2.

MESTO RELIGIJE U SUKOBIMA I PROCESIMA POMIRENJA

2.1. Transcendentno i imanentno u okviru religije
Pre samog dubljeg ulaenja u tematiku, ovde treba rei da rad, odnosno njegov drugi deo koji se primarno odnosi
na mesto religije u sukobima, njihovom razreavanju i izgradnji mira, nije napisan od strane akademskog radnika
iz domena reavanja sukoba i izgradnje mira, niti od naunika religiologa, ve je napisan od religioznog
hrianskog (protestantskog) teologa zainteresesovanog za ovu temu. Smatramo da ovo pitanje jeste, takoe, i
pitanje i vaan problem kojim trebaju da se bave i teolozi dajui svoj doprinos raspravi, najvie zbog toga to su
razliita teoloka tumaenja religijskih doktrina i dogmi esto predmet sukoba. Upravo zato je vaan pogled na
temu odnosa religije, sukoba i pomirenja koji u svojoj osnovi izvire iz teolokog promiljanja i shvatanja ovoga
problema. Teolozi trebaju, zbog svega ono to bi trebali da predstavljaju kao "religijski uitelji i autoriteti", a i
teorijski i praktino mogu i moraju, da se ukljue u mirovne procese. tavie, sama religija i pripadanje nekoj
religiji u savremenom kontekstu esto (opravdano ili neopravdano) jeste predmet napada od strane sekularnih
sila pri emu se esto osporava ikakva pozitivnost i svrha religije koja se jednostrano karakterie kao negativna,
nazadnjaka, nedostatna i uopte uzevi nepotrebna. Takoe, u drugom delu rada elimo da informiemo itaoca
o problemu religijski motivisanih ili religijom opravdavanih sukoba, ali i o pozitivnoj i transcendentoj ulozi religije u
posredovanju i izgradnji mira. Isto tako, nadamo se da e naredne strane biti barem mali podsticaj na dalje
ponovno i neprestano promiljanje o iznesenim problemima, ali i poziv na dijalog, prevenciju i razreavanje
potencijalnih sukoba poevi od vlastitog "mikrokosmosa" i vlastite lokalne zajednice (sa naglaskom na versku
zajednicu) kojoj pojedinac pripada.
O TRANSCENDU i transcendenciji je poneto ve reeno u prvom delu rada iz perspektive Reavanja sukoba.
Drugi deo e da se bavi vie transcendentnim i imanentnim iz teoloko-religijske perspektive posmatrajui ulogu
religije, zajedno sa dve pomenute pripadajue komponente, u sukobima, prevenciji sukoba i mirovnim procesima.
Pre svega, ukratko i saeto reeno, u svom optem znaenju pojmovi "transcendencija" i "transcendentno"
oznaavaju "sve to postoji iznad neposrednog osjetilnog iskustva; nadosjetilnost" odnosno, ono to "nadilazi
iskustveno ili natprirodno; nadiskustveno, nadosjetno" (Ani & Goldstein, 2007: 587-588), dok se "imanentnost" i
"imanentno" odnose na neto to je "sadrano u nekoj pojavi, koje ne prelazi tu pojavu i ostaje njome ogranieno"
(Ani & Goldstein, 2007: 249). Prema tome, u fokusu e da bude transcendentno u religijskom smislu, to za
potrebe rada moemo okarakterisati kao "nadzemaljsku" i "nadnaravnu" komponentu religije, kao nematerijalnu
kategoriju. Sa druge strane imamo imanentnost kao "ovozemaljsku" i "naravnu" komponentu religije, kao vidljivi
pozitivni ili negativni uinak religije.
Prema in-Tai Kimu (Chin-Tai Kim) transcendentnost i imanentnost nisu meusobno iskljuive kategorije, ve
meusobno determiniue kategorije, jer svi teoloki i metafiziki sistemi koji postavljaju nekakvu ultimativnu
stvarnost moraju pokazati svoj dvostruki, transcendentni i imanentni, aspekt postojanja (Kim, 1987: 537).
