Kliford Simak, SVET-GROBLJE

Preveo Aleksandar Markovi

1.
Jutarnje rumenilo otkrilo je pogledu Groblje ija je lepota oduzimala dah.
Nizovi blistavih spomenika prekrivali su dolinu i sve padine i breuljke. Trava,
iana i potkresivana sa predanom brigom, bila je smaragdni prekriva, potpuno
skrivajui sirovost tla u koje je pruala korenje. Visoki borovi, zasaeni du staza
izmeu nizova grobova, pevuili su, blago i setno.
"Uvek te acne", ree kapetan pogrebnog broda.
Pljesnuo se po grudima da pokae gde ga je acnulo. Ba je bio sirovina, ovaj
kapetan.
"Sea se majke Zemlje", rekao mi je, "sve vreme dok si daleko, tokom svih
onih godina u svemiru i na drugim planetama. Priziva je u mislima onakvu kakvu je
pamti. Onda se spusti, i otvori vrata, i izae, i opet te acne, iznenada, kad shvati
da si zapamtio samo polovinu onoga to ona predstavlja, jer je majica Zemlja suvie
velika i krasna da bi je celu poneo u mislima."
Na platformi iza nas pogrebni brod je jo cvrao od toplote koju je skupio
padajui kroz atmosferu. Ali posada nije ekala da se brod ohladi. Visoko gore, du
crnih brodskih bokova otvarale su se kapije i izvlaili kranovi, uz lupnjavu i
angrljanje odmotanih lanaca za istovar tereta. Iz dugake niske zgrade, za koju sam
pretpostavljao da je pristanino skladite, vozila su se razmilela preko polja da
preuzmu sanduke.
Kapetan nije obraao panju na ove aktivnosti. Stajao je i zurio u Groblje.
inilo se da ga je opinilo. Obuhvatio ga je irokim pokretom ruke.
"Prostire se miljama i miljama", ree. "Ne samo ovde, u Severnoj Americi, ve
i drugde. Ovo je samo deli."
Nije mi rekao nita to ve nisam znao. Proitao sam sve to se moglo nai o
Zemlji. Pregledao i presluao svaki komadi trake o planeti, do koga sam mogao do
doem. Godinama sam matao o Zemlji i prouavao zapise o njoj, a ovaj budalasti
klovn od kapetana pravio je sad cirkus od toga. Kao da je njegovo privatno
vlasnitvo. Iako je to valjda bilo razumljivo, jer je i on pripadao Groblju.
Naravno, u pravu je da je ovo samo deli. Spomenici i somotski prekriva
trave i visoke kolone borova prostirali su miljama daleko. Ovde, u drevnoj Severnoj
Americi i na starom Britanskom ostrvu i evropskom kontinentu, u severnoj Africi i
Kini.
"I svaka stopa", ree kapetan, "uredna i negovana, ugodna i mirna. I sveana
kao to je ovaj njegov kutak."
"A ta je s ostatkom?" upitah ja.
Kapetan se gnevno okrenu prema meni. "Kakvim ostatkom?" upita.

"Ostatkom Zemlje. Nije svuda Groblje."

"ini mi se", ree kapetan pomalo osorno, "da ste to ve pitali. Kao da ste
opsednuti time. Treba da razumete da je ovde jedino Groblje bitno."
Tako je i bilo. U celokupnoj literaturi novijeg doba - a to znai u poslednjih
hiljadu godina - retko se pominjao ostatak Zemlje. Zemlja je bila Groblje, ako se
izuzme onih nekoliko mesta od istorijskog i kulturnog znaaja, koja su reklamirali u
'Hodoasnik-tursu', ali je ak i u vezi s tim 'Hodoasnikovim' zanimljivostima ovek
dobijao utisak da su za budue generacije ouvane samo ljubaznou Groblja. Osim
toga, nije bilo pomena, ili tek tu i tamo jeste, o nekakvoj drugaijoj Zemlji... kao da
je ostatak planete bio samo zemljite koje je ekalo na red da postane deo Groblja,
kao da nije bilo nita vie do samotan, pust teren, tako dugo zaputen da su bila
izbrisana ak i pradavna seanja.
Kapetan je zadrao svoje osorno dranje prema meni. "Istovariemo va teret",
rekao mi je, "i odloiti ga u skladite. Tamo gde ete lako moi da ga podignete.
Naloiu ljudima da paze da ga ne pomeaju sa sanducima."
"Ljubazno od vas", rekoh ja. Ba sam se bio razoarao u kapetana. Bio sam ga
sit... ve posle tri dana na putu. Trudio sam se, koliko sam mogao, da ga izbegavam,
ali to je teko kada si na palubi pogrebnog broda i formalno si kapetanov gost... iako
sam bio platio dobru sumu da postanem njegov gost.
"Nadam se", ree on, i dalje pomalo nabusitim tonom, "da va teret ne sadri
nita to bi bilo jeretike prirode."
"Nisam znao", odvratih, "da je stav Korporacije Majka Zemlja takav da
dozvoljava jeres."
"Nisam vas ranije pitao", ree on. "Niti sam detaljnije pogledao. Raunao sam
da ste astan ovek."
"Na ugovor nije postavljao uslov asti", rekoh ja. "Bio je isto monetarne
prirode."
Moda, rekoh sebi, nije trebalo da pominjem ostatak Zemlje. Ve smo
razgovarali o tome, naravno, i primetio sam, od samog poetka, da je to vrlo osetljiva
tema. Trebalo je da to naslutim iz svega to sam proitao, i da drim jezik za zubima.
Ali to je bila stvar u koju sam duboko verovao: to da stara Zemlja, ak ni posle deset
hiljada godina, nije mogla da postane potpuno bezlina planeta. Onaj ko bi potraio,
bio sam ubeen, jo bi pronaao stare oiljke, stare trijumfe, drevna seanja zapisana
u praini i kamenu.
Kapetan se okrenuo da poe, ali ja postavih jo jedno pitanje. "Onaj ovek",
rekoh, "upravnik. Taj koga treba da vidim."
"Njegovo ime je Maksvel Piter Bel", ree kapetan ukoeno. "Pronai ete ga
tamo, u upravnoj zgradi."
Pokazao je prema blistavoj masi velikog belog zdanja na drugom kraju polja.
Do njega je vodio poseban put. Bie to prilino duga etnja, ali e mi prijati

peaenje, rekoh sebi. Nije bilo nikakvog prevoznog sredstva. Sva vozila koja su
izala iz pristaninog skladita, bila su u koloni to je ekala na sanduke s broda.
"Ona druga zgrada je hotel, pripada 'Hodoasnik-tursu'. Verovatno ete moi
da odsednete u njemu."
Izvrivi svoju dunost prema meni, kapetan dostojanstveno ode.
Hotel, uz zemlju priljubljeno zdanje, ne vie od tri sprata, bio je znatno dalje
od upravne zgrade. Osim ove dve zgrade, i broda na platformi, mesto je bilo pusto.
Na polju nije bilo drugih brodova niti saobraaja, osim vozila koja su ekala uz
platformu. Pooh prema zgradi. Pomislih da e mi prijati da protegnem noge, da
osetim vrsto tle, da udahnem ist vazduh posle vie meseci u svemiru. Prijae mi to
sam na Zemlji. esto sam gubio nadu da u ikada dospeti ovamo.
Elmer e vie nego sigurno da digne nos to ga nisam otpakovao im smo se
spustili. Bilo bi to moda i korisno, jer da sam ga otpakovao, on bi sastavljao Bronka
dok sam ja kod Bela. Ali sve je moralo da saeka dok sanduci ne budu istovareni i
uneti u skladite, a ja sam bio nestrpljiv da neto radim, da zaponem s neim.
Dok sam hodao, pitao sam se zato je bilo neophodno da se vidim s
Maksvelom Piterom Belom. Da bih ga pozdravio, rekao mi je kapetan, ali to nije ba
dralo vodu. Bilo je prokleto malo ljubaznosti u vezi s ovim putovanjem; mnogo je
vie bilo vrste valute, u stvari - celokupna Elmerova uteevina. Kao da je Groblje
neka vlada, pomislih, kojoj svi namernici treba da dou na noge. A uopte nije bilo
tako. Bio je ovo samo posao, hladan i cinian. Ve dugo, dugo vremena u mojim
prouavanjima stare Zemlje, moje potovanje prema Korporaciji Majka Zemlja
nalazilo se na niskim granama.
2.
Maksvel Piter Bel, upravnik Korporacije Majka Zemlja, Severnoamerikog
odeljenja, bio je punaki ova kome je bilo stalo da se dopadne. Sedeo je u svojoj
izlizanoj, ali vrstoj, bogato postavljenoj fotelji iza tekog lakiranog stola u uredu na
vrhu upravne zgrade. Trljao je ruke i smeio mi se, gotovo neno, i ne bih se zaudio
ni da su njegove okrugle, meke smee oi poele da se tope i da mu cure niz obraze
ostavljajui tragove od okolade.
"Imali ste prijatno putovanje?" upitao je. "Kapetan Anderson vas je udobno
smestio?"
Potvrdio sam. "Onoliko udobno koliko se moglo. Naravno, zahvalan sam.
Nisam imao novca za putovanje 'Hodoasnikovim' brodom."
"Ne smete ni pomiljati na zahvalnost", blago je insistirao. "Nama bi trebalo
da bude ast. Retke su umetnike osobe koje pokazuju zanimanje za ovu nau majku
Zemlju."
Na svoj ljubazan, ljigav nain malo ga je preterao, jer je tokom godina bilo
mnogo, kako on ree, umetnikih osoba koje su pokazivale zanimanje za Zemlju, i to

uvek pod galantnim i materinskim okriljem same Majke Zemlje. ak i kada se nije
znalo za to pokroviteljstvo, ono se moglo naslutiti. Radovi tih posetilaca veinom su
bili napisani, izgledali i zvuali kao neto to bi kakva debelo plaena reklamna
agencija proizvela u svrhu velianja Groblja.
"Lepo je ovde", rekoh, vie da odrim razgovor nego iz nekog drugog razloga.
Nisam znao da u dobiti to sam traio, ali je bilo ba tako. Smestio se se
udobnije u naslonjai, kao kad se kvoka gnezdi na jajima.
"Svakako ste uli borove", ree. "Ima pesme u njima. ak i odavde, kada je
otvoren prozor, moete da je ujete. Iako ih ja sam sluam ve trideset godina, ne
prestajem da oslukujem. To vam je pesma o venom miru, kakva moe da se uje
samo ovde na Zemlji. Ponekad mi se ini da to nije samo pesma borova, niti zvuk
Zemljin, ve pesma rasutih Ljudi, konano okupljenih u svom domu."
"Ja to jo nisam uo", rekoh. "Moda, s vremenom, hou. Kad jo malo
oslunem. Zbog toga sam ovde."
Mogao sam i da outim. Uopte me nije sluao. Nije hteo da slua. Imao je da
odrecituje svoje, da otpeva svoju odu, i samo to ga je zanimalo.
"Ve vie od trideset godina", rekao je, "posveujem svoje misli uzvienoj ideji
Konanog povratka. To nije posao koji se sme olako prihvatiti. Bilo je mnogo ljudi
pre mene, mnogo je upravnika sedelo u ovoj ovde fotelji, jako mnogo, i sve su to bili
asni i duevni ljudi. Moja dunost je da nastavim njihov posao, ali ne samo to. Moje
je, takoe, da ouvam veliku tradiciju koja je ivela tokom celokupne istorije majke
Zemlje."
Zavalio se u fotelju a smee oi su mu omekale, ako je to bilo mogue, i lako
se ovlaile.
"Ponekad", rekao mi je, "to nije nimalo lak zadatak. Toliko je okolnosti s
kojima ovek mora da se suoi. Tu su aluzije i govorkanja, i posredne optube, nikad
otvoreno izreene da bi se moglo odgovoriti na njih. Verujem da ste verovatno imali
prilike da ih ujete."
"Neke od njih", rekoh.
"I poverovali ste?"
"U neke od njih", rekoh.
"Budimo otvoreni", ree on pomalo nadureno. "Hajde da to izreknemo
dokraja. Recimo odmah da je Korporacija Majka Zemlja pogrebno udruenje, i da je
Zemlja groblje. Ali, to nije nikakva ujdurma radi sticanja novca niti verska podvala
ili nametljiva trgovaka kampanja za prodaju, uz ogroman profit, bezvrednog
zemljita. Prirodno, mi poslujemo prema postojeim poslovnim pravilima. Samo tako
i moemo. To je jedini nain da ponudimo svoje usluge ljudskoj galaksiji. Sve to
zahteva postojanje organizacije koja je razvijenija nego to se da zamisliti. Zbog
svoje veliine, ona je neizbeno labava. Nemogue je uvek sve konce drati vrsto u

rukama. Uvek postoji mogunost da ovde u rukovodstvu previdimo mnoge postupke,

koje ne bismo nikada dopustili.
"Zapoljavamo veliki broj reklamnih strunjaka, koji se staraju za promociju
naeg preduzea. Neizbeno je da se oglaavamo sve do najudaljenijih oblasti koje
naseljava ljudski rod. Sreni smo to moemo da priznamo da imamo zastupnike na
svim planetama gde ima ljudi. Ali sve se ovo moe smatrati uobiajenom poslovnom
praksom. Morate da imate u vidu jo i ovo: pri ovako snanom irenju svoga
poslovanja donosimo dobro ljudskom rodu barem na dva polja."
"Dva polja", rekoh, zadivljen - vie samim ovekom nego onim to je govorio.
"Mislio sam..."
"Na linom polju", ree on. "Onom na koje ste vi mislili. A to je, naravno, naa
prva briga. Verujte mi, ima utehe u saznanju da su ovekovi voljeni, po zavretku
ivota, predati na uvanje svetom tlu majke Zemlje. Dubok je spokoj u spoznaji
ovekovoj da e, kada kucne as, svoj konani mir nai meu bregovima ove divne
planete, gde je oveanstvu kolevka."
Nelagodno sam se promekoljio na stolici. Bilo me je sramota zbog njega.
Uinio je da se oseam neprijatno, i postao mi je odbojan. Pomislih da mora da me
smatra za budalu ako misli da bi ova bujica kitnjastih lepljivih rei mogla da otkloni
sumnje koje sam moda gajio prema Korporaciji Majka Zemlja, i da me vrbuje na
stranu Groblja.
"Osim ovoga", ree, "postoji i drugo polje, moda jo znaajnije. Mi u Majci
Zemlji, u to iskreno verujemo, sluimo kao neka vrsta lepka koji dri na okupu ideale
rase. Bez ideje o Majci Zemlji, ovek bi bio lutalica, beskunik. Izgubio bi rasne
korene. Ne bi preostalo nita to bi ga vezivalo za ovu relativno siunu esticu
materije koja krui oko sasvim obine zvezde. Bez obzira koliko je tanka ova veza,
ini mi se da je od sutinske vanosti postojanje neega to bi povezivalo ljude,
nekakve zamisli zajednike svim ljudima. Zar postoji ita bolje za tu svrhu od
oseaja line povezanosti s planetom s koje je rasa potekla."
Na trenutak je zastao, i sedeo posmatrajui me. Moda je oekivao nekakav
odgovor nakon ovog tenog izlaganja tako plemenitih misli. U tom sluaju, mora da
sam ga razoarao.
"Zemlja je, dakle, dinovsko galaktiko groblje", nastavio je poto je shvatio
da mu neu odgovoriti. "Morate razumeti da je ona ipak neto vie od obinog
pogrebnog zemljita. Ona je isto tako i muzej i seanje i veza koja ujedinjuje
oveanstvo, bez obzira gde se pojedinac nalazio. Bez naega rada, Zemlja bi odavno
umrla u pamenju ovekovom. Nije teko pretpostaviti da bi pod drugaijim
okolnostima zvezda gde je ovek zaet postala stvar samo velike akademske brige i
jalovih rasprava, s ekspedicijama koje bi naslepo lutale u potrazi za nekim
maglovitim dokazima koji bi pomogli da se odredi Sunev sistem iz kojega se
otisnuo ljudski rod."

Nagnuo se napred i naslonio laktove na sto.

"Dosaujem vam?"
"Nipoto", rekoh mu. Bila je to ista istina. Nije mi dosaivao. Opinjavao me
je. inilo mi se nemogue da mu savest doputa da veruje u ovo nakieno smee.
"Gospodin Karson", ree on. "A ime? Ne mogu da se setim vaeg imena."
"Fleer", rekoh.
"A da, Fleer Karson. I vi ste, naravno, uli prie. O tome kako previe
naplaujemo, kako obmanjujemo i proganjamo ljude, i kako..."
"Neke od njih", priznadoh, "dole su do mene."
"Pa ste pomislili da bi mogle da budu istinite."
"Gospodine Bel", rekoh, "ne vidim emu..."
Prekinuo me je. "Bilo je izvesnih ispada nekih naih predstavnika", ree.
"Mogue je da je stvaralaki zanos naih reklamera povremeno proizvodio oglase
koji su bili neto vatreniji nego to propisuje dobar ukus. Ali mi smo uglavnom inilo
asne napore da odrimo istinsko dostojanstvo koje podrazumeva odgovornost nama
poverena.
"Svaki hodoasnik koji je posetio majku Zemlju, posvedoie da ne postoji
nita lepe od izgraenih deonica naeg projekta. Zemljite je kultivisano s
istananim ukusom, sa crnogoricom i tisama, trava se brino odrava a cvetnjaci su
neto izuzetno; ali, gospodine Karson, vi ste sve to ve videli."
"Samo to sam bacio pogled", rekoh.
"Da vam ilustrujem sa kakvim se problemima susreemo", ree on, kao da je
osetio iznenadnu potrebu za poverljivou, kao da sam izneverio nekakvo njegovo
oekivanje, "jedan na prodavac u udaljenom sektoru galaksije uinio je da pone da
krui, pre nekoliko godina, glasina da e Majka Zemlja uskoro rasprodati sva mesta, i
da bi one porodice koje ele ovde da sahrane svoje blinje, trebalo odmah da
rezerviu onih nekoliko preostalih grobnica."
"A to, naravno", rekoh ja, "nije moglo biti istina. Ili jeste, gospodine Bel?"
Naravno, znao sam da nije. Samo sam ga peckao, ali on kao da nije primetio.
Uzdahnuo je. "Sigurno da nije. ak i one osobe koje su ule za to, morale su
znati da nije. Morale su znati da je to samo zlobna glasina, i odbaciti je. Ali mnogi su
dotrali da se ale, i dolo je do vrlo neugodne istrage itavog sluaja, koja nas je
mnogo kotala, u moralnom i materijalnom smislu. Najgore je to to se glasine jo
ire galaksijom. O tome se uka ak i sada, na nekim planetama. Trudimo se da
ugasimo taj poar. Kad god tako neto dopre do nas, nastojimo da opovrgnemo. Bili
smo veoma ubedljivi u svojim uveravanjima, ali to izgleda slabo pomae."
"To moe da vam proda po koju grobnicu vie", primetio sam. "Da sam na
vaem mestu, ne bih se previe trudio da ugasim taj poar."
Naduo je obraze. "Ne razumete", ree. "asno poslovanje i najdublje potenje
uvek su bile nae vodilje. Zbog toga ne oseamo da treba da snosimo punu

odgovornost za postupak onog jednog prodavca. Zbog velikih udaljenosti i za to

vezanih potekoa, naa organizacija je neizbeno labav sistem."
"to namee pitanje", rekoh, "o ostatku Zemlje, delu koji ne pripada Groblju.
Kako je tamo? Jako me zanima..."
Odmahnuo je punakom rukom, ne odbacujui samo pitanje ve i ostatak
Zemlje.
"Tamo nema niega", ree. "Sama divljina. Svuda divljina. Groblje je sve to
vredi na Zemlji. Ako emo pravo, Zemlja je Groblje."
"Ipak", rekoh, "voleo bih da..." ali me on ponovo prekinu i nastavi sa
propovedi o mukama upravljanja Grobljem.
"Uvek se moe postaviti pitanje naih cena", recitovao je, "i uvek s naglaskom
na tome da su previsoke. Ali, da malo razmotrimo i trokove. Troak samog
odravanja organizacije kakva je naa zavrteo bi vam glavu. Dodajte tome trokove
upravljanja flotama pogrebnih brodova, koji neprestano putuju na brojne planete,
sakupljajui tela preminulih i vraajui ih na Zemlju. Uraunajte i kotanje naih
radova ovde na majci Zemlji, i doi ete do iznosa koji potpuno opravdava nae cene.
"Retki su lanovi porodice, znajte, koji su spremni da otrpe neizbenu
neugodnost da bi otpratili svoje blinje na pogrebnim brodovima. I sami ste iveli
nekoliko meseci na jednom od njih i znate da putovanje pogrebnim brodom nije
luksuzno krstarenje. Cena arter brodova suvie je visoka za sve, osim imunih, a
dolazak 'Hodoasnikovih' brodova, kojih nije malo, ne podudara se uvek s dolaskom
pogrebnih brodova. Budui da roaci najee ne mogu da prisustvuju obredu
polaganja u posveeno zemljite, moramo sami da se pobrinemo da sve bude prema
obiajima. Nezamislivo je predati bilo koga majci Zemlji bez odgovarajuih izraza
alosti i ljudskog gubitka. Zbog toga moramo da plaamo veliki broj grobara i
oplakivaa. Tu su, dalje, cveari i kopai raka, klesari spomenika i batovani, i, da ne
zaboravimo, pastori. Pastori su poseban sluaj. Imamo, verovatno pogaate, veliki
broj pastora. U procesu irenja prema zvezdama, ljudske religije neprestano su se
umnoavale, sve dok nije nastalo na hiljade sekti i veroispovesti. Meutim, uprkos
tome, Majka Zemlja s ponosom istie da nijedan pokojnik nije sahranjen bez
odgovarajue slube po pravilima vere njegovih blinjih. Da bismo ovo postigli,
moramo da plaamo znatan broj pastora, od koji je svaki obuen za odreenu veru, a
ima dosta sluajeva kada treba pozvati one posveene manje poznatim sektama,
mada to nije ee od dvaput godinje. No, mi svejedno moramo da ih plaamo
tokom cele godine, da bi nam bili na raspolaganju kada se ukae potreba.
Istina je, naravno, da bismo mogli i da utedimo. Znatno bismo utedili kada
bismo koristili mehanike kopae za kopanje raka. Ali tu se mi vrsto i
nepokolebljivo drimo velikih tradicija, i zbog toga naih kopaa grobova ima na
hiljade. Utede bi bilo i kada bismo upotrebljavali metalne nadgrobne spomenike, ali

i tu smo verni tradiciji. Svaka nadgrobna ploa, na itavom Groblju, isklesana je

rukom od kamena majke Zemlje.
Postoji jo jedna stvar preko koje su mnogi skloni da preu bez razumevanja.
Doi e dan... daleko je, ali e doi... kada e majka Zemlja biti popunjena, kada e
svaka stopa tla biti poivalite voljenih pokojnika. Onda emo ostati bez prihoda, ali
e preostati dunost i trokovi venog odravanja. Radi toga mi moramo svake
godine da ulaemo sredstva u fond za veno odravanje, da bismo obezbedili da
nikada, dok postoji Zemlja, propadanje ili nemar ne unite spomenike venog
pomena, podignute ovde."
"Sve je to veoma lepo", rekoh mu, "i milo mi je to ste mi to ispriali. Ali da li
biste mi moda rekli zato ste mi to ispriali?"
"Zato", ponovi on, zauen to ga pitam, "pa, da razvejemo maglu. Da
razjasnimo stvari. Da biste mogli da shvatite probleme s kojima se suoavamo."
"I da bih uvideo vae duboko oseanje dunosti, kao i nepokolebljivu
posveenost."
"Da, i to", ree on, sasvim spokojno i bez imalo stida. "elja nam je da vam
pokaemo sve to ovde vredi videti. Ljupka seoca u kojima ive nai radnici, lepotu
naih mnogobrojnih umskih kapela, radionice gde se izrauju spomenici."
"Gospodine Bel", rekoh, "nisam doao u obilazak s vodiem. Ja nisam
hodoasnik."
"Ali ete svakako prihvatiti malu pomo i panju koju e nam biti
zadovoljstvo da vam pruimo."
Odmahnuh glavom, nadajui se ne suvie tvrdoglavo. "Moram da idem svojim
putem. To je jedini nain da uspemo. Ja i Elmer i Bronko."
"Vi i Elmer i ta?"
"Bronko."
"Bronko. Ne shvatam."
"Gospodine Bel", rekoh, "da biste zaista razumeli, trebalo bi da poznajete
istoriju Zemlje i neke drevne legende."
"Ali zato Bronko?"
"Bronko je starozemaljski naziv za konja. Za jednog posebnog konja."
"Bronko je konj?"
"Ne, nije", odgovorih.
"Gospodine Karson, nisam sasvim siguran da razumem ko ste vi i ta
nameravate da radite."
"Ja sam operator kompozitora, gospodine Bel, i nameravam da nainim
kompoziciju o Zemlji."
Mudro je klimnuo glavom, kao da mu je ovo raistilo sve nedoumice. "A, da,
kompozicija. Trebalo je odmah da pogodim. Imate izgled produhovljene osobe. Niste
mogli da izaberete bolju temu, niti bolje mesto. Ovde na majci Zemlji pronai ete

nadahnue kao ni na jednom drugom mestu. Ova planeta ima izvesnu neuhvatljivu
ar, koja je do sada ostala neopevana. U samoj njenoj grai ima neke muzike..."
"Ne muzika", rekoh mu. "Nije ba muzika."
"Hoete da kaete da kompozicija nee biti muzika?"
"Ne u tom smislu. Kompozicija je mnogo vie od muzike. To je sveobuhvatno
umetniko delo. Ono ukljuuje muziku, ali i pisanu i izgovorenu re, skulpturu,
slikarstvo, pesmu."
"Vi radite sve to?"
Odmahnuh glavom. "U stvari, ne radim skoro nita od toga. Bronko je taj koji
to zaista radi."
Zamahao je rukama. "Bojim se", ree, "da sam se sasvim zbunio."
"Bronko je kompozitor", objasnih mu. "On upija raspoloenje, vizuelne utiske,
neuhvatljive nijanse, zvuke, oblike. Uzima sve to, i daje proizvod. Ne potpuno
dovren proizvod, ve trake i zamisli za konaan proizvod. Ja radim s tim; nas
dvojica radimo zajedno. Jedno vreme, moglo bi se rei, postajem njegov deo. On
sabira osnovni materijal a ja vrim obradu, ali ne potpunu obradu. I taj deo takoe
delimo. Bojim se da to ba nije lako objasniti."
Zatresao je glavom. "Nikada nisam uo za neto slino. Ovo je potpuno novo
za mene."
"To je prilino nova zamisao", rekoh. "Razvijena je na planeti Alden pre samo
nekoliko vekova i od tada je usavravana. Ne postoje dva slina instrumenta. Uvek se
nae neto novo da se doda sledeem, da bude bolji. Kada odluite da pravite
kompozitor - to je nezgrapno ime za njega, ali niko nije smislio bolje - to je otvoren
proces."
"Ali vi ovoga zovete Bronko. Mora postojati razlog za to ime."
"To vam je ovako", rekoh. "Kompozitor je dosta krupan i teak. To je sloen
mehanizam s mnogo osetljivih delova, koji zahtevaju jak oklop. To nije neto to bi
se moglo vui sa sobom; mora da ima samostalan pogon. Zato smo, dok smo ga
sastavljali, na njega postavili sedlo, da bi ovek mogao da ga jae."
"Pod 'mi' verovatno mislite na sebe i Elmera. Kako to da Elmer nije ovde s
vama?"
"Elmer je robot i nalazi se u sanduku", rekoh mu. "Putovao je brodom kao deo
tereta."
Bel se nesigurno pomeri, pobunivi se. "Ali, gospodine Karson, trebalo bi da
znate... Svakako biste morali da znate: robotima je zabranjen pristup na majku
Zemlju. Bojim se da moramo..."
"U ovom sluaju nemate izbora", rekoh mu. "Ne moete da mu zabranite
boravak na planeti. On je poreklom sa Zemlje, a to ni vi ni ja ne moemo da kaemo
za sebe."
"Poreklom! Nemogue. Mora da se alite, gospodine Karson."

"Ni najmanje. Proizveden je ovde. U vreme Poslednjeg rata. Uestvovao je u

sklapanju velikih ratnih maina. Posle toga je postao slobodni robot, i, prema
galaktikom zakonu, ima sva prava kao i ovek, s nekoliko izuzetaka."
Bel odmahnu rukom. "Nisam siguran", ree. "Uopte nisam siguran."
"Nije ni potrebno", rekoh. "Ja jesam. Proverio sam u zakonu, i to paljivo.
Elmer ne samo to potie, ve, po zakonu, potie roenjem. Ne proizveden. Roen.
Tamo na Aldenu postoji punovaan dokument koji potvruje sve ovo, i ja imam
kopiju kod sebe."
Nije traio da vidi kopiju.
"Po ovome" rekoh, "Elmer je ljudsko bie."
"Ali kapetan je svakako traio da..."
"Kapetan nije mario", rekoh. "Posebno poto sam ga podmitio. A u sluaju da
zakon nije dovoljan, naglasiu da je Elmer visok dva i po metra, i mnogo, mnogo jak.
Osim toga, svestan je. Nije dozvolio da ga iskljuim kada sam ga zatvorio u sanduk.
Ne volim ni da pomislim ta bi se dogodilo kada bi neko drugi umesto mene otvorio
taj sanduk."
Bel me je posmatrao, gotovo pospano, ali se iza njegove pospanosti krio oprez.
"Zato, gospodine Karson", upita, "imate tako loe miljenje o nama? Mi se ovde
radujemo vaem dolasku, i to ste nas se setili. Svaka pomo koju Majka Zemlja
moe da vam prui, vaa je, treba samo da kaete. Ukoliko bude finansijskih
problema..."
"Pa, finansijskih problema svakako ima. Ali ne treba nam pomo."
Bio je uporan. "Bilo je prilika kada smo odvajali novane priloge za umetnike
poput vas. Za slikare, pisce..."
"Pokuao sam da budem sasvim jasan", rekoh, "da ne elimo nikakve veze s
Majkom Zemljom niti sa Grobljem. Ali vi svesno odbijate da me razumete. Moram li
ba otvoreno da vas odbijem?"
"Ne", ree on, "rekao bih da nema potrebe. Voeni ste romantinom zabludom
da Zemlja nije samo Groblje, a ja vam, gospodine, velim da nema nieg drugog.
Zemlja je bezvredna. Pre deset hiljada godina bila je unitena i naputena, i odavno
bi bila zaboravljena da nije nas. A da malo razmislite? Bilo bi to na obostranu korist.
Zanima me taj novi oblik umetnosti koji ste mi opisali."
"Sluajte", rekoh, "treba konano da utuvite u glavu. Ja vam ne nudim da
kupite prozvod nainjen za Groblje. Ne moete me unajmiti za agenta Majke Zemlje.
I nita vam ne dugujem. Platio sam pet hiljada kredita vaem cenjenom kapetanu da
nas doveze dovde, i..."
"to je bilo manje", ree Bel raeeno, "nego to biste platili na
'Hodoasnikovom' brodu. A 'Hodoasnikov' brod ne bi primio sav va prtljag."
"Meni je cena izgledala sasvim dovoljno visoka", rekoh.

Nisam se oprostio. Okrenuo sam se i izaao. Silazei niz stepenice upravne

zgrade ugledao sam zemaljsko vozilo koje je bilo parkirano kraj stepenita. Bilo je to
jedino vozilo na vidiku. ena za volanom gledala je pravo u mene, kao da je znala da
sam u zgradi, i ekala me.
Kola su bila vritavoruiaste boje, i ta boja, ruiasta, uinila je da se u
mislima vratim na Alden, gde je sve poelo.
3.
Bilo je pozno popodne i ja sam bio u bati, posmatrao purpurni oblak koji je
visio iznad obzorja (jer je Alden bio ruiast svet), oslukivao veernju pesmu ptica
iz hrama, okupljenih u malom gaju u dnu bate. Sluao sam ih s prilinim uivanjem,
kada je, gazei niz pranjavu stazu preko ruiaste peskovite ravnice, dolo to
dvoipometarsko udovite, povodei se u nezgrapnom hodu poput pijane nemani.
Pratei ga pogledom nadao sam se da e proi dalje i ostaviti me predveerju i
pticama, jer nisam bio raspoloen za tuince. Bio sam sasvim potiten i iznad svega
sam eleo da me ostave na miru, da pokuam da prebolim. Jer, bio je to dan kada sam
konano pogledao runoj istini u oi i shvatio da je san o Zemlji pokojni, ukoliko ne
nabavim jo novca. Znao sam koliko su izgledi da nabavim novac mali. Napabirio
sam koliko sam mogao, i ukrao bih da je bilo prilike da ukradem. Dobro sam
razmotrio situaciju, shvatio da neu moi da napravim kompozitor kakav sam hteo, i
da bi bilo najbolje da sve to pre izbijem sebi iz glave.
Sedeo sam dakle u bati i gledao kako to veliko udovite posre niz stazu, i
nastojao da ubedim sebe da se uputilo na neko drugo mesto i da se nee zaustaviti.
Ali to su bile samo puste elje, jer je moja bata bila jedino mesto na koje je mogao
da stigne.
Izgledao je kao robot radnik, moda robot za teke graevinske radove, iako
nisam mogao da zamislim ta bi robot za teke graevinske radove traio na planeti
poput Aldena. Teki graevinski radovi ubrajali su se u veliku grupu stvari koje se
nisu radile na Aldenu.
Teturavo se popeo i stao pred kapiju. "Ako dozvoljavate, gospodine", rekao je.
"Dobro doli u moj dom", odgovorih mu, kroz zube.
Otvorio je kapiju i uao, zastavi da proveri da li je zatvorena pre nego to je
produio. Priao mi je i unuo kraj mene to je meke mogao, i malo zaitao prema
meni, iz utivosti. Jeste li ikada uli kako iti robot od tri tone? Nestvarno, verujte
mi.
"Ptice to sasvim dobro rade", ree ta gromada metala uei pored mene.
"Jako dobro", rekoh ja.
"Dozvolite", ree robot, "da se predstavim."
"Ako elite", rekoh.

"Zovem se Elmer", ree robot. "Ja sam slobodna maina. Dobio sam
dokumenta o oslobaanju pre vie vekova. Otada sam svoj ovek."
"Pa, estitam", rekoh. "Kako vam ide?"
"Vrlo dobro", ree Elmer. "Eto tako, skitam, idem tu i tamo."
Klimnuh glavom, poverovavi mu. Povremeno se zaista mogu sresti ovi
slobodni roboti lutalice koji su stekli, tehniki, posle mnogo godina slube, prava
ljudskih bia.
"uo sam", ree Elmer, "da se vraate na Zemlju."
Tako je to uvek bilo - ne odlazak ve povratak na Zemlju. Posle vie od deset
milenijuma, ljudi su se jo vraali na Zemlju. Kao da ju je ljudska rasa jue napustila.
"Pogreno ste obaveteni", rekoh.
"Ali, posedujete kompozitor..."
"Osnovni instrument", rekoh mu, "na kome treba uraditi milion stvari da bi
obavljao posao za koji je namenjen. Bila bi sramota otii na Zemlju s takvom
gomilom kra."
"teta", ree Elmer. "Na Zemlji ga eka velianstvena kompozicija. Ima jedna
stvar, gospodine..."
Zamucao je i uutao, u neprilici zbog neega to nisam mogao da odredim.
ekao sam, ne elei da ga jo vie zbunim onim to bih rekao.
"Htedoh da kaem, gospodine... iako moda nije moje da bilo ta kaem... da
ne smete da dozvolite sebi da vas pridobije Groblje. Groblju nije mesto na Zemlji. To
je neto to joj je nakalemljeno. Nakalemljeno, ako smem da kaem, s kolosalnim
cinizmom."
Tu sam nauljio ui. Ovde je, rekoh sebi s vie uenja nego to sam bio voljan
da priznam, neko ko se slae sa mnom. Osmotrih ga bolje pri sve slabijoj svetlosti.
Nije bio bogzna kakav prizor. Telo mu je bilo staromodno, bar po merilima na
Aldenu, nespretna stvar, sva od sile, nesavitljivo orijako telo, i glava u koju nije bio
uloen trud da bude dopadljiva. Ali ma koliko grubo i nedoterano izgledao, njegov
govor nije bio govor kakav se mogao oekivati od sirovog, zastarelog robota radnika.
"Pomalo sam iznenaen", rekoh, "i istovremeno obradovan to sreem robota
koji se zanima za umetnost, posebno za ovako sloenu umetnost."
"Nastojao sam", ree Elmer, "da postanem potpun ovek. To to nisam ovek,
moda objanjava odakle toliki trud. im sam dobio dokumenta o oslobaanju i
stekao prava ljudskog bia, smatrao sam da mi je dunost da pokuam da postanem
ljudsko bie. To je, naravno, nemogue. U meni je preostalo mnogo od maine..."
"Ali rad na kompoziciji", rekoh, "i ja... Kako ste znali da pravim instrument?"
"Vidite, ja sam mehaniar", ree Elmer. "Ceo ivot sam bio mehaniar, po
prirodi stvari. im pogledam stvar, instinktivno znam kako radi ili ta nije u redu s
njom. Recite mi kakvu mainu elite da napravite, i ja u vam je napraviti. A
kompozitor je, sve u svemu, ipak mehanizam, mada sloen koliko samo moe biti, i,

osim toga, daleko od dovrenog. Vidim da posmatrate ove ruke i pitate se kako mogu
da obavljaju poslove koje trai rad na kompozitoru. Odgovor je da imam i druge
ruke, veoma posebne ruke. Samo odrafim svakodnevne ruke i zarafim one koje su
potrebne. uli ste za to, zar ne?"
Potvrdih. "Da. I namenske oi, verujem da imate i njih."
"O, da, svakako", ree Elmer.
"Smatrate da je kompozitor izazov za vae sposobnosti mehaniara?"
"Ne izazov", ree Elmer. "To je pogrena re. Ja nalazim zadovoljstvo u radu
na sloenim mehanizmima. To me ini ljudskijim. ini me korisnim. Pitali ste kako
sam uo za vas. Pa, ini mi se, iz neke primedbe u prolazu... da pravite kompozitor i
nameravate da se vratite na Zemlju. Stoga sam se raspitao okolo. Saznao sam da ste
studirali na univerzitetu, te sam otiao tamo i razgovarao s ljudima. Tamo mi je jedan
profesor rekao da veoma veruje u vas. Rekao je da imate duu za velika dostignua,
da imate oseaj. Njegovo ime je, mislim, Adams."
"Doktor Adams je ostario", rekoh, "i zaboravan je, i izuzetno je dobar ovek."
Zakikotao sam se, zamislivi to... ogromni nezgrapni, prostoduni Elmer
trupka kroz vilinsko zemljite univerziteta i tetura se drevnim, bezmalo posveenim
hodnicima, lovei profesore ispred njihovih akademskih jazbina, da bi im postavljao
uporna, besmislena pitanja o davno svrenom studentu koga se mnogi, bez sumnje,
tek s mukom priseaju.
"Tamo je bio jo jedan profesor", ree Elmer, "koji je ostavio dubok utisak na
mene, i s kojim sam dugo razgovarao. On ne predaje umetnost, ve arheologiju.
Rekao je da vas dobro poznaje."
"To mora da je Torndajk. Stari i pouzdan prijatelj."
"To mu je ime", ree on.
Zainteresovao sam se, ali i pomalo razgnevio. Zato se ovaj trapavi robot
raspitivao o meni?
"I sada ste ubeeni", rekoh, "da sam sasvim sposoban da napravim
kompozitor?"
"O, bez sumnje", ree on.
"Ako ste doli s nadom da u vas unajmiti, izgubili ste vreme", rekoh ja. "Ne
da mi nije potrebna pomo, voleo bih da radim s vama. Stvar je u tome to sam ostao
bez para."
"Nije samo to, gospodine. Naravno, bio bih presrean da radim uz vas. Ali
pravi razlog je to hou da se vratim na Zemlju. Znate, roen sam tamo; tamo sam
proizveden."
"ta ste rekli?" uzviknuh.
"Izliven sam na Zemlji", ree Elmer. "Rodom sam sa Zemlje. Voleo bih jo
jednom da je vidim. Mislio sam da idete tamo..."

