potpunog nepoverenja. Izmeu Beograda i Moskve ovo nepoverenje ne
moe se otkloniti sve dotle dok u jednom sedi Tito a u drugom Staljin.
Narodi Jugoslavije, a posebno srpski narod, kao i svi narodi istone Evrope,
nemaju ta da trae u kombinacijama komunistikih partija sve dok ne budu
potpuno osloboeni svakog terora i straha... sada nastaje trenutak za plansko
i ozbiljno dejstvo svih demokratskih elemenata u svetu u cilju otklanjanja
komunistike strahovlade. Degeneracija komunizma u ideolokom smislu je
potpuna i javna. Demokratija treba da kae svoju re.
Titova Jugoslavija je pak sa svoje strane bila i ostala jedan eksperiment, koji
se izvodi nad nedunim narodima Jugoslavije. Ali, ona je postala i opasan
eksperiment u okviru sovjetskog bloka.
Zbunjeni komunistiki redovi i uplaeni oportunisti oko njih u Jugoslaviji, s
jedne strane, i ojaani i duhom i argumentima demokratski elementi Srba
i Jugoslavije, s druge strane, daju nam potpuno novu sliku razvoja prilika u
okviru same nae otadbine. I u tom novom razvoju treba oekivati da u optem
vaskrsu slobode bude uklonjena ova monstrum drava Titova Jugoslavija, da
srpskom narodu svane sloboda i da nova generacija zapone novu eru rada i
slobode.23
Dogaaji koji su usledili, odlunost reima u Jugoslaviji da se brani, nespremnost
Zapada da razdor u komunistikom bloku iskoristi radi sveopte borbe protiv
komunizma, pa ak i da pomogne politiku emigraciju u njenom angaovanju
na slabljenju komunistikih reima, proizveli su niz razoaranja, koja Naa re,
iznova izneverena u oekivanjima, nije ni pokuavala da sakrije. Zakljuujui
posle Petog partijskog kongresa, odranog od 21. do 28. jula 1948. godine,24
kako se borba izmeu Tita i Kominforma jo uvek svodi na unutranji sukob
meu komunistima i njihovim organizacijama, dodavala je da su se sve nade
u konkretniju akciju zemalja zapadne demokratije izjalovile, barem za ovaj
trenutak. I pored otvorene mogunosti da zapoeti sukob preraste u borbu
udruenih potlaenih naroda sa komunistikim reimima, on je ostajao
ogranien na Moskvu i Beograd.25
23

110

24
25

Na raskrsnici. Politiki obraun izmeu Kominforma i Tita, isto, str. 6.


( ), ,
1948.
Povodom Petog Kongresa KPJ u Beogradu, Naa re, br. 7, 1. oktobar 1948, str. 67.

Tito vienja i tumaenja

U narednim se mesecima moralo primetiti kako na Zapadu jo mnogi veruju da


Tita mogu privui u antisovjetski blok,26 a potom i da su se sami razoarali kada
su shvatili da se on obraa samo za ekonomsku, a ne i politiku pomo, jer ostaje
komunista, ideoloki vezan za Sovjetski Savez. Oekivanja pojedinih diplomata
sa Zapada da bi ga pruanje ekonomske pomoi dovelo u zapadni blok Nau re
su podseala na Ruzveltove ratne iluzije, vezane za san po kome e zajedniko
ratovanje i stradanje privui Sovjete parlamentarnim demokratijama. I zato,
ostajala je samo hipoteza da se ekonomskom pomoi ini jedan taktiki
potez da bi se jaz izmeu KPJ i Moskve mogao to vie produbiti. Ali, ta znai
ta pomo ako bi brzo dolo do vojne intervencije Sovjeta na tlu Jugoslavije?
Niukom sluaju nije verovati da bi Zapad u tom oruanom sukobu orujem
branio Tita. U sklopu takvih razmiljanja i politikih kalkulacija Naoj rei je
preostajalo da zakljui kako Zapad mora Tita i KPJ prepustiti Moskvi. Napokon,
Moskva je stvarala Tita, dovela ga na vlast, i ona e ga i sruiti. to se emigracije
i demokratskih snaga tie, ovo meusobno komunistiko istrebljivanje nije
trebalo da ih uzbuuje ukoliko se ne bi odraavalo na sudbinu nedunog naroda
koji e stradati u tom obraunu. To je poloaj nas, fatalistiki je zakljuivano, i
naa vekovna rtva u svim fazama kroz koje smo proli u svojoj prolosti i kroz
koje prolazimo danas kako bi stigli glavnom cilju osloboenju i ujedinjenju.27
Navedeni stavovi inili su sutinu redovnog izvetavanja iz Jugoslavije, analize
politike situacije u njoj, govora koje su drali istaknuti partijski i dravni
funkcioneri, naroito Josip Broz Tito, spoljnopolitikih odnosa sa zemljama
narodne demokratije, politikih procesa u Jugoslaviji i Istonom bloku, pisanja
tampe.28
Na godinjicu Rezolucije Informbiroa kojom je KPJ u junu 1948. godine
iskljuena iz porodice bratskih komunistikih partija,29 Naa re je objavila
jedan dosta umeren tekst, sainjen od podseanja na izbijanje krize, optube
koje su upuene vostvu KPJ, stav Zapada i iznenaujuu vrstinu kojom
se reim u Jugoslaviji branio. Ne uzdravajui se od mnogo puta pominjanih
optubi i uvredljivih kvalifikacija, morala je da prizna kako Tito nije poraen,
iako je bilo mnogo onih koji su posle objavljivanja Rezolucije predviali
kraj njegove vladavine. tavie, ni zdrave snage u lanstvu KPJ, na koje je
Informbiro raunao u elji da razbije jugoslovensku kompartiju, nisu ispunile
zadatak i uticale na najjae poluge Titove diktature vojsku i policiju.
26
27
28

29

Sloga ili rascep?, isto, br. 8, 15. novembar 1949, str. 1.


Jugoslavija i Tito, isto, br. 11, 1. april 1949, str. 1416.
Naa re je povremeno donosila i delove tekstova iz jugoslovenske tampe. Iako su vreni
i selekcija i skraivanje, ime je stvarana mogunost za manipulaciju, ostaje injenica da je
re davana i ideolokom protivniku. U jednom su broju, na primer, objavljeni delovi ak est
lanaka Moe Pijade (Politbiro KPJ protiv Sovjeta, isto, br. 16, 15. novembar 1949, str. 25).
B. Petranovi, M. Zeevi, Jugoslavija 19181988, tematska zbirka dokumenata, Beograd,
1988, str. 926930.

111

Mira Radojevi

Zahvaljujui brzoj akciji i ve usavrenim metodama Rankovieve policije,


Tito je prvu i najopasniju krizu... prebrodio bez preduzimanja nekih upadljivih
mera. Sovjetski Savez i ostale satelitske zemlje su mnogo potcenjivali Titovu
snagu u samoj KPJ, te stoga, a moda i vie zbog meunarodne situacije, nisu
pomiljali na jednu oruanu intervenciju. Tako je Tito uspeo da uvrsti svoj
politiki poloaj. Ekonomska blokada sovjetskog bloka, tokom koje su otkazani
svi privredni ugovori, izazvala je teku krizu u zemlji ve iznurenoj ratom i
Titovim eksperimentisanjima kojima je bila prekinuta trgovina i privredna
saradnja sa Zapadom. U takvoj situaciji Tito mu se morao obratiti, to su
zapadne zemlje prihvatile, elei da se pukotina u Istonom bloku proiri. Pazei
da pruena ekonomska pomo ostane u granicama neophodnim za odravanje
ivota, osposobile su ga da produi otpor, ime je jaz izmeu Tita i Sovjeta
postao nepremostiv. Istovremeno, oruana intervencija je zakasnila, jer je
Jugoslavija ula u prvi plan meunarodnih dogaaja i ne moe se sa sigurnou
rei da sovjetska intervencija ne bi posredno izazvala rat. A Sovjetska Unija ne
moe da rizikuje da zbog Tita bude primorana, jo uvek vrlo nespremna, da
ue u rat. I pored toga, ne mogu se prenebregnuti velika kriza komunistikog
sveta, podrka koju je Tito imao meu lanstvom i u vostvima komunistikih
partija, znaaj politikih procesa koji su zbog toga u njima voeni, posledice
naputanja prakse slepog izvravanja naloga iz Moskve, to je inilo glavnu
snagu internacionalnog komunizma, a to je Titov sluaj ugrozio. Sve zajedno
nije bilo dovoljno da se tvrdi kako predstavlja poetak pada komunizma, ali je
davalo osnova da se govori o njegovoj najteoj unutranjoj krizi.30
Sloenost situacije bila je ipak tolika da su predvianja morala nositi rizik
pogrenih politikih procena, tim vie to bi bilo ludo verovati da e se
Sovjetski Savez povui natrag. Za Nau re jedina izvesnost bili su definitivno
preseni mostovi izmeu Beograda i Moskve, sa jedne strane, a sa druge
potpuno pogreno verovanje Zapada da ekonomskom pomoi mogu Titove
komuniste odrati u borbi sa Sovjetima.31
Ovakvim lancima i povremeno protivurenim prognozama Osloboenje
i Naa re kretali su se izmeu politike objektivnosti, realnog sagledavanja
meunarodnih okolnosti, objektivnijeg uvida u poloaj Jugoslavije i sopstvenih
elja da se u povoljnim okolnostima ubrza rastakanje komunistikih reima.
Upravo su elje, mada poduprte iskustvom, uticale da se povremeno ljute na
drugaija miljenja, pre svega ona kojima je sugerisano da bi pomo Zapada
Titu mogla da, pod odreenim uslovima, bude izraenija. Predlog u tom pravcu
dao je ivko Topalovi, ef bive Socijalistike partije Jugoslavije i jedan od
najstarijih i najiskusnijih srpskih politiara u emigraciji, po ijem se miljenju
do demokratije u Jugoslaviji moglo doi u etapama i mirnim putem, ako bi

112

30
31

Tito i Kominform, Naa re, br. 13, 1. juli 1949, str. 67.
Sukob Tito Moskva u novoj fazi, isto, br. 14, 1. septembar 1949, str. 67.

Tito vienja i tumaenja

komunisti imali hrabrost i dovoljno inteligencije. U protivnom, smatrao je da


e ih vetar odneti.32
Odgovarajui ivku Topaloviu, Naa re je sa primetnom estinom pisala kako
u tom vremenu ne postoji nita to bi upuivalo na Titovu nameru da se menja u
ideolokom pogledu. Osim toga, celokupno postojee iskustvo koje su i Zapad i
Istok imali sa njim potvrivalo je da se nije mogao uspostaviti ni estiti kontakt
a kamoli saradnja. Pored mnogih razloga iz prolosti i sadanjosti, najvanije
je bilo to to niko od demokratskih elemenata koji su slino pokuali u tom
trenutku nije eleo ni po koju cenu da sa njim sarauje.33 U jednom potonjem
osvrtu u oceni Tita i njegove uloge otilo se ak toliko daleko da se tvrdilo kako
je njegov otpor prema Moskvi tumaen jedino kao ludaki gest jednog psihiki
i politiki neuravnoteenog elementa. I dalje, to to je Tito uinio nije podiglo
ugled Jugoslavije u inostranstvu, ve ga potpuno uruilo kod svih politikih
inilaca. Posle toga ak su oni koji su eleli da se sa njim bore protiv Sovjeta
postali svesni da je po sredi upotreba jednih kriminalaca u borbi protiv
drugih.34
32
33

34

Navedeno prema: Nove tendencije u emigraciji prema sukobu Moskva Tito, Naa re, br. 15,
1. oktobar 1949, str. 11.
Isto. Razmiljajui bez toliko iskljuivosti i strasti, ivko Topalovi je isticao kako je pitanje
saradnje demokrata sa komunistima postavljao teoretski, smetajui ga u neke budue, po
voljnije meunarodne okolnosti. U postojeem vremenu za njega je najvaniji problem predstavljalo onemoguavanje Staljinovih namera da uspostavi punu vlast nad Jugoslavijom, u
emu je video opasnost za sav demokratski svet i najveu moguu nedau koja bi se od posta
janja mogla desiti narodima u Jugoslaviji. U tom bi sluaju, po njegovom miljenju, ruska flota
bila u Kotoru, slobodna Grka bila bi slomljena, sovjetska vojna sila prodrla bi na Egejsko
more, Sovjeti bi ostvarili strateko gospodarstvo nad Turskom. Ekonomske i vojne prednosti
postale bi ogromne, to je i uticalo na Zapad da pomae Tursku, Grku i Jugoslaviju. to se tie
same Jugoslavije, Staljin bi joj se zbog pobune osvetio time to bi je rasturio kao dravu, delei
njene teritorije izmeu vernijih podanika, a srpsko stanovnitvo, posle onoga to je inio i u
Sovjetskom Savezu, raselio, dovodei pouzdaniju raju, koja e prava raja biti i Sultana bolje
posluiti. Najvea rtva bio bi srpski narod, ako mu se ma i za nekoliko meseci popne na
grbinu Staljinska vlast. Tek bi onda saznao ta su pravi Turci. Mi naalost nemamo nikakve
mogunosti da utiemo na tok politike velikih zapadnih sila, zakljuivao je ivko Topalovi.
Izbaeni smo iz saveznikog koloseka, i ako imamo pameti valja da se u njega ubacimo
solidariui i svoju snagu i svoju politiku sa politikom velikih demokratskih sila. Terajui inat,
dokazujui im da oni treba da ratuju iako smatraju da za rat nisu spremni i da i bez njega mogu
postii ono to im treba, emigracija sebe sama sve dublje potkopava. Putevi demokratskih sila
mogu biti i loi i dugi i zaobilazni, ali za nas drugih nema do onih koje oni trasiraju. Jer jedini
putevi koji slobodi vode to su putevi saradnje sa velikim zapadnim silama. To rui mnoge
iluzije, naroito iluziju o ulasku s muzikom u Beograd. Ali za to utehe nema. Jedan mali narod,
naroito narod koji je izgubio svoju dravu i svoju slobodu valja da ima ne samo borbene
snage nego i pameti, ako hoe da se oslobodi. Samo je za valjanje klada dovoljna jedino snaga. A po mojem miljenju mi se ne moemo odbraniti od vlasti Tita ili njemu sline ili jo
gore vlasti, ako se prethodno ne odbranimo, uz pomo saveznika sa zapada, od gospodarstva
Staljinovog (ivko Topalovi, Kolo ide naokolo, isto, br. 16, 15. novembar 1949, str. 67).
Desimir Toi, Nacionalne revolucija, isto, br. 17, 1. januar 1950, str. 1213.

113

Mira Radojevi

Godine i decenije iza ovih zbivanja donosile su promene u miljenjima i


stavovima. U pogledima Osloboenja sve je manje bilo rei o energinijim
metodama usmerenim na ruenje reima u Jugoslaviji, a u iskristalisanom
programu unutranje demokratske snage u zemlji isticane su kao najvanije u
jednom procesu demokratske evolucije.35 Uoene su mnoge zablude i pokopane
mnoge iluzije. Politiki vaspitavani i u jugoslovenskoj dravi, ma koliko bile
krhke njene demokratske tekovine, lanovi Saveza bili su u emigraciji izloeni
pozitivnijim politikim iskustvima i uticaju razvijenije politike kulture. Reim
su bespotedno kritikovali, ali nisu previali unutranje okolnosti u Kraljevini
SHS/Jugoslaviji, koje su uticale na radikalizaciju leviarskih ideja.36 U tumaenju
sukoba sa IB-om vreme i istoriografija mnogo su toga odbacili, poneto i
potvrdili. Kao dobro predvianje pokazalo se uverenje da pomirenja izmeu
Moskve i Beograda ne moe biti dok su u ovim prestonicama Staljin i Tito.
im je Staljin umro, stvorena je mogunost obnavljanja veza. S druge strane,
moglo bi se rei da je Naa re bila u pravu i u tome to je tvrdila da je sukob
istorijska prekretnica u razvoju ideje komunizma, te da e Tito ostati komunista
i boljevik. Uverenje da mu Zapad pruenom podrkom ne moe pomoi da
ostane na povrini pokazalo se, meutim, kao pogreno.37
Koliko su Osloboenje i Naa re korigovali stavove, pokazalo se kada je Josip
Broz Tito umro, maja 1980. godine. Sa vie ograda i uz isticanje bitnih ideolokih
neslaganja, Komunistikoj partiji Jugoslavije i njenom voi od 1937. godine tom
je prilikom odato nekoliko vanih priznanja. Najpre, doprinos u istorijskoj borbi
protiv nacizma i faizma, iako se u julu 1941. godine stavila na raspoloenje
Sovjetskom Savezu i poela da priprema drutvenu revoluciju. Njena tadanja
uloga nije se mogla, po miljenju uvodniara Nae rei, potcenjivati, kao to se
inilo u Sovjetskom Savezu i u ekstremnoj emigraciji na Zapadu, nezavisno od
toga da je ceo pokret KPJ za vreme rata bio jedna vrlo sloena pojava, i zavisan
dobrim delom i od spoljnih inilaca. Drugi vaan doprinos bio je u hrabrom
suprotstavljanju Informibirou, Sovjetskom Savezu i Staljinu lino, bez obzira
35

36

114

37

Po reima Miloa Saiia, jednog od lanova Saveza, nije se smelo gubiti iz vida da je glavna
snaga, koja se oslobaa i koja se mora prvenstveno sama oslobaati, i radi koje se i vode i
ovi napori izvan zemlje jeste narod u zemlji, a ne emigracija (Milo Saii, Smisao naziva
OSLOBOENJE, 20 godina stava i rada Saveza OSLOBOENJE, str. 1819).
Piui o donoenju uvene Obznane, kojom je u decembru 1920. godine zabranjen rad KPJ,
Naa re je isticala kako su sredstva koje je tadanji reim koristio u borbi protiv komunizma
bila civilizovanija od onih koje su komunisti u socijalistikoj Jugoslaviji upotrebljavali protiv
svojih ideolokih neistomiljenika, ali da nisu bila ni civilizovana ni demokratska. tavie,
upravo su takve metode imale udela u rastu partizanskog pokreta 1941. godine, zbog ega
bi se o Obznani moglo govoriti kao o fatalnoj greci prve jugoslovenske drave (K. Kosti,
Gonjenje komunista posle Obznane bilo je fatalna greka, Naa re, br. 268, septembar
oktobar 1975, str. 2; , , , 1998, . 209211; Mira
Radojevi, Narod, drava, reim... , Prilog prouavanju problema, Nacije, drave i dijaspora na
prostoru bive Jugoslavije, zbornik radova, Sremska Kamenica, 2010, str. 109120).
Videti: Lorejn Liz, Odravanje Tita na povrini. Sjedinjene Drave i hladni rat, Beograd, 2003.

Tito vienja i tumaenja

na to to znaaj tog otpora ne moe biti sveden samo na linost Brozovu.


Kao moda najznaajnije navedeno je to to je Josip Broz Tito sebe ugradio u
poratni reim i u celu njegovu politiku. Mada bi bilo uproeno rei da je on,
kao neki persijski ah, imao u rukama i ivot i rad 22 miliona ljudi i ena, jasno
je bilo da je natkrilio sistem, da ga je gradio i predstavljao, i da ga je na taj nain,
u jednom bezumnom kultu linosti teko opteretio. Taj sistem bez Tita Broza
ne moe dugo iveti. Upravo zato je njegov odlazak istovremeno predstavljao i
kraj njegove epohe.38
Zbivanja u Jugoslaviji posle Titove smrti i u ovome su potvrdila miljenje
Osloboenja i Nae rei, kao napokon i veine savremenika zabrinutih nad
problemom naslea koje je ostavio za sobom.

Summary
The Yugoslav Post-War Emigration and Josip Broz Tito
Naa re about the conflict with the Informbuerau 19481949
Key words: Yugoslavia, West, emigration, ideological opponents, Josip Broz Tito,
Communist Party of Yugoslavia, totalitarism, Informbuerau, conflict
In numerous and variegated circles of the post-war Yugoslav emigration
the union Liberation and its mouthpiece Naa re were recognizable for
their consequential Yugoslavism and democratism which included decisive
opposition to building fronts exclusively on anti-communism, without
championing democratic changes. For the same reason they also refused
cooperation with all right-wing forces, remnants of fascist groups who used the
idea of unified anti-communist forces in order to try to avoid responsibility for
the support they lent to nazism and fascism during the war.
The attitude towards communism and the communist regime in Yugoslavia
was shaped at the time of the incipient conflict of the Yugoslav communist
party and the state with the Informbuereau, the Soviet Union and with Stalin
personally. Not knowing the real causes of the conflict and not knowing how
deep the consequences of the rifts oppened in the hitherto strictly controled
communist system could be, the Liberation and Naa re considered its
outcome important for communist parites and regimes of the countries of
peoples democracy, but not for the enslaved peoples in them who could
find salvation from communist rule only in a democratic system. Therefore
38

, , . 316, 1980, . 1.

115

Mira Radojevi

western countries were not expected to help Josip Broz Tito, the first man of
the Yugoslav party and the state to resist Stalin more easily, but to lend support
to democratic emigration and adherents of democracy in the country.
The addopted views didnt remain unchanged, chained by ideological
exclusivism and intolerance. Events, time and witnessing the end of certain
historical porcesses caused many previous oppinions to be subject to subsequent
analysis. Views on Tito and his role changed too. From initial total condemnation
and harsh moral judgement, by the end of his life one came to reckognize the
contribution that he and the party he headed, gave first during the anti-fascist
struggle and then in opposing the intentions of the Informbuereau and Stalin.
Still, as the most important was seen the fact that he had bult himself in
the whole post-war regime, so that his period in power can be called Titos
personal era.

116

Radmila Radi
UDK 322(497.1)1946/1967

Josip Broz Tito i patrijarsi Srpske pravoslavne crkve


(Gavrilo, Vikentije i German)
Apstrakt: Prilog se bavi susretima Josipa Broza Tita sa poglavarima Srpske
pravoslavne crkve (Gavrilom, Vikentijem i Germanom) u periodu od 1946.
pa do 1967. godine. U kojim okolnostima je dolazilo do tih susreta, o emu se
razgovaralo, kakva je bila atmosfera tokom razgovora i kakvi su bili efekti tih
susreta, pitanja su na koje prilog pokuava da prui odgovor.
Kljune rei: Josip Broz Tito, patrijarh Gavrilo, patrijarh Vikentije, patrijarh
German, SPC

Tokom trideset i pet godina koliko je boravio na elu jugoslovenske drave,


Josip Broz Tito je kontaktirao sa trojicom patrijarha Srpske pravoslavne crkve:
Gavrilom (Doiem), Vikentijem (Prodanovim) i Germanom (oriem). Josip
Broz Tito se nije direktno bavio pitanjima vezanim za Srpsku pravoslavnu
crkvu, za to su bile zaduene savezna i republike komisije za verske odnose i
UDB/SDB, ali nijedna vana odluka vezana za generalnu politiku prema verskim
zajednicama nije se mogla doneti bez dogovora na partijskom i dravnom vrhu
i bez Titovog znanja. Njegovi kontakti sa patrijarsima SPC-a su uglavnom bili
protokolarne prirode izuzev u sluajevima od posebnog interesa za odnose
drave i crkve. Jedno od takvih pitanja u koje je Tito bio direktno ukljuen ticalo
se povratka patrijarha Gavrila iz inostranstva 1946. godine. Okolnosti oko
povratka patrijarha Gavrila su uglavnom poznate1 pa emo se stoga vratiti samo
na nekoliko vanih detalja koji govore o odnosu dva elnika, drave i crkve.
Poto je reavanje pitanja izdavanja dozvole za ulazak u zemlju trajalo due
nego to je patrijarh oekivao, on je 15. 10. 1946. uputio iz Praga pismo
maralu Titu u kome ga moli da intervenie kako bi mu se izdale putne isprave
za povratak u Beograd. U pismu naglaava kako je shvatio da mu se smetnje
za izdavanje putnih isprava ine zbog sadrine Uskrnje poslanice u kojoj se
izjasnio protiv dananjeg oblika vladavine u Jugoslaviji. Patrijarh je pisao da
je takvo tumaenje njegove poslanice skroz netano, jednostrano i samovoljno.
Jer ni u reenoj poslanici, niti u ma kakvom drugom aktu mome nikad se nisam
izraavao protiv politikog sistema vladavine, koji je zaveden danas u Jugoslaviji
1

Radmila Radi, Drava i verske zajednice 19451970, III, Beograd, 2002, str. II/234244.

117

Radmila Radi

(...) U kratko reeno glavna i jedina svrha moje pomenute poslanice je bila u
tome, da se Na Narod ujedini i sloi u bratskoj ljubavi i meusobnoj saradnji za
obnovu postradale Otadbine i za svoj napredak u budunosti.2
Patrijarhov povratak u zemlju doneo je mnogo uzbuenja i meu reakcijom
i meu pristalicama vlasti. Prvi su interpretirali ovaj in kao elju da se igra
po Titovom diktatu, a druga strana je bila uplaena da e patrijarh praviti
probleme. Patrijarh Gavrilo je uputio 18. 11. 1946. maralu Titu pismo u kome
ga je obavestio da se vratio u zemlju i preuzeo dunost patrijarha. Nekoliko
dana kasnije, Sava Kosanovi je pisao iz Vaingtona Ministarstvu inostranih
poslova i pitao zato povratak patrijarha nije politiki iskorien. Vladimir
Velebit je na njegovom pismu dopisao da se patrijarhov povratak ne smatra
neto naroito politiki znaajnim i da patrijarh jo nije posetio marala Tita.3
Do prvog zvaninog susreta je dolo 6. 12. 1946. a Tito je posetu uzvratio 23. 1.
1947. Osnovna pitanja o kojima su razgovarali ticala su se materijalnog poloaja
crkve, ureenja veronauke, oslobaanja crkvenih zgrada, rada bogoslovija i sl.
Patrijarh je traio da se odloi predvieno odvajanje Bogoslovskog fakulteta iz
okvira Univerziteta i maral je obeao povoljno reenje.4
Sovjetski ambasador u Beogradu Lavrentijev je razgovarao sa maralom Titom
nekoliko dana posle ovog susreta. Povod za razgovor bilo je pitanje upuivanja
poziva patrijarhu Gavrilu da poseti Moskvu. Prema Lavrentijevljevom
izvetaju, patrijarh Gavrilo je bio veoma uzbuen zbog injenice da ga je maral
posetio. On se alio na siromatvo Srpske crkve, nije krio neprijateljski stav
prema Vatikanu i govorio je o izvodljivosti uspostavljanja nezavisne Katolike
crkve u Jugoslaviji, s im se maral sloio. Patrijarh je u razgovoru sa Titom
izrazio elju da putuje u Sovjetski Savez a Tito je stekao utisak da patrijarhu
imponuje ideja o ujedinjenju slovenskih naroda. Tito je smatrao da e put u
Moskvu biti veoma koristan za patrijarha. Maral je rekao Lavrentijevu da
namerava novano da pomogne pravoslavnu crkvu. 5 Marta 1947. u Moskvi je
doneta odluka da se patrijarh Gavrilo pozove u posetu i da u njegovoj pratnji
bude delegacija od tri do pet ljudi. 6
2
3
4

118

Arhiv Jugoslavije, Kabinet marala Jugoslavije (KMJ), II10.


AJ, KMJ, II10; Arhiv Ministarstva spoljnih poslova, Verska pitanja, 22, f-2.
Politika, 7. 12. 1946; Borba, 7. 12. 1946; Glasnik SPC, 1. 5. (18. 4) 1947, br. 5; Politika, 24. 1.
1947, str. 1. Bogoslovski fakultet je izdvojen iz okvira Beogradskog univerziteta 1952, posle
smrti patrijarha Gavrila.
Pismo A. Viinskog, G. G. Karpovu s priloenim izvodom iz razgovora sovjetskog ambasadora
u Jugoslaviji A. I. Lavrentijeva sa maralom J. Brozom Titom o pozivu u Moskvu patrijarha
srpskog Gavrila, 11. 3. 1947, 19441953, . 1, 1944
1948, , . 99, . 448449.
Memorandum S. K. Beljeva, K. E. Voroilovu, o razgovoru mitropolita Nikolaja sa patrijarhom Gavrilom u Beogradu o prikladnosti dolaska patrijarha u Moskvu, 18. 3. 1947,
19441953, . 1, 19441948,
, . 101, . 450451.

Tito vienja i tumaenja

Maral Tito je prilikom razgovora sa patrijarhom traio da mu se sve potrebe


crkve prikau u jednoj predstavci. Ta predstavka je upuena 3. 2. (21. 1) 1947. i
potpisao ju je patrijarh Gavrilo. Uz predstavku je upuen i memorandum o stanju
u kome se nalazi Srpska pravoslavna crkva. U devet taaka izloena su osnovna
pitanja, koja su po miljenju predstavnika crkve morala biti reena: ouvanje
jedinstva SPC-a, ureenje pitanje veronauke, materijalnog izdravanja crkve,
zaustavljanje politikih progona svetenstva, reavanje problema crkvene
imovine, obezbeivanje nesmetanog vrenja svetenoradnji itd.7
Decembra 1946. godine u Beogradu je odran Sveslovenski kongres, na kome
je uestvovao i patrijarh Gavrilo i tom prilikom pozdravio J. V. Staljina i marala
Tita. Bliski saradnici patrijarha Gavrila Doia iz redova SPC-a tvrde da je njegov
govor na Sveslovenskom kongresu u Beogradu bio ustupak SSSR-u, tj. ruskom
mitropolitu Nikolaju, koji je insistirao da patrijarh Gavrilo uputi ove pozdrave.
O svom boravku u Beogradu i razgovorima sa patrijarhom Gavrilom, mitropolit
Nikolaj je podneo detaljan izvetaj sovjetskim dravnim organima. On pie da
ga je patrijarh Gavrilo srdano doekao. Obavestio ga je da su ga po povratku
u Beograd, na aerodromu saekali predstavnici civilnih i duhovnih vlasti.
Pomonik ministra inostranih poslova general V. Velebit preneo mu je pozdrave
marala Tita. Patrijarh Gavrilo je naglasio mitropolitu da se dobrovoljno vratio
kui. Kako je preneo mitropolit Nikolaj, patrijarh mu je rekao kako je video da
na Zapadu svi intrigiraju protiv Slovena, a posebno protiv Rusije i zbog toga on
kategoriki odbacuje orijentaciju ka Zapadu. U nastavku izvetaja mitropolit
Nikolaj kae da patrijarh Gavrilo ima opoziciju, koju predstavljaju mitropolit
Josif, episkop Nektarije i nekoliko protojereja, uglavnom iz beogradskih
crkava. Patrijarh Gavrilo mu je rekao da su kod njega dolazili svetenici da ga
pitaju hoe li poi sa Titom ili sa narodom i da im je on odgovorio i sa Titom i
sa narodom jer Tito je voa naroda kome crkva slui. Jedan novinar (Odavi)
je pokuavao da ubedi patrijarha da e za tri do etiri meseca izbiti rat i da
e saveznici osloboditi Jugoslaviju od komunista. Tokom jednog od razgovora
mitropolita Nikolaja sa patrijarhom Gavrilom bili su prisutni i episkopi: Josif,
Nektarije, Vikentije, Arsenije i Valerijan. Mitropolit Josif je tom prilikom rekao:
Kako moemo da imamo posla sa bezbonicima i sa komunistikim reimom?
Kako moemo verovati komunistima? Ko je Tito, odakle on dolazi? Ko je on
Jevrejin, ili musliman? Komunisti su prevaranti. Patrijarh Gavrilo ga je
naglo prekinuo i rekao: Nije pravo da tako govorite u prisustvu naeg dragog
gosta. I va argument je fundamentalno pogrean: nas se ne tie, da li je vlast
bezbona ili ne, i to to je ona komunistika vlast; mi odavno znamo da je ona
narodna vlast, izabrani od strane naroda i prema tome treba da nam bude
ista kao i naem narodu. Sada je gotovo ceo svet otiao sa komunistima. Kako
da idete iz sveta, od ljudi? Poetkom decembra patrijarh Gavrilo je rekao
mitropolitu Nikolaju da se koleba da li da trai prijem kod marala Tita i da
7

AJ, Predsednitvo Vlade FNRJ, 50128257; Glasnik SPC, 1. 5/18. 4, 1947, br. 5.

119

Radmila Radi

uspostavi kontakt sa Vladom ignoriui injenicu da opozicija moe posle


toga da izazove raskol ograujui se od njega, ili da saeka jo neko vreme
dok opoziciju ne oslabi ili je ak eliminie. Mitropolit Nikolaj dodaje da je pod
njegovim uticajem patrijarh odluio da ne okleva i da se ne boji. Patrijarh
mu je priao da je sastanak bio vrlo topao i srdaan. Maral Tito se o svemu
raspitivao i obeao pomo. Patrijarh Gavrilo je nakon sastanka bio u odlinom
raspoloenju, a posebno je izrazio radost zbog injenice da su Josif i Nektarije
bili pod snanim pozitivnim utiskom. Sam Josif je kazao mitropolitu Nikolaju
da je oekivao od marala Tita da ga grdi zbog tvrdoglavog odbijanja kontakta
sa vlastima i opozicije koju je drao, ali on se alio sa njim, bio je jednostavan
i srdaan. 8
elja za kompromisom sa crkvom nije spreila progon svetenika i napade na
hijerarhiju, ali polovinom 1947. oni ipak jenjavaju. Patrijarh izdaje Uskrnju
poslanicu u kojoj se mnogo govorilo o uskrsnuu novog ivota iz praha i pepela.9
Obnavljaju se kontakti sa Bugarskom i Rumunskom pravoslavnom crkvom, na
koje su dravni organi u FNRJ gledali blagonaklono. Poetkom marta 1947.
bugarski egzarh Stefan pisao je patrijarhu Gavrilu i nudio se da doe u posetu
Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Maral Tito je izdao potrebno odobrenje za posetu,
izraavajui posebno odobravanje zbog uspostavljanja ovih odnosa.10
Meutim, iako je patrijarh Gavrilo po povratku u zemlju javno podrao Titovu
vladu, tradicionalno prijateljstvo sa Rusijom, orijentaciju protiv Zapada i
neprijateljski kurs prema Vatikanu, iako se sastao sa maralom, govorio na
Sveslovenskom kongresu i izrazio elju u nekoliko navrata da poseti Moskvu
Izvetaj mitropolita Nikolaja o putu u Beograd, ueu na slovenskom kongresu, situaciji
u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i sastanku u Sofiji sa bugarskim egzarhom Stefanom, 12. 12.
1946, 19441953, . 1, 19441948,
, . 89, . 364372. Na osnovu ovog izvetaja, predsednik Saveta
za RPC G. G. Karpov je uputio izvetaj CK SKP (b) i Savetu ministara SSSR-a (I. V. Staljinu, A.
A. danovu, L. P. Beriji, V. M. Molotovu, K. E. Voroilovu). U tom izvetaju on izmeu ostalog
kae da je patrijarh Gavrilo po dolasku u Karlove Vari imao nekoliko susreta sa egzarhom
ruskog patrijarha i da su ti razgovori uticali da patrijarh promeni svoje pozicije. Na kraju
izvetaja Karpov pie da je do povratka patrijarha u Beograd znaajan deo episkopata i
vieg svetenstva sa mitropolitom Josifom na elu stajao na nepopustljivim pozicijama
prema daljoj izgradnji zemlje i da e njegov povratak izvriti znaajne promene u crkvenom
ivotu Jugoslavije. 19441953, . 1, 19441948,
, . 92, . 380384. I u jednom drugom izvetaju
sovjetskih organa kae se da je patrijarh Gavrilo odluio da izmeni svoj odnos prema
Titu i da se vrati u zemlju poto je tokom leenja u ehoslovakoj vie puta razgovora sa
ruskim arhiepiskopom Elevferijem. Izvetaj S. K. Beljeva, zamenika predsedavajueg Saveta ministara SSSR, K. E. Voroilovu o statusu pravoslavnih crkava u Zapadnoj Evropi, 3.
3. 1947, 19441953, . 1, 19441948,
, . 95, . 409423.
9
AJ, KMJ, II 10a.
10
AJ, KMJ, II10 a; AMSP, Verska pitanja, 22, f-3.
8

120

Tito vienja i tumaenja

i da uspostavi lini kontakt sa patrijarhom Aleksejem, njegov odnos prema


vlastima ali i prema SSSR-u i Ruskoj pravoslavnoj crkvi je postepeno u prolee
1947. poeo da se menja. Prema ruskim izvorima, patrijarh Gavrilo je bio
pod snanim pritiskom opozicije u episkopatu koja je oekivala intervenciju
sa Zapada i anglo-amerikih krugova (engleski ambasador Pik se sastao
sa patrijarhom Gavrilom i odvraao ga od puta u Moskvu). On je poeo da
pokazuje znake oklevanja i promenio je svoj stav prema Vladi Jugoslavije, kao i
prema Moskovskoj patrijariji. Putovanje u Moskvu je pod raznim izgovorima
odloeno na neodreeno vreme. Osim toga, patrijarh je poeo da izraava
sumnju i u to da li Moskovska patrijarija ima pravo da preuzme inicijativu
da sazove sastanak poglavara pravoslavnih crkava. Na Saboru SPC-a u prolee
1947. godine odbijen je prelazak na jurisdikciju Moskovske patrijarije eke
pravoslavne crkve i izraen protest protiv pripajanja crkve u Maarskoj
Moskovskoj patrijariji.11
Jugoslovenske vlasti su u to vreme bile izuzetno zainteresovane za posetu
patrijarha Gavrila Moskvi i to su maral Tito i Edvard Kardelj potvrdili u
razgovorima sa ruskim ambasadorom Lavrentijevim. Maral Tito pak nije
imao poverenja u patrijarha i promena do koje je dolo u patrijarhovom dranju
uticala je na dodatno nepoverenje prema njemu. Maral je rekao Lavrentijevu
29. aprila da je patrijarh Gavrilo lukav starac koji je napisao izvetaj na 400
strana za Sinod, u kome je opravdavao svoju saradnju sa Nemcima i titio Petra
II. Tito je dodao da e biti izolovan ako nastavi u takvom pravcu.12

Krajem jula meseca 1947. godine, u Jugoslaviji je boravila delegacija predstavnika amerikih protestantskih crkava, koju je maral Tito primio na Bledu. Tom
prilikom im je rekao da se od crkvenih poglavara i svetenika u FNRJ trai samo
da budu lojalni prema dravi. Povratak patrijarha Gavrila on je prokomentarisao na sledei nain: On je doao sa obostranom eljom: i naom i njegovom.
Mi smo se nadali da e njegov povratak u Jugoslaviju mnogo doprineti tome da
se onemogui rad izvjesnih elemenata u pravoslavnoj crkvi, koji su se u vrijeme
okupacije pokazali vrlo ravo, tako da bar u pravoslavnoj crkvi budu sreene
prilike, da bar ona ne radi protiv drave. U ovom kratkom vremenu, od kako se
patrijarh vratio u zemlju, mi smo primjetili kod njega izvesno zalaganje u smislu poboljanja. Ja znam da to ne ide tako lako, jer patrijarh nije svemogu, ima
episkopa koji su potpuno suprotnog miljenja (...) Bilo bi jo preterano govoriti
o tome da e patrijarh Gavrilo moi da potpuno opravda nae elje, ali ja lino
vidim kod njega iz razgovora koje sam par puta, sa njim imao nastojanje da
Pismo G. G. Karpova V. M. Molotovu i K. E. Voroilovu o poloaju SPC i odnosu patrijarha
Gavrila prema vlastima, 17. 10. 1947, 19441953, .
1, 19441948, , . 137, . 596599.
12
Izvetaj Saveta za RPC o razgovoru prvog sekretara sovjetske ambasade u Beogradu A. I. Ivanova i patrijarha srpskog Gavrila, 6. 9. 1947, 1944
1953, . 1, 19441948, , . 134, . 586589.
11

121

Radmila Radi

se to stanje popravi. to je pozitivno to je da on osea da je nacionalno, kao Jugosloven, odgovoran da to popravi, da on shvata, da crkva treba da bude jugoslovenska, odnosno slovenska, nacionalna.13
Maral je oigledno bio zadovoljan ali ne u potpunosti. Izjava je bila i neka vrsta
upozorenja. Dravni organi su hteli vie. Nadali su se da e crkvu uvui u politiku
aktivne saradnje. Godinu dana po patrijarhovom povratku bilo je jasno da
crkvena hijerarhija, i pored izvesnih ustupaka, nema nameru da i dalje poputa.
Posledica je bila da su vlasti ubrzo pokazale drugo lice. Mnogim episkopima
zabranjeno je da poseuju svoje eparhije, a neki su i fiziki bili napadnuti
(episkop Damaskin na primer ili mitropolit Josif) ili osueni na kazne zatvora.
Zemljom je poeo da se iri spontani pokret svetenika koji su eleli da
formiraju svoja udruenja sa tri deklarisana principa: reforma crkvenog ustava,
pomo narodnim vlastima i novi izborni sistem u crkvi. Patrijarh je tokom leta
1948. izraavao svoje otvoreno nezadovoljstvo prema stavu jugoslovenske
vlade i Titu lino, zbog pojaavanja represija prema SPC-u. On je govorio kako
bi u SPC-u vie voleli da imaju na elu vlade Srbina a ne Hrvata; zatim da niko
ne zna ta je taj ovek i gde on vodi i da SPC zbog vladine politike nije mogla
da nae svoje mesto u dravi.14
Patrijarh Gavrilo je u meuvremenu poeo da razmenjuje pisma sa patrijarhom
ruskim Aleksejem. Prepiska je voena preko sovjetske ambasade u Beogradu
i preko ruskog protojereja Sokalja. Patrijarha su poseivali predstavnici
ambasade SSSR-a i razgovori o njegovoj poseti Moskvi voeni su sve do leta
1948. godine. U junu 1948, na sastanku u Bukuretu, Kominformbiro je KPJ
i njeno rukovodstvo izloio otroj kritici. Generalni sekretar jugoslovenske
vlade uri je posetio 3. 7. 1948. u 16 sati patrijarha Gavrila i rekao mu da je
Vlada Jugoslavije protiv puta u Moskvu delegacije Srpske pravoslavne crkve.
Ako delegacija ode, Vlada e smatrati da je to uinjeno protiv volje vlade i
naroda. Na sve argumente patrijarha on je neljubazno odgovorio da je Moskva
protiv nae vlade i naroda, i da e odlazak znaiti solidarnost sa Moskvom.
Lj. uri je naglasio da je to zvanian stav.15 Delegacija je ipak otputovala.
Nakon povratka iz SSSR-a mitropolit Josif je posetio 9. 8. 1948. sovjetskog
ambasadora u Jugoslaviji Lavrentijeva i izrazio zahvalnost u ime delegacije za
toplu dobrodolicu u Moskvi. 16 Prota J. Sokalj je u novembru 1948. obavestio
Borba, 6. 8. 1947; Politika, 3. 8. 1947, str. 4; 6. 8. 1947, str. 2.
Izvetaj S. K. Beljeva o Saboru SPC i politikom raspoloenju jerarha, 8. 7. 1948,
19441953, . 1, 19441948,
, . 183, . 725.
15
Izvetaj S. K. Beljeva o poseti generalnog sekretara Vlade Jugoslavije Lj. uria patrijarhu
srpskom Gavrilu, 5. 7. 1948, 19441953, . 1, 1944
1948, , . 182, . 724725.
16
Pismo V. A. Zorina zamenika ministra inostranih poslova SSSR-a, G. G. Karpovu o poseti
mitropolita Josifa ambasadoru A. I. Lavrentijevu i njegove ocene o ueu delegacije SPC
na moskovskom sastanku pravoslavnih crkava, 1. 9. 1948,
13
14

122

Tito vienja i tumaenja

patrijarha da vie ne moe da prenosi potu jer e sve biti otkriveno. Prota je u
isto vreme pisao Moskvi da episkopat SPC-a osea potrebu saradnje sa Ruskom
pravoslavnom crkvom ali da u stvarnosti oni ne mogu da se dogovore ni oko
ega i da zadravaju svoju srpsku liniju, ograniavajui se na oblik formalnog
odnosa i ekajui politike promene. Srpska patrijarija se okree ka Zapadu,
pie Sokalj, jer su balkanski narodi navikli da igraju u zavisnosti od toga ko e
vie da plati. Sovjetski organi koji su se bavili crkvenim poslovima smatrali
su da, ako Moskovska patrijarija nita ne preduzme da pokua da zadri
Srpsku patrijariju u svojoj orbiti, ona e ui u verski antikomunistiki blok.
Ali, u isto vreme, Savet za RPC nije video realnu mogunost za odravanje veze
izmeu Moskovske i Srpske patrijarije. Ipak prepiska izmeu dva patrijarha
se nastavila tajnim kanalima i dalje.17 Jedno takvo pismo je u prolee 1949.
putovalo 73 dana. Patrijarh Gavrilo se u pismu od 4. 5. 1949. alio ruskom
patrijarhu na teko stanje u crkvi, nemogunost izlaenja asopisa, hapenje
arhijereja i svetenstva, razruene hramove, agrarnu reformu, naruavanje
obreda, osnivanje Udruenja svetenika i sl. Moe biti pod uticajem politikih
promena u odnosima sa Sovjetskim Savezom ili nekih drugih razloga, situacija
u naoj crkvi je osetno pogorana Ukratko, sadanji reim eli po svaku cenu,
nau pravoslavnu crkvu da pretvori u slepi i posluni instrument. Patrijarh
Gavrilo je molio ruskog patrijarha za pomo i zatitu.18 Izmeu ruskog i srpskog
patrijarha razmenjena su jo dva pisma, u decembru 1949. i martu 1950.19
Linih kontakata izmeu marala Tita i patrijarha Gavrila vie nije bilo ali je prvi
sekretar Poslanstva SSSR-a u Jugoslaviji A. M. Zubov zapisao u svom dnevniku
da mu je patrijarh prilikom susreta 29. 9. 1949. pomenuo memorandum
koji je upuen Titu nekoliko nedelja ranije.20 Patrijarh je rekao kako mu je u
17
18

19

20

19441953, . 1, 19441948, , . 189, . 743,


744.
Memorandum G. G. Karpova, Savetu ministara SSSR-a i KPSS (b) o status SPC, 7. 5. 1949,
, . 2, 19441953, . 35, . 115119.
Propratno pismo efa Odeljenja za balkanske zemlje (OBS), Ministarstva inostranih poslova
SSSR-a, E. D. Kiseleva, G. G. Karpovu s kopijom pisma patrijarha Gavrila patrijarhu Alekseju o
situaciji u SPC, 21. 5. 1949, , . 2, 19441953, . 40,
. 135139.
Pismo G. G. Karpova, V. M. Molotovu i K. E. Voroilovu o poverljivom pismu patrijarha srpskog
Gavrila patrijarhu Alekseju uz priloenu kopiju odgovora patrijarha Aleksija, 10. 11. 1949,
, . 2, 19441953, . 93, . 309311; Iz dnevnika
A. M. Zubova. Zapisnik razgovora s patrijarhom srpskim Gavrilom o poloaju SPC u zemlji, 28.
12. 1949, , . 2, 19441953, . 101, . 332334.
19441953 ., . 2, 19491953. .,
. 73, . 234237. Prvi sekretar Poslanstva SSSR-a u Jugoslaviji V. S. Semenov se sastao 26.
6. 1949. sa profesorom Aleksejevim, koji je takoe pomenuo predaju memoranduma i rekao
kako patrijarh nije dobio odgovor na njega. 1944
1953, . 2, 19491953, , , , 2002, . 36, . 118120; Pitanje
V. S. Karpovia da li da patrijarh Aleksej poalje pismo patrijarhu Gavrilu u znak saoseanja u

123

Radmila Radi

vezi sa tim memorandumom Tito poslao pismo u kome je saoptio da e biti


obrazovana komisija kako bi utvrdila navode u dokumentu koji je uputio SPC
i da e njeni rezultati biti saopteni. Nekoliko dana kasnije kod patrijarha je
doao predsednik Komisije i traio od njega da prizna kako injenice izloene
u memorandumu ne odgovaraju stvarnosti. Kasnije je iz Titove kancelarije
dobijen odgovor da pri ispitivanju injenica navedenih u memorandumu nita
nije potvreno. Patrijarh se u tom memorandumu alio na materijalno stanje u
crkvi, na teke poreze i sl.21
Sovjetski dravni organi su smatrali da je Tito bio veoma zainteresovan za
dobijanje javne podrke od patrijarha Gavrila za svoju politiku. Patrijarh je
odbio da d takvu izjavu podrke jer je bio nezadovoljan smanjenjem vladinih
subvencija za crkvu, zatvaranjem nekih crkava, hapenjem svetenika i
proterivanjem episkopa. Savez pravoslavnih svetenika patrijarh je nazvao
ekspoziturom vlasti. 22 Patrijarh je smatrao da je ivot crkve paralisan u
potpunosti i da Vlada potpuno ignorie njegov autoritet nad crkvom. Posebno
je bio ljut zbog pritisaka koji su na njega vreni da prizna autokefalnost
pravoslavne crkve u Makedoniji. On nije otvoreno istupao protiv reima ali
vie ga nije ni javno podravao. 23 Sovjeti su smatrali da je Ljubodrag uri
Titova desna ruka, linost koja je odgovorna za preranu smrti patrijarha
Gavrila. 24
Posle smrti patrijarha Gavrila u Ministarstvu inostranih poslova SSSR-a bio je
pripremljen detaljan elaborat o episkopatu SPC-a prema podacima koji su stizali
iz Jugoslavije, posebno od prote J. Sokalja. Posebno negativne karakteristike
date su za mitropolita Josifa, ali nije bolje proao ni budui patrijarh Vikentije.
Za njega se navodi da je neozbiljan i povran ovek koji ivi ivot koji se ne
podudara sa njegovim rangom i pozicijom; da mu je raspoloenje vie svetovno
nego duhovno i crkveno; da ne poseduje ni autoritet ni osobito potovanje i da

124

vezi sa ugnjetavanjem srpskog pravoslavnog svetenstva od strane vlasti, juli 1949,


, . 2, 19441953, . 49, . 164165.
21
Prvi sekretar Ambasade SSSR u Jugoslaviji A. M. Zubov o razgovoru sa patrijarhom
Gavrilom, 24. 10. 1949, , . 2, 19441953, . 89,
. 299302.
22
Pismo prvog zamenika predsednika Odbora za informacije pri MID SSSR-a S. P. Savenka, G.
G. Karpovu o odbijanju srpskog patrijarha Gavrila da se izjasni u prilog politike Vlade Jugoslavije, 9. 6. 1950, , . 2, 19441953, . 148, .
472.
23
Izvetaj V. S. Karpovia o izboru episkopa Vikentija za patrijarha srpskog, 10. 7. 1950,
, . 2, 19441953, . 155, . 494, 495.
24
, . 2, 19441953, . 156, . 496500; Iz
dnevnika A. M. Zubova. Zapisnik o razgovoru s patrijarhom Gavrilom o poloaju SPC i stanju
dravno-crkvenih odnosa, 23. 5. 1950, . 123, . 408410; Izvetaj V. S. Karpovia po pitanju davanja autokefalnosti pravoslavnoj crkvi u Makedoniji, 26. 9. 1950,
, . 2, 19441953, . 173, . 540.

Tito vienja i tumaenja

nije posebno zainteresovan za ono to se deava oko njega ve da ivi svoj lini
ivot.25
Nekoliko meseci posle smrti patrijarha Gavrila i izbora patrijarha Vikentija (koji
nije bio preputen Sv. duhu od dravnih vlasti) patrijarh je posetio marala Tita
i on mu je uzvratio posetu 26. 9. 1950. godine. U njegovoj pratnji bili su generali
Ljubodrag uri i Milan eelj. Razgovorima su prisustvovali vikarni episkop
Visarion, protojerej Hranislav ori, mitropolit Arsenije, episkopi Venijamin
i Vladimir. Razgovaralo se izmeu ostalog i o izboru novih episkopa, popuni
Sabora, mitropolitu Josifu i sl. Patrijarh je bio vrlo zadovoljan ovim susretom
i razumevanjem koje je pokazao maral Tito za probleme SPC-a. Patrijarh je
kasnije priao kako mu je maral obeao materijalnu podrku i prestanak
izgreda prema crkvi. U jednom od izvetaja o situaciji u Patrijariji, koji su
Dravnoj komisiji za verske poslove redovno stizali od raznih svetenika koji
su se tamo kretali, pisalo je da su u Patrijariji bili oarani elegancijom i
dranjem Marala Tita, ali da mu nisu verovali i da su smatrali da jedno govori
a drugo radi. Britanski ambasador arls Pik pisao je Forin ofisu da ova poseta
predstavlja pomak u odnosima, poto je maral Tito vie puta primio patrijarha
Gavrila, ali nikada lino nije posetio Patrijariju,26 to nije bilo tano.
Dravni organi su oekivali da novi patrijarh rei nekoliko spornih pitanja
u odnosima a najvanije je bilo svakako ono vezano za problem eparhija u
Makedoniji ili pitanje Makedonske pravoslavne crkve. Patrijarh je uinio neke
ustupke, no to je bilo daleko od oekivanog. Problem se razvlailo narednih
osam godina i dravni organi su poeli da gube strpljenje.
Poslednjih dana maja 1958. godine, gotovo sve novine u zemlji su objavile
informaciju o prijemu lanova Sabora SPC-a kod predsednika Republike Josipa
Broza Tita i obeanju patrijarha Vikentija da e SPC nastojati da se prilike u
Makedoniji konano srede.27 Prijem kod predsednika Republike zahtevao je
Sabor SPC-a jo 1957. godine i patrijarh Vikentije je taj zahtev ponovio Miloju
Dilpariu, sekretaru Savezne komisije za verske poslove, 15. 5. 1958.28 Patrijarh
Vikentije je rekao da namerava u ime Sabora SPC-a da zahvali za sve to je
uinjeno za SPC i da istakne kako izmeu drave i SPC-a nema nekih problema
izuzev MPC-a, ali da je i to na dobrom putu da se rei. Predsednik Republike
je 28. maja primio 18 episkopa, lanova Sabora na elu sa patrijarhom i
25

26

27
28

Pratea nota G. G. Karpova, V. A. Valjkovu s priloenim kopijama materijala o episkopatu


SPC, 27. 6. 1950, , . 2, 19441953, . 152, .
479486.
AJ, Savezna komisija za verske poslove, 144365; Public Record Office, Foreign Office
371/88351; Glasnik SPC, br. 8, 1950; Osloboenje, 27. 9. 1050, str. 1; Politika, 27. 9. 1950, str.
3; KMJ, II/k-21.
Borba, Osloboenje, Slovenski poroevalec, Nova Makedonija, Veer, Novi list, Slobodna Dal
macija, Dnevnik, 29. i 30. 5. 1958.
AJ, SKVP, 14423277.

125

Radmila Radi

u pratnji Dobrivoja Radosavljevia i Miloja Dilparia. Patrijarh Vikentije


je pozdravljajui Josipa Broza, izmeu ostalog, rekao i ovo: Dravnikim
uoavanjem i shvatanjem crkvenih potreba uinili ste mnogo i za sreivanje
crkvenih prilika u NR Makedoniji, a mi sa svoje strane nastojimo i nadamo se
da e se i te prilike srediti ne samo na korist pravoslavne crkve, nego i na korist
cele nae otadbine29 Tito je tom prilikom odgovorio: elio bih u vezi sa time
da i vi rijeite problem Makedonske crkve onako, kako e najbolje odgovarati
interesima itave nae zemlje. Budite uvjereni da ete uvijek naii na punu nau
podrku.30
U to vreme odnosi sa Bugarskom su se pogoravali i dravni organi su se plaili
da bi Bugarska mogla da iskoristi crkveno pitanje da se umea.31 Neto kasnije
Tito je patrijarha Vikentija odlikovao ordenom jugoslovenske zastave prvog
reda.
Posle iznenadne smrti patrijarha Vikentija pojavile su se u Patrijariji prie
o tome kako je on ubijen jer nije ispunio obeanje dato pred predsednikom
Republike da e SPC reiti makedonsko pitanje, a kako je govor koji je odrao
pred Titom bio u poslednjem momentu zamenjen i u patrijarhov dep ubaen
drugi koncept. injenica je, meutim, da je patrijarh Vikentije 22. maja poslao
Saveznoj komisiji za verske poslove koncept govora, rukom pisan, koji je, izuzev
u rasporedu dve do tri rei istovetan sa govorom koji je odrao u Belom dvoru
28. maja.32
Patrijarh German (ori) na patrijarijskom tronu nasledio je patrijarha
Vikentija, 13. 9. 1958. godine. Posle izbora usledili su prijemi kod predstavnika
dravnih organa i estitanja.33 Novi patrijarh je imao ozbiljnu primedbu to mu
Josip Broz nije uzvratio posetu u Patrijariji, kao to je to uinio 1950. godine,
ali mu je bilo odgovoreno da je Tito tada to uinio kao predsednik Vlade, a da je
ovoga puta tu obavezu ispunio Aleksandar Rankovi. Ubrzo po izboru patrijarh
je poeo da se pojavljuje u slubenim prilikama i da kontaktira sa stranim
ambasadorima. Prisustvovao je diplomatskim prijemima i prijemima povodom
roendana predsednika Republike Josipa Broza Tita i dravnih praznika. Ve
29

30
31

126

32
33

AJ, SKVP, 14428282306; Glasnik, juni 1958; oko Slijepevi, Istorija Srpske pravoslavne
crkve, IIII, Beograd, str. III/208 i 212. U Patrijariji se prialo da su predstavnici Sabora ili
kod Tita da mole oslobaanje mitropolita Arsenija ali da je govor koji je patrijarh itao bio
zamenjen. Razgovor sa episkopom Savom (Vukoviem), 5. 4. 1995. u Kragujevcu.
Glasnik SPC, juni 1958, str. 94.
Otvorena kampanja Bugarske protiv Jugoslavije poela je neposredno posle objavljivanja jednog teksta u sovjetskom asopisu Komunist, 20. aprila 1958. Jugoslovensko-bugarske odnose
i do tada je karakterisala hladnoa, ali kongres BKP-a u junu iste godine tekao je u duhu otre
kampanje protiv FNRJ. Kampanja iz Bugarske preteno je bila orijentisana na makedonsko nacionalno pitanje. Arhiv Srbije, Komisija za nacionalne manjine, Zapisnici sa sastanaka Komisije, 27. 11. 1958, k. 1.
AJ, SKVP, 14426280.
Borba, 16. 9, 20. 9, 11. 10, 19. 10, 21. 10, 24. 10. 1958; Politika, 11. 10, 29. 10, 2. 11. 1958.

Tito vienja i tumaenja

s prolea 1959. putovao je da obie svetinje u Palestini, posetio je istone


patrijarhe: jerusalimskog, aleksandrijskog, antiohijskog i carigradskog; zatim
Svetu goru i arhiepiskopa atinskog. Narednih godina je, u nekim sluajevima i
vie puta, odlazio u posetu Ruskoj, Rumunskoj, Bugarskoj i Anglikanskoj crkvi.
Na Brionima je boravio dva puta, avgusta 1959. prilikom posete antiohijskog
patrijarha Teodosija, i ponovo 1960. kada se sa Titom zadrao u razgovoru
oko sat vremena. Na ostrvu Vangi ga je tom prilikom doekao Aleksandar
Rankovi.34 Tokom 1960. odlikovan je ordenom jugoslovenske zastave I reda
zbog zalaganja na produbljivanju odnosa izmeu crkve i drave, kao i na
razvijanju i uvrivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa izmeu
FNRJ i drugih zemalja.35 Predsednik Tito ga je ponovo odlikovao za njegov 67.
roendan, 1966. godine, za rad na uvrivanju odnosa sa drugim dravama.
Jugoslovenskim dravnim organima je odgovaralo da se slue crkvom u spoljnoj
politici, ne meajui je direktno. Oba patrijarha, Vikentije i njegov naslednik
German, tokom svojih putovanja uvali su se da ne daju nikakve politike izjave
ili komentare o jugoslovenskoj spoljnoj politici, izuzev u generalnim terminima
o meunarodnom miru i dobroj volji. Crkva je morala za to da plati cenu preko
formiranja patrijarhove pratnje i tekih programa slubenih poseta koje su
morali da prou kao dodatak obavljanju crkvenih poslova. Drava je takoe
morala da plati cenu. Patrijarhova putovanja podigla su presti crkvi i kod kue
i napolju, ime je izgraena neka vrsta spoljnjeg tita koji je u izvesnoj meri
nalikovao na protekciju koju je Katolika crkva imala postojanjem Vatikana.
Polovinom 60-ih odnosi izmeu SPC-a i drave su se prilino promenili pre
svega zbog dva dogaaja: Brionskog plenuma iz jula 1966, kada je smenjen
Aleksandar Rankovi, i pojaavanja tenzija izmeu Bugarske i Jugoslavije,
to je dalo razloga jugoslovenskim dravnim organima da pojaaju lojalnost
Makedonije prema Jugoslaviji. Krste Crvenkovski, makedonski partijski lider,
rekao je u Ohridu, oktobra 1967, da bi pitanje Makedonske pravoslavne crkve
bilo odavno reeno da nije bilo Rankovia.36 Ranih posleratnih godina na njega
su u SPC-u gledali kao na progonioca, ali kasnije, izgleda da je on preuzeo neku
vrstu protekcije (mada vrlo grube) i kada je on pao, u SPC-u se smatralo da su
izgubili zatitnika.37 Njegov pad doprineo je u izvesnoj meri poputanju tenzija
34
35
36
37

Glasnik SPC, br. 8910, avgustoktobar 1959, str. 358359; Glasnik SPC, br. 10, oktobar 1960,
str. 285287.
AJ, SKVP, Predlog za odlikovanje patrijarha Germana Kabinetu predsednika Republike, 144
43395; Vesnik, 1. 6. 1960.
Politika, 29. 11. 1967.
Alexander Stella, Church and State in Yugoslavia since 1945, Cambridge, 1979, str. 282. Autor
ovo navodi na osnovu razgovora sa neidentifikovanim izvorom iz SPC-a. Pedro Ramet, Na
tionalism and Federalism in Yugoslavia, 19631983 (Bloomington: Indiana University Press,
1984); Pedro Ramet, The Serbian Orthodox Church, Eastern Christianity and Politics in the
Twentieth Century, ed. P. Ramet, Christianity under Stress, Vol. I, Duke University Press, str.
243.

127

Radmila Radi

u zemlji, opadanju aktivnosti SDB-a, kao i administrativnih mera represije ali je


takoe uticao i na promenjeno ponaanje SPC-a prema dravi.
Na zasedanju Sabora SPC-a 24/11. 5. 1967. doneta je odluka da se zahtev za
autokefalnou MPC-a odbije jer ne postoje kanonski uslovi za to. Sabor je
istakao da e u sluaju jednostranog proglaavanja autokefalnosti oglasiti
MPC raskolnikom i makedonskog mitropolita Dositeja uzeti na odgovornost.38
Nezadovoljna odlukom Sabora SPC-a, Makedonska pravoslavna crkva je
sazvala svoj crkveno-narodni sabor u Ohridu, od 16. do 19. 7. 1967. godine. Na
tom saboru proglaena je autokefalnost MPC-a. Mitropolitu Dositeju dodeljena
je titula arhiepiskopa ohridskog i makedonskog, a neto kasnije ga je Tito
odlikovao ordenom jugoslovenske zastave sa lentom povodom njegovog 60-og
roendana.
Traenje autokefalnosti MPC-a nailo je na negativno reagovanje i u Grkoj.
Grka vlada je posebnom izjavom od 21. 7. 1967. osudila ovaj in. Podrku SPC-u
je uputio 13. 9. 1967. i Sinod Grke crkve.39 Na Saboru SPC-a 14. i 15. septembra,
doneta je odluka da se sa jerarhijom Makedonske pravoslavne crkve prekida
bogoslubeno i kanonsko optenje.40 Na istom zasedanju Sabora usvojen je
predlog po kome je u izboru patrijarha SPC-a iskljuivo pravo ubudue imao
Sabor SPC-a, a ne Izborni sabor, koji je ovom odlukom ukinut.41
Oktobra iste godine u posetu SPC-u je doputovao patrijarh vaseljenski Atenagora.
On je tom prilikom govorio o srpskom Bitolju u kome je nekad slubovao, a
MPC je tretirao kao pravoslavnu crkvu u junom delu Jugoslavije. U crkvi Sv. Save
u Beogradu je hvalio patrijarha Germana rekavi da on slui na ast ne samo
Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nego i itavom pravoslavlju, kao i da je on ponos
pravoslavlja. Carigradskog patrijarha Atenagoru i njegovu pratnju primio je
J. B. Tito, 13. 10. 1967. godine. Prijemu su prisustvovali patrijarh German sa
dvojicom vladika, generalni sekretar predsednika Republike Vladimir Popovi
i predsednik Savezne komisije za verske poslove Milo Jovievi. Carigradski
patrijarh je rekao da eli da zahvali predsedniku Titu na ljubavi koju gaji prema
njegovoj svetosti patrijarhu Germanu. Pravoslavni patrijarsi smatraju Njegovu
Svetost kao ponos pravoslavne crkve i kao faktor mira meu crkvama. Na
ovo je Tito odgovorio: Ja lino imam isto takvo miljenje o Njegovoj Svetosti
patrijarhu Germanu. U toku razgovora patrijarh Atenagora je izjavio da e
biti neakreditovani ambasador miroljubive politike koju vodi drug Tito.
Na to je Tito odgovorio da je patrijarh German, kada ide u inostranstvo, na
najbolji ambasador a Vladimir Popovi je dodao da to i on moe da potvrdi.
Patrijarh German je ovo propratio izjavom: Gospodine Predsednie, to je moja
38
39

128

40
41

Glasnik SPC, avgust 1967.


Drutveno-politiki poloaj i pravni reim verskih zajednica u Jugoslaviji, Beograd, 1972, str. 60;
Done Ilijevski, Autokefalnosta na Makedonskata pravoslavna crkva, Skopje, 1972, str. 185.
Glasnik, septembar 1967; AJ, Savezno izvrno vee, 1307831259.
AJ, SKVP, 14441370.

Tito vienja i tumaenja

dunost. Zatim je dodao: Treba i meni da date neka ovlaenja, da budem


pravi ambasador! Tito je pitao: Akreditive?, a patrijarh odgovorio: Dovoljna
je i Vaa re!42 Meutim, mesec dana kasnije, 28. 11. 1967. patrijarh German
je odbio da doe na prijem kod Josipa Broza u ast Dana Republike, da se ne
bi sreo sa makedonskim mitropolitom Dositejom, a nije hteo da se odazove
ni na poziv koji mu je Tito uputio telefonom u toku samog prijema.43 To je
predstavljalo skandal do tada nepoznat u odnosima crkve i drave. Dravna
mainerija je stavljena u pogon i ve 11. 12. 1967. patrijarh je bez uobiajene
pratnje otiao na razgovor kod predsednika Skuptine SR Srbije Miloa Minia.44
U dvoasovnom razgovoru razmatrano je vie pitanja od interesa za odnose
Srpske pravoslavne crkve i drave, o emu je Mini kasnije sastavio opiran
izvetaj:
Ve na poetku razgovora povela se re o nedolasku patrijarha Germana na
prijem koji je priredio Predsednik Republike drug Tito povodom 29 novembra.
Patrijarh German je najpre rekao da je uputio Predsedniku Republike svoje
pismeno izvinjenje. Onda je tome dodao da mu je veoma ao i teko to je do toga
dolo prvi put za vreme od 10 godina, koliko je on na poloaju patrijarha Srpske
pravoslavne crkve. Prvo zato to on visoko ceni poziv Predsednika Republike
na prijem povodom dravnog praznika 29. novembra, a posebno zbog toga mu
je ao i teko to najiskrenije potuje Predsednika Tita koga smatra najveom
istorijskom linou u novijoj istoriji naih naroda i najzaslunijom za visoki
ugled i presti koji uiva u itavom svetu naa zemlja od kako se Predsednik
Tito nalazi na njenom elu. Istakao je da je bio u dilemi, da se kolebao i da se
odluio da ne doe na prijem zbog toga to je ocenio da e biti mnogo manje
tete ako on ne doe na prijem, nego ako doe na prijem pa se dogodi tako da
izbije incident zbog koga bi morao da napusti prijem.
Bio je obaveten da e na prijem doi mitropolit Dositej u ime Makedonske
pravoslavne crkve. Poto se sa mitropolitom Dositejom dobro poznaje, ak su i
kumovi, sa sigurnou je raunao da e mitropolit Dositej koristiti tu okolnost
to su gosti Predsednika Republike i da e njemu, patrijarhu Germanu prii,
pruiti mu ruku i na taj nain pokuati da stvori utisak kao da nita nije ni
bilo izmeu njih oko autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, iako
mitropolit Dositej zna da patrijarh German i Arhijerejski sabor SPC smatraju
mitropolita Dositeja jednom od glavnih linosti u akciji za potpuno odvajanje
Makedonske pravoslavne crkve. Patrijarh German bi u tom sluaju, kako mi
42
43
44

Arhiv Srbije, Komisija Izvrnog vea SR Srbije za odnose sa verskim zajednicama (1941
1975), G-21, f-73 i 115.
AS, Komisija Izvrnog vea SR Srbije za odnose sa verskim zajednicama (19411975), G-21,
f-134.
AS, Komisija Izvrnog vea SR Srbije za odnose sa verskim zajednicama (19411975), G-21,
f-122, Zabeleka o razgovoru Miloa Minia, predsednika Skuptine SR Srbije sa patrijarhom
Srpske pravoslavne crkve Germanom, prilikom posete koju je patrijarh German uinio
predsedniku Skuptine 11 decembra 1967 godine, 23. XII. 1967, Beograd.

129

Radmila Radi

130

je rekao, morao da odbije svaki susret sa mitropolitom Dositejom i da napusti


prijem. U datom momentu on ne bi mogao nikako drukije postupiti, ni prema
svom linom raspoloenju, niti zbog raspoloenja svetog Sinoda SPC, koji mu
ni u kom sluaju ne bi odobrio drukiji postupak. U uverenju da do takvog
incidenta mora doi i da bi takav incident naneo krupne tete i dravi i crkvi
i buduim odnosima u vezi sa autokefalnou Makedonske pravoslavne crkve
on se odluio da ne doe na prijem i da pismeno zamoli Predsednika Republike
za izvinjenje, i tako je i postupio. Moli da poklonimo punu veru ovom njegovom
objanjenju i da uvaimo da ga nikakvi drugi razlozi ni motivi nisu rukovodili
da ne doe na prijem 29. novembra. Na moju napomenu da, i pored najbolje
volje da razumem i uvaim njegovo objanjenje, moram da ostanem pri
konstataciji da nedolazak patrijarha Germana na prijem na poziv Predsednika
Republike morao ostaviti i ostavio je muan utisak, on je jo jednom ponovio
da je izmeu dva za njega neprijatna reenja izabrao ono za koje je bio uveren
da e ostaviti manje tetnih posledica po dravu, za Srpsku pravoslavnu crkvu
i za budui razvoj svih odnosa u kojima SP crkva ima odreeno mesto i mora da
snosi svoju odgovornost, u kojoj i on nalazi svoju veliku odgovornost kao najvii
predstavnik SP crkve. 45
Patrijarh je tokom razgovora izneo i neka objanjenja u cilju opravdavanja
stavova o nepriznavanju autokefalnosti MPC-a, koja su i za Minia predstavljala
iznenaenje. On je rekao da je sa dravnim organima imao uspenu saradnju
po svim pitanjima osim po pitanju MPC-a i dodao novo vrlo otvoreno izneto
strahovanje, koje je bilo iznenaenje i za samog Minia, da je odvajanje
Makedonske pravoslavno crkve od Srpske pravoslavne crkve proglaenjem
autokefalnosti MP crkve samo uvod u dalje inicijative za dalje cepanje SP crkve.
U delu razgovora koji je bio vezan za mogunosti da se povodom priznavanja
ili nepriznavanja autokefalnosti MPC upletu u unutranje odnose neke druge
pravoslavne crkve ili pojedine vlade radi svojih politikih interesa, koji bi se
mogli sastojati i u podsticanju sporova i sukoba ne samo meu crkvama nego
i meu narodima i narodnostima SFRJ, patrijarh German je rekao da se on
toga bojao i na to raunao jo kad je vodio razgovore s predstavnicima SIV-a
i Republikog izvrnog vea SR Srbije nastojei u svoje vreme da ih ubedi i da
nije momenat za autokefalnost MPC-a. Zbog toga smatra da on i SPC ne bi mogli
snositi nikakvu odgovornost ako do toga doe. Rekao je da se on najvie bojao
meanja Ruske pravoslavne crkve. Kako je pretpostavljao da se ta crkva ne bi na
priznavanje autokefalnosti odluila a da ne zatrai savet svoje vlade, on je ubrzo
posle vanrednog arhijerejskog sabora SPC-a pozvao jednog svetenika Ruske
pravoslavne crkve u Beogradu i zamolio ga da ode u Sovjetsku ambasadu i da
prenese njegovu molbu da Ruska crkva ne bi trebalo da se mea u spor SPC-a
i MPC-a, da bi takvo meanje SPC primio kao veliku uvredu, a pogotovo ako bi
dolo do toga da RPC prizna autokefalnost MPC-a. Ovaj svetenik je izvestio
45

Isto.

Tito vienja i tumaenja

patrijarha Germana da je posetio Sovjetsku ambasadu, da je vodio razgovor


sa prvim savetnikom Vasiljevom, da je tano preneo poruku patrijarhovu, ali
da je Vasiljev rekao da smatra da zahtev patrijarha Germana nije opravdan,
da su Makedonci posebna nacija, da je Makedonija socijalistika republika i da
ako Makedonska crkva eli da bude samostalna - autokefalna, onda na to ima i
pravo i po Ustavu SFRJ. Patrijarh German dalje kae da se uplaio kad je to uo i
uputio je poruku sovjetskom ambasadoru Benediktovu da ga poseti. Ambasador
Benediktov je prihvatio poziv i ubrzo ga posetio. U poetku razgovora
ambasador Benediktov je ukratko ponovio isto to je govorio i savetnik
Vasiljev. Patrijarh je ambasadoru Benediktovu opirno objasnio istorijat spora
oko autokefalnosti MPC i razloge kojima se rukovodila Srpska pravoslavna
crkva kada je odluila da ne prizna autokefalnost MPC. Molio je za razumevanje
stava i interesa SPC i da Ruska crkva ne donosi odluku o autokefalnosti MPC
jer bi se meala u unutranje stvari ove dve crkve na veliku tetu za SPC, a i
za njene dalje odnose sa Ruskom crkvom. Patrijarh German je na kraju dodao,
da bi to vie uticao na sovjetskog ambasadora, da bi bilo isto kao kad bi se
pravoslavne crkve u Ukrajini ili Belorusiji proglasile za autokefalne, tj. otcepile
od Ruske crkve, to bi po istoj logici moglo da se objasni time da su Ukrajinci ili
Belorusi posebne nacije, a Ukrajina i Belorusija socijalistike republike u SSSR.
Ovome je jo dodao da nita ne zna kako e se Vatikan drati u ovom sporu.
Na moje pitanje da li je posle njegovih objanjenja sovjetski ambasador neto
rekao, da li je uvaio objanjenje patrijarhovo ili ponovio miljenje koje je na
poetku izloio, patrijarh German je odgovorio da je sovjetski ambasador sve
paljivo sasluao, ali da nije vie nita rekao, ve se ubrzo oprostio i otiao.
Mini je odgovorio patrijarhu da kod dravnih organa postoji zabrinutost zbog
mogunosti meanja drugih u nae unutranje stvari tako da e na saveznom
nivou morati paljivo da se ocene sve okolnosti i da se potrai put i nain da se
preduprede negativne posledice.
Pri kraju razgovora Mini je pitao patrijarha Germana kako treba razumeti
injenicu da je vanredni arhijerejski sabor izvrio vrlo znaajnu promenu Ustava
Srpske pravoslavne crkve bez ikakvog prethodnog savetovanja i dogovora sa
jugoslovenskom vladom, to je sluaj bez presedana. On je dodao da je ovakav
postupak izazvao zabrinutost i naveo dravne organe na razmiljanje i o tome da
Srpska pravoslavna crkva moda menja svoj dotadanji stav o konstruktivnoj
saradnji sa dravom. Patrijarh German je zamolio da se ne daje takvo tumaenje
u tom sluaju, rekavi da je do izmene dolo na samom saboru, koji je usvojio
da se taj predlog stavi na dnevni red i po propisima crkve odluka o predlogu je
morala biti doneta bez odlaganja. Zbog toga je bilo nemogue izvriti ma kakvo
konsultovanje sa Saveznim izvrenim veem ili Saveznom verskom komisijom.
On je priznao da je tom izmenom Ustava SPC-a Sabor suen, da su odstranjeni
mnogi dotadanji njegovi lanovi i sva lica koja nisu pripadala svetenstvu, ali
je opravdavao tu odluku navodei da je zbog nove situacije posle proglaenja
autokefalnosti MPC-a bila neodriva odredba Ustava po kojoj bi prava lanova

131

Radmila Radi

Arhijerejskog sabora imala i dalje ona ista lica iz Makedonije koja su uestvovala
u proglaenju autokefalnosti MPC-a. 46
Nekoliko dana posle ovog razgovora predsednik SKVP-a Milo Jovievi je
napravio analizu delovanja SPC-a i ponaanja patrijarha Germana. Zakljuci
koji su navedeni u ovoj analizi mogu se nai i u drugim materijalima SKVP-a iz
tog vremena.47 Naalost, ove navode je za sada nemogue uporediti sa izvorima
koji potiu iz arhiva SDB/BIA, ali s obzirom na to da se isto podaci mogu nai
u fondovima Savezne verske komisije i Komisije Izvrnog vea SR Srbije za
odnose sa verskim zajednicama, smatram da im treba pokloniti punu panju.
Jovievi tvrdi kako patrijarh nije imao nikakvog opravdanog razloga da se ne
pojavi na prijemu jer su mu unapred bile date garancije da se nee sresti sa
mitropolitom Dositejom. Poto i pored datih garancija on nije doao, Jovievi
je patrijarhov postupak tumaio u kontekstu nekih drugih postupaka i stavova.
On u analizi pominje da je patrijarh u vie navrata izjavljivao kako ne priznaje
makedonsku i crnogorsku naciju, prve je nazivao etnikom grupom, a druge
Srbima. U tom smislu, pie Jovievi, oglaavao se i list Pravoslavlje, koji je u
br. 11 pisao: ta bi bilo od Pravoslavne crkve ukoliko bi svaka etnika grupa
samovoljno proglaavala odgovarajui deo crkve autokefalnom. Predsednik
SKVP-a dalje kae: U oba navedena sluaja istupanje patrijarha Germana je
u oitoj suprotnosti sa principima ustavnog ureenja SFR Jugoslavije. Javno
deklariranje ovakvih stavova ima svoju posebnu aktuelnost i dobija karakter
odreene politike demonstracije. U nastavku on patrijarhu zamera to to SPC
ne priznaje Udruenje pravoslavnih svetenika i to je Sabor SPC-a promenio
Ustav SPC-a da bi spreio uticaj dravne zajednice na izbor patrijarha. Razloge za
patrijarhovu politiku demonstraciju Jovievi nalazi u povlaenom poloaju
koji je SPC imao u odnosu na ostale verske zajednice sve do IV plenuma, to
je prema njegovim reima bilo vidljivo kako po izdvajanjima iz budeta tako
i po intenzitetu komuniciranja izmeu dravnih organa i hijerarhije SPC-a. U
svemu tome je, kae Jovievi, glavnu ulogu igrala Uprava dravne bezbednosti,
koja je drala u svojim rukama celu situaciju sa SPC-om sve do IV plenuma.48
Posle Plenuma, pie dalje u analizi, SPC sve vie trai oslonac u ovinistikim
krugovima u zemlji i oslanja se na reakcionarnu emigraciju,49 nastojei da igra
odreenu ulogu i u meunacionalnim odnosima. Prema M. Jovieviu, Udba
je vrsto drala i patrijarha Germana, koga je, prema podacima SSUP-a, na
bazi njegovih politikih grehova (bliskost sa ljotievcima, simpatisanje Drae
Isto.
AS, Komisija Izvrnog vea SR Srbije za odnose sa verskim zajednicama (19411975), G-21,
f-106, Izvetaji o radu SKVP 19651966, pov. br. 56, Informacija o nekim aspektima stanja i
delovanja verskih zajednica u Jugoslaviji, Beograd, decembra 1969.
48
AJ, SKVP, 144137745; AS, Komisija Izvrnog vea SR Srbije za odnose sa verskim zajednicama (19411975), G-21, f-134, Informacije Komisije za verska pitanja 19661970, pov. br.
453.
49
AJ, SKVP, 144102650655.
46
47

132

Tito vienja i tumaenja

Mihailovia, neprijateljski odnos prema novoj Jugoslaviji i socijalistikom


drutvenom ureenju do 1949. i sl.) preuzela kao svog oveka. On je potpisao
i formalnu obavezu i tim putem postao patrijarh.50 Patrijarh German je iz ovog
sukoba izaao bez posledica, pa ak i nastavio da zaotrava odnose: 1968.
prilikom prenoenja kostiju cara Duana u crkvu Sv. Marka bez konsultacija sa
vlastima, 1973. kada je Sabor na zasedanju doneo odluku da se ne moe izjasniti
po zahtevu da podri kandidaciju Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir
itd.51
Odnosi izmeu drave i Srpske pravoslavne crkve posle 1945. godine, pa
samim tim i odnosi Josipa Broza Tita prema SPC-u i pojedinim linostima koje
su bile na elu crkve u odreenim razdobljima moraju se pre svega posmatrati
u kontekstu pojedinanih interesa drave i crkve, irih odnosa i zbivanja u
Jugoslaviji, kao i na meunarodnoj sceni. Dravni organi su paljivo kontrolisali
delatnosti patrijarha i episkopata, pritisak na SPC je varirao u skladu sa
trenutnim potrebama i okolnostima. Karakteristino je da su iste linosti na
elu SPC-a razliito ocenjivane od dravnih organa u zavisnosti od spremnosti
na saradnju koju su pokazivale. I patrijarh Gavrilo i patrijarh German su tako u
jednom trenutku bili patrioti a u drugom izdajnici i saradnici okupatora. Takoe,
ponaanje pojedinih patrijarha trebalo bi posmatrati u granicama mogueg i
ostvarivog u razliitim fazama kroz koje su odnosi drave i crkve prolazili.

50
51

Radmila Radi, n. d., str. II/285286.


Milan D. Jankovi, Patrijarh German u ivotu i borbi za spomen hram, Beograd, 2001, str. 706
707.

133

Radmila Radi
Summary

Josip Broz Tito and the Patriarchs of the Serbian Orthodox Church
(Gavrilo, Vikentije, and German)
Key words: Josip Broz Tito, Patriarch Gavrilo, Patriarch Vikentije, Patriarch
German, Serbian Orthodox Church
Over 35 years spent as head of the Yugoslav state, Josip Broz Tito was in contact
with three patriarchs of the Serbian Orthodox Church, Gavrilo (Doi), Vikentije
(Prodanov) and German (ori). Josip Broz Tito was not directly addressing
issues related to the Serbian Orthodox Church since they were in charge of the
federal and republican commission for religious relations and management of
national security/state security service. Never the less, no important decisions
regarding the general policy towards religious communities could not be made
without agreement among the top of the Party and the State and without the
knowledge of Josip Broz Tito. Contacts of Josip Broz Tito with the patriarchs
were mostly of protocol nature, except in cases of special interest for the
relations of church and state (e. g. the question of the return of the Patriarch
Gavrilo, questions about the international activities of the Serbian Orthodox
Church, addressing issues of the Macedonian Orthodox Church, etc.). Relations
between the state and the Serbian Orthodox Church after 1945, and accordingly
relations of Josip Broz Tito's towards Church and some personalities who were
at the head of the church during certain periods, should be primarily viewed in
the context of the particular interests of church and state, broad relations and
developments in Yugoslavia and on the international scene. State authorities
carefully controlled activities of the Patriarch and the Bishops of the SOC, but
the pressure varied in accordance with current needs and circumstances. It
is characteristic that the same person at the head of the SPC was evaluated
differently by the authorities, depending on his readiness for cooperation. Both
Patriarch Gavrilo and Patriarch German were seen at one point as patriots and
in other as traitors and collaborators with occupiers. Also, the behavior of single
patriarch should be considered and evaluated within the limits of the possible
and achievable in a given time, i. e. at various stages through which the relations
of church and state passed.

134

Momilo Isi
UDK 338.22(497.1)1949/1955

Deset godina komunistikog raja


Milo Moskovljevi o Titovim pogledima
na ekonomsku politiku
(Dnevnike beleke 19491955. godine)
Apstrakt: Rad predstavlja pokuaj analize stavova Josipa Broza Tita u oblasti
jugoslovenske ekonomske politike u periodu od 1949. do 1955. godine na
osnovu dnevnikih beleki Miloa Moskovljevia.

Kljune rei: Milo Moskovljevi, Josip Broz Tito, Jugoslavija, ekonomska politika,
seljake radne zadruge, Prvi petogodinji plan, seljatvo, industrija
Milo Moskovljevi je roen u selu Varna kod apca 1884. godine. Osnovnu
kolu je zavrio u Varni, gimnaziju u apcu i Beogradu. Studije srpskog jezika i
knjievnosti i ruskog jezika, kod profesora Aleksandra Belia, na Velikoj koli,
kasnije Filozofskom fakultetu u Beogradu, okonao je 1908. godine. Kod aka
demika Belia je i doktorirao 6. oktobra 1928, postavi prvi doktor filologije sa
Beogradskog univerziteta.
Moskovljevi je radio kao profesor u vie beogradskih srednjih kola, najdue
u Treoj mukoj beogradskoj gimnaziji, zatim kao profesor na Vioj pedagokoj
koli i kao nauni saradnik, kasnije kao nauni savetnik u Institutu za srpski
jezik, iz koga je 1. oktobra 1960. godine i konano, po trei put, penzionisan.
Znaajan doprinos Moskovljevi je dao kao prevodilac, uglavnom sa ruskog
jezika, i kao leksikograf. On je sm u avgustu 1964. godine zapisao da obim
njegovih prevodilakih i leksikografskih radova iznosi 1.052 tamparska tabaka.
Posebno je ostao upamen po svom srpsko-ruskom i rusko-srpskom reniku,
ali i kao autor spaljenog Renika srpskohrvatskog knjievnog jezika, sa jezikim
savetnikom, prvog posle Vukovog renika, u kome je bilo 50.000 leksikografskih
odrednica.1
1

estog marta 1966. godine tadanji direktor NO Politika Mirko Tepavac je u listu Politika objavio tekst pod naslovom itaj kao to je napisano, u kome upozorava na udna znaenja za
inae dobro poznate rei i pojmove, meu kojima, svakako ne sluajno, naglaava primere:
etnik dobrovoljac u sastavu neredovnih oruanih eta, koje su se borile: a) pre Balaknskih
ratova za osloboenje od Turaka, sinonim komita; b) za vreme svetskog rata protiv partizana. etnitvo komitski pokret za osloboenje od Turaka; Partizan 1. uesnik partizanske
borbe; 2) ovek koji se pristrasno rukovodi inreresima svoje politike partije.