Naalost, transcendentnost i imanentnost, u pojednostavljenom poimanju i u smislu onoga to bi religija u svojoj
transcendentnoj ("nadzemaljskoj") teoriji trebala da bude i onoga to u imanentnoj ("zemaljskoj") praksi religija
jeste, nisu uvek u skladu. tavie, ove dve dimenzije religije kao da sebi na neki nain protivree.
Jednostavno reeno, kada se u religiji rei (nagovetaj) ne poklapaju s delima (praksom), ili ono to se
nagovetava sa onim to se ini, dolazi do negativnih rezultata, untranjih i spoljanjih sukoba, nasilja, pa ak i
ratova. Sa druge strane, harmonija izmeu imanentne i transcedentne komponente u nekoj od religija po pravilu
stvara poeljne pozitivne rezultate, blagostanje, mir i odsustvo nenasilja. Odnosno, dolazi do prevencije nasilja ili
barem njegovo svoenje na minimum. Prema tome, pitanja koje se mogu postaviti ve iz samog posmatranja
vlastite okoline, sveta i temeljnog poznavanja funkcionisanja religije su sledea: Zato se razliite religije
sukobljavaju ako sve imaju isti cilj? Da li je religija uopte potrebna oveku? Da li je nuna za savremeno
oveanstvo, odnosno, da li je (bilo koja) religija problem ili reenje u drutvu i za drutvo? Pitanja su takva da je
verovatno nemogue dati adekvatan odgovor, a svakako je i nemogue da se sa njima detaljnije bavimo u jednom
prostorno i tematski ogranienom radu ovoga tipa. Meutim, to su pitanja kojih treba da budemo svesni, koja su
neizbena, koja su aktuelna i o kojima je vano i potrebno razmiljati iz vie aspekata, poput sociolokog,
teolokog, psiholokog, politikog, ekonomskog i drugih. Na taj nain bi predstavili i integrisali nalaze iz razliitih
perspektiva te bi tada moglo da se doe do nekakvih zakljuaka koji bi bili zvezda vodilja za dalja promiljanja, pa
i za delovanje.
2.2. Religija - problem ili reenje?
Pogledi na ulogu religije u savremenom post-modernistikom drutvu su razliiti. U jednoj krajnosti religija je
viena kao faktor koji uzrokuje nepotrebne podele drutva, koji razara tkivo drutva, dovodi do sukoba i ratova,
dok je s druge strane religiju mogue videti kao vano vezivno tkivo drutva, koje gradi drutvo, odrava mir i
dovodi do pomirenja. Ve iz same ovakve povrne klasifikacije i kvalifikacije (bez)korisnosti religije evidentno je
da je pojam same religije kao i njena (ne)vanost za drutvo vrlo sloena. U svetlu te kompleksnosti valjalo bi da

posmatramo i jednu od moguih funkcija religije, a to je pitanje mesta religije u procesu pomirenja i izgradnje
mira.
Da bi se dolo do nekakvih, makar i povrnih zakljuaka, o mestu religije u pomirenju i odravanju i izgradnji mira,
moda je najbolje da pogledamo ono to religije imaju ugraeno, a preteno i zapisano, u svojim svetim spisima i
temeljnim (transcendentnim) uvjerenjima. Posebno emo traiti i pogledati njihova poimanja nenasilja, mira i
pomirenja. Prema tome, u sledeim redovima emo ukratko i vrlo ugrubo saeti osnovne filozofsko-teoloke
postavke odnosa prema miru, sukobima, pomirenju, reavanju sukoba i izgradnje mira u teoriji najveih svetskih
religija: hinduizmu, budizmu, islamu, judeizmu i hrianstvu, kao odabranim primerima za prouavanje. Poinjemo
sa hinduizmom, bez posebnog ili znaajnog reda u navoenju.
Dakle, filozofsko-teoloku utemeljenost hinduistikog poimanja pristupanja reavanju sukoba i izgradnji mira, kao
uostalom i hinduistiku teologiju uopte, teko je, zbog karakteristine vieslojnosti, raznovrsnosti i sloenosti,
ukratko saeti. Ipak, na nekakvom povrnom nivou moe se rei da, barem u teoriji, hinduizam pokazuje
tolerantnost prema doktrinama drugih religija, pa ak i tendenciju njihovog usvajanja u vlastiti teoloki sistem. U
okviru svog univerzalizma smatra da sve religije vode do iste boanske Istine. Uzevi ovde jedan od moda i
kljunih koncepata hinduizma, koncepta jedinstva (jednosti, sjedinjenosti) pojedinca s celim univerzumom, jasno
je da su bilo kakav sukob, odvojenost, nejedinstvo ili podeljenost u suprotnosti sa ovom vanom hinduistikom
doktrinom koja se odraava, ili bi barem trebala da se odraava, i na praktino delovanje jednoga pripadnika
hinduistike religije (Johnston, 1996: 54-55).