"Ponovite mi to", rekoh, "ali polako. Ozbiljno mislite da ste izliveni na Zemlji?
U stara vremena?"
"Video sam njene poslednje dane", ree Elmer. "Radio sam na poslednjim
ratnim mainama. Bio sam voa projekta."
"Ali dosad biste dotrajali", rekoh. "Dosad biste svakako dotrajali. Naravno,
robot moe da bude dugovean, ali..."
"Bio sam im od velike koristi", objasni Elmer. "Kada je poela seoba prema
zvezdama, za mene je ostavljeno mesto na brodu. Nisam bio obian robot. Bio sam
mehaniar, inenjer. Ljudima su bili potrebni roboti poput mene, da pomognu u
izgradnji novih domova duboko u svemiru. Bio sam dobro odravan. Menjali su mi
dotrajale delove i starali se da uvek budem u ispravnom stanju. A otkako sam
zadobio slobodu, sam sam pazio na sebe. Nisam se brinuo o spoljanjem telu. Nikada
ga nisam promenio. Samo sam ga uvao od re i starao se da bude nepropustljivo, ali
to je sve. Telo nije vano koliko unutranji radni delovi. Mada je sada nemogue
pronai rezervne delove. Vie ih nema na zalihama, ve se moraju posebno naruiti."
Zvualo mi je istinito ono to je govorio. U ono davno prolo vreme zla, kada
su za nekih stotinu godina ljudi napustili Zemlju, razorenu i upropaenu planetu, jer
tamo nije ostalo nita to bi ih zadralo, bili su im potrebni roboti kakav je bio Elmer.
Ali nije bilo samo to. Elmer je bio olienje istine. Bio sam siguran da ovo nije samo
pria kojom e se ostaviti utisak na sluaoca.
I sada je sedeo kraj mene, posle svih tih godina, i da sam ga samo pitao,
mogao je da mi pria o Zemlji. Jer je sve to moralo biti jo u njemu... sve to je ikada
video ili uo ili saznao moralo je biti u njemu, zato to roboti ne zaboravljaju kao
bioloka bia. Seanja na drevnu Zemlju ekala su u njegovom memorijskom centru
da budu prizvana, svea kao da su jue tamo ugraena.
Primetih da drhtim... ne spolja, telesno, ve u sebi. Godinama sam pokuavao
da prouavam Zemlju, a bilo je tako malo toga za prouavanje. Snimci i zapisi bili su
izgubljeni i ratrkani, a kada su postojali, esto su to bili samo odlomci. U ono
pradavno vreme kada su ljudi napustili Zemlju, beei prema zvezdama, otili su
suvie urno da bi mislili na ouvanje planetarnog naslea. Na hiljadama razliitih
planeta moda je postojalo neto od tog naslea, sauvano zato to je bilo
zaboravljeno, skriveno u starim kovezima ili kutijama zakopanim ispod tremova.
Bilo bi potrebno mnogo ivotnih vekova da bi se pronalo, ali bi i onda
najverovatnije bilo razoaravajue - same triarije koje nisu davale odgovor na
pitanja nagomilana u mislima.
Ali ovde je sedeo robot koji je poznavao Zemlju i mogao da pripoveda o njoj...
iako moda ne toliko koliko se ovek nadao, jer su to za njega bili oajniki,
panikom ispunjeni dani a Zemlje ve najveim delom nije bilo.
Pokuao sam da oblikujem pitanje, i nisam umeo da smislim nijedno na koje
mi se inilo da bi mogao da odgovori. Pitanja su mi dolazila jedno za drugim, i svako

je bilo odbaeno jer se nije uklapalo u okvir znanja robota koji je radio na sklapanju
ratnih maina.
I dok sam ja pokuavao da smislim odgovarajue pitanje, on ree neto to mi
je izbrisalo sva pitanja iz uma.
"Godinama sam lutao od jednog posla do drugog, i plata je uvek bila dobra. Ne
postoji nita, razumeete, to je zaista potrebno jednom robotu, na ta bi morao da
potroi novac. Tako da se neprestano mnoio. A sada se konano pojavilo neto na
ta bih voleo da ga potroim. Ako vas to ne bi uvredilo, gospodine..."
"ta da me uvredi?" upitah, ne pratei sasvim smer njegove prie.
"Pa, eto", ree on, "voleo bih da uloim novac u va kompozitor. Mislim da
imam dovoljno da ga dovrimo."
Pretpostavljam da je trebalo da budem presrean, da skoim na noge i zaurlam
od radosti. Ali ja sam samo sedeo, sleeno i ukoeno, plaei se da se pokrenem,
plaei se da ne oteram tu sreu.
Onda rekoh, i dalje leden i ukoen: "To vam nije najunosnije ulaganje. Ne bih
vam ga preporuio."
On na to stade gotovo da me preklinje. "Sluajte, nije stvar samo u novcu.
Nudim vam vie od toga. Dobar sam mehaniar. Zajedno, nas dvojica bismo mogli
da napravimo instrument kakav do sada nije postojao."
4.
Kada sam siao niz stepenice, ena u ruiastim kolima mi se obrati.
"Vi ste Fleer Karson, zar ne?"
"Tako je", rekoh, potpuno zbunjen. "Nego, kako ste znali da sam ovde? Nije
bilo naina da saznate."
"ekala sam vas", ree ona. "Znala sam da ste na pogrebnom brodu, ali se
putovanje toliko oduilo. Zovem se Sintija Lensing i moram da razgovaram s vama."
"Nemam mnogo vremena", rekoh. "Malo kasnije, moda."
Nije ba bila lepotica, ali je u njoj ve na prvi pogled bilo neeg privlanog i
vraki dopadljivog. Lice joj je bilo zamalo srcoliko, oi blage i smirene, crna kosa
padala joj je na ramena; nije se smeila usnama, ve kao da joj je celo lice bilo
spremno da oblikuje osmeh.
"Idete u skladite", ree ona, "da raspakujete Elmera i Bronka. Mogu da vas
odvezem tamo."
"Postoji li neto", upitah, "to ne znate o meni?"
Konano se osmehnula. "Znala sam da ete morati da odete do Maksvela
Pitera Bela, im stignete. Kako je bilo kod njega?"
"U knjizi Maksvela Pitera zabeleen sam kao nitarija."
"Znai da vas nije uzeo pod svoje?"

Odmahnuh glavom. Nisam se usuivao da progovorim. Kako je, bogamu,

mogla da zna sve to je, po svemu sudei, znala? To je mogla da uje samo na
jednom mestu... na Aldenu, na univerzitetu. Oni moji stari prijatelji, rekoh sebi,
moda jesu dobroduni, ali su i pocepane vree.
"Hajde, upadajte", ree ona. "Moemo da razgovaramo na putu do skladita.
Volela bih da vidim tog udesnog robota, Elmera."
Uoh u kola. Na krilu je imala kovertu, koju mi predade.
"Za vas", ree.
Na koverti je bilo navrljano moje ime, i nije bilo sumnje iji je to rukopis.
Torni, rekoh sebi. Zato bi Torni slao Sintiju Lensing da me saeka u zasedi im
prispem na Zemlju?
Ukljuila je motor i povezla kola niz put. Otvorio sam pismo. Bio je to list sa
znakom Aldenovog univerziteta, a u gornjem levom uglu bilo je uredno odtampano:
profesor doktor Vilijem D. Torndajk, Odsek arheologije.
Samo pismo bilo je ispisano istim svrakopisom kao ime na koverti. Pisalo je:
Dragi Fle,
Nosilac ovog pisma je gica Sintija Lensing, i uveravam te da je sve to e ti
rei istina. Proverio sam podatke i jamim svojim ugledom da su verodostojni. Ona
e te zamoliti da te prati na putu, a ja smatrau za najveu uslugu koju moe da mi
uini ako joj to dozvoli i prui joj svaku pomo koja joj bude potrebna. Poi e
'Hodoasnikovim' brodom na Zemlju i trebalo bi da bude tamo i da te eka kada
stigne. Odobrio sam joj izvesna sredstva iz fonda naeg Odseka i ti si slobodan da ih
koristi ako se ukae potreba. Rei u ti samo da je njeno prisustvo na Zemlji
povezano s onim o emu smo poslednji put razgovarali, kada si doao da me vidi
pred polazak.
Sedeo sam sa pismom u ruci i video ga u mislima, onakvog kako je izgledao
kada sam ga posetio poslednji put, u sobi koju je nazivao radnom, osvetljenoj vatrom
iz kamina, sa policama do tavanice, punim knjiga, s dotrajalim nametajem, psom
sklupanim na krpari ispred kamina, makom na njegovom jastuku. Sedeo je na
kanabetu i vrteo au sa brendijem meu dlanovima, govorei: "Fle, siguran sam da
sam u pravu, da je moja teorija ispravna. Anahronijanci nisu bili galaktiki trgovci,
kao to misle mnoge moje kolege. Bili su posmatrai, kulturni pijuni. To ima
prilino smisla, ako malo razmisli. Recimo da je ta velika civilizacija bila sposobna
da luta meu zvezdama. Recimo da su na neki nain mogli da izdvoje zvezdu na
kojoj je postojala kultura u usponu, ili je tek trebalo da se razvije. Stoga su na toj
planeti postavili posmatraa, da tamo ostane, pazei na dogaaje koji su mogli biti od
znaaja. Poznato je da se kulture u velikoj meri razlikuju. Ovo se moe videti po
ljudskim kolonijama rasejanim sa Zemlje. Ve postojanje nekoliko njih dovoljno je

da nastanu razlike. Naravno, razlike su mnogo vee meu planetama koje ugouju
ili su ugostile tuinske kulture... tuinske u odnosu na ljudske. Ne postoje dve
inteligencije koje su se razvijale u istom pravcu. Mogue je da ishod njihovog
razvoja bude istovetan, ili priblino jednak, ali do njega stiu razliitim putevima, i u
tom procesu svaka razvija neku sposobnost ili svojstvo koje druga ne poseduje. ak
se i ta velika galaktika kultura morala razviti na slian nain, i zbog toga to se tako
razvijala, moralo je biti mnogo razliitih pristupa, mnogo koncepata, mnogo
svojstava koja je usput mimoila ili propustila. Ukoliko je ovo tano, ini se da bi i
naa velika galaktika kultura procenila da je vredno truda imati na oku, izuavanja
radi, one kulturne pojave koje je propustila, ili ak potpuno previdela. Moda je
najvie jedna ili dve od deset takvih pojava bila primenjiva na njihovu kulturu, ali je
ta jedna mogla biti kljuna. To je moglo da im otvori novu dimenziju, da njihovu
kulturu uini potpunijom i zrelijom. Iako to naravno nije tako, pretpostavimo da je
zemaljska kultura jedina koja je izmislila toak. ak je i velika galaktika kultura,
recimo, previdela toak, i izgradila svoju veliinu na nekom drugom principu zbog
kojega je nedostatak toka ostao nezapaen. Zar ne bi ipak otkrie toka, ak i tako
kasno, moglo da bude znaajno? Toak je tako korisna stvar."
Vratih se u stvarnost. Jo sam stezao pismo u ruci. Kola su se pribliavala
skladitu. Pogrebni brod je stajao na svojoj platformi, ali vie nije bilo vozila koja su
preuzimala teret. Posao mora da je bio dovren.
"Torni pie da oekujete da ete poi s nama", rekoh Sintiji Lensing. "Ne znam
da li e to biti mogue. iveemo u tekim uslovima. Logorovaemo u svakojakim
vremenskim prilikama."
"Mogu ja da ivim u tekim uslovima. I da logorujem."
Odmahnuh glavom.
"Sluajte", pobuni se ona. "Rizikovala sam sve to sam imala zbog ovoga, da
bih bila ovde kada stignete. Potroila sam i poslednji kredit da platim neuvenu cenu
za mesto na 'Hodoasnikovom' brodu..."
"Torni pominje neke fondove. Stipendiju."
"Nisam imala dovoljno za put. Jedan deo sam potroila na to. ekajui vas,
stanovala sam u 'Hodoasnik inu', koji nije jeftin. Ostalo je sasvim malo. U stvari,
skoro nita..."
"To je teta", rekoh. "Ali vi ste znali da je to rizik. Nije bilo osnova da
verujete..."
"U pravu ste", ree ona. "I vi ste bez novca kao ja."
"I, ta vam to govori?"
"Da nemate novca za povratak na Alden, kada dovrite svoju kompoziciju."
"To znam", rekoh, "ali ako budem dovrio kompoziciju..."
"Bez novca", ree ona, "a Majka Zemlja vam nee olakati boravak."
"Sve to stoji", rekoh, "ali ne vidim kako e to to u vas povesti sa sobom..."

"To sam i pokuavala da vam objasnim. Moda e vam zvuati besmisleno..."

Ostala je da bez rei, i sedela, posmatrajui me. Lice joj vie nije izgledalo kao
da e se osmehnuti.
"Prokleti bili", ree, "zato ne kaete neto? Zato mi bar malo ne pomognete?
Zato me ne pitate ta to imam?"
"U redu. ta to imate?"
"Znam gde lei blago."
"Kakvo blago, za ime Boje?"
"Blago Anahrona."
"Torni je ubeen", rekoh joj, "da su Anahronijanci boravili na Zemlji. Hteo je
da potraim mogue tragove o njihovom boravku. To je naravno zadatak za sanjare,
kao to mi je i objasnio. Arheolozi nisu sasvim sigurni ni da je postojala takva rasa.
Njihova planeta nikada nije pronaena. Samo su na nekoliko planeta pronaeni
delovi zapisa, delimini zapisi, otkriveni meu zapisima i ostacima domorodakih
kultura. Postoje neki dokazi, iako se meni ine klimavi, da su pripadnici ove
tajanstvene rase nekada iveli na drugim planetama... Moda kao trgovci, po
miljenju veine arheologa, ili posmatrai, po Torniju, ili iz nekog drugog razloga, ni
kao trgovci niti kao posmatrai. On mi je sve ovo ispriao, ali nikada nije pomenuo
blago."
"Ali, blago je postojalo", ree ona. "Bilo je preneto iz stare Grke u staru
Ameriku tokom Poslednjeg rata. Pronala sam podatke o tome i profesor Torndajk..."
"Razmislite malo", rekoh. "Ako je Torni u pravu, oni nisu bili ovde zbog blaga,
ve zbog podataka, da posmatraju..."
"U redu, zbog podataka", ree ona, "ali ta je posmatra u stvari? Bio bi to
strunjak, zar ne? Istoriar, moda i vie od toga. On bi svakako prepoznao kulturnu
vrednost nekih predmeta: ritualne sekire preistorijskih plemena, grke urne,
egipatskog nakita..."
Gurnuo sam pismo u dep jakne i iskoio iz kola. "Razgovaraemo o ovome
kasnije", rekoh. "Sada treba da oslobodim Elmera da bismo mogli da sklopimo
Bronka."
"Poveete me sa sobom?"
"Videemo", rekoh.
Kako bogamu, pomislih, da je spreim? Imala je Tornijev blagoslov; moda je
imala neto o Anahronijancima, moda ak i o blagu. Osim toga, nisam mogao da je
ostavim ovde, bez novca... Jer, ako i nije ostala bez novca, uskoro hoe, ako bude
boravila u hotelu, a drugog mesta za stanovanje nije ni bilo. Bog zna da mi nije bila
potrebna. Bila bi mi samo na smetnji. Nisam traio blago. Doao sam na Zemlju da
sastavim kompoziciju. Nadao sam se da u uhvatiti neto od duha Zemlje... bez
Groblja. Nisam imao kad da jurim za blagom Anahronijanaca. Torniju sam rekao
samo da u motriti na tragove, a to nije znailo da u i tragati.

Pooh prema otvorenim vratima skladita, sa Sintijom za petama. U skladitu

je bilo mrano pa sam na trenutak zastao da mi se oi naviknu na tamu. Neto se
pokrenu u mraku, i razaznah tri oveka, sudei po izgledu - tri radnika.
"Ovamo, gospodine Karson", ree jedan od njih. Pokazao je na jednu stranu i
ja ih ugledah: veliki sanduk u kome je bio Elmer i etiri sanduka u koje je bio
spakovan Bronko.
"Hvala", rekoh. "Lepo od vas to ste ih odvojili od ostalih. Zamolio sam
kapetana, ali..."
"Ima jo jedna sitnica", ree ovek. "Istovar i skladitenje."
"Ne razumem. Istovar i skladitenje?"
"Jeste, da platite. Moji ljudi ne rade besplatno."
"Vi ste ovde poslovoa?"
"Da. Zovem se Rili."
"Koliko dugujem za skladitenje?"
Rili posegnu u zadnji dep i izvue hartiju. Pomno ju je prouavao, kao da
proverava raun.
"Pa", ree, "ukupno 427 kredita, ali neka bude 400."
"Mora da ste pogreili", rekoh mu, pokuavajui da sauvam ivce. "Pa samo
ste istovarili sanduke i dovukli ih ovamo, gde su bili svega jedan sat, ili tako neto."
Rili tuno odmahnu glavom. "Ja tu ne mogu nita. Tak'e su cene. Platite, ili
zadravamo teret. Tak'a su pravila."
Ona dvojica su se tiho pokrenuli i stali mu uz bok.
"To je smeno", pobunih se. "Mora da je neka ala."
"Mister", ree poslovoa, "nema tu ale."
Nisam imao etiri stotine kredita, niti bi mu ih dao da sam imao, ali nisam hteo
ni da se kaim s poslovoom i njegovim razbacanim nosaima.
"Moram ovo da proverim", rekoh, pokuavajui da sauvam obraz, bez ideje
ta da radim. Znao sam da nemam kud. Mada to zapravo nije bila njihova zamisao;
bilo je to delo Maksvela Pitera Bela. On me je drao u aci.
"Uinite to, mister", ree Rili. "Samo izvol'te i uinite to."
Mogao sam da otrim sav besan do Bela, a to je bilo upravo ono to je on hteo.
Oekivao je da e tako biti, i sve bi naravno bilo u redu, sve bi bilo oproteno ako bih
prihvatio pomo Groblja i posao za Groblje. Ali, ja to nisam nameravao da uinim.
Iza mene se javi Sintija: "Fleeru, opkoljavaju nas."
Okrenuh glavu i ugledah jo ljudi kod ulaza.
"Ne opkoljavamo vas", ree Rili. "Samo 'oemo da budemo sigurni da ste
s'vatili. Nee ovde neki doljak da nam govori kako treba da radimo."
Iza Rilija se zau tih, kripav zvuk, i ja odmah shvatih da to neko izbija ekser
iz drveta.

Rili i njegovi pomonici se okretoe a ja se razdrah. "Sad, Elmere! Izlazi, pa na

njih!"
Na moj uzvik veliki sanduk kao da raznese eksplozija, odletee letve zakucane
preko poklopca, i Elmer se die iz sanduka, do svoje pune visine od dva i po metra.
Zatim skoro stidljivo iskorai iz sanduka.
"ta se dogodilo, Fle?"
"Budi paljiv s njima, Elmere", rekoh ja. "Nemoj da ih pobije. Samo ih malo
prodrmaj."
Onda zakorai napred a Rili i ona dvojica ustuknue.
"Neu uopte da ih povredim", ree Elmer. "Samo u da ih poistim. Ko je to s
tobom, Fle?"
"Ovo je Sintija", rekoh. "Ona ide s nama."
"Stvarno?" upita Sintija.
"Sluaj, Karson", zaurla Rili, "nemo' da se prsi..."
"Odlazite", ree Elmer. Hitro je zakoraio prema njima i zamahnuo rukom.
Oni zadie, gurajui se kroz vrata.
"A, neete ga majci!" dreknu Elmer. Munjevito proe kraj nas. Pokuali su da
zatvore vrata, i tik pre nego to su uspeli u tome, on gurnu ruku u otvor, uhvati vrata i
trgnu ih, a onda se zalete u njih ramenom. Vrata se rascepie i ostadoe da vise.
"To e ih spreiti", ree Elmer. "Sada se vrata nee zatvarati. Hteli su da nas
zakljuaju unutra, zamislite vi to. Fle, da li bi mi sad rekao ta se deava?"
"Maksvel Piter Bel nas ne voli", rekoh. "Hajde da pourimo s Bronkom. to
pre izaemo odavde..."
"Moram da odem do kola", ree Sintija. "Tamo je sva oprema, i moja odea."
"Oprema?" upitah.
"Tako je. Hrana i ostale stvari koje su nam potrebne. Ne verujem da ste neto
poneli sa sobom. To je jedan od razloga to sam bez para. Sve sam potroila na..."
"Idite i dovezite kola", ree Elmer. "Ja u paziti. Niko vas nee ni pipnuti."
"Na sve si mislila", rekoh ja. "Bila si prilino sigurna da..."
Ali ona je ve otrala napolje. Riliju i njegovim ljudima nije bilo traga. Ula je
u kola i dovezla ih u skladite.
Elmer se okrenu preostalim sanducima i pokuca na jedan manji. "Bronko?"
upita. "Jesi li tu unutra?"
"Jesam", zau se priguen glas. "Elmere, jesi li to ti? Jesmo li stigli na
Zemlju?"
"Nisam znala", ree Sintija, "da je Bronko svestan i da moe da govori.
Profesor Torndajk mi to nije rekao."
"Svestan je", ree Elmer, "ali niskog intelekta. Nije nikakav duhovni kolos."
Obratio se Bronku. "Je li s tobom sve u redu?"
"Dobro mi je", ree Bronko.

"Moramo da naemo polugu da otvorimo sanduke", rekoh.

"Nema potrebe", ree Elmer. Stisnuo je pesnicu i udario po jednom uglu
sanduka. Drvo se slomi i razlete, on zavue prste u nastali otvor i iupa letvu.
"Ovo je lako", proguna. "Nisam bio sasvim siguran da u moi da razvalim
svoj sanduk. Nije bilo dovoljno prostora da se razmahnem. Ali kada sam uo ta se
dogaa..."
"Fle je tu?" upita Bronko.
"Fle se sasvim dobro stara o sebi", ree Elmer. "Ovde je, a naao je sebi i
devojku." Nastavio je da kida letve sa sanduka.
"Hajdemo na posao", ree.
Dadosmo se na posao, nas dvojica.
Bronko je bio sloena stvar, nimalo laka za sklapanje. Imao je mnotvo delova
i svi su morali da budu uklopljeni s malim otklonom. Ali mi smo radili na Bronku
ve dve godine i znali smo ga spolja i iznutra. Isprva smo koristili prirunik, ali sad
nam vie nije bio potreban. Bacili smo ga kada je postao toliko raskupusan da se
jedva mogao itati, i kada je sam Bronko, usavren i preraen, tu i tamo izmenjen,
postao naprava umnogome razliita od uzora iz prirunika. Radei zajedno upoznali
smo svaki deo u duu. Mogli smo u mraku da rasklopimo i sklopimo Bronka.
Nijedan pokret nije bio uzaludan, i nije bilo potrebe za dogovaranjem i uputstvima.
Elmer i ja radili smo kao dve maine. Za jedan sat Bronko je bio sklopljen.
Sastavljen, predstavljao je aav prizor. Imao je pet pari zglobnih insektolikih
nogu. Mogle su da stoje pod skoro svakim uglom. Imale su kande koje su se mogle
izvui, radi boljeg zahvata. Mogao je da se kree svuda, po bilo kom zemljitu. Skoro
da je mogao da hoda po zidovima. Njegovo bavasto telo, opremljeno sedlom,
prualo je dobru zatitu osetljivim instrumentima unutra. Na njemu su bili nizovi
prstenova, to je omoguavalo vezivanje tereta. Imao je rep na izvlaenje, nainjen
od stotinu razliitih senzora, a glava mu je bila okrunjena jo jednom neobinom
senzorskom aparaturom.
"Ja sam zavrio", rekoh. "Idemo li?"
Sintija je istovarila opremu iz kola.
"Oprema za logorovanje", ree ona. "Koncentrovana hrana, ebad, odea za
kiu i slino. Nita posebno. Nisam imala novca za neto izuzetno."
Elmer je poeo da die i vezuje kutije i sanduke na Bronkova lea.
"Misli da e moi da jae na njemu?" upitah Sintiju.
"Naravno. Ali kako e ti?"
"On e jahati mene", ree Elmer.
"A, to ne", rekoh.
"Budi razuman", ree Elmer. "Moda emo morati da beimo odavde. Moda
nas negde ekaju."
Sintija ode do ulaza i pogleda napolje. "Ne vidim nikoga", ree.

"Kako da se izvuemo odavde?" upita Elmer. "Koji je najkrai put iz Groblja."

"Ide se putem na zapad", ree mu ona. "Pored upravne zgrade. Groblje se
zavrava nekih dvadeset pet milja dalje."
Elmer je dovrio tovarenje namirnica na Bronka. Pogledao je oko sebe da se
uveri u to. "Rek'o bih da je to sve", ree. "A sad, gospoice, na Bronka."
Pomogao joj je da se popne. "vrsto se drite", upozorio je. "Bronko nije ba
najudobniji za jahanje."
"Drau se", ree ona. Delovala je uplaeno.
"Sad ti", obrati mi se Elmer. Zaustio sam da se pobunim, ali sam odustao, jer
ne bi vredelo. Pored toga, imalo je smisla jahati Elmera. U sluaju bekstva, mogao je
da tri deset puta bre nego ja. One njegove duge metalne noge prosto su gutale put.
Podigao me je i postavio na ramena, na krkae. "Dri mi se za glavu, radi
ravnotee", ree. "Ja u ti drati noge. Paziu da ne padne."
Klimnuo sam glavom, ne naroito srean. Poloaj je bio prokleto nedostojan.
Nismo morali da beimo. U okolini nije bilo nikog, osim usamljene prilike
koja je hodala stazom izmeu spomenika, daleko na severnoj strani. Meutim,
moralo je biti nekog ko nas je posmatrao. Skoro sam oseao njihove poglede. Mora
da smo bili udan prizor... Sintija na leima onog skakavca Bronka, natovarenog
zaveljajima i kutijama, i ja, ljuljajui se na ramenima dva i po metra visokog
Elmera.
Nismo trali, niti smo urili, ali smo putovali brzo. Bronko i Elmer bili su
dobri peaci. ak i pri njihovom normalnom hodu, ovek bi morao da tri da odri
korak.
Napredovali smo, kloparajui i klatei se putem, pored upravne zgrade i dalje
kroz centralni deo Groblja. Drum je bio pust a okolina mirna. Povremeno bi se u
daljini zabelelo naselje, ugnedeno izmeu bregova - vitak prst zvonika pruen u
nebo i mrlja boje od krovova kua. Pretpostavljao sam da su ova seoca domovi
radnika Groblja.
Jaui Elmera, odskakujui i ljuljajui se pri svakom koraku, opazio sam da je
Groblje, i pored sve svoje hvaljene lepote, zlokobno i turobno mesto. U njemu i
iznad njega vladao je oseaj smrti i sveopte konanosti.
Do toga trenutka nisam imao vremena za brigu, ali sam sada poinjao da
brinem. udno: ono to me je najvie brinulo, bilo je zato Groblje, posle onog
prilino mlakog pokuaja, nije uinilo nita da nas zaustavi. Dodue, rekoh sebi, da
Elmer nije uspeo da se izvue iz svog sanduka, Rili i njegovi ljudi itekako bi me
zaustavili. No, inilo se da je Bel zakljuio da je bezbedno da nas sad pusti, svestan
da u svako doba moe da nas zgrabi. Nisam imao iluzija o Maksvelu Piteru Belu.
Pitao sam se i da li e biti novih napada na nas. Moda nije bilo potrebe da ih
bude: Bel i Groblje su najverovatnije prestali da se zanimaju za nas. Bili smo
slobodni da poemo kuda nam je volja, njima je bilo svejedno. Jer, bez obzira gde

bismo otili i ta bismo tamo radili, bez pomoi Groblja nismo mogli da napustimo
Zemlju.
Za ovo sam krivio sebe. Otiao sam tamo i sprdao se s Belovom pompeznou,
i tako odbacio svaku mogunost za nekakav podnoljiv odnos i sa Belom i sa
Grobljem. Iako je, sinulo mi je, moda bilo sasvim svejedno ta sam tamo uinio.
Trebalo je da shvatim da na Zemlji igra kako Groblje svira, ili uopte ne igra. itav
poduhvat bio je baksuzan od samog poetka.
Nije mi se inilo da je prolo mnogo, iako je moglo biti... Bio sam toliko
obuzet brigom da sam izgubio pojam o vremenu, sve dok put nije konano izbio u
brdo i zavrio se, a s njim i Groblje.
Bez daha, opinjen prizorom, posmatrao sam dolinu pod nama i brda koja su
se dizala u nizovima iznad nje. Bila je to zemlja udnovatih uma zaogrnutih
ognjenim bojama koje su plamtele na popodnevnom suncu kao logorske vatre.
"Jesen", ree Elmer. "Zaboravio sam da Zemlja ima jesen. Tamo iza nas nije se
videlo. Drvee je bilo zeleno."
"Jesen?" upitah.
"Doba", ree Elmer. "Doba godine kada sva stabla dobijaju ovu boju. Bio sam
zaboravio."
Okrenuo je glavu da me pogleda. Da je mogao da plae, sada bi plakao.
"Toliko toga zaboravljamo", ree.
5.
Bio je to svet koji je posedovao lepotu, ali raspusnu, divlju, dramatinu lepotu,
nimalo nalik na prefinjenu, skoro lomnu lepotu moga sveta, tamo na Aldenu. Bio je
svean i potresan i imao je dah uda i nijansu straha, utkane u samu njegovu potku i
boju.
Sedeo sam na steni obrasloj mahovinom, pored bunog tamnosmeeg potoka
koji je nosio vilinske brodice od palog lia, crvene i zlatne i ute. Ko bi pomno
oslunuo, zauo bi, na ivici grlenog ubora mrke vode, priguen, dalek um opadanja
lia. Pored sveg sjaja i lepote, ovde je bilo neke drevne tuge. Sedeo sam i sluao
vlano proticanje vode i tihi um lia, i posmatrao drvee, video njegovu veliinu
koja je odisala starou, i u tome je bilo neega poznatog i domaeg i prijatnog. U
tome je bilo boje i raspoloenja i zvuka, svojstva i grae i teksture koja se mogla
opipati prstima uma.
Sunce je zalazilo prebacujui maglenu senku preko potoka i drvea, i u
vazduhu je bilo sveine. Znao sam da je vreme da se vratim u logor. Ali, nisam jo
hteo da poem, jer sam imao oseaj da se nalazim na mestu koje se ne moe dvaput
videti. Kada bih otiao i ponovo se vratio, ne bi bilo isto; bez obzira koliko bih se
puta ovde vraao, mesto i oseaj vie ne bi bili isti, neto bi nedostajalo, ili bi neto

bilo novo, i nikada se ne bi ponovilo sve ono to ga je nainilo takvim kakvo je bilo u
tom arobnom trenutku.
Iza mene se zakotrlja kamen; ja se okrenuh i ugledah Elmera kako se
pribliava kroz polumrak. Nita mu nisam rekao, niti on meni. Samo je priao i
unuo pored mene; nismo imali ta da kaemo, nismo oseali da treba bilo ta da
kaemo. Sedeo sam, priseajui se trenutaka slinih ovome... kada nije bilo potrebno
da govorimo, Elmer i ja. Sedeli smo u narastajuem sumraku i sluali kako izdaleka
neto hue, i malo kasnije nekakvo zavijanje. Voda je nastavila da mrmlja kroz sve
dublju tamu.
"Zapalio sam vatru", ree Elmer, konano. "Bie nam potrebna za kuvanje, ali
bih je zapalio i da nam nije potrebna. Zemlja trai da se zapali vatra. To dvoje idu
zajedno. ovek se uzdigao iz divljatva zahvaljujui vatri. U itavoj svojoj istoriji
ovek nije dozvolio da se vatra ugasi."
"Da li je se ovako sea?"
Odmahnuo je glavom. "Ne, ali sam nekako znao da e biti ovakva. Tada nije
bilo ovakvog drvea, niti potoka. Ali kada vidi samo jedno stablo kako se ari na
jesenjem suncu, moe da zamisli kako bi izgledala uma takvog drvea. Vidi
potok kako tee, crven i zaguen naplavinama, i zna kako bi bilo da je zemlja ista."
Ponovo dopre zavijanje, i pree mi ledenim stopalima du kime.
"Psi", ree Elmer. "Gone neto. Psi ili vukovi."
"Bio si ovde", rekoh, "u Poslednjem ratu. Tada je bilo drugaije."
"Drugaije", ree Elmer. "Skoro sve je bilo mrtvo, ili je umiralo. Ali tu i tamo
je bilo mesta gde je stara Zemlja ostala kakva je bila. Taaka do kojih otrov i zraenje
nisu doprli, mesta koja su bila samo okrznuta. Dovoljno da ti pokau kako je nekada
bilo. Ljudi su uglavnom iveli pod zemljom. Ja sam radio na povrini, na jednoj od
ratnih maina... moda poslednjoj koja je napravljena. Ako zanemarimo njenu svrhu,
bila je udesan mehanizam, to je i trebalo da bude, jer to nije bila samo maina.
Imala je telo maine ali je mozak bio neto drugo - maina i ovek, stopljeni, robotski
um povezan s mozgovima ljudi. Ne znam ko su oni bili. Neko mora da je znao, ali ja
nisam. esto sam se pitao. Zna, bio je to jedini nain da se produi rat. Ljudi nisu
mogli da vode takvu vrstu rata. Zato su ovekove sluge i saputnici - maine, preuzele
rat na sebe. Ne znam zato je rat toliko trajao. I o tome sam esto razmiljao. Unitili
su sve za ta je vredelo boriti se, i nije bilo razloga da traje dalje."
Zautao je i ustao.
"Hajdemo nazad", ree. "Mora da si ogladneo, a i mlada dama. Fle, bojim se
da mi nije ba jasno ta ona trai s nama."
"Neto u vezi s blagom."
"Kakvo blago?"
"Ne znam, zaista. Nije bilo vremena da mi to objasni."

S mesta na kome smo bili mogli smo da vidimo sjaj vatre, i poosmo prema
njoj.
Sintija je kleala ispred ugljevlja koje je zgrnula na jednu stranu, drala nad
njim lonac i meala kaikom.
"Nadam se da nije loe", ree ona. "Ovo je neka vrsta kae."
"Nije bilo potrebe da to radite", ree Elmer, pomalo zbunjen. "Ja sam, kada se
ukae potreba, sasvim dobar kuvar."
"I ja sam", ree Sintija.
"Sutra u da vam nabavim malo mesa. Video sam nekoliko veverica i par
zeeva."
"Nemamo opremu za lov", rekoh ja. "Nismo poneli puke."
"Moemo da napravimo luk", ree Sintija.
"Ne trebaju nam puke i strele", ree Elmer. "Dobro je i kamenje. Sakupiu
neto oblutaka..."
"Ko jo moe da lovi oblucima?" ree Sintija. "Nemogue je dovoljno
precizno gaati njima."
"Ja to mogu", ree joj Elmer. "Ja sam maina. Ne zavisim od miia i od
ljudskog oka, ma koliko ono bilo izuzetno..."
"Gde je Bronko?" upitah.
Elmer pokaza palcem. "U zanosu je", ree.
Obioh vatru da bih bolje video. Elmer je bio u pravu. Bronko je stajao po
strani, izbaenih senzora, upijajui okolinu.
"Najbolji kompozitor koji je ikada napravljen", ree Elmer ponosno. "Odmah
ga je obuzelo. Oseajan je."
Sintija uze inije i nasu kau. Dodade mi jednu.
"Pazi, vrua je", ree.
Seo sam kraj nje i poeo oprezno da jedem. Kaa zaista nije bila loa, ali je
bila vrela. Morao sam svaki put da duvam u kaiku.
Ponovo se zau zavijanje, sada je bilo blizu, samo brdo ili dva od nas.
"To su psi", ree Elmer. "Jure za neim. Moda tamo ima ljudi."
"Moda je samo opor lutalica", rekoh.
Sintija odmahnu glavom. "Nije. Malo sam se raspitivala u hotelu. Tamo u
divljini ima ljudi... ili u onome to Groblje naziva divljinom. I kao da niko ne zna
mnogo o njima, ili ne eli da govori o njima. Kao da nisu vredni panje. Uobiajena
reakcija za 'Hodoasnika' i za Groblje, mogla se i oekivati. Ve si ipoznao tu
reakciju, Fleeru, kada si bio kod Maksvela Pitera Bela. Nisi mi ispriao kako se to
zavrilo."
"Pokuao je da me unajmi. Odbio sam ga, ne ba diplomatski. Znam da je
trebalo da budem utiviji, ali me je naljutio."

"Ne bi bilo nikakve razlike", ree ona. "Groblje nije naviknuto na odbijanje...
pa ni na utivo odbijanje."
"Zato si uopte troio vreme na njega?" upita Elmer.
"To se oekivalo od mene", rekoh. "Kapetan me je uputio. Zvanina poseta.
Kao da je re o nekom kralju ili premijeru ili velmoi ili slino. Nisam mogao da ga
izbegnem."
"Ne razumem kako se vi uklapate u sve ovo", ree Elmer Sintiji. "to ne znai
da niste dobrodoli..."
Sintija me pogleda. "Zar vam Fleer nije rekao?"
"Pomenuo je nekakvo blago."
"Pretpostavljam da bi bilo najbolje da vam sve ispriam. Zato to imate pravo
da znate. Ne bih htela da pomislite da sam obina avanturistkinja. Avanturistkinja
zvui prilino nepouzdano. Hoete li da ujete?"
"Pa, ba bismo mogli", ree Elmer.
Za trenutak je poutala, moglo se osetiti da se usredsreuje, pribira misli, kao
da je suoena s tekim zadatkom, i reena da ga valjano obavi.
"Rodila sam se na Aldenu", poela je. "Moji preci su bili meu prvim
doseljenicima. Porodina istorija... moda je bolje rei porodina legenda, jer ne
postoje zapisi o tome... poinje s prvim naseljavanjem. Ali, meu Prvim Porodicama
neete nai prezime Lensing... Prve Porodice, velikim slovima. Prve Porodice su one
koje su se obogatile. Moja porodica nije. Ravo voenje poslova, lenjost, nedostatak
ambicije, loa srea... ne znam ta je to bilo, ali su ostali siromani kao crkveni
mievi. Postoji seoce, duboko u kopnu, koje se zove Lensingovo oe, ali to je sve,
jedini trag koji je moja porodica ostavila na Aldenu i u njegovoj istoriji. Moji su bili
farmeri, sitni trgovci, radnici; nisu imali politikih ambicija. Meu njima nije bilo
posebno nadarenih. Bili su zadovoljni da zavre dnevni posao i da na kraju dana
sednu na prag svoje kolibe i piju pivo, askaju sa susedima ili meu sobom,
posmatraju legendarne zalaske sunca na Aldenu. Bili su to obini ljudi. Neki od njih,
verujem mnogi, napustili su planetu u potrazi za bogatstvom koje oigledno nisu
pronali. Da jesu, Lensingovi na Aldenu bi ve uli za to, a porodina legenda ne
pominje nita slino. Verujem da su oni koji su ostali na Aldenu, ostajali zato to im
se nije ilo; tamo nisu imali bogzna ta, ali Alden je prekrasna planeta."
"Jeste", rekoh. "Ja sam tamo doao na studije, i do sada se nisam odluio da je
napustim."
"Odakle si doao, Fleeru?"
"Sa Zvearke", rekoh joj. "Jesi li ula za to mesto?"
Ona odmahnu glavom.
"Bolje to nisi", rekoh. "Ne pitaj. Nastavi, molim te."
"O sebi, pretpostavljam", ree ona. "Neto vie o sebi. Bila sam odluna da
uspem. Verujem da su tokom godina mnogi Lensingovi mislili isto, ali od toga nije

ispalo nita. Malo je kasno da se popravi slika o Lensingovima. Moj otac je umro
kada sam bila dete. Posedovao je sasvim unosnu farmu... nita izuzetno, ali takvu da
je donosila dovoljno za ivot i jo neto pride. Posle njegove smrti, upravljanje
farmom preuzela je moja majka, i imali smo dovoljno za moje studije. Zanimala me
je istorija. Matala sam da u jednog dana stei katedru iz istorije, baviti se naunim
istraivanjem i pisati zapaene radove. Ilo mi je dobro na studijama. Moralo je. Sve
sam vreme provodila u uenju. Propustila sam mnoge stvari koje prua ivot na
koledu. Tek sada to vidim, ali mi to nije smetalo. Nije postojalo nita na svetu to
me je opinjavalo kao istorija. Prosto sam je gutala... daleka mesta i daleki ljudi i
daleka vremena. Nou, u postelji, u tami, zamiljala sam vremensku mainu, i
putovanja u davna vremena, na ona daleka mesta gde bih izuavala one drevne ljude.
Leala bih tako u tami i matala da ivim i svom vremeplovu, u onim udaljenim
zemljama i dobima, i da odmah iza tog zida proteklog vremena ive i diu ti ljudi
koje sam dola da posmatram, da su svuda oko mene oni veliki dogaaji koji su inili
reku istorije. Kada je dolo vreme za usavravanje, za izbor ue oblasti, otkrila sam
da me neodoljivo privlai stara Zemlja. Moj tutor me je odgovarao od toga. Ukazao
mi je da je to polje preusko a izvorni materijali veoma ogranieni. Znala sam da je u
pravu i pokuala da to i sama sebi objasnim, ali nije vredelo. Bila sam opsednuta
Zemljom.
Moja opsednutost Zemljom, sigurna sam", rekla je zatim, "bila je delom
privrenost prolosti, duboko zanimanje za prapoetke. Farma moga oca bila je na
svega nekoliko milja od mesta gde su se Lensingovi spustili na Alden, bar je tako
govorilo predanje. Smetena u uskom kamenitom klancu, na mestu gde se ovaj
otvarao prema onome to je nekada morala biti iroka, plodna dolina pogodna za
zemljoradnju, nalazila se stara koliba od kamena. Bila je velikim delom sruena,
samo kamenje se raspadalo od starosti, razglavljeno neprimetnim pomeranjima tla
iji e uticaj postati vidljiv tek mnogo vekova kasnije. O njoj se nisu ispredale prie.
Bila je suvie drevna da bi bila ukleta. Jednostavno je stajala na tom mestu. Vreme ju
je uinilo delom krajolika. Nije se primeivala. Bila je suvie stara i zaboravljena da
bi privukla panju ljudi, mada su mnoge sitnije ivotinje, kao to sam otkrila kada
sam je posetila, u njoj nale dom. Zemljite na kome je stajala, kao i okolina, bilo je
tako ispoeno i bezvredno da niemu nije moglo da poslui, tako da je izbegla
ruenje i poravnavanje, to je zajednika sudbina mnogih starih stvari. To podruje je
u stvari toliko lieno bilo kakve ekonomske svrhe, uniteno vekovnim radom
bezimenih farmera, da ljudi tamo retko i zalaze. Legenda kae - moram da priznam,
veoma nepouzdana legedna - da je to bio dom jednog od prvih Lensinga.
"Otila sam do nje, valjda zato to je bila tako stara. Ne zato to je tu moda
obitavao neki Lensing, ve naprosto zato to je bila stara... starija od seanja ljudi,
graevina iz duboke prolosti. Nisam nita oekivala. Poseta je, morate me razumeti,
bila samo izlet, nain da se potroi neispunjen dan. Znala sam za nju, naravno,

mnogo pre toga, i, kao svi ostali, nisam obraala panju. Bilo je i mnogo drugih koji
znali za njeno postojanje, i prihvatali ga kao postojanje nekog drveta ili stene. Nije
bilo niega to bi je preporuilo, ama ba niega. Moda nikada ne bih ni pomislila
na nju, osim u prolazu, i nikada je ne bih ni posetila da nije bilo onoga moga
postepenog zagrevanja za sve to je staro. Shvatate ta hou da vam kaem?"
"ini mi se", rekoh, "da razumem mnogo bolje nego to misli. Prepoznajem
simptome. I sam sam bio teko oboleo od toga."
"Bila sam tamo", nastavila je, "i milovala rukama staro, grubo isklesano
kamenje, i mislila na to kako su ga ljudske ruke, ve odavno i same prah, oblikovale i
naslagale da bude sklonite od noi i nevremena, dom na novootkrivenoj planeti.
Posmatrajui oima drevnih graditelja, mogla sam da razumem privlanost tog
mesta, za gradnju, bila sam svesna zato su izabrali ba to mesto da na njemu
podignu kuu. Zatita zidova kanjona od briuih vetrova, tiha i dramatina lepota
mesta, voda sa izvora koji i danas izbija iz stene, iroka i plodna dolina (sada jalova)
koja se pruala od samog praga. Stajala sam tamo onako kako su oni morali stajati, i
oseala se kako su se oni morali oseati. Bila sam, na trenutak, oni. I nije bilo vano
jesu li pripadali Lensingovima ili ne; bili su to ljudi, pripadnici ljudske rase.
Da sam tada otila, bila bih sasvim bogato nagraena za utroeno vreme. Dodir
sa kamenom, dah prolosti bili bi sasvim dovoljni, ali - ula sam u kuu..."
Uutala je i na trenutak ostala nema, kao da se pribira za ostatak prie.
"Ula sam u kuu", ree, "iako je to bila ludost, jer je svakog trenutka mogla
da mi se srui na glavu. Kamenje se na nekim mestima opasno ljuljalo i itava
graevina je bila nepouzdana. Ne seam se da sam tada pomiljala na to. Koraala
sam, oprezno, ne zbog opasnosti, ve zbog svetosti vremena kojim je bilo proeto to
mesto. Bilo je neobino, to oseanje koje sam imala... tanije, ta sukobljena oseanja.
Kada sam zakoraila, oseala sam se kao uljez, tuinac koji nema prava da bude
tamo. Ometala sam davna seanja, davne ivote, davne strasti koje je trebalo ostaviti
na miru, koje su tamo bile tako dugo da su stekle pravo na neometan poinak. Ula
sam u kuu, u ono to nekada bila prostrana odaja, moda ono to nazivamo dnevnim
boravkom. Na podu je leala praina, obeleena tragovima malih divljih stvorenja, i
oseao se njihov miris, nataloen boravkom kroz milenijume. Insekti su po uglovima
ispleli mree od svile, neke stare mree bile su pranjave koliko i pod. Ali dok sam
stajala tamo, skoro na samom dovratku, dogodila se neobina stvar... osetila sam da
imam pravo da budem tu, da tu pripadam, da dolazim posle dugog, predugog
vremena u porodinu posetu, i da sam dobrodoao gost. Zato to je tu ivela krv moje
krvi, kost moje kosti, a pravo krvi i kosti vreme nije moglo da izbrie. U uglu je bilo
ognjite. Nije bilo dimnjaka, bio je odavno pao, ali je ognjite bilo ouvano. Prila
sam mu, i, kleknuvi, dodirnula povrinu kamena kroz prainu. Mogla sam da vidim
pocrnelo grlo dimnjaka, aavo od starih vatara. Pepeo je jo bio tamo, opirui se
vremenu i klimi, i na trenutak mi se inilo da vidim naslagane cepanice i plamen. I

tada rekoh... ne znam da li sam to rekla glasno ili sam samo pomislila... rekoh: Sve je
u redu, dola sam da vam kaem da Lensingovi jo postoje. Nijednom se nisam pitala
kome to govorim. Nisam oekivala odgovor. Znala sam da ga nee biti. Nije bilo
nikog da odgovori. Bilo je dovoljno da to kaem. Bilo je to neto to sam im
dugovala."
Pogledala me je preplaenim oima. "Ne znam zato vam ovo govorim", ree.
"Nisam nameravala da vam to kaem; nema razloga da to sluate. injenice...
injenice bih mogla da vam saoptim u nekoliko reenica, ali mi se inilo da bi
trebalo da vam ih iznesem u kontekstu..."
Pruio sam ruku i dodirnuo joj miicu. "Postoje injenice koje se ne mogu
jednostavno saoptiti", rekoh joj. "Dobro ti ide."
"Sigurni ste da vam ne smeta?"
"Nimalo", ree Elmer, i u moje ime. "Opinjen sam priom."
"To je otprilike sve", ree ona. "Postojala su vrata, jo cela, koja su vodila u
prostoriju u unutranjosti kue, i kada sam ula tamo, videla sam da je to nekada bila
kuhinja, iako je bila samo delimino ouvana. Kua je imala sprat, jednim delom
sauvan, iako se itav krov odavno uruio u ostatak kue. Ali, iznad kuhinje nije bilo
sprata. Izgleda da su se krovne grede kue protezale iznad kuhinje, i u njoj je bila
gomila uruenog materijala, du nekadanjeg spoljnog zida, ostataka sruenih greda.
Ne znam ta je uinilo da to primetim... nije bilo lako primetiti - iz gomile ruevina
izdvajao se jedan etvrtast predmet. Izgledao je pogreno, nije liio na ruevine. Bio
je pokriven prainom, kao i sve drugo u kui. Nije bilo naina da pogodim da je u
pitanju metal. Nije imao sjaja. Mora da mi je panju privukao pravilan oblik. Otila
sam tamo i izvukla ga. Bila je to kutija, zarala, ali neoteena... Metal nigde nije bio
ulubljen niti istrunuo. Kleknula sam pored kutije, nastojei da rekonstruiem ta se
dogodilo s njom, i zakljuila da je nekada bila sakrivena ispod greda, gore na tavanu,
i nekako bila zaboravljena, i da je pala zajedno sa gredama, moda kroz tavanicu
kuhinje, ili kuhinja tada ve moda nije imala tavanicu."
"Znai, to je ta pria", rekoh. "Kutija sa tragom o postojanju blaga?"
"Tako neto", ree ona, "ali ne ba kao to ti misli. Nisam mogla da otvorim
kutiju, pa sam je odnela u stan i otvorila je pomou alata. Unutra nije bilo puno toga.
Stari testament za komad zemlje, menica oznaena kao plaena, nekoliko starih
koverti bez pisama, jedan ili dva ponitena eka, i potvrda o pozajmici nekih starih
porodinih papira Odeljenju za spise univerziteta. Nije to bio dar; samo pozajmica.
Sledeeg dana sam otila do Spisa i raspitala se. Zna kakva su odeljenja za spise..."
"O, znam, itekako", rekoh.
"Potrajalo je, ali je to to sam bila diplomac zemaljske istorije, kao i injenica
da su papiri, na kraju krajeva, bili vlasnitvo moje porodice, konano zavrilo stvar.
Oekivali su da elim samo da ih prouim, ali u trenutku kada sam ih najzad dobila mislim da su bili zagubljeni, i da je bilo muka da ih pronau - toliko mi je bilo

prekipelo da sam popunila obrazac kojim povlaim pozajmicu, i odnela ih sa sobom.