135

Momilo Isi

136

U politiki ivot ukljuio se krajem 1919, ulaskom u Savez zemljoradnika, odmah


po njegovom osnivanju. Ve na prvom kongresu izabran je u Glavni izvrni
odbor, u kome je ostao skoro sve vreme postojanja Saveza zemljoradnika. Za
narodnog poslanika u Kraljevini SHS biran je 1920, 1923. i 1925. godine.
Dva dana posle osloboenja Beograda, Moskovljevi se stavlja na raspolaganje
prosvetnim vlastima, a u politiki ivot se, ponovo, ukljuuje ve poetkom
1945. prihvatajui da na velikom mitingu na Slaviji govori protiv kralja Petra,
koji je pokvario sporazum Titoubai i napada vladu.
Kao kooptiranog narodnog poslanika, dr Blagoje Nekovi ga u aprilu 1945.
postavlja za ministra uma u vladi Republike Srbije. Meutim, kako je on
esto ispoljavao opozicioni stav i prema novoj revolucionarnoj vlasti, ona ga
je uklonila sa unutranjopolitike scene, slanjem za opunomoenog ministra
u Norveku, poetkom 1947. godine, odakle je, kao otar kritiar Ministarstva
spoljnih poslova i njegovih nesposobnih inovnika, premeten u Kairo, iz koga
je zatim povuen, samo posle tri meseca. U politici je ostao jo do septembra
1953, do kraja svog poslanikog mandata.
Prema miljenju dr Dragoljuba Jovanovia, zbog svog esto iskazivanog
opozicionog stava i kritikovanja vlasti, protivnici reima i politiki osuenici su
Moskovljevia smatrali najpopularnijim politiarem u Jugoslaviji.
Svoj kulturno-prosvetni, nauni i politiki rad Moskovljevi je, u odreenoj
meri, opisao u dnevniku, koji je, sa kratkim prekidima, vodio od 1916. do
pred samu smrt 1968. godine. Vie od 3.000 strana Moskovljevievom rukom
ispisanog teksta predstavlja, zapravo, svojevrstan vremeplov svetske istorije i
istorije Srbije i Jugoslavije. Skoro da nije bilo znaajnijeg dogaaja u svetu i u
Jugoslaviji a da ga on nije zabeleio i, to je posebno vano, o njemu promiljao.
O tome je ak i sam u dnevniku, posle jednog kratkog prekida, zapisao: Zbog
svog politikog rada odavno oseam potrebu da opet vodim svoj dnevnik, da
u njemu notiram vanije momente i injenice, i da dam karakteristike ljudi s
kojima dolazim u dodir.2
Meu linostima koje su zaokupljale Moskovljevievu panju bio je, svakako, i
Josip Brzo Tito, za koga je ve 28. oktobra 1944. godine zapisao: Maral Tito je
izvrio reviju na Banjici i odrao dravniki govor, kome niko ne moe zameriti
(osim moda nekih zadrtih komunista - diktatora), jer je redak po mudrosti,
umerenosti i patriotizmu.3
Do odlaska u diplomatiju Moskovljevi uglavnom promilja Titovu spoljnu
i unutranju politiku. Tek u opisu linog susreta sa njim 6. marta 1947, uoi
odlaska u Norveku, Moskovljevi se dotie i Titovog vienja pojedinih mera
ekonomske politike, o emu pie: Danas u 11 sati bio sam kod marala da se
oprostim. Odneo sam mu udbenik ruskog jezika i Tihi Don. Prijateljski smo
2
3

Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, Dnevnik Miloa Moskovljevia, sig. 14.745.
Isto.

Tito vienja i tumaenja

razgovarali i o mojem diplomatskom radu i o reviziji otkupa vikova, i on


osuuje nepravilan rad i preterivanje. Naredio je da se ispravi stvar i da se
smanji sledovanje hleba, to je danas i objavljeno.4
Kako je period boravka u Norvekoj i najdui prekid u voenju dnevnika, to i
Titova ekonomska politika nije notirana. Stranice Moskovljevievog dnevnika
ona poinje da puni od poetka 1949. godine.
Zapaajui stav marala Tita u skuptinskom govoru da su odnosi sa
Moskvom i drugim socijalistikim zemljama doli do take mrnjenja, te da se
jugoslovenska trgovinska delegacija vratila iz Moskve, zakljuivi jedan vrlo
mrav trgovinski ugovor, iji volumen je 8 puta manji nego lane, uz zahtev
Rusa da Jugoslavija povea izvoz sirovina, iako su oni smanjili svoj izvoz kod
nas maina, vune i pamuka, Moskovljevi, u dnevnikoj beleci od 2. januara
1949. pie: Zato je Tito morao izjaviti da kad nam oni ne daju te stvari, moramo
ih traiti drugde, makar i u kapitalistikim zemljama.5 Na osnovu ove Titove
izjave Moskovljevi zakljuuje da je skretanje jugoslovenske trgovine na
Zapad posledica ruskog odnosa prema Jugoslaviji, a ne elje da se iz simpatija
odvojimo od socijalistikih zemalja i pribliimo kapitalistikim. U tom
pribliavanju Zapadu Moskovljevi, meutim, vidi ozbiljnije posledice: Pa ipak,
to ne moe ostati bez ikakvih posledica po na stav prema Zapadu. Ekonomsko
pribliavanje neminovno dovodi i do kulturnog, naunog, umetnikog i
sportskog, sve e se vie razvijati saobraaj meu nama, a time i meusobno
razumevanje, poputanje i tolerisanje. Ukoliko bude rasla propaganda protiv
nas sa Istoka, utoliko vie e gubiti u otrini propaganda protiv Zapada.6 I dalje
u ovom Titovom govoru, Moskovljevi vidi nagovetaj ozbiljnijih promena u
ekonomskoj politici. Izgleda da e se morati zavesti i neka vrsta Lenjinovog
Nepa, jer je Tito u poslednjem govoru osudio to se preteralo u nacionalizovanju
i najmanjih krmi. A dravna i zadruna tovilita e pokazati ove godine da li
mogu jo sad zameniti privatno svinjogojstvo. Prvi koraci ne pokazuju uspeh.7
Dva meseca kasnije, u sredu 2. marta 1949. godine, Moskovljevi je, osvrui
se na Kongres zadrugara, u svom dnevniku zapisao da je Tito poveo politiku
pomaganja zadrugarstva, kroz koje treba seljatvo da se uvue u izgradnju
socijalizma, to e, prema njemu, naii na neodobravanje socijalistikih ze
malja: Naravno da e Kominform i njegovi posluni trabanti zatrubiti da je to
pomaganje kulaka.8
Titovu blagonaklonost prema seljatvu Moskovljevi konstatuje i u beleci
od 13. novembra 1949, zapisujui da je on u govoru pred predstavnicima
4

6
7
8

Isto.
Isto
Isto.
Isto.
Isto.

137

Momilo Isi

sindikata dravnih slubenika, kojima je obeao poboljanje plata, otro osudio


birokratizam i nezakonito postupanje sa seljacima prilikom otkupa.9
Da blagonaklonost ipak nije bila odlika Titovog shvatanja privredne politike,
pokazuje ve njegov govor na Treem kongresu Narodnog fronta 25. i 26.
februara 1950. godine. Posle referata predsednika Petra Stambolia i sekretara
Nemanje Markovia, iz kojih se videlo da Narodni front ima mnogo nedostataka,
da to nije dobrovoljna narodna politika organizacija ve ustanova vlasti, ije su
sve akcije vie prinudne nego dobrovoljne, da se na dobrovoljni rad upuuje
prisilno, zbog ega ne ostaje radne snage na selu, Tito je, prema Moskovljeviu,
odrao jedan vrlo snaan i uan govor, u kome je upozorio da e tekoa
jo biti, ali da se nee odustati od kursa u izvoenju petogodinjeg plana i
socijalizma, posebno naglaavajui: Ima da se pojaa prikupljanje radne snage
i dobro organizuje otkup.10
Posle ovako tvrdog stava da se nee odustajati od utvrenog kursa u izgradnji,
Tito je u govoru u Drvaru 13. marta 1950. priznao, kae Moskovljevi, da su
radne zadruge na brzu ruku osnivane, samo da se istera broj i da zato nisu
pokazale oekivani uspeh, naroito zato to su seljaci esto terani silom u
zadruge. Kako je zbog toga dolo do opadanja poljoprivredne proizvodnje,
Moskovljevi razumljivom i prirodnom objanjava Titovu direktivu da se to
vea panja posveti individualnim poljoprivrednim gazdinstvima, koja ine
ogromnu veinu. Tu su i jo neke druge veoma otre kritike koje Moskovljevi
belei u svom dnevniku 14. marta 1950. godine: I tako smo u poslednje vreme
od njega uli ove direktivne konstatacije: 1) birokratizam treba suzbijati, 2)
budnost ne sme prelaziti u neopravdano sumnjienje ispravnih ljudi, 3) ne
sme se zloupotrebljavati 'diktatura proletarijata' kojoj nema mesta prema
radnim ljudima, 4) seljake radne zadruge su nasilu stvarane, bez potrebnih
ekonomskih i psiholokih uslova, samo zbog utakmice, 5) treba posvetiti panju
seljacima nezadrugarima kao vanom iniocu u ostvarenju plana.11 Iznosei
ove Titove stavove, Moskovljevi sumnjiavo zakljuuje: Ovo tano odgovara
raspoloenju naroda i sadanjim potrebama zemlje, samo ako se na terenu
bude vodilo o tome rauna.12
Ocenjujui Zakon o prenoenju uprave drave privrednim preduzeima na radne
kolektive kao zaista istorijski, jer on znai itavu revoluciju, pa ili e ukloniti
sve pogreke dosadanjeg dravnog upravljanja, naroito sve jai birokratizam,
ili e potpuno diskreditovati princip socijalistike ekonomije i zemlju ruinirati
privredno,13 Moskovljevi Titov ekspoze o ovom zakonu 26. juna 1950. vidi kao
priliku za napad na SSSR, i u dnevniku 27. juna zapisuje: I ovaj zakon je dao
9

10

138

11
12
13

Isto.
Isto.
Isto.
Isto.
Isto.

Tito vienja i tumaenja

prilike da se osudi nain rada u SSSR ak i samog Staljina, gde se socijalizam


pretvorio u despotizam birokratske klike, gde organi Ministarstva unutranjih
poslova `vaspitavaju` radne mase, gde se miini ljudi zbog uverenja alju na
prinudni rad kao `klasni neprijatelji` gde se itavi narodi istrebljuju itd. Sve
stvari kojih kod nas nema, iako smo, po Titovim reima, sve do rezolucije isuvie
nekritiki primali sve iz SSSR. A kad sam ja u Ustavotvornom i Zakonodavnom
odboru govorio da to ne treba initi oni su kreali na mene i gledali me kao na
protivnika, pa i danas nije bolje.14
Posle osude naina rada u SSSR-u, usledilo je i Titovo potpuno odbacivanje
sovjetskog uzora. On je, pohvaljujui Maralov plan i njegovu pomo Francuskoj
i Italiji, u razgovoru sa amerikim novinarem 12. novembra 1950. godine,
prema Moskovljevioj zabeleci, izjavio: 1) Nesporazum s Rusijom nije
`domaa svaa` ve dubok jaz; 2) Mi smo ranije usvojili mnoge ruske metode u
privrednoj politici, koji su se pokazali pogreni i tetni, te se moraju menjati. 3)
Izvrena je nacionalizacija svih i najmanjih privrednih preduzea, ali e se sad
vratiti vlasnicima; 4) prestae se s kolektivizacijom u poljoprivredi; 5) dae se
amnestija licima osuenim za vezu sa zapadnim silama. 15
Ovu Titovu izjavu Moskovljevi je prokomentarisao: E pa dotle, a kuda e
vie! Znai da e 29. novembar, posle 5 godina od osloboenja i zavoenja
komunistikog reima, biti proslavljen u sasvim drugom izgledu i raspoloenju,
okrenutom za 180.16 Objanjavajui ovaj Titov zaokret, Moskovljevi se poziva
na govor amerikog ambasadora u Jugoslaviji Alena 18. novembra 1950,
prilikom pristizanja u rijeku luku prvog broda s namirnicama iz Amerike, u
kome je rekao da je to pomo Amerike Jugoslaviji u njenoj borbi za nezavisnost, a
zatim i na pismo predsednika Trumana istaknutim lanovima Kongresa, takoe
18. novembra, u kome ih obavetava da e traiti od Kongresa da hitno odobri
pomo Jugoslaviji, koja je vaan vojno-politiki faktor u borbi protiv SSSR-a. Da
bi Tito mogao uspeti u suzbijanju kominformovskih elemenata, Moskovljevi
zapaa da bi prvo trebalo Jugoslaviju ishraniti i naoruati, a onda podvlai:
Mi, dakle, s Nemcima treba da budemo brana protiv boljevizma i glavni borci u
eventualnom ratu. Nareeno je da nam se odmah polje brano iz Italije i Grke
od amerikih stokova. Osim u SAD i Engleskoj traili smo pomo i u Francuskoj,
koja je voljna da nam je da, ali, prvo da isplatimo imovinu francuskih dravljana
u prvom redu Bor! Pravo ajkaki, jer su oni akcije Bora za vreme rata prodali
Nemcima.17
Zapisujui u dnevniku 31. decembra 1950. da prilike u dravi tokom te godine
ne samo da se nisu popravile ve su se i osetno pogorale, da je opti napredak u
zastoju, a stanje naroda ravo, istiui da se to moe videti u svemu, na svakom
14
15
16
17

Isto.
Sva podvlaenja su kao u originalu.
Arhiv SANU, Dnevnik Miloa Moskovljevia, sig. 14.745.
Isto.

139

Momilo Isi

koraku: u ishrani, distribuciji, odevanju, stambenom stanju, naroito u stanju


sela i sve veem broju `osuenih za sabotau`, Moskovljevi to potkrepljuje i
vladinom odlukom da se petogodinji plan produi jo za jednu godinu.
Naglaava Moskovljevi da vlast, bez imalo samokritike, sve to smatra
posledicom sovjetske blokade, velike sue i tekoa u uvozu zbog korejskog
rata. Konstatujui opte nezadovoljstvo naroda i gubitak njegovog poverenja u
socijalistike reforme, Moskovljevi podvlai: Socijalizam nije kompromitovan
u oima velike veine naroda zbog neprijateljske propagande kapitalista i
reakcionara, ve zbog njegove rave primene, prvenstveno zbog nekritikog
prihvatanja sovjetske prakse, potvrujui to i Titovom izjavom da smo se u
tome prebacili.18
Tekoe u neizvrenju Petogodinjeg plana, Tito je u govoru 27. jula 1951. na
istorijskoj Kozari, pred 100.000 ljudi, video ne samo u pretencioznom planu ve
i u oskudici radne snage, zbog neshvatanja vanosti teke industrije, koja treba
da omogui izradu maina alatljika koje e proizvoditi poljoprivredne sprave.19
Naglaavajui da su, uz napadanje Sovjetskog Saveza, glavna tema Totovog
govora bile radne zadruge, Moskovljevi podvlai Titovo priznanje da pri
donoenju zakona o njima nisu mislili da e biti tako velikih tekoa, te da u tome
ima i greaka vlasti, koje nisu dovoljno odmerile ta mogu dati zadrugama,
zbog ega su one ostale, pre svega, bez poljoprivrednih maina i bez lakeg
kreditiranja i finansiranja. I pored toga, Moskovljevi istie Titovu poruku
seljacima da ne treba da gube veru u zadruge, uveravajui ih, ponovo, da su
tekoe u snabdevanju dole zbog sovjetske blokade i da e se to prevazii
uvozom sa Zapada, tako da niko nema pravo da razbija zadruge koje su ve
stvorene. Moskovljevi zatim podvlai Titovu izjavu: Mi smo prije godinu i
po dana ustali protiv pokuaja da se seljaci teraju u zadruge. Mi nismo htjeli
da imamo logor, ve slobodne proizvoae u zadruzi, suprotstavljajui joj se
tvrdnjom da to nije bio pokuaj, ve pravilo, uz komentar: Pa ipak iako zna
da su ljudi silom oterani u zadruge, da su zadruge ravo voene, da zadrugari
nemaju svesti niti vere da su one neto bolje, no da zbog toga ele da izau
iz zadruga, na to imaju prava, on veli `niko nema prava da razbija zadruge`,
to znai niko ne sme izlaziti iz zadruge. A da bi se opravdao rekao je `da e
zadruna privreda, socijalistika privreda kao neophodno nuna biti ostvarena
kod nas`.20
Drugu Titovu izjavu: Nikakvom klasnom neprijatelju mi neemo dozvoliti
da razbija zadruge, bez obzira na sve nae demokratske mjere i metode u
produivanju demokratije. Mi to neemo dozvoliti neprijatelju socijalizma. Za
18
19

140

20

Isto, 31. decembar 1950.


Moskovljevi zapaa da novine donose kako su mnoge sprave i maine fuerski izraene, kako
se alju bez delova i uputstava, kako se upropauju pri transportu!
Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, Dnevnik Miloa Moskovljevia, sig. 14.745, 29. jul
1951.

Tito vienja i tumaenja

njih zbog takvog rada mi nemamo zakone, Moskovljevi vidi kao otvorenu
pretnju onim zadrugarima koji budu hteli da istupe iz zadruge, i da e oni
biti optueni kao klasni neprijatelji i neprijatelji socijalizma i kanjeni svom
strogou zakona zbog koga se kanjavaju i advokati koji piu seljacima molbe
za izlazak iz zadruge.21
Za ovakvo produbljavanje demokratije, kojim se toliko paradira pred Zapadom,
Moskovljevi kae da to nee prevariti zapad, niti e obustaviti istupanje iz
zadruga, kao i da nikoga ne mogu zavarati Titove rei: Mi smo, otkako je
dola ta avolska rezolucija uspjeli da se malo otarasimo njihovih metoda koje
su se postepeno i kod nas bile prilino uvreile u naem unutranjem ivotu.
Moskovljevi, zapravo, istie da Titovo malo istinski znai nimalo, zbog ega
reimi lie kao jaje na jaje, jer ih je ista moskovska koka snela.22
Pratei Titove govore po zapadnoj Srbiji u septembru 1951, povodom deset
godina od dizanja ustanka, Moskovljevi je isticao da su u svima njima dominirale
tri teme: napadanje SSSR-a, seljake radne zadruge i industrijalizacija, pri emu
je posebno preporuivao da ljudi iz sela odlaze u fabrike. Titovu izjavu da se
u Jugoslaviji trai najhumaniji put u izgradnji socijalizma, jer surovost i teror
nisu svojstveni socijalistikom razvitku prema Marksu i Lenjinu, Moskovljevi
vidi kao priznanje da je, u izgradnji socijalizma, do sada upotrebljavan teror,
dok se posebno obruava na njegovu izjavu da narodu jo ne moe dati najira
demokratska prava, a on bi bio srean kad bi mogao, pitajui se: Pa kakva smo
onda demokratska i socijalistika drava kad nemamo najirih demokratskih
prava i kakva je to narodna demokratska drava u kojoj jedan ovek daje narodu
prava kad on hoe i koliko hoe?23
Istiui da je Tito u svakom govoru naglaavao da je stvaranje radnih zadruga
ivotno pitanje socijalistike Jugoslavije, Moskovljevi posebno podvlai
Titovo priznanje krivice, izjavom da je naa je krivica to smo mi gore bili
nedovoljno budni i dozvolili da izvjesni rukovodioci dolje prebrzo forsiraju
stvaranje zadruge i tamo gde za to nije bilo uslova, ak i u pasivnim krajevima.24
Pozivajui se i na zavretak ove Titove izjave, da dravni vrh nije hteo ovakvo
stvaranje radnih zadruga, Moskovljevi se pita: Blaeni koji u to veruju. Pa
kad su stvarane i tamo gde nemaju uslova (a malo gde imaju) zato ih silom
zadrava, zato preti onim zadrugarima koji, na osnovu zakona, hoe da izau,
zato se kanjavaju advokati koji im piu molbe?25
Za Titove govore u Kraljevu 7. oktobra i na Drugom kongresu sindikata 8.
oktobra 1951. Moskovljevi istie da oba odiu srdbom i da se u njima Tito
21
22
23
24
25

Isto.
Isto.
Isto, 30. septembar 1951.
Isto.
Isto.

141

Momilo Isi

ali na reakcionarne krugove zapada, ali i da preti reakciji koja u zemlji, po


njemu, die glavu. U govoru u Kraljevu, Moskovljevi podvlai Titovu pretnju
onima koji hoe da napuste zadruge, kao i njegov izriit stav da zadruge
moraju ostati.
Titov govor na Drugom kongresu sindikata, u kome se o prilivu radnika sa sela
kae da su oni sa sitnosopstvenikim shvatanjem, sa svima onim negativnim
pojmovima o drutvu i zajednici koji su ostali kao naslee iz starih vekovnih
tradicija i da nisu toliko svjesni da daju zajednici prije svega, ve vie misle
na svoje line interese, Moskovljevi je ocenio kao neprijateljski prema
seljacima.26
Istiui da je Tito u ovom govoru priznao nedostatak dovoljno strunih kadrova,
i da ih nee biti moda ni za 10 godina, kao i pomanjkanje visokostrunih radnika,
fizikih radnika, pa i srednjih kadrova, to je za rezultat imalo slabu produkciju,
ali da, i pored toga, Tito misli da ostvaruje socijalizam, Moskovljevi se pita:
I kakav je to socijalizam u kome glavni stimulativni faktor treba da bude
konkurencija a ne socijalistika svest, i gde radni kolektivi treba da se brinu
da bi postigli viak vrednosti koji se nekad zvao profit, koji e velikim delom
ii na promenljivi deo plata, tj. u njihovu sopstvenu korist. U kapitalistikim
zemljama kapitaliste pljakaju potroae da bi stvorile svoj profit, a u naoj
jedinoj socijalistikoj zemlji radni kolektivi pljakaju potroae, samo se
pljaka ne zove vie profit ve promenljivi deo plata! Blago nama!27
Titovu konstataciju iz ovog govora: Razumije se, kapitalizam ne moe nikad
stvoriti to to mi stvaramo, jer kad bi on to mogao, ne bi bio kapitalizam, nakon
izjave kako je u raznim zemljama razliit standard, ve prema stepenu njihovog
industrijskog razvitka, datu da sluaoci ne bi izveli logian zakljuak da je u
industrijski najrazvijenimjim zemljama najvii standard ivota, Moskovljevi
ironino komentarie: I tako izlazi da kapitalizam u Americi nije mogao stvoriti
visok standard, kao to je stvoren u naoj socijalistikoj zemlji, koja ipak trai i
prima pomo te Amerike, da bi podigla svoj standard.28
U skladu sa svakodnevnim isticanjem da u SSSR-u i njegovim satelitima narod
teko ivi, Tito je u govoru posebno podvukao: Smatram da je jedina zemlja
koja se danas moe nazvati socijalistikom naa zemlja po metodu, po
djelima, po mentalitetu naih ljudi, po svemu ako hoete. Pri tome je rekao da
ne negira velike tekovine Oktobarske revolucije, koje tamo jo postoje, iako vie
ne sve. Ovo je, meutim, nateralo Moskovljevia da se zapita koje su to tekovine
revolucije opstale kad se tvrdi da su sovjetski rukovodioci napustili revoluciju

142

26
27
28

Isto, 9. oktobar 1951.


Isto.
Isto.

Tito vienja i tumaenja

i da tamo nita ne valja, da su trudbenici u opancima od like, odrpani, jadni kao


u nekoj kapitalistikoj zemlji u poetku prvobitne akumulacije.29
Kao posebno interesantno u ovom govoru Moskovljevi istie Titovo priznanje
da je jo 1935. godine video da mnoge stvari u SSSR ne valjaju, to je video i
1945, uz komentar da je Tito, ipak, kopirao sve sovjetsko, pa i sad se u mnogome
dri sovjetskih metoda!30
Titovu pretnju rekaciji, koja pod uticajem propagande reakcionarnih krugova
sa zapada, prieljkuje povratak na staro, na viepartijski sistem, istiui da
toga nikad vie nee biti, kao i njegovu izjavu u govoru u Kraljevu 7. oktobra
da on nikad ne bi pristao da bude na elu jedne vlade koja nije socijalistika,
Moskovljevi sagledava u svetlu odreenih uslova koje Zapad postavlja, zarad
ukazivanja materijalne pomoi, tako neophodne za ouvanje i samog sistema.
Poto Velebit ve nekoliko meseci vodi pregovore u Americi za dugoroni
zajam od 200 miliona dolara i zbog toga je doao u Beograd, gde se vode zavrni
razgovori s pretstavnicima banke, sasvim je mogue da se stavljaju razni uslovi,
pa i doputanje slobodnog politikog ivota. Zato je Tito na kraju rekao da moe
saraivati sa zapadnim dravama, ali ne moe na stvaranju novog sistema kod
nas, jer ga oni ne vole. Znai da je doao u stranu dilemu: da dobije zajam pod
uslovom pune demokratizacije, inae nema pomoi, a to znai potpun krah
reima i svih planova stvaranja socijalizma.31
Skoro godinu dana kasnije, 8. avgusta 1952. godine, Moskovljevi u svom
dnevniku zapisuje Titov potpun zaokret u privrednoj politici, saopten na
proslavi u Glini. Tito je tada ustvari priznao da je skoro sve dosadanje u privredi
pogreno uraeno! Za Privredni plan je rekao da e ubudue biti smiljen i
umeren, kako ne bi bio teak teret za narod, i da nee biti megalomanski ve e
se pruati prema guberu. Gradie se industrija za koju imamo svojih sirovina, a
ne kao dosad, bez svojih sirovina npr. vune i pamuka. Industrija treba u prvom
redu da zadovoljava domae potrebe, pa tek onda da radi za izvoz. Najzad e
se posvetiti velika panja saobraaju, koji je, po njegovim reima u derutnom
stanju. Pozdravljajui novi Titov stav reima: Hvala bogu kad se dozvao
pameti. Bolje ikad nego nikad, Moskovljevi se pita: A da li e se dati satisfakcija
ljudima koji su odmah rekli za petogodinji plan da je megalomanski, da ga naa
zemlja ne moe podneti, pa su leali u zatvoru, a moda i glave izgubili?32
Kako su u Narodnoj skuptini, prilikom usvajanja drutvenog i privrednog
plana, budeta i zavrnog rauna za 1951. godinu, krajem decembra 1952, svi
govornici hvalili Petogodinji plan i isticali da on nije grandomanski, ve da je
zamiljen tano prema naim potrebama, Moskovljevi cinino zakljuuje da
29
30
31
32

Isto.
Isto.
Isto.
Isto.

143

Momilo Isi

samo Tito i Staljin mogu priznavati pogreke i kritikovati, a svaki drugi ko to


uini tui je plaenik.33
Donoenje Uredbe o reorganizaciji seljakih radnih zadruga, koja je u stvari
znaila njihovu likvidaciju, jer se njom doputa i opisuje nain slobodnog
istupanja zadrugara, kojima se vraa uneta zemlja i inventar, Moskovljevi vidi
kao veliki neuspeh u izgradnji socijalizma, podseajui na raniju Titovu izjavu
da bez radnih zadruga nema socijalizma. Kako je za prvu godinu bio predvien
i izuzetno kratak rok i laka procedura za izlazak, zbog ega e zadrugari listom
nagrnuti da izau i dobiju natrag svoju imovinu, Moskovljevi mnogobrojne
propise o reorganizaciji i regulisanju imovinskih odnosa posmatra samo kao
kamuflau stvarne likvidacije radnih zadruga. S tim u vezi, on u svom dnevniku
29. marta 1953. belei: Tako se zavrio punim neuspehom eksperiment
s nasilnim nasaivanjem socijalizma na selu, koji je zemlju kotao stotine
milijardi i stvorio duboko nezadovoljstvo u narodnim masama. Gvozdena
logika ekonomskog razvitka, zdrav razum i svakako, pritisak onih koji nam
daju pomo, najzad su pobedili. Maral Tito se vraa trijumfalno u zemlju kao
pobedilac na spoljanjem frontu, ali kao pobeeni na unutranjem, seljakom
frontu. Ali kao to pobeda treba da donese zemlji koristi, takoe i ovaj poraz e
blagotvorno uticati na njen privredni razvitak.34
Neuspeh sa seljakim radnim zadrugama Tito je priznao 17. maja 1953. tokom
govora u Brodu. U stvarnoj polemici sa komunistima koji ne odobravaju likvi
diranje zadruga, smatrajui to korakom unazad tj. poputanjem kapitalizmu,
on je rekao: da su zadruge valjale ne bi propale. To Moskovljevi ovako
objanjava: On ustvari trezveno gleda na problem, nema nikakvih iluzija o mo
gunosti socijalizma na selu, ali mlai komunisti svakako i dalje gledaju u tom
pravcu, pa e se sad pokuati sa `socijalistikim gazdinstvima`.35
Titovu izjavu na velikom narodnom mitingu u Rumi 26. septembra 1953. godine,
da su mere koje je vlast preduzimala prema seljacima bile samo objektivna
nunost, Moskovljevi komentarie: La! Te mere su u svoje vreme isticane
kao neto najbolje u svetu, kao jedino socijalistike.36
Moskovljevi dalje istie da je Titov govor skoro sav posveen seljacima i
pun priznanja pogreaka, kajanja i obeanja, da je priznao da su problemi u
poljoprivredi prilino zapostavljeni, da je osudio obavezan otkup, naglaavajui
kako su ga on i njegovi saradnici iz dna due mrzeli i jedva ekali da doe
vrijeme za njegovo ukidanje(!!) Priznanje bankrotstva stvaranja socijalizma na
selu pomou radnih zadruga Moskovljevi vidi u Titovim reima: pokazalo se
da smo nekako loe poeli, htjelo se tu prebrzo da radi, htjelo se da odjedanput
33

144

34
35
36

Isto, 28. decembar 1952.


Isto, 29. mart 1953.
Isto, 17. maj 1953.
Isto, 27. septembar 1953.

Tito vienja i tumaenja

sve ue u zadruge. Ali se psihologija ljudi, koja se stvarala hiljadu godina, ne


moe primijeniti za godinu dvije. To je nemogua stvar: ljudi su iva bia, oni
imaju tradicije koje potiu iz prolosti i nemogue je to odjedamput uiniti. I
zatim: Mi smo vrlo brzo uvidjeli da emo, ako produimo tim putem stii isto
tako daleko kao to su stigli Rusi poslije 25 godina , tj. da neemo stii nikuda.37
Zabeleivi Titove porazne brojke o padu poljoprivredne proizvodnje, izvoz
19471951. pao je na 38% onog iz 1939. a uvoz penice 19501953. iznosio
1,5 miliona tona, kukuruza 324.000 tona, za ta je najveu krivicu ipak bacao na
suu i zaostalost proizvodnje, Moskovljevi podvlai i Titovo isticanje oskudice
fabrika za preradu poljoprivrednih proizvoda (pa poziva gradove i srezove da
ih podiu) i napominje da je upravo Tito ranije objanjavao kako je trebalo
podizati krupnu industriju!
Titovo novo obeanje: Mi moramo ve sada (tanije reno tek sada) poeti
ozbiljno da mislimo o naoj poljoprivredi, da joj damo proiritet u naem
dravnom budetu, da joj damo prioritet uopte, da je to prije podignemo iz
zaostalosti, Moskovljevi vidi kao okretanje drave individualnim gazdinstvima
i, s tim u vezi, naglaava: A poto po njemu ima jo samo 2500 radnih zadruga,
koje obuhvataju 5-6% gazdinstava, to znai da ogromnu veinu ine slobodni
seljaci, morao je obeati da e se voditi briga i o individualnim gazdinstvima,
da e im se davati krediti, traktori i druge sprave, a to je najglavnije zavee se
porez po katastarskom istom prinosu.38
Nastavljajui da prati Titov zaokret u privrednoj politici, pogotovo u odnosu
prema selu i poljoprivredi, Moskovljevi je u dnevniku, 28. aprila 1954. godine,
zapisao: U ponedeljak je poeo III kongres komunista Srbije, koji je sav u znaku
mera za pridobijanje. To je i glavna tema govora koji je Tito odrao danas. On
je priznao da se na selu vodila pogrena politika koja je pretrpela neuspeh,
tobo zato to su se poveli za SSSR. Da bi se podigla poljoprivreda i proizvodnja
on smatra da 'politika nae vlasti odozgo do dolje mora da bude podupiranje
individualnih seljaka, da oni shvate da e im to to je ostalo i ostati'; pa poziva
komuniste da se ne plae 'od takozvanog individualnog seljaka koji se pretvara
u bogataa' jer 'sa 10 h uz sve one zakonske odredbe koje postoje nema
opasnosti jaanju komunizma na selu. Poziva na pomaganje zadrugarstva svih
vrsta, nadajui se da e jednom i sami seljaci uvideti korisnost radnih zadruga,
ali da ne treba preskakati, prenagliti, ve ii postupno. Kako je to daleko od
onoga to je govorio pre dve godine, gde je tvrdio da bez radnih zadruga
nema socijalizma! Sad on govori ono isto to sam ja govorio u Skuptini pre
godinu dana, pa ipak su me njegovi doglavnici i podrepai nazvali izdajnikom,
neprijateljem i tuim agentom, a njemu pravili ovacije.39
37
38
39

Isto.
Isto.
Isto, 28. april 1954.

145

Momilo Isi

146

Analizirajui Titov govor 19. septembar 1954. na velikoj proslavi u tajerskoj


kod Celja, u kome je prvo veliao tekovine revolucije i uspehe, a odmah zatim
i priznao da ima tekoa i nedostataka, zbog decentralizacije kao: lokalizam,
odbori u preduzeima grabe sebi a radnici vide male koristi od dobiti, industrija
i trgovina se otimaju za veliku dobit, diui cene, ak smanjujui zbog toga
proizvodnju, porast cena je rezultat monopolistikog poloaja tih preduzea,
koja ne vode rauna o celini i td, Moskovljevi naglaava da Tito to ne vidi
kao rezultat krize sistema! ak i potrebu uvoza hrane on opravdava suom i
drugim elementarnim nepogodama i narodnim rasipnitvom, navodei da se
jede mnogo hleba, naroito na selu, emu potvrdu trai u statistici, po kojoj se
u Jugoslaviji pojede 200 kg godinje po stanovniku, a u Holandiji 99! Na ovakvu
Titovu izjavu, Moskovljevi u dnevniku odgovara: Po tome se vidi koliko se
udaljio od naroda, kome je hleb glavna hrana, dok u drugim zemljama jedu
druge dobre stvari. I sad seljak, koji esto jede samo suv hleb ili udrobljen u
kiselicu treba da manje jede.40
Zatezanje SAD-a da bude garant Jugoslaviji za zajam od 700 miliona dolara, od
ega bi se 400 miliona upotrebilo za isplatu dugova koji se neprestano gomilaju,
a ostatak za pomo u hrani i dr., Moskovljevi objanjava postavljanjem ne
kih krupnih uslova, poput promene jugoslovenske ekonomske politike. Ali
Amerikanci naroito banka, svakako stavljaju, neke krupne uslove ako ne
politike a ono ekonomske, tj. da se menja ekonomskla politika. Pretpo
stavljajui da je ito traeno i od Rusa, ali valjda i oni stavljaju uslove, Mo
skovljevi procenjuje da se Tito naao u kripcu, nalazei potvrdu za to u
njegovom govoru u Kopru 21. novembra 1954. godine, prvenstveno u reima
da mi ne moemo biti privesak niije politike, koje su se, svakako, odnosile
na SAD i na SSSR. U dugom govoru o obnovi odnosa s Rusima, Moskovljevi
nazire pritisak Zapada, i to ne samo da Jugoslavija stupi u Atlantski pakt. A da
Amerikanci zameraju i preteranoj industrijalizaciji vidi se iz njegovog priznanja
da je opao ivotni standard i da e se 'preduzeti najenerginije mere da graani
budu poteeni ivotnog standarda' koji treba da se postupno die 'pa ma u
izsvesnoj meri i na raun ne tako brze dalje izgradnje i industrijalizacije'. 'Mi
neemo nita izgubiti ako izgradimo manje fabrike nego to smo nameravali
ili planirali'. to ne uinimo mi, uinie to nove generacije 'jer se mi nismo
zakleli da uradimo sve'. 'Hou da kaem da nai ljudi ve danas treba da osete
olakaanje od tih napora. Ja se divim naim radnim ljudima naim graanima,
koji su toliko godina stojiki podneli sva ta liavanja i stvarno imaju pravo da
kau: dajte da radimo malo sporije, dajte da malo odahnemo'.41
Prilikom proslave Dana ustanka u Karlovcu 31. jula 1955. godine, Tito je, prema
Moskovljeviu, odrao veliki govor, ali pun jetkosti i pesimizma koji mu se
ogledaju i na licu, na fotografiji prilikom govora. Istiui da je u poetku govora
40
41

Isto, 19. septembar 1954.


Isto, 21. novembar 1954.

Tito vienja i tumaenja

Tito rekao je Jugoslavija toliko postigla da itav svet s divljenjem gleda nau
zemlju, Moskovljevi, ipak, iz celog daljeg izlaganja zakljuuje da nam se ne
moe zavideti i da je ovim svojim govorom Tito priznao neuspeh dosadanje
politike industrijalizacije; kao to je ranije priznao neuspeh agrarne politike.
S tim u vezi on u svom dnevniku belei da je Tito govorio o korenima tekoa,
izdvojivi: 1) veliko dugovanje: 400 miliona dolara na koji ide godinje 90 miliona
dolara kamate, dok od Nemake potraujemo 450 miliona, koje ona ne plaa; 2)
neuravnoteen platni bilans koji je nastupio zbog preterane industrijalizacije,
jer on veli: `Ve je prolo ono vreme kad nam se urilo (ko nas je terao!?) sad
nam se ve ne uri tako jako, pa neka i ovi mlai posle nas neto rade Ja bih hteo
da se taj teret malo smanji,.. mi treba da se sada protegnemo onoliko koliko
nam guber dozvoljava` Dalje veli da treba forsirati ona preduzea koji e to
pre dati produkte `da opipljivo vidimo rezultate dosadanjeg rada, da njihovi
produkti slue podizanju standarda ivota a s druge strane da uravnotee
platni bilans, jer danas imamo nemalo tvornica i drugih preduzea koja nisu
zaposlena punim kapacitetom. Mi smo bili prinueni da izvozimo i ono to je
nama potrebno, da bismo mogli da uvozimo neke sirovine, potrebne pojedinim
krupnim preduzeima. Na taj nain, takva krupna preduzea priinjavaju nam
tekoe, jer zavisimo od ljudi izvana`. Na kraju, da je ovaj program preduzea
zaposliti punom kapacitetom, otvoriti manja preduzea, za koja imamo sirovine
za koja nisu potrebne velike investicije; koja e nam davati produkte. `Jednom
reju, treba nekako bolje ekonomski gledati, imajui u vidu izvore koji postoje
u naoj zemlji`.42
Za ovo Titovo priznanje Moskovljevi kae da je dolo ne samo zbog rave ju
goslovenske politike ve i kao posledica skoro odrane ambasadorske konfe
rencije u Beogradu, pa i enevske konferencije. Ambasadori su svakako
kritikovali privrednu politiku i otkazali dalju pomo, protestujui to po
ugovoru nisu mogli kontrolisati upotrebu oruja koje su davali. Tito je ogoreno
govorio protiv toga, rekavi da mu oruje i ne treba vie, poto ne preti
opasnost od Rusa, koji su za mir. Pa i Balkanski savez, koji je trebao da uva
od ruskog napada, sad gubi vojnu vanost, ostajui samo kulturni i privredni
savez. Jedino je simpatino govorio o Rusima, tvrdei da su oni za mir i pohvalio
njihov gest: brisanje 90 miliona dolara duga, pozivajui satelistske zemlje da
izvre svoje stare obaveze prema Jugoslaviji. On pokuava da se koristi ruskom
popustljivou i da to vie izvue od njih, kad ne moe od Zapada i popravi
teku privrednu situaciju. Tako je uspeo da se danas potpie trgovinski ugovor
sa SSSR kojim e se obostrana trgovina znatno poveati.43
Da normalizaciju odnosa Jugoslavije i SSSR-a nije rado prihvatio SAD, svedoi i
poseta zamenika amerikog podsekretara inostranih poslova Marfija Jugoslaviji
ve poetkom oktobra 1955. godine. Istiui da je on imao krupne razgovore
42
43

Isto, 31. jul 1955.


Isto.

147

Momilo Isi

s Titom i ostalim o amerikoj pomoi, pri emu su otklonjene izvesne razlike


u gledanju na metod ostvarivanja programa pomoi i neka tehnika pitanja,
Moskovljevi belei Marfijevu izjavu da pruajui pomo, SAD ne nameu
svoju dominaciju. Ipak zakljuuje da je Marfi sigurno kritikovao jugoslovensku
privrednu politiku i traio da se menja, poto je 2. oktobra, uoi njegova odlaska,
objavljena odluka savetovanja Tita i drugih rukovodilaca o ekonomskoj situaciji
u zemlji, u cilju stabilizacije i podizanja ivotnog standarda: 1) putem smanjenja
i racionalnog vrenja investicija ulaui tamo gde se postie najbri efekat u
poveanju nacionalnog dohodka; 2) podizanjem poljoprivredne proizvodnje u
svima pravcima i to putem zemljoradnikih zadruga i poveanjem proizvodnje
individualnih poseda; 3) otklanjanjem negativnih pojava u trgovini, putem
uvoenja kontrole potroaa i otkupom preko zemljoradnikih zadruga a ne
nakupaca.44 Prepoznavi u ovim stavovima svoja zalaganja koja su prethodno
nailazila na javnu osudu upravo ove iste vlasti, Moskovljevi s nevericom
zakljuuje: Dakle, doli su na ono na to sam odavno uzalud upozoravao. Ali
koja vajda, kad e isti ljudi i to upropastiti! Tito je odmah posle savetovanja sino
otputovao na Brione, gde e ostati nekoliko nedelja radi leenja od reumatizma.
Da nije to neka politika bolest?45
Povodom desetogodinjice Republike, za koju je i sam glasao, Moskovljevi je
u dnevniku 29. novembra 1955. zapisao: Pre 10 godina Skuptina je izglasala
Republiku. Glasao sam i ja. Mada nisam oekivao neki raj u njoj, ipak sam se
nadao nekom boljitku i sa svoje strane inio sve to sam mogao da ga bude. A
ta su komunisti postigli za 10 godina najbolju sliku dao je sam Tito u nedelju
na sednici Izvrnog odbora Socijalistikog Saveza, dajui ekspoze o naem NEPu.46
Istiui da Tito nije birao rei u osudi negativnih pojava, Moskovljevi u tome
vidi potvrdu sopstvenih stavova, zbog kojih je pre dve-tri godine proglaen
za tueg agenta. Za sam, pak, Titov govor Moskovljevi kae da je dokaz
i spomenik komunistike nesposobnosti, kao i onaj skelet pretsednitva
vlade preko Save, koji svima strancima pokazuje graevinsku grandomaniju
i nesposobnost komunistikog reima. U njemu je, pie Moskovljevi, Tito
priznao: 1) u administrativnom pogledu pogreno shvatanje zakonodavnih
odredaba, svesno i nesvesno krenje zakona, pomanjkanje kontrole,
izigravanje zakona, kriminalni akti pojedinaca i grupa, nesocijalistiki elementi
uvukli su se na najosetljivija mesta u privredi i nekanjeno vrili kriminal;
2) industrija: ne priznaje da je promena kursa u privredi znai da je ranija
velika industrijalizacija bila pogrena, iako kae da su zbog toga zanemarene
poljoprivreda i preraivaka industrija; ali je priznao da je bazina industrija
bila neekonomina i nepravilna, jer je uinjen itav niz greaka i rasipnitvo,

148

44
45
46

Isto, 2. oktobar 1955.


Isto.
Isto, 29. novembar 1955.

Tito vienja i tumaenja

te su milijarde ile na luksuzne graevine i lokalne potrebe, mnoga preduzea


nabavljaju iz inostranstva maine koje se kod nas mogu nabaviti (dokaz da ne
valjaju). Iza toga se kriju razne malverzacije putem provizija, korumpiranja.
Domaa preduzea trude se da imaju monopolni poloaj te poveavaju cene
i tako ostvaruju veliku dobit a ne poveanjem produktivnosti; 3) u izvozu:
pogreka je forsirati industriju za koju se uvoze sirovine, jer njeni proizvodi
ne mogu izdrati konkurenciju na stranim tritima, zbog visokih trokova
proizvoda, a regres pri izvozu ide na tetu graana; te sirovine su skuplje do
25% iznad svetskih cena. Zato se ubudue treba orijentisati na unapreenje
poljoprivredne proizvodnje radi izvoza; 4) proizvodnost rada je niska, ak
i industrijskih preduzea s novim mainama, jer su trokovi proizvodnje
visoki, zbog nedovoljne efikasnosti organizacije, oskudice dovoljno strunih
kadrova, prenatrpanosti radnicima poluseljacima. Preduzea ostvaruju dobit
ne smanjenjem trokova proizvoda, ve podizanjem cena roba; 5) u planiranju
radilo se povrno, na brzinu. Sumnja da li se zna koliko ima preduzea koja
treba rekonstriusati. Potrebna je kontrola proirenja preduzea da ne bi opet
dolo do rasipanja na megalomanske i skupe zgrade i nova preduzea. Kljuni
objekti zakanjavaju u izgradnji jer se troilo na razne sporedne i luksuzne
graevine; 6) u poljoprivredi: zaostalost (1954. u nacionalnom dohodku
poljoprivreda samo 26% a industrija 42%) ne samo zbog zanemarenosti
poljoprivrede u korist industrije ve i zbog slabe organizacije visokih trokova,
niskog efekta rada, transparentnosti nenaune obrade. Prevarili su se u radnim
zadrugama. Priznaje: da nismo imali ni subjektivnih ni objektivnih uslova za
frontalni nastup u irenju socijalistike proizvodnje na selu. Mi nismo imali
nikakve tehnike, materijalne i psiholoke pripreme za tako irok razmjer
stvaranja radnih zadruga. Stvarali smo ih tamo gde treba i gdje ne treba. Osim
toga, dobar deo krivnje bio je na slabo organizovanoj funkciji i voenju zadruga.
U planu za 1956. g. vidi vrlo slabu perspektivu za poljoprivredu; 7) u spoljnoj
trgovini: veliki porast izvoznih preduzea (536) nelojalna konkurencija
meu njima, jeftino prodavanje u inostranstvu i poveanje cene u zemlji da
se naknadi gubitak, prevara, korupcija, malverzacija, mito, nedozvoljena lina
korist. Mnogo trgovinskih agenata (117) koji bez kontrole vre svoju funkciju
na tetu zajednice. Meovita drutva omoguavaju izigravanje deviznih propisa
ostavljajui devize u inostranstvu na ime pojedinaca. Aljkavost u ambalai i
pakovanju, te se roba kvari, prodaje u bescenje ili baca; 8) u unutranjoj trgovini
po svojoj organizaciji i strukturi i tehnikoj opremljenosti ona nije dorasla da sa
uspehom vri svoju funkciju; u njoj ima mnogo manje socijalistikih elemenata
nego onih koji su svojstevni trgovini kapitalistikih zemalja. pekulacija i
nabijanje cena su uglavnom u socijalistikom sektoru. `Ja mislim da nam nita
toliko politiki ne nanosi tete kao razne negativne pojave i pekulacije na
tritu kao isto bezrazlono nabijanje cena i drugo`. Najzad je priznao `da

149

Momilo Isi

su ba esto i sami lanovi Socijalistikog Saveza i saveza komunista nosioci


lakomistikih tendencija i drugih negativnih pojava`.47
Tvrdei da je novi kurs u jugoslovenskoj privrednoj politici, inaugurisan
poetkom oktobra, svakako pod pritiskom amerike pomoi i zamenika
amerikog podsekretara inostranih poslova Marfija, Moskovljevi pie da se
ovim Titovim govorom htelo, meutim, pokazati da je on samostalno doao
do zakljuaka nepovoljnih po nau dosadanju privrednu politiku i o potrebi
NEP-a, ali on je usledio na Kardeljevom putu u London, gde mu je, svakako
oitana vakela.48

150

47
48

Isto.
Isto.

Summary

Tito vienja i tumaenja

10 Years of Communist Paradise


Milo Moskovljevi on Tito's Views on Economic Policy
Diary Notes 19491955
Key words: Milo Moskovljevi, Josip Broz Tito, Yugoslavia, economic policy,
peasant cooperatives, the First Five Years Plan, peasantry, industry
Watching Tito's public statements concerning the state's economic policy
between 1949 and 1955, Milo Moskovljevi dwelled in his Diary primarily on
Tito's explanation of the clash with the USSR, on the policy of approaching the West,
on the question of peasant cooperatives and on the process of industrialization.
By analysing Titos speeches in his diaries Moskovljevi convincingly depicted
the goal and the contents of the state's economic policy, as well as its changes
first hinted at by Tito as the main actor, who was also the first and often also
the only one who admitted errors in directing it. This spurred Moskovljevi to
conclud, having in mind his personal experience while he was part of the ruling
apparatus, that only Tito and Stalin could admit mistakes and criticize, and
anyone else who would do it, was a foreign mercenary.
As the proof that the state's 10-year's economic policy was unsuccesful,
Moskovljevi took Tito's speech about the New Economic Policy held at the
session of the Executive Committe of the Socialist Union on Sunday, November
28, 1955. In it he was extremely critical of the direction of the economic policy
until then and of its results. However, Moskovljevi was also critical here,
claiming this Tito's speech was a proof of and a monument to communist
incapability as well as that Tito hadn't reached the negative conclusions about
the economic policy and the need of a New Economic Policy by himself, but that
they were rather a consequence of Kardelj's trip to London.

151

Latinka Perovi
UDK 323.1(497.1)19
316.75(497.1)19

Dobrica osi o Josipu Brozu Titu


Skica za istraivanje politikog i intelektualnog odnosa
Apstrakt: U prilogu je analiziran intelektualni i politiki odnos Dobrice
osia prema Josipu Brozu Titu kroz nekoliko decenija obeleenih osievim
iskustvom u partizanskom pokretu, posleratnim ueem u javnom ivotu,
linim poznanstvom sa Josipom Brozom Titom, razoaranjem i kritikom Tita.
Kao izvor korien je, pre svega, obiman osiev opus. Uoena je periodizacija
razvoja odnosa Dobrice osia prema Titu i istraena motivacija za promene
koje su u tom odnosu nastajale.
Kljune rei: Dobrica osi, Josip Broz Tito, nacionalno pitanje u Jugoslaviji,
intelektualna istorija

Znati neto, znai poznavati sve odnose te stvari prema drugim


stvarima; razumeti neto, znai razumeti ga istorijski, kako je ono
poteklo iz drugih ranijih stvari, t. j. znati ga kao rezultat prolosti.
Istorijsko razumevanje je, uopte, najvii stupanj razumevanja.1

Politiki i intelektualni odnos Dobrice osia ilegalca, partizana, uesnika u


uspostavljanju revolucionarne vlasti, pisca, nacionalnog ideologa, predsednika
Savezne Republike Jugoslavije prema Josipu Brozu Titu komunistikom voi,
vrhovnom komandantu narodnooslobodilake vojske u antifaistikom ratu,
protivniku Josifa Visarionivia Staljina, dravniku, doivotnom predsedniku
Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije zahtevan je istraivaki
zadatak. Uspostavljan kroz vreme dugo pola veka, taj je odnos proao kroz
razliite faze ije se granice mogu precizno ustanoviti. U isto vreme, paljivo
istraivanje otkriva nit koja te faze povezuje u politiki i idejno sloenu celinu.

152

Inicirajui istraivanje pomenutog odnosa, ovaj rad se koncentrie na tri


pitanja: 1. ta opravdava potrebu istoriografskih istraivanja odnosa Dobrice
1

Boidar Kneevi, Misli, S predgovorom D-ra Ksenije Atanasijevi, SKZ, kolo XXXIV, br. 208,
Beograd, 1931, str. 53.

Tito vienja i tumaenja

osia prema Josipu Brozu Titu, 2. na kojim se izvorima mogu temeljiti pomenuta
istraivanja, 3. kakve upute istraivau daju prvi uvidi u izvore?
1.
Meu savremenicima Josipa Broza Tita, Dobricu osia izdvajaju tri inioca:
njegov dug, izuzetno aktivan i paradigmatian ivot, recepcija njegovog
delovanja i samopercepcija vlastite uloge. Preko ovih inilaca prelama se
istorija Srbije druge polovine XX veka: u borbi za obnovu Jugoslavije, u okviru
nje, u sukobu sa njom i posle njenog sloma, kao i istorija ideje komunizma u
Srbiji, koja se vremenski ne poklapa sa vlau Komunistike partije, odnosno
Saveza komunsita Jugoslavije: ona je znatno dua.
Mesto roenja i poreklo (29. decembar 1921, Velika Drenova, nadomak
Trstenika) nisu samo prvi podaci u biografiji Dobrice osia ve ishodita
njegovog angamana i u politici i u knjievnosti: Moji roditelji i preci su seljaci
i naravno vojnici svih ratova oko Morava.2 To je odredilo Dobricu osia.
kolovao se u Nioj vinogradarsko-voarskoj koli u Aleksandrovcu i Srednjoj
poljoprivrednoj koli u Bukovu, kod Negotina.3 Njegovu prvu lektiru inili
su spisi narodnih tribuna Vase Pelagia, Adama Bogosavljevia... Siromano
selo, prezaduen seljak, korumpirana vlast, tegoban ivot, posebno seljanke
te muenice... kakva je bila moja mati Milka4 to je ambijent u kome mladi
Dobrica osi formulie svoj drutveni ideal. Za ostvarenje tog ideala potrebna
mu je vera: on je trai, nalazi i zauvek ugrauje u svoja razmiljanja. U poznom
detinjstvu vezuje se za pokret episkopa Nikolaja Velimirovia.5 osievi biografi
su ovaj podatak pominjali usput. Nisu na taj podatak obratili panju ni srpski
istoriozofi. A on je vaan i za jedne i za druge. I ne samo zato to se pisac,
2
3
4
5

Dobrica osi, Razgovori, priredio Radovan Popovi, Dela Dobrice osia, kolo IV, knjiga 24,
Beograd, januar 2005, str. 10.
ivotopis (19212001), isto, str. 329362. U ovom radu koriten kao osnova za rekonstrukciju
ivota Dobrice osia.
Dobrica osi, Razgovori, str. 226.
Bogomoljaki pokret se javio u Srbiji pre Prvog svetskog rata ali sve do dvadesetih godina
nije imao organzaciju, zvanian naziv niti jasnu orijentaciju. Ozvanien je blagoslovom SPC-a
1920. godine a naredne godine su usvojena pravila pokreta i odran prvi sabor. Bogomoljaki
pokret je bio autohton pokret kod Srba mada se slini pokreti mogu nai i kod Rusa. Prema
miljenju savremenika ovaj pokret se javio kao reakcija na loe stanje u SPC-u, ali u bogoslovskom smislu mogu se nai i izvesni uticaji slovenofilskih ideja. Najvie pripadnika pokreta
bilo je meu seljatvom. Osnovne crte pokreta bile su striktno potovanje crkvenih dogmi,
siromatvo, potpuna posveenost veri, zajedniki obredi, izdvajanje sredstava za izdravanje
organizacie i sl. Videti: Holm Zundhausen, Istorija Srbije od 19. do 21. veka, Beograd, 2008, str.
318321; Radmila Radi, Narodna verovanja i spiritizam u Srbiji XX veka, Beograd, 2009, str.
196228.

153

Latinka Perovi

kako bi na prvi pogled moglo izgledati, svojim gledanjima na srpsko pitanje,


na Jugoslaviju i Evropu, krajem XX veka pribliio teologu. Taj podatak govori
o raskru na kome se mladi Dobrica osi, u potrazi za drutvenim idealom,
nalazio. Ali bi tek uporedna prouavanja pokazala koliko se od uenja episkopa
Nikolaja Velimirovia bio i udaljio.6 Bez tog podatka nije mogue razumeti ni
komunizam koji je, stupanjem u Savez komunistike omladine Jugoslavije 1939.
godine, Dobrica osi prihvatio kao novu veru. Dete fascinirano kukuruzom
i lozom, orahom i brestom osi prvo bee siromani seljak koji je propustio
susret sa hrianskom verom. Traio sam odgovore. Svevinji je odbio da mi ih
da. Bio sam zreo za komunizam'.7
Susret sa komunizmom, ne kao sa uenjem o kapitalizmu, klasama i socijalnoj
revoluciji, ve kao sa eshatologijom koja je obeavala ostvarenje pravde bio je
za osamnaestogodinjeg Dobricu osia, poreklom i kolovanjem ukotvljenog u
selo, od odluujue vanosti:
Ako je bilo ta znaajno u mom ivotu pre rata, to je svakako to sam
1939. godine postao skojevac. Sve ostalo to se kasnije desilo proizilo
je iz toga. Ja sam, zaista, ovek koga je najbukvalnije rodio komunistiki
pokret. itava moja intelektualna osnova, prve predstave o svetu,
prostor za afirmaciju linosti, celo moje duhovno bie, pa i njegova
emotivna struktura, uslovljeni su komunistikim opredeljenjem,
Skojem, Partijom, ratom, Revolucijom. Moja jedina ivotna i literarna
ansa bila je ona Revolucija! Kad bih ponovo dobio ivot i mogao
da biram, izabrao bih ba ovaj, nita novo ne bih eleo da doivim,
nikakve nove radosti, nikakve nove bolove da osetim.8

Poznavaoci knjievnog dela Dobrice osia takoe govore o odluujuem


znaaju njegovog otkrivanja komunizma kao nove religije u kojoj je u zanosu
naslutio vie pozvanje i vii smisao linog ivota.9 Pre no u svoju novu veru
kau oni Dobrica osi je posumnjao u postrevolucionarnu stvarnost. Ideali
su isti ali su izdani. To nije samo prva reakcija Dobrice osia na komunistiku
vlast za koju se borio i u ijem je uspostavljanju uestvovao ve konstanta koja
e se kasnije manifestovati kao kritika drutvenog poretka posle Revolucije
sa pozicija ideala. Komunistiki ideali su, verovao je, kae istoriar romana
Dobrice osia, Milan Radulovi, jedina ovekova nada i uteha, nova i jedina
prava vera, a ti ideali se ne ostvaruju onako kako je zamiljeno. I uznemiren
6

154

8
9

Videti: za ovo prouavanje zanimljiv rad poljske naunice Dorote Gil, Istorija naroda kao
misterija greha, kazne i iskupljenja. Mesto Njegoevih toposa u srpskoj istoriozofiji XX veka,
Njegoevi dani, zbornik radova, Niki, 2009, str. 8593.
Rafael Soren, Balkan pod znakom pitanja, cit. prema: Milan Radulovi, Roman Dobrice osia,
Beograd, Foa, 2007, str. 333.
Dobrica osi, Razgovori, str. 32.
Milan Radulovi, Roman Dobrice osia.

Tito vienja i tumaenja

i melanholian, i deprimiran i intelektualno radoznao i bodar, osi je tragao


za odgovorom na pitanje zato je to tako.10 Kakve je odgovore davao, kakav
su uticaj oni imali, i da li je njemu bilo stalo do uticaja? Pre no to se upusti u
razmatranje ovih pitanja, istraiva, ako ne eli da uproava, mora kao svoje
vano polazite da uzme odnos Dobrice osia prema komunizmu kao novoj
religiji. A zatim da prati ta u ivotu Dobrice osia, u njegovom delovanju i
delu, proizlazi upravo iz tog odnosa.
Najpre, njegovo mesto 1941. godine: ilegalac, partizan, komesar Rasinskog
odreda, urednik lista Mladi borac, u kome je, pod pseudonimom Geda, obja
vljivao svoje knjievne prvence i dobio prvu od mnogih nagrada kojima e biti
ovenan.11
Zatim, uee u uspostavljanju revolucionarne vlasti. U prvom sazivu Narodne
skuptine Srbije (1945), Dobrica osi je bio narodni poslanik, a kasnije je biran
i za narodnog poslanika u Narodnoj skuptini Federativne Narodne Republike
Jugoslavije. U to vreme, kao narodni poslanik i partijski radnik, mnogo je putovao
po Srbiji. A u Srbiji, na selu siromatvo, nepoverenje, otpor novoj kao i svakoj
vlasti, u svemu nekakva okrutnost...12 Selo nee socijalizam, seljaci nee da
se menjaju.13 Oni misle da su, jo jednom, prevareni: zar im sm Dobrica osi,
nekadanji propagator komunizma, a sadanji narodni poslanik, nije obeavao
da pod komunistima nee plaati porez?14 U gradu, pak, to jest u Beogradu
luksuz: paketi iz SAD-a, kladionice, konjske trke... Ponovo, stari buruji, i
gospoda s gospoama iz 'Maestika'.15 Ali i krae, malverzacije, korupcije,
protekcije, rasipanja i luksuziranje rukovodilaca i funkcionera.16 Sa koje god
strane da je posmatra, Dobrici osiu Stvarnost sve manje lii na idea.17 Oajan
i besan zbog raskoraka izmeu ideala i stvarnosti, boleiv prema seljacima tim
jadnicima pod gunjevima i ubarama, i u isto vreme nemilosrdan:
10
11

12

13
14
15
16
17
18

Ipak, da bi ljudi na srpskoj zemlji bili sreni, mora se unititi seljatvo. To


jeste surovo i krvavo. Ali svaki progres mora i krvlju da se hrani i plati.18

Isto, str. 61.


Videti: Dobrica osi, jedan od prvih urednika, Seanje na ratnike dane Mladog borca,
Mladi borac, Beograd, 15. februar 1954; Ana osi-Vuki, Mladi borac (19441951), Knjievna
istorija, Beograd, 2003, XXXV, 120121.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 34.
Izdanja svih est knjiga Pievih zapisa, koja su koriena u ovom radu, navedena su u odeljku
2. u fusnoti 114. Sve knjige je za tampu priredila erka Dobrice osia, Ana osi-Vuki,
knjievni istoriar. Ako je koriteno neko drugo izdanje, to je u radu navedeno.
Isto, str. 34, 155.
Isto, str. 99100.
Isto, str. 20.
Isto, str. 106.
Isto, str. 23.
Isto, str. 3334.

155

Latinka Perovi

Dobrica osi se, na stranicama svoga dnevnika, pita: zato se revolucijom


tako malo promenilo, nije li ona izdana, i to najpre od onih koji su je izvrili?
Sukob sa Staljinom 1948. godine, kada Dobrica osi prelazi na rad u Centralni
komitet Komunistike partije Srbije, kao lan Agitpropa zaduen za kulturu i
umetnost odlae odgovore na ova pitanja. Nema sumnje u ciljeve komunistike
ideologije: Staljin je odstupio od Lenjina i izdao ideale komunizma i ne samo
rusku revoluciju, ve Revoluciju, babicu Pravde i Jednakosti, koja ukida razliku
izmeu drave i drutva, oveka i naroda, grada i sela.19
Profesionalnim partijskim radom Dobrica osi je prestao da se bavi 1951.
godine. Tada je izaao njegov prvi roman Daleko je sunce. Uznemiren razlikama
izmeu revolucionarnih ideala i postrevolucionarne stvarnosti, Dobrica osi
se ne povlai u knjievnost ve u njoj otkriva novo poprite na kome, fasciniran
moi koju je u sebi otkrio da izmilja ljude i dogaaje, moe da zadovolji
svoj revolucionarni poriv: da popravlja svet, da usmerava tokove istorije i
da promeni ljudsku sudbinu, sopstvenu i sudbinu svoga naroda.20 To je drugo
vano polazite za istraivaa.
Godine posle prvog romana, koji je doiveo ogroman uspeh, autoru iroko
otvorio vrata u knjievnost i doneo mu veliku popularnost izvan knjievnih
krugova, istovremeno su i godine nepojamnog angaovanja Dobrice osia,
koje dobro izraava naslov njegove knjige Akcija.21 Angaovanje pisca osi
ne smatra dunou, nego sreom, ansom, slobodom. Re je o sledbenitvu
idealima koje pisac ne mora da iscrpe i ogranii samo na knjievna dela kao
takva u radnoj sobi, za stolom.22 I, zaista, Dobrica osi nije ostao za radnim
stolom ve se naao na radnom zadatku. Vana spona izmeu politike i
intelektualne elite u Srbiji, on je meu pokretaima nedeljnika NIN, asopisa
Delo, revije Bagdala u Kruevcu... Jedan je od idejnih osnivaa Muzeja moderne
umetnosti, Ateljea 212, Slobodita u Kruevcu... Posetio je Goli otok,23 naao se
u Budimpeti 1956, u vreme ustanka protiv Sojvetskog Saveza.24 Uestvovao je
19
20
21
22
23

24

156

Isto, str. 103.


Milan Radulovi, Roman Dobrice osia, str. 298.
Dobrica osi, Akcija. Zapisi. Pogledi. Odgovori, priredio ivorad Stojkovi, Beograd, 1964.
Isto, str. 87, 358.
Rodila mi se ideja tada, 30. oktobra 1952, da napiem roman o kominformovcima... Odmah,
sutradan, razgovarao sam sa Krcunom (Slobodan Penezi L. P.) i molio ga da mi pomogne
da upoznam istaknute informbirovce. Obeao mi je materijal o njima, mogunost da vidim
Mermer (Goli otok L. P.) i razgovaram s najznaajnijim staljinistima. Isto, str. 26.
Dobrica osi je u Budimpeti boravio od 23. do 31. oktobra 1956. godine. Odmah po povratku u zemlju, na sugestiju vodeih politikih ljudi Jugoslavije, objavio je dnevnik Sedam dana u
Budimpeti. Meutim, najzanimljivije pojedinosti o osievom boravku u Budimpeti postale
su poznate tek 2000. godine, kada je objavljena njegova knjiga Pievi zapisi (19511968). U
takve pojedinosti spadaju: dolazak sovjetskog oficira na tenku u hotel u kome je osi bio
smeten s namerom da ga prebaci u tab sovjetske divizije, to je osi odbio; specijalni avion
koji je u Budimpetu, po osia, poslao Aleksandar Rankovi kao potpredsednik jugosloven-

Tito vienja i tumaenja

u pisanju Programa SKJ.25 Putovao je, raznim povodima, po Srbiji i Jugoslaviji.


Kao lan knjievnih i parlamentarnih delegacija putovao je, posle obnove
odnosa (1952), po zemljama Istone Evrope. Davao je intervjue brojnim
domaim i stranim glasilima... U isto vreme, u pomenutoj deceniji je napisao
dva romana. Krajem 1954. godine, izaao je roman Koreni, koji je za osia, ve
tada, predstavljao osnovu na koju je nameravao da nazida jednu romansijersku
graevinu.26 Kao ostvareni naum, ta graevina je bez presedana u srpskoj
knjievnosti: devet romana u petnaest knjiga. Fascinantno je zapravo to to ona
predstavlja ostvarenje rano zamiljenog plana. osi je ve tada sebe smatrao
piscem koji sebi dosta precizno i racionalno postavlja zadatak.27 A uoi pojave
Korena, on kae:
Znate ve, okrenuo sam se prolosti. Svakako da bih kroz nju bolje
video nas, savremenike. Ima za to i idejnih i estetskih razloga... Otiao
sam u XIX vek da naem koren naim strastima, klonuima i nemirima.
eprkam po tim starim grobljima, koja su, ipak, jo uvek mlada (znate,
tako kae jedan moj junak) i takorei jo nezatravljena. I to bolje
vidim te nae uvek uznemirene starce, ubedljivija mi je istina: ovde
se uvek od ivota isuvie trailo. Naa je prolost velika drama i ja
sam jedan od onih koji su pokuali da jedan njen tamni deli iznesu
na videlo... Ne pretendujem na pronalazak, ne zato to ga ne elim. Ali
ambicija mi je da imam sluh. Treba na naa domaa ognjita priei
jo vatri onih koji su danas najdalje stigli.28

Nije li to pokuaj razapinjanja luka izmeu stvarnih i izmiljenih vrednosti


patrijarhalnog drutva i ideala komunizma kao nove religije, nova manifestacija
ideja starijih od Dobrice osia o zaostalosti kao prednosti i o srpskoj civilizaciji?
U poslednjoj godini decenije o kojoj je re, 1960, izaao je roman Deobe. Ali,
Koreni su ono tree polazite za istraivaa viestrane pojave Dobrice osia:
eda srbijanskog sela, pripadnika moravskog oveanstva, komuniste,
pisca, istoriozofa, oca nacije. Od ovog romana mora poi svako istraivanje
kontroverze koja je stvorena oko Dobrice osia. Da li je on demijurg istorijske
krize srpskog naroda ili se ta kriza u njegovom delu samo ogleda, zarobljavajui
25

26

27
28

ske vlade; panja koju je na Dobricu osia obratio Jurij Andropov, tadanji sovjetski ambasador u Maarskoj, potonji ef KGB-a i generalni sekretar CK KPSSTR-a. Isto, str. 114118.
Ja sam tu (u Komisiji za izradu Programa SKJ L. P.) bio jedini obian lan Partije, i to sumnjiv
kao ilasovac i istaknut modernist u savremenoj srpskoj knjievnosti... Ne seam se da sam
bilo kada tako i toliko radio... Moji tekstovi u Programu su: uvod, glava o prosveti, nauci i kulturi i kraj, zavrno poglavlje Programa... Isto, str. 117, 140.
U razgovoru sa knjievnikom Miodragom Bulatoviem, 1954. godine, pre izlaska romana,
osi kae: elja mi je da na Korene dozidam jednu veu romansijersku graevinu. Dobrica
osi, Razgovori, str. 8.
Dobrica osi, Akcija, str. 67.
Dobrica osi, Razgovori, str. 78.

157

Latinka Perovi

i njega samog? U kom odnosu stoje kriza i njeno tumaenje: da li tumaenje


pomae razreenju krize ili ono smo produbljuje krizu? Da li je u krizi narod ili
jedno tumaenje njegove istorije?
Dobrica osi je imao punu svest o onome to je, gotovo do nedeljivosti, inio i u
knjievnosti i izvan nje: sebi i svojoj revolucionarnoj generaciji on je kazivao da
nita ne poinje od njih ve da sve ima koren koji su oni nepravedno zanemarili,
a treba ga izvui na povrinu kao orijentir u borbi za trajanje. Jedan od korena,
i to moda ba onaj kako je reeno truli korijen srpske kulture29 tek to
je nailazilo na odjek koji objanjava ne samo popularnost Dobrice osia u
vanknjievnoj javnosti nego i njegov autoritet u politikoj i intelektualnoj eliti
u Srbiji i uvaavanje u drugim sredinama bive Jugoslavije. U istoriji ideja, kako
kae Riard Pajps, nije najvaniji smisao neijih misli ve to kako ih publika
prima.30 Posmatrano, pak, sa odstojanja od est decenija, ono to je Dobrica
osi govorio o Korenima i povodom Korena ne samo da deluje programatski,
nego je i bilo program:
U svojoj viziji uspostavljam samo neke kontinuitete izmeu moje
generacije i generacije naih oeva i dedova... Mladost je, pre svega,
nepravedna. Ne misli o groblju. Ne voli da pamti. Mladost je sebina.
Smilja sutra. Ja sam se zamislio ko su i kakvi su ti koji su nas rodili.
ija je sve to i kakva je to krv u naim ilama? I zato smo se mi tako
naglo i snano odrekli ideala i vizija svojih oeva i dedova, pa sasvim
drukije zamiljamo sreu i drukije se borimo za nju? Siao sam u XIX
vek i na njegovom dnu, koji sam povukao ka vrhu, pronaao sam neke
svoje i korene svoje generacije (kurziv L. P.). Iako nisam hteo da sudim
njima to ute u busenju trava, ini mi se, nepravdu je donelo nae
vreme. itav vek sam mlai od njihovih kostiju i njih, sada zemlje, pa
ipak, naao sam mnogo nesree i jo vie snage tamo dole. Strast je to.
Poeo sam da razmiljam o toj divnoj i uasnoj strasti za trajanjem.
Trajanjem protiv svega (kurziv L. P.). Uinilo mi se da je kod oveka
najuzbudljivije to to hoe neim da se produi posle smrti, to hoe
i moe sebe da nadivi. Na tom saznanju napisao sam roman Koreni.31

Iz saznanja koje se kristalie u Korenima, dakle ve ranih pedesetih godina


prologa veka, i izvire ona nit koja romansijersku graevinu Dobrice osia
koju valja itati kao jedan roman, i njegov aktivizam koji je i po opsegu i
po karakteru bez uporeenja, povezuje u teko deljivu celinu. Ona se temelji
na patrijarhalnoj kulturi a sazdana je amalgamisanjem imaginarne prolosti
i aktivnog odnosa prema savremenosti sa stanovita te i takve prolosti. U
29

158

30
31

Videti: Stanko Cerovi, Monitor, Podgorica, 22. juni 1992.


Videti: Latinka Perovi, Rodonaelnik ruskog socijalizma u: Aleksandar Hercen, Ruski narod
i socijalizam, Podgorica, 1999, str. 32.
Dobrica osi, Razgovori, str. 33.

Tito vienja i tumaenja

biu i dui Dobrice osia, kae Milan Radulovi, deluju duhovne energije
patrijarhalne kulture, mitotvorno vizionarstvo, hrianska duhovnost i jedan
specifian pragmatizam koji kolektivno empirijsko i istorijsko iskustvo apso
lutizuje i kanonizuje, uzdiui ga.32 Razliito nazivana: nova utopija, ideologija,
istoriozofija ta celina je, u svakom sluaju, svoga tvorca uinila nezaobilaznim
u istoriji Srbije druge polovine, posebno kraja, XX veka. Otuda i nauna
relevantnost odnosa Dobrice osia prema Josipu Brozu Titu: niti je Dobrica
osi tek jedan od savremenika Josipa Broza Tita, niti je to lini odnos.
Izmeu romana Koreni i Deobe, izmeu romana Deobe i Bajka,33 Dobrica osi je
jednako snano aktivan i prisutan u javnom ivotu. Brojna visokotirana izdanja
njegovih dela;34 njihova ekranizacija, dramatizacija i uvrivanje u obaveznu
kolsku lektiru; knjievne nagrade.35 U isto vreme, lanstvo u Centralnom
komitetu Saveza komunista Srbije i, kasnije, funkcija predsednika Savezne
Republike Jugoslavije. Sa tom dvojnom ulogom u jednom mentalno agrarnom
i stvarno autoritarnom drutvu, uz veliku linu samosvest o toj ulozi, Dobrica
osi postaje neka vrsta institucije, svojevrsni kolektivni projekt, oko koga se
stvara mrea drutvenih, politikih i intelektualnih veza. Sa te pozicije, on se
decenijama prirodno javlja kao jedan od kljunih aktera u politici i kulturi.
Za Jugoslaviju je poetak ezdesetih godina prologa veka bio pun izazova. I
drava i drutvo, prvi put posle 1948. godine, nali su se na vanoj prekretnici,
i to bez otvorene spoljne opasnosti koja je uvek kao posledicu imala unutranju
homogenizaciju i jaanje autoritarnosti. Bila je zavrena industrijalizacija i
Jugoslavija je od zaostale agrarne postala srednjerazvijena drava sa velikim
unutranjim razlikama u razvijenosti, koje su se poklapale sa nacionalnim
razlikama. Oslabio je vojni i ekonomski pritisak Sovjetskog Saveza i zemalja
Varavskog pakta: uz stalne ideoloke napetosti, meudravni odnosi su
32
33

34

35

Milan Radulovi, Roman Dobrice osia, str. 69.


Roman Bajka pojavio se kao novi roman u Sabranim delima Dobrice osia u osam knjiga,
koje su 1966. godine objavili zdrueni izdavai: beogradska Prosveta i sarajevska Svjetlost.
Iako je smatrana prelomnom u osievom duhovnom razvoju, jeretikom, jer se u njoj oslobodio komunizma kao kvazireligije, ali ne i vere u ideale koje je ta nadrireligija propovedala,
Bajka nije kod italaca pobudila interesovanja kao ostali osievi romani. Videti: Isto, str. 69.
Prema podacima iz 2005. godine, roman Daleko je sunce tampan je u milion i po primeraka,
Koreni u oko 300.000 primeraka, Deobe u vie od 50.000, Vreme smrti u 180.000, Grenik u oko
115.000, a Otpadnik u vie od 80.000... ivotopis (19212001), str. 353354.
Po broju izdanja i tirau roman Daleko je sunce moe se uporeivati samo sa Hajduk Stankom
Janka Veselinovia i Knjigom o Milutinu Danka Popovia.
Dobrica osi je dva puta dobio NIN-ovu nagradu (1955, 1962), a od polovine osamdesetih
godina je, gotovo svake godine, dobijao neku nagradu, ponekad u istoj godini i tri nagrade:
Udruenja knjievnika Srbije za izuzetan znaaj za knjievno stvaralatvo, Zadubine Jakova
Ignjatovia iz Budimpete, zatim Njegoeva nagrada, specijalna Vukova nagrada, pa nagrade:
Skender Kulenovi, Zlatni krst kneza Lazara, Mea Selimovi, Svetozar orovi, Koievo pero,
Petar Koi, Laza Kosti, Zlatni prsten Stefana Lazarevia... ivotopis (19212001), str. 334,
337, 348, 350, 352, 354, 359, 360, 361.

159

Latinka Perovi

normalizovani. To je trajalo sve do 1968. godine, do vojne intervencije trupa


Varavskog pakta u ehoslovakoj protiv unutranjih reformi u toj zemlji a za
socijalizam sa ljudskim licem. U blokovski podeljenom svetu, inaugurisana
je politika nesvrstavanja. Spoljne granice zemlje bile su meke, a meunarodni
kredibilitet Jugoslavije zavidan. U tom ambijentu socijalnom, politikom
i kulturnom, otvaralo se pitanje dalje orijentacije u unutranjem razvoju.
Jugoslaviji su bile potrebne reforme. Vladajua elita bila je koncentrisana na tri
pitanja: ekonomski sistem, Partija i federacija.
U stvari, poetkom ezdesetih godina su se samo izotrila pitanja koja su
postavljena ve 1948. godine i ostala latentno prisutna sve vreme posle toga.
Razlike u razumevanju sukoba sa Kominformom kao odbrane nezavisnosti
zemlje i autentinog socijalizma i kao poetak postepenog udaljavanja od so
vjetskog modela socijalizma vremenom su se kristalisale u razliite orijentacije
unutar Partije, koje se nisu bez ostatka poklapale sa nacionalnim razlikama. Gde
u tim podelama stoji Dobrica osi etvrto je vano polaznite za istraivaa
njegovog odnosa prema Josipu Brozu Titu.
U prolee 1951. godine, Dobrica osi u svojim dnevnikim belekama pie:
Svim biem sam protiv Kominforma. Kominform, to je atak na slobo
du oveka i naroda; Kominform, to je deformacija socijalizma, obe
smiljavanje rtava datih za socijalizam. Ali: nas matica dogaaja, kao
bujica un, nosi u krila kapitalizma. Amerika kao da nam postaje ono
to nam je do 1948. bila Rusija. Boli to oveka. Vaspitavani smo da
mrzimo kapitalizam.36

U raspravama o pomenutoj dilemi, najpre zatvorenim, a zatim i otvorenim,


koje su ezdesetih godina zahvatile i iru javnost, Dobrica osi je bio veoma
angaovan, sve do polovine 1968. godine kao pripadnik Partije, a esto i u njeno
ime ili sa njenim autoritetom koji se mogao podrazumevati.
Krajem 1961. i poetkom 1962. godine, kada je postala aktuelna reforma dravno
socijalistike privrede s neizbenim posledicama po politiki sistem, posebno
po odnose u federaciji, polemisali su Dobrica osi i slovenaki intelektualac
Duan Pirjevec.37 Zajedniki su im bili pripadnitvo komunistikom pokretu i
uee u antifaistikom ratu. Razlikovalo ih je intelektualno iskustvo: Pirjevec je
pripadao ve etvrtoj revolucionarnoj generaciji slovenake inteligencije, osi
novoj inteligenciji koju je KPJ stvarao kao alternativu graanskoj inteligenciji.
Polemika je voena u knjievnim asopisima.38 Ali, zbog izrazito politikog
karaktera pitanja: nacija integracija, slovenstvo jugoslovenstvo, kao i zbog
36
37

160

38

Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 18, 19.


Videti: Latinka Perovi, Kako su se izraavali razliiti politiki interesi u Jugoslaviji? Polemika
izmeu Dobrice osia i Duana Pirjevca 1961/1962. godine, Dijalog povjesniara/istoriara,
9, Zagreb, 2005.
U Beogradu asopis Delo, u Ljubljani Naa sodobnost.

Tito vienja i tumaenja

linosti polemiara: potonji otac nacije i jedan od najveih Slovenaca u XX


veku39 pomenuta polemka je reflektovala dublje razlike koje su postojale ne
samo u intelektualnim elitama nego i u formalno jedinstvenoj komunistikoj
politikoj eliti u bivoj Jugoslaviji. I kao to je, dvadesetih godina prologa
veka, raspravom o nacionalnom pitanju u zabranjenoj Komunistikoj partiji
Jugoslavije formulom o federaciji uspostavljena paradigma za neposrednu
budunost,40 tako je polemika Dobrice osia i Duana Pirjeveca nagovestila
da na staroj paradigmi: dravnosvojisnkom odnosu, monopolu Komunistike
partije, unitarnoj i centralizovanoj federaciji, kao iniocima dravne kohezije
junoslovenskih naroda vie ne postoji jedinstvo. I to, kako ve tada kae
Pirjevec, sa stanovita njihove evropske integracije. Vreme polemike moe se
oznaiti i kao poetak borbe za Tita: nijedna od strana u sporu nije raunala sa
mogunou da premo ostvari bez njega. Ali je proteklo vie od jedne decenije
dok se, kao nova paradigma, nije pojavila konfederacija, koja je bila neodvojiva
od reforme dravne privrede i partije sa politikim monopolom. Sukobi oko
konferedalne forme drave, uprkos konsenzusu koji se pokazao kao prividan,
obeleavali su vreme sve do raspada Jugoslavije u ratovima devedesetih godina.
U tim sukobima je Dobrica osi, najpre unutar Partije, a zatim kao vodea
linost vaninstitucionalne opozicije u Srbiji, imao jedinstvenu ulogu. Takvom
je ta uloga postala ne samo zbog osieve samouverenosti da on treba da bude
tuma dogaaja ija je dinamika od polovine ezdesetih godina prologa veka
bila velika, ve zbog jednog stanja duha koje je ta dinamika stvarala u Srbiji i
koje je pretpostavljalo politiku i ideoloku kondenzaciju.
Najpre, ekonomska reforma 1965. godine, oima stranog istoriara viena kao
najambiciozniji skup trino orijentisanih promena koji je preduzet bilo gde
u komunistikom svetu pre 1989.41 Njen zamah zbrisao je njihovog glavnog
protivnika Aleksandra Rankovia,42 najznaajnijeg predstavnika Srbije u
partijskom i dravnom vrhu. U svojim dnevnikim belekama osi je artkulisao
i svoje i ire stanovite, koje nije bilo nepoznato Partiji:

39
40
41
42

Kako ujem, seljaci su na strani Rankovia. Taj pravi srpski narod


odan je njemu i ali ga kao inkarnaciju Srpstva, kao oveka koga
mu je istorija nametnula da joj bude politiki personalitet novoga
doba i drave. Ne potuju oni njega kao organizacionog sekretara
Komunistike partije i efa Udbe; potuju ga zato to veruju da je on
dravni simbol Srbije. Zato mu oprataju teror Udbe, otkupe, seljake
radne zadruge... Seljaci ne veruju novinama. Sve to one piu tumae

Taras Kermauner, Skupinski portret z Duanom Pirjevcem. Ob 25-letnici Pirjaveve smrti, Ljubljana, 2002, str. 37.
Videti: Latinka Perovi, Od centralizma do federalizma: KPJ u nacionalnom pitanju, Zagreb,
1984.
Don R. Lempi, Jugoslavija kao istorija. Bila dvaput jedna zemlja, Beograd, 2004, str. 236.
Isto.

161

Latinka Perovi

kao podvalu, prevaru, likvidaciju oveka koji je predstavljao Srbiju i


srpski narod, bio nekome smetnja da vlada i ini ta je naumio.43

Drugim reima, imati u jugoslovenskom dravnom i partijskom vrhu pred


stavnika koji ne raspolae polugama moi, kao Aleksandar Rankovi partijskim
aparatom i slubom dravne bezbednosti, za Srbiju je, tumaio je njeno stanovite
Dobrica osi, isto to i nemati svog predstavnika.44 Jer, sila je ugraena u
stvaranje jugoslovenske drave 1918. godine.45 Gubi se iz vida da u dravi u
kojoj se razlikuju pobedniki narod i poraeni narodi sila nema samo politiko
znaenje. Mogue je, govorio je Monteskije polovinom XVIII veka, pitati se da li
je u suvremenoj Evropi mogue da jedan narod, slino svojevremeno Rimljanima,
trajno dominira nad ostalima i zakljuivao: Mislim da je neto tako s moralnog
gledita iskljueno.46 Promena odnosa snaga u jugoslovenskom dravnom i
partijskom vrhu imala je, po Dobrici osiu, koji je o unutranjim polarizacijama
bio ne samo dobro obaveten nego je u njima bio i angaovan viestruke i
dalekosene posledice po jugoslovensku dravu i njen drutveni poredak. Pre
smene Aleksandra Rankovia, Dobrica osi u dnevniku belei:
Borba protiv Beograda i Srbije, to je borba protiv socijalizma, sa
otrim antisovjetskim stavom. Veruje se da je Srbija sa svojim voama
i svojim politikim raspoloenjem proruski orijentisana. Antisrpsko
raspoloenje raste svuda.47

43
44

45

162

46
47

Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 263.