Gautama Buda i budizam zagovaraju pristup ivotu i religiji na temelju tri jednostavna principa: saoseanje,
kritika tolerancija i iskustvena mudrost. Budina "tolerancija" je iskustveni princip koji zahteva od pojedinca
uvaavanje razliitog miljenja o kojem treba da se duboko promilja (meditira) i koje treba da bude iskustveno
testirano u ivotu. To je isto tako primenljivo i na susrete budizma sa drugim religijama. Budizam je utemeljen na
nenasilju i budistike doktrine pouavaju da osoba treba da tei unutranjem miru i da treba da nastoji da ga
dosegne, a koji e tada sam po sebi iskljuiti bilo kakvu mogunost sukoba ili sukobljavanja (Johnston, 1996: 5556). Dakle, mir je sredstvo i konani cilj budizma koji treba da se dosegne i postigne kroz mudrost i meditaciju
(Harris & Morrison, 2013: 43).
Islam, rije koja u slobodnom prevodu znai "predanje" ili "predanost" (Bogu), ponekad se tumai i kao izvedena
re iz korenske rei "salam" koja se prevodi kao "mir" (Pennington, 2008). Kur'an, sveta knjiga ove religije mira,
naglaava da u veri (religiji) nema nikakve prisile, te prema tome prisilna i nasilna religija nije ono to bi religija
trebala da bude. Daglas Donston (Johnston, 1996) ovome dodaje svoje miljenje gde istie da muslimani veruju
da je njihova dunost da stvore i da stvaraju javni red na zemlji koji e odraavati boansku volju. Zbog toga
muslimani smatraju da svi oni koji ive pod Islamom, u zajednici pod Alahovom vladavinom, gde se religijsko
identifikuje sa politikim, trebaju da ive prema drutvenim normama koje e biti u skladu sa svetim zakonom, a to
znai da ive u miru bez nasilja i sukoba (Johnston, 1996: 58-59). Muslimani se pozdravljaju tako da kod
susretanja jedan drugome poele salam (mir), jer je izvorna svrha Islama promovisanje mira i zajednitva u svetu,
te razumevanje i tolerancija drugih religija i naroda (Harris & Morrison, 2013: 46).
Judeizam u sri svog Zakona, sadranih u "deset Boijih zapovesti" kao temeljnim moralnim principima, nalazi
okvir i vodilju za miran i blagosloven suivot na vertikalnoj i na horizontalnoj ravni, i sa Bogom i sa ljudima. Ove
zapovesti svojim zabranama ubistva, negovorenja istine, potrebe za imanjem tue imovine, pa ak i tueg
branog partnera, propisivanjem iskazivanja potovanja ljudskoga dostojanstva svojih blinjih i ostalim moralnim
preporukama daju dobar poetni okvir za mir i odravanje mira. Same po sebi one brane nasilje i nastoje da ga
spree. Jevrejski koncept "alom", slian muslimanskom "salam", koji se najee prevodi kao "mir", a koji
propisuje ivljenje prema Deset zapovesti, ne odnosi se samo na nekakav individualni vlastiti mir, ve na javni i
drutveni red i mir, miran suivot, brigu za drugoga, implicira celovitost, blagostanje, radost, zdravlje i sigurnost
svih lanova zajednice (Harris & Morrison 2013: 43) i upravo je alom kao jevrejski pozdrav ono to osobe koje se
sreu ele jedna drugoj, u svoj punoi njegovog znaenja.