to nije bilo ponaanje dostojno posveenog studenta istorije, naravno, ali mi je tada
bilo svega dosta. Odeljenje je zapretilo da e pokrenuti sudski postupak, i da su to
zaista uinili, nastala bi divna zavrzlama za onoga ko bi to trebalo da raspetlja, ali se
to nije dogodilo. Verovatno su smatrali da papiri nemaju toliku vrednost, iako nemam
pojma kako bi doli do toga zakljuka. Bio je to omanji sveanj papira, sitnica za
mesto na kome su se nalazili. Bili su odloeni u kovertu i zapeaeni. Nije bilo
tragova da su ikada bili proueni; bili su zbrda-zdola sloeni, izmeani. Da su ih
prouili, bili bi poreani i oznaeni; jasno se, meutim, videlo da peat nikada nije
bio slomljen. itava hrpa papira bila je jednostavno odloena u arhivu i
zaboravljena."
Uutala je i napeto se zagledala u mene. Ja sam bio nem. Sama e sve rei.
Moda je imala razloga da pria na ovakav nain. Moda je morala da ponovo
proivi sve to, da sve preispita, da bi bila sigurna (jo jednom? Koliko puta tako?) da
nije pogreila u proceni, da je pravilno postupila. Nisam hteo da je pourujem, iako
Bog zna da sam bio pomalo nestrpljiv.
"Nije tu bilo bogzna ta", ponovila je. "Serija pisama koja su donekle
osvetljavala prvobitno naseljavanje Aldena... Nita iznenaujue, nita novo, ali su
pruala oseaj vremena. Mali sveanj prilino laikih pesama koje je napisala
devojka u pubertetu, ili u ranim dvadesetim godinama. Fakture malog trgovinskog
preduzea koje bi moda bile zanimljive za istoriara ekonomije, i memorandum,
ispisan pomalo suvoparnim jezikom starca koji je stavio na hartiju priu koju je uo
od svog dede, jednog od prvih doseljenika sa Zemlje."
"I, ta je bilo u tom memorandumu?"
"Priao je udnu priu", ree ona. "Odnela sam ga do profesora Torndajka i
ispriala mu ovo to sam upravo ispriala vama, i zamolila ga da proita
memorandum. Poto ga je proitao, dugo je samo sedeo, ne gledajui u mene niti u
memorandum, niti u bilo ta drugo, a onda je izgovorio re koju nikada ranije nisam
ula... Anahron."
"ta je Anahron?" upita Elmer.
"To je mitoloka planeta", rekoh, "neka vrsta zemlje nedoije. Neto to su
izmislili arheolozi, mesto o kome nagaaju..."
"Kovanica", ree Sintija. "Nisam pitala doktora Torndajka, ali verujem da
potie od rei anahronizam - neto izvan svog vremena, jako mnogo izvan svog
vremena. Vidite, arheolozi su godinama pronalazili dokaze o nepoznatoj rasi koja je
ostavila tragove na nekoliko drugih planeta, moda i na vie planeta nego to oni
znaju, jer su ti tragovi pronaeni samo uz lokalne artefakte..."
"Kao da su to bili posetioci", rekoh, "koji su ostavili za sobom vr ili dva.
Mogli su posetiti vie planeta, ali su njihovi vrevi bili pronaeni samo na nekoliko
njih, pukim sluajem."

"Pomenuli ste memorandum?" upita Elmer.

"Imam ga ovde kod sebe", ree Sintija. Zavukla je ruku u unutranji dep
jakne i izvadila dugaak novanik, iz koga je izvukla sveanj papira. "Nije original.
Kopija. Original je bio star i loman. Ne bi izdrao rukovanje."
Pruila je papire Elmeru, on ih odmota, baci pogled na njih i predade mi ih.
"Podstaknuu vatru", ree, "da bi bilo vie svetlosti. itaj glasno, da moemo svi da
ujemo."
Memorandum je bio ispisan grevitim rukopisom, verovatno rukom starog i
onemoalog oveka. Rukopis je na nekim mestima bio pomalo zamuen, ali se
mogao itati. Na vrhu prve strane nalazio se broj... 2305.
Sintija me je posmatrala. "Godina", ree. "Ja sam to tako shvatila, a i profesor
Torndajk je istog miljenja. Trebalo bi da se slae, ako je to pisao ovek koji mislim
da jeste."
Elmer je prodarao vatru, zgrui ar i drvo na gomilu, i svetlost se pojaa.
Elmer ree: "U redu, Fle. Kako bi bilo da pone?"
I ja poeh.
6.
2305.
Mome unuku, Hauardu Lensingu
Kada sam bio mlad momak, deda mi je ispriao ta mu se dogodilo kada je bio
otprilike mojih godina, i sada kad sam star kao to je on bio kada mi je to priao, ili
stariji, prenosim ti to, ali poto si jo mladi, zapisujem ovo da proita kada bude
stariji, i spreman da shvati i dublja znaenja ovoga.
U vreme kada mi je ispriao svoj doivljaj, bio je bistra uma, bez duhovnih i
samo s onim slabostima koje se s godinama prikradu oveku. I koliko god da je ta
pria udna, ili je bar meni takva izgledala, ima u njoj neke iskrene logike, koja je
ini istinitom.
Moj deda, kao to si verovatno shvatio, roen je na Zemlji i na Alden, nau
planetu, doao je kao sredovean ovek. Roen je u prvim danima Poslednjeg rata,
kada su dva velika bloka donela svetu uas i unitenje koji se teko daju zamisliti. U
svojoj mladosti uestvovao je u ratu - koliko je ovek mogao da uestvuje u njemu,
jer to uistinu i nije bio rat u kome su se ljudi borili izmeu sebe, koliko rat u kome su
ratovale maine i instrumenti, s bezumnom pomamom koja bee olienje pomame
njihovih tvoraca. Na kraju, kada mu je cela porodica i veina prijatelja izginula ili se
pogubila (ne znam ta od ovo dvoje, a ne verujem ni da je on to znao), naao se meu
onim ljudskim biima, to bee samo deli masa koje su nekada nastanjivale Zemlju,
koja su je napustila u velikim zvezdanim brodovima, da nastane druge planete.

No, pria koju mi je poverio imala je malo veze s ratom i s odlaskom u svemir,
i odnosila se na sluaj koji uopte nije imao mesto u vremenu, i tek priblino mesto u
prostoru. Imam utisak da se sve to dogodilo kad je on bio jo relativno mlad ovek,
iako se vie ne seam da li mi je sam tako rekao ili sam to zakljuio iz nekih sada
zaboravljenih pojedinosti same prie. Priznajem otvoreno da sam s godinama
zaboravio veliki deo isprianoga, iako su kljuni delovi jo svei u mome umu.
Zbog nekih okolnosti, kojih se sada ne seam (ako mi ih je on uopte ispriao),
deda se naao na mestu koje zvao bezbednom zonom - malom podruju u kome je,
sticajem topografskih i meteorolokih pogodnosti, zemlja bila manje zagaena, ili
potpuno poteena od agenasa rata, i gde je ovek mogao da ivi relativno sigurno,
bez one teke zatite koja je bila neophodna u manje srenim oblastima. Rekao sam
ve da nije odreeno kazao gde se to mesto nalazilo, ali mi je rekao da je bilo tamo
gde se manja reka sa severa ulivala u veu reku, Ohajo.
Stekao sam utisak (iako mi on to nije ispriao, niti sam ga ja ispitivao) da deda
u to vreme nije bio ni na kakvom zadatku, niti se tamo obreo s nekim ciljem, ve je,
pronaavi taj kraj, jednostavno tamo ostao koristei se pomenutom relativnom
sigurnou koju je ovaj pruao. to je, s obzirom na situaciju, bilo neuobiajeno
razumno od njega.
Koliko je dugo ostao tamo, ja ne mogu znati, niti koliko je ve bio tamo kada
se zbio taj dogaaj. Ni zato je naposletku otiao, to je sve, naravno, sporedno u
odnosu na ono to se dogodilo.
Dakle, rekao mi je da je jednog dana video kako slee nekakav brod. U to
vreme je postojalo samo nekoliko vazdunim brodova, poto su uglavnom bili
uniteni, a i ako ih je bilo, raunali su se, ukoliko ih je bilo potrebno upotrebiti, kao
sasvim nekorisno oruje u ratu koji se vodio. Osim toga, bio je to brod kakav on
nikada ranije nije video. Seam se da mi je rekao po emu se brod razlikovao od svih
drugih, ali su mi pojedinosti maglovite u seanju i ako i pokuam da ih navedem,
znam da u to uiniti pogreno.
Kako je bio oprezan ovek, kao to su svi ljudi morali biti u to doba, deda se
sakrio najbolje to je mogao, ostajui pri tom to je mogao blie mestu dogaaja.
Brod se spustio na vrh jednog od bregova nadnetih nad reku i odmah je iz
njega izalo pet robota, i jo jedna osoba koja nije bila robot... ovek, na prvi pogled,
ali je deda, iz svoga zaklona, imao utisak da ipak nije o oveku re, ve o neemu to
je samo spolja podsealo na oveka. Kada sam ga upitao kako je doao na tu
pomisao, nije umeo da mi to odreeno kae. To nije bilo zbog naina na koji je onaj
hodao, ni kako je stajao, niti kako je, kasnije ga je uo, govorio, ali je u njemu bilo
neeg neobinog, moda nekakva duhovna aroma pa je podsvesna reakcija uma bila
da to bie nije ni robot ni ovek.
Dva robota zaustavila su se nedaleko od broda, poput straara, ne gledajui sve
vreme u jednom pravcu ve se povremeno osvrui kao da ispituju, ili oseaju teren

svuda oko sebe. Ostali su istovarivali mnogobrojne kutije i neke stvari koje su
izgledale kao ureaji.
Deda je verovao da je dobro sakriven. uao je u ipraju odmah pored
potoka, i gotovo se sasvim priljubio uz zemlju, tako da su ga grane zaklanjale, a kako
je bilo leto, bunje je bilo obraslo liem.
Uprkos svemu tome, pre nego to je brod bio potpuno istovaren, jedan od
robota zaposlenih na istovaru napustio je vrh brega i spustio se niz padinu, zaputivi
se pravo prema mestu gde se deda krio u bunju. Isprva je deda pomislio da je robot
sluajno krenuo prema njemu i primirio se, diui to je tie mogao.
Ali nije bilo tako. Robot mora da je tano znao gde se on nalazi. Deda je posle
toga uvek tvrdio da ga je jedan od straara nekako opazio, moda pomou toplotnog
oitavanja, i sam ne naputajui svoje mesto, poslao obavetenje o posmatrau.
Stigavi do ipraga, robot se ispruio, zgrabio dedu za ruku, izvukao ga odatle
i poveo uz brdo.
Deda mi je priznao da mu je seanje od tog trenutka postalo isprekidano. Dok
je inilac vremena u onome to je zapamtio izgledao pouzdan, hronoloki taan,
postojale su praznine koje nije umeo da popuni. Bio je ubeen da su pokuali - pre
nego to su ga pustili, ili je pobegao (iako su i jedno i drugo bile pretpostavke jer ni u
jednom trenutku, koliko se seao, nije imao oseaj da je zarobljen) - da mu izbriu
seanje na ono to se dogodilo. Verovao je da je u prvo vreme to delovalo; tek poto
je stigao na Alden, poeo je, malo-pomalo, da se prisea dogaaja... kao da je on bio
potisnut u dubinu njegovoga uma i da je ponovo izbio tek posle mnogo godina.
Pamtio je da je razgovarao s ovekom koji mu nije izgledao kao ovek, i da
mu je ostao utisak da je to bie bilo blagog glasa i sasvim ljubazno, iako se nije seao
nijedne rei izgovorene izmeu njih, izuzev jedne stvari. ovek (ako je to bio ovek)
mu je rekao da je doao iz Grke (u to vreme nije bilo zemlje koja se zvala Grka, ali
u staro doba jeste) gde je dugo iveo... deda se jasno seao tog izraza "dugo", i inilo
mu se veoma udnovato to ga je upotrebio. ovek mu je takoe rekao da je tragao
za mestom gde ivot nije ugroen i da je zakljuio, iz merenja, ili nekih drugih
pokazatelja koje deda nije razumeo, da ga je pronaao na mestu gde se spustio.
Deda se takoe seao da su deo ureaja uzetih sa broda roboti upotrebili da
iskopaju dubok tunel u steni ispod brda, i da su, kada je tunel bio prokopan, produbili
prostrane odaje pod zemljom. I im je to bilo obavljeno, sagradili su malenu kolibu
grubog spoljanjeg izgleda, napravljenu od balvana, da izgleda vremena i sklona
padu, ali unutra dobro ureenu za udobno stanovanje, iznad tunela, u kome se
stepenice vodile u prostorije izdubljene u kamenu, kao i veto napravljena podna
vrata na ulazu u tunel, koja su zatvorena izgledala tako da niko ne posumnja da se tu
nalaze.
Sanduci, istovareni sa broda, bili su preneti u ove odaje, osim nekoliko onih s
nametajem i ostalom opremom za kolibu iznad tunela.

Dok su roboti nosili jedan od tih sanduka niza stepenice, iskliznuo im je, i
deda, koji je iz nekog razloga koga se nije seao bio u podzemnoj odaji, video je
kako se sanduk prevre niz stepenice, i hitro se sklonio. Sanduk je bio teak, ali je
poeo da se raspada jo dok se tumbao, da bi se konano sasvim razvalio od udaraca
o kamen; kada je stigao do dna, bio je u takvom stanju da se sve to je bilo u njemu
rasulo po stepenitu ili po podu odaje.
Po dedinim reima, u sanduku se nalazilo veliko blago... medaljoni ukraeni
draguljima i narukvice i prstenje, sve to optoeno blistavim kamenjem; mali tokovi
od zlata sa udnim oznakama (deda je tvrdio da su bili zlatni, iako ne znam kako je
mogao odoka da prepozna zlato); figure ivotinja i ptica od plemenitih metala sa
dragim kamenjem; pola tuceta kruna (kakve su nosili kraljevi i kraljice); vree iz
kojih se prosula reka novia, i mnogo drugoga, ukljuujui i nekoliko vaza, koje su
se sve razbile.
Roboti su dojurili stepenicama da pokupe blago to se rasulo, a za njima je
doao i njihov gospodar, i naavi se na dnu stepenica, nije se ni osvrnuo na ostale
stvari, pokupio je samo komade slomljene vaze i pokuao da ih sastavi, jer je bila
razbijena u bezbroj delova. Ali iz onih nekoliko delova koje je uspeo da sklopi,
pokuavajui da zadri sve one krhotine na odgovarajuim mestima, deda je zapazio
da je vaza bila oslikana i ispeena u vatri... slikama udnih ljudi koji su lovili jo
udnije zveri, ili su bar izgledale udno jer su bile grubo predstavljene, bez oseaja
za perspektivu, i bez poznavanja anatomije, to je kljuno za umetnika.
ovek (ako je to bio ovek) je stajao tako sa krhotinama u rukama, pognute
glave nad njima, tuna lica, i niz obraz mu se skotrljala suza. Dedi je bilo neobino
to ovaj plae nad slomljenom vazom.
Za to vreme su roboti skupljali predmete na gomilu, a jedan je otiao po korpu
u koju je sve to pokupio, pa ju je poneo tamo gde su bili i ostali sanduci, u jednu od
prostorija izdubljenih u kamenu.
No, nisu odneli sve, jer je deda, kada niko nije gledao, uzeo jedan novi i
sakrio ga kod sebe, i ja u sada umotati taj novi, koji mi je ostavio, i staviti ga u
kovertu...
7.
Prestadoh da itam i pogledah preko vatre prema Sintiji Lensing.
"Novi?" upitah.
Ona potvrdi. "Bio je u koverti, umotan u foliju kakva vekovima nije koriena.
Dala sam ga profesoru Torndajku i zamolila da ga priuva..."
"Ali, da li ga je prepoznao?"
"Nije bio siguran. Odneo ga je do nekog drugog oveka. Strunjaka za stari
zemaljski kovani novac, ili tako neto. Bila je to necirkulisana atinska sova,
verovatno iskovana nekoliko godina posle bitke kod mesta Maraton."

"Necirkulisana?"
"Koja nije bila u prometu. Novi nije bio izlizan. Kada novac cirkulie,
postaje gladak i zamuenog reljefa, od prolaska kroz ruke. Ali osim neto malo
patine, zbog starosti, ovaj je bio sasvim isti kao onoga dana kada je iskovan."
"I to je van svake sumnje?" upitah.
"Profesor Torndajk je rekao da ne moe biti sumnje."
Iza litice koja se dizala oznad logora jo se ulo zavijanje pasa. Bio je to
samotan i divlji zvuk, i sluajui ga ja zadrhtah i pribliih se vatri.
"Jure za neim", ree Elmer. "Za rakunom ili moda oposumom. Lovci su
tamo negde iza, oslukuju pse."
"Ali, zato love?" upita Sintija. "Ljudi, mislim, ljudi koji su pustili pse."
"Love radi zabave i radi mesa", ree Elmer.
Video sam kako se trgnula.
"Nismo na Aldenu", ree joj Elmer. "Ova planeta nije sva blaga i ruiasta.
Ljudi koji ive u ovim umama verovatno su i sami poludivlji."
Sedeli smo i sluali zavijanje pasa koje kao da se udaljilo.
"to se tie onoga blaga", ree Elmer, "dopustite da pokuamo da utvrdimo ta
tu imamo. Negde u ovoj zemlji zapadno od nas neko je doao beei iz Grke i
sakrio gomilu sanduka, a neki od tih sanduka puni su blaga. Znamo da je bar jedan
od njih pun, a da ga u drugima moe biti. Ali samo mesto e biti malo tee pronai.
Neodreeno je. Reka koja je doticala sa severa u stari Ohajo. Mora da ima mnotvo
tokova koji dolaze sa severa..."
"Bila je i ta koliba", ree Sintija.
"To je bilo pre deset hiljada godina. Kolibe mora da odavno vie nema. Treba
da traimo rupu, tunel, a on je moda pokriven."
"Voleo bih da znam", rekoh, "kako je Torni zakljuio da je taj udak iz Grke u
stvari Anahronijanac."
"Pitala sam ga to", ree Sintija, "i rekao mi je da je Grka, i uopte ta oblast na
planeti, najverovatnije mesto gde bi se smestio tuinski posmatra. Prve stajae
zajednice ljudske rase nalazile su se u oblasti koja je nekada zvala Turska. Posmatra
se ne bi nastanio preblizu mesta koje eli da prouava. Vie bi mu odgovaralo da
izvri posmatranja a zatim da se povue odatle. Profesor Torndajk je rekao da bi
Grka bila logian izbor. Takav posmatra imao bi neko brzo prevozno sredstvo i
razdaljina izmeu Grke i tih naseobina ne bi predstavljala nikakav problem."
"Meni to ne zvui logino", ree Elmer otvoreno. "Zato Grka? Zato ne
Sinaj? Ili Kaspijska oblast? Ili desetina drugih mesta?"
"Torni se oslanja na predoseaj gotovo koliko i na logiku", objasnih mu. "Ima
veoma razvijen predoseaj. Vrlo esto je bivao u pravu. Ako kae da je Grka, ja bih
se sloio s njim. Mada izgleda verovatnije da je na hipotetini posmatra menjao
mesta boravka."

"No, ako je sve vreme sakupljao plen", ree Elmer, "bio je optereen.
Preseljenje bi predstavljalo poprilian posao. Bie da je nosio nekoliko tona tereta sa
sobom, kada je preao u Ohajo."
"Ali to nije bio plen", uzviknu Sintija. "Morate razumeti da to nije bio plen. Ni
u smislu novca niti u smislu bilo kakve vrednosti koja vai kod Anahronijanaca. Ono
to je sakupljao bili su primerci kulture."
"Primerci kulture", ree Elmer, "koji se sastoje uglavnom od zlata i dragog
kamenja."
"Budimo poteni u vezi s tim", rekoh ja Elmeru. "Moda se pogodilo da je ba
razbijeni sanduk bio pun takvih stvari. Drugi su moda sadrali vrhove strela ili
kopalja, stare pletene predmete, muare i tukove."
"Doktor Torndajk je verovao", ree Sintija, "da su sanduci koje je video moj
predak sadravali samo mali deo onoga to je posmatra skupljao. Moda samo deli
onih znaajnijih predmeta. Negde u Grkoj, moda u drugim peinama izdubljenim u
steni, moglo je biti jo stotinu puta toliko koliko je bilo u onim sanducima."
"ta god da je bilo, nagovetava da jeste blago u pitanju", ree Elmer. "Starine
bilo koje vrste postiu visoku cenu, i pretpostavljam da bi vredele jo vie ako bi bile
poreklom sa Zemlje. Ali bili sa Zemlje ili ne, sve se vie trguje njima. Veliki broj
bogatih ljudi, a oni moraju da budu bogati da bi platili traene iznose, ima takve
zbirke. No i pored toga, koliko ja znam, imati starinu ili dve na kaminu ili u vitrini
veoma je ik."
Klimnuo sam glavom seajui se Tornija kako parta po sobi i udara pesnicom
po otvorenom dlanu, i esti se. "Situacija je takva", galamio bi, "da poten arheolog
nema nikakve anse. Znate li koliko smo opljakanih nalazita otkrili u poslednjih sto
godina... raskopanih i opljakanih pre nego to smo stigli do njih? Vie udruenja
arheologa i neke vlade otvorili su istragu, ali nema nikakvog traga koji bi ukazao ko
to radi ili gde su predmeti odneti i sakriveni. Nismo pronali ni njih ni one koji bi
mogli biti odgovorni za to. Ukradeni su i negde sklonjeni da bi zatim polako kapali u
ruke kolekcionara. To je velik posao, i mora biti da je dobro organizovan. Zalagali
smo se za zakone koji bi zabranili privatno vlasnitvo nad starinama, ali nita od
toga. U vladama sedi suvie ljudi koji tu imaju linu korist, koji su i sami
kolekcionari. I nema sumnje da postoje fondovi koje je neko obezbedio da bi se
spreilo donoenje takvih zakona. Jednostavno, nita nismo postigli. A zbog ovog
divljatva gubimo jedinu mogunost da steknemo znanja o razvoju galaktikih
kultura."
Zavijanje pasa pretvorilo se u uzbuen lave.
"Drvo", ree Elmer. "Ono to su gonili popelo se na drvo."
Pruio sam se prema gomilici drva to ih je doneo Elmer, gurnuo nekoliko
novih suvaraka u vatru, a jednim od njih zgrnuo sam ar. Jezici plamena plavih

vrhova liznue iz eravice po sveim drvima. Suvarci planue i bacie varnice. Svee
gorivo se upali i vatra se razbukta.
"Vatra je ba prijatna stvar", ree Sintija.
"Da li je mogue", upita Elmer, "da ak i mene moe da ugreje tako slab
plamen? Kunem vam se da mi je toplije ovde kraj vatre."
"Moe biti", odgovorih. "Imao si dovoljno vremena da postane ovek."
"Ja jesam ovek", ree Elmer. "Bar po zakonu. A ako je po zakonu, zato ne bi
bilo i inae?"
"Kako ide Bronku?" upitah. "Trebalo bi da je ovde s nama."
"On sedi tamo napolju i upija sve ovo", ree Elmer. "Ispreda umsku fantaziju
od tamnih obrisa stabala, uma nonog vetra u liu, klokotanja vode, svetlucanja
zvezda, i tri tamne prilike sklupane oko vatre. Logorski motiv, nokturno, poema,
moda kakva prefinjena skulptura... on istovremeno stvara sve to."
"Pa taj jadnik sve vreme radi", ree Sintija.
"To za njega nije posao", ree Elmer. "To je njegov ivot. Bronko je umetnik."
Negde u tami neto naini suv praskav zvuk, a sledeeg trenutka zau se jo
jedan. Psi, koji su bili utihnuli, ponovo uzbueno zalajae.
"Lovac je upravo ustrelio ono to su psi naterali na drvo", ree Elmer.
Posle ovih njegovih rei niko vie ne prozbori. Sedeli smo i zamiljali... ili sam
bar ja zamiljao... taj prizor tamo negde u umskoj tmini - pse kako uzbueno skau
oko drveta, uzdignutu cev puke i blesak plamena iz otvora cevi, tamnu senku kako
pada iz kronje u eljusti pasa.
Sedei tako, oslukujui i zamiljajui, zauh jo jedan zvuk, priguen, dalek...
utanje i praskanje. Iz jaruge stie dah vetra i odnese zvuk, ali kada je vetar zamro,
zvuk je opet bio tu, sada glasniji i uporniji.
Elmer je ve bio skoio na noge. Plamsanje vatre avetinjski se prelivalo po
njegovom metalnom telu.
"ta je to?" upita Sintija, ali joj Elmer ne odgovori. Zvuk je sada bio blii. ta
god da je to bilo, ilo je prema nama, i to brzo.
"Bronko!" pozva Elmer. "Ovamo, brzo. Ovamo kod nas, kraj vatre."
Bronko dokliza hitro poput pauka.
"Gospoice Sintija", ree Elmer, "penjite se."
"Da se penjem?"
"Uzjaite Bronka i vrsto se drite. Ako bude morao da tri, sagnite se da vas
ne obori neka grana."
"ta se dogaa?" upita Bronko. "Kakva je to guva?"
"Ne znam", ree Elmer.
"avola ne zna", rekoh ja, ali me on nije uo; ako i jeste, nije odgovorio.
Buka je sada bila mnogo blia. Bio je to zvuk kakav nikad nisam uo. Zvualo
je kao da neko raskida samu umu. uli su se zvuci upanja i cviljenje rascepljenih

stabala. Zemlja je podrhtavala kao da neto veoma teko udara po njoj ogromnim
ekiem.
Pogledah oko sebe. Sintija je bila na Bronkovim leima a ovaj je ve odskoio
dalje od vatre, u tamu, jo nepokretan, ali napet i spreman da svakoga asa pojuri.
Buka je ve stigla do nas, vritava i zagluujua, i samo tle pod nogama je
urlalo. Bacio sam se u stranu i spremio da potrim; to bih verovatno i uinio da sam
znao kuda da trim, i da u tom trenutku ne ugledah ogromnu masu neke stvari na
litici iznad nas - dinovsku siluetu koja je zamraila zvezde. Stabla su se divlje
povijala i ruila na zemlju, pregaena i smrvljena onom crnom senkom koja je
tutnjala du litice, skoro okrznuvi logor, i prola, potedevi nas, uz buku koja se
postepeno gubila u klancu. Na litici iznad nas jo su tiho cvilela raskomadana stabla,
izdiui.
Stajao sam i oslukivao zvuke to su se udaljavali od nas i uskoro potpuno
utihnuli, i jednako sam stajao tamo gde sam se zatekao, ne shvatajui ta se dogodilo,
pitajui se ta se dogodilo. Video sam da i Elmer stoji kao ja, omamljen.
Teko se sruih pored vatre, Elmer se okrenu i prie. Sintija kliznu sa Bronka.
"Elmere", rekoh.
Zatresao je masivnom glavom. "Ne moe biti", mrmljao je, vie za sebe nego
meni. "Nije mogue da je to jo ovde. Nije mogue da je preivelo..."
"Ratna maina?" upitah.
Podigao je glavu i zagledao se preko vatre u mene. "To je suludo, Fle", ree.
Pokupih jo drva i nahranih vatru. Stavio sam dosta drva. Vatra mi je
odjednom postala veoma potrebna. Plamenovi uspuzae uz drvo, brzo se primajui.
I Sintija prie vatri pa sede pored mene.
"Ratne maine", ree Elmer, i dalje za sebe, "bile su napravljene za borbu.
Protiv ljudi, protiv gradova, protiv neprijateljskih ratnih maina. Borile su se do
smrti, sve dok nisu potroile poslednju mrvicu energije. Nisu bile predviene da
traju. Nisu bile smiljene da preive. Znale su to, kao i mi koji smo ih napravili.
Unitavanje je bilo njihov jedini zadatak. Stvorili smo ih za smrt, i poslali u smrt..."
Glas, iz prolosti daleke deset hiljada godina, govorio je o staroj etici i
ambicijama, o drevnoj ei za krvlju, o iskonskoj mrnji.
"Oni koji su bili u njima, nisu imali elju da ive. Bili su ve mrtvi. Imali su
pravo da umru, i odloili su smrt..."
"Elmere, molim te", ree Sintija. "Oni koji su bili u njima? Ko je bio u njima?
Prvi put ujem da je bilo nekoga u njima. One nisu imale posadu. Bile su..."
"Gospoice", ree Elmer, "to nisu bile samo maine. Bar nae nisu bile samo
maine. Imale su robotski mozak, ali su tu bili i mozgovi ljudi. U onoj na kojoj sam
ja radio, bilo ih je vie. Nikada nisam saznao koliko. Niti ko su ti bili, iako smo znali
da su to jo sposobni umovi sposobnih ljudi, moda najsposobnijih meu vojnicima,

koji su bili voljni da ive jo neki trenutak da bi zadali poslednji udarac. Mozak
robota i ljudski mozak u savezu..."
"Neprirodnom savezu", ree Sintija.
Elmer joj dobaci brz pogled, a onda ponovo pogleda u vatru. "Pretpostavljam
da bi se moglo tako rei, gospoice. Vi ne razumete ta se dogaa u ratu... neka vrsta
sveopteg bezumlja, bezbone mrnje iskrivljene u ni na emu zasnovan oseaj
pravednosti..."
"Da prekinemo s tim", rekoh ja. "Ono moda uopte nije bila ratna maina.
Moglo je biti i neto sasvim drugo."
"ta drugo?" upita Sintija.
"Prolo je deset hiljada godina", rekoh.
"Moe biti", ree Sintija. "Moglo je biti hiljadu drugih stvari."
Elmer nita ne ree. Sedeo je bez rei.
Na litici iznad nas neko neto uzviknu, i svi poskakasmo na noge. Tamo negde
gore pojavi se zanjihano svetlo, i zau se um tela koja su se probijala izmeu
oborenih stabala.
Neko ponovo pozva. "'Ej vi, kod vatre!" doviknuo je.
"'Ej, vi tamo", uzvrati Elmer.
Svetlo se i dalje njihalo.
"To je lampa", ree Elmer. "To su sigurno ljudi koji su lovili sa psima."
Nastavili smo da posmatramo lampu. Nisu se vie dovikivali s nama. Lampa
najzad prestade da se ljulja i pokrenu se nizbrdo, prema nama.
Bila su to tri oveka, tri visoka mukarca, mrava poput straila, koji su se
cerili blistavim zubima u svetlosti vatre, s pukama preko ramena. Jedan od njih je
nosio neto na leima. Oko njih su se vrzmali psi.
Zastali su na ivici svetlosnog kruga vatre i ostali na trenutak tamo, nemi,
odmeravajui nas, procenjujui.
"Koji ste vi?" konano upita jedan od njih.
"Posetioci", ree Elmer. "Putnici, stranci."
"A ta ste? Ti nisi ovek." Kod njega je to zvualo kao 'oek'.
"Ja sam robot", ree Elmer. "Roen sam ovde. Napravili su me na Zemlji."
"Vel'ki dogaaji", ree drugi. "No vel'kih dogaaja."
"Znate li ta je ono bilo?" upita Elmer.
"Ruilac", ree prvi koji je progovorio. "O njemu kazuju stare prie. Jo je
mom pra-pradedi njegov otac pri'o o njemu."
"Ako proe pored tebe", ree trei, "ne treba da ga se boji. Niko ga nije vid'o
dvaput u ivotu. Vraa se tek posle mnogo godina."
"I ne znate ta je to?"
"Ruilac", ponovio je, kao da to sve objanjava, kao da ne treba pitati nita
vie.

"Vid'li smo vau vatru", ree onaj prvi. "Pa doosmo da se zdravimo."
"Priite", ree Elmer.
Prili su i unuli pored vatre, oslonivi kundake puaka na zemlju, a cevi o
ramena. Onaj to je nosio neto na leima, baci svoj teret na zemlju preda se.
"Rakun", ree Elmer. "Dobar ulov."
Psi prioe i polegae, dahui. Povremeno bi radosno zalupkali repovima.
Njih trojica su sedeli jedan pored drugoga, kezei nam se. Prvi ree: "Ja sam
Luter, ovo je Zek a drukan na kraju je Tom."
"Drago mi je to sam vas upoznao", ree Elmer to je utivije mogao. "Ja se
zovem Elmer, mlada gospoica je Sintija a ovaj gospodin je Fleer."
Oni zaklimae glavama prema nama. "Kak'a je ono ivotinja s vama?" upita
Tom.
"Ono je Bronko", ree Elmer. "On je zapravo instrument."
"ast mi je", ree Bronko.
Zurili su u njega. "Ne treba da nam se udite", ree Elmer. "Dolazimo sa
drugog sveta."
"Pa, velim", ree Zek, "nama je to svejedno. Vid'li smo vau vatru i reili da
navratimo."
Luter posegnu u stranji dep i izvue bocu. Mahnu njom, nudei.
Elmer odmahnu glavom. "Ja ne pijem", ree.
Priao sam i uzeo bocu. Bilo je vreme da odigram svoju ulogu; do sada je
Elmer bio taj koji je govorio.
"Ljudski je dobra", ree Zek. "Ispek'o je starac Timoti. Njegova je ponajbolja."
Izvukoh ep i podigoh bocu do usta. Samo to se nisam udavio. Jedva sam
uspeo da ne zakaljem. Sjurivi mi se u eludac, muenica se ritnu. Noge su mi bile
kao od gume.
Paljivo su me posmatrali, zadravajui kezove.
"Muko pie", rekoh im. Potegoh jo jedan cug i vratih im bocu.
"Gospojica?" upita Zek.
"Ovo nije za nju", rekoh.
Boca je kruila meu njima; uao sam naspram njih. Boca ponovo stie do
mene. Potegoh jo jednom. U glavi mi se malo mutilo od tri brza cuga zaredom, ali,
rekoh sebi, to je bilo za opte dobro. Neko od nas morao je da im izae u susret.
"Jo jedno?" upita Tom.
"Zasad ne", rekoh. "Kasnije, moda. Neu da vam popijem sve to imate."
"Imam ja jo jednu u rezervi", ree Luter tapui se po depu.
Zek izvue no i privue rakuna sebi.
"Lutere", ree, "dela donesi neto zelenia za peenje. Imamo svee meso i
pie i raspaljenu vatru. Valja se da zapamtimo ovu no."