Posle smene Aleksandra Rankovia, za potpredsednika SFRJ izabran je Koa Popovi: intelektualac, panski borac, ratni komandant, diplomata. Tim povodom, Dobrica osi u svom
dnevniku pie: Koa Popovi nije nikakva delatna linost. To je paradni, spektakularni inteligent kome narcizam i ironija iscrpljuju mudrost. Isto, str. 270.
U jugoslovenskom partijskom vrhu, Srbiju je predstavljao Mijalko Todorovi, inenjer, predratni komunista, politiki komesar Prve proleterske brigade, jedan od arhitekata reforme
privrede i Partije. A istoriar Milorad Ekmei pie: Posle pada Aleksandra Rankovia 1966.
u saveznom Centralnom komitetu vie nije ostao nijedan Srbin stare garde iz vremena revolucije. Milorad Ekmei, Dugo kretanje izmeu klanja i oranja. Istorija Srbije u Novom veku,
Beograd, 2007, str. 527.
To ujedinjenje, ostvareno preko ratnog rova, nije kod Srba, Hrvata i Slovenaca bilo istim
ciljevima motivisano, ni ravnopravnim uslovima ostvareno... to ujedinjenje je bilo ujedinjenje
ratnih pobednika i poraenih, oslobodilaca i osloboenih. A u istoriji, oslobodioci nikad nisu
bili samo oslobodioci, niti su osloboeni ikad pravdom, istinom i lojalnou uzvratili svojim
oslobodiocima. Ta, rekao bih, antropoloka negativna odrednica ujedinjenja junoslovenskih
naroda u jugoslovensku dravu, bie od ogromnog politikog, moralnog i psiholokog uticaja
na celokupan ivot nove drave. Dobrica osi, Promene, izbor tekstova Milorad Vueli, Novi
Sad, 1992, str. 271.
Cit. prema: Karel Kosik, O dilemama suvremene povijesti, Zagreb, 2007, str. 60.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 242.

Tito vienja i tumaenja

Posle uklanjanja Aleksandra Rankovia, u kome je video glavnu branu


restauraciji kapitalizma i konfederaciji, 48 Dobrica osi, uznemiren zbog, ne
samo po njemu, izgubljene pozicije Srbije, bio je do te mere politiki angaovan
da je zbog toga, u svojim dnevnikim belekama, oajavao:
Oajan sam to ovu svesku punim tzv. drutvenim i politikim
problemima, a malo onim to je moja, valjda, stvarna vokacija i muka:
knjievnost.49

Ali, nije drama zbog vremena koje je izgubljeno za knjievnost ve u tome to


je pisac to vreme ispunio politikom, koja nije nauka ni umjee, nego igra za
mo i igra s moi.50 Dobrici osiu bile su potrebne dve godine da na sednici
Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, kao njegov lan, zatrai reviziju
politike u nacionalnom pitanju koja je, po njemu, srpskom narodu nanela
sramotu, uinila nepravdu i zatvorila istorijsku perspektivu. O nameri da istupi
konsultovao je prijatelje, i od njih dobio ohrabrenje.51 Oseao je sigurnost:
Znao sam da e mi inteligencija dati podrku.52 Retki su bili oni sa rezervom.
Ivo Andri, po Dobrici osiu, samosvojna i jedinstvena pojava, najautentiniji
intelektualac,53 savetovao mu je da se uva jedne misli i upozoravao ga da
istorija ima vie lica.54 Ali, Andri Selo ne razume i ne voli... On ne poznaje
Srbiju. On je ovek Bosne i biblioteke.55
Istupanje Dobrice osia bilo je bez posledica po njegovo lanstvo u Savezu
komunista. Dogaaji koji su usledili kao da su ovo istupanje potisnuli u drugi
plan. Najpre, studentski nemiri, u junu 1968. godine. Na poetku reforme,
kao to obino biva revolucija.56 A zatim okupacija ehoslovake, o kojoj je
48

49
50
51
52
53
54
55
56

Nasuprot Kardelju i njegovoj nacionalistikoj grupi koja je teila konfederaciji republika


drava, stajao je Aleksandar Rankovi, s veinom srpskih kadrova i funkcionera koji su
verovali u samoupravni socijalizam jugoslovenske strukture. Aleksandar Rankovi, koga je
u to vreme (19611962. L. P.) podravao Tito, nije bio teoretiar, reformator i modernizator; zastupao je ideologiju partizanskog jugoslovenstva i pragmatinu dravotvornost jugoslovenskog karaktera; bio je protivnik svakog nacionalizma, republikanizma i partikularizma;
on je za kardeljevske reformatore, nacionaliste, republikance i kreativne marksiste bio
konzervativni centralist i nosilac velikodravlja. Ta je linija, 1962. godine, porazila Kardeljevu
konfederalistiku koncepciju Jugoslavije: politiku pobedu u partijskom vrhu odneo je blok
Tito Rankovi. Isto, str. 216.
Isto, str. 312.
Karel Kosik, O dilemama suvremene povijesti, str. 60.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 324.
Isto, str. 330.
Isto, str. 372.
Isto, str. 368.
Isto, str. 368, 369.
To je u Jugoslaviji prvi veliki pokret socijalistiki orijentisanih masa protiv svoje drave i
svoje partije, s radikalnom levom i moralistikom kritikom nesocijalistikih sadraja, odnosa

163

Latinka Perovi

na stranicama svojih dnevnikih beleaka razmiljao sa stanovita posledica


koje ona moe imati po borbu protiv vladajue birokratije, koju je video kao
glavnu politiku smetnju autentinom socijalizmu.57 Posle istupanja, Dobrica
osi je, kako kae, smiljao plan narednih akcija.58 Pomiljao je da podnese
ostavku na lanstvo u Centralnom komitetu i u Savezu komunista: U tom
drutvu ja vie ne mogu biti javni radnik.59 Nije, meutim, to uinio. Iz Saveza
komunista je, svojom voljom, istupio tek 1971. godine. U meuvremenu, naao
se na vanim pozicijama u ustanovama nacionalne kulture.60 Za predsednika
Srpske knjievne zadruge izabran je 1969. godine. Izbor je ponovljen 1971. Kao
cilj nove misije SKZ, najavio je odbranu jedinstva srpske nacionalne kulture
bez obzira na republike granice.61 Za dopisnog lana Srpske akademije nauka
i umetnosti izabran je 1970, a za redovnog lana 1976. godine. Na sveanom
skupu Srpske akademije nauka i umetnosti, 29. marta 1977, odrao je pristupnu
besedu Knjievnost i istorija.62 To nikako nije prvi dokaz o opsednutosti Dobrice
osia prolou, koja je za njega isto to i istorija. Ali, zbog mesta sa koga je
izgovorena, pristupna beseda jeste dala zamajac procesu koji e, po Dobrici
osiu, rezultirati masovnom opsednutou istorijom. Samo nekoliko godina
kasnije, on u svojim dnevnikim belekama pie:
Istorizam nije vie idejna filozofska koncepcija u knjievnosti i
drutvenim naukama, istorizam je proeo i svakodnevicu, svaije mi
ljenje i razmiljanje o drutvu i narodu, osvojio kue, kafane, meu
ljudske odnose.63

U svakom sluaju, tek sa uvrenim pozicijama u ustanovama nacionalne


kulture, u kojima je po definiciji koncentrisana intelektualna elita, Dobrica osi,
koji je vaeu politiku u nacionalnom pitanju ve odbacio, postao je opasan za

57
58
59
60

164

61
62
63

i tendencija, sa zahtevima za bru i istinsku demokratiju i doslednu socijalilstiku politiku i


moral. To je najoiglednije i u najveim razmerama ispoljeno razoarenje u Tita... Veoma sam
zabrinut. Bojim se sektatva i politike nezrelosti crvenog univerziteta Karl Marks...
Bez obzira na ishod, studentska pobuna ima ogroman drutveni i politiki znaaj. Borba za
demokratiju i socijalizam ulazi u novu etapu. Zapoinju masovne revolucionarne akcije... Oni
(studenti L. P.) nisu stigli, nisu sazreli da formuliu potpuniji i dalekoseniji program. Oni su
sada sila bunta, izraz gneva, stihijna energija napretka. Isto, str. 338339, 333334. Videti: i
Mihailo Markovi, Juri na nebo, I, Beograd, 2008, str. 38.
Ako ostanemo samostalni, jugoslovenska birokratija se ovekoveuje ovom opasnou po
dravni suverenitet. Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 373.
Isto, str. 347.
Isto.
Centralni komitet Saveza komunista je odbio da se mea u izbor predsednika SKZ-a. Nastojao je da uspostavi dijalog, to je u Partiji izazivalo otpor a u SKZ-u rezervu. Videti: Latinka
Perovi, Zatvaranje kruga. Ishod rascepa 19711972, Sarajevo, 1991, str. 306315.
Videti: ivotopis (19212001), str. 342.
Isto, str. 342, 344.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19811991), str. 196197.

Tito vienja i tumaenja

politiku elitu. Kao da se tada postavilo pitanje: ko e koga.64 Dolo je do prve


zabrane nekog dela ovog najnagraivanijeg pisca, njegove knjige Mo i strepnja
(1969), kao i njegove pristupne besede u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.65
Bez kondicije za dijalog, politika elita je bila u strahu, a njenim kritiarima se
urilo da sa rei preu na delo. To utie na poloaj Dobrice osia kao javnog
radnika, ali ne odreuje njegovu sudbinu kao pisca. I to, zahvaljujui u velikoj
meri jugoslovenskom okviru. Neodbranjivo je uskraivanje slobode: dok nje
nema, ne raspravlja se ni o idejama ni o politikim namerama. U Sloveniji su
dramatizovana dela Dobrice osia (1975),66 u Hrvatskoj objavljena njegova
Odabrana dela u devet knjiga (1980),67 a zatim i njegova knjiga Stvarno i mogue
(1983).68 U Srbiji, pak, zabrane, ali i prve dve knjige romana Vreme smrti (1972),
koje e se, kako je osi jo 1967. godine pisao u svojim dnevnikim belekama
organski vezati za Korene i Deobe i initi s njima i Zapisima Duana
Katia o poratnom dobu moju romansijersku viziju nekoliko srpskih
generacija.69

Velika itanost romana Vreme smrti, a naroito njegova dramatizacija (Kolu


barska bitka na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorita 1983),70 uinili su
od Dobrice osia ne samo najpopularnijeg srpskog pisca nego i oca nacije.71
To zvanje, bez obzira na razliita znaenja koja su mu pridavana, objanjava
ulogu Dobrice osia u poslednje dve decenije XX veka. Ali, ono, samo po
sebi, otvara pitanje drutva kome je takva uloga bila potrebna i u kome je bila
mogua. Zato je Vreme smrti peto vano polazite za istraivaa dela Dobrice
64

65
66
67
68
69
70
71

Tada kao da je naruena podela interesnih sfera: inteligenciji sloboda stvaranja, politiarima
vlast. Petar Stamboli kae Dobrici osiu, posle uklanjanja Milovana ilasa Vi radite
u knjievnosti ta god hoete. Tu Vas sluam. Ali pustite meni politiku. Ne meajte se. A
Aleksandar Rankovi, poto je otklonio nesporazume sa Titom: Druga stvar koju sam eleo
da ti kaem, to je: da vi pisci i umetnici ne treba da se bojite povratka socijalistikog rea
lizma i staljinizma. Partija e stati u odbranu slobode stvaralatva. I ne palite vatru im neki
dogmatiar progovori o dekadenciji i zapadnim uticajima. A njih ima dosta u Partiji i CK-u.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 55, 240.
Videti: ivotopis (19212001), str. 342, 344345.
Isto, str. 344.
Isto, str. 346347.
Isto, str. 347.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 306.
Isto, str. 347.
Dobrica osi kae da je Vreme smrti pisao sa ciljem: Jedan od osnovnih smisaonih zadataka
u Vremenu smrti, koji je bio u samom motivu stvaranja tog romana, moe da glasi: razumno,
kritiki izneti na svetlost i uiniti optom sveu nau ljudsku i nacionalnu veliinu; nau
sposobnost za veliki in; nau mo da se borimo za najvie ideale; nau udnju za pravdom i
dostojanstvom; nau mo da potujemo, razumemo i volimo drugo i drugaije od naeg; nae
nezlopamenje i plahost naih mrnji itd. To je najvii duhovni zadatak generacije kojoj pripadam. Dobrica osi, Pievi zapisi (19691980), str. 167.

165

Latinka Perovi

osia. U osamdesetim godinama prologa veka, on je nastavio da nadziuje


svoju romansijersku graevinu romani: Grenik, Vernik i Otpadnik. U isto
vreme, u javnom ivotu je delovao sa pozicije oca nacije, koja se shvatala i
bukvalno i metaforino, ali koja je zapravo institucionalna. Od 1980. godine,
kada je vlast osujetila izlaenje njegovog opozicionog lista Javnost, ije je ime
asociralo na list rodonaelnika socijalizma u Srbiji, Svetozara Markovia, kome
se esto vraao,72 Dobrica osi je bio u sreditu svih inicijativa koje su politiki
heterogenu vaninstitucionalnu opoziciju, ali jedinstvenu u neprihvatanju
trine privrede i konfederalne forme jugoslovenske drave, izvele na javnu
scenu. Suprotstavljajui se konfederaciji, najpre u Partiji, a zatim na elu
vaninstitucionalne opozicije, Dobrica osi je stvorio ideoloku osnovu za savez
srpskih elita do koga je dolo u drugoj polovini osamdesetih godina prologa
veka. Ali, ipak, da li je Dobrica osi, kako kae Predrag Palavestra, jedan od
kljunih tvoraca miljenja kraja XX veka, pisac ija dela uokviruju moralnu i
duhovnu istoriju epohe73 ili je njegovo delo izraz onog miljenja kome je on, ve
od polovine pedesetih godina XX veka, traio koren, izvlaei ga iz prolosti, iz
dubina istorije, na povrinu?
Dobrica osi je linost snane samosvesti:
Ja sam lako, ak i strasno, uletao u velika drutvena zbivanja u svom
vremenu; kao revolucionar, hteo sam da budem uesnik u stvaranju
istorije svog drutva i naroda. Otuda je istorija povratno fabulirala
moj ivot, inei ga uzbudljivim, napornim, opasnim.74

U sopstvenim oima, Dobrica osi je: protagonist nove nacionalne politike,75


u svom narataju neka paradigma srpske sudbine,76 istorijski akter iji e trag
u drugoj polovini 20. veka da se raspoznaje.77
Samosvest Dobrice osia nije, meutim, bez pokria. Ona ima vie uporita.
U intelektualnoj eliti: kod knjievnih istoriara i kritiara,78 kod filozofa79 i
72

73
74
75
76
77
78

166

79

Dobricu osia su privlaile socijalne ideje mladog Svetozara Markovia: neponavljanje zapadnoevropskog puta, to jest bez kapitalizma usavravanjem patrijarhalne institucije zadruge.
Kao i Markovieve ideje o ulozi kritiki mislee manjine, to jest malobrojne inteligencije potekle iz naroda, koja sa njim komunicira bez posrednika birokratije, s pravom da ga vodi.
Predrag Palavestra, Istorija srpske knjievne kritike, tom II, Novi Sad, 2008, str. 600.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 118.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 366.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19931999), str. 141.
Isto, str. 143.
Trojica knjievnih kritiara iz osieog najblieg okruenja, Borislav Mihajlovi Mihiz, Zoran
Gavrilovi i Petar Dadi, prikazani su (u osievoj knjizi Moji prijatelji L. P.) kao prijatelji i
prisni sledbenici iz pieve radne sobe. Sva trojica su bili konstruktori i utemeljivai osievog
knjievnog ugleda. Predrag Palavestra, Istorija srpske knjievne kritike, tom II, str. 601.
Tamo gde su svi putevi bili zatvoreni, a sve rupe zatrpane, on (Dobrica osi L. P.) ih je
otvarao. Ljubomir Tadi, Kriza i velikosrpski hegemonizam, Izabrana dela, t. VIII, Beograd,

Tito vienja i tumaenja

istoriara.80 Dobricu osia niko nije ignorisao: ni Josip Broz Tito, ni Aleksandar
Rankovi, ni Milovan ilas. Ni Jurij Andropov.81 A naroito ne srpski partijski
vrh, kome nikada nije bilo svejedno gde e se Dobrica osi nai: u svim vanim,
za Partiju dramatinim situacijama, sa njim se posebno razgovaralo.82 I paljivo
ophodilo: kao sa saborcem i piscem, ali i kao sa nitroglicerinom koji moe da
eksplodira. Romani Dobrice osia, prema podacima Narodne biblioteke Srbije,
u godinama izlaska iz tampe bili su najitanije knjige.83 A prema ispitivanjima
javnog mnjenja, Dobrica osi je bio najpopularnija linost84 i uivao je najvei
ugled.85 I bez bibliografije radova o Dobrici osiu, zna se da je o njegovom
knjievnom delu napisano vie rasprava i knjiga, kao i o njemu i njegovom
uticaju. Meu ovim drugima su i one knjige u koje je, da bi bio tanije shvaen, i
lino uloio veliki trud.86 O emu govore sve pomenute injenice? Bez odgovora
na ovo pitanje nema objanjenja pojave Dobrice osia, ni razumevanja
njegovog dela kao svojevrsnog kolektivnog projekta, kao ideologije.87
Koncept, odnosno ideologija unitarne i centralizovane socijalistike drave kao
jedino mogue Jugoslavije, bez ostatka suprotstavljen konceptu konfederacije,
80

81

82
83
84
85
86
87

2008, str. 461.


Prvi koji se suprotstavio tom predlogu (o nacionalnim ekonomijama L. P.), bio je Dobrica
osi. Shvatio je da to vodi ka nacionalnim dravama upravo stanju koje je pobedilo do 1990.
u smislu unutranjeg rastakanja jugoslovenske drave. Milorad Ekmei, Dugo putovanje
izmeu klanja i oranja, str. 524.
Veeras (2. jun 1973. L. P.) mi je na vratima zazvonio nepoznat ovek i predstavivi se kao
sovjetski diplomata, zamolio me da se spustimo dva sprata nie da mi neto poverljivo kae...
On mi je na rusko-srpskom iaputao da me drug Andropov obavetava da mi preti opasnost
s najvieg mesta i da treba da se uvam: da se ne leim u vojnoj bolnici, da odlazim samo u
kafane i restorane u kojima imam prijatelje, da ne sedam u automobil koji ne vozi moja ena
ili blizak prijatelj, da u prometnoj ulici ne idem ivicom trotoara, da se nou ne kreem sporednim ulicama, da ne putujem sm u selo, da u mom drutvu ima provokatora... I da to to mi je
rekao nije mi rekao. A on e biti slobodan da me obavesti o novim dogaanjima, ako to bude
smatrao neophodnim... Nisam stigao ni da mu zahvalim, zato drug Andropov brine o meni...
Meni ostaje zagonetka: u kakvu me mreu uvlai sovjetska obavetajna sluba? Ili je to neka
nova kombinacija Udbe? Moda prosto hoe da me zastrae i primoraju da ivim kao mi?
U svakom sluaju savete neu da zaboravim. Cit. prema Dobrica osi, Lina istorija jednog
doba 2. Vreme otpora 19691980, Beograd, str. 101.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 57, 248, 321.
ivotopis (19212001), str. 348, 353.
Isto, str. 355.
Isto, str. 359.
Slavoljub uki, ovek u svom vremenu. Razgovori s Dobricom osiem, Beograd, 1989; ta je
stvarno rekao Dobrica osi, prireiva Milan Nikoli, Beograd, 1995.
U Tezama za novu politiku, koje je, 1991. godine, izloio u Srpskoj akademiji nauka i umetno
sti, na skupu Srpski narod na poetku veka, Dobrica osi to i sam kae: Na stvaranju novog
nacionalnog programa treba da radi kolektivni um. Kolektivna mata. Kolektivni senzibilitet.
Mladi ljudi. Program novog preporoda i neophodnih promena, nikako ne moe da izrazi pojedinac, ma koliko da je pametan, darovit, obrazovan. Dobrica osi, Promene, str. 176.

167

Latinka Perovi

ijim je olienjem smatran Ustav od 1974,88 vratio je Dobricu osia, ali ne


samo njega i ne samo pod njegovim uticajem, u XIX vek.89 Prebacivanje tada
neostvarenog cilja svesrpske drave, na kraj XX veka odredilo je i sve ostalo.
Prioritete: mobilizacija naroda i njegovo vrsto jedinstvo prema unutranjem i
spoljnom protivniku cilja.90 Sredstva: ratovi za dravne granice.91 Odnos prema
svemu to je dinamikom istorije postalo objektivna prepreka na putu prema
davno fiksiranom cilju, ukljuujui razvoj samog srpskog naroda92 i Evropu,93
odnosno svet.
Dobrica osi je 1992. godine, usred rata, postao predsednik Savezne Republike
Jugoslavije, preostalog dela druge Jugoslavije, ostajui vrsto usidren u matrici
unitarne i centralizovane drave.94 Ako je to i ironija istorije,95 ona u Srbiji
modernog doba nije bez presedana. Pre pisca Dobrice osia, istu je ironiju, kao
predsednik jugoslovenske vlade u izbeglitvu za vreme Drugog svetskog rata,
88

89

90

91

92

93

94

168

95

Srpski narod je ponovo razdeljen i ispresecan dravnim granicama, Srbija je ponovo postala
Ua Srbija. Takvim ishodom se, posle etiri rata i jedne revolucije u ovom veku, okonala
borba srpskog naroda za osloboenje i ujedinjenje. Dobrica osi, Pievi zapisi (19691980),
str. 156.
Mi smo ponovo u XIX veku. Ponovo moramo da stvaramo svoju Srbiju. Moramo da stvorimo
takvu Srbiju u kojoj e svi Srbi na planeti videti svoju otadbinu. Dobrica osi, Pievi zapisi
(19811991), str. 295.
Strah me za Srbiju. Da bismo pobedili tolike neprijatelje, da bismo od ovog surovog sveta i
pokvarene Evrope oteli neto prava i pravde, moramo da mobiliemo celokupne svoje umne,
moralne i fizike snage... Svako ko se bori protiv srpskog nacionalizma, bori se protiv ljudske slobode... Ne treba teiti etnikoj Srbiji, ali osloboditi one koji se sa Srbima ne oseaju
slobodnim i koji Srbima ograniavau i zagauju slobodu na njihovoj zemlji. Isto, str. 402, 416;
Promene, str. 176.
Ne verujem da se bez prolivanja krvi moe sruiti Jugoslavija, koja je potocima krvi i stvarana. (Dobrica osi, Promene, str. 193); Ja verujem u neminovnost rata izmeu Srba i Hrvata,
Srba i Muslimana, Srba i Albanaca. (Pievi zapisi (19811991), str. 303).
Standard i konformizam razorili su graanski duh i kolektivitet... (Dobrica osi, Pievi za
pisi (19691980), str. 167); U ovom narodu vie niko ozbiljan i mlad nije spreman na rtvu.
Prestajemo da postojimo kao istorijski narod, kao subjekt... (Isti, Pievi zapisi (19811991),
str. 386); Malo je Srba koji su spremni da poginu za ujedinjenje Srpstva i svoju dravu... ivi
se Srbima... (Isti, Pievi zapisi (19931999), str. 150).
Evropa je protiv nas. Evropa sebe smatra uzorom demokratije. A to je i tle zla, zloina, ratova,
porobljavanja, lai... Ta Evropa je protiv Srba i Srbije. Ta nemaka Evropa nas mrzi s austrougarskim razlozima i argumentima. Dobrica osi, Pievi zapisi (19811991), str. 402.
Ovako ne ide. To su dve samostalne drave u kojima odluuju partijske voe... U Saveznoj
Republici Jugoslaviji, u njenoj dravnoj konstituciji utemeljen je titoizam. To sadanje balansiranje u ravnopravnosti u svemu neravnopravnih republika, teko je odrivo i nije trajno...
Ja sam predsednik fiktivne drave... Ja sam fiktivni predsednik. Dobrica osi, Pievi zapisi
(19921993), str. 87, 100, 104.
Iz Titovog predsednikog kabineta u Palati Federacije, u kome on nije radio, u Titov bolniki
apartman, u kome se nije leio. Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 198.

Tito vienja i tumaenja

iskusio pravni teoretiar i istoriar Slobodan Jovanovi.96 Naunik je, meutim,


bio svesniji te ironije.97 Pisac, samo povremeno u procepu izmeu straha da
ne pogrei i borilake strasti, imao je, od poetka, svest o svojoj ulozi i o
svom uticaju.98 O sebi kao paradigmi srpske sudbine.99
Dete srbijanskog sela, i onog koje ga je odvelo u komunizam i Revoluciju, i onog
koje je imaginirao popravljao na hiljadama stranica svojih knjiga Dobrica
osi je uvek, bez obzira na retoriku o modernom, imao sutinski otklon prema
gradu i graanstvu,100 tehnikom napretku i mobilnosti,101 socijalnoj i politikoj
pluralnosti,102 svemu to je izvan moravskog oveanstva na Zemlji i u
Kosmosu.103 Celokupno pisano delo Dobrice osia govori o tom raskolu. Ali, u
tom obimnom delu postoje mesta sinteze koja daju ifru za njegovo itanje. To
su ona mesta u dnevnikim belekama Dobrice osia s poetka devedesetih
godina XX veka na kojima on govori o kraju patrijarhalne civilizacije kao kraju
srpskog naroda; posttitoizmu kao novom raskoraku izmeu ideala i stvarnosti;
eventualnoj greci brojnih neprijatelja srpskog naroda kao njegovoj poslednjoj
ansi. To su mesta bilansa: na njima je Dobrica osi zatvorio krug koji je
decenijama opisivao. Zato su ta mesta u ovom radu i citirana opirno.

96
97
98
99

100

101

102

103

Selo u kome sam roen i odrastao ne postoji. Ljude ne poznajem. Stare


kue su poruene. Stoku su zamenili automobili i traktori. I groblje
se promenilo. Stare nadgrobne spomenike, koje su od belovodskog
peara gradili brajkovaki i konjuki kamenoresci, zamenili su
geometrijski oblici od crnog granita. Ti spomenici svojim izgledom
potpuno poriu spomeniki duh i njegovu materijalnu kulturu.
Neto tue, crno, agresivno. Kraj patrijarhalne civilizacije. Prelom u
tradiciji je drastian (kurziv L. P.). Narod se odrekao svoje autohtone

Videti: Slobodan Jovanovi. Linost i delo, Srpska akademija nauka i umetnosti, Nauni skupovi, knjiga XC, Odeljenje drutvenih nauka, knjiga 21, Beograd, 1998.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 151.
U drugoj polovini 20. veka moj e trag da se raspoznaje. Dobrica osi, Pievi zapisi (1999
2000). Vreme zmija, str. 141.
Isto, str. 230.
U enevi sam se oseao otueno od sveta; kao na drugoj planeti. Grad eneva apstraktna
slika. Ni jezero nije delovalo stvarno; na zemaljski ivot podsealo je samo nekoliko divljih, a
urbanizovanih pataka, koje su plovile sa svojim nagonskim smislom. Dobrica osi, Pievi
zapisi (19921993), str. 178.
Standard i konformizam razorili su graanski duh i kolektivitet, automobil je kobna naprava
u ovoj seljakoj zemlji. I sve to se za automobil vezuje, kobno je za itav ljudski rod: brzina,
putovanje, turizam... Dobrica osi, Pievi zapisi (19691980), str. 167.
Srbi su se uili graanskim slobodama i pravima, oni su prihvatali i razumevali njihove
vrednosti, ali im je nacionalna sloboda bila iznad graanske. Dobrica osi, Pievi zapisi
(19811991), str. 174.
Ima mnogo razloga u meni to nisam zadovoljan ovekovim doticanjem Meseca. Dobrica
osi, Pievi zapisi (19511968), str. 163.

169

Latinka Perovi

estetike, svoje arhitekture, svog materijala; prihvatio je neto novo,


tue, runo. Veliki tehniki napredak nije doneo selu red i istou; sve
je prljavo, zgomilano, u neredu. Stari poredak je sruen, a novi nije
uspostavljen. Stariji seljaci su u neurednoj seljakoj odei, mladi su
u dinsu ili obueni po poslednjoj modi. Promena je ogromna ali nije
civilizacijski osmiljena.

Niemu se nisam obradovao u Velikoj Drenovi. Ni groblje, ni selo, ni


ljudi, nisu oni koji su tvorili moj zaviaj (kurziv L. P.). Zaplakao sam
na grobovima roditelja, dede i brata. Od tuge, ali jo vie od oseanja
besmisla ivljenja. Zato je srpski narod obuzelo toliko propadanje?
Ili je moja sadanjost sa svojom optikom toliko naruila i obesmislila
svet da ga vie ne vidim onakvog kakav on jeste?104
Nikome se ne ratuje za Srbe u Hrvatskoj. Beznae je ljudima razorilo
svest i duu. A narod osea, vidi, sluti svoje propadanje. Oseaj
propadanja bitna je njegova misao o sebi. Propadanje je neka
neminovnost, kao umiranje od neizleive bolesti. Neophodne su
promene i preporod koji bi ozdravili narod.105
... Okonava se i moje doba u svemu to mi je inilo ivot. ta jo mogu
i treba da napiem? Ono to nastaje nije ono to smo eleli mi kritiari,
poricatelji i ruioci titoizma. Promene koje nastaju nesaglasne su s
naim idejama i zamislima. Opet smo obmanuli sebe.
... Surovo sam kanjen za optimizam i oholost u mladosti; ali i za
kritiku svega postojeeg u zrelosti.106
... Nemaka je u miru dobila Drugi svetski rat, sada rui sve tekovine
svojih ratnih poraza (priznanje Slovenije i Hrvatske L. P.). Srbiju
mora da kazni zbog njene pobede i nacionalne ambicije. Ne postoji
sila koja bi Nemaku u tom spreila. Ne postoji Sovjetski Savez.107
Narod obuzelo oajanje, kao aprila 1941. godine. Srbija nezaustavljivo
propada (kurziv L. P.). Izgubiemo i Kosovo i Metohiju. Otii e nam
severna Baka. Gubimo sve oslobodilake ratove koje smo vodili u XX
veku.108
... ta se zbilo sa srpskim narodom? Nesposoban je da postoji? Nedo
stojan je da postoji? Kanjava ga neka via sila za neoprostive grehe?109
104

105
106

170

107
108
109

Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 12.


Isto, str. 1213.
Isto, str. 13.
Isto, str. 14.
Isto, str. 15.
Isto.

Tito vienja i tumaenja

... Ne znam ko je gori: vlast ili opozicija. A niko ne zna put spasenja.
Mi prosto nemamo ni pameti, ni volje, ni vetine da se spasemo. Ako
se izbavimo iz ovog istorijskog i politikog bespua, bie to samo
zahvaljujui neprijateljima. Nadam se, nainie i oni neku greku koja
e nam omoguiti da preivimo.110

Ve smenjen sa dunosti predsednika SRJ, Dobrica osi je u dnevnikim


belekama pisao: Razvoj me skrio. Ali nemam ni volje ni snage da ga sledim.111
Nezainteresovan je za budunost, jer u njoj, kako kae, nee iveti. To, meutim,
nije stanovite umornog pisca. To je jedan od toposa srpske istoriozofije.
Radovan Samardi smatra da ravnoduan i ambivalentan stav Srba prema
budunosti proistie iz uverenja da zbog davnih grehova nemaju na nju pravo.112
Dobrica osi je jedini spas srpskog naroda nalazio u njegovoj propasti. Ali, zato
srpska propast mora postati njegova (srpskog naroda L. P.) veliina.113 U krugu
koji je opisao, Dobrica osi se koncentrisao na revitalizaciju srne ideje srpske
nacionalne ideologije, ideje ujedinjenja srpskog naroda u nacionalnu dravu.114
Meu pretpostavkama za to, posle poraza na kraju XX veka, od esencijalne je
vanosti negativan odnos prema onom istorijskom razdoblju koje simbolizuju
Josip Broz Tito i jugoslovenska drava kao zajednica naroda. Treba dokazati da
u tom razdoblju lee razlozi za propadanje srpskog naroda; one koji to razdoblje
imaju u svom iskustvu uveriti da su bili u zabludi; onima, pak, koji ga nemaju u
iskustvu omraziti i ogaditi. Na tom su tragu romani Dobrice osia Vlast i Vlast
II,115 ali i njegove knjige koje ne pripadaju romansijerskoj graevini koju je on, sa
Isto.
Pievi zapisi (19931999), str. 143.
112
Radovan Samardi, Ideje za srpsku istoriju, Beograd, 1989, str. 24. Videti: Dorota Gil, Istorija
naroda kao misterija greha, kazne i iskupljenja.
113
Pievi zapisi (19931999), str. 214.
114
U maju 1993. godine, na zasedanju Skuptine Republike Srpske, Dobrica osi je rekao: Dva
veka mi imamo jedan isti cilj, a to je borba za osloboenje i ujedinjenje srpskog naroda. Ovo
je sedmi rat koji se vodi za ostvarenje toga cilja. iveli smo u uverenju da smo u dve Jugoslavije reili srpsko nacionalno pitanje... Obmanula nas je istorija; obmanuli smo sami sebe;
obmanuo nas je svet; obmanula su nas naa braa, koja su s nama zajedno ula u tu zajedniku dravu... mi pripadamo narodu koji je dobijao ratove, a gubio mir. Evo novog iskuenja
(VensOvenov plan, koji je Skuptina RS odbila L. P.) da dobijeni rat pretvorimo u poraz.
Nemojmo svoju veliku istorijsku pobedu da pretvorimo u poraz. Mi imamo uslove da u miru
dobijemo konanu pobedu... da u miru dobijemo ono to smo zapoeli u ratu, ono to smo
ratom, rtvama, rovovima, postavili kao podlogu za konanu pobedu. Dobrica osi, Pievi
zapisi (19921993), str. 379, 380.
115
U ovom romanu Dobrica osi zaokruuje svoje vienje Tita kao najveeg neprijatelja srpskog
naroda: proradila u Titu hrvatska destrukcija Jugoslavije, vlastodraka samovolja i austrougarski sindrom, kominternovska ideoloka matrica razjedinjavanja Jugoslavije sa antisrpskim
motivima...
A Srbi su suludo verovali da je Jugoslavija njihova drava jer su za nju najvie ginuli, ubeeni da
su iznevereni, umesto da se oseaju osloboenim i spasenim.
110
111

171

Latinka Perovi

istrajnou fanatika, podizao vie od pola veka. U kakvom su odnosu fanatizam


pisca i strast politiara?116 Da li oni izviru iz iste ili iz razliitih matrica?117 Bez
odgovora na ova pitanja nije mogue razumeti ni odnos Dobrice osia prema
Revoluciji i Jugoslaviji, odnosno prema Josipu Brozu Titu. Ko je u tom odnosu,
sa stanovita stvarne istorije, statian a ko dinamian ne moe se ustanoviti bez
prouavanja obimnog pisanog dela i dugog politikog delovanja Dobrice osia.
2.
Istraivau odnosa Dobrice osia prema Josipu Brozu Titu ne nedostaju izvori:
njegov problem je kako da savlada izvore. Pre svega, pisano delo Dobrice
osia: obim (25 knjiga) i raznovrsnost (romani, publicistika, politiki i ideloki
tekstovi, razni dokumenti, dnevniki zapisi). I sam Dobrica osi i knjievni
istoriari i teoretiari ukazivali su na unutranju poveznost, na jedinstvo,
pisanog dela. Ali, istraivaki zadatak postavljen u ovom radu zahteva da se
uspostavi hijerarhija izvora. Oni se, ionako, ne mogu savladati u jednom
zahvatu, a da bi se, za poetak, postavila empirijska osnova za prouavanje
odnosa Dobrice osia prema Josipu Brozu Titu, treba napraviti funkcionalan
izbor izvora. Sa tog stanovita, na prvo mesto izbijaju Pievi zapisi u est do
sada objavljenih knjiga.118 Tako ih vidi i Dobrica osi: ini mi se da e Zapisi
biti moje najznaajnije knjige o titoizmu.119 ta ih ini takvima?
Pievi zapisi pokrivaju dugo razdoblje, od 1951. do 2000. godine.120 U nekim
periodima voeni su iz dana u dan, u nekima su pravljeni prekidi u pisanju, ili
je napisano od osia oduzeto.121 Nastale na jedan ili drugi nain, praznine su

172

Sada, kada je priroda obavila svoj posao: Postajemo opet ono to smo bili mali i nemoni. A
spremni na sve. Na to nas primorava svet. Samo tako, moda, moemo da opstanemo. Dobrica
osi, Vlast II, Beograd, 2007, str. 162, 358, 378.
116
Varlam alamov je, na primer, govorio da je Aleksandar Sloenjicin knjievnost podredio politici i da zbog svog politikog delovanja snosi veliku odgovornost za dogaaje na kraju XX veka.
Zorislav Paunovi, Ruske teme, Beograd, 2010, str. 121. Videti: Milan Suboti, Solenjicin aneo
istorije, Beograd, 2007.
117
Ja ne nastavljam niiju politiku. Ja vodim svoju politiku. Moje knjige su dokaz moje politike i
mojih shvatanja. Ideje iz mojih knjiga elim da ostvarim, rekao je Dobrica osi, 1992. godine,
u razgovoru za italijanski list Korijera dela sera. Dobrica osi, Razgovori, str. 137.
118
Dobrica osi: Pievi zapisi (19511968), Beograd, 2000; Pievi zapisi (19691980), Beograd, 2001; Pievi zapisi (19811991), Beograd, 2002; Pievi zapisi (19921993), Beograd,
2004; Pievi zapisi (19931999), Beograd, 2008; Pievi zapisi (19992000). Vreme zmija, Beograd, 2008. Ako je u radu citirano neko drugo izdanje, to je i oznaeno.
119
Dobrica osi, Pievi zapisi (19931999), str. 199.
120
Za period do 1951. relevantni su osievi intervjui, kao i tampa iz toga perioda, naroito list
Mladi borac. Videti fusnotu 10.
121
Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 10.

Tito vienja i tumaenja

popunjavane naknadno dopisanim delovima za objavljivanje Pievih zapisa ili


drugih osievih knjiga.122 Po karakteru, Pievi zapisi su, kae osi, neka vrsta
autobiografskih romana, u ijoj fabulaciji i dramaturgiji, pored autora, sudeluje
i Istorija.123 Po njima e moi
da se vide ne samo moja shvatanja karaktera drutvenih promena
jugoslovenskog poretka za koje se zalaem, nego i moje intelektualne
mene i shvatanja.124

Dobrica osi je, kao retko koji pisac, u brojnim razgovorima, ispriao istoriju
svakog svog romana: razne varijante naslova, razlog nastanka, plan i realizacija.
Smisao svake od ovih malih istorija bio je da sebi i itaocima kae dokle je stigao
u svom knjievnom naumu, u podizanju romansijerske graevine. Meutim,
u Pievim zapisima osi ne pie ni o knjievnim pitanjima ni o knjievnom
ivotu, iako aktivno uestvuje u podelama na moderniste i realiste. Ne pie ni
o knjievnim delima pisaca - savremenika (Ivo Andri, Miroslav Krlea, Marko
Risti, Oskar Davio, Mea Selimovi, Antonije Isakovi), ve ih procenjuje sa
stanovita njihove vanknjievne uloge u Istoriji njihovog odnosa prema
Jugoslaviji i srpskom pitanju.
O privatnom ivotu, osi u Pievim zapisima govori vrlo krto. Najvanije
dogaaje: roenje erke, ubistvo brata, smrt svojih najbliih registruje suvo,
samo jednom reenicom. Dnevnike beleke o putovanjima po zemljama Istoka
i Zapada, po Africi, nisu opisi ni prirode ni ljudi. Ne postoji utisak koji moe da
pomeri Dobricu osia. ta je, onda, predmet Pievih zapisa?
Politika postaje moje prokletstvo. Kazna mog revolucionarstva i predanosti
optem dobru. Mra mog angaovanja. Osveta nad osloboenjem125 pie osi
21. januara 1966. godine. A na vie mesta u dnevnikim belekama oajava to
ga politiko angaovanje odvaja od knjievnog rada i uverava i sebe i itaoca da
je on, pre svega, pisac. Politiko angaovanje, pak, ima dva nivoa: javni i onaj
nedostupan javnosti, sazdan od mnotva odnosa i veza sa nosiocima najviih
partijskih i dravnih funkcija, predstavnika humanistike inteligencije ali i ljudi
iz naroda. Tu poinju tekoe za istraivaa: neke su savladive a neke nisu,
barem ne brzo, i ne bez uvoenja u istraivanje i drugih izvora.
Pievi zapisi nisu razgovori osamljenog pisca sa sobom, skeptinog intelektualca
koji svoje nedoumice poverava hartiji. Oni su dokument o strasno angaovanom
politikom akteru, uverenom i u svoje ideje i u svoju misiju. Oni su pisani da
bi bili objavljeni za ivota autora. Ne moe se iskljuiti pretpostavka da su
naroito prve knjige Pievih zapisa mogle biti korigovane. Upuen u celokupno
pisano delo Dobrice osia, istraiva to moe da ustanovi. Ponajvie, to su ba
122
123
124
125

Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 216; Isti, Promene, str. 18.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 910.
Dobrica osi, Promene, str. 11.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 243.

173

Latinka Perovi

mesta o Josipu Brozu Titu. Ali, bez obzira i na kontekst Pievih zapisa i na svoju
intuiciju, istraiva o eventualnoj naknadnosti sa sigurnou moe govoriti tek
ako objavljenu verziju uporedi sa originalom rukopisa. Ne radi se o hvatanju
autora Pievih zapisa u nedoslednosti niti o mogunosti menjanja njegove
perspektive. Posle vie godina, posle nekolikih decenija, autor tako dugog
zapisivanja mogao se vratiti na neke dogaaje. Dobrica osi je to i inio (poseta
Golom otoku; polemika sa Joom Pirjevecom; putovanje po afrikim zemljama,
u pratnji Josipa Broza Tita; tekst povodom dvadesetogodinjice ustanka, u
ediciji Srpske knjievne zadruge).
Neophodna su uporeenja Pievih zapisa i sa drugim istorijskim izvorima. Pre
svega, sa arhivskom graom relevantnom za rad Dobrice osia na partijskim i
dravnim funkcijama, kao i u kulturnim i naunim ustanovama, i u redakcijama.
Ne mogu se izbei ni uporeenja sa seanjima savremenika koji govore o
dogaajima i akterima o kojima govori i Dobrica osi.
U Pievim zapisima ima, meutim, mesta koja su neproverljiva ili su teko
proverljiva. U takva mesta spadaju razgovori Dobrice osia, u etiri oka, sa
Josipom Brozom Titom126 i sa Aleksandrom Rankoviem.127 Ali i sa ljudima kao
to su Mika uri128 i Radisav Kegli,129 koji su u Pievim zapisima glas naroda,
glas srpskog naroda. Stvarni ili iskonstruisani, proverljivi ili neproverljivi,
ti razgovori, kao i sve drugo u Pievim zapisima, objanjavaju naratora, koji
stvarnost ne posmatra ve je u nju uronjen i hoe da je menja prema idejama
koje je izloio u svojim romanima. Uz sve ve pomenute karakteristike Pievih
zapisa, istraiva naroito uzima u obzir ovu poslednju. Meutim, nita mu ne
smeta da Pieve zapise, koji su nastajali tokom pola veka, koristi kao podlogu
za rekonstrukciju odnosa Dobrice osia prema Josipu Brozu Titu. Pri tom, on
ima u vidu da Pievi zapisi nisu jedini izvor relevantan za pomenuti odnos ve
jedan od izvora. Njegovi uvidi su, dakle, uvidi na osnovu Pievih zapisa takvih
kakvi oni jesu.
126
127
128

129

174

Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 238, 243, 244.


Isto, str. 240.
Mika uri, veiti student, koji nije bio komunist, ve pristalica agrarnog socijalizma, u julu
1966. godine, posle uklanjanja Aleksandra Rankovia, u Vrnjakoj Banji saoptava opomenu
prijatelja Dobrici osiu, koja glasi: Zapamti: ovo je, Dobrice osiu, tvoje doba i ti si duan
da mu bude veran do groba. Da ga sledi i da ga nadmudri. To od tebe oekuje i zahteva srpski
narod (kurziv L. P.)... Prvo knjige o ovom dobu... Neemo samo prikaz, hoemo sud o ovom dobu. Dobrica osi to prima ozbiljno: Ovo doba i njegova stvarnost nisu meni samo materijal
za romane. Moja odgovornost pred ovim dobom i u ovom dobu je vea od odgovornosti pisca.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 260, 261.
Dobrica osi pie o ravnodunosti seljaka prema studentskoj pobuni u junu 1968. godine.
Seljaci nisu zainteresovani za ono to im nije neposredno korisno. Oni su vojska otadbine
i ginu samo pod njenim zastavama. osiev prijatelj, seljak Radisav Kegli kae mu: Bunu se
studenti, to nita ne valja. Neka Arapi i Arnauti vladaju, samo neka bude mir, da narod moe
da radi i ivi. Isto, str. 341.

Tito vienja i tumaenja

Ali, mora se rei i da izmeu istraivaa i linosti koju on istrauje postoji razlika
u shvatanju istorije: otuda i razlika u odnosu prema izvorima. Istraiva pravi
selekciju izvora, ali on nijednu vrstu izvora ne ignorie.130 On najmanje moe da
prihvati, makar to bila i samo retorika, da se diskontinuitet sa jednim dobom
postie unitavanjem izvora o tom dobu:131 to bi istorijsku nauku liilo ne samo
njenih instrumenata nego i njenog smisla.
Istraiva ima u vidu postojanje razliitih istorijskih perspektiva: on ne
relativizuje istinu ve je trai. La nikako ne podie na nivo principa.132
3.
Izvor kakav su Pievi zapisi prua, dakako, vie uvida. U ovom radu re je,
meutim, samo o jednom od tih uvida, o onom koji bi se mogao formulisati
kao razlikovanje perioda u odnosu Dobrice osia prema Josipu Brozu Titu. Za
poetak, vano je ustanoviti hronoloke granice i unutranje karakteristike
svakog od tih perioda. Uslovno, ti bi se periodi mogli nasloviti: (1) fascinacija
Titom (19411961); (2) borba za Tita (19611966); (3) nepristajanje na poraz
(19681980); (4) ideoloki rat protiv titoizma kao antisrbizma (19801991);
(5) oruani rat za reenje srpskog pitanja kao dravnog pitanja (19921999);
(6) antititoizam kao osnova novog srpskog identiteta (19992000).
(1) U godinama Drugog svetskog rata, Tito je za Dobricu osia vrhovni
komandant oslobodilake vojske u antifaistikoj borbi.133 Ni mnogo kasnije nije
to dovodio u pitanje: istorija ne moe da porekne njegovu (Titovu L. P.) borbu
protiv faizma i voenje najveeg antifaistikog pokreta otpora u Evropi.134
130

131

132

133
134

Istorija ovog doba (Titovog doba L. P.) ne moe se pisati na osnovu tradicionalnih dokumenata: govora dravnika, novina, knjiga, zapisnika sa zasedanja skuptina, vlada, rei istaknutih
ljudi. Bila bi to udovina istorija lai o jednom drutvu koje ne lii ni na jedno drutvo u Evropi i politikoj civilizaciji. Dobrica osi, Lina istorija jednog doba 2, str. 278.
Budua revolucija na ovoj zemlji gde su vladali komunisti, staljinisti, titovci, treba da bude:
paljenje papira. Paljenje svih knjiga, svih tekstova i novina napisanih od komunista i pod njihovom vlau. Paljenje svih, revolucionarnih tampanih tekstova od Prvog svetskog rata pa
nadalje. Nau pismenost treba poeti od Miroslavljevog jevanelja. Dobrica osi, Promene,
str. 70.
De Gol kae Malrou: Kod nas se nita trajno ne moe temeljiti na lai! A ja kaem svojoj
svesci: kod nas moe. Imamo istorijsku kondiciju da govorimo lai, da ih sluamo i verujemo
u njih. Srbi su dugo bili robovi, primorani na ambivalenciju: borei se za slobodu i svoju veru,
istovremeno su morali da budu sluge i da menjaju veru. Ta dva svojstva jedno drugo podstiu,
dajui dualistiki karakter srpskom nacionalnom biu. Dobrica osi, Lina istorija jednog
doba 2, str. 278.
Videti: Dobrica osi, jedan od prvih urednika, Seanje na ratnike dane Mladog borca.
Dobrica osi, Promene, str. 26.

175

Latinka Perovi

U godinama sukoba sa Kominformom, Tito je simbol jedinstva Partije.135 Voa


Revolucije, koga je nala istorija:
To je ovek koji se javlja samo jednom u ivotu nekoliko narataja
u istoriji jednog naroda. Ne mogu da zamislim jugoslovensku partiju
bez Tita. On je personifikacija jugoslovenske revolucije.136

U prvom neposrednom susretu, u leto 1955. godine, Josip Broz Tito je


hipnotisao Dobricu osia:
Prvi put sam se rukovao s Titom i sedeo s njim i Markom (Aleksandrom
Rankoviem L. P.). Neobina, impresivna linost. Snaga, zdravlje,
muka lepota, jednostavnost i superiornost. Bio sam zauen obino
u velikog voe.137

Izvetaj Dobrice osia o dramatinim danima u Budimpeti 1956. godine


otvorio je put koji je direktno vodio prema Josipu Brozu Titu. Taj izvetaj, kae
osi,
uveo me je u Komisiju za Program SKJ, a rad u Komisiji popeo me je
na Galeb i poveo u Afriku. Bio je to tada prema meni neshvatljivo
irokogrud odnos.138

A pre nego to e postati lan dravne delegacije koja je pratila Josipa Broza
Tita na njegovom dugom putovanju, od 14. februara do 26. aprila 1961. godine,
po afrikim zemljama, osi je pisao da je Titovska sutina naeg drutvenog
bia ve... istorijska kategorija, a titoizam stanje duha i okvir naih ambicija.139
Putovanje Galebom, u pratnji Josipa Broza Tita, shvatio je kao priliku koju mu je
ponudila istorija:
Treba da vidim i saznam kakav je to ovek koji se usudio da sobom
uslovljava sudbinu Jugoslavije; kakav je to ovek kome je sopstvena
siromana i balkanska zemlja postala mala za brigu; kakav je to ovek
s kojim u svetskom socijalizmu treba da zapone antistaljinistika
epoha.140

135

136
137

176

138
139
140

Povodom rezultata tajnog glasanja na V kongresu KPJ (1948), iji je delegat bio, Dobrica osi
belei: Tu julsku, sparnu no pamtim i po razoarenju: za vou Partije nije glasalo pet de
legata. Od hiljadu i nekoliko stotina prisutnih. Oseali smo se poraeni to pet delegata nije
glasalo za Tita. Zar meu nama na Kongresu ima nekog ko nee Tita? Dobrica osi, Pievi
zapisi (19511968), str. 27.
Isto, str. 30.
Isto, str. 104.
Isto, str. 117.
Isto, str. 165.
Isto, str. 168.

Tito vienja i tumaenja

Pet godina posle prvog susreta sa Josipom Brozom Titom, nakon dugih razgovora
i posmatranja na Galebu, uz mnotvo opservacija, Dobrica osi zakljuuje:
Tito ostavlja utisak savremenog politiara i dravnika. Odbacuje
hipokriziju klasine diplomatije. On se diplomatama ne smeka,
partnere ne tape, ne krije namere. On ima snage za iskrenost. A
spreman je da interese svoje zemlje saobraava interesima sveta i
partnera s kojim je u odnosu.141

etrdeset godina kasnije, za Pieve zapise (19511968), prvu od est knjiga,


koja je objavljena 2000. godine, Dobrica osi je naknadno govorio o onome o
emu u dnevnikim belekama nije pisao, to je namerno preutao. A preutao
je zato to je sve to je na Galebu video i shvatio bilo toliko neoekivano,
muno i opasno da sam, naknadno objanjava Dobrica osi, mogao samo
da ga prevedem u svoja knjievna raspoloenja.142 Glavni razlog dubokog
razoarenja Dobrice osia u Josipa Broza Tita, vrhovnog komandanta i vou
partizanske revolucije, bio je njegov hedonizam:
Ja sam se prosto razboleo od razoarenja u Tita i drugove. Shvatio
sam na Galebu da je vostvo Saveza komunista Jugoslavije, s Titom
na elu monarhistika, birokratska oligarhija, moralno licemerna
i beskrupulozna u svome vlastoljublju. A ja socijalizam nikad nisam
odvajao od morala, pravde i slobode.143

Ni u politikoj ni u intelektualnoj eliti u Srbiji ezdesetih godina XX veka Dobrica


osi nije bio jedini koji je u Josipu Brozu Titu gledao garanta socijalizma,
odnosno pravde i jednakosti kao ideala Revolucije. O masama i da se ne govori.
Sa pozicija revolucionarnog ideala i zapoeta je kritika revolucionarne vlasti, i
kritika samog voe Revolucije. Sukob ideala sa stvarnou reavan je u korist
ideala.144 A to nije bilo mogue bez nasilja. To je vaan uvid koji Pievi zapisi
daju istraivau, vano uputstvo za njegova dalja istraivanja.
(2) Dobrica osi se na Galeb popeo dobro obaveten o razlikama u
jugoslovenskom partijskom vrhu oko strategije daljeg razvoja drave i
drutva.145 Predvodnik jedne struje bio je Edvard Kardelj, ideolog i teoretiar...
141
142
143
144

145

Isto, str. 194.


Isto, str. 213.
Isto, str. 214.
U Partiji i izvan nje, Dobrica osi je uvek bio na strani ideja i pokreta koji su bili protiv socijalne diferencijacije drutva. U vreme rada na Programu SKJ (1958), za koji se verovalo da
predstavlja radikalan raskid sa dogmatizmom, Dobrica osi pie: Izvrni komitet CK SKJ je
17. februara (1958) uputio organizacijama Pismo. Kritikovane su nesocijalistike pojave u
drutvenim odnosima. To je najrevolucionarniji dokument ove vrste posle dolaska Partije na
vlast. Isto, str. 143.
O ovim sukobima Dobrica osi je za Pieve zapise pisao naknadno, 1998. godine, jer su mu
beleke s kraja 1961. i poetkom 1962. godine nestale iz radne sobe, zahvaljujui rutinskoj

177

Latinka Perovi

samoupravnog socijalizma, koji je hteo da i dravnopravno utemelji da


republike s administrativnim granicama dobiju status nacionalnih drava.
Zato je traio ustavne reforme i donoenje novog ustava.146
Drugu struju predvodio je Aleksandar Rankovi, koga je u to vreme podravao
i Tito.147 Rankovi nije bio
teoretiar, reformator i modernizator; zastupao je ideologiju parti
zanskog jugoslovenstva i pragmatinu dravotvornost jugoslovenskog
karaktera; bio je protivnik svakog nacionalizma, republikanizma i
partikularizma

dok je

za kardeljevske reformatore, nacionaliste, republikance i kreativne


marksiste bio konzervativan centralist i nosilac velikodravlja.148

U to vreme, Dobrica osi je, kako belei u Pievim zapisima 1. aprila 1961.
godine, najvie verovao u Aleksandra Rankovia. Pod pretpostavkom da
izabere saradnike, sposobne ljude, van kategorija partijskog staa
i ratnih zasluga, on bi, verovatno, najbre i najefikasnije izveo
partizansku revoluciju iz ove kaljuge u kojoj se zaglibila, onda, kada je
htela da veruje, kada je verovala, da je u trijumfu.149

Kako to nije bilo mogue bez neke vrste partijskog i dravnog udara, od
presudne je vanosti bilo imati na svojoj strani Tita. Ta procena je imala logiku
i pokazala se tanom:
Preteno Titovom zaslugom, u tom vremenu bila je potisnuta Karde
ljeva konfederalistika koncepcija Jugoslavije; politiku prevagu u
partijskom vrhu odneo je blok Tito Rankovi.150

U pomenutom kontekstu je i polemika koju je Dobrica osi vodio, krajem 1961. i


poetkom 1962. godine, sa slovenakim intelektualcem Duanom Pirjevecom.151
Preko njih dvojice su zapravo vodei politiki ljudi proveravali do koje granice
mogu da idu, ostavljajui dovoljno manevarskog prostora za povlaenje. Da li je
146
147
148
149

178

150
151

vetini Dolaneve (Stane) policije. Za njima je bezuspeno tragao i kao predsednik SRJ. Isto,
str. 215.
Isto.
Isto.
Isto, str. 216.
Isto, str. 220.
Isto, str. 216.
Videti: Latinka Perovi, Kako su se izraavali razliiti politiki interesi u Jugoslaviji? Polemika
izmeu Dobrice osia i Duana Pirjevca.

Tito vienja i tumaenja

Dobrici osiu to bilo jasno ve tada, ne moe se znati, jer su mu zapisi iz toga
vremena oduzeti. Ali, u naknadno napisanim seanjima na te dogaaje, on kae:
Pirjevec je zastupao ideoloke i nacionalne stavove vostva SK
Slovenije: mene su na poetku polemike podravali Tito, Rankovi i
vostvo SK Srbije, a onda su me napali da sam naneo veliku tetu
Partiji...152

U istom je kontekstu i predgovor Dobrice osia knjizi Josipa Broza Tita


etrdesetprva, u ast dvadesete godinjice ustanka 1941. Ujesen 1968. godine,
osi u Pievim zapisima kae:
Nikad neu uspeti da se nakajem zbog rei hvaljenja i slavljenja
koje sam napisao u predgovoru Titovoj knjizi, objavljenoj u plavim
koricama Srpske knjievne zadruge 1961. To je jedini tekst koga se
stidim, ali kojeg se neu odrei, koji u pretampavati dok sam iv. Ali
sa post scriptumom: Kako sam verom u budunost izdao budunost.153

Meutim, u vreme kada je objavljen, osiev predgovor je izraavao pobedniki


stav centralista nad konferederalistima, trijumf partizanskog jugoslovenstva,
ije je olienje bio Josip Broz Tito.
Pravi predgovor ovoj knjizi je itava istorija naroda Jugoslavije do 6.
aprila 1941. godine. A mi savremenici imamo pravo da joj dopiemo
samo jedan predgovor: na ta nas sve ova knjiga obavezuje... U ovim
dvema poslednjim decenijama zapoeli smo mnoga dela za ije su
ostvarenje kratki nai ivoti... Svojim revolucionarnim ciljevima
partizani nisu odredili i sve revolucionarne ciljeve potomcima...
Njihova deca ne rastu u senci svojih oeva. U tome i jeste stvaralaki
i humanistiki smisao jugoslovenske revolucije. Biti Titov sledbenik
znai imati titovski stav prema ivotu, titovski misliti, titovski se
boriti u svome vremenu, u svojoj sadanjosti, uvek... ova knjiga
(etrdesetprva L. P.) nije dovrena. I ovek ima neodoljivu potrebu
da je dopisuje. Dopisuje je i njen tvorac, i milioni Jugoslovena zajedno
s njim.154

Dobrica osi je razdoblje od 1945. do 1962. godine ocenjivao kao stabilan


period. Smatrao je da su faktori stabilnosti egzistencijalne prirode: napaen
narod i rtve, mir, apsolutni mandat jugoslovenskog partijskog vostva.
Retrogradno kretanje poinje krajem tog razdoblja i istoriari moraju da
postave pitanje:
152
153
154

Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 215.


Isto, str. 383.
Josip Broz Tito, etrdesetprva, SKZ, kolo LIV, posveeno dvadesetogodinjici ustanka, knjiga
364, Beograd, 1961, str. IXX.

179

Latinka Perovi

kada je jugoslovensko politiko vostvo prestalo da bude jugoslo


vensko, kada je postalo racionalno, partikularno i u kojim sve vido
vima? To pitanje smatram fundamentalnim za razumevanje politike
istorije i sudbine Jugoslavije stvorene antifaistikim ratom i revo
lucionarnim prevratom.155

Iako je ovo pitanje za istoriare postavio tek 1992. godine, naknadna seanja
Dobrice osia, umesto onih koja su mu oduzeta, sugeriraju da je on ve tada
imao odgovor. Nalazio ga je u Ustavu od 1963. godine, koji je, ojaavi republike,
utro put konfederaciji. A zatim, u federalizaciji SKJ na VIII kongresu 1964.
godine. U srpskoj intelektualnoj eliti to nije bilo usamljeno stanovite.156
Pomenuti dogaaji su govorili da se u sukobu izmeu centralista i konfederalista,
klatno pomerilo prema konfederalistima. Bilo je vano ne pomerati i Tita. I
ti mora, savetovano je Dobrici osi posle uklanjanja Aleksandra Rankovia,
ostati do groba u Titovoj mantiji i pod njegovom kapom. Bez te crvene mantije
i titovke, ti ne moe sluiti svom narodu i izvriti svoju misiju.157 U govoru na
plenumu CK SK Srbije, u martu 1964. godine, na kome se raspravljalo o Titovom
pozivu na idejnu akciju u kulturi, Dobrica osi se osam puta poziva na Tita,
insistirajui na trajnosti akcije:
Ove zadatke nije dobro ocenjivati kratkim terminima, jer, ja u to
verujem, Tito nas poziva na dalekoseni rad i dugorone akcije a ne
na kampanjske propagande i organizacione operacije... Ako se ostane
pri ovakvom stavu, bojim se da emo malo postii u oivotvorenju
ideja i intencija druga Tita i Izvrnog komiteta.158

Meutim, balansiranje u sukobu je obostrano: drugaije balans ne bi ni bio


mogu. U naknadno napisanim seanjima, Dobrica osi pie da je 17. ili 19.
novembra, oko devet sati (1966), po njega doao pukovnik i poverljivo mi
rekao da me zove drug Maral. U razgovoru koji je trajao do ponoi, Josip Broz
Tito je Dobrici osi govorio o postojanju frakcija Kardelj Rankovi i o svojoj
nameri da 22. decembra, na Dan armije, izae pred narod sa istinom. Ti e da
rukovodi Partijom u Srbiji nudi Josip Broz Tito Dobrici osiu. Uznemiren,
osi uverava Tita da je srpska Partija jedinstvena na njegovoj liniji i da ne
postoji ovek koji moe i sme da stvori organizaciju protiv Tita.159 A na ponudu,

Dobrica osi, Promene, str. 279.


Tendenciju konfederacije sam uoio ve prilikom donoenja jugoslovenskog ustava iz 1963.
godine. Ljubomir Tadi, Kriza i velikosrpski hegemonizam, str. 556.
Glavne promene su dole sa ustavom 1963. Milorad Ekmei, Dugo putovanje izmeu klanja i
oranja, str. 523.
157
Dobrica osi, Pievi zapisi (19581968), str. 260.
158
Dobrica osi, Akcija, str. 277278.
159
Dobrica osi, Pievi zapisi (19511968), str. 238.
155
156

180

Tito vienja i tumaenja

zahtev ili probu odgovara: Ja ne mogu da budem predsednik Partije. Ja sam


pisac i elim da ostanem samo pisac,160 to kod Tita izaziva razoaranje i ljutnju.
Osim svom dnevniku,161 osi je ovaj vaan razgovor poverio prijatelju,
koga oznaava inicijalima, a prijatelj je o razgovoru obavestio Aleksandra
Rankovia, koga je Josip Broz Tito oznaio kao vou jedne od dveju frakcija u
jugoslovenskom partijskom vrhu. Na drugi dan Nove godine 1966, Rankovi
je pozvao osia na porodini ruak. Tom prilikom,
Rankovi mi je rekao da je vrlo spokojan to moe da me obavesti da
su nesporazumi izmeu mene (Rankovia L. P.) i Tita uklonjeni i
da e se njihova saradnja nastaviti u punom drugarstvu. eleo sam
da te obavestim da je ta stvar za koju zna, sada meu nama sreena.
A bilo je tu gadnih stvari i intriga. No, to nije tvoja briga.162

Ali, borba za Tita jo uvek traje. Na plenumu CK SKJ, 28. februara 1966.

Aleksandar Rankovi je napao samo srpski ovinizam. On je, oigledno,


morao da govori samo kao Srbin, a ne kao sekretar CK. Tito je pokazao
najvie politike konkretnosti i strasti za nekakvo reavanje problema
u zemlji.163

A problemi sazrevanja: u Hrvatskoj buja nacionalizam,164 u Srbiji se govori samo


o nacionalnom pitanju.165
U toj atmosferi, Josip Broz Tito, u martu 1966. godine, ponovo poziva Dobricu
osia. U zapisima osi pokuava da nazre razloge:
Ne razumem zato, zbog poverenja ili opet zbog manipulacije, kao
1961. u polemici s Pirjevcem, odnosno sa Slovencima i njihovim
voom Kardeljem.166

U razgovoru, Tito opet govori da je Srbija protiv njega:


160
161
162
163
164

165
166
167

Oni iz rukovodstva tajno rade. ire nacionalizam. Oni su uspeli da


zamute i dole, u masama. Beogradska arija svata pria.167

Isto.
Ovaj deo Pievih zapisa je naknadno napisan, jer je original rukopisa oduzet.
Isto, str. 240.
Isto, str. 243244.
Dobrica osi je u januaru 1966. godine posetio Karlovac i Zagreb, video Kordun. U dnevnikim
zapisima saima utiske: Hrvati su utonuli u nacionalizam toliko da se ni od ustaa ne distanciraju... Zagreb prosto smrdi na ovinizam. Isto, str. 242.
Srbija mora da postavi svoje pitanje, svoj ivotni problem, da iskae svoju koncepciju
budunosti. Ona ovako dalje ne moe. Isto, str. 244.
Isto, str. 244.
Isto, str. 245.

181

Latinka Perovi

osi opet razuverava Tita i predlae mu

da poseti centralnu Srbiju i proveri raspoloenje naroda prema njemu


i Jugoslaviji.168

Tito trai da ga osi prati.

Uplaio me taj poziv. Uvui e me u neke politike konfrontacije u


Srbiji, to nikako ne smem da dozvolim.169

Nakon Titove posete, Tito i osi se, u aprilu 1966. godine, sreu u Vrnjakoj
Banji:
Tito je bolje raspoloen prema Srbima. Radosno je iznenaen doekom
u Srbiji; taj doek je iznad njegovih oekivanja.170

osi predlae Titu da u zdravici na banketu u Vrnjakoj Banji govori o


jugoslovenstvu.
Posluao je moj savet i... govorio, kao nekada, o jugoslovenstvu. Posle
zdravice pitao me je da li sam zadovoljan. Naravno, rekao sam mu da
sam vrlo zadovoljan. A sutradan u novinama, u kojima je objavljena
njegova zdravica, nije bilo ni rei o jugoslovenstvu; protestno sam ga
upitao: zato nije objavljena njegova re o jugoslovenstvu.171

Prilikom ovog susreta, Tito je insistirao na novim susretima. Tvrdio je, prema
Pievim zapisima, da ceni osievu
otvorenost, iskrenost i hrabrost u vienju i prikazivanju naeg stanja
i prilika.172

A osi mu je govorio o nekim ozbiljnim grekama u politici i ukazivao na


opasnost od nepotovanja nacionalnog dostojanstva srpskog naroda,
to se inae, u poslednje vreme, na sve strane ispoljava.173

Jedinstvena komunikacija Josipa Broza Tita sa Dobricom osiem ne samo


mimo nego i protiv rukovodstva Partije u Srbiji; frekventnost tih susreta; sadraj
razgovora koji je u Pievim zapisima samo delimino saoptio, odlaui celinu
za neko kasnije i povoljnije vreme objanjavaju sigurnost Dobrice osia sa
kojom je, odmah po prijemu obavetenja o sluaju Rankovi napisao pismo
168
169
170

182

171
172
173

Isto.
Isto.
Isto, str. 246.
Isto.
Isto.
Isto.

Tito vienja i tumaenja

Josipu Brozu Titu. Njega nije obavezivalo stanovite Centralnog komiteta SK


Srbije, iji je lan bio: njegova je veza sa Titom bila izravna. Osim toga, osi je
znao da se u sukobima centralista i federalista klatno pomera: to se ve dogodilo
1961. i 1963. godine. I dalje se trebalo boriti za Tita.174
Pievi zapisi ne daju osnove za pretpostavku da je potovanje koje Dobrica
osi u pismu iskazuje Josipu Brozu Titu bilo iznueno okolnostima:
Ako Vama lino ne bih izgovorio ovih nekoliko reenica, smatrao bih
da sam Vas izdao (podv. D. .) i da u mom ivotu niste ono to jeste.

Kad ne bih znao da znate koliko Vas potujem i cenim, ne bih imao ni
prava, ni razloga, ni hrabrosti da Vam piem ovo pismo.175

Ali je zato sadraj pisma bio opominjua reakcija. Jedna istorijska rekapitulacija:
Srbi, iji je predstavnik Aleksandar Rankovi, u jugoslovenskoj revoluciji
identifikovali su se sa Jugoslavijom, a Tito je otelovljenje i revolucije i Jugoslavije.
Svaki poremeaj ove formule ima dalekosene posledice po revoluciju,
Jugoslaviju i Tita.
Dobrica osi pie Josipu Brozu Titu:
Vama je dobro poznato da je Aleksandar Rankovi, posle Vas,
najautoritativnija moralna i politika linost jugoslovenske revolucije,
da posle Vas uiva najvee potovanje i ljubav radnike klase i naroda.
Svi ostali znaajni i zasluni ljudi stoje daleko iza njega... to se posebno
Srbije tie, ona Rankovia vidi sa Vama i uvek pored Vas (podv. D. .). U
oseanjima ljubavi i potovanja srpskog naroda, posle Vas, Rankoviu
niko nije ravan. I bilo ta da se dogodi u politikoj sudbini jednom
ili drugom, bie pogoena obojica... Bez Vas Aleksandar Rankovi ne
znai mnogo, ali ete i Vi bez njega biti slabiji... Posle ovakvog pada i
kraha Aleksandra Rankovia, bojim se da ni Tito vie nee biti Tito, ni
SKJ ono to svet veruje da jeste u avangardnoj renesansi socijalizma i
prevalizaenja onoga to ini staljinistiku epohu.
To je tako i zato to se nijedan od vodeih ljudi Saveza komunista nije
toliko poistoveivao sa Vama, toliko skrupulozno ideoloki i politiki
sledio Vas kao Aleksandar Rankovi.176

Prijatelji su upozoravali Dobricu osia:


174
175
176
177

Ne treba danas stati uz ljude koji su bili Udba i policija. Ne treba pasti
zajedno s prvim funkcionerima Udbe.177

O ulozi Josipa Broza Tita u sukobu centralista i konfederalista detaljno je, posle svog pada,
govorio osiu i Rankovi. Videti: Pievi zapisi (19511968), str. 287295.
Isto, str. 252.
Isto, str. 253, 254.
Isto, str. 275.

183

Latinka Perovi

I osi je bio svestan da Aleksandar Rankovi nije format, da nije ovek


dostojan velikog gneva i uvreenosti naroda.178 Ali, on je nacionalni simbol:
afera (je) antisrpska po metodama, karakteru, posledicama.179 Ipak, na
plenumu CK SK Srbije, koji je odran posle IV plenuma CK SKJ na Brionima,180
osi nije govorio. Za oduak imao je dnevnike zapise:
iptarski komunisti su predvodili furiozni napad na Rankovia i
srpski nacionalizam na Kosovu...
Jue (zapis 16. septembra 1966 L. P.) je Srbija, njeno politiko
vostvo, Kosovo i Metohiju predalo Albaniji.
A ja sam, posramljen, utao i dizao ruku za odluke Izvrnog komiteta
SK Srbije... Izdao sam sebe.181

U Pievim zapisima Dobrica osi izvodi zakljuke. Uklanjanjem Aleksandra


Rankovia, koje je Tito isplanirao i reirao,182 Srbiji je zadat teak udarac, a
srpskom narodu je naneta sramota. Ali:
Teko vinovnicima! Osveta e doi i bie skuplja od ijedne politike
pobede mojih politikih savremenika i protivnika. Ljudi imaju pravo
da ine sa sobom sve to zaele; ljudi nemaju pravo da pobede po
cenu sramote svog naroda, to se upravo u ovim danima dogodilo.183

Dobrica osi je oseao veliku linu odgovornost pred ovim dobom i u ovo
doba.184 Ali je, kako kae da mu je savetovano, ostao, formalno i javno, u Titovoj
mantiji.185 Bile su mu potrebne dve i po godine velikog angaovanja, linog i
u okviru vaninstitucionalne opozicije, iji je epicentar on bio, da u Pievim
zapisima svede raune:
Srean sam to sam tako radikalno raskinuo s Titovim reimom, koji
e sigurno upropastiti mogunosti i smisao narodne revolucije. Pa to
se ve dogodilo!186

Oklevanje Dobrice osia da zbaci Titovu mantiju nije bilo samo taktika.
Postojao je i rizik. Josip Broz Tito je simbolizovao i ideoloke vrednosti i
178
179
180
181
182
183

184

184
185
186

Isto, str. 260.


Isto, str. 262.
Od tada termin brionizam ulazi u Pieve zapise: Brionizam je sve beskrupulozniji. Isto, str.
272.
Isto, str. 276.
Isto, str. 267.
Isto.
Isto, str. 261.
Isto, str. 260.
Isto, str. 388.

Tito vienja i tumaenja

interese srpskog naroda. U vladajuoj ideologiji nije bilo ni kapitalizma ni


liberalizma, kao ni u dominantnim ideologijama u Srbiji XIX i XX veka. Ta
ideologija je nastajala u osloncu na Rusiju. U obnovljenoj Jugoslaviji iveo je
ceo srpski narod. Njome je upravljala partija nalik na partiju hegemona, koja
je drala vlast u najduem razdoblju srpske drave pre stvaranja Jugoslavije.
Vojska, trea po snazi u Evropi, sa procentualno najvie Srba i u komandnom i
u redovnom sastavu, u ijem su finansiranju republike uestvovale srazmerno
svom nacionalnom dohotku, imala je zadatak ne samo da titi spoljne granice,
nego i da reava unutranje sukobe. Uklanjanje Aleksandra Rankovia dovelo je
u pitanje tu formulu: morao je biti doveden u pitanje upozoravao ga je Dobrica
osi u svom pismu tim povodom i sam Tito.
(3) Dve godine posle uklanjanja Aleksandra Rankovia, Dobrica osi je na
sednici Centralnog komiteta SK Srbije, 29. maja 1968. godine, u okviru redovne
rasprave o nacionalnoj politici, predloio da se kritiki razmotri vladajua
koncepcija Saveza komunista Jugoslavije u nacionalnoj politici i praksi stvaranja
drutvenog samoupravljanja.187 Taj govor, za koji je, kako kae u Pievim
zapisima, dobio podrku i pripadnika intelektualne elite, predstavljao je osnovu
sa koje je Dobrica osi, ali i ne samo on, odreivao odnos prema Jugoslaviji,
odnosno prema Josipu Brozu Titu, u godinama njene ustavne transformacije u
konfederalnu dravu: ustavni amandmani 1968. i 1971. i Ustav od 1974. godine.
Kljune take tog, u sutini programskog govora su: jedinstvo srpskog naroda;
nedovrenost balkanskog pitanja; srpske pretpostavke za opstanak Jugoslavije;
albansko pitanje, to jest Kosovo kao pitanje svih pitanja.
Dobrica osi je odbacio srbijanstvo kao jedan, u sutini, primitivan i anahron
politiki mentalitet, kao vienje Srbije od Uica do Zemuna, i odsustvo
sluha za razlike u srpskom narodu, koji je trajao i razvijao se pod razliitim
drutvenim i kulturnim okolnostima.188
Nedovrenu nacionalnu integraciju srpskog naroda, Dobrica osi posmatra
u kontekstu nedovrenog balkanskog pitanja: etniki i teritorijalno izmeani,
balkanski narodi se nisu konstituisali u nacionalne i dravne zajednice, i nalaze
se pred izborom. Ako se
izvesne razvojne tendencije kod nas i u svetu nastave tradicionalnim
smerom, nacionalno pitanje ostae muka i preokupacija i narednih
generacija.189

Isto vai i za Jugoslaviju. Ako u njoj pobede


187
188
189

tradicionalne nacionalistiko-etatistike politike i partikularistike


orijentacije, ako demokratske snage socijalizma ne odnesu konanu

Dobrica osi, Srpsko pitanje demokratsko pitanje, I, drugo izdanje, Beograd, 2003, str. 13.
Isto, str. 15.
Isto, str. 20.

185

Latinka Perovi

pobedu nad malograanskim silama i stihijama, mogao bi se u


srpskom narodu razgoreti stari istorijski cilj i nacionalni ideal
ujedinjenje srpskog naroda u jedinstvenu dravu.190

Najzad, treba se kosovskoj istini zagledati u srce. Reavanje iptarskog i


albanskog problema u dravno-nacionalistikom okviru
postavlja... i problem granica, problem tri stotina hiljada Srba i
Crnogoraca.191

Postoji, po Dobrici osiu, samo jedan put:

To je put stvaranja drutva u kome se nacionalna ravnopravnost


ostvaruje u drutvenim odnosima, bez dravnog oblika, dravnih
atributa, nacionalne ideologije i nacionalnih, odnosno birokratskih
zastupnika i predstavnika... To je put stvaranja drutvenih odnosa
u kojima je svagda klasni, optedrutveni i individualni interes
primarniji od nacionalno-dravnog pripadnitva.192

Da li je Dobrica osi protivrean ili je doktrinaran?193 Za odgovor na ovo pitanje


vano je kako on vidi Josipa Broza Tita posle uklanjanja Aleksandra Rankovia,
odnosno posle poraza koncepcije dravnog socijalizma, centralizovane
federacije i jedistvene Partije. Definitivno, to je izgubljena bitka za Josipa Broza
Tita na svojoj strani. Ali, da li se on priklanja drugoj strani, reformatorima i
konfederalistima, ili, makar i nevoljno, jo jednom uspostavlja balans?
U zapisima Dobrice osia s polovine sedamdesetih godina,194 Josip Broz Tito
je veliki manipulator i trostruka varalica. Ipak, da obmane Staljina, svet i jugo
slovenski narod, uz natprirodne line predispozicije, naruku mu je ilo i vreme,
epoha u kojoj se pojavio i u kojoj je delovao:

190
191
192
193

186

194

Tita je Kominterna poslala da u njeno ime zavlada Jugoslavijom.


On je svoj zadatak apsolutno uspeno izvrio i proirio svoju mo i
mandat: posle Staljinove smrti i nepromiljene ekskomunikacije iz
kremaljskog sinoda, Tito je dobio ameriki blagoslov u ime slobodnog
sveta. Sasvim je izvesno: onako kako je izmanipulisao i obmanuo
jugoslovenski narod, taj trostruki narodni heroj, veliki, mudri,
svetski dravnik i lider treeg sveta, izmanipulisae i obmanue
Ameriku i trei svet. Jer on, zaista, jeste svetska varalica. Ne samo

Isto.
Isto, str. 23.
Isto, str. 24.
Na XIV plenumu CK SK Srbije, koji je odbacio njegova stanovita, Dobrica osi je u zavrnoj
rei kazao: Ja u i posle ovoga Plenuma ostati na uverenjima koja sam i do sada imao, a koja
smatram komunistikim i humanistikim. Isto, str. 27.
Ovi zapisi objavljeni su prvi put u knjizi Dobrice osia Promene.

Tito vienja i tumaenja

to su mu varalake sposobnosti takvih planetarnih razmera, nego


zato to je itava svetska politika danas zasnovana na pijunai,
obmanama, manipulacijama. Tito je pravi ovek svoga vremena. On
jeste politiar ove epohe. Epohe varalica.195

Duga manipulacija kao da se pretvorila u hipnozu. U asu smrti Josipa Broza


Tita sveopta pota: svet, vladajua birokratija, bivi unutranji protivnici
(penzionisani generali, liberali, rankovievci): Niko da mu se suprotstavi,
niko ni mrtvom.196 U posebno oajanje osia baca narod:
Kolone naroda, nemo cupkanje u mestu, nevidno milei ka Skuptini,
da posle est-sedam sati stajanja prou pored Titovog odra... Osetio
sam jezu idui suprotnom stranom od naroda; osetio sam se sm,
sasvim odvojen, prvi put sam osetio tu samou, tu odvojenost od
naroda i ljudi svoje zemlje... Ja sam svojim antititovskim oseanjem
ovde sm.197

Opet, kao i pre trideset godina, seljatvo, srpski narod, i saaljenje i bes: U stvari,
seljatvo je politiki temelj titoizma.198 Moda je Tito upravo takav kakv jeste,
Tito birokratski monarh, upravo pravi ovek ovog sveta.199 Sveta kome prija
la i koji uiva u vlastitoj korumpiranosti, u kojoj su mu atrofirala nacionalna
oseanja i iezla spremnost za rtvovanje:
taj Jugosloven i Srbin, koji sa malo napora odlino ivi; naravno bio
je titovac, i, naravno tog Srbina nije se ticalo Kosovo, ni Srbi u Bosni
i Hrvatskoj; ni to nemaju svoju dravu dok je svi oko njega imaju;
nije mu smetalo to mu se rui istorijski identitet i integritet, to ga
eksploatie Slovenija, to siromana Srbija pomae razvijenije od
sebe.200

to mu je vano, kako je Dobrici osiu, u junu 1968. godine, govorio njegov


prijatelj, seljak Radisav Kegli: samo neka bude mir, da narod moe da ivi i
radi.201 Od tog pragmatizma, koji slabi spremnost na rtvovanje za nacionalni
ideal, na ratovanje, uvali su narod njegovi osveeni predstavnici od XIX do

195
196
197
198
199
200
201

Isto, str. 34.


Isto, str. 20.
Isto, str. 22, 23.
Isto, str. 49.
Isto, str. 23.
Isto, str. 49.
Videti fusnotu 125.

187

Latinka Perovi

kraja XX veka.202 Njihovo statusno izdvajanje iz seljakog naroda203 nije znailo


i naruavanje njegovog organskog jedinstva: Srbin je ovek koji nije ovek,
ako nije Srbin; ako nema svest o narodu, bilo da ga slavi ili da ga psuje.204
Status je samo davao pravo na tumaenje ideala i potreba naroda. To su kod
Srba uoavali stranci jo u XIX veku.205 A Vladimir Jovanovi, rodonaelnik
liberalizma u Srbiji, smatrao je da je narod... imao da bude voen i pomalo
tutorisan inteligencijom... s pristankom naroda imala je da vlada inteligencija.206
Inteligencija, ije je sutinsko obeleje, mnogo vie nego to je Berajev mislio
za rusku inteligenciju, to da je bila ideoloka a ne profesionalna i ekonomska
grupacija.207
(4) Svestan dugovenosti Titovog mita208 i dubokih korena titoizma,209 Dobrica
osi je u prvoj deceniji posle smrti Josipa Broza Tita, perom i delom, dovodio
u pitanje i linost i doktrinu, i Tita i titoizam. Mit, meutim, nije destruisao
racionalnim saznanjima ve stvaranjem antimita, ostajui zarobljenik ideologije.
U Titovoj linosti sadrane su karakteristike koje su oznaile moralni slom
revolucije, odnosno poetak moralne kontrarevolucije: hedonist, podna
rednik, agent Kominterne, tiranin:
Tito je svojim linim ivotom, pohlepom za vlau, bogatstvom, luk
suzom, dvorovima i balovima, slavom i ordenjem, kinurenjem i
farbanjem, neradom i turizmom, nevienim, neogranienim ra
sipnitvom, oznaio moralni slom revolucije, podrao i produbio taj
slom svojom politikom i stilom vladanja, utvrdivi la umesto istine
u drutvu, omoguio najpre duhovnu i moralnu kontrarevoluciju.210

202
203

204
205
206
207

188

208
209
210

Videti: Latinka Perovi, Izmeu anarhije i autokratije. Srpsko drutvo na prelomima vekova
(XIXXXI), Beograd, 2006.
Dobrica osi opisuje kakav je utisak na Ivu Andria ostavio dom osievih: Inae, skrio
je iznenaenje naom kuom. Kulturom i ukusom domaice u nametanju stana. Dugo je
razgledao stvari, slike, kao udei se. Intimno je verovao da smo mi spontani, daroviti, ali nai
ljudi. Ali, i utiske ministra inostranih poslova Velike Britanije Daglasa Herda: Bio je zbunjen
naom kuom. Paljivo je zagledao knjige i slike. Verovatno je mislio da ivim u balkanskoj
kolibi. Dobrica osi, Pievi zapisi (19511958), str. 369; Isti, Pievi zapisi (19921993), str.
109.
Dobrica osi, Promene, str. 109.
Videti: Latinka Perovi, Srpsko-ruske revolucionarne veze. Prilozi za istoriju narodnjatva u
Srbiji, Beograd, 1993, str. 4149.
Slobodan Jovanovi, Vladimir Jovanovi, Moji savremenici, Vindzor, 1962, str. 4546.
Videti: Latinka Perovi, Rodonaelnik ruskog socijalizma u: Aleksandar Hercen, Ruski narod
i socijalizam, str. 32.
Dobrica osi, Promene, str. 20.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 188.
Dobrica osi, Promene, str. 66.

Tito vienja i tumaenja

Tito je vladao dugo i bez konkurencije. Vladao je tiranski, a njegova tiranija je


bez presedana u ljudskoj istoriji:
Tito je nosio Kaligulin kompleks svoje izuzetnosti... U prvom svetskom
ratu podnarednik; u drugom maral; u Kraljevini proleter i
robija; pod vlau Komunistike partije apsolutni monarh; od
Kominterninog agenta do vladara kome se dive svi vladari sveta,
ovek njegove, prosene inteligencije nije mogao da izdri taj napor,
tu visinu... To to je Kaliguli mogao biti samo san postala je Titova
stvarnost.211

Ali, Tito je i najvei neprijatelj mog (srpskog L. P.) naroda u poslednjem


stoleu kae Dobrica osi. On, odnosno titoizam, je
paralisao ljudske i prirodne potencijale srpskog naroda, njegove
institucije i njegov duh promiljeno i odluno zamenjivao jednom
redukovanom sveu i zabludama, ravim ustanovama i primitivno
birokratskom organizacijom drutva, koje su ga odvele u stagnaciju, a
to znai u lagano propadanje i truljenje.212

Spas je u detitoizaciji. Ona je poela jo za ivota Velikog Manipulatora, a


demonstracije na Kosovu 1981. godine pokazale su da sa Titom odlazi i titoizam:
Ja smatram da srpski narod u ovim kricima kosovskih Srba poinje da
shvata da je istorijski obmanut, izigran i porobljen... Krv e se opet liti
na ovoj zemlji rovova i grobalja.213

Titova vladavina

poinje krvlju, a traje prljavtinom. I okonae se opet krvlju, jer je


na ivot toliko prljav da se jedino krvlju moe oistiti.214

Ali, socijalno i moralno, titoizam, za Dobricu osia, nije samo hedonizam


brionskog monarha ve je i konformizam masa. Nacionalno, on je, pre svega,
konfederalizam utemeljen Ustavom iz 1974. godine, kojim je Tito, u paninom
strahu od Srba, konano stao na stranu njihovih neprijatelja, oviniziranih
Hrvata i Slovenaca.215 Odbacujui ovaj ustav, srpski narod se vraa tamo odakle
je iskoraio iz sebe i svoje istorije,216 vlastitom ujedinjenju kao idealu i cilju:
211
212
213
214
215
216

Isto, str. 6768.


