KO SAM? TA SAM?

Ko sam? ta sam? Ja sam samo sanjar,

iji pogled gasne u magli i memli,
ivio sam usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici ,dete,
Zato to sam mnoge ljubio, boleiv,
Zato usput, ko to palim cigarete,
Govorim i apem zaljubljene rei.
"Draga moja","mila","znaj, doveka"
A u dui vazda ista pusto zrai;
Ako dirne strast u ovekovu biu
Istine, bez sumnje, nikad nee nai.
Zato moja dua ne zna to je jeza
Odbijenih elja, neshvaene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.
Ali ako trae neku srodnu duu,
Vezan protiv elje, utonem u seti,
Nikad necu da te ljubomorom guim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.
Ko sam? Sta sam? Ja sam samo sanjar,
iji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji. Sergej Jesenjin

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,

i podario mi komadi ivota,
mogue je da ne bih kazao sve to mislim,
ali nesumljivo bih mislio sve to kaem.
Stvari bih cenio, ne po onome to vrede,
ve po onome to znae.
Spavao bih manje, sanjao vie,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih oiju
gubimo ezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Sluao bih kada drugi govore, i kako bih uivao u sladoledu od okolade.
Kada bi mi Bog podario komadi ivota, oblaio bih se jednostavno,

izlagao potrbuke suncu, ostavljajui otkrivenim ne samo telo ve i duu.

Boe moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mrnju na ledu,
i ekao da ugreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u asu svitanja.
Zalivao bih rue suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i
strastveni poljubac njihovih latica
Boe moj, kada bih imao jedan komadi ivota
Ne bih pustio da proe ni jedan dan, a da ne kaem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku enu i svakog mukarca da su mi najblii i iveo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko gree kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama naue da lete.
Stare bih poduavao da smrt ne dolazi sa starou, ve sa zaboravom.
Toliko sam stvari nauio od vas ljudi
Nauio sam da itav svet eli da ivi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska srea u nainu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek roeno dete stegne svojom malom akom,
po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Nauio sam da ovek ima pravo da gleda drugog odozgo
jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da nauim od vas,
premda mi to nee biti od vee koristi,
jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,
ja u naalost poeti da umirem...

Gabrijel Garsija Markes

ivot svakog oveka je put ka samome sebi, pokuaj jednog puta, nagovetaj jedne staze.
Nijedan ovek nikada nije on sam, ali svaki tei da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije,
svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog roenja, sluz i ljuturu jednog prasveta.
Poneko ne postane ovek nikada, ve ostaje aba, ostaje guter, ostaje mrav. Poneko je gore
ovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka oveku. Svima nam je zajedinko poreklo,
majke nae, svi mi potiemo iz istog drela, ali svako, kao pokuaj i hitac iz dubina, tei vlastitoj
svrsi. Mi moemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas moe da protumai samo sebe
samog.
Herman Hesse, Demijan