Bacih pogled preko ramena prema Sintiji. Lice joj je bilo bledo i sleeno, oi
su uasnuto pratile Zekov no koji je parao rakunov izloeni trbuh.
"Mirna", rekoh.
Uputila mi je bolestan osmeh.
"Kada se razdani", ree Tom, "idemo kui. Po danu se lake proe kroz
obaljeno drvee. Sutra navee je velika igranka. Bia nam obaka milo ako doete.
Valjalo bi da doete."
"Naravno da hoemo", ree Sintija.
Pogledah Bronka. Stajao je nepomino, isturenih senzora.
8.
Pokazao mi je njive, sa kudravim kukuruzom i bundevama, zlatnim na suncu;
batu, s neto malo jo neobranog povra; svinje, dovedene iz ume, utovljene irom
i ograene za klanje; goveda i ovce do kolena u livadskoj travi; suaru, spremnu za
unke i slaninu; gvoaru, u kojoj su bile naslagane ploe razliitih sakupljenih
metala; kokoinjac, alatnicu, kovanicu, i ambare, pa smo on i ja seli na gornju gredu
stare ograde.
"Koliko dugo ste ovde", upitah ga, "ne ti, naravno, ve svi vi koji ivite u ovoj
kotlini?"
Okrenuo je izborano lice starog patrijarha prema meni, blage plave oi, bradu
kao belu svilu palu po grudima. "To je pitanje koje ne treba da se pita", ree on.
"Odvajkada smo bili ovde. Grupice nas ivele su razbacane svuda po dolini. Neki su
iveli sami, ali samo neki; uglavnom ivimo zajedno; neke porodice ive jedna uz
drugu od pamtiveka. Neki odlaze, naravno, na neko bolje mesto, ili tamo gde misle
da je bolje. Neke ene ne raaju; mnogo nejai ne preivi. Kau da je u nama neka
stara boljka. Ne znam ja. Priaju se mnoge stvari, bajke iz davnina, ali ko e znati ta
je istina a ta ne."
Oslonio se bolje stopalima o donju preku i poloio dlanove na kolena. Ruke
su mu bile iskrivljene od starosti. Zglobovi su trali kao vorovi, prsti su bili kruto
povijeni. Vene su mu mreile unutranjost podlaktica, zapanjujue isturene.
"Kako se slaete s onima iz Groblja?" rekoh.
Razmislio je pre nego to je progovorio; bio je od onih ljudi, pomislio sam,
koji uvek dobro razmisle pre nego to odgovore. "Uglavnom dobro", ree konano.
"Tokom godina su nam se prikuili, preuzimajui zemljite koje je, kada sam ja bio
deak, bilo divlje. Nekol'ko puta sam i'o da popriam s onim tamo drukanom..."
Zautao je priseajui se imena.
"Bel", rekoh, "Maksvel Piter Bel."
"E, taj", ree on. "I'o sam i razgovar'o s njim, ako je za vajdu. Taj je klizav k'o
zejtin. Smeje se, ali iza tog smeja nema nita. Sav je vaan; vel'ki je i sve moe, a mi
smo mali i nejaki. Opet nas sabijate, rek'o sam mu, privlaite nam se iako vam nije

moranje, imate vazda druge zemlje da je uzmete, vazda puste zemlje koja nije niija.
A on onda veli: al' vi je ne koristite, a ja njemu da nam je potrebita, pa sve i ako je ne
oremo i ne hranimo krmke na njoj, treba nam ta zemlja zbog prostora, vazda smo
imali puno prostora, a ovo nas sad davi. On e na to: vi nemate tapiju na tu zemlju, a
ja ga pitam ta mu je to tapija te on proba da mi objasni ta je tapija i natrua mi sve
same gluposti. Ja ga pitam ima li on tapiju a on uti k'o mulac. Vi dolazite odnekud
tamo napolju, mister, pa moda umete da mi kaete ima l' on tapiju."
"isto sumnjam", rekoh.
"Ide nam nekako s njima, rek'o bih", ree on. "Neki od nas porade nekad za
Groblje, kopaju rake, kose travu, obrezuju drvlje i grmlje, pleve oko spomenika. Ima
vazda posla da Groblje uvek bude isto i na oko uredno. Uzmu nas s vremena na
vreme, kao pomo, kad se nakupi posla kod nji'. Mogli bismo da radimo i kudikamo
vie, valjda, da nam se samo 'oe, ali ta imamo mi od rada. I ovako imamo sve to
nam treba; nemaju oni ta da nam ponude za na rad. Nekad neko fino ruho, ali i mi
ga imamo dosta od ovaca, dosta da se pokrijemo, da nam bude toplo. Ili neko fino
pie, ali i kod nas je muenice koliko ti dua 'oe, i ne znam da l' nije bolja od one to
je ima Groblje. Muenica, ako zna svoj pos'o, ima snagu i neku slast na koju se
ovek svikne. Onda erpe i tiganje, jata, ali kol'ko erpi i tiganja treba jednoj eni?
Nije da smo lenji i nekuevni", nastavio je. "Mi vazda neto radimo. Radimo
na zemlji i ribarimo i lovimo. Iskopavamo stari metal. Ima mnogo mesta, najvema
podaleko odavde, gde su humke u kojima lei metal. Od njega pravimo za nas alat i
puke. Sa zapada i s juga svako malo dolaze trgovci da menjaju svoj barut i olovo za
nau 'ranu i vunu i muenicu... I druge stvari, jakako, al' najvie olovo i barut."
Zautao je, i sedeli smo jedan pored drugog na gornjoj preki ograde, na
blagom suncu. Kronje su bile zamrznute logorske vatre; polja su bila mrka,
isprugana kukuruzima, poprskana zlatom razbacanih bundeva. Nie od nas neko je
ekiao u kovanici, a iz pei se izvijala kovrda dima. Dim se dizao i iz dimnjaka
okolnih kua. Lupie vrata i videh Sintiju kako izlazi iz kue. Na sebi je imala
kecelju, i tiganj u ruci. Sila je u dvorite i ispraznila tiganj u bure koje se tamo
nalazilo. Mahnuo sam joj i ona mi je odmahnula, a zatim se izgubila u kui, i za njom
su se zalupila vrata.
Starac opazi da posmatram bure. "Bure za pomije", ree. "Tu bacamo ljuske od
krompira i ukvareno mleko i lie kupusa, sve to preostane u kujni. Time 'ranimo
krmke. Valjda si ve vid'o bure za pomije?"
"Nikad dosad", rekoh, "nisam video tako neto."
"Neto se ne pripominjem", ree starac, "sa kog si ono mesta, i to si do'o
ovamo."
Rekao sam mu da sam s Aldena i pokuao da objasnim ta nameravamo.
Nisam siguran da me je razumeo.

Mahnuo je rukom prema ambaru gde je Bronko provodio najvei deo dana.
"Veli da ona sprava tamo radi za tebe?"
"Itekako", rekoh, "i to pre svega pameu. Osetljiv je. Sad upija ideju ambara i
sena, golubova na krovu, teladi u oborima, konja na suncu. Sakupie ono to nam
treba da napravimo muziku i..."
"Muziku? Misli muziku na emanetu?"
"Da", rekoh, "moe to da bude i muzika na emanetu."
Odmahnuo je glavom, to iz zbunjenosti to zbog neverice.
"Neto sam hteo da vas pitam", rekoh. "O onoj stvari koju lovci zovu Ruitelj."
"Ne bih znao puno da ti kaem o tome", ree on. "Znam da ga zovu Ruitelj, i
esto sam se pit'o zato to. Ja ne u' da je ikad neto sruio. Opasno je samo ako mu
se nae na putu. Retko se via. Vazda podaleko i niko ne zna za njega sve dok ve
nije pro'o. Sinoke je moe biti prvi put da nam je pri'o na dovik. Ja nisam uo da
ga je iko traio ili i'o za njim. Neke stvari je najbolje bataliti."
Bilo mi je jasno da mi nije rekao sve to zna, i slutio sam da je tako hteo, ali
sam ipak pokuao da izvuem vie.
"Ali, mora da postoje neke prie. Moda ak iz starih vremena. Pominje li se
moda da bi to mogla da bude ratna maina?"
Pogledao me je, iznenaeno i prestraeno. "Kak'a maina?" upita. "Kakav rat?"
"Hoete da kaete da ne znate", upitah, "za rat koji je opustoio Zemlju? Ni
zato su ljudi otili?"
Nije mi dao neposredan odgovor, ali sam iz onoga to je rekao znao da ne
zna... istorija planete bila je izgubljena u tami vekova.
"Postoje svakojake prie", ree on, "i mnoge su tane a mnoge su moe biti
lane. I niko pri zdravoj pameti ne treba da se uputa u nji'. Postoji onaj Popisiva,
koji broji duhove, za kog sam verov'o da je i sam pria dok ga nisam sreo. Pa je tu
onda pria o besmrtnom oveku kog nisam sreo, iako ima ljudi koji se kunu da jesu.
Postoje ini i vradbine, ali ovde nema toga ni jednoga, niti nam to fali. Ovde je ivot
dobar, i mi bismo da ostane taki, i slabo marimo za prie koje ujemo."
"Mora da postoje neke knjige", rekoh.
"Nekad ih je moe biti i bilo", odgovori on. "uo sam za njih, ali nikad nisam
vid'o nijednu. I ne znam nikog ko jeste. Ovden i' nemamo; mislim da nikad nismo. A
da mi ree, ta su, zapravo, te tvoje knjige?"
Pokuao sam da mu objasnim, i iako sam siguran da me nije sasvim razumeo,
izgledao je prilino zapanjeno. Da bi prikrio svoje nerazumevanje, paljivo je
promenio temu.
"Ona vaa maina tamo dole", ree, "'oe li i ona da bude na igranci? Da gleda
i slua?"
"Hoe, bogami", rekoh. "Lepo od vas to ste nas pozvali."

"Bie tamo vazda sveta, odasvud iz doline. Poee da pristiu im zae sunce.
Bie svirke i ipanja i bie veliki stolovi sa svaim za jelo. Imate li vi, na tom vaem
Aldenu, tak'a okupljanja?"
"Nemamo ba igranke", odgovorih, "ali imamo druge prilike, koje su sline."
Sedeli smo i mislili kako je to bio lep dan. Obili smo polja i pokidali lie sa
nekoliko klipova, da bi mi starac pokazao kako su dobar kukuruz uzgajili; stajali smo
naslonjeni na ogradu svinjca i posmatrali groktavu prasad kako rije po blatu, za
zalogajem koji je moe biti proputen; posmatrali smo kako ovek raspaljuje
kovaku pe sve dok se otrica pluga nije crveno zaarila, a zatim ju je izvadio
kletima i postavio na nakovanj, pa su zaprtale varnice kada je poeo da udara
ekiem; etali smo u hladovini ambara i sluali gugutanje golubova u seniku; lenjo
smo razgovarali, kao to razgovaraju ljudi koji nikuda ne ure, i sve je to bilo vrlo
dobro.
Otvorila su se vrata na kui i promolila se enska glava. "Henri", pozvala je.
"Henri, gde si?"
Starac polako sie s ograde. "Mene trae", proguna. "Bez da kau ta 'oe.
Moe biti bilo ta. Te ene smiljavaju svakojake nemogue poslove. Ti samo uivaj,
ja odo' da vidim ta 'oe."
Posmatrao sam ga kako mili niz padinu i ulazi u kuu. Sunce mi je grejalo lea
i znao sam da bi trebalo da siem s ograde i da malo proetam, ili potraim neto da
radim. Mora da izgledam blesavo, pomislih, nasaen ovde na ogradi, pa osetih griu
savesti to nemam ta da radim i to mi se nita ne radi. Oseao sam neku udnu
odbojnost prema bilo kakvom poslu. Prvi put u ivotu nije me ekalo brdo nesvrenih
poslova. Otkrio sam, s izvesnim gaenjem prema sebi, da uivam u tome.
Bronko je jo stajao u ambaru, s isturenim senzorima, Sintija se nije
pojavljivala otkako je bila izala do bureta s pomijama. Pitao sam se gde bi Elmer
mogao da bude; nije ga bilo celog dana. I ba tada ga opazih kako dolazi iza ambara.
Oito me je odmah video, jer se uputio uzbrdo prema meni. Progovorio je tek kad mi
je sasvim priao, i to priguenim glasom, i osetio sam da ga neto mui.
"Ispitao sam tragove", ree, "i nema nikakve sumnje. Ona stvar od sino bila je
ratna maina. Pronaao sam njene tragove, a takve ostavlja samo ratna maina. Pratio
sam brazdu koju je napravila, i video da je okrenula prema zapadu. Tamo u
planinama ima dosta mesta gde ratna maina moe da se sakrije."
"Zato bi se krila?"
"Nemam pojma", ree Elmer. "Ko e znati ta misli ratna maina. Ljudski
mozak i mozak maine imali su deset hiljada godina da se razviju u neto drugo.
Fle, u ta bi mogao da se pretvori takav mozak posle toliko vremena?"
"Moda ni u ta", rekoh. "Moda u neto sasvim neobino. Ako ratna maina
preivi razaranje, ta biva s njom? Koji joj motiv preostaje da preivi? Kako
posmatra okolinu, koja je potpuno razliita od one za koju je nainjena? U ovome

ima neto to me udi. Ljudi ovde kao da se ne plae. To je jednostavno neto to ne

razumeju, a svet je izgleda pun stvari koje oni ne razumeju."
"Neobino je to drutvo", ree Elmer. "Neto mi se kod njih ne dopada. Imam
lo predoseaj o njima. Ne izgleda mi verovatno da su sino ona tri mlada lovca na
rakune bez razloga banula kod nas. Morali su da preseku putanju ratne maine da bi
to uinili."
"Radoznalost", rekoh. "Ovde se malo toga dogaa. A kada se neto dogodi, kao
nae pojavljivanje, moraju da utvrde ta je u pitanju."
"Svakako, znam", ree Elmer, "ali to nije sve."
"Ima neto odreeno?"
"Ne, nita slino. Nita to bih mogao da odredim. Samo oseaj. Fle, da mi
idemo odavde."
"Hteo bih da ostanemo na igranci. Da se to nae na Bronkovim trakama.
Odlazimo odmah posle toga."
9.
Ljudi su poeli da pristiu im je sunce zalo, ba kao to je starac rekao.
Dolazili su sami ili u parovima, ili u trojkama, a ponekad i gomila njih zajedno, i
sada je dvorite bilo puno sveta okupljenog oko stolova sa hranom. Drugi su bili u
kui, a neki i u ambaru, dodajui boce izmeu sebe.
Stolovi su bili postavljeni kasno popodne, kada su mukarci izneli nogare iz
drvare, poreali ih po dvoritu i preko njih postavili ploe. Na isti nain je podignuta
bina za svirae; ovi su sada sedeli na njoj, timujui instrumente - strugali su po
violinama i okidali ice gitara.
Mesec se jo nije bio podigao ali je osvetljavao nebo na istoku, i na kraju
istine se drvee ocrtavalo na svetlosti neba. Neko je ritnuo psa i ovaj je kevui
odjurio u no. Jedna grupa mukaraca kod stolova odjednom je zaurlala od smeha,
verovatno na neiju alu. Neko je zapalio logorsku vatru i nabacao u nju mnogo drva,
te su se plamenovi dizalo visoko u vazduh, prodirui put kroz debla.
Bronko je stajao na ivici istine, blizu ume, i imao se utisak da svetluca na
svetlosti vatre. Elmer se pridruio jednoj grupi kod stolova sa hranom, i inilo se da
se upustio u iv razgovor. Potraio sam pogledom Sintiju, ali nisam mogao da je
vidim.
Osetih dodir na ruci, i kada se osvrnuh, ugledah starca Henrija; priao mi je i
stao pored mene. Ba tada muzika udari tu i parovi poee da se izdvajaju za ples.
"Usamio si se", ree starac. Lak povetarac mrsio mu je bradu.
"Izdvojio sam se da malo posmatram", rekoh mu. "Nikad nisam video nita
slino." Zaista nisam. istina je imala neki divlji i primitvan i varvarski izgled; ovde
je bilo neega to je do sada trebalo da bude iskorenjeno u ljudskoj rasi. Ovde je jo

bilo onog zemaljskog misticizma koji je poticao od oglodane bedrenjae i sekire od

kremena.
"Ostae ti kod nas jo neko vreme", ree starac. "Zna da si dobrodo'o.
Moe da bude ovde kod nas i obavi pos'o zbog koga si do'o."
Odmahnuh glavom. "Moraemo da razmislimo o tome. Da vidimo ta emo. U
svakom sluaju, mnogo vam hvala."
Sada su ve zaigrali, krut i dosta primitivan ples, ali s izvesnim skladom, i
tean, a na bini za muziare ovek s konatim pluima izvikivao je korake.
Starac se zakikota. "To se zove kadril. Jesi l' nekad uo za to?"
"Nikad uo", rekoh.
"Odo' i ja da igram", ree starac, "im jedno dvaput potegnem da se
podmaem. Kad ve pomenuh..."
Iz depa je izvadio bocu i pruio mi je, otepivi je. Boca mi je bila hladna u
rukama i ja potegoh iz nje. Ovaj viski je bio bolji nego onaj od prethodne veeri.
Glatko je kliznuo niz grlo i nije se ritao u elucu.
Vratio sam mu bocu, ali je on odgurnu. "Nategni jo jednom", ree.
"Zaostaje."
Ja potegoh ponovo. Ogrejalo me je iznutra, i poeh da se oseam dobro.
Pruih mu bocu ponovo, sad i on otpi. "To je grobljanski viski", ree. "Bolji je
od onog to ga mi pravimo. Neki momci bili su jutros na Groblju da se trampe za
sanduk."
Prva igra se zavrila i poinjala je druga. Meu novim igraima bila je i
Sintija. Bila je prelepa u svetlosti vatre, i plesala je s lakoom koja me je iznenadila,
iako nisam znao otkuda mi pomisao da nee biti okretna.
Mesec je bio izaao i plovio je nebom, i odavno se nisam bolje oseao.
"Popij jo jedno", ree starac nudei mi bocu.
No je bila topla, ljudi zagrejani, ume su bile mrane, vatra je plamsala, a
Sintija je bila tamo, pleui, i ja poeleh da joj priem i zaigram s njom.
Igra se zavri i ja pooh s namerom da pitam Sintiju da plee sa mnom. Ali pre
nego to sam nainio par koraka, u prostor raien za igru probi se Elmer. Ode do
sredine i izvede jedan improvizovan dig, i istog trenutka jedan od violinista ustade i
zasvira, ako ne ba dig a ono ivahnu melodiju na koju svi zaigrae.
Elmer je plesao. Uvek mi je izgledao kao nezgrapan, sumoran robot, ali sada
su njegova stopala hitro dobovala po zemlji, a telo mu se njihalo. Ljudi su stali u
krug oko njega i podvriskivali i galamili, pljeskajui rukama, bodrei ga i
odobravajui mu. Bronko je napustio svoje mesto na ivici ume i primakao se krugu.
Neko povika, opazivi ga, i krug se razdvoji da ga propusti. On ue u krug, stade
ispred Elmera i poe da zaplie i bije zemlju sa svih osam nogu.
Svirci su sada svirali u estokom ritmu, a Elmer i Bronko, u krugu, pratili su
taj ritam. Bronkovih osam nogu dizale su se i sputale kao podivljali klipovi, a telo

mu je poskakivalo i njihalo se iznad razigranih nogu. Zemlja je tutnjala pod njima

kao bubanj, i inilo mi se da i sam oseam podrhtavanje kroz stopala. Ljudi su vikali
i vriskali. Neki uoe u krug u zaigrae uz Bronka i Elmera.
Pogledah u stranu i videh da i starac igra, divlje poskakujui, dok mu je bela
kosa letela gore-dole a bela brada leprala i trzala se od siline pokreta. "Igraj!"
doviknu mi, bez daha i promuklo. "ta je bilo, to stoji?"
I dok je to govorio, posegnuo je u dep i izvukao bocu, pruajui mi je.
Zgrabih je i prinesoh ustima, sve to igrajui; staklo grlia zvealo mi je o zube, neto
pia prosulo mi se po licu a dobar, poten gutljaj ode mi niz grlo. Legao mi je u
utrobu i ostao tamo da lei, topao, pljuskajui, a ja sam ipao, maui visoko
podignutom bocom, i mislim da sam podvriskivao, ne zato to je bilo razloga da to
inim, ve onako, iz iste radosti.
Bili smo, svi zajedno, potpuno i naskroz poaavili... ludi od noi i vatre i
muzike. Igrali smo ne mislei zato. Svako od nas igrao je zato to su igrali svi ostali,
ili zato to su dve okretne maine igrale tamo u sredini, preobrazivi svoju
uobiajenu nespretnost u nenadmanu lakou, ili smo moda igrali samo zato to smo
ivi i to smo duboko u sebi znali da neemo zauvek biti ivi.
Mesec je plovio nebom i drvo se dimilo od vatre, putajui vitak stub beline u
tamu svoda. Pitave violine i zveave gitare vriskale su i jecale i pevale.
Osetih kako me neko grabi za podignutu ruku i glas ree: "Bocu, ovee. Due
ti, davaj bocu."
Bio je to starac. Dadoh mu bocu. On je upotrebi da pokae na odreeno mesto
u krugu, pa uvue vrat u bradu i zabaci glavu. Tenost u boci je klokotala a njegova
adamova jabuica se trzala u ritmu klokotanja.
Pogledah gde je pokazao i ugledah oveka koji je nepomino stajao. Nosio je
neku vrstu crne odore do stopala, sa kukuljicom koja mu je pokrivala glavu, tako da
se videla samo bleda mrlja njegovog lica.
Starac se zagrcnu, skoro zadavljeno, i odvoji bocu od usta. Upotrebi je da
ponovo pokae.
"Popisiva", ree.
Ljudi su uzmicali i uklanjali se Popisivau, a svirai su klonulo sedeli na bini,
briui oznojena lica rukavima koulja.
Popisiva je nekoliko asaka ostao bez pokreta, dok su svi zurili u njega, a
onda je odlebdeo - nije koraao, lebdeo je - do sredine kruga za igru. ovek sa
tranom sviralom podie je na usne i zasvira neto to je isprva bilo um vetra kroz
trave doline, a onda se pojaalo u treperav niz tonova koji su se gotovo mogli videti
kako lebde u vazduhu. Violine se tiho ubacie kao pratnja svirali, gitare zabrujae
upljim zvukom, kao da dolaze s nekog dalekog mesta, a onda violine zajecae,
svirala podivlja a gitare zatretae kao vibrirajui doboi.

Popisiva je igrao u krugu, ne na nogama - niste mogli da mu vidite noge od

odore koju je nosio - ve mu se telo uvijalo poput kuhinjske krpe na konopcu,
uskovitlane vetrom, udnu, nepravilnu, klimavu igru kakvu bi igrala lutka.
Nije bio sam. Sa njim su zaigrali i drugi, mnotvo senovitih oblija iskrslih
niotkuda, koja su igrala uz njega dok im je svetlost vatre sijala kroz nematerijalno
svetlucanje avetinjskih tela. U poetku su to bila naprosto oblija, ali su, dok sam
zurio u njih, zaprepaen, poela da poprimaju odreeniji oblik, iako nisu postala
stvarnija. Jo su bila maglovita i nejasna, ali su to sada bili ljudi a ne tek oblici, i ja u
uasu opazih da nose odeu mnogobrojnih rasa rasutih meu zvezdama. Tu je bio
bradati razbojnik sa kapom i u kiltu s daleke planete nazvane, neznano zato, Kraj
Krajeva, i veseli trgovac sa planete Ke, u dostojanstvenoj togi, a izmeu njih,
zaneseno pleui u iskidanoj haljini i s niskom dragulja oko vrata, cura koja je
morala biti poreklom sa Vegasa, planete uivanja.
Nije me dodirnula i nisam je uo kako mi prilazi, ali neko ulo, koje nisam
znao da posedujem, reklo mi je da je Sintija uz mene. Oborio sam pogled prema njoj
i video da i ona mene posmatra, s pomeanim strahom i uenjem. Usne su joj se
pomerale, ali je nisam uo zbog zagluujue muzike.
"ta kae?" upitah, ali nije bilo vremena da odgovori, jer me u trenutku kada
sam to izgovorio, udarni talas vazduha obori na zemlju tako silovito da sam ostao bez
daha. Pao sam na bok i prevrnuo se na lea da bih video, s izvesnim uenjem, kako
Bronko leti kroz vazduh, sa svih osam nogu groteskno rairenih, dok su svuda okolo
proletale zapaljene cepanice i grane dok se kugla dima dizala da sakrije sjaj meseca.
Pokuah da udahnem, ali nisam mogao, i preplavi me iznenadna panika... da
vie nikada neu udahnuti, da je gotovo s mojim disanjem. Onda ipak udahnuh,
pohlepno gutajui vazduh, i svaki udisaj bio je takvo muenje da sam pokuao da
prestanem, ali ni to nisam mogao.
Video sam da ljudi lee svuda po istini. Neki su se podizali, neki su
pokuavali da se podignu, a bilo je mnogo onih koji su samo leali.
Pridigoh se na kolena i videh da Sintija, pored mene, takoe pokuava da
ustane, pa pruih ruku da joj pomognem. Bronko je bio prostrt po zemlji, i dok sam
ga posmatrao, on konano uspe da se uspravi, ali su mu dve noge visile, obe s iste
strane, i stajao je nesigurno na ostalih est.
Pokraj mene zatutnjae stopala, i Elmer se stvori kraj Bronka, pridravajui ga
u uspravnom poloaju, pomaui mu u kretanju. Ustadoh i podigoh Sintiju. Elmer i
Bronko su ili prema nama, i Elmer nam doviknu: "Beimo odavde!"
Okrenusmo se i potrasmo do ograde na kojoj smo stari Henri i ja uali pola
popodneva. Stigavi do nje shvatih da osakaeni Bronko nee moi da se prebaci
preko. Obema rukama uhvatih preku i pokuah da je otrgnem i oborim. Klimala se,
ali nisam mogao da je skinem.

"Pusti, ja u", ree Elmer doavi do mene. Ritnu ogradu nogom i nosai se
slomie i padoe. Sintija se provue kroz ogradu i pojuri uzbrdo. Potrah za njom.
U trku se naas osvrnuh i videh da gori jedan plast sena pored ambara,
verovatno zapaljen nekom granom koju je eksplozija bacila onamo, ona ista to je
osakatila Bronka. Ljudi su bezglavo trali pri svetlosti poara.
Gledajui unazad nisam pazio kuda idem, pa naleteh na stabljiku kukuruza i
padoh preko nje, oborivi je.
Kada sam konano uspeo da se ispetljam i ustanem, Elmer i Bronko su me ve
bili prestigli i zamicali su s druge strane brda. Pourih za njima. Ruke i lice su mi
goreli od silovitog sudara sa liem kukuruza, osuenim na suncu, i kada sam
podigao ruku do lica, osetih da je vlana i lepljiva od krvi iz posekotina koje su mi
suvi, otri listovi urezali u kou.
Sjurio sam se niz padinu s druge strane brda i daleko ispred sebe ugledao
belasanje Sintijine jakne, ve skoro nadomak ume na kraju poljane. Bronko i Elmer
su bili odmah iza nje. Bronko se navikao na Elmerovu pomo i sada su brzo
napredovali.
Strnjika ponjevenog kukuruza i suvog jesenjeg korova izmeu redova eali
su mi se u trku o pantalone, a iza sebe sam uo viku i jauke sa istine na drugom
kraju polja.
Stigao sam do ograde izmeu polja i ume i naiao na mesto gde je Elmer
oborio grede. Projurio sam tuda i zaao meu drvee, a onda sam usporio, jer, iako se
meseina probijala kroz granje, uvao sam se da ne naletim glavake na neko stablo.
Neko zaita prema meni sa strane, pa zastadoh i okrenuh se. Ugledah njih
troje, okupljene ispod hrasta nisko sputenih grana. Bronko se oslanjao na est nogu i
inilo se da mu sasvim dobro ide. Elmer je upravo silazio s drveta, vukui sa sobom
zaveljaje.
"Doneo sam ih ovamo i podigao", ree, "im se smrailo. Oekivao sam da bi
moglo da se dogodi ovako neto."
"Zna li ta se dogodilo?"
"Neko je bacio bombu", ree Elmer.
"Bomba sa Groblja", rekoh. "Dobili su onaj sanduk pia."
"Isplata", ree Elmer.
"Izgleda da je tako. Ba sam se pitao. Bio je to vraki dobar viski."
"Ali ta je sa Popisivaem, i duhovima?" upita Sintija. "Ako su to bili duhovi."
"Odvraanje panje", ree Elmer.
Odmahnuh glavom. "Bilo bi suvie zamreno. Nisu ba svi mogli da budu
umeani."
"Potcenjuje nae prijatelje", ree Elmer. "ta si to rekao Belu?"
"Nita naroito. Nisam pristao da me kupi."
Elmer zastenja. "To je lese' majeste'", ree.

"ta emo sad?" upita Sintija.

Elmer se obrati Bronku. "Moe li neko vreme bez moje pomoi?"
"Ako idem polako", ree Bronko.
"Fle e biti uz tebe. Nee moi da te podupire kao ja, ali moe da te podigne
ako padne. Uspee, uz njegovu pomo. Moram da odem po neke alatke."
"Ima svoj alat", rekoh ja. To je bila istina. Imao je kod sebe sve one rezervne
ake i mnotvo drugih stvari. Drao ih je u upljini na grudima.
"Moda e mi trebati eki i neke druge tee alatke. One Bronkove noge su
potpuno izobliene. Moda e biti potrebno da ih ispravim i prekrojim da bih ih
ponovo namestio. Tamo pozadi ima jedna alatnica. Zakljuana je, ali to nije nikakav
problem."
"Mislio sam da treba da se to pre udaljimo. Ako se vrati..."
"Tamo vlada pometnja. Onaj ambar samo to se nije zapalio, pa e morati da
se bore s vatrom. Mogu da se privuem i da se ponovo iskradem."
"Ali samo brzo", ree Sintija.
On klimnu glavom. "Biu brz. Vas troje ete sii niz brdo pa kad stignete u
dolinu, udarite desno, niz potok. Fle, uzmi ovaj zaveljaj, a vi, gospoice Sintija,
moi ete da ponesete ovaj manji. Ostalo ostavite meni; poneu sve sa sobom.
Bronko ne moe nita da nosi, dok je u ovakvom stanju."
"Samo jedna stvar", rekoh.
"ta?"
"Kako zna da treba da poemo desno, niz potok?"
"Zato to sam bio u izvianju, dok si se ti gnezdio na ogradi sa svojim
bradatim drugarom, a Sintija ljutila krompir i obavljala druge kune poslove.
Godine iskustva nauile su me da uvek valja izvideti teren."
"Ali, kuda to idemo?" upita Sintija.
On joj odgovori. "Dalje od Groblja. to dalje moemo."
10.
Bronko je rekao da e moi da ide, ali je to bilo sporo napredovanje. Obronak
je bio strm i kamenit, i put do doline u podnoju bio je dug, jer je Bronko tri puta pao
dok se nismo spustili. Uspeo sam svaki put da ga podignem, ali je to zahtevalo dosta
naprezanja i vremena.
Neko vreme je iza nas treperio sjaj na nebu, koji mora da je poticao od ambara,
jer je plast svakako ve ranije izgoreo. Kada smo stigli u dolinu, nije ga vie bilo. Ili
je ambar izgoreo ili su uspeli da ugase poar.
Dolinom smo lake putovali. Zemljite je bilo dosta ravno, iako je tu i tamo
bilo manje prohodno. Drvee je bilo ree i mesec je bolje osvetljavao put nego tamo
na umovitom obronku. Negde s leve strane tekao je potok. Nismo naili na njega, ali
smo povremeno mogli da ujemo ubor vode kada bi naiao na ljunkovit potez.

Kretali smo se kroz sablasni svet srebrne magije, s bregova oko nas
povremeno je dopiralo njitanje, a povremeno i drugi zvuci. Jednom se iznad nas, iz
neba, spustila neka velika ptica, lebdei na beumnim krilima, da bi zaokrenula i
nestala iza umarka.
"Da mi je bar oteena po jedna noga sa svake strane", ree Bronko, "ne bih
vam pravio tekoe, ali me mnogo zbunjuje ovo kretanje na dve noge na jednoj i
etiri na drugoj strani, i oseam se gadno nahereno."
"Odlino ti ide", ree Sintija. "Da li te boli?"
"Ne boli me", ree Bronko. "Ja ne oseam bol."
"Ti misli da je to delo Groblja", ree mi Sintija. "Kao i Elmer, a valjda i ja.
Ali, zato bismo mi bili pretnja..."
"Svako", rekoh, "ko ne savije iju pred Grobljem, automatski postaje pretnja.
Oni su ovde tako dugo, dre Zemlju tako dugo da ne mogu da podnesu ni najmanje
ometanje."
"Ali mi ih ne ometamo."
"Mogli bismo. Ako se vratimo na Alden, ako odemo sa Zemlje s onim zbog
ega smo doli, mogli bismo da im budemo smetnja. Doneli bismo sliku o Zemlji
koja nije samo Groblje. A to bi moglo da se uje, da privue panju javnosti i
umetnikih krugova. Ljudima bi mogla da se svidi pomisao da Zemlja ne pripada u
potpunosti Groblju."
"ak i tada", ree ona, "oni time ne bi bili pogoeni. Nastavili bi sa svojim
poslovima. U sutini se nita ne bi izmenilo."
"Bio bi pogoen njihov ponos", rekoh.
"Ali ponos je tako neznatna rana... to je sasvim lina stvar. I iji ponos? Ponos
Maksvela Pitera Bela, ponos drugih samodraca nalik na Maksvela Bela. Ne i ponos
Groblja. Groblje je korporacija, velika korporacija, koja razmilja kroz prihode, kroz
godinji obim poslovanja, kroz dobit i trokove. U njihovim knjigama nema mesta za
neto to se zove ponos. Mora da je neto drugo. Ponos nije pravi odgovor."
Moda je u pravu, rekoh sebi. Moglo bi da bude jo neto pored ponosa, ali
ta.
"Navikli su da bude po njihovom", rekoh. "Mogu da kupe sve to poele.
Potplatili su nekoga da baci bombu na Bronka. Iako je postojala mogunost da jo
neko nastrada. Naprosto ih nije briga. Vano im je samo da postignu ono to ele. A
sve dobijaju jeftino. Zbog onoga to jesu, niko ne dovodi u pitanje njihovu ponudu.
Znamo cenu te bombe, i da je niska. Sanduk viskija. Ako ele da sve dre u aci,
moda im je potrebno da pokau, ubedljivo, ta se dogaa s onima koji im se ne
pokore."
"Stalno govori oni", ree Sintija. "Ovde nisu oni, ovde to nije Groblje. Ovde
je u pitanju samo jedan ovek."

"To je istina", rekoh, "i zbog toga bi ponos mogao da bude motiv. Ne toliko
ponos Groblja, koliko ponos samog Maksvela Pitera Bela."
Dolina se ispred nas irila, bio je to prostran drum od trave, povremeno
prekidan skupinama stabala i oivien mranim umovitim brdima. Neto dalje s leve
strane bio je potok, ali ga ve neko vreme nismo uli. Zemljite je bilo ravno i
Bronko je mogao da nastavi put bez potekoa, iako je bilo muno posmatrati njegov
sakat, epav hod. Ali je uprkos tome lako drao korak s nama.
Elmer se nije pojavljivao. Podigao sam ruku do oiju i uspeo da vidim da je na
satu ve skoro dva. Nisam znao kada smo napustili istinu, ali sam, razmislivi malo,
zakljuio da nije moglo biti mnogo posle deset, to je znailo da smo ve etiri sata
na putu. Bojao sam se da se Elmeru nije neto dogodilo. Mogao je vrlo brzo da
provali u alatnicu i uzme ono to mu treba. Trebalo je jo da pokupi prtljag koji smo
mu ostavili, to je bio prilian teret, ali ni to nije moralo mnogo da ga uspori, i mogao
je da se kree dosta brzo.
Ako se ne pojavi do jutra, odluio sam, moraemo da naemo neko mesto da
se sakrijemo i saekamo ga. Ni Sintija ni ja nismo poteno odspavali otkako sam
stigao na Zemlju, i ve sam poeo da oseam posledice, a verovatno i ona. Bronku
nije bio potreban san. On e paziti na Elmerov dolazak dok mi budemo spavali.
"Fleere", javi se Sintija. Zastala je ispred mene, i ja naleteh na nju. Bronko se
zaustavi.
"Dim", ree ona. "Oseam dim. Gori drvo."
Ja nisam oseao nikakav dim.
"Priinjava ti se", rekoh. "Ovde nema nikoga."
Dolina nije mirisala na ljude. Mirisala je na meseinu i trave i drvee i
bregove, na svetlost i senku, noni vazduh i letea stvorenja. Duboko u brdima
povremeno se ulo rzanje i drugi noni zvuci, ali nije bilo ljudi, niti tragova o
njihovom prisustvu.
Tada i ja osetih dim, tek jedan traak, gorak ukus u vazduhu, u jednom
trenutku tu, u sledeem ve ne.
"U pravu si", rekoh. "Negde gori vatra."
"Vatra znai ljudi", ree Bronko.
"Dosta mi je ljudi", ree Sintija. "Sledeih nekoliko dana ne elim da ih
vidim."
"Ni ja", ree Bronko.
Stajali smo i ekali sledei nalet dima, ali njega nije bilo.
"Moda nema nikoga u okolini", rekoh. "Neko drvo, pogoeno munjom pre
vie dana, koje jo gori. Ili stara logorska vatra koju su zaboravili da ugase, pa jo
tinja."
"Trebalo bi da se sklonimo", ree Sintija, "umesto to stojimo ovde gde svako
moe da nas vidi."

"Tamo levo ima jedan umarak", ree Bronko. "Moemo zaas da stignemo
donde."
Skrenusmo levo, prema umarku, kreui se polako i oprezno. Mislio sam
kako e nam to ujutru izgledati smeno, jer e se pokazati da je vatra koja je
proizvela dim nekoliko milja daleko. Verovatno nije bilo razloga za bojazan. A ako je
tamo i bilo ljudi, mogao je to da bude poten svet.
Pred umarkom zastadosmo da oslunemo, i odande zausmo um tekue
vode. Pomislih da je to dobro. Poinjao sam da ednim. Drvee je najverovatnije
raslo du potoka koji je tekao kroz dolinu.
Zaosmo meu drvee, poluslepi u senkama posle jasne meseine na
otvorenom, i kada smo se nali meu senkama, neke od njih se podigoe i oborie me
na zemlju.
11.
Nekako sam pao u jezero, i tonuo sam po trei i poslednji put, davio sam se, s
vodom na licu i vodom u nosu, bez daha. Zakaljah se, zastenjah i otvorih oi, i voda
mi s kose potee niz lice.
Videh da nisam u jezeru, ve na suvom, i u svetlosti vatre koja je gorela malo
po strani opazih tamnu figuru oveka s drvenom kofom u rukama, te shvatih da sam
dobio punu kofu vode u lice.
Nisam mu dobro video lice jer je stajao ispred vatre, ali mu blesnue beli zubi
dok je ljutitim glasom vikao neto to nisam razumeo.
S moje desne strane dolazila je neka strana galama i videh, okrenuvi glavu u
tom pravcu, da je to Bronko, na leima, okruen gomilom ljudi koji su vikali,
naleui i izmiui se, pokuavajui da ga dohvate. Ali nisu ba bili uspeni u tome,
jer je pored dve slomljene noge Bronko imao est zdravih, kojima se vredno ritao
prema njima.
Potraih pogledom Sintiju i ugledah je pored vatre. Sedela je na neobian
nain na zemlji, s jednom rukom udno podignutom, i tada shvatih da joj krupan
ovek, koji je stajao iznad nje, stee ruku; kada je pokuala da se podigne, on joj je
zavrnu i ona ponovo sede, prilino teko.
Krenuh da ustanem i na to me ovek s kofom napade, zamahnuvi njome kao
da e mi prosuti mozak. Nisam uspeo da se uspravim, ali sam bio na nogama i uao,
i kada videh kofu kako dolazi, odbacih se u stranu i ispruih ruku. Kofa me zamalo
promai, a ja iskrenuh rame i poduhvatih oveka kod kolena, tako da je preleteo
preko mene i tresnuo iza, na zemlju. Nisam ekao da vidim ta je s njim, ve se bacih
da preem onih nekoliko metara koliko me je delilo od oveka koji je izvijao
Sintijinu ruku.
On vide da dolazim, pusti je i poe da trai no za pojasom, ali je bio spor u
tome, ja ga razvukoh pravo u bradu, zamahnuvi pesnicom negde od vrha izama.

Kunem se da ga je udarac podigao itavu stopu od zemlje tako da je odleteo nazad,

krut kao tap. Pao je na zemlju i ostao da lei, a ja dohvatih Sintiju da joj pomognem
da ustane, iako se inilo da joj pomo nije potrebna. Dok sam joj pomagao, zauh
dreku iza sebe, te se okrenuh i videh da su se dvojica od onih koji su saletali Bronka,
odvojili i poli na mene.
Od trenutka kada mi je kofa voda pljusnula u lice i probudila me iz nesvesti,
posle udarca po glavi, bio sam suvie zaposlen da bih obratio panju na detalje
situacije u kojoj smo se nalazili, ali sam sada imao vremena da opazim da su ljudi
koji su mi se pribliavali bili malo privlaan svet. Neki su bili odeveni u jelenju
kou, dok su drugi nosili krznene kape i video sam, ak i na slaboj svetlosti vatre, da
je to odrpana i prljava druina, da se kreu pognuto i pritajeno, a ne uspravno i
otvoreno, kako prilii oveku. Neki od njih nosili su nekakve puke, a tu i tamo
bleskao je metal isukanih noeva, i otuda zakljuih da nemam bogzna kakve izglede
protiv njih.
"Bolje bi bilo da bei", rekoh Sintiji. "Pokuaj da se negde sakrije."
Nita mi nije odgovorila, i kada sam pogledao zato, videh da se sagnula,
pipajui po zemlji. Onda se uspravila, steui u svakoj ruci po mougu, kvrgave
grane sa gomile drva koje je izgleda bilo sakupljeno za loenje vatre. Dodala mi je
jednu, a zatim se pomerila da mi bude uz bok, steui obema rukama drugu batinu.
Stajali smo tako rame uz rame, s mougama u rukama, i to je verovatno
izgledalo hrabro, ali sam bio svestan koliko je beskorisno.
Ljudi su zastali kada su videli da smo najednom naoruani batinama, ali su
mogli da nas opkole i savladaju kad god hoe. Nekoliko e ih moda zaraditi
voruge, ali e nas nadjaati ve brojnou.
Veliki klipan, koji je stajao neto ispred ostalih, ree: "ta je, bre, vama? ta e
vam te mouge?"
"Napali ste nas", rekoh.
"A vi ste nam se prikrali", ree ovek.
"Osetili smo dim", ree Sintija. "Nismo vam se prikrali."
Negde levo od nas ulo se frktanje i zvuk kopita. U umarku iza vatre nalazile
su se ivotinje.
"Prikradali ste se", ovek je bio uporan. "Vi i vaa velika zver."
Dok smo govorili, drugi su nas opkoljavali. Spremali su se da nas napadnu sa
dve strane.
"Hajde da se objasnimo", rekoh ja. "Mi smo putnici. Nismo znali da ste tu i..."
Odjednom s oba boka zatrupkae koraci a odnekud iz ume zaori se zavijajui
krik koji zaustavi iznenadni nalet... Bio je to divlji i svirep ratni pokli koji je ledio
krv i dizao kosu na glavi. Iza zastora drvea izbi visoka metalna figura, kreui se
veoma brzo, i taj prizor natera bandu, koja se spremala da nas pregazi, u divlje
bekstvo.

"Elmer!" vrisnu Sintija, ali on nije obraao panju na nas. Jedan od begunaca
se sapleo u trku i Elmer ga uhvati usred koraka, podie njegovo koprcavo telo visoko
u vazduh i odbaci ga u tamu. Zagrme pucanj iz puke i zau se upalj udar zrna o
Elmerovo metalno telo, ali to je bio jedini hitac koji su begunci stigli da ispale.
Zatrali su se u umu iza vatre, s Elmerom za petama. Prestraeno su vikali i kroz
galamu se ulo pljuskanje vode dok su gazili preko potoka iza logora.
Sintija je ve trala prema Bronku koji je pokuavao da se podigne, i ja
potrah za njom. Uspesmo zajedno da ga uspravimo.
"Bio je to Elmer", ree Bronko, kada smo ga podigli. "Ima da im pokae
njihovog boga."
Vika i jaukanje gubili su se u daljini. "Mora da ih ima jo", ree Bronko, "kriju
se u umi. Ali u njima ipak nema zlobe, jer su to priprosta stvorenja."
"Konji", ree Sintija. "Mora da ih ima mnogo. Mislim da su ti ljudi torbari."
"Hoe li mi rei ta se tano dogodilo?" upitah je. "Ulazili smo u umu i bilo
je mrano. Sledee ega se seam je kako mi neko pljuska vodu u lice."
"Udarili su te", ree Sintija, "a mene su uhvatili, i odvukli su nas do vatre.
Vukli su te za noge, bio si prilino smean."
"Sigurno si umirala od smeha."
"Ne", ree ona, "nisam se smejala, ali si ipak bio smean."
"A Bronko?"
"urio sam ti u pomo", ree Bronko, "ali sam se sapleo i pao. Onda sam se
branio, i to dobro, onako na leima, zar ne? Kada su se sjatili oko mene, uspeo sam
da im podelim nekoliko potenih udaraca starim dobrim kopitima."
"Nismo mogli da ih vidimo", ree Sintija. "ekali su nas u zasedi. Videli su
kako dolazimo, i pritajili se. Nismo videli vatru jer je jaruga bila duboka."
"Naravno, imali su straare", rekoh. "Imali smo sree to smo ih se oslobodili."
Pribliili smo se vatri i stali oko nje. Ve je dogorevala, ali je nismo podsticali.
Nekako smo se oseali sigurnije u priguenoj svetlosti. S jedne strane su bili
naslagani zaveljaji i sanduci, a sa druge gomila drva dovuenog za potpalu. Svuda
okolo leao je pribor za kuvanje i jelo, i puke.
Neto buno zapljuska kroz potok i zauta kroz grmlje. Bacih se prema
pukama, ali Bronko ree: "To se samo Elmer vraa", i ja spustih puku. Ne znam
zato sam je i podiao - nisam imao pojma kako se njom rukuje.
Elmer se probi iz grmlja.
"Pobegoe", ree. "Hteo sam da uhvatim bar jednog da ga ispitamo, ali su bili
suvie veti za mene."
"Preplaio si ih", ree Bronko.
"Jeste li svi dobro?" upita Elmer. "Kako ste, gospoice?"
"Svi smi dobro", ree Sintija. "Jedan od njih je udario Flea batinom i
onesvestio ga, ali izgleda da mu je sada dobro."