Isto, str. 188.
Isto, str. 125.
Isto, str. 132.
Dobrica osi, Vlast II, Beograd, 2007, str. 225.
Isto, str. 190.

189

Latinka Perovi

Mi smo ponovo u XIX veku. Ponovo moramo da stvaramo svoju Srbiju.


Moramo da stvorimo takvu Srbiju u kojoj e svi Srbi na planeti videti
svoju otadbinu.217

Dobrici osiu je jasno da taj cilj nije mogu bez ratova: 1. januara 1991. godine
zapisuje:
Ja verujem u neminovnost rata izmeu Srba i Hrvata, Srba i Muslimana,
Srba i Albanaca.218

(5) Posle 1968. godine, kada se rastao sa iluzijom ili kada je napustio taktiku
pridobijanja Tita,219 Dobrica osi je u svojim dnevnikim zapisima bio obuzet
titoizmom.220 Razliito ga je definisao. Kao: epohu negativnog progresa...
kretanje od zla prema gorem;221 poredak zasnovan na politikim razlikama
u odnosu na druge reime Komunistikih partija sa nadom u bolje222 i zato sa
podrkom u veini naroda, koja uvek pitanje hleba stavlja iznad pitanja slobode.
Sa tog stanovita
Titoizam je najugodniji, u svakom pogledu najkomotniji politiki
reim u dvadesetom veku. Za njim e aliti, ako nestane. On e biti
zlatno doba Jugoslavije.223

Ni za srpski narod, otkad on ima modernu dravu, titoizam nije najgori reim
zato to je bio nedemokratski reim. Meutim, sa stanovita nacionalne i dravne
ideje srpskog naroda, titoizam je, po Dobrici osiu, bio koban. Antisrpski
ne samo u krajnjem ishodu, nego ciljano: od Kominterne i AVNOJ-a, preko
uklanjanja Aleksandra Rankovia, udaljavanja od partizanskog jugoslovenstva i
centralizovane federacije, do ustavnih promena 1963, 1968, 1971. godine, koje
su krunisane konfederalnim Ustavom od 1974: brionskim ustavom, delom
brionskog despota.
217
218
219

220

190

221
222
223

Dobrica osi, Pievi zapisi (19811991), str. 295.


Isto, str. 303.
U Pievim zapisima je registrovan trenutak poslednje nade, odnosno poetak beznaa 9.
juni 1968: Tito je svojim nadahnutim, gotovo genijalnim potezom, spasio birokratiju. Svojim
govorom na televiziji, taktikim, irokim politikim konceptom, prevaziao je sebe: govorio je
kao istorijska linost... Taj se ovek iskupio i rehabilitovao za itavu deceniju... Studenti slave
pobedu! ... To je, posle Kominforma, najvea i najskuplja pobeda u jugoslovenskom drutvu.
15. juni 1968: A Tito nije ni nedelju dana ostao veran svojim reima i obeanjima. Vulgarna
varalica! ... Nema nade ovom drutvu. Sve e se ovo skriti u haosu, krvi, u diktaturi i propasti.
Dobrica osi, Pievi zapisi (1958 1961), str. 342343, 344.
Videti: zapise koje je Dobrica osi prvi put objavio u knjigama Promene i Srpsko pitanje, I, II.
Dobrica osi, Srpsko pitanje, I, str. 103.
Dobrica osi, Promene, str. 50.
Isto, str. 50.

Tito vienja i tumaenja

Posmatran sa stanovita Srbije i srpskog naroda, titoizam je, prema Dobrici


osiu, klju za objanjenje njegove istorijske stagnacije.
U Jugoslaviji se dogodila izrazita regresija Srbije... ona se ogleda u eko
nomiji, u graanskim slobodama, u politikoj demokratiji, u razaranju
etnike celine srpskog naroda, u nepostojanju srpske drave (kurziv L.
P.), u gubljenju grandiozne kulture srednjeg veka. Srbi su jedini narod
u Evropi koji nije samo izgubio etnike teritorije i Ustavom od 1974.
godine, sveden na granice odreene Berlinskim kongresom, ve i
jedini evropski narod kome je jedna ideologija anektirala itav srednji
vek i ponitila njegove oslobodilake ratove.224

Tako, detitoizacija za srpski narod postaje imperativ, pitanje ivota i smrti. Na


kojim e se osnovama ona vriti i ta je njen cilj? Na to pitanje nije postojao samo
jedan odgovor ni u srpskom narodu. Dobrica osi, sve dok je u ulozi pisca, nije
morao da vodi rauna ni o istorijskim procesima ni o normama istraivake
prirode ni o naunom objektivizmu. On kae:
Po mom iskustvu, za pisca i intelektualca najvei je rizik ako poveruje
da moe biti tuma naroda i proklamator njegovih ciljeva.225

U isto vreme, on, opet po samoodreenju, jeste upravo to: ideolog, inspirator,
proklamator:
To je moj projekt raskida s titoizmom i sadanjim poretkom i stvaranja
nove demokratske, civilizovane drave srpskog naroda Srbije i Crne
Gore.226

kae Dobrica osi iznosei svoje Teze za novu politiku, 1991. godine, na
skupu SANU Srpski narod na poetku novog veka.
Sa smru Josipa Broza Tita nastalo je novo doba. Kada se shvatilo da je Tito
mrtav shvatilo se da je s brionskim monarhom umrla i brionska Jugoslavija,
zajedno s brionskim socijalizmom.227 Konfederalna forma jugoslovenske drave
poistoveena je sa titoizmom. Gotovo istovremeno, u vrhu intelektualne228
i u vrhu vladajue komunistike elite229 u Srbiji preovladalo je stanovite o
neodrivosti Ustava od 1974. godine.
224
225
226
227
228

229

Isto, str. 288289.


Isto, str. 193.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 63.
Dobrica osi, Srpsko pitanje, I, str. 344.
Nacrt Memoranduma (SANU L. P.) ubedljivo razotkriva nedemokratsku ustavnu konstituciju Titove Jugoslavije, utvrenu Ustavom iz 1974. godine... To je dosada najautoritativnija
kritika titoizma. Dobrica osi, Pievi zapisi (19811991), str. 202.
Slobodan Miloevi, od svih jugoslovenskih komunista najvie je doprineo razbijanju
titoistike dravne strukture. Dobrica osi, Srpsko pitanje, I, str. 346.

191

Latinka Perovi

Svaka Jugoslavija karaorevievska, avnojevska, federativna, konfederativna


pokazala se kao velika zabluda srpskog naroda. On je za nju podneo najvee
rtve, jer je verovao da njenim stvaranjem dovrava svoje ujedinjenje. Zato,
po Dobrici osiu, Jugoslavija, koja je potocima krvi stvarana, sruena na
Brionima, po proceduri Brionskog ustava 1974, ne moe i de facto biti sruena
bez prolivanja krvi. Nema mirnog reenja jugoslovenske posttitovske krize:
ono se mora pretvoriti
u krvavo rasturanje jednog monstruma, stvorenog rtvama, zablu
dama, obmanama i istorijskom glupou srpskog naroda.230

Jo jednom je odnos Dobrice osia prema srpskom narodu izmeu saaljenja i


besa. Izmeu ljubavi i palice:
Zato i kako je jedan narod sa osmovekovnom politikom i kulturnom
istorijom i tradicijom, narod kosovskog mitosa, oslobodilakih
ustanaka, bunta, hajduije, sa dve srpske drave u devetnaestom
veku, sa ueem u dva svetska rata na strani evropske i svetske
demokratije, narod 27. marta i julskih ustanaka 1941. godine
postao narod bez istorijske samosvesti i nacionalnog dostojanstva,
pretvorivi se u podaniku raju koja bei pred nasiljem manjine,
sledi svoje vlastodrce i oboava manjine brionskog monarha, dakle,
kojim se nasiljima i korupcijama srpski narod primorao i potkupio da
trpi domae okupatore i politike varalice na vlasti, kako je taj narod
mogao da pristane na brionski Ustav 1974. godine.231

Ali, jo ima nade. Kraj Titovine moe biti i novi poetak. Ako sve drugo odgodi,
unutranji razvoj i napredak, i koncentrie se na vodeu ideju nacionalne
ideologije, srpski narod se posle dva stolea borenja moe konano skrasiti
u svojoj dravi. Sa krajem titoistike Jugoslavije, kae Dobrica osi u govoru
na sveanosti u ast srpskog kompozitora Stevana Mokranjca, 14. septembra
1991. godine

192

230
231

Taj najuspeniji ruilac Titovog dravnog poretka, taj najzasluniji ovek za izlazak Srbije iz
poluvekovne potinjenosti antisrpskoj koaliciji, taj komunist koji je uspostavio srpsku dravu
koju su srpski komunisti ponitili, politiar koji je pobudio istorijsku svest miliona Srba. Dobrica osi, Promene, str. 168.
On je prvi partijski funkcioner u Srbiji koji daje podrku Akademiji i Francuskoj 7 (Udruenje
knjievnika Srbije L. P.). Podrava progresivne intelektualce, osuuje dosadanje osude neprijatelja u Akademiji i Udruenju knjievnika. To su novi stavovi i nove rei. To lii na reformizam. To je najava antititoizma.
Danas smo u Akademiji nauka posle dugotrajne depresije svi bili ozareni nadom. Slobodan
Miloevi je reformator i ruilac titoizma. I na ulici smo se pozdravljali s nadom. Dobrica
osi, Pievi zapisi (19811991), str. 275.
Dobrica osi, Promene, str. 194.
Isto, str. 245246.

Tito vienja i tumaenja

Srpski narod kao celina prvi put u istoriji stie nacionalnu, socijalnu
i duhovnu samosvest neophodnu za novo doba koje nastaje. U epo
halnom potresu i promenama koje su zahvatile svet i nau zemlju, pored
nespokoja i neizvesnosti imamo razloga za nadu i samopouzdanje, jer
posle 1912. i 1914-te, nikad nismo bili jai, iskusniji i spremniji da
ovladamo svojom sudbinom, kao to to postajemo i jesmo danas.232

Sa sigurnou, koja je karakterisala i druge zatonike nacionalne ideje,233 Dobrica


osi pisac, ideolog, kljuna linost vaninstitucionalne opozicije, intelektualni
i politiki arbitar naao se, usred ratova za dekomponovanje titoizma, na
najviem mestu u hijerarhiji vlasti: postao je predsednik Savezne Republike
Jugoslavije. Ne po svom linom izboru:
Moji prijatelji i ja, koji smo dve i po decenije bili u opoziciji titoizmu,
nismo voleli i eleli vlast... u toj intelektualnoj sferi naa uloga (se) i
zavrava... da nije moja zemlja dola u ovako teak poloaj, izuzetno
teak poloaj, ponekad se ini beznadean poloaj, u toj upornosti
svetske zajednice da istraje u sankcijama, kaznama, progonu Savezne
Republike Jugoslavije nove dravne tvorevine ujedinjenih Srbije i
Crne Gore nikada ne bih sedeo u Brozovoj kancelariji. Nikada ne bih
uao u ovu odaju.234

Za razliku od Vaclava Havela, takoe pisca, koji je pre nego to je postao


predsednik ehoslovake robijao zbog svog suprotstavljanja staljinistikom
reimu i sovjetskoj okupaciji 1968. godine, koji, pie Dobrica osi, po svemu
sudei, voli vlast i predsedniki poloaj... ja ne volim vlast, i nesrean sam to
sam predsednik.235 Ali, svoju dunost Dobrica osi ne shvata profano ve
misionarski, rtveno.236
Na mestu predsednika SRJ, Dobrica osi se sreo sa tekoama koje, kao ideolog
nacionalne revolucije na kraju XX veka, a pogotovo kao pisac, nije oekivao.
Najpre, pokazalo se da ni svi protivnici titoistike brionske Jugoslavije
232
233

234
235
236

Isto, str. 214.


Vasilij tandman, ruski diplomata u Kraljevini Srbiji, belei svoj razgovor sa Nikolom Paiem,
predsednikom Vlade, poto je odbijen ultimatum Austro-Ugarske: Na moje pitanje kojom gotovinom Srbija raspolae u datom trenutku, odgovorio je (Nikola Pai L. P.) uvijeno, rekavi
da je sopstveni novac dovoljan za otprilike 20 dana. Vasilij tandman, Balkanske uspomene,
Beograd, 2009, str. 333.
Dobrica osi, Razgovori, str. 146.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 268.
Ja sam ubedio sebe, i mnogi ljudi, moji savremenici me svakodnevno uveravaju, da sam
potreban srpskom narodu danas. Treba da ispatim patnju svog naroda i podelim je s njim do
kraja. U ovim danima (13. mart 1993. L. P.) ne smem da napustim dunost. Isto, str. 237,
294, 299.

193

Latinka Perovi

nisu imali iste motive.237 Zatim, neki vani inioci, sa stanovita nacionalne
ideologije bitni za stvaranje drave srpskog naroda, nisu imali pretpostavljanu
snagu, a neki su, neoekivano, izostali. Srpski narod, koji je, po Dobrici osi,
u titoistikoj Jugoslaviji izgubio samosvest, nije bio spreman na rtve koje su
u svim ratovima koje je Srbija vodila bile glavni argument za dravne granice.
A u ratovima za stvaranje drave srpskog naroda na ruevinama antisrpske
titoistike brionske Jugoslavije, odjednom: ivi se Srbima... dananji Srbi i
Srpkinje ne dozvoljavaju da im deca ginu za Kosovo.238 Uz to, slom Sovjetskog
Saveza, gubitak Rusije kao elementa nacionalne ideologije, koji Dobrica osi
doivljava i na isti nain opisuje kao i Nikola Pai slom carske Rusije 1917.
godine.239 Najzad, teina zadatka koji na mestu predsednika drave reava
Dobrica osi:
Kako od jugoslovenske ruevine ideoloke, ekonomske i moralne,
stvoriti demokratsku, naprednu dravu? ... ovde je istorija zavrla
svoj posao, a ja treba da ga ponem.240

I oseaj osamljenosti:

Danonono radim. Ne znam dokle u moi da podnesem ove napore.


A mnogo je, zaista je mnogo nesposobnih i nesavesnih ljudi u ovoj
dravi. Mnogo je glupaka, neznalica, pokvarenjaka. Promeniti ovu
dravu taj cilj je samo ludak mogao sebi da postavi.241

237

238
239

194

240
241

U prvom redu, Slobodan Miloevi: Taj ovek je koban po Srbiju. Mora da ode. Tog oveka
sada, bez malo kolebanja, vidim kao opasnog vlastoljupca. Taj despot nee s vlasti... on je
spreman da upropasti Srbiju da bi sauvao vlast. Znao sam da je samovoljan i vlastodrac, ali
nisam znao da je toliko beskrupulozan. I nisam ni slutio da je, zaista, politiki laov. Isto, str.
57, 152.
Ali i antititoistika inteligencija: Moji prijatelji Mihiz (Borislav Mihajlovi), Mia (Popovi),
Matija (Bekovi), Braca (Predrag Palavestra)... i posle Sabora (Vidovdanski sabor u Beogradu, u junu 1992 L. P.) nastavie da se bore za demokratsku kraljevinu Srbiju. Na politiki
razlaz je neminovan. Opet deobe. Dokle i zato? Isto, str. 93.
Isto, str. 150, 223.
Raspadom Staljinove imperije, srpski narod zadesila je velika nesrea. Rusija je ostala bez
moi da na Balkanu ispoljava i potvruje svoje interese. Ne ljubav za svoju junoslovensku,
jednovernu brau, nego ba svoje interese! Sa tim sebinim, ruskim interesima, Srbi su u svojoj politici raunali od 1804. do 1948, ili ak do 1988. Srpski narod je danas izloen samo
dejstvu amerikog interesa, odnosno inioca, a on, bez ruskog protivnika, ruskog ili bilo kog
evropskog ak i francuskog, postaje egzistencijalno opasan po srpski narod... Mi Srbi imamo
sve razloge za elju da se to pre vaspostavi demokratska Rusija, koja e sa svojim interesima
ponovo stupiti na Balkan i jugoistonu Evropu i uspostaviti ravnoteu spoljnih inilaca u tom
delu sveta. Dobrica osi, Promene, str. 142.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19921993), str. 68.
Isto, str. 120.

Tito vienja i tumaenja

Meutim, za sve ovo vreme, i mada pisac, Dobrica osi i ne pomilja da je Josip
Broz Tito mogao takoe imati neke tekoe vladanja. Za osia, kao nacionalnog
ideologa, Josip Broz Tito je najvei neprijatelj srpskog naroda. A neprijatelj je
uvek iz jednog komada: bez protivrenosti, sumnji, kolebanja, rizika. I dok je u
svojim romanima mnoge linosti koje je proizvela njegova mata inio suvie
antropomorfnim, Josipa Broza Tita, jednu realnu istorijsku linost, Dobrica
osi je pretvorio u utvaru.
(6) Udruenim snagama, radikalni pripadnici one iste opozicije koja se u Srbiji
stvarala izmeu Ustava od 1963. i Ustava od 1974. godine, koja se posle smrti
Josipa Broza Tita vaninstitucionalno organizovala oko Dorice osia, i pripadnici
vladajue komunistike elite koji su prvi shvatili da je Tito umro i, dovodei
u pitanje konfederalni Ustav od 1974. godine, uzdrmali dravnu strukturu
brionske Jugoslavije smenili su Dobricu osia sa dunosti predsednika SRJ.
Zaokupljen vie od pola veka Josipom Brozom Ttom, ija ga je senka progonila i
na mestu predsednika SRJ,242 Dobrica osi, uveren da je na toj dunosti dosegao
najviu meru,243 sada je mogao da se posveti ostvarenju svoje davnanje potrebe
da o Josipu Brozu Titu napie knjigu.244 Izabrao je knjievnu formu i u romanu
Vlast II, zavrio put od fascinacije Titom do negacije Josipa Broza Tita. Taj je
put Dobrica osi smatrao paradigmatinim ne samo za svoju revolucionarnu
generaciju nego i za srpski narod u drugoj polovini XX veka:
Komunizam se smenjuje nacionalizmom.245

On taj put, meutim, nije trasirao a nije ni jedini meu revolucionarnim


narodnjacima koji se na tom putu naao.
Antititoizam je ostao u sreditu angaovanja Dobrice osia posle i bioloke i
istorijske smrti Josipa Broza Tita. Sada, kao osnova obnove identiteta srpskog
naroda. Naputajui dravni socijalizam, titoizam je izdao i socijalne a time

242

243

244

245

to se grandioznog okruenja tie, uvek kada ostanem sam, oseam strah. Ovo je, verovatno, najvea kancelarija na Balkanskom poluostrvu. To je kancelarija Josipa Broza, u koju je
on samo nekoliko puta uao, verovatno samo da popije viski. Inae, kada sam sam, esto mi se
privia da se ona vrata otvaraju, da se pojavljuje general eelj (Milan, autant Josipa Broza
Tita), ulazi Josip Broz sa Politbiroom, i pokazuju mi vrata (smeh). Dobrica osi, Razgovori,
str. 132.
ja sam po svemu negacija Titove vlasti, svejedno to i u mojoj maloj vlasti postoji sutina vla
sti: institucionalizovan autoritet, koji daje neke mogunosti za realizaciju sopstvene politike
volje i ideja, ali i nudi svakojake privilegije i hrani tatinu. Dobrica osi, Pievi zapisi (1992
1993), str. 200.
Opseda me ideja da napiem knjigu o Titu. O njemu treba pisati dok je iv i moan; danas
(januar april 1976. L. P.) mu se treba suprotstaviti, ali ne samo politiki i ideoloki. Treba
ga smestiti u nacionalnu istoriju i u sudbinu sadanjih jugoslovenskih narataja. Odluio sam
da prouim biografije velikih tirana. Odloiu rad na etvrtoj knjizi Vreme smrti. Dobrica
osi, Lina istorija jednog doba 2. Vreme otpora 19691980, str. 183.
Dobrica osi, Promene, str. 145.

195

Latinka Perovi

posredno i nacionalne ideale Revolucije. Standardom je korumpirao srpski


narod, njegov epski heroizam i rtvenost zamenio konformizmom i defetizmom.
Uinio ga istorijski umornim narodom.246 To je glavni unutranji uzrok neuspeha
nacionalne revolucije na kraju XX veka. Godine 2008. Dobrica osi kae:
Poraen je zadugo srpski nacionalizam koji je srpsko pitanje izjedna
avao sa dravnim pitanjem.247

Zadugo, ali ne i zauvek, jer to bi znailo kraj dvovekovnog sna o ujedinjenju


srpskog naroda u svoju dravu.
Slom komunistike, odnosno boljevike ideologije, ne treba da se
pretvori u poraz svake utopije... nova emancipacija ne treba da bude
amerikanizacija.248

Srpskom narodu, ije su glavne rezerve, po Dobrici osiu, u prolosti i


geopolitikom poloaju, potrebna je ideologija.

246

196

247
248

Istorija je u Srbima konano stala, premorena. Starci se mutno priseaju negdanje srpske
veliine, hrabrih boraca s velikim ciljevima, a mladi ih ravnoduno sluaju. Srpska istorija se
pretvorila u odlazak sa sela i zapoljavanje u gradu, u useljavanje u stan s trosedom i televizorom; vozkanje automobilom, gradnju vikendica, posedovanje iro rauna, kartice Ameriken
ekspresa... Srbi su u XX veku jedina evropska nacija koja se u miru, pod dejstvom politike i
novca denacionalizuje. Isto, str. 278.
Dobrica osi, Pievi zapisi (19992000). Vreme zmija, str. 159.
Dobrica osi, Srpsko pitanje, I, str. 331.

Summary

Tito vienja i tumaenja

Dobrica osi on Josip Broz Tito


A Sketch for a Research of a Political and Intellectual Relationship
Key words: Dobrica osi, Josip Broz Tito, national question in Yugoslavia,
intellectual history
The insight into the life of Dobrica osi uncovers a personality that, although
in formative years at first in contact with the religious movement of Bishop
Velimirovi, soon came under influence of communism siding with it, above all
out of belief in the possibility of a more just society. With that aim he fought at
war, but according to his own testimony, soon became disappointed. In 1951 he
left professional Party work and turned to writing, remaining an important link
between intellectuals and politics. The work and influence of osi show that he
wasn't just another contemporary of Josip Broz Tito, but rather more than that.
The research of the relation of Dobrica osi to Tito, to national and social
question and to Yugoslavia has several starting points: firstly, osi's relation
to communism as a new religion; secondly, the writer's need to change the
world; thirdly, the novel Roots (1954) as the turning point in osi's opus;
fourthly, his positioning in the discussion about leaving the Soviet party model,
and in connection with that, the understanding of Yugoslavia in early 1960s;
finally, the novel The Time of Death which established osi in the position that
would secure him the status of the Father of the Nation a decade later. That
status is no empty metaphor, and osi himself saw himself as the paradigm
of Serbian fate.
On the one hand there were numerous editions of his works, adaptations
for film and theater, imposition of it as mandatory school literature, literary
awards, on the other membership in the Central Comittee of the Union of
Communists of Serbia and, later on, the post of the president of the Federal
Republic of Yugoslavia. With that dual role, with great self-awarenes of that
role, osi became a kind of institution, a collective project of a sort, around
whome a network of social, political and intellectual ties came to being. From
that vantage point, he acted for decades as one of the key actors in politics and
culture.
The polemics with the Slovenian intellectual Duan Pirjavec in 1961/62, his
positioning concerning the fate of Aleksandar Rankovi, his views on national
question and the overall Yugoslav ideology of the Yugoslav communists kept
pushing osi away from the Party which he realy left in 1971. By that time
he had already become the chairman of the Serbian Book Cooperative and a
corresponding member of the Serbian Academy of Sciences and Arts. In the

197

Latinka Perovi

meantime in 1969 a book by osi (Power and Anxiety) was banned for the first
time.
During the 1980s osi became the leading figure of the out-of-institutions
opposition and his reputation would constantly be on the rise from then on,
leading him finally to the post of the president of the Federal Republic of
Yugoslavia in the midst of the war in 1992. With distancing from the national
policy of the Party osi increasingly embraced the idea of solving the Serbian
national question through a unification of the Serbs in one state. Transplanting a
19th century goal the Serbian state to the end of the 20th century determined
everything else. The priorities: mobilizing the people and their firm unity before
the domestic and foreign opponent of the goal. Means: wars for state borders.
Several phases of Dobrica osi's relation to Tito should be distinguished. For
start, it would be important to establish chronological borderlines and internal
characteristics of each period. Conditionally speaking, the periods could be
named thus: 1) Fasciantion by Tito (19451961); 2) Struggle for Tito (1961
1966); 3) Refusal to be Defeated (19681980); 4) Ideological War agains
Titoism as Anti-Srbism (19801991); 5) Armed War for Solving the Serbian
Question as a State Question (19921999); 6) Anti-Titoism as the Basis of
the New Serbian Identity (19992000). Each of these periods views Tito in a
different way, having in mind above all osi's views on the national question to
which he increasingly reduced his views on Yugoslavia and socialism.

198

Goran Miloradovi
UDK 323.2(497.1)1954
329.15.052/053(497.1)1954

Ljudi na stratekim mestima


Uzroci, posledice i smisao sukoba Josipa Broza Tita i Milovana
ilasa na Treem (vanrednom) plenumu CK SKJ 1954. godine
Apstrakt: Obraun Tita sa ilasom je bio kulminacija njihove borbe za vlast u
Partiji i dravi, koja se odvijala u kontekstu pozicioniranja Jugoslavije izmeu
istonog i zapadnog bloka zemalja. Komparacijom fenomena opozicionarstva i
disidentstva u SSSR-u i Jugoslaviji zakljueno je da je ilas bio lider opozicije, a
ne disident. Posle poraza i iskljuenja iz Partije bivi prijatelji na vlasti su stvarali
ilasov demonski, a novi prijatelji iz opozicije njegov aneoski lik. Te dve
tenje jo uvek ometaju razumevanje stvarne ilasove uloge u socijalistikoj
Jugoslaviji i deformiu sliku prolih politikih i drutvenih dogaaja i procesa.
Kljune rei: Josip Broz Tito, Milovan ilas, disidentstvo, opozicionarstvo, frakcije

Zbivanja u komunizmu se, bezmalo, uvek i u svemu svode na borbu za


vlast. Tako je i s frakcijama. ak i onim koje se inspiriu liberalnijim
pristupima liberalnijim u odnosu na totalitarne i na vou.

Milovan ilas1

Najvei politiki potres u Jugoslaviji pedesetih godina bio je Trei (vanredni)


plenum CK SKJ, odran 1617. januara 1954. godine, na kome je Milovan ilas
razreen svih funkcija, kanjen poslednjom opomenom, a potom i penzionisan u
43. godini ivota. Smatralo se, a i danas se esto smatra, da je ilas bio najvei,
a moda i jedini jugoslovenski disident,2 rodonaelnik jugoslovenskih
1

, , .
, , 1994, . 323 (u daljem tekstu knjiga e biti navoena kao: . ,
...)
Videti: Momilo orgovi, Ljubav kao kritika, Milovan ilas, Druenje s Titom, Beograd,
1990, str. 9. (u daljem tekstu knjiga e biti navoena kao: M. ilas, Druenje s Titom); Aleksa
ilas, Hronologija ivota i rada Milovana ilasa, http://www.djilas.info/HRONOLOGIJA/
hronologija.html (29. 4. 2010. U daljem tekstu: A. ilas, Hronologija ivota i rada Milovana
ilasa). Ima miljenja da je ilas postao disident ve 1953! Videti: Desimir Toi, Ko je Milo

199

Goran Miloradovi

disidenata,3 prvi jugoslavenski meunarodno poznat disident,4 najpoznatiji


komunistiki disident,5 vodei,6 najznaajniji,7 najvei i najpoznatiji,8
nesumnjivo najkrupniji jugoslovenski disident,9 ili jednostavno disident.10
Tvrdilo se da je ilas izrastao u svetsku disidentsku figuru;11 da je bio najvei
komunistiki disident posle Lava Trockog12 i da je poneo slavu prvog disidenta
komunistikog sveta.13 Verovalo se da je bio u svjetskim razmerama veoma
dugo prvi i ponajee citirani od komunistikih disidenata.14 Jedan ilasov
potovalac je tvrdio: Bilo je mnogo disidenata na Istoku Evrope, i u Kini, od
Trockog i Kestlera preko Solenjicina, Saharova do Valense. [...] Ali, ni jedan
od njih izuzev knjievnog dela Solenjicina, nije ostavio onaj trag meu
3

6
7
8

9
10

11
12

200

13
14

van ilas? Disidentstvo 19531995, Beograd, 2003 (u daljem tekstu: D. Toi, Ko je Milovan
ilas?...).
, , (19111995).
, , 1996, . 77 (u daljem tekstu knjiga e biti navoena kao:
. ...).
Katarina Spehnjak, Tihomir Cipek, Disidenti, opozicija i otpor Hrvatska i Jugoslavija 1945.
1990., asopis za suvremenu povijest, 39, 2/2007, Zagreb, 2007, str. 273, (u daljem tekstu: K.
Spehnjak, T. Cipek, Disidenti, opozicija i otpor).
Tvrtko Jakovina, Ameriki komunistiki saveznik. Hrvati, Titova Jugoslavija i Sjedinjene
Amerike Drave 1945.1955., Zagreb, 2003, str. 372 (u daljem tekstu: T. Jakovina, Ameriki
komunistiki saveznik...).
, , .
..., . 85.
, , . ...,
. 90 (u daljem tekstu: . , ).
, (19541995),
, 4/2007, , 2007, . 118135 (u daljem tekstu: . ,
...).
, , , . ..., . 210 (u
daljem tekstu: . , ).
Momilo orgovi, ilas: Vernik & jeretik, Beograd, 19892, str. 21 (u daljem tekstu: . orgovi,
ilas: Vernik & jeretik); M, , . ...,
. 164 (u daljem tekstu: . , ); Encyclopedia of european so
cial history from 1350 to 2000, vol. I, (glavni urednik: Peter N. Stearns), New York, 2001, str.
398; Todor Kulji, Tito. Socioloko-istorijska studija, Zrenjanin, 20052, str. 163 (u daljem tekstu:
T. Kulji, Tito...); , (), ,
. CVII, . 3471134722, 28. 2010 9. 2010 (u daljem tekstu: . ,
).
, , , . ..., .
51 (u daljem tekstu: . , ...).
Slobodan Ini, Povratak Milovana ilasa; M. ilas, Druenje s Titom..., str. 15. Ini, meutim,
nije naveo kriterijume za svoje kvalifikovanje i poreenje Trockog i ilasa.
Branko Petranovi, Istoriar i savremena epoha, Beograd, 1994, str. 68.
arko Puhovski, Dovretak hereze u rehabilitaciji, M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str.
371 (u daljem tekstu: . Puhovski, Dovretak hereze...).

Tito vienja i tumaenja

disidentima irom Istone Evrope kao Milovan ilas.15 Smatralo se da je


ilas prvi disident u istoriji, u pravom smislu rei rodonaelnik disidentskog
pokreta u komunistikom svetu. Njegovim putem, stopu za stopom, decenijama
su ili ruski disidenti, ukljuujui i najvee Solenjicina i Saharova, i poljski,
eki, maarski, a danas kineski. [...] tako e u enciklopedijama buduih stolea,
ilas biti opisan kao otac i osniva disidentskog pokreta koji se suprotstavio
komunizmu na njegovom sopstvenom terenu.16 Meutim, jedan pesnik, blizak
ilasov prijatelj, ipak je uspeo da nadvisi taj skladni hor, rekavi: Za ono na ta
se odvaio Milovan ilas nije bilo imena u dotadanjoj politikoj istoriji. Zbog
njega je morala biti skrojena nova re: re disident.17
Ipak, bilo je i drugih glasova, koji su donekle umanjivali ekskluzivnost i
znaaj ilasa kao disidenta. Ponekad je, pored ilasa, disidentom nazivan i
Vladimir Dedijer.18 Krajem sedamdesetih godina na Zapadu su jugoslovenskim
disidentima smatrani Milovan ilas, Mihajlo Mihajlov i neki (mahom hrvatski)
nacionalisti.19 Neki autori su, piui o ilasu, re disident oprezno stavljali
pod navodnike.20 Bilo je autora, meu njima i sam ilas, koji su za njega radije
koristili izraz otpadnik.21 Ima i onih koji, piui o neistomiljenicima sa
reimom u Jugoslaviji, ilasa ipak izostavljaju, iako znaju da je sa nekima iz tog
kruga bio vrlo blizak.22 Najzad, pitanje je koliko je i kako je sam ilas razumevao
fenomene o kojima je re, jer on je smatrao da je uzrok disidentstva u hladnom
ratu, a opozicionarstva u procesu detanta(!?).23 Na drugom mestu ilas je tvrdio:
to se tie sveta, nisam ni sa kakvim disidentima imao veze, sem u zadnje
vreme sa sovjetskim to su pisci oko Kontinenta i oko Foruma.24 U svakom
15
16
17
18
19

20
21
22

23

24

Desimir Toi, Post scriptum, Ko je Milovan ilas?..., str. 85.


, , . ...,
. 309.
, , . ..., . 312.
Fred Warner Neal, Titoism in action. The reforms in Yugoslavia after 1948, Los Angeles, 1958,
str. 240 (u daljem tekstu: F. Warner Neal, Titoism in action...).
D. Doder, The Yugoslavs, New York, 1978, str. 173 (u daljem tekstu: D. Doder, The Yugoslavs).
Videti predgovor: , , , . ..., . 10. Tekst
je potpisao Ureivaki odbor zbornika.
M. ilas, Druenje s Titom, str. 167; Mihajlovi, Borislav Mihiz, Autobiografija o drugima II,
Novi Sad, 2003, str. 126, 127 (u daljem tekstu: B. Mihajlovi, Autobiografija...).
Nick Miller, The nonconformists: culture, politics, and nationalism in a Serbian intellectual cir
cle, 19441991, Budapest/New York, 2007, str. XIII, 7073, 333 (u daljem tekstu: N. Miller, The
nonconformists...).
, , ...,
. 268. Koliko su njegova tumaenja daleko od realnosti jasno je kada se pogleda tabela u
prilogu ovog lanka.
M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 164. ilas je bio lan ureivakog odbora asopisa
Kontinent u kome su objavljivali ruski pisci koji su iveli u inostranstvu. Videti: Kontinent 1.
The alternative voice of Russia and Eastern Europe, Lonodon, 1976.

201

Goran Miloradovi

sluaju, karakteristino je da ilas sebe nije nazivao disidentom iako nije ni


demantovao druge kada su to inili.
Ima, dakle, dovoljno razloga za sumnju u opravdanost upotrebe izraza disident
u odnosu na Milovana ilasa, uprkos brojnosti tih stavova. Prvi i najvaniji
razlog je odsustvo teorijskog odreenja pojma koji ti autori oznaavaju izrazom
disidentstvo. Drugi je izostanak istorijske kontekstualizacije tog fenomena.
Trei je injenica da mnogi, piui o ilasu, ne prave razliku izmeu izraza i
pojmova opozicionar i disident.25 etvrti razlog je nenauna motivacija
(sentimentalni obziri, politiki interesi i sl.) jednog dela autora koji su pisali o
ilasu i formirali sliku njegovog lika u javnosti. Zbog svega toga, pre pristupanja
analizi dogaaja uoi, tokom i posle Treeg plenuma CK SKJ 1954. godine,
neophodno je definisati najvaniju terminologiju i objasniti njenu upotrebu.
Disidenti, opozicionari i ilasovci
Disident (lat. dissident, engl. dissenter ili noncomformist, rus. s ili
) nije nova re, ali je, vremenom, promenila svoje prvobitno
znaenje. Izvorno, izraz disident je tokom reformacijskih sukoba u Engleskoj
i Velsu u XVII i XVIII veku oznaavao otpadnika od dravne anglikanske crkve
(Church of England).26 Izraz je u svom novom znaenju ponovo uao u masovnu
upotrebu u drugoj polovini 60-ih, i to u vezi sa jednom pojavom specifinim za
SSSR i druge socijalistike drave.27 Upotreba u tom smislu krajnje je specifina i
ne treba je meati sa drugim istorijskim situacijama kada je taj termin korien,
bilo u vezi sa verskim sukobima u zapadnoj Evropi, bilo u vezi sa pokretom za
25

26

202

27

Distinkcija se ne pravi u knjizi: D. Doder, The Yugoslavs, str. 164195. Isto tako, nisu je pravili
ni Kosta avoki i Dragoljub Miunovi u svom pismu od 12. marta 1990; ne pravi je Aleksandar Petrovi u pismu upuenom Vladi Vladisavljeviu 17. jula 1984; ne pravi je ni Desimir
Toi u svom lanku Post scriptum. Sve prema: . , ... . 127,
129, 130. Najzad, razliku ne pravi ni autorka tog lanka. Isto i: Mira Radojevi, Milovan ilas
i srpska politika emigracija (19541995), Dijalog povjesniara/istoriara 10/2, (priredio:
Igor Graovac), Zagreb, 2008, str. 8199.
Videti: Pierre Chaunu, Civilizacija klasine Evrope, Beograd, 1977, str. 421425; Christopher Hill, The Century of Revolution 16031714, London New York, 20102, str. 233234,
243245, 279, 291294. Renici disidenta definiu kao nekoga ko ima miljenje razliito
od veine, a konkretno kao protestanta neanglikanca. Prema: - , , 1963; ,
, , 1991; , . ., , . ,
, , 1994; Oxford english-serbian students dictionary, Oxford, 2006; ,
, , , 2006.
Uporediti: Giuseppe Boffa, Povijest Sovjetskog Saveza II, Opatija, 1985, str. 423 (u daljem tekstu: G. Boffa, Povijest SSSR...); Dissident movement, Encyclopedia of Russian history (glavni
urednik: James R. Millar), New York, 2004, str. 398402.

Tito vienja i tumaenja

otcepljenje od Srpskog dobrovoljakog korpusa u Rusiji tokom Prvog svetskog


rata.28
Prilikom analize tzv. ilasovog sluaja treba imati u vidu da su dogaaji,
procesi i pojave koji su se odvijali u Sovjetskom Savezu referentni za zbivanja,
procese i pojave u socijalistikoj Jugoslaviji. Jugoslovenska varijanta totalitarne
staljinistike drave nastala je po uzoru na sovjetski model, pa je u toj relaciji
treba analizirati i tumaiti.29 Isticanje socijalistike Jugoslavije kao (pozitivnog)
izuzetka od (negativne) istonoevropske prakse, koje se ponekad javlja u
literaturi, posledica je uporne propagande tog reima (podravane od Zapada)
da je Jugoslavija neto sutinski razliito od ostalih socijalistikih drava
da je to tzv. socijalizam sa ljudskim likom. Pozitivno gledanje zapadnih
intelektualaca leviara na Titov reim bilo je omogueno i razoaranjem u
SSSR, dok je Jugoslavija i dalje davala nadu u ostvarenje marksistike utopije.30
28

29

30

.
19141918, ( ), , 1954; 19141918
( ), , 1977; , .
,
(19191922), , 2004, . 160162.
Da je Titov reim bio identian Staljinovom i drugim narodnim demokratijama, odnosno da
je u pitanju totalitarizam, smatra se u: Fred Warner Neal, Titoism in action. The reforms in Yu
goslavia after 1948, Los Angeles, 1958, str. 9, 212231; J, , ,
, 12/1993, . 108109; Fransoa Fire, Prolost jedne iluzije. Komuni
zam u dvadesetom veku, Beograd, 1996, str. 492501; ,
19481965, , 1996, . 493513; Temna stran meseca. Kratka zgo
dovina totalitarizma v Sloveniji 19451990, (ur. Drago Janar), Ljubljana, 1998; John B. Allcock, Explaining Yugoslavia, London, 2000, str. 275; , .
19171929, III, , 2000, 2001;
. ., . ., . ., . .,
. (19491953):
, , 2002, . 326; Katarina Spehnjak, Javnost i propaganda. Narodna fronta u
politici i kulturi Hrvatske 19451952, Zagreb, 2002, str. 1550, 273; . :
, , , 18042004.
, , 2005, . 141, 145146; Tvrtko Jakovina, Hrvatski
izlaz u svijet. Hrvatska/Jugoslavija u svjetskoj politici 19451991, Hrvatska politika u XX
stoljeu, Zagreb, 2006, str. 352353; Spehnjak Katarina, Cipek Tihomir, Disidenti, opozicija
i otpor Hrvatska i Jugoslavija 1945.1990., asopis za suvremenu povijest, 2/2007, Zagreb,
2007, str. 259260, 291, (u daljem tekstu: K. Spehnjak, T. Cipek, Disidenti, opozicija i
otpor). Detaljnije obrazloenje karaktera Titove vlasti: . ,
19451955, , 2009, . 4450, (rukopis doktorske
disertacije odbranjene na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 27. novembra 2009. godine, pod
mentorstvom prof. dr. Miroslava Jovanovia; u daljem tekstu: . ,
...).
Da je Titov reim bio pozitivan izuzetak u Istonoj Evropi, smatra i Hana Arent, Izvori to
talitarizma, Beograd, 1998, str. 316; dok u jednoj komparativnoj tabeli modernih diktatura
Titovog reima uopte nema: , ,
III, , 2000, . 143.

203

Goran Miloradovi

Najzad, taj mit, kojim je u korist Zapada nagrizana homogenost sovjetskog


bloka, preiveo je kraj hladnog rata i raspad Jugoslavije i SSSR-a i jo uvek ima
svoje pristalice.31
Sa fenomenom sovjetskog disidentstva povezani su samizdat (ilegalna
tampa) i polulegalni pravozatitniki pokret boraca za ljudska prava ( , ). Te pojave ne treba
poistoveivati. Samizdat ima dugu tradiciju, jo iz predsovjetskog vremena, i
predstavlja formu neoficijelnog kulturnog i politikog ivota, dok je pokret
pravozatitnika po samosvesti i karakteru delatnosti pre svega moralni,
a ne politiki pokret.32 Delatnost pravozatitnika bila je vana jer je davala
kontinuitet i povezanost disidentskim aktivnostima.33 Praktino, u SSSR-u to je
inilo malu, ali organizovanu drutvenu snagu van sovjetskih institucija.34 Neto
uporedivo sa tim u Jugoslaviji nije postojalo.35 Pravozatitnici su se pojavili
posle XX kongresa KPSS-a, odranog februara 1956. godine i Hruovljevog
referata protiv kulta Staljinove linosti. Novi zamah razvoju tog pokreta dao je
XXII kongres KPSS-a odran oktobra 1961. godine. Tada je Hruov nastavio sa
otkrivanjem zloina Staljinovog vremena i uklanjanjem manifestacija njegovog
kulta, pa je, pored ostalog, Staljinovo telo izneto iz mauzoleja na Crvenom trgu
i sahranjeno, a Staljingrad je preimenovan u Volgograd.36 Ublaena je kaznena
praksa, a iz CK KPSS-a su uklonjeni najistaknutiji staljinisti (V. Molotov, L.
Kaganovi, G. Maljenkov i D. epilov). Drutvena i kulturna, a posredno i
politika klima postepeno se menjala.
Meutim, Hruovljevi neuspesi u spoljnoj i unutranjoj politici i pad popu
larnosti omoguili su revan njegovih protivnika u vrhu Partije.37 Plenum
31

32

33
34

35

204

36
37

U jednom novijem pokuaju ocene Titovog dela govori se o autoritarnom modernizatoru, a


odbacuje teza o totalitarnom modelu i voi. Meu njegove autoritarne savremenike ubrajaju
se Staljin i Hruov, Franko i Salazar, te se tvrdi da je u ovom dobu ratna ekspanzija amerikog
imperijalizma neutralisala prigovore o totalitarnoj prirodi socijalizma, a pogotovu Titovog
reima koji je branio politiku miroljubive koegzistencije. Kako jedna pojava neutralie karakter druge (u meuvremenu prole) ne objanjava se. Videti: T. Kulji, Tito..., str. 507508.
, . -
(u daljem tekstu: ...),
http://www.memo.ru/history/DISS/index.htm (20. 4. 2010).
, ..., http://www.memo.ru/history/DISS/
hronvved.htm (24. 4. 2010).
Smatra se da je takvih nekonformista bilo najvie nekoliko stotina. Videti: , ;
, , . , , 2000,
. 575 (u daljem tekstu: . , . , ).
ilas je kasnije pisao da je on u vreme Treeg plenuma bio svestan da nema nikakve organizacije koja bi se borila i koliko-toliko zauzela za moje ideje i za te spontane pristae. Milovan ilas, Vlast, London, 1983, str. 278 (u daljem tekstu: M. ilas, Vlast).
Videti: G. Boffa, Povijest SSSR, II, str. 419.
. , . , , . 557560.

Tito vienja i tumaenja

CK KPSS-a odran juna 1963. godine pokazao je snagu otpora politici de


staljinizacije. Hruov je uzdrman, a na kulturu su ponovo primenjena stroa
merila, po kojima je svako, i najmanje, odstupanje od generalne linije Partije
smatrano prestupom.38 Kada je oktobra 1964. godine Hruov smenjen i
penzionisan, varljiva nada da poinje period vee slobode nestala je, a uslovi
za pojavu disidenatstva su ispunjeni. Delimina rehabilitacija Staljina tokom
ere Brenjeva razoarala je kulturnu elitu i stvorila novi izvor buntovnitva,
vitalniji i uticajniji od ranije vienih oblika neposlunosti i otpora.39 Jedna
od posledica daljeg suavanja i inae oskudnih mogunosti stvaranja bilo je
bujanje samizdata i drugih ilegalnih i polulegalnih aktivnosti intelektualaca.40
Tada su delovali Andrej Sinjavski, Julij Daniel, Aleksandar Ginzburg, Vladimir
Bukovski, Aleksandar Solenjicin, Andrej Saharov, ores i Roj Medvedev i drugi
disidenti.41 Period njihove najintenzivnije delatnosti ini petnaestak godina, od
sredine 60-ih do kraja 70-ih.42
Moe se izdvojiti nekoliko karakteristika koje odlikuju disidente i po kojima se
oni razlikuju od opozicionara i ostalih graana: 1. disidenti su, ne krei zakone,
odbijali da potuju opteprihvaena pravila ponaanja; 2. nisu sebe smatrali
politikom opozicijom, ve ljudima koji svoju graansku i profesionalnu
nezavisnost cene vie od dobrobiti koju prua lojalnost reimu; 3. nisu smatrali
da je politika opozicija svrsishodna, jer moe da odvede u novo nasilje, moda
ak i u novu revoluciju; 4. disidenata je bilo vrlo malo, ali su zahvaljujui
38

39

40

41

42

. . , : . . (
), 1,
, 3, 2002, . 76 (u daljem tekstu: . . , ... 1).
. . , : . . (
), 2, :
, 4, 2002, . 6869 (u daljem tekstu: . . , ... 2). O drugim
vidovima otpora vlasti u SSSR-u videti: , , .
(19531985), , 2007.
Koliki je bio obim te produkcije u SSSR-u pokazuje injenica da je Ljudmili Aleksejevoj, da bi
proitala samo dve zbirke samizdata (jedna iz arhiva radija u Minhenu, a druga iz
arhiva izdavake kue u Njujorku), bilo potrebno vie od dve godine svakodnevnog
rada. S druge strane, u Jugoslaviji ilegalna umetnika produkcija nije postojala. Videti:
, , ..., http://www.memo.
ru/history/DISS/books/ALEXEEWA/index.htm (7. 5. 2010) (u daljem tekstu: . ,
). Videti takoe i kataloge izlobi oficijelne i neoficijelne
likovne umetnosti: ! . 50 80
, , -, 1994, , 1994;
. 19451989,
, 4. 2010 15. 2011, , 2010.
Videti: G. Boffa, Povijest SSSR, II, str. 443; . , . , , .
570585; slino i: F. Fire, Prolost jedne iluzije. Komunizam u dvadesetom veku, Beograd, 1996,
str. 585589. (u daljem tekstu: F. Fire, Prolost jedne iluzije...).
. . , ... 1, . 75; . . , ... 2, . 69.

205

Goran Miloradovi

samizdatu i stranim radio-stanicama postali poznati, pa su i drugi ljudi sledili


njihov primer; 5. tek krajem 60-ih godina javio se izraz za tu novu vrstu
ponaanja sovjetskih graana, dok je opozicionarstvo stara, poznata i prilino
rairena pojava; 6. disidenti se ne javljaju u vrhu Partije oni su ili obini lanovi
ili nepartijci43 (videti tabelu).
U jednom od retkih pokuaja da se objasni fenomen disidentstva u Jugoslaviji,
skree se panja da je to zemlja sa veoma mnogo ili sa veoma malo disidenata
zavisno od stanovita sa koga se ovaj problem posmatra, odnosno od naina
na koji se pojam disident definie.44 Ako se za kriterijum uzme broj osoba
kanjenih zbog iznoenja nedoputenih stavova, onda bi Jugoslavija bila
ozbiljan kandidat za prvaka sveta u disidentstvu.45 Tu, meutim, nije bila re
o disidentima, nego o ljudima koji su sa razliitih ideolokih pozicija, u raznim
formama i sa razliitom motivacijom osporavali ili vreali vlast, od negodovanja
zbog niske plate do psovanja efa drave u kafani.46 Isto se deavalo i u SSSR-u.
Prema novijim istraivanjima, pojava raznih oblika protesta, nepokornosti
i neslaganja sa sovjetskom vlau moe se obuhvatiti zajednikim nazivom
kramola, (pobuna, buntovnitvo), dok je disidentstvo jedan poseban, uglavnom
intelektualni i zato iz inostranstva lake vidljivi oblik tog, inae mnogo ireg
fenomena.47
Postoji definicija po kojoj su disidenti samo oni ljudi koji se javno, principijelno,
bez vezivanja za odreenu ideologiju ili politiki pokret, sistematski i kroz due
vremena zalau za potovanje i primenu ljudskih prava.48 Upravo u razlici
znaenja rei disident u Jugoslaviji i u ostatku sveta lei sutina problema.
Prema optevaeim kriterijumima, disidentski pokret u SSSR-u predstavljao
je mali, vidljivi vrh antisovjetskog ledenog brega,49 tj. uski intelektualni krug
koji se iz moralnih razloga opirao vladajuem sistemu vrednosti.50 Ti ljudi su
43

44

45
46

47
48
49
50

206

(19531991), ...., http://www.memo.ru/


history/DISS/hronvved.htm (20. 4. 2010) (u daljem tekstu:
...); . , ...
Aleksa ilas, Razvoj disidentskog pokreta u Jugoslaviji, Iz emigracije. Izabrani eseji, lanci,
intervjui i dokumenti 19801990, Beograd, 2009, str. 71. lanak je 1981. objavljen u asopisu
Naa re (London), (u daljem tekstu: A. ilas, Razvoj disidentskog pokreta u Jugoslaviji).
A. ilas, Razvoj disidentskog pokreta u Jugoslaviji, str. 71.
Videti, npr: Momilo Mitrovi, ?, Dijalog povjesniaraistoriara
9, Vrac 57. studenoga 2004, (priredili: Hans Georg Fleck i Igor Graovac), Zagreb, 2005, str.
341360.
. . , ... 1, . 7578.
A. ilas, Razvoj disidentskog pokreta u Jugoslaviji, str. 71 ( . .).
. . , ... 2, . 73.
Videti: Rossana Rossanda, Power and Opposition in Post-revolutionary Societies, Power and
Opposition in Post-revolutionary Societies (zbornik radova), London, 1979, str. 6 (u daljem tekstu: R. Rossanda, Power and Opposition... Knjiga e u daljem tekstu biti navoena kao: Power
and opposition (zbornik radova)).

Tito vienja i tumaenja

svojim delovanjem pomagali stvaranje javnog mnjenja i graanske svesti i


delegitimisali sovjetsku vlast.51 Neto slino u Jugoslaviji nije postojalo, pa se ni
za Milovana ilasa ne moe rei da je bio pripadnik takvog jednog (imaginarnog)
fenomena.52 Objanjavajui odnos jugoslovenske vlasti prema njemu, ilas je
1955. godine na sudu rekao da se radi o neopravdanoj bojazni vlade da se ne
stvori presedan i legalizuje jedno opoziciono miljenje.53 A opozicionarstvo je,
pre svega, izraz razliitog politikog ne obavezno i razliitog moralnog stava.
I, to je jo vanije, opozicionar, za razliku od disidenta, pretenduje na osvajanje
vlasti i sprovoenje svog politikog programa.54
Usled neuvianja razlike izmeu pojmova disidentstva i opozicionarstva javilo
se apsurdno uverenje da je najkrupniji komunistiki disident u svetskim
razmerama bio, pored Trockog, upravo Tito.55 Meutim, za Titovu istorijsku
ulogu se nikako ne moe rei da je primarno bila moralni izbor, nego ishod sprege
line ambicije i specifine meunarodne pozicije i unutranje strukture zemlje
kojom je vladao.56 Kada se uporede karakteristike disidenata i unutarpartijske
opozicije u SSSR-u, jasno je da su opozicionarstvo i disidentstvo dve razliite
pojave, kojima je zajedniko pre svega to to ih komunistika vlast doivljava
kao pretnju (videti tabelu).57 Drugi uzrok poistoveivanja ta dva fenomena je
zapadnjaka vizura, u kojoj su skupa posmatrani (i kategorisani) svi koji su se
51
52

53
54

55

56
57

Peter Kenez, A History of the Soviet Union from the Beginning to the End, New York, 2006, str.
223229 (u daljem tekstu: P. Kenez, A History of the Soviet Union...).
Neki autori izrazom nonconformists (neistomiljenici) oznaavaju intelektualno-politiki
krug koji se sastajao na beogradskoj adresi Simina 9a (tzv. siminovci). Tu grupu su inili Dobrica osi, Mia Popovi, Borislav Mihajlovi Mihiz, Mihajlo uri, Pavle Ivi, ivorad Stojkovi,
Vojislav uri, Dejan Medakovi, Bata Mihajlovi i dr. Meutim, kao uivaoci zatite lana CK
Srbije Dobrice osia (a povremeno i drugih srpskih funkcionera: Stevana Doronjskog, Mirka
Tepavca, Duana Alimpia, Slobodana Penezia; videti: B. Mihajlovi, Autobiografija... II, str.
150157, 249, 259261), oni se ne mogu smatrati disidentima, kako to implicira re nonconformists. Miler taj termin koristi ironino, jer smatra da su se siminovci 80-ih godina nali
u sasvim obrnutoj poziciji od one u kojoj su se nalazili odmah posle rata i da su vremenom
postali deo vladajueg drutveno-politikog sloja, tj. konformisti. Autor terminologiju koju
koristi ne obrazlae teorijski, niti pravi razliku izmeu disidenata i opozicionara. Videti: N.
Miller, The nonconformists..., str. XIII, 1 i dalje.
AJ, 513, lini fond Moe Pijade, K. 24, III-3/135, str. 7. Zapisnik sasluanja Milovana ilasa 7.
januara 1955. godine u Okrunom sudu u Beogradu (kurziv G. M).
Taj kriterijum se prihvata i u: K. Spehnjak, T. Cipek, Disidenti, opozicija i otpor, str. 257.
Autori slede knjigu: Erhart Neubert, Geschichte der Opposition in der DDR 19491989, Berlin,
1997, str. 25.
, , , . CVII, . 34611, . 14 (u
daljem tekstu: . , ). To miljenje ponavlja se i u: . ,
..., , . CVII, . 34722, 9. 2010, . 18.
. , ..., . 4461.
Ta dva fenomena neki autori, ipak, dosledno razlikuju, iako priznaju da linija razdvajanja nije
uvek otra. Videti npr.: P. Kenez, A History of the Soviet Union..., str. 228.

207

Goran Miloradovi

suprotstavljali komunistikoj vlasti, moda sa idejom da e se oko njih vremenom


formirati efektivna nekomunistika politika snaga u Istonoj Evropi.58 To je,
pored nedovoljne kritinosti prema istorijskim izvorima, dovelo do konfuzije ne
samo u tampi i publicistici nego i u nauci. Kada se najvaniji podaci sistematizuju
i sravne, jasno je da karakteristike ilasovaca59 odgovaraju karakteristikama
unutarpartijske opozicije60 u SSSR-u, iji najistaknutiji predstavnici, Lav Trocki
i Nikolaj Buharin, nikako ne mogu biti svrstani meu disidente (videti tabelu).
Terminoloka nedefinisanost i teorijska neutemeljenost dovela je, pored
stalog, do miljenja da: Naroito etnocentrini pisci ne vide razliku izmeu
disidentstva i opozicije. Zaboravljaju da disidenti u socijalizmu mogu biti samo
komunisti. Disident nije oponent, jer opozicije u titoizmu nije ni bilo.61 To je,
meutim, tano samo u delu gde se kae da disident nije isto to i oponent. Nije
tano da disidenti mogu biti samo komunisti. Mogu to biti i nekomunisti. I bili
su. Ali niko nije mogao istovremeno (a ni sukcesivno) biti i disident i opzicionar,
jer njihovi ciljevi i metodi delovanja nisu bili isti. Opozicija je imala dva osnovna
oblika: 1. unutarpartijska opozicija inile su je grupe komunista koji su teili
da vode politiku drugaiju od voine, a predvodili su ih najee neki od lanova
Politbiroa (u SSSR-u trockisti i buharinovci, u Jugoslaviji kominformovci i
ilasovci); 2. vanpartijska opozicija, koju su inili svi drugi pretendenti na
vlast (nacionalisti, demokrate, liberali, anarhisti, monarhisti itd.). U sluaju
Jugoslavije to su bili jo i kominformovci (posle isterivanja iz Partije), dok su
drugde u Istonoj Evropi to bili tzv. titoisti. Nepostojanje institucionalnog
okvira za legalno delovanje oponenata ne znai da njih nije ni bilo. Vremenom,
organizovanost opozicije u Jugoslaviji, kao i u drugim socijalistikim zemljama,
58

59

60

208

61

Videti npr. D. Doder.: The Yugoslavs; R. Rossanda, Power and Opposition..., str. 17; Daniel
Singer, Weakness and Potentialities of the Dissident Movement, Power and Opposition
(zbornik radova), str. 2135; Leonid Plyushch, Forward together or Down together, Power
and Opposition (zbornik radova), str. 37; Thomas Marshall Twiss, Trotsky and the problem of
soviet bureaucracy, Pittsburgh, 2009. Tvis je izraz disident neopravdano koristio u odnosu
na unutarpartijsku opoziciju u SSSR-u tokom 20-ih godina.
Taj termin koristi i sam ilas. Videti: M. ilas, Vlast, str. 272, 286. Iz ilasovog imena izvedeni su termini ilasovtina i ilasovac, po analogiji sa izrazima trockizam i trockista.
Izraz ilasovac je prvi upotrebio M. Pijade na Treem plenumu: on nije samo ilas, on je
i prvi ilasovac (AJ, 507, Savez komunista Jugoslavije, II/11, Drugi dan, str. 25. Izlaganje M.
Pijade. Stenogram Treeg plenuma IK CK SKJ, 1617. I 1954). Pijade je aludirao na pridev
ilasovski, koji je ilas upotrebio u lanku Ima li cilja?, objavljenom u Borbi 6. decembra
1953.
Termin opozicija se u strunoj literaturi koristi da se oznae razliiti politiki programi
unutar SKP(b). Videti: G. Boffa, Povijest SSSR... I, str. 230238, 241243; M. Geler, A. Nekri,
Utopija na vlasti str. 163172.
. , , . 14. Takoe, disidente neopravdano definiu kao
apostate, tj. otpadnici od KPJ/SKJ i K. Spehnjak, T. Cipek, Disidenti, opozicija i otpor, str.
358.

Tito vienja i tumaenja

rasla je proporcionalno porastu dezorganizovanosti komunistikih partija.


Ishod tog procesa je poznat.
Piui kasnije o Treem plenumu ilas je svoj odnos prema Partiji poredio
sa Trockim i Buharinom, kao i sa hiljadama drugih uzaludnih komunistikih
jeretika.62 Na Plenumu je Boidar Maslari rekao da se u Zagrebu neki studenti
oduevljavaju idejama Milovana ilasa i da je njega to podsetilo na Trockog
i njegovu politiki borbu.63 ilasa je sa Trockim poredio i Lazar Kolievski,
jedan od lanova Izvrnog komiteta CK SKJ u vreme ilasovog pada.64 To znai
smatrali su ga unutarpartijskim oponentom. Sam ilas je verovao da je
njegovo kanjavanje imalo svrhu zastraivanja drugih partijskih funkcionera
i onemoguavanje legalizovanja ma kakve opozicije.65 Govorei o Titu, ilas
kae da su se njih dvojica politiki razili i sukobili.66 To nije bio odnos
sovjetskih disidenata i vlasti, ve odnos konkurenata sukobljenih oko vrhovne
vlasti u Partiji.67 Kako je jo 1954. godine primetio Aleksandar Rankovi,
ilasu nije trebalo da radi organizovano ilegalno, jer je bio na poziciji.68 Ba
kao opozicionari Trocki i Buharin za razliku od disidenata, koji nisu bili
na pozicijama. Najzad, i sam ilas je u pokajnikoj zavrnoj rei na Treem
plenumu rekao: da sam nastavio ovim putem [...] postao bih nekakav ef
opozicije protiv Tita u Jugoslaviji.69 I kasnije, krajem 80-ih godina, ilas je sebe
dosledno nazivao opozicionarom.70
Moe se konstatovati da se i u SSSR-u i u Jugoslaviji unutarpartijska opozicija
javila tokom prve decenije totalitarne vlasti, kao jedan od prateih efekata
njene stabilizacije i strukturisanja. Disidenti su se u SSSR-u javili tek nekoliko
decenija kasnije. Taj fenomen je posledica promena koje su nastupile ezdesetih
godina, posle tzv. Hruovljevog otopljavanja, to jest usled delimine
rehabilitacije Staljina tokom epohe Brenjeva. Opozicija se borila za vlast, a
disidenti za ljudska prava. Anahrono je i neadekvatno koristiti termin disident
za sredinu pedesetih, kada je ilas uklonjen sa vlasti, a pogotovo za dvadesete
62
63
64
65
66
67

68
69
70

M. ilas, Vlast, str. 272, 283.


AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 8384, Izlaganje B. Maslaria, Stenogram Treeg plenuma, 16
17. I 1954.
. , , . ..., . 2728 (u daljem tekstu:
. , ).
M. ilas, Druenje s Titom, str. 169.
M. ilas, Druenje s Titom, str. 158.
ilas je na poetku Treeg plenuma optuivan da se bori za vlast, ali je on to tada porekao.
Videti: AJ, 507, II/11, Prvi dan, str. 74, ilasovo izlaganje, Stenogram Treeg plenuma, 1617.
I 1954.
AJ, 507, III/61a, str. 8, Zapisnik sa sednice IK CK SKJ odrane 12. I 1954. Prisutni: Tito, Kardelj,
S. Vukmanovi, . Pucar, . Salaj, V. Bakari, M. Pijade, I. Gonjak, L. Kolievski, F. Leskoek.
AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 132, Izlaganje M. ilasa, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I
1954.
Videti ilasove intervjue M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 33, 38.

209

Goran Miloradovi

godine, kada je Trocki bio poraen i proteran iz SSSR-a (videti tabelu). Razliiti
oblici bunta javljali su se tokom celog perioda od Staljinove smrti do propasti
SSSR-a. Do 1965. godine sovjetski buntovnici su nastupali pre svega sa pozicija
staljinizma, a od poetka 80-ih dominirao je nacionalizam. Obe te ideologije su
bile prijemivije narodu nego intelektualcima, pa je zato i bunt bio masovniji
tada nego u eri Brenjeva (19641982), koju je obeleilo ilegalno i polulegalno
delovanje intelektualaca-disidentata sa liberalnih pozicija.71 Gorbaovljevo
kasnije zalaganje za glasnost bilo je, u stvari, preuzimanje stare disidentske
parole iz sredine 1960-ih. U konkretnim okolnostima to je, osim to je bilo
pokazatelj iscrpljenosti sovjetske ideologije, znailo implicitnu legalizaciju
bunta i odustajanje od idejnog monopola. Time je Partija dovedena na pola
koraka od svog groba.
Sukob Titove i ilasove frakcije u SKJ
tokom 19531954. godine
Dolaskom KPJ na vlast 1945. godine delimino je promenjena funkcija njene
ideologije: dok je tokom perioda borbe ideoloka iluzija72 motivisala pristalice
i bila kohezivni faktor Partije, posle rata je postala, pre svega, sredstvo za
vrenje vlasti.73 Ta promena bitno je odredila kasnija zbivanja, pa i ona u vezi sa
ilasom.
Usled sukoba sa Sovjetima 1948. poelo je pribliavanje Jugoslavije Zapadu.
ilas tvrdi da su ve krajem 1949. godine, po povratku iz SAD-a sa zasedanja
UN-a, kod njega poele da se javljaju jeretike misli.74 Vrhunac idejnih promena
u Jugoslaviji predstavlja VI kongres KPJ/SKJ, koji je odran 27. novembra
1952. godine. Tada je proklamovan novi politiki kurs, emu je ilas dao veliki
doprinos, a ima i miljenja da je on bio idejni arhitekt obrauna sa staljinizmom.75
71

72

73

210

74
75

Videti: . . , ... 1, . 7588; . . , ... 2, . 6879. Intelektualci su bili poznati u inostranstvu i ostavili su mnogo pisanih tragova o svom delovanju,
zasenivi brojne druge primere buntovnitva u SSSR-u. To je dovelo do svojevrsnog disidentocentrizma u strunoj literaturi, odnosno do deformisanja ukupne slike nepokornosti sovjetskoj vlasti.
Izraz se koristi u smislu u kome je korien u knjizi: F. Fire, Prolost jedne iluzije... Slino i
, . 19171991, ,
2002.
O funkciji komunistike ideologije videti vie: Claude Lefort, Prijepor o komunizmu, Zagreb,
2000. Lefor smatra da su upravo totalitarni model i mogunost stvaranja partije-drave bili
ono to je komuniste motivisalo i privuklo Partiji, a ne slika pravednog i slobodnog drutva
(isto, str. 14).
M. ilas, Druenje s Titom, str. 96.
, , . ..., . 54 (u
daljem tekstu: . , ).

Tito vienja i tumaenja

Spektar prihvatljivih ideja tada je proiren u pravcu demokratije, pluralizma i


poveenja graanskih sloboda (tzv. politika demokratizacije, deetatizacije,
debirokratizacije i ,decentralizacije), ime je ideoloki sankcionisano pri
bliavanje Zapadu. Titova lina shvatanja bila su konzervativna i on nije bio
oduevljen tim novim kursom, ali ga je ipak prihvatio iz utilitarnih razloga,
kao uslov svog opstanka na vlasti i uklapanja Jugoslavije u dati meunarodni
kontekst. Krajnja taka pribliavanja Zapadu dosegnuta je sklapanjem Ugovora
o prijateljstvu i saradnji izmeu Grke, Turske i Jugoslavije, 28. februara 1953.
godine.76
Meutim, smru Josifa Staljina 5. marta 1953. dolazi do preokreta: Jugoslaviji
se ukazala neoekivana ansa da umanji svoju zavisnost od Zapada. Ubrzo
su poeli tajni kontakti izmeu SSSR-a i Jugoslavije,77 a Josip Broz je ve 16
17. juna 1953. godine sazvao Drugi (tzv. Brionski) plenum CK SKJ i najavio
obustavu liberalizacije. Idejni spektar je opet suen na meru prihvatljivu Titu,
u uski okvir marksizma-lenjinizma, ime je ideoloki sankcionisan novi kurs
na meunarodnom planu ponovno pribliavanje SSSR-u. Dotadanja rastua
ilasova popularnost i uticaj tim zaokretom gube glavni oslonac, a naraslo i
ojaalo liberalno krilo SKJ postalo je smetnja. Meutim, najistaknutiji zastupnik
dotadanje prozapadne politike, Milovan ilas, uprkos Titovim novim
smernicama datim na Drugom plenumu, nije bio spreman da reterira, nego je
i dalje istrajavao na kursu prihvaenom na VI kongresu Partije 1952. godine.78
Bio je to direktan put u konflikt, iji ishod je pokazao da je volja voe (Tita)
ne samo iznad volje svakog pojedinca iz vrha vlasti (pa i ilasa) nego i iznad
odluka kongresa, tj. celog SKJ.
U periodu od oktobra 1953. do januara 1954. godine ilas je objavio seriju
lanaka u partijskom glasilu Borba.79 U njima se zalagao za suzbijanje bi
rokratizma, samovolje i dogmatizma, za promenu uloge Partije u drutvu,
76

77

78

79

Prirodu meusobnih odnosa tih drava osvetljavaju sledei dokumenti: Ankarski sporazum
i Tajna konvencija izmeu Grke, Turske i Jugoslavije iz 1953; vojni sporazumi SAD-a sa
Grkom i Turskom iz 1953. i 1954. i Balkanski pakt izmeu Grke, Turske i Jugoslavije iz 1954.
Balkanski ugovorni odnosi 18761996, III, (19461996), Beograd, 1999, str. 235262.
Darko Beki, Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi sa velikim silama 19491955, Zagreb, 1988,
str. 565566, (u daljem tekstu: D. Beki, Jugoslavija u hladnom ratu...); , ,
, 1994, . 365366, 370371; T. Jakovina, Ameriki
komunistiki saveznik..., str. 356360.
Na Drugi plenum 1953. kao presudan za njegovo dalje delovanje prvi je ukazao ilas, tokom
svog zavrnog izlaganja na Treem plenumu. Videti: AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 130, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954.
U literaturi se mogu nai razliiti podaci o broju tih lanaka (videti npr.: .
...). Objavljeno ih je 19: prvi 11. oktobra 1953, a poslednji 7. januara 1954. Jo desetak
tekstova ilas je nameravao da objavi, ali je spreen porazom na Treem plenumu. Videti spisak ilasovih lanaka koji je sastavio Moa Pijade: AJ, 513, K. 24, III3/1456; kao i: M. ilas,
Vlast, str. 259.

211

Goran Miloradovi

za socijalistiku demokratiju, sve do politike konkurencije i dvopartijskog


sistema.80 Time je ilas, praktino, istakao svoju politiku zastavu. lanci su
postali vrlo popularni, a njihovo pojavljivanje je okupljalo i hrabrilo pristalice
prethodnog, prozapadnog kursa. U redakciju Borbe stizala su brojna pisma
podrke ilasu od partijaca i graana, neka u ime grupa istomiljenika, pa
ak i pojedinih oficira.81 Borba je objavila neka od njih.82 Ukupan broj pristiglih
pisama porastao je, prema nekim miljenjima, na tridesetak hiljada.83 U to
vreme, tira Borbe u slobodnoj prodaji skoio je na preko 300.000 primeraka,
ime je ona postala najprodavaniji dnevni list u Jugoslaviji.84 Glavni i odgovorni
urednik Borbe Ivan ibl i generalni direktor Veljko Vlahovi su uoi Treeg
plenuma nudili ostavke Kardelju, uz obrazloenje da su se tokom prethodnih
meseci slagali sa ilasom i u tom pravcu usmeravali i redakciju.85 Ali, pored
te podrke u Borbi, ima i drugih pokazatelja da ilas nije bio usamljen i da
su njegovi stavovi ireni putem zvaninih glasila, to im je davalo drutveni i
politiki legitimitet i autoritet.
Njegovi najbrojniji podravaoci nalazili su se u gradovima: u intelektualnim
krugovima, meu omladinom, studentima, zanatlijama i u graanskom sloju.86
Ipak, vaniji su bili oni unutar Partije ljudi koji su imali odreeni autoritet i
pozicije i kojima su bile dostupne govornice i komunikacijska sredstva raznih
dravnih i partijskih tela. U Sloveniji je list Ljudska pravica prenosio prevode
ilasovih lanaka iz Borbe na slovenaki jezik, dok je nedeljnik Nai razgledi,
pored preuzimanja tih tekstova, tampao i samostalna razmiljanja svojih
autora podstaknuta njima.87 U Zagrebu se dotadanje glasilo CK SKH, nedeljnik
Naprijed osamostalio od tog partijskog tela i pod novim urednikom Duanom
80

81

82
83
84
85
86
87

212

AJ, 507, III/61a, str. 2, Zapisnik sa sednice IK CK SKJ odrane 12. I 1954, Kardeljevo navoenje
razgovora sa ilasom od 22. XII 1953; . , ..., . 49; . ,
, . 144170.
AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 4041, Izlaganje V. Vlahovia, Stenografske beleke Treeg plenuma, 1617. I 1954. U Arhivu Jugoslavije uva se izbor tih pisama: AJ, 507, II/11, prilozi 14,
15, 17 i 18. Radi se o ukupno pedesetak stranica, datiranih u rasponu od 23. XII 1953. do 13. I
1954.
AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 41, Izlaganje V. Vlahovia, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I
1954.
To je generalni direktor Borbe Veljko Vlahovi, navodno, rekao ilasu: M. ilas, Vlast, str. 262.
To se navodi u: AJ, 507, II/11. Prvi dan, str. 93, Izlaganje M. Minia, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954; . , , . 167.
D. Beki, Jugoslavija u hladnom ratu..., str. 571.
AJ, 507, II/11. Drugi dan, str. 53, 5758, 7273, 83, Izlaganja P. Stambolia, Z. Brkia, M. Marinka, B. Maslaria, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954.
AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 73, Izlaganje M. Marinka, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I
1954; Mateja Reek, Med resninostju in iluzijo. Slovenska in jugoslovanska politika v desetletju
po sporu z Informbirojem (19481958), Ljubljana, 2005, str. 135139 (u daljem tekstu: M.
Reek, Med resninostju...).

Tito vienja i tumaenja

Diminiem snano podravao kurs VI kongresa SKJ, tj. ilasovu politiku. Taj
asopis je ugaen ubrzo posle smene ilasa.88 ilasovi stavovi su nailazili na
odreenu podrku i u zagrebakom Narodnom listu, ali i u Vjesniku u srijedu.
Navodno je ilas odlazio u Zagreb i meu novinarima podsticao borbu za
slobodu miljenja.89 Duan Bilandi, naelnik katedre u vojnoj koli, mesecima
je tumaio ilasove lanke, smatrajui da je to linija Partije.90 Posle Bakarieve
javne optube da je ilasovac, heretik, izdajnik svoje partije ubio se saborski
zastupnik i direktor politike kole CK SKH Augustin prljan, dok je lan CK
SKH Marijan Stilinovi zbog podrke ilasu iskljuen iz Partije.91 Sarajevski
dnevnik Osloboenje je uoi Treeg plenuma, 9. januara 1954. godine, pisao da
su ilasovi lanci traak svjetla i snane zrake sunca koje osvjetljavaju nae
ivote i ovaj narod.92
Ipak, od svih glasila koja su podravala ilasa, najvaniji je bio asopis Nova
misao.93 ilas je od intelektualnog jezgra Agitpropa stvorio neformalnu grupu,
koja je inila glavninu redakcije: Milan Bogdanovi, Dobrica osi, Oskar
Davio, Bora Drenovac, Milovan ilas, Duan Kosti, Skender Kulenovi,
Mihailo Lali i Vladimir Dedijer. U radu redakcije povremeno su uestovali i
Mitra Mitrovi, Milentije Popovi, Joe Vilfan i Miroslav Krlea, a ilasove
stavove tada su, vie ili manje, odobravali Peko Dapevi, Svetozar Vukmanovi,
Veljko Vlahovi, Moa Pijade, Krsto Crvenkovski i Edvard Kardelj.94 Kada je na
Treem plenumu Petar Stamboli podsetio ilasa da je govorio kako politiku
partiju i rukovodstvo politiko zamilja okupljene oko jednog asopisa koji iri
ideje, ilas mu je odgovorio: Neto slino sigurno da sam rekao. Nisam rekao
politiko rukovodstvo, nego ideoloki rad u Partiji komunista. To je sigurno.95
Pored toga, ilas je jedan broj sreskih i optinskih komiteta SKJ pozvao da se
pretplate na Novu misao.96 Taj asopis je dosegao tira od ak 12.000 primeraka,
88

89
90
91
92
93
94
95
96

Zdenko Radeli, Hrvatska u Jugoslaviji 1945.1991. Od zajednitva do razlaza, Zagreb, 2006,


str. 293295 (u daljem tekstu: Z. Radeli, Hrvatska u Jugoslaviji...); K. Spehnjak, T. Cipek, Di
sidenti, opozicija i otpor, str. 272.
AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 5960, Izlaganje Z. Brkia, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I
1954.
M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 237, Intervju sa D. Bilandiem.
T. Jakovina, Ameriki komunistiki saveznik..., str. 370371.
D. Beki, Jugoslavija u hladnom ratu..., str. 573.
Deo redakcije Nove misli bio je preuzet iz NIN-a, a politiki pokrovitelj im je bio ilas. AJ, 507,
II/11, Drugi dan, str. 44, Izlaganje P. Stambolia, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954.
M. ilas, Vlast..., str. 256, 276.
AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 51, Izlaganje P. Stambolia, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I
1954.
AJ, 507, III/61a, str. 8, Izlaganje A. Rankovia, Zapisnik sa sednice IK CK SKJ odrane 12. I
1954.

213

Goran Miloradovi

iako nije bio subvencionisan izdravao se prodajom. Tako je Nova misao,


pored Borbe, postala glavno, iako ne i jedino sredstvo irenja ilasovih teza.97
Najzad, nemali znaaj odigrao je i radio-program. O ilasovoj popularnosti govori
injenica da su njegov govor na VI kongresu KPJ/SKJ delegati propratili burnim
ovacijama. ilasova majka, koja je sluala radio-prenos, to je prokomentarisala
reima: Nije to dobro za ida kad mu pljeskaju vie no Titu...98 Ali, taj pljesak je
ve bila ula cela Jugoslavija. Posle poraza na Treem plenumu ilas je mogao
jasno da vidi koliko iroku podrku je imao van CK. Na trgu Marksa i Engelsa,
ispred zgrade CK u kojoj je odravan Plenum, skupila se masa ljudi privuenih
direktnim radio-prenosom.99 Jedni su apaludirali Titu, a drugi ilasu!100 Veliki
ilasov hendikep bilo je to to nije imao mogunosti da pre Plenuma sondira
javno mnjenje i izmeri koliko iroku i vrstu podrku uiva. Sve ostalo je mogao
znati ili pretpostaviti. Drugi nepoznati element bila je vrstina volje i hrabrost
njegovih jednomiljenika u CK, ali taj rizik se nije mogao izbei.101
Ako se napravi poreenje sukoba u vrhu vlasti u Sovjetskom Savezu i Jugo
slaviji, moe se opaziti istovetnost taktike, metoda i sredstava politike borbe
unutarpartijske opozicije protiv Staljina sa metodima koje je protiv Tita koristio
ilas. Kao to Buharin 1928. godine u Pravdi nije napadao Staljina poimence,
ve je polemisao sa njegovim tezama (pravei se da napada trockiste),102 tako
je i ilas 1953. u Borbi napadao anonimne birokrate, dok je, u stvari, prava
meta bio Tito. Naime, udarna ilasova politika teza bila je o potrebi borbe
protiv birokratizma, pri emu je on u neformalnim diskusijama imenom
pominjao Tita kao glavnog nosioca te devijacije. To je septembra 1953. godine
otvoreno rekao Kardelju i Rankoviu, zbog ega je na Treem plenumu bio
97

98
99

100

101

214

102

ilas je kasnije tvrdio: Nova misao, kao i grupisanje oko nje, nije zamiljana, a niti je delovala
kao paralelni ili opozicioni centar, nego kao neformalna partijska grupacija, proistekla iz demokratskih strujanja i sraunata na podmlaivanje socijalistikih ideja i na kritiku lenjinsko-staljinistikog dogmatizma. M. ilas, Vlast..., str. 256. To je, meutim, prema tada vaeim
kriterijumima, bilo sasvim dovoljno da on bude smatran za vou opozicione frakcije.
M. ilas, Vlast, str. 231.
AJ, 513, K. 24, III5/242, Drugi deo ilasovog sasluanja od 6. januara 1955. Dokument je deo
spisa sa suenja ilasu i Dedijeru. V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita III,
Beograd, 1984, str. 531 (u daljem tekstu: V. Dedijer, Novi prilozi... III); . ,
, . 55.
M. ilas, Vlast, str. 279. Borislav Mihajlovi Mihiz je smatrao da je na Trgu Marksa i Engelsa
bilo oko 50.000, a ilas da je bilo oko 20.000 ljudi. O tome da se posle prvog dana Plenuma na
ulici apaludiralo ilasu i Dedijeru ima dokaza i u arhivskoj grai: AJ, 507, II/11, Drugi dan, str.
117, Upadica iz sale, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954.
Dedijer je, izgleda, pre Plenuma pokuao da sondira raspoloenje lanova CK tako to se raspitivao kakvo je njihovo miljenje o ilasovom lanku Anatomija jednog morala. Naiao je na
hladan prijem i neodobravanje. AJ, 507, II/11. Drugi dan, str. 121, Izlaganje V. Stojnia, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954.
Uporediti: G. Boffa, Povijest SSSR I, str. 255257; . , , . 28.

Tito vienja i tumaenja

optuen da je pokuao da ih pridobije za svoju frakciju. ilas je kasnije, u


memoarima, poricao da mu je to bila namera, ve samo smanjivanje titovske
pompe i Titovog autokratskog ponaanja.103 Meutim, i drugi savremenici su
demantovali ilasa. Lazar Kolievski je kasnije tvrdio da mu je ilas govorio
o potrebi omoguavanja stvaranja frakcija u Savezu komunista,104 a Svetozaru
Vukmanoviu Tempu ilas je sugerisao da kad je borba miljenja onda
treba i frakcija.105 Iako se u datoj fazi jo nije moglo govoriti o strukturi koja
ima unutranju disciplinu i hijerarhiju (tj. organizaciju), to je, uprkos gnevu
i ogorenosti, priznavao i Tito,106 ilasovo delovanje je vodilo u tom pravcu.
Rankovi je uoi Plenuma konstatovao: Ne mogu da se otmem utisku da je
sistematski radio na pridobijanju ljudi za svoje ideje. [...] On to kuva otprilike
ve dve godine.107 To bi znailo da je poeo neke pripreme jo pre VI kongresa.108
Iako su ilas i Dedijer na Treem plenumu, a i kasnije, odbacivali optube za
frakcionatvo, to jeste bio realni efekat njihovog delovanja.109 Istovremeno, Tito
je ubrzano formirao svoju, konzervativnu frakciju.110 Svi oni su, uostalom, bili
uesnici brojnih ranijih frakcijskih borbi u KPJ i to im nije bilo strano.111
lanstvo SKJ je krajem 1953. godine zahvatila konfuzija. Mnogi su odobravali
ilasove stavove neki zbog uverenja, neki zbog ambicije, a neki jer su smatrali
da oni odraavaju zvanini kurs Partije. Drugi su sumnjali u to. au je prelio
ilasov tekst Anatomija jednog morala, objavljen u Novoj misli januara 1954.
godine. Kako su mnogi zapazili, a sam ilas potvrdio, ta satira je inila celinu sa
103

104
105
106
107
108

109
110

111

Tih meseci njih trojica su vodila i druge razgovore, ali je pre kraja godine ilas bio naisto da
za svoje tenje nee dobiti podrku ni Kardelja ni Rankovia. Videti: M. ilas, Vlast, str. 263,
265266.
. , , . 34.
AJ, 507, III/61a, str. 3, Zapisnik sa sednice IK CK SKJ odrane 12. I 1954. Tempo je to ponovio
i na Plenumu: AJ, 507, II/11, Prvi dan, str. 85, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954.
D. Beki, Jugoslavija u hladnom ratu..., str. 571.
AJ, 507, III/61a, str. 7, 8, Zapisnik sa sednice IK CK SKJ odrane 12. I 1954.
Mnoge ilasove ideje i izrazi koji su kasnije postali sporni nalaze se ve u njegovom govoru na
VI kongresu KPJ/SKJ. Videti: .
VI /, , 1952, . 167173 (u daljem tekstu: VI /).
AJ, 507, II/11, Prvi dan, str. 71, 7677, Izlaganje V. Dedijera, potom M. ilasa, Stenogram
Treeg plenuma, 1617. I 1954; M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 29.
Prema ilasu, konzervativci su bili: uro Pucar, [Lazar] Kolievski, [Miha] Marinko i
[Franc] Leskoek, celo crnogorsko rukovodstvo sem Komnena Cerovia, od Bosanaca nije
bio Avdo [Humo], Jovan Veselinov je bio vrlo aktivan, takoe Petar Stamboli, [Milo] Mini,
Cana Babovi, Moma Markovi... M. orgovi, ilas: Vernik &jeretik, str. 48. O Titovom
frakcionakom vrbovanju videti i: . , , . 142.
Videti detaljnije: Ivo Banac, Sa Staljinom protiv Tita. Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom
komunistikom pokretu, Zagreb, 1990, str. 56118.