I na kraju, Isus Hrist, "utemeljitelj" hrianstva, pomalo radikalno i, za mnoge, neracionalno i nelogino, umesto
mrnje i osvete zagovara ljubav prema neprijatelju i molitvu za vlastite progonitelje. Hrianstvo je u svojoj
teolokoj transcendentnoj teoriji izrazito mirotvorna i miroljubiva religija. Sam Isus Hrist je svojim propovedanjem
zagovarao ljubav i mir, vlastitim primerom praktikovao oprost i pomirenje te odbijao i zabranjivao na nasilje
odgovarati nasiljem (Harris & Morrison, 2013: 45). Svaki hrianin treba da ima, kao i Jevreji, jednako poimanje
Deset Boijih zapovesti, a uz njih da nasledi i primer Isusa Hrista koji je svojim sledbenicima i oveanstvu
ostavio dve jednostavne, ali u isto vreme izuzetno teke zapovesti. "Zapovest ljubavi", koja uz poziv na ljubav
prema svome Bogu, poziva na ljubav prema svome blinjemu u jednakoj meri kao i na ljubav prema samome
sebi. Ta zapovest, uz zajedniki jevrejsko-hrianski zakonski Dekalog, ukoliko se potuje, iskljuuje svaku
mogunost nasilja, sukoba i naruavanja mira.
2.3. Uzroci religijskih sukoba

ini se da sve religije, ili barem one spomenute u prethodnom odeljku, u svom transcendentnom obliku pouavaju
o i pozivaju na mir. Uprkos tome, do sukoba ipak dolazi; interreligijskih, intrareligijskih ili onih koji su religijom
motivisani. on P. Mekdonel (McDonnell, 2009) daje tri pojednostavljena deskriptivna modela za razumevanje
religijskih sukoba, koji e, s obzirom da prilino dobro predstavljaju njihove uzroke i doprinose razumevanju
tematike ovoga rada, u daljem tekstu biti ukratko predstavljeni.
Dakle, Mekdonelov vetaki (artifice) model u osnovi vidi religiju kao opravdanje sukoba koji je duboko politiki ili
ekonomski motivisan, a ija motivacija moe i ne mora biti poznata sukobljenima. Sukobljena su religijska
uverenja viena kao ona koja su u uzajamnoj vezi s ekonomskim distributivnim problemima u datom sukobu.
Religija se ovdje koristi kao sredstvo motivisanja sukobljenih, objanjavanja sukoba ili davanja moralne
superiornosti razlogu sukoba. Mekdonel (2009: 10-13) u pozadini ovakvog sukoba u stvari vidi siromatvo ili
drutvenu nejednakost za koji je lek ekonomski razvoj.
Fundamentalistiki model je, sa druge strane, u potpunosti oblikovan vlastitim religijsko-fundamentalistikim
svetonazorima smanjenih kapaciteta za racionalno donoenje odluka. Ovde je sukob uglavnom pokretan eljom
za ouvanjem religijskog identiteta i percepcijom da je taj identitet na bilo koji nain ugroen. Pa tako, tu u sukobu
imamo podelu na "vernike" i "nevernike", tako da je bilo kakvo diranje u fundamentalistika uverenja u stvari
diranje u samog fundamentalistu. Mekdonel (2009: 10-13) smatra da je u ovom modelu jedino reenje sukoba
ono koje je utemeljeno na prepoznavanju i priznavanju religijskog identiteta fundamentalista u sukobu.
I za kraj, Mekdonell (2009: 10-13) predlae i trei, hibridni model, koji je kombinacija prva dva modela, jer smatra
da su prva dva modela nedostatna. Stvarni ljudi i stvarni ivot su jednostavno previe sloeni jer u veini
sluajeva oni koji su u sukobu nisu u potpunosti i jedino ekonomski, niti u potpunosti verski motivisani. Ljudsko
rezonovanje je u stalnom balansiranju izmeu zemaljskih i duhovnih vrednosti i prioriteta. S' obzirom da se veina
sukoba u stvari dogaa izmeu dve krajnosti i u kombinaciji te dve krajnosti, posrednici u sukobu u procesu
pomirenja trebaju da koriste one alate pomirenja iz oba modela koji najbolje odgovaraju datom sukobu.