"Imam vorugu", rekoh, "i glava me prilino boli, rekao bih. Ali je inae sve u
redu."
"Fle", ree Elmer, "kako bi bilo da naloi vatru i stavi neto da se kuva? Ti i
gospoica Sintija mora da ste gladni. I umorni, sigurno. Odbacio sam stvari koje sam
nosio. Idem po njih."
"Zar ne bi bilo bolje da odemo odavde?" upitah.
"A, oni se nee vraati", ree Elmer. "Zasad. Naroito sad, pred zoru. Pojavie
se sutra uvee, ali mi tada vie neemo biti ovde."
"Konji su im vezani u umi", ree Bronko. "Tovarne ivotnje, koje su nosile
one zaveljaje i sanduke. Moda bismo mogli da ih upotrebimo."
"Poveemo ih", ree Elmer. "Ostaviemo nae prijatelje da peae. I jo
neto... jako me zanima ta je u onim zaveljajima. Moda je neto to im ne bi bilo
drago da neko vidi."
"Moda", ree Bronko. "A moda su samo hteli kavgu. Moda su samo
ratoborni i sirovi."
12.
Ipak nije bila u pitanju obina ratobornost.
Imali su razloga da spree da bilo ko sazna ta je u onim zaveljajima i
sanducima.
Prvi zaveljaj, kada smo ga otvorili, sadrao je metal, grubo iseen u ploe,
verovatno dletima.
Elmer podie dve ploe i udari jednom o drugu. "elik", ree, "obloen
bronzom. Pitam se gde su to nabavili."
Ali i pre nego to je to izgovorio, shvatio je, kao i ja. Pogledao me je i video da
znam, ili nasluujem, a onda ree: "Ovo je metal sa mrtvakih sanduka, Fle."
Stajali smo i posmatrali, sa Bronkom koji nam je virio preko ramena. Elmer
ispusti ploe.
"Idem po alat", ree, "pa da se pozabavimo Bronkom. Moraemo da poemo
ranije nego to sam mislio."
Prionuli smo na posao koristei alat koji je Elmer uzeo iz alatnice u naselju.
Jednu nogu smo lako popravili, ispravili smo je ekiima i postavili na mesto, tako
da je izgledala kao nova. Druga nam je zadala vie muka.
"ta misli, koliko se dugo ve ovim bave?" upitah ga dok smo radili. "Ovim
pljakanjem Groblja. Groblje svakako zna za to."
"Moda znaju", ree Elmer, "ali ta oni tu mogu, i zato bi ih to brinulo? Ako
je neko naumio da se malo bavi hrianskim inom pljakanja grobova, kome to
smeta? Sve dok to radi tamo gde se ne primeuje."
"Ali, morali su da primete. Groblje je dobro odravano i..."

"Tamo gde se to vidi", ree Elmer. "Kladim se da ima mesta o kojima se niko
ne brine... mesta koja posetioci ne smeju da vide."
"Ali ta ako neko doe da poseti odreeni grob?"
"Bili bi unapred obaveteni o tome. Poznato im je ime svakoga sa
'Hodoasnikove' liste putnika... imena i mesta s kojih putnici dolaze. Imali bi
vremena da naprave krizni program, da srede Groblje na tim mestima. Ili ak ni to.
Moda bi jednostavno zamenili nekoliko spomenika ili ploa, i ko bi primetio
razliku?"
Sintija je bila kraj vatre, spremala je hranu. Sada doe do nas. "Mogu li ovo
askom da upotrebim?" upita uzimajui uskiju.
"Kako da ne, vie nam ne treba", ree Elmer. "Stari Bronko je sad k'o nov. ta
e vam to?"
"Mislila sam da otvorim jedan od sanduka."
"Nema potrebe", ree Elmer. "Znamo ta je u njima. Verovatno sve sam
metal."
"Svejedno", ree Sintija. "Volela bih da pogledam."
Razdanjivalo se. Sunce je osvetljavalo nebo na istoku, i uskoro je trebalo da
izae. Ptice, koje su zacvrkutale im je tama noi poela da bledi, sada su letele i
skakutale po drveu. Jedna od njih, krupna i modra i s ubom, nervozno se vrzmala
okolo, kretei na nas.
"Kreja", ree Elmer. "Bune ivuljke. Seam ih se. I nekih drugih, ali ne
pamtim sva imena. Ono tamo je crvenda. A tamo preko je kos. Crvenokrili kos, ini
mi se. Drzak mali nevaljalac."
"Fleere", javi se Sintija, ne glasno, ali joj je glas bio otar i uzbuen.
Sedeo sam i posmatrao kako Elmer dovrava pritezanje i nametanje
Bronkovog kopita.
"Da", rekoh, "ta je bilo?" Nisam se osvrnuo. "Doi ovamo, molim te", ree
ona.
Ustadoh i okrenuh se. Bila je uspela da odvoji kraj jedne daske na poklopcu
sanduka i tako je ostavila, podignutu i iskrivljenu. Nije gledala prema meni. Zurila je,
nepomina, u ono to je otkrila pomerena daska, kao da je odjednom bila
hipnotisana, nesposobna da odvoji pogled od onoga to je videla u sanduku.
Videvi je kako stoji, odjednom se prenuh i u tri brza koraka naoh se kraj nje.
Prvo to sam ugledao bila je izuzetno ukraena boca... mala, kitnjasta, na
izgled od ada, ali to nije mogao da bude ad, jer je bila oslikana finim figurama u
crnoj i utoj i zelenoj boji, dok je sama boca bila boje zelene jabuke... a niko pri
zdravoj pameti ne bi slikao po adu. Leala je uz porcelansku oljicu, ukraenu
crvenom i plavom bojom, a pored oljice nalazila se groteskna figurina, grubo
isklesana od kamena krem boje. Ispod figurine izvirivala je neobino dekorisana
posuda.

Elmer nam se pridruio, i odmah je uzeo uskiju od Sintije. Sa dva brza

pokreta podigao je ostale daske. Kutija je bila puna posuda i boca, statua, porcelana,
veto obraenog metala, pojaseva i narukvica ukraenih dragim kamenjem, ogrlica
od kamenia, broeva, simbolikih predmeta (mora da su bili simboliki, jer inae
ne bi imali smisla), kutija od drveta i metala, i mnogo drugih stvari.
Uzeh jedan od simbola, viestranian komad od nekakvog izbruenog kamena,
sa poluizbrisanim reljefom na svakoj povrini. Obrtao sam ga u rukama, paljivo
zagledajui urezane simbole. Bio je teak, kao da je pre od metala nego od kamena,
iako se na dodir inilo da je od kamena. Jako me je podseao na neto, iako nisam
bio sasvim siguran na ta. Slian predmet, veoma slian, nalazio se na kaminu u
Tornijevoj radnoj sobi, i jedne veeri ga je uzeo da mi pokae kako je bio korien:
bio je bacan kao kocka da bi se donela odluka o odreenom postupku, neka vrsta
prorokog kamena, veoma starog i izuzetno dragocenog i znaajnog, jer je pripadao
retkim predmetima koji su nesumnjivo pripadali tajanstvenom narodu na dalekoj,
zaboravljenoj planeti... narodu koji je tamo iveo i izumro, ili se odselio ili pak
razvio u neto drugo, mnogo pre no to je ljudska rasa otkrila opustelu planetu i
nastanila se na njoj.
"Ti zna ta je to, Fle?" upita Elmer.
"Nisam siguran", rekoh. "Torni ima jedan koji je gotovo istovetan ovom.
Veoma star komad. Pomenuo je ime planete i naroda, ali ne mogu da ga se setim.
esto je imenovao narode i planete."
"Jelo je toplo", ree Sintija. "Kako bi bilo da sad jedemo? Moemo da priamo
uz jelo."
Kada je to pomenula, shvatih da sam gladan kao vuk. Nisam nita okusio od
prethodnog popodneva.
Pola je ispred nas prema vatri i nasula jelo iz posude u kojoj ga je zagrejala.
Bila je to gusta, hranljiva supa, skoro varivo, puna povra i mesa. U urbi opekoh
usta prvom kaikom.
Elmer je uao pored nas i granom dokono darao vatru.
"ini mi se", ree, "da ovde imamo neke od nestalih predmeta o kojima kae
da je profesor Torndajk neprestano priao. Komade iz arheolokih nalazita koje su
opljakali lovci na blago i prokrijumarili ga tako da nije moglo biti proueno, da bi
ga kasnije verovatno prodali, uz ogromnu zaradu, kolekcionarima."
"Mislim da si u pravu", rekoh, "i mislim da sad znam gde je sakriven bar jedan
deo blaga."
"Na Groblju", ree Sintija.
"Nita jednostavnije od toga", rekoh. "Mrtvaki sanduk je idealno skrovite.
Nikome ne bi palo na pamet da ga iskopa... tanije, nikom osim bandi lovaca na
metal, koji su se setili gde mogu da nabave kvalitetan metal bez mnogo truda."

"U poetku je to moda bio metal", ree Sintija, "a onda su jednog dana naili
na sanduk u kome nije bilo tela, ve je bio pun blaga. Moda su grobovi sa blagom
bili obeleeni na poseban nain. Verovatno neki neupadljiv beleg koji ne bi primetio
niko ko ne zna gde da gleda na nadgrobnom spomeniku ili ploi."
"Teko da su mogli sami da pronau taj znak", ree Elmer. "Bilo bi im
potrebno mnogo vremena da ga otkriju."
"Bie da su imali vremena napretek", ree Sintija. "Ovi nai leinari verovatno
rade taj posao s metalom ve stotinama godina."
"Moda nije ni bilo belega", rekoh.
"Mislim da je moralo da bude", ree Sintija. "Kako bi inae znali gde da
kopaju?"
"A ako je neko sa Groblja bio u dosluhu s njima? Neko iznutra, ko je znao koje
grobove treba raskopati?"
"Oboje zaboravljate neto", ree Elmer. "Moda nai lopovski prijatelji nisu
zainteresovani za ove starudije u sanducima..."
"Ali, uzeli su ih", ree Sintija.
"Tano, uzeli su ih. Moda su im zabavni i dopadljivi. Moda ak imaju i neku
trinu vrednost. Ali meni se ini da ih je prvenstveno zanimao metal. Metal je posle
svih ovih godina verovatno postao retka roba. U poetku se mogao nai u gradovima,
ali je vremenom tamonji metal zarao, a i moralo se kopati da bi se naao. Dok se
na Groblju nalazio noviji metal, moda i mnogo bolji metal. Predmeti koje su nali u
grobovima za nas imaju vrednost zato to znamo da je profesor Torndajk rekao da su
vredni, ali sumnjam da isto vai i za ove pljakae. Igrake za decu, drangulije za
ene, moda donekle roba za razmenu... ali im je metal ipak najvaniji."
"Ova rabota neto objanjava", rekoh. "Osvetljava zato Groblje tei da
kontrolie posetioce. Nisu smeli da dozvole da neko sazna za one predmete."
"To nije protivzakonito", ree Sintija.
"Ne, naravno da nije. Arheolozi su se godinama zalagali za zakone koji bi
zaustavili trgovinu starinama, ali nisu uspeli u tome."
"Ali je podlo", ree Elmer, "i protivi se principima. To je posao ispod ita. Ako
to procuri, moe teko da poljulja blistavi ugled Groblja."
"Ali, pustili su nas da odemo", ree Sintija.
"Tada jo nisu mogli da preduzmu nita odreeno protiv nas", rekoh. "Nisu
imali naina da nas zaustave."
"Kasnije su ve neto preduzeli", ree Elmer. "Pokuali da dignu Bronka u
vazduh."
Sintija ree: "Verovali su da bismo bili obeshrabreni kada bi unitili Bronka."
"Mislim da je to tano", rekoh. "Iako ne moemo da budemo sasvim sigurni
to se tie bombe."
"Moemo da budemo sasvim sigurni", ree Elmer.

"Tu mi se neto ne dopada", rekoh. "Uspeli smo bez po muke da napravimo

neprijatelja od svakog koga smo sreli. Prvo Groblje, pa ova banda leinara, a rekao
bih da ni oni ljudi iz naselja ne misle ba najlepe o nama. Zbog nas su ostali bez
nekoliko plastova sena i ambara, a moda je bilo i povreenih i..."
"Sami su to navukli na sebe", ree Elmer.
"To ih nee spreiti da okrive nas."
"Pretpostavljam da nee", ree Elmer.
"Mislim da treba da poemo odavde", rekoh.
"Prvo da ti i gospoica Sintija odspavate."
Pogledah preko vatre prema njoj. "Moemo da izdrimo jo nekoliko sati",
rekoh.
Ona spremno klimnu glavom.
"Poveemo konje", ree Elmer. "To e ih usporiti. Moemo da natovarimo
njihove stvari..."
"to da se optereujemo time?" rekoh. "Ostavimo ih ovde. Ne trebaju nam. ta
bismo s njima?"
"Naravno", ree Elmer. "Zato se sam toga nisam setio? Kada se vrate, morae
da se podele, da ostave nekog da uva stvari."
"Poi e za nama", ree Sintija. "Ne mogu bez konja."
"Nema sumnje da hoe", ree Elmer, "i kada konano pronau konje, ako ih
ikad pronau, biemo ve miljama daleko, i van domaaja."
Bronko po prvi put progovori. "Ali, ovo nae dvoje ljudi. Oni ne mogu bez
sna. Ne mogu ovako jo satima."
"Smisliemo neto", ree Elmer. "Hajdemo."
"ta je s Popisivaem, i duhovima?" upita Sintija, iz razloga koji nisam mogao
da shvatim.
Ve je jednom postavila isto pitanje. Tipino za ene. Kad god se nau u
nevolji, padnu im na pameti svakojaka besmislena pitanja.
13.
Probudio sam se, i bila je no, ali sam se odmah setio ta se dogodilo i gde se
nalazimo. Uspravio sam se i seo i kraj sebe ugledao tamno Sintijino oblije. Spavala
je. Za samo nekoliko sati Elmer i Bronko e se vratiti, i poi emo dalje. To nam je
bilo prokleto glupo, rekoh sebi. Mogli smo da poemo s njima. Jeste da sam bio
pospan, a prvo jahanje konja u ivotu nije lak zadatak, ali bih izdrao. Sintija je bila
izmodena, ali smo mogli da je priveemo na Bronka da ne padne ako zaspi, no
Elmer je ustrajao da ostanemo dok njih dvojica ne odvedu konje duboko u planine
koje su se uzdizale pred nama.
"Ovde ne moe nita da vam se dogodi", rekao je. "Ova peina je udobna i
dobro sakrivena, i dok se vi naspavate, mi emo ve biti tu. To je kao deja igra."

Krivio sam sebe. Nije trebalo da dozvolim da nas nagovori na to. Ovo nita ne
valja, rekoh sebi. Trebalo je da ostanemo zajedno. Ma ta da se dogodi, trebalo je da
ostanemo zajedno.
Kod ulaza u peinu pomeri se senka, i tihi glas ree: "Prijatelju, molim te da ne
die buku. Nema ega da se plai."
Skoih na noge, sa jezom na potiljku. "Ko si, bre, ti?" povikah.
"Lake, lake, lake", ree glas, blago. "Ovde ima onih koji ne treba da uju."
Sintija vrisnu.
"Tiina!" razdrah se na nju.
"Morate biti tihi", ree onaj glas iz senki. "Ne prepoznajete me, ali ja sam vas
video na igranci."
Sintija, na ivici novog vriska, zadra dah i proguta. "To je Popisiva", ree.
"ta on trai ovde?"
"Ovde sam, lepoto moja", ree Popisiva, "da vas upozorim na veliku
opasnost."
"Kako da ne", rekoh, ali tiho, jer je njegovo zahtevanje da budemo tihi i
neujni uticalo na mene.
"Vukovi", ree on. "Poslali su metalne vukove za vama."
"ta mi tu moemo?"
"Da budete veoma tihi", ree Popisiva, "i da se nadate da e otii dalje."
"Gde su vai drugari?" upitah.
"Tu su negde. esto mi se pridrue. Kriju se pri prvom susretu s ljudima.
Pomalo su stidljivi. Ako im se svidite, pojavie se."
"Sino na igranci nisu bili stidljivi", ree Sintija.
"Bili su meu starim prijateljima. Nije im bilo prvi put da su tamo."
"Rekli ste neto o vukovima", podsetih ga. "Metalnim vukovima, ini mi se."
"Ako odete sasvim tiho do ulaza, mislim da ete ih videti. Ali vas molim da
budete to neujniji."
Sintija mi se bila sasvim pribliila i ja joj pruih ruku, a ona je zgrabi i vrsto
stisnu.
"Metalni vukovi", ree.
"Roboti, vie nego sigurno." Ne znam kako sam mogao da budem tako miran.
Iz gluposti, valjda. U poslednja dva dana videli smo toliko uvrnutih stvari da metalni
vukovi isprva nisu izgledali tako strano. Bili su nekako na svom mestu.
Mesec je osvetljavao prostor ispred otvora peine. Drvee je bilo vidno skoro
kao po danu, i meu stablima su se videle male travnate istine posute kamenjem.
Bio je to divlji, negostoljubiv kraj i zbog neega me je nagnao da zadrhtim.
uali smo kod samog ulaza i nismo videli nita, osim drvea i travnatih
istina i stena i tamnih uzvienja bregova iza, zastraujuih u svome crnilu.
"Ja ne..." poe Sintija, ali Popisiva pucnu jezikom i ona uuta.

uali smo, nas dvoje, drei se za ruke, i oseali se budalasto. Nita ni da

une; ak ni drvee, jer nije bilo vetra.
A onda se neto pokrenu u senci ispod drveta, i sledeeg trenutka stvar koja je
nainila pokret istra na istinu. Svetlucala je na meseini i ostavljala utisak paklene
snage i svireposti. Bila je moda veliine teleta, iako je to bilo teko proceniti zbog
meseine i udaljenosti. Bila je spretna i brza, s izvesnom nervozom pokreta, gazei
visoko i oprezno, ali je u njenom metalnom telu bilo neke siline koja se mogla
zapaziti i s daljine od nekoliko stotina stopa. Nemirno je estarila okolo, kao da traga
za mirisom, i u jednom trenutku se okrenula i zagledala pravo prema nama...
zagledala i kao da se napela prema nama, kao da je neko dri na uzici koje bi da se
oslobodi.
Onda se okrenula od nas i nastavila da juri tamo-ovamo, a zatim ih je
odjednom bilo tri... klizile su kroz meseinu, jurile po umi.
Jedna od njih, okrenuvi se prema nama u trku, otvorila je eljusti, ili ono to
bi bile eljusti kod biolokog bia, otkrivi nizove metalnih zuba. Kad ih je sklopila,
tresak metalnih zuba jasno se uo sve do nas, uurenih u peini.
Sintija se pribi uza me, i ja izvukoh ruku iz njene, obgrlih je i privukoh sasvim
blizu, ne mislei u tom trenutku o njoj, bejah siguran, kao o eni, ve kao o drugom
ljudskom biu, stvoru od krvi i mesa koje bi metalni zubi mogli da iskidaju. Drei
jedno drugo posmatrali smo kako vukovi trae, jure... Imao sam utisak da su im
eljusti balave... i nekako mi se u glavu prikrala pomisao da znaju da smo u blizini, i
da nas trae.
A onda nestadoe. Ieznue podjednako brzo kao to su se pojavili, i mi ne
videsmo kuda. Ali smo i pored toga ostali onako uureni, bojei se da
progovorimo, da se pokrenemo. Ne znam koliko smo dugo ostali tako.
Onda me neko kucnu prstom po ramenu. "Otili su", ree Popisiva. Bio sam
sasvim zaboravio na njega, sve dok me nije dodirnuo.
"Bili su zbunjeni", ree. "Verovatno su tamo dole konji ugazili zemlju dok ste
vi spavali u peini, a vai saputnici bili odsutni. Imali su muka da pronau trag."
Sintija pokua da progovori i zagrcnu se, a rei joj zamree u grlu. Vrlo dobro
sam znao kako joj je: usta su mi bila tako suva da sam se pitao da li u ikada ponovo
progovoriti.
Ona pokua ponovo, i uspe. "Mislila sam da tragaju za nama. Da znaju da smo
negde u blizini."
"Sad je to prolo", ree Popisiva. "Zasad vie nema opasnosti. Zato se ne
vratimo u peinu i malo odahnemo?"
Ustadoh, podiui i Sintiju. Miii su mi bili napeti i zgreni od dugog boravka
u neudobnom poloaju. Posle onolikog zurenja u meseinu, u peini je bio mrkli
mrak, ali sam pipajui du zida pronaao gomilu vrea i prtljaga i seo, oslonivi se na
njih. Sintija sede pored mene.

Popisiva unu ispred nas. Nismo ga najbolje videli jer je odora na njemu bila
crna kao unutranjost peine. Mogla se videti samo belina njegovog lica, bezlina
mrlja u tami, mrlja bez crta.
"Izgleda da treba da vam se zahvalimo", rekoh.
On slegnu ramenima. "ovek retko nailazi na saveznike", ree. "Kada se to
dogodi, uinie sve za njih, sve to je u njegovoj moi."
U peini je bilo senki, svetlucavih senki. Ili su se tek sada pojavile ili ih nisam
opazio ranije. Sada su bile posvuda.
"Pozvali ste svoj narod?" ree Sintija, i po napetosti njenog glasa shvatio sam
koliko ju je kotalo napora da ne zadrhti.
"Sve vreme su bili ovde", ree Popisiva. "Treba im vremena da se pokau. Ne
ure s tim. Ne ele nikog da uplae."
"Teko je", ree Sintija, "ne uplaiti se duhova. Ili ih vi zovete drugaije?"
"Moda je bolje zvati ih senima", ree Popisiva.
"Zato seni?" upitah.
"Razlog zahteva semantiku za koju bi bilo potrebno celo vee da se objasni.
Nisam siguran ni da sam sebe potpuno razumem. Ali to je naziv koji oni najradije
prihvataju."
"A vi?" upitah. "ta ste vi?"
"Ne razumem", ree Popisiva.
"Pa, znate, mi smo ljudi. Ovi ovde su seni. Bia koja smo posmatrali bila su
roboti... metalni vukovi. Stvar svrstavanja. Gde se vi svrstavate?"
"A, to", ree Popisiva. "To je bar jednostavno. Ja sam popisiva."
"A vukovi su, pretpostavljam, Groblje", ree Sintija.
"Da, zaista", ree Popisiva, "iako ih danas retko koriste. Nekada je za njih
bilo puno posla."
Ovo me je zaudilo. "Kakvog posla?" upitah.
"udovita", ree Popisiva, i videlo se da ne eli o tome da govori.
Seni su prestale sa svojim neprestanim lepranjem i primirile se, tako da im se
bar mogao nazreti oblik.
"Dopadate im se", ree Popisiva. "Znaju da ste na njihovoj strani."
"Nismo mi ni na ijoj strani", rekoh mu. "Mi samo beimo da nas ne dokae.
Otkako smo stigli, neko nas koristi kao glinene golubove."
Jedna od seni sela je pored Popisivaa, izgubivi usput neto od svoga
maglovitog, nejasnog izgleda i postavi ne opipljivija, ve neto odreenija. Nestalni
obrisi su se smirili i bili otriji, iako se jo moglo videti kroz njih, i ova uea stvar
izgledala je kao prilino vet crte kredom na tabli.
"Ako dozvoljavate", ree prilino vet crte kredom, "hteo bih da vam se
predstavim. Moje ime je, u jedno davno doba, bilo strah i trepet na planeti Prerija, to
je neobino ime za planetu, ali lako objanjivo, jer je to velika planeta, neto vea od

Zemlje, s kopnenom masom znatno vee povrine od one koju pokrivaju okeani, i to
kopno je svuda ravno, bez planina, i sva zemlja je prerija. Nema zimu, poto vetrovi
slobodno duvaju i toplota sunca se podjednako rasporeuje preko itave povrine
planete. Mi, naseljenici Prerije, ivimo u venom letu. Mi smo naravno ljudi sa
planete Zemlje, nai prethodnici su se spustili na Preriju u svojoj treoj seobi kroz
Galaksiju, skaui sa planete na planetu u nastojanju da pronau bolje mesto za
ivot, i pronali su ga na Preriji... Ali moda ne onakav na kakav vi mislite. Nismo
gradili velike gradove, iz razloga koje mogu kasnije da vam objasnim, ali ne sada, jer
bi to predugo trajalo. Postali smo nomadi, u stalnom lutanju sa svojim stadima, to je
verovatno najpogodniji nain ivota koji smo mogli da zamislimo. Na Planeti je
ivela domorodaka rasa, najljigaviji, najdivljiji i najpodmukliji avoli koji su
odbijali bilo kakvu saradnju s nama i inili sve, na svoj zlikovaki nain, da nas
srede. Eto, ja htedoh, ini mi se, da vam se predstavim, no zaboravih da vam kaem
svoje ime. To je staro dobro zemaljsko ime, jer su moja porodica i moje pleme uvek
pazili da sauvaju zemaljsko naslee i..."
"Njegovo ime je", upade Popisiva, "Remzi O'Gilikadi, to je uistinu dobro
staro zemaljsko ime. Govorim vam zato to on, ako ga pustite, nikada nee stii do
toga."
"A sada", ree Remzi O'Gilikadi, "poto sam vam se predstavio, ispriau vam
svoj ivot."
"E, nee", ree Popisiva. "Nemamo vremena. Moramo da razmotrimo
mnoge stvari."
"Onda bar priu o mojoj smrti."
"Dobro, de", ree Popisiva, "ali da bude kratak."
"Zarobili su me", ree sen Remzija O'Gilikadija, "ti ljigavi, prljavi domoroci.
Neu sad da iznosim pojedinosti koje su dovele do te sramne situacije, jer bi to
zahtevalo razjanjenje odreenih okolnosti, za koje Popisiva kae da nema vremena.
Ukratko, bio sam zarobljen, a onda se meu njima povela rasprava, u mome
prisustvu, to mi se nimalo nije dopalo, o tome kako da me na najzgodniji nain
upokoje. Nijedan od predloenih postupaka u cilju mog odlaska sa sveta nije bio
privlaan, da bi budua rtva zadrala misli na njemu. Nita jednostavno,
razumeete, poput udarca u glavu ili presecanja ije, ve sve same dugake, otegnute,
sloene operacije. Konano, posle vie sati govorancije, tokom kojih su utivo traili
moje miljenje o predloenim reenjima, odluili su da me ivog oderu,
objanjavajui da me tako u stvari nee ubiti i da zbog toga ne bi trebalo da se ljutim
na njih, i da e me rado pustiti na slobodu ako uspem da preivim bez sopstvene
koe. Kad uzmu moju kou, obavestili su me, razapee je na bubanj na kome e
odbubnjati podrugljivu poruku mome plemenu."
"Uza sve potovanje", rekoh, "u prisustvu dame..." ali on nije obraao panju
na mene. "Kada sam umro", ree, "i kada je moje telo bilo pronaeno, moje pleme je

donelo odluku kakva nije bila doneta nikada ranije. Svi nai potovani pokojnici
sahranjivani su u preriji, u neobeleenim grobovima, sa milju da ovek treba da se
sjedini sa svetom kojim je za ivota hodio. Ve neko vreme se kod nas znalo za
Groblje, ovde na Zemlji, ali smo slabo marili, jer to nije bio na nain. Ali se ovaj put
pleme okupilo na savetovanju, i doneta je odluka da mi se ukae poast da poivam u
prahu majke Zemlje. U tu svrhu je nainjeno veliko bure za moje sirote ostatke, koji
su, stavljeni u alkohol, odvueni u jedinu svemirsku luku na planeti, gde je bure
ostalo vie meseci u skladitu, ekajui dolazak broda kojim je konano bilo
prevezeno do najblie luke gde je redovno sletao pogrebni brod."
"Ne moete da pojmite", ree Popisiva, "koliko je ova odluka kotala njegovo
pleme. Na planeti Prerija ivi siromaan svet, i njihovo jedino bogatstvo je njihova
stoka i ivina. Trebalo im je mnogo godina da popune stada i jata poto su platili ono
to je Groblje trailo za usluge. Bila je to plemenita rtva i sramota je to je imala
tako alostan ishod. Ve pogaate da je Remzi bio i ostao jedini itelj Prerije koji je
sahranjen na Groblju... ali ne sahranjen, bar ne onako kako se oekivalo.
Slubenicima Groblja, ne dananjoj upravi ve onoj od pre mnogo godina, sluajno
je u to vreme bio potreban sanduk vie, da u njega sakriju izvesne predmete..."
"Mislite na starine?" rekoh.
"Znate za to?" upita Popisiva.
"Naslutili smo", rekoh.
"Vae slutnje su opravdane", ree Popisiva, "a ovaj na jadni prijatelj bio je
jedna od rtava njihove prevrtljivosti i pohlepe. Njegov sanduk je posluio za te
starine a ono to je ostalo od njega baeno je u duboku provaliju, prirodnu jamu na
ivici Groblja, i od toga dana njegova sen luta Zemljom, kao i mnoge druge, iz istoga
razloga."
"Lepo si to rekao", ree O'Gilikadi, "i suta je istina."
"Ali sad vas molim", ree Sintija, "da ne govorite vie o tome. Potpuno ste nas
ubedili."
"Nemamo ni vremena za to", ree Popisiva. "Sada moramo da odluimo ta
vas dvoje dalje da radite. Jer, kada vukovi sustignu vaa dva prijatelja, odmah e
primetiti da vas nema, a kako Groblje nita ne mari za robote, ve mu je samo do
vas..."
"Vratie se po nas", ree Sintija, sa strahom u glasu.
Nisam ni ja bio posebno sran kad sam na to pomislio. Nije mi se dopadala
ideja da nam one velike metalne ale kljocaju eljustima za petama.
"Na koji nain oni prate trag?" upitah.
"Oseaju miris", ree Popisiva. "Ali ne kako je to kod ljudi, ve su u stanju da
prepoznaju hemijski sastav mirisa. Imaju otar vid. Moda im to oteate ako se
budete drali visokog i kamenitog zemljita, gde ete ostaviti malo tragova i gde se
miris nee zadrati posle vaeg prolaska. Bojao sam da e osetiti va miris kada su

onomad bili tu, ali bili na vioj taki od njih i verovatno je povoljno strujanje vetra
odnelo miris na drugu stranu."
"Pratie konje", rekoh. "Trag e biti jasan. Moi e brzo da napreduju. Moda
e ve za nekoliko sati otkriti da nismo s ostalima."
"Imate malo vremena", ree Popisiva. "Ostalo je nekoliko sati do zore, a
nemogue je da poete po mraku. Moraete da putujete brzo, ne nosei suvie stvari
sa sobom."
"Poneemo hranu", ree Sintija, "i ebad..."
"Ali ne previe hrane", ree Popisiva. "Samo koliko morate. Hranu ete
nalaziti usput. Imate udice za ribu?"
"Da, imamo nekoliko udica", ree Sintija. "Kupili smo jednu kutiju, onako
nasumice. Ali, ne moemo da ivimo od ribe."
"Nai ete i korenje i bobice."
"Ali ne znamo koje korenje i koje bobice."
"Nije potrebno da znate", ree Popisiva. "Ja ih sve poznajem."
"I vi ete s nama?"
"Idemo svi sa vama", ree Popisiva.
"Tako je", ree O'Gilikadi. "Svi do jednoga. Malo toga je u naoj moi, ali
moemo bar donekle da pomognemo. Moemo da pazimo na progonitelje..."
"Ali, duhovi..." rekoh.
"Seni", ree O'Gilikadi.
"Ali, seni se ne pojavljuju po danu."
"Ljudska zabluda", ree O'Gilikadi. "Istina, po danu nas ne moete videti. Ali
ni po noi, ako ne elimo."
Druge seni promrmljae odobravajui.
"Napraviemo zaveljaje", ree Sintija, "a ostalo emo ostaviti. Elmer i
Bronko e doi ovamo da nas trae. Ostaviemo im poruku. Zakaiemo je na jedan
od paketa, gde e je sigurno videti."
"Moraemo da im kaemo kuda smo se uputili", rekoh. "Ima li neko pojma
kuda treba da idemo?"
"U planine", ree Popisiva.
"Poznajete li reku Ohajo?" ree Sintija.
"Znam je vrlo dobro", ree Popisiva. "Hoete da idete do Ohaja?"
"Ne, ekajte", rekoh, "ne moemo da jurimo za..."
"Zato ne?" upita Sintija. "Ako ve negde idemo, zato ne tamo kuda elimo?"
"Ali, mislio sam da smo se sloili..."
"Znam", ree Sintija. "Bio si veoma jasan. Tvoja kompozicija ima prednost i
slaem se da i dalje tako bude. Ali, moe da je stvara bilo gde, zar ne?"
"Tano. U granicama razuma."
"U redu", ree Sintija. "Idemo u Ohajo. Ako se slaete", obrati se Popisivau.

"Ja se slaem", ree on. "Moraemo da preemo planine da bismo stigli do

reke. Nadam se da emo se tamo, u planinama, otresti vukova. Ali bih vas pitao..."
"Duga je to pria", rekoh mu kratko. "Ispriaemo vam je kasnije."
"A da li ste ikad uli", upita Sintija, "za besmrtnog oveka koji ivi kao
pustinjak?"
Kada bi se za neto zakaila, niko nije mogao da je odvoji.
"Mislim da jesam", ree Popisiva. "Bilo je to davno. Mislim da je to samo
legenda. Zemlja je imala toliko legendi."
"Ali ih vie nema", rekoh ja.
On odmahnu glavom, prilino tuno. "Vie ne. Sve zemaljske legende su
mrtve."
14.
Oblaci su prekrili nebo i vetar je duvao sa severa, hladan i otar. Uprkos
mrazu, u vazduhu se oseao neobian, vlaan miris. Borovi du obronka ibali su
granama i stenjali.
Bio mi je stao sat, iako to vie nije bilo vano. Postalo je beznaajno jo kada
sam napustio Alden. Na pogrebnom brodu, gde je vailo galaktiko vreme, bio je
beskoristan. A zemaljsko vreme, pokazalo se, nije odgovaralo aldenskom vremenu,
iako se ovek mogao snai uz malo matematikih prorauna.
U naselju sam pitao za vreme, dok smo ekali igranku, ali kao da niko nije
znao, ili mario. Saznao sam da u naselju postoji samo jedan asovnik, prilino
primitivna stvar, kune izrade, uglavnom od rezbarenog drveta, polovinu vremena
nem i nepokretan jer kao da nikome nije padalo na pamet da ga navije. Zato sam
podesio sat prema suncu, ali sam propustio trenutak kada mi se nalazilo tano iznad
glave i morao sam da procenjujem kada je poelo da se sputa prema zapadu. Sada se
opet zaustavio, i nisam mogao da ga navijem. Ne znam zato mi je bilo stalo do toga;
snalazio sam se i bez sata.
Popisiva je grabio na elu, Sintija iza njega, a ja sam bio na zaelju. Od zore
smo preli dobar komad puta, iako nisam imao pojma koliko dugo putujemo. Sunce
je bilo zaklonjeno oblacima i nije se moglo odrediti doba dana.
Duhovi se nisu mogli videti, iako sam nejasno oseao da nisu daleko. A
Popisiva me je brinuo koliko i nevidljivi duhovi, jer je po danu izgledao
uznemirujue. Posmatran izbliza, to nije bio ovek, sem ako se krpena lutka mogla
smatrati ovekom. Jer njegovo lice bilo je lice krpene lutke, sa stisnutim usnama,
pomalo krivim, oima koje su podseale na avove, i bez nosa i brade. Lice mu se
stapalo sa vratom bez vilice izmeu, a kukuljica i ogrta, kada bi ga ovek bolje
osmotrio, kao da su bili deo njegovog grotesknog tela. Da se to nije inilo
nemoguim, dalo bi se poverovati da to i jeste njegovo telo. Ne znam da li je imao
noge jer je ogrta (ili telo) padao sasvim do zemlje, tako da su mu stopala bila

pokrivena. Kretao se kao da ima noge, ali se to nije moglo proveriti, a pitao sam se
kako uspeva da se tako dobro kree ako ih nema. A kretao se, jo kako. Nametnuo je
otar tempo klatei se ispred nas. Preostalo nam je samo da hvatamo korak s njim.
Od samog polaska nije rekao ni re, ve je samo iao napred, a mi smo ga
utke pratili, jer nas je brzina kojom smo ili ostavljala bez daha.
Put je vodio kroz nenaruenu divljinu, bez ijednog znaka da su tu nekada iveli
ljudi, kako je moralo biti. Miljama smo pratili obronke, povremeno se sputajui da
preemo kakvu dolinicu, da bismo se ponovo uspinjali na bregove i pratili nove
obronke. Odatle se pruao vidik nadaleko, ali polja nigde na vidiku. Nismo naili ni
na kakve ruevine, nismo videli nikakav okrnjeni dimnjak, niti bilo kakvu prastaru
ogradu. ume su u dolinama bile guste i neprohodne; na obroncima se drvee
poneto proreivalo. Bila je to krevita zemlja: posvuda razbacano ogromno
kamenje, iz padina bregova tre visoke hridi. Bilo je malo ivotinja. U kronjama
drvea cvrkutalo je neto ptica, i povremeno bih prepoznao sitnija stvorenja, zeca ili
vevericu, ali to je bilo retko.
Nakratko smo zastajali da se napijemo iz plitkog potoka koji je tekao dolinama
kroz koje smo proli, ali su takvi predasi bili trenutni, tek toliko da se opruimo na
stomak i progutamo nekoliko gutljaja vode, dok je Popisiva (kome kao da nije bila
potrebna voda) nestrpljivo eka, pa bismo pourili dalje.
A onda smo konano stali da se odmorimo, po prvi put otkako smo poli.
Obronak na kome smo se nalazili dizao se u visinu a onda se postepeno sputao, i na
toj uzvisini leale su razbacane stene, kao da ih je neki drevni div uzeo u aku i
poigrao se njima, poput deteta koje se igra klikerima, pa ih je, poto su mu dosadile,
razbacao ovde. Izmeu njih su rasli zakrljali borovi, oajniki se hvatajui za
podlogu iskrivljenim korenjem.
Popisiva, koji je bio nekoliko metara ispred nas, popeo se stazom do stena i
nestao meu njima. Poli smo za njim i nali ga kako sedi u prostoru oivienom
tekim kamenjem. To mesto je bilo zatieno od ledenog vetra, ali otvoreno u pravcu
iz koga smo doli, tako da smo mogli da osmatramo za sobom.
Mahnuo nam je da mu se pridruimo.
"Malo emo se odmoriti", ree. "Moda biste neto pojeli. Ali bez vatre.
Moda veeras. Videemo."
Nije mi bilo do jela. Hteo sam samo da sednem i da se vie nikada ne pomerim
otuda.
"Moda bi bilo bolje da produimo", ree Sintija. "Moda nas prate."
Nije izgledala kao da eli da produi. Izgledala je potpuno izmodeno.
Ona stisnuta ustaca na licu krpene lutke progovorie, "Nisu se jo vratili do
peine."
"Kako znate?" upitah.
"Seni", ree on. "Obavestile bi me. Nisu mi se javljale."

"Moda su nas napustile", rekoh.

Odmahnuo je glavom. "Ne bi to uinile", ree. "Kuda bi mogle da pou?"
"Ne znam", rekoh. Nisam imao pojma, najiskrenije, kuda bi duh mogao da
pobegne.
Sintija umorno sede i nasloni se na gromadu koja se uzdizala visoko iznad nje.
"U tom sluaju", ree, "moemo sebi da priutimo odmor."
Pre nego to je sela, skinula je zaveljaj s lea. Privue ga sebi, razveza i poe
da pretura po njemu. Zatim izvue neto i prui mi. Bila su to tri kajia tvrde i suve
materije, crvene sa prelazima u crno.
"Kakvo je ovo smee?" rekoh.
"To smee je pruta", ree ona. "Osueno meso. Odlomi komad, stavi u usta i
vai. Veoma je hranljivo."
Ponudila je i Popisivaa, ali on odbi. "Uzimam vrlo malo hrane", ree.
Ja smaknuh svoj zaveljaj i sedoh pored nje. Odlomih komad prute i stavih ga
u usta. Bila je kao karton, samo tvra i moda ne tako ukusna.
Sedeo sam i svrsrdno vakao i posmatrao put kojim smo doli i razmiljao
koliko se Zemlja razlikuje od pitomog sveta Aldena. Ne verujem da sam u tom
trenutku zaalio zbog odlaska s Aldena, ali sam bio blizu toga. Priseao sam se kako
sam itao o Zemlji i sanjao je i eznuo za njom, i eto, sada je bila tu. Priznao sam
sebi da nisam umski ovek, i mada sam bio u stanju da se divim umskim lepotama
kao bilo ko drugi, nisam bio sposoban, duhovno i telesno, da prihvatim svet kakav,
zapravo, Zemlja jeste. Ovo nije bilo ono to sam traio i nije mi se dopadalo, ali u
ovakvim okolnostima nisam mogao nita da uinim.
I Sintija je bila zaokupljena vakanjem, ali sada zastade da postavi pitanje.
"Idemo li prema Ohaju?"
"O da, svakako", ree Popisiva, "ali smo jo daleko."
"A besmrtni pustinjak?"
"Ne znam nita o nekakvom besmrtnom pustinjaku", ree Popisiva. "Osim
nekih pria. A ima toliko svakojakih pria."
"Pria o udovitima?" upitah.
"Ne razumem."
"Rekli ste da je nekada bilo udovita, i nagovestili da su vukovi bili
upotrebljavani protiv njih. Pa sam se pitao."
"Bilo je to tako davno."
"Ali ih je bilo."
"Da, bilo ih je."
"Genetska udovita?"
"Ta re koju ste upotrebili..."