215

Goran Miloradovi

njegovim programskim tekstovima u Borbi.112 U Borbi je on izneo svoju politiku


platformu, dok je Anatomijom hteo da moralno diskredituje protivnike, pre
svih samog Tita. Meutim, IK CK SKJ je ve 10. januara 1954. izdao saoptenje
kojim se ograuje od ilasovih lanaka.113
Tito je ve 12. januara 1954. godine sazvao novi sastanak IK CK SKJ, ali bez
ilasa, iako je i on bio lan tog tela.114 Na sastanku Broz je reima da su ilasovi
postupci antipartijski i kontrarevolucionarni intonirao ne samo diskusiju
nego i zakljuke. Zahtevao je njegovu politiku likvidaciju. Ostali su se sloili,
dodajui pri tom nove argumente i detalje iznetoj optubi.115 Odmah je sazvan
Plenum za 16. januar 1954. godine. Tih dana Tito je, jednog po jednog, pozivao na
razgovor lanove CK sumnjive da su lojalni ilasu.116 Istovremeno se u partijskim
organizacijama vodila kampanja za osudu ilasovih lanaka i promenu
stavova onih koji su se slagali sa njim.117 To je bio fini trke za politiki uticaj
koja se posle Staljinove smrti povela izmeu najstarijeg i najmlaeg u vodeoj
etvorci SKJ. Na Plenumu CK odranom 1617. januara ilasovi simpatizeri i
pristalice su se povukli. Istrajali su samo Mitra Mitrovi i Vladimir Dedijer, iako
slomljen strahom i u suzama.118 ilasova politika je poraena i u diskusijama
okvalifikovana kao anarhizam, buroaski liberalizam, malograantina i
revizionizam. U Odluci plenuma reeno je da su ilasova shvatanja protivna
politikoj liniji usvojenoj na VI kongresu, da su unela zabunu u javnost i nanela
ozbiljne tete kako Savezu komunista tako i interesima zemlje i da je ilas
dao politiku osnovu za razbijanje idejnog i organizacionog jedinstva Saveza
komunista i za njegovu likvidaciju.119
112

113

114

115
116
117
118

216

119

Videti: AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 128, Izlaganje M. ilasa. Stenogram Treeg plenuma,
1617. I 1954. U istom broju Nove misli objavljen je i drugi ilasov tekst kritian prema
komunistikoj ideologiji i praksi, Kraj dvorjanina L. P. Berije, ali je on, izgleda, ostao zasenjen
slavom skandalozne Anatomije , iako u ideolokom smislu nije manje razoran.
AJ, 507, II/11, prilog 6, Saoptenje IK CK SKJ od 10. I 1954. Objavljeno u: Borba, god. XIX, br. 7,
10. januar 1954, str. 3. Da bi bilo objavljeno istog dana, Saoptenje je u redakciju Borbe moralo
biti doneto posle ponoi ili u ranim jutarnjim satima. Hitno...
AJ, 507, III/61a, str. 1 i 9, Zapisnik sa sednice IK CK SKJ odrane 12. I 1954. Prisutni: J. B. Tito,
E. Kardelj, S. Vukmanovi, . Pucar, . Salaj, V. Bakari, M. Pijade, I. Gonjak, L. Kolievski, F.
Leskoek. Pored M. ilasa odsutan je bio i B. Kidri, zbog bolesti. Videti spisak lanova IK CK
u: VI /, . 274.
AJ, 507, III/61a, str. 19, Zapisnik sa sednice IK CK SKJ odrane 12. I 1954.
M. ilas, Vlast, str. 274.
M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 221222. Intervju sa Mitrom Mitrovi. Prema njenim
reima, tom delu lanstva izlaz je ostavljen formulacijom da nisu znali da iza toga ne stoji CK.
AJ, 507, II/11, Drugi dan, str. 33, 42, i 113, Izlaganje M. Pijade, izlaganje V. Vlahovia, izlaganje
C. Mijatovia, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954.
AJ, 507, II/11, Prvi dan, str. 134, Izlaganje V. Bakaria, izvestioca Komisije koja je sastavila
predlog odluke, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954. Videti i: ,
, . XIX . 14, 18. I 1954, . 1. Odluka je, oito, bila doneta ve prvog dana Plenuma,

Tito vienja i tumaenja

Tokom sledea dva meseca, od sredine januara do sredine marta 1954. godine,
u CK stiu brojna pisma i telegrami podrke Titu i CK SKJ i osude ilasa i
onih koji ga podravaju.120 U pismima se ponavljaju ocene iznete na Plenumu,
osuuje se malograanska stihija, anarhija i tenja za likvidacijom SKJ,121
kao i antimarksistiki, antisocijalistiki, frakcionaki i likvidatorski rad122
ilasa, koji se naziva malograaninom, kontrarevolucionarem, razbijaem,
izdajnikom, frakcionaem i sl. Osuuje se ilasovtina i izraava privrenost
CK SKJ i voi, ije ime se esto pie velikim slovima: TITO. ilasove pristalice
masovno se povlae, neki se javno kaju i osuuju ilasa. Termin disident niko
ne pominje. Time je okonana prva afera ilasDedijer.
Na etvrtom plenumu CK SKJ 2930. marta 1954. godine podneti su izvetaji o
stanju u Partiji posle iskljuivanja dela lanstva u vezi sa sluajem ilasDedijer.
S obzirom na raniju irinu podrke ilasu, saldo politike tete koju je Partija
pretrpela na prvi pogled deluje minimalan: svega 23 iskljuena lana u celoj
Jugoslaviji i dvadesetak kanjenih na druge naine.123 Verovatno je rukovodstvo
nastojalo da pred javnou umanji znaaj i posledice ilasovog sluaja.124 Ali,
izmeu VI kongresa i Treeg plenuma je od preko 700.000 lanova SKJ bilo
iskljueno oko 70.000, pa je zapadna tampa tvrdila da su oni bili povezani sa
ilasom, koga je i posle poraza tiho podravao znatan deo lanstva, posebno
intelektualci. Rankovi je to energino poricao, ali je istovremeno traio da se u
lanstvu povea udeo radnika i ena.125 Smisao tog zahteva moda lei u tome to
se iz diskusija na Treem plenumu i pisama podrke ilasu pre plenuma vidi da
radnici i ene najmanje podravaju ilasa! Prikrivanju razmera politike tete
120

121
122
123
124
125

moda i ranije. Na to se ukazuje i M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 221222, Intervju sa
Mitrom Mitrovi.
AJ, 507, II/11, prilozi 13, 21. Sauvano je vie od 400 stranica pisama pojedinaca, grupa
graana, radnih organizacija, vojnih jedinica i partijskih komiteta koji podravaju Tita. Neka
su bez datuma.
AJ, 507, II/11, prilog 13, str. 13, Pismo upueno CK SKJ i Titu 18. I 1954 iz vojne pote (u
daljem tekstu: VP) 6305, tip.
AJ, 507, II/11, prilog 13, str. 14, Pismo upueno CK SKJ 18. I 1954 iz VP 2724-33, Strumica.
, 507, II/12, . 5, . IV 2930. III 1954.
Rankovi je jo pre Plenuma govorio: Ne treba se zavaravati, imaemo posledice. Radi se da
smanjimo te posledice. AJ, 507, III/61a, str. 9, Zapisnik sednice IK CK SKJ od 12. I 1954.
AJ, 507, II/12, str. 46, Referat A. Rankovia na IV plenumu CK SKJ 2930. III 1954. Nema
sumnje da je broj lanova Partije tokom 1953. godine bio smanjen za vie od 10%, jer je na
estom kongresu Tito obnarodovao da je 30. juna 1952. bilo 779.382 lana Partije. Videti:
VI /, . 67. Sigurno nisu svi oni bili odstranjeni zbog ilasovtine, (taj
kurs je definisan tek krajem 1953), ali neki verovatno jesu iskljueni zbog istrajavanja na
kursu estog kongresa, koji je postao ilasova politika platforma, nasuprot novoj, Titovoj
platformi, iznetoj na Drugom plenumu, (nezavisno od toga to je ilas odstranjen upravo u
ime linije sa estog kongresa. Videti: , , . XIX . 14, 18. I 1954, .
1). ilasovcima su mogli biti smatrani oni lanovi Partije koji su iskljuivani tokom jeseni
1953, pa zakljuno sa januarom 1954. godine.

217

Goran Miloradovi

naruku je ilo masovno odricanje lanstva od ilasovih stavova posle njegovog


poraza. Glavni razlog tome je osobina komunista da politike stavove cene na
osnovu moi autoriteta koji ih iznosi.126 Previanje te karakteristike lanova SKJ
bilo je kobna greka.
Osim to ilas nije stekao vrsto politiko uporite u Jugoslaviji, on, uprkos
bliskosti sa vostvom levog krila britanskih laburista suprunicima Enju
rinom i Deni Li Bevan (Aneurin Bevan, Jennie Lee), nije imao ni podrku iz
inostranstva.127 Odgovor na pitanje zato je to bilo tako stigao je brzo, a ticao
se stratekih interesa Zapada i kljunih pozicija u vrhu vlasti u Jugoslaviji. Pet
dana posle Treeg plenuma nemaki ambasador Hans Krol (Hans Kroll) je
na diplomatskom prijemu kod amerikog ambasadora Dejmsa Ridlbergera
(James W. Riddleberger) iskoristio priliku da naglasi kako je interes Zapada da
Jugoslavija iznutra bude vrsta i da je, s tog stanovita, ilas tetan.128 Zaista, sa
tog stanovita, bio je tetan.
Meutim, postavlja se pitanje koji su motivi ilasovog odstupanja i kajanja na
Treem plenumu. Reklo bi se da ih ima nekoliko: 1. uoi obrauna on je shvatio da
nee dobiti podrku ni Kardelja ni Rankovia; 2. na Treem plenumu su lanovi
CK koji su ga ranije verbalno podravali reterirali;129 3. bio je psiholoki u
teoj poziciji od Tita: ilasov uspeh bio bi svojevrsno oceubistvo;130 4. strah od
Golog otoka;131 5. odgovornost za sudbinu jednomiljenika u sluaju poraza;132 6.
ilas nije bio raskinuo sa komunistikim uverenjima i lojalnou Partiji.133 Jedna
od posledica samokritike na Treem plenumu je da se kod ilasa javio oseaj
126

127
128

129
130

131

218

132
133

AJ, 507, II/11, Prvi dan, str. 67, Izlaganje V. Dedijera, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954.
Na Plenumu Dedijer je bio iznenaen i ogoren prevrtljivou svojih drugova doskoranjih
podravalaca ilasa. To pokazuje da Dedijer sferu ideja nije doivljavao kao sredstvo vladanja,
ve kao vrednost po sebi, odnosno da nije bio u grupi onih koji vladaju, nego meu onima
kojima se vladalo.
M. ilas, Vlast, str. 56, 216, 254255, 282, 298; A. ilas, Hronologija ivota i rada Milovana
ilasa, http://www.djilas.info/HRONOLOGIJA/hronologija.html (29. 4. 2010).
AJ, Kabinet predsednika Republike, I5b, SAD, str. pov. br. 26, Zabeleka o razgovoru dravnog
podsekretara Alea Beblera sa amerikim ambasadorom Dejmsom Ridlbergerom dana 22. I
1954. Veeri kod Ridlbergera prisustvovao je i nemaki ambasador Krol.
AJ 507 II/11, Drugi dan, str. 113, Izlaganje C. Mijatovia, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I
1954.
Tito je ilasa i Rankovia odabrao i uzdigao u partijskoj hijerarhiji: njih dvojica su 1937. godine, na Titov zahtev, ukljueni u Politbiro KPJ. Rankovi je tada imao 28 godina, a ilas, koji
je kasnije nazivan princem Politbiroa, samo 26 (videti intervju sa M. ilasom u: M. orgovi,
ilas: Vernik & jeretik, str. 21 i 9091). Ima u tom sukobu neeg od odnosa Bruta i Cezara, s
tom razlikom to je u reprizi Cezar preduhitrio Bruta.
Strah od nevienog, nezamislivog muilita za cepae i otpadnike je bio toliki da su ilas
i njegova supruga tefica uoi Treeg plenuma pomiljali i na zajedniko samoubistvo. M.
ilas, Vlast, str. 271272.
M. ilas, Vlast, str. 278.
Psiholoki mehanizam takvih pokajanja dobro je poznat sa tzv. moskovskih procesa.

Tito vienja i tumaenja

krivice. Njegove dalje aktivnosti su, bar delimino, motivisane i moralnom


krizom, jer je pokajanjem odstupio od svojih uverenja i izneverio sledbenike.
Tokom Titovog boravka u Indiji i Burmi (od 16. decembra 1954. do 3. januara
1955), otvorena je druga afera ilasDedijer. Tada su njih dvojica dali intervjue
zapadnoj tampi, pa su 30. decembra 1954. godine bili optueni zbog klevete,
podrivanja vlasti radnog naroda FNRJ i neprijateljske propagande.134 ilas je
u intervjuu rekao da je on prouavao poloaj u Rusiji, Trockog itd., a neto dalje
je tvrdio da u SKJ postoje reakcionarne i demokratske snage i da do sukoba
mora doi.135 Pred sudom je 7. januara 1955. godine izjavio: nemam nameru
da vodim nikakvu politiku aktivnost koja ne bi bila legalna, t.j. dozvoljena
od zakona i vlade. Meutim, nikad se nisam odricao svoje legalne drutveno
politike aktivnosti.136 Tada je, oito, sebe doivljavao kao oponenta Titu i
smatrao da u toj borbi ima anse za uspeh.
Mnogi su verovali da je Trei plenum bio rezultat prikrivene borbe za vlast, a ne
samo idejnog ili moralnog neslaganja. Amerika ambasada u Beogradu poslala
je jo 10. januara 1954. godine u Vaington telegram u kome, pored ostalog,
procenjuju da javni nagovjetaji razlika mogu, naravno, oznaavati i borbu
za vlast koja se moda vodi u najuem rukovodstvu.137 Malo kasnije glasilo
Informbiroa je ponudilo ocenu da sluaj ilas svjedoi prvenstveno o tome da se
vladajua klika u Jugoslaviji nalazi u dubokoj internoj krizi. Ova kriza povezana
je sa procesom raspadanja tzv. Saveza komunista Jugoslavije.138 Povrh toga,
krajem 1954. zapadna tampa je pisala da je ilas uoi svog pada smatran kao
potencijalni naslednik marala Tita.139 Krlea je takoe mislio da je Tito jedno
vreme u ilasu traio svog mogueg naslednika.140 Drugi su ilasa smatrali za
Titovog miljenika.141 Po Dedijerovom miljenju: Odnos izmeu Tita i ilasa
134

135
136
137
138
139
140
141

AJ, 513, K. 24, III3/133, Zapisnik o ispitivanju okrivljenog Milovana ilasa od 30. decembra
1954. Dokument je deo spisa sa suenja ilasu i Dedijeru. ilas je 24. januara 1955. osuen
na 18, a Dedijer na 6 meseci zatvora, uslovno na 3 godine. Kazne su bile blage i uslovne, da se
u inostranstvu ne bi stvarao lo utisak o jugoslovenskom reimu. Iz istog razloga ilas je bio
blago kanjen i na Treem plenumu. To je objasnio sam Tito u posebnom obrazloenju, koje
nije tampano u stenogramu sa Treeg plenuma. Videti: AJ, 507, II/11, prilog 1, str. 46.
AJ, 513, K. 24, III3/134, str. 3, Zapisnik istranog sudije od 6. januara 1955, br. Kio-842/54,
sa prevodom ilasovog intervjua objavljenog u Njujork Tajmsu 25. decembra 1954.
AJ, 513, K. 24, III3/135, str. 45, Zapisnik sa sasluanja Milovana ilasa obavljenog 7. januara
1955. godine kod istranog sudije Okrunog suda u Beogradu.
Navedno prema: D. Beki, Jugoslavija u hladnom ratu..., str. 572.
D. Beki, Jugoslavija u hladnom ratu..., str. 581.
AJ, 513, K. 24, III3/134, str. 2, Prevod ilasovog intervjua objavljenog u Njujork Tajmsu 25.
decembra 1954. Dokument je deo sudskih spisa sa suenja ilasu i Dedijeru.
Enes engi, S Krleom iz dana u dan (19801981). U sjeni smrti, 4, Zagreb, 1985, str. 7. Druga
dva potencijalna naslednika, po Krlei, bili su Aleksandar Rankovi i Koa Popovi.
M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 21; . ,
, . 95.

219

Goran Miloradovi

bio je kao odnos izmeu oca i sina. Tito je od svih ljudi u Politbirou najvie voleo
ilasa. A ilas je bio strahovito vezan za Tita.142 Takav odnos mogao je samo
da stimulie ilsovu ambiciju. Da je tu, osim borbe za vlast, zaista postojao i jak
emotivni odnos, pokazuje jo jedan detalj: kad god bi, posle svog pada, ilas
neto uradio, napisao ili rekao, Tito se jako uzbuivao, vie nego kada bi to
uinio bilo ko drugi, pa bi odmah predlagao da se ilas ponovo hapsi!143 Mogue
je da je ilas prerano posegao za onim to mu je ve bilo namenjeno... Tita je to
duboko razoaralo i povredilo, pa je ilasa kasnije doivljavao, pre svega, kao
linog neprijatelja.144
Nisu malobrojni savremenici koji su smatrali da je ilas bio ambiciozan ovek
koji je eleo vie vlasti, to je moglo znaiti samo jedno Titovo mesto u
hijerarhiji. Na ilasovu veliku ambiciju Rankovi je ukazao ve na sednici IK
12. januara 1954. godine: Ima tu i neeg bolesnog. [...] Uvrteo je u glavu da je
Mesija [...] Tako vaspitava i satelitie. [...] On misli da je njemu sve do kolena
u ovoj zemlji.145 Opaanja velike ilasove ambicije ima i u nekim pisamima
podrke Titu posle Plenuma.146 Slobodan Penezi Krcun je, navodno, rekao
ilasu, kada ga je prvi put putao iz zatvora: razumem, ido da si bio vernik
i da si imao svog Boga. Razumem i da si tog Boga izgubio i prestao verovati
u njega. Ali nikako ne razumem da traei novog nisi uspeo da nae boljeg,
ve si za Boga izabrao samoga sebe.147 I Kardelj je za ilasa smatrao da je bio
lino veoma ambiciozan, iako je to nekako prikrivao. Tamo u njegovim brdima i
poslednji pastir hoe da bude firer. Za ilasa je vlast predstavljala glavni cilj.148
ilas je kasnije poricao da se tada borio za vlast, ali ne i da je kod njega, na
kratko, izbijalo i vlastoljublje.149 Na drugom mestu je pisao: A to se tie borbe
za vlast kod mene se udnja za vlau mogla javiti jedino kao polusvesni
trzaj ve i zbog toga to sam bio svestan da sam slabija strana i to sam eleo
da ostanem ist samotni pobunjenik ideje.150 Status samotnog pobunjenika
ideje svakako deluje asnije od statusa poraenog Titovog oponenta. Ta,
psiholoki razumljiva racionalizacija pisca memoara pomogla je da se kasnije
stvori pogrena slika o ilasu kao o disidentu. Meutim, reklo bi se da ilasov
pravi odnos prema vlasti ipak odraava njegova izjava iz 70-ih godina, data
142
143
144

145
146
147

220

148
149
150

M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 256, Intervju sa V. Dedijerom.


. , , . 28, 31.
Titu su dostavljani svi ilasovi tekstovi i komentari na njih publikovani u inostranstvu. Videti:
B. , (10. nastavak feljtona
), , . CVII, . 34270, 7. 2010, . 28.
AJ, 507, III/61a, str. 89, Izlaganje A. Rankovia, Zapisnik sednice IK CK SKJ od 12. I 1954.
AJ, 507, II/11, prilog 13, str. 224, 230, 364, Trei plenum 1954.
B. Mihajlovi, Autobiografija..., II, str. 259.
V. Dedijer, Novi prilozi..., III, str. 131.
M. ilas, Druenje s Titom, str. 170.
M. ilas, Vlast, str. 265.

Tito vienja i tumaenja

novinaru Vaington Posta Duku Doderu: Ja ne elim vlast. Ja u je prihvatiti,


ukoliko usled nekih udnih okolnosti, budem pozvan nazad. Ali ja mogu sreno
da ivim i bez vlasti.151 Nada, zaista, poslednja umire.
Moe se zakljuiti da su tokom druge polovine 1953. godine i ilas i Tito, u
osnovi, radili isto: borei se za podrku u Partiji formirali su grupacije svojih
pristalica, koje su se razliitim tempom razvijale u pravcu frakcija. ilas je
bio vrlo popularan, ambiciozan i znatno mlai. Tito je bio iskusniji, spretniji
i agresivniji: osujetio je ilasa pre nego to su simpatije prema njemu i sve
masovnija podrka prerasli u organizovanu i disciplinovanu strukturu. Najzad,
Tito je, u skladu sa radikalnim utilitarizmom Lenjinovog uenika, iskoristio i
poraenog ilasa: prilikom pomirenja sa Hruovom ilas je sa jugoslovenske
strane oznaen kao glavni uzronik sukoba 1948. godine. Sovjeti su, sa svoje
strane, ulogu krivca dodelili tada ve pokojnom Beriji.152 A onda su se, kau,
pomirili.
Posle povratka sovjetske delegacije iz posete Jugoslaviji (od 26. maja do 2. juna
1955), Hruov je Plenumu CK KPSS-a preneo Titovo tumaenje, po kome je
sluaj ilas bio pokuaj Angloamerikanaca da izvre pu u Jugoslaviji.153 Ta
tvrdnja, iako izreena najverovatnije zato da bi se Tito legitimisao pred Sovjetima
(nasuprot ilasu), bila je u skladu sa optubama koje su protiv ilasa iznoene
na partijskim diskusijama uoi Treeg plenuma, u kojima je proglaavan
pijunom, stranim agentom, bevanovcem, neprijateljem.154 Staljinistiki metod
raskrinkavanja, imanentan jugoslovenskim komunistima kao i sovjetskim,
istovremeno je odraavao i Titovu zabrinutost za svoj poloaj. Meutim, kako
angloamerika podrka ilasu oito nije bila dovoljno snana da Tita svrgne,
moda joj je prava svrha bila da preko ambicioznog bliskog saradnika izvri
pritisak na Broza i natera ga na liberalniji politiki kurs od onog na koji je on

151
152

153

154

D. Doder, The Yugoslavs, str. 195. U datom kontestu dovoljno udne okolnosti za takav preokret mogla je da obezbedi jedino smrt tada ve osamdesetogodinjeg predsednika.
Bio je to Molotovljev predlog. Videti: D. Beki, Jugoslavija u hladnom ratu..., str. 582. Kardelj je
pisao kasnije: Izgovor za tu ponudu bio je to smo mi iskljuili Milovana ilasa iz Politbiroa
KPJ, iako on nije ni imao veliku ulogu u sukobu sa Staljinom. E. Kardelj, Borba za priznanje i
nezavisnost nove Jugoslavije 19441957. Seanja, Beograd/Ljubljana, 1980, str. 145. Meutim,
ilas je imao znatnu ulogu u ideolokom obrazloenju sukoba sa Sovjetima, ne manju od
Kardeljeve. Kardelj u memoarima upadljivo izbegava da pominje svog biveg prijatelja ilasa.
Osim toga, ilas je 1954. mogao biti iskljuen samo iz Izvrnog komiteta SKJ, a ne iz Politbiroa
KPJ, jer taj organ je svoj naziv promenio jo 1952. godine.
AJ, 507, IX, 119/156, str. 4, 22, Fragmenti iz zapisnika o sastanku plenuma CK KPSS jula
1955. godine na kome je voena diskusija o politici SSSR-a prema Jugoslaviji posle povratka
sovjetske delegacije iz Beograda.
AJ, 507, II/11, Prvi dan, str. 74, Izlaganje M. ilasa, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954.

221

Goran Miloradovi

sam bio spreman?155 U tom sluaju ilas je bio iskorien samo kao instrument
za usmeravanje i disciplinovanje svog pretpostavljenog...
Dva ilasova lika
Politiki sukobi unutar komunistikih partija nikada nisu bili odvojeni od
ideolokih pitanja, tako da je svako politiko neslaganje otvaralo i borbu
oko idejne ispravnosti. Verovatno je parareligijski karakter komunistike
ideologije doveo do toga da se u tim raspravama javljala specifina teoloka
terminologija.156 Jo pre Treeg plenuma SKJ ilasa i njegovo delovanje
oznaavali su izrazima jeretik i jeres, i to najpre on sam a potom i drugi
autori.157 Ameriki novinar Duko Doder je ukazivao na ilasova ikonoklastika
pisanja,158 a sam ilas je primetio da: Kadgod bi dolo u doba sukoba sa
Staljinom do iskazivanja sumnji u socijalistiki karakter Sovjetskog Saveza i
naveivanja analognog zakljuka o Jugoslaviji, iz Tita je ne samo izbijao otpor,
nego i uvreenost. Kadkad mi se inilo da on istupa i u ulozi prvosvetenika
ogorenog jeresima.159 Ali, ni sam ilas nije odoleo da progovori u maniru
prvosvetenika: Pa i na birokratizam [...] ne moe a da ne bude pomalo
staljinistiki, u neku ruku jugoslovenskim staljinizmom. Zato on i smrdi slinim
idejnim smradom.160 Kao da je re o smradu jeresi, ili nekrsti.161 Ta i razna
155

156

157

158
159
160

222

161

Na to ukazuje Titovo zavrno izlaganje na Treem plenumu (AJ, 507, II/11, Drugi dan, str.
139140, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954), kao i kasnije pisanje zapadne tampe
(AJ, 513, K. 24, III3/1461, analiza . : , . .). Videti
i tekstove u zapadnoj tampi o prvoj i drugoj aferi ilasDedijer: AJ, 513, K. 24, III3/1482,
1483.
Vie o toj temi: , :
, XIV, 13, 2008, .
83106.
, , , 24. XII 1953, . 3; M. ilas, Vlast, str. 259, 264, 267,
277; M. ilas, Druenje s Titom, str. 96; M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 25; F. Warner
Neal, Titoism in action..., str. 69, 72, 74, 75; George Hoffman, Fred Warner Neal, Yugoslavia and
the new communism, New York, 1962, str. 492; . Puhovski, Dovretak hereze..., str. 371372;
D. Doder, The Yugoslavs..., str. 194; T. Jakovina, Ameriki komunistiki saveznik..., str. 372; .
, , . 36; . , ,
. 56, 58; . , , . 94, 100; .
, , . 163174 itd.
D. Doder, The Yugoslavs, str. 189.
M. ilas, Druenje s Titom, str. 56.
, , , 24. XII 1953, . 3.
Izraz smrad koriste likovi P. P. Njegoa u Gorskom vijencu kada govore o muslimanima.
ilas je taj termin mogao usvojiti jo u ranoj mladosti, jer Njegoevo delo u Crnoj Gori ima
veliki vaspitni znaaj. ilas je i kasnije prouavao ivot i dela vladike-pesnika. Uporediti: .

Tito vienja i tumaenja

druga teoloka poreenja pomogla su stvaranju najpre slike ilasa kao


estokog i nemilosrdnog arhanela staljinistikog komunizma, a potom ilasa
kao palog arhanela reima.162 Praktino, ilas je bio igosan istim igom kao
pre njega Trocki163 ili Tito,164 a bivi drugovi oznaili su ga kao arhetipskog
izdajnika.
I sam ilas je prilino doprineo stvaranju i uvrivanju kliea o sebi, naslovivi
poglavlje jedne od svojih knjiga, u kome govori o svom sukobu s Titom,
visokoparno i samoljubivo: Svako boanstvo ima svog demona svaka
dogma svoje jeretike.165 Meutim, ta slika se vremenom ukorenila, pa se ilas
1989. godine naao u situaciji da se ljutito brani: Izgleda da sam jedino ja meu
voima revolucije Satana, a svi drugi anelii: pria se i pie naveliko, samo o
mojim zloinima posle 40 godina! [...] Nikad nisam krio da sam, kao jedan od
voa, odluivao i o smrti i ivotu [...] Ali nikad nigde nisam odluivao sam, bez
dogovora sa prisutnim glavarima.166 Bez obzira da li je svrha tih optubi zaista
bila, kako je ilas na istom mestu tvrdio, da demoralisani, razoarani komunisti
[...] peru savest, treba primetiti da je njegova uloga u socijalistikoj Jugoslaviji i
kasnije tumaena u toj banalnoj sektakoj dihotomiji koja, osim to ukazuje na
identinost jugoslovenske i sovjetske ideologije, pokazuje i dugotrajnost njenih
psiholokih posledica.167
igosanje ilasa kao najveeg krivca za sukob 1948. godine otvorilo je i druge
mogunosti za jednostrana i zlonamerna tumaenja njegove istorijske uloge. Za
ilasovo ime kasnije su vezivane brojne neprijatne i sramne epizode iz istorije
KPJ. Tako je jo tokom Treeg plenuma tereen za zloine koje je KPJ izvrila
nad politikim protivnicima 1941;168 kasnije je optuivan zbog pregovora sa

162
163

164

165
166
167
168

. , , , 2005, . 68, 78, 103105, 167; a takoe i: . ,


, , 1952; , , , , , 1988.
. , , . 210; B. Mihajlovi, Autobiografija..., II, str. 126.
(). , , 1945,
. 375. Juda Trocki je oznaen kao organizator bande ubica i pijuna, ba kao i Tito 1949.
od CK KPSS-a.
U vreme sukoba oko Kominforma Tito je u bugarskoj satirinoj tampi povezivan sa Trockim
stihovima: Juda Trocki Tito Iskariotski. Videti: . , .
T , , V, 13,
2008, . 109.
M. ilas, Druenje s Titom, str. 157.
M. orgovi, ilas: Vernik & jeretik, str. 6, Faksimil ilasovog pisma Natai Markovi, izdavau
orgovieve knjige intervjua.
O sektatvu i uzroku potrebe za dihotomijom u SSSR-u videti: . . , ... 1,
. 77.
AJ, 507, II/11, Prvi dan, str. 74, Izlaganje V. Dedijera; Drugi dan, str. 8788, izlaganje B.
Maslaria, Stenogram Treeg plenuma, 1617. I 1954; kao i E. Kardelj. V. Dedijer, Novi prilozi...,
III, str. 131133.

223

Goran Miloradovi

Nemcima marta 1943. godine;169 oznaavan kao teoretiar kontrarevolucije i


zagovornik restauracije;170 nemoralan ovek;171 kao odgovoran za ozakonjenje
crnogorske nacije i za razgranienje izmeu Hrvatske i Srbije;172 da je izdajnik
crnogorske nacije173 i dr. S obzirom na to da je KPJ/SKJ bila visoko hijerarhizovana
struktura, ilasova odgovornost za partijsku politiku nije mogla biti vea nego
drugih lanova Politbiroa (posebno Kardelja i Rankovia), a svakako je bila
manja od Titove.
Kreiranje demonskog174 ilasovog lika bio je propagandni manevar kojim su
vladajui krugovi u Jugoslaviji suzbijali mogui uticaj tog oponenta, pravdali
sebe za prestupe i propuste i nastojali da iznova moralno legitimiu svoju vlast.
Ali, bila je to ujedno i posledica linih surevnjivosti i netrpeljivosti koje su izbile
jo na Plenumu, kada su mnogi bivi drugovi napadali ilasa zbog ponienja koja
su od njega ranije pretrpeli. Ukazivano je na njegovu uobraenost, samovolju
i nadmenost, sklonost autokratiji, a govorilo se i o nipodatavanju i
vreanju drugova i saradnika.175 Iako su ti napadi nesumnjivo bili orkestrirani,
emotivni istupi razliitih govornika i detaljni opisi ranijih sukoba, kao i ilasovo
upadljivo utanje, pokazuju da se nije radilo o pukim izmiljotinama.
Meutim, pored tog mranog lika koji je eksploatisala vlast, kasnije se poeo
javljati i drugi, pozitivni mit o ilasu, koji je povezan sa neadekvatnom
upotrebom termina disident namesto rei opozicionar. Iako sam ilas za
sebe nije koristio izraz disident, taj termin se vremenom poeo javljati uz
njegovo ime, moda na osnovu neopravdanog poistoveivanja sa reju jeretik,
koju je pomalo hvalisavo koristio piui o sebi. Tokom osamdesetih godina,
sa pribliavanjem kraja socijalizma u Evropi, bivalo je sve jasnije kolike su
razmere kolaboracije domaih intelektualnih krugova sa jugoslovenskim
169

170
171
172
173
174

224

175

Mira uvar, Vladimir Velebit: svjedok historije (intervjui), Zagreb, 2001, str. 288289. Optubu
protiv ilasa, Koe Popovia i Velebita prvi je izneo lino Tito, u svom govoru u Jablanici 1978.
godine.
Fuad Muhi, ilas i istomiljenici, Savez komunista u borbi protiv liberalistikih i drugih
antisocijalistikih i antisamoupravnih tendencija. Izbor tekstova, Beograd, 1981, str. 186196.
M. ilas, Vlast, str. 237238. ilas tu odgovara na optube svog biveg prijatelja Dedijera.
. , ..., . 132.
Videti: Momilo Cemovi, ilasovi odgovori, Beograd, 1997. Knjiga ima tendenciju da Milovana ilasa rehabilituje i rastereti najeih i najteih optubi.
Hugu Klajnu ilas je ostao u seanju kao ovek i demon u istoj linosti, sklon zanosima, ali
sposoban i da u aru borbe ubija stvarnog ili zamiljenog neprijatelja. Optereen boanskim
kompleksom, naneo je mnoge nevolje i samom sebi, ali jo vie drugima. teta za takav
knjievni talenat. , ( ), , 1999, . 195
(u daljem tekstu: . , ...).
AJ, 507, II/11, Prvi dan, str. 2526, 8687, 104, 115, 125, Izlaganja M. Pijade, B. Maslaria, A.
Beblera, C. Mijatovia, V. Krstulovia, Stenogram Treeg plenuma 1617. I 1954.

Tito vienja i tumaenja

reimom i da, praktino, niko nije sauvao puni moralni integritet.176 Re


disident je postala vrlo popularna, jer se javila potreba za pravednicima
koji bi spasli kolektivnu ast kulturne elite. Uloga spasioca moralnog digniteta
srpskih intelektualnih krugova, neka vrsta smokvinog lista na grandioznoj
fresci masovnog konformizma, kolaboracije, neprincipijelnosti, oportunizma
i udvoritva, pripala je Milovanu ilasu. Potreba za legitimisanjem drutva u
novim okolnostima (tranzicija, obnova kapitalizma, bujanje nacionalizma)
dodatno je pogodovala promovisanju ilasa opozicionara u ilasa disidenta.
Posle jednog sastanka ilasa sa pripadnicima srpske politike emigracije u
Londonu 1987. godine, Desimir Toi se, kako je sam tvrdio, prihvatio da se
obrauna s neprijateljima imena i dela Milovana ilasa.177 Toi je tada bio
fasciniran svojim davnanjim poznanikom i s pravom se smatra da se piui
o ilasu, tumaei njegovo delo i branei ga od svih zlonamernih kritiara,
ponekad i ogreio o istorijsku objektivnost.178
Nema sumnje da je ilasovo ime, koje je bilo dobro poznato na Zapadu, moglo
biti od nemale koristi demokratskim protivnicima jugoslovenskog reima. Jedan
od njih, lan Saveza Osloboenje Aleksandar Petrovi, pisao je 1984. godine o
ilasu: Zahvaljujui njegovim lancima, izjavama i intervjuima u stranoj tampi
od kada je puten iz zatvora, kao i ogromnoj literaturi objavljenoj u inostranstvu,
Titova Jugoslavija je izgubila umnogome od svoga nekadanjeg ugleda. A pojava
sve veeg broja disidenata i jaanje politikog otpora jugoslovenskom reimu
proistekla je dobrim delom iz njegovog primera, upravo iz njegovog prisustva u
zemlji i njegovog hrabrog dranja. Kao politiki ovek ja bih trebalo da budem
kreten da to ne uvidim i da ne pokuam da iskoristim politiki.179 Intelektualni
176

177

178
179

Videti npr.: , :
, , 1988; , ,
, , 1999; B. Mihajlovi, Autobiografija..., II, str. 2732.
Desimir Toi, Susret sa istorijom, Ko je Milovan ilas?..., str. 235. Toi je uloio prilino
truda i vremena da stvori to bolju sliku o ilasu i njegovoj borbi za demokratiju. Tvrdio je
Toi da je to revolucionar koji se preobratio u humanistu, koji prinosi svoju rtvu revoluciji humanizma i koji je bio kadar da dobrovoljno ode s vlasti na robiju(!?). Poricao je da
je ilas ideolog i tvrdio da je politiki mislilac, debater i istraiva, stvaralac intelektualne
atmosfere. ilasovo kajanje na Treem plenumu 1954. objanjavao je kao trenutak kada se
tu pojavljuje osetljivi literata koji svoju patnju izraava na jedan neboraki nain. Toi je
svoj pledoaje zaokruio irokogrudom tvrdnjom: To to je bio komunist i revolucionar, partizan i jedan od nosilaca represije i funkcioner vlasti, staljinist i titoist, nema bitnog uticaja
na njegovu intelektualnu sliku kao celinu.(!?) Toi se, najzad, osvrnuo i na svoj tekst: Da li
su ova naa kazivanja neka vrsta panegirika u slavu Milovana ilasa. Ne.(!?) Desimir Toi,
, Ko je Milovan ilas?..., str. 92, 97, 105, 106, 111, 116117.
Videti: . , ..., . 119120, 132133.
Pismo Aleksandra Petrovia upueno Vladi Vladisavljeviu 17. jula 1984. godine navedeno
prema: . , ..., . 129.

225

Goran Miloradovi

i politiki krug srpskih emigranata okupljenh oko asopisa Naa re,180 koji je
izlazio u Londonu, vrlo dobro je prepoznao mogunost za politiki probitak.
S druge strane, ilas je imao svoj interes da im se priblii. Dugo godina
izolovanom i pod prismotrom u Jugoslaviji, oni su mu bili potrebni kao logistika
baza u situacijama kada bi dobio priliku da putuje van zemlje: tampali su
njegove knjige, objavljivali lanke i intervjue u svom asopisu, organizovali
njegovo gostovanje u inostranstvu i sl.181 Ta iznuena bliskost bivih protivnika
urodila je dugogodinjom saradnjom, ali i daljim deformisanjem slike ilasove
istorijske uloge. Demonski lik ilasa revolucionara, zloinca, staljiniste,
izdajnika, dogmate i ideologa, koji su gradili njegovi bivi prijatelji na vlasti
(ali uz pomo materijala koji je i sam ilas stvarao), dobio je svoj takoe
izvitoperen, jednostran i iskljuiv pandan, koji su gradili njegovi simpatizeri,
potovaoci i novosteeni prijatelji na demokratskoj opoziciji: svetaki lik
ilasa pisca, progonjenog intelektualca, humaniste, liberala, demokrate i, iznad
svega disidenta.
Vano je ukazati i da podela za i protiv ilasa nije dosledno ila ideolokom
i politikom linijom. Nisu sve demokrate olako prihvatale tezu o ilasovom
disidentstvu, menjanju ideolokih i politikih uverenja i, naroito, o menjanju
njegovog karaktera. Knjievnik Borislav Peki je odmah po objavljivanju
ilasove memoarske knjige Vlast u svom dnevniku detaljno analizirao njen
sadraj, odmeravajui ideoloke stavove i motivaciju autora. Peki je ilasa
smatrao idealistom i dogmatom koji memoarima obezbeuje sebi alibi za
zlodela koja su poinjena, a u ilasovom neodricanju od revolucionarne
prolosti i nespremnosti da se pokaje video je dokaz da se, ipak, nije promenio i
postideo svoje prolosti.182 Pored Pekievog, ima i drugih miljenja po kojima je
ilasova demokratinost bila krajnje ogranienog dometa i u funkciji drugih
politikih ciljeva.183 Nasuprot takvim, kritikim vienjima njegove linosti i
istorijske uloge, traju i tvrdnje da je Milovan ilas bio prototip angaovanog
intelektualca, osetljivi literata, izuzetan politiki mislilac, pronicljivi
i iskreni intelektualac, dobar knjievnik i ovek istraivanja.184 Tu se,
meutim, gubi iz vida da su se navedene kritike odnosile na ilasovo politiko
180

181

182

226

183
184

asopis je bio glasilo Saveza Osloboenje, koji je osnovala grupa srpskih emigranata demokratske orijentacije. Savez je 1990. godine, posle obnove viepartijskog sistema u Jugoslaviji, pristupio Demokratskoj stranci. Prema: . , ..., . 119.
. , ... . 118135. O bliskosti ilasa i Toia svedoili su
Zlatomir Popovi, Aleksandar egarac, Tomislav Ognjanovi, Aleksa ilas, Borka Boovi i
Dejan oki. Videti njihove priloge u: , , 2000, .
81,120, 204, 212214, 216, 222.
Videti: , . , , 2009, . 386, 406. Celo
kupna analiza ilasovih memoara na str. 268408.
Videti: . , ..., . 182.
Takva miljenja je naroito esto i uporno iznosio Desimir Toi, ali su ona nala svoje pobor
nike i u nauci. Videti: . , ..., . 120, 123, 130, 133.

Tito vienja i tumaenja

delovanje i posledice do kojih je ono dovelo, a ne na njegove intelektualne


sposobnosti ili naitanost.185 Bilo je znaajnih istorijskih linosti koje su bile
izuzetno agilni itai, a da to nimalo nije uticalo na njihova ideoloka uverenja,
moralna shvatanja i politike stavove.186 Sticanje znanja samo je poveavalo
njihovu sposobnost za delovanje u eljenom smeru. Zato bi, i na osnovu ega,
trebalo prihvatiti da se Milovan ilas, general, partijski ideolog, ef Agitpropa i
lan Politbiroa CK KPJ/SKJ, sutinski promenio posle razvlaivanja? Promenila
se jedino njegova pozicija u datom kontekstu, i toj injenici on se morao nekako
prilagoditi.
A prilagoditi se i promeniti se dve su sasvim razliite stvari.
***
Nasuprot rasprostranjenom i ve uvreenom miljenju, teorijska postavka
i faktografska analiza sukoba Tita i ilasa na Treem plenumu CK SKJ 1954.
godine omoguuju sledee zakljuke:
Uzroci i okolnosti sukoba Tita i ilasa: 1) Staljinistika KPJ/SKJ nije trpela
pluralizam miljenja, neposlunost i podelu moi. 2) Autoritet voe u KPJ/SKJ,
kao i u svim totalitarnim partijama, bio je apsolutan i nepodloan kritici. 3)
Sukob sa SSSR-om 1948. godine naterao je KPJ da se priblii Zapadu. 4) Tito
je bio marksista-lenjinista i bliskost sa Zapadom je za njega bila iznuena, a
ne eljena pozicija. 5) ilas i ilasovci su pokuali da iskoriste prozapadni
politiki kurs da istisnu Tita sa pozicije voe i formiraju dvopartijski politiki
sistem. 6) Meunarodni kontekst i unutranja neslaganja doveli su do pojave
frakcionatva u SKJ. 7) ilasova politika nije odgovarala Zapadu, iji prioritet
su bili stabilnost i celovitost Jugoslavije kao elementa bezbednosti u Evropi. 8)
Staljinova smrt omoguila je Titu da se ponovo priblii SSSR-u, ublai zavisnost
od Zapada i uvrsti svoju poziciju. 9) Pribliavanje SSSR-u od 1953. umanjilo
je znaaj prozapadne struje u SKJ. 10) ilasova politika je za Tita i Partiju bila
pretnja.

185

186

Milovan ilas nije zavrio studije knjievnosti na Beogradskom univerzitetu. Kao i mnogi iz
njegove generacije komunista bio je samouk. O obrazovanju dela intelektualaca i funkcionera
SKJ/KPJ videti: , . 19451955. , XI, 23, 2004, , 2006, . 115116.
Naveemo primere dvojice poznatih autodidakta: Adolf Hitler je bio nezasit ita. Njegova
biblioteka je imala oko 16.000 knjiga, u kojima je on traio potvrde za svoje vienje sveta.
Josif Staljin je vaio za izrazitog eruditu, koji je proitao vie umetnikih dela nego intelektualac Lenjin. Videti: ,
, ( . ), 1989, . 112125;
, , , 2001; Timothy W. Ryback, Hitlers Private Library: The
Books That Shaped His Life, New York, 2008.

227

Goran Miloradovi

Posledice sukoba Tita i ilasa: 1) Politika napetost je dovela do obrauna na


Treem plenumu i pobede Tita i konzervativne frakcije. 2) ilas je razvlaen,
izolovan i kanjen. 3) ilas je izgubio javnu i masovnu podrku u Jugoslaviji,
dok je podrka iz inostranstva i inae bila slaba. 4) Poraz nije ugasio ilasovu
ambiciju i tenju da nasledi Tita, to je postalo trajni izvor njegovog stradanja.
5) Politika konotacija svega to je ilas inio, pisao i govorio deformisala je
istorijsku sliku o njemu: neprijatelji iz vlasti su gradili demonski, a prijatelji iz
opozicije aneoski ilasov lik. 6) Dve suprotne slike oteavaju razumevanje
uloge Milovana ilasa u istoriji socijalistike Jugoslavije. 7) Srpska demokratska
emigracija je ilasov sluaj i reputaciju koristila za diskreditaciju Tita i
njegovog reima u inostranstvu. 8) Srpska intelektualna elita je ilasov sluaj
i robijanje koristila kao svoju moralnu i politiku legitimaciju posle sloma
socijalizma u Evropi.
Smisao sukoba Tita i ilasa: 1) Politiki sukob na Treem plenumu CK SKJ 1954.
pokazuje da ilas nije bio disident, nego Titov oponent. 2) Razlog sukoba i
ilasovog pada bila je borba za vrhovnu vlast u SKJ i dravi u uslovima promene
meunarodne pozicije zemlje. 3) ilas je poraen jer se veina njegovih pristalica
unutar CK SKJ uoi Treeg plenuma priklonila veem autoritetu Titu. 4) Sukob
Tita i ilasa je potvrdio da su ideoloki, organizaciono i psiholoki jugoslovenska
i sovjetska partija u osnovi bile identine staljinistike. 5) I u Jugoslaviji
i u SSSR-u sukob sa unutarpartijskom opozicijom je pratio stabilizaciju i
strukturisanje komunistike vlasti u ranom periodu njenog postojanja.

228

Tito vienja i tumaenja

Komparativna tabela karakteristika unutarpartijske opozicije i


disidenata u Sovjetskom Savezu i ilasovaca u Jugoslaviji187
vreme

najvaniji
predstavnici

unutarpartijska
opozicija u SSSR-u
20-te godine

Aleksandar ljapnikov
(radnika opozicija),
Lav Trocki,
Grigorij Zinovjev,
Lav Kamenjev,
Mihail Tomski,
Nikolaj Buharin,
Aleksej Rikov
i dr.

javna delatnost
kroz institucije
komuniciranje partijska glasila
s javnou
tampa, radio
status u odnosu visoki rukovodioci
na Partiju
(Politbiro, CK)
formiranje grupe
nain delovanja (frakcije), lideri: Trocki,
Buharin
oponiranje voi i
odnos prema
njegovom kursu,
voi
kritika voe

nain delovanja

odnos prema
sistemu

forme
aktivnosti
odnos naroda
prema njima
idejna i
politika
orijentacija
dinamika
razvoja
cilj delovanja

ilasovci u
Jugoslaviji
19531954. godine
Milovan ilas,
Vladimir Dedijer,
Mitra Mitrovi,
Bora Drenovac,
Oskar Davio,
Veljko Vlahovi,
Ivan ibl,
Augustin prljan,
Marijan Stilinovi,
Duan Dimini i dr.
javna delatnost
kroz institucije
partijska glasila, tampa,
radio
visoki rukovodioci
(Izvrni komitet, CK)
formiranje grupe
(frakcije), lider: Milovan
ilas
oponiranje voi i
njegovom kursu,
kritika voe

disidenti
u SSSR-u
19651980. godine

Andrej Sinjavski,
Julij Daniel,
Aleksandar Ginzburg,
Aleksandar Solenjicin,
Andrej Saharov,
Vladimir Bukovski,
ores Medvedev,
Roj Medvedev
i dr.

tajna delatnost
van institucija
samizdat, objavljivanje u
inostranstvu
obini lanovi,
vanpartijci
usamljenici,
male grupe, bez lidera

nisu sebe smatrali


opozicijom, indirektna
kritika voe
deluju unutar i izvan
deo su sistema, koriste
deo su sistema, koriste
sistema, neguju
ga za osvajanje vlasti
ga za osvajanje vlasti
nezavisnost
politika i idejna borba, politika i idejna borba, samizdat, demonstracije,
podrka istomiljenika
podrka istomiljenika pravozatitnitvo
delimina podrka, koja delimina podrka, koja veina naroda ne zna za
se jedno vreme irila
se jedno vreme irila
njihovo postojanje
anarhisti, monarhisti,
liberali, demokrate,
komunisti
komunisti
komunisti, nacionalisti,
vernici i dr.
od usamljenih
od ireg pokreta ka
od ireg pokreta ka
pojedinaca ka irem
usamljenim pojedincima usamljenim pojedincima
pokretu
borba za vlast
borba za vlast
borba za ljudska prava

Tabela je napravljena na osnovu: D. Doder, The Yugoslavs; Power and opposition (zbornik radova); G. Boffa, Povijest SSSR... I, str. 230238, 241243; G. Boffa, Povijest SSSR... II, str. 423;
M. ilas, Druenje s Titom; M. orgovi, ilas: Vernik &jeretik; . ...;
. , . , ; . . , ... 1 . 7588; . .
, ... 2, . 6879; T. Jakovina, Ameriki komunistiki saveznik..., str. 363375;
. Reek, Med resninostju..., str. 135139; Z. Radeli, Hrvatska u Jugoslaviji..., str. 293296; A.
ilas, Razvoj disidentskog pokreta u Jugoslaviji... str. 7176; ,
..., ...; ..., ...

187

229

Goran Miloradovi
Summary

People in Strategic Posts


Reasons, Consequences and the Meaning of the Conflict Between Josip Broz
Tito and Milovan Djilas at the Third (Extraordinary) Plenum of the Central
Committee of the Union of the Communists of Yugoslavia in 1954
Key words: Josip Broz Tito, Milovan Djilas, dissidence, oppositionalism, factions

230

The relation between Josip Broz Tito and Milovan Djilas are analyzed in the paper
with speciall stress on the events on the eve, during and after the Third (Extra
ordinary) Plenum of the Central Committee of the Union of the Communists
of Yugoslavia held on January 1617, 1954. Theoreticaly the question is asked
if Djilas realy had the role of a dissident in a particular Yugoslav totalitarian
state of a stalinist type, since the phenomenon of dissidence in international
context is connected with the changes which came about in the USSR after the
so-called Khruschevs thaw and since the term itself appeared only in the late
1960s. The period of the dissidents activity in the USSR makes up one and a
half decade (19651980). In virtue of the published and unpublished archival
sources, interviews, memoirs and literature, Djilass rebelion is explained as
an episode in the struggle for power within the UCY and not as an ideological
dissent of a lonely intellectual. Djilas was a representative of the opposition who
tried to use the strategic foreign political turn (Yugoslavias rapprochement
with the West), as well as ideological and political divisions that followed, for his
own ascent in the hierarchy. He tried to achieve that by grouping the intellectual
core of his fellow-travelers around the journal Nova misao, militating at the
same time for political and ideological competition in Yugoslavia, including the
two-party system. By doing that he jeopardized the position of the undesputed
leader J.B. Tito, as well as the position of the conservative faction within the
UCY. Despite the sympathies of part of the British Labor Party for Djilas, he
neither received sufficient supprt from abroad nor secured a strong enough
foothold in Yugoslavia. His policy was defeated at the Third Plenum of the
CC of the UCY in 1954 as anarchism or bourgeois liberalism and he was
relieved of all his posts and sent into retirement. By comparing the Soviet and
the Yugoslav systems the author concludes that Djilass role in Yugoslavia is
comparable to the role of the internal party opposition of L. Trotsky and N.
Bukharin in the USSR, but not to that of Soviet dissidents who cherished their
personal and professional freedom and moral dignity (such as A. Sinyavsky, J.
Daniel, A. Solzhenitsyn, R. Medvedev, A. Sakharov etc.) and who were neither
revolutionaries nor politicians. Djilas was a revolutionary, a member of the
Politbuereau of the CC of the UCY who openly presented his views, formed a

Tito vienja i tumaenja

faction and gathered increasingly broad support for his policy with the aim of
conquering the highest post in Yugoslavia Titos. The understanding of Djilass
status was made blear by the negative propaganda instigated against him by
his enemies in power, but also by later positive advertizing of his friends of the
opposition, which created two, equally distorted images of Djilas: the demonic
and the angelic. However, after a detailed analysis it is clear that the struggle
for the supreme power in the Party and in the state was what it was all about,
and not just dissatisfaction with the existing situation and the system, as was
the case with dissidents in other parts of Eastern Europe.

231

ZAJEDNICE I IDENTITETI

Prijem pionira, estitke za roendan 22. 5. 1953. (MIJ, K20 131)

Jan Pelikan
UDK 323.1(=18)(497.115)

Pristup Titovog reima Kosovu


krajem pedesetih godina1
Apstrakt: Rad, prvenstveno na osnovu dokumenata sa zasedanja IK SKJ u
martu 1959. godine, analizira ondanji pristup Titovog rukovodstva Kosovu i
pokuava da ukae na glavne tendencije u pristupu albanskom pitanju i razlike
u stavovima pojedinih lanova najvieg rukovodstva SKJ.
Kljune rei: Kosovo, Titov reim, Albanci, Srbi, SKJ

Od poslednje treine 60-ih godina situacija na Kosovu je postala jedan od glavnih,


ako ne i kljuni problem druge Jugoslavije. Napetost u ovom regionu nije porasla
preko noi ili iz nedelje u nedelju. Promena naina uprave na Kosovu, do koje je
dolo tokom jesenjih meseci 1966. godine, konflikte nije stvorila. Ve postojee
tenzije samo su se pomerile na drugi nivo, te bre poele da izbijaju u prvi plan.
Drugim reima: izrazita redukcija uticaja tajne policije na Kosovu, te predaja
uprave ove autonomne pokrajine u ruke tamonje albanske komunistike elite
samo su doprinele veoj dinamici ranije zapoetih procesa. Za razumevanje
razvoja vieslojnog kosovskog problema, koji je na kraju postao jedan od
najjaih katalizatora raspada jugoslovenske federacije, potrebno je baviti se
ne samo deavanjima nakon 1966. ve i detaljno analizirati razvoj u ovom
regionu u prethodnih dvadeset godina. O politikim deavanjima, ekonomskoj
i socijalnoj situaciji, meuetnikim odnosima u ovom periodu znamo zapravo,
za sada, vrlo malo. Naa ambicija nije kompleksna analiza slike Kosova u vreme
Titovog reima. Na osnovu dokumenata sa zasedanja visokog partijskog tela,
odranog na prolee 1959, pokuali smo da oslikamo kako su, u ovo vreme,
pojedine grupe vodeih ljudi SKJ gledale na Kosovo, koje probleme njegovog
razvoja su naglaavale i kakva su reenja ovih problema predlagale.
Na osnovu parcijalnog istraivanja se ini da jugoslovensko centralno ruko
vodstvo, tj. Tito i njegovi najblii saradnici, dugo godina nakon zavretka Dru
gog svetskog rata Kosovo nisu posmatrali kao specifini autonomni entitet
koji bi zasluio posebnu panju. Ovakvo stanje u odreenoj meri odslikavala je
injenica da je Josip Broz Tito na teritoriju Kosova, u periodu od kraja Drugog
svetskog rata do 1967, doao samo jednom. Godine 1953, prilikom otvaranja
1

lanak je deo istraivakog projekta . GAR P410/10/0136 Perspektivy zpadnho Balknu v


kontextu jeho politickho, nrodnostnho a demografickho vvoje vuplynulm tvrtstolet.

235

Jan Pelikan

jednog industrijskog preduzea, doao je predsednik FNRJ u Trepu; ali nijednu


drugu lokaciju na Kosovu nije posetio. Naredne Titove posete ostvarile su se
iako je jugoslovenski voa u nekoliko navrata obeavao da e na Kosovo
doi2 tek na prelomu 60-ih i 70-ih godina (1967. i 1971) u potpuno drugaijoj
drutvenoj i politikoj situaciji. Takoe se ini da se Josip Broz Tito sretao sa
vodeim pritinskim funkcionerima (albanske i srpske nacionalnosti) samo
sporadino, te da meu njima nije imao bliskog saradnika.
U periodu od 1957. do 1959. u pristupu Titovog rukovodstva prema Kosovu je
dolo do odreenog, iako ne mnogo bitnog pomaka. Vie na verbalnom nego
na praktinom nivou poelo je zanimanje za probleme uzrokovane rastuom
zaostalou Kosova. U vezi sa daljim podizanjem tenzija u odnosima izmeu
Jugoslavije i Albanije, od kraja pedesetih godina se postepeno, ali ipak ne bitno,
menjao pristup beogradskog reima prema vlastitim stanovnicima albanske
nacionalnosti. Dotadanju, vie-manje represivnu i nadzornu ulogu, drava
je dopunila bojaljivim, polovinim pokuajima vee integracije albanskog
stanovnitva u jugoslovensko drutvo.3
Deli etide, veoma bitan za prvu fazu procesa odreenih promena u tadanjoj slici
Kosova i u pristupu prema njemu i veinskom albanskom stanovnitvu, postalo
je proireno zasedanje Izvrnog komiteta CK SKJ. Jedina taka programa bio je
poloaj nacionalnih manjina u Jugoslaviji. Ve sama forma zasedanja pokazuje
da beogradski establiment tada nije smatrao manjinsko pitanje, tj. pre svega
situaciju na Kosovu, akutnom ili eksplozivnom. Proireno zasedanje Izvrnog
komiteta CK SKJ predstavljalo je nii stupanj od njegovog redovnog zasedanja.
Zapravo, radilo se o sastanku najvieg rukovodstva sodgovarajuim izabranim
funkcionerima. Bitna je takoe injenica da zasedanju nije prisustvovao Josip
Broz Tito.
Tok sastanka bio je u skladu s tadanjim navikama i ritualima. ak ni na skupu
ovog tipa nije bilo nemogue da se naroito manje uticajni partijski delatnici
izjanjavaju veoma otvoreno. Uesnici diskusije su obino zapoinjali pohvalom
dosadanjih uspeha; potom su se iznosili nedostaci, greke ili problemi, ne
ba eksplicitno. Ipak, iz zapisnika sa sastanka i materijala koji je za zasedanje
pripremila Komisija za nacionalne manjine CK SKJ4 mogue je, bar delimino,
2

3
4

236

Arhiv Jugoslavije (Beograd), f. Kabinet predsednika republike 19531980, II2/186, zapis o


razgovoru Josipa Broza Tita spredstavnicima Kosmeta dana 23. 5. 1960; II2/272, zapis o
prijemu delegacije radnikih kolektiva kod Josipa Broza Tita 24. 5. 1965.
Uporediti izmeu ostalog: A. ivoti, Jugoslavija, Albanija i velike sile 19451961, Beograd,
2010, str. 515.
Arhiv Jugoslavije, f. 507 CK SKJ, III/82, 1, 2, interni materijal: Nacionalne manjine u FNRJ;
stenografske beleke sa proirenog sastanka Izvrnog komiteta CK SKJ, po pitanju nacionalnih
manjina, odranog 2. III. 1959 godine. Ukoliko ne upuujem na drugo, koristim podatke iz ova
dva dokumenta.

Tito vienja i tumaenja

ispratiti kakvi drutveni i ekonomski procesi su se tada na Kosovu odvijali i


kakav su odnos prema njima imali pojedini funkcioneri.
Krajem pedesetih godina vodei funkcioneri SKJ polako su poeli da uzimaju
u obzir specifian poloaj Albanaca u odnosu na brojne nacionalne manjine
koje su ivele u Jugoslaviji.5 Iako su autori osnovnog materijala o Albancima
govorili samo kao o jednoj od nacionalnih manjina, mnogo govornika je
upozoravalo na specifian poloaj iptara6 u Jugoslaviji. Zanimljivo je rei da
su naroito funkcioneri iz Srbije i Makedonije, odnosno iz republika svelikim
brojem albanskog stanovnitva (npr. Petar Stamboli, Jovan Veselinov, Krste
Crvenkovski, Lazar Kolievski), ukazivali na to da je albanska populacija u
FNRJ neobino brojna, da ivi na kompaktnoj teritoriji u tri dela federacije.
Od ostalih manjina razlikuje se ne samo po i dalje prisutnom velikom uticaju
islama ve pre svega po socijalnoj strukturi. Veinu albanskog stanovnitva
ine zemljoradnici; malobrojna elita sastoji se od takorei samo humanitistiki
obrazovane inteligencije. Savez komunista dobio je meu pripadnicima
maarske manjine vrste saveznike zahvaljujui vezama izmeu radnika i
tehnike inteligencije; u albanskoj sredini ovakva osnova nedostaje. Albansko
selo je realno zatvoreno ne samo za partijski ivot ve i za politiki uticaj SKJ.
Uitelji, koji predstavljaju jezgro humanistike inteligencije, previe su skloni
nacionalistikim razmiljanjima.
Na zasedanju proirenog IK CK SKJ posveenog nacionalnim manjinama
govornici su veinom opisivali postojee stanje; malo koji od njih je predlagao
reenje konkretnih problema. Diskusija se dotakla mnogobrojnih tema:
politikog ivota, delatnosti SKJ, ekonomskog razvoja, stanja u kolstvu,
neprijateljske aktivnosti Albanije. Iz osnovnog materijala i potom diskusije
jednostrano proizilazi da albanska populacija i dalje veinski ostaje po strani
politikog ivota. Zastupljenost Albanaca na uticajnim politikim funkcijama
i u administrativnom upravnom aparatu izrazito je zaostajala u odnosu na
njihov dvotreinski udeo u kosovskoj populaciji. U kosovskoj organizaciji
Saveza komunista Albanci su inili neto ispod polovine lanova. Pri tom je broj
komunista - Albanaca izrazito, vie od treine, porastao tek 1957. i 1958. godine,
kada ih je u SKJ na Kosovu primljeno oko est hiljada. Ovaj postupak autori
osnovnog materijala ocenili su kao kampanjski i formalistiki, te upozoravali
na neophodnost koncepcijskog pristupa.
5

U Jugoslaviji su za nacionalne manjine smatrani narodi koji su imali sopstvene suverene nacionalne drave. Radilo se o Maarima, Italijanima, Albancima, Bugarima, Slovacima, Rumunima, Turcima ili esima.
Tada je termin iptar oznaavao Albanca koji je iveo u Jugoslaviji. U tom periodu imao je
sasvim neutralnu konotaciju. Pejorativni element polako je poeo da jaa nakon 1968. godine,
kada je na zahtev kosovske albanske elite termin iptar u srpskohrvatskom jeziku zamenjen
reju Albanac.

237

Jan Pelikan

Vie od kvantitativnih vrednosti, realno stanje delovanja SKJ na Kosovu i


svakodnevicu ove autonomne pokrajine pokazivala je napomena o problemima
pri prijemu novih lanova partije u nekoliko, uglavnom najzaostalijih kosovskih
optina (npr. Prizren, Pe ili akovica). Prema autorima osnovnog materijala,
ovde su organizacije SKJ bile postavljene i funkcionalisale po plemenskom
principu. Ovdanji komunisti - Albanci odbijali su da prime nove lanove ukoliko
nisu pripadali njihovom plemenu ili iroj rodbini. Slino su se ponaali i srpski
komunisti. Njihovi postupci bili su motivisani nacionalnim antipatijama. Ne
moe se detaljno ustanoviti koliko je ova praksa bila rairena. Pa ipak, sigurno
je da se nije radilo o izolovanoj pojavi. O slinom fenomenu u albanskoj sredini
u Makedoniji opirno govori Lazar Kolievski, tada najuticajniji funkcioner
ovog dela federacije.
Realnu neravnopravnost albanskog stanovnitva jo je vie pokazivao etniki
sastav partijskih tela, koja su imala i u specifinim kosovskim uslovima, u
vladalakoj i upravnoj sferi, nesumnjivo izraziti uticaj. U Oblasnom komitetu
SKJ, koji je brojao 43 lana, tada je bilo samo 18 Albanaca. Slina, odnosno
oko etrdesetoprocentna je bila i zastupljenost Albanaca u niim partijskim
telima. Mesto efa partijske organizacije na Kosovu bilo je sve do 1965. godine
popunjavano funkcionerima srpskog porekla. Ovu injenicu ne moemo
posmatrati niti kao sluajnu niti kao zanemarljivu. Ne samo da je simbolizovala
ve je u tiini, iako potpuno jasno, oslikavala latentno nepoverenje Titovog
rukovodstva prema funkcionerima SKJ albanskog porekla.7
Situacija u lokalnim predstavnitvima i u republikom (srpskom) i jugoslo
venskom parlamentu dosta se razlikovala od etnikog sastava partijskih orga
nizacija i odbora. Broj predstavnika (poslanika) albanskog porekla odgovarao je
nacionalnoj strukturi kosovskog stanovnitva. Naravno, poslanici (a tim manje
lokalni predstavnici) su imali neuporedivo nii uticaj od partijskih funkcionera;
imali su vie-manje ornamentalnu funkciju. Ne moe se ipak prei ni preko
sledeeg podatka, koji iz drugog ugla ilustruje ondanju kosovsku elitu. etiri
petine poslanika i predstavnika albanskog porekla imalo je samo osnovno
obrazovanje, odnosno imalo je zavrena samo etiri razreda osnovne kole.
Naravno, u to vreme je kljunu ulogu u upravi Kosova i dalje imao dravni
aparat, te posebno njegove bezbednosne snage. Krajem 1958. godine od
zaposlenih u civilnom sektoru kosovske birokratije bilo je samo 28 procenata
lica albanskog porekla. Albanci su, uz poneki izuzetak, imali nie pozicije ili su
izvravali pomone poslove. Od trideset osam naelnika sreza bilo je samo deset
albanskog porekla. Po reima Fadilja Hode u drugoj polovini 50-ih godina broj
Albanaca na ovim funkcijama jo se i smanjio.
7

238

Uporediti: Dokumenti za istoriju Jugoslavije. etvrta sednica CK SKJ brionski plenum. Steno
grafske beleke sa etvrtog plenuma, materijali Izvrnog komiteta CK SKJ, izvod iz stenografskih
beleaka este sednice CK SK Srbije, reagovanje domae i strane javnosti, pisma i telegrami,
izjave i dr., J. P. Popovi (ur.), Beograd, 1999.

Tito vienja i tumaenja

Istovremeno, udeo Albanaca u policijskim snagama Kosova bio je samo oko 16


procenata. Godine 1957. Oblasni komitet SKJ na Kosovu objavio je instrukcije
za izmenu ovakvog neodgovarajueg stanja. Meutim, izgleda da odgovorni
organi Ministarstva unutranjih poslova ovu odluku nisu primili kznanju. Cele
1958. godine u policiju na Kosovu je bilo primljeno samo sedam novih radnika
albanskog porekla. Ignorisanje odluke formalno nadreenog partijskog tela
pokazivalo je ne samo realno stanje vladajuih odnosa na Kosovu (odnosno
dominantnu ulogu policije, naroito dravne bezbednosti) ve i jako nepoverenje
organa jugoslovenske drave prema dravljanima albanske nacionalnosti.
Nije se samo Ministarstvo unutranjih poslova uzdravalo od zapoljavanja
Albanaca, sve do poetka 60-ih godina oni nisu mogli, osim par izuzetaka, da
imaju ni vodee funkcije u vojsci. Tek 1961. Ministarstvo odbrane ukinulo je
zabranu prijema Albanaca u vojne kole.8
Pri popunjavanju mesta u dravnoj upravi sigurno je da je ulogu igrao i nivo
obrazovanja kandidata. Kod srpskog dela kosovskog stanovnitva on je bio
proseno vii nego kod Albanaca. Ali Srbi su zauzimali i veinu mesta kurira,
istaica ili portira, dakle radnih mesta za koja je bio dovoljan najnii stepen
obrazovanja. Na pomenutom sastanku IK CK SKJ ovu injenicu je nekoliko
govornika, uglavnom srpskog porekla, pripisivalo ostacima srpskog ovinizma.
Jovan Veselinov, jedan od elnih funkcionera SKJ srpskog porekla, primetio
je da se manjinski nacionalizam dodue ne moe prevideti, ali da je srpski
nacionalizam vitalniji i uticajniji.
U kontekstu gore pomenutog veeg interesovanja za modernizaciju Kosova i
za smanjivanje barijera koje su delile kosovske Albance od ostale populacije
i jugoslovenske drave, krajem 50-ih godina je u odnosu prema albanskom
drutvu bilo napravljeno nekoliko pozitivnih pomaka. Na primer, 1958. pri
tinski organi su (nesumnjivo nakon odobrenja najvieg rukovodstva SKJ)
proglasili albanski jezik na Kosovu za jedan od obaveznih jezika komunikacije u
dravnoj upravi. Tamo gde su uslovi dozvoljavali, albanski je mogao ak i da se
koristi kao unutranji slubeni jezik.
U jugoslovenskim razmerama ovaj potez bio je u odreenom smislu preloman.
Nijedna druga manjina tada nije imala ovakvu privilegiju. U Vojvodini, Maari
su mogli da se obrate organima na svom maternjem jeziku, odgovor su ipak
dobijali na srpskohrvatskom. Slino je bilo i sa brojnom albanskom manjinom
u Makedoniji.
Pa ipak, u praksi se pomenuta instrukcija na Kosovu uglavnom nije potovala,
iz objektivnih razloga nije se ni mogla potovati. Obino ak ni obrazovaniji
kosovski Srbi nisu smatrali za neophodno da naue albanski jezik. Zato teajevi
albanskog, organizovani za tamonje srpske slubenike, i nisu imali veeg
efekta. Tako, u optinama, policiji ili sudovima veina zaposlenih srpskog
8

Hrvatski dravni arhiv (Zagreb), f. CK SKH, b 4515, bilten odbora Konferencije SKJ Jugoslovenske narodne armije, maj 1970.

239

Jan Pelikan

porekla jezik drugog, brojnijeg naroda autonomne oblasti nije znala. Pritinski
organi su se trudili da ovaj hendikep kompenzuju postavljanjem tumaa u
sudovima i u optinskim i mesnim kancelarijama. Ni ovaj korak nije zavrio
veim uspehom. Za finansiranje novih radnih snaga nisu dobijana potrebna
sredstva. U veini kosovskih optina, ukljuujui i one gde su Albanci inili
vie od tri etvrtine populacije, ova odluka o ravnopravnom korienju oba
jezika nije bila realizovana. Realno, albanski je postao drugi slubeni jezik na
Kosovu tek tokom 70-ih godina, u potpuno drugaijim politikim i drutvenim
uslovima.9
Jedan od uzroka male zastupljenosti Albanaca u organima i rukovodstvu ne
koliko malobrojnih kosovskih preduzea predstavljao je veoma nizak nivo
obrazovanja albanskog stanovnitva. Odmah nakon Drugog svetskog rata,
oko 80 posto Albanaca je bilo nepismeno. Na teajeve organizovane u okviru
kampanje za masovno opismenjavanje ukljuilo se skoro 200 hiljada Albanaca,
dakle veina pripadnika ovog naroda u aktivnim godinama. Nije nam poznato
kakav je na kraju efekat imala ova akcija, organizovana u atmosferi jo prisutne
posleratne euforije.
U drugoj polovini decenije nakon zavretka Drugog svetskog rata zaostali sistem
albanskog kolstva na Kosovu se veoma sporo modernizovao. Njegov razvoj
nailazio je na raznovrstan spektar nekada veoma teko premostivih prepreka:
udaljenost mnogo sela od osnovnih kola, odsustvo odgovarajuih kolskih
zgrada, odbijanje roditelja da decu alju u kolu (naroito devojice), nedovoljna
koliina finansijskih sredstava.10 Time su se odnosi (ne samo u kolstvu ve i u
kulturi, ak i u zdravstvu) krajem prve polovine 50-ih godina jo vie pogorali.
Paradoksalno, bilo je to u vezi sa liberalizacijskim reformama u jugoslovenskoj
ekonomiji. Ograniavanje uticaja centra pri raspodeli budetskih sredstava
i prenoenje odgovarajuih ovlaenja (odnosno uzimanje nekih poreza i
upravljanje njima) na pojedinane delove federacije imali su nepovoljan
efekat na stanje kosovske ekonomije. Bitno su se smanjila sredstva za dotaciju
firmi sgubitkom i za finansiranje javnog sektora. Zato je nakon 1954. godine
9

10

240

Sedamdesetih godina je znanje srpskog i albanskog jezika poelo da se zahteva kao neophodan uslov za primanje na posao za veliki broj radnih mesta. Obrazovaniji Albanci su, za razliku od svojih srpskih kolega, obino znali i drugi jezik. I ovaj trenutak doprineo je promeni
etnikog sastava zaposlenih na Kosovu, te je bio jedan od mnogih impulsa koji su tada inicirali
odlazak nekoliko desetina hiljada Srba sa Kosova. Uporediti: V. Jevtimijevi, Severno Kosovo
kroz istoriju do kraja XX veka: sposebnim osvrtom na Banjsku, Beograd, 2008, str. 418423.
U ovom periodu slini problemi s osnovnim obrazovanjem postojali su i u udaljenijim obla
stima Kosova, u kojima je srpska populacija bila veinska. Godine 1958. osnovnu kolu, odmah
nakon zavretka etvrtog razreda, napustilo je skoro 80 procenata aka. Nemamo relevantne
podatke na osnovu kojih bismo mogli da odredimo koliko se taj odnos razlikovao u srpskim i
albanskim, naroito seoskim kolama.

Tito vienja i tumaenja

izgradnja novih kolskih zgrada bila ograniena ili je prestala,11 neke osnovne
kole morale su ak da budu i ukinute.
Drugi problem albanskog kolstva na Kosovu predstavljao je nedostatak uitelja.
U osnovnim kolama esto su predavali nekvalifikovani ili malo kvalifikovani
ljudi. Ali i pedagoga ovog tipa nije bilo dovoljno.12 Jedan od osnovnih uzroka
za ovakvo stanje bio je nedostatak institucija koje bi pruale odgovarajue
obrazovanje. Albanski uitelji mogli su da dobiju odgovarajue obrazovanje
samo na srpskim (ili makedonskim) fakultetima i pedagokim kolama van
Kosova. Uiteljski institut koji je pruao obrazovanje i na albanskom jeziku
otvoren je tek 1958. godine u Pritini.13
U slino nezadovoljavajuem stanju nalazilo se i albansko srednjokolsko
obrazovanje. Najvei broj Albanaca se upisivao u gimnazije. Kvantitativni
podaci i u tom pogledu potvruju zaostalost albanskog sekundarnog kolstva,
ne samo po jugoslovenskim ve i po kosovskim merilima. Pet gimnazija je 1958.
godine pohaalo samo 776 uenika.14
Meutim, poveanje broja gimnazijalaca za rukovodstvo SKJ nije predstavljalo
prioritet. Na svrene gimnazijalce gledalo se s velikom dozom nepoverenja.
Veina njih se okrenula drutvenim naukama; nakon mature ti mladi ljudi esto
su delovali kao novinari ili kulturni i prosvetni radnici. Uz pomenuti nedostatak
pedagoga, ostali su postajali uitelji u osnovnim ili srednjim kolama, gde su
obino predavali istoriju ili albansku knjievnost. S obzirom na socijalnu
strukturu Kosova, gde su u velikoj meri preovlaivali zemljoradnici i gde je
nedostajala brojnija elita, ova grupa je, potpuno logino, postajala glavni nosilac
vie-manje radikalnih nacionalistikih ideja i koncepcija.
Vodei ljudi u partiji su se zanimali pre svega za edukaciju kvalifikovanih radnika,
zanatlija, srednje strunih kadrova i, perspektivno gledajui, brojnije tehnike
inteligencije. Nadali su se da e upravo ti socijalni slojevi razbiti tradicionalne
drutvene veze na Kosovu, da e postati u ovoj autonomnoj pokrajini glavni
oslonac SKJ. Zato je u materijalu za konferenciju veoma pozitivno ocenjeno
poveano interesovanje albanskih uenika za zanatske i industrijske kole
tokom druge polovine 50-ih godina. Ipak, radilo se samo o prolaznoj pojavi. Pri
takorei totalnom odsustvu strunjaka sposobnih da predaju strune predmete
na albanskom jeziku, njihova nastava odvijala se na srpskom. Zbog toga je veliki
11

12
13
14

Nije bilo neuobiajeno da se nastava odrava u privatnim objektima izgraenim za potpuno


drugu namenu. Higijenski uslovi nisu ispunjavali ni najosnovniju normu. U uionicama se nalazio veoma skroman ili nikakav nametaj. I krajem pedesetih godina postojale su kole gde
su aci sedeli na podu.
Pri tom je potranja kvalifikovanih uitelja za poslom u srpskim kolama na Kosovu krajem
pedesetih godina bila vea od ponude slobodnih radnih mesta.
Uporediti i: D. Bondi, Razvoj vieg i visokog kolstva u junoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji
(19451970), Leskovaki zbornik 49/2009, Leskovac 2009, str. 173188.
Ponovimo da je na Kosovu tada ivelo oko 650 hiljada Albanaca.

241

Jan Pelikan

deo albanskih uenika koji srpski u osnovnoj koli nije dovoljno nauio, kole i
zanate naputao.15
Diskusija vodeih ljudi SKJ o Kosovu dotakla se jo i druge dosta obimne grupe
problema. Opet se implicitno vrtela oko uskog kruga pitanja koja nijedan od
govornika zapravo nije otvoreno postavio, iako na mnoga od njih odgovor
pronalazimo u govorima. Ta pitanja su glasila: da li je situacija na Kosovu
dovoljno stabilizovana? Da li se prema Albancima moe ponaati isto kao
prema predstavnicima ostalih naroda koji ine jugoslovensko drutvo ili i dalje
ostaju potencijalni masovni oslonac opasne iredente? Kako doi do poboljanja
etnikih odnosa na Kosovu?
I pored opteg slaganja o specifinosti albanske manjine, nijedan od govornika
nije predloio promenu odnosa prema Albancima ili prema formalnom poloaju
Kosova u okviru jugoslovenske federacije.16 Jedini izuzetak bio je Edvard Kardelj.
U svom tipino malo razumljivom govoru, punom skretanja sa teme i ideolokih
floskula, predloio je de fakto da se nacionalne manjine17 ponu u Jugoslaviji
smatrati punopravnim narodima a njihovi predstavnici za punopravne
lanove naeg jugoslovenskog drutva. Kardelj je bio glavni ideoloki autoritet.
Ipak, njegove rei, predskazujui pomak u poloaju kosovskih Albanaca do
kojeg je dolo oko deset godina kasnije, poetkom 1959. godine niko nije
komentarisao. Bez reakcije moda isto simptomatino ostala je i opaska
saveznog ministra unutranjih poslova Svetislava Stefanovia, koji je jedini u
diskusiji pomenuo tada naravno dobro poznatu injenicu da u Autonomnoj
Oblasti Kosovo i Metohija Albanci ine veinu populacije, te da su Srbi ovde de
fakto u manjinskom poloaju.
Funkcioneri srpskog porekla su u svojim nastupima imali jednoznano
vrlo pozitivan pristup prema Albancima, izuzev u jednom. Nisu poricali
uticaj albanskog nacionalizma, ali glavnu prepreku koja stoji na putu pune
harmonizacije nacionalnih odnosa na Kosovu videli su u i dalje postojeem
uticaju srpskog ovinizma. Na primer, Jovan Veselinov je naveo da je esto
dovoljno da neko javno progovori albanski i da odmah bude oznaen za
ovinistu.
Slian nastup imali su i predstavnici Makedonije Lazar Kolievski i Krste
Crvenkovski. Poput P. Stambolia ili J. Veselinova, naglaavali su da je u osno
vi reenja albanskog problema izjednaavanje ekonomskih razlika izmeu
15

16

242

17

U vezi sovim, Rodoljub olakovi je primetio da je na Kosovu mogue zavriti gimanziju, ali
nije mogue zavriti zanatsku kolu za zidara. Uporediti i: J. Pelikn, Poznmky k sociln
situaci vKosovu v60. a 70. letech 20. stolet, Historick asopis, 58, 2/2010, Bratislava, 2010,
str. 326327.
Godine 1958. je Autonomna Oblast Kosovo i Metohija imala formalno niu kompetenciju od
Autonomne Pokrajine Vojvodina.
Realno, Kardeljevo zapaanje nije se moglo ticati svih manjina, ve samo dve najbrojnije:
Maara i pre svega Albanaca.

Tito vienja i tumaenja

slovenskog i albanskog dela stanovnitva, te ubrzana industrijalizacija nacio


nalno heterogenih regiona. Brzu izgradnju industrijskih kapaciteta smatrali
su za kljuan element u eliminaciji nacionalnih sukoba i u brzoj integraciji
Albanaca u jugoslovensko drutvo. Oba najuticajnija oveka ondanje Make
donije istovremeno su indirektno, ali potpuno jasno, isticala razliitost u
poloaju Albanaca na Kosovu i u Makedoniji. Kolievski je upozorio da na
Kosovu Albanci ine dve treine populacije, dok su u Makedoniji samo manjina
koja broji tek desetinu stanovnitva ove republike. Pomenuo je jo i navodne
razlike u jeziku kosovskih i makedonskih Albanaca. Napomene Crvenkovskog
i posebno Kolievskog predoile su razliit pristup Albancima na Kosovu i u
Makedoniji, koji se u punoj meri pokazao krajem 60-ih godina. Tada je Titovo
rukovodstvo kosovskim Albancima dalo punu, ak ekskluzivnu podrku u
njihovoj nacionalnoj i de fakto dravnoj emancipaciji. Nasuprot tome, zatvaralo
je oi pred sve jaom diskriminacijom sve brojnije albanske populacije u
Makedoniji.
Sa potpuno drugaijih pozicija nastupili su na proirenom zasedanju Izvrnog
komiteta CK SKJ funkcioneri albanskog porekla. Do tada nijedan Albanac nije
bio lan najvieg kruga vladajue oligarhije niti ireg partijskog rukovodstva. U
govorima Davida Nimanija, Kolj iroke i Fadilja Hode oseala se bojazan da
ne budu oznaeni za nosioce albanskog nacionalizma ili ak za aktivne lanove
iredentistikog pokreta,18 ali i vidna i veoma oprezno formulisana tenja da
brane interese naroda iz kojeg su potekli. Dok su govorili o Kosovu, mislili su
pre svega ili takorei samo na tamonje Albance.
Sva tri visoka funkcionera SKJ albanskog porekla naglaavala su uspehe u
izgraivanju Kosova postignute nakon Drugog svetskog rata i uzdizala lojalnost
albanskog stanovnitva prema jugoslovenskoj dravi. Dodue, priznavali su da
nacionalistike i separatistike ideje nisu u potpunosti iskorenjene, da njihovi
nosioci ak stvaraju male izolovane grupe koje nemaju vei uticaj. Na primer, D.
Nimani je izjavio da je za vreme sovjetskog pritiska na Jugoslaviju u poreenju
spredstavnicima ostalih naroda FNRJ meu Albancima bio relativno najmanji
broj Staljinovih pristalica. Sami Albanci spontano istupaju protiv malobrojnih
simpatizera iredente. Aktivni su u otkrivanju pijuna i diverzanata koje je na
Kosovo slao reim Envera Hode.
Istovremeno, Nimani, iroka i Hoda su ukazivali na veoma teak poloaj
albanskog stanovnitva na Kosovu. Osim nedovoljne zastupljenosti Albanaca
u dravnoj upravi, tekoa u razvoju kolstva, upozoravali su pre svega na i
18

Polovinom pedesetih godina je u Prizrenu voen proces protiv nekoliko lokalnih funkcionera SKJ albanskog porekla, koji su bili zatvoreni zbog protivdravnog delovanja. Postojala je
sumnja da su osueni bili povezani s nekim od funkcionera albanskog porekla na najviim
poloajima (izmeu ostalog sa Mehmedom Hodom ili Fadiljem Hodom). Meutim, istraga
u ovom smeru je na osnovu odluke najvieg beogradskog rukovodstva, iz do sada nepoznatih
razloga, prekinuta. (Uporediti: A. Rankovi, Dnevnike zabeleke, Beograd, 2001, str. 158161;
D osi, Pievi zapisi, 19811991, Beograd, 2002, str. 1920)

243

Jan Pelikan

dalje postojeu ekonomsku zaostalost, koja se nekada graniila i sa bedom.


Najotvorenije se u tom pogledu izrazio Fadilj Hoda koji je tada delovao kao
predsednik vlade autonomne pokrajine. Najverovatnije nije nimalo preterivao
kada je konstatovao da je na Kosovu osnovni parametar za nivo ivotnog
standarda dostupnost hleba i nekoliko osnovnih namirnica. Za jednu od glavnih
prepreka u modernizaciji oznaio je veoma mali broj mogunosti za rad van
poljoprivrede.19 Jedini od svih uesnika diskusije Fadilj Hoda je upozorio na
stalno rastui natalitet albanskog dela populacije i malo predvidive posledice
koje ovaj fenomen moe uzrokovati.
Za atmosferu na sastanku najvieg tela partije bilo je bitno to se nijedan od
govornika detaljnije nije bavio kvalitetom odnosa Albanaca i Srba. Ipak, iz
marginalnih napomena bilo je jasno da u svakodnevnom ivotu etniki odnosi
na Kosovu i dalje ostaju veoma zategnuti. Na primer, D. Nimani je konstatovao
kako se bilo kakav banalan spor za meu poljoprivrednih placeva ili za njihovo
navodnjavanje ukoliko su njegovi akteri i Srbi i Albanci moe automatski
posmatrati u nacionalnom kontekstu kao primer povlaivanja ili diskriminacije
na etnikom principu. Fadilj Hoda je upozorio da se takorei svaka bitnija
odluka u oblasti politike ili ekonomije oba najvea naroda Kosova reflektuje
kao potencijalna pretnja srpstvu ili albanstvu.
Trojica albanskih politiara trudila su se da pred visokim partijskim forumom
predstave Kosovo kao jugoslovenski region koji se stabilizuje, ali jo uvek nije
stabilizovan, u kojem se odvijaju pozitivni politiki, drutveni i ekonomski
procesi. Njihova slabost je ipak naroito u ekonomskoj sferi nedovoljan
tempo. Zahtevali su zato veu pomo iz centra. Neravnopravan poloaj
albanskog stanovnitva predstavljali su pre svega kao ostatak prolosti. Pa
ipak, vie su u naznakama pokuavali da upozore na eksplozivnost nacionalnog
pitanja koja bi mogla da izmakne kontroli ukoliko se, pre svega, ekonomska
situacija brzo ne pobolja.
Nakon tzv. Brionskog plenuma i politikog pada A. Rankovia na leto 1966.
godine, visoki albanski funkcioneri iskoristili su odgovarajui trenutak i
razantno kritikovali deo srpskih funkcionera (naroito iz rukovodstva tajne
policije) za nezakonitosti, za diskriminaciju albanskog stanovnitva i za podrku
srpskom nacionalizmu.20 Sedam godina ranije nije se moglo ni zamisliti da neko
taj sastavni deo kosovske svakodnevice pomene.
U otrom kontrastu s ocenom albanskih funkcionera koji su bagatelizovali
delovanje albanskih nacionalista i separatista, odjeknuo je nastup federalnog
ministra unutranjih poslova Svetislava Stefanovia. Bez toga da direktno
19

244

20

Fadilj Hoda je, izmeu ostalog, rekao: Seoska beda nam pravi strane muke. Zavidim
Slovencima to imaju manjak radne snage. Kod nas je potpuno suprotno. Nama je drago kada
moemo negde izvan Kosova da poaljemo 2040 hiljada ljudi kako bi obavljali najmane kvalifikovane poslove.
dokumenti za istoriju Jugoslavije..., J. P. Popovi (ur.), str. 797.