Kao odgovarajui saetak ovog odeljka, Mekdonel (2009: 10-13) je izvrsno sumirao religijske sukobe rekavi da
"ako e religijsko nasilje ikada prestati da bude problem u ljudskom drutvu, to e bit zbog toga jer e vernici da
naue da ive sa razlikama koje ih definiu". Poput Isusovih zapovesti, tako jednostavno, a tako teko da se
prihvati i praktikuje. Reima Linkolna (Abraham Lincoln), "...volja Boija preovladava. U velikim nadmetanjima
svaka od strana tvrdi da deluje u skladu s voljom Boijom. Obe mogu da budu, a jedna mora da bude, u krivu.
Bog ne moe u isto vreme da bude i za i protiv jedne te iste stvari" (Trent, et al., 1921: 373).
2.4. Religija kao "dvosekli ma"
Daglas M. Donston (1996: 53) zanimljivo opisuje odnos religije prema sukobu kada ga karakterie kao "dvosekli
ma". Smatra da religija moe da nude uzrok sukoba, ali da pod odreenim okolnostima moe doprinieti i
njegovom ublaavanju, spreavanju, odnosno razreenju. Popularni, a pomalo i populistiki, neo-ateistiki
"proroci" poput Sema Harisa (Sam Harris), Riarda Dokinsa (Richard Dawkins) i Kristofera Hiensa (Christopher
Hitchens) smatraju da religija nije drutvu i svetu donela nita osim ratova i sukoba, te da su religijska verovanja
neracionalna i statina, dok je religija sama po sebi najvee zlo ovoga svieta. Stoga, prema njima, religiju je
potrebno u potpunosti odstraniti iz savremenoga drutva (McDonell, 2009: 4).
Diskriminacija i nasilje u ime religije, ratovi koji su izazvani religijom, pokolji, mrnja i netolerancija u ime i zbog
religije dogaaju se ve vekovima, dok je sa druge strane religija takoe podstakla i doprinela razvoju i
promovisanju ideja i koncepata koji su danas utkani u samo tkivo civilizacija, poput saoseanja, otvorenosti i
ljubavi prema strancima i neprijateljima, ljudska prava, pomirenje i oprotaj, pokajanje, pravda i dr (Gopin, 1997:
2). Dakle, religija je kroz istoriju bila, a naalost i ostala, znaajan faktor zapoinjanja pa ak i podupiranja nekih
sukoba, ali uprkos tome to je uzrok nekim sukobima upravo religija, ona takoe moe da slui i slui kao faktor
pomirenja u sukobima (Rasul, 2009).
Dejvid Smok (David Smock) spaja ulogu i funkcije religije u procesu pomirenja istiui zato je ona vana i
delotvorna u procesu. Smock tu posebno istie verske voe i organizacije koje imaju kredibilitet institucija od
poverenja, respektabilni sistem vrednosti, moralnu sigurnost za suprotstavljanje nepravdi, jedinstvenu poziciju
religije u promovisanju mira meu sukobljenim stranama, mogunost mobilizacije zajednice, nacije i
meunarodne podrke u mirovnom procesu te oseaj poziva koji esto nadahnjuje istrajnost u suoavanju sa, na
prvi pogled, nepremostivim preprekama (Smock, 2008, preuzeto Rasul, 2009). Takoe, neki od globalnih
promotera izgradnje mira i razreavanja sukoba poput Aplbija (Scott Appleby), Donstona i Abu-Nimera
(Mohammed Abu-Nimer), uz svesnost da je religija ponekad razlog ili katalizator sukoba, dodaju da ona takoe
doprinosi pomirenju gde posebno ukazuju na religijski konzervatizam koji podstie aktivnosti poput mirovnih
edukacija, zatite zdravlja i okoline te da prua jednake mogunosti za obrazovanja svih drutvenih grupa (Rasul,
2009).

Abu-Nimer (2001: 686) smatra da religijske vrednosti mogu motivisati ljude na sukobljavanje ili pomirenje, a
religijski rituali mogu biti snani alat za transformisanje animoziteta u saradnju. Takoe, smatra da religija moe
da procesu izgradnje mira prui drutvene, moralne i duhovne resurse gde ta duhovna dimenzija u procesu
pomirenja moe da prui oseaj ukljuenosti i predanosti miru i transformisanju odnosa.