"Sluajte", rekoh, "pre deset hiljada godina ova planeta bila je radioaktivni
pakao. Mnogi oblici ivota su izumrli. Mnogi od preivelih oblika ostali su sa
genetskim oteenjima."
"Ne znam za to", ree on.
avola ne zna, pomislih. Kroz glavu mi prolete sumnja da je razlog to ne
eli da zna za to taj to je i sam jedno od tih genetskih udovita, i da je svestan toga.
Pitao sam se zato to nisam ranije pomislio.
Nisam hteo da ga pustim. "Zato bi se Groblje brinulo zbog udovita? Zato
je bilo potrebno napraviti vukove, da ih love? Pretpostavljam da su vukovi bili
upotrebljavani za to."
"Da", ree on. "Hiljade njih. Veliki opori. Bili su programirani da love
udovita."
"Ne ljude", rekoh. "Samo udovita."
"Tako je. Samo udovita."
"Pretpostavljam da se deavalo da pogree, pa da pored udovita love ljude.
Teko je programirati robote da love samo udovita."
"Bile su to prosto greke", ree Popisiva.
"Ne verujem", ree Sintija gorko, "da je Groblje previe brinulo zbog toga.
Kada bi se tako neto dogodilo, sigurno nisu bili mnogo zabrinuti."
"Ne bih znao", ree Popisiva.
"Ne mogu da shvatimm", ree Sintija, "zato su to inili. ta im je smetalo
nekoliko udovita?"
"Nije ih bilo nekoliko."
"Dobro, onda mnogo udovita."
"Mislim", ree Popisiva, "da je to bilo zbog 'Hodoasnika'. Kada se Groblje
uhodalo, 'Hodoasnikov' posao se proirio i postao znaajan izvor prihoda. Nisu
mogli da dozvole da okolo jurca opor urlajuih udovita dok su tu hodoasnici. To
bi ih oteralo. Proulo bi se, i bilo bi manje hodoasnika."
"Krasno", ree Sintija. "Program genocida. Pretpostavljam da su udovita
sasvim istrebljena."
"Da", ree Popisiva, "skoro potpuno istrebljena."
"Ali bi se pojavilo poneko", rekoh, "s vremena na vreme."
Njegove proivene oi zamirie prema meni i ja poeleh da to nisam rekao.
Ne znam ta mi je bilo. Zavisili smo od pomoi tog malog naduvenka, a ja sam ga
peckao.
Zautao sam i nastavio da vaem prutu. Malo je omekala i imala slanodimljen ukus, i mada nije bila ba toliko okrepljujua, imao sam utisak da neto
jedem.
Sedeli smo i vakali, nas dvoje, dok je Popisiva samo sedeo, i nije nita radio.
Pogledah Sintiju. "Kako ti ide?" rekoh.

"Sasvim dobro", ree ona, pomalo otro.

"ao mi je to je ispalo ovako", rekoh. "Nisam ovo imao na umu."
"Naravno da nisi", ree ona. "Mislio si da e ovo biti prijatan mali izlet na
romantinu planetu, romantinu zbog onoga to si proitao o njoj i kako si je
zamiljao i..."
"Ovamo sam doao da napravim kompoziciju", rekoh, prilino nakostreen
zbog nje, "a ne da igram murke sa bombaima i pljakaima grobova i oporom
vukova-robota."
"I sad mene krivi za to. Da nisam bila s vama, da vam nisam bila na grbai..."
"Ma ne", rekoh. "Nikada to nisam pomislio."
"Ali ak i da jesi", ree ona, "bilo bi to u redu, jer bi sve to bilo zbog starog
dobrog Tornija..."
"Prestani", dreknuh, sada ve sav u vatri. "ta ti je? Zato to radi?"
Pre nego to je mogla da odgovori, Popisiva skoi na noge (ako je imao
noge); u svakom sluaju, ustao je.
"Vreme je da poemo", ree. "Odmorili ste se i okrepili, i sada moramo da
pourimo dalje."
Vetar je postao jai i hladniji. Kada smo izali iz zaklona stenovitog gnezda i
suoili se s golim obronkom, zasekao nas je kao no i prve kapi kie pale su nam na
lica.
Gurali smo dalje... gurali protiv kie, probijali se kroz nju. Bilo je kao da nas
neka velika aka odguruje i pokuava da potisne unazad. Popisivau to kao da nije
mnogo smetalo: lako je odmicao napred. Bilo je neobino da vetar nema uticaja na
njegov ogrta - nije leprao, nije se zatresao, ostajao je nepomian, visei do zemlje.
Hteo sam da obratim Sintiji panju na to, ali kada sam pokuao da joj
doviknem, silan vetar vrati mi rei u usta.
Ispod nas se ulo stenjanje umskog drvea koje se povijalo u oluji. Ptice su
pokuavale da polete i bile bacane po nebu. Koprena oblaka je svakog trenutka
postajala sve gua, iako nisam mogao da vidim nijedan oblak da se kree. Kia se
obruavala u iznenadnim naletima, ledena, bijui otro po licu.
Teturali smo se dalje kao oajnici. Nisam vie nita znao. Drao sam na oku
Sintijinu figuru koja se s mukom probijala ispred mene. Jednom se saplela i ja sam
joj bez rei pomogao da ustane. Ona je, isto tako bez rei, nastavila da hoda.
Ili smo beskrajno dugo, onda opazih da vie nismo na obronku ve da se
sputamo niza stranu. Stigli smo do potoka, pronali mesto gde se mogao preskoiti i
poeli da se uspinjemo uz padinu sa druge strane. Zemljite mi najednom postade
ravno pod nogama i uh kako Popisiva kae: "Ovo je dovoljno daleko."
im sam uo te rei, pustih da noge popuste poda mnom i skljokah se na goli
kamen. Nekoliko trenutaka bilo mi je svejedno gde se nalazimo. Bilo je dovoljno to
ne moramo dalje. Ali postepeno postadoh svestan okoline.

Videh da smo se zaustavili na irokoj, zaravnjenoj kamenoj litici koja se

pruala ispred ogromne izboene stene. Tavanica izboine, nekih tridesetak ili vie
stopa iznad litice, produbljivala se i stvarala duboku niu u isturenom grebenu.
Kamena ploa koja je trala iz grebena pruala se u udubinu pravei ravan kameni
pod. Nekoliko metara od litice, u dolini, tekao je potok, stvarajui bazene i brzake,
suavajui se i irei, hitri mali planinski tok koji se penuao u brzacima, smirivao u
bazenima pre nego to bi se ponovo survao. Brdo se iza potoka strmo dizalo prema
obronku sa kojega smo sili.
"Stigli smo", ree Popisiva srenim, poletnim glasom. "Zaklonjeni smo od
noi i nevremena. Zapaliemo vatru i uloviti koju pastrmku u potoku, i poeleti vuku
lou sreu u praenju traga."
"Vuku?" ree Sintija. "Isprva su bila tri vuka. ta je sa druga dva?"
"Obaveten sam", ree Popisiva, "da je ostao samo jedan. Izgleda da su druga
dva nastradala na putu."
15.
Ispred otvora zaklona svu no je besnela oluja. Vatra je zraila toplotu i
svetlost, naa odea se osuila i bilo je, kao to Popisiva ree, ribe u potoku, divnih
pegavih pastrmki, dobrodola promena u odnosu na one splaine iz konzervi, i
ogromno poboljanje u odnosu na prutu.
Nismo bili prvi koji koriste taj zaklon. Zapalili smo vatru u pocrnelom krugu
na ploi, gde su vatre iz preanjih godina (mada se nije moglo znati otkada) okrnjile
i izdubile povrinu kamena. Du prostrane kamene ploe bilo je jo nekoliko slino
pocrnelih krugova, napola pokrivenih nagomilanim jesenjim liem.
U gomili lia, nataloenog u dubini kamenite nie, gde se tavanica sputala i
sastajala s podom, Sintija je pronala jo jedan dokaz ljudskog prisustva - metalnu
ipku dugu etiri stope, jedan in u preniku, tek tu i tamo zahvaenu rom.
Sedeo sam pored vatre zurei u plamen, razmiljajui o preenom putu i
pokuavajui da dokuim kako su nai dobro smiljeni planovi mogli tako potpuno
da se izjalove. Odgovor je, naravno, bio da je iza svega bilo Groblje, mada bi iz toga
trebalo izuzeti na susret s bandom pljakaa grobova. Na njih smo prosto naleteli.
Pokuao sam da valjano procenim kakva je naa situacija; inilo se, kada sam
razmislio o tome, da nije najbolja. Bili smo oterani iz naselja i razdvojeni, a Sintija i
ja pali smo u ruke zagonetnog bia koje je moglo biti jedva bolje od ludaka.
A onda i taj vuk... jedan vuk, ako je bilo tano ono to je rekao Popisiva.
Uopte nisam sumnjao ta se dogodilo s ostalima. Sreli su se s Elmerom i Bronkom, i
to im je bila grdna greka. Ali iako je Elmer rasturio dva vuka, trei je pobegao i
verovatno nam je bio na tragu... ako je uopte bilo traga koji se mogao pratiti.
Odmakli smo daleko du visokih, golih obronaka, gde je jak vetar izbrisao na miris.
Sada, posle oluje, moda vie nije postojao nikakav trag.

"Fle", ree Sintija, "o emu razmilja?"

"Pitam se", rekoh, "gde li su sada Elmer i Bronko."
"Na putu prema peini", ree ona. "Gde e pronai poruku."
"Jeste", rekoh, "poruku. Od koje e imati silne vajde. U njoj pie da idemo na
severoistok. Ako nas ne stignete pre nego to dospemo tamo, pronai ete nas na reci
Ohajo. Shvata li koliko prostranstvo mora da lei na severoistoku izmeu nas i reke
i kolika je ta reka?"
"To je bilo najbolje to smo mogli da uinimo", ree ona, prilino ljutito.
"Ujutru emo zapaliti vatru, visoko na obronku, da bude signal. Doveemo ih
ovamo."
"Njih", rekoh, "i svakog drugog u okolini, moda ak i vuka. Ili su to i dalje tri
vuka?"
"Samo je jedan", ree Popisiva, "a jedan vuk nee biti tako hrabar. Vukovi su
hrabri samo u oporu."
"Ne verujem", rekoh, "da bi mi bilo milo da sretnem i tog jednog, usamljenog,
straljivog vuka."
"Danas ih ima malo", ree Popisiva. "Ve godinama ih ne putaju u lov. Duge
godine u zatoenitvu mora da su im dosta otupele otricu."
"Voleo bih da znam", rekoh, "zato je Groblju bilo potrebno toliko vremena da
ih poalje na nas. Mogli su da ih napujdaju onoga asa kad smo otili."
"Sigurno su morali da poalju nekog da ih pusti", ree Popisiva. "Ne znam
gde ih dre, ali svakako ne u blizini."
Vetar je fijukao niz dolinu koja je leala pred nama i zavesa kie zaumela je s
ulaza u peinu i okvasila kamen odmah uz vatru.
"Gde su vai drugari?" upitah. "Gde su seni?"
"Po ovakvoj noi", ree Popisiva, "idu za poslovima koji ih vode daleko."
Nisam pitao kakvi su to poslovi. Nisam hteo da znam.
"Ne znam za vas ostale", ree Sintija, "ali ja u da se umotam u ebe i da
pokuam da zaspim."
"Oboje biste mogli", ree Popisiva. "Imali ste dug i teak dan. Ja u straariti.
Ja skoro nikad ne spavam."
"Nikad ne spavate", rekoh, "i skoro uopte ne jedete. Vetar vam ne pomera tu
vau odoru. Ko ste, bre, vi?"
Nije odgovorio. Znao sam da nee.
Poslednje to sam video pre nego to sam zaspao bio je Popisiva kako sedi uz
vatru, ukoena uspravna figura, sasvim nalik na kupu koja poiva na osnovici.
Probudio sam se od hladnoe. Vatra se bila ugasila i na ulazu u peinu se
razdanjivalo. Oluja je prestala i, koliko sam mogao da vidim, nebo je bilo vedro.

A tamo, na kamenoj zaravni koja se pruala izvan peine, sedeo je metalni

vuk. Sedeo je na zadnjim nogama i gledao pravo u mene, a iz metalnih eljusti visilo
mu je beivotno telo zeca.
Brzo sedoh, ebe spade s mene, i pruih ruku da dohvatim granu preostalu od
loenja vatre, mada nisam imao pojma kako bi mi grana pomogla protiv one nemani.
Traei granu pronaoh neto drugo. Nisam gledao gde pipam jer se nisam usuivao
da skrenem pogled s vuka. Ali kada su mi prsti dodirnuli tu stvar, znao sam ta je etiri stope dugaka metalna ipka koju je Sintija iskopala iz lia. Obuhvatih je
prstima uz neto nalik na molitvu zahvalnicu i polako ustadoh, steui je tako jako da
je stisak bio bolan.
Vuk nije poao prema meni; ostao je da sedi, s tim smenim zecom u
eljustima. Bio sam zaboravio da ima rep, ali on tada poe da lupka njim po steni,
polako i blago, ba kao to repom mae pas koji se nekom raduje.
Brzo sam se osvrnuo. Nisam nigde video Popisivaa, ali je Sintija bila tamo,
sedela je na svom ebetu, a oi su joj bile poput tacni. Nije opazila da je gledam pogled joj je bio prikovan za vuka.
Zakoraih u stranu da obiem vatru i istovremeno podigoh ipku. Ako uspem
da zadam dobar udarac, pomislih, po toj runoj glavi kada poe na mene, imam bar
neke izglede.
Ali vuk nije poao na mene. Samo je sedeo, i kada sam nainio jo jedan korak
prevrnuo se na lea i ostao tako, sa sve etiri noge u vazduhu, a rep mu je sada
estoko mlatio po steni, i metalni zvuk udaraca po kamenu zvonio je u jutarnjoj
tiini.
"Hteo bi da se umili", ree Sintija. "Moli te da ga ne udara."
Napravih jo jedan korak.
"I pogledaj", ree ta luda Sintija, "doneo nam je zeca."
Spustio sam ruku niz telo, a vuk se okrenuo na stomak i poeo da puzi prema
meni. Stajao sam i ekao. Kada se sasvim pribliio, spustio mi je zeca pred noge.
"Uzmi ga", ree Sintija.
"Ja u da ga uzmem", rekoh, "a on e da mi otkine ruku."
"Podigni tog zeca", ree ona, "doneo ga je za tebe. Dao ti ga je."
Ja se onda sagnuh i uzeh tog blesavog zeca, i istog trenutka vuk poskoi od
radosti i oea se o moje noge, tako estoko da me je zamalo oborio.
16.
Sedeli smo pored vatre i glodali poslednje ostatke mesa sa zejih kostiju, dok
je vuk leao malo dalje po strani i povremeno tukao repom po kamenom podu,
netremice nas posmatrajui.
"ta misli da mu se dogodilo?" upita Sintija.

"Moda je poludeo", rekoh. "Ili se uplaio posle onog to se dogodilo sa druga

dva vuka. Ili se samo pretvara, uljuljkuje nas. Kada se ukae prilika, ima da nas
dovri."
Pruio sam se i privukao polugu blie sebi.
"Nimalo ne verujem u to", ree Sintija. "Ti zna ta mislim. On ne eli da se
vrati."
"Gde da se vrati?"
"Tamo gde ga Groblje dri. Razmisli o tome. On i drugi vukovi, koliko god da
ih je bilo, mora da su drani godinama u zabranu i..."
"Ne verujem da su ih drali u zabranu", rekoh. "Pre e biti da ih iskljuuju dok
im ne budu potrebni."
"Onda je moda to", ree ona. "Moda ne eli da se vrati jer zna da e ga
iskljuiti."
Zastenjah. Bilo je to prokleto glupo. Moda bi bilo najbolje, pomislih, da
uzmem ipku i umlatim vuka namrtvo. Jedino to me je spreavalo, inilo mi se, bila
je sumnja da vuka ne bi bilo tako lako ubiti, i da bih u tom poslu mogao da izvuem
deblji kraj.
"Pitam se ta se dogodilo s Popisivaem", rekoh.
"Oterao ga vuk", ree Sintija. "Taj se nee vraati."
"Mogao je bar da nas probudi. Da nam prui priliku."
"Ispalo je dobro."
"On to nije mogao da zna."
"A ta mi znamo?"
"Nemam pojma", rekoh. Tako je i bilo. Zaista nisam imao pojma. Nikad u
ivotu nisam bio tako nesiguran ta dalje da uinim. Nisam znao gde se nalazimo; to
se mene ticalo, bili smo izgubljeni u najdivljijoj divljini. Bili smo razdvojeni od dva
snanija lana nae druine, a na vodi nas je napustio. Sprijateljili smo se s
metalnim vukom, ali sam ja slabo verovao u iskrenost njegovog prijateljstva.
Krajikom oka sam spazio pokret i skoio na noge, ali nisam mogao nita da
uinim, osim da stojim i zurim u otvore cevi puaka. Puke su bile u rukama dvojice
ljudi, i jedan od njih je bio onaj veliki klipan koji je stajao na elu bande s kojom
smo se ja i Sintija suoili, sa beskorisnim motkama u rukama, tamo u logoru leinara
pre nego to je naiao Elmer i umeao se u sukob. Bio sam pomalo iznenaen kada
sam ga prepoznao, jer sam tada bio suvie zaposlen motrei na ostale iz druine koja
je odustala od napada na Bronka da bi se okomila na nas. Ali sada, eto, otkrih da ga
znam - lice rastegnuto u likujui poluosmeh, oi oputenih krajeva, krivudav oiljak
du jednog obraza. Onog drugog nisam pamtio.
Uunjali su se u ugao peine i sada su stajali tamo, sa pukama uperenim u
nas.

Zauh kako Sintija stenje od prepasti, i otro joj rekoh: "Samo sedi. Ne mii
se."
Uz grebanje metalnih kandi po kamenu, neto stade kraj mene, vrsto se
pribivi uz moju nogu. Nisam morao da pogledam ta je to bilo. Znao sam. Bio je to
vuk, koji je mi je stao uz bok, ispred puaka.
Ona dvojica s pukama oito ga nisu videli, jer je leao po strani. A sada, kada
se pojavio pred njima, Velikom Klipanu sie likujui osmeh s lica, i on samo zinu.
Drugome preko lica prelete nervozan gr. Meutim, nisu se pomerili s mesta.
"Gospodo", rekoh, "ini mi se da je nereeno. Ne bi vam bilo teko da me
ubijete, ali ne biste odmakli ni sto koraka odavde."
I dalje su nas drali na nianu; Veliki Klipan na kraju podie cev svoje puke i
pusti da kundak sklizne na zemlju.
"Ded", ree, "skloni kljocaru. Ovi nas preoe."
Ded je spustio puku.
"ini mi se", ree Veliki Klipan, "da moramo da se potrudimo da naemo izlaz
za sve nas, i da sauvamo kou."
"Uite", rekoh, "ali pazite ta radite s pukama."
Oni prioe vatri, hodajui polako i prilino kolebljivo.
Bacih brz pogled prema Sintiji. Jo je uala na podu, ali nije bila uplaena.
Tvrd orah.
"Fle", ree ona, "gospoda mora da su gladna, posle tolikog puta. Kako bi bilo
da ih pozovemo na sednu s nama i da otvorimo par konzervi za njih? Nemamo
mnogo, jer nismo mogli da ponesemo, ali u podgrejati malo kae."
Njih dvojica me pogledae, i ja kratko klimnuh glavom.
"Izvolite, molim", rekoh.
Oni posedae i poloie puke kraj sebe.
Vuk se nije ni pomerio: stajao je i motrio ih.
Veliki Klipan upitno pokaza prema njemu.
"Bie on dobar", rekoh. "Samo bez naglih pokreta."
Nadao sam se da sam u pravu. Nisam bio siguran.
Sintija iskopa tiganj za kau iz jednog zaveljaja. Ja zgrnuh vatru i ona
zaplamsa.
"A sad", rekoh, "kako bi bilo da mi kaete ta ste to nameravali?"
"Ukrali ste nam konje", ree Veliki Klipan.
Ded ree: "Poli smo da ih vratimo."
Odmahnuh glavom. "Trag ste mogli da pratite vezanih oiju. Bilo je mnogo
konja."
"Dobro", ree Veliki Klipan, "pronali smo mesto gde ste se krili, i poruku.
Ovaj tu, Ded, umeo je da je proita. A znali smo za ovu peinu."

"Ovo je mesto za logorovanje", ree Ded. "I sami tu logorujemo,

povremeno."
U svemu tome ni sad nije bilo mnogo smisla, ali nisam hteo da insistiram.
Meutim, Veliki Klipan se potrudio da mi objasni. "Palo nam je na pamet na niste
sami. Neko je morao da bude s vama. Neko ko zna ovaj kraj. Ljudi k'o vi ne bi se
sami zaputili ovamo. A ovo mesto je dobar dan hoda daleko."
Ded ree: "Ne ide mi u glavu otkud taj vuk. Nismo raunali da e da bude tu.
Mislili smo da je dosad na pola puta do kue."
"Znali ste za vukove?"
"Videli smo tragove. Tri vuka. I otkrili ono to je ostalo od druga dva."
"Niste", rekoh. "Doli ste pravo s mesta gde smo spavali. Morali ste. Nije bilo
vremena..."
"Nismo mi", ree Ded. "Nismo mi to videli. Neki nai. Javili su nam."
"Javili su vam?"
"Jata", ree Veliki Klipan. "Mi smo stalno u vezi."
"Telepatija", ree Sintija tiho. "Mora da je telepatija..."
"Ali, telepatija..."
"Faktor preivljavanja", ree ona. "Ljudima koji su posle rata ostali na Zemlji,
bili su potrebni faktori preivljavanja. A uz mutacije, mora da je bilo mnogo tih
faktora. Korisna stvar, ako te prvo ne ubiju. Telepatija je bila dobra, i nije ubijala."
"Recite mi", rekoh Velikom Klipanu, "ta se dogodilo s Elmerom... sa onom
dvojicom to su bili s nama?"
"Oni od metala", ree Ded.
"Tako je. Oni od metala."
Veliki Klipan odmahnu glavom.
"Hoete da kaete da ne znate?"
"Moemo da proverimo."
"Dobro, onda proverite."
"Sluajte, mister", ree Ded, "moramo imati neto sa im emo da
pregovaramo. Ovo je na ulog u pogodbi."
"Na je Vuk", rekoh. "A Vuk je ovde."
"Kako bi bilo da ne sedimo vie ovde i prepiremo se", ree Veliki Klipan, "ve
da se sporazumemo?"
"Zato ste nam se priunjali, da se sporazumete s nama?"
"Pa, ne", ree Ded. "Ne ba zato. Istina je da smo bili prilino narogueni.
Upali ste nam u logor i rasterali nas i jo ste nam uzeli konje. Nema veeg ponienja
nego kad oveku uzmete konja. Pravo da vam kaem, nismo vam ba bili
naklonjeni."
"Ali, stvari su se promenile. Jeste li sada spremni da sklopimo mir?"

"Pogledajte to ovako", ree Veliki Klipan. "Neko je poslao vukove za vama, a

to je moglo da bude samo Groblje, i mi raunamo da nam je prijatelj svako koga
Groblje ne moe da smisli."
"ta vi imate protiv Groblja?" upita Sintija. Bila se primakla vatri i stajala je
pored Velikog Klipana, sa tiganjem u ruci. "Potkradali ste Groblje. Iskopavali ste
grobove. Izgleda da bi vam posao propao da nije Groblja."
"Oni ne igraju poteno", poali se Ded. "Postavljaju nam zamke. Razne vrste
opakih zamki. Zadaju nam mnogo muka."
Veliki Klipan je jo bio u udu. "Kako to da ste se spanali s tim vukom?"
upita. "Te stvari obino ne sklapaju prijateljstva. To su sve ubice."
Sintija je jo stajala pored Velikog Klipana, ali nije gledala u njega. Zagledala
se u brdo preko potoka. Pitao sam se, onako uzgred, ta to ona posmatra, ali je to bila
samo usputna pomisao.
"Ako elite dogovor s nama", rekoh, "bilo bi dobro da ponete tako to ete
nam rei gde da pronaemo metalna bia."
Nisam im ba verovao; znao sam da ne moemo da im verujemo. Ali sam bio
uveren da bi valjalo da se nagodimo s njima, ako nam pomognu da saznamo gde se
nalaze Bronko i Elmer.
"Ne znam", ree Veliki Klipan. "Zaista ne znam da li da vam to kaemo ili ne."
Krajikom oka opazih da se Sintija pokrenula. Podigla je ruku i ja shvatih ta
namerava, iako nisam znao zato to radi. Nije bilo naina da je zaustavim, a i da je
bilo, ne bih to uinio, jer sam znao da za to postoji dobar razlog. Mogao sam samo
jedno, i to sam uinio. Bacio sam se prema Dedovoj puki, koja je leala na
kamenitom tlu pored njega, i im sam se pomerio, Sintija je iz sve snage raspalila
Velikog Klipana tiganjem po glavi.
Ded je posegnuo za pukom, i zgrabismo je obojica istovremeno. Podigli smo
se na noge, drei je zajedno, rvui se za nju, pokuavajui da je otmemo jedan od
drugoga.
Stvari su se odvijale suvie brzo da bih bilo ta shvatio. Video sam Sintiju sa
pukom Velikog Klipana u rukama, na gotovs. Veliki Klipan je bauljao na rukama i
kolenima, tresui glavom kao da pokuava da vrati mozak na mesto, a iza njega je
leao tiganj, sasvim iskrivljen. Vuk je bio pruga kipueg srebra, jurei preko peine
prema ulazu, dok su niz padinu, s one strane potoka, trale mrane figure. A negde
tamo napolju ulo se muklo praskanje i u peinu su uletale pele, zujei, i stale da
udaraju o zidove.
Dedovo lice bilo je sasvim iskrivljeno, od straha ili od besa (nisam mogao da
se odluim za jedno od to dvoje, ali sam, zaudo, naao vremena da se to zapitam).
Usta su mu bila otvorena kao da e da nada dreku, ali je utao. Imao je otre i ute
zube, i smrdljiv dah. Nije bio krupan kao ja, niti toliko teak, ali je bio ilava

muterija, brz i snaan i vian borbi, i znao sam, jo dok smo se otimali, da e mi na
kraju oduzeti puku.
Veliki Klipan se nekako uspravio na noge i poeo polako da uzmie, uasnuto
zurei u Sintiju, koja je uperila njegovu puku u njega.
inilo mi se da sve to traje dugo i da nikada nee prestati, iako ne verujem da
je moglo biti due od nekoliko sekundi. A onda, najednom, Ded se presamiti. Pustio
je puku i svalio se u stranu na zemlju, i ja opazih crvenu mrlju koja mu se polako
irila leima.
Sintija mi doviknu: "Be'mo, Fle! Pucaju na nas!"
Ali tada opazih da vie ne pucaju. Beali su, spasavajui ivot, malene tamne
prilike ljudi koji su skakali i krivudali penjui se uzbrdo. Videh kako se dvojica ili
trojica urno veru na drvee. Za njima je uzbrdo sevnula elina maina i na moje oi
uhvatila jednog u otre eline eljusti i protresla ga, na trenutak, pre nego to ga je
odbacila u stranu.
Veliki Klipan je nestao bez traga. Ponovo se izvukao.
"Fle, ne moemo da ostanemo ovde", ree Sintija, i ja se odmah sloih s
njom. Ovo nije bilo mesto za nas, sa svim ovim leinarima okolo. Sada, kada ih je
Vuk rasterao, bio je trenutak za uzmak.
Sintija je ve stigla do ugla peine i penjala se uzbrdo, i ja pooh za njom.
Izgubio sam ravnoteu na ljunku i sasuljao se leima niz padinu, skoro do potoka,
pre nego to sam uspeo da se osovim na noge. U padu sam ispustio puku i dok sam
se okretao da je dohvatim, neto mi zazuja pored uva i podie mali gejzir zemlje i
kamena na nagnutoj obali, ni tri stope od mene. Brzo se prevrnuh na lea i pogledah
uz strminu. Iza jednog stabla dizao se oblaak plavog dima, tamo gde je uao lik
nalik na strailo.
Zaboravih na puku.
Sintija je jurila niz usku jarugu kojom je tekao potok i ja potrah za njom. Iza
mene zapraska nekoliko puaka, ali su zrna prola daleko od nas, jer nisam uo
njihov um niti sam video gde udaraju. Za nekoliko sekundi, rekoh sebi, biemo
izvan dometa. Puke rune izrade sa mecima punjenim runo pravljenim barutom,
nisu mogle imati veliki domet.
Put uskom udolinom bio je muan. Brda su se strmo dizala s obe strane u
otrom V obliku, i nije bilo ravnog zemljita. Dno je bilo posuto krupnim kamenjem
koje se godinama kotrljalo sa brda. Pogdegde je u tom tesnacu izmeu bregova raslo
ogromno drvee. Nije bilo nikakve staze: niko pri zdravoj pameti ne bi se sputao
ovom jarugom, osim u krajnjoj nudi. Preostalo nam je samo da naemo najbolju
moguu putanju, obilazei kamenje i drvee, preskaui potok kada bi nam se
ispreio.
Sustigao sam Sintiju kada je usporila zbog gomile ogromnog kamenja, i odatle
smo nastavili zajedno. Videh da nije ponela puku Velikog Klipana.

"Bacila sam je", ree. "Bila je teka. Smetala mi je."

"Nema veze", rekoh. Zaista je bilo tako. Svaka puka punila se jednim metkom
a mi nismo imali ni tanadi ni baruta da ih ponovo napunimo (ak i da smo znali kako
se to radi) kada bismo ih ispalili. Bile su to nezgrapne sprave i imao sam utisak da bi
trebalo puno pucati da bi se pogodio cilj.
Stigli smo do mesta gde se jo jedna jaruga u obliku slova V spajala s onom
niz koju smo ili.
"Da nastavimo ovom", ree Sintija. "Znaju da smo poli ovuda."
Sloih se. Ako su poli za nama, mogli bi da pomisle da smo odabrali laki
put, niz usek koji je vodio od peine.
"Fle", ree ona, "nemamo nita. Pobegli smo bez stvari."
Oklevao sam. "Mogao bih da se vratim", rekoh. "Ti poi uz ovaj usek. Stii u
te."
"Ne smemo ponovo da se razdvajamo", ree ona. "Moramo da se drimo
zajedno. Da smo ostali s Elmerom, nita od ovoga ne bi se dogodilo."
"Vuk ih je poterao na drvee", rekoh. "Ili na drvee, ili ih je razjurio."
"Ne", ree ona. "Neki od onih na drveu imaju puke. Isuvie ih je za Vuka.
Ratrkae se. A on nee moi da goni sve njih."
"Videla si ih", rekoh. "Zato si udarila onog sivonju tiganjem."
"Videla sam ih", ree ona, "kako se prikradaju niz brdo. Ali bih ga moda i bez
toga udarila. Nismo smeli da im verujemo, Fle. I ti sad nee nazad. Morala bih i ja
da poem s tobom, a strah me je od toga."
Predao sam se. Nisam mogao da odredim da li sam odustao ili ni sam nisam
eleo da se vraam.
"Kasnije", rekoh. "Kasnije, kad sve ovo bude gotovo, moemo da se vratimo i
pokupimo stvari." Znao sam da je i njoj jasno da verovatno nikad neemo. Ili da
stvari moda nee biti tamo kada se vratimo.
Uputismo se uz jarugu. Bila je podjednako neprohodna kao ona kojom smo se
spustili; sada nam je bilo jo tee, jer smo se penjali.
Pustio sam Sintiju napred i dozvolio sebi da malo brinem. Mora da smo bilo
potpuno uspanieni, oboje, kad smo napustili peinu. Bilo bi jednostavno, i ne bi
trajalo due od minut, da zgrabimo zaveljaje. Ali nismo to uinili i sada smo ostali
bez hrane i ebadi, bez iega. Osim vatre, pomislih. Jo sam imao upalja u depu.
Oseao sam se malo bolje, iako ne mnogo, zbog saznanja da imamo vatru.
Put je bio tegoban i povremeno smo morali da zastajemo radi predaha.
Oslukujui, prema peini, nisam uo nita i poeo sam da se pitam, oamueno, da li
se sve ono uopte dogodilo. Naravno, znao sam da jeste.
Bili smo sve blie vrhu uspona i usek se izravnao. Savladasmo ostatak puta.
Obronak je bio gusto poumljen, i kada smo se nali na vrhu, obreli smo se u
divotnoj vilinskoj zemlji. Stabla su bila masivni blokovi crvene i ute boje, po

nekima su se penjale puzavice kao potezi duboko zlatne i jarko grimizne boje. Dan je
bio vedar i topao. Posmatrajui boje prisetio sam se prvoga dana - a to je bilo neki
dan, mada se sada inilo kao da su protekle nedelje - kada smo napustili Groblje i
zaputili se nizbrdo, do prve jesenje ume koju sam video u ivotu.
Stajali smo i gledali u pravcu iz koga smo doli.
"Zato bi nas gonili?" upita Sintija. "Istina, uzeli smo im konje, ali ako je to
sve, trebalo bi da hvataju konje, a ne nas."
"Osveta, moda", rekoh. "Uvrnuta zamisao da treba da izravnaju raune s
nama. Moda je samo nekoliko njih krenulo za nama. Ostali su sigurno poli po
konje."
"Moe biti da je tako", ree ona, "ali ne da mi se da poverujem u to. Ima tu jo
neega."
"Groblje", rekoh, i nisam znao ta sam time hteo da kaem, iako se zbog
neega moglo zakljuiti da je Groblje umeano u sve to se dogodilo. No, im sam to
rekao, sve mi se sloilo u glavi.
"Zar ne vidi", rekoh. "Groblje ima prste u svemu to se zbiva. Imaju naina da
izvre pritisak gde treba. Tamo u naselju neko je dobio sanduk viskija da bi pokuao
da digne Bronka u vazduh. A ovde, ovi leinari..."
"Ali, leinari su neto drugo", ree ona. "Oni kradu od Groblja. Groblje im
postavlja zamke. Izmeu njih i Groblja ne moe biti dogovora."
"Zna", rekoh, "mogue je da oni samo pokuavaju da izvuku neku
protivuslugu od Groblja. Saznali su da nas gone vukovi, a samo je Groblje moglo da
ih poalje za nama. Pokuaj sa vukovima je propao. Za nain razmiljanja leinara, to
je moglo da izgleda kao zgodna prilika. Ako bi im odneli nae glave, poto vukovi
nisu uspeli, moda bi izvukli neku korist. Nita jednostavnije."
"Moglo bi da bude tako", ree ona. "To zaista deluje uverljivo."
"U tom sluaju", rekoh, "bolje da poemo dalje."
Sili smo niz padinu i zali u nov usek posut kamenjem, pratei ga dok se nije
spojio s drugom udolinom, irom i prohodnijom.
Naili smo na drvo koje je bilo gotovo prekriveno lozom i ja sam se popeo na
njega. Ptice i manje ivotinje ve su obrstile groe, ali sam uspeo da pronaem
nekoliko celih grozdova. Obravi ih, spustio sam ih izmeu grana na zemlju. Groe
je bilo dosta kiselo, ali nam to nije mnogo smetalo. Bili smo gladni i ovo nas je
donekle okrepilo. Ipak, znao sam da moramo nekako da pronaemo jo neto osim
groa. Nismo imali udice, ali sam kod sebe imao no, kojim bismo mogli da
naseemo granje vrbe i sklepamo neku vrstu mree za hvatanje ribe. Setio sam se da
nemamo ni soli, ali smo onako gladni mogli nekako i bez nje.
"Fle", ree Sintija, "misli da emo ikada pronai Elmera?"
"Moda e Elmer nai nas", rekoh. "Sada nas sigurno trai."
"Ostavili smo poruku", ree ona.

"Poruka vie nije tamo", podsetih je. "Leinari su je pronali, sea se? Oni je
ne bi ostavili njemu."
Dolina je bila neto ira od one kojom smo pobegli iz peine, ali nije se dalje
irila. Umesto toga, bregovi kao da su postajali sve vii i nadnosili se nad nas. Sada
su to bile visoke kamene litice koje su se dizale po stotinu stopa, i vie, s obe strane.
Dolina vie nije izgledala tako prijatno. Postepeno je postajala sve sumornija i
sablasnija. Ne samo da je bila gola, ve i gluva. Potok koji je tekao kroz nju postao je
irok i dubok, i nije bilo pliaka i brzaka. Voda je bila tiha; njen tok je ostavljao
utisak strane siline.
Sunce je bilo nisko na zapadu, i ja s izvesnim uenjem shvatih da smo proveli
ceo dan u putu. Bio sam umoran, ali ne toliko, izgleda, da ne budem u stanju da
peaim ceo dan.
Ugledao sam pukotinu u litici ispred nas. Vrh litice bio je okrunjen masivnim
drveem, i ponekim krljavim kedrom koji se grevito drao za stenu.
"Da bacimo pogled", rekoh. "Moraemo da pronaemo mesto gde emo
prenoiti."
"Bie nam hladno", ree ona. "Nismo poneli ebad."
"Imamo vatru", rekoh.
Ona zadrhta. "Smemo li da zapalimo vatru? Je li to bezbedno?"
"Moramo da zapalimo vatru", rekoh.
Procep je bio mraan. Okruivali su ga kameni zidovi i nismo mu videli kraja
jer je pomrina bila sve gua to je dublje zalazio u stenu. Dno je bilo od oblutaka,
ali se s jedne strane, neto dalje od ulaza, kamena ploa neto uzdizala iznad dna
procepa.
"Sakupiu drva", rekoh.
"Fle!"
"Moramo da zapalimo vatru", rekoh. "Moramo da rizikujemo. Smrznuemo se
bez vatre."
"Bojim se", ree ona.
Pogledah je. Lice joj je bilo beliasta mrlja u tami.
"Konano se i ja bojim", ree ona. "Mislila sam da neu. Govorila sam sebi da
se to nee dogoditi. Izdrae, govorila sam sebi. I sve je bilo u redu dok smo se
kretali i bili napolju, na suncu. Ali sada dolazi no, Fle, a mi nemamo hrane i ne
znamo gde smo..."
Prioh joj i zagrlih je, i ona mi se spremno prepusti. Njene ruke me
obuhvatie, vrsto. I po prvi put otkako je sve poelo, od trenutka kada sam je
silazei niz stepenice upravne zgrade zatekao kako sedi u kolima, prvi put sam u njoj
video enu i pitao se, pomalo zaueno, zato tek sada. Isprva je, naravno, bila samo
smetnja, iskrsnuvi niotkuda s onim smenim pismom od Tornija, vrsto stisnutim u
ruci, a otada su nas bacali dogaaji koji su se valjali prema nama jedan za drugim, i

nije bilo vremena da je posmatram kao enu. Bila je pre dobar saputnik, nije kukala
niti izvoljevala. Nisam ba mogao da estitam sebi zbog naina kako sam se ponaao
prema njoj. Ne bi mi spala kruna s glave da sam joj ponekad rekao neku lepu re, a
kada sam se sad u mislima vratio unazad, inilo se da nije bilo nijedne.
"Sada smo kao bebe u umi", ree ona. "Sea se one stare zemaljske bajke?"
"Naravno da se seam", rekoh. "Ptice su donele lie..."
I tu sam stao, jer ta bajka, kada bolje razmislite, nije bila tako lepa kao to je
zvuala. Nisam se seao svega, ali su ptice, ini mi se, prekrile bebe liem jer su one
u stvari bile mrtve. Kao i mnoge druge bajke, pomislih, i ovo je pria strave.
Ona podie glavu. "Dobro mi je, sada", ree. "ao mi je."
Uhvatih joj lice ispod brade i podigoh ga. Sagnuh se i poljubih joj usne.
"Hajdemo sada po drva", ree ona.
Sunce je ve bilo skoro zalo, ali je jo bio dan. U podnoju litice nali smo
mnogo rasutog granja. Uglavnom je bila kedrovina, suve grane opale s drvea koje se
dralo gole stene.
"Ovo je dobro mesto za vatru", rekoh joj. "Niko nee moi da je vidi. Morali bi
da stoje tano ispred ulaza da bi je videli."
"A dim?" upita ona.
"Ovo drvo je suvo", rekoh. "Ne bi trebalo da bude puno dima."
Bio sam u pravu. Granje je gorelo jasnim, istim plamenom. Jedva da je bilo
dima.
Jo se nije bio spustio noni mraz, ali smo se mi uurili sasvim blizu
plamena. Bio nam je prijatelj i uteha. Odbijao je no. Zbliavao nas je. Grejao nas je
stvarajui magini krug oko nas.
Sunce je zalo i izvan useka se brzo spustila tama. Svet se zamrai i mi
ostadosmo sami.
Izvan kruga svetlosti vatre, iza samog ruba tame, neto se pomeri. Neto
zazvecka o kamen.
Jednim skokom se uspravih i ugledah svetlucav maglovit oblik. Sa vatrom
koja mu je igrala na metalnom telu, Vuk dokaska do nas.
Iz elinih eljusti visilo mu je mlitavo telo zeca.
Vuk je bio smrt za zeeve.
17.
O'Gilikadi i njegova druina pojavili su se kada smo dovravali zeca. Bio je
malo bezukusan bez soli, ali je to bila hrana, jedina koju smo pojeli toga dana, izuzev
groa. Sam in obeda pomogao je da ivot izgleda neto sreeniji, a mi ne vie tako
izgubljeni.
Vuk je leao ispruen izmeu nas, s tekom glavom na metalnim apama.