Tito vienja i tumaenja

kontrira F. Hodi ili D. Nimaniju, iz Stefanovievog govora bilo je jasno da


ekonomsku ili drutvenu zaostalost ne smatra za osnovni problem aktuelne
situacije na Kosovu. Kljuno pitanje po njemu i dalje je bila bezbednosna
situacija. Konstatovao je da je protivjugoslovenska aktivnost reima Envera
Hode vidno jaa nego pre deset godina za vreme sukoba sa Moskvom. Ne
moe se rei da trenutna kampanja [Albanije] nema nikakav odjek na Kosovu.
Po Stefanoviu, u poslednje vreme bilo je registrovano mnogo protivdravnih
akcija koje su sprovodile kako male grupe tako i brojnije organizacije. Za posebno
opasnu oznaio je aktuelnu promenu u socijalnoj bazi voa iredentistikih
snaga. Od islamskih propovednika i lokalnih vlasti (pre svega bivih bogatih
veleposednika) tu ulogu su postepeno preuzimali mlai, obrazovaniji ljudi koji
su u kole ili tek posle rata.21
Stefanoviev govor mora se posmatrati ne samo kao izjava ministra unutranjih
poslova ve i kao jo vie ocena koju je izgovorio najblii saradnik Aleksandra
Rankovia. Tada je Rankovi, zajedno sa Kardeljom, bio lan najueg kruga
Titove oligarhije. Sobzirom na to da je upravljao partijskim aparatom i da su u
njegov resor spadale i civilne tajne slube, bio je drugi najmoniji ovek u dravi,
realno gledano. Sa svog poloaja odluivao je i o kljunim pitanjima Kosova.
Stefanoviev govor bitno se razlikovao od govora veine ostalih visokih
partijskih funkcionera, iznetih na proirenom zasedanju Izvrnog komiteta
CK SKJ. Ali upravo njegove rei pokazale su da se pristup najuticajnijih delova
Titove oligarhije prema Kosovu u narednim godinama nije bitnije promenio.
Na autonomnu pokrajinu i dalje se gledalo pre svega kao na region s visokim
stepenom dravnog sigirnosnog rizika, gde je neophodno pre svega odravati
mnogo vei uticaj tajne policije nego u ostalim oblastima Jugoslavije. Dodue,
socijalne i ekonomske tekoe beogradsko rukovodstvo je registrovalo i trudilo
se da pojedinanim potezima ublai njihove negativne posledice, ali do njihovog
dubljeg, koncepcijskog reenja nije dolo.
Kosovo je i nakon nekoliko narednih godina ostajalo po strani interesovanja
beogradske oligarhije. U osnovi, Titovo rukovodstvo mu je pristupalo slino kao
i desecima ostalih regiona Jugoslavije, odnosno Srbije. Uz blago preterivanje,
rei emo da je na Kosovo i dalje gledalo isto kao i na druge zaostale oblasti
Srbije: kao na Sandak, pirotski kraj, ili optinu Brus. Gledalo je na Kosovo kao
na periferni, pomalo egzotian region, koji za Jugoslaviju nema vei ekonomski,
kulturni niti politiki znaaj i gde je samo neophodno detaljno eliminisati
aktivnosti albanskih nacionalista.

21

Iako Stefanovi to nije pomenuo, iz njegovih rei bilo je jasno da ideoloka indoktrinacija koju
je sprovodio Titov reim meu albanskim stanovnitvom nije bila mnogo uspena.

245

Jan Pelikan
Summary

The Approach of Titos Regime to Kosovo in the Late 1950s


Key words: Kosovo, Titos regime, Albanians, Serbs, UCY
Based primarily on the documents of the conference of the Executive Committee
of the Union of Communists of Yugoslavia (UCY) held in March 1959 the paper
analyses the approach of Titos leadership to Kosovo. It tries to point out the
main tendencies in the approach to the Albanian question and the different opi
nions of certain members of the highest leadership of the UCY. A gradual change
in viewing the Albanian problem by the leading people of Titos regime set in
in the late 1950s. Many members began to be aware of the importance of the
Albanian community in Yugoslavia and the necessity of improving its situation,
above all access to education and to employment. The need to industrialize
Kosovo as soon as possible was stressed. Although these tendencies existed, the
repressive elements of Titos regime remained dominant, above all the secret
police.

246

Marijana Stamova
UDK 323.1(=18)(497.115)
327(497.1:496.5)

Albanska manjina u Titovoj Jugoslaviji kao faktor


u jugoslovensko-albanskim odnosima (19451953)
Apstrakt: U radu je istraivan odnos jugoslovenskih vlasti i Josipa Broza
Tita prema albanskoj manjini u Jugoslaviji u kontekstu bilateralnih odnosa
sa Albanijom. Ukazano je na liderske ambicije Josipa Broza Tita, koje se nisu
zadravale samo u jugoslovenskim granicama. Manjinskom stanovnitvu, u
ovom sluaju albanskom, u tom smislu je dodeljivana odgovarajua uloga.
Takoe, skrenuta je panja na paternistiku politiku koju je prema albanskoj
manjini u Jugoslaviji pokuavala da sprovodi Albanija. U radu se ukazuje i na
sukob Jugoslavije sa Kominformom i posledice koje je taj sukob ostavio i na
jugoslovensko-albanske odnose, utiui i na albansko manjinsko pitanje u
Jugoslaviji.
Kljuni rei: Josip Broz Tito, Enver Hoda, Jugoslavija, jugoslovenska federacija,
Albanija, Kosovo, albansko pitanje, albanska manjina, jugoslovensko-albanski
odnosi, KPJ, KPA, SSSR, Staljin

Aktuelizovanje albanskog nacionalnog pitanja posle raspada Titove tvorevine


Jugoslavije, vienacionalne federacije, 90-ih godina prolog veka, jeste jedan od
uzroka zbog kojih sam odabrala ovu temu. Period od kraja Drugog svetskog
rata do 1953. godine namee se u istraivanjima kao veoma interesantan
i dinamian, ne samo za istoriografiju bive Jugoslavije1 i Albanije ve i za
istoriografska istraivanja Balkana i u svetu.2 U ovom periodu, a i kasnije,
1

Ovde treba pomenuti istraivanja sledeih autora i specijalista za to pitanje: ,


. , , 1995; ore Borozan, Jugoslavija i
Albanija u XX vijeku, Istorija 20. veka, 12/1999, Beograd, 1999, str. 920; Spasoje Dakovi,
Sukobi na Kosovu, Beograd, 1989; Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove, Beograd, 2000. Od
novijih istraivanja toga perioda treba pomenuti doktorsku diserataciju Aleksandra ivotia,
Jugoslavija, Albanija i velike sile 19451961, Beograd, 2010 (u rukopisu).
Nabrojali bismo sledee novije radove zapadne istoriografije: Noel Malcolm, Kosovo: A Short
History, London, 1998; Miranda Vickers, Between Serb and Albanian. A History of Kosovo, New
York, Columbia University Press, 1998; James Pettifer, Miranda Vickers Pettifer, The Albanian
Question: Reshaping the Balkans, I. B. Tauris & Co Ltd, London, 2007; Sabrina P. Ramet, The
Three Yugoslavias. State-Building and Legitimation, 19182005, Woodrow Wilson Center
Press, Washington, D. C., 2006; John R. Lampe, Yugoslavia as History. Twice there was a Coun
try, Cambridge University Press, 2001; Lenard J. Cohen, The socialist pyramid: elites and power

247

Marijana Stamova

prisutnost relativno brojnog i kompaktnog albanskog stanovnitva u Jugoslaviji


pretvara se u sutinski problem nacionalno-manjinskih meusobnih odnosa
u samoj federaciji. To je uticalo na jugoslovensko-albanske odnose. Za manje
od desetak godina ovaj problem prelazi kroz sloene faze razvitka. Njegova
osnovna karakteristika je da od uverenja o iskrenom prijateljstvu i ideji o
stvaranju jedne optebalkanske politike strukture u ijim okvirima bi se trailo
reenje, prelazi u rigidni prekid odnosa i zavrava sa surovim meusobnim
neprijateljskim propagandnim kampanjama.
U svojoj politici o nacionalnom pitanju u toku rata, bar formalno, KPJ i Josip
Broz postavili su u prvi plan ostvarivanje ravnopravosti jugoslovenskih naroda
i nacionalnih manjina kao njihovo pravo na samoopredeljenje. To se odnosilo i
na albansku manjinu. U toku Drugog svetskog rata KPJ i Tito su pruili pomo
za formiranje i rad KPA, kao i za razvitak oslobodilakog pokreta. Tamo su dugo
radili Titovi izaslanici Miladin Popovi i Duan Mugoa.3
U prvim kontaktima rukovodilaca Jugoslavije Josipa Broza i Albanije Envera
Hode, albansko pitanje nije bilo predmet razmatranja, jer su se rukovodili
idejom uspenog zavretka rata. Posle rata Jugoslavija je postavila i nametnula
svoja vienja o federaciji i o Kosovu. Albanija je to prihvatila, smatrajui da je njen
prioritet uspostavljanje nove vlasti u dravi. Posle rata jugoslovensko-albanski
odnosi, u prvih desetak posleratnih godina, razvijali su se u dve etape. Prva
je trajala od osloboenja do 1948, a druga od 1948. do 1953. godine. U prvoj
etapi pomo Albaniji je bila jo vea nego u ratnim godinama. Jugoslavija je
doprinela meunarodnom priznanju Albanije, ali joj je pruala i zapaenu
ekonomsku pomo; Tito je bio hvaljen i trerian takorei kao pravi albanski
lider. Druga faza nastala je 1948. godine, posle Titovog sukoba sa SSSR-om,
Staljinom i Informbiroom. Najpre se od Tita ogradio SSSR i optuivao ga da ima
nameru da pripoji Albaniju Jugoslaviji pa je zbog toga tamo stacionirao divizije
jugoslovenske armije. Prihvatajui Staljinov diktat, albansko rukovodstvo sa
Enverom Hodom na elu prekinulo je sve odnose sa Jugoslavijom i poelo
otvorenu kampanju protiv nje. Naravno u ovo se ukljuila i propaganda zemalja
koje su pripale Staljinovom bloku. Naroito su napadana reenja nacionalnog
pitanja i navodno nepodnoljivo stanje albanske manjine u Jugoslaviji. Ona
je sa strane albanskog rukovodstva stalno bila podsticana na nezadovoljstvo,
esto to nezadovoljstvo na razne naine demonstrirala, a to je stalno kvarilo
meususedske odnose dve zemlje.4
Jo na kraju 1945. godine, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, jugoslovenska
delegacija je zastupala stav da se Albanija tretira kao drava lanica

248

3
4

in Yugoslavia, London, Tri-Service Press, 1989; Bernd Fischer, Albania at War 19391945, C
Hurst, 1999; B. Fischer, Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian rulers of Southeast
Europe, C Hurst, 2007.
, (19451981), , 2005, . 19.
Isto, str. 147.

Tito vienja i tumaenja

antihitlerovske koalicije, te da ona dobije kvotu reparacione odtete.5 Naime


Jugoslavija je pokazala spremnost da doprinose meunarodnom pozicioniranju
Albanije.
Na plenarnoj sednici Pariske mirovne konferencije tokom avgusta i septembra
1946. godine, jugoslovensku delegaciju je predvodio Edvard Kardelj, sa
aktivnim ueem Moe Pijade. U svojim izlaganjima oni su branili teritorijalni
integritet Albanije. Takoe su podrali zahtev Albanije da bude proglaena
lanicom pobedilke antihitlerovske koalicije.6 Jugoslovenski argumenti su bili
da je Albanija u Drugom svetskom ratu, za razliku od nekih drugih zemalja,
uestvovala sa svojom vojskom i dala doprinos pobedi nad faizmom. Grka se
nije saglasila sa stavovima jugoslovenske delegacije, pa je Jugoslavija predloila
da Albanija dobije savetodavni status.
Grka se protivila predlogu Moe Pijade da NR Albanija uestvuje na Pariskoj
konferenciji sa svojom delegacijom kao punopravni uesnik. Prema Konstantinu
Caldarisu, efu grke delegacije, Albaniju nije bilo potrebno pozivati na
konferenciju jer ona nije uestvovala u borbi protiv neprijatelja ve je ratovala
protiv nekih saveznika, kao na primer protiv Grke.7 Naveo je argumente da su
u toku 1940. godine Italijani uli u Grku preko Albanije, dok su za vreme rata u
novostvorenu Veliku Albaniju ule i grke teritorije.
Jugoslavija je odbacivala grke tvrdnje i govorila da ona potuje prava malih
naroda na nacionalnu slobodu i u tom pravcu sa albanskim uspostavlja prisne
prijateljske odnose. Jugoslovenski stavovi su postali osnova ugovora izmeu
dve drave, koji je bio zakljuen sa ciljem da se sprei agresija protiv njih, kao i
zbog potrebe postojanja normalnih ekonomskih i kulturnih odnosa. Provodei
takozvanu pragmatinu politiku Grka je htela podelu Albanije. Meutim,
Moa Pijade se suprotstavio toj politici istiui pravo Albanije na slobodu
i nezavisnost. U sutini, pomenuti ugovor je garantovao njen teritorijalni
integritet.8
Jedanaestog avgusta 1946. godine Caldaris je, u pismu poslatom predsedniku
konferencije, izjave Moe Pijade sadrane u jugoslovenskoj deklaraciji koje su
se odnosile na podelu Albanije ocenio kao plod fantazije. Moa Pijade se u
svojim tvrdnjama oslanjao na razgovore koje su vodili lanovi jugoslovenske
delegacije poreklom iz Slovenije Ale Bebler i Joe Vilfan sa samim Caldarisom.
Naime, u tom razgovoru, grki pregovara je pokuao da sondira miljenje
Jugoslavije prema pretenzijama Grke u odnosu na june teritrorije Albanije,
dok, kako je pomenuo, Grka ne bi imala nita protiv toga da Jugoslaviji pripadne
severna teritorija Albanije. Ve 30. avgusta u govoru pred plenarnom sesijom
5
6
7
8

Jugoslovensko-albanski odnosi, Bela knjiga Vlade FNRJ o neprijateljskoj politici Vlade NR Albanije prema Jugoslaviji, Jugoslovenski pregled, br. 4, Beograd, 1961, str. 22.
Dokumenti o spoljnoj politici SFR Jugoslavije, II (1946), Beograd, 1984, str. 1417, 175176.
, (19411947), , 1949, . 407408.
Dokumenti o spoljnoj politici, str. 265266.

249

Marijana Stamova

konferencije Moa Pijade je izneo jugoslovenske argumente i suprotstavio se


grkim aspiracijama prema Albaniji i Bugarskoj.9
Albanski lider Enver Hoda, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, izrazio je
zahvalnost Moi Pijadi zbog njegovog tvrdog i principijelnog stava prema
predlogu Caldarisa. Bio je zahvalan to je Jugoslavija dala podrku i zatitila
nezavisnost Albanije, kao i njen suverenitet i teritorijalni integritet. Naravno,
zvanina Albanija tada je smatrala da joj je data pomo jedne bratske zemlje.10 I
pored date podrke sa jugoslovenske strane, Albanija nije dobila status drave
pobednice, nije dobila punopravno lanstvo u OUN, nije dobila reparacije, dok
je albansko blago ostalo u trezorima SAD-a i Velike Britanije. Ipak, Albanija je
uz pomo Jugoslavije ouvala teritorijalni integritet jer nisu bile realizovane
teritorijalne aspiracije Grke.
Kada razmatramo stanje albanskog pitanja u Jugoslaviji prvih nekoliko godina
posle rata, kadu su Jugoslavija i Albanija trasirale put ka izgradnji narodne
demokratije, veoma znaajni su bili odnosi u trouglu StaljinTitoHoda.
To znai da su u prvom planu bili odnosi rukovodeih partija, tj. komunista
SSSR-a, Jugoslavije i Albanije, zasnovani na principima demokratskog
internacionalizma, hijerarhije i subordinacije. Uporedno sa time, Jugoslavija
forsira ideju o federaciji u jugoistonoj Evropi, u iju se realizaciju, pored Josipa
Broza, ukluio i bugarski komunistiki lider Georgi Dimitrov.11
Inicijativa o stvaranju junoslovenske federacije prihvata se ozbiljno jo od
posete jugoslovenske delegacije Bugarskoj septembra 1944. godine. Izmeu
novembra 1944. i januara 1945. obe drave razmenie nekoliko predlog-pro
jekata o ureenju te federacije. Ali od samog poetka prestavnici obe zemlje
sukobljavaju se po pitanju ureenja i organizacije federacije.12
Na kraju Drugog svetskog rata i ustolienjem Josipa Broza kao rukovodioca
federativne Jugoslavije pojavile su se i njegove politike ambicije da stane
9

10
11

250

12

. , . ., . 411, 414.
. , , , 1983, . 236237.
Po tom pitanju videti: , -
, , 1973; ivko Avramovski, Devet projekata ugovora o jugoslovenskom-bugarskom savezu i federaciji (19441947), Istorija 20. veka, 2/1983, Beograd, 1983, str. 91124; , -
19441945, , 1989; , .
(19441948), , 1994; ,
- (9. 09. 19441949), ,
1994; , .
(19441949), ,
1999.
. , . , : ,
, 2000, . 216.

Tito vienja i tumaenja

na elo jedne optebalkanske federacije oslanjajui se na priznanja koja su


pristizala od saveznika za uee Jugoslavije u antifaistikom ratu.13
Jugosloveni su predloili da novo dravno ujedinenije dobije formu federacije
u koju bi ula Bugarska. Bugarska strana nije bila saglasna da nova forma
federacije bude u odnosu 6:1 kao to sa predlagali Jugosloveni, ve je zastupala
formulu 1:1, tj. paritetnu zastupljenost obe drave. Bugarska strana je traila da
nova drava bude saveznog ureenja, dualistikog karaktera i postavljena na
konfederativnom principu.14 Osim razloga meunarodnog karaktera, postojalo
je dosta drugih razloga koji u sledeim godinama nisu omuguavali da se doe
do prihvatljivog reenja ideje za junoslovensku federaciju.
Istovremeno, Kosovo i Metohija se pokazalo kao vaan segment spoljne politike,
naroito u balkanskim dimenzijama.15 U jugoslovenskim politikim sredinama
utvrdilo se stanovite da ova oblast sa veinskim albanskim stanovnitvom
treba da poslui kao most preko koga bi Albanija mogla da bude prisjedinjena
balkanskoj federaciji. Jugoslovensko rukovodstvo, na elu sa Titom, bilo
je reeno da pronae put za prevazilaenje negativnog odnosa albanskog
stanovnitva prema novoj federativnoj Jugoslaviji, a uporedno sa time da radi
na zbliivanju sa susednom Albanijom.16
Sa te strane projekat za balkansku federaciju dobio je dvostruki znaaj u
jugoslovensko-albanskim odnosima. Za jugoslovenske komuniste to je ideja
o dominiciji Jugoslavije nad Albanijom, a svakako lino za Tita nije bilo na
odmet ostvarivanje ambicija o njegovoj dominaciji kao lidera zemalja narodne
demokratije na Balkanu.17
Prilikom Titove posete Moskvi u maju 1945, Staljin se otvoreno suprotstavio
prikljuenju Albanije jugoslovenskoj ili balkanskoj federaciji. Tito je smatrao
da je nepotrebno razmatranje kosovskog pitanja, bilo od strane albanske ili
jugoslovenske vlade, zbog eventualnog prikljuenja te oblasti Albaniji. Sa
jedne strane meunarodna situacija na Balkanu nije bila povoljna za to, a sa
druge, postavljanje pitanja Kosova moglo je da pogora poloaj KPJ u Srbiji. U
federalnoj jedinici Srbiji inae nisu bili zadovoljni sa autonomnim jedinicama
oblasti ili pokrajina. Bilo je optubi o nacionalnoj izdaji nekih srpskih politiara
i ugroavanju srpskih nacionalnih svetinja na Kosmetu. Prema J. B. Titu, bilo je
potrebno i neophodno preduzeti ire mere na zbliavanju Albanaca na Kosmetu
13
14
15
16
17

Stevan Pavlovi, 28. jun 1948. Raskol i njegove posledice za Istonu Evropu, Tokovi istorije,
14/1999, Beograd, 1999, str. 71.
. , . , . ., . 216.
, , , 1998, . 173.
St. Pavlovi, n. d., str. 71.
. , . ., . 176177.

251

Marijana Stamova

sa Albanijom, kako bi se doprinelo stvaranju bolje jugoslovenske pozicije u


Albaniji.18
Prilikom susreta J. V. Stalinja i E. Hode tokom jula 1945. u Moskvi, sovjetski
lider izraava nezadovoljstvo politikom Jugoslavije. On je u njoj video Titove
patronske ambicije na Balkanu, kao i prema narodnodemokratskim zemljama.
Sledee godine nastavljen je proces zbliavanja izmeu Jugoslavije i Albanije.
Ideolokim frazama o bratstvu i jedinstvu oba naroda prikrivani su ozbiljniji
problemi vezani za albansku manjinu u Jugoslaviji.19
Konstituisanjem federativne Jugoslavije 1945. godine na pitanje albanskog
stanovnitva u Jugoslaviji, a naroito u pokrajini Kosovo i Metohija u sastavu
NR Srbije, uticale su dve veoma vane promene. Prva je ta to je albanskoj
nacionalnoj manjini na Kosmetu priznato pravo nacionalne pripadnosti i
samostalnosti, a druga da je albanski jezik postao jedan od ravnopravnih jezika
te pokrajine, to znai da je postao ravnopravan sa srpskim jezikom. Otvaranjem
kola na albanskom jeziku i omoguavanjem ireg kulturnog razvitka, bitno je
poboljan status albanske manjine u Jugoslaviji.20 Sprovodei politiku pravilnog
reavanja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, svim manjinama, osim politikih
garantovana su i prava kulturnog i prosvetnog izraavanja. To je garantovano
Ustavom iz 1946. godine, pa je tako albanski jezik uao i u administraciju
pokrajine. Budui da je broj nepismenog stanovnitva iznosio ak 99%,
preduzete su mere njegovog opismenjavanja putem raznih kurseva. Do 1947.
godine bilo je opismenjeno 105 hiljada Albanaca, a uporedo je proradilo 88
itaonica, 243 nove osnovne kole, jedna gimnazija i jedna pedagoka kola. Ve
u kolskoj 1946/47. broj osnovnih kola popeo se na 467 sa 57.578 uenika, a
broj srednjih na 14 sa 1.825 uenika albanske nacionalne manjine.21
I dok su posle Drugog svetskog rata jugoslovensko-albanski odnosi bili u
stalnom usponu, sovjetsko-albanski ni po obimu ni po sadrini ni izdaleka nisu
bili na eljenom nivou. U tom periodu sovjetski predlozi za direktnu saradnju sa
Albanijom idu preko Beograda. To se moe videti i iz razgovora izmeu Stalinja
i Tita tokom juna 1946. u Moskvi kada se sovjetski lider otvoreno raspitivao o
Albaniji, o stanju u CK KPA, o pojedenim frakcijama i linostima u samoj partiji.22
Sa svoje strane Tito je zagovarao da Jugoslavija treba da bude informisana o
18
19
20

252

21
22

. , . , . ., . 217.
Momilo Pavlovi, Albanija izmeu Tita i Staljina, Balkan posle Drugog svetskog rata, Beograd, 1996, str. 306.
Po tom pitanju videti istraivanja: ,
. ,
: , , 1992, . 142157; Peter Prifti, Minority
Politics: The Albanians in Yugoslavia, Balkanistika (Cambridge), II, 1975, str. 11.
, () 19441991,
18782000, , , 2001, . 149150.
M. Pavlovi, Albanija izmeu Tita i Staljina, str. 307.

Tito vienja i tumaenja

stanju sovjetsko-albanskih odnosa, te da sovjetska pomo Albaniji ide preko


Jugoslavije.
Posle posete Moskvi, Tito upuuje zvanini poziv Enveru Hodi da poseti
Jugoslaviju. Od 23. juna do 2. jula 1946. godine, Hoda dolazi u prvu zvaninu
posetu Jugoslaviji.23 Poseta je protekla u znaku prijateljstva izmeu dve
drave, stvaranog tokom ratnog perioda. Enver Hoda je izrazio zahvalnost
jugoslovenskom rukovodstvu za datu pomo u toku rata, ali i u posleratnim
godinama. Obe strane su isticale spremnost da se meusobni odnosi uvrste
na dugotrajnoj osnovi. Za vreme te posete, 1. jula 1946, Jugoslavija i Albanija su
potpisale ugovore o ekonomskoj saradnji, o trgovinskoj razmeni i plaanjima,
o stvaranju jugoslovensko-albanskih meovitih drutava i ugovor o kreditu
koji je Jugoslavija odobrila Albaniji. Usaglaeni su i neki drugi ugovori koje je
trebalo potpisati kasnije.24
Za vreme razgovora jugoslovenskog i albanskog lidera razmatrana su razna
pitanja. Interesantno je kako su Tito i Hoda gledali na pitanje Kosova i Metohije
i druge oblasti u Jugoslaviji naseljene albanskim stanovnitvom. Bilo je dosta
pekulacija po tom pitanju u prethodnom periodu sa obe strane. Albanci su
isticali tvrdnje E. Hode na Osmom kongresu Albanske partije rada sa kraja 1981.
godine, da Jugoslavija nije ispunila obeanje koje je navodno dao Tito 1946. da
e Kosovo biti vraeno Albaniji. Meutim, jugoslovenska istorijska nauka je to
negirala tvrdnjom da se to ne moe dokazati nijednim dokumentom.25
Kasnije, u svojoj knjizi Titoisti, koja je izala iz tampe 1983. godine, Enver Hoda
ponovo se osvre na to pitanje postavljeno u razgovorima sa Titom. Tada je
izneo stav APR da Kosovo i ostale teritorije u Jugoslaviji na kojima ivi albansko
stanovnitvo pripadaju Albaniji i treba da joj se vrate. Prema pisanju E. Hode,
on je 1946. pred Titom izjavljivao i sledee: Albanci su se borili za slobodnu i
suverenu Albaniju kojoj bi trebalo prisajediniti sve albanske teritorije. Doao je
as pravednog reenja tog nacionalnog problema sa strane naih partija. Na to
je Tito odgovorio da to razume, ali sada to nije mogue ostvariti jer Srbi to ne
bi razumeli.26
Za albansku stranu osnovni momenat prilikom razgovora sa Titom bio je taj da
E. Hoda u ime viih formalno-internacionalnih ciljeva pokua da obezbedi
saglasnost jugoslovenskog lidera o jednom sasvim konkretnom nacionalnom
cilju prisajedinenju Kosova i Metohije Albaniji. U tom kontekstu E. Hoda i
albansko rukovodstvo su godinama zatim, kao najvaniji problem u odnosima
izmeu Tirane i Beograda, postavljali problem Kosova i ostalih oblasti u
23
24
25
26

, - , , 1995, .
148.
Isto, str. 48.
Miodrag Marovi, Albanija i Albanci balkanski doker (Istorijska hronika nastajanja i razvoja
albanskog pitanja), Bar, 1995, str. 599.
. , . ., . 287288.

253

Marijana Stamova

jugoslovenskoj federaciji u kojima je ivelo albansko stanovnitvo. Prema E.


Hodi, meutim, Titov plan je predviao ujedinjenje ne Kosova sa Albanijom
ve Albanije sa Kosovom a samim tim bi Albaniju progutala Titova Jugoslavija.27
Zvanino jugoslovensko stanovite po tom pitanju je sadrano u mnogobrojnim
izjavama i memoarima jugoslovenskih politiara, veinom direktnih uesnika
u dogaajima. Prema njima, prilikom susreta Tita i Hode pitanje Kosmeta
nije bilo razmatrano i ostalo je nedodirnuto, tj. ostavljeno je za vreme kada
takozvana balkanska federacija izmeu Jugoslavije, Bugarske i Albanije (a
eventualno i Grke) postane realnost. Naime, o Hodinoj inicijativi Vladimir
Dedijer pie: Enver Hoda, pritenjen pretvaranjem Grke u glavnu bazu
napada imperijalistikih sila na njegovu zemlju i slobodnu Jugoslaviju, sa
suzama u oima molio je Tita 1946 da se stvori federacija sa Jugoslavijom, jer je
tada u tome video jedini spas za Albaniju. Dedijer navodi i da je Titova politika
bila slobodna zajednica balkanskih naroda.28 Godine 1980. lan Predsednitva
CK SKJ i predsednik Saveta za meunarodne odnose Jugoslavije Milo Mini je
izjavio: Ne postoji nikakav stenogram ni zapis sa tog razgovora. Susret izmeu
Josipa Broza Tita i Envera Hode bio je u etiri oka.29 Jugoslovenski ambasador
u Albaniji od jeseni 1945. do juna 1948. godine Josip era takoe potvruje da
su razgovori protekli u etiri oka, te da je on bio prisutan kao prevodilac. Prema
njemu, Tito je predao projekat o odbrambenom ugovoru izmeu Jugoslavije i
Albanije. to se tie sudbine kosovskih Albanaca u budunosti, Tito je nagovestio
da e etniki princip biti na prvom mestu. Sa time se saglasio i E. Hoda.30
Ugovor potpisan 9. jula 1946. izmeu Jugoslavije i Albanije slian je ugovorima
sa ostalim zemljama narodne demokratije, s tim to je ugovor s Albanijom bio
dosta obavezniji za albansku stranu. Potpisivanje tog ugovora dolo je u vreme
kada su tekle pripreme Pariske mirovne konferencije, a u Grkoj je bio u toku
graanski rat. U tim uslovima grka vlada je imala jo i teritorijalne pretenzije
prema Albaniji i Jugoslaviji.
Meudravni odnosi su se dobro razvijali, ali prioritetni su bili meupartijski.
Naroitu panju su obe zemlje posvetile odnosima KPJ i KPA. Mesec dana posle
posete albanskog partijskog i dravnog rukovodstva Beogradu, 7. avgusta 1946.
u Tiranu, kao delegat CK KPJ pri CK KPA, stie Savo Zlati, koji je na toj dunosti
ostao do juna 1948. godine.31
Na osnovu zakljuenih ugovora prilikom posete Envera Hode Jugoslaviji krajem
1946, privrede obe zemlje obavezale su se jos vie. Tada su bili zakljueni i novi
ugovori, 27. novembra 1946, o koordinaciji privrednih planova, o carinskoj
27
28

254

29
30
31

Isto, str. 291.


Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, III tom, Beograd, 1984, str. 19.
M. Marovi, n. d., str. 601.
Isto, str. 601602.
. , . ., . 149.

Tito vienja i tumaenja

uniji i o zajednikoj valuti za Jugoslaviju i Albaniju, ratifikovani sa obe strane u


toku decembra 1946.32 Predsednik Privrednog saveta Jugoslavije Boris Kidri
izjavljuje da ovim ugovorima Jugoslavija prihvata jednu ekonomsku obavezu
prema Albaniji koja e, bez sumnje, opteretiti jugoslovensku ekonomiju. To je
pokazalo da je saradnja izmeu dve zemlje bila vie nego prijateljska.33 Takva
politika Jugoslavije prema Albaniji bila je u tesnoj vezi sa njenim strategijskim
ciljevima, tj. Jugoslavija se postavila kao hegemon u regionu i jo vie politiki
obvezala Albance svojom politikom.
Ali prilikom susreta Staljina i Hode neposredno posle potpisivanja pomenutog
ugovora, Staljin je izrazio nezadovoljstvo Titovom balkanskom politikom, u
kojoj je video tutorske ambicije na Balkanu prema narodnodemokratskim
dravama.
Tokom 1947. godine u jugoslovensko-albanskim odnosima sve ee se pojavljuje
faktor vei brat u liku SSSR-a. To proizilazi iz poveanog interesovanja Moskve
za Tiranu, ali i iz straha E. Hode. Hoda se bojao zbog svoje pozicije u redovima
KPA, jer je poeo da jaa uticaj takozvanih projugoslovenskih kadrova, kao na
primer Koe Zozija, organizacionog sekretara partije, Krista Temelka, naelnika
politikog rukovodstva albanske armije i drugih.34
U toku aprila 1947. ministar spoljnih poslova E. Kardelj i njegov zamenik S.
Simi bili su u poseti Moskvi. Voeni su bili razgovori uglavnom u vezi sa Alba
nijom, Albancima u Jugoslaviji i jugoslovensko-albanskim odnosima. Staljin
je prebacio Kardelju u vezi sa izraenim nezadovoljstvom E. Hode navodno
slabom disciplinom jugoslovenskih politikih savetnika koji su se tada nalazili
u redovima albanske armije. Naravno, to je za Kardelja bilo neto novo s
obzirom na to da o tim pitanjima Sovjeti nisu do tada direktno razgovarali sa
Jugoslovenima i Albanci se nisu nikada alili na tako neto.35
U tom perodu, bojei se poveanog pritiska sa jugoslovenske strane, E. Hoda
i dalje redovno koristi njenu pomo, ali uporedno trai svoje istomiljenike u
redovima viih partijskih krugova i obezbeuje podrku sovjetskih predstavnika
u Albaniji. Nastojanja Envera Hode da angauje sovjetske instruktore i savetnike
u albanskoj vojsci ipak su izazivala neka podozrenja sa jugoslovenske strane.36
Poseta Moskvi lana CK KPA Spire Naka (koji je u to vreme bio odgovoran za
privredu), u maju 1947. godine, bez saglasnosti Beograda, postala je povod za
32
33
34
35
36

Isto, str. 50.


Isto, str. 5051.
M. Pavlovi, n. d., str. 308.
. , . ., . 58; , ( a),
, 1977, . 571.
M. Pavlovi, n. d., str. 309.

255

Marijana Stamova

ozbiljan incident izmeu jugoslovenskog i albanskog ambasadora. Jugosloveni


su smatrali da to nije u duhu sa takozvanim proleterskim internacinalizmom.37
Posle izvesnog zastoja, razgovori o balkanskoj federaciji su bili obnovljeni
krajem 1947. godine. U januaru 1948. u Moskvi su razgovarali Staljin i lan
Politbiroa CK KPJ Milovan ilas, i tada je Staljin akcenat stavio na pitanja situacije
na Balkanu, federacije i odnosa izmeu Beograda i Tirane.38 Staljin je otvoreno
izjavio: Mi nemamo nikakav poseban interes prema Albaniji. Jugoslavija moe
da proguta Albaniju kada poeli!39 To je bila dvolina sovjetska politika koja
je, sa jedne strane, stimulisala jugoslovenske teritorijalne pretenzije prema
Albaniji, dok je, sa druge, traila naine da preko Albanije zada udarac s lea
Jugoslaviji, udarac koji je bio motivisan ideolokim razlikama sa Moskvom.
To pokazuje da se Staljin dugo kolebao kakav stav da zauzme prema spornim
pitanjima dve susedne balkanske drave, imajui u vidu da su Jugoslavija i njen
lider Tito bili znaajan faktor na Balkanu i u odnosima snaga Istoka i Zapada, to
se Staljinu nije svialo.40
Podrka sovjetskog lidera dala je povod da Jugoslavija pouri i da naini sledei
korak da pokua da ostvari vojno prisustvo u Albaniji. Desetog januara 1948.
Tito alje telegram Staljinu u kome ga informie o razgovorima sa E. Hodom,
kao i o tome da je od njega zatraio saglasnost da se u rejonu june Albanije
razmeste delovi jugoslovenske armije koji bi spreili eventualnu agresiju Grke,
SAD-a i Velike Britanije.41 U telegramu se, izmeu ostalog, kae: Zbog mogunosti
da grki monarhofaisti, uz podrku Amerike, izazovu provokacije du albanske
granice, mi predlaemo da se sektor Kora proglasi za nau vojnu bazu i da
tamo poaljemo jednu nau diviziju sa ciljem zajednike odbrane granica.42
Predlog je proizilazio iz razgovora u Tirani izmeu E. Hode i jugoslovenskih
predstavnika generala Kupreanina i Sava Zlatia. Na poetku albanski lider je
dao saglasnost, ali je posle konsultacija sa sovjetskim rukovodstvom otkazao.
U telegramu od 28. januara 1948. poslatom Titu, Staljin je rekao da je protiv
politike svrenog ina. Sovjetski lider je bio nezadovoljan zbog injenice
da Jugoslavija ne samo da nije konsultovala SSSR nego ga nije informisala o
namerama u odnosu na Albaniju, to nije bilo u duhu bontona izmeu strana
povezanih saveznikim odnosima.43
Tokom marta, aprila i maja 1948. nastavljena je zakulisana igra po pitanju
ideje o balkanskoj federaciji, koja je dodatno dolila ulje na vatru u odnosima
izmeu Jugoslavije i Albanije, sa jedne, i Jugoslavije i SSSR-a, sa druge strane.
37
38
39
40

256

41
42
43

Isto, str. 310; . , . ., . 59.


. , . ., . 582.
Isto, str. 583; M. , . ., . 64.
. , . ., . 67.
. , . , . ., . 228.
. , . ., . 76.
. , . , . ., . 228.

Tito vienja i tumaenja

Tito je posebno zbog geopolitikog poloaja, ali i ulaganja Jugoslavije u Albaniju,


nastojao da zadri jugoslovenski uticaj u Albaniji i u narednom periodu.
Prema Staljinu, eventualno ujedinenje Albanije sa Jugoslavijom treba da
bude ostvareno posle jugoslovensko-bugarskog ujedinjenja. U tom pravcu
Staljin napominje da je bliskost izmeu Bugara i Jugoslovena u nacionalnom
i etnikom smislu velika i svako e razumeti to ujedinjenje. Albanci e takoe
dobiti sa jednom federacijom jer bie stvorena jedna ujedinjena Albanija sa ()
udvojenim stanovnitvom.44 U okvirima te federacije Staljin predvia da se
postepeno doe do ujedinjenja Kosova i Albanije, to bi bilo velika pobeda za
Albance.
Meutim, zaotravanjem konflikta izmeu Moskve i Beograda, Tito se postepeno
distancirao od ideje o federaciji sa Albanijom, ali i sa Bugarskom. Meusobno
optuivanje Tita i Hode oznailo je kraj iroko proklamovanom posleratnom
prijateljstvu i saradnji izmeu susednih drava. Pokazalo se da je ideja o
prednosti proleterske komunistike ideologije nad nacionalnim i manjinskim
specifinostima bila iluzija.
Za posleratnu Jugoslaviju, period od iskljuenja KPJ iz Kominforma 28. juna 1948.
do smrti J. V. Staljina 5. marta 1953. godine bio je najtei period u politikom
i ekonomskom smislu, kao i za njenu bezbednost na unatranjem i spoljnom
planu. Albanija je, mada nije bila lanica Informbiroa, u liku Envera Hode
prihvatila politiku otrih napada na jugoslovensko rukovodstvo. Pretvarajui se
u petu kolonu IB-a i najvie SSSR-a, albansko dravno i partijsko rukovodstvo
sa svoje strane pokualo je da izvue maksimalne politike i ekonomske koristi.
Pogoranje jugoslovensko-albanskih odnosa produbljuje se. 1 jula 1948. kada je
Albanija odbacila 27 privrednih, politikih i kulturnih ugovora sa Jugoslavijom,
izuzimajui Ugovor o prijateljtvu od 10. jula 1946. godine.45
Treeg jula 1948. usledio je jugoslovenski odgovor na notu albanske vlade od
1. jula. Vlada Jugoslavije smatrala je da albansko rukovodstvo jednostranim
aktom, koji je u protivurenosti sa svim princima meunarodnog prava o
zatiti meunarodnih ugovornih obaveza, otkazalo sve ugovore i protokole
izmeu Jugoslavije i Albanije. Prema jugoslovenskoj vladi, odgovornost za
posledice koje bi nastale iz prekida tih ugovara idu na teret albanske strane
jer, kako se navodi, to je u potpunoj suprotnosti sa Ugovorom o prijateljstvu
i meusobnoj pomoi od 9. jula 1946. Svojim postupcima albanska strana je
izrazila denunkciju toga ugovora.46
44
45

46

M. Pavlovi, n. d., str. 312; . , . ., . 599.


ore Borozan, Albanija u kampaniji Kominforma protiv Jugoslavije 19481950, Jugoslo
vensko-sovjetski sukob 1948. godine, ISI, Beograd, 1997, str. 54; (),
. 507, , 1/ , . . 195, . 34;
() , a, . . 1 (), . 350351.
, . 507, , 1/ , . . 195, . 2325; , a, . . 1, . 812813.

257

Marijana Stamova

Posle rezolucije Infombiroa 28. juna 1948. godine, vlada Albanije je razvila
snanu propagandu prema Jugoslaliji u koju je direktno ukljuivan problem
albanske manjine u Jugoslaviji.47 Na drugoj strani, nakon 1948. albanski problem
u Jugoslaviji, kao deo opteg nacionalnog problema, potisnut je u drugi plan.
Pretvarajui se u centar antijugoslovenske kampanje zemalja Informbiroa na
elu sa SSSR-om, albansko rukovodstvo je pokualo da od toga izvue politiku
dividendu. Uporedo sa optubama o tobonjem revizionizmu, hegemonizmu
i nacionalizmu, Tirana je optuivala Tita i celo jugoslovensko rukovodstvo
za politiku denacionalizacije i terora nad albanskom manjinom u Jugoslaviji.
Mnogo godina nakon toga Albanija je teila ka svrgavanju Tita i njegove klike,
to je postalo i osnovna parola meu Albancima u Jugoslaviji. Pozivala se na
ostvarivanje istorijskog ideala o ujedinjenju albanske nacije putem ujedinjenja
Kosova i ostalih oblasti sa albanskim stanovnitvom u Makedoniji, Crnoj Gori i
junoj Srbiji sa Albanijom.48
Sa druge strane, posle Rezolucije Informbiroa znatno se poveao broj albanskog
stanovnitva koje je trailo pribeite u FNRJ. Tamo je albanskim emigrantima
jugoslovenska vlast omoguila useljavanje na Kosovo i Metohiju, gde su im data
radna mesta u preduzeima, ustanovama i u poljoprivredi.49
U propagandnu kampanju albanskog rukovodstva aktivno su se ukljuila
sredstva informisanja. Samo u periodu 1949. do 1952. godine u mnogobrojnim
publikacijama antijugoslovenske propagande optuivana je i osuivana
izdajnika i neprijateljska delatnost Titove klike. Oni su optuivani za incidente
na granicama i tobonje maltretiranje albanske manjine u Jugoslaviji.
Situacija na Kosovu, kao rezultat polemikog rata izmeu Jugoslavije i
Albanije, znatno se pogorava. U taj proces aktivno su se ukljuila sredstva
masovne komunikacije. Sa jedne strane, Tirana napada Titovu revizionistiku
Jugoslaviju zbog politike denacionalizacije albanske manjine, dok, sa druge,
Beograd optuuje albansko rukovodstvo u Tirani za sprovoenje politike
iredentizma u odnosu na Kosovo, da se mea u unutranje stvari Jugoslavije i
da otvoreno poziva Albance u Jugoslaviji na ustanak protiv Jugoslovije.50 Tako se
problem Kosova i albanskog stanovnitva u Jugoslaviji pretvara u svojevrstan
barometar u jugoslovensko-albanskim odnosima posle 1948. godine.
Tirana je optuivala Jugoslovene da su Kosovo pretvorili u centar pijunae
protiv Albanije. O tome svedoi i dogaaj od 10. oktobra 1951. kada je u Tirani
47
48
49

258

50

M. , . ., . 6566.

, , ,
1979, . 54.
ore Borozan, Albanija u Kampaniji Kominforma Protiv Jugoslavije 19481950, Jugoslo
vensko-sovjetski sukob 1948. godine. Zbornik radova sa naunog skupa, Beograd, ISI, 1997, str.
57.
Peter Prifti, Confrontation in Kosova. The Albanian-Serb Struggle 19691999, Boulder, East European Monographs, 1999, str. 37.

Tito vienja i tumaenja

poeo veliki proces protiv etrnaest pijuna i diverzanata u slubi amerike


pijunae i njihovih satelita-titoista, grkih monarhofaista i italijanskih
neofaista.51 Oni su optueni za pokuaj organizovanja oruane agresije
protiv NRA. Albansko rukovodstvo otro osuuje pijunsku delatnost Titove
klike protiv NRA. U albanskim medijima se govorilo da je centar te delatnosti
Pritina, dok manje pijunske grupe dejstvuju i u drugim mestima du albansko-jugoslovenske granice.52
I pored produbljavanja jaza u jugoslovenkso-albanskim odnosima u drugoj
polovini 1948. godine, krajem 1949. i poetkom 1950. na Kosovu i Metohiji
nastavljeno je sprovoenje politike savladavanja zaostalosti i daljeg kulturno-prosvetno razvitka albanskog stanovnitva. Ovde je radilo 258 kulturno-prosvetnih drutava sa oko 3.150 lanova. Otvorene su biblioteke, narodni
univerziteti itd. U 1948. godini u novosagraenoj zgradi Doma kulture u Pritini
otvoren je Narodni teatar sa dva ansambla albanskim i srpskim. Na albanskom
jeziku izlazili su dnevni listovi i asopisi.53 Od ukupno 17 asopisa, dva su bila
na albanskom jeziku: literaturni asopis Albanaca na Kosmetu Nov zivot, koji
je izlazio tokom 1949, i asopis Saveza pionira AKMO Pionir, iji se prvi broj
pojavio decembra 1950. godine. Krajem 1951. i poetkom 1952, od ukupno 22
lista svih manjina u FNRJ, etiri su bila na albanskom jeziku.
Staljinova smrt dovodi do promene sovjetske politike i itavog istonoevropskog
bloka, naravno, delimino i Albanije. Za Tita je od velikog znaaja bilo po
boljanje odnosa sa susedima, a naroito sa Albanijom. Uspostavljanjem
diplomatskih odnosa krajem 1953. pristupa se postepenoj normalizaciji
odnosa, sa svim njenim karakteristikama i specifinostima. Ali, u principu, i
posle Staljinove smrti Albanija je nerado prihvatila jugoslovensko pomirenje sa
zemljama narodne demokratije i nastavila svoju hukaku politiku koristei
albansku manjinu u Jugoslaviji. injenica je da se Albanija ni posle 1953. godine,
radi ostvarivanja svojih ciljeva preko albanske manjine, nikada nije okrenula
pomirenju sa Jugoslavijom.

51
52
53

()
, . 8, . . 16-, . 1.
, . 4-, . . 41, . 9. (28. 12. 1951)
.
Ljubia Stojkovi, Milo Marti, Nacionalne manjine u Jugoslaviji, Beograd, 1953, str. 132133.

259

Marijana Stamova
Summary

The Albanian Minority in Tito's Yugoslavia as a Factor


in the Yugoslav-Albanian Relations (19451953)
Key words: Josip Broz Tito, Enver Hodzha, Yugoslavia, Yugoslav federation,
Albania, Kosovo, The Albanian issue, The Albanian minority,
The Yugoslav-albanian relationship, KPY, KPA, USSR, Stalin

260

From 1945 onwards the Albanian minority in Yugoslavia played an important


role in shaping Yugoslav-Albanian relations. Tito's Balkan ambitions certainly
shouldn't be forgotten. Namely, after WWII, as the result of his role in it, Tito had
the ambition of imposing himself as an absolut leader of Yugoslavia, but also of
the Balkans. An idea of a Balkan federation with his and Yugoslav dominant
position in it, was acceptable for him. In these combinations he certainly also
counted on the Albanian factor which wasn't negligeable in Yugoslavia.
No doubt that the Albanian minority problem in Yugoslavia influenced the
overall Yugoslav-Albanian relations and the stability of Yugoslavia, not only
during the first ten-odd years after the war, but also later. This is proven by
the very fact that Albania played sometimes covertly, and sometimes quite
openly the role of the patron of the Albanians in Yugoslavia under the guise of
policy of protecting the rights of the Albanian national minority in Yugoslavia.
This caused occasional Tito's horse-trading with the population of the Albanian
national minority, particularly in Kosovo where it was most numerous.
During WWII the Communist Party of Yugoslavia and Tito aided the foundation
and work of the Communist Party of Albania, as well as the development of the
liberation movement. Tito's envoys Miladin Popovi and Duan Mugoa worked
there for a long time.
During the ten-odd years after the war the Yugoslav-Albanian relations
developed in two stages. The first one from the liberation to 1948 and the
second one from 1948 to 1953. During the first phase Tito's aid to Albania was
even larger than during the wartime years. Yugoslavia contributed to Albania's
international recognition and extended considerable economic help to it. Tito
was praised and treated almost as a real Albanian leader.
The second phase started in 1948, i.e. after Tito's conflict with the USSR,
Stalin and the Informbuerau. The first to disown Tito was the USSR, accusing
him of the intention of annexing Albania, for which he deployed divisions of
the Yugoslav army there. Accepting Stalin's orders, the Albanian leadership
headed by Enver Hoxha severed all relations with Yugoslavia and launched
an open campaign aganst it. To be sure, the propaganda of the countries that
had fallen to Stalin's block also joined in. Albania's relation to Yugoslavia found

Tito vienja i tumaenja

support also in Bulgaria, for which we adduce several examples. The solution
of the national question and allegedly insufferable situation of the Albanian
minority in Yugoslavia particularly came under attack. The Albanian minority
was constantly instigated to dissatisfaciton by the Albanian leadership, often
evincing that dissatisfaction in various ways which constantly spoiled the
bilateral relations between the two neighboring countries.
After Stalin's death Albania unwillingly accepted Yugoslavia's reconciliation
with the countries of people's democracy and it continued its instigating
policy by utilizing the Albanian minority in Yugoslavia. It is the fact that Albania,
in order to acheive its goals through the Albanian minority, never returned to
reconciliation with Yugoslavia until 1953.

261

Boo Repe
UDK 323.1(=163.6)(497.1)
323(497.1)

Slovenci i Tito u prolosti i danas


Apstrakt: Slovenci su za Josipa Broza Tita saznali tokom Drgugog svetskog rata.
Od 1943. nadalje poeo je sistematski da se uspostavlja kult njegove linosti. Po
majci je Tito bio Slovenac. Slovenci nisu imali puno istorijskih linosti, a potreba
za ocem nacije jedna je od nacionalnih karakteristika. Nakon njegove smrti,
poela je naglo da raste kritika titoizma kao sistema, a istovremeno je poeo da
se rastvara Titov kult linosti. Usprkos tome, veina Slovenaca je miljenja da
je Tito bio pozitivna istorijska linost (antifaistiki otpor, promena slovenake
granice, otpor protiv Informbiroa, otvorene granice i nesvrstanost, republika
dravnost), a istovremeno ga (prvenstveno u desnim politikim krugovima)
izriito prikazuju kao zloinca i diktatora.
Kljune rei: titoizam, kult linosti, otac nacije, antifaistiki otpor, promena
granice, Informbiro, otvorene granice, nesvrstanost

Slovenci su za Josipa Broza Tita saznali tokom II svetskog rata, tanije za


vreme Prvog zasedanja Antifaistikog vea narodnog osloboenja Jugoslavije
(AVNOJ) novembra 1942. godine. Pre toga, javne informacije o njemu bile su
retke, a poznavala ga je samo uska elita slovenakih komunistikih voa, sa
kojima je Tito bio u bliskom kontaktu ve sredinom tridesetih godina i koji su
mu pomogli da obnovi frakcijski razbijenu malobrojnu Komunistiku partiju
Jugoslavije i nakon toga da u junu 1941. organizuje ustanak.
Josip Broz je nakon povratka iz zatvora u martu 1934. godine (vie puta je
pokuao da pobegne, ali nije uspeo u tome) otiao u Be, gde se nalazio CK KPJ.
Postao je lan Politbiroa, a zatim uestvovao u obnavljanju partijskih aktivnosti.
Tada je prvi put doao u blii kontakt sa slovenakim komunistima, a uestvovao
je i u regionalnoj partijskoj konferenciji za Sloveniju, koja se odvijala septembra
1934. u palati arhiepiskopa Romana u Gorianama i napisao izvetaj o
konferenciji za CK KPJ (ve je koristio ime Tito).1 Palatu je komunistima ustupio
polubrat biskupa, koji je takoe trebalo da im servira ruak i veeru u velikoj
trpezariji, i to na belim stolnjacima uz kristalne ae i tanjire sa grbom episkopa.

262

France Filipi, Poglavja iz revolucionarnega boja jugoslovanskih komunistov 19191939, Borec,


Ljubljana, 1981.

Tito vienja i tumaenja

Tito je tek u januaru 1939. godine (u konkurenciji sa Petkom Miletiem) preuzeo


funkciju generalnog sekretara CK KPJ i dobio zadatak da sastavi novi CK, to je
uinio u martu 1939. godine u Bohinju u Sloveniji. U privremenom rukovodstvu
koje je sastavio Tito bila su ak tri Slovenaca (Edvard Kardelj, Franc Leskoek
i Miha Marinko), Hrvat (Josip Kra), Srbin Aleksandar Rankovi te Crnogorac
Milovan ilas.2
Od 1943. nadalje poeo se sistematski uspostavljati kult njegove linosti.
Kada je u maju 1945. godine doao u Sloveniju i odrao jedan od svojih
prvih inspirativnih istorijskih govora sa balkona Ljubljanskog univerziteta
(Jugoslavija nee biti sitan novac u trgovanju velikih sila), bio je ve priznat kao
neprikosnoveni lider Slovenije i Jugoslavije. U svom govoru takoe je rekao:
to se tie onih izdajnika koji su u dravi bili sami, u svakom narodu posebice,
to je stvar prolosti. Ruka pravde, ruka osvetnica naeg naroda stigla je ve
ogromnu veinu, a samo mali je deo izdajnika uspeo da pobegne pod zatitu
protektora van nae zemlje. Ova manjina nikad vie nee da gleda nae divne
planine, naa bujna polja. A i kad bi do toga dolo, trajalo bi kratko vreme.3 Ovo
se danas u delu istoriografije i publicistike u Sloveniji interpretira kao najava
posleratnih ubistava, koja su se u to vreme ve deavala.4
Po majci Tito je bio Slovenac, a Slovenci u istoriji nisu imali puno istorijskih
linosti, dok je potreba za ocem nacije jedna od nacionalnih karakteristika.
Veliki deo svog posleratnog ivota Tito je proveo u Sloveniji. Za svoje rezidencije
je izabrao Bled i Brdo, gde je obavljan veliki deo diplomatskih aktivnosti; tu su
zakljueni i vani meunarodni sporazumi.
Tito je ve 28. maja 1945. godine doao na Bled, gde je posetio ranjenike u
hotelu Toplice naime, hotel je postao vojna bolnica razgledao kraj i okolinu i
verovatno je ve tada odluio da e postaviti svoju rezidenciju na Bledu. Dvorac
je bio izgraen na mestu na kojem je nekada stajao Suvobor dvorac kralja
Aleksandra. Vila Bled je trebalo da bude zavrena do 1947. godine, kada se
oekivala poseta bugarskog lidera Bledu (nekada sekretara meunarodne
komunistike organizacije Kominterne) Georgija Dimitrova ali je zapravo
sagraena neto kasnije (tokom posete britanskog ministra spoljnih poslova
Antonija Idna).
Tito se vratio ve sledee godine i u Sloveniji proveo odmor, na Bledu je 1.
avgusta 1946. godine primio ambasadora Sovjetskog Saveza Lavrentjeva i vie
diplomata i politiara iz istonoevropskih zemalja. Vodio je takoe razgovore
sa slovenakim i jugoslovenskim politiarima (tadanjim predsednikom vla
2
3
4

Zgodovina zveze komunistov Jugoslavije, ZDO Komunist, Dravna zaloba Slovenije, Ljubljana, 1986, str. 142.
Govor marala Tita v Ljubljani, Prispevki za novejo zgodovino, letnik XX, t. 12, Ljubljana,
1980.
Videti npr.: Temna stran meseca. Kratka zgodovina totalitarizma v Sloveniji 19451990, (urednik Drago Janar), Nova revija, Ljubljana, 1998, str. 11.

263

Boo Repe

de Mihom Marinkom, ministrom unutranjih poslova Borisom Krajgerom i


jugoslovenskim ministrom unutranjih poslova Aleksandrom Rankoviem).
Osamnaestog avgusta na Bledu je primio predstavnike primorskih pionira i
tom prilikom izrekao, u posleratnim vremenima bezbroj puta ponavljanu i
citiranu reenicu: Uiti, uiti, uiti to je va zadatak. Zaotravanje krize zbog
obaranja amerikog aviona, 19. avgusta 1946. u jugoslovenskom vazdunom
prostoru (iznad Koprivnika u blizini Bleda), takoe je reavao u Sloveniji.5 U
vili Zlatorog je 21. avgusta 1946. godine primio amerikog ambasadora R. K.
Patersona i vojnog ataea pukovnika Patrida i nakon toga odrao konferenciju
za engleske i amerike novinare, kojima je objanjavao da je Jugoslavija pri
obaranju reagovala na brojne povrede jugoslovenskog vazdunog prostora.
Najvaniji sporazumi iz prvog posleratnog Titovog diplomatskog perioda
u Sloveniji sigurno su sporazum TitoDimitrov od 1. avgusta 1947. godine
(Dimitrov je stigao na Bled 29. jula, 30. jula bila je odrana zajednika sednica
delegacija obe vlade, a 1. avgusta bio je potpisan sporazum) i sklapanje
Balkanskog pakta, 9. avgusta 1954. (sporazum o savezu, politikoj saradnji i
uzajamnoj pomoi izmeu Grke, Turske i FNRJ). Nakon sklapanja bledskog
sporazuma TitoDimitrov ostvarene su mnogobrojne posete politiara,
dravnika i privrednika. Na Bledu je preko leta u prvim posleratnim godinama
bio smeten pomonik ministra spoljnih poslova Leo Mates, koji je odravao
kontakte sa stranim diplomatima.
Prve posleratne godine na nivou poseta pokazuju zaotrene odnose izmeu
Jugoslavije i zapadnih zemalja zbog graninog pitanja, jer je Tito na Bledu tj. u
Sloveniji primao samo posete nieg ranga. Nakon sukoba sa Informbiroom bili
su prekinuti i kontakti sa istonoevropskim dravama, zbog ega je Jugoslavija
neko vreme imala blie diplomatske kontakte sa samo nekoliko drava, iako
je Tito odravao tajne ili polutajne kontakte i sa zapadnim diplomatima (npr.
poseta Avrela Harimana, leteeg diplomate SAD-a u 1948. godini).
Pedesetih godina Titova letnja diplomatska aktivnost u Sloveniji okrenula
se ka treem svetu i delimino se pomerila na Hrvatsku, budui da je Tito
veinu leta poeo da provodi na Brionima, to je kombinovao sa Slovenijom,
jer su Bled i Brdo za njega i njegove posetioce bili druga obavezna taka
diplomatskog programa. Ustaljena protokolarna poseta ila je sa Briona preko
Opatije ili Portoroa i Postojne do Bleda ili pak obrnutim smerom, u zavisnosti
od toga gde je zapoet put.6 Neke posete, kao i Titova prva svetska putovanja
bila su u velikoj meri popularizovana u Sloveniji. Slovenaka tampa je o
5

264

Umrla su etiri amerika pilota, koje su sahranili iza crkvenog zida na seoskom groblju i nakon
kratkog vremena iskopali, preneli na Bled i uz mnogobrojnu pratnju odveli u SAD te sahranili
na groblju Arlington.
Vie o tome: Boo Benedik, Boo Repe, Bled kot prizorie politine in diplomatske dejavnosti v obdobjih Karaorevoev in Josipa Broza-Tita, Bled 1000 let (zbornik), Bled, 2004,
str. 265275.

Tito vienja i tumaenja

njima opirno izvetavala, a filmovi sa putovanja su emitovani u urnalu pre


filmskih predstava u bioskopima. Na taj su nain Slovenci, jaanjem Titovog
kulta linosti, upoznavali veoma egzotine i udaljene zemlje. Revija Tovari
objavljivala je duge reportae o pojedinim dravama, a posebno o putovanju
krajem 1954. i poetkom 1955. u Indiju i Burmu, a zatim u Egipat, a nakon toga
ponovo o slinom putovanju (ukljuujui Cejlon i Etiopiju) u 1959. i o afrikoj
turneji u 1961. godini. Na tim putovanjima snimljeni su filmovi Lepotica Burma
i Tito Zindbad, dok je slovenaki politiar i diplomata Joe Smole, koji je Tita
pratio kao urednik i novinar, o prvom putovanju objavio posebnu knjiicu sa
utiscima sa putovanja.7 Od sredine pedesetih godina u Sloveniji su se reali
kraljevi, carevi, dravnici iz svih delova sveta, to se samo pojaavalo nakon
prve konferencije nesvrstanih u Beogradu 1961. godine. Verovatno je poslednji,
zaista raskoan prijem u Sloveniji (na Bledu) odran 30. maja 1973. u hotelu
Golf, kada je u posetu doao iranski ah Reza Pahlavi sa suprugom.
Sredinom sedamdesetih, kada je Tito ve bio u kasnim godinama i imao sve vie
zdravstvenih problema, odlueno je da se sloeni pregledi vre u ljubljanskom
Klinikom centru, gde e se Tito leiti. Onda su poeli da renoviraju dvorac Brdo.
Radovi su se odvijali vie godina, a Brdo je trebalo da poslui kao rezidencija
u kojoj bi se Tito oporavio. Prema dostupnim informacijama, poslednji
poznatiji strani politiar kojeg je primio u Sloveniji (decembra 1977. godine)
bio je generalni sekretar panske komunistike partije Santijago Karilo. Iako
je u naredne dve godine Tito proveo mnogo vremena na Brdu i verovatno jo
uvek organizovao znaajne prijeme, njegov boravak u slovenakim arhivima
i medijima esto nije evidentiran. Mnogi sastanci bili su improvizovani ili
privatnog karaktera, odnosno u javnost nisu ni dolazili iz dravnih razloga, a to
bi eventualno moglo da se rekonstruie samo na osnovu dokumenata iz Titove
kancelarije i jugoslovenskog protokola ako postoje.
Tito je u Sloveniji bio veoma popularan i oseaji su bili istiniti, emu je u velikoj
meri mnogobrojnim izvetajima doprinela tampa, a od ezdesetih godina
nadalje i televizija, koja je zamenila filmske urnale. Tokom 1977. godine Tito
se poslednji put tako esto pojavljivao u slovenakoj javnosti, uestvovao u
raznim proslavama, priredbama i izlobama, poseivao vie radnih kolektiva
i na Brdu primao delegacije raznih preduzea. Takoe je odrao govor na
proslavi etrdesetogodinjice Saveza komunista Slovenije. Te godine je snimljen
i dokumentarni film o Titovim posetama Sloveniji sa emocionalnim tekstom,
koji je proitao poznati televizijski voditelj Toma Terek (tri godine kasnije on
je saoptio vest o Titovoj smrti i komentarisao komemoraciju u Ljubljani). Nisu
samo radoznalost i uroeno gostoprimstvo oni koji su doneli na noge desetine
hiljada graana, koji su ga ponovo primili u svoju sredinu, poinje dokumentarni
film. I dalje ide: Bilo je to i podsvesno saznanje da svaki od nas ivi u njemu
7

Boo Repe, Zgodovinski okvir Titovih poti z Galebom, Togetherness, Filmski festival: Nenad
Jovii (zbornik I), ur. Taja Gubenek, Domale, 2009, str. 3949.

265

Boo Repe

i sa njim realizovan je davni san nae istorije. U njemu, Josipu Brozu Titu,
predsedniku Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije i predsedniku
Saveza komunista Jugoslavije, koji je ovoga puta svojim prisustvom na proslavi
etrdesetogodinjice slovenakih komunista za sve nas samosvesno otvorio
vrata budunosti. Iako lider cele Jugoslavije i sopstvenost svih njenih naroda
i narodnosti, sin je slovenake majke iz Podsrede, roen pre osamdeset pet
godina s one strane Sotle u Hrvatskom Zagorju, veoma esto dolazio u Sloveniju,
sa kojom je vazda imao posebice srdaan odnos. Uz Titove posete nama, rasli
smo svi. Dokumentarni film nastavlja se njegovim posetama Sloveniji od 1945.
godine, podelom poasnog lanstva u slovenakom SAZU-u 1948. godine,
prijemima inostranih dravnika, posebno nesvrstanih u Sloveniji, gde Tita sa
njima povezuju pomou poezije senegalskog lidera i pesnika Sengora; zatim
otvaranjem raznih objekata (od Litostroja do gradilita nuklearne elektrane
Krko), posetama kolama, radnim organizacijama, partizanskim spomenicima
i uestvovanjem u proslavama itd.8 Film danas zvui naduveno, a u ono vreme
bez sumnje je izraavao oseaje veine Slovenaca. Tokom naredne dve godine,
Tito se jo uvek pojavljivao u slovenakoj javnosti, ali znatno ree.
Odnosi izmeu Tita i slovenakog rukovodstva bili su ambivalentni. Za vreme
sukoba sa Informbiroom u Sloveniji nije imao nikakvih problema sa podrkom.
Naime, u grupi vodeih komunista nije bilo pristaa Staljina, a zbog podrke
Informbirou ukupno je bilo uhapeno neto vie od 700 ljudi (u velikoj meri bila
je re o kritinosti prema vlasti i ivotnim uslovima a ne o ideolokoj odanosti,
ali i o postizanju kvote da Slovenija ne bi ispala loa u traenju neprijatelja),
a SDB je imao registrovano jo toliko ljudi kao simpatizera Informbiroa.9 Rani
partijski liberalizam u poetku pedesetih godina nije pogodio slovenako
rukovodstvo, jer se Kardelj u sukobu sa ilasom postavio na stranu Tita i time
obezbedio svoj opstanak u politici, iako je inae imao iste ideje kao ilas. U
Ljubljani je aprila 1958. godine odran Sedmi kongres SKJ, koji je usvojio do tada
najliberalniji partijski program, zbog kojeg je Jugoslavija ponovo bila u sukobu sa
Sovjetskim Savezom i istonoevropskim dravama (inae, program nije osetio
glavne promene u zapadnom svetu: stvaranje tzv. dravnog blagostanja, jaanje
srednjeg sloja, nastajanje postindustrijskog drutva). Slovenako rukovodstvo
je u ono doba dosta oigledno sledilo socijaldemokratske ideje. Brzo nakon toga
dolo je do Titovog najveeg posleratnog sukoba sa slovenakim rukovodstvom
zbog navodnog separatizma tj. slovenakog protivljenja centralizmu, koji je
trajao vie godina, tanije izmeu 1958. (trajk u Trbovlju) i 1963. (novi ustav), a
otegao se sve do 1965. (kada je na sugestiju jednog od najuticajnijih slovenakih
politiara Borisa Krajgera bio usvojen predlog za privrednu reformu) tj. do
1966. godine (obraun sa Rankoviem). U prvom delu ovog perioda politika

266

8
9

V poastitev Titovih jubilejev v letu 1977, Najdraji gost, Viba film, Ljubljana, 1977.
Vie o tome: Ale Gabri, Informbirojevstvo na Slovenskem Prispevki za novejo zgodovino,
1993, 33, t. 1/2, str. 163175.

Tito vienja i tumaenja

sudbina Edvarda Kardelja visila je na tankoj niti, a reilo ju je samo slovenako


jedinstvo (Tito nije u sukobu sa Kardeljem nego sa slovenakim rukovodstvom,
rekao je tada Stane Kavi). Decembra 1961. godine su slovenaki poslanici
prilikom usvajanja privrednog plana u saveznoj skuptini napustili sednicu,
to je bio prvi ovakav primer u posleratnoj parlamentarnoj praksi, emu
je usledio konflikt oko nacionalnih kultura, prirode jugoslovenstva i uloge
republika (politiki podstaknuta polemika Duan Pirjevec Dobrica osi) i
politiki konflikt koji je trebalo da razrei poznata sednica IK CK SKS u martu
1962. godine (slovenako rukovodstvo ve je sledeeg meseca zbog razliitih
stavova bilo na odbrani kod Tita).10 Do sukoba je dolo zbog kolebanja Tita
izmeu federalistiko-samoupravnog i centralistikog modela federacije (prvi
je oliavao Kardelj, a drugi Aleksandar Rankovi). Nakon to se Tito odluio za
kardeljevski model federacije (republike kao drave, a mehanizmi bezbednosti
jedinstva su SKJ, JNA i Tito kao predsednik partije i drave i vrhovni komandant
vojske) odnosi izmeu njega i slovenakog rukovodstva bili su dobri. Iako ga
nije previe voleo, ali mu je bio potreban, Kardelja je ak titio od generacije
mlaih politiara (Stane Kavi), jer su ga u Sloveniji navodno odgurivali. U
takozvanoj cestnoj aferi (sukob slovenake vlade sa federalnom vladom zbog
putnih kredita u 1969. godini) Tito i Kardelj nastupili su zajedno protiv Kavia.
Inae je do konflikta dolo i krajem ezdesetih godina zbog odbijanja Staneta
Kavia da postane predsednik Saveznog izvrnog vea, ali su se ovakve epizode
deavale i u ostalim republikama, a posebno zbog nabavke oruja i opreme za
potrebe Teritorijalne odbrane u Sloveniji u inostranstvu, to su savezni i srpski
SDB kasnije iskoristili za podvaljivanje falsifikovanih dokumenata (navodno
prislukivanje austrijanskog vojnog ataea) o separatizmu slovenakog
rukovodstva. Raiavanje ovog problema (tzv. zelena knjiga) oteglo se u
prvu polovinu sedamdesetih godina, to na odnose izmeu Tita i slovenakog
rukovodstva nije bitno uticalo. Obraun sa liberalizmom u Sloveniji slovenako
rukovodstvo je obavilo samo dva meseca nakon tzv. Titovog pisma (pisma
IK Predsednitva CK SKJ) s kraja septembra 1972. godine, i Titova intervencija
kao u Hrvatskoj i u Srbiji nije bila potrebna. Kada je Titova politika snaga
poela da slabi, vie je uticaja dobio Stane Dolanc koji se uvukao u sukob
sa Jovankom Broz koja je navodno elela da ga ukloni ali o tome postoji
malo pismenih izvora, a puno zadocnelih senzacionalistikih kontradiktornih
svedoenja iz Titovog dvorskog kruga. Stane Dolanc je iz tog sukoba izaao
samo kao prividan pobednik (a nije bio ni jedini koji se suprotstavio uticaju
Jovanke), u prolee 1979. godine bio je razreen sa dunosti sekretara PCK
SKJ, kako bi ga rasteretili operativnih poslova i mogao bi aktivnije da deluje
10

Vie o tome: Boo Repe, Liberalizem v Sloveniji, Ljubljana 1992 in Oris obravnave nacionalne problematike in nacionalnih programov v Sloveniji od konca druge svetovne vojne do
zaetka osemdesetih let, Borec, 3/4/5, 1992, str. 286289.

267

Boo Repe

kao lan predsednitva.11 U to vreme kod slovenakog rukovodstva moe se


identifikovati strepnja da e kolektivno rukovoenje jednogodinjim mandatima
nakon Titove smrti dovesti do haosa, to bi mogao da bude izgovor za novu
centralizaciju (posebno su se suprotstavljali jednogodinjem ili dvogodinjem
mandatu za SIV). O tome su u ublaenom obliku, tj. o pitanjima kolektivnog
rukovoenja tadanji predsednik Predsednitva CK SKS France Popit i lan
predsednitva SFRJ Sergej Krajger u martu 1979. godine razgovarali sa Titom u
Igalu i Tito se u naelu sloio da jednogodinje mandate treba uvoditi selektivno.
Njegovo navodno slaganje su drugi u jugoslovenskom vrhu osporavali, to je
kasnije postalo predmet polemika.12 Samo nekoliko nedelja pre toga, u februaru
1979. godine Tito je prisustvovao sahrani Edvarda Kardelja u Ljubljani. Ovo je
bila jedna od poslednjih istaknutih medijski pokrivenih manifestacija na kojima
se pojavio u Sloveniji, pre nego to je nepunu godinu kasnije otiao u Kliniki
centar, koji nakon toga nije vie napustio. Rastanak od Kardelja nije bio veoma
srdaan ili barem nije bio onakav kakav bi se mogao oekivati od nekoga ko je
gotovo pedeset godina bio najblii saradnik Tita, ali je istina i da je Tito takoe
bio na kraju svog ivota i prilino bolestan. Inae su se Titov pragmatizam,
beskompromisnost i vlastoljubivost i Kardeljeva ambicija da postane prvi
ideolog socijalistike Jugoslavije dobro upotpunjavali. Pre smrti Tito je, po
nekim kazivanjima, bio ubeen da je Kardelju previe poputao i da je njegova
koncepcija federativnog ureenja drave sa republikama kao dravama i
federacijom kao zelenim stolom, gde se usklauju interesi Jugoslavije, dovela
do poraznog stanja.
Nedelje i dane pre Titove smrti, unato dugotrajnim pripremama za nju, (koje
su izmeu ostalog rezultirale i u pripremi scenarija za njegovu sahranu)13 u
jugoslovenskom je rukovodstvu rasla napetost; svako je eleo sebi da izvojuje
to bolju poziciju, a kod slovenakog rukovodstva pojavio se dodatan strah, da
bi neko, kroz ouvanje stalne funkcije predsednika CK SKJ, mogao da uspostavi
novog Tita: Funkcija predsednika SK Jugoslavije je doivotna funkcija bez
ogranienja mandata, posle njegove smrti to je otvoreno mesto i trebali bi da
imamo stav P i CK SKJ da kada ugasi Titov ivot, ugasi i ova funkcija. Mi novog
Titu neemo stvarati.14
Prema zvaninim informacijama, Tito je umro 4. maja 1980. godine u 15 asova
i 5 minuta u Klinikom centru u Ljubljani, dok su opiran obdukcioni izvetaj
kao strogo tajan dokument primili i tadanji najvii slovenaki rukovodioci.
11
12
13

268

14

ARS, dislocirana enota I, seje CK ZKS, Zapisnik 22. seje predsedstva CK ZK Slovenije, ki je bila
2. 4. 1979.
Isto.
ARS, dislocirana enota I, fascikel 49720, Zakljuki o sahrani Predsednika republike i Predsednika Saveza komunista Jugoslavije Josipa Broza Tita (dravna tajna).
ARS, dislocirana enota I, seje CK ZKS, Magnetogram 54. seja P CK ZKS, 7. 4. 1980, rasprava
Mitje Ribiia.

Tito vienja i tumaenja

Na umoru nije izrekao velike rei u stilu uvajte mi Jugoslaviju (ove rei su
pripisivali Aleksandru Karaoreviu, kada je umirao posle atentata u Marseju
1934. godine). Nije ostavio ni politiko zavetanje (ni obiajno, budui da vee
imovine osim vinograda u zaviajnom Kumrovcu gotovo nije ni imao). Kao
politiko zavetanje svako za sebe je proglasio rei koje je najee rezigniran
i, zbog loeg zdravlja i oseanja kraja, loe raspoloen izrekao ovoj ili onoj
delegaciji ili pojedincu krajem 1979. godine. Njegovo politiko zavetanje
kasnije je prisvajalo vie pojedinaca, takoe pomou falsifikata.15
Od svih politikih rukovodstava, Tito se poslednji put susreo sa slovenakom
delegacijom, 24. decembra 1979. godine u Karaorevu. Susret sa slovenakim
rukovodstvom nije doneo nita novo, Tito je uporno ponavljao da treba uvati
samoupravljanje, nesvrstanost, bratstvo i jedinstvo.16
Pre toga, tanije 6. novembra, susreo se sa Bosancima u Bugojnu. Bosanci,
najverniji Jugosloveni, Titu su povlaivali i potpaljivali ga protiv samovoljnih
i nedisciplinovanih Slovenaca, koji ne razumeju zajednitvo i ozbiljnost
situacije.17 Naime, Tito je verovao da e kratkim mandatima i mnogobrojnim
rotacijama da obezbedi stabilnu Jugoslaviju, a na tim sastancima je prvenstveno
izraavao brigu zbog preterane potronje, rasipanja, nekontrolisanog uvoza
i politikih investicija. Sistemske greke nije uoavao, moglo bi se rei da se
njegova misao zaustavila negde tamo u 1962. godini, kada je u jednom od svojih
istaknutih govora u Splitu osuivao deformacije u drutvu. Nivo rasprava
ilustrativno pokazuje sledei dijalog:
France Popit: Samo, u tome je problem. Vi ste, na primer, rekli da uvozimo
mnogo toga. Kod nas je viski prilino skup. Ali, poto je skup, sada ljudi odlaze u
Trst i pre nekoliko dana sam itao, koliko milijardi ini mi se, sedam ili osam
se u Trstu potroilo na nabavku viskija. Kako da spreimo to? Samo sa realnijim
kursom dinara, jer tako nee biti interesa.
Predsednik Tito: Zbog toga sam i ja poeo da mrzim viski i ne pijem ga vie.
France Popit: Ovo je sada postala moda.
Predsednik Tito: To je postala moda, moe ga dobiti i u selima, u obinoj
kafani. Mi dajemo ogromna sredstva za uvoz viskija. 18
15

16
17
18

Videti npr.: Vjenceslav Ceni, Titova poslednja ispovijest, Grafos, Cetinje, Orfelin, Beograd,
2001. Knjiga je navodno nastala na osnovu Titovog govora u Karaorevu decembra 1979. godine i viesatnih razgovora, navodnih Titovih razgovora na Brionima sa ruskim obavetajcem
Josipom Kopiniem, sa kojim je u moskovskim godinama imao bliske kontakte.
ARS, dislocirana enota I, F49, Razgovor predsednika Tita z delegacijo SR Slovenije,
Karaorevo, 24. decembra 1979.
Raif Dizdarevi, Od smrti Tita do smrti Jugoslavije, Sarajevo, 1999, str. 2328.
ARS, dislocirana enota I, F49, Razgovor predsednika Tita z delegacijo SR Slovenije,
Karaordjevo, 24. decembra 1979.

269

Boo Repe

Nakon viemesenog leenja u Klinikom centru u Ljubljani, Tito je i umro u


Sloveniji.
Bez sumnje je sve do svoje smrti u Sloveniji bio izuzetno popularan i oseanja
prema njemu su bila posve iskrena. Kad je umro, plakala je itava Slovenija.
Tito je bio, Tito je, Tito e biti, glasio se naslov na itavoj stranici osrednjeg
asopisa, a slino su reagovali i drugi mediji.19
Osamdesetih godina poela je naglo da raste kritika titoizma kao sistema,
a istovremeno je poeo da se raspada Titov kult linosti. Savez socijalistike
omladine Slovenije 1983. je poeo sistematski da kritikuje najkultniju priredbu,
Dan mladosti, dok se pravi skandal desio u 1987, tzv. plakatnom aferom, kada
je na konkursu za plakat za Dan mladosti pobedila obraena verzija nacistikog
plakata Riarda Klajna Trei Rajh alegorija herojstva).20
Nakon uspostavljanja viepartijskog sistema 1990. godine i nezavisnosti
Slovenije 1991. mogu se pratiti tri procesa:
- Nastojanja desnih politikih snaga za uklanjanjem Titovih slika i spomenika
i za preimenovanjem ulica. Ovo je u velikoj meri, ali ne u potpunosti
realizovano. Glavna ulica u Ljubljani je preimenovana iz Titove u Slovenaku
ulicu, spomenici i slike iz javnih zgrada su uklonjeni, ali su i dalje u nekim
gradovima ostala imena ulica po Titu. U Titovom Velenju, koje je opet
postalo samo Velenje, sauvan je veliki spomenik, a borba za natpis Na
Tito, izraen od kamena preko brda Sabotin u Novoj Gorici, iznad italijanske
granice, odrava se gotovo svake godine nakon to ga Titovi protivnici
uklone, njegove ga pristalice ponovo postave;
- Odravanje odnosno obnavljanje Titovog kulta linosti kod razliitih
generacija, ukljuujui i mlade ljude, kroz manifestaciju Dana mladosti,
razne klubove i udruenja, takmienja, davanje njegovog imena, majice sa
njegovim slikama i natpisima, barove ukraene u uspomenu na Tita;
- Konstantno i tokom dve decenije gotovo veinsko miljenje koje pokazuju
relevantne ankete javnog mnjenja. U jednoj od najreprezentativnijih anketa,
Slovenako javno mnjenje Fakulteta drutvenih nauka u Ljubljani, 1995.
godine (u okviru ankete, prvi put namenjene samo istoriografskim temama),
Tita je kao veoma pozitivnu linost ocenilo oko 18% ispitanika, 65,6%
pozitivno, a 8,4% negativno.21 U ponovnim merenjima u narednim godinama
procenat se nije bitno promenio. Sline rezultate pokazuju i druge ankete.
Revija Mladina (anketu je sprovela agencija Ninamedia) je na pitanje: Da
li je Tito za vas bio pozitivna ili negativna linost? 1995. godine dobila
19
20

270

21

Delo, 5. maja 1980.


Vie o tome: Boo Repe, Slovenci v osemdesetih letih, Zveza zgodovinskih drutev Slovenije,
Ljubljana, 2001. Videti i: Jutri je nov dan. Slovenci in razpad Jugoslavije, Ljubljana, 2002.
Dokumenti SJM, poroila 6-15, Center za raziskave javnega mnenja in komunikacij, Fakulteta
za drubene vede, Ljubljana.

Tito vienja i tumaenja

odgovor: pozitivna 67,2%, negativna 10% i ne znam 22,8%. Godine 1998.


odgovor je glasio: pozitivna 63,9%, negativna 10,8% i ne znam 25,4%. Tita je
kao pozitivnu linost 2001. ocenilo 79,3% anketiranih, kao negativnu 7,2%
a sa ne znam odgovorilo je 13,5%. Merenje u 2007. godini je pokazalo
81,4% pozitivnih ocena, 10,6% negativnih, a sa ne znam odgovorilo je 8%
upitanih. Interesantno je takoe da i partijske preference desnih stranaka
kod svih anketiranih nadmauju 50%.22
Izmeu 2004. i 2008. godine na vlasti je bila desna koalicija koja je putem
medija, nastave istorije, proslava, deljenjem sredstava za istraivanja (po uzoru
na istonoevropske institute za prouavanje komunistikih totalitarizama
ustanovljen je poseban Centar za nacionalno pomirenje), a posebno preko
podreene javne televizije pokuala da revidira pogled na istoriju, a oslanjajui
se i na podrku desnog bloka u Evropskom parlamentu i razne rezolucije o
totalitarnim sistemima. Ovaj trend, bez obzira na promenu vlasti, u politici
i medijima postoji i danas, jer je na primer vodea kadrovska struktura
nacionalne televizije doskora ostala nepromenjena. U Sloveniji su jedna od
glavnih ideolokih tema posleratne likvidacije. Iako su slovenake rtve u II
svetskom ratu, ukljuujui posleratne likvidacije, prebrojane, a odnosi izmeu
pojedinih kategorija rtava jasni, stalno otkrivanje grobova koje prati visoka
medijska pokrivenost odrava temperaturu ideoloke borbe. Drugi svetski rat
se zavrio u Sloveniji, zbog ega su na tom podruju realizovani glavni obrauni
jedinica Jugoslovenske armije i kvislinkih jedinica jugoslovenskih naroda, pri
emu su vie ili manje svoji ubijali svoje (to se priznaje tek odnedavno, dugo su
prekori upuivani na tadanje slovenake vlasti, sa ciljem potenciranja zloinske
prirode posleratnog sistema u Sloveniji). Glavna odgovornost za posleratna
ubistva pripisuje se Titu, koji se istaknuto pojavljuje kao zloinac, dok su zasluge
(antifaistiki otpor, promena slovenake granice, otpor Informbirou, otvorena
granica i nesvrstanost, republika dravnost) relativizovane. Ovakvu sliku
prvenstveno ele da prikau desne stranke, a posebno njihov podmladak, koji na
tom mestu preuzima jurinu ulogu, nacionalna televizija (koja pokuava da utie
na javno mnjenje pomou tendencioznih rasprava i ad hoc telefonskog glasanja
tipa Tito heroj ili zloinac?) i desni mediji, Centar za nacionalno pomirenje i
neki istoriari koje je na rukovodee pozicije u razliitim institucijama postavila
prethodna vlast.
U Sloveniji je o Titu objavljeno ili prevedeno nekoliko knjiga, ali iskljuivo sa
senzacionalistikim sadrajem, dok ozbiljna istorijska istraivanja o njemu
gotovo ne postoje (znaajniji istorijski rad sada pie dr Joe Pirjevec). Zbog toga
je on posebno vana taka u inae permanentnoj slovenakoj kulturnoj borbi,
centralna linost ideolokih i politikih rasprava u vezi sa prolou, dok se u
22

Tito je pozitivna osebnost, Mladina, t. 20, 19. 5. 2007, str. 46.

271

Boo Repe

proseku miljenje ljudi o njemu bitno ne menja, Tito ima kao u svim zemljama
bive Jugoslavije svoje fanovske sledbenike svih generacija.23
Poslednja medijsko-ideoloka borba se odvija u vezi sa imenovanjem nove
ulice u Ljubljani po Josipu Brozu Titu. Zakljuak o tome je ljubljansko gradsko
vee, na predlog predsednika komisije za imenovanje ulica, nedavno umrlog
pesnika i pisca Petra Boia, usvojilo prole godine. Avenija marala Tita, kako
e se zvati, jo uvek je u izradi a vaan je prilaz uz novi stadion u Stoicama.
Mlada Slovenija, podmladak jedne od desnih stranaka Nove Slovenije
koja nije uspela da ue u parlament, podnela je inicijativu za ustavnu reviziju
imenovanja. Pri tome se poziva na tumaenje neke ustavne presude, prema kojoj
su svi koji su iveli u komunistikom sistemu bive Jugoslavije decenijama bili
izloeni trajnom i sistematskom krenju ljudskih prava i sloboda (predsednik
podmlatka inae jedva da je roen u Jugoslaviji, ako je uopte roen u to
vreme). Oni se pozivaju i na izjave evropskog parlamenta i desnih evropskih
stranaka o totalitarizmu, raunajui pri tome na zabranu koja bi takoe trebalo
da utie na druge nazive po Titovom imenu u Sloveniji. Mada je malo verovatno
da e Ustavni sud to da razmatra iako, naravno, u Sloveniji po tom pitanju
nita nije nemogue ovu akciju treba gledati u kontekstu samopromocije
ovog borbenog podmlatka, kojemu kulturna borba u stilu radikalne katolike
omladinske desnice iz tridesetih godina pomae da privue medijsku panju.
Poziv treba shvatiti i u kontekstu izbora za gradonaelnika Ljubljane, gde desna
strana nema protivkandidata koji bi mogao predstavljati pretnju za trenutnog
gradonaelnika (koji je po ocu Srbin i zbog toga meta tareva i nacionalistikih
ispada desnice, a osim toga ima velike zasluge to je na poslednjim dravnim
izborima dolo do povezivanja i pobede levice). Bez obzira na ovu aktuelnu
epizodu, opredeljivanje uz Tita moe se posmatrati kao deo permanentnog
ideolokog sukoba, koji se prenosi sa generacije na generaciju i multiplicira
kroz razne on-line forume, ali kojim se uglavnom hrane desniarske stranke i
njihove parastranake organizacije.

