STRUKTURA NAUNIH REVOLUCIJA

Predgovor (Novakovi): knjiga je objavljena 1962. Bavi se problemom razvoja

naunog saznanja. Kljuni pojmovi: paradigma, normalna nauka. Paridigma:
itava konstelacija uverenja, vrednosti, tehnikih procedura itd. koji su
zajedniki lanovima jedne naune zajednice, ali i konkretna reenja naunih
zagonetki koja mogu da poslue kao osnova za reavanje ostalih zagonetki
normalne nauke. Normalna nauka: preovljaujue redovno stanje nauke.
Istraivanje vrsto zasnovano na nekoj paradigmi koja prua relativno dugu
osnovu za nekritiku naunu praksu (prikupljanje injenica, demonstracija
slaganja injenica sa teorijom i artikulacija teorije) Nauna revolucija: kada
normalna nauka ne moe vie da izbegne nepravilnosti koje potkopavaju
postojeu tradiciju tada poinju istraivanja koja vode do novog skupa
osnovnih uverenja. Epozode u kojima se to odigrava su naune revolucije.
Dominantna teorija odbacuje se u korist druge koja je sa njom nespojiva.
Stara paradigma se zamenjuje novom. Ovakvo shvatanje razlikuje se od onog
Poperovog. Za P. razvoj saznanja ne odvija se akumulacijom posmatranja u
periodu normalne nauke, ve putem zamenjivanja naunih teorija boljim
teorijama. Za Popera, naue revolucije su deo rasta naunog saznanja. A da
bismo odluili izmeu dve rivalske teorije, konstruiemo opovrgavajui
krucijalni eksperiment. Za Popera kritiki stav prema teoriji, konstruisanje
eksperimenata koji testiraju teoriju imaju kljunu ulogu u razvoju nauke. Za
Kuna, tek odbacivanje kritikog miljenja predstavlja prelaz na nauku.
Po Kunu, u periodu normalne nauke koji poinje zamenom stare paradigme
novom, ta nova paradigma se razbuktava i tada se ne obraa panja na
anomalije. Kada mogunosti razvoja u okviru jedne paradigme ponu da se
iscrpljuju, naunici sve vie postaju svesni nepravilnosti i to je preduslov za
revoluciju. Kriza vladajue paradigme dovodi do pojave novog kandidata za to
mesto i bitke oko njegovog prihvatanja. Taj prelaz nije postepen ve se odvija
iznenada i odjednom. Problem sa ovim je to izgleda da nova paradigma ne
moe da ima predistoriju, ve deluje da se stvara odjednom niotkuda.
Meutim, Kun ipak doputa da period krize u kome se javljaju zametci novih
ideja traje relativno dugo, mada ne doputa da nova paradigma moe da
pojavi ukoliko nema krize u nauci.
Teza o monopolskom poloaju vladajue paradigme : najvei problem Kunove
teorije. Iskljuuje mogunost naporednog postojanja vie paradigmi.
Kunovo shvatanje krize u nauci : uzrok krize je gomilanje pitanja na koja
nauka ne moe da odgovori (empirijski, spoljanji pritisak).
Neke primedbe : odsustvo kritike u periodu normalne nauke, slika
zatvorene naune zajednice, nema progresa.
Fajerabend : odbacuje Kunov model naunih revolucija i zamenjuje ga
modelom stalne proliferacije (otvorenosti nauke za nove teorije). Za rast
saznanja, ini se, zahvaljujemo aktivnom uzajamnom delovanju razliitih
postojano zastupanih gledita.
Lakato : negiranje pravih naunih revolucija. Relativizuje se mogunost
opovrgavanja naune teorije. Teza da se uvek radi o doluivanju izmeu vie

nespojivih teorija, a ne o stvarnom prelazu sa stare na novu teoriju. Nema

zasnivanja nove teorije kome bi prethodilo injeniko opovrgavanje stare.
Nijedna teorija nije zaista stara, ona se samo trenutno povlai sa bojnog polja.
Poper : naglaava evolucioni karakter razvoja teorije. Progres u nauci
posmatra se kao sredstvo da se ljudski rod prilagodi svojoj okolini. Progres
moemo meriti uporeivanjem starih sa novim problemima : novi su dublji i
mnogobrojniji, jer to vie raste korpus znanja, to smo svesniji ogromnosti
naeg neznanja. Logiki, progres je revolucinarnog karaktera, jer nova teorija
mora da protivrei staroj. Ali, ona mora i da objasni uspeh svoje prethodnice.
VI Nepravilnosti i iskrsavanje naunih otkria : kako dolazi do novih naunih
otkria, do novina u teoriji i saznanja novih injenica? Normalna nauka tome
ne tei, a ipak, to se stalno deava. Ti noviteti dovode do izmene paradigme.
Otkrie poinje uvianjem neke nepravilnosti. Zavrava se kada paradigma
uklopi u sebe ono to se ranije smatralo nepravilnou. Da bi se usvojila neka
nova injenica, mora da se promeni paradigma - naunik mora da naui da
vidi svet drugaije. Otkrie je proces,a ne jedan jedini prost akt. Primeri
otkia : kiseonik, X zraci,
VII Kriza i nastajanje naunih teorija : gorepomenuta otkria bila su uzroci ili
su doprinela promeni paradigme. Ali otkria nisu jedini izvor ovih
destruktivno-konstruktivnih promena paradigmi. Mnogo vea pomeranja
nastaju smiljanjem novih teorija. One izazivaju velike naune revolucije
(kopernikanska, njutnovska, ajntajnovska) i pitanje je kako one nastaju iz
normalne nauke, kada aktivnost normalne nauke nije usmerena ka traganju za
njima. Ovde nastanku teorije prethodi svest o dubokim nedostacima
prethodne teorije (npr. ptolomejska astronomija pre Kopernika). Svest o
nepravilnosti u tim sluajevima prodire tako duboko da je opravdano govoriti
o krizi odreenih naunih oblasti. Nesigurnost nastaje jer zagonetke ne
uspevaju da budu reene u okviru postojee paradigme. Teorija postaje sve
manje korisna u predvianjima i sve neodreenija.
2. primer : hemijska revolucija : otkrie kiseonika i naputanje teorije
flogistona. Stara teorija je sagorevanje objanjavala kao oslobaanje
flogistona (vatrenog elementa) iz tela koje gori, ali nije mogla da objasni kako
neka tela dobijaju na teini prilikom sagorevanja. Razna objanjenja su
pokuana (npr. da flogiston ima negativnu teinu), i to je podstaklo
istraivanje koje je dovelo do otkria kiseonika i objanjenja sagorevanja
oksidacijom.
3. primer : nastanak teorije relativiteta i naputanje njutnovske paradigme.
Teorija svetlosnog etra : svetlost kao talasno kretanje kroz etar u kome vladaju
Njutnovi zakoni. Eksperimenti nisu uspevali da primete nikakvo strujanje kroz
etar. Ovaj problem pojaala je Maksvelova teorija elektromagnetizma koja nije
mogla da bude uklopljena u teoriju o etru.
Reenja problema koji izazivaju krizu u nauci esto su anticipirana mnogo pre
nastanka krize, ali bivaju ignorisana (npr. Aristarhova anticipacija Kopernika u
3 v. p.n.e.), jer postoje razumnija reenja u okviru normalne nauke.

Znaaj kriza je u tome to one ukazuju na to da dolo vreme za zamenu

orua.
IX Priroda i nunost naunih revolucija : ta su naune revolucije i kakva je
njihova uloga u naunom razvoju? One su uzete kao nekumulativne razvojne
epizode u kojima je starija paradigma u potpunosti ili delimino zamenjena
jednom novom koja je nespojiva sa tom starom. Zbog ega bi promenu
paradigme trebalo zvati revolucijom? Naune rev. su uvedene rastuim
oseajem o neadekvatnosti postojee paradigme u ispitivanju nekog aspekta
prirode prema kome je ranije sama pokazala put. Paradigma zapada u krizu,
njena mo slabi. Javljaju se rivalske paradigme. Pitanje izbora izmeu rivalskih
paradigmi : ne moe se razreiti kriterijumima normalne nauke. Svaka
paradigma nudi cirkularni argument sebi u prilog, poziva se na samu sebe.
Mora se pribei spoljanjim kriterijumima, i to je ono to te rasprave
najoiglednije ini revolucionarnim. Argument je ubeivaki, a ne logiki, pa
ak ni probabilistiki prinuujui. Dve strane ne dele dovoljno zajednikih
pretpostavki za to.
Nauka nije kumulativna. To pokazuje istorija njenog razvoja.
Zato nova teorija ne moe da logiki ukljuuje staru : Sasvim novo otkrie
iskrsava u onoj meri u kojoj se predvianja o prirodi pokazuju pogrenim,
pogotovo ukoliko je anomalija tvrdoglava. Tada se trai drugo objanjenje koje
e anomaliju pokazati kao zakonoliku, i ono nuno mora biti u suprotnosti sa
starim u okviru koga taj fenomen anomalija. Povod za nastanak novih teorija
takoe su samo te tvrdoglave anomalije. Pogreno je danas raireno shvatanje
da je Njutnova dinamika samo specijalni sluaj Ajntajnove teorije, da se prva
moe dedukovati iz druge1 i da je Ajntajnova teorija samo ispravila ono to i
nije bilo zaista nauno kod Njutna. Da bi se branilo ovo shvatanje naunog
razvoja, potrebno je ograniiti polje primene jedne nauke na takvu preciznost
posmatranja koju ta nauka ve ima, (naunik ne moe da govori nauno o
pojavama koje nisu ve posmatrane) a to spreava dalji razvoj nauke,
spreava irenje paradigme, bez koje normalna nauka ne moe da se razvija i
spreava pojavu bilo kakvih anomalija i kriza.
Razlike izmeu zastupnika stare i nove paradigme : paradigme se ne slau
oko toga ta postoji i kako se to to postoji ponaa. Razlikuju se i po svom
shvatanju naunih problema i metoda i standarda naunosti. Primer : prelaz
sa sholastike i kvalitativnih objanjenja (pozivanje na primarna svojstva
materije) na modernu nauku i kvantitativna objanjenja (mehanicistikokorpuskularna paradigma, objanjenje preko kretanja estica). Zatim Njutnovo
objanjenje gravitacije koje materiji pripisuje sile privlaenja i odbijanja
(vraanje na sholastiki standard) koje je doprinelo da se o elektricitetu govori
u terminima privlaenja i odbijanja, ime se tu dolo do pravilnosti u
istraivanju. Primer 2 : Maksvelova elektromagnetska teorija svetlosti nije se
pozivala ni na kakav medijum kroz koji svetlost putuje i time se suprotstavila
tadanjem uverenju da svetlost mora da putuje kroz etar. Poto se Maksvelova

teorija pokazala korisnom, promenila se paradigma i vie se nije smatralo

nenaunim da se ne trai jedan takav medijum.
Ovo to je reeno treba da pokae koliko je radikalna promena u nauci koja se
deava sa naunom revolucijom.