Prema tome, mogue je da zakljuimo, ali i jo jednom da priznamo, da religija moe da bude drutveno razorna i
nemirotvorna, ali isto tako treba da priznamo da ona moe da bude drutveno izgraujua i mirotvorna. Nije
potrebno da idemo predaleko i da donosimo nekakve duboke i velike zakljuke, osim onog oiglednog i
jednostavnog da sve ono to je dobro, kao uostalom i svako ko je dobar, ako je zloupotrebljen ili izmanipulisan
moe postati zao i tetan. Pa tako i religija.
2.5. O primerima loe i dobre prakse
O primerima loe prakse, odnosno, o primerima u kojima je religija ili bilo koji religijski aspekt bio uzrok sukoba,
ratova i krvoprolia ovde se nee posebno govoriti jer su oni i vie nego poznati i svakako nisu na ponos nikome
ko se smatra vernikom ili religioznom osobom, pripadnikom bilo koje religije. Poevi od progona hriana od
strane nehriana, zatim progona nehriana od strane hriana, inkvizicije Katolike crkve, krvavih sukoba
katolika i protestanata, teroristikih napada u ime Islama, sukoba muslimana iita i muslimana sunita te mnogih
drugih religijom obojenih sukoba kroz istoriju, sve do dananjeg dana, to su neslavni primeri zloupotrebe, razliite
interpretacije i manipulacije religijom i religijskim oseanjima i uverenjima. Isto tako, ti dogaaji su na globalnom
nivou naneli veliku, a ponegde i nepopravljivu tetu privlanosti, dobronamernosti, mirotvorstvu, prihvatanju i
svakoj lepoti iskrene religije, iskrene vere i istinskih vernika. Pogledajmo samo primere iz ne tako davno prolosti
podruija bive Jugoslavije. Katolike, pravoslavne i muslimanske voe, pa i voe drugih verskih zajednica, sa
svih sukobljenih strana, za vreme ratova na podruiju bive Jugoslavije, pozivali su na mir i pomirenje meu
narodima i religijama, na prestanak nasilja i sukoba, osuivali su ubijanja i etnika ienja. Meutim, uprkos
svemu tome rat je bio krvav i nemilosrdan sa mnogo rtava svih narodnosti i veroispovesti. tavie, naalost, sve
su sukobljene strane u veoj ili manjoj meri koristili svoja deklarativna verska uverenja u slubi rata i zloina, pa
ak i kao opravdanje za svoja dela inei ih "u ime svoga Boga" (McDonell, 2009: 5). Mnogo bi se toga moglo rei
i o tome da su poneki verski predstavnici, na svim sukobljenim stranama, ak i blagosiljali tenkove i oruje vojske
koju su smatrali za svoje i kao vojnike koji se upravo bore u ime njihovog boga i njihove religije.
Svakako, svi navedeni i mnogi drugi primeri su primeri koji se ne smeju i ne mogu ignorisati i zanemariti i kojih
treba biti u potpunosti svestan. Meutim, ostaje (subjektivni?) utisak da je o primerima loe prakse puno toga
poznato i to je neosporivo jer su oni neto to ostavlja trajne posledice, neto to je za svaku osudu i neto to je
vidljivo. Samim time, u XX i XXI veku i medijski atraktivno. Sa druge strane, ini se da primeri dobre prakse u
kojima su religija i religijski voe u ulozi pomirenja i izgradnje mira esto ostaju u senci, ispod povrine, poznati
samo onima koji su bili neposredni svedoci u procesu ili koji su bili zahvaeni rezultatima toga mirovnoga
procesa. Tako su na svetskom nivou manje-vie poznati mirotvorci poput Mahatme Gandija i Martina Lutera Kinga
(Martin Luther King), ali pitanje je koliko je ljudi ulo i zna neto vie o ivotima i mirotvornim delima pojedinaca
poput Aleksa Rejda (Alex Reid) i Roja Magija (Roy Magee) iz Severne Irske, Muhamada Aafa (Muhammad
Ashaf) i Dejsma Vujea (James Wuye) iz Nigerije, Menahema Fromana (Menachem Froman) i Elijasa akura
(Elias Chacour) iz Palestine/Izraela (Little, ed., 2007); ili sa ovih prostora o delima pravoslavnog igumana Save
(Janjia) sa Kosova, pastora Petera Kuzmia iz Hrvatske ili fra Ive Markovia iz Bosne i Hercegovine, te mnogih
drugih za iru javnost moda anonimnih ili nedovoljno poznatih mirotvoraca. To su primeri koje je, takoe, vano i
potrebno barem navesti i istai. Ubudue trebamo da ih svakako prouavamo, uimo iz njihovih ivota i dela, pa
da ih i preispitujemo, te da o njima govorimo i piemo.