272

23

Vie o tome: Mitja Velikonja, Titostalgija: tudija nostalgije po Josipu Brozu, 2. izdaja, Mirovni
intiutut Ljubljana, 2009. Srpsko izdanje: Titostalgija, Knjiara Krug, (Biblioteka XX vek, 181),
Beograd, 2010.

Povzetek

Tito vienja i tumaenja

Tito in Slovenci v preteklosti in danes


Kljune besede: titoizem, kult osebnosti, oe naroda, protifaistini upor,
sprememba meje, informbiro, odprte meje, neuvrenost
Slovenci so za Josipa Broza-Tita izvedeli med drugo svetovno vojno. Od leta 1943
dalje se je sistematino zael vzpostavljati kult njegove osebnosti. Ko je maja
1945 priel v Slovenijo in imel enega svojih prvih navdihujoih zgodovinskih
govorov z balkona ljubljanske univerze, je bil e priznan kot nesporni slovenski
in jugoslovanski voditelj. Po materi je bil Slovenec in Slovenci v zgodovini niso
imeli prav veliko zgodovinskih osebnosti, potreba po oetu naroda pa je
ena od nacionalnih lastnosti. V Sloveniji je Tito preivel velik del povojnega
ivljenja. Bled in Brdo si je izbral za svoji rezidenci, tu se je odvijal velik del
diplomatske dejavnosti, sklenjeni so bili pomembni mednarodni dogovori. Tito
je bil v Sloveniji pri ljudeh zelo popularen in ustva so bila pristna. Njegovi
odnosi s slovenskim vodstvom so bili ambivalentni, v nekaterih obdobjih dobri,
v drugih slabi. Najtesneje je sodeloval z Edvardom Kardeljem, a je bil pred
smrtjo preprian, da je Kardelju preve popual in da je Kardeljev koncept
federativne ureditve drave Jugoslavijo pripeljal v poguben poloaj. Od vseh
politinih vodstev se je Tito pred smrtjo v Klininem centru v Ljubljani 4.
maja 1980 nazadnje sreal s slovensko delegacijo in 24. decembra 1979, v
Karadjordjevu.
V osemdesetih letih je zaela strmo naraati kritika titoizma kot sistema,
hkrati pa se je zael razkrajati tudi Titov kult osebnosti. Po vzpostavitvi ve
strankarskega sistema leta 1990 in osamosvojitvi Slovenije leta 1991 lahko
sledimo prizadevanjem desnih politinih sil po odstranitvi Titovih slik in obeleij
ter preimenovanju ulic; ohranjanju oz. obnavljanju Titovega kulta osebnosti
pri razlinih generacijah, tudi mladih; konstantnemu in v dveh desetletjih
skoraj nespremenjenemu veinskemu preprianju, da je bil Tito pozitivna zgo
dovinska osebnost, kar izkazujejo relevantne javnomnenjske ankete. Tisti, ki
ga ne marajo, mu pripisujejo odgovornost za povojne poboje, zlasti v desnih
politinih krogih se Tito poudarjeno prikazuje kot zloinec, medtem ko so
zasluge (protifaistini upor, sprememba slovenske meje, upor informbiroju,
odprte meje in neuvrenost, republika dravnost) relativizirane. Za tako
podobo si prizadevajo zlasti desne stranke in e posebej njihovi podmladki,
ki tu prevzemajo jurino vlogo, nacionalna televizija (ki skua na javno mnenje
vplivati s tendecioznimi razpravami in ad hoc telefonskimi glasovanji tipa
Tito heroj ali zloinec?) desni mediji, Center za narodno spravo ter nekateri
zgodovinarji in publicisti.

273

Husnija Kamberovi
UDK 323.1::28(497.16)

Josip Broz Tito i nacionalni identitet Muslimana


u Bosni i Hercegovini dva vienja1
Apstrakt: U radu se kompariraju interpretacije odnosa Josipa Broza Tita prema
nacionalnom identitetu Muslimana 60-ih i 90-ih godina. Osnova za analizu su
nauni radovi koji su 60-ih godina afirmirali nacionalni identitet Muslimana (u
njima se uglavnom kao argument za ovu afirmaciju nude i stavovi Josipa Broza
Tita), te radovi nastajali 90-ih godina, koji su nudili sasvim drukija vienja
odnosa Tita prema nacionalnom identitetu Muslimana. Osim naunih radova
u analizi su obuhvaeni i neki novinski tekstovi iz 90-ih s ciljem da se pokae
da ta dva vienja nisu bila produkt dozrijevanja nauke nego refleksija trenutne
politike situacije.
Kljune rijei: Josip Broz Tito, Bosna i Hercegovina, Muslimani

Kao zaseban nacionalni identitet Muslimani su u Bosni i Hercegovini zvanino


priznati na sjednicama CK SKBiH u januaru i maju 1968, ali su se tek na popisu
stanovnitva 1971. mogli izjasniti kao Muslimani u nacionalnom smislu.2 Taj
proces nije bio jednostavan ni lagan. Priznanje Muslimana kao nacije nije bilo
stvaranje nacije, nego prosto priznanje faktikoga stanja. Tome je doprinijelo
nekoliko faktora, a vanu ulogu u tom procesu imali su intelektualci koji
su tokom 60-ih godina u nekoliko naunih projekata dokazivali posebnost
nacionalnog identiteta Muslimana. Intelektualci koji su u tome sudjelovali bili
su, zapravo, na partijskom zadatku.3
Da bi se bolje vidio odnos Tita prema nacionalnom identitetu Muslimana
i jasnije sagledao nain na koji su promotori muslimanskog nacionalnog
identiteta argumjentirali svoje stavove, oslanjajui se na Tita kao vaan
argument, bilo bi potrebno ukratko oslikati kontekst u kojemu se od kraja
1

274

2
3

Ovaj lanak predstavlja rezultat istraivanja u okviru dva projekta New and Ambiguous Na
tion-building Processes in South-eastern Europe: Collective Identities in Bosnia-Herzegovina,
Macedonia, Moldova and Montenegro in Comparison (19442005) koji finansira the Volkswagen-Stiftung u Njemakoj i the Austrian Science Fund FWF, te Nacionalni identitet Bonjaka
19452008, koji finansira Kantonalno ministarstvo obrazovanja i nauke Sarajevo. Nijedna od
ovih institucija ne odgovara za rezultate i tvrdnje iznesene u radu.
Rasprave o nacionalnom identitetu Bonjaka. Zbornik radova, Sarajevo, 2009.
Husnija Kamberovi, Stav politike elite o nacionalnom identitetu Muslimana u Bosni i Hercegovini sredinom 1960-ih godina, Prilozi, br. 38, Sarajevo, 2009, str. 165191.

Tito vienja i tumaenja

Drugog svjetskog rata do sredine 60-ih godina razvijao nacionalni identitet


Muslimana u Bosni i Hercegovini i objasniti motive komunistikog osporavanja
nacionalnog identiteta te zajednice. Moda je to najbolje objasnio Milovan
ilas kada je izjavio da su komunisti polazili od injenice da religija ne moe
biti odrednica nacije i nacionalne svesti, te da ih je u razumijevanju injenice
da su Muslimani posebna nacija omela ideologija, prije svega komunistiki
ateizam, koji nije mogao priznati da bi religija mogla biti neka forma kroz
koju neko stvara naciju.4 Iz tog ideolokog ogrtaa proizalo je prvobitno
negiranje muslimanskog nacionanog identiteta i nada da e se oni, u skladu sa
komunistikim razumijevanjem nacije, nacionalizirati u srpskom ili hrvatskom
pravcu. Krajem 50-ih godina beogradski etnolog Milenko Filipovi jo uvijek
je bio uvjeren da proces nacionalnog okretanja muslimana u srpskom i
hrvatskom pravcu dobro napreduje i da e dovesti do toga da hrvatsko-srpski
muhamedanci nee predstavljati vie nikakvu grupu, nego e postojati samo
jo nacionalno svjesni muhamedanski Srbi i Hrvati.5 Meutim, pokazalo se da
je ta dijagnoza ipak bila preuranjena, a svaki popis stanovnitva je pokazivao
da se mali broj muslimana izjanjava pripadnicima srpske ili hrvatske nacije.
To faktiko stanje e dovesti do promjene komunistikog stava o nacionalnom
identitetu Muslimana i to saznanje je bilo presudno da je 60-ih poeo proces
priznanja muslimanskog nacionalnog identiteta.
Taj je proces proao kroz nekoliko faza, ali bismo mogli zakljuiti kako je doba
od 1961. do Ustava 1963. bilo pripremno razdoblje za priznanje Muslimana kao
nacije, da se od 1963. do 1966. u Bosni i Hercegovini nauno argumentira teza
o njihovom nacionalnom identitetu, a da se od 1966. do 1968. taj stav realizira
i na jugoslavenskoj politikoj razini.6
Uglavnom od poetka 70-ih godina nesporan je njihov nacionalni identitet,
premda je osporavanja bilo u nekim intelektualnim i politikim krugovima,
kako u Bosni i Hercegovini tako i izvan Bosne i Hercegovine. Roljub olakovi
u svom Dnevniku svjedoi kako je ak i u visokim politikim krugovima bilo
straha zbog injenice da je popis stanovnitva 1971. pokazao da Muslimani u
Bosni i Hercegovini imaju relativnu veinu, to je moglo pokrenuti muslimanske
nacionaliste da trae svoju matinu republiku.7
U ovom radu pokazaemo kako su intelektualci koji su se sredinom 60-ih
godina zalagali za afirmaciju muslimanskog nacionlanog identiteta koristili Tita
4

5
6
7

Milovan ilas i Nadeda Gae, Bonjak Adil Zulfikarpai, Zrich, 1994, str. 103. iri kontekst
vidjeti u: Holm Sundhaussen, Od mita regije do drave na silu: Metamorfoze u Bosni i Hercegovini, Prilozi, br. 38, Sarajevo, 2009, str. 1130.
Wolfgang Hpken, Jugoslovenski komunisti i bosanski Muslimani, Knjievna revija, Sarajevo,
maj 1990, str. 6.
Husnija Kamberovi, Bonjaci 1968: politiki kontekst priznanja nacionalnog identiteta,
Rasprave o nacionalnom identitetu Bonjaka. Zbornik radova, Sarajevo, 2009, str. 60.
Rodoljub olakovi, Dnevnik 19711972, Banjaluka Bijeljina 2008, str. 287.

275

Husnija Kamberovi

kao argument za svoje teze. U drugom dijelu rada bie izneto kako je nakon
posljednjeg rata 90-ih godina Tito umjesto kljunog argumenta za muslimanski
nacionalni identitet postao glavni krivac za viedecenijsko osporavanje tog
identiteta.
Teza koju zastupamo u vezi sa pitanjem odnosa Tita prema nacionalnom
idenitetu Muslimana glasi: tokom 60-ih i 70-ih, kada je bilo vano nauno
dokazivati da su Muslimani zaseban nacionalni identitet, kao jedan od vanih
argumenata navoeno je i to da je Tito priznavao taj individualitet (etniki ili
nacionalni, kako je kada kome trebalo). Tokom 90-ih i poetkom 21. stoljea,
Tito je u nekim bonjakim krugovima postao glavni krivac zbog koga Muslimani
(sada pod nazivom Bonjaci) kao zaseban nacionalni identitet nisu priznati
prije konca 60-ih godina. Obje ove teze u svojoj osnovi su bile odraz trenutnih
politikih interesa, a ne rezultat naunog dozrijevanja.
Meu brojnom literaturom koja je 60-ih godina nauno dokazivala postojanje
muslimanskog nacionalnog identiteta ovdje emo samo spomenuti knjigu
Atifa Purivatre o nacionalnom i politikom razvitku Muslimana.8 U toj je knjizi
autor za svjedoka o nacionalnom identitetu Muslimana pozvao upravo Josipa
Broza navodei njegove rijei sa Drugog plenuma CK SKJ iz novembra 1959.
kada je rekao kako stvari u vezi sa nacionalnou Muslimana treba postepeno
likvidirati. Ljude treba pustiti pa neka ako hoe budu nacionalno neopredijeljeni
graani Jugoslavije. Neka taj ovjek bude Bosanac, Hercegovac. Vani vas i ne zovu
drukije nego imenom Bosanac, pa bio to Musliman, Srbin ili Hrvat.9 Purivatra
takoer citira Titov govor na Sedmom kongresu Saveza omladine Jugoslavije,
odran u januaru 1963, kada je osudio politiku nacionalnog opredjeljivanja
Muslimana i kazao:
A u emu je pojam jugoslovenstva, ta, naime, znai biti Jugosloven?
Danas to znai biti graanin socijalistike Jugoslavije. Meutim, iako
je to jasno, kod nas postoje i jalove diskusije, na primjer o tome da
li Muslimani treba da se opredijele za neku nacionalnost. To je
besmislica. Svaki moe da bude ono to osjea da jeste i niko nema
prava da mu natura neku nacionalnu pripadnost ako se on osjea
samo graaninom Jugoslavije.

276

Purivatra je na temelju toga zakljuio da je Tito od poetka imao afirmativan


stav u pogledu muslimanskog nacionalnog identiteta. ak se ovdje Titovo
miljenje koristi kao kljuni argument usmjeren prema onima koji osporavaju
muslimanski nacionalni identitet. Meutim, paljivim itanjem se moe
zakljuiti da Tito u svojoj diskusiji smatra da Muslimane ne treba prisiljavati
da se opredijele za neku nacionalnost, nego im treba ostaviti mogunost da se,
ako ele, mogu izjanjavati kao graani socijalistike Jugoslavije. Purivatra je,

8
9

Atif Purivatra, Nacionalni i politiki razvitak Muslimana, drugo izdanje, Sarajevo, 1970.
Isto, str. 13.

Tito vienja i tumaenja

ipak, akcenat stavio na Titovo insistiranje na slobodno razvijanje nacionalne


i etnike samosvojnosti naih naroda, pa time i Muslimana. U svakom sluaju,
ovdje imamo primjer da nositelji ideje muslimanske nacionalne afirmacije iz
60-ih godina upotrebljavaju Tita kao argument za tezu o postojanju zasebne
muslimanske nacije. Purivatra je bio jedan od kljunih naunih aktivista
koji je u svojim nastojanjima da dokae muslimanski nacionalni identitet
u pomo pozivao Tita i Komunistiku partiju Jugoslavije. On je analizirao
stavove Komunistike partije Jugoslavije o nacionlanom pitanju i tamo nalazio
elemente koji su opravdavali njegovu tezu da je ta partija uvijek Muslimane
smatrala zasebnim identitetom i zasebnom nacionalnom cjelinom. Upozoravao
je na Petu zemaljsku konferenciju KPJ odranu u Zagrebu u novembru 1940,
kada je Tito kazao da Muslimani nisu formirana nacija, ali su etnika grupa.
Purivatra je zakljuivao da su u KPJ uvijek preovlaivale snage koje su imale
pravilan stav o nacionalnom pitanju, pa i u sluaju BiH i bh muslimana. Partija
je dosljedno potujui marksistiki stav o samosvojnosti svakog naroda bila
protiv nacionalnog opredjeljivanja Muslimana, na emu su tada insistirale
velikosrpska i velikohrvatska buroazija.10
Druga skupina intelektualaca, koja se nije ukljuila u akciju dokazivanja
muslimanskog nacionalnog identiteta nego je identitet te zajednice doivljavala
na neto drukiji nain, tvrdei da bosanski Muslimani svoju etniku i
istorijsku individualnost iskazuju pod nazivom Bosanac, nije bila saglasna sa
takvim tumaenjem kakvo su imali Purivatra i itava skupina intelektualaca
(Hamdija emerli, Muhamed Hadijahi, Mustafa Imamovi i drugi). U ovaj
drugi krug intelektualaca pripadao je Enver Redi, dugogodinji direktor
Instituta za istoriju u Sarajevu, koji je na skupu Istorijske pretpostavke BiH
1968. polemizirao sa Purivatrom u vezi s tim. Naime, Purivatra se na tom skupu
ponovo pozivao na Tita kao argument za postojanje Muslimana kao zasebne
nacije, snano zastupajui tezu da su KPJ i Tito tokom Drugog svjetskog rata
stojali na stanovitu postojanja zasebnog etnikog individualiteta Muslimana.
Kao dodatni argument Purivatra je navodio razliite dokumente (letke,
proglase, referate i slino), ali je Redi osporavao vrijednost tih dokumenata.
Jer, ako primimo kao tano da je Komunistika partija bila naisto s pitanjem
etnike individualnosti Muslimana Bosne i Hercegovine, kako onda objasniti
praksu da neposredno po zavretku narodnooslobodilakog rata isto partijsko
pokrajinsko rukovodstvo insistira na nacionalnom opredjeljenju Muslimana u
Bosni i Hercegovini? Ako je to ve jedan individualitet, i ako je on priznat, zato
se sada ine takve digresije od jednog stanovita koje primamo kao definitivno?
Redi je osporio i Purivatrinu tezu da je formiranje muslimanskih partizanskih
jedinica bilo znak priznavanja njihovog etnikog individualiteta, a pri tome se
pozivao na vlastitu aktivnost tokom rata, kada je kao partizan aktivno na terenu
politiki djelovao radi mobiliziranja muslimana u partizanske jedinice, ali ne
10

Isto, str. 57.

277

Husnija Kamberovi

da bi se priznao njihov nacionalni individualitet nego jednostavno da bi se


mobilizirali u borbu. Kada bismo usvojili tvrdnju da formiranje muslimanskih
vojnih jedinica predstavlja dokaz priznanja etnike individualnosti Muslimana,
onda se postavlja pitanje zato se u Bosni i Hercegovini ne stvaraju srpske
vojne jedinice, a KP u BiH nesporno priznaje nacionalni individualitet srpskog
naroda.11
Valja postaviti pitanje ta je tokom 60-ih Tito stvarno mislio o pitanju
nacionalnog identiteta Muslimana. Analiziranjem njegovih govora i konkretne
politike akcije iz toga razdoblja moe se zakljuiti da je on doista ne samo
formalno podrao proces priznavanja nacionalnog ideniteta Muslimana nego
je taj proces smatrao veoma bitnim za realizaciju vlastite politike strategije
jaanja politikih periferija, jer je drao da su one vani saveznici u procesu
ouvanja jugoslavenske drave. Naime, Tito je tokom 60-ih godina podsticao
jaanje politikih periferija u Jugoslaviji (Bosna i Hercegovina, Makedonija,
Kosovo, Vojvodina) kako bi stvorio odreenu politiku ravnoteu u odnosu
na dva snana politika centra ija je konfrontacija bila opasnost za opstanak
jugoslavenske drave. Podravao je sve politike procese koji su vodili jaanju
tih periferija, a priznanje zasebnog nacionalnog identiteta Muslimana, te
ublaavanje odnosa prema zapadnohercegovakim Hrvatima, uz neto snaniju
podrku obnovi Bosanske krajine nakon katastrofalnog potresa koncem 1969,
vodilo je vroj integraciji Bosne i Hercegovine, ije je politiko vostvo tokom
70-ih bilo najvjerniji Titov suradnik u Jugoslaviji.12 Prema nekim tvrdnjama,
Tito je tokom 1960/61. podrao koncept afirmacije muslimanskog nacionalnog
identiteta, i to na jednom sastanku u CK SKJ kada je Ugljea Danilovi tenju
Muslimana da se deklariraju kao nacionalna zajednica jednostavno proglasio
nacionalizmom. Replicirao mu je Avdo Humo, navodei niz argumenata u korist
muslimanskog nacionalnog identiteta, a Tito je podrao Humin stav da nije u
pitanju nacionalizam nego prosto iskazivanje nacionalne posebnosti. Miko
Tripalo, koji je prisustvovao tom razgovoru, izjavio je da je to bilo prijelomno
iako nigdje tako neto nije zapisano za promjenu stava o Muslimanima kao
posebnoj nacionalnoj grupaciji.13
Koncem 60-ih Tito se dotakao pitanja Muslimana odgovarajui na zdravicu
Demala Bijedia na veeri 2. decembra 1969. povodom izbora za poasnog
lana ANUBIH-a. On se zahvalio na izboru naglaavajui pozitivnu ulogu koju
Akademija treba imati u razvitku vae zemlje u svakom pogledu, a to je
naroito vano to to sam ja ve rekao i u pristupnoj rijei naroito je vano da
gajite bratstvo i jedinstvo u vaoj republici. Ovdje imate tri glavne nacionalnosti,
11
12

278

13

Prilozi, br. 4, Sarajevo, 1968, str. 585.


Husnija Kamberovi, Josip Broz Tito i politiko rukovodstvo Bosne i Hercegovine od sredine
ezdesetih do sredine sedamdesetih godina 20. stoljea, Tito i Bosna i Hercegovina. Zbornik
radova, Sarajevo, 2006, str. 202.
Josip entija, Razgovori s Mikom Tripalom o hrvatskom proljeu, Zagreb, 2005, str. 107108.

Tito vienja i tumaenja

to su Srbi, Hrvati i Muslimani. Razumije se da raskrojavam (?), da krojim (?)


sada tu da li su Muslimani nacionalnost ili ta su ... To emo ... vi ste meni se
ini jedna republika koji ete kreirati jednu jugoslovensku ne naciju nego
jugoslovensku zajednicu (aplauz) socijalistiku zajednicu u svakom pogledu, da
budu i drutveni odnosi koji odgovaraju jednoj socijalistikoj zajednici.14
Iz ovoga Titovog govora, izreenog za veerom, moe se vie iitati o
njegovom razumijevanju pitanja muslimanskog nacionalnog identiteta nego
iz svih temeljito pripremanih govora iza kojih su stajali obino posebni radni
timovi koji su ih pripremali. Iz ovih njegovih rijei moemo zakljuiti da je Tito
jasno potvrdio da u Bosni i Hercegovini ive tri glavne nacije (Srbi, Hrvati i
Muslimani), ali u nastavku svoga govora on kao da je pomalo zbunjen, te istie
debate oko toga da li su Muslimani nacionalnost ili ta su.
Tito je kasnije u razgovorima sa bosanskohercegovakim politikim aktivistima,
posebno s onima koji su 60-ih godina promovirali muslimanski nacionalni
identitet i s kojima je on vrsto suraivao, izraavao posve jasna opredjeljenja
podravajui afirmaciju tog identiteta. Branko Mikuli, moda najvaniji politiar
koji je doprinio afirmaciji muslimanskog nacionalnog identiteta tih godina,
opisao je svoj razgovor sa Titom 12. marta 1970. Dva dana prije ovoga susreta,
dakle 10. marta 1970, odrana je sjednica Izvrnog biroa Predsjednitva SKJ na
kojoj se debatiralo o predstojeem popisu stanovnitva i ideji da se Muslimanima
omogui da se izjanjavaju kao Muslimani u nacionalnom smislu. Debata je bila
dosta duga, ali je zanimljivo da Tito nije prisustvovao ovoj sjednici.15 Ovom je
sjednicom predsjedavao Fadilj Hoda, koji je, prema Mikulievoj izjavi, posebno
bio brz u tome da upozna Tita kako u nekim politikim krugovima postoje
stanovite rezerve u vezi s popisom stanovnitva i izjanjavanja Muslimana
u nacionalnom smislu. Ta rezerva je bila posebno prisutna kod Albanaca i
Makedonaca, koji su smatrali da je afirmacija muslimanskog nacionalnog
identiteta usmjerena protiv albanskog i makedonskog nacionalnog identiteta.
Mikuli je, meutim, Titu potanko objasnio stav Saveza komunista Bosne i
Hercegovine o tome zato su Muslimani zaseban nacionalni idenitet, a Tito je
na kraju kazao: Nemojte se s drugima svaati, ali radite po vaem miljenju. Vi
ste u pravu. To mi je potpuno jasno. Shvatio sam to ve prvih dana kada smo u
ratu doli u istonu Bosnu.16
Tito je taj svoj jasan stav iskazao i prilikom posjete Bosni i Hercegovini poetkom
aprila 1971. godine. U izlaganju u Bugojnu 7. aprila 1971. Tito je govorio o
14
15

16

Arhiv Jugoslavije (AJ), Kabinet predsjednika Republike, II1, Odgovor predsednika Tita na
zdravicu Demala Bijedia na veeri u Sarajevu.
Osim Tita, sjednici nisu prisustvovali ni Vladimir Bakari, Edvard Kardelj, Stevan Doronjski i
Stane Dolanc. AJ, CK SKJ (dalje: 507), IV/100, Magnetofonske beleke sa Trideset osme sednice Izvrnog biroa Predsednitva Saveza komunista Jugoslavije, odrane 10. marta 1970. g.
David Husi, Javno svjedoenje Branka Mikulia, Express071 Special, Sarajevo, april 1991,
str. 55.

279

Husnija Kamberovi

popisu stanovnitva: Mislim da to tee dobro. Ja sam se uvijek zalagao da se


potuje pravo svakog ovjeka da sam kae ta je, da se opredijeli, da se izjasni ili
ne izjasni. Ako neko kae da je Jugosloven, to ne treba da znai da on ne priznaje
nacionalnost. Njemu, moda, smetaju upravo ti nacionalni konflikti, koji su
obino manjeg znaaja, pa hoe da to mimoie i kae: 'Ja sam Jugosloven'. A to
pokazuje tenje naih irokih masa, naih ljudi dolje da sauvaju nau zajednicu,
onakvu kakva jeste.17
Nakon sagledavanja raznih debata o muslimanskom nacionalnom identitetu
sredinom 60-ih i poetkom 70-ih godina moe se zakljuiti da je Tito doista
podravao afirmaciju tog identiteta, a politiki aktivisti i naunici koji su se
angairali na dokazivanju i promoviranju tog identiteta pozivali su se na
Tita kao kljunog saveznika. Znao je, dodue, Tito ponekad u svojim javnim
govorima zaboraviti na Muslimane. Tako je, na primjer, na mitingu u Kraljevu
3. aprila 1973. govorei o predstojeim ustavnim promjenama, prema izvjetaju
sarajevskog lista Osloboenje, kazao: Mi sada nastojimo da likvidiramo
elemente koji su nas razdvajali u prolosti, da izgradimo sa est republika, pet
naroda i vie narodnosti, jedinstvenu socijalistiku zajednicu, drutvo koje e
biti sposobno za ivot, koje e biti potovano, koje e znati da uva ono za ta
smo mi dali ogromne rtve za vrijeme oslobodilakog rata.18 Spominjanje pet, a
ne est naroda, nije ostalo neprimijeeno u Bosni i Hercegovini, ali je tumaeno
samo kao lapsus linguae.
Meutim, krajem 90-ih, dugo godina nakon smrti, Tito e se ponovo dovoditi u
vezu s fenomenom nacionalnog identiteta Muslimana, ali e mu se sada, u skladu
sa promijenjenim politikim okolnostima u kojima se nudilo drugaije vienje
njegovog znaaja u povijesti, dodjeljivati druga uloga. Jedni su poeli pisati kako
je Tito jednostavno stvorio muslimansku naciju, a drugi su ga optuivali da je
iznevjerio Muslimane i nije doprinio njihovom nacionalnom razvoju. Dodue,
profesionalni historiari u Bosni i Hercegovini nisu tome posveivali posebnu
panju, a radovi filozofa Esada Zgodia i sociologa aira Filandre, koji su o
tome pisali, ostali su uglavnom na teorijskoj razini razmatranja ovoga pitanja.19
No, u vrijeme kada je koncem 2004. formiran Savez udruenja Josip Broz Tito
pokrenuto je i pitanje Tita i Muslimana. Kao primjer na ovom mjestu u samo
navesti jednu polemiku koja se u javnosti vodila poetkom 2005. godine. Prvo
je sarajevski list Preporod objavio lanak Enesa Ratkuia, novinara iz Mostara,
u kojemu se otro kritizira inicijativa o formiranju tog saveza.20 On je tvrdio kako
17
18
19

280

20

AJ, KPR, II1, Posjeta Zenici i Bugojnu, 57. aprila 1971. godine.
Govor druga Tita na mitingu u Kraljevu. Da ili Ne radnike klase u interesu cijelog drutva,
Osloboenje, 4. aprila 1973, str. 2.
Esad Zgodi, Titova nacionalna politika. Temeljni pojmovi, naela i vrijednosti, Sarajevo, 2000;
air Filandra, Bonjaka politika u XX. stoljeu, Sarajevo, 1998.
Enes Ratkui, Koga truju kopai po prolosti, Preporod, br. 1/795, Sarajevo, 1. januar 2005,
str. 8.

Tito vienja i tumaenja

je Tito samo iskoristio Muslimane u vrijeme Drugog svjetskog rata, a potom


ih zaboravio. Poslije rata Josipa Broza je uhvatila neka udna amnezija, pa je
Muslimane naglo zaboravio i uinio bezimenim. Daba to su ginuli za ideale i
ravnopravnost. Prema ovom miljenju, on se Muslimana sjetio tek dvadesetak
godina poslije rata kada se kao lider nesvrstanih trebao nametnuti dijelu svijeta
kome je Bog podario crno zlato. (...) Tada je Muslimanima velikoduno vratio
ono isto ime kojim ih je pozivao u borbu. Koliko bonjake djece i omladine
danas zna koliko smo vremena u tom njegovom drutvu tumarali bez imena?!
Ovaj Ratkuiev lanak je doveo do javne polemike, koja se vodila na stranicama
lista Osloboenje, u kojoj je bilo vie sudionika, a najotrije je reagirao Raif
Dizdarevi, predsjednik Saveza udruenja Josip Broz Tito. On je priznao da
je bilo pogreno partijsko negiranje muslimanskog nacionalnog identiteta,
do koga je dolo nakon Drugog svjetskog rata, ali je Ratkuievu tezu o tome
da je Tito 60-ih priznao muslimanski nacionalni idenitet zbog crnog zlata21
oznaio posve glupom, tvrdei da je status muslimanske nacije rezultat borbe
bosanskohercegovakog partijskoj politikog vostva.22 Ova Dizdarevieva
ocjena je bila tana, jer je politika elita Bosne i Hercegovine, koja je imala
snanu Titovu podrku, tokom 60-ih godina doista najzaslunija za afirmaciju
muslimanskog nacionalnog identiteta, premda je bilo i onih koji su, posve krivo,
poetkom 70-ih smatrali da su muslimanski identitet uspostavili progresivni
mladomuslimani, a komunisti se koriste tim dostignuem kao svojim.23 Dakako,
priznanje muslimanskog nacionalnog identiteta sredinom 60-ih godina nije
bilo mogue bez Titove podrke, jer se to uklapalo u njegov politiki koncept
ureenja jugoslavenske drave.
U svakom sluaju, i ovaj drugi primjer pokazuje kako je Titovo ime zloupotre
bljavano i kako je interpretacija njegove uloge u odnosu na nacionalni identitet
Muslimana samo slijedila trenutne politike stavove.

21

22
23

Prenaglaenu ulogu Titove vanjske politike s kraja 50-ih i poetka 60-ih na priznanje musli
manske nacije u Jugoslaviji moe se vidjeti u: il Trud, Etniki sukobi u Titovoj Jugoslaviji
(19601980), prevela s francuskog Jelena Staki, Novi Sad, 2010, str. 119176. Ova knjiga je
prepuna greaka, ali je dobar primjer bavljenja velikim temama bez dovoljnog poznavanja
temeljne literature.
Raif Dizdarevi, Neistine i mrnje, Osloboenje, 14. februar 2005, str. 28.
RSUP, Sarajevo, F. Jahi i B. Bijedi, juni 1973, br. 464, Informacija B, Predmet: Obavljen
razgovor sa F. M., profesorom Filozofskog fakulteta u Sarajevu (fotokopija u posjedu autora);
Uporediti: H. Kamberovi, Bonjaci 1968, str. 73.

281

Husnija Kamberovi
Summary

Josip Broz Tito and the national identity of Muslims


in Bosnia and Herzegovina two views
Key words: Josip Broz Tito, Bosnia and Herzegovina, Muslims
The process of affirmation of Muslim national identity started during the 1960s.
This process was initiated by the governing communist political elite, and was
led by intellectuals who were, by working on this task, actually working on
a party assignment. Communists of Bosnia and Herzegovina were politically
supported by Josip Broz Tito in this mission, whilst the intellectuals, trying to
scientifically prove the existence of the Muslim nation, often referred to Tito as
the key argument about the existence of this identity. From the beginning of the
90s, the perception of Titos role in the affirmation of Muslim national identity
in some segments of Bosniak intellectual circles underwent a radical change. In
the new picture Tito was singled out as the key culprit for the late recognition
of the Muslim nation. This paper, however, presents a thesis according to which
the change in the perception of Titos role towards Muslim national identity was
not a result of scientific maturing but merely a reflection of the contemporary
political situation.

282

Novica Veljanovski
UDK 94(497.1)1943/1946
323.1(=163.3)(497.1)

Titove dileme o AVNOJ-u i o ustavnom ureenju Jugoslavije


19431946. godine
Sa posebnim osvrtom na Republiku Makedoniju
Apstrakt: O AVNOJ-u i ustavnom ureenju jugoslovenske federacije kod Tita
su postojale dileme jo na poetku. One su reavane u hodu. Neke od lanica
federacije nisu bile zadovoljne donetim odlukama. Makedonija je prihvatila
avnojska reenja jer su ona priznala postojanje makedonske nacije i bila osnova
za njeno dravotvorno konstituisanje, mada u poslednje vreme pojedini pisci to
osporavaju. Dileme su postojale i oko prvog jugoslovenskog ustava. Uglavnom
su prihvaena ustavna reenja iz Ustava SSSR-a iz 1936.

Kljune rei: Tito, AVNOJ, jugoslovenska federacija, Makedonija, Srbija, musli


manski faktor, makedonska dravnost, ASNOM, M. A. ento, ustavno ureenje
federacije
injenica je da se nova narodnodemokratska Jugoslavija bazirala na odlukama
Drugog zasedanja AVNOJ-a od 29. novembra 1943. godine. Na tim odlukama su
se temeljili svi drugi akti koji su bili doneti u okviru jugoslovenske federacije i u
njenim republikama. Meutim, razvitak dogaaja u Jugoslavii, pa i u Makedoniji
posle njenog konstituisanja kao drave u toj federaciji od 1945. do 1991.
godine, obavezuje nas da se osvrnemo i na Titove koncepcije federativnog
ureenja, a u vezi sa time i na pitanje koje su jugoslovenske republike i koliko
verovale AVNOJ-u. Ili tanije da razmislimo da li zaetke raspada jugoslovenske
federacije i konstituisanja novih samostalnih drava devedesetih godina treba
potraiti jo u odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a?
Mada se znalo da su prilikom konstituisanja nove Jugoslavije na Drugom
zasedanju AVNOJ-a 1943, kao i kasnije o njenom ustavnom ureenju 1945.
godine, postojale ozbiljne dileme, o tome se malo pisalo. Zapravo, o AVNOJ-u
se u proteklom periodu postojanja jugoslovenske federacije pisalo veoma
pozitivno, tj. u duhu tadanjih politikih prilika. Naravno, sama politika
situacija, autoritet i stav Josipa Broza o AVNOJ-u kao o nekom svetom reenju
nisu omoguavali da se istorijska nauka objektivnije pozabavi ovim pitanjima.
Smru Tita 1980. i padom komunizma 1991. stvoreni su novi politiki i nauni
uslovi koji omuguavaju da se malo objektivnije pozabavimo ovim pitanjima.

283

Novica Veljanovski

284

Preciznije reeno, injenica je da se od 1943. godine naovamo o AVNOJ-u


pisalo u superlativima, kao o idealnom reenju organizacije federacije i reenju
nacionalnog pitanja u Jugoslaviji u celini, mada je postalo oevidno da ni tada, a
ni kasnije, to nije bilo tako.
Na temu AVNOJ-a, sa izuzetno pozitivnim ocenama objavljen je veliki broj radova
u vidu studija, monografija, lanaka, dokumenata u svim ranijim republikama
Jugoslavije, a naroito je u tome prednjaila srpska istoriografija. U Makedoniji,
do raspada SFR Jugoslavije, nije objavljena posebna monografija o AVNOJ-u ali
o njemu je izuzetno afirmativno pisano gotovo u svim radovima posveenim
NOR-u Jugoslavije i Makedonije. Poslednjih godina objavljeni su i radovi sa
negativnim i dosta ispolitizovanim ocenama o AVNOJ-u i njegovom reenju
makedonskog nacionalnog pitanja, koje ipak nedovoljno korespondiraju sa
istorijskoj istinom.1 Naa namera je da sa nove istorijske distance pokuamo
ovim radom da budemo blii istorijskoj istini, naravno i da provociramo nova
istraivanja ove teme.
Dileme o AVNOJ-u kod J. B. Tita, ali i kod nekih lanica tadanje jugolovenske
federacije, pojavile su se jo za vreme njegovog pripremanja i odravanja. Na to
upuuju i kasnije iskazane rezerve na usvojene odluke koje su bile prisutne jo
za vreme konstituisanja AVNOJ-a, ali mnogo jasnije izraene posle Titove smrti
i raspada jugoslovenske federacije. To ne znai da treba bezrezervno prihvatiti
i neke novije ocene motivisane politikim dogaajima oko raspada Jugoslavije,
koje su otile u drugu krajnost, ne samo o AVNOJ-u ve i o Titovoj ulozi u istoriji
Jugoslavije.
Kada su u pitanju Makedonija i AVNOJ, treba neto rei i o Prvom zasedanju,
o emu je takoe bilo dosta kontroverzi. Ovo zasedanje, zamiljeno kao
optepolitiko predstavnitvo narodnooslobodilake borbe u Jugoslaviji, za
Makedoniju nema neki naroiti znaaj jer je ona ostala van njegovog konteksta.
Zbog toga su neki autori kasnije tvrdili da Makedonija nije ni bila u planu za
novu federaciju. Duni smo da to malo pojasnimo.
Za vreme odravanja Prvog zasedanja AVNOJ-a 26. i 27. novembra 1942. u
Bihau, kada su proglaeni njegovi osnovni dokumenti (Rezolucija o stvaranju
AVNOJ-a, Rezolucija o organizaciji AVNOJ-a i Proglas narodu Jugoslavije), NOR
se u Makedoniji odvijao sa velikim tekoama na vojnom, organizacionom i
na politikom planu. To je jedan od razloga koji je uticao na to to na ovom
zasedanju nije prisustvovala delegacija Makedonije. Sigurno je da nisu postojali
politiki razlozi za neprisustvo, kako tvrde pojedini istoriari, a evo zbog ega.
U dosadanjim istorijskim istraivanjima utvreno je da zbog potreba brzog
sazivanja i odravanja AVNOJ-a pozivi za sednicu nisu slati po nekom unapred
utvrenom redosledu ili pak saglasno sa nekim prethodno pripremljenim
1

Mihailo Minoski, Avnojska Jugoslavija i makedonskoto nacionalno praanje 19431946, Menora, Skopje, 2000, str. 1398, i drugi radovi.

Tito vienja i tumaenja

pregledom zvanica. Pozive je Tito lino uputio pojedinim linostima koje su


se nale u bihakom regionu za koje je smatrao da mogu prisustvovati. Jo
nije postojao nekakav nacionalni klju pa su se tako na sednici nali ljudi sa
razliitom nacionalnom pripadnou ali ne po nekom usaglaenom sastavu.2
Broj pozvanih je, u oiglednoj nesrazmeri sa brojem stanovnitva pojedinih
buduih republika. Izostavljeni su bili celi regioni, kao na primer Makedonija,
Kosovo i drugi. Postoji pitanje zbog ega sa Makedonijom nije postupljeno na
isti nain kao sa Slovenijom (15. novembar 1942), od koje je zatraen spisak
njenih delegata ili, ipak, to namerno nije uinjeno. Smatramo da jedan od
razloga moe da bude Titova preokupiranost hitnom potrebom odravanja
nekakvog skupa zbog meunarodnih razloga u toj etapi rata, ne vodei puno
rauna oko pitanja federativnog sastava projektovane drave. Mogua je i
Titova neobavetenost o jaini i stanju makedonoskog NOP-a i postojanju
ranije informacije da, navodno, u Makedoniji jo nisu prevazieni organizacioni
problemi u pokrajinskom partijskom rukovodstvu. Ipak, ne mogu se prihvatiti
neke ocene da je neprisustvovanje makedonske delagacije rezultat Titovog stava
da ona ne bude konstitutivni lan nove jugoslovenske drave, jer su Makedonija
i Makedonci prisutni u svim osnovnim dokumentima ovog zasedanja.
Na primer autor Slobodan Neovi u jednom svom prilogu3 tvrdi da je Tito
re Makedonci dopisao tek u januaru 1953. godine prilikom redakture za
objavljivanje knjige Prvo i Drugo zasedanje AVNOJ-a. Izostavljanje te rei,
kako tvrdi Neovi, nastalo je zbog zahteva Kominterne koji je Tito primio
neposredno pred odravanje zasedanja. On tvrdi da je Tito to morao uiniti radi
same obaveze da ovo telo bude optenacionalno i optepatriotsko, te da bude
sastavljeno od predstavnika onih nacija koje su bile priznate za vreme Kraljevine
Jugoslavije, sa ijom su vladom u bekstvu saveznici odravali diplomatske veze.
Prema Neoviu, ustavno stanje iz 1931. godine nije priznavalo ni crnogorski
ni makedonski narod. Neovi tvrdi da su u Titovom referatu podnetom na
zasedanju, pored imena Srba, Hrvata i Slovenaca, sa velikim slovom M, znai kao
nacija, tretirani Muslimani. Obrazloenje da je to Tito napravio pod uticajem
Nurije Pozderca iz JMO, sa kojim je imao prijateljske odnose, nije sasvim
ubedljivo. Osim toga, kako je mogao da ovaj stav Kominterne prenebregne
Ivo Lola Ribar koji je u svojoj diskusiji na zasedanju pominjao Makedonce.4
Makedonci se vie puta pominju u proglasu AVNOJ-a, njima je namenjeno
obraanje i poziv za dalje uee u ratu.5
2

3
4
5

Na zasedanje je bilo pozvano iz Srbije 23, BiH 17, Hrvatske 15 i iz Crne Gore 14 delegata. U Sloveniju nisu upuivani pojedinani pozivi ve je pismom upuenom CK KP Slovenije zatraen
spisak delegata iz Slovenije.
Slobodan Neovi, Prvo zasedanje AVNOJ-a i Makedonija, ASNOM vo sozdavanjeto na dravata
na makedonskiot narod, MANU, Skopje, 1987, str. 90.
Isto.
Slobodan Neovi, Stvaranje nove Jugoslavije 19411945, Beograd, 1981, str. 228.

285

Novica Veljanovski

Iz ovoga moemo zakljuiti da za vreme odravanja Prvog sasedanja AVNOJ-a


nisu postojali politiki razlozi zbog kojih bi Makedonija mogla da bude namerno
izostavljena sa tog zasedanja. Smatramo da argumenti koje iznosi Neovi nisu
osnovani. S obzirom na to da nije sauvan originalni Titov referat podnet na
zasedanju, on je preuzet iz lista Narodno osloboenje koji je izlazio na bihakoj
slobodnoj teritoriji u decembru 1942. godine. Postoji velika verovatnoa da je
prilikom objavljivanja referata u tom listu re Makedonci namerno zamenjena
sa reju Muslimani. Tito je posle nekoliko godina (1953. godine) uvideo
taj propust pa je napravio korekciju i vratio re Makedonci. Naravno, to su
pretpostavke koje jo treba dokazivati.
Mada kod Tita nisu postojale sasvim jasne koncepcije ureenja nove jugo
slovenske drave, on je ipak insistirao da se Drugo zasedanje AVNOJ-a odri
to pre. Postojalo je dosta razloga, a neke smo ve pomenuli. Izmeu ostalog
ono je isforsirano i odnosom jugoslovenske vlade koja se nalazila u izbeglitvu
u Londonu, kao i odnosom kralja prema dotadanjim ratnim tekovinama u
Jugoslaviji. Predstavnici jugoslovenske vlade u bekstvu su oseali da se u
Jugoslaviji dogaaju krupne stvari koje su pretile da ugroze njihove interese,
pa su u junu 1943. objavili deklaraciju kojom su priznali postojanje samo
triju nacija (etnike grupacije): Srba, Hrvata i Slovenaca.6 Tamo je Makedonija
tretirana kao sastavni deo Srbije, a Makedonci kao Srbi. Mada su priznate
nacije na Drugom zasedanju AVNOJ-a izjavljivale vernost jugoslovenskom
nacionalnom jedinstvu, sve su one isticale svoje zahteve. Sa strane Srba bilo je
zahtevano ujedinjenje svih Srba ukljuujui i delove bive Vardarske banovine,
tj. Makedonije. Hrvatski predstavnici su zahtevali formiranje zasebne drave u
granicama iz 1939. godine utvrene kao granice banovina. Tito je urio kako ovi
zahtevi ne bi poremetili njegovu osnovnu ideju o federativnoj jugoslovenskoj
dravi, jer bilo je zahteva i pritisaka da i nova Jugoslavija bude unitarna drava
sa tri naroda. Sa namerom da osujeti te planove kralja i vlade u izbeglitvu, Tito
je urio da se sazove AVNOJ i da se izabere Nacionalni komitet osloboenja
Jugoslavije, koji bi vrio funkciju vlade ili, kako je on sam pisao, radi donoenja
znaajnih odluka.
Inicijativu datu poetkom novembra 1943. o sazivanju Drugog zasedanja
AVNOJ-a, odnosno o osnivanju NKOJ-a kao prve vlade nove Jugoslavije, Tito
je obrazlagao meunarodnom potrebom.7 Tada je naloio da se telegram
sa tom inicijativom uputi Srbiji, Crnoj Gori, Sandaku, Vojvodini, Hrvatskoj,
Sloveniji i Makedoniji. Znai, ostalo je nerazjaneno zato se tamo, veoma
nelogino, pominju Sandak i Vojvodina, sastavni delovi Srbije, a nema Bosne
i Hercegovine, koja je na zasedanju ipak postala federalna jedinica nove
Jugoslavije. Takoe, Kosovo i Metohija u prvobitnim razmiljanjima uopte se

286

6
7

Zbornik dokumenata i podataka o naronoosloboilakom ratu jugoslovenskih naroda, II, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1953, str. 30.
Arhiv predsednika Republike, KMJII5b/3.

Tito vienja i tumaenja

ne pominju, ali su kasnije postali autonomna oblast, a potom pokrajina u sastavu


Srbije. To potvruje da Tito na poetku nije imao sasvim jasnu koncepciju koje
federalne jedinice treba da sainjavaju federativnu Jugoslaviju, a koje treba
proglasiti za autonomne oblasti ili pokrajine u sastavu tih federalnih jedinica,
pa je dopustio da se to reava usput, ad hoc, i u zavisnosti od uticaja pojedinih
njegovih saradnika.
Pomenuta inicijativa poslata telegramom, zbog do sada nepoznatih razloga,
nije bila primljena u Makedoniji, odnosno u njenom Glavnom tabu NOR-a ili
CK KPM-u koji je ve bio formiran u martu 1943, pa se u Makedoniji neretko
postavljalo pitanje da li je takva inicijativa uopte bila poslata. U makedonskoj
istoriografiji je nedobijanje te Titove inicijative tumaeno na razne naine,
pa ak i tako da ona namerno nije poslata sa ciljem da Makedonija bude
izostavljena kao konstitutivna jedinica federacije. To se naroito isticalo, pa ak
i zloupotrebljavalo, posle raspada SFRJ i osamostaljenja Republike Makedonije
1991. godine kod pojedinih politiara koji su koristili antijugoslovenstvo kao
svoj program. Naravno, to se nije moglo prihvatiti u nauci. Ipak, za nauku je
ostalo nejasno zbog ega je Tito odbijao krajem 1944, posle odravanja Prvog
zasedanja Antifaistike skuptine Makedonije (ASNOM) 2. augusta te godine,
da prihvati u NKOJ nekog predstavnika iz Makedonije. Tanije, ne zna se zato
nije prihvaen predlog Svetozara Vukmanovia-Tempa, Titovog delegata u
Makedoniji, da u NKOJ ue Metodija Andonov-ento, predsednik ASNOM-a.8
Ta injenica je takoe, tu i tamo, bila tumaena kao Titova opstrukcija prema
makedonskim kadrovima, navodno zbog nezapaenog uea Makedonije
u ratu. Bilo je i pekulacija da Tito nije hteo enta u NKOJ-u navodno zbog
njegovog tvrdog stava o reavanju makedonskog nacionalnog pitanja tj. pitanja
ujedinjenja makedonskog naroda sa delovima u Grkoj i u Bugarskoj, koji je
ento predloio Titu na satanku na Visu u junu 1944. godine kada je predvodio
makedonsku delegaciju na razgovorima sa Titom i Glavnim tabom NOR-a
Jugolavije.
Na Drugom zasedanju AVNOJ-a nije bila prisutna makedonska delegacija. Teko
je objasniti razloge tog neuea, naroito obinim ljudima. Tako se namee
zakljuak da su drugi odluivali o sudbini Makedonije, pa je to bio jedan od
razloga dalje politizacije. Postavlja se pitanje da li su objektivne dosadanje
ocene u nauci o razlozima neuea makedonske delegacije.9 Trai se i odgovor
na pitanje kome bi u Jajcu smetalo uee makedonske delegacije i da li bi to
neto bitno promenilo u pogledu konstituisanja jugoslovenske federacije u tom
obliku. Treba odgovoriti i na este ocene da je AVNOJ bio Titova zavera prema
8

Tempo je pisao Titu: Ako je mogue, Metodija Andonov ento da ue u Nacionalni komitet
kao predstavnik Makedonije. To e nam mnogo pomoi u daljem radu. Arhiv predsednika
Republike, Beograd, KMJII4b/2.
Ove stavove zastupa Mihajlo Minoski, n. d., f. 1.

287

Novica Veljanovski

makedonskom narodu, pa i peaenje sudbine makedonskog naroda ili kraj


njegove borbe za ujedinjenje.10
Da bismo dobili odgovor na sva ova pitanja, logino, mora se poi od same
platforme ponuene na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Ona je bila sadrana u
Titovom referatu. Iz njega se jasno vidi da je oslobodilaki pokret u Makedoniji
ocenjen veoma pozitivno. Vidi se da su u referatu jedino o Makedoniji izreene
pozitivne ocene kao o posebnom regionu i buduoj konstitutivnoj jedinici,
slino kao na Prvom zasedanju AVNOJ-a o Sloveniji. Tako se moe rei da je
Tito napravio korekciju onoga to je bilo proputeno o Makedoniji na Prvom
zasedanju AVNOJ-a. Iz ovoga i iz ostalih dokumenta vidi se da se na makedonski
oslobodilaki pokret i na nju kako na lanicu federacije ozbiljno raunalo.
Deklaracija Drugog zasedanja AVNOJ-a poimenino ne nabraja nijednu naciju,
pa ni makedonsku, ali Odluka o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu
spominje Makedonce i Makedoniju temeljei tu injenicu na postojanju Ini
cijativnog odbora za sazivanje ASNOM-a. Odluka o izgradnji Jugoslavije na
federativnom principu govori o punoj ravnopravnosti svih nabrojanih
naroda, dok proglas AVNOJ-a narodima Jugoslavije sadri poziv i makedonskom
narodu.11 Izvetaj Verifikacione komisije Drugog zasedanja AVNOJ-a podvruje
da Makedonija treba da delegira 42 delegata, ali da su do tada radio-vezom
bila primljena imena samo sedam delegata, dok e ostala imena biti naknadno
verifikovana.12
S obzirom na sve okolnosti oko sazivanja AVNOJ-a, teko je tano utvrditi kada
je zapoelo slanje saoptenja o njegovom odravanju. Kako je ve pomenuto,
Titova inicijativa potie od 5. novembra 1943. godine. Do sada nije pronaen
dokument iz koga bi moglo da se vidi je li pozvana makedonska delegacija ili nije.
Zbog toga postoji mogunost da ona nije pozivana ili da nije dobila taj poziv. To su
pretpostavke, mada postoje i takve da je neko od rukovodeih ljudi, zaduen za
rad u Makedoniji, zadrao taj poziv i nije ga dao rukovodstvu NOP-a Makedonije.
Smatramo da to pitanje jo treba istraivati. Za sada moemo konstatovati da
nepozivanje Makedonije od strane jugoslovenskog rukovodstva, ili tanije sa
Titove strane, nije uinjeno iz politikih razloga, kako se u poslednje vreme
pekulisalo, tj. da Tito nije pozvao Makedonce jer nije raunao na Makedoniju
kao sastavni deo jugoslovenske federacije. Smatramo da je to rezultat pre svega
konfuzije, brzine i konspirativnosti priprema i odravanja Drugog zasedanja
AVNOJ-a. Avnojski dokumenti potvruju da su Tito i vrhovno vojno i partijsko
rukovodstvo ozbiljno raunali na Makedoniju. To potvruje i sama injenica da
su predstavnici Makedonije bili izabrani i u Predsednitvo AVNOJ-a.

288

10
11
12

Isto, str. 95.


Slobodan Neovi, Stvaranje nove Jugoslavije 19411945, Beograd, 1981, str. 228.
Isto, str. 236.

Tito vienja i tumaenja

Neke tvrdnje o namernom nepozivanju makedonske delegacije ne mogu


se prihvatiti ako se ima u vidu da na zasedanje nije otputovala ni zvanina
delegacija Srbije, ve su Srbiju predstavljali pripadnici Narodnooslobodilake
vojske koji su se iz Srbije u Bosnu povukli krajem 1941. godine. Tako su, od
predviena 53 delegata, iz Srbije na zasedanju prisustvovala 24, iz Vojvodine
samo dva (na isti nain kako i iz Srbije), dok izabrani delegati iz Vojvodine i sa
Kosmeta nisu ni stigli.13 U novije vreme, po raspadu Jugoslavije, pojedini autori
su tvrdili da je bila greka proglaenja Makedonije za lanicu jugoslovenske
federacije jer, kako se govorilo, njeni delegate nisu bili zastupljeni na Drugom
zasedanju AVNOJ-a.14 U smislu reenog i tada je bila mogua tendencija ometanja
da delegati iz Makedonije dou na zasedanje, ali i to su samo pretpostavke koje,
kako smo pomenuli, treba dokazivati.
Razloge za neuestvovanje makedonske delegacije na Drugom zasedanju
AVNOJ-a nije nerealno traiti u vojno-politikom stanju u Makedoniji za vreme
odravanja zasedanja. Uspesi NOP Makedonije koji su naroito bili vidni posle
kapitulacije Italije (8. septembra 1943), stvaranje velike slobodne teritorije,
izdavanje programske deklaracije poznate kao Manifest Glavnog ataba NOV
i POM, formiranje Inicijativnog odbora za sazivanje antifaistike skuptine
Makedonije, kao i proces stvaranja veih vojnih jedinica, jeseni 1943. godine,
bili su prekinuti zbog snane nemake vojne ofanzive. Nemake vojne snage,
koje su dobijale pomo raznih albanskih balistikih formacija, preduzele su
ofanzivu u rejonu Debra, Kieva i Gostivara, pri emu su uspele da vrate deo
teritorije, kao i da uspostave kontrolu nad nekim znaajnim komunikacijama.
Dolo je do ponovnog okupiranja Debra i Kieva. Komandant Glavnog taba
Mihailo Apostolski procenio je da odbrana slobodne teritorije po svaku cenu
i sa velikim gubicima nije nuna, da je veoma riskantna zbog unitenja ljudske
sile koje bi nanelo veliku tetu itavom pokretu. Zbog toga je bila doneta odluka
da nou izmeu 5. i 6. novembra 1943. godine pone povlaenje makedonskih
vojnih jedinica u pravcu Egejske Makedonije i Grke i njihovo razmetanje
u rejonu planine Kouf na toj teritoriji. To govori da se NOP u Makedoniji u
periodu odravanja Drugog zasedanja AVNOJ-a naao u veoma delikatnoj
situaciji. Znai da se radilo o opstanku takorei za goli ivot i u periodu u kome
je bilo nelogino da se misli na odlazak van Makedonije, tanije u Bosnu, a jo i
preko teritorija koje su bile pod vlau Nemaca i drugih vojnih formacija.
Nesporazumi pa i otpori oko AVNOJ-a prisutni su i u drugim federalnim jedi
nicama. Na primer, PK KPJ za Srbiju se zalagao da se istakne pijemontska
13

14

Venceslav Glii, Srbija i Drugo zasedanje AVNOJ-a, AVNOJ i savrmenost, Institut za


prouavanje nacionalnih odnosa marksistikog centra CK SK BiH Veljko Vlahovi, Sarajevo,
1984, str. 135.
Na naunom skupu u Sremskim Karlovcima Srbi u Makedoniji, 1996. godine, bila su izneta
milenja da je greka to to je Makedonija proglaena za lanicu jugoslovenske federacija jer
njeni delegati nisu prisustvovali Drugom zasedanju AVNOJ-a. Nova Makedonija od 18. novembra 1996. godine i dalje.

289

Novica Veljanovski

uloga Srbije u NOR-u Jugoslavije, to je inae istorijska injenica s obzirom


na brojnost i uee ove republike u NOR-u. Meutin ove ocene su bile oro
kritikovane na sednicama CK KPJ kojima je predsedavao Tito, sa obrazloenjem
da bi se to tumailo drugaije, odnosno kao da je Srbija oslobodila ostale
republike, te da je to tvrdnja reakcionarih krugova u Srbiji koji ele isticanje
posebne uloge Srbije u NOR-u Jugoslavije. Zato ni ocene o AVNOJ-u u Srbiji nisu
konstantne. Tako na primer Venseslav Glii u svom lanku Srbija i Drugo
zasedanje AVNOJ-a15 ovo zasedanje ocenjuje kao veoma znaajan dogaaj za
Srbiju, mada su se neki nesporazumi i kontradiktornosti oko AVNOJ-a u Srbiji
pojavili i u vezi sa konstituisanjem ASNOS-a krajem 1944. godine. Za vreme
odravanja Drugog zasedanja AVNOJ-a antifaistika skuptina Srbije jo nije
bila konstituisana i Srbija nije bila proglaena za federalnu jedinicu u samoj
Srbiji. Posle Drugog zasedanja u dokumentima, a naroito u proglasima PK KPJ
za Srbiju nazivana je federalnom jedinicom.16 U proglasu ovog komiteta od
1. septembra 1944. godine podvlai se da odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a
pretstavljaju prekretnicu u toku narodnooslobodilake borbe.17 To je bio stav
koji je kritikovao CK KPJ.18 U tom istom dokumentu bila je isticana pijemontska
uloga Srbije u Jugoslaviji, to nije prihvatao CK KPJ.19 Naime, smatralo se da je u
stavovima CK KPJ za Srbiju bila isticana velikosrpska uloga NOP-a u Jugoslaviji
te da je to bilo u suprotnosti sa odlukama AVNOJ-a. Tito je lino reagovao na ove
stavove, ali u tome se angaovao sam CK KPJ. Ocenjui poziciju Srbije ovaj organ
je uputio veoma otre kritike.20
15

16
17
18
19

290

20

Izmeu ostalog pie: Drugo zasedanje AVNOJ-a svojim odlukama je izvrilo snaan uticaj na
NOP u Srbiji jer je dalo jasnu perspektivu budueg razvoja jugoslovenske zajednice, a u njenim
okvirima i narodu u Srbiji, nasuprot maglovitim parolama o srpstvu, svetosavlju i kralju koje
mu je pruao etniki pokret Drae Mihajlovia, pa je narod, uoavajui razliku, poeo ma
sovnije i trajnije da se opredeljuje za narodnooslobodilaki pokret. Venceslav Glii, Srbija
i Drugo zasedanje AVNOJ-a, AVNOJ i savrmenost, Institut za prouavanje nacionalnih odnosa
marksistikog studijskog centra CK SK BiH Veljko Vlahovi, Sarajevo, 1984, str. 136137.
Isto, str. 135.
Arhiv Jugoslavije, f. CK KPJ, 1944/192, okrunica PK KPJ za Srbiju od 1. septembra 1944. godine.
Arhiv Jugoslavije, f. CK KPJ, 1944/297, Pismo CK KPJ poslato PK KPJ za Srbiju od 17. septembra 1944.
U vezi sa tim se naglaava: Potreba o isticanju znaaja Srbije u optoj borbi u Jugoslaviji
postojala je jo posle Drugog zasedanja AVNOJ-a. Mora se podvlaiti znaaj i uloga ne samo
srpskog naroda uopte, ve znaaj i uloga zapravo naroda u Srbiji, tanije Srbije kao federalne
jedinice u demokratskoj federativnoj Jugoslaviji. Nesagledavanje da se teiste posle Drugog
zasedanja AVNOJa prenosi zapravo u Srbiju, zapravo na narod u Srbiji, imalo bi za posledicu
da se narodu u Srbiji ne ukae na njegovu ogromnu naprednu ulogu u reavanju budunosti
ostalih naroda iz ega bi se mogla roditi opasnost za itavi srpski narod. Arhiv SRJ, f. CK KPJ
1944/92.
U njemu se izmeu ostalog kae: U Srbiji se sakupila centralna reakcionarna grupa povezana
sa svim reakcionarnim grupama u Jugoslaviji, pomognuta sa strane reakcionarnih krugova

Tito vienja i tumaenja

Iz ovoga se vidi da odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a nisu dobile pravu podrku
u Srbiji ili tanije reeno da su postojala razmimoilaenja oko koncepcije
federalnih jedinica. Da neto nije bilo u redu sa prihvatanjem avnojskih odluka
u Srbiji govori i sama injenica da se prilino odugovlailo za sazivanjem
ASNOS-a. Pitanje formiranja ASNOS-a u Srbiji je bilo aktuelno jo jeseni 1943.
godine. Naime, dok su jo trajale pripreme za sazivanje AVNOJ-a, CK KPJ je,
na sednici 18. oktobra 1943, doneo zakljuak da se inteviziraju pripreme za
osnivanje zemaljskih skuptina za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju.21 Aktivnosti
o formiranju antifaistike skuptine Srbije trebalo je da realizuje PK KPJ za
Srbiju. Bili su predloeni i delegati iz vie mesta. Ali osnivanje ASNOS-a nije
se dogodilo tada ve vie od jedne godine kasnije. Vidi se tendencija da se
sazivanje ASNOS-a pomeri nakon AVNOJ-a, koji je, prema nekim srpskim
autorima, trebalo da ima, uglavnom, srpski karakter s obzirom na uee Srba
u ratu i njihovo prisustvo u njegovim glavnim dogaajima. Ta oekivanja bila su
izneverena i stvari su se odvijale u pravcu stvaranja jedne nove Jugoslavije sa
veim brojem federalnih jedinica i priznavanjem i drugih nacija a ne samo onih
koje su inile konstitutivne narode predratne Jugoslavije. Smatramo da su tu
nastali i nesporazumi oko ranijeg sazivanja ASNOS-a.
Nezadovoljstvo AVNOJ-em ispoljeno kod Hrvata i Slovenaca Tito je pokuao
da neutralizuje na odvojenim sastancima sa njihovim delegacijama sledeeg
dana nakon konstituisanja AVNOJ-a. Hrvati su iskazali bojazan od srpskog
hegemonizma ovako konstituisane federacije, ali i nezadovoljstvo to im nisu
pripale teritoije koje su pripadale predratnoj Hrvatskoj i NDH stvorenoj 1941.
Slovenaki predstavnici takoe su iskazali takvu bojaznost i sumnju da u novoj
dravi nee biti ravnopravni po pitanju jezika.
Tito je ubeivao Hrvate da prihvate avnojske odluke, te da se u novoj Jugoslaviji
ne moe dogoditi hegemonizam kakav je bilo u predratnoj. On je, izmeu
ostalog, napomenuo: U NOR-u Hrvatska igra vanu ulogu i obzirom na to da su

21

Engleske i Amerike i nemakog okupatora. Sa takve reakcionarne pozicije neminovno pro


izlazi da svi reakcionari pekuliu sa pitanjem Srbije, meutim ne bi bilo pravilno da se kae,
kao to to vi inite, da srpski narod igra nekakvu vodeu ulogu u reavanju budunosti ostalih jugoslovenskih naroda Jugoslavije. ta to znai ako se govori jezikom prakse? To znai da
narod u Srbiji oslobaa otale narode Makedonce, Crnogorce i t.d. To meutim nije tano i
kod mnogih od njih moe da izazove pogrenu pretstavu, kako srpski narod, oslobaanjem
ostalih naroda, istovremeno bi trebao stei neku veu vodeu ulogu. Pravilno je da se kae
da srpski narod moe da se oslobaa samo u zajednikoj borbi sa ostalim narodima Jugoslavije. Tu stvar trebalo je postaviti tako, a ne da se govori o nekakvoj vodeoj ulozi, misiji i
sl. Srbije u Jugoslaviji. Takav va stav i takvu politiku ne bi mogao razumeti nijedan od ugnje
tenih naroda u Jugoslaviji a to bi moglo da teti narodu Srbije, istini i istinskom jedinstvu
Narodnooslobodilakog pokreta Srbije. Citirani fond CK KPJ, 1944/297, Pismo CK KPJ po
slato PK KPJ za Srbiju od 17. septembra 1944. god.
Arhiv CK KPJ, 1943/341. Branko Petranovi je pisao da je ovaj zapisnik bio nedavno pronaen
u Arhivu J. B. Tita. Cit. zbornik radova AVNOJ i savremenost, str. 79. Objavljen u AVNOJ i revolu
cija, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

291

Novica Veljanovski

Hrvati i Hrvatska bili nosioci borbe protiv velikosrpske reakcije. Ali Hrvatska
i Hrvati mogu da odigraju jo znaajniju ulogu ukoliko jedinstveni Hrvati se
objedine u jedinstvenu borbu svih Hrvata i Srba na teritoriji Hrvatske u borbi za
slobodnu demokratsku Hrvatsku u sastavu slobodne i demokratske federativne
Jugoslavije.22
Iz ovog citata se vidi da je Tito nastojao da neutralizuje hrvatsko nezadovoljstvo
odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a. Zapravo ono nije bilo sasvim jasno
izraeno, bilo je prikriveno. Hrvati su ipak prihvatili sugestiju Tita, jer su u
daljim aktivnostima u tom smeru oekivali ostvarenje njegovih obeanja. Te
tendencije u Jajcu verovatno su bile poznate i hrvatskom autoru Franji Koulu,
ali naravno, kada je pisao lanak Zajednitvo i federalizam jugoslavenskih
komunista,23 etrdeset godina kasnije, izvlai sasvim drugaije zakljuke. Naime
on smatra da razne ideoloke grupe, neke sa dobrom a neke sa zlonamerom
u svojim ocenama sugeriraju razliite solucije, ali u krajnoj liniji one se svode
u dva zahteva: oni koji su za vraanje dobro oprobanih metoda dravnog
jedinstva i drugo za razdvajanje i disoluciju federalnog sistema zajednitva
Meutim sve te teze i optube, manje ili vie, bile su poznate i na poetku. Nije
bilo teko naslutiti posledice ako bi se otstupilo od strategijskih opredelenja
Drugog zasedanja AVNOJ-a. U istorijskom iskustvu poznate su posledice od
centralistikog modela federcije i birokratskog jedinstva zakljuuje Koul.24
Zapravo na Drugom zasedanju AVNOJ-a, svesno ili ne, radilo se na stvaranju tog
birokratskog jedinstva, koje je uticalo na to da doe do samog njegovog kraha.
Nezadovoljstvo slovenake delegacije vidi se iz toka sastanka J. B. Tita sa
tom delegacijom. Ne sluajno, sastanak je odran dan po zavreetku Drugog
zasedanja AVNOJ-a a inicirali su ga sami Slovenci. Oni su u toku zasedanja
pokazivali bojazan od ponovnog pojavljivanja srpskog hegemonizma kao
najbrojnije nacije u buduoj Jugoslaviji. Zbog toga je Tito ubeivao Slovence
reima: Slovenaki narod ne sme i ne moe da ima nikakv strah po pitanju
samostalnosti i ravnopravnosti slovenakog naroda.25 Verovatno je da su
Slovencima avnojske odluke zvuale isuvie centralistiki, pa odatle i njihovo
insistiranje da sa njima Tito odri poseban sastanak. Tito je govorio da su
moda oni u pravu ali je rekao da je konstituisanje nove Jugoslavije neophodna
stvar, onako kako je zamiljeno, jer to nalau meunarodni uslovi. Istakao je da
Engleska ve zagovara neuspeh stvaranja nove jugoslovenske drave tvrdnjama
da ukoliko se Jugoslovenima da mogunost da stvore dravu saglasno Atlantskoj
povelji, oni je ne bi iskoristili, ve bi se posvaali i razjedinili meu sobom. Iz
ovoga se vidi da Tito nije bio sasvim ubeen ni u demokratsku osnovu odluka
Drugog zaedanja ve je to forsirao iz pragmatikih meunarodnih potreba.
22

292

23
24
25

Slobodan Neovi, Stvaranje..., str. 250252.


AVNOJ i savremenost, str. 535.
Isto.
Slobodan Neovi, Stvaranje..., str. 253

Tito vienja i tumaenja

Tako je Slovencima Tito dao za pravo da kasnije trae neke promene, mada
promena tih odluka vie nije bilo.
Slovenci su dalje izrazili rezervu i u odnosu na ravnopravnost upotrebe jezika.
To pitanje nije bilo reeno odlukama Drugog zasedanja, pa su oni izrazili strah od
dominacije srpskohrvatskog jezika kao u prethodnoj Jugoslaviji. Predsednitvo
AVNOJ-a je 15. januara donelo odluku o objavljivanju odluka i proglasa
AVNOJ-a i NKOJ-a na srpskom, hrvatskom, slovenakom i makedonskom
jeziku.26 U razgovoru sa slovenakom delegacijom general Avi, tada zamenik
komandanta NOV i PO Slovenije, izneo je zahtev o upotrebi slovenakog jezika i
u armiji na teritoriji Slovenije. Tito je odgovorio da je to jasno, potpuno jasno vi
ste slovenaka vojska pa zato morate u njoj da upotrebljavate slovenaki jezik
poev od vrhovne komande pa do najniih jedinica.27 Meutim, kako je poznato,
to je bilo samo prazno obeanje koje se nikada nije ispunilo. Slovenaki general
Avi je ak predlagao da republike imaju svoje armije a da komandovanje
u zajednikoj armiji bude i na slovenakom jezikom. Tito je potvrdio da su
Slovenci u pravu i obeao da e njihov predlog biti prihvaen kasnije, ali da
se u tom trenutku odluke AVNOJ-a moraju prihvatiti takve kakve jesu jer se
mora tako postupiti zbog aktuelne meunarodne pozicije Jugoslavije i potrebe
njenog hitnog meunarodnog priznanja od zapadnih saveznika.
Smatralo se da bi muslimani trebalo da budu najzadovoljni odlukama Drugog
zasedanja AVNOJ-a s obzirom na to da su oni tretirani kao etnika celina. Ipak,
pokazalo se da ni oni nisu bili zadovoljni, kako su to drugi od njih oekivali.
O Bosni i Hercegovini najpre se raspravljalo kao o nekoj autonomnoj jedinici,
to je kasnije evoluiralo do posebne federalne jedinice, tj. republike. U
proceduri preciziranja i usvajanja odluka Drugog zasedanja u kojoj se govorilo
o nacionalnim i federalnim subjektima federativne drave Jugoslavije u
prikrivenoj ali i javnoj formi je isticana nacionalna posebnost muslimana.
Prema tvrenju dr Ivana Ribara, predsednika AVNOJ-a, u pripremi zasedanja
pitanje nacionalne posebnosti muslimana izneo je predstavnik BiH Sulejman
Filipovi,28 koji je traio da se u tekstu odluka naglasi da, pored hrvatskog,
srpskog, crnogorskog, makedonskog i slovenakog naroda, u Jugoslaviji ive
i Jugosloveni-muslimani kao ravnopravan narod, a naroito u BiH. Naravno,
prisutni na pripremnom sastanku nisu mogli da to prihvate, pa su, po predlogu
Ivana Ribara, u konanoj verziji redakcije teksta Odluke o izgradnji Jugoslavije
na federativnim principima, tamo gde se govori o narodima, tj. o srpskom,
hrvatskom, slovenakom, makedonskom i crnogorskom narodu, pridodane jo i
rei odnosno narodi Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Bosne
26
27
28

Dokumenti za borbata na makedonskiot narod za samostojnost i za nacionalna drava, t. II,


Univerzitet Kiril i Metodij, Skopje, 1981, str. 542.
Slobodan Neovi, Stvaranje..., str. 254.
Prema dr Muhamedu Hadijahiu, to se odnosilo na Muhameda Suduku. Prema: Atif Purivatra, AVNOJ i nacinalna afirmacija Muslimana, AVNOJ i savremenost, str. 162.

293

Novica Veljanovski

i Hercegovine.29 Ivan Ribar je kasnije govorio da je ova dopuna odluke izvrena


na veliko zadovoljstvo naih muslimana,30 to nije bilo tano. Muslimani su
se, koristei svoju brojnost u Jugoslaviji, kao i to to se AVNOJ odvija u Bosni,
ponaali kao da su muslimanska nacija, a to se istorijski nije moglo pravdati.
Ipak, pojedini autori muslimani kasnije su smatrali da je muslimanski
nacionalni subjektivitet ugraen u odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a.31 Na
takav odnos muslimane su podsticale i neke ideoloke konstrukcije usmerene
ka stvaranju bratstva i jedinstva u Jugoslaviji, kakva je bila na primer i ona
u Deklaraciji Velike antifaistike skuptine Srbije od 11. novembra 1944.
u Beogradu, gde se izmeu ostalog podvlai i da su odluke AVNOJ-a najvea
garancija da Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci a takoe i Muslimani
bie sretni i zadovoljni u takvoj slobodnoj i istinski demokratskoj i bratskoj
zajednici ravnopravnih naroda.32
Kako smo ve pomenuli, glavna Titova i preokupacija NKOJ-a bila je
meunarodno priznanje Jugoslavije, jer zapadni saveznici nisu bili voljni
da priznaju takozvane tekovine NOR-a i Revolucije. Zbog toga su pripreme
prvog jugoslovenskog ustava 1945. protekle uz mnogo improvizacija. Tome je
doprineo i latentni sukob izmeu Tita i Kardelja, sa jedne strane, i Milana Grola
i Ivana ubaia, kao zastupnika graanskih stranaka i bive vlade, sa druge. Na
poetku Tito je dosta taktizirao u prihvatanju tendendencije sa zapada, ali je
ipak Kardelju, preko Ministarstva konstituante, dao odreene ruke da priprema
ustavnu osnovu za novo ureenje Jugoslavije. ubai i Grol nisu bili voljni da
prihvate novo dravno ureenje, naroito stvaranje novih federalnih jedinica
i da budu priznate druge nacije osim onih iz predratne Jugoslavije. U svojim
govorima ubai je javno govorio samo o Srbima, Hrvatima i Slovencima, pa
je time izazvao otru reakciju Prezidijuma ASNOM-a i makedonske javnosti.
Naravno, posle ostavke Milana Grola na funkciju potpredsednika vlade i Ivana
ubaia na funkciju ministra spoljnih poslova bile su uklonjene glavne prepreke
ka zamiljenom ureenju Jugoslavije na federalnim, ali i centralistikim
osnovama. U Kardeljevoj redakciji pripremljen je dokument nazvan Osnovne
linije podele nadlenosti izmeu centralne vlasti i vlasti federalnih jedinica
federativne Jugoslavije, ime su odstranjene osnovne dileme oko ureenja
drave, a i Titove dileme o ureenju i funkcionisanju federacije. Zapaene su
bile reakcije makedonskih predstavnika u Ustavotvornoj skuptini, a naroito
predsednika Metodije Andonova - enta u svojstvu poslanika te skuptine, koji
je traio veu ekonomsku samostalnost republika.33 On je zbog toga i zbog drugih
29
30

294

31
32
33

Slobodan Neovi, Stvaranje..., str. 228.


A. Purivatra, n. d., str. 142.
Isto.
Isto.
Draven arhiv na R. Makedonija, f. CK SKOJ, III, 8, 559, od 1. XI 1945.

Tito vienja i tumaenja

politikih stavova bio prinuen da napusti funkciju predsednika Prezidijuma


Narodnog sobranja Makedonije montiranim sudskim procesom.
Pripremljeno je i vie drugih zakona, ijem se donoenju protivila graanska
opozicija u Jugoslaviji. Tim zakonima je kasnije data ustavna osnova u prvom
ustavu FNRJ, donetom poetkom 1946. godine, a oni su takorei prekopirani u
ustave republika.34 To je uinjeno i u Ustavu NR Makedonije.35 A Ustav FNRJ je,
kako je poznato, uglavnom bio kopija Ustava SSSR-a iz 1936. godine.

Summary
Titos Dilemmas Concerning the AVNOJ
and the Constitutional Order of Yugoslavia 19431946
With Special Refference to the Republic of Macedonia
Key words: Tito, AVNOJ, Yugoslav federation, Macedonia, Serbia, Muslim factor,
Macedonian statehood, ASNOM, M. A. ento, constitutional order of the federation
Dilemmas about the interim partisan parliament (AVNOJ) appeared with J. B.
Tito and with members of the then Yugoslav federation already at the time it
was being prepared and held, and they lived on even after it had been held.
The is proven by subsequently aired critique of the then adopted decisions
present already at the time the AVNOJ was formed, but expressed much more
clearly after Tito's death and the break-up of the Yugoslav federation. Our
research shows that Tito initially didn't have a completelly clear concept as to
which federal units should make up the federal Yugoslavia and which should be
declared autnonomous regions or provinces within those federal units, so that
he allowed it to be solved in the decision-making process and depending on the
influence of some of his collaborators. Concerning Macedonia, some authors
believed it hadn't been earmarked as a special federal unit neither at the first
nor at the second AVNOJ meeting. Such claims are groundless. It is true that the
Macedonian delegation didn't take part at the sessions, but the AVNOJ documents
tell us that already at the begining Macedonia had been foreseen as one of the
constitutive units of the Yugosalv federation. Nevertheless, representatives
of the government in exile declared themselves opposed to it during the war.
Tito's main concern was international recognition of Yugoslavia and not so

34
35

Detaljnije videti monografski rad: dr Novica Veljanovski, Makedonija 19411991 dravnost i


nezavisnost, INI i Matica Makedonska, Skopje, 2002, str. 5406.
Sluben vesnik na NR Makedonija, 1/1947, Skopje, 1947.

295

Novica Veljanovski

much its constitutional make-up. Macedonia accepted the AVNOJ decisions and
built them into the documents of its own partisan parliament (ASNOM) in 1944
and into its constitutional document in 1946. The leading people of the ASNOM
Presidency expressed the wish that federal units receive wider autonomy in
economic matters. This was particularly stressed by Metodija Antonov ento.
He, as well as Panko Branarov, the chairman of the ASNOM had to leave the
political scene of Macedonia and Yugoslavia because of the views theyhad
expressed. To be sure, this was to a large degree the result of Tito's vacillation
in the matter of the make-up of the Yugoslav federation in that period.

296

Branko Nadoveza
UDK 323.1(=163.41)(497.1)

Uloga Josipa Broza Tita u definisanju


srpskog etnikog prostora
Apstrakt: Rad se bavi pitanjem uloge Josipa Broza Tita u definisanju srpskog
etnikog i teritorijalnog prostora u okviru Jugoslavije. Problematizovano je
tumaenje uticaja komunistike ideologije i stava o permanentnoj velikosrpskoj
opasnosti na Titove stavove o reavanju nacionalnog pitanja.
Kljune rei: Josip Broz Tito, srpski narod, Jugoslavija, KPJ, SKJ

Nain na koji je 1945. zavren Drugi svetski rat na prostoru bive Jugoslavije ne
samo da je onemoguio veliko-srpsko-etnike aspiracije, ve je uvelike ponitio
i srpske velikodravne uspjehe iz prethodnih razdoblja. Voljom vladajue
komunistike partije Jugoslavija je postala (kon)federacija est republika
(Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora i Makedonija), koje
usaglaeno upravljaju zajednikom (nad)dravom. U sklopu novih realiteta
Srbija je svedena na dananje granice pri emu su Vojvodina i Kosovo stekli
status autonomnih pokrajina sa irokim samoupravama. Navedeni opseg Srbije
niti izbliza nije bio sukladan tradicionalnim zahtevima Srpske dravne ideje.
No, za trajanja stabilne komunistike diktature moglo se tek nagaati u kojoj je
mjeri (kon)federalizacija Jugoslavije utjecala na navedenu ideju.1
Navedena misao jednog hrvatskog istoriara, iako ne pominje eksplicitno
Josipa Broza Tita, otvara prostor za analizu njegove uloge u jugoslovenskoj
istoriji druge polovine 20. veka. Kao centralna linost druge Jugoslavije i jedan
od kreatora komunistike ideologije i socijalistike prakse, on je sutinski
uticao na definisanje teritorijalnih granica unutar Jugoslavije, pa samim tim i
na odreivanje granica srpskog naroda. Poslednjih par decenija, naime, upravo
je Josip Broz Tito u delu javnosti apostrofiran kao kljuna osoba koja je snano
podravala proces jaanja makedonske, crnogorske i muslimanske nacije.
Isticano je da je u periodu od 1937. do 1974. (od Titovog postavljenja na elo
komunistike partije do donoenja poslednjeg Ustava SFR Jugoslavije) srpski
narod, kao najbrojniji u jugoslovenskoj zajednici, kod komunista prepoznat i
oznaen kao hegemonistiki. Kritiari ideologije koja je promovisala ideale
jednakosti oznaili su njene pristalice u Jugoslaviji kao glavne protivnike srpske
1

Saa Mrdulja, Prostorno-demografski rezultati Srpske agresije u Bosni i Hercegovini,


asopis za suvremenu povjest, br. 1 (2009), Zagreb, 2009, str. 199.

297

Branko Nadoveza

nacionalne ideje. Stoga je jo jednom potrebno u najkraem se osvrnuti na


reenja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji koja su nudili i realizovali KPJ i Josip
Broz Tito.
Sa jedne strane, stavovi o nunosti razbijanja ili prekomponovanja u federaciju
nastajali su pod snanim uticajem ideologa prve zemlje socijalizma i njihove
negacije versajskog sistema drava stvorenog posle Prvog svetskog rata. Sa
druge strane, nemogue je zanemariti uticaje koji su dolazili iz same zemlje i
oblikovali politiko delovanje KPJ. Naime, koncepcija federalizacije Jugoslavije,
izneta na IV kongresu Komunistike partije u Drezdenu, svakako je definisana
i pod uticajem ideje Vlatka Maeka i HSS-a o stvaranju istorijskih pokrajina
u novoformiranoj kraljevini. Komparativna analiza nacionalnih programa i
koncepcija KPJ i HSS-a to najbolje pokazuje i prua mogunost za razumevanje
sloenih meunacionalnih odnosa u kraljevini.
Ideje o federalizaciji Jugoslavije, sve prisutnije u politikom govoru, veoma
su brzo dobile i odlune kritiare. Upravo je kroz tu debatu dolo do jasne
politike diferencijacije i izdvajanja radikalnih stavova, pre svega u redovima
srpske emigracije. Maekov zahtev za federaciju od sedam jedinica shvaen
je kao taktiki potez2 koji e imati dalekosene posledice po budunost
jugoslovenske drave. Isticano je da Maek pravi raun bez krmara jer stvara
est drava i to: Stara Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna, Vojvodina, Crna Gora i
Makedonija.3 Glavna meta kritike bilo je pismo Maeka Siton-Votsonu, u kome
je izmeu ostalog stajalo:
Treba se dakle, kako ve gore rekoh vratiti na god. 1918.
Srbija mora i Hrvatskoj i Crnoj Gori priznati njihov nasiljem i prevarom oteti
dravo-pravni suverenitet, koji mora doi do izraaja slobodnim izborom
parlamenta, koli hrvatskom toli crnogorskom.
Stanovitvu Bosne sa Hercegovinom i Vojvodine treba omoguiti, da odlui
plebiscitom, hoe li formirati svoje samostalne jedinice ili se ele u cjelini ili
djelomice prikljuiti Srbiji ili Hrvatskoj ili Crnoj Gori.
Kad je tako izvjedena podjela treba da parlamenti Hrvatske, Srbije, Slovenije,
Crne Gore, Makedonije, a eventualno Bosne i Vojvodine, saine federalni
ugovor, sporazumjevi se o poslovima, koji se imadu predati zajednici. Lahko e
biti stei garancije za ouvanje slobode svake pojedine jedinice i to pod jednim
jedinim uvjetom, da se Srbija odrekne svojih tenji za hegemonijom i to ne samo
teoretski nego i faktiki, putajui iz svojih ruku sva sredstva koja su kadra tu
hegemoniju podravati te je i danas dre.4 Federalizacija Jugoslavije koja je
sprovedena posle 1945. delimino je ostvarena u skladu sa navedenim idejama
o postojanju istorijskih pokrajina koje su definisane unutar Jugoslavije.

298

2
3
4

Jugoslovenski list, 8. XII 1935.


Ameriki Srbobran, 2. XII 1935.
Siton-Votson, Korespondencija, ZagrebLondon, 1976, str. 220.

*****

Tito vienja i tumaenja

Titova uloga u odreivanju srpskog etnikog i teritorijalnog prostora mogla bi


se grubo vremenski skicirati u dva perioda. Prvi, 19371945. i drugi, 1946
1980. Prvi period obuhvata delovanje u Kraljevini Jugoslaviji i Kominterni, kao i
period Drugog svetskog rata, kada je KPJ bila ilegalna organizacija bez politikog
uticaja. On obuhvata vreme uzdizanja partije kao nosioca oslobodilake borbe
protiv okupatora i tvorca prvih nezvaninih politikih odluka kroz legitimizaciju
AVNOJ-a. U drugom periodu KPJ je bila nosilac vlasti, kreator socijalistikog
drutvenog sistema, ustava i drugih zakonskih akata.
Odluka o formiranju komunistikih partija Slovenije i Hrvatske u okviru ju
goslovenske komunistike partije, koja je doneta jo u decembru 1934, re
alizovana je 1937. godine. Sam Tito je taj period video kao vreme u kome su
likvidirane viegodinje frakcijske borbe, naroito u vrhovima Partije i kad je
zapoeo brz proces konsolidacije KPJ. Upravo je to predstavljalo preduslov
za pozicioniranje KPJ kao avangardne revolucionarne snage u sudbonosnim
dogaajima koji su sledili. Taj period je u kasnijim tumaenjima predstavljen
kao ienje partijskih organizacija od frakcionaa, provokatora, kolebljivaca
i svih sumnjivih elemenata, vreme kada je potisnuta idejna konfuzija koja je
paralisala rad partijskih organizacija, razbijala njihovo jedinstvo i kidala veze
sa radnikom klasom. Posebno znaajno, u tom smislu, bilo je preseljavanje
partijskog rukovodstva u zemlju, uspostavljanje neposrednih veza sa orga
nizacijama na terenu i vraanje poverenja u Centrali komitet u redovima
lanstva. Tako je dolo do obnavljanja organizacija koje su bile razbijene, do
njihovog omasovljavanja, kao i do formiranja novih. Uporedo sa tim, razvijala
se intenzivna politika aktivnost na, kako je isticano, razobliavanju spoljne
i unutranje politike vladajueg reima i na mobilizaciji progresivnih snaga na
pitanjima koja su bila od vitalnog interesa za sve nacionalno i socijalno ugnjetene
slojeve drutva. Osnivanje KP Hrvatske, KP Slovenije i kasnije predvieno
osnivanje KP Makedonije, bilo je logina posledica koja je proisticala iz stava
KPJ po nacionalnom pitanju.5
Nijedan dogaaj svojim posledicama nije vie uticao na istorijski tok kao V
zemaljska konferencija KPJ odrana u Dubravi kraj Zagreba 1923. oktobra
1940. godine. Sa 108 delegata to je bio najvei skup komunista u periodu
ilegalnog rada. Smernice te konferencije odredile su kasniji tok dogaaja
najpre konstituisanje AVNOJ-a, a zatim i izgradnju socijalistike Jugoslavije.
Tada je nacionalno pitanje po prvi put izjednaeno, pa ak i dobilo prednost nad
klasnim. Borba za nacionalnu ravnopravnost i slobode u Jugoslaviji, kojoj se
pribliavao vihor rata, postala je primarna, a velikosrpska hegemonija i unitarna
5

Josip Broz Tito, Autobiografska kazivanja, 12, (prireiva Pero Damjanovi), Beograd, Cetinje, Skopje, Ljubljana, 1982, str. 176.

299

Branko Nadoveza

i centralistika Jugoslavija su oznaene kao glavna opasnost. Vano je podsetiti


da je samo godinu dana ranije osnovana Banovina Hrvatska, kojom je izdvojen
hrvatski etniki prostor, kao i da je KPJ u to vreme ve osnovala KP Slovenije,
KP Hrvatske i podrala budue osnivanje KP za Bosnu i Hercegovinu, KP za
Crnu Goru, Boku, Sandak, Kosovo i Metohiju, i Vojvodinu. Na Petoj zemaljskoj
konferenciji je zakljueno sledee:
U ovim sudbonosnim danima imperijalistikog osvajanja, kada se grubom silom
unitavaju ostaci slobode i nezavisnosti malih naroda i pekulie sa ugnjetenim
narodima pojedinih zemalja za postignue svojih osvajakih ciljeva, pred
nau partiju se postavlja u jo otrijem obliku jedna od najvanijih i aktuelnih
zadaa borba za nacionalnu ravnopravnost ugnjetenih i nacionalnih manjina
Jugoslavije.
a) borba za ravnopravnost i samoodreenje makedonskog naroda protiv
ugnjetavanja od strane srpske buroazije ali u isto vreme raskrinkavanje
talijanskih i bugarskih imperijalista i njihovih agenata koji isto tako putem
demagokih obeanja hoe da podjarme makedonski narod,

b) borba za ravnopravnost i samoodreenje crnogorskog naroda, ali u isto


vreme i odluna borba protiv vodstva federalista, koji pomou italijanskih
imperijalista pripremaju novi jaram crnogorskom narodu.

c) borba za slobodu i ravnopravnost arnautskih manjina na Kosovu, Metohiji


i Sandaku a u isto vreme i borba protiv italijanskih agenata koji u tim
krajevima nastoje raznim obeanjima obmanuti ugnjetene Arnaute i
izazvati ratni sukob na tom delu Jugoslavije,
d) borba protiv kolonizatorskih metoda srpske buroazije u tim oblastima
i proterivanje svih onih kolonizovanih elemenata pomou kojih srpska
buroazija ugnjetava makedonski, arnautski i druge narode.

e) borba za slobodu i ravnopravnost maarskih, rumunskih, njemakih i


drugih nacionalnih manjina u Vojvodini a u isto vreme borba protiv pokuaja
maarskih, nemakih i drugih reakcionara da pomou imperijalistikog
osvajakog rata toboe ree nacionalno pitanje u tim i ostalim oblastima,

f) borba protiv pokuaja srpske i hrvatske buroazije da meusobno dele


Bosnu i Hercegovinu i ne pitajui narode tih oblasti. Mi komunisti smatramo
da narodi Bosne i Hercegovine treba da se sami slobodno opredele i nau
reenje za ureenje u tim oblastima putem autonomije i slino.

300

g) borba za istinsko reenje nacionalnog pitanja Hrvata i Slovenaca a protiv


zloinakog ogovaranja i sporazumevanja izmeu srpske, hrvatske i
slovenake buroazije na raun radnog naroda tih pokrajina.6
Videti: Pero Damjanovi, Milovan Bosi, Dragica Lazarevi, Peta zemaljska konferencija KPJ
(1923 oktobar 1940), Beograd, 1980.

Tito vienja i tumaenja

Na taj nain je, u vreme suoavanja sa preteim pojavama na politikoj sceni


Jugoslavije i Evrope, poput nadolazeeg faizma i nacizma i novog svetskog rata,
za Komunistiku partiju Jugoslavije nacionalno pitanje dobilo jednak znaaj kao
i pitanje klasne borbe.
Izbijanje rata u Jugoslaviji u prvi plan je istaklo borbu protiv faizma i
okupatora. Neprijateljske ofanzive, herojstvo partizana i uspean razvoj
narodnooslobodilakog pokreta na teritoriji itave Jugoslavije potisnuli su
nacionalno pitanje, ali njegovo reenje jo uvek nije bilo jasno definisano.
Naa borba morala je dobiti definitivno organizovan karakter u savremenijem
smislu, tako da neki dravni organ moe da da nalog ili donese uredbu ili zakon
o optoj mobilizaciji, o obavezi ljudi za sluenje u vojsci gde god doemo, gde
god oslobodimo teren. Postojala je masa problema i na zasedanju 29. novembra
donijete su, po mom miljenju, za tu etapu nae revolucije i nae revolucionarne
borbe tri najvanije odluke koje e se uvijek u naoj historiji smatrati kao kruna
onih napora i uspjeha koje smo postigli u jednoj nejednakoj nadovjeanskoj
borbi s mnogobrojnim neprijateljima, nadmonijim i u tehnici i u svakom
drugom pogledu. Te odluke imale su ogroman znaaj.7
Istorijski gledano neosporno je da se KPJ nala na elu borbe protiv okupatora
Nemaca, Italijana, Bugara i Maara, da se oduprla ustakom pokretu; da je bila
nosilac ideje socijalne pravde i pravednijeg drutvenog ureenja no to je bila
Kraljevina Jugoslavija. Upravo na toj osnovi ona je pridobila deo jugoslovenskih
naroda, a naroito srpskog naroda. U dravotvornoj koncepciji KPJ je, meutim,
imala slinosti sa koncepcijama crnogorskog, makedonskog i vojvoanskog
separatizma i muslimanskom ideologijom bonjatva.
Ne samo spletom istorijskih okolnosti ve i svojom politikom snagom, KPJ
je 1945. dola na vlast u Jugoslaviji. Bila je to posledica itavog niza procesa
i dogaaja od 27. marta 1941, do priznanja saveznika i odluke kralja Petra
iz novembra 1944. o stavljanju snaga Drae Mihailovia pod Titovu komandu.
Komunistiki pokret je sve vreme rata sebe stavljao u opoziciju kako ustakim
tako i etnikim snagama. Titov rad iz decembra 1942. je svakako jedan od
najznaajnijih istorijskih dokumenata koji je imao bitan uticaj na kasniji tok
dogaaja. U radu o nacionalnom pitanju on je istakao da su u bivoj Jugoslaviji
stvorenoj na Krfu, u Parizu i Londonu, Hrvati, Slovenci i Crnogorci bili podinjeni
narodi; Makedonci i Arnauti porobljeni i podvrgnuti istrebljenju a manjine
Maari, Nemci i muslimani moneta za potkusurivanje u borbi protiv Hrvata.
Pokret Drae Mihajilovia nazvao je velikosrpskim. U toku vie od dve decenije
postojanja Jugoslavije, po Titu svi njeni dravnici su bili velikosrbi, a samo je
KPJ imala prave ideje o nainu reenja nacionalnog pitanja.
Verna svojim naelima, da svaki narod ima pravo da odluuje o svojoj
sudbini komunistika partija, za itavo vreme opstanka Jugoslavije stajala je
neprekidno u borbi protiv takve nacionalne politike velikosrpskih hegemonista.
7

Isto, str. 374.

301

Branko Nadoveza

Komunistika partija Jugoslavije ustala je najodlunije protiv ugnjetavanja


Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Arnauta, Crnogoraca i drugih. Ba zbog toga (...)
su se kroz 22 godine punile jugoslovenske glavnjae najboljim komunistikim
borcima. Zbog toga nas i danas londonska izbeglika vlada i njihovi agenti
mrze neodoljivom mrnjom, zbog toga jer znaju da je nacionalna sloboda i
ravnopravnost naroda Jugoslavije najvea zapreka za njihove sebine ciljeve, za
njihovu pljaku i eksploatisanje.8
Utaki faistiki pokret Tito je u potpunosti izjednaio sa ideoloki i politiki
heterogenim etnikim pokretom. Iako je 1946. za pripadnike etnikog pokreta
proglaena opta amnestija, (osim za poinioce zloina, to za ustae nikada
nije proglaeno), ta su dva pokreta komunisti sve vreme trajanja rata optuivali
za nacionalistiki ekskluzivizam.
ta predstavlja danas Paveli i njegova ustaka banda u Hrvatskoj? Nita drugo
do obine agente u okupiranoj i porobljenoj Hrvatskoj. ta predstavlja danas
Nedi i kompanija u Srbiji? Nita drugo do agente okupatora u okupiranoj i
porobljenoj Srbiji. ta predstavlja danas Draa Mihajlovi i njegovi etnici u
Jugoslaviji? Nita drugo do agente i saveznike okupatora u borbi protiv naroda.
Ali sva ta banda ne predstavlja samo agente ve i svirepe krvnike u slubi
okupatora pomou kojih on nemilosrdno istrebljuje nae narode, pomou kojih
nastoji da odri u ropskoj poinjenosti narode Jugoslavije.9
Upravo je borbu protiv faizma i okupatora Tito iskoristio u kreiranju
nacionalne koncepcije socijalistike Jugoslavije. Kako je isticao: Dananja
narodno-oslobodilaka borba i nacionalno pitanje u Jugoslaviji, nerazdvojno
su vezani. Naa narodnooslobodilaka borba ne bi bila tako uporna i tako
uspena, a narodi Jugoslavije ne bi videli danas u toj borbi osim pobede nad
faizmom i pobedu nad onim to je bilo iz prolih reima, pobedu nad onima
koji su ugnjetavali i tee daljem ugnjetavanju naroda Jugoslavije. Re
narodnooslobodilaka borba bila bi samo jedna fraza pa ak i prevara kada
ona ne bi imala osim opte jugoslovenskog smisla i nacionalni smisao za svaki
narod posebice, tj. kada ona ne bi znaila osim osloboenje Jugoslavije u isto
vreme osloboenje Hrvata, Slovenaca, Srba, Makedonaca, Arnauta, muslimana
itd., kada narodnooslobodilaka borba ne bi imala tu sadrinu da zaista nosi
slobodu, ravnopravnost i bratstvo svih naroda Jugoslavije. U tome i jeste sutina
narodnooslobodilake borbe.10
Nema sumnje da je nova Jugoslavija, stvorena na tekovinama i dogaajima
Drugog svetskog rata, u javnosti predstavljana kao socijalno i nacionalno
bolja i ravnopravnija nego kraljevina i da je ta evolucija bila u insteresu svih
8

302

10

J. B. Tito, Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodno-oslobodilake borbe, Proleter,


br. 16, decembar 1942.
Isto.
Isto.

Tito vienja i tumaenja

naroda i manjina. Titov biograf Vladimir Dedijer je najkonciznije izneo Titovo


razumevanje vienacionalne drave:
Kakva je naa nova Jugoslavija? Za nju se govori da je demokratska federativna
Jugoslavija. Valja dobro shvatiti njenu sutinu a tu duboku sutinu moraju
razumeti prvenstveno nai lanovi Partije, jer komunisti, koji su bili za vreme
borbe na elu, u prvim redovima, gde je bilo najopasnije, treba i sada da budu na
elu u izgradnji istinske federativne Jugoslavije. Mi imamo radi toga federativnu
Jugoslaviju to postoji vie naroda: Hrvati, Srbi, Slovenci, Makedonci, Crnogorci,
imamo i Bosnu i Hercegovinu gde ive Hrvati, Srbi i Muslimani. Ali kada bi
smo mi sada ili po liniji manjeg otpora, da svaki u svome okviru stvara jednu
snanu federativnu jedinicu, Hrvatsku, Srbiju itd., na raun druge to bi bilo
pogreno. Mi stvaramo jednu dravu Jugoslaviju u kojoj svaki narod ima
svoja prava i potpunu ravnopravnost. U tome jeste sutina: da iz njih, iz vie
federalnih jedinica, stvorimo jednu snanu jugoslovensku nacionalnu dravu.
Na tome se zasniva i ono drugo pitanje, druga zadaa jedinstvo i bratstvo
naroda Jugoslavije. Ba takvu dravu, ba takvu Jugoslaviju, treba da sauvamo.
Uvek e biti elemenata razdora. Ba zato komunisti Hrvatske, Srbije, Bosne i
Hercegovine i ostalih pokrajina moraju biti ona spona koja e sauvati to
jedinstvo i bratstvo. Oni moraju biti elemenat koji e ujedinjavati sve u jednu
celinu. Kod komunista se mora razvijati duboki smisao za internacionalizam.
Voleti svoju naciju, Hrvatsku ili Srbiju, ne znai negirati optu nau zemlju
Jugoslaviju. Naprotiv, voleti svoju federalnu jedinicu znai voleti monolitnu
Jugoslaviju. Prema tome, svi vi komunisti u Srbiji, a preko vas govorim i svim
komunistima u Jugoslaviji, morate biti oni koji e spreavati svaki ovinizam.
Stare ostavtine nacionalnog ovinizma nisu jo iskorenjene. Mi smo tek pri
poetku iskorenjivanja ovinizma. Ne sme biti pitanja: hoe li ovo ili ono selo
pripasti ovoj ili onoj federalnoj jedinici, jer ono pripada itavoj Jugoslaviji. Nije
Trst samo slovenaki, nego i jugoslovenski. Nije Rijeka samo hrvatska, nego i
jugoslovenska. Nije Beograd samo srpski, nego i jugoslovenski. Ovako treba
postavljati te stvari.11
Jugoslaviju je novo rukovodstvo pokualo prikazati kao pandan svim nacionalizmima i separatizmima. Isticano je da su istorijske, kulturne i ekonomske
slinosti naroda Jugoslavije jae od njihovih nacionalnih individualiteta i
partikularizama. Bila je to zvanina politika predstavljanja zemlje i osnov
njenog identiteta. U periodu 19411945. godine narodnooslobodilaki pokret
je pred meunarodnim faktorima etabliran kao jedini koji se bori protiv
nemakog okupatora. Jugoslovensko pitanje postavljeno je i u Teheranu i na
Jalti na sastanku predstavnika pobednike alijanse. Tokom, a naroito krajem
1944. godine, Josip Broz Tito je uspeo politiki da porazi etniki pokret Drae
Mihajilovia, kao i izbegliku jugoslovensku vladu u Londonu, koji su izgubili
kredibilitet. Faktiki je uspeo da obezbedi opstanak Jugoslavije, ali se postavljalo
11

Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, III tom, Beograd 1984, str. 142.

303

Branko Nadoveza

304

pitanje njenog dravnog i drutvenog ureenja. Vrlo brzo je postalo jasno da e


Jugoslavija postati federacija, a ne unitarna drava, da e komunistiki pokret
u drutvenom ureenju nametnuti svoju ideologiju. Jugoslavija je postala
najvaniji saveznik antifaistike alijanse na Balkanu, a Tito se nametnuo kao
ravnopravan politiki faktor vladi u Londonu, ve tada veto balansirajui
izmeu saveznika ija je pobeda u ratu postajala oigledna.
Nova postavka unutranjih granica bila je neophodna da bi zamenila
kontroverznu i nedoslednu iz 1941. u osnovi uveanu, konfederalnu Hrvatsku
i neodreenu Srbiju, a sve u okviru nacionalne monarhije. Sada monarhija nije
imala ansu da ponovo osvoji vlast. Tito i delegati AVNOJ ve su odluili da e
biti est republika gde e se sada odvojene Makedonija, Crna Gora i Bosna i
Hercegovina pridruiti Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji. Stvarnost ako ne i formalni
pomoni status Kosova i Vojvodine u Srbiji trebalo je da sprei povratak
meuratne administracije iz Beograda. Jedinu postavku potpunih unutranjih
granica imala je Bosna i Hercegovina. Dobro uspostavljene pre Prvog svetskog
rata, one su bile potvrene uz dodatak Neuma, da bi se obezbedio izlaz na Jadran.
Jedine granice koje e izazvati kontroverze bile su granice nove republike
Makedonije s Bugarskom i Grkom, proklamovane u avgustu 1944. Tito je u
poetku predloio da joj se prikljui i Pirinski region na bugarskoj strani, a
mnogi Grci su bili zabrinuti da e njihov Egejski region biti takoe ukljuen.
Slovenaka zapadna granica proirena je da bi obuhvatila i Slovence koji su bili
pod faistikom Italijom, ali ne i preteno italijansku luku Trst za kojom je Tito
takoe udeo. Iako e pitanja Pirina postojati do 1948, a italijanska granica biti
sporna do 1954. godine, unutranje granice dve druge republike predstavljale
su dugotrajne probleme.12
Afirmiui avnojevsku koncepciju iz 1943. kao jedinu stvarno dravotvornu,
Tito je unutar KPJ, ali i narodnooslobodilakog pokreta, uspeo da elimine sve
ostale koncepcije, koje su vie bile primedbe i korekcije na odluke AVNOJ-a
nego originalni stavovi. Do 1945. godine, osloboenja zemlje i donoenja ustava
iz 1946, Tito je likvidirao pokuaje predloga autonomije Srba u Hrvatskoj,
posebno pokuaja autonomije Like, Korduna ili Dalmacije. U tome su mu se
ponekad i suprotstavljali komunistiki ideolozi i funkcioneri, poput Moe Pijade.
U potpunosti je potisnuo ideje pripadnika etnikog pokreta odluke iz sela
Ba i koncepciju Stevana Moljevia, odnosno ideje o autonomiji Dalmacije Nike
Bartulovia, kao i negativne komentare Jae Prodanovia i Vase ubrilovia
o stvaranju federativne Makedonije i Crne Gore. Kasnije je kroz Narodni
front likvidirao nejaku graansku opoziciju koja se nije kompromitovala
saradnjom sa okupatorom (ostatke radikalne, demokratske i drugih stranaka,
kao i HSS-a u Hrvatskoj). Ve je njegov doek oktobra 1944. u osloboenom
Beogradu nagovetavao ishod politike borbe koja e se uskoro odvijati u
Srbiji i Jugoslaviji. Opozicija je marginalizovana emigrirala na Zapad, osuena
12

Don Lempi, Jugoslavija kao istorija: bila dvaput jedna zemlja, Beograd, 2004, str. 205.

Tito vienja i tumaenja

na viegodinju robiju ili likvidirana. Pomenuti iskazi protivljenja reenju


srpskog nacionalnog pitanja od strane graanskih politiara nisu imali veeg
odjeka na praktina reenja i zbog toga to je to pitanje ve reeno u ratu. Oni
su pokazivali da su srpski graanski politiari u opoziciji ili u strukturama
vlasti pokuali da tokom 1945. godine izraze svoje posebno miljenje i brigu
za srpski etniki prostor. KPJ je svojim reenjem nacionalnog pitanja srpski
narod podelila na nekoliko federalnih jedinica, ime je slabila njegov poloaj
kao najbrojnijeg naroda, u novoj dravi. Formiranjem Makedonije i Crne Gore,
cepana je teritorija za koju je srpsko graanstvo smatralo da predstavlja srpske
nacionalne teritorije. Osim toga, obnova Jugoslavije na principu ravnopravnosti
nosila je i utanje o genocidu izvrenim nad Srbima, to je takoe titalo srpske
graanske politiare.13
Ustav iz 1946. formalno pravno je utemeljio tekovine rata. Pobedio je princip
federalizacije tj. istorijskih pokrajina, na emu je insistirala hrvatska strana, bez
obzira na ideoloku pripadnost. Vrlo brzo je utihla srpska graanska opozicija
(npr. Milan Grol koji se suprotstavio federalizaciji Crne Gore i Makedonije). U
Ustavu je Jugoslavija oznaena kao pravno i politiki vena kategorija, u kojoj
otcepljenje federalnih jedinica de facto nije bilo mogue, ali je sve do Ustava iz
1974. nastavljeno sutinsko slabljenje Jugoslavije. Iza svih tih akata je stajao
autoritet Josipa Broza Tita. Njegov prvi takav dokument je bilo proglaenje
Kosova kao posebne vojne oblasti, a poslednji potpisivanje Ustava iz 1974.
Najbolji primer usitnjavanja Srbije predstavlja razgranienje manjih optina na
jugu. Novom reorganizacijom iz 1952. godine, MNO Leposavi i MNO Slatina
su dobili nazive Narodni odbori optine, a na teritoriji sreza studenikog
formirana je optina Leak (Leak, Vraevo, Belo Brdo i Bistrica). Dananja
optina Leposavi formirana je krajem 1959. i poetkom 1960. spajanjem tri
optine: Leposavi, Ibarska Slatina i Leak (optina Raka, srez Kraljevo). Ovom
korekturom granica AP Kosovo i Metohija duboko je zala niz Ibar, odnosno
proirena na sever, niz Ibarsku dolinu. Na ovaj nain sva naseljena mesta oko
srednjeg toga reke Ibar prikljuena su teritoriji AP Kosovo i Metohija. Taj klin
koji se duboko zavukao niz Ibar, politiari i novinari esto nazivaju Severno
Kosovo, to je u geografskom smislu netano.14 Tako je dobar deo ibarsko-kopa
onikog kraja pripao pokrajini Kosovo sa kasnije tekim posledicama po Srbiju.
Ibarsko-kopaoniki kraj obuhvata sliv reke Ibar i Kopaonik, jednu od najveih
planina Srbije, i zauzima povrinu od 1.780 km2. Meutim, kako su delovi sliva
Ibra obuhvaeni drugim geografskim celinama, ibarsko-kopaoniki kraj u uem
smislu obuhvata dolinu Ibra nizvodno od Kosovske Mitrovice i zapadne padine
Kopaonika. Ibarska dolina i Kopaonik junim delovima pripali su AP Kosovu
13
14

Nataa Milievi, Jugoslovenska vlast i srpsko graanstvo 19441950, Beograd, 2009, str. 128
129.
Blagoje Pavlovi, Naselja i migracija stanovnitva optine Leposavi, Leposavi, 2003, str. 16.

305

Branko Nadoveza

i Metohiji, a novijom korekturom granice, Kosovu je prikljuen i Leposavi sa


okolinom.
Izvorini deo Ibra pripada kraju crnogorskih brda i povri, deo Ibra od ua
i njegove leve pritoke Vidrenjaka (odnosno republike srpsko-crnogorske
granice) do Kosovske Mitrovice pripada Starovlako-rakoj visiji, a deo Ibra
neposredno uvodno i nizvodno od Kosovske Mitrovice i pritoke Sitnica i Lab
pripadaju Kosovu. Ibarsko-kopaoniki kraj u uem smislu na zapadu je ogranien
Rakom, na severu zapadnim Pomoravljem, na severoistoku Aleksandrovakom
upom, odnosno Rasinom, a na istoku Junim Pomoravljem. Ibarsko-kopaoniki
kraj je predstavljen kao severni produetak Kosova, osnosno istono dolinsko-planinski nastavak Starovlako-rake visije i tako podeljen izmeu ue Srbije i
AP Kosovo i Metohija.15
U javnom diskursu upravo je Tito apostrofiran kao odgovoran za ideje o
pripajanju Kosova Albaniji. U vreme velikih nemira na Kosovu, neposredno
posle njegove smrti, list Zeri i Populit je prenosio navodne tvrdnje po kojima je
Tito obeao Enveru Hodi po zavretku rata da Kosovo i drugi albanski regioni
pripadaju Albaniji i mi emo vam ih vratiti, ali ne sada, jer velikosrpska reakcija
ne bi prihvatila tako neto.16 Neophodno je kritiki vrednovati navedeni citat,
s obzirom na to da se radi o pisanju novina u vreme krize na Kosovu, ali je
jasno koliki je uticaj ta tvrdnja imala po dalji tok dogaaja. Takoe je nemogue
zanemariti injenicu da je prema nekim drugim sveodenjima Tito bio protiv
prikljuenja Kosova Albaniji 1945. godine.
*****
Josip Broz Tito je od 1945. bio centralna linost kako jugoslovenskog spoljno-po
litikog tako i unutranjopolitikog ivota. Neki analitiari su, meutim, skloni
tvrdnji da od 60-ih godina Tito nije toliko upravljao koliko je arbitrirao u
meurepublikim odnosima i da je na neka reenja pristajao zbog odnosa
snaga u federaciji. Pri tome naroito istiu da ni on sam nije bio pristalica svih
promena nastalih Ustavom iz 1974. godine. U isto vreme, sigurno je da se i
objektivna situacija u svetu, odnosno stanje hladnog rata direktno odraavalo
na unutranjopolitike prilike u Jugoslaviji.
Najvei kritiari Titovog delovanja iz tog perioda dolazili su iz krugova
politike emigracije, koja je, iako politiki nejaka, razjedinjena i bez podrke
u zemlji, uspevala da artikulie brojne antijugoslovenske i antikomunistike
narative. Paradigmatino je navesti primer najradikalnijih kritika koje su naciju

306

15
16

Jovan Markovi, Geografske oblasti SFRJ, Beograd, 1966, str. 408.


Zeri i Populit, 17. maj 1981.

Tito vienja i tumaenja

poistoveivale sa organizmom i koje je komunistikim vlastima upuivao Lazo


M. Kosti.
Cilj Broza, Kardelja, ranije ilasa i komp. podudara se uglavnom sa ciljem
Hitlera, Musolinija, Pavelia i Sekule Drljevia povratiti Srbiju u granice pre
Prvog balkanskog rata. Sve drugo otcepiti od nje, raereiti je, raskomadati,
demembrirati. Tada e ona sama od sebe da ugine, kad se jednom telu najpre
odsee noga, onda ruka, posle i druga noga, uvo itd, organizam moe jo neko
vreme da ivotari, da vegetira dok ne ugine sasvim. To znaju anatomi koji
vladaju dananjom Jugoslavijom i oni su reili da ne stanu na pola puta (...) Neko
e rei da je Srbija mala ivela i pre 1914, pa nije propala ni ona ni Srpstvo.
Da, to je tano. Ali je celo Srpstvo bilo s njom i duhovno povezano i u svakom
pogledu solidarno. inilo je s njom nacionalnu celinu, kompaktniju moda nego
danas. Pored toga, tada se nije moglo govoriti o rasparavanju i demembraciji,
jer se Srbiji i Srpstvu nije nita oduzimalo. Ako bi se dozvolilo uporeenje s
organizmima, ono bi izgledalo ovako: tadanja Srbija je bila jedan mladenac
u razvoju, ali sa svim organima ivog ljudskog bia. On je mogao da raste ili
da zakrlja, ali nije amputiran. U meuvremenu je porastao i dobio definitivan
prirodni izgled i oblik. Sad se on raereuje i to ne moe dugo da preivi. I dok
ivi, on je samo torzo, osakaeno bie, bogalj. I za ivota moe samo sauee
da izaziva a smrt ga vreba na svakom koraku. To hoe i tome grede rukovodioci
dananje Jugoslavije da Srpstvo umre, i to kao bednik koji se od sebe raspada.17
Kostieve kritike su primarno bile usmerene na dekonstrukciju Jugoslavije
kao dravne tvorevine, a ne socijalizma kao politikog i ideolokog koncepta:
ne treba ni ovde propustiti priliku da se ukae na kakve sve opasnosti nailazi
srpska nacija u Jugoslaviji. Rei e se: u komunistikoj Jugoslaviji. Da, mi emo
odgovoriti, ali ne zato to je komunistika, ve to je Jugoslavija. Jer bugarski
narod u Bugarskoj, madarski u Madarskoj, rumunski u Rumuniji, poljski u
Poljskoj itd, nemaju te opasnosti odroivanja diktiranog odozgo. To je samo
nama Srbima sueno u zajednici koja se zove Jugoslavija (...) I veoma bolno mora
na svakog Srbina da utie pisanje srpsko-jugoslovenske tampe u emigraciji,
koja sva u poslednje vreme, kao po dogovoru, dokazuje potrebu da se zadri
posebnost Bosne i Hercegovine i u treoj Jugoslaviji. Pisci iji patriotizam ne
moe da se ospori, u krajnjoj liniji trae isto to i Josip Broz. Oni moda ne ele
isto, ali bi neminovno ispalo na isto.18 Za Kostia je upravo Bosna bila sredite
svih jugoslovenskih protivurenosti. Iako centar jugoslovenstva, tvrdio je da je
ono u njoj najmanje uspelo.
Sve snaniji, mada od javnosti prikrivan jer je krizu zaotravao i inio sve
dramatinijom, bio je ubrzani proces konstituisanja republika i autonomnih
pokrajina kao samostalnih drutvenih, ekonomskih i politikih zajednica.
Osamostaljivanje republika, njihovo zatvaranje i nacionalna homogenizacija
17
18

Lazo M. Kosti, Jugoslovenstvo i komunizam, Sabrana dela, tom 8, Beograd, 2000, str. 676.
Lazo M. Kosti, Srpska nacionalna tradicija, Sabrana dela, tom 6, Beograd, 2000, str. 550.

307

Branko Nadoveza

su bili sve vidljiviji u normativnim aktima. Borba izmeu republika i federacije


za raspodelu moi je prevazilazila ideoloku komponentu i u javnosti dobila
nacionalnu dimenziju. Jedinstvo drave i partije je narueno, a ekonomska kriza
i pitanje privrednih reformi je konstantno tumaeno kroz politiku dimenziju.
Komunistiki moral je bio u fazi nestajanja, a separatizam i demokratija su sve
vie jaali.19 Moda je najbolji primer za navedenu tvrdnju bio Brionski plenum
CK SKJ odran 1. jula 1966, koji je imao velike posledice na budui razvoj
Jugoslavije.
U dravnom i partijskom vrhu je vladalo stanje nejedinstva, koje je karakterisalo
i vrh srpske elite. Srpska komunistika elita je na oreolu donoenja socijalno
pravedne drave srpskom narodu prihvatila koncepciju KPJ o velikosrpskom
hegemonizmu kao glavnoj opasnosti za opstanak Jugoslavije. To se videlo i u
dokumentima AVNOJ-a, tekstovima svih ustava, kroz formalna razgranienja,
Brionski plenum, a i obraun Tita sa srpskim liberalima 1972. godine.
Optereeno hipotekom velikodravnog hegemonizma i velikosrpskog nacio
nalizma, rukovodstvo SK Srbije i Srbija u celini, posle Brionskog plenuma, nee
znaajno uticati na politiku CK SKJ i na procese daljeg razvitka Jugoslavije.
To rukovodstvo e na svom plenum (odranom septembra 1966. godine)
jednoglasno prihvatiti odluke, preporuke Brionskog plenuma o borbi protiv
centralizma, birokratizma, etatizma, unitarizma i velikosrpskog hegemonizma,
utrkujui se ko e vie i ee (Dobrivoje Radosavljevi, Duan Petrovi,
Jovan Veselinov, Veli Deva) da osudi Aleksandra Rankovia i velikosrpski
nacionalizam kao najveu opasnost po Jugoslaviju; iako je bilo evidentno da su
otvoreni procesi dekomponovanja federacije, ali i Srbije, jer su ve pokrenuti
razgovori, uz podrku vrha SKJ o promeni poloaja autonomnih pokrajina u
Srbiji.20 U periodu najveeg jaanja drave, krizu komunistike ideologije Tito
je posmatrao kao moralnu, a ne sutinsku. Prvi put je to bilo jasno u njegovom
poznatom govoru u Splitu 6. maja 1962.
Mnogi kasniji analitiari upravo su u tom periodu videli snaenje procesa
dezintegracije Jugoslavije. Akcenat je stavljen na Ustav Jugoslavije donet 7.
aprila 1963, kojim je drava dobila ime Savezna Federativna Republika Jugo
slavija i definisana kao savezna drava dobrovoljno ujedinjenih i ravnopravnih
naroda i socijalistikih demokratskih zajednica zasnovana na vlasti radnog
naroda i samoupravljanju. Njime su republike definisane kao dravne soci
jalistike demokratske zajednice. Donoenjem saveznog Ustava, a potom i
republikih ustava proces preoblikovanja karaktera jugoslovenske federacije
i osamostaljivanje federalnih jedinica uao je u novu, jo intenzivniju fazu.21
19

308

20
21

Miroljub Vasi, Brionski plenum CK SKJ 1966, poetak kraja Jugoslavije, Leskovaki zbornik,
knj. 50, Leskovac, 2010, str. 355.
Isto, str. 360.
Isto, str. 356.

Tito vienja i tumaenja

Za svoga ivota i tokom perioda dominacije komunistikim pokretom 1937


1980, u kome se desio niz burnih istorijskih zbivanja i onaj najvei istorijski
dogaaj Drugi svetski rat Josip Broz, zvani Tito, Jugoslaviju stvorenu 1918.
kao deo versajskog sistema i sastavljenu od tri naroda Srba, Hrvata i Slovenaca,
uspeo je da pretvori u zajednicu est naroda i osam politikih jedinica. Pred
istoriarima je da sagledaju posledice njegove politike aktivnosti. Ovaj rad
nije razmatrao sloeno pitanje poloaja srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini i samo je mali prilog u traganju za odgovorima. Njegov cilj bio je da
istakne znaaj koji je upravo Josip Broz Tito imao na sve politike i ideoloke
odluke koje su realizovane tokom druge polovine 20. veka.

Summary
The Role of Josip Broz Tito in Defining the Serbian Ethnic Territory
Key words: Josip Broz Tito, the Serbs, Yugoslavia, CPY, UCY
Thanks to his personal activity and historical circumstances Josip Broz Tito
managed to define the ethnical and territorial boundaries of the Serbian people.
The two basic periods of his activity were 19371945 and from 1946 to his
death. The solutions to the national question offered by the Communist Party
of Yugoslavia could be compared with the solution of the nationality question
proposed by the Croat Peasant Party that presupposed the division of the
Kingdom of Yugoslavia into historical provinces. In paper special attention
was devoted to the definition of the borders of the Autonomous Province of
Kosovo. The author quoted particularly intensively the critique of the Yugoslav
Communists by political migrs.

309

PREDSTAVE SVAKODNEVICE

J. B. Tito, 25.05.1961. (MIJ, K-168/18)

Igor Duda
UDK 316.728(497.1)
321.74:929 Tito

Rijetki trenuci odmora


Tito i slobodno vrijeme
Apstrakt: Neposredno poslije Drugoga svjetskog rata jugoslavenskim je
radnicima zakonom zajameno pravo na slobodno vrijeme i plaeni godinji
odmor. Kako se uslijed industrijalizacije i urbanizacije ubrzano mijenjala
drutveno-gospodarska struktura stanovnitva, stvoren je prostor za jasnije
razlikovanje radnog i slobodnog vremena te popunjavanje potonjeg novim
sadrajima. Masovni interes za zabavu, popularnu kulturu, medije i hobije
postao je obiljeje nove jugoslavenske svakodnevice. Istodobno se, u skladu
s izgradnjom njegova kulta linosti, u nizu monografija Tito prikazuje kao
osoba koja nije samo predsjednik s predugim radnim danom, ve i obian
ovjek koji osjea potrebu za odmorom, razonodom i putovanjima. Postavlja
se stoga pitanje je li Tito predstavljen kao modernizacijski uzor i je li takva
percepcija mogla utjecati na svakodnevne navike stanovnitva i na prihvaanje
suvremenoga naina ivota u donedavno dominantno agrarnom drutvu.
Kljune rijei: Tito, radno vrijeme, slobodno vrijeme, hobiji, svakodnevica,
modernizacija

U jednoj od mnogih monografija o Josipu Brozu Titu jugoslavenski su izdavai


poetkom sedamdesetih godina prenijeli ulomak iz rubrike Portreti utjecajnih
linosti londonskoga Sunday Timesa: Oni koji su ga upoznali bili su iznenaeni
raznovrsnou njegovih osobina od kojih su mnoge bile neoekivane: njegovim
smislom za humor i spremnou da uoi obje strane jednog pitanja; otrinom
njegova temperamenta koji se iznenada dizao do bijesa; njegovom stidljivou
koja je ustupala mjesto prirodnoj prijateljskoj naklonosti i gostoprimstvu;
njegovom neskrivenom uivanju u sitnim radostima ivota, njegovom
sposobnou za razonodu. Ali iznad svega toga stajale su stalna budnost i
pripravnost potkrijepljene hrabrou i pribranou.1 Ovakva karakterizacija
jugoslavenskoga predsjednika, kao osobe koja zna uivati u ivotu i slobodnom
vremenu, povjesniaru dokolice namee niz istraivakih pitanja: na temelju
ega se tvrdilo da je Tito bio ba takav, kako je bio ustrojen njegov radni ritam,
koliko je imao slobodnoga vremena i kakvim ga je sadrajima ispunjavao, zato

Josip Broz Tito monografija, (urednik Drago Zduni), Zagreb, 1971, bez paginacije.

313

Igor Duda

je ta tema dobivala znaajno mjesto u nizu fotografskih monografija objavljenih


za njegova ivota, zato je bila zanimljiva javnosti i je li njezina obrada utjecala
na javno mnijenje i ponaanje masa?
Vrijeme Titove vladavine poklopilo se s razdobljem u kojem su Jugoslavija
i Europa prolazile kroz niz drutvenih promjena koje su poslije Drugoga
svjetskog rata, tijekom godina gospodarskih uda i zlatnoga doba, oblikovale
suvremeno drutvo druge polovice dvadesetoga stoljea. Promjene su povezane
s urbanizacijom, industrijalizacijom, demokratizacijom niza sadraja koji su
donedavno bili dostupni samo viim slojevima, sve veim udjelom obrazovanih
i zaposlenih u stanovnitvu pa tako i s jaanjem svijesti o slobodnom vremenu,
zakonskim reguliranjem duljine dnevnog, tjednog i godinjeg odmora te
porastom brige o njihovom ispunjavanju sadrajima to ih je nametala masovna
kultura koja je upravo nastajala oslanjajui se na popularnu, medijsku, sportsku
i turistiku kulturu. Sudjelujui u takvim promjenama jugoslavensko se drutvo
privikavalo na novosti koje je donosila modernizacija sa svoje dvije sastavnice
socijalistikom i zapadnom. Jedna od novosti bilo je i promicanje slobodnoga
vremena iji smisao u industrijskoj kulturi prije svega podrazumijeva obnovu
radne energije, a tek potom see do potronje i razvoja osobnosti. Pravna
pretpostavka svemu bilo je radno zakonodavstvo.2 Jugoslavenska vlada
uredbom je 1946. uvela godinji odmor u trajanju 1430 dana, zakonodavstvo
je pedesetih jamilo polusatni dnevni odmor i 32 sata tjednog odmora, a o
pravom vikendu moglo se govoriti od 1965. kada je radni tjedan skraen na 42
sata i time dosegao svoju tadanju konanu duljinu. Od ezdesetih zaposleni
su tako u pravilu radili osam sati dnevno, uz dodatna dva sata jednog dana u
tjednu ili osam sati jedne subote u mjesecu, dok im je godinji odmor, ovisno
o radnom stau i radnim uvjetima, od ranih sedamdesetih trajao 1830 dana.
Odmarati su mogli i tijekom osam dana koje su zauzimali dravni praznici, kao
i u danima koji su praznike spajali s najbliim vikendom. Dani odmora punili su
se razliitim sadrajima, meu kojima su se mnogi po prvi put pojavili i prodrli
meu mase. Popularna kultura brzo se irila preko tiska, radija i televizije, mediji
su promicali bavljenje hobijima, sportske i rekreativne aktivnosti nastojalo se
uiniti to popularnijima, a masovan je postajao i domai turizam koji je u svoju
socijalnu i komercijalnu mreu upleo milijune gostiju. Slobodno vrijeme postalo
je tema sindikalnih i partijskih foruma, ali i sociolokih istraivanja.
Kontekst je to u koji valja smjestiti i Titovo slobodno vrijeme te izdavake
pothvate koji su ga prikazivali. Neka od tih izdanja odabrana su kao izvori za
ovo istraivanje: pet ilustriranih monografija o Titu objavljenih sedamdesetih
i osamdesetih (Stanojevi, 1971; Zduni, 1971; Matoec, 1973; Zduni, 1975;
2

314

Vidjeti: Igor Duda, U potrazi za blagostanjem. O povijesti dokolice i potroakog drutva u


Hrvatskoj 1950-ih i 1960-ih, Srednja Europa, Zagreb, 2005, str. 7680; Isti, Pronaeno bla
gostanje. Svakodnevni ivot i potroaka kultura u Hrvatskoj 1970-ih i 1980-ih, Srednja Europa,
Zagreb, 2010, str. 294295.

Tito vienja i tumaenja

Kovaevi i Raeta, 1983), knjiga anegdota (taubringer i Popovi, 1972) i


knjiga intervjua (idovec, 1980). Rijeju i slikom ova su izdanja vrlo irokom
krugu itatelja predoavala odnos Titova radnog i slobodnog vremena te
sadraje kojima je jugoslavenski predsjednik ispunjavao svoje rijetke trenutke
odmora. Upravo su ustroj i sadraj slobodnoga vremena tonije nain njihova
prikazivanja javnosti u odabranim izvorima, a ne njihov moda drugaiji stvarni
oblik glavne teme ovoga rada.
Predoavanje Titova radnog i slobodnog vremena
Ustroj radnog dana, tjedna i godine jugoslavenskoga predsjednika nije bio
u skladu sa strogom odvojenou radnog i slobodnog vremena to ju je
nametnulo poimanje vremena u industrijskim drutvima.3 tovie, dolazilo
je do ispreplitanja ne samo radnog i slobodnog vremena, ve i do mijeanja
mjesta za rad i mjesta za odmor. Takva su preklapanja bila u suprotnosti sa
suvremenim idejama o uinkovitom radu i jednako uspjenom odmoru, ali su u
nizu zanimanja jednostavno bila neizbjena pa dolazi do zamagljivanja granice
izmeu rada i dokolice, javnog i privatnog ivota, dunosti i uzbuenja.4 Moglo
se, dakle, dogoditi da se radno vrijeme odvija izvan radnoga mjesta te da se
krai i dulji trenuci slobodnoga vremena isprepliu s radnim obvezama. U
sluaju takvoga nepravilnog vremenskog ritma prevladavala je usmjerenost
na zadatak, a ne usmjerenost na vrijeme, koja se pojavila u devetnaestom
stoljeu s preustrojem ritma u industrijskim kapitalistikim drutvima i koja je
pretpostavljala ovisnost o kazaljkama sata.5
Ulazei u trag dnevnom ritmu jugoslavenskoga predsjednika, u monografijama
se moe iitati divljenje Titovoj radinosti zbog koje je dan obino bio dug i
prepun obaveza: Ustaje rano, veoma rano. Prije svih. I lijee kasno. Posljednji.
Prozor njegove radne sobe najdue je osvijetljen.6 Drei se starih navika
ustajao je ve u est sati upravo zato da bi u radni dan stalo sve to je namislio
uraditi.7 Poslije ranojutarnje etnje slijedio je dolazak u ured oko sedam sati.
U tihom i svijetlom prostoru pregledavala se pota i tisak, prouavali su se
3

4
5
6
7

Usp.: Peter Burke, The Invention of Leisure in Early Modern Europe, Il tempo libero, econo
mia e societ (loisirs, leisure, tiempo libre, Freizeit), secc. XIIIXVIII, Atti della XXVI Settimana di
studi, ur. Simona Cavaciocchi, Istituto internazionale di storia economica Francesco Datini, Le
Monnier, Firenze, 1994, str. 18.
Vidjeti: Chris Rojek, Leisure and The Ruins of the Bourgeois World, Leisure for Leisure: Criti
cal Essays, (ed. Chris Rojek), Macmillan, Basingstoke i London, 1989, str. 108.
Usp.: Edward Palmer Thompson, Time, Work Discipline and Industrial Capitalism, Past and
Present, 0, 38/1967, str. 6061.
Josip Broz Tito monografija, 1971.
Milivoj Matoec, Heroj Tito, Zagreb i Ljubljana, 1973, str. 149.

315

Igor Duda

izvjetaji i analize, primali su se gosti i odvijali telefonski razgovori: U tiini


ravnomjerno otkucava stari sat na polici iza stola. U ovoj sobi otkucava bilo
naroda. ivot jedne nacije stjee se u radni kabinet najveeg i najmilijeg sina.8
Podne je bilo vrijeme za ruak poslije kojega je slijedio poslijepodnevni odmor.
Oko esnaest sati Tito se vraao u ured: Tada opet sjeda za svoj radni sto.
Poinje opet rad.9 Vrijeme za veeru bilo je u devetnaest sati, a potom se Tito
u uredu druio sa suradnicima ili pak sam rjeavao nedovrene poslove sve do
ponoi ili jedan.
Ralanjivanjem dnevnoga rasporeda dolazi se do oko osam nesumnjivo radnih
sati (od sedam do dvanaest i od esnaest do devetnaest) i do pet nonih sati
predvienih za spavanje (od jedan do est), emu se vjerojatno moe pridodati i
popodnevno drijemanje koje se nigdje izravno ne spominje, ali se moe naslutiti:
Vrijeme poslije ruka odreeno je za kratak odmor.10 Preostalih desetak sati
zauzimali su obroci, kraa druenja i drugi svakodnevni rituali, a barem dva-tri
sata bila su esto potrebna za veernje zavravanje poslova. Posrijedi je prilino
razvuen radni dan u kojem je vrijeme rada moglo biti prekinuto kratkom
etnjom: Ponekad ustaje od stola i izlazi u batu da se odmori koji trenutak
i da se nadie svjeeg vazduha.11 S druge strane, i vrijeme odmora moglo je
biti skraeno ili prekinuto iznenadnim sjedanjem za radni stol: Ali koliko je
trenutaka kad Josip Broz, sjetivi se neega, nenadno prekida razonodu, ustaje
i odlazi u svoj radni kabinet da neto pogleda, proita, zabiljei, dopie, da
telefonira, ili da uradi ono to je moda zaboravio, a to misli da se mora odmah,
upravo toga trena i toga dana.12 Veernji boravci za radnim stolom esto su
spominjani, a bili su posljedica usmjerenosti na zadatak neovisno o radnom
vremenu i poriva da se zapoeto to prije dovri: Znate, ja prvo i prvo, nikad
ne mogu vidjeti na stolu nesvreni posao. To moji saradnici znaju. () Ja imam
obiaj da odmah, im neto dobijem, pristupim poslu da to zavrim, bilo da mi
to stigne nou ili danju. Jer, za mene nema radnog vremena, za mene je radno
vrijeme od jutra do pola noi.13
Kao predsjednik drave Tito je esto upravo zbog slubenih obveza izbivao
iz ureda, no posao ga je pratio i u uredima izvan Beograda, primjerice onima
u Bijeloj vili na Velom Brijunu i u kui na otoiu Vangi. Sudei po potrebi za
opravdavanjem dugih boravaka na brijunskom otoju, takva su izbivanja
8
9
10
11

316

12
13

Darko Stupari, Godine slobode, godine novog svijeta, Mi smo Titovi, Tito je na, (ur. Drago
Zduni), Spektar, Zagreb, 1975, bez paginacije.
France Bevk, Dan marala Tita, Mi smo Titovi, Tito je na, ur. Drago Zduni, Spektar, Zagreb,
1975, bez paginacije.
Isto.
Isto.
Josip Broz Tito monografija, 1971.
Josip Broz Tito. Intervjui, (ur. Zdravko idovec), August Cesarec i NIRO Mladost, Zagreb i Beograd, 1980, str. 528. Razgovarao Bogdan Poganik 1974.

Tito vienja i tumaenja

sigurno mogla izazivati sumnju u predsjednikove radne navike jer otvoreno se


pisalo da Tito u blizini Pule provodi najvie vremena i najvei dio godine.14
Tim vie to niti on sam to nije skrivao: Ja sam na periferiji vaeg grada, ja sam
takoreku va graanin, veoma esto sam ovdje. Kada sam prvi put doao ovdje,
rekao sam da u ostati tu. I klima mi ovdje jako odgovara, a i ljepote su takve
kakve se rijetko u svijetu mogu nai.15 Brijuni su uistinu funkcionirali kao drugi
glavni grad i na njima se odvijala iva dravnika aktivnost.16 Meutim, javnost
je na to ipak trebalo redovito podsjeati: Ponekad proitamo u novinama:
'Predsjednik republike provest e krai odmor na Brionima.' Novinska vijest
nee rei da e taj odmor biti ispunjen mnogobrojnim dravnikim poslovima.
Predsjednika e posjetiti ef neke drave, ambasador ili ministar. Ako i ne bude
posjeta, drug Tito e dobar dio svakoga svog dana provesti u radnoj sobi.17 Na
Brijune je ponekad trebalo otii i zbog poslunosti prema lijenikim uputama,
no i tada je to bio odmor uz rad.18 Upravo ova potonja primjedba vrlo je esta u
opisima predsjednikova boravka na brijunskom otoju, gdje se njegove navike
i obveze nisu znaajnije mijenjale pa se ni radni dan nije previe razlikovao od
onog u Beogradu, bio je jednako dug i jednako dinamian.19 Tito u miru Vange
najradije radi, radi daleko od uurbanoga ritma glavnog grada jer za efa
drave nema pravog odmora.20 I ondje on nastoji do maksimuma iskoristiti
vrijeme za rad, da bude u toku dogaaja, da rjeava, da prati na jugoslavenski
radni dan.21 U obranu svojih radnih navika ponekad je morao stati i sam Tito
pa je na Brdu kod Kranja novinaru izjavio: Evo, sada piu vani da sam ja tu na
odmoru, a ja ovdje radim isti posao kao i u Beogradu, nita se tu ne mijenja.
Mijenjam samo mjesto i klimu, jer mi to odgovara. Inae, ni u Beogradu, ni
drugdje, ja ne znam kad je nedjelja, kad je subota za mene nema vikenda.22
Kako bi se odravao dojam o Titovoj prezauzetosti, isticala se dragocjenost i
kratkoa njegovih slobodnih trenutaka jer rijetki su mu bili asovi odmora i
oputanja.23 Tito tek pokoji slobodan trenutak moe posvetiti odmoru, rad
prekida samo da se odmori koji trenutak te sam tvrdi da izmeu poslova ima
14
15
16

17
18
19
20
21
22
23

Josip Broz Tito monografija, 1971.


Milorad Kovaevi, Milo Raeta, Tito i more, Otokar Kerovani i Spektar, OpatijaRijeka i Zagreb, 1983, str. 206. Iz zdravice u Puli 1972.
O kraljevskom ljetnom glavnom gradu vidjeti: John K. Walton, Tourism, War and Politics in
Elite Beach Resorts: San Sebastian and Ostend, c. 18301939, 13th Economic History Congress, Buenos Aires, 2002,
http://www.eh.net/XIIICongress/cd/programme-sessions-detail1.htm#4, 6.
M. Matoec, n. dj., str. 97.
Zvonko taubringer, Miloje Popovi, Tito u anegdotama, Beograd, 1972, str. 286.
Josip Broz Tito monografija, 1971.
Tihomir Stanojevi, Tito. Rije i djelo 19411971, Beograd, 1971, str. 117; M. Matoec, n. dj., str. 48.
D. Stupari, n. dj., 1975.
Josip Broz Tito. Intervjui, str. 528. Razgovarao Bogdan Poganik 1974.
M. Kovaevi, n. dj., str. 20.

317

Igor Duda

malo vremena za odmor.24 Objektiv slubenog fotoaparata hvata ga nakratko


u trenucima odmora, a jedan od takvih je i etnja travnjakom na Vangi, gdje
Tito uiva u svakom slobodnom trenutku, jer takvih trenutaka nema mnogo.25
U jednom od rijetkih trenutaka predaha snimljena je fotografija etnje sa
suprugom Jovankom, to su takoer bili dragocjeni trenuci odmora.26 Tijekom
dana Tito se odmara tek pokoji trenutak.27 Kratkoa i trenutanost odmaranja
upuivale su na pretrpanost poslom i stalni nedostatak vremena. Titov je dan
tako bio suvie kratak i za radne obveze pa je u sasvim ispunjenom dnevnom
rasporedu jo tee bilo osigurati prostor za slobodno vrijeme.28 Tako malo
vremena preostajalo je Titu za privatni ivot.29 Iako ljubitelj prirode, nije imao
dovoljno vremena za uivanje na otvorenom.30 Nisu po srijedi bila samo
mogua pretjerivanja autora monografija, ve se i Tito sam alio na nedostatak
vremena: Pa vidite da nemam ba mnogo vremena za sebe lino. () Ne mogu
sebi da priutim nimalo vie vremena za odmor.31
Sve to govori u prilog svojevrsnoj rtvi koju dravnika dunost iziskuje od
pojedinca koji poinje gubiti sebe samog, nema uobiajenoga radnog dana s
odreenim trajanjem niti pravoga tjednog odmora. Brojne obveze sigurno
postaje sve tee izvravati u poodmakloj ivotnoj dobi. Meutim, nedostatak
vremena i tu je radio u Titovu korist jer na novinarska pitanja o brzom ritmu
on bi spontano, bez razmiljanja odgovarao: Nemam vremena da mislim na
starenje.32 U tom je smjeru iao odgovor amerikom novinaru koji je 1968. u
Jajcu komentirao Titov zdrav izgled i dobro dranje: Stalna dinamika. Rad i
zaposlenost. Nemam vremena da starim.33 Deset godina kasnije u Igalu je
86-godinjem predsjedniku komentator lista New York Times, nastojei rijeiti
zagonetku ivotne energije, koja je oito intrigirala upravo Amerikance,
postavio sljedee pitanje: Vidim, gospodine Predsjednie, da posjedujete dvije
vane osobine: smisao za humor i osjeaj za historiju. Ali mene osim toga zanima
kako uspijevate odgovoriti tolikim obavezama, a da i dalje sauvate zdravlje i
tako divno izgledate?34 Poslije svojih misli o aktivnim ljudima i progresivnim
snagama u svijetu, sportu i vjenom optimizmu, te novinareva pozivanja na
24
25
26

27
28
29
30
31

318

32
33

34

D. Stupari, n. dj., 1975; F. Bevk, D. Zduni, 1975; Josip Broz Tito. Intervjui, str. 528.
Josip Broz Tito monografija, 1971; M. Matoec, n. dj., str. 129.
M. Matoec, n. dj., str. 43.
Josip Broz Tito monografija, 1971.
M. Matoec, n. dj., str. 112.
Josip Broz Tito monografija, 1971.
T. Stanojevi, n. dj., str. 118.
Josip Broz Tito. Intervjui, str. 533. Razgovarao Bogdan Poganik 1974.
Josip Broz Tito monografija, 1971.
Z. taubringer, M. Popovi, n. dj., str. 306.
Josip Broz Tito. Intervjui, str. 652. Razgovarao James Reston 1978.

Tito vienja i tumaenja

stari komentar o nedostatku vremena za starenje, Tito je kratko odgovorio: Pa,


neto ima i u tome, to je ovjek aktivniji, izgleda da se bolje osjea.
Sadraj Titove dokolice
esto primjeivana Titova vitalnost sigurno se moe povezati s raznovrsnim
slobodnim aktivnostima, no prikazujui sadraj Titove dokolice monografije
upadaju u svojevrsnu kontradikciju. Naime, u elji da Tita prikau kao neumornog
radnika redovito istiu kratkou njegova slobodnog vremena, a s druge strane
obiluju opisima i fotografijama njegovih hobija. Cilj prizora iz svakodnevice
sigurno je bio Tita prikazati kao osobu s izraenom ljudskom crtom, a fotografije
fotogeninog predsjednika pri tom su bile viestruko uinkovitije od prateega
teksta u kojem se isticala njegova humanost, plemenitost, blagost i veliko
ljudsko srce.35
Tito je predstavljen kao zaljubljenik u prirodu: Tito mnogo voli prirodu i rado
provodi svaki slobodan trenutak pod vedrim nebom. Kretanje i svje vazduh
uvaju njegovo zdravlje.36 Fotografi su ga slikali u Kumrovcu gdje dolazi da
udahne zrak rodnog Zagorja, i odmori oi na prebogatom zelenilu doline Sutle
na Vangi na travnjaku proaranom cvjetovima veselih boja, u etnjama po
priobalju i unutranjosti Jugoslavije.37 etnja je est motiv na fotografijama i
u opisima dokolice: Tito voli etnje poljima uz zrele kukuruze, kad su preleti
fazana; ili pak, umama ujesen kad je drvee proarano spektrom fantastinih
boja.38 Uivao je gledajui zalazak sunca.39 Isticalo se da bjei od betona i velikih
zgrada: Ja to ne volim, volim da boravim vani, u prirodi, u umi, na sasvim
prirodan nain. () Ovdje je meni najbolje, jer mogu da etam. Nije volio
dvorove i odlazio je tamo samo kad je to morao.40
Kao zaljubljenik u prirodu i sam je uzgajao pojedine biljne vrste. Fotografije Tita
meu cvijeem i drveem, u vinogradu ili uz mandarine na Vangi, nikako nisu
rijetkost: U Titovom poznavanju i svakoga zemljoradnikog posla ne krije se
samo velika ljubav prema prirodi i njezinim ljepotama ve i duboka privrenost
svemu onome ime se u ivotu bavio, i on i njegova obitelj. Uz to krije se i tu
dio irokog smisla Josipa Broza za najrazliitije poslove, ono to iznenauje
sve koji poznaju veliinu i snagu njegove linosti i to uvijek i ponovno namee
35
36
37
38
39
40

Josip Broz Tito monografija, 1971.


F. Bevk, D. Zduni, n. dj., 1975.
M. Matoec, n. dj., str. 46, 129.
Josip Broz Tito monografija, 1971.
M. Kovaevi, n. dj., str. 21.
Josip Broz Tito. Intervjui, str. 533. Razgovarao Bogdan Poganik 1974; M. Kovaevi, n. dj., str.
21.

319

Igor Duda

pitanje: kako i gdje pronae vrijeme, energiju i volju da se pored velikih poslova
dravnika i politiara, tako predano, u svojem vrtu, bavi i uzgajanjem razliitog
drvea, voa i cvijea, da prati i da tako vjeto upravlja rast biljki od ranoga
proljea do kasne jeseni.41 Uspjean, ak bolji od strunjaka, bio je i u parku
svoje beogradske rezidencije u Uikoj 15: Tu je, odmah nakon rata, sam
zasadio mnogo drvea i cvijea. Uspio je i ono to agronomi nisu tvrdei uporno
da tlo ne odgovara, podigao je svoje najomiljenije drvo brezu.42

Vinogradar (Zduni, 1971)

Zabiljeena je i Titova ljubav prema ivotinjama: ivotinje ga vole, jer ume da


s njima postupa. A on se time ponosi. ivotinje bilo divlje ili pitome, osjeaju
tko im je prijatelj.43 Meu ljubimcima, koji su ga okruivali i s kojima je pozirao
na otvorenom ili u uredskim prostorima, bili su vujak Tigar i drugi psi, papagaj
Koki, kanarinci i eljugari, fazani, medvjedi, slonovi i leopard, jeleni i srne, a

320

41
42
43

Josip Broz Tito monografija, 1971.


Isto.
F. Bevk, D. Zduni, n. dj., 1975; D. Zduni, 1971.

Tito vienja i tumaenja

mnoge su ivotinje bile dar iz raznih dijelova Jugoslavije i svijeta. U odnosu


prema ivotinjama ipak se nametnuo problem koji su autori monografija u
zaetku nastojali otkloniti: Lov mu je bio najmilija razonoda. U lov je odlazio
vie zbog toga da posmatra ivot u prirodi, manje da lovi.44 S jedne strane,
izraena ljubav prema ivotinjama, s druge strane odlian strijelac, strastven
i izvanredan lovac kojem je lov najvee zadovoljstvo, najdrai odmor,
najmilija razonoda i omiljen sport.45 Na toj su strani i brojne fotografije s
jugoslavenskih i afrikih lovita te mnogi lovaki trofeji.46 Lov je ponekad bio
dravnika obveza, ali to je onda ve suvie organizirano, a Josip Broz, kao i
svaki pravi lovac, eli doivjeti lov bez velike pomoi i namjetanja.47 ini se da
je Tito radije odlazio u iznenadni lov, onda kada bi mu obveze dopustile da se
iskrade, no i za to je vremena esto nedostajalo: Proe i godina, a da ne mogu
da odem, recimo, u lov, iako ga volim.48 Na moru se pak bavio ribolovom.49

Lovac (Zduni, 1975)


44
45
46
47
48
49

M. Kovaevi, n. dj., str. 20.


D. Zduni, 1975; M. Matoec, str. 47; D. Zduni, 1971; M. Kovaevi, str. 20; T. Stanojevi, str.
119.
Npr. Josip Broz Tito monografija, 1971.
Isto.
Isto; Josip Broz Tito. Intervjui, str. 533. Razgovarao Bogdan Poganik 1974, (cit.).
Josip Broz Tito monografija, 1971.

321

Igor Duda

Na moru, na Vangi, bila je i Titova radionica s tokarskim strojem koji su mu


darovali drugovi metalci.50 Ljubav prema alatu i stroju odravala je hobi koji
je proistekao iz prvoga zanimanja iskusnog radnika i biveg metalca koji voli
svoj zanat i koji nije zaboravio ono to je nauio u najranijoj mladosti.51 Buka
iz radionice esto bi se ula tijekom mirnih poslijepodneva dok je Tito postajao
sam svoj majstor: Sigurno barata strojem, precizno mjeri i sretan je kad posao
ispadne ba onako kako ga je zamislio.52

Tokar (Stanojevi, 1971)

Jo se u jednom hobiju Tito drao tada sve popularnijega naela uradi sam:
Predsjednik voli snimati ljude, prirodu, cvijee i sam razvijati i kopirati svoje
snimke osobito u boji.53 Tvrdilo se da je odlian fotograf, da se na putovanjima,
osobito na brodu Galeb, rijetko odvaja od fotografskog aparata te da je kamerom
snimio nekoliko filmova.54
50
51

322

52
53
54

Stanojevi, n. dj., str. 117.


M. Matoec, n. dj., str. 45; D. Stupari, D. Zduni, 1975; D. Zduni, 1971.
M. Matoec, n. dj., str. 45.
T. Stanojevi, n. dj., str. 118.
Josip Broz Tito monografija, 1971; M. Matoec, n. dj., str. 110.

Tito vienja i tumaenja

Fotograf (Zduni, 1971)

Titovu dokolicu ispunjavali su i filmovi i knjige. Ipak, njegova navika itanja u


monografijama ba i nije predstavljena kao posebno jaka strast te je vie opisana
poput iznimke i iznenaenja kada je posrijedi netko njegove dobi ili poloaja:
Jo uvijek voli da ita kao u svojoj mladosti. itanje za njega znai uenje.
Cio svoj ivot on ui. I danas drug Tito uz mnoge dravnike poslove nae
vremena za knjigu.55 ini se da se jugoslavensko drutvo tada tek upoznavalo
s konceptom cjeloivotnog obrazovanja, a od tako zaposlene osobe i nekoga
u poznim godinama nije se oekivalo da vrijeme provodi itajui. Navodi se
da je Tito beletristiku, zabavnu i znanstvenu literaturu itao u svom domu za
popodnevnog odmora, a knjige su obino stizale kao darovi s posvetom: Lijepa
knjiga uvijek iskreno obraduje druga Tita i on ne proputa priliku da se upozna
s novim izdanjima i novim naslovima. Oduvijek je volio knjigu. Kad je veoma
umoran rado, kau, ita osvjeavajue stripove velikog Walta Disneya.56 Nije
zabiljeeno je li gledao i Disneyeve crtane filmove, ali u usporedbi s knjigama,
Titovo zanimanje za kinematografiju pobuivalo je neto vei interes urednika
monografija i javnosti. Rado je gledao filmove, posebno povijesne spektakle i
55
56

F. Bevk, n. dj., 1975; M. Matoec, n. dj., tr. 79.


M. Matoec, n. dj., str. 79; Josip Broz Tito monografija, 1971.

323

Igor Duda

akcijske, najee poslije veere.57 Posjeivao je Festival jugoslavenskog igranog


filma u Puli, ponekad je obilazio filmske ekipe na snimanju, kao u sluaju filma
Neretva, a bio je domain mnogim filmskim i drugim umjetnicima.58 Posjeti
Sofije Loren i Carla Pontija, Kirka Douglasa i Yula Brynerra ovjekovjeeni su na
fotografijama uz neizbjean komentar: Najpoznatiji glumci svijeta bili su gosti
druga Tita i drugarice Jovanke.59
Slobodno vrijeme esto je prolazilo u druenju s raznim gostima. Ako poslije
veere nije gledao film ili poneto od televizijskoga programa, Tito se zadravao
sa suradnicima u srdanom razgovoru.60 Na Vangi je bio posebno gostoljubiv
te je iskuavao kulinarske vjetine nauene od majke u djetinjstvu, poput
pripremanja zagorske savijae od sira, ili za ivota u ilegali: Poslovina je
gostoljubivost Josipa Broza... U elji da svoje uzvanike to bolje pogosti esto
Tito uzima pregau i odlazi u kuhinju da pripremi kavu ili neki specijalitet.61 Kao
ljubitelj klasine glazbe i vesele pjesme, u drutvu je znao i zapjevati.62 Dobro
je raspoloenje sigurno podizala poneka aa vina, primjerice uvene 'Vange'
koju je sam proizvodio i s kojom se hvalio svojim gostima.63 Ugodnom ozraju
moda je pridonosila i supruga Jovanka, za koju monografije tvrde sljedee:
veoma je prirodna, vedra i neposredna. Rodom je iz Peana u Lici, kraja srdanih
i jednostavnih gortaka, koji iznad svega cijene u ovjeku ljudskost.64 U drutvu
suradnika, prijatelja ili gostiju kojih je uvijek u kui Brozovih i meu kojima
su se mogli nai i Krlea i Naser, Tito bi naveer odigrao partiju aha ili bilijara.65
Meutim, kad god su vremenske prilike to doputale, Tito je radije boravio na
otvorenom. Njegov nemiran duh nije bilo jednostavno pratiti: Volio je i svoj
gliser kojim je mogao 'pobjei' pratnji Sam je njime upravljao. Sam je vozio
kola, posebno elektromobil, kojim se kretao po Vangi i prevozio svoje goste
do vinograda.66 Rado je plivao, od najranije mladosti volio (se) baviti raznim
sportovima, u austrougarskoj vojsci bio je vrstan maevalac, dobro je skijao, ali
s godinama je takvih aktivnosti bilo sve manje: Ja i danas volim sport, iako ne
mogu da se njime bavim kao ranije.67
57
58
59
60
61
62
63
64
65

324

66

67

F. Bevk, n. dj., 1975; M. Kovaevi, n. dj., str. 20.


M. Kovaevi, n. dj., str. 28; M. Matoec, n. dj., str. 138.
Josip Broz Tito monografija, 1971; M. Matoec, n. dj., str. 137 (cit.).
F. Bevk, n. dj., 1975.
Josip Broz Tito monografija, 1971, (cit.); Z. taubringer, M. Popovi, n. dj., str. 278.
M. Kovaevi, n. dj., str. 20.
Isto, str. 21.
Josip Broz Tito monografija, 1971.
D. Zduni, n. dj., 1975; Josip Broz Tito monografija, 1971.
M. Kovaevi, n. dj., str. 21.
D. Zduni, n. dj., 1975; Josip Broz Tito monografija, 1971; Josip Broz Tito. Intervjui, str. 652.
Razgovarao James Reston 1978.

Tito vienja i tumaenja

S godinama, vlastitu je elju za mobilnou mogao utaiti samo putovanjima:


Drug Tito je cijeloga svog ivota bio putnik, uvijek na vanim putovanjima po
zadatku Partije ili po poslovima Republike.68 U svijet je kao predsjednik putovao
150 puta, posjetio je 68 zemalja, a ponekad je iz zemlje izbivao i po nekoliko
mjeseci.69 Meutim i tada s domovinom ostaje u neprestanoj vezi. Prima vijesti
o najvanijim dogaajima i donosi odluke ba kao da je u Beogradu.70 U svojim
misijama mira i prijateljstva meu narodima najradije je putovao brodom
Galeb, na kojem je bio najdrai gost i najugodniji putnik.71 Kao pravi zaljubljenik
u putovanja, nije patio od morske bolesti te ga nisu brinule vremenske prilike
ni duljina puta: Radio je i jeo i onda kada drugi nisu mogli stajati na nogama
ni podnositi miris hrane.72 Zimi je rado putovao svojim Plavim vlakom i kroz
prozor promatrao prirodu, zrakoplov je koristio samo kada bi morao, a duge i
brze automobilske vonje nisu ga zamarale.73
Modernizacijski uzor
Meu najuoljivijim znakovima modernizacije socijalistike Jugoslavije sigurno
je bio turizam, posebno na jadranskoj obali, gdje je izgradnja turistike infra
strukture esto bila motor napretka lokalne zajednice. Tito je, i kao predsjednik
drave i kao svjetski putnik, bio pun savjeta za razvoj domaeg turizma, a
turistiki su ga djelatnici rado sluali.74 Bio je svjestan prednosti koje su bile
djelo prirode: Ja sam posjetio mnoge zemlje i nigdje nisam vidio ljepu obalu
nego to je naa. Nju je priroda obdarila: uz krape tu su lijepe borove ume
i postoje ogromne mogunosti za razvoj turizma;75 ali i svjestan toga da
nije dovoljno samo iskoritavati prirodne resurse: Turizam nije samo sunce,
more i zrak za one koji tu dolaze.76 Govorio je stoga o izgradnji prometnica
i ostale infrastrukture, o turizmu kao isplativom ulaganju, vanoj i korisnoj
gospodarskoj grani, izvoru deviza i napretka. Turistiki je razvoj uglavnom
iao upravo tim smjerom, a isprva nerazvijeno domae turistiko trite ubrzo
je postalo poprite masovnoga turizma. Mnogima je tako zatrebao bijeg od
guve pa su od ezdesetih sve ee mir na odmoru pronalazili u vlastitim
68
69
70
71
72
73
74
75
76

M. Matoec, n. dj., str. 98.


Pero Simi, Tito. Fenomen stoljea, Veernji list, Zagreb, 2009, str. 353.
M. Matoec, n. dj., str. 99.
M. Kovaevi, n. dj., str. 15; M. Matoec, n. dj., str. 110.
M. Kovaevi, n. dj., str. 24.
Isto, str. 24, 26.
Vidjeti: I. Duda, n. dj., 2010, str. 311312.
M. Kovaevi, n. dj., str. 206. Iz zdravice u Puli 1972.
Isto, str. 207. Iz zdravice u Ulcinju 1973.

325

Igor Duda

vikendicama.77 Sam je Tito, tumaei opseg privatnoga vlasnitva u Jugoslaviji,


za francuske novine izjavio: Ako biste imali para, mogli biste da kupite kuu.
() Takoer, pored stana, i vikend-kuicu, itd.78
Valja se stoga zapitati je li Tito kao dokazani vikenda tu svoju naviku prenosio
na mase i je li njegova prizemnica na Vangi bila uzor-vikendica tisuama
manjih i veih zdanja to su se gradila du obale i u unutranjosti? Ili, svedeno
na openitiju razinu, je li Titova sklonost zabavi zabavnijom inila osobnu
svakodnevicu prosjenoga jugoslavenskog graanina? Jedno od tumaenja
irenja potroakoga ponaanja i potroake dokolice temelji se na naelu
trickle-downa, odnosno prijenosu navika s viih na nie slojeve.79 Drutveno
moniji imali bi tako progresivnu ulogu, usmjeravali bi drutveni razvoj sve
do razine svakodnevnih navika, a kada bi iri slojevi prihvatili i sebi prilagodili
pojedine svakodnevne prakse, via bi klasa podigla ljestvicu i otila korak dalje.
Podjele koje su proizvod odnosa koji vladaju u radnom vremenu prenijele bi se
tako u slobodno vrijeme koje ne bi bilo lieno drutvenog i kulturnog sukoba.80
Dakle, teoretski je mogue da je Tito, svjesno ili nesvjesno, posluio kao uzor.
Pri tom na umu treba imati i injenicu da je socijalistiko razdoblje, posebno
ezdesete i sedamdesete godine, bilo vrijeme kada se u Jugoslaviji po prvi put
oblikovala masovna kultura slobodnoga vremena i potroake dokolice. Dnevni
listovi i popularna periodika, poput hrvatskih asopisa Savremena tehnika,
Vikend i Sam svoj majstor, u tom razdoblju imaju drutveni zadatak irenja
izletnike i turistike te tehnike kulture i pokreta uradi sam koji se oslanjao na
kreativne ideje i vjete ruke. U istom smjeru, s namjerom motiviranja, educiranja
i savjetovanja, idu i ostali mediji, obrazovni sustav pa i izdavaka djelatnost.
Kreativnost, inovativnost, mobilnost i aktivnost su bile vrijednosti koje su
isprva jamile svijetlu budunost, a potom, neto skromnije, modernizaciju i
napredak. U takvom su se okruenju pojavile monografije u kojima je glavnu
ulogu odigrao ovjek pokreta ovjek akcije, osoba s velikom sposobnou
za razonodu i ujedno predsjednik kojeg odlikuje radni tempo na kojem bi mu
i mladi ljudi mogli pozavidjeti, a upravo prema mladima bio je pun panje:
Bodri ih i ui, rijeima i vlastitim primjerom.81 Neovisno o tome je li on u
77

78
79

80

326

81

O vikendicama vidjeti: Karin Taylor, My Own Vikendica: Holiday Cottages As Idyll and Investment, Yugoslavias Sunny Side. A History of Tourism in Socialism (1950s1980s), (uredili
Hannes Grandits, Karin Taylor), CEU Press, Budapest, 2010.
Josip Broz Tito. Intervjui, str. 325. Razgovarao Jean Raymond Tournoux 1968.
Vidjeti: Eric Hobsbawm, Mass-Producing Traditions: Europe, 18701914, The Invention of
Tradition, (uredili Eric Hobsbawm, Terence Ranger), Cambridge University Press, Cambridge,
1985, str. 306; Ben Fine; Ellen Leopold, Consumerism and the Industrial Revolution, Social
History, 15, 2, May 1990, str. 178.
Vidjeti: Mary F. Moorhouse, Models of Work, Models of Leisure, Leisure for Leisure, str.
2425; Fred Coalter, Leisure Policy: An Unresolvable Dualism?, isto, str. 122; John Clarke;
Critcher Chas, The Devil Makes Work. Leisure in Capitalist Britain, London, 1985.
M. Kovaevi, n. dj., str. 26; D. Zduni, 1971; M. Matoec, n. dj. str. 40.

Tito vienja i tumaenja

svemu uistinu bio takav, nesumnjivo je rije o tome da je javna slika o njegovu
putu i odabiru uinjena najboljom. Tito je bio predstavljen kao spoj blagosti i
odlunosti, kao uzor za produktivan rad i svestranost u dokolici, kao osoba koja
zna uravnoteiti radno i slobodno vrijeme, uredski posao i kretanje, kao netko
tko radi zdravlja spremno mijenja boravite i klimu. Mogue je da je isticanje
takvih osobina bilo samo u funkciji izgradnje kulta linosti i da izdavaki projekti,
ija je naklada dosezala i po stotinu tisua primjeraka, nisu ciljali ni na to
drugo. Meutim, sigurno je da tolika izdavaka i medijska pozornost usmjerena
prema Titovu ivotu nije mogla ne ostaviti traga kod publike. Tim vie to, osim
dalekih i dugotrajnih putovanja, svi drugi sadraji slobodnoga vremena nisu
djelovali kao sasvim nedostupne dvorske igre i nisu zahtijevali identifikaciju
s Titom po naelu divljenja nedodirljivom predsjedniku. Stoga je sigurno
dolazilo do trickle-downa tijekom kojega su se predsjednike navike lako mogle
prilagoavati prosjenom ivotnom standardu. Prizori Titove dokolice imali su
tako jo jedan, mogue neplanirani uinak. U razdoblju otkrivanja suvremenih
oblika provoenja slobodnoga vremena, rasprava o odnosu rada i odmora te
prvih sociolokih istraivanja dokolice, ostvarivali su modernizacijski efekt i
sluili kao inspiracija.

Summary
Rare Moments of Rest
Tito and Leisure
Key words: Tito, working time, leisure, hobbies, everyday life, modernization
The time of Titos reign coincided with the period in which Yugoslavia after
the Second World War and during the years of economic miracles and European
Golden Age went through a series of social changes which shaped a modern
society. Changes were connected with urbanization, industrialization, a growing
proportion of educated and employed population, as well as democratization of
practices that until recently were only available to the upper classes. Among
them there was also the increasing awareness of leisure activities and the legal
regulation of the length of daily, weekly and annual leave. This is the context
in which a series of monographs were published in the seventies and eighties,
presenting Titos working hours and his rare moments of rest to a very
wide circle of readers. The structure and content of Titos leisure time more
precisely their presentation to the public in selected monographs, rather than
their possibly different actual shape is the main subject of this paper. The

327

Igor Duda

analysis shows that the structure of Titos working day, week and year was not
in accordance with the strict separation of work and leisure imposed by the
understanding of time in industrial societies. Tito occasionally rested during
the long day in Belgrade, but also worked during his stay on the island of Brijuni,
in other residences and on distant travels. Monographs point out that Tito did
not like to leave work unfinished, that he complained about the lack of time, but
also argued that because of the constant activity he had been feeling better and
had no time to think about getting old. Titos vitality was often noted, and it was
certainly associated with a variety of leisure activities walks in nature, a love
of plants and animals, wine-growing, hunting, working the lathe, an interest in
movies and books, playing billiards and chess, socializing and travelling. The
aim of scenes from everyday life was to present Titos human face, and the
photos of the photogenic president were very effective. It is possible that the
monographs only goal was to build a cult of personality, but it is also certain
that the attention by publishers and the media influenced the audience. There
was clearly a trickle-down effect in which the presidential habits could easily be
adapted to the masses and the average standard of living, producing the effect
of modernization.

328

Slobodan Selini
UDK 323(497.1)196/197
338(497.1)196/197

Pogledi Josipa Broza na neke probleme


jugoslovenskog drutva ezdesetih godina 20. veka
Apstrakt: U radu su opisani pogledi Josipa Broza na neke od vanijih problema
jugoslovenskog drutva ezdesetih godina XX veka: ekonomska kriza, politiko
nejedinstvo vrha drave i Partije i pojave zloupotreba, bogaenja i privilegija
rukovodeih ljudi.
Kljune rei: Jugoslavija, Josip Broz, SKJ, ekonomija, politika

Hteli mi to ili ne, ljudi ipak nas vide, makar smo se sakrili.
Ljudi nas kritikuju onako anonimno i govore da ne valja rukovodstvo,
pitaju gde ste, ta radite, ako niste sposobni idite i tako dalje. Takvih
glasova ima dosta. A kad bi oni jo sve saznali kakva je situacija u
naim redovima onda bi jo gore bilo.

Josip Broz, sednica IK CK SKJ, 12. novembar 1965.1

Ispod povrine spoljnopolitikog ugleda zemlje u svetu i unutranje stabilnosti


i rasta standarda koji su posmatrano sa strane bili evidentni, Jugoslavija je
ezdesetih godina XX veka bila i zemlja neefikasnog privrednog sistema,
rasipnitva, glomaznog birokratskog aparata, opadanja uticaja centralne
vlasti, nejedinstvenog rukovodstva, nereenog nacionalnog pitanja i erozije
morala komunista, posebno funkcionera. Opisujui sedmu deceniju Lj. Dimi
govori o osamostaljivanju republika, nacionalnom homogenisanju i zatvaranju,
odsustvu svesti o potrebama i interesima jugoslovenske celine, pojavi lokalnih
oseaja, egoizma i sebinosti i zakljuuje: Unutranja kriza je bila duboka,
istovremeno dravna i partijska, idejna i organizaciona, politika i ekonomska,
drutvena i moralna.2 Privredna reforma iz 1961. trebalo je da rei pitanje
raspodele drutvenog proizvoda izmeu privrede i drave, ali to nije uspela.
Privredu je zahvatio porast linih dohodaka iznad produktivnosti, opadanje
privrednog rasta, poveanje nezaposlenosti, nastavljeno je odlivanje sredstava
1
2

Arhiv Jugoslavije (AJ), fond 507, SKJ, Izvrni komitet CK SKJ, III/113, Prilog 1, str. 10.
B. Petranovi, Istorija Jugoslavije 19181988, III, Beograd, 1988, str. 391396; . ,
, III, , , 2001, . 368,
401, 402, 404, 406.

329

Slobodan Selini

iz privrede. Prisvajanje vika rada ostajalo je u rukama drave (vie od 70%),


zalihe su dostigle treinu proizvodnje, a neiskorienost kapaciteta je iznosila
40%. Rasipnitvo, nebriga, promaene investicije bili su deo svakodnevice.3
Godine 1963. donet je novi ustav, oznaen za povelju samoupravljanja.
On je proglasio rad za jedino merilo ovekovog materijalnog i drutvenog
poloaja.4 Osmi kongres Partije 1964. godine zaloio se za dalji razvitak
socijalistikih drutvenih odnosa i raspodelu dohotka prema radu. Otvoreno
je i nacionalno pitanje. Ipak, stvarnost nije ila na ruku proklamovanom
nagraivanju prema radu i uinku, pa je 1964. i 1965. godine preduzet niz mera
ka oslobaanju privrednih organizacija upliva drave, stabilizaciji trita i
smanjivanju investicija. Ta politika kulminirala je privrednom reformom 1965.
godine. Drava se nala oi u oi sa problemima nezaposlenosti, nepovoljnog
spoljnotrgovinskog bilansa, nerentabilnih preduzea. Vaan cilj privredne
reforme iz 1965. bila je stabilizacija trita. To je trebalo da dovede do
podizanja efikasnosti privreivanja, podsticanja izvoza i poboljanja platnog
bilansa, odravanja pravilnijeg odnosa cena i stabilizacije novog deviznog kursa.
Ipak, zakoni, uredbe, rezolucije, diskusije, referati esto su ili na jednu stranu,
a jugoslovenska stvarnost na drugu. Nije to bila ni prva ni poslednja reforma
koja je nedosledno sprovedena. Jugoslovenska politika, ekonomska i partijska
elita nije bila ni jedinstvena ni odluna.5 Tako su se ekonomske, politike i
nacionalne krize smenjivale iz godine u godinu, pa je privrednu reformu sledila
demontaa Udbe i uklanjanje Rankovia 1966. godine (Brionski plenum).6
Partija, javnost i drutvo suoavaju se i sa Deklaracijom o hrvatskom knjievnom
jeziku i odgovorom srpskih pisaca. Srpsku partiju optereivala je injenica da
se meu 42 potpisnika Predloga nalazi i 19 komunista, meu kojima i jedan
lan CK (Antonije Isakovi). Tokom 1968. Partija se suoava i sa ukazivanjem na
nacionalno pitanje Dobrice osia i Jovana Marjanovia.7 Reforma federacije
zapoeta je 1967. godine. Drava je sve vie rastakana. Ustavni amandmani
(17. februar 1967. i 26. decembar 1968) jaaju ustavnost republika i ire
nadlenost pokrajina. Kraj decenije obeleile su i antisrpske i antijugoslovenske
3
4
5

330

. , . ., . 369, 370.
Ustav Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije 1963, Beograd, 1964.
Kada je industrijska proizvodnja pala na nulu 1967. godine, naputena je i restriktivna kreditno-monetarna politika. To je prouzrokovalo poveanu inflaciju, pa ona krajem decenije
dostie razmere koje je imala i sredinom decenije. Ni pokuaj da se privredne organizacije
rasterete izdvajanja za zajenicu nije uspeo, uprkos trenutnom poveanju ostatka dohotka
koji ostaje privredi izvrenom neposredno posle reforme. Tako se nivo sredstava za privredu
ve 1968. vratio na nivo iz 1965. godine. S. Selini, Beograd 19601970, ishrana i snabdevanje,
Beograd, 2005, str. 3032.
B. Petranovi, n. d., str. 348354; . , . ., 388.
Arhiv Srbije (AS), CK SKS 19661990, kutija 2; Isto, kutija 3, XIV sednica, 29. 5. 1968; Isto,
kutija 11, Predsednitvo i Izvrni komitet, Zajednike sednice, sednica od 10. aprila 1967, 20.
aprila 1967.

Tito vienja i tumaenja

demonstracije iptara na Kosovu i Metohiji 27. novembra 1968. Posle njih ime
Metohije isputeno je iz naziva Pokrajine, a iptari su zvanino poeli da se
nazivaju Albancima.8 U junu iste godine Beograd su potresle i demonstracije
studenata. Na sednici Predsednitva i Izvrnog komiteta CK SKS 3. juna 1968.
Petar Stamboli krivce pronalazi u radu inostranih slubi, tadanjoj situaciji
u svetu, birokratskim snagama, grupi profesora na Filozofskom fakultetu
koji deluju opoziciono, slabom politikom radu na Univerzitetu, ali i ukazuje
na to da je sistem studiranja zastareo (studira se po sedam i osam godina) i
govori o problemima u privredi (nezaposlenost, socijalne razlike, pojava
olakog bogaenja). Stamboli kae i da politiku situaciju karakterie psihoza
nezaposlenosti.9 Socijalne razlike u zemlji bile s