GRGUR TURSKI

Grgur Turski (Klermon, 30. novembar 538.-17. novembar 593. ili 594. Tur) je bio biskup grada
Tura i historiar.Njegova Istorija Franaka je veoma vaan izvor za prouavanje kako franake
historije iz perioda Merovinga, tako i pojedinih delova istorije Vizigotske Hispanije.
IVOT:
Georgije Florentije Grgur je roen 30. novembra u Klermonu u provinciji Overnj. Ime Georgije
je dobio po dedi, a Florentije po ocu, dok je Grgur bilo ime njegovog pradede s majine strane,
biskupa Langrea. Grgur je pripadao veoma uglednoj galo-rimskoj porodici iji su mnogi lanovi
zauzimali visoke crkvene poloaje. U vreme Grgurovog roenja Overnj je pripadao Austraziji
kojom je tada vladao Teudebert I. Mnogi lanovi Grgurove porodice su bili svetena lica-biskupi
Arla, Turla i Liona, dok je majina porodica drala Langre.
Grgur je vrlo rano ostao bez oca, koji je umro oko 540. godine. Njegova majka, Armentarija,
otila je u Burgundiju, dok je Grgur odrastao u Klermon Feranu gde su se za njegovo
obrazovanje pobrinuli njegovi roaci, biskup Galije i njegov naslednik, Avit. Takoe je posetio i
Eufronija, turskog biskupa i roaka njegove majke, koga ce kasnije naslediti na biskupskom
mestu. Obrazovao se uglavnom na religioznim djelima i piscima, mada je itao i klasina dela
kao na primer, Eneida ili Katilinina zavera.
Grgur se verovatno zaredio oko 563. godine, a 573. godine, kad je umro Eufronije, austrazijski
kralj, Zigebert ga je postavio na mesto biskupa u Turu. U to doba sukobi izmeu sinova Hlotara I
su se vec bili rasplamsali i Grgur ce biti svedok politikih previranja u franakim zemljama s
kraja estog veka. Sukobi i svae trojice brace (Zigebert, Hilperih i Guntram) kao i njihovih
supruga (Brunhilda i Fredegunda) i naslednika (Hildebert II, Hlotar II, Teudebert II i Teuderih II)
ine jedan od bitnih delova Grgurove Historije.
Grgur Turski je pisao na vulgarnom latinskom jeziku ne potujuci gramatika pravila i prilino
neotesanim stilom. ak se i sam alio u svojim delima na svoje slabo poznavanje gramatikih i
sintaksikih pravila, meutim, on je znao latinski u onoj meri u kojoj ga je poznavao svaki ueni
ovek njegovog vremena. Smatra se da je on namerno pisao loim latinskim kako bi dopro do to
ireg kruga publike.
DJELA:
Grgur je poeo da pie kad je postao biskup. Hagiografija mu je bio omiljena knjievna vrsta.
Kako sam navodi, napisao je deset knjiga o istoriji, sedam o udima, jednu o ivotima svetih
otaca; komentari o psalmima i jednu knjigu o crkvenoj liturgiji (Decem libros historiarum,
septem miraculorum, unum de vita patrum scripsi; in psalterii tractatu librum unum commentatus
sum; de cursibus etiam ecclesiasticis unum librum condidi).

Sedam knjiga uda se sastoji od O slavi muenika (De gloria martyrum), O vrlinama sv. Julijana
(De virtutibus sancti Juliani), etiri knjige O udima sv. Martina (Miracula sancti Martini), i O
slavi ispovednika (De gloria confessorum). Ova poslednja govori o ispovednicima koji su dlovali
u gradovima Turu i Klermonu.
ivot svetih otaca (Vitae patrum) sadri biografije 20 galskih biskupa, opata i isposnika.
Komentari o psalmima su izgubljeni sauvani su samo naslovi poglavlja.
Traktat De cursibus ecclesiasticis, otkriven 1853, predstavlja uputstvo za odreivanje vremena
nocne slube prema poloaju zvezda.
Grgur Turski je takoe ostavio jedan prevod sa grkog, itije sv. Andreje i prevod sa sirijskog,
Istoriju o sedam spavaa iz Efesa.
HISTORIJA FRANAKA:
Najznaajnije delo Grgura Turskog je svakako Deset knjiga istorije (lat. Decem Libri
Historiarum) , poznatije kao Istorija Franaka (lat. Historia Francorum). Podeljena je na tri dela.
Prvi deo ine prve etiri knjige i obuhvataju period od nastanka sveta do Zigebertove smrti 575. i
baziraju se na delima ljudi koji su iveli pre Grgurovog doba dela sv. Jeronima i Orosija,
nekim istorijama koje su danas izgubljene, itijama svetaca i oralnoj ili epskoj tradiciji
zabeleenoj na latinskom ili germanskim jezicima. Peta i esta knjiga predstavljaju drugi deo
Istorija koji se zavrava Hilperihovom smrcu 584. godine i obrauje dogaaje kojima je on sam
bio oevidac. Treci deo ine knjige sedma i osma koje obrauju period od 584. do 591. i
napisane su u obliku dnevnika.
Poslednjih est knjiga su od velike istoriografske vanosti za istoriju Franaka jer predstavljaju
svedoanstvo oevica tih dogaaja. Grgur je vrlo esto boravio na dvoru, a Tur je bio grad na
raskrcu puteva kojim su esto prolazili hodoasnici na putu ka svetilitu sv. Martina, kao i
putnika koji su putovali sa severa na jug franakih zemalja ili su dolazili iz vizigotske Hispanije
u Galiju i obrnuto. S druge strane, njegova odanost ka austrazijskim vladarima uinila je da je
esto nepravedno kritian prema vladarima Neustrije, Hilperihu i Fredegundi. Kao pravoverni
hricanin, nema lepe rei za Vizigote koji su ispovedali arijanstvo i opravdava zloine onih
kraljeva koji su titili crkvu, kao na primer Hlodoveha ili Hlotara I. Ali, iako su njegovi istorijski
sudovi veoma diskutabilni, Grgur Turski nije dodao ni jedan jedini izmiljeni dogaaj, tako da
njegovi pogreni sudovi mogu ispraviti informacijama koje se nalaze u njegovom pripovedanju. I
pored mnogih nedostataka, njegovo delo mu je donelo nadimak varvarskog Herodota.