"Kad bi samo umeo da govori", ree Sintija, "bilo bi to ba lepo. Verovatno bi

znao da nam kae ta se dogaa."
"Vukovi ne govore", rekoh gloui zeju cevanicu.
"Ali roboti govore", ree ona. "Elmer govori. ak i Bronko. A ovaj Vuk je
zapravo robot. Nije to nikakav vuk. Samo je napravljen da lii na vuka."
Vuk zaokrui oima, pogledavi prvo jedno pa drugo. Nije rekao ni re, ali je
mlatio repom po kamenui to je dizalo stranu buku.
"Vukovi ne mau repom", ree ona.
"Otkud zna?"
"Proitala sam negde. Vukovi ne mau repom. Samo psi. Vuk je vie pas nego
vuk."
"To me brine", rekoh. "U poetku je bio edan nae krvi. Onda se odjednom
predomislio i postao nam prijatelj. Tu nema mnogo smisla."
"Poinjem da verujem", ree Sintija, "da nita na Zemlji zapravo nema
smisla."
Sedeli smo pored vatre, unutar arobnog kruga. Svetlost je treperila i treperila,
i svuda okolo kao da se deavalo nekakvo neobino kretanje.
"Imamo posetioce", ree Sintija tiho.
"To je O'Gilikadi", rekoh. "O'Gilikadi, jesi li tu?"
"Ovde smo", ree O'Gilikadi. "Mnogo nas. Doli smo da vam pravimo drutvo
u ovoj pustari."
"I da nam donesete glasove?"
"Da, i to. Da prenesemo glasove."
"Samo da znate", ree Sintija, "glasovi ili ne, drago nam je to ste tu."
Vuk naulji uvo, kao da je uo muicu, ali nije bilo nikave muice. I da je bilo,
Vuk se ne bi zanimao za nju.
Duhovi, pomislih. Mesto je bilo puno duhova, iji se voa zvao O'Gilikadi.
Duhovi su tu, pomislih, i mi ih prihvatamo kao da su ljudi, ili kao da su bili ljudi, a to
je bezumno. U normalnim okolnostima duhovi su bili neprihvatljivi, ali ovde, u ovim
okolnostima, postali su ne samo prihvatljivi, ve normalna pojava.
Razmiljajui o tome zgrozih se nad nenormalnou naeg poloaja, koliko se
razlikovao od tihe lepote Aldena, kako je izgledao izopaen ak i pred lanim
velianstvom Groblja. Jer su, u stvari, ta dva mesta sada izgledala nenormalno.
Toliko smo se saiveli sa stvarnou ove lude avanture da su obina mesta koja smo
znali, izgledala udna i daleka.
"Bojim se da jo niste izvan domaaja leinara", ree O'Gilikadi. "Jo vas prate
i jo su edni krvi."
"Mislite", rekoh, "da ele nae skalpove za Groblje."
"Ogolili ste samu sutinu", ree O'Gilikadi.
"Ali zato?" upita Sintija. "Oni svakako nisu prijatelji Groblja."

"Ne", ree O'Gilikadi. "Nisu, zaista. Na ovoj planeti, Groblje nema prijatelja.
A ipak, ovde nema nikoga ko im ne bi drage volje uinio neku uslugu, nadajui se
protivusluzi. Eto kako mo kvari."
"Ali, ta bi oni mogli da poele od Groblja?" primeti Sintija.
"Trenutno nita, mogue je. Ali uinjena usluga ostaje usluga, koja i kasnije
moe biti naplaena. Donela im je poene."
"Rekoste da niko ne bi odbio da im uini uslugu", rekoh ja. "Kako stoji stvar s
vama?"
"U naem sluaju", ree O'Gilikadi, "postoji razlika. Nema toga to Groblje
moe da uini za nas, ali, to je moda jo vanije, ni protiv nas. Ne nadamo se
nikakvoj usluzi i niega se ne bojimo."
"A kaete da mi nismo bezbedni?"
"Trae vas", ree O'Gilikadi. "Nee odustati od potere. Jutros ste ih porazili i
taj poraz im je ostavio gorak ukus u ustima. Jednog od njih je ubio vuk a drugi je
poginuo..."
"Ali sami su ga ubili", ree Sintija. "Taj metak je bio namenjen nama. Mi tu
nita nismo krivi."
"Oni to svejedno pripisuju vama. Imaju dva mrtva oveka i za to neko mora da
poloi raune. A oni nee preuzeti tu krivicu. Sve su svalili na vas."
"Teko e nas pronai."
"Moda teko", ree O'Gilikadi, "ali e vas pronai. To su najsposobniji ljudi u
umi. Okretni su kao lovaki psi. itaju divljinu kao knjigu. Prevrnut kamen,
pomeren list, oteena vlat trave... priaju im itave prie."
"Jedina nam je nada", ree Sintija, "da pronaemo Elmera i Bronka. Da smo
sad zajedno..."
"Moemo da vam kaemo gde su", ree O'Gilikadi, "ali to je dalek i teak put,
koji vodi pravo u ruke pobesnelim leinarima. Svojski smo se pomuili da se
pokaemo vaim prijateljima, da bismo ih poveli do vas, ali su oni, uprkos svim
naim pokuajima ostali nesvesni naega prisustva. Potrebna je vea osetljivost od
one robotske da budemo primeeni."
"Meni sve to izgleda prilino beznadeno", ree Sintija. Zvuala je dosta
obeshrabreno. "Ne moete da dovedete Elmera i Bronka do nas, i kaete da e nas
leinari sigurno nai."
"To jo nije sve", ree O'Gilikadi, kao da se mrano veseli zbog onoga to e
nam rei. "Puteni su Ruitelji."
"Ruitelji?" upitah ja. "Zar ih ima vie?"
"Dva."
"Mislite na ratne maine?"
"Vi ih tako zovete?"
"Elmer misli da su to."

"Ali, mi nemamo nita s tim", ree Sintija. "Ratne maine nikako ne mogu biti
povezane s Grobljem".
"Ali jesu", ree O'Gilikadi.
"Kako?" upitah ja. "ta to Groblje ima to bi njima bilo potrebno?"
"Mainsko ulje", ree O'Gilikadi.
Bojim se da sam na ovo zastenjao. Bilo je tako jednostavno, a tako logino.
Neto to je svako mogao sam da zakljui. Maine su morale imati ugraen izvor
energije, najverovatnije nuklearne, iako za to nigde nisam mogao da saznam, i same
su se odravale, i jedino to im je moglo biti potrebno, a nisu mogle same da nabave,
bila su maziva.
A to je bilo neto to Groblje ne bi propustilo. Groblje je koristilo svaku
priliku. Nisu proputali nita to bi svaki inilac na Zemlji uinilo na neki nain
zavisnim od njih.
"I Popisiva", rekoh. "Pretpostavljam da je i on na neki nain vezan za njih. I
gde je, usput, Popisiva?"
"Nestao je", ree O'Gilikadi. "On je as tamo as ovde. On zapravo i nije jedan
od nas. Nije uvek s nama. Ne znamo gde je."
"Niti ta je."
"ta je on? Pa, popisiva."
"Nisam mislio na to. Da li je ljudsko bie? Moda ljudski mutant. Mora da je
bilo mnogo mutacija kod ljudi. Neke su bile dobre, ali su uglavnom bile tetne. Iako
verujem da se najvei deo onih tetnih izgubio tokom godina. Leinari imaju
telepatiju i bogzna ta drugo, a i naseljenici verovatno imaju neto svoje, iako ne
znamo ta. ak i vi, jer duhovi nisu..."
"Seni", ree O'Gilikadi.
"U redu, seni. Seni nisu normalno ljudsko stanje. Seni moda postoje samo na
Zemlji. Niko ne zna ta se dogodilo tokom ovih godina, poto su ljudi izbegli u
svemir. Zemlja je danas drugaije mesto nego to je bila onda."
"Skrenuli smo s teme", ree Sintija. "Pitao si da li je popisiva proizvod
Groblja."
"Siguran sam da nije", ree O'Gilikadi. "Ne znam ta je on. Uvek sam mislio
da je neka vrsta ljudskog bia. Po mnogo emu je slian ljudima. Naravno, nije od
istog materijala kao oni, i jedini je od svoje vrste..."
"Sluajte", rekoh, "niste ovde tek da nam pravite drutvo. Doli ste iz nekog
razloga. Ne biste dolazili samo da nam donesete loe vesti. O emu je re?"
"Mnogo je nas sada ovde", ree sen. "Okupili smo se u velikom broju. Poslali
smo poziv na okupljanje plemena, jer vas doivljavamo kao neobino bliska bia i
veoma smo zabrinuti za vas. Niko u istoriji Zemlje, pre vas, nije na takav nain
Groblju oepio rep."
"A vama je drago zbog toga?"

"Ne znate koliko nam je drago."

"Pa ste doli da navijate za nas."
"Ne da navijamo", ree O'Gilikadi, "iako bismo i to uinili, od sveg srca.
Meutim, oseamo da moemo nekako i da vam pomognemo."
"Prihvatiemo", ree Sintija, "svaku pomo koja nam bude ponuena."
"Ovo sad postaje teko objasniti", ree O'Gilikadi, "i u nedostatku
odgovarajuih podataka, morate verovati. Budui da smo ono to jesmo, mi nemamo
stvarni dodir s materijalnim svetom. Meutim, izgleda da posedujemo izvesne moi
da utiemo na vreme i prostor, poto ni jedno ni drugo nisu u materijalnom svetu, ali
ni izvan njega."
"ekajte malo", rekoh. "O emu to govorite?"
"Verujte", ree O'Gilikadi, "da smo napregli sve svoje umne snage, i nismo
uspeli da smislimo nita drugo. Ne moemo mnogo da vam ponudimo, ali..."
"Vi u stvari predlaete", ree Sintija, "da nas pomerite u vremenu."
"Ali samo za najkrai traak vremena", ree O'Gilikadi. "Za deli sekunde. Tek
malice izvan stvarnosti, ali dovoljno."
"Tako neto jo nije bilo uinjeno", pobuni se Sintija. "Stotinama godina se to
prouava i istrauje, i od toga nije ispalo ba nita."
"Jeste li to ve radili?" upitah.
"Ne, zapravo nismo", ree O'Gilikadi. "Ali smo razmiljali o tome i prilino
smo sigurni..."
"Ali ne potpuno sigurni?"
"U pravu ste", ree O'Gilikadi. "Nismo potpuno sigurni."
"A kada to uinite", upitah, "ta e biti s naim povratkom? Ne bih voleo da
provedem ivot deli sekunde izvan stvarnosti."
"I to smo smislili", ree sen ushieno. "Postavili bismo vremensku kapiju na
ulazu u ovaj usek, i kada biste zakoraili kroz nju..."
"Ali ni u to niste sasvim sigurni."
"Pa, prilino smo sigurni."
Ovo ba nije obeavalo, a, povrh toga, pitao sam se kako da budemo sigurni da
je sve drugo to je rekao istina. Moda su O'Gilikadi i njegova druina seni
jednostavno pokuavali da nas namame u situaciju u kojoj bismo posluili kao
dobrovoljci u opitu koji su smislili. I, kad se malo bolje razmisli, kako smo mogli da
znamo da te seni uopte postoje? Videli smo ih, ili smo verovali da smo ih videli, dok
su igrale oko vatre tamo u naselju. Meutim, sve to smo znali bilo je zapravo ono
to nam je rekao Popisiva i ovaj glas koji je tvrdio za sebe da je O'Gilikadi.
Uostalom, ta je s O'Gilikadijevim glasom? Da li je i to bila opsena, kao to je
ono u naselju moglo da bude, ili ono kad smo ih prvi put videli u peini? Problem je
bio u tome to nisam bio jedini koji ih uje. Sintija ih je ula podjednako dobro kao
ja, ili se ponaala kao da ih uje. Ili to, ili sam uobraavao da ih i ona uje. Sjajna

stvar, rekoh sebi, kad dovodi u pitanje ne samo postojanje svoje okoline, ve i
sopstveno postojanje.
"Sintija", upitah je, "da li ti zaista uje sve ovo..."
Ispred nas eksplodira vatra. Pepeo i plamen i zapaljene grane razletee se po
peini i prema nama. Spolja se zau uplja tutnjava, pa jo jednom, a onda neto to
se veoma brzo kretalo udari u stenu iza nas.
Skoili smo na noge, sve troje; utom neto kuljnu u prostor izmeu stena.
Neto... ne znam ta je to bilo... neto poput talasa plime naletelo je na nas, iako
sigurno nije bila voda, i preplavivi nas, kovitlalo se i penilo velikom, mahnitom
silinom.
A onda je sve prestalo, pre nego to smo stigli da se pomerimo. Jer sve to
penuanje i kovitlanje, ta god da ga je pokrenulo, nije nas ni dodirnulo - stajali smo
onako kako smo skoili na noge.
Ali nije vie bilo vatre. Ni traga od nje. I umesto noi, u dolini izvan useka
blistalo je sunce.
18.
Dolina se izmenila. Nita to se u prvom trenutku moglo izdvojiti, i rei: evo,
ovo vie nije isto, drugaije je. Ali, dolina jeste izgledala drugaije, i dok smo stajali
na ulazu u procep, poeli smo da primeujemo nove detalje.
Kao prvo, bilo je manje drvea, i bilo je mlae. I vie nije bila jesen, jer su sve
kronje bile zelene. I trava je izgledala drugaije, ne onako bujna, niti zelena, ve sa
ukastom nijansom.
"Uinili su to", proapta Sintija. "Uinili su to, a nisu nas ni pitali."
Stajao sam tamo, pitajui se da li je ovo bila samo uobrazilja unutar opsene
koju su inili O'Gilikadi i njegovi, nadajui se da jeste, znajui - ako je jedno bilo
plod mate, i drugo je moralo biti.
"Ali on je pominjao deli sekunde", ree Sintija, "i da je to dovoljno. Traak
vremena koji e nas zatititi od stvarnosti. Treptaj oka bi to postigao za nas."
"Omanuli su", rekoh joj. "Gadno su omanuli."
Zato to sam znao da ne uobraavam. Bili smo premeteni u vremenu, i to za
mnogo due vreme od onog delia sekunde o kome je govorio O'Gilikadi.
"Nikada to nisu isprobali", rekoh. "Nisu ak bili sigurni ni da li je to mogue.
Bili smo njihov prvi pokuaj, i proklete budale su omanule."
Izali smo u dolinu, na jarku svetlost sunca, i ja bacih pogled prema vrhu litice,
i videh da tamo nema kedrova.
Preplavi me talas gneva. Bilo je nemogue odrediti koliko smo bili baeni
unazad. Najmanje do vremena pre nego to su kedrovi pustili korenje, a kedru je, ako
sam dobro zapamtio, potrebno strano mnogo vremena da poraste. Neki kedrovi koji
su rasli na onim kamenim zidovima, mogli su biti vekovima stari.

E, sada smo dobili svoje, pomislih. Prethodno, u naem vremenu, bili smo
izgubljeni u prostoru, ali smo sada bili izgubljeni i u vremenu. I nije postojao nain
da pouzdano znamo da li emo se vratiti. O'Gilikadi je pominjao vremensku kapiju,
ali ako je znao o vremenskim kapijama koliko o premetanju ljudi kroz vreme, nije
moglo biti sigurnosti da e umeti da uini ono to je rekao da e uiniti.
"Otili smo daleko unazad, zar ne?" upita Sintija.
"Prokleto si u pravu", rekoh. "Bogzna koliko daleko unazad. A ne verujem ni
da to znaju nai pametni duhovi."
"Ali, leinari su nas vrebali tamo napolju, Fle."
"Verujem da jesu", rekoh, "ali bi ih Vuk rasterao za tri sekunde. Nije bilo
stvarne potrebe da nas alju nazad. O'Gilikadija je uhvatila panika."
"Vuk nije s nama", ree Sintija. "Siroti Vuk. Nisu mogli da ga poalju kroz
vreme. Ko e sad da nam hvata zeeve?"
"Hvataemo ih sami", rekoh.
"Nedostaje mi Vuk", ree ona. "Brzo sam se navikla na njega."
"Tu nisu mogli nita da uine", rekoh. "Vuk je bio samo robot..."
"Robot mutant", ree ona.
"Ne postoje roboti mutanti."
"Mislim da postoje", ree ona. "Ili je mogue da postoje. Vuk se promenio. ta
ga je nateralo da se promeni?"
"Elmer je uterao strah od Boga u njega, kada je razbucao njegove drugare. Vuk
je onda bre-bolje preao na pobedniku stranu."
"Ne, ne verujem da je bilo tako. To bi ga svakako uplailo, ali ga ne bi
promenilo na takav nain. Zna ta ja mislim, Fle?"
"Nemam pojma."
"Evoluirao je", ree ona. "Robot moe da evoluira."
"Moda", rekoh, ne ba uveren, ali sam morao neto da kaem da je uutkam.
"Da pogledamo malo okolo, da vidimo gde se nalazimo."
"I u kom vremenu."
"I to", rekoh. "Ako budemo mogli."
Sili smo niz dolinu, kreui se polako i pomalo nesigurno. Sada naravno vie
nije bilo potrebe da urimo: niko nam nije bio za petama. Ali ne samo zbog toga.
Mislim da je u naoj kolebljivosti i sporom kretanju bilo neke vrste oklevanja da
idemo ovim svetom, straha od onoga to e doneti no, nepoznavanja onoga to nas
eka, i spoznaje, takoe, da smo u prolosti, u tuem nepoznatom vremenu, gde nam
nije mesto. Ovaj svet je imao nekako razliitu teksturu - ne samo zbog nedostatka
zelenila u travi i u manjem drveu; bio je to utisak neke neuhvatljive razliitosti koja
nije imala fiziku osnovu, ve samo psiholoku.
Ili smo dalje niz dolinu, bez odreenog cilja, tek da idemo. Brda su se malo
razmakla i dolina se proirila; pred nama su se dalja brda, plave boje, stapala s

nebom. Primetili smo da se naa dolina susree s drugom, i otpriliku milju dalje
naili smo na reku u koju se ulivao potok koji smo sledili. Reka je bila iroka, brzog
toka, voda tamnih i uljastih od mrzine, i mumlala je ispod glasa dok je proticala. Bilo
je pomalo zastraujue gledati je.
"Eno neeg, tamo preko", ree Sintija.
Pogledah gde je pokazala.
"Kao da je kua", ree ona.
"Ne vidim nikakvu kuu."
"Videla sam joj krov. Ili bar neto to lii na krov. Sakriven je drveem."
"Hajdemo", rekoh.
Pre nego to smo ugledali kuu, naili smo na njivu. Tanke, krljave stabljike
kukuruza, visoke do kolena ili nie, rasle su u nejednakim redovima, zaguenim
korovom. Nije bilo ograde. Njiva se nalazila na malom potesu iznad reke i bila je
okruena drveem. Redovi stabala su ovde i tamo bili narueni panjevima. Na
jednom kraju njive, goli skeleti stabala bili su nabacani u neuredne gomile. Neko je,
ne tako davno, raistio taj komad zemljita da bi dobio njivu, posekavi i odvukavi
drvee.
Kua je stajala s one strane polja, neto iznad zasada kukuruza. Videlo se, jo
iz daljine, da je to sklepana graevina; taj se utisak samo potvrdio kada smo joj prili.
Pokraj kue se nalazila bata obrasla korovom, a pored nje jo jedna graevina za
koju sam pretpostavio da je ambar. Nije bilo ivine. U stvari, nije bilo nikog ivog.
Mesto je imalo naputen izgled, kao da je pre mnogo vremena neko iveo tu, ali je
otiao. Pred kuom, pored otvorenih vrata, stajala je rasklimana klupa, kraj nje
stolica sa skraenim zadnjim nogama, da bi onaj ko sedi na njoj bio zavaljen unazad.
U dvoritu je leao, na boku, olupan abar, ljuljajui se neznatno na vetru. Bio je tu i
odseeni kolut panja nekog velikog stabla, verovatno panj za seenje, jer mu je
gornja povrina bila izrezbarena na mestima gde je udarala sekira. Na dva klina ili
eksera na zidu kolibe visila je dvoruna testera. Na zid je bila naslonjena motika.
Miris nas je zapahnuo kada smo stigli do panja... slatkast, straan miris koji
nam je donelo neprimetno skretanje vetra, ili moda samo sluajno strujanje
vazduha. Ustuknusmo i zadah uminu, a onda, iznenadno kao to je doao, nestade,
iako se inilo da je deo njega ostao na nama, da nas je zagadio.
"U kui", ree Sintija. "Neto u kui."
Klimnuh glavom. Imao sam jeziv oseaj da tano znam ta je to.
"Ostani tu", rekoh.
Prvi put se nije prepirala sa mnom. Bila je sasvim voljna da ostane.
Ovaj put nije bilo strujanja vazduha, i stigao sam skoro do vrata pre nego to
sam to ponovo osetio. Naletelo je na mene dok sam prilazio, guei svojom trulei.
Pokrio sam usta i nos dlanom i uao u kuu.

Unutra je bio mrak i na trenutak zastadoh, davei se, borei se protiv nagona
da povratim. Kolena su mi klecala, kao da mi je zadah iscrpao svu snagu. Ali nisam
hteo da izaem... morao sam da saznam. Mislio sam da ve znam, ali sam morao da
se uverim, i govorio sam sebi da siroto stvorenje koje lei u toj mranoj sobi ima
pravo da oekuje da mu drugi ovek nee okrenuti lea pod ovakvim okolnostima.
Oi su mi se privikle na pomrinu. Bilo je tu ognjite, grubo izraeno od
kamena iz okoline; pored ognjita je stajao sklepan, nakrivljen sto, a na njemu dva
tiganja i erpa. Na sredini sobe leala je prevrnuta stolica, dok je u uglu bila hrpa
starudija; na zidu je visilo tamno oblije nekakve odee. I bio je krevet.
Neto je lealo na krevetu.
Naterao sam sebe da poem napred, da vidim ta lei na krevetu. Bilo je crno i
naduveno, a iz tog crnila zurile su u mene dve one jabuice. U svemu tome bilo je
neeg pogrenog, neeg strahotnog, groznijeg od onog uasnog mirisa, stranijeg od
pocrnelog i naduvenog mesa.
Umesto jedne, na jastuku se poivale dve glave.
Naterah sebe da priem jo blie. Nagnuvi se iznad stvari na postelji, da bih
se uverio da sam video to to sam mislio da vidim, nedvosmisleno sam utvrdio da
obe glave pripadaju istom telu, da dele isti vrat.
Posrnuo sam odatle, poluslepo. Presamitio sam se i povratio.
Guei se, zateturao sam se prema vratima, ali krajikom oka opazih nahereni
sto sa dva tiganja i erpom, i pooh prema njemu. Dohvativi sve to, sudarih se sa
stolom i oborih ga. Onda se nekako domogoh vrata, sa dva tiganja u jednoj ruci i
erpom u drugoj.
Uspeo sam da preem preko dvorita; tu mi popustie kolena i teko se spustih
na zemlju. Podigoh ruku i obrisah lice, ali sam se jo oseao prljavo. Svuda.
"Gde si naao tiganje?" upita Sintija. Kakvo besmisleno pitanje. Gde je mislila
da sam ih naao?
"Ima li neko mesto gde bih mogao da ih operem?" upitah. "Pumpa, ili tako
neto?"
"Tamo pored bate tee potoi. Moda postoji izvor."
Ostao sam da sedim. Preao sam rukom preko brade i osetio da je sluzava.
Obrisah ruku o travu.
"Fle."
"Da?"
"Tamo je mrtvac?"
"Da, mrtav je ve danima. Ko zna koliko dugo", rekoh.
"ta da radimo?"
"Kako to misli... ta da radimo?"
"Hoemo li ga sahraniti, ili tako neto?"

Odmahnuh glavom. "Ne ovde. Ne sada. Zar bi to neto promenilo? On to ne

oekuje od nas."
"ta mu se dogodilo? Zna li ta mu se dogodilo?"
"Ne pitaj", rekoh.
Stajala je i gledala kako se nesigurno uspravljam na noge.
"Hajde da operemo tiganje", rekoh. "I da se umijem. Posle emo da uzmemo
povra iz bate..."
"Neto nije u redu", ree ona. "Ono nije obian mrtvac."
"Malopre si rekla", podsetih je, "da treba da saznamo u kom smo vremenu.
Mislim da sam upravo otkrio."
"Misli na onog oveka?"
"Bio je udovite", rekoh. "Mutant. ovek sa dve glave."
"U redu, ali ne shvatam..."
"To znai da smo otili hiljade godina unazad. Trebalo je to da pogodimo.
Manje drvea. uta boja trave. Zemlja se jo oporavlja od rata. Mutant kakav je bio
taj ovek sa dve glave nije mogao da opstane. Mora daje bilo mnogo takvih ljudi u
godinama posle rata. Fizikih mutanata. Posle hiljadu godina nije trebalo da ostane
nijedan. A jedan ipak lei tamo u kui."
"Mora da si se prevario, Fle."
"Nadam se da jesam", rekoh. "Meutim, prilino sam siguran da nisam."
Ne znam da li sam sluajno pogledao u nadnet obronak brda, ili mi je neki
pokret tamo privukao panju, tek ugledah kako neto tri visoko u brdu, to jest ne
kako tri, jer mu nisam video noge, ve kao hitro lebdi, kupasta stvar koja se veoma
brzo kretala. Video sam je samo na trenutak, a onda je nestala iz vidokruga. Ali nije
bilo sumnje ta sam video. Nije je moglo biti.
"Jesi li i ti videla neto tamo, Sintija?"
"Ne", ree ona. "Nisam. Tamo nije bilo niega."
"To je bio Popisiva."
"Nemogue", ree ona. "Ako smo se vratili toliko unazad koliko kae. Sem
ako..."
"Tano", rekoh. "Sem ako..."
"Misli isto to i ja?"
"Ne bi me iznenadilo. Popisiva bi mogao da bude tvoj besmrtni ovek."
"Ali, rukopis je pominjao Ohajo."
"Znam da jeste. Ali pogledaj to ovako: tvoj predak je bio veoma star ovek
kada je pisao ono pismo. Oslanjao se na seanje, a seanje je varljiva stvar. Negde je
uo da se pominje Ohajo. Moda ga je pomenuo starac koji mu je ispriao priu, ali
ne kao reku gde se to dogodilo, nego kao reku u tom kraju. Godine su uinile da
pomisli da se dogaaj zbio na reci Ohajo."

Ona zadra dah, uzbuena. "Slae se", ree. "Sve se slae. Tu je reka i tu su
brda. Ovo bi moglo da bude to mesto."
"Ako to nije bio Ohajo", rekoh, "ako se prevario za Ohajo, moglo bi da bude
hiljadu drugih mesta. Reka, i oko nje brda. Ba i nije neki trag, zar ne?"
"Ali on je rekao da je tu bio neki ovek."
"Rekao je da je izgledao kao ovek, ali da je on znao da to nije ovek. Da je
bilo neeg neobinog u vezi s njim, neega neljudskog. Tako je bilo kada ga je prvi
put video. Bie, za koje je pomislio da nije ovek, kasnije mu je izgledalo sasvim
ljudski."
"Misli da je moglo da bude to?"
"Verovatno", rekoh.
"Ako je ono bio Popisiva, zato je pobegao od nas? Prepoznao bi nas... Ne,
nije tako. Naravno da nas ne bi prepoznao. Jo nas nije sreo. Tek vekovima kasnije.
Misli da moemo da ga naemo?"
"Moemo da pokuamo", rekoh.
Poosmo uzbrdo. Zaboravili smo na tiganje. Zaboravili smo na batu i povre.
Ja sam zaboravio na svoje musavo lice. Uspon je bio strm i teak. Svuda je bilo
drvea i zamrenog korenja. I velikih kamenih litica uz koje nismo mogli da se
uzveremo, ve smo morali da ih obilazimo. Negde smo se verali, hvatajui se za
grmlje i drvee radi oslonca. Na drugim mestima smo bauljali na rukama i kolenima.
Dok sme se penjali, u nekom kutku uma sam se pitao ta je to toliko hitno u
ovoj situaciji da nas natera da se oajniki pentramo uzbrdo. Jer ako je kua
besmrtnog oveka negde na vrhu brda, moemo da je traimo natenane, ne brinui se
da e nam pobei. Ako nije tamo, onda to ionako nema svrhe. Ako je Popisiva taj
koga traimo, do sada je moda ve daleko, ili negde sakriven.
Ali mi smo nastavili da se uspinjemo tom tegobnom stazom sve dok se drvee
i grmlje nije proredilo i dok pred sobom nismo ugledali goli obronak i na njemu
kuu... oronulu kuu na kojoj se poznavao zub vremena, ali nije bila ni po emu nalik
na kuu u kojoj smo nali mrtvaca. Okruivala ju je uredna taraba, svee okreena, a
pored ulaznih vrata bilo je procvalo drvo, sve u ruiastim cvetovima, i rue du
ograde.
Skljokali smo se na zemlju i ostali da leimo, dahui. Trka je bila dobijena,
kua je bila tu.
Konano smo se uspravili i seli i pogledali jedno drugo. Sintija ree: "Izgleda
k'o udo. Daj da te oistim." Izvadila je maramicu iz depa jakne i obrisala mi lice.
"Hvala", rekoh, kada je zavrila. Ustadosmo i polako, jedno kraj drugog, kao
oekivani gosti, poosmo prema kui.
Prolazei kroz kapiju ugledasmo oveka koji nas je ekao na kunim vratima.
"Plaio sam se", ree on, "da ste se predomislili, da neete doi."
Sintija ree: "Izvinite. Bili smo spreeni."

"Sve je u najboljem redu", ree ovek. "Ruak tek to je iznet na sto."

Bio je visok, odeven u tamne pantalone i svetliju jaknu. Imao je belu koulju,
otkopanu oko vrata. Lice mu je bilo tamno od sunca, kosa talasasta i bela, i imao je
prosede potkresane brkove.
Uosmo sve troje u kuu. Unutranjost nije bila prostrana, ali je bila
nametena iznenaujue otmeno. Na jednom zidu je bila polica, na njoj krag. U
sredini prostorije stajao je sto, zastrt belim platnom i postavljen srebrnim priborom i
svetlucavim kristalom. Bilo je postavljeno za tri osobe. Na zidovima su visile slike,
na podu debeo tepih.
"Gospoice Lensing, molim vas", ree na domain, "izvolite sesti ovde.
Gospodin Karson e preko puta vas. Sada moemo da ponemo. Siguran sam da je
supa jo vrua."
Nije bilo vie nikoga. Samo nas troje. A svakako je neko drugi spremio ruak,
pomislih, iako tog nekog nema, kao ni kuhinje. Ali je ta pomisao bila letimina i
izgubila se kako se i javila, jer se nije slagala s ovom sobom i postavljenim stolom.
Supa je bila izvrsna, salata svea i zelena, odresci savreno ispeeni. Vino je
bilo ist uitak.
"Moda e vas zanimati", ree na otmeni domain, "da sam dosta razmiljao o
mogunostima onoga to ste mi rekli, moda malice brzopleto, kada smo se
poslednji put videli. Zakljuio sam da je pomisao da bi bilo mogue sauvati
iskustva, sopstvena i drugih ljudi, zanimljiva i da puno obeava. Pomislite kakvo
bismo blago sakupili za pozne, samotne godine, kada naih prijatelja vie nee biti,
niti prilike za sticanje novih iskustava. Potrebno je samo da skinemo taj paket sa
police na kojoj smo ga uvali, negovali, ili kakav ve izraz odgovara tome, recimo
stotinu godina, i otvorivi, jo jednom da uivamo u istom iskustvu, jasnom i sveem
kao prvi put kada smo ga doiveli."
Sluao sam sve ovo i bio iznenaen, naravno, ali ne toliko koliko je trebalo da
budem, na neki nain slino oveku koji sanja fantaziju, i jo dok sanja, zna da je to
fantazija, ali takva da on ne moe da utie na nju.
"Pokuao sam da zamislim", ree na domain, "razliite sastojke koje bi
ovek mogao da poeli da spremi u taj paket. Osim samog iskustva, njegovog
konteksta, da tako kaemo, mogao bi da poeli da uhvati i sauva sve usputne inioce
koji bi posluili kao podloga svemu tome: zvuk, utisak vetra i sunca, oblak koji plovi
nebom, boju i miris. Zato to bi taj paket, da bi dao eljene rezultate, morao da bude
to potpuniji. Morao bi da poseduje sve one elemente koji bi bili dragoceni u
prizivanju savrenog seanja na neki dogaaj od pre mnogo godina. Zar ne mislite i
vi tako, gospodine Karson?"
"Da", rekoh, "ini mi se da mislim."
"Takoe sam se pitao", nastavio je, "po kojim merilima treba odabrati iskustva
za paket. Da li bi bilo mudrije odabrati samo ona prijatna, ili bi ih trebalo pomeati i

s onima koja nisu tako prijatna? Moda bi bilo dobro sauvati nekoliko onih koja su
bila ista neprijatnost, ako ni zbog ega drugog a ono kao podsetnik da treba biti
skroman."
"Mislim", ree Sintija, "da bi trebalo odabrati irok spektar, postaravi se,
naravno, da bude dovoljno prijatnih iskustava. Ako kasnije ne bude potrebe za onima
manje prijatnim, mogu bezbedno da ostanu na polici, netaknuta."
"Znate li", ree na domain, "da sam i ja doao do iste pomisli?"
Sve je bilo tako savreno i prijatno i bezazleno, tako uljudno. ak i ako nije
bilo stvarno, bilo nam je stalo da verujemo da jeste; uhvatio sam sebe kako
zadravam dah, kao da bih dahom mogao da rasprim aroliju.
"Postoji jo neto to se mora uzeti u obzir", ree on. "Ako mu je ve pruena
takva mogunost, da li se ovek zadovoljava etvom iskustava iz doivljenog, ili
nastoji da stekne iskustva za koja ima razloga da veruje da e mu koristiti u
budunosti?"
"Verujem", rekoh mu, "da bi bilo najbolje da ih se sakupi to je vie mogue,
bez nekih posebnih napora. Reklo bi se da je tako najpotenije."
"Kao dodatak svemu ovome", ree on, "uhvatio sam sebe kako zamiljam svet
u kome niko ne odrasta. Priznajem, naravno, da je to prilino akrobatsko
razmiljanje, skakanje s ideje na ideju. U svetu gde bi bilo mogue sauvati svoja
iskustva, ovek bi samo u nekom buduem trenutku bio u stanju da oivi iskustva iz
prolosti. Ali u svetu vene mladosti on ne imao potrebu da ih uva. Svaki novi dan
nosio bi istu sveinu i neprestana uda, koja postoje u dejem svetu. Ne bi bilo
spoznaje prolaznosti, niti straha od budunosti. ivot bi bio vean i ne bi bilo elje za
promenom. ovek bi postojao u venoj matrici, i mada ne bi bilo velike razlike
izmeu dananjeg i narednog dana, ovek bi bio svestan toga, i ne bi bilo dosade. Ali
mislim da sam se predugo zadrao na ovoj temi. Hteo bih neto da vam pokaem.
Nedavno je nabavljeno."
Ustavi od stola otiao je do police i uzeo krag. Doneo ga je i dao Sintiji.
"To je hidrija", ree. "Krag za vodu. Atina, esti vek, lep primerak crne
keramike. Grnar je uzeo crvenu glinu, malo je ublaio primesom ute i ispunio
reljef crnom caklinom. Ako pogledate dno, videete grnarev znak."
Sintija okrenu krag. "Evo ga", ree.
"Prevedeno", ree na domain, "tu pie 'Nikostenes me je nainio'."
Ona mi ga dodade preko stola. Bio je tei nego to sam oekivao. Urezan u
njegovu stranicu, ocrtan caklinom, leao je ranjeni ratnik, sa titom jo vezanim za
miicu, steui koplje, iji je kraj dralje bio ukopan u zemlju, vrh uperen uvis.
Obrnuvi krag, opazih jo jedan lik ... drugog ratnika koji se, poraen, oslanjao na
svoj tit, sa slomljenim kopljem koje se vuklo za njim po zemlji. Videlo se da je
umoran i oajan; zamor i poraz bili su u svakoj crti njegovog lika.
"Atina, kaete?"

Potvrdio je. "Veoma sreno otkrie. Izvrstan primer najbolje grke keramike iz
toga perioda. Opaate da su likovi stilizovani. Onovremeni grnari nisu znali za
realistino prikazivanje. Cilj im je bio da ukrase, ne da pogode oblik."
Uzeo mi je krag i vratio ga na policu.
"Bojim se", ree Sintija, "da sad moramo da poemo. Kasno je. Ruak je bio
divan."
Sve je bilo udno od samog poetka, iako sasvim prijatno, ali se taj oseaj sada
pojaao, i stvarnost je postala zamagljena toliko da sam malo toga zapamtio dok se
nismo nali napolju i proli kroz kapiju.
Onda se stvarnost vratila na mesto, i ja se okrenuh. Kua je bila tamo, ali je
bila tronija, ruevnija nego to je maloas izgledala. Vrata su bila poluotvorena,
ljuljala se na vetru koji je brisao proplankom, nosea greda krova bila je ugnuta,
dajui kui izgled ruevine. Prozorska okna bila su razbijena. Nije bilo tarabe i rua,
ni stabla u cvatu pored ulaza.
"Obmanuti smo", rekoh.
Sintija dahnu u udu: "A izgledalo je tako stvarno", ree.
Muilo me je zato je taj ovek, ko god da je bio, uinio tako neto. emu tako
savrena iluzija? Zato, kada bi bolje posluilo svrsi da nam je dozvolio da
pronaemo naputenu i ruevnu kuu u kojoj oito godinama niko nije iveo? U tom
sluaju bismo je samo pogledali i otili.
Vratio sam se do ulaza, sa Sintijom iza sebe, i uao u kuu. U osnovi je bila
ista kao pre, iako ne vie onako uredna i otmena. Nije bilo tepiha na podu niti slika
na zidovima. Sto je stajao u sredini prostorije, i stolice, ba kao to smo sedeli na
njima, odmaknute na isti nain kako smo ih ostavili kada smo ustali da poemo. Ali
na stolu nije bilo niega. Polica je jo bila na zidu, i krag na njoj.
Proao sam kroz sobu i uzeo ga. Odneo sam ga do vrata, gde je bilo svetlije.
Koliko sam mogao da vidim, bio je to isti komad, onaj koji nam je pokazao na
domain.
"Koliko poznaje grku keramiku?" upitah Sintiju.
"Znam samo da postoje crna i crvena keramika. Crna je starija."
Protrljah palcem grnarev znak.
"Onda ne zna da li tu pie ono to nam je reeno da pie?"
Ona odmahnu glavom. "Znam da su grnari upotrebljavali takve oznake. Ali
ne bih umela da ih proitam. Ima tu jo neto. Izgleda suvie nov, suvie ouvan, kao
da je nedavno izaao iz pei. Nema tragova upotrebe, niti starosti. Koriena
grnarija se nalazi u iskopinama. Morala je biti godinama u zemlji. Ova ovde izgleda
kao da nikada nije bila zakopana."
"Ne verujem da je bio... zakopan, mislim", rekoh. "Anahronijanac je mogao da
ga uzme u vreme kada je nainjen, ili malo posle toga, kao prvoklasan primerak

dobro uraenog zanatskog posla. Zatim je vekovima bio pomno uvan kao deo
njegove zbirke."
"Misli da je on bio taj?"
"Ko bi drugi mogao da bude? Ko bi drugi, u ovo doba pustoi, mogao da ima
takav komad?"
"Ali on ima toliko likova. On je i popisiva i otmen ovek koji nas je pozvao
na ruak, i onaj drugi udak koga je video moj davni predak."
"Imam oseaj", rekoh, "da taj moe da bude bilo ta. Ili bar da uveri druge u to.
ini mi se da nam se u liku Popisivaa prikazao onakav kakav zaista jeste."
"U tom sluaju, u skrovitu pod naim nogama, duboko u steni, lei blago",
ree Sintija. "Treba sam da pronaemo ulaz u tunel."
"Da", rekoh, "i kada naemo blago, ta emo s njim? Da sedimo i gledamo ga?
Da svako uzme po jedan komad i da ga tetoi?"
"Ali sad bar znamo gde se nalazi."
"Tano. Ako uspemo da se vratimo u nae vreme, ako seni znaju ta rade, ako
zaista postoji vremenska kapija, ako je tako, treba samo da se vratimo deset hiljada
godina u budunost, mereno prema naem vremenu..."
"Veruje u sve to to govori?"
"Recimo samo ovo: prihvatam to kao mogunost."
"Fle, a ako ne postoji vremenska kapija? Ako smo zarobljeni ovde?"
"Uiniemo sve to moemo. Pronai emo nain."
Izali smo iz kue i uputili se niz jarugu. Ispod nas je leala reka i njiva
kukuruza, kua sa mrtvacem, korovom obrasla bata pored kue.
"Ne verujem", ree Sintija, "da postoji vremenska kapija. Seni nisu naunici,
ve eprtlje. Deli sekunde, kau, a onda nas poalju ovamo."
Zastenjah. Nije bilo vreme da se tako govori. Ali, ona je bila uporna. Pruila je
ruku i zaustavila me, i ja se okrenuh da je pogledam.
"Fle", ree ona. "Mora da postoji reenje. U sluaju da ne bude vremenske
kapije."
"Moda postoji", rekoh.
"A ako ne?"
"Ako ne", rekoh, "otii emo u onu kuu dole. Oistiemo je. U njoj moe da
se ivi, a ima i alatki. Sauvaemo seme iz bate da zasejemo svoju. Hvataemo ribu,
loviemo, i nekako emo iveti."
"I ti e me voleti, Fle?"
"Da", rekoh. "Mislim da te ve volim."
19.
Ili smo kroz kukuruze, i usput sam razmiljao da je Sintija verovatno u pravu,
ne zato to su O'Gilikadi i njegova druina eprtlje, ve zato to pripadaju Groblju.

Kada sam ga upitao, O'Gilikadi je oprezno izjavio da Groblje nema nikakvu mo nad
njima, jer nema toga to bi Groblje moglo da im uradi, niti im treba neto od njega.
Ovo je prividno izgledalo sasvim istinito, ali kako da ovek bude siguran! I zar je
postojalo bolje orue pomou koga bi nas Groblje uklonilo od O'Gilikadija i njegove
moi da utie na vreme? Kada bismo bili premeteni u drugo vreme, bez naina da se
vratimo, Groblje bi bilo sigurno da vie neemo predstavljati smetnju.
Mislio sam na svoj ruiasti svet na Aldenu... Sintijin, takoe. Mislio sam na
Tornija, kako parta gore-dole po svojoj radnoj sobi, pripovedajui o davno nestalim
Anahronijancima i estei se zbog bezobzirnih lovaca na blago koji pljakaju drevna
nalazita, i zbog arheologa kojima je uskraena mogunost da prouavaju drevne
kulture. I seao sam se, s izvesnom gorinom, sopstvenih savrenih planova da
stvorim kompoziciju o Zemlji. Ali sam, ini mi se, najvie mislio na Sintiju, i
neveselu sudbinu koja ju je zadesila. Ona je, od svih nas, najmanje dobila od ove
pustolovine. Poela je kao potrko starog dobrog Tornija, a eto kako je zavrila.
Ako vremenska kapija ne postoji, ta drugo moemo da uinimo nego ono to
sam joj rekao. Nisam umeo da smislim nita drugo, a to bi, u najboljem sluaju, bio
sumoran ivot. Takav ivot ne bi bio za Sintiju... niti za mene. Verovatno e uskoro
zima, i ako nema vremenske kapije, imaemo malo vremena da se pripremimo za
nju. Moraemo nekako da je pregrmimo, a na prolee emo moda smisliti neto
bolje.
Pokuao sam da ne mislim o tome, jer je tek trebalo da doe, i moda nije bilo
potrebe misliti sad o tome, ali nikako nisam uspevao da skrenem misli. Uas ovakvih
izgleda kao da me je opinio.
Sili smo u renu dolinu i poli pored reke, sve dok nismo stigli do jaruge koja
je vodila do procepa u kome smo se sakrili poto smo pobegli od leinara. Nismo
prozborili ni re. inilo mi se da se nijedno ne usuuje da progovori.
Poli smo usekom, i kada smo zali za prevoj, ugledali smo litice. Uskoro
emo stii tamo. Neemo dugo ekati. Ubrzo emo znati.
Zaavi za prevoj, stadosmo smo kao ukopani. Pred ulazom u procep sedele su
dve ratne maine. Nije bilo sumnje. Mislim da bih u svakom sluaju znao ta su, ali
poto sam esto sluao Elmera kako govori o njima, smesta sam ih prepoznao.
Bile su ogromne. Morale su biti ogromne, da ponesu sve ono naoruanje. Bile
su duge najmanje stotinu stopa, i verovatno upola toliko iroke, i uzdizale su
dvadeset stopa ili vie od tla. Sedele su jedna kraj druge i predstavljale su krajnje
gadan prizor. U njima je bilo neke siline i odbojnosti. Bili su to udovini mehuri.
Sam pogled na njih izazivao je jezu.
Jedna od maina nam se obrati... ili je to uinio neko s mesta gde su sedele.
Nije se moglo odrediti koja je maina progovorila.
"Nemojte beati", rekla je. "Ne plaite se. Hoemo da razgovaramo s vama."