ZAKLJUAK
Interesantan i pomalo paradoksalan zakljuak Galtunga jeste da za pozitivnu ulogu religije, u reavanju sukoba
putem transcedencije, potrebno jaati njene imanentne aspekte! Galtung ne odbacuje njen trascedentni aspekt,
to je potpuno u skladu sa religijskim uenjima Dalekog Istoka o jinu i jangu kojima je pomenuti autor sklon.
Meutim, smatra da stavljanje naglaska na taj aspekt pospeuje negativnu ulogu religija u sukobu. Nasuprot
tome, u drugom delu rada su izloeni transcedentni aspekti svih veih svetskih religija iz kojih moemo da
zakljuimo da je upravo suprotno. Ne samo da ne doprinose negativnoj ulozi religije u sukobima ve u njima svi
vernici mogu nai vrste osnove i putokaze za miran suivot sa susedima ili za rad na izgradnji mira. Moemo
slobodno rei da je Johan Galtung u ovom pogledu napravio previd te da je suvie pojednostavljeno pristupio
analizi transcedentnih elemenata svetskih religija. Iz toga proizilazi da je podcenio njihovu vrednost kada je re o
transcedentnom pristupu reavanja sukoba. Na prvom mestu, to se odnosi na Hrianstvo, Islam i Judeizam.
Ipak, njegovi nalazi su nam od koristi posebno kada je re o pronalaenju zajednikih denominatora (aksioma) za
pomenute svetske religije. Sve od Budizma i Hinduizma, preko Islama i Judeizma, do Hrianstva promoviu
mir kao jednu od svojih fundamentalnih vrednosti. To je samooigledno ako bi se samo i letimino prelo preko
njihovih najvanijih svetih spisa. Zbog toga, Galtung, kao verni sledbenik Gandijevih uenja, suptilno predlae ne
samo stvaranje ekumenske zajednice hrianskih denominacija ve neto mnogo ambicioznije ekumensku

zajednicu svih verskih i religijskih zajednica koje u svojoj osnovi promoviu mir meu ljudima. Kao to smo vie
puta pomenuli, mogui predlozi nastali transcedentnim pristupom reavanju sukobu su ne samo kreativni i
neoekivani, ve esto neshvaeni i vrlo verovatno odbaeni. Meutim, ne moe da kodi ako i ovaj predlog
imamo u naem mirovnom arsenalu moguih reenja za (mega)sukobe.
Da zakljuimo, religija sama po sebi ima pozitivne ciljeve i nastojanja, to je bilo mogue da vidimo i iz filozofskoteolokog razumevanja mira i pomirenja u svim predstavljenim religijama. Meutim, kada u praksi postane
sredstvo manipulacije dovodi do razarajuih uinaka. S toga, svaki pripadnik bilo koje religije mora da nastoji da
to bolje razumet vlastitu religiju, njena uenja i svete spise na kojima je utemeljena, kako bi se umanjila
verovatnoa da bude izmanipulisan i zloupotrebljen. To je odgovornost svakog religioznog pojedinca ponaosob,
jer e tako titi i integritet svoje religije, ali i vlastiti integritet kao njenog pripadnika.

Pripremljeno za zbornik "Religija, odgovornost, pomirenje i tranziciona pravda", Centar za istraivanje

religije, politike i drutva i Hrianski kulturni centar, Novi Sad-Beograd, 2014 (Zbornik se nalazi u
pripremi)
Pregled naune discipline reavanja sukoba i mesto religije u sukobima i procesima pomirenja:
TRANSCEND i transcendencija
Autori: Stefan Radojkovi[1] i Dalibor Kraljik[2]