"Neemo beati", rekoh. Ne bi vredelo da beimo. Ako hoe, mogu zaas da

nas ulove. Nisam sumnjao u to.
"Niko nee da nas saslua", ree maina, dosta tuno. "Svi bee od nas. Voleli
bismo da budemo prijatelji ljudima, jer smo i sami ljudskog porekla."
"Sasluaemo vas", ree Sintija. "ta imate da nam kaete?"
"Dozvolite prvo da se predstavimo", re maina. "Ja sam Do, a ovo ovde je
Ivan."
"Ja sam Sintija", ree Sintija, "a ovo je Fleer."
"Zato niste pobegli od nas?"
"Zato to se ne bojimo", ree Sintija. Nain na koji je to rekla, kazivao mi je da
se itekako boji.
"Zato to ne bi vredelo da beimo", rekoh.
"Nas dvojica smo veterani", ree Do, "iz davno okonanih ratova, i arko
elimo da pomognemo da se ponovo izgradi spokojan svet. Lutali smo nadaleko, i
ono malo ljudi koje smo sreli, nisu zanimale nae usluge. Naprotiv, inilo se da gaje
veliku netrpeljivost prema nama."
"to je razumljivo", rekoh. "Vi, ili drugi poput vas, verovatno ste im zadali
paklene jade pre nego to se rat okonao."
"Nismo mi nikom zadali nikakve jade", ree Do. "Nikad nismo ispalili
nijedan hitac. Ni ja ni on. Rat je bio gotov pre nego to smo se ukljuili u njega."
"Kada je to bilo?"
"Prema naim merenjima, pre neto vie od petnaest vekova."
"Jeste li sigurni u to?" upitah.
"Sasvim sigurni", ree Do. "Moemo da proraunamo tanije ako vam to
toliko znai."
"Nije vano", rekoh. "Petnaest vekova je dovoljno precizno."
I tako se, rekoh sebi, O'Gilikadijev deli sekunde pretvorio u vie od
osamdeset vekova.
"Pitam se", ree Sintija, "da li se neko od vas sea robota po imenu Elmer..."
"Elmer!"
"Da, Elmer. Rekao je da je bio nadzornik, ili tako neto, kada su se gradile
poslednje ratne maine."
"Otkud vi znate Elmera? Znate li gde je?"
"Sreli smo ga", rekoh, "u budunosti."
"To je nemogue", ree Do. "Ne mogu se sretati ljudi u budunosti."
"Duga je to pria", rekoh. "Jednom emo vam je ispriati."
"Ne, morate odmah to da mi ispriate", ree Do. "Elmer je moj stari prijatelj.
Radio je na meni. Na Ivanu nije. Ivan je Rus."

Bilo je jasno da ne moemo da im pobegnemo. Ivan nije rekao ni re, ali je

Do bio spreman da pria. Naiavi konano na nekoga ko je hteo da ga slua, nije
nameravao da odustane.
"Nema smisla da stojite tamo a da mi ovde sedimo", ree Do. "to se ne biste
popeli?"
Na njegovom telu kliznu u stranu ploa i iz otvora se spustie stepenice. Kada
je ploa skliznula, otkrila je neveliku osvetljenu odaju.
"Kabina za mehaniare", ree Do. "Mesto gde mehaniari mogu bezbedno da
borave kada rade na meni. Iako ne verujem da je neko od njih ikad radio na ratnoj
maini. Na meni nije niko, naravno, ali sumnjam da su radili i na drugima. Kada bi se
nekom od nas neto dogodilo, obino je to bilo neto krupno. Retko smo se vraali na
opravku. Kada bi se to i dogodilo, ne bismo imali gde da se vratimo. Malo ko od nas
bi doekao povratak. Bila je to tradicija, u ono vreme. Naravno, umeli smo i sami da
se opravimo, bar u izvesnoj meri. Umeli smo da se odravamo u ispravnom stanju,
ali smo malo toga mogli da uinimo ako je teta bila prevelika.
U redu, uite sad."
"Mislim da nam nee nita", ree Sintija.
Nisam bio tako siguran kao ona.
"Naravno da vam neemo nita", zatutnja Do. "Unutra je sasvim udobno.
Skueno, ali udobno. Ako ste gladni, mogu da vam smukam neto za okrepljenje.
Ne verujem da je mnogo ukusno, ali je hranljivo. Brzi obrok za naeg nesuenog
mehaniara, ako ogladni na poslu."
"Hvala, ne bismo", ree Sintija. "Nedavno smo ruali."
Popeli smo se stepenicama u odaju. U jednom uglu je bio sto, dve klupe i leaj
du zida. Seli smo na leaj. Kao to ree Do, mesto je bilo skueno ali udobno.
"Dobrodoli na palubu", ree Do. "Jako mi je drago to ste ovde."
"Zanima me jedna stvar koju ste rekli", ree Sintija. "Rekli ste da je Ivan Rus."
"A da, on to zaista jeste. Pretpostavljam da ste pomislili da je Rus bio
neprijatelj, kako je i bilo. Ali otkud nas dvojica zajedno, to je naa ivotna pria. im
sam bio sklopljen i opremljen za rat, natovaren municijom a ureaji provereni,
zaputio sam se preko Kanade i Aljaske prema Beringovom moreuzu, putujui
nekoliko milja pod vodom da bih stigao do Sibira. Povremeno sam izvetavao o
napredovanju, ali ne preesto, jer bih tako mogao da budem otkriven. Bio sam dobio
odreene ciljeve, naravno, i stigao sam do svakog ponaosob, samo da bih otkrio da
su svi uniteni. Nedugo poto sam stigao do prvog cilja, vie nisam mogao da
dozovem bazu, i otad, u stvari, vie nisam ni uspeo da je dozovem. Bio sam potpuno
odseen. Isprva sam pomislio da je u pitanju privremeni prekid veze, ali sam docnije
zakljuio da se dogodilo neto mnogo krupnije od prekida veze. Pitao sam se da li je
moja domovina konano oborena na kolena ili se nekoliko vojnih centara povuklo

dublje pod zemlju. Ali, kakav god bio razlog za prekid, rekao sam sebi, ja u izvriti
svoj zadatak. Bio sam rodoljub, rodoljub do daske. Shvatate izraz?"
"Studiram istoriju", ree Sintija. "Jasno mi je znaenje."
"I tako sam iao dalje, voen ogorenim rodoljubljem. Obiao sam sve zadate
ciljeve: svi su ve bili uniteni. To me nije zaustavilo. Lutao sam, tragajui za onim
to se zvalo nasumini ciljevi. Oslukivao sam atmosferu, traio signale koji bi odali
kakvu tajnu bazu. Ali nije bilo signala. Ni naih ni njihovih. Povremeno bih naiao na
manje zajednice ljudi koji bi se razbeali ili sakrili od mene. Nisam ih dirao. Bili su
suvie beznaajne mete. Ne troi se nuklearno punjenje da bi se ubilo stotinak ljudi.
Posebno kada pogibija stotinak ljudi ne bi donela nikakvu taktiku prednost. Naao
sam samo poruene gradove u kojima su se mogli videti samo malobrojni, bedni
ostaci ljudske vrste. Naao sam unitenu zemlju, ogromne kratere, miljama iroke,
duboke do Zemljinog jezgra, lutajue oblake otrovnog gasa, milje nekada plodne
zemlje pretvorene u pusto... i samo povremeno na neto malo mrtvog ili umirueg
drvea, bez ijedne vlati trave. Ne postoji opis za to to sam video, niti moete da
zamislite kako je bilo.
Stoga sam okrenuo kui, putujui polako jer vie nije bilo razloga za urbu, a
imao sam i puno materijala za razmiljanje. Neu vas optereivati svojim mislima,
aljenjem i griom savesti. Vie nisam bio rodoljub. Bio sam izleen od rodoljublja."
"Ima neto to ne mogu da shvatim", rekoh. "Znam da vas ima vie unutra...
ljudi, mislim. Moda nekoliko vas. A ipak govori o sebi kao o jedinki."
"Nekada smo bili petorica", ree Do, "petoro ljudi voljnih da rtvuju svoja
tela i svoj poloaj ljudskih bia da bi postali deo ratne maine. Bio je tu profesor
matematike, veoma cenjen naunik; oficir, general armije; astronom velikog ugleda;
bivi berzanski strunjak i poslednji, reklo bi se najneobiniji izabranik... pesnik."
"A ti si taj pesnik?"
"Ne", ree Do. "Ne znam ta sam. Mislim da sam svi oni zajedno. Vie nismo
razdvojeni umovi. Postali smo, na neki udan nain koji ne shvatam, jedinstven um.
Ponekad me zaudi sposobnost koju jo imam, kao jedinstven um, da prepoznam
sebe kao jednog ili drugog od njih petorice, ali svaki put kada osetim to
prepoznavanje, ne doivim to kao prepoznavanje drugog, ve kao spoznaju sebe. Kao
da mogu, u razliito vreme i bez pravila, da budem bilo koji od nas. Ali uglavnom
nisam nijedan posebno, ve svi mi zajedno.
Isto je s Ivanom, samo to je on bio od etvorice. Ali sada je i on samo jedan."
"Iskljuili smo Ivana iz razgovora", ree Sintija.
"Nikako", ree Do. "On ume jako dobro da slua. I moe da govori, sam ili
kroz mene, ako eli. Hoe li, Ivane?"
Dublji, hrapaviji glas ree: "Ti to tako dobro skazuje, Do. to ne nastavi?"
"U redu. Kao to vam rekao", ree Do, "bio sam se uputio kui, i iao sam
prerijom koja se inila beskrajna. Pretpostavljam da je to bila stepa. Bila je pusta i

samotna i na izgled bez konca. Tamo sam sreo ovog ovde Ivana. Bio je daleko od
mene, tek jedna takica, ali kada sam upotrebio teleskop, znao sam ko je...
neprijatelj. Iako mi je, pravo da vam kaem, tada ve bilo teko da razmiljam kao
bilo iji neprijatelj. Umesto toga, osetio sam uzbuenje to u toj ravnici sreem
nekoga ko je kao ja. Neobina slinost, moda, ali ipak slinost. Ivan mi je kasnije
rekao da je i sam imao istu takvu reakciju, ali u sutini ni ja ni on nismo mogli znati
ta onaj drugi misli. Zato smo reili da manevriemo, a obojica smo bili veti u tome.
Nekoliko puta sam imao Ivana na nianu sprava, i mogao sam da otvorim vatru, ali
me je neto spreilo da to uinim. Ivan iz nekih aknutih ruskih razloga nikada nije
bio voljan da prizna da je i s njim bilo tako, ali sam siguran da jeste. Bilo kako bilo,
nas dvojica smo obilazili jedan oko drugoga, i posle dan ili dva u tom poslu, postalo
je besmisleno. Zato sam tada rekao neto u ovom smislu: OK, da mi prekinemo s
ovim. Vrlo dobro znamo da nijednom nije stalo do tue. Nas dvojica smo verovatno
jedine dve preostale ratne maine, a rat je zavren, i vie nema razloga za borbu, i
zato bismo mogli da budemo prijatelji. Stari Ivan nije imao nita protiv, iako mu je
trebalo vremena da pristane na to, ali na kraju jeste. Poli smo jedan prema drugom,
polako i oprezno, sve dok se nismo sudarili nosevima. Tako smo i ostali, sedei nos
uz nos. Ne znam koliko dugo... moda danima, ili mesecima i godinama. Nismo
imali ta da radimo. Naih zadataka vie nije bilo. Svetu vie nisu bile potrebne ratne
maine. Zato smo ostali tamo, na toj od Boga zaboravljenoj ravnici, jedine ive stvari
miljama unaokolo, s priljubljenim nosevima. Razgovarali smo, i upoznali jedan
drugog tako dobro da su na kraju nastupili dugi periodi kada nije bilo potrebe za
reima.
"Prijalo je samo tako sedeti, ne initi nita, ne misliti nita, nos uz nos s
Ivanom. Bilo nam je dovoljno to smo zajedno, to nismo sami. Moda izgleda
udno kad se kae da su dve rune, nezgrapne maine postale prijatelji, ali morate se
setiti da smo, iako maine, ipak bili ljudska bia. U to vreme jo nismo bili
jedinstveni umovi. Bili smo pet umova i etiri uma, devet umova zajedno, i svi smo
bili inteligentni i kolovani ljudi i imali smo o mnogo emu da razgovaramo.
Na kraju smo ipak obojica uvideli koliko je besmisleno i besciljno ostati tako,
samo sedei. Poeli smo da se pitamo ima li na svetu jo ljudi kojima bismo mogli da
pomognemo. Ako ovek eli da se oporavi od onoga to mu je rat uinio, trebae mu
sva pomo koju moe da dobije. Nas devetorica posedujemo dosta znanja korisnog
ljudima, i svaki od nas predstavlja izvor moi i energije, ukoliko postoji nain da
ljudi iskoriste tu mo i energiju.
Ivan je tada rekao da nema svrhe da idemo na zapad. Rekao je da je s Azijom
svreno, a sam je dovoljno proao Evropu da mu bude jasno da je i s njom gotovo.
Tamo vie nije bilo nikakve organizacije drutva. Moda je jo bilo ratrkanih grupa
ljudi koji su se ve vratili u divljatvo, ali nedovoljan broj da bi se obrazovala bilo
kakva ekonomija. Zato smo poli na istok, prema Americi, i tamo smo, ovde i onde,

naili na manje naseobine... tek nekoliko njih... gde su se ljudi polako oporavljali, do
stepena kada su mogli da upotrebe nae usluge. Ali do sada nikom nismo pomogli. Ta
mala naselja nee da nas sasluaju. Kad god se pojavimo, ljudi se panino razbee u
ume, i ma koliko se mi trudili da objasnimo da smo tu da pomognemo, ne dobijamo
nikakav odgovor. Vi ste prvi ljudi koji su pristali da razgovaraju s nama."
"Problem je u tome", rekoh mu, "to razgovor s nama nee doneti nikakvu
korist. Mi nismo iz ovog vremena. Dolazimo iz budunosti."
"Sad se seam", ree Do. "Rekli ste da poznajete Elmera iz budunosti. Gde
je Elmer sada?"
"U ovom trenutku je negde meu zvezdama."
"Zvezdama? Otkud stari Elmer..."
"Sasluajte me", rekoh. "Dozvolite da vam ispriam. im je postalo jasno ta
e se dogoditi sa Zemljom, mnogo ljudi se uputilo prema zvezdama. Jedan broj njih
nastanio bi jednu planetu, drugi neku drugu. Deset hiljada godina od danas, ogroman
broj ljudi ivee na strano mnogo planeta. Ljudi odabrani za meuzvezdana
putovanja bili su obrazovani, strunjaci, tehnolozi, ljudi potrebni da bi se osnovale
kolonije u svemiru. Ovde su ostali neobrazovani, nestruni, beskorisni. To je razlog
zato je, ak i sada, naseljima kojima ste pokuali da pomognete toliko potrebna
pomo. Verovatno da zbog toga i odbijaju vau pomo. Ovde sada ive seljaci,
dokoliari..."
"Ali stari Elmer nije bio ovek..."
"Bio je dobar mehaniar. Novim kolonijama su bili potrebni takvi kao on. Eto
zato je poao."
"Ovo s Elmerom u budunosti i ljudima koji su pobegli u svemir", ree Do,
"jako je zanimljivo. Ali kako ste stigli ovamo? Rekli ste da ete nam ispriati. to se
ne smestite udobnije i lepo nam to ispriate sada?"
Ovo je bilo kao zaviajni klub. Sve je bilo ugodno i prijateljski. Do je bio
dobar momak a ni Ivan nije bio lo. Bilo nam je lepo, po prvi put otkako smo stigli
na planetu.
Zato smo se udobnije smestili i zajedno ispriali nau priu, prvo ja, pa Sintija,
pa onda opet ja.
"To Groblje mora da e se tek pojaviti", ree Do. "Jo nema ni traga od
njega."
"Doi e", rekoh. "Voleo bih da se setim datuma kada je osnovano. Mada ga
moda nikad nisam ni znao."
Sintija odmahnu glavom. "Ni ja ga ne znam."
"Zadovoljan sam zbog jedne stvari", ree Do. "Problem maziva. Bili smo
malo zabrinuti zbog toga. Znali smo da e nam jednom zatrebati i nadali smo se da
emo sresti ljude koji e moi da nam ga daju. Ako budu imali sirovo ulje, moi

emo da ga preradimo da bude upotrebljivo. Ne bi moralo da ga bude mnogo. Ali

nismo imali previe sree s ljudima."
"Nabaviete ga od Groblja, preraeno i gotovo, prema vaim objanjenjima",
rekoh mu. "Samo nemojte da platite cenu koju e traiti."
"Neemo im nita platiti", ree Do. "Zvue mi kao prvoklasna gamad."
"To i jesu", rekoh. "A sad, moramo da poemo."
"Na sastanak sa budunou."
"Tako je", rekoh. "I ako to uspe, kao to se nadamo, bie lepo zatei vas tamo.
Mislite da ete moi to?"
"Dajte nam datum", ree Do, i ja mu dadoh datum.
"Biemo tamo", ree on.
Kad smo bili na stepenicama, on ree: "ujte, ako vam ne uspe, ako tamo
nema vremenske kapije... Ako se to dogodi, nema potrebe da se vraate u onu kolibu.
ienje bi bilo jeziv posao, zbog onog mrtvaca, i to. Zato ne doete da ivite s
nama? Ne bi bio neki luksuz, ali biste bili dobrodoli. Na zimu moemo da odemo na
jug i..."
"Hvala, doi emo", ree Sintija. "Vrlo rado."
Spustili smo se stepenicama i poli nizbrdo. Procep u litici leao je pred nama,
i pre nego to smo stigli do njega, okrenuli smo se da vidimo nae prijatelje. Bili su
se okrenuli prema nama, i kada smo im mahnuli, pooe prema procepu.
Skoro smo ve zali u procep kada nas je preplavio onaj talas koji nije bio
voda, i kada se povukao, ostali smo oamueni i pometeni.
Naime, nismo se nalazili u procepu kakvog smo pamtili, ve na Groblju.
20.
Litica je jo bila tu, sa grbavim kedrovima na leima, a tu su bila i brda i
dolina izmeu njih. Ali to vie nije bila divljina. Potok je tekao izmeu obala od
uredno naslaganog kamena, travnjaci su bili potkresani poput tepiha i pruali se od
podnoja litice do kanala. Spomenici su stajali u nejednakim nizovima, a izmeu njih
su bili zasadi zimzelena i tise.
Osetio sam kako se Sintija pribila uza me, ali je nisam pogledao. Nisam smeo
da je pogledam. "Seni su opet zabrljale", rekoh.
Pokuao sam da izraunam koliko je trebalo Groblju da se proiri od svoje
ondanje granice do ovog mesta i odgovor je morao biti mnogo vekova... moda isto
toliko u budunost koliko smo bili premeteni u prolost.
"Nemogue da su bili toliko nespretni", ree Sintija. "Jednostavno nemogue.
Moda jednom, ali ne dva puta zaredom."
"Prodali su nas", rekoh.

"Ve su imali priliku da nas prodaju", ree ona, "kada su nas poslali u prolost.
Zato bi to dvaput uinili? Ako su hteli da nas se otarase, mogli su nas ostaviti gde
smo bili. U tom sluaju ne bi bilo vremenske kapije. Fle, tu nema logike."
Naravno, bila je u pravu. Nisam pomislio na to. Tu zaista nije bilo logike.
"Mora da je to naprosto njihova nesposobnost."
Zaokruio sam pogledom Groblje.
"Moda bi bilo bolje", rekoh, "da smo ostali sa Doom i Ivanom. Imali bismo
gde da ivimo i ime da putujemo. Mogli bismo da idemo svuda sa njima. Bili bi
nam dobro drutvo. Ne znam ta nas eka ovde."
"Neu plakati", ree Sintija. "Neka sam prokleta ako zaplaem. A tako mi se
plae."
Poeleh da je zagrlim, ali to nisam uinio. Da sam je dodirnuo, izazvao bih
suze.
"Moemo da pogledamo da li je Popisivaeva kua na istom mestu", rekoh.
"Ne verujem da je jo tamo, ali moemo da pogledamo. Koliko poznajem Groblje,
sigurno su je sruili."
Poli smo dnom jaruge i hodanje je bilo lako. Kao da idemo po tepihu. Nije
bilo neravnog zemljita niti stena koje bismo morali da obilazimo. Oko nas su bili
samo spomenici i zasadi zimzelena i tise.
Bacio sam pogled na neke od datuma na spomenicima, iako nije bilo naina da
utvrdim koliko su stari, ali su datumi koje sam video bili dokaz da smo bili bar
trideset vekova posle vremena u koje smo se nadali da emo se vratiti. Sintija iz
nekog razloga nije obraala panju na datume, a ja sam utao o njima. Ili, kad bolje
razmislim, obratila je panju i preutala to, kao i ja.
Stigli smo do reke; inila nam se ista kao pre, osim to je drvee du obala
ustupilo mesto spomenicima i travnjacima Groblja.
Posmatrao sam reku razmiljajui kako neke stvari, uprkos svim promenama,
uspevaju da opstanu. Reka je jo tekla tuda, valjajui se zemljom izmeu bregova, i
nije bilo nikoga ko bi mogao da joj uspori tok ili ublai silinu.
Sintija me zgrabi za ruku.
Bila je uzbuena. "Fle, jesmo li ovde pronali Popisivaevu kuu?"
Pokazivala je prema uzvienjima i kada sam pogledao tamo, ostadoh bez daha.
Ne zato to je tamo bilo neega to bi me ostavilo bez daha. Osim, moda, udesne
lepote prizora. Ono to mi je oduzelo dah bilo je to kako se itava scena promenila.
Isto mesto smo videli (u drugom vremenu) samo nekoliko sati ranije. Tada je to bila
divljina - guste ume koje su se sputale do reke, sa krovom kue u kojoj je leao
mrtvac, jedva vidljivim meu kronjama, i goli, kvrgavi vrhovi bregova koji su
podupirali nebo. Sada je sve bilo uredno i zeleno i kultivisano, a na vrhu uzvisine,
gde je pre bila mala trona kua u kojoj smo ruali sa ljubaznim domainom, nalazila
se graevina iz snova. Bila je sva od belog kamena, ali je ostavljala utisak tananosti

koja iskljuivala upotrebu kamena. Leala je nisko na obronku i spreda je imala tri
trema, poduprta vilinskim stubovima koji su s ove udaljenosti izgledali vitki poput
olovaka, i uska prozorska okna duginih boja du celog proelja. Visoko stepenite
vodilo je sve do reke.
"Misli..." upita ona, prekinuvi se u pola reenice.
"Nije Popisiva", rekoh. "Taj nikada ne bi podigao tako neto."
Zato to je Popisiva bio unjalo, skriva, vrdalo. unjao se naokolo pomno se
trudei da ga niko ne vidi, i dizao ljudima ispred nosa one manje predmete (ne
starine, jer e to postati tek u budunosti) koji e ispriati priu o onima od kojih se
krio.
"Ali tu se nalazila njegova kua."
"Tano" rekoh, ne znajui ta drugo da kaem.
Ili smo pored reke, ne urei, posmatrajui kuu na bregu, i najzad stigli do
mesta gde su se stepenice sputale do reke, zavravajui se na obalskom trgu
poploanom velikim kamenim blokovima, sa prostorom ostavljenim za zasade... ega
drugog nego zimzelena i tise.
Stajali smo jedno kraj drugog, kao dvoje zaplaene dece suoene s nekim
nepojmljivim udom, gledajui uvis du stepenica prema blistavoj prikazi na vrhu
brega.
"Zna na ta me ovo podsea?" ree Sintija. "Na rajske stepenice."
"Kako je to mogue? Nikada nisi videla stepenice ka nebu."
"Pa, ovo izgleda ba kao to su nai preci pisali o tome. Osim to bi trebalo da
ujemo trube."
"Misli da e moi da proe bez truba?"
"Mislim", ree ona, "da u nekako preiveti."
Pitao sam se ta ju je toliko razveselilo. to se mene tie, bio sam toliko
zapanjen i uznemiren da mi nije bilo do veselja. Bilo je lepo, ako marite za lepotu, ali
nije mi se dopadalo to se zgrada nalazi na mestu Popisivaeve kue. Morala je
postojati veza izmeu dve zgrade, i to mi se inilo razumno, ali nikako nisam mogao
da odredim prirodu te veze.
Stepenice su bile duge i prilino strme, i morali smo da idemo polako. Bili
smo sami na njima, okolo nije bilo nikoga, iako je do maloas na jednom tremu
stajalo troje ili etvoro ljudi.
Stepenice su se na vrhu brega zavravale jo jednim trgom, mnogo
prostranijim od onoga na obali reke, i mi poosmo njime prema sredinjem tremu.
Izbliza, zgrada je bila jo lepa nego gledana odozdo. Kamen je bio snenobeo, linije
graevine bile su prefinjene i skladne, a celina je ostavljala utisak svetosti. Nigde nije
bilo uklesanog natpisa koji bi pokazao o emu je re, i pitao sam se, oamueno, ta
bi ta zgrada zaista mogla da bude.

Trem se otvarao u predvorje, zamrznuto u onoj tihoj polutmini koja se vezuje

za muzeje ili galerije slika. U sredini odaje nalazila se zastakljena vitrina, sa
svetlou koja je igrala na predmetu u njoj. Kraj vrata koja su vodila iz predvorja,
stajala su dva straara... pretpostavljao sam da su straari, jer su nosili uniforme. Iz
dubine zgrade uli su se mukli odjeci koraka i glasova.
Prili smo vitrini i ugledali onaj isti krag koji nam je bio pokazan na onom
ruku. Mora biti da je isti, rekoh sebi. Samo je jedan ratnik mogao tako nemono da
se oslanja na svoj tit, samo je jedno slomljeno koplje moglo tako poraeno da se
vue po zemlji.
Sintija se bila sagnula da poblie pogleda u vitrinu, i sada se uspravi.
"Grnareva oznaka je ista", ree. "Sigurna sam da jeste."
"Zato si tako sigurna? Ne ume da ita grki. Rekla si da ne ume."
"Istina je, ali ime moe da se protumai. Nikostenes. Nikostenes me je
nainio."
"Moda je nainio mnogo takvih", rekoh. Ne znam zato sam se prepirao. Ne
znam zato sam se opirao gotovo sigurnoj spoznaji da je to upravo onaj komad koji
je stajao na polici u Popisivaevoj kui.
"Sigurna sam da jeste", ree ona, "Mora da je bio uveni grnar. Ovo mora da
je bilo remek-delo ako ga je Popisiva odabrao. A nijedan grnar ne bi nainio kopiju
sopstvenog remek-dela. Mora da je bio napravljen za nekog tada slavnog oveka..."
"Za Popisivaa, moda."
"Da", ree ona. "Tako je. Moda ba za Popisivaa."
Bio sam toliko zaokupljen kragom da nisam ni primetio da mi je priao jedan
od straara, sve dok nije progovorio.
"Vi mora da ste Fleer Karson", ree. "Jesam li u pravu?"
Uspravih se da ga pogledam. "Da", rekoh. "Ja sam, ali kako ste..."
"A dama je gospoica Lensing?"
"Jeste, ona je."
"Da li biste vas dvoje bili ljubazni da poete sa mnom?"
"Ne razumem", rekoh. "Zato da poemo s vama?"
"Jedan stari prijatelj bi da porazgovara s vama."
"To je besmisleno", ree Sintija. "Mi nemamo nikakvih starih prijatelja. Ne
ovde."
"Ne bih da insistiram", ree straar, sasvim blago.
"Moda je to Popisiva", ree Sintija.
Obratih se straaru. "Nizak ova, sa licem krpene lutke i stisnutim ustacima?"
"Ne", ree straar. "Uopte nije takav."
Saekao je da obiemo vitrinu i da poemo za njim.
Poveo nas je dugakim hodnikom du koga su bile poreane druge vitrine i
stolovi, sa mnotvom ukusno postavljenih i oznaenih predmeta, ali smo ili tako

urno da nisam imao kad da ih bolje pogledam. Neto dalje u hodniku zaustavio se
ispred jednih vrata i pokucao. Glas mu ree da ue.
Otvorio je vrata da nas propusti, a onda ih zatvorio za nama, ostavi napolju.
Zastali smo kod vrata i ugledali stvar... ne oveka, ve stvar... koja je sedela za
stolom.
"Eto i vas", ree stvar. "Dugo vam je trebalo da doete. Ve sam poeo da
strahujem da neete stii, da je plan ugroen."
Glas je dolazio iz neega to je izgledalo kao mehaniki ekvivalent ljudske
glave, ugraen na neto to se moglo grubo opisati kao nalik na ljudsko telo. Robot,
ali ni nalik na robote koje sam viao - razliit od Elmera i od bilo kog drugog
normalnog robota. Mehanika naprava koja nije ni po emu povlaivala ljudskom
obliku.
"Govorite besmislice", rekoh. "Tu smo. Doveo nas je straar. Zato mislim da
nije preterano ako vas pitamo..."
"Nipoto", ree stvar za stolom. "Nekada davno smo se poznavali.
Pretpostavljam da vam moe biti oproteno to me ne prepoznajete, jer sam se
prilino izmenio. Nekada ste me znali kao Remzija O'Gilikadija."
Ovo je bilo naoko neverovatno, ali je u tom glasu bilo neega to me je gotovo
ubedilo.
"Gospodine O'Gilikadi", ree Sintija, "potrebno je da mi neto kaete. Koliko
je bilo metalnih vukova?"
"to, pa to je lako", ree O'Gilikadi. "Bila su tri vuka. Elmer je ubio dva, i
preostao je jedan."
Pokazao je na stolice pored stola. "Poto ste me proverili, molim vas da
sednete. Potrebno je da vam pruim izvesna objanjenja."
Kada smo seli, on ree: "Dakle, veoma me raduje i umiruje i divno je to ste
ovde. Ovo je sve bilo planirano, i inilo se da je stvar sigurna, ali ovek nikada ne
moe da bude siguran sa vremenom. Zadrhtim na pomisao ta bi se dogodilo da niste
doli. I imam puno pravo da zadrhtim, jer tano znam ta bi se dogodilo. Mada, kad
bolje razmislim, to nije sasvim tano..."
"Kad kaete 'sve ovo'", rekoh, "pretpostavljam da mislite na ovaj muzej. Ovo
je muzej, zar ne, u kome je Popisivaeva zbirka?"
"Onda znate za Popisivaa?"
"Moglo bi se rei da smo pogodili."
"Naravno", ree O'Gilikadi, "moglo se oekivati. Vas dvoje ste veoma
pronicljivi."
"Gde je sada Popisiva?" upita Sintija. "Oekivali smo da emo njega videti
ovde."
"im je njegova zbirka bila smetena", ree O'Gilikadi, "ova zbirka, kao i
prvobitna, i mnogo bogatija zbirka izvaena iz skrovita na podruju starog Balkana,

odleteo je na planetu Alden, da povede ekspediciju arheologa na svoju rodnu planetu.

Poto mnogo vekova nije bilo vesti sa nje i od njegovih sunarodnika, on veruje da je
njegova rasa iezla, zbog nekog od mnogih razloga koji mogu da dovedu do
nestajanja rasa. Do sada nema vesti od ekspedicije. Nestrpljivo ih oekujemo."
"Mi?"
"Ja i sva moja braa seni."
"Hoete da kaete da ste svi takvi?"
"Nego ta", ree on. "Bio je to deo pogodbe koju smo sklopili. Nego,
zaboravio sam da vi ne znate za pogodbu. Morau da vam ispriam."
ekali smo da nam bude ispriano.
"Pria ide ovako", ree on prelazei na stvar. "Odavde emo vas poslati u vae
vreme, u onaj trenutak kada je trebalo da stignete da je vremenska kapija radila kao
to sam rekao da hoe..."
"Ali ste tada zabrljali", rekoh, "pa ete zabrljati i sada i..."
Podigao je metalnu ruku, umirujui me. "Nismo zabrljali", ree. "Uinili smo
kako smo nameravali. Doveli smo vas ovamo jer plan ne bi uspeo da vas nismo
doveli ovamo. Da se niste nali ovde da saznate plan, ne biste znali ta treba da
uradite. Ali ako se vratite sa planom u glavi, moi ete sve ovo da ostvarite."
"ekajte malo", pobunih se. "Sve ste pobrkali. Nema logike..."
"Ima iznenaujue mnogo logike", ree on. "Tako mora biti. Bili ste u dalekoj
prolosti i mi smo vas doveli ovamo u budunost da biste se upoznali sa planom, a
potom ete otii u vae vreme da primenite plan koji e omoguiti da se dogodi
budunost u kojoj se nalazite."
Skoih na noge i tresnuh akom po stolu. "Nikad u ivotu nisam uo toliko
prokletih gluposti", vikao sam. "Potpuno ste pomeali vremena. Kako moemo da
budemo dovedeni u budunost koja nee postojati ako u naem vremenu ne uinimo
tu besmislicu koju moramo da uinimo da bi se ovo dogodilo?"
O'Gilikadi je bio prilino tajnovit u vezi s tim. "Priznajem", ree, "da to moe
da izgleda pomalo neobino. Ali kada razmislite, uvideete da je logino. Sada emo
vas poslati nazad kroz vreme..."
"I promaiti cilj", rekoh, "za nekoliko hiljada godina..."
"Nikako", ree O'Gilikadi. "Pogodiemo tano u centar. Vie ne zavisimo
samo od umnih sposobnosti. Sada posedujemo i mainu, vremenski selektor koji
moe da vas poalje gde god elite, tano u deli sekunde. Njegov razvoj bio je deo
pogodbe koju smo sklopili."
"Govorite o planovima", ree Sintija, "i pogodbama. Moda bi pomoglo kada
biste nam objasnili."
"Ako mi samo pruite priliku", ree O'Gilikadi, "biu presrean da to uinim.
Poslaemo vas u va vremenski trenutak i otii ete do Groblja i posetiti Maksvela
Pitera Bela..."

"A Maksvel Piter Bel e me naglavake izbaciti", rekoh, "a moda i..."
"Nee", ree O'Gilikadi, "ako s vama budu dve ratne maine, ispred zgrade,
teko naoruane i spremne za akciju. U tome e biti razlika."
"Ali kako moete da znate da e ratne maine..."
"Pa, vi ste ih uputili, zar ne, da budu u odreeno vreme na odreenom mestu?"
"Jesmo."
"Onda je to u redu. Videete Maksvela Pitera Bela i dati mu do znanja da imate
dokaze da koristi Groblje kao paravan za krijumarenje starina, i jo ete mu rei..."
"Krijumarenje starina nije protivzakonito."
"Ne, naravno da nije. Ali zamislite ta bi se dogodilo sa paljivo izglancanim
ugledom Majke Zemlje kada bi se saznalo za to. Zasmrdelo bi, ne samo na
nepotenje, ve i na svetogre, i bile bi potrebne godine da se operu od toga, ako bi
uopte mogli."
"To bi moglo da upali", rekoh, pomalo nevoljan da priznam.
"Paljivo ete mu objasniti", ree O'Gilikadi, "pazei da ne shvati pogreno
znaenje predloga i vau nameru, da biste mogli da zakljuite da nema potrebe
pominjati celu stvar ako on pristane na odreene uslove."
Nabrojao je uslove na prstima, jedan po jedan. "Groblje e pokloniti
Aldenskom univerzitetu sve starine u svom posedu, svesrdno se starajui da bude
pronaeno i predato sve to je bilo sakriveno, i nadalje e prestati sa svakom
trgovinom ove vrste. Groblje e obezbediti brodove za prevoz starina na Alden i
smesta e uvesti redovan prevoz do Zemlje po cenama usklaenim sa drugim putnim
tarifama u Galaksiji, kao i smetaj po razumnim cenama za turiste i hodoasnike koji
ele da posete Zemlju. Groblje e osnovati i odravati muzeje u kojima e biti
smetena zbirka istorijskih predmeta koje je od osvita oveanstva sakupljao tome
posveeni student po imenu Roneks sa planete Abernaks. Groblje e..."
"To je Popisiva?" upita Sintija.
"To je Popisiva", ree O'Gilikadi, "i ako dozvoljavate da nastavim..."
"Samo izvolite", ree Sintija.
O'Gilikadi nastavi, nabrajajui uslove na prste. "Groblje treba da obezbedi
sredstva i sve potrebne uslove za program istraivanja pouzdanog sistema za
putovanje kroz vreme. Groblje takoe treba da obezbedi sredstva i uslove za jo
jedan istraivaki program, koji e omoguiti otkrivanje i razvijanje metoda kojim e
se ljudska linost moi u celini ugraditi u robotski mozak, i kada takav metod bude
razvijen, prvo e tome biti podvrgnuta grupa bia na planeti Zemlji, poznatih kao
seni..."
"Znai, tako ste vi..."
"Tako sam ja postao ovo to vidite. Ali da nastavim. Groblje e odobriti
osnivanje galaktike nadzorne komisije koja e, osim to e pratiti sprovoenje

uslova iz ovog sporazuma, odsad pa nadalje proveravati poslovanje i akcije Groblja, i

davati preporuke za voenje poslova."
Zautao je.
"I to je sve?" rekoh.
"To je sve", ree on. "Nadam se da smo mislili na sve."
"Rekao bih da jeste", rekoh mu. "Sada jo samo da Groblje pristane na to."
"Mislim da ve jesu", ree O'Gilikadi. "Pa, ovde ste, zar ne? A tu sam i ja, kao
i muzej i vremenski selektor koji eka na vas."
"Na sve ste mislili", ree Sintija, pomalo ljutito i podrugljivo. "Zaboravili ste
samo jedno. ta je sa Fleerovom kompozicijom? Kako ste mogli to da zaboravite?
Da nije bilo njegovog sna da je stvori, nita od ovoga ne bi bilo ostvareno. Vi ne
znate koliko je radio na tome i matao i..."
"Pomislio sam da ete to pitati", ree O'Gilikadi. "Ako biste poli sa mnom do
sluaonice, sa druge strane hodnika..."
"Hoete da kaete da je imate ovde?"
"Naravno da je imamo ovde. Gospodin Karson i Bronko su stvorili sjajan rad.
Pravo remek-delo. ivela je sve ove godine. I ivee zauvek."
Tresao sam glavom, zaprepaen.
"ta je s vama, gospodine Karson?" upita O'Gilikadi. "Trebalo bi da se
veselite."
"Zar ne vidite ta ste uinili?" ree Sintija gnevno, oiju blistavih od suza.
"Kada bi je sad video, to bi sve pokvarilo. Kako samo moete da predloite da vidi i
uje i oseti delo koje jo nije stvorio? Nije trebalo da mu kaete. Sada e mu stalno
biti pred oima da mora da stvori remek-delo. A nije ni sanjao o remek-delu. Hteo je
samo da napravi iskreno delo, a sada ste vi..."
Pruih ruku da je prekinem. "U redu je", rekoh. "Ja u to znati, naravno. Ali,
Bronko e biti tamo sa mnom. On e paziti da ne zastranim."
"Onda, u tom sluaju", ree O'Gilikadi diui se, "treba da obavite jo jednu
stvar pre nego to se vratite u svoje vreme. Napolju vas ekaju neki prijatelji da vas
pozdrave."
Obiao je sto na svojim neljudskim nogama ugraenim u neljudsko telo. Mi
izaosmo za njim na vrata, niz hodnik i kroz predvorje.
Petoro ih je bilo poreano ispred trema, ekajui nas: ratne maine, Elmer i
Bronko i Vuk.
Bilo je to prilino neobino. Stajali smo na tremu i gledali ih, a oni su gledali
nas.
"Biemo tamo kada se vratite", ree Elmer. "ekaemo vas."
"Jasno mi je zato e ratne maine biti tamo", ree Sintija. "Zamolili smo ih da
nas saekaju, ali vi..."
"Vuk je doao po nas", ree Bronko.

"Kako je mogao?" upitah. "Progonili ste ga. Ve ste bili sredili dva njegova
drugara i..."
"Umiljavao se", ree Bronko. "Hteo je da se igra sa nama. Skakao je oko nas,
drei se izvan domaaja. Leao je na leima i prevrtao se, sa sve etiri uvis. Smeio
nam se zubima. Shvatili smo da eli da poemo za njim. Videlo se da mu je vano."
Vuk nam se smeio... zubima.
"Vreme je da se ide", ree O'Gilikadi. "Hteli smo samo da znate da e vas
ekati."
Okrenusmo se i poosmo za njim nazad, u zgradu.
Rekoh Sintiji: "Uskoro e biti slobodna. Moi e da se vrati na Alden i
obavesti Tornija o svemu to se dogodilo..."
"Ne vraam se tamo", ree ona.
"Ali, ne vidim ta..."
"Nastavie da radi na kompoziciji. Zar ti nee dobro doi pomonikpoetnik?"
"Mislim da hoe", rekoh.
"Sea se, Fle, ta si mi rekao kada smo mislili da smo zarobljeni u prolosti?
Rekao si da e me voleti. Naterau te da odri re."
Pruio sam svoju i pronaao njenu ruku.
Nisam imao nita protiv da me na